Our Past 12 by National Museum Kraljevo

КРАЉЕВО 2011

Уређивачки одбор мр ВЕРА БОГОСАВЉЕВИЋ ПЕТРОВИЋ, ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, др КОСТА НИКОЛИЋ, проф. др АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА, проф. др РАДИВОЈ РАДИЋ, др ЉУБОДРАГ П. РИСТИЋ, РАДОМИР РИСТИЋ, проф. др МИРОСЛАВ ТИМОТИЈЕВИЋ, ВЕРА ФИЛИПОВИЋ Oд 2011. године чланови Уређивачког одбора из иностранства су: проф. др КАТРИН ОРЕЛ (Dr CATHERINE HОREL), проф. др АЛЕКСИС САВИДИС (καθ. Ο Δρ ΑΛΕΞΗΣ ΣΑΒΒΙΔΗΣ), др МИХАЕЛА СИМИОН (Dr MIHAELA SIMION), др ВРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ (др ВЪРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ) Уредници ДРАГАН ДРАШКОВИЋ РАДОМИР РИСТИЋ

На корици: Прстен, Народни музеј, Београд Прстен, Народни музеј, Београд Полеђина корице: Прстен, Народни музеј, Београд На седмој страни: Новобрдски законик, рукопис, Архив САНУ, Стара збирка 465, л. 3 – почетак Законика, л. 19 – почетак Законика за Ново Брдо, Ново Брдо, Београд 2004, 166. Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ штампан је уз финансијску помоћ Града Краљева и Министарства културе Републике Србије

САДРЖАЈ / CONTENTS

СТУДИЈЕ STUDIES

Андреј Вујновић

Драгана Антоновић, Момир Вукадиновић

Стојан Новаковић – чувар музеја Stojan Novaković – museum keeper

Прљуша – Мали Штурац. Нова истраживања праисторијског рудника на Руднику Prljuša – Mali Šturac. New investigations of the prehistoric mine on Rudnik

Средњовековнa некрополa Пањевац у Чукојевцу код Краљева – археолошка истраживања Archaeological investigations of the mediaeval necropolis Panjevac in Čukojevac near Kraljevo In the surrounding context of an ancient site

Физичко-антрополошка анализа средњовековних скелетних остатака са локалитета Пањевац у Чукојевцу код Краљева Physical anthropological analysis of skeletal remains from the Panjevac site in Čukojevac near Kraljevo

Да ли је Роџер Бејкон знао за Србију? Did Rodger Bacon know for Serbia?

Владета Петровић

Друштвено раслојавање у српским средњовековним рударским градовима Social stratification in serbian mediaeval mining towns

Иванка Холцлајтнер Антуновић, Милица Марић Стојановић, Даница Бајук Богдановић, Велибор Андрић

Анализа пигмената са фрагмената фресака и посуда похрањених у Цркви Светог Спаса Манастира Жича Analysis of pigments from the fragments of frescoes and vessels buried in the Church of the holy saviour of the Monastery of Žiča

Циборијум над фијалом у Манастиру Студеница The ciborium over the phiale in the Мonastery of Studenica

Татјана Михаиловић

Предраг Радовић

Радивој Радић

Димитрије Љ. Маринковић

Марина Лукић Цветић

Иконостас Цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи The Iconostasis of the Church of the Nativity of the Holy Mother of God in Vrnjačka Banja

111

Вук Недељковић

Споменик српским ратницима 1912-1918. у Полумиру The monument to the serbian warriors 1912-1918 in Polumir

123

Чему служи мода? Мода у Србској новини или Магазину за художество, књижество и моду What is the purpose of fashion? Fashion in Srbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i moda

131

Позориште у Краљеву 1945 –1956. The theatre in Кraljevo 1945 – 1956.

143

Бојана Миљковић Катић

Мирјана Савић

АРХИВИСТИКА И МУЗЕОЛОГИЈА ARCHIVAL SCIENCE AND MUSEOLOGY Олег Романов

Дражен Георгиевски

Народни музеј Краљево – пример деловања музеја у ванредним ситуацијама The national museum Кraljevo – an example of museum activities in emergency situations

163

Екомузеји у Србији и искустава других Ecomuseums in Serbia and foreign experiences

177

ПРИКАЗИ BOOK REVIEWS Данко Леовац

Јованка Веселиновић

Радош Љушић, Вујкина врата, Хроника подгорског села Исток, Београд, 2011. Radoš Ljušić, Vujka’s Door, The Chronicle of the Podgor Village of Istok, Belgrade, 2011

201

Предшколско васпитање у Србији (1865–1957), Љиљана Станков, Београд 2010. Preschool Education in Serbia (1865–1957), Ljiljana Stankov, Belgrade, 2010

203

АНДРЕЈ ВУЈНОВИЋ Историјски музеј Србије Београд

UDK: 069 Новаковић С. ID: 190131212

СТОЈАН НОВАКОВИЋ – ЧУВАР МУЗЕЈА Апстракт: Музејска делатност Стојана Новаковића није одвојено и у целини обрађивана, премда је она на истакнут начин присутна у његовом теорет– ском, практичном и нормативном раду у периоду од „Позива” у часопису Вила 1867. до доношења закона о Народном музеју 1882. у Народној скупштини Србије. Овај чланак је резултат целовитог истраживања музејских искустава, музеолошких принципа и музејске делатности Стојана Новаковића, те њене теорет– ске и политичке подлоге и позадине. Кључне речи: Стојан Новаковић, Валтазар Богишић, Народни музеј, путне белешке 1972, Српски историјско-етнографски музеј, Кијев, Закон о Народној библиотеци и Музеју. На ширу јавну сцену Србије Стојан Новаковић1 ступа 1865. као покретач и уредник часописа Вила, који је за време излажења, до 1868, био једини часопис за забаву, књижевност и науку у Србији. У њему и у новосадској Матици објављивали су радове идеолози Уједињене омладине српске (УОС) док 1869. она није покренула свој часопис. Уједињена омладина српска била је део покрета Младе Европе – Младе Италије, Младе Швајцарске, Младе Француске, Младе Пољске, Младе Немачке – чији је главни иницијатор и организатор био Ђузепе Мацини. Погрешно је овај покрет посматрати „као искључиво националистички и романтичарски”. Он је у ствари био „дубоко човечански, позитивистичко-хуманистички, реалистички и рационалистички”. Био је близак „напредним, слободарским и демократским принципима Француске револуције”.2 Аустријске власти су допустиле оснивање УОС 1866. године под условом да она може претресати само „књижевна и просветна питања”. Основали су је војвођански либерали и Владимир Јовановић. За главне циљеве је прокламовала „јачање патриотског духа и ширење просвете међу свим Србима ма где они живели”. Држала се става да у области уметности и науке „Скупштина не пресуђује”. Саопштавањем „разлога мнења и искуства” изазива се расправа, а „оставља сваком да их посматра и упоређује ради” стварања „самосталног убеђења о истини” као циљу књижевног, уметничког и научног стваралаштва. У пансловенском опредељењу „младо Српство сматра себе као члана омладине свију Словена, нарочито као члана Јужних Словена”. Она је прихватила задатак да „усавршава саму себе, да буди народни живот у свим гранама”, да ради на економском уздизању народа и тиме „надокнађује радњу цркве, школе и учених друштава”, затим да јача националну свест, утврђује братску заједницу, развија људске врлине и то све „на основу истине, а с помоћу науке”. Испод ових прокламованих циљева у потаји је припремала потпуно ослобођење Срба од Турака и Хабзбурговаца. Тежила је стварању демократске републике у федерацији слободних балканских држава. Девиза јој је била: „Све с народом за народ”. Због свога прегалаштва и динамизма имала је против себе и аустроугарску и српску владу. Најактивнија је била на тлу Војводине. Српско грађанство, на челу са Светозарем Милетићем, готово се идентификовало са њом. УОС се угасила 1871. године. Ј. Скерлић износи следећу процену: „Све што је у српском јавном и књижевном животу вредело, и у политици и у књижевности и у науци, прошло је кроз школу Уједињене омладине српске.”3

Стојан Новаковић (1842–1915) је на Лицеју у Београду завршио право и философију. Као професор гимназије у Београду ради од 1865. до 1869, када је постављен за библиотекара Народне библиотеке и чувара Народног музеја. Министар просвете постаје 1873. На место библиотекара и кустоса се враћа исте 1873, а већ од новембра 1874. поново је министар просвете. Од 1872. је и професор Велике школе. Од 1867. до 1873. је и секретар Српског ученог друштва. По четврти пут постаје министар просвете 1880. године. Члан Државног савета постаје 1883, а министар унутрашњих дела 1884; улази у дипломатију 1886, као посланик у Цариграду, а затим у Паризу и Петрограду; 1909. је председник једне од дужих српских влада. Представник је Србије на преговорима Србије и Турске 1912. у Лондону. У политичким опредељењима се кретао од активног либерала до конзервативца; припадао је конзервативној странци напредњака, а после Гарашанинове смрти био је њен вођа. У науци, се као ђак и следбеник Ђуре Даничића, определио за филологију и језик, те историју и историју културе. У младости и под старост бавио се књижевношћу. Био је полиглота. 2

Коста Милутиновић, Омладински покрет (политичка и социјална позадина Уједињене Омладине Српске), Нови Сад 1936, 7. 3

Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Београд 1914, 221.

Вила 51, Београд 1867, 818.

Вила 52, Београд 1867, 835.

Архив Србије (даље: АС), Фонд Стојана Новаковића 6. Библиотечку делатност С. Новаковића је обрадио Драган Бараћ у књизи Библиотекарство Стојана Новаковића, Београд 2003; његов музејски рад међутим није у целости монографски обрађен. Етнографску димензију његове расправе изнела је Сребрица Кнежевић у студији „Стогодишњица прве концепције Етнографског музеја”, у: Гласник Етнографског музеја 34, Београд 1971, 17– 27. и у чланку „Стојан Новаковић и његово интересовање за етнографију”, у: Стојан Новаковић, личност и дело, поводом 150-годишњице рођења (1842–1992), Београд 1995, 481–497. Сумарно је приказан уз рад осталих чувара Народног музеја у XIX столећу код Дејана Медаковића, „Из историје српских музеја”, у: Истраживачи срп– ских старина, Београд 1985, 111– 116 (први пут објављено 1955), Народни музеј, Миодраг Коларић, Народни музеј у Београду 1844–1944, 1991, Владимир Поповић, Народни музеј у Београду 1844–1994, Београд 1994, 7–36.

7 Историчар и правник, Валтазар Богишић (Цавтат, 1834 – Ријека, 1908). Докторска дисертација на историји му је била „О узроцима пораза њемачке војске у хуситском рату”, а одбранио ју је 1862. Од 1863. је колаборант у Бечкој придворској библиотеци. У њој је обрађивао „Славику, Јуридику и отсјек Galia Revoluta”. Право је докторирао 1864. у Бечу. Године 1869. позивају га универзитети у Кијеву и Одеси за професора словенских права. Одазвао се позиву Одесе. Ради упознавања са правним обичајима путује по Кавказу. Од 1872. до 25. 3. 1888. ради за кнеза Николу на изради Општег имовинског законика за Књажевину Црну Гору. Од 1893. до 1899. је и министар правде Црне Горе. Изгледа да је 1870. направио и нацрт закона за херцеговачке „усташе” (Соловјев). Бавио се сакупљањем народних песама и обичаја. Био је члан ЈАЗУ и САНУ. 8

АС, Фонд Стојана Новаковића 1049.

Бранислав М. Недељковић, наведено дело, 11.

Стојан Новаковић је припадао Уједињеној омладини, а био је и секретар друге, Преображенске скупштине УОС одржане у Београду 1867. године. Просветитељско-активистичку основу деловања УОС С. Новаковић ставља у сам наслова апела који је објављен у Вили: „Научно патриотски позив”, и чини је очигледно присутном кроз цео текст. Апел почиње парафразираном аполонско-сократовском максимом: „Прва је наука познати себе. Народ који себе из основа и у сваком погледу добро познаје, тај ће народ свагда имати у себи најпоузданијег јемства за свој напредак у сваком правцу. А народ да себе позна мора двоје да чини: да истражује т.ј. 1. како је он некада стајао у сваком правцу, и 2. како он сада стоји у сваком погледу: или краћим речима да разазна 1. какав је био, и 2. какав је сада.” Таквом истраживању претходи сакупљање, „прибирање грађе и свега што је за народну зграду потребно. (…) Са вечитом оскудицом у грађи, не би никада кадри били штогод честитога и постојанога начинити, него би увек или шепртљали и по мраку тумарали, или би се морали одродити. А то би била тешка клевета од сина оцу. Врло би дакле нуждно било, а и крајње је време томе да се искупимо у јата ревних чувара и скупљача те настати да се то благо народне прошлости и садашњости чува и прибира, јер је до сада већ велики део тога блага за навек пропао просто с нашег неразумевања и нехата”.4 „Овакве мисли” су дале подстицај окупљању иницијалне групе за оснивање „Дружине за археологију и етнографију на балканском тропољу”. С. Новаковић је био и један од деветорице потписника „Позива”. Као и други чланови дружине, Новаковић се потписујући „Позив” прихватио задатка који ће определити његов живот у целости. У тачки 8 „Позива” таксативно су побројани послови који стоје пред дружином: „Дружина ће да испитује старинске цркве и грађевине, да тумачи уметност у њима употребљену, било у зидању, било у живопису итд.; да прибира и на видик у верном снимку износи различно посуђе из минулих времена; да сабира и свету показује свакојаке наките и уресе из прошлости; да проучава и показује различно одело из мирног и војног живота; да прикупља народне скаске, веровања и обичаје; да издаје пословице, загонетке и песме; да показује живљења у разним крајевима; да снима и саопштава ношњу из различитих места како мушку тако и женску; да карактерише народне типове из појединих крајева и у опште да испитује, прибира, проучава и на видело износи све оно, што ће моћи народ у сваком погледу као самостојну индивидују да обележи.”5 Бити „чувар и сакупљач” и обављати послове које је пред себе поставила дружина својим члановима не значи ништа друго него обављати делатност музејског чувара. На дужност музејског чувара Народног музеја и библиотекара Народне библиотеке у Београду Стојан Новаковић ће бити именован 26. новембра 1869 године6. Дан након што је постављен за библиотекара и чувара Стојан Новаковић се са молбом за помоћ 28. новембра 1869. обратио Валтазару Богишићу7. „Мој положај се удесио. Јуче је потписан државни акт којим сам постао библиотекаром. С тога имам на Вас, као на вештака у томе, пријатељску молбу да ми изволите не пожалити труда него ми дати лекцију какву најбоље знате. Ја сам у томе сасвијем обичних знања, тек ми се треба учити. Особито би ми драго и повољно било, да ми дате какав наслов од књига у којему се говори о уређењу библиотека и начинима каталога и пријегледа (ако их има, јер ја ни за једну не знам).”8 Богишић му у одговору препоручује Petzold-ов Catechismus der Bibliotheken и Bibliothec Bibliographica од истог аутора, а уз одговор прилаже и своју „малу расправицу коју пред 4-5 година написах приликом уређења народног Музеја у Загребу. Можда ћете и ту покоју мисао наћи, коју бисте у почетку употријебити могли. Тај чланак премда је у хитњи писан био, може се похвалити да је склонио Сабор да установи централну библиотеку земаљску у Загребу”.9 10

Андреј Вујновић

Богишић и Новаковић су школовани за правничке и историчарске послове и обојица су били људи кабинета научног, али и политичког, и „људи од пера”. Они су се у схватању музеја тешко померили од мишљења да је музеј својеврсна библиотека и да је као такав део ланца просветних институција, чија се вредност мери кроз допринос тој области. Обојица су, у мањој или већој мери, прихватили програм Уједињене омладине српске и њихов интелектуални рад и друштвени ангажман имао је сврху у томе да буду национално корисни.10 Прва сачувана писма из преписке Стојана Новаковића и Валтазара Богишића измењена су, међутим, у фебруару 1867. и односила су се на послове око „сакупљања правних обичаја и обичаја уопште”, које је иницирао Богишић слањем Новаковићу свога Напутка за описивање правних обичаја који живе у народу. Преписка између „два знаменита српска научника” трајала је до Богишићеве смрти, али не у континуитету. „После 1880 године па скоро до краја XIX века нема преписке између Новаковића и Богишића. Разлог је био с једне стране у незадовољству Стојана Новаковића што Богишић није прихватио понуду да дође за професора историје словенских права на Великој Школи и, с друге стране, у Богишићевој заузетости на изради Имовинског законика као и његовом негативном ставу према аустрофилској преорјентацији напредњачке странке којој је припадао Новаковић.”11 „Али после 1896. год. када је Новаковић повео напредњачку странку и дао јој русофилски правац у спољњој политици, и нарочито од времена борављења Стојана Новаковића у Паризу као посланика Србије, старо пријатељство се обнавља.”12

Сл. 1. Стојан Новаковић

О томе каквог и колико знања о музејској делатности је имао Новаковић – не знамо. У писму којим се обраћа Богишићу за помоћ он не само да не тражи помоћ око рада у музеју него ни не наводи да му се положај „удесио” и тиме што је уз то што је постао библиотекар, постао и чувар Народног музеја. У писмима којима се обраћа Министарству просвете и црквених послова, и која у почетку пише и потписује заједно са Јанком Шафариком, Стојан Новаковић се најчешће потписује само као библиотекар. У тим писмима он ће, што се Mузеја тиче, највише апеловати за финансијском и помоћи у решавању проблема смештаја Mузеја.13 А) Музејско искуство Стојана Новаковића Путни дневник из 1872. 10

Након искуства стеченог током две године рада у библиотеци и музеју, у писму које ће упутити Министарству просвете и црквених дела са молбом да му држава одреди помоћ за стручни пут по библиотекама и музејима Пеште, Беча, Прага, Дрездена, Берлина, Лајпцига, Нирнберга – у писму ће Новаковић нагласити да је у Нирнбергу „познати германски народни музеј” – и Минхена, Новаковић пише да му је тачно „познато било колико му се поверења тиме поклања и колико се знања, вредноће, љубави за ред и распоредљивости иште за тај посао, ако се хоће да се завод складно обогаћава, у реду држи, и одговара оним захтевима који се спрам њега могу указати”. Новаковић пише да му је „познато било и то како се многа и многа практичка знања у руковању оваким заводом не могу ни донети са стране већ их ваља прибавити у самом раду, послујући око завода. Према томе се потписани старао да овоме одговори, да уђе у стопе свога заслужног претходника г. др. Ј. Шафарика и да ствар свуда настави и унапред крене. Тога ради је потписани проучавао дела која су о томе у страним књижевностима писана, старајући се, да у руковању свуда удеси начине, којима ће посао ићи напредније, лакше и тачније, не жалећи труда у овоме послу тако спором и пипавом”. „Но руковање оваким заводом као што је библиотека и нарочито музеј иште и друге врсте студија, које ми нисмо могли нити можемо прибавити из књига, студија, Стојан Новаковић – чувар музеја

Мартиновић Нико, Валтазар Богишић и Уједињена омладина српска, Зборник Матице Српске (серија друштвених наука) 9, Нови Сад 1954, 27–28. 11

Бранислав М. Недељковић, наведено дело, 1. 12

Исто, 2. Мирослав Пантић, Историја једног пријатељства: Валтазар Богишић и Стојан Новаковић, у: Стојан Новаковић, личност и дело, поводом 150-годишњице рођења (1842–1992), Београд 1995, 597–601. 13

АС, Министарство просвете и црквених дела (даље: МПс), VII, 1481, 1870, од 2. августа 1870; АС, МПс, XVIII, 1023, 1874, од 10. маја 1871; АС, МПс, XVIII, 1084, 1874, од 19. јуна 1874.

Сл. 2. Док је С. Новаковић био његов чувар, Народни музеј се налазио у две просторије у приземљу Капетан Мишиног здања.

које се управо прибављају очима, разматрањем. Нарочито је археологија, по свим својим гранама, оваки предмет. Уколико је ко више археолошких збирака видео, у онолико је поузданији његов суд при новима који му се донесу да их определи и класификује. О заостанцима каменог доба (Steinalter) на прилику потписаноме је познато оно што се може из књига научити, али није имао прилике никада видети збирку тих заостанака; и да се сутра што од те врсте у Србији нађе, тешко би му било саставити тачан суд у овој ствари не мало важној за знање о пред=историјском добу наше домовине. При кратком времену за које траје овај завод и при оскудним средствима којима он располаже, нема он још ни потпуне колекције свију дела, која су потребна за рад на разним струкама археологије – нити има списка, по коме би их ваљало набављати, нити се тај списак може овде саставити. Остављени махом на самоуштво, није нам могуће користити се ни толиким другим практичким и познатим средствима, којима се људи служе онамо, где се овака искуства од толико година теку. С друге стране смо при самом распореду, грађењу намештаја или само намештању ствари принуђени довијати се и измишљати начине који су по осталим оваким заводима одавно смишљени и удешени. Исто је то и при разним другим случајима у практици око руковања ових завода, које је тешко свеколико и побројати. Ту долази нарочито вођење спискова, веома заплетено у музеју, који се дели на врло многе одељке, па му је потребан и стручни и главни преглед, за тим начин контроле од стране државне власти, код нас потпуно нерегулисан, разни начини поступања при позаимању књига на читање кући или у самом здању, практика у чувању књига или старина, слика, бакрореза и ост. од прашине и других шкодљивих уплива, итд. Како је с друге стране неуређен сам положај завода који је сад засебан, почем више није у заједници с министраством, потребно 12

Андреј Вујновић

би било прикупити грађе и о томе, да би се овом заводу што скорије законом положај одредио итд. Све ове потребе у свеколикоме руковању и уређењу овога завода долазе још потребније, кад напоменемо, да је овај завод нашим походницима очигледна лекција историје и труда око просвете, а да га као такав ни један странац не обиђе. Ради свију ових питања, која се најбоље могу расправити личним припитом и походом више оваких завода, у којима је прибрано толикогодишњег искуства, ради прикупљања бележака о књижевним средствима, до којих је лако доћи у великим књижевним средиштима, потребно би било, да потписани библиотекар и чувар музеја походи оближне главније јевропске заводе, да личним посматрањем прибере себи потребна искуства и разбере за практику о којој је горе реч.”14 Министарство је позитивно одговорило на Новаковићеву молбу, с тим што му је ставило у задатак и „да по свом научном путовању, походи по могућности школе и набави списе, који се односе на унапређење школских завода”.15 Путна бележница Стојана Новаковића у коју је бележио своја запажања при обиласку библиотека, музеја и школа чува се у Архиву Србије.16 С обзиром на то да су из описа бележнице и приказа њеног садржаја који је урадио Д. Бараћ изостали знатни делови од музејског и историјског значаја дајемо им место у овом нашем приказу музеолошког рада Стојана Новаковића. Поновимо: бележница димензија 8 x 13,9 цм има 194 странице. Старија пагинација страница је прецртана и исписана је нова, којом су једним бројем обухваћене две странице. Број страница у овом приказу ћу наводити по старој пагинацији. На крају бележнице су два пресавијена листа са календаром за мај (свибањ), јуни (липањ), јули, август (коловоз) и рујан. На календару су графитном оловком означени: дан када је Стојан Новаковић кренуо на пут – 12. јун по новом календару, ондосно 24. по старом, и дан када се вратио са пута – 2. август по старом, односно 21. јул по новом. На маргинама су уз датуме забележена и места која је посетио: Пешта 12. јуна, Беч 15. јуна, Праг 21. јуна, Дрезден 25. јуна, Берлин – записан је уз 28. и уз 30. јун, Лајпциг – уз 4. и 7. јул, Нирнберг 9. и 11. јул, Минхен 13. јул, Беч 19. јул, Београд 21. јул. Ови датуми не слажу се са свим онима које је уписао у дневничке белешке. Нпр. у бележници је као датум посете Дрездену уписан 23. јун (стр. 35). У бележници има погрешака у бележењу месеци (стр. 29, код датума посете Прагу пише „VII”, а треба „VI”), чак и година (на стр. 54 као година посете Берлину је написана 1870). На левој унутрашњој страни корица исписан је садржај свеске – лево: „Садржај Адресе 193 Сабља 191 Књиге Геролбу 189”, а десно „Попис прегледаног 150” Уз оно што је бележио обилазећи поједине институције, налази се забележена, на страницама 44–45, мисао о односу језика, народности и вере у Лужици, где је одабрао да изиђе у сусрет захтеву министра да обрати пажњу и на просветне институције: „Кад народност не може себи да нађе државнога средишта онда се савије око црквенога, онда црква накнађа државу, свештенство постаје национално и бива вођ народни. Ево томе примера у Лужници. Црква је од реформатских времена гајила језик народније лутеранске стране ради пропаганде своје конфесије, с католичке ради чувања од католика. Тако је трајало до 19-ог века. Пробуђена национална борба у том веку усела је на готову сачувану традицију језика зарад религиозних потреба. Она је учинила савез са црквом и онда кад би вођи по свом индивидуалном развићу били много напреднији, и таким начином ствар је покренута напред. Нешто слично је и у Срба у Аустрији, нарочито у прошлим вековима, кад народ још није био зрео за политичко17 концентрисање.” На страницама од 47 до 51 дао је опис онога што је видео 26. јуна обилазећи будишинску школу. Опис школе у Будишину18 је веома детаљан и почиње овако: „На три ката. Стаје преко 100 000 RM. Греје се са четири фуруне врелом водом.” Стојан Новаковић – чувар музеја

Сл. 3. Валтазар Богишић

АС, МПс, IV, 84, 1872, од 26. маја 1872. 15

Исто.

АС, Фонд Стојана Новаковића 910. Бележницу је описао и представио, нарочито детаљно оно што се у њој односи на библиотеке, Драган Бараћ, наведено дело, 161–167. 17

У рукопису је „политичку”.

Град у источној Саксонији, у Немачкој. Центар Горње Лужице. Немачки назив Бауцен.

Франтишек Палацки (1798– 1876), чешки историчар и политичар, вођ чешке федералистичке странке, сазивач и председник Свеславенског конгреса 1848. Најзначајније историјско дело му је Историја чешког народа. 20

Франц Ригер (1818–1903), вођ Старочешке народне странке; повукао се из политике после победе младочеха, 1891. 21 Стр. 185: „Палацки не нада се ничему од ривалитета међу Србијом и Црном Гором, даље не верује Блазнавцу и боји се да он не учини оно с кн. Миланом што се догодило кн. Михаилу. –– Ригер Говори да Срби треба овамо да шаљу своје ђаке. Овде је младеж вредна и радена. Србе сви гледају као своју браћу и радо их чувају, одвраћају од зла и на добро упућују. Чешка политехничка школа има врло добре професоре и тако добро стоји да се по Галицији, Угарској и Буковини траже инжињери с чешким сведочанствима. Инжињерство, грађење железница, регулисање река итд. може се изучити за две године. Вредело би кроз неколико година слати их десетинама.” Стр. 186: „За гвоздене путове говори да би их требало поверити изради чешких инџинира и радника. Ту би се земља спасла уплива туђинског, културног и свакаквог. Чеси би искрено послужили народној ствари, па би се најзад посрбили.” 22

Уметничко удружење.

Жупанија, округ.

Име Осла до 1924. године.

На страницама 185–187 забележио је разговор који је у Прагу 21. јуна водио са Палацким19 и Ригером20 о односима Србије и Црне Горе, Блазнавцу и кнезу Милану, о школовању српске младежи у Чешкој, укључивању чешких инжењера у изградњу железнице у Србији и у послове чишћења Мораве, затим о Гарашанину и будућности Чеха у Аустрији.21 У бележницу је уписивао како уз описе појединих библиотека и музеја тако и на одвојеним деловима, наслове стручне литературе. Укупно их је у бележници око 180. На страницама бележнице где је литература издвојена од осталог текста књиге су у највећем броју разврстане по областима. Литературу у Берлинској библиотеци (од 58 до 91. странице) разврстао је испод наслова: „Пластика. Берлинска библиотека” у следећи целине: Иконографија (58) Геме (59) Вазе (59) На стр. 61 Огледала Стакло (61) Диптиси (62) Историја (62) Нумизматика Од 67. све до 75. странице је општа литература из нумизматике. На стр. 75 је поглавље „Подела. Numismatik II”; од стр. 76 са насловом „По том земље појединце и свуда” тече попис литературе до стр. 79 на којој је наслов „Италија”. На страници 83 је наслов „Оружје (у одељку етнографије)” са пописом одговарајуће литературе. На стр. 85 испод наслова „Одељак етнографије овако је склопљен”, на немачком дат је попис делова овог одељка без литературе. На стр. 86 испод наслова „Одело” је литература о облачењу. На стр. 88 испод наслова „Дипломатика”, наведена је њена подела, а затим, до последње 91. странице попис литературе из ове области. На стр. 180–181 је литература коју је назвао „Југословенско на немачком”. На 150. страници бележнице Стојан Новаковић је навео институције које је посетио у Пешти, Бечу, Прагу и Дрездену. Пописано је 15 музејских институција – музеја, галерија и збирки, и 7 библиотека и архива. Када се овим бројкама дода оно што је прегледао у Берлину, Нинбергу и Минхену, а што није ушло у сумарни попис на 150. страници, долазимо до укупно 18 музеја и 9 библиотека и архива које је Новаковић посетио. Неисписане су у бележници странице од 108 до 149 и од 152 до 162. Већ на првој страници – после записа „Славонски новци, крст са две пречке, куна” забележио је да се у библиотеци у Пешти: „На рафовима у библиотеци, у собама где се ради нарочито, статује знаменитих људи. Толдијева песника Арања биста оцењена је у пештанском Kunstverei-у22 25 фор. У нас слике наших људи наручити коме год.” На другој страници бележи: „Музеји провинцијални по Угарској тако да свака вармеђа23 има по један. Друштва за купљење старина по вармеђама.” На стр. 5 и 6: „По старинама из бронзане периоде стоји на првом месту музеј у Кристијанији.24 Затим у Копенхагену, па у Дублину, па у Пешти по речима асистента Хампела.” „Добоцки у Пешти (има) лепу врло збирку српских, бугарских, далм. которских новаца. Он би се мењао за бугарске и румунске.” (стр. 5) „Ћуда се да прода српских 100 комада бугарск. 83 највише 110 которских босан. и осталих 293.

Андреј Вујновић

„О буџету пештанског старинарског музеја знам ово: они имају редовног доходка 5 000 фор. Изванредне или веће колекције купују се изванредним сумама које се одобравају. Закон о поступку за ископавање старина најбољи је у Данској где је уопште много урађено за општу народну просвету и раширеност њену.” (стр. 6) Од седме странице бележи оно што види и дознаје у „Бечком старинарском новчаном кабинету” (K. K. Wiener Munzen und Antiken Kabinet). „Општи каталог Директор одобрава измену Он се дели на оделења од прилике као и пештански. Свако оделење има по два списка, један као аквизациони списак као реперторијум, други као стручни списак. По ономе првом (аквизиционом списку) чини се инвентирање. (стр. 7) Чиновник на то одређен дође те се увери о свакој новој прибављеној ствари, је ли доиста прибављена и налази ли се на свом месту. О томе остави свој потпис на свакој страни, па се тако тера даље. Никад се пак не враћа натраг нити се инвентира оно што је један пут прегледано, држећи да је то сигурно, и ослањајући се у томе на част чиновника и управника. По кадкад могла би се тек у појединим комадима завирити је ли у неком одељењу нешто на свом месту. Овде говоре да би така контрола шта више и иначе неуспешна била, зато што прави старинар може тек добро (стр. 8) знати је ли, није ли комад што се на месту налази прави, а не фалсификовани. Стојан Новаковић – чувар музеја

Сл. 4. Германски музеј у Нирнбергу

Што се тиче дотације то тече из царске касе у суми од ........, и њом располаже директор без ичега даљег. Дупилакти се нигде не мећу уза своје ориђиналне комаде, него се одвајају па чувају за промену. Хоће ли се бити промена и како уговара се, и те преговоре нарочито води директор. Кад је угођена продаја, онда се начини акт као уговор од обадве стране, (стр. 9) који се потпише, нумерише, и у регистар и спискове уведе. У Пешти мећу дупликате заједно. Што се тиче контроле у Пешти још нема никаква регламана, него је остављено штоно веле на душу. У Бечком минцен=кабинету новци су овако описивани: 1. Где је остављен 2. Општи број каталога, јер поједина сепаратна оделења новчана имају свака свој списак и каталог. 3. Кратак опис 4. Величина по Мионету 5. Злато, сребро, бронза 6. Напомена о набавци и друге примедбе (стр. 10) Што се тиче излагања новаца, медаља и печата, овде сви држе, да је доста само најглавније изложити, нешто с обзиром на народности, да би била свака заступљена, нешто с обзиром на уметничко-историјски развитак новаца. Изложени новац заузима место у фиокама, па се тамо просто забележи да је изложен. Изложбени ормани за новце и овде и у Пешти су начињени просто, па положени на обичне, лепо политиране столове. У Пешти су преградице за поједине комаде новца издељене прикованом пантљичицом, (стр. 11) а ни овде ни тамо нема басамчића. За боју којом ће се новци подложити бира се така, која ће боље помоћи да се боја новца, натписи и остало види. У Пешти имају црвену више склону на затворену, кака се код нас често употребљава за корице књигама. Даље су овде ради лепоте у намештају подељени новци по величини, формату, а свака серија величине подељена је на своју страну по хронологији и иде паралелно. (стр. 12) Врло се пази на то да место остане непретрпано и да се ствар са стварју слаже. У Пешти обично излажу цео проналазак који се негде нашао онако у целини као што се нашао. У Бечу се сад на прекрасном и веома пространом месту, на рингу, зидају упоредо два велика здања, K. K. Kunsthistorische Museum и K. K. Naturhistorische Museum. Ту ће се сместити што је сад којекуда по Бечу растурено, поименице оно, што је у Бургу и Белведеру. (стр. 13) Кустос с којим сам ја говорио мисли да ће се то зидање продужити на пет-шест година. __ Што се намешта обично се намешта тако, да се добро може видети, а да се нигде са места не помери. __ Новци су урезани (као урамљени) у црвеном листу (загасито црвеном).” Од ове, 14, па до краја 15. странице Новаковић исписује легенде које се налазе унутар једног „астала” као пример за то како је „један астал удешен”. „Врло богата керамичка збирка. Вазе црвене као печатни восак означују се са речју terra sigillata. __ Старије вазе мало имају фирниса, у познијих дречи боја црна и црвена. __ Све статујице од бронзе утврђују на мали постамент, па их ређају једну за другом у орманима, унутра или озго. Постамент је дрвен или мермеран. (стр. 16) 16

Андреј Вујновић

Слободно је у опће васпоставити што се год хоће. Тако држаље на оружје и на различите справе. __ Каменито оружје грађено је од камења различите сорте. __ Геме и камее које су у провидном камену умештене су у једном раму међу две плоче од туча, тако да их нико не може извадити.” Овде је препознао решење примењиво и у београдском музеју па додаје: „То бисмо могли и ми пробати.” (стр. 17) __ „Прстење је пободено у једну таблу сомотом обложену. Може га стати врло много и лако га је прегледати.” У дну странице, после навођења литературе из уметности и археологије написао је: „Публикације о бечком музеју највише од Арнета и Сакена. Ту су слике које се могу студирати.” (стр. 18) Од стр. 29 бележи оно са чим се сусреће од 21. VII 1872. у Прагу: „Колекција акварела народног живописа на црквама и на стаклу. Једна богородица долази с чисто народним типом. Минијатуре и иницијале с рукописа овде је обичај фотографисати. Највећи део чешке музејне библиотеке прибављен је поклонима чешке властеле. Знаменити бакрорези, као на прилику они у којима је стари Праг урамљени су и изложени.” На дну странице је нацрт ормана у којима су изложени рукописи. „Комадиће ситније од рукописа држе у футролама. Тако и акта из архива. Акта држе и у фијокама. На фиоци ормана или на футролама може се ставити откле је докле (од које до које године) у ону фијоку смештено. __ За један рукопис с минијатурама давао је француски библиотекар fres.(...)” Помиње и цену од 1 000 фр. за једну књигу са бакрорезима у француском преводу. (стр. 30) __ „Камеје или истисци из њих и од печата стављају се у мале сандучиће с фиокама па се у преградице оних фиока слажу. __ Столови за излагање рукописа без стакла, као округао раф. Врло знаменити рукописи стављају се на особите столове. __ Минијатура чешка сасвим особит жанр живописа са врло оригиналним мотивима. Могло би се фотографски мењати. (стр. 31) Сале су обично на плафону украшене фреско сликама.” (стр. 32) На страницама 33 и 34 бележи оно што је видео, дознао и договорио у музејској библиотеци у Прагу: „Музејна библиотека Број свезака 100 000 Устав музеја у Патера Стојан Новаковић – чувар музеја

Устав библиотеке послаће Годишњи прирастак не може се определити. Употребљавати могу само чланови музеја. Праши се. За то држе жену која до подне ради и има за то 10 фор. плате. __ За контролу имају свако одељење свога инспектора. Инспектори у договору с библиотекарем одређују шта ће се набављати. __ Швејцар има квартир, Патера ће писати. (стр. 33) __ Соба у којој се чита има свагда свога посебног чиновника.” (стр. 34) Од 35. странице почињу белешке настале за време боравка у Дрездену: „Дрезда 23/VI 1872. Видео сам Antiken kabinet у коме су најзнатнија дела старе јелинске уметности. Књига Heffnera Hermanna Dr, Die Bildwere der Kon. Antikensammlung zu Dresden. Zweite Auflage, Dresden 1869. По томе се види да наша збирка римског резаног камења припада већ у век опадања старинске уметности. Два саркофага која се овде налазе израђена су за удивљење лепо. У делу Хефнерову има много цитираних археолошких дела. Уз исту збирку понамештану у дворанама живописаним по старом јелинском и римском стилу (стр. 35) долази збирка оруђа из камене периоде. Та се оруђа свуда зову тим именом, но овде су их називали Germanische Alterthümer. __ Врата од рафова у библиотеци у Београду могу се окитити старим дипломама које би се урамиле. __ Геме и камее пометане су у рамове плаве боје, као и по осталим местима. И они имају Abgüsse.25 __ Старе статује итд. скоро све налазе се оштећене. Овде их сваку допуне и наместе од прилике тако како је и у старо време могла стајати на свом првобитном месту.” (стр. 36)

Одливке.

Збирка бакрореза и цртежа.

Фитиљ за паљење барутног пуњења.

На крају описа дрезеденске библиотеке, прилично ван контекста, стоји белешка: „Искривудани, увијени стубови у делима римске уметности показују већ познији ступањ.” (стр. 40) „Kupferstichen und Handzeichnungen=sammlung26 Удешено је све по школама и по веку и урамљено па све понамештано у ред.” (стр. 41) После текста о библиотеци следи оно што Стојан Новаковић записивао у Историјском музеју у Дрездену: Historisches Museum у Дрезди И у етнографским збиркама и у овом историчком музеју у Дрезди хаљине се намештају у ормане понајвише с тамним грундом. Оружје се насађује, и у разним редовима прислања уза стубове, на ћошкове и по дувару.

Андреј Вујновић

__ У огњестрелном оружју разликују се три ступња с лунтом27, најнесавршенији први начин, с лунтом и простим федером, без кундака без табана потом долази Dratschloss28 с округлим котуром, у коме се навијала пушка, поклопац с фаље тим је навијањем одлазио, ако се хтело напунити или палити, а поклапао се ако се хтело оставити пушку да стоји напуњену. Последњи су ступањ пушке с кременом које долазе од половине XVII века. Високи орози са шрафовима показују већ прву половину XVI века. У тих Dratschlossе орози падају на фаљу остраг. (стр. 41) У Дрезди се налази прекрасан турски чадор заплењен у опсади Беча 1683. Ту има пуно турског оружја. Међу тим оружјем већ долазе пушке с табанима на кремен.” __ „Мачеви џелатски су широки и за обе руке” __ „Оклопи се у Немачкој деле на убојне и турнирске оклопе.” (стр. 42) У Берлину, од 30. VI 1870. до 5. јула, Новаковић обилази берлинску библиотеку. Описује је од 54. до 57. странице. Почиње са откупом: „За псалтир прво штампано дело немачко плаћено је у берлинској библиотеци, само да се за њу добави 1 000 RM. __ За једну књигу у којој је рукопис Нибелунга плаћено је 7 740 тал. __ Статистику употребе библиотеке не воде зато што би задавала силнога посла.” (стр. 54) У берлинској библиотеци Новаковић је детаљно прегледао литературу и њен је попис, како смо навели на почетку овог приказа, разврстан по групама од 58. до 92. странице. На 92. страници је почетак текста који је настао у време обиласка берлинског музеја: „Берлински музеј 5/7 1872 Копља, стреле, коњска оправа понамештано је у високе стаклене ормане који стоје насред собе, као наши рафови, па је у њима поређано једно врх другог на дашчицама. __ Тока сам видео врло малих. Ваљда су за децу. __ Доњи простори ормана оплетени жицом, па у њима смештено свакојако посуђе Свака сала декорирана је и измолована у стилу оних споменика који се у њој чувају. (стр. 92) Неки предмети из камене периоде попришивени су за папендекл29, па онај папендекл усправљен те тако предмети изложени гледању. __ Старине од бронзе изложене су такође у високим орманима на даскама и папендеклу усправљеним под правим углом. Стојан Новаковић – чувар музеја

Механизам са једноструком акцијом обараче (захваљујем на тумачењу овога термина г. Бранку Богдановићу). 29

Картон.

__ Тако исто стара којекаква гвожђурија (стр. 93) __ Мачеви и токе поприлепљивани на дувар. Вазе понамештане на отворене рафове. __ Стреле и копља из бронзане периоде намештене на врх ормана натакнуте на кратке држалице. (стр. 94) __ Музеј берлински дели се на више оделења. Свако има своје управитеље и људе, и њихове су собе одељене од осталих по којима ходи публика. Сва одељења имају једну управу, са главним директором и бироом. Кад се што понуди на куповину дође прво пред главни биро, овај пита стручне директоре треба ли или не треба. Ако они кажу да треба доносилац казује цену и директор узима. (стр. 95) Кад је ствар тако купљена, онда са нумером журнала који се води код директорства шаље се с писмом одељењу и директор потписује да је примио, те је тим од тада за ону ствар одговоран. У одељењима се воде прости спискови по струкама онога одељења и тамо се ствар записује са нумером директорског журнала. На крају године сви директори одељења подносе главној дирекцији списак онога што је набављено да се по томе састави извештај за министра. (стр. 96) Осим дирекције, са стране државе не води се никаква контрола.” (стр. 97) На страницама од 100 до 103 је записано: „Германски народни музеј. 10 јула 1872. у Нирнбергу У почетку грбови немачких породица. Надгробни натписи из старијих времена. Оно прво (грбови чине рам у средини којега се налазе имена тих породица. Надгробни камени и гробнице наређане су у једном дугачком ходнику уз дуваре и прилепљени уз дувар. __ Има много Gipsabguss=a30 __ Велика збирка средњевековних орнамената, мозаика од печене земље и камена. Тако нешто могло би се и у нас извршити. (стр. 100) Збирка врата, прозора, капака од гвожђа, с оковима или без њих као монументика индустрије и радљивости нем. у средњем веку. __ Где се год што нађе да је немачка рука урадила од тога се праве гипсове копије. __ Glasmalerеi __ Комади од fresco=живописа изваљени из дувара с циглама и малтером. __ 30

Комади орнаментике архитектонске. (стр. 101)

Гипсаних одлива.

Андреј Вујновић

__ Диреци од дрвета, на којима има каквих резбарија, стубови од камена свакојаки остали дрворезни накити са грађевина. __ Црепови и ћерамида са кровова, поређани онако како на крововима стоје __ Модели за кровове израђени у маломе од дрвета. Модели за мостове у старо време. __ Развалине старих храмова у минијатурним копијама. __ Сорте црепова и ћерамиде поређане једна уз другу, да се тако виде. __ Види каталог” (стр. 102) На страници 103 забележио је да је у Минхену: „Минхен, 11. јула 1872. Баварски народни музеј Цедуљице с нумером вежу се за предмет концем. Од круте су хартије, и на њима је само нумера. Тако се не може предмет од своје нумере раставити.” Новаковић обраћа пажњу на начин датације појединих експоната у Баварском народном музеју који се разликује од датације у београдском Народном музеју. „По новцима се одређује време. (стр. 103) __ Religimenkasтchen морали би и у нас бити врло чести. __ Да би се претставила минијатурска и писатељска радња пометани су листови у рамове. __ У нирнбершком и баварском народном музеју представљено је развиће народа у свима гранама. Камо кад бисмо ми тако своје могли имати. (стр. 104) __ Le public est prie de ne pas toucher __ Табан пушчани за фитиљ има само ороз остраг као црквене мумaказе са шрафом којим се фитиљ зашрафи. Фаља стоји где је сада ороз и има заклопац 1600–1645 __ Radschloss31 – 16ти и почетак 17ог века Исти 1600–1680 Једна мамуза као звезда као што је наша приписује се у Минхену години 1342 (стр. 105) Стојан Новаковић – чувар музеја

Табан на коло.

__ „Минх. библ. Furstensaal – У њој су слике само оних владалаца који су нешто за библиотеку урадили. __ 76 сала __ Schunsticke рукописи под дрвеним капцима.” (стр. 106) Оно што читамо у бележници показује нам са коликом је приљежношћу, интересом и пажњом Новаковић по институцијама које је обилазио приступао „студијама” које не „можемо прибавити из књига, студија, које се управо прибављају очима, разматрањем”. И уза све то што је видео, чак и тамо где то изричито и не наводи, осети се намера да виђено примени у институцијама којима је на челу. (стр. 17, 100) Њега занима облик изложебених витрна, материјал од кога су рађене, начин заштите изложених предмета, естетски принципи на основу којих су уређене. Примећујемо његов подсмех немачком германоцентризму и посесивности у музеју у Дрездену док посматра легенде на праисторијском каменом оруђу (стр. 36). У Историјском музеју у Дрездену Новаковић се удубљује у анализу механизама за паљење на „огњестрелном оружју” (стр. 41). Кад је у питању државна контрола рада, било у музеју, било у библиотеци, или вођење статистике о коришћењу фондова, он изгледа и већи Немац од Немаца (стр. 10, 54). Обилазећи збирке, Новаковић испитује могућност набавке грађе (стр. 5–6). Занима га процедура при откупу (стр. 9–10) и начин вођења музејске документације (стр. 95), а труди се и да набави музејска нормативна акта (стр. 33). У Баварском музеју забележиће и опомену исписану на француском да се изложено не дира (стр. 105). Док разгледа овај музеју и присећа се онога што је видео у нирнбершком, отео му се уздах: „Камо кад бисмо ми тако своје могли имати.” (стр. 104) Из белешки је очито да је Стојан Новаковић заинтересован за музејски посао. Очито је и то да се он, кроз своју дотадашњу музејску праксу у скромној музејској институцији, оспособио да посматра и издваја оно што је битно у музејској институцији и делатности уопште, а што је потребно применити у Народном музеју у Београду. Оно што се из његових забележака не може прочитати, али што ће се ускоро показати, јесте да се осетио спремним да изнесе примеренији пројекат музејске институције од онога који је изнео његов ментор са почетка музејске каријере, Валтазар Богишић у Словенском музеју32. Б) Новаковићев музеолошки пројекат Српски историјско-етнографски музеј

Валтазар Богишић у Словенски музеј.

33 Српски историјско-етнографски музеј, Предлог и нацрт, Гласник Српског ученог друштва, књ. XXXIV, Београд 1872, 352–354.

Недуго по повратку са стручног пута по културним институцијама Аустроугарске и Немачке, 22. августа 1872, Новковић на састанку Историчког и државничког одсека Српског ученог друштва није поднео извештај са пута већ пројекат по коме је мислио да би било најбоље организовати Народни музеј. У њему ће изнети теоретски приступ музејској проблематици до којег је дошао кроз своју музејску праксу и истраживања и слику будуће српске музејске институције, њен облик, структуру и функцију. Тај концепт ће постати шире јавно присутан након објављивању у Гласнику Српског ученог друштва, исте, 1872. године.33 У уводу расправе, Новаковић изражава бојазан да са предлогом који износи није избегао обмани коју ствара патриотизам; он се боји да овим предло22

Андреј Вујновић

гом не понавља грешку оних који су се, премда одлични људи, занимали као изразом савремене потребе нечим што због ниског степена у развоју народа „још није постало потреба”. Међутим, ако се предлог и покаже као преурањен, патриотски ентузијазам је изнео у најави оно што ће доћи у будућности; Новаковић гаји „праведну наду” да ће Српско учено друштво (СУД) у будућности бити „средиште нашег чисто научног истраживачког рада” и он ће свој предлог изнети „охрабрен досадашњом либералношћу с којом је ово друштво предлоге сваке врсте саслушавало”. (стр. 336) Уз то сматра да Србија има дужност да заступа „на свим странама народног живота и остале гране нашег народа које непосредно учествовати не могу”. То заступање треба да се обавља пре свега на просветном пољу. СУД треба да ради на унапређењу просвете у целини као што је то учинио „за купљење и издавање грађе за изучавање наше историје”, те „природних особина домовине наше”. Различите научне збирке су део научног рада, и он је немогућ без њих. Новаковић каже да се старији чланови друштва још сећају „како се управо с почецима овога Друштва почињу и наше научне збирке”. То су збирка рукописа, Књижница и Архив. Али збирке у Београду су „малене и сиромашне”, без обзира на то што су „скорашње и нове”. Новаковић ће у даљем излагању изнети стање збирки по појединим институцијама у Београду. Преглед почиње са Народном библиотеком, за коју каже да је једва већа од уобичајених приватних збирки „по Јевропи”. Њен значај је у томе „што има наших народних реткости и књижевних знаменитости”, па ће се у томе правцу и развијати како би постала „сместилиште најбогатије снабдевено изворима за изучавање наших ствари”. (стр. 337) Народни музеј због „грдне тескобе у којој је, не може да покаже свој прави карактер јер нема где све да изнесе и размести по одељењима тако да једно одељење у друго не улази и да се може одмах спазити на којој је страни његово богатство, на којој ли сиромаштво”. Стање Природњачке збирке Новаковићу није познато, али сумња и у њену потпуност или богатство. Претпоставља да ће „најдрагоценије ствари те збирке бити српска специмина, набављена трудом г. др Ј. Панчића”. (стр. 338) Ове збирке Новаковић назива „халатом” за историјску науку, која, како је он схвата, обухвата „гране народног живота” у целини. Стање научних збирки у Србији које су у функцији изучавања „нашег народног живота у прошлости и у садашњости његовој” је такво, а следеће питање на које је Новаковић дао одговор је какве би ове институције требало да буду. Потребни су: а) Потпуна библиотека свију оних дела у којима се може наћи макар штогод за изучавање било прошлости било садашњости народне; б) Историјски архив у коме би била изабрана писмена и свакојаки документи који могу послужити за изучавање прошлости народне; в) Историјско-етнографски музеј у коме би се представио очигледним начином живот народни у свему у чему се он спољњо показује у прошлости и у садашњости његовој. У Новаковићеву нацрту у оквиру овога музеја, као ни код Богишића не би било места за оно што се односи на климу, геологију или саобраћај српских крајева; он за ствари из ових области предвиђа одвојене збирке. (стр. 339) Следи процена тешкоћа које стоје пред довођењем ових институција из постојећег стања у стање које би одговарало потребама научно-историјског рада. С Библиотеком, с обзиром на њену највећу јефтиноћу и погодност за науку, ствар стоји најбоље, иако „и ту остаје много још да се учини, много још да се прибере и прикупи, што до данас још није урађено”. Али због недостатка финансијских средстава, радне снаге или неког недоступног рукописа неће се ни за Библиотеку моћи набавити баш све. Стојан Новаковић – чувар музеја

Са Архивом ствар стоји неповољније. За разлику од земаља у непосредном суседству, нпр. Хрватске и Угарске, а да се не помињу Италија, Немачка или Француска, у Србији „скоро ничег нема”. Постоји млађа архивска грађа „међу Србима у Угарској”, а од старије „развалине на све стране, у породица, у појединих људи и којекуда на страни, као део поменутих страних архива”. У вези са архивима први посао је „преметање странских архива у којима је само прилика да имају штогод о Србима”. Споменике млетачког архива издаје ЈАЗУ, а „наш историк др Фр. Рачки и руски проф. г. В. В. Макушев преметали су с великом коришћу талијанске архиве”. Новаковић истиче значај истраживања цариградских архива. Посао око установљења земаљског или државног архива требало би привести крају. (стр. 341) Стање с Музејом је најнеповољније. „Наш народни музеј који је истом у заметку, који је у… тескоби, да му се збирке још не могу како ваља ни да разместе, по општем стању збирака својих налази се још у стадију постајања и прибирања.” Али како има мало радника и финансијских средстава, „он може у тој стадији остати врло дуго.” „Музеј нема извесног карактера: још се у њему не види, с којим се планом збирке шире. Наш музеј морао би се карактерисати као археолошки музеј за оно што се у нашој земљи ископа и налази од старих историјских споменика било нашег народа било осталих.” (стр. 341) У Музеју је превага домаћег материјала због збирке историјских слика које су у саставу Музеја. Највећи број је римских старина – нумизматике и осталих споменика – како због тога што су на територији Србије Римљани били најбогатији културом тако и због тога што је при набавци музејске грађе „држана основна идеја да у збирке његове улази оно што је у Србији нађено”. То је профил и концепција Музеја у време кад је Новаковић био његов чувар. Постојеће стање је свакако било незадовољавајуће и он се реторички пита колико такав музеј може да одговори намени „извора за изучавање историје” и 24

Андреј Вујновић

Сл. 5. Два снимка из бележнице у којој је Новаковић водио дневник за време службеног пута по европским музејима и библиотекама 1872.

намени да се преко њега покажемо као „средина научна и књижевна”. Тачку од које би се покренуо развој Музеја он види у његовој подели на одељења која „би се, да је места, унеколико још и сад могла разместити у посебне партије”. (стр. 342) Његова анализа стања у Музеју показује недостатак Етнографске збирке у време кад етнографско-историјски музеји добијају, у њему савременом свету, у односу на правац којим се данас наука креће, све већу вредност и знаменитост. „Они су да тако кажемо огледало у коме се јасно огледа културна историја једног народа.” Култура се у његово, напредно време, каже Новаковић, највише цени и поштује. Због тога неки такве музеје зову и културно-историјским. „Проћи кроз један такав добро уређен музеј значи у неком погледу колико прочитати неколико томова о оним стварима.” Или што су за „земљопис” карте, каже он, то су „студији историје или културне историје или науке о познању свога народа у његовом сувременом стању овакви музеји”. (стр. 343) Народни музеј има само једно „народно рухо”. Од слика само две имају приказ „руха”. Наша народна, стара традиционална „индустрија”, „народна оруђа, наш старински кућни намештај не може се нигде на скупу и у целини видети. Ми немамо збирке у којој бисмо могли видети сами свој васколики старински живот, ту полазну тачку садашњег и будућег, представљен у својим споменицима”. (стр. 342) На овом месту даће Новаковић и један конкретан предлог за јединствено приказивање наше старине. У ту сврху, каже он, „корисно се може употребити збирка женског накита, данас прилично богата и збирка нумизматичка, данас најпотпунија што је игде има”. Али генерално, задатак да музеј буде „огледало културне историје” поставља нас пред претходно питање каква је та старинска култура била и како је приказати? Какво је обличје тога што се одражава у музеју-огледалу? Ово је Новаковићев одговор: као што у историји Земље постоје различити слојеви тако се и у „развићу цивилизације међу народима један стил и један Стојан Новаковић – чувар музеја

облик диже на рачун другога”. „У тако званом вишем друштву нашег народа така се промена десила у средњем веку.” Новаковић указује како су се промене у овом социјалном слоју одиграле под византијским, италијанским и на крају турским утицајем (он се пита и о степену арапског утицаја у оквиру турског). Међутим, оно што је за њега кључно је то да су ове промене оставиле „углавном недирнуту исконску културу, која се у маси нашег народа, на нашим селима сачувала”. Ово је важно због тога што народна култура која на први поглед изгледа проста и случајна носи у себи „дубок историјски значај”. Пред нама се отвара питање: колико је све „у њој исконско, је ли све словенско, колико је може бити индо-јевропско, колико ли византијско или турско-источно?”. Предмет испитивања је сав народни живот: „индустрија или рад од најмањих ситница до најзнаменитијих послова… одело, накит…, архитектура кућа, … посуђе, облик и грађење његово… колорит и комбинације или цртежи у фигурама, … распоред и намештај куће… храна, начин спремања и готовљења и друго много којешта. Има много ствари на овоме пољу, које на први мах изгледају просте и случајне, а онамо носе дубок историјски значај у себи.” Наша народна култура под чудним утицајем турских освајања остала је готово „хиљаду година недотакнута или незнатно дотакнута. Феудално-духовничка култура средњег века” због свог поноса није се хтела ширити изван својих граница. Али и кад би хтела, „сама спорост и неживотност и скупоћа њена задржавали би је на том путу”. „За време навале турске духовништво се наше демократисало 26

Андреј Вујновић

и сјединило с народом, властеле је нестало сасвим; народ се по планинама завлачио чувајући стару културу, језик, веру и обичаје своје.” (стр. 344) Та „исконска култура изиђе на видик у почетку овога века”. „Али ако се феудално-духовничка средњевековна култура задржала у круговима својим оставивши народ недотакнутим садашња јевропска култура не чини тако.” Одлучно је питање: „Хоћемо ли ми којима су несрећне историјске прилике одузеле готово свеколике споменике средњевековне феудално-духовне културе, допустити да нам сад ова силна култура, која ће без сумње до велике мере униформисати сав свет, однесе и оно што нам се нашом традиционалном културом од старина до јуче сачувало? А што ће извесно бити.” Од одговора на ово питање овисиће наша будућност и наш културни идентитет у времену кад глобалистичка и демократична западна култура напада ову нашу исконску културу и прети јој уништењем као што је талас турских освајања претио нашој феудално-духовној култури и на крају је уништио. За пример онога што се дешава под упливом западне културе Новаковић наводи промене у самом Београду у задњих педесет година због којих уздишу старији „људи који се нису дали уверити да је нова цивилизација боља од старе”. (стр. 345) Ова се промена разликује од претходних по томе „што ће ова засећи у народни живот до дна његова” и она ће га „потпуно и скроз изменити”. Али без обзира на то што ће се десити са том старом културом, „неће никад ослабити ни цене изгубити историјски интерес који је с њом скопчан”. „У изучавању живота видели смо колико важно место по данашњој науци заузима историјско-етнографски музеј. Тај музеј би био огледало културе о којој смо Стојан Новаковић – чувар музеја

Сл. 6. Закон о Народној библиотеци и музеју.

говорили. Интересност тога музеја не зна се је ли већа за нас или за странца који је дошао да нас изучи или позна; не зна се да ли је кориснија по научника, уметника, песника, или ма кога из публике, који би дошао да његове збирке погледа.” Кад се говори о задацима српског историјско-етнографског музеја треба имати на уму и то да „Српски народ није данас готова целина, али се данас на све стране ради да се чланови његови проникну што живљим осећањем своје целине и заједнице”, без обзира што наша „племена у прошлости својој” мисле да нисмо један народ пошто се друкчије носимо, крстимо или имамо другачији акценат. (стр. 346) Уз разбориту књижевност, публицистику и родољубље, крајње је време да се „састави историјско-етнографски музеј, о ком сам говорио, у коме би се очигледно могла видети заједница наша у свеколикој њеној разноликости, који би био да тачно речем, музеј српства, у коме би се под једним кровом састале наше разликости, споменици наше досадашње исконске културе, да ту послуже као ћутљива а у једно силно речита школа о јединству и о карактерним знацима наше народности”. Новаковић започиње правити нацрт Музеја кроз одређење његових одељења. Прво би било Одељење за одело. У оквиру овога одељења требало би исцрпно приказати не само наше крајеве „него и свеколике варијације одела самога”. Уз збирку целовитих одела требало би установити и део који би чиниле појединости „на прилику с обзиром на различите шаре”. У овом одељењу би се „изучили или разгледати могли начини шарања или орнаменатска стилистика нашег народа на коју је већ упрла очи странска индустрија”. (стр. 347) Друго одељење би било Одељење домаће индустрије, која је угрожена од европских фабриканата па прети опасност да се њени споменици расеју и посве изгубе због чега „историја индустрије наше причала би о празнини где празнине није било”. (стр. 348) Ово оделење „ваљало би поделити по струкама саме индустрије...” „Етнограф би поредио поједине комаде из разних предела у којима се носе, једне са другима, историк и археолог тражили би историјску традицију, изворе и паралеле, и сваки би нашао оно што је за њега.” После плетења, ткања, обраде вуне и лана представила би се грнчарија, па збирка металног посуђа, која је, међу овим збиркама, по броју комада, најсиромашнија. (стр. 349) Збирка накита би дала материјал и за изучавање индустрије и за изучавање укуса и то у дужем периоду, пошто се овде налази доста старих комада. Збирка оружја, која је богата, „могла би се уредити с обзиром на индустрију и то ништа не би сметало хронолошкој разредби”. Новаковић предвиђа да ће и „ову индустрију потпуно убити или изменити нови системи оружја и ратовања данашњег”. У збирци оружја и алата треба да се нађе све, од воденица до музичких инструмената, „којих ће такође почети нестајати чим успемо да један нараштај обучимо рационалноме сеоском газдовању”. И ова би збирка могла дати „повода различитим размишљањима”. У Музеју треба да се налази и збирка снимака коју би чинили одливи „важнијих архитектонских споменика наших” по узору на друге музеје у којима се налазе одливи од гипса или плута ретких старина попут Партенона или Колосеума. (стр. 350) Овде могу да се нађу и снимци направљени од дрвета обичних сеоских грађевина из разних крајева да би се видело „у чему нам поједини крајеви наши један од другог одступају, у чему ли се слажу”. Ово треба да се уради због тога што се „већ по Србији у грађењу кућа приступа новим начинима… а стари начин може мало по мало ући усред деветнаестога века у предисторијски мрак, што не би служило на част науци нашој”. Ако је израда макета скупа, треба се користити „акварелским цртежима”. „Акварелима оваквим могла би се заступити и српска живописна уметност и они би заједно с осталим живописним сликама могли чинити нашу галерију слика.” Са акварелским снимањем „нашег живота ја бих терао до архитектонских копија и топографских снимака, у којима бих осим саме архитектуре снимао села...” На овај би се начин дошло до грађе за многе струке, а уз то овај посао би представљао „споменик наше марљивости за своју народност, нашег старања, да би било лако изучити је и добро познати не само странцима него и нама”. (стр. 351) „Многе наше ствари храмљу за то што ми сами себе не познајемо систе28

Андреј Вујновић

матично, научно и у потпуности, што је знање које ми о себи имамо највише плод случаја, а не системног, смишљеног рада.” Ово су одељења која би се могла даље на „поодељења цепкати”. („Један дефинитиван, унапред смишљен план у опште тешко (је) одржати у оваквим заводима, ако се не окамене, већ напредују, и ако се на њима ради.”) Унутар свих одељења основа распореда „ваљало би да буде хронологијска чиме би збирке добиле историјски и тиме већ научнији значај, а друга регулатива за деобу ваљало би да буде етнографијска услед које би поједини предмети били подељени по крајевима и местима одакле су донесени”. На тај би се начин омогућило поређење народа једног краја са другим, „крепећи тиме осећање о народној заједници и целини”. Тамо где у музеју види место за примену компаративне методе Новаковић ће ставити фусноту са освртом на Богишићев предлог за оснивање словенског музеја.34 Колико је познато, убрзо после објављивања Богишићеве расправе о словенском музеју, истакнуте особе „у ученом свијету словенскому” нису претресале питања која је Богишић отворио. Извесно је да их је било и да је на део њих Богишић сам одговорио у оквиру дебате која се водила око његовог Предлога оснивања Библиотеке у Одеси. Тако се посредно она тицала и теза које је Богишић изнео у својој расправи о словенском музеју. Следствено би и прихватање Пројекта библиотеке у Одеси и његова реализација били прихватање и реализација макар дела Богишићевих идеја о „организму” и делатности музејске институције, које је он тематизовао и публиковао у Загребу 35 и Новом Саду. У фусноти свога нацрта музеја Новаковић ће се осврнути на Богишићев предлог словенског музеја. Он сматра да Богишић излаже мисли сличне његовим у нешто другачијем систему „и са друге полазне тачке”. Богишић полази са гледишта општег, словенског, и за темељ узима словенску заједницу, а Новаковић је, уместо заступања идеје да музеј буде „средиште за изучавање свеколиког словенства у свим гранама науке о народности и ономе што се у њу ставља”, „остао на потреби једне словенске гране или групе. Доиста би добро било, да се може г. Богишића идеја остварити, али би средства за такво штогод данас могла дати једина Русија”. Проблем је и то што такође, сем у Русији, нема предвиђеног, квалитетног персонала за музеј, а нема га вишка ни у Русији. Локалне снаге више би помогле ствар, ако раде у свом народу, сматра Новаковић. У садашњем стању словенскох народа, нарочито оних који су слабији, ваљана снага, умови који указују на нове стазе, потребни су „с тога што смо у периоди у којој се махом пута тражи”. Новаковић се заузима „за пут од појединих племена ка целини, а не обратно” и објављује да га је при изради нацрта музеја „водила наша научна и народна потреба и ја сам тражећи што њој треба, тим споредним путем дошао правце на велики пут г. Богишића”. Новаковићу се чини да је „лакше, корисније, могућније и поузданије” да „најпре постану средине у свакој словенској групи за изучење саме те групе; нека се у свакој тој групи створе увети за њену научну еманиципацију; нека она очврсне у поштовању себе саме у борби за културни опстанак; нека с тог гледишта позна своје место у целокупном словенству и своју свезу с организмом ове дивне толико неправедно презиране и оговаране групе народа – па ће заједница сама собом доћи. Ја мислим да је за поменути историјски процес ово историјски пут”. На крају, у пословима око Словенства Новаковић се боји и промашаја пошто пут развоју Словенства није јасно дефинисан. (стр. 352–354) Чини се да Новаковићев концепт музеја у односу на Богишићев одише реалистичним приступом; музеј о коме је реч у Богишићевим и Новаковићевим музеолошким радовима је комплексни историјски музеј на чији облик најдиректније утиче идеолошко и политичко опредељење аутора, као и њихов однос према везама са руским и аустроугарским царством. Кад се животни пут и духовни интереси Богишића и Новаковића сагледају у целини, очито је да су се они тек накратко, у приближно исто време, дотакли музејске праксе. Из те праксе проистекли су и њихови теоретски, музеолошки радови. Стојан Новаковић – чувар музеја

Расправа „словенски музеум, мисли о потреби научног средишта за свеколика словенска племена”, Летопису Матице Српске Нови Сад, 1867, књ. 111, стр. 31-83, а затим исте године као посебна публикација, такође у Новом Саду. 35

Dr. V. Bogišić, „O preuređenju narodnog muzeja u Zagrebu”, Zagreb 1866. Чланак је најпре објављен у Pozoru 80–83, Zagreb 1866, а затим и самостално исте године.

АС, МПс, XVIII, 1023, 1874.

Њихове пројекте музеја одредила су њихова заједничка идеолошка опредељења. Обојица су деловали са национално-просветитељских основа. Међутим, хоризонт у који Богишић пројектује свој музеј шири је од онога у који пројектује Новаковић, и Богишић свакако то чини под утицајем Русије. Први га види као свесловенски, а други као један од музеја у културним центрима једног од словенских народа, али обојица прилазе музеју „одозго”. Богишић је крајњу сврху свесловенског музеја видео у томе што би он довео до братске љубави међу словенским племенима. Новаковић је музеј видео као линију одбране изворног народног живота и његових духовних и материјалних облика пред надолазећим глобалистичким таласом индустријализације. Приоритетни задатак који његов историјско-етнографски музеј треба да испуни није упознавање словенства у целини и узајамна љубав међу словенским племенима; он предност даје приказу и чувању исконског народног које западна култура угрожава својом индустријализацијом. Његов музеј треба да укаже на јединственост српства без обзира на све разлике. Уз то музеј из његовог пројекта има задатак и да подигне углед ове врсте музеја у очима оних који историјско-етнографске збирке држе за некорисне. (стр. 352) Да би се план о историјско-етнографском музеју реализовао, треба осигурати средства од родољуба и од владе без које се „ствар не би могла утврдити ни развити”. Родољуби треба да налазе „поједине, нарочито историјске ствари” које би се или приложиле или откупиле за музеј. (стр. 353) „Ту би имућним синовима нашег народа била згодна прилика, да своје родољубље покажу.” Књигу поклона и новчаних прилога требало би изложити „на особитом месту у музеју”. Не може се очекивати да би какав „одлични родољуб” жртвовао већу суму новца која би музеј решила финансијских проблема, па главну наду треба полагати у владу. За збирке које „састављају део садашњег Народног музеја” влада треба да обезбеди простор. (стр. 354) За почетак би, при изради детаљног плана и првих набавки, била потребна помоћ Ученог друштва. Углед Друштва би помогао и приликом прикупљања приватних прилога, а нарочито би код владе имао тежину предлог за који би се знало да је прошао „критику овога друштва”. Не ради се о потреби за овим музејом већ о „дужности нашој да га саставимо”. „Купећи музеј јелинских и римских старина ми бисмо ако пређемо границе онога што се у нашој земљи налази просипали новац на ствар за нас прилично луксузну.” У таквом музеју не би могло да буде толико предмета „колико се налази у славним јевропским музејима те врсте; нити би нас тога ради странци тражили, нити бисмо ми могли лако бити без странских музеја, ако бисмо хтели да се са том врстом старина боље упознамо”. За мање пара „ми бисмо могли подићи оваки свој музеј на већу корист и себи и осталом свету. Музеја јелинских и римских има пуно и веома богатих по свету; овакога српског музеја не би било нигде, оваки би био само у Београду”. (стр. 355) Уз Универзитет и Библиотеку на коју би се мало више трошило, „престоница би постала научна средина у којој би се могло наћи све што се тиче нашег народа, почињући од његове историје па свршујући танкостима његове етнографије и живота и то би се могло познати непосредно. Проћи музеј какав ми замишљамо да се склопи значило би… колико пропутовати земље српске”. Новаковић би, по опсегу, музеј одредио као југословенски, „јер верујем у научно начело да се живот три јужнословенска племена једним током развијао и да му је у будућности потреба да једној мети тежи”. Тешко је поделити српско од бугарског, а камо ли од хрватског. Међутим, није га назвао југословенским „што мисли да је боље мањим започињати”. Српско не искључује бугарско или хрватско и ако би се све срећно извело, „било би само згодан прилог за општу југословенску ствар и за народну им заједницу”. (стр. 356) Да од принципа изнесених у објављеном излагању о уређењу „Српског историјско-етнографског музеја” није одустао ни касније, потврђује чињеница да је у једном од последњих дописа које је упутио Министарству просвете 22. јуна 1874. приложио и свој елаборат као сепарат из Гласника Српског ученог друштва.36 Тај 30

Андреј Вујновић

допис Новаковић приводи крају речима: „Никојим се начином не може радити на остварењу тога предлога док се не набави места и намештаја. А да то буде могло би се брзо, најобичнијим трошком и средствима доћи барем до собе у овоме правцу, која би даљи развитак необично олакшала.” Дакле, тражи се колико треба, а пристаје се и на минимум. Радни век Стојана Новаковића је испуњен пре свега политичком, дипломатском и научном, затим просветном и на крају, у најмањем обиму, практичном, институционалном културном делатношћу. У ово последње се броји његов посао чувара Народног музеја у два наврата: 1869–74, са једним прекидом у 1873. години. У време музејске праксе, сем пројекта „Српски историјско-етнографски музеј”, Новаковић је написао још један рад са музејском тематиком: „С археолошке изложбе у Кијеву”.37 Први рад је расправа у којој се излаже својеврстан музејски концепт, док је други рад извештај са кијевске изложбе. Извештају су приложени преписи документа који се тичу српске историје, а који су били приказани на изложби као експонати из руских збирки. Изложба је уприличена поводом трећег скупа археолога у Кијеву 1874. године. Новаковић у извештају наводи да се рад скупа одвијао по одсецима: први се бавио општим питањима – са циљем да се археологија одвоји од историје и да се уведе међу друге науке које се предају на факултетима. На другом су се изучавале гробне гомиле (могиле) првих насељеника Русије. Трећи је био посвећен уметности и вештинама (стара архитектура, мозаици, фреске, нумизматика, старо црквено певање итд.), четврти домаћем и јавном животу (веровањима, судским дужностима). Пети црквеном животу, шести споменицима писма и језика (на њему су поднесени извештаји о глагољским и ћирилским рукописима, Полку Игорову…) Седми одсек је разматрао источне, класичне, византијске и западноевропске старине. Због оптерећености овога одсека у осми одсек су премештене источне старине. За време трајања скупа постављена је у Библиотеци Универзитета Св. Владимира изложба. За ову изложбу је 1873. по фрушкогорским манастирима старине фотографисао гроф Уваров. На њој „су били изложени и снимци фотографски са радовима чланова нашег ученог друштва гг Драг. Милутиновића и Мих. Валтровића”. Новаковић је на изложбу донео „избор из збирке најважнијих старина народне библиотеке и Музеја српског ученог друштва из Београда. У одељењу рукописа изложиле су те збирке 41 нумеру које целих рукописа, које разних одломака”. „Народни музеј је изложио 24 ком. најстарије нумизматике српске и 32 ком. златног накита…” У наставку Новаковић описује српске старине на изложби које потичу из руских збирки: књигу која је штампана у Манастиру Грачаници 1519. год., Јеванђеље писано после смрти деспота Стефана, Вуканово јеванђеље и лист Мирослављева јеванђеља. На посредан начин се музејској врсти могу придодати његови радови које је посветио својим претходницима на месту чувара Народног музеја: Јовану Стерији Поповићу38, Јанку Шафарику39, Ђури Даничићу40 или они у којима се бави етнографским или лексичким темама41.

Стојан Новаковић, С археолошке изложбе у Кијеву 2–21. авг. 1874, Београд. 38

С. Новаковић, „Јован Стерија Поповић”, Глас Српске краљевске академије, LXXIV, Београд 1907. 39

Последњи велики музејски посао Стојана Новаковића био је израда Предлога Закона и усвајање Закона о Народној библиотеци и Музеју. Садржај Закона је резултат његовог практичног рада у Библиотеци и Музеју; прилике су се тако удесиле да је он, као министар просвете и црквених дела, послао Народној скупштини Предлог Закона на усвајање. Скупштина га је усвојила, а кнез Милан Обреновић потврдио 19. марта 1881. У члану 9 овога закона Новаковић је озваничио оно музеолошко опредељење које је елборирао у излагању „Српски историјско-етнографски музеј”. У члану 9 стоји: „У реду набавака за музеј имају такође првенство са стране српске или југословенске, затим старине наших земаља уопште, н. пр. из времена пре насеСтојан Новаковић – чувар музеја

Рад Југославенске академије знаности и умјетности, XLI, Загреб, 1877, 190–226. 40

„Белешке о Ђури Даничићу”, Годишњица Николе Чупића, VIII, 1886. 41

Серија чланака у Јагићеву Archiv fur slaviche Philologie, 3, 9, Годишњица Николе Чупића, 2, 1878. и Наставник, књ. 3, 1892.

Драган Бараћ, Библиотекарство Стојана Новаковића, Београд 2002, 241.

лења нашега народа у ове крајеве, потом комади за етнографске збирке, у којима би се стање народа из скорашње прошлости и из нашег времена представило.” Своју оцену рада и „заслуге Стојана Новаковића на оснивању Народног музеја” Д. Бараћ супротставља онима који често због „симпатија” Новаковићеве заслуге нису довољно високо вредновали и „који умањују улогу Стојана Новаковића у музеологији”. Они који умањују улогу С. Новаковића уздигли су Михаила Валтровића на музејски пиједастал занемарујући чињеницу да је, по Бараћевом мишљењу, управо Стојан Новаковић први „осмислио потребу и предложио устројство Музеја”. Ван сваке сумње је Бараћева тврдња да је „Новаковић имао довољно знања, разумевања и власти да законима институише Музеј”.42 Новаковић се од свих делатности у музеју највише окреће презентационој. У његовом излагању нема ни помена о приоритетним елементима музејске делатности: чувању, заштити, документацији, информисању. Он кроз највећи део свога излагања износи схватања о постављању етнографско-историјске изложбе. У пројекту Српског музеја могу се видети упоришта и вредности националне историје, као и њена целовита слика у погледу Стојана Новаковића, коју је он изградио својим научним радом. Те вредности и та слика су стајале у основи и биле циљ његовог практичног, политичког ангажмана који је био у функцији довршења националне државе и њеног учвршћења на традиционалним вредностима.

Андреј Вујновић

Andrej Vujnović STOJAN NOVAKOVIĆ – MUSEUM KEEPER Summary During his career that was rich in content and extremely useful for the cultural life of Serbia, Stojan Novaković also dealt with the museum practice and theory in the period from 1869 to 1881, with some interruptions. In the period from 1869 to 1874, with an interruption, he was the keeper of the National Museum. Before he became the librarian of the National Library and the keeper of the National Museum, in 1867 he had signed, as a member and an official of the United Youth of Serbia, “The National-Patriot Appeal”, which emphasized the significance and necessity of research, collection and preservation of monuments, before all the national ones. He was a member of “The Society for Archaeology and Ethnography on the Balkan Peninsula”. He got the initial instructions for managing the library and the museum from Valtazar Bogišić immediately after he was appointed head of those institutions, after Janko Šafarik. The biggest problems in the museum were where to find a place for him and the lack of funds for renewal of activities so the letters sent by Novaković to the relevant Ministry of Education and Church Affairs were full with appeals for assistance with solving those problems. His understanding of the museum activity was presented in his notes made on his professional trip in June and July 1872 when he visited the libraries and museums of Pesta, Vienna, Prague, Dresden, Berlin, Leipzig, Munich and Nürnberg. It is obvious from those notes that Stojan Novaković was interested in the museum job. It is also obvious that through his museum practice in a modest museum institution he had been trained to observe and select, visiting large European museums, the things that were essential in a museum institution and museum activity in general and necessary to implement in the National Museum in Belgrade. Gaining the museum experience, immediately upon his return from the trip in 1872, Novaković confronted his concept of the Serbian Museum of History and Ethnography to the Bogišić’s concept of the Slavic Museum. Novaković’s concept of museum compared to Bogišić’s concept has a more realistic approach: the priority task that his museum of history and ethnography had to fulfil was not getting to know the Slavs as a whole and mutual love among Slavic tribes. Bogišić gave precedence to the presentation and preservation of the national from time immemorial that the western culture endangered by its industrialization. His museum had to point to the uniqueness of Serbdom regardless of all differences. In addition, the museum from his project also had the task to raise the reputation of that type of museums in the eyes of those who considered historical-ethnographic collections useless. The museum treated in Bogišić’s and Novaković’s museological works is a complex historical museum whose form is most directly influenced by the ideological and political orientations of the authors as well as their attitudes towards the Russian and Austro-Hungarian empires. Novaković’s report from the archaeological exhibition held on the occasion of the archaeological conference in Kiev in 1874 should also be related to the period of his professional engagement in the museum activity. His works dedicated to his predecessors at the post of the keeper of the National Museum: Jovan Sterija Popović, Janko Šafarik, Djuro Daničić are also important for museum historiography, which also holds for those dealing with ethnographic or lexical topics. Stojan Novaković’s last big museum job was elaboration of the draft law on the National Library and Museum and its adoption. The content of the law was the result of his practical work in the Library and the Museum; the circumstances were such that he, as the Minister of Education and Church Affairs, submitted the draft law to the National Assembly for adoption. The Assembly adopted it and Prince Milan Obrenović approved it on 19 March 1881. The picture and values of the national history built and established by Stojan Novaković’s scientific work as an ideal are almost materially visible in the project of the Serbian Museum. Those values and that picture were in the foundations and the goal of his practical, political engagement that was in the function of completion of the national state and its strengthening on traditional values.

ДРАГАНА АНТОНОВИЋ, МОМИР ВУКАДИНОВИЋ Археолошки институт Београд, Институт за водопривреду „Јарослав Черни”

UDK: 902.3:550.83(497.11)”2010” ; 903:622(497.11) ID: 190131468

ПРЉУША – МАЛИ ШТУРАЦ НОВА ИСТРАЖИВАЊА ПРАИСТОРИЈСКОГ РУДНИКА НА РУДНИКУ* Апстракт: Године 2010. започета су нова истраживања локалитета Прљуша (Мали штурац, Рудник), на коме је 1981. и 1987. откривено шест окана праисторијског рудника бакарне руде. Током прве године обновљених истраживања постављени су следећи циљеви: 1. да се утврди у којој мери је локалитет Прљуша девастиран у периоду од последњих ископавања до данас, као и да се поново лоцирају, на самом терену, улази у свих 6 окана откривених током 1981. и 1987. године; 2. да се изврши пробно геофизичко истраживање методом сопственог потенцијала ради провере делотворности ове методе на нашем терену. Истраживања су дала позитивне резултате, те се планирају даља у истом правцу. Кључне речи: археометалургија, енеолит, бакар, рудник, геофизичка истраживања. Увод Локалитет Прљуша на Малом штурцу регистрован је као могући археометалуршки локалитет 1980. године у оквиру Пројекта истраживања старог рударства и металургије на Руднику, који је изводио Археолошки институт из Београда у сарадњи са Народним музејом у Чачку, Заводом за заштиту споменика културе у Краљеву и Народним музејом у Краљеву (Јовановић 1988: 11, нап. 2).1 Пројекат је имао за циљ истраживање трагова, доказа и осталих културних остатака везаних за старо рударство и металургију на подручју планине Рудник, од праисторије до средњег века. Прљуша се налази на југозападној падини Малог штурца, једног од три врха на планини Рудник у централној Србији (сл. 1). Име штурац долази од немачке речи Sturz што између осталог значи и изручивалиште, сурвалиште (Ristić, Kangrga 1963: 464). У старој српској рударско-геолошкој терминологији то је место у краму (кућа крај рова у којој бораве рудари када нису на раду у рову) где се донесена руда истреса (Isaković 1970: 99). Прљуша је српска реч и означава прљаво земљиште, без вегетације, што одлично илуструје изглед самог локалитета (сл. 2). Име немачког порекла које носе сва три рудничка врха је свакако доказ присуства Саса као првих рудара на овим просторима у средњем веку, пре свега на Руднику. Подручје Рудника одликује се сложеном геолошком грађом. Чине га седиментне, магматске и контактно-метаморфне стене. Седиментне стене кредне старости, представљене флишом, просторно су најзаступљеније. Присутни су углавном пешчари а мање алевролити, као и аренити, алеврити, микроконгломерати, те ретке појаве кречњака. Настанак магматских стена се везује за почетак вулканске активности на подручју Рудника у периоду пре горње креде, када су се утиснули дацитоандезити, док је највећи део вулканита кварцлатитског састава утиснут у миоцену у виду неправилних маса великих димензија (Бели камен, Ђуревица, Кеља, В. брдо итд.) или танких дајкова и силова у самом рудном лежишту „Рудник”. Поред седиментних и магматских стена заступљене су и контактно-метаморфне стене у виду слабо метаморфисаних лапоровито-глиновитих седимената, пешчара и конгломерата, а такође и продуката вишег степена метаморфизма – корнита и скарнова. Раседни системи већим делом су запуњени кварцлатитским дајковима, а ређе дацитоандезитима.

* Чланак је настао као резултат рада на пројектима Министарства науке и технолошког развоја Републике Србије „Археологија Србије: културни идентитет, интеграциони фактори, технолошки процеси и улога централног Балкана у развоју европске праисторије” (ОИ177020) и „Културне промене и популациона кретања у раној праисторији централног Балкана” (ОИ177023). 1

Руководилац пројекта је био др Борислав Јовановић из Археолошког института, а значајну заслугу у регистровању локалитета имао је Радослав Милић, геолог „Рудника и флотације ’Рудник’” и сарадник поменутом пројекту.

Сл. 1. Положај локалитета Прљуша (Мали штурац, Рудник)

Подаци о историјату рударства на Руднику, са претходном литературом о овој проблематици, обједињени су у Јовановић 2007: 150– 152, 255–261, 400–403, 427–431.

Сл. 2. Прљуша (Мали штурац, Рудник), поглед са истока (локалитет је означен стрелицом)

Рудно лежиште олова и цинка „Рудник” припада полиметаличном типу и изграђено је од више десетина рудних тела, која према досадашњим сазнањима заузимају простор од 3 км по дужини и преко 1,5 км по ширини, а општи правац пружања је север-северозапад – југ-југоисток. Лежиште „Рудник” је подељено на неколико зона које носе имена према карактеристичним називима за тај део површине терена („Прлови–Качморка”, „Језеро”, „Азна”, „Мали до”, „Мали штурац”, „Нова јама”, „Средњи штурац”, „Гушави поток”, „Лом–Пећине” и „Бездан”). У геолошкој грађи полиметаличног лежишта „Рудник” учествује више стенских комплекса различитих по постанку, старости и саставу, од којих се посебно издвајају следећа четири: 1. Кредни комплекс седиментних стена је изграђен од преовлађујућих услојених пешчара, бреча, конгломерата, конгломератичних пешчара, аркозних пешчара, пешчара, лапораца и кречњака. 2. Терцијерне магматске стене су заступљене перидотима, гранитоидним стенама, андезитима, дацитима, латитима, лампрофирима, кварцлатитима, риолитима, трахитима и трахиандезитима. 3. Контактно-метаморфно-метасоматски комплекс стена значајан је за геолошку грађу лежишта „Рудник”, јер је у њему депонован највећи број рудних тела. Заступљени су корнити, епидозити, мермери и гранатити, скарнови, скарноиди и аксинитске жице. Највеће распрострањење у лежишту имају скарнови и корнити. 4. Комплекс бреча је значајан, јер су брече један од контролних фактора локализације орудњења. Брече су смештене у близини кварцлатитских и дацитских маса и често су испресецане млађим дајковима. Поред хидрауличних бреча у лежишту се појављују тектонске брече, које су везане за раседне зоне и контактне зоне са дајковима, као и седиментне брече локализоване у флишној серији. Велико рудно богатство Рудника експлоатисано је од праисторије. Прљуша на Малом штурцу је засада једини доказ праисторијске експлоатације руде на Руднику. Током римског периода и нарочито у средњовековној Србији рударска делатност је потврђена како археолошким налазима, тако и у историјским изворима. Планина Рудник је била један од главних извора руде среброносног олова у средњем веку. Након отоманске окупације рударство у овој области било је сведено на минимум. Експлоатација руде на Руднику интензивнија је, али само краћи период, у доба аустријске окупације Србије у првој половини XVIII века. Рудник доживљава свој рударски препород тек у ослобођеној Србији XIX века, и он се наставља до наших дана.2 36

Драгана Антоновић, Момир Вукадиновић

Сл. 3. Горски кристал и сивозелена финозрна стена (корнит, кристаласти шкриљац?): 1. in situ на улазу у окно 5 и 2. колекција површинских налаза из 2010. године.

Историјат истраживања на Прљуши Истраживања на Прљуши рађена су 1981. и 1987. године, и током њих је откривено шест улазних платформи у рударска окна. Окна обликом и величином одговарају онима откривеним на Рудној глави. Отуда је претпостављено да се на Прљуши налази један од првих рудника бакра на централном Балкану. На основу налаза неколико фрагмената касноенеолитске и ранобронзанодобне керамике (Јовановић 1988: 8; Богосављевић 1988: 21, 31), закључено је да је експлоатација руде започела током касног енеолита. Ипак верујемо, као и први истраживач Прљуше (Јовановић 1988: 9), да су за ово место знали већ ранонеолитски становници централног Балкана. На Прљуши се површински, поред малахита, појављују горски кристал и сивозелени кристаласти шкриљци (сл. 3).3 Обе сировине користили су неолитски становници централног Балкана за производњу каменог оруђа. Горски кристал је забележен на више старчевачких и винчанских локалитета у Србији (Bogosavljević-Petrović 2004: 386; Šarić 2002: 14–15), у толикој мери да нема сумње да је коришћен за израду оруђа.4 Сивозелени финозрни кристаласти шкриљци били су омиљена сировина за израду алатки са сечицом од глачаног камена у старчевачкој и посебно у винчанској култури у централној Србији (Antonović 2003: 16–20; Antonović, Resimić-Šarić, Cvetković 2005: 57). Претпостављамо да су корнит и кристаласти шкриљац, којима обилује Прљуша, били прикупљани као сировина за глачано оруђе од стране неолитских мајстора, али засада нема егзактне потврде ове претпоставке. Зато сматрамо да је на Прљуши врло рано у неолиту почела експлоатација камена потребног за производњу оруђа, која се наставила и током винчанске културе, што је довело до упознавања са рудом бакра и њеном каснијом експлоатацијом. Занимљиво је да финозрни кристаласти шкриљац, иако жилав и отпоран на ударање и ломљење, није тако често коришћен за израду рударских батова. Батови са Прљуше били су израђени од амфиболског дацита (Богосављевић 1988: 24), а делом и од пешчара,5 стена које се не могу наћи на самој Прљуши, за разлику од финозрне сивозелене стене, која се површински налази у непосредном окружењу рударских окана. Остале стене искоришћене за израду рударских батова су из непосредне околине Прљуше, могуће из корита реке Јасенице (Богосављевић 1988: 24). Трагови праисторијског рударства који су до сада откривени на Прљуши смештени су у централном делу падине, у подножју стеновитих гребена где су рудни изливи избијали на површину. Током истраживања 1981. године откривена су два окна (окна 1 и 2), тачније само улази у њих. Године 1987. откривена су Прљуша – мали штурац нова истраживања праисторијског рудника на руднику

Најлепши примерци горског кристала нађени су у окнима 5 и 6, у каналима рудних жила. У источном краку окна 5, на таваници, откривене су друзе горског кристала изузетног квалитета (Јовановић 1988: 9). 4

Горски кристал се практично у необрађеном, природном облику, може користити као готова алатка, пре свега као пројектил за лов. Његова појава у археолошким слојевима указује на организовану употребу сировине само ако се кристали забележе у већем броју, што и јесте случај на поменутим локалитетима. 5

Неколико батова од ситнозрног компактног пешчара са силицијумским везивом регистровано је током обиласка локалитета 2010. године.

још четири окна (окна 3, 4, 5 и 6). Даље ископавање детектованих окана никада није извршено. Окна 5 и 6 су најбоље дефинисана. Њихове приступне платформе указују да је на том месту избијало неколико рудних жица и на могућу експлоатацију руде у дужем временском интервалу. Од њихових приступних платформи се пружају најмање по два канала (сл. 4, 5). Малобројни археолошки материјал, прикупљен током ископавања, састојао се од већег броја рударских батова, горског кристала као потенцијалне сировина за оруђе индустрије окресаног камена, уломака рударских алатки од јеленског рога и само неколико фрагмената керамике из касног енеолита или раног бронзаног доба (Јовановић 1988: 8; Богосављевић 1988: 21, 31). Рударски батови су били најбројнији налази. Материјал из ових кампања данас је смештен у Народном музеју у Чачку (Богосављевић 1988: 13), а вероватно је и да су многи камени батови завршили у приватним колекцијама.6 Ископавања на Прљуши требало је да се наставе, у већем обиму, почетком деведесетих година, али до тога није дошло из већ добропознатих историјских разлога. Након паузе од преко 20 година, истраживање раног рударства на Малом штурцу намеће се као потреба. Током већ поменутих деценија учињен је знатан помак у проучавању почетака металургије на тлу Србије. Најраније појаве бакра датују се у време завршетка старије фазе винчанске кутлуре (прелаз из Винча–Тордош I у Градачку фазу), у 5 000. п. н. е. (Radivojević et al. 2010: 2778). Интензивна металуршка активност забележена је на неколико локалитета широм Србије (Беловоде, Плочник, Винча, Дивостин; Antonović 2002; Glumac 1988; Radivojević 2007; Šljivar et al. 2006), те се питање одакле је донета руда бакра од које се топио први метал на овом тлу, поставља само од себе. До сада је на овим просторима документован само један рудник из времена винчанске кутлуре – Рудна глава (Jovanović 1982). Нема сумње да је у то време, али и касније, с обзиром на интензивну металуршку активност, било више активних рудника на територији Србије и да је Мали штурац био један од њих. Међутим материјалних доказа о винчанској експлоатацији рудника на Прљуши засада нема. Због тога, али и због величине самог локалитета и рудног богатства Малог штурца, намеће се потреба за интензивнијим истраживањем овог налазишта. Године 2010. обновљена су истраживања на Прљуши у оквиру пројекта Археолошког института Проспекција Малог штурца: истраживање праисторијског рударства, који се изводи у сарадњи са Музејом рудничко-таковског краја из Горњег Милановца.7 Током прве године обновљених истраживања на Прљуши постављени су следећи циљеви: 1. да се утврди у којој мери је локалитет Прљуша девастиран у периоду од последњих ископавања до данас, као и да се поново лоцирају, на самом терену, улази у свих 6 окана откривених током 1981. и 1987. године; 2. да се изврши пробно геофизичко истраживање методом сопственог потенцијала ради провере делотворности ове методе на нашем терену. Садашње стање очуваности локалитета Прљуша 6

Током обиласка терена 2010. године примећено је тек неколико рударских батова у сипару падине на Прљуши, за разлику од стања које је забележено пре 30 година, када је на падини констатован велики број ових алатки (Јовановић 1988: 6).

Сарадници на пројекту су Ана Цицовић, археолог кустос Музеја рудничко-таковског краја из Горњег Милановца и Момир Вукадиновић, геофизичар из Института за водопривреду „Јарослав Черни” из Београда. Пројектом руководи др Драгана Антоновић из Археолошког института у Београду.

Локалитет Прљуша је данас делимично девастиран због рударско-геолошких истражних радова извођених последњих 30 година у зони старих рударских радова. Улазне платформе неких окана су испуњене сипаром и распаднутим каменим материјалом из бушотина које су рађене у горњем делу локалитета, а неке су потпуно прекривене њиме, тако да се не виде. Улази у окна 1, 2 и 3 данас се на терену више не препознају пошто су потпуно засути сипаром. Њихов положај може да се реконструише на основу координата и техничких снимака из 1987. године. Међутим, окна 4, 5 и 6 још увек су видљива, са мањим или већим оштећењима. Окно 6 је претрпело највећа оштећења. Пробна геолошка бушотина била је постављена у централном делу улазне платформе, што је проузроковало уништавање оригиналних зидова улаза у окно и затрпало почетке рудних канала откривених истраживањима 1987. године (сл. 5). Међутим, поменуто урушавање стена на улазу у окно 6 открило је остатке малахитне жице експлоатисане током праисторије. Окно 4 је делимично затрпано сипаром, тако да се виде само горњи делови улаза. 38

Драгана Антоновић, Момир Вукадиновић

Сл. 4. Окно 5: стање 2010. године

Још увек су видљиве жице горског кристала око самог улаза, што је и навело све истраживаче овог локалитета да верују да је Прљуша била позната још носиоцима ранонеолитских култура, управо због прикупљања поменуте сировине. Најбоље је очувано окно 5. Оно није претрпело никакве промене од 1987. године, сем незнатног засипања сипаром, а почеци два рудна канала се и даље јасно виде (сл. 4). Изнад праисторијских окана постоје и други трагови рударења засада непознатог хронолошког опредељења. Они нису били предмет истраживања 1981. и 1987. године, те не постоји никаква техничка документација која се односи на њих. Када је реч о покретним налазима, упадљив је недостатак бројних рударских батова, констатованих пре 25–30 година. Могуће је да су пролазници и посетиоци Прљуше константно сакупљали ове алатке, али исто тако постоји могућност да су оне затрпане сипаром након рударско-геолошких истражних радова у горњим деловима локалитета. Сл. 5. Окно 6: стање 1987. године (лево) и 2010. године (десно)

Прљуша – мали штурац нова истраживања праисторијског рудника на руднику

Геофизичка истраживања У јулу 2010. године на Прљуши су обављена пробна геофизичка истраживања ради провере делотворности појединих метода на овом терену. Одабрана је метода сопственог потенцијала, за коју се очекивало да би на Прљуши могла да пружи позитивне резултате. Метода сопственог потенцијала (СП) заснована је на проучавању природних електричних струја које се спонтано појављују и стално су присутне у материјалима испод површине терена. Ове струје имају локални карактер и њихово порекло може имати различите узроке. Најчешћа појава сопственог потенцијала је везана за филтрацију подземних вода кроз поре и пукотине стена. У истраживању старог рударства незаобилазан фактор је присуство руда, односно минералних сировина металичног типа, а познато је да оне око себе генеришу сопствене потенцијале који могу бити изузетно високи. Ти сопствени потенцијали настају као последица оксидационо-редукционих процеса у интеракцији рудно тело – подземна вода. Метална супстанца изнад воде се оксидује при површини уз помоћ атмосферског кисеоника и чини анодни део, док се на споју воде и метала кисеоник редукује, и то нарочито испод нивоа подземне воде, што чини катодни део природне галванске ћелије. У том природном процесу електрони се транспортују са аноде на катоду кроз метал, док се проток јона остварује кроз воду. На тај начин природна хемијска енергија претвара се у електричну струју. Минерализација, односно рудно тело у присуству подземних вода константно око себе генерише електрично поље, које можемо измерити по површини терена. При томе је сигуран знак да постоји сопствени потенцијал изнад рудне супстанце његова негативна вредност – карактеристичан „минимум” (сл. 6). А из литературе и праксе је познато да сопствени потенцијал код масивних сулфидних рудних тела (металног типа) може упалити малу сијалицу из батеријске лампе која може бесконачно светлети.

Сл. 6. Природни електрохемијски процес настанка сопственог потенцијала: 1. дијаграм сопственог потенцијала са карактеристичним минимумом изнад рудне појаве, 2. оксидациона зона, 3. ниво подземне воде, 4. зона успостављања сопственог потенцијала, 5. рудна појава.

У археологији мерење сопственог потенцијала може бити интересантно у археометалургији приликом просторног лоцирања рударских радова из прошлости (коморе одакле је извађена руда). Појаву сопственог потенцијала, у тим случајевима, обично ствара минерализација утиснута у зидове рударских радова која у фази експлоатације није потпуно извађена. Мерења методом сопственог потенцијала на Прљуши изведена су на два профила појединачне дужине 51 метар, у непосредној близини окана 4 и 6 (сл. 7). Мерења су обављана на унапред припремљеним тачкама, на међусобном растојању од 3 метра. При томе је мерена разлика потенцијала између сваке тачке дуж профила и једне заједничке – базне (непокретне), која је била удаљена око 100 метара. Мерни профили су постављени тако да својим положајима секу претпостављене правце пружања рудних појава које су праисторијски рудари експлоатисали. Према измереним подацима СП-а на терену, сачињени су дијаграми сопственог потенцијала (сл. 8). На оба дијаграма карактеристични „минимуми” означавају присуство врло електропроводних зона – рудних појава (жица), које су у прошлости највероватније биле експлоатисане. Рудне појаве, на основу ових мерења, пружају се по правцу СИ–ЈЗ и претпоставља се да су врло стрмо нагнуте од површине терена наниже. На основу резултата мерења сопственог потенцијала и детекције рудних појава у непосредној близини окана 4 и 6, могу се донети два закључка. Први је да индикације сопственог потенцијала проузрокује минерализација заостала на зидовима окана након праисторијске експлоатације руде, што посредно може да укаже на позиције праисторијских јама. Други могући закључак је да праисторијски рудари на Прљуши нису предузели експлоатацију већег обима, па су присутне рудне појаве при површини терена остале нетакнуте до данас.

Драгана Антоновић, Момир Вукадиновић

Сл. 7. Ситуациони план локалитета Прљуша (љубазношћу академика Б. Јовановића) са окнима 1, 2, 3, 4, 5 и 6 откривеним 1987. године и профилима по којима се мерио сопствени потенцијал (Профил 1: 1/0 м – 1/51 м; профил 2: 2/0 м – 2/51 м)

Сл. 8. Дијаграми сопственог потенцијала по профилима 1 и 2: 1. окно 4, 2. окно 6, 3. рудне појаве, 4. стена

Закључак

Аутори најтоплије захваљују академику Бориславу Јовановићу на уступљеној документацији са истраживања Прљуше током 1981– 1987. године, као и на подстицају да се настави са истраживањем овог локалитета.

Пошто су пробна геофизичка испитивања на Прљуши, обављена 2010. године, потврдила присуство праисторијских окана односно рудних појава (жица), у наредном периоду планирамо да укључимо и друге геофизичке методе које могу бити корисне у детектовању трагова праисторијског рударења, пре даљих археолошких истраживања локалитета. У сваком случају истраживање праисторијског рудника на Руднику је заиста неопходно као део будућег рада на лоцирању извора бакарне руде која је коришћена на почетку примитивне металургије на Балкану. На основу 6 фрагмента ранобронзанодобне керамике пронађених 1987. године, откривених на приступној платформи окна 6, закључено је, у то време, да је експлоатација бакарне руде на овом месту вероватно започета током касног енеолита. Као што је већ на почетку речено, сасвим је могуће да је експлоатација сировина започела знатно раније, још током раног неолита, када је горски кристал био сировина због које се долазило на овом место. Свуда по површини падине налазе се, у великим количинама, мањи и већи комади горског кристала, а жице овог минерала видљиве су у стени на улазима у окна 4, 5 и 6. Такође, стена у којој се појављују жице горског кристала макроскопски одговара основној сировини која је током винчанске културе коришћена за израду секира, тесли и длета од глачаног камена. Сакупљајући сировине за своје оруђе неолитско становништво централне Србије се вероватно врло рано упознало са малахитом, тј. рудом бакра, која се налази, у облику груменова и готових предмета, на многим налазиштима старчевачке и винчанске културе (Antonović 2002: 32–33). Истраживање праисторијског рудника на Руднику свакако је неопходно у оквиру будућег откривања лежишта бакарне руде употребљаване у раној металургији Балкана. На овом месту експлоатација је вероватно почела знатно пре појаве металургије. Такође постоји опасност од потпуног девастирања овог локалитета, пошто је цела планина Рудник једна од најбогатијих рудноносних области у Србији. Засада ова опасност није изражена, али убрзани развој и константна трка за природним ресурсима једног дана може да нас изненади. Праисторијски рудник на Малом штурцу је један од веома ретких откривених рудника из времена ране металургије, па самим тим представља археолошки драгуљ како централног Балкана тако и целе Европе.

Драгана Антоновић, Момир Вукадиновић

БИБЛИОГРАФИЈА Antonović, D. 2002 Copper processing in Vinča: new contribution to the thesis about metallurgical character of Vinča culture, Старинар LII (2002): 27–45. Antonović, D. 2003 Neolitska industrija glačanog kamena u Srbiji, Beograd: Arheološki institut, Posebna izdanja 37. Богосављевић, В. 1988 Покретни материјал са праисторијског рудника на Малом Штурцу, Зборник радова Народног музеја XVIII, Чачак: 13–35. Bogosavljević-Petrović, V. 2004 Predmeti od okresanog kamena, u M. Bogdanović Grivac: naselja protostarčevačke i vinčanske kulture, Kragujevac 2004, Centar za naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Kragujevcu, Narodni muzej: 379–437. Glumac, P. 1988 Copper Mineral Finds from Divostin, in Divostin and the Neolithic of Central Serbia (A. McPherron, D. Srejović, eds.), Pittsburgh, University of Pittsburgh: 457–462. Isaković, A. 1970 Rječnik stare rudarsko-geološke terminologije, Sarajevo: Institut za geološka istraživanja, Geološki glasnik 14. Јовановић, Б. 1988 Прљуша – Мали Штурац: праисторијски рудник бакра и горског кристала на Руднику, Зборник радова Народног музеја XVIII, Чачак: 5–12. Јовановић, П. 2007 Рударство на тлу Србије, I. Од палеолита до средине 20. века, Београд, Југословенска инжењерска академија ЈИНА. Radivojević, M. 2007 Evidence for early copper smelting in Belovode, a Vinča culture site in Eastern Serbia, Unpublished MSc Thesis, London UCL Institute of Archaeology, 2007. Radivojević, M., Rehren, T., Pernicka, E., Šljivar, D., Brauns, M., Borić, D. 2010 On the origins of extractive metallurgy: new evidence from Europe, Journal of Archaeological Science 37 (2010): 2775–2787. Ristić, S., Kangrga, J. 1963 Enciklopedijski nemačko-srpskohrvatski rečnik, Beograd: Prosveta. Šarić, J. 2002 Stone as material for production of chipped artifacts in Early and Middle Neolithic of Serbia, Старинар LII (2002), Beograd 2003: 11–26. D. Šljivar, J. Kuzmanović-Cvetković, D. Jacanović 2006 Belovode – Pločnik, new contributions regarding the copper metallurgy in the Vinča culture, in Homage to Milutin Garašanin (N. Tasić, C. Grozdanov, eds.), Serbian Academy for Science and Arts, Belgrade: 251–266.

Прљуша – мали штурац нова истраживања праисторијског рудника на руднику

Dragana Antonović, Momir Vukadinović PRLJUŠA – MALI ŠTURAC NEW INVESTIGATIONS OF THE PREHISTORIC MINE ON RUDNIK Summary The site Prljuša on Mali Šturac was registered as a potential archaeometallurgical site in 1980, and it was investigated in 1981 and 1987. In 2010, the investigations in Prljuša were renewed within the project of the Archaeological Institute “Prospecting of Mali Šturac: investigation of prehistoric mining” carried out in collaboration with the Museum of the Rudnik and Takovo Region from Gornji Milanovac. During the first year of renewed investigations in Prljuša, the following objectives were set: 1. to establish the extent of devastation of the site Prljuša in the period since the last excavations and to locate again, in that terrain, the entrances to all 6 pits discovered during 1981 and 1987, in the present situation in the terrain; 2. to carry out a trial geophysical survey by the self-potential method for the purpose of checking the effectiveness of this method in our terrain. The site Prljuša is today partly devastated due to mining-geological investigation works carried out in the last 30 years in the zone of mining works. The entrance platform of Pits 4 and 6 are filled with talus and decomposed stone material from the holes made in the upper part of the site, and Pits 1, 2 and 3 are completely covered by this material so that they cannot be recognized in the terrain. Pit 5 which has not undergone any changes since 1987 is best preserved. In July 2010, trial geophysical surveys were carried out in Prljuša for the purpose of checking the effectiveness of certain methods in this terrain. The selected method was the self-potential method (SP) which was supposed to offer positive results in Prljusa. Measurements were performed on two profiles whose individual lengths were 51 metres in the close vicinity to Pits 4 and 6 from 1987, at the points whose mutual distance was 3 metres. Two conclusions can be made based on the results of measurements of self-potentials and detection of mining phenomena in the close vicinity of Pits 4 and 6. The first one is that indications of self-potentials are caused by mineralization that remained on the pit walls after prehistoric exploitation of ore, which indirectly may point to the positions of prehistoric pits. The second possible conclusion is that prehistoric miners in Prljuša did not start large-scale exploitation so that ore occurrences present near the surface of the terrain have remained intact up to nowadays. Investigation of the prehistoric mine on Rudnik is certainly necessary within a future discovery of copper ore site used in the early metallurgy of the Balkans. The exploitation at this point probably started much before the beginning of metallurgy. There is also a danger of complete devastation of this site in the future because the whole mountain of Rudnik is one of the richest ore-bearing regions in Serbia. For the time being, this danger is not conspicuous, but the increasing development and constant search for natural resources may surprise us one day. The prehistoric mine on Mali Šturac is one of the very rare discovered mines from the time of early metallurgy and therefore it represents an archaeological jewel of both the central Balkans and whole Europe.

ТАТЈАНА МИХАИЛОВИЋ Народни музеј Краљево

UDK: 904:726.821”653”(497.11) ; 902.2(497.11)”2005/2006” ID: 190146060

СРЕДЊОВЕКОВНA НЕКРОПОЛA ПАЊЕВАЦ У ЧУКОЈЕВЦУ КОД КРАЉЕВА – АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА Апстракт: У раду су приказани резултати археолошких ископавња средњовековне некрополе Пањевац у Чукојевцу код Краљева, која је лоцирана у контексту античке циглане и ширих трагова римске активности, који су били првобитни циљ истраживања. Разматрају се два хоризонта средњовековног сахрањивања и њихово место у историјском контексту. Поред тога дат је приказ радова у домену истраживања античког локалитета. Кључне речи: средњи век, Пањевац, некропола, античка циглана. Локалитет Пањевац се налази у селу Чукојевцу код Краљева, на месту где се река Гружа улива у Западну Мораву, у чијој плодној, равној долини формира више рукаваца пре самог ушћа. Северно од ове долине почињу обронци Гледићких планина у благо заталасаном пределу уз Велику (Годачичку) реку, која се улива са севера у Западну Мораву. Реч је о првој моравској речној тераси, односно о једном ширем простору, који се налази испред касноантичког утврђења са рефугијем, локалитета Градиште, које смо истраживали током 2003/2004. године (Михаиловић Т. 2007). Прва археолошка истраживања на локалитету Пањевац обавио је Народни музеј у Краљеву 1984. године.1 Ископавања су спроведена на две локације на овом простору: прва је на самом Пањевацу, где је откривена римска цигларска пећ датована у IV век н. е. (Љамић-Валовић Н., 1985); друга на локацији Меаниште, стотинак метара западно од пећи, где су кратким сондирањем откривени остаци неке грађевине, тачније њен шут (нагореле греде, тегуле и уситњена опека) (сл. 1). Наша истраживања су првобитно била усмерена ка античком периоду и имала су за циљ да провере и појасне контекст усамљене цигларске пећи и њену везу са рефугијем на Градишту, удаљеном северно непун километар. Током септембра 2005. године спровели смо површинско испитивање терена методом геоелектричног скенирања (електричне отпорности СЕО) (Вукадиновић М. 2011, 55–63)2 на локацији Меаниште и добили показатеље остатака објеката лоцираних под земљом. Простор на коме је власник изоравао опеке је густо покривен геоелектричним профилима који су показали у одређеним зонама јаку концентрацију која одговара отпорности печене земље. На другом делу локалитета појавила се много јача отпорност која одговара камену, што би могло да указује на постојање зидова, али је било необично да је реч о изузетно дугим зонама до 50 м. Археолошка ископавања на лоакцији Меаниште спороведена су у августу 2006. године, на бази добијених резултата3. Ископавања у сонди 1 су потврдила да је реч о великој количини уситњене опеке, без других налаза. Испод хумуса дебљине до 25 цм је слој тврде, светлосмеђе земље са доста уломака опеке. Испод овог слоја је жута глина – здравица. Опека је античке провенијенције, при чему се концентрација опеке повећава адекватно резултатима које смо добили. Нажалост, овде није било другог материјала нити остатака објеката. У сонди 2 је испод хумуса дебљине до 15 цм жута, глиновита земља са примесама шљунка и спорадичним појавама опеке. Испод ње су седименти сувог шљунка који су стерилни слој. Суви шљунак је склон окамењивању, тако да показује једну од највиших вредност отпорности од 800 до 1 000 ома (Вукадиновић 2011, 63), отуда његово простирање готово целом дужином геопро-

Археолошким ископавањем руководио је археолог Слободан Валовић, кустос НМК. 2

Истраживање је обавио дипл. инж. Момир Вукадиновић са сардници из НМК: Радом Пајовићем, Срђаном Вуловићем и Владаном Пејковићем. 3

У ископавањима су учествовали кустоси НМК Татјана Михаиловић (руководилац истраживања) и Слађана Спасић (члан екипе); на ископавању је неколико дана, као гост, учествовала мр Маја Ђорђевић (Републички завод за заштиту споменика културе из Београда).

Сл. 1. Сателитски снимак села Чукојевца са археолошком ситуацијом: Пањевац, средњовековна некропола 2) Пањевац, античка цигларска пећ 3) Пањевац–Меаниште: зона трагова античког насеља 4) Градиште, касноантичко утврђење са рефугијумом 5) Ћирковска коса, црквина са некрополом и површински трагови средњовековног насеља 4

Термин Меаниште се везује за позно турски период и XIX век, када је ово место и било меаниште, односно постаја поред пута са механама. Површински рецентни материјал и онај из првог слоја указује на ове периоде, када је вероватно и изабрана ова локација због присуства античког грађевинског материјала који се могао употребити секундарно за нове објекте.

фила од 50 м. Очито да је овде потпуна периферија локалитета. Ова провера на локацији Меаништа била је окончана за 3 дана и показала да је девастација током турског периода и XIX века4 била пресудна и да су вероватно тада антички објекти искрчени и употребљени као грађевински материјал. У међувремену смо обишли локацију римске цигларске пећи, коју је власник Милан Липовац искрчио након ископавања. Из разговора са власником, сазнали смо да су при градњи његових кућа проналажене људске кости. Куће, удаљене стотинак метара од пећи, лоциране су на тзв. другој речној тераси, која се благо уздиже изнад прве и на којој и почива данашње село (сл. 3). Зато смо одлучили да на46

Татјана Михаиловић

Сл. 2. Ситуациони план

ставимо ископавања у оквиру истог имања да бисмо проверили природу некрополе која се налази у непосредној близини циглане5. Отворене су две сонде (сл. 2): сонда 1 (дим. 4 х 3,5 м ) лоцирана је иза старе породичне куће, у делу дворишта које представља економију. Сонда 2 је постављена иза помоћних просторија у дворишту и, због скученог простора, једино могућих димензија 1,3 х 1,7 м.

Археолошка истраживања средњовековне некрополе Пањевац у Чукојевцу код Краљева

Народни музеј овом приликом захваљује породици Липовац и постхумно Милану Липовцу, на томе што су омогућили екипи да ради унутар њиховог имања без надокнаде.

Сл. 3. Положај локалитета

Сл. 4. Сонда 2: гробови 1 и 2

Гробови 1 и 2 У сонди 2, готово правилне оријентације запад–исток, најпре су откривени гробови. Плитко испод земље, већ на 20 цм, откривена је горњa плоча каменe гробне конструкције уз профил БЦ (сл. 4). Реч је о очуваном делу источне половине конструкције, чије су бочне стране начињене од по једне камене правоугаоне плоче, преко које је постављена равна плоча поклопца, очувана у форми фрагмента (0,45 х 0,25 х 0,08 м). Плоча на левој страни (гледано са запада) је димензија 1,30 х 0,25 х 0,06 м и пукла је по ширини на два дела, док је плоча на десној страни цела (дим. 1,70 х 0,30 х 0,05 м). Обе бочне стране су благо закошене ка унутра, тако да је пресек конструкције трапезан. Конструкција је укопана у слој мрке компактне земље, до дубине од 35 цм од горње нивелете терена. Испод слоја мрке земље је слој жуте глине, у којој су укопани сами гробови, на релативној дубини од 85 цм од горње нивелете. Најпре је откривен гроб 1, на удаљености од 1,30 м западно од конструкције, са одступањем од њеног правца пружања. У њему је пронађена очувана лобања и део костију карлице и ногу (Радовић П. 2011). Након тога у правцу пружања гробне конструкције откривен је готово комплетан скелет гроба 2 (сл. 4), чији доњи део тела лежи испод конструкције. Гроб се налази на 70 цм испод поклопца гробне конструкције, гробна рака је укопана у здравицу, док је конструкција укопана у мрку компактну земљу. Реч је о скелету у опруженом положају, десна рука је савијена у лакту, тако да је шака положена на десно раме, а лева рука благо савијена у лакту, и положена на абдомен. Оба скелета леже на истој нивелети, један поред другог, с тим што је изнад гроба 2 саграђена конструкција. Гробови су без прилога и било које друге врсте археолошког материјала. У сонди 1 гробна обележја која су индицирала да је реч о средњовековној некрополи, почела су да се појављују 30-ак цм испод земље. Реч је о типу равног гроба оријенације И–З са вертикално пободеним плочастим необрађеним мањим ка48

Татјана Михаиловић

Сл. 5. Сонда 1: гроб 3

меном (просечне дим. 25 х 27 х 5 цм) изнад главе на западу, и речним облутком на истоку (просечне дим. 40 х 20 х 10 цм). Откривена су 3 пара надгробних обележија. Гроб 3 Прво надгробно обележје у виду мање вертикално пободене плоче (дим. 25 х 25 х 5 цм) налазио се одмах испод тачке Д. На релативној дубини од 0,50 м испод овог камена (или 0,80 м од горње нивелете терена), пронађена је лобања гроба 3, која припада петогодишњем детету (Радовић П., 2011), без налаза у гробу (сл. 5). Гроб 4 На средини сонде, без гробних обележја, откривена је само лобања гроба 4 и тек нешто од костију скелета, који припада женској индивидуи између 18 и 25 година (Радовић П. 2011). Гроб лежи на релативној дубини од 0,85 м од горње нивелете терена на профилу АД. С десне стране лобање налазила се бронзана наушница.6 Реч је о наушиници са три гранулирана коленца, при чему је свако фиксирано са обе стране филигранском жицом; један крај карике се завршава петљом, док је други обликован за закопчавање; пречник карике је 48 мм (сл. 6). Овакав тип наушница је много ређи од типа наушнице са два коленца и не налази се често у средњовековним гробовима. Своје најближе аналогије има у долини Западне Мораве на некрополама у околини Чачка, у Мрачајевцима на локалитету Гушевац (Радичевић Д. 2000) и средњовековној некрополи у оквиру античких терми у самом градском језгру (Радичевић Д. 2000), а с друге стране, у околини Крушевца, на Конопљари (Берић Н. 2001) и датује се у XII век. Поред тога постоји аналогија и у Трањанима, али је наушница овде пронађена у секундарној употреби и није карактеристична за Подунавље и Источну Србију (Маријановић-Вујовић Г. 1984, 84–85, сл. 179). Археолошка истраживања средњовековне некрополе Пањевац у Чукојевцу код Краљева

Бронзана наушница Ц-2 (Археолошка збирка А-1227). 7

Крстаста фибула Ц-1 (Археолошка збирка А-1226).

Сл. 6. Сонда 1: гроб 4, наушница са три коленцета

Наушница са округлом јагодом са псеудогранулацијом Ц-3 (Археолошка збирка А-1228).

Испод трећег обележја није пронађено ништа, а четврти камен који би био изнад главе налазио се у близини профила БЦ и његов потенцијални скелет је улазио већим делом у профил. Треба напоменути да скелети леже у жутој иловачи, да су тела у земљу полагани без сандука, а да је висока киселост глине допринела слабој очуваности скелета и могућој потпуној девастацији. Односно, не значи да није било скелета испод надгробног обележја, већ га је просто земља сасвим уништила, што је карактеристично за многа села око Краљева (Богосављевић В., Михаиловић Т. 1996). У профилу ЦД откривена је на релативној дубини од 30 цм крстаста фибула7 (сл. 7) од бронзе (крупене луковице на прстенастој основи; попречна греда у облику трапеза; лук трапезног пресека украшен траком са косим зарезима; правоугаона стопа је украшена истим орнаментом, с тим што је на почетку украшена са два, а на крају са три пара утиснутих „окаца”; држач игле олучаст, игла недостаје; дуж. 87 мм, шир. 49 мм). Ове фибуле широко распрострањене у Горњој Мезији, типичне су за IV век као део мушке одеће и посебно су присутне код војске (Бојовић Д. 1983, 82, тип 37: Т XLVIII/422; Петковић С. 2010, 259– 261). Овај конкретни тип припада фибулама карактеристичним за доба владавине Теодосија I и његовог сина Аркадија (380–408) (Петковић С. 2010, 269: тип Е). Ово датовање одговара датовању античке циглане у чијем је ширем контексту пронађена (Љамић-Валовић Н., 1985, 30). Будући да око фибуле није било археолошког контекста и да је пронађена у самом профилу, начинили смо проширење 1 (сл. 10) ка југу, димензија 1,30 м (дуж профила АД), тако да је добијена тачка Д’, и 2,10 м дуж профила ЦД тако да су добијене тачка Ц’ и Ц”. Када је проширење доведено на дубину на којој је пронађена фибула, у контексту је био само један уломак нагореле античке керамике. У овој зони, међутим, на дубини на којој су регистровани гробови 3 и 4, откривена је површина са гари правоугаоног облика дим. 1,70 х 0,80 м у углу код тачке Ц, односно дужом страном се пружа од тачке Ц ка тачки Б. Њеним чишћењем дошло се до овалне јаме са гари дим. 1 х 0,60 м дубине 6 цм, у којој су поред чисте гари били уломак античке опеке и уломак керамике кухињске посуде.

Сл. 7. Крстаста фибула, налаз из сонде 1

Татјана Михаиловић

Сл. 8. Наушница са једном јагодом

У самом проширењу на релативној дубини од 0,80 м, на којој су пронађени гробови 3 и 4, регистрован је уситњени и распаднути остеолошки материјал могућег гроба 5, који је био у слоју компактне жуте глине, те се отуда скелет сасвим распао. Одавде највероватније потичу две наушнице које су остале у грумену земље и накнадно пронађене при прегледу одбачене земље из проширења. Прва је бронзана наушница са једном округлом јагодом8 на доњем крају карике; украшена је псеудогранулацијом са 2 намотаја филигранске жице с једне стране, док је с друге, завршетак карике обликован у петљу; пречник карике 31 мм (сл. 8). Овај тип наушница се јавља у оквиру инвентара на средњовековним некрополама и има бројне аналогије у Курјачу код Пожаревца (Маријановић-Вујовић Г. 1967, 218, ТI/5), Трњанима (Мaријановић-Вујовић Г. 1984, 81, сл. 168), Љубичевцу (Radosavljević – Krunić S. 1986, 333, сл. 4/3), Прахову (Јанковић М. 1975, ТIV/12), Старом Костолцу (Спасић Д. 1989–1990, 167 ТI/6). Овај тип наушница спада у инвентар некропола који је карактеристичан пре свега за XII век и почетак XIII века (Радичевић Д. 2009, 201). Друга наушница је само бронзана алка (пречника 28 мм), на којој је декорација уништена, али постоји почетак потенцијалног коленца и трагови филигранске жице9 и сасвим је могуће да потиче из истог гроба, јер су пронађене заједно (сл. 9). Обе наушнице су истог датовања као и наушница са три коленца. Ови налази, уз идентични тип гроба, са истом нивелетом сахране, недвосмислено датују гробље у XII век и почетак XIII века, односно у доба подизање манастира Студенице и Жиче, аналогно осталим истраженим средњовековним некрополама у околини Краљева (Богосављевић В., Михаиловић Т. 2001). Сама природа налаза указује на скромнији социјални статус сахрањених, јер је реч о сеоском гробљу (сл. 10). Будући да је важан циљ истраживања било утврђивање ширег контекста античке пећи за опеку, решили смо да на широком простору локалитета поставимо низ уских и дугих ровова, да бисмо проверили да ли постоји културни хоризонт. Постављено је укупно 7 ровова димензија 0,7 х 5 м оријентације С–Ј (сл. 1 – ситуациони план). Распоређена су 3 средином ливаде ка узвишењу са гробљем, од за-

Наушница са оштећеном декорацијом Ц-4 (Археолошка збирка А-1229).

Сл. 9. Оштећена наушница Археолошка истраживања средњовековне некрополе Пањевац у Чукојевцу код Краљева

Сл. 10. Сонда 1 – изглед целе сонде са гробовима и проширењима 1

пада ка истоку, два поред некадашње пећи и још два на простору који гравитира локацији Меаниште. Прва 3 су се показала стерилним, али откривају изванредно квалитетну земљу за печење цигле и опека, тако да је ова ливада могла бити извориште сировине за циглу. Два рова поред пећи показују стратиграфију истоветну сонди 1 на Меаништу. У рову 4 у површинском слоју хумуса нађена су 2 фрагмента тега за рибарску мрежу (Ц-5). Сличну стратиграфију показују и ровови 6 и 7. Сви ровови су без налаза, осим уситњених фрагмената опеке. Закључна разматрања Некропола на Пањевцу указује на највероватније два средњовековна хоризонта сахрањивања, без обзира на мали број истражених гробова. Старији гробови су најпре дефинисани обележјима у виду вертикалних аморфних усадника, чија је одлика мала висина од 30-40 цм, који спадају у најранија надгробна обележја пуног средњег века (Ердељан Ј. 1996, 53–54). Затим истом нивелетом сахране и накитом у виду наушница од бронзе (сл. 10) са коленцима или јагодом са псеудогранулацијом, одговарају социјалном статусу и укусу сеоског становиштва карактеристичном за период XI и XII века (Маријановић-Вујовић Г. 1982, 12). Ови конкретни налази типични су за XII век и евентуално почетак XIII века. У сонди 1, у којој се у ширини од 1,20 м уз северни профил јавља слој сувог шљунка, представља и северни завршетак некрополе. Југоисточно од сонде 1 је сонда 2, у којој се код гроба 2 јавља гробна конструкција, на већ 20 цм испод површине. Међутим, будући да је гробна рака око 35 цм испод нивоа на коме је укопана конструкција, односно да је конструкција постављена изнад затрпаног гроба, пре се може говорити о томе да је у функцији надгробног обележја. У прилог томе да се видела на површини земље указује и плитки слој изнад ње, у коме се јавља само рецентни керамички материјал XIX и почетка XX века. Међутим, постоји вероватноћа да је реч о позном средњовековном периоду. Повреде на лобањи из гроба 2 дају одређене индиције (Радовић П. 52

Татјана Михаиловић

2011). Млађа повреда је настала директним ударцем сечивом, вероватно мачем, у интерперсоналном сукобу, и зарасла је током живота (Радовић П. 2011). Отуда би се могло размишљати о томе да је реч о ратнику који је имао неку врсту заштите на глави, чим је преживео директни ударац. Посреди је траг тањег сечива, што би опет указивало на лакше наоружање, примереније турској војсци са којом су се сукоби најчешће одвијали. Поред тога, на лобањи је присутна још једна старија повреда изазвана тупим предметом (Радовић П. 2011), што би можда могло да говори о некој врсти континуитета у ратним сукобима, код ове личности. Наравно, ово је само низ претпоставки на које указује индиректно антрополошка анализа и које могу бити оправдане у интерпретацији. Датовање старијег хоризонта у XII век или почетак XIII века указује на првенствено интензиван живот у околини у време оснивања Манастира Жиче, јер свако сондирање средњовеконих некропола у околини Краљева је дало управо овај резултат (Богосављевић В., Михаиловић Т. 2001). Вероватно млађи слој некрополе указује на континуитет живота током позног средњег века у овим плодним крајевима. Северно од Чукојевца, ка Крагујевцу, на удаљености од 10 км је средњовековни град Честин, који се такође везује за период након Косовске битке до почетка 15. века и помиње заједно са Борачем у 10 повеља угарског краља Жигмунда (Јовановић В. 1985). Натпис пронађен у Годачици10 (сл. 1), првом суседном селу, удаљеном од Чукојевца свега 2 км, указује да је село припадало властелинству великог жупана Алтомана, кога је наследио син Никола Алтомановић – реч је о господарима Честина (Станић Р. 1975). Стога је неоспорно да се у овим крајевима у плодној моравској долини одвијао интензиван живот у селима од средине XIV века и у периоду деспотовине. Свега два гроба су премало за доношење закључака, али очигледно је да их је било много више, јер је читаво пространо домаћинство Липовца, са две куће и економијом подигнуто на искрченој некрополи. Некропола у Пањевцу открива средњовековно насеље у центру Чукојевца, које до сада није било познато, нити евидентирано на површини земље, у овој зони изразитих античких трагова, која је детаљно рекогносцирана и ископавана. Средњовековно насеље је евидентирано у делу тзв. Ћирковске косе, 1 км западно од Пањевца (сл. 1), према селу Стублу, где су при обради земље, према причи мештана, проналазили новац и керамику. Народни музеј је евидентирао црквину са некрополом у овом контексту.11 Отуда је откриће некрополе драгоцени доприност претпоставци о континуитету живота од пуног средњег века на много ширем простору села. Налази античке фибуле, појава јаме са гари и са античким материјалом, указују на античке слојеве у окружењу циглане и потврђују њену хронологију, као и то да је реч о најинтензивнијем античком хоризонту, коме припадају два најбогатија слоја у стратиграфији Градишта (Михаиловић Т. 2007). Контролни радови у зони претпостављеног античког насеља дали су негативни резултат и показали драстичност девастације током XIX а посебно XX века, када је између два рата дошло до обнове села и насипања путева античким материјалом са ових локалитета.

Археолошка истраживања средњовековне некрополе Пањевац у Чукојевцу код Краљева

Натпис се чува у Збирци камених споменика у Народном музеју у Краљеву. 11

Рекогносцирање НМК 2000. године (археолог мр Вера Богосављевић Петровић).

БИБЛИОГРАФИЈА Бојовић Д. 1983 – Римске фибуле Сингидунума, Београд. Бајаловић-Хаџи-Пешић М., 1984 – Накит VIII–XVIII века у Музеју града Београда, Београд. Берић Н. 2001 – Средњовековна некропола на локалитету Конопљара, Археолошка налазишта Крушевца и околине, Крушевац–Београд, 109–116. Богосављевић В., Михаиловић Т. 1996 – Увод у систематска истраживања регије Лазац код Краљева, Гласник Српског археолошког друштва 12, Београд, 89–98. Богосављевић В., Михаиловић Т. 2001 – Средњовековна насеља и некрополе у околини манастира Жиче, Жича историја, уметност, зборник радова, Краљево, 263–275. Вукадиновић М. 2011 – Примена геофизике у археологији, Краљево. Ердељан Ј. 1996 – Средњовековни надгробни споменици у области Раса, Београд. Ерцеговић-Павловић С. 1972 – Прилог проучавању наушница у Србији од 9. до 13. стољећа, Старинар XXI, Београд, 41–58. Јанковић М. 1975 – Две средњовековне некрополе у источној Србији, Старинар XXIV-XXV, Београд, 227–241. Јовановић В. 1985 – Борач и Честин. Прилог проучавању средњовековних градова у Србији, Историјски гласник 1-2/1985, Београд, 7–34. Љамић-Валовић Н. 1985 – Античка цигларска пећ у Чукојевцу, Зборник народног музеја XV, Чачак, 21–37. Маријановић-Вујовић Г. 1968 – Средњовековни гроб из околине Пожаревца, Старинар XVIII, Београд 217–219. Маријановић-Вујовић Г. 1982 – Накит на тлу Србије из средњовековних некропола од IX–XV века, Београд. Маријановић-Вујовић Г. 1984 – Трњане, српска некропола (крај XI – почетак XIII века), Београд. Михаиловић Т. 2007 – Сондажна ископавања локалитета Градиште у Чукојевцу код Краљева 2002–2003, Археолошки преглед 1, н. с. Београд, 39–42. Петковић С. 2010 – Римске фибуле у Србији од I до V века н. е., Београд. Радичевић Д. 2000 – Средњовековно српско гробље на локалитету Гушевац у Мрчајевцима, Зборник радова Народног музеја XXX, Чачак, 61–110. Радичевић Д. 2001 – Средњовековна некропола на локалитету Терме у Чачку, Зборник радова Народног музеја XXXI, Чачак, 23–40. Радичевић Д. 2009 – Периодизација позносредњовековних некропола доњег српског Подунавља, Старинар LVIII/2008, Београд, 197–212. Радовић П. 2011 – Физичко-антрополошка анализа средњовековних скелетних остатака са локалитета Пањевац у Чукојевцу код Краљева, Наша прошлост 12, Краљево. Radosavljević – Krunić, S. 1986 - Une nécropole médiévale à Ljubičevac, Ђердапске свеске 3, Београд, 329–336. Спасић Д. 1989–1990 – Средњовековна некропола Код Гробља у Старом Костолцу, Viminacium 4–5, Пожаревац, 157–170. Станић Р. 1975 – Натпис из Годачице код Краљева, Старинар XXIV–XXV, Београд, 131–138.

Татјана Михаиловић

Tatjana Mihailović ARCHAEOLOGICAL INVESTIGATIONS OF THE MEDIAEVAL NECROPOLIS PANJEVAC IN ČUKOJEVAC NEAR KRALJEVO IN THE SURROUNDING CONTEXT OF AN ANCIENT SITE Summary The site PANJEVAC is situated in the village of Čukojevac near Kraljevo, at the point where the river Gruža flows into the West Morava, on the so-called other river terrace. The original goal of the investigations carried out during August 2006 was directed to the ancient period. It is a site where a late antique brick kiln was investigated during the eighties, аnd then the remnants of an ancient building were investigated in the neighbouring lot in the site Meanište. This space by the Morava is situated in a wider ancient context in relation to the refuge in the site Gradište, which is only 1 km far away, to the north. On that occasion, the surface survey of the terrain was carried out by the geoelectric method in the location Meanište. The obtained results were checked in three days and it showed that the devastation during the XIX and XX centuries was radical and that probably in that period the ancient buildings were cleared and used as construction material. That is why sondage investigations were carried out in the site Panjevac, on the Lipovac land, which was created on a cleared necropolis, for the purpose of checking the character of a necropolis in the close vicinity to the ancient brick kiln. Two sondages were opened. Three tombs were found in the first sondage and they denote the later mediaeval horizon of burials, which is defined by the marks in the form of vertical amorphous slabs, the same grade level of burial and the findings of bronze earrings. The type of earrings with three elbows and the other one with a round strawberry ornamented with pseudo-granulation correspond to the social status and taste of rural population characteristic for the period of the XII century and beginning of the XIII century, the time of erecting Studenica and Žiča, which is analogous to the largest number of necropoles found in the surroundings of Kraljevo. In sondage 2 near tomb 2 there is a tomb structure which reminds of the structure of Mravince type, already at 20 cm below the surface. However, since the grave hole is about 35 cm below the level at which the structure was dug in, i.e. the structure was placed above the backfilled grave, it may be said that it had the function of a grave marker. As the anthropological analysis shows, indirect wounds on the skull from tomb 2 that were caused by direct hitting with a blade in an interpersonal fight may indicate dating to the late Middle Ages. In the same area, in the neighbouring village of Godačica, a tombstone was found and it speaks, as an epigraphic source, about the nobleman Nikola Altomanović, master of the town of Čestin, and points to intense life during the XIV century and at the beginning of the XV century, which is also testified by other historic sources. The necropolis in Panjevac reveals a mediaeval settlement in the centre of Čukojevac, which has been neither known so far nor recorded on the surface of the ground. The finds of an ancient fibula, occurrence of a pit with soot and ancient material may point to a fact that a mediaeval graveyard was dug in an older ancient necropolis, which was cleared on that occasion. On the other hand, they confirm the chronology of the brick kiln and the most intensive ancient horizon to which two richest layers in the stratigraphy of Gradište belong.

ПРЕДРАГ РАДОВИЋ Народни музеј Краљево

UDK: 902.2:572.7(497.11)”03/14” ID: 190152716

ФИЗИЧКО-АНТРОПОЛОШКА АНАЛИЗА СРЕДЊОВЕКОВНИХ СКЕЛЕТНИХ ОСТАТАКА СА ЛОКАЛИТЕТА ПАЊЕВАЦ У ЧУКОЈЕВЦУ КОД КРАЉЕВА Апстракт: У раду су представљени резултати физичко-антрополошке анализе инхумираних средњовековних скелетних остатака, откривених приликом археолошких ископавања током августа 2006. године на локалитету Пањевац у Чукојевцу покрај Краљева. Детаљно је забележена очуваност скелетих елемената и обављена су мерења на скелетима и зубима. Извршене су анализе пола и старости, телесне висине, палеопатолошких промена, денталне анализе, анализе епигенетских варијација и мишићно-скелетних маркера стреса. Анализирана су четири скелета: три одрасле особе (два мушкарца и жена) и једна детету. Код једне индивидуе је уочена cribra orbitalia, а код друге остеоартритис. На зубима су констатовани абразија, периодонтoпатија и каријес. Посебно интересантан налаз чине кранијалне трауматске лезије, које указују на интерперсонално насиље.

Руководилац ископавања Татјана Михаиловић и члан екипе Слађана Спасић, кустоси музеја. Захваљујем се директору Народног музеја у Краљеву, Драгану Драшковићу, и кустосу Археолошког одељења, Татјани Михаиловић, на уступању остеолошког материјала и археолошке документације. 2

У табелама су презентоване само мере које су могле бити узете макар са једног скелета. 3

Кључне речи: средњи век, Пањевац, физичко-антрополошка анализа, палеопатологија, траума Археолошка ископавања на локалитету Пањевац у Чукојевцу код Краљева спровео је током августа 2006. године Народни музеј из Краљева.1 Локалитет је лоциран на узвисини изнад ливаде која је у власништву Милана Липовца. При градњи његових кућа проналажене су људске кости. Ископавања су обављена у циљу провере природе некрополе која се овде налази и у ту сврху су отворене две сонде. Констатована су два хоризонта сахрањивања. Млађем хоризонту (сонда 2) припадају налази гробова бр. 1 и 2, који су пронађени један уз други на дубини од око 60 цм. Код гроба бр. 1 нису уочени елементи гробне конструкције, а сам скелет је био похрањен у испруженом положају. Скелет бр. 2 је нађен похрањен у каменој конструкцији трапезоидног пресека коју чине две бочне плоче изнад којих је постављена једна хоризонтална. Скелет је пронађен у испруженом положају, са десном руком савијеном у лакту, тако да је шака положена на супротно раме, док је лева рука благо савијена у лакту и положена преко абдомена. Старијем хоризонту (сонда 1) припадају гробови бр. 3 и 4, који леже на релативној дубини око 80–90 цм. Гробови су дефинисани вертикално постављеним плочама од необрађаног камена изнад глава и ногу. Сви гробови су уобичајене хришћанске оријентације (исток–запад). Према налазима бронзаних наушница, старији гробови су поуздано датовани у XII–XIII век. Прецизније датовање млађих гробова је било отежано будући да у њима нису откривени покретни археолошки налази. Постоји вероватноћа да и они припадају позном средњем веку, с обзиром на стратиграфске односе са старијим хоризонтом (Михаиловић 2011). Материјал и методи Анализирани су инхумирани скелетни остаци четири индивидуе. Забележена је њихова очуваност, од које је највећим делом зависио и одабир метода за одређивања пола и индивидуалне старости, као и одабир мера које су узимане. Пол индивидуа је одређен анализом морфолошких параметара лобање и

Очуваност скелета: јако фрагментован и еродиран, што је последица тафономских фактора. Кранијално, очувано је 2/3 фонталне кости, без десног латерално-инфериорног дела, 1/2 десне паријеталне, лева паријетална (без фрагмента уз латералну половину ламбдоидне сутуре), лева половина окципиталне скваме, као и фрагмент уз кресту и темпоралну кост, лева темпорална кост (без 1/2 скваме, медијалног дела pars petrosa и зигоматног наставка), ендокранијални фрагмент pars petrosa десне темпоралне кости, лева зигоматна кост (без темпоралног наставка), фрагмент (2,8 x 4 цм) палатално-алвеоларног десног дела максиле са зубима (dP3, dP4, dM1, dM2, dM3), супериорна 1/3 левог мандибуларног рамуса (без короноидног наставка), као и 5 цм левог корпуса, са sM2 и sM3 на месту. Ван вилица су очувана још три зуба (dP3, dM1, dM2). Посткранијално: два фрагмента (део лука и тела) торакалних пршљенова, фрагменти скапуле (супериорна 1/3 десне гленоидалне фосе, фрагменти спине), три лева и два десна фрагментована (10–3,5 цм) ребра, фрагменти десног хумеруса (део главе и два фрагмента дијафизе – 9 и 8,5 cm), супериорна 1/2 десног радијуса, 1. метакарпална кост десне шаке и фрагмент тела десне (3. или 4?), тела проксималне и дисталне мануалне фаланге, врло фрагментована десна карлична кост (1/3 бедрене кости, део седалне кости са постериорним делом ацетабулума), фрагменат сакрума (са делом левог крила), десни фемур са оштећењима кондила/епикондила, проксималне 2/3 левог фемура (без

главе и трохантера), постериорнопроксимални фрагменти епи-метафизе десне и леве тибије и фрагмент дисталне артикуларне површине тибије. Поред тога, очувано је још око 70 мањих фрагмената посткранијума. 4

С обзиром на слабију очуваност, посматрана је морфологија processus mastoideus, crista supramastoidea и margo supraorbitalis (и вршена је компарација са индивидуом из гроба бр. 2. Пошто наведене карактеристике имају neutrale тј. прелазне форме, прибегло се анализи диморфизма фемура: дијаметар caput femoris (Black 1979), супериорно-инфериорни дијаметар врата фемура (Seidermann, Stojanowski, Doran 1998), обим мерен на средини дијафизе (Black 1978), колодијафизни угао (Stewart 1979; погледати Табелу II за вредности ових мера) и проминентност linea asperae (грацилна у односу на индивидуу из гроба бр. 2).

Према Марфијевом систему (репринтовано у Hillson 1996: 232), где се степеновање денталне абразије креће од I до VIII.

Мариоти и сарадници (2007) издвајају следеће стадијуме робустности/развијености ентеза: благо утиснуће (1a), слабо развијено (1b), средње развијено (1c), јако (2) и врло јако развијено (3).

Мариоти и сарадници (2004) препознају два типа енезопатија: пролиферативне (остеофитске) и ерозивне (остеолитске), које се према развијености деле на по три типа, тј. степена. Конкретно, ентезопатија остеолитског типа 2 означава дифузну порозност са отворима око 1 мм у пречнику или малу област ерозије (дијаметра око 4 мм).

Очуваност скелета: кранијално је очувана фронтална кост (без дела десног супраорбиталног региона), читаве паријеталне кости, фрагменти сфеноидалне кости, окципитална, цела десна темпорална и мастоидно-петрозни део леве, обе зигоматне, фрагментована максила, читава мандибула; очувано је још осам фрагмената кранијума (1–3 цм). Максиларна дентиција није репрезентована у материјалу, али се види да су сви задњи зуби (осим sP3) изгубљени антемортално; предњи зуби су изгубљени постмортално. Мандибуларно, очувани су sI2, sC1, sP3, sP4 и dC1; постмортално су изгубљени sI1, dI1, dI2, a антемортално sM1, sM2, sM3, dP3, dP4, dM1, dM2, dM3. Посткранијално су очувани: сви (фрагментовани) кичмени пршљенови, стернум (супериорна 1/2), 46 фрагмената ре-

карлице (према Ferembach, Schwidetzky and Stloukal 1980; Schutkowski 1993; Bass 1987), морфолошких и метричких параметара фемура (Stewart 1979; Black 1978; Seidermann, Stojanowski, Doran 1998; Iscan, Kennedy 1989). Индивидуална старост је одређена анализом денталне ерупције (према Ubelaker 1989) и абразије (према Lovejoy 1985; Brothwell 1989), анализом дегенеративних промена facies auricularis (према Buckberry, Chamberlain 2002) и испитивањем степена облитерације кранијалних сутура (према Meindl, Lovejoy 1985). Констатована је телесна висина (према Trotter, Gleser 1952). Мишићно-скелетни маркери, тј. маркери окупационог стреса (робустицитет ентеза и ентезопатије) посматрани су према системима Mariotti et al. (2004) и Mariotti et al. (2007). Макроскопским методом су посматране палеопатолошке промене (према Aufderheide, Rodrigues-Martin 1998; Ortner 2003) и епигенетске варијације (према White, Folkens 2005; Brothwell, Zakrzewski 2004). Табеларно (Табела I, II и III) су презентовани метрички подаци (према упутствима Bass 1987, Hillson 1996).2 Резултати физичко-антрополошке анализе Гроб бр. 1 Скелет мушке (?) индивидуе, старости између 17 и 25 година.3 При утврђивању полне припадности анализирани су морфологија кранијума и морфолошко-метричке особености фемура.4 Индивидуална старост је утврђена на основу степена денталне абразије. На основу максималне дужине фемура, процењена телесна висина износи 172 ± 4 цм. Палеопатологија: очувани фрагменти орбиталног крова носе порозне промене, тзв. cribra orbitalia (Табла III – 5). Поремећај се обично везује за облике анемије и карактеришу га билатерално (у 90 % случајева) распоређене лезије лоциране на антериорно-латералном делу pars orbitalis фронталне кости, а најчешће се јавља код деце и млађих индивидуа. Лезије настају као последица појачане производње еритроцита у коштаној сржи. Према традиционалном објашњењу, тело на тај начин покушава да надокнади дефицит гвожђа (Aufderheide, Rodriguez-Martin 1998: 341). Вокер и сарадници (Walker et al. 2009) су показали да тело реагује на недостатак гвожђа управо супротно (смањивањем производње еритроцита), те стога недостатак гвожђа није директан узрок ове патологије. Аутори сматрају да мегалобластична анемија, која се карактерише дефицитом витамина Б12, може да буде одговорна за хипертрофију хематопоетске коштане сржи, која заузврат доводи до појаве cribra orbitalia-е. Дефицит овог витамина стоји у корелацији са слабим уносом животињског меса у исхрани, што можда индицира кризне периоде у којима је долазило до помора стоке. Субпериостеални хематом који настаје као последица патолошких процеса код индивидуа са скорбутом, рахитисом или трауматским лезијама, такође може да произведе овакво палеопатолошко стање. Будући да други маркери скорбута или рахитиса (Ortner 2003: 383–404) нису уочени, а симетрични билатерални распоред лезија не иде у прилог локалној трауми, анемија чини највероватнији узрок ове патологије. Дентална абразија није наглашена (II степен за премоларе и III за моларе).5 Нема каријеса, али су коренови зуба изложени повлачењем алвеоларног ткива, што је последица парадонтопатије; такође се могу уочити и (не исувише екстензивне) наслаге зубног каменца. Мишићно-скелетни маркери: кости посткранијалног скелета нису робусне, а маркери мишићног стреса нису нарочито изражени на очуваним деловима скелета. На фрагменту радијуса, ентеза m. biceps brachii је средње робусна и здрава (тј. без ентезопатија).6 На очуваном фрагменту хумеруса припој m. pectoralis major је слабо развијен, али носи ентезопатију остеолитског типа 2 (Табла IV – 1).7 На проксималној половини фемура, ентезе m. gluteus maximus и m. vastus medialis нису нарочито робусне (слабо-средње), а linea aspera није нарочито проминентна.

Гроб бр. 2 Скелетни остаци мушке индивдуе старе око 50 година.8 Пол је одређен на основу морфологије карлице, фемура и лобање, а индивидуална старост је утврђена испитивањем степена облитерације лобањских сутура, денталне абразије и дегенеративних промена facies auricularis.9 На основу максималне дужине фемура, процењена телесна висина износи 174 ± 3 цм, а на основу дужине радијуса 176 ± 4 цм. Лобањске пројекције су приказане на Табли I. Палеопатологија: на скелету се уочавају остеоартритичне промене. Остеоартритис представља неинфламаторну хроничну патологију, која је од четврте деценије живота готово увек присутна, независно од пола. Карактерише се дегенеративним променама, до којих долази због уништавања артикуларне хрскавице (Aufderheide, Rodriguez-Martin 1998: 93). Код скелета из гроба бр. 2 промене су најизраженије спинално: уочавају се блажи маргинални остеофити и порозност на телима свих пршљенова, као и на диартроидалним зглобовима (Табла III – 1, 2), а на торакалним и лумбалним пршљеновима су присутни тзв. Шморлови дефекти (Табла III – 2).10 Дистални окрајак десног радијуса носи јасне остеоартритичне промене у виду развоја остеофита, порозности и ебурнације (полирања) зглобне површине (Табла III – 3). Мандибуларни кондили такође носе дегенеративне промене (Табла III – 4). Мањи остеофити су уочени и на другим деловима скелета (дистални окрајак десне улне, гленоидални део десне скапуле, проксимална тибија, вертебрални окрајци ребара, ацетабулуми). Уочава се порозност и на очуваним стерналним окрајцима клавикуле. Свакако најзанимљивији палеопатолошки аспект чине две трауматске лезије, лоциране на теменском делу калварије ове индивидуе: 1) Лезија (4,9 x 0,6 цм) лоцирана уз сагитални шав на левој паријеталној кости (Табла V – 1). На основу специфичности лезије, може се рећи да је настала као последица ударца тупим предметом. Иако се не може са сигурношћу рећи да ли је у питању насиље или случајна повреда, може се закључити да је предмет који је дошао у контакт са лобањом издужене, а не глобуларне форме попут главе буздована. 2) Линеарна лезија (дужине 7,5 цм) смештена највећим делом на средини десне паријеталне кости, сече под углом од око 110° сагиталну раван. Повреда се може окарактерисати као директна траума, настала као последица ударца сечивом (секира или мач), које је под косим углом засекло диплое (Табла V – 1). Оваква акција сечива створила је депресију на латералном крају лезије (одатле је био одстрањен мали одбитак кости), а део кости постериорно је уздигнут у односу на околну кост (Табла V – 2).11 Будући да оштећење dura mater може да доведе до леталне инфекције, срећну околност по ову индивидуу је представљало то што сечиво није зашло дубоко ендокранијално. Пошто лезија 2) покрива постериорни крај лезије 1), то речито говори о њиховом релативно хронолошком односу. Према степену остеопластичне реакције, види се да су обе лезије залечене, тј. да је индивидуа живела више година после трауме. Део процеса залечења који често прати овакве повреде јесте и појачана васкуларизација, која помаже да се смањи инфекција; тако су овде формирани аберантни крвни судови, што показују фистуле настале на средини лезије 2) (широка око 3 мм, Табла V – 3а) и на стецишту две лезије (широка око 2 мм, Табла V – 3b). Нису уочени значајнији трагови инфламације.12 То се делом може објаснити посттрауматским ремоделовањем кости, а делом тафономски условљеном ерозијом површине кости. Озбиљне кранијалне трауме могу довести до потешкоћа попут хроничне главобоље, губитка памћења, проблема са моториком и видом, као и психолошких проблема (Powers 2005: 11). Међутим, врло је тешко искључиво на основу скелетних остатака извести закључке о евентуалним последицама овакве трауме на функцију мозга и здравље уопште. Оно што се, ипак, може поуздано рећи јесте да је ова траума последица интерперсоналног насиља и да је индивидуа највероватније негована од стране чланова заједнице. Може се запазити да је велики број зуба изгубљен антемортално, што је вероватно последица наглашене парадонтопатске инфекције, уз потпуно зарасле алвеоларне шупљине на вилицама које манифестују алвеоларну ресорпцију у по59

бара (од тога 9 левих и десних вертебралних окрајака), супериорна 1/2 сакрума (оштећена латерално), обе фрагментоване скапуле (1/3 уз гленоидални зглоб), лева и десна клавикула (обе без латералних окрајка), десни хумерус (без главе, са оштећењима дисталног окрајка), леви хумерус (без главе и дела врата), десна и лева улна (обе без олекранона и коракоидног наставка), комплетни десни и леви радијус (са оштећењем дисталне епифизе), os scaphoideum, lunatum, 3. и 4. метакарпална кост десне, os scaphoideum 2. и 5. метакарпална кост леве шаке, четири проксималне и две медијалне мануалне фаланге, десна карлична кост (1/2 бедрене кости са аурикуларном површином и део седалне кости), лева карлична кост (боље очувана, недостаје crista iliaca и пубична кост), фрагментован десни фемур (дијафиза, глава и оштећени дистални окрајак), леви фемур (без трохантера и латерално/медијалних делова дисталног окрајка), супериорно-постериорни фрагмент проксималне епи-метафизе десне тибије, супериорне 2/3 тела леве тибије, фрагмент тела (5?) метатарзалне кости. Очувано је још педесетак фрагмената посткранијума (1–7 cm). 9

При утврђивању пола посматрана је, специфично, морфологија incиsura ischiadica major и arc compose, максимални дијаметар caput femoris, обим на средини тела фемура и linea aspera, а на кранијуму су посматрани glabella, inclinatio frontale, развој tubera parietalia et frontalia, arcus superciliaris, margo supraorbitalis, рељеф planum nuchale, експресија protuberantia occipitalis externa, processus mastoиdeus, crista supramastoidea, os zygomaticus, а на мандибули: angulus mandиbulae, margo inferior, trigonum mentale и општи робустицитет. 10

Шморлове цисте се налазе на телима X, XI и XII торакалног и I, II и III лумбалног пршљена. 11

Пошто се ради о залеченој повреди, тешко је прецизирати тип сечива који је коришћен, мада нож свакако треба одбацити као опцију. Вероватно се ради о дугом танком сечиву – мачу (погледај Lewis 2008). Постериорни фрагмент у облику ронделе је био готово одстрањен од остатка лобање. Ипак, до тога није дошло, тако да је фрагмент срастао ван своје анатомске позиције. 12

У виду остеомијелитиса, наглашеног периоститиса или некрозе. Ендокранијало се такође не уочавају неке значајније промене. 13

Леви foramen mastoideum је димензија 0,3 x 0,2 цм, а десни 0,75 x 0,35 цм.

0,9 x 0,5 цм, 1 x 0,5 цм, 1 x 0,7 цм, 0,7 x 0,4 цм, 1,3 x 0,7 цм у левој и 1,05 x 0,5 цм, 1,7 x 0,4 цм, 1,05 x 0,6 цм у десној половини сутуре. 15

m. pectoralis major, m. lat. dorsii/teres, m. deltoideus. 16 Иако се због оштећења не могу измерити максималне дужине обе улне, је ова разлика у дужини је очигледна. 17 Очуваност скелета: кранијално је очувана 1/4 фронталне скваме, десна темпорална кост (без скваме), фрагментоване паријеталне кости, окципитална кост без десне половине базног дела, фрагментована мандибула (corpus) са ољуштеним антериорним лицем. Од зуба су очувани: dm1, dm2, sm1, sm2, sc1, di2, као и круне сталних зуба (sM1, sM2). Посткранијално су очувана само три фрагмента ребара (око 1, 5 цм дужине). 18 Судећи према морфологији фрагментоване мандибуле (протрузија региона браде, облик алвеоларног лука, према Schutkowski 1993), могуће је да се ради о индивидуи женског пола, али, с обзиром на оштећења материјала, то се не може рећи са сигурношћу. 19

Очуваност скелета: очуван је готово комплетан неурокранијум, са благом постдепозиционалном дисторзијом, максила (без супериорног дела) и лева зигоматна кост. Од денталног материјала недостаје само dI1 (постмортално изгубљен). Посткранијално су очувани сви цервикални пршљенови, уз још 10 фрагмената лукова торакалних, фрагментована лева (еxtremitas acromialis) и десна клавикула (еxtremitas sternalis), два мања фрагмента обе скапуле, медијални фрагменат главе и врата десног хумеруса, 1. и 2. метакарпална кост десне шаке. 20 При утврђивању пола, на кранијуму су посматрани glabella, inclinatio frontale, развој tubera parietalia et frontalia, arcus superciliaris, рељеф planum nuchale, експресија protuberantia occipitalis externa, processus mastoиdeus, crista supramastoidea, os zygomaticus, на мандибули angulus, margo inferior, trigonum mentale и општа робусност. У додатне индикаторе индивидуалне старости спадају: облитерација палаталних сутура и сфеноокципитална синхондроза. 21 Најизраженије на умњацима, а посебно на sМ3. 22

Три у левој (1,3 x 0,7 цм, 0, 9 x 0,3 цм и 0,9 x 0,2 цм) и две у десној (0,9 x 0,4 цм и 1,2 x 0,7 цм) ламбдоидној сутури.

одмаклом стадијуму и атрофију мандибуле (Табла IV – 3). Очувани зуби су јако истрошени (V и VI степен) и на њима се уочавају наслаге каменца. Епигенетске варијације: на очуваном левом супраорбиталном региону постоји јасно дефинисан супраорбитални форамен. На обе темпоралне кости уочава се foramen mastoideum, који је шири на десној кости.13 Ламбдоидне сутуре садрже већи број мањих ossa suturae lambdoideae.14 Мишићно-скелетни маркери: припој костоклавикуларног лигамента је израженији на десној клавикули (јако развијена ентеза и ентезопатија остеолитске форме 2; Табла IV – 2), као и остали припоји на овој кости. На хумерусима, ентезе су средње робусне.15 Ентезе m. pronator teres и membrana interossea на радијусима, као и ентеза m. brachialis на улни су такође средње робусне. Може се запазити да су ентезе нешто јаче изражене на костима десне руке (деснорукост). Ентеза m. gluteus maximus на левом фемуру (десни је исувише оштећен), као и ентеза m. soleus на фрагменту леве тибије, средње су робусне. Посебне напомене: билатерална асиметрија у дужини дугих костију удова је честа појава код популација модерног човека. Ова асиметрија је најизраженија код костију горњих удова, где су најчешће кости десне руке нешто дуже (Auerbach, Ruff 2006). Управо оваква ситуација се може констатовати код индивидуе из гроба бр. 2, код које су десни радијус и улна нешто дужи од левих.16 Гроб бр. 3 Скелетни остаци детета (женски пол?), узраста око 5 година.17 Старост је утврђена на основу денталне ерупције, а пол на основу морфологије мандибуле.18 Гроб бр. 4 Индивидуа женског пола старости између 18 и 25 година.19 Пол је поуздано утврђен на основу кранијалне морфологије, а индивидуална старост је процењена на основу денталне абразије и додатних индикатора.20 Лобањске пројекције су приказане на Табли II. Дентална абразија није наглашена (II степен за премоларе, III за предње зубе и моларе). dМ1 носи Карабелијеву квржицу; централни, а посебно латерални максиларни инцизиви, имају наглашене маргиналне гребене што зубима даје благи облик лопатице. Уочавају се трагови ране парадонтопатске инфекције. Оклузалне површине доњих (М2, М3) и у мањој мери горњих молара ове индивидуе се карактеришу наглашеним ирегуларностима фисурног комплексa.21 Суплементарне бразде горњих умњака и посебно доњих молара могу бити бројне и изразито дубоке, са рецкавим изгледом унутрашњег оклузалног поља (Мartinović 2000: 171, 190). Задржавање хране у таквим дубоким фисурама је условило развој оклузалног каријеса (dМ2 и sМ3; Табла IV – 4 ). Епигенетске варијације: ossiculum fonticuli minoris (1,6 x 0,8 цм) и ossa suturae lambdoideae.22 Закључак Физичко-антрополошком анализом скелета са локалитета Пањевац у Чукојевцу код Краљева утврђен је пол (са делимичним успехом) и биолошка старост индивидуа: грацилна мушка (?) индивидуа старости између 17 и 25 година (гроб бр. 1), мушка индивидуа старости око 50 година (гроб бр. 2), дете (женски пол?) старости око 5 година (гроб бр. 3) и жена старости између 18 и 25 година (гроб бр. 4). Било је могуће констатовати телесну висину код две индивидуе (гроб бр. 1 и 2). Од палеопатолошких промена, на овим скелетима су пронађени: остеоартритис (индивидуа из гроба бр. 2) и cribra orbitalia (индивидуа из гроба бр. 1). Посебну важност имају трауматске кранијалне лезије индивидуе из гроба бр. 2. Једна од лезија је нанесена дугим танким сечивом (највероватније мачем) и указује на интерперсонално насиље (што стоји као могућност и за лезију нанесену тупим предметом). Иако психо-физичке последице такве трауме остају ван 60

досега ове анализе, индивидуа је евидентно живела после повреде, вероватно негована од стране чланова заједнице. Дентална анализа је показала присуство абразије (блага код индивидуа из гробова бр. 1 и 4, а најизраженија код најстарије индивидуе – гроб бр. 2), трагове парадонтопатије и наслаге каменца (гробови бр. 1, 2 и 4), неправилности фисурног комплекса и каријес молара (гроб бр. 4). Епигенетске варијације су присутне у виду: ossiculum fonticuli minoris (гроб бр. 4), ossa suturae lambdoideae (гробови бр. 2 и 4), присуство и асиметрија мастоидних форамена (гроб бр. 2) и потпуно формиран супраорбитални форамен (гроб бр. 2). Мишићно-скелетни маркери стреса (у виду робусности ентеза и присуства експресије енетезопатија) посматрани су у ограниченом обиму, с обзиром на фрагментованост и лошију очуваност скелета. Зато је тешко говорити о неким специфичним окупационим активностима које би евентуално оставиле трага на костима. Утврђена је генерална грацилност код индивидуе из гроба бр. 1. Индивидуа из гроба бр. 2 је робуснија у односу на индивидуу из гроба бр. 1, а показује наглашенија хватишта мишића и лигамената десне руке (деснорукост, на шта упућује и асиметрија у дужинама костију руке). Фактори – попут малог броја скелета, њихове релативно слабе очуваност и припадност хронолошки различитим фазама сахрањивања – спречавају извођење значајних палеодемографских закључака; самим тим је онемогућена и компарација са спацијално-хронолошки блиским популацијама. Наставак археолошких истраживања и антрополошка обрада скелета, могли би допринети томе да се употпуни слика о популацијама сахрањиваним на некрополи у Пањевцу.

Табела I – приказ кранијалних мера (у центиметрима) и индекса Кранијалне мере

Гроб бр. 1

Гроб бр. 2

Гроб бр. 3

Гроб бр. 4

Максимална дужина кранијума (g-op)

–

18,8

–

17,7

Максимална ширина кранијума (eu-eu)

–

14,4

–

13,2

Кранијални индекс

–

76,59 мезокрана

–

74,58 долихокрана

Минимална ширина os frontale (ft-ft)

–

8,7

–

око 8,4

10,35

–

– 10,35

Примарне мере

Лице Горња фацијална ширина (fmt-fmt) Висина орбита

–

око 3,4

–

око–3,4

Назална ширина (al-al)

–

2,3

–

– 2,3

Платална дужина (pr-alv)

–

Платална ширина (ecm-ecm)

–

5,6

–

Максилоалвеоларни индекс

–

120 брахиурана

Бикондиларна ширина (cdl-cdl)

–

око 11

Бигонијална ширина (go-go)

–

око 10,7

–

око 9,6

Висина рамуса

–

6,5

–

5,6

Минимална ширина рамуса

–

2,3

–

2,9

Висина мандибуларне симфозе (gn-idi)

–

3,2

2,1

2,7

Дебљина корпуса

–

1,1

0,9

0,85

Висина корпуса

–

1,9

2,5

Дужина корпуса

–

7,35

–

6,9

36,66

47,37

Мандибула

Индекс робустицитета корпуса

Табела II – приказ мера и индекса посткранијалног скелета Посткранијалне мере

Гроб бр. 1

Гроб бр. 2

Гроб бр. 3

Гроб бр. 4

Висина манубриума

–

4,8

–

Ширина манубриума

–

око 6,5

–

– –

3,9 4,1

– –

– 4,1

– –

– око 3,8

Максимални дијаметар средине тела

1,8 –

– –

Минимални дијаметар средине тела

1,6 –

1,5 –

– –

– око 5,6

– –

Максимална дужина

– –

27,2 –

– –

Антериорно-постериорни дијаметар тела

– –

1,2 1

– –

Медио-латерални дијаметар тела

– –

1,6 1,6

– –

Физиолошка дужина

– –

25,7 25,2

– –

Антериорно-постериорни дијаметар тела

– –

1,1 1,1

– –

Медио-латерални дијаметар тела

– –

1,6 1,65

– –

Минимални обим тела

– –

4 4,1

– –

Стернум

Клавикула*25 Обим средине тела Скапула* Дужина cavitas glenoidalis Хумерус*

Епикондиларна ширина Радијус*

Улна*

Фемур* Максимална дужина

46,5 –

– 47,4

– –

Антериорно-постериорни дијаметар тела

2,6 2,6

2,9 3

– –

Медио-латерални дијаметар тела

2,45 2,4

2,6 2,6

– –

Максимални дијаметар главе

4,8 –

4,9 –

– –

Супериорно-инфериорни дијаметар врата

3,3 3,4

– око 3,9

– –

Субтрохантерички ант.-пост. дијаметар

2,35 2,35

2,45 2,5

– –

Субтрохантерички мед.-лат. дијаметар

2,9 2,9

3 3,2

– –

Обим тела

8,8 8,9

9,4 9,3

– –

Коло-дијафизни угао

135° –

– 131°

– –

Платимерични индекс

81,03 81,03 платимер

78,14 81,66 платимер

– – –

Пиластрични индекс

106,12 108,33

111,54 115,38

– –

Ант.-пост. дијаметар код f. nutricium

– –

– 3,3

– –

Мед.-лат. дијаметар код f. nutricium

– –

– 2,3

– –

Обим код f. nutricium

– –

– 9,1

– –

Платикнемични индекс

– –

– 69,69

– – –

Тибија*

мезокнемички

Табела III – одонтометријски подаци Ознака зуба

МД/БЛ дијаметар (у центиметрима) Гроб бр. 1

Гроб бр. 2

Гроб бр. 3

Гроб бр. 4

dI1(11)

–/–

dI2(12)

–/–

– / 0,55

dC1(13)

–/–

0,7 / 0,7

dP3(14)

0,65 / 0,85

–/–

0,7 / 0,8

dP4(15)

0,55 / 0,8

–/–

0,6 / 0,9

dM1(16)

1/1

–/–

1/1

dM2(17)

0,8 / 1,1

–/–

0,95 / 1,1

dM3(18)

0,85 / 1,1

–/–

0,85 / 1

sI1(21)

–/–

0,85 / 0,6

sI2(22)

–/–

0,7 / 0,55

sC1(23)

–/–

0,7 / 0,8

sP3(24)

–/–

0,65/ 0,8

sP4(25)

–/–

0,65 / 0,85

sM1(26)

–/–

1/1

sM2(27)

–/–

1 / 1,05

sM3(28)

–/–

0,9 / 1

dI1(41)

–/–

0,55 / 0,55

dI2(42)

–/–

0,6 / 0,6

dC1(43)

–/–

0,6 / 0,8

–/–

0,65 / 0,65

dP3(44)

0,5 / 0,7

–/–

0,6 / 0,7

dP4(45)

–/–

0,7 / 0,75

dM1(46)

0,85 / 0,8

–/–

1,15 / 1

1 / 0,95

dM2(47)

0,85 / 0,95

–/–

1 / 0,9

dM3(48)

–/–

1,1 / 0,9

sI1(31)

–/–

0,5 / 0,5

sI2(32)

–/–

0,45 / 0,55

–/–

0,65 / 0,55

sC1(33)

–/–

0,55 / 0,8

–/–

0,65 / 0,65

sP3(34)

–/–

0,6 / 0,7

–/–

0,6 / 0,65

sP4(35)

–/–

0,6 / 0,7

–/–

0,65 / 0,7

sM1(36)

–/–

1/1

sM2(37)

0,9 / 0,95

–/–

1 / 0,95

sM3(38)

0,95 / 0,9

–/–

1 / 0,9

di1(51)

–/–

di2(52)

–/–

dc1(53)

–/–

dm1(54)

–/–

dm2(55)

–/–

si1(61)

–/–

si2(62)

–/–

sc1(63)

–/–

sm1(64)

–/–

sm2(65)

–/–

di1(81)

–/–

di2(82)

–/–

0,4 / 0,4

–/–

dc1(83)

–/–

dm1(84)

–/–

0,8 / 0,7

–/–

dm2(85)

–/–

1 / 0,9

–/–

si1(71)

–/–

si2(72)

–/–

sc1(73)

–/–

0,55 / 0,6

–/–

sm1(74)

–/–

0,8 / 0,7

–/–

sm2(75)

–/–

1 / 0,9

–/–

БИБЛИОГРАФИЈА Auerbach, B. M., Ruff, C. B. (2006) Limb bone bilateral asymmetry: variability and commonality among modern humans. Journal of Human Evolution 50: 203–218 Aufderheide, A. C., Rodrigues-Martin C. (1998) The Cambridge Encyclopedia of Human Paleopathology, Cambridge Bass, W. M. (1987) Human Osteology: A Laboratory and Field Manual. Columbia: Missouri Archaeological Society 1987 Black, T. K. (1978) A new method for assessing the sex of fragmentary skeletal remains: femoral shaft circumference. American Journal of Physical Anthropology 48: 227–232 Brohwell, D. R. (1989) The relationship of tooth wear to aging in Iscan, M.Z. (ed.) Age Markers in the Human Skeleton, Pp 303-316, Springfield, Illinois: Thomas, C.C. Brothwell, D. R., Zakrzewski, S. (2004) Metric and non-metric studies of archaeological human bone in Guidelines to the Standards for Recording Human Remains, (Eds.) Brickley, M. and McKinley, J. I., IFA Paper No. 7 Buckberry, J. L., Chamberlain A. T. (2002) Age Estimation From the Auricular Surface of the Ilium: A Revised Method. American Journal of Physical Anthropology 119: 231–239 Ferembach, D., Schwidetzky, I., Stloukal, M. (1980) Recommendations for age and sex diagnosis of skeletons. Journal of Human Evolution 7: 517–549 Hillson, S. (1996) Denthal Anthropology. Cambridge: Cambrige University Press Lewis, J. E. (2008) Identifying sword marks on bone: criteria for distinguishing between cut marks made by different classes of bladed weapons. Journal of Archaeological Science 35: 2001–2008 Lovejoy, C. O. (1985) Dental Wear in the Libben Population: its functional pattern and role in the determination of adult skeletal age at death. American Journal of Physical Anthropology 68 (1): 47–56 Marioti, V., Facchini, F., and Belcastro, M.G. (2004) Ehthesopathies – Proposal of a Standardized Scoring Method and Applications. Collegium Anthropologicum 28 (2004) 1: 145–159 Marioti, V., Facchini, F., and Belcastro, M.G. (2007) The Study of Entheses: Poposal of a Standardised Scoring Method for Twenty-three Entheses of the Postcranial Skeleton. Collegium Anthropologicum 31 (1): 291–313 Martinović, Ž. (2000) Osnovi dentalne morfologije (II izdanje). Službeni glasnik, Beograd Meindl, R. S., Lovejoy, C. O. (1985) Ectocranial suture closure: A revised method for the determination of skeletal age at death based on the lateral-anterior sutures. American Journal of Physical Anthropology 68: 57–66 Михаиловић Т. (2011) Средњовековнa некрополa Пањевац у Чукојевцу код Краљева – археолошка истраживања. Наша прошлост 12 Ortner, D. J. (2003) Identification of Pathological Conditions in Human Skeletal Remains (2nd Ed.), Washington, DC Powers, N. (2005) Cranial Traumaand Treatment: ACase Study fromtheMedieval Cemetery of St. Mary Spital, London. International Journal of Osteoarchaeology 15: 1–14 Schutkowski, H. (1993) Sex Determination of Infant and Juvenile Skeletons: Morphognostic Features. American Journal of Physical Anthropology 90: 199–205 Seidermann R. M., Stojanowski, C. M., and Doran, G. M. (1998) The Use of the Supero-Inferior Femoral Neck Diametar as a Sex Assessor. American Journal of Physical Anthropology 107: 305–313 Stewart, T. D. (1979) Essentials of forensic anthropology. Springfield, Illinois: Thomas Trotter, M., Gleser G. C. (1952) Estimation of stature from long bones of American Whites and Negroes. American Journal of Physical Anthropology 10: 463–514 Ubelaker, D. H. (1989) Human skeletal remains: exavation, analysis, interpretation (2nd Ed.). Washington, DC: Taraxacum Walker, P. L., Bathurst R. R., Richman R., Gjerdrum T. and Andrushko V. A. (2009) The Causes of Porotic Hyperostosis and Cribra Orbitalia: A Reappraisal of the Iron-Deficiency-Anemia Hypothesis. American Journal of Physical Anthropology 139: 109–125 White, T. D., Folkens, P. A. (2005) The Human Bone Manual. Elsevier Academic Press

Predrag Radović PHYSICAL ANTHROPOLOGICAL ANALYSIS OF SKELETAL REMAINS FROM THE PANJEVAC SITE IN ČUKOJEVAC NEAR KRALJEVO Summary The anthropological analysis was conducted on four individuals, excavated in the Panjevac necropolis, in Čukojevac near Kraljevo, in August 2006. Two of these skeletons were dated to the 12th or 13th century (via archaeological finds), and the other two belonged to a younger phase of burial (maybe also mediaeval). Although the skeletons were not in a very good state of preservation (which was due to the taphonomical processes), we managed to determine the sex and age of each individual, with partial success: male (?) between 17 and 25 years old (grave No. 1), male around 50 years old (grave No. 2), infant (female ?) around 5 years old (grave No. 3) and female 18 to 25 years old (grave No. 4). These individuals suffered from osteoarthritis (individual from grave No. 2) and cribra orbitalia (individual from grave No. 1). Especially interesting were traumatic lesions located on cranium of the individual from grave No. 2, which seem to indicate interpersonal violence - in specific, a sword inflicted wound. It also seems that the fracture was not lethal (at least not directly) and that the individual lived some years after the traumatic events. The analysis of teeth showed the presence of dental attrition, periodontal disorders and dental calculus (individuals from graves No. 1, No. 2 and No. 4), ante-mortem loss of teeth (probably in correlation with periodontal disease in the individual from grave No. 2), fissure complex irregularities and caries of molar teeth (individual from grave No. 4). Epigenetic traits were observed on two crania: ossiculum fonticuli minoris (grave No. 4), ossa suturae lambdoideae (graves No. 2 and No. 4), mastoid foramina (grave No. 2) and supraorbital foramen (grave No. 2). Skeletal markers of occupational stress (robusticity of entheses, presence and form of enthesopathies) were observed on two adult skeletons, although in a limited form due to the bad preservation and fragmentation of bone. Markers on the individual from grave No. 1 were generally gracile; the individual from grave No. 2 was more robust, and there is asymmetry in development of skeletal markers of arms (dexterity).

РАДИВОЈ РАДИЋ Филозофски факултет Београд

UDK: 91:929 Роџер Бејкон ; 911(497.11) ID: 190153228

ДА ЛИ ЈЕ РОЏЕР БЕЈКОН ЗНАО ЗА СРБИЈУ?1 Апстракт: У средњовековним изворима сачувана су три имена за оновремену српску државу – Склавонија, Србија и Рашка. Роџер Бејкон, енглески филозоф и духовник фрањевачког реда, професор Оксфордског универзитета и један од највећих научника средњег века, у свом монументалном делу Opus maius три пута помиње термин Склавонија (Sclavonia). Очигледно је да му није био познат назив Србија, који се иначе среће у једном географском трактату насталом на тлу Западне Европе у Бејконово време. Кључне речи: Роџер Бејкон, географија, Склавонија, средњи век, Србија, Opus maius, научник. Медиевисти који се баве проучавањем науке у латинском свету Западне Европе сматрају да су тамошњи учењаци до средине XIII века у потпуности усвојили сциентистичка достигнућа Грка и Арaпа. На тај начин је велико и драгоцено наслеђе народа који су на овом цивилизацијском пољу дали немерљив допринос постало саставни део западноевропске културе.2 Ослоњени на преузете научне тековине, а приправни да се окрену новим прегнућима и упуте неистраженим путевима, оновремени учени људи су све више почели да се занимају за могућности стизања до знања опажањем и експериментом. Још је Аристотел, горостас античке науке и филозофије, схватио значај и широке могућности које у стицању научног знања може имати коришћење огледа. Сврсисходност експеримента посебно је наглашавао чувени проучавалац и тумач његових дела Алберт Велики (doctor universalis), највећи научник немачког порекла у средњем веку, који је живео и деловао у XIII столећу и до врхунца довео хришћански аристотелизам и поставио основе за модерне природне науке.3 Премда наука као таква није много интересовала Албертовог ученика Тому Аквинског, он, највећи схоластичар, doctor angelicus, такође је био спреман да укаже на значај опажања и огледа.4 Међутим, главни носилац научне мисли у XIII веку био је Роџер Бејкон (Roger Bacon), енглески филозоф и научник, духовник фрањевачког реда и професор Оксфордског универзитета. Роџер Бејкон, познат и као doctor mirabilis, односно „чудесни учитељ”, рођен је у имућној породици око 1220. године. У младости је стекао веома добро класично образовање, а његов учитељ био је Роберт Гросетесте, чувени научник и главни заговорник увођења грчких студија на Западу.5 Свестрано образовани Гросетесте убеђивао је свог обдареног ученика да „свака наука захтева математику”.6 На другој страни, сматра се да је утицај Авицене (Ибн Сина), чувеног арапског лекара и филозофа, једног од главних представника Аристотелове филозофије у арапском свету,7 на Бејкона заправо преувеличан.8 Даровити младић, потоњи највећи поборник експерименталне науке, студирао је математику, астрономију, оптику, алхемију и језике. Главна знања стекао је на Универзитету у Паризу, где је касније и сам предавао.9 Бејконове лекције, пре свега посвећене Аристотелу и његовом монументалном делу, учинили су га једним од пионира тумача овог античког филозофа у Западној Европи. Истовремено, тада се није могло ни наслутити у којем ће се смеру касније наставити каријера енглеског учењака.10 До прекретнице у интелектуалном развоју и каријери Роџера Бејкона долази негде око 1247. године. У то време он све више почиње да се са пуно ентузијазма и енергије окреће експерименталној науци.11 Притом се није либио ни да на нову

Овај рад је настао на пројекту бр. 177015, под насловом „Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. века” и пројекту бр. 177032, под насловом „Традиција, иновација и идентитет у византијском свету”, које финансира Министарство науке Републике Србије. 2

С. Пеинтер, Историја средњег века (284–1500), прев. Ч. Антић и Н. Порчић, Београд 1997, 496 (у даљем тексту: Пеинтер, Историја средњег века). 3

V. Buhvald – A. Holveg – O. Princ, Leksikon pisaca, filozofa, teologa antike i srednjeg veka (grčki, latinski i vizantijski autori). Tuskulum leksikon, prev. A. Vilhar, Beograd 2003, 22–23 (у даљем тексту: Tuskulum leksikon). 4

Пеинтер, Историја средњег века, 496; Tuskulum leksikon, 324. 5

The New Encyclopaedia Britanica, vol. 1, Chicago – Auckland – London – Madrid – Manila – Paris – Rome – Seoul – Sydney – Tokyo – Toronto 199716, 777–778 (у даљем тексту: EB); Tuskulum leksikon, 285. 6 J. Le Goff, Srednjovekovna civilizacija zapadne Evrope, Beograd 1974, 551 (у даљем тексту: Le Goff, Srednjovekovna civilizacija). 7

F. Hiti, Istorija Arapa od najstarijih vremena do danas, Sarajevo 19733, 226 и даље; Пеинтер, Историја средњег века, 69, 347; Оксфордска историја ислама, прир. Џ. Л. Еспозито, прев. Ђ. Трајковић, Београд 2002, 290 и даље. 8

EB, 777.

Lexikon des Mittelalters, VII, Stuttgart 1999, 940–942 (J. D. North) (у даљем тексту: LM). 10

EB, 777; LM, VII, 940 (J. D. North).

LM, VII, 940 (J. D. North).

EB, 777.

Le Goff, Srednjovekovna civilizacija, 402.

EB, 777.

Пеинтер, Историја средњег века, 496–497.

EB, 778.

Пеинтер, Историја средњег века, 497.

Le Goff, Srednjovekovna civilizacija, 551.

EB, 778.

Пеинтер, Историја средњег века, 497.

21 R. Radić, George Pachymeres and Roger Bacon on the Comet from 1264, Medieval Christian Europe: East and West, Tradition, Values, Communications, Sofia 2002, 485– 489. Овај рад је објављен и на српском. В. Р. Радић, Георгије Пахимер и Роџер Бекон о комети из 1264. године, Крајина. Часопис за књижевност и културу, година I, бр. 3 (Бања Лука 2002) 232–237, као и у књизи Р. Радић, Византија: пурпур и пергамент, Београд 20114, 25–31 (без напомена). 22 The „Opus majus” of Roger Bacon, ed. J. H. Bridges, I, Oxford 1897 (reprint: Frankfurt/Main 1964) (у даљем тексту: Opus maius). Превод на енглески: The Opus majus of Roger Becon, transl. R. B. Burke, Vol. I, 1928 (reprint: New York 1962).

учењачку страст троши огромне суме новца.12 У годинама које ће доћи израстао је у главног поборника експерименталне науке, па не треба да изненађује ни чињеница да је Роџер Бејкон први употребио израз scientia experimentalis.13 Исход оваквог истраживачког преображаја је читав низ идеја које су до степена опседнутости заокупљале његов радознали дух. Бејкон је био први Европљанин који је подробно описао справљање барута и предложио летеће машине и моторизоване бродове и кочије.14 Међутим, ни у једном тренутку не треба пренебрећи чињеницу да је Бејконово основно гледиште било сасвим у складу са дотадашњом хришћанском традицијом. Велики научник је беспоговорно прихватао божанску надахнутост Библије и дела црквених отаца. Штавише, он је тврдио да знање има вредност само ако доприноси човековом настојању да достигне спасење. Ипак, у њему је приметна и друга, по много чему опречна интелектуална димензија. Роџер Бејкон је био човек живог, радозналог ума и у потпуности предан усавршавању и увећавању свог знања. Ишао је чак дотле да је настојао да прошири простор у којем би људски ум добио на замаху и у извесној мери ограничио делокруг теологије. Имао је храбрости да отворено призна како су многи предмети којима су се бавили велики теолошки зборници (summa) у ствари више припадали филозофији. Роџер Бејкон се меродавно упуштао и у питања језика, па је тврдио да би нови приступи, а нарочито помно изучавања језика, били од велике помоћи, како у филозофији тако и у теологији. Да његова примедба не би звучала сувише апстрактно, он је скренуо пажњу на неке недостатке Вулгате као званичног превода Библије. Затим, тврдио је да у области филозофије ауторитетима не би требало указивати превелико поштовање. Ако у божански надахнутим списима није допуштена могућност грешке, она је морала да постоји код Аристотела. Најзад, попут Катоновог Ceterum censeo…, својски се залагао за то да се свако знање потврђује кроз опажање и оглед.15 Због лошег здравља, Роџер Бејкон је 1257. године ступио у ред „мале браће” – постао је духовник реда Светог Фрање. Како сам пише, било је то време када га је преплавило осећање да су га сви заборавили и такорећи сахранили.16 Чинило се да је и његова универзитетска каријера била завршена. Не треба губити из вида да је Бејконова интелектуална независност, удружена са његовом грозничавом активношћу и отвореним презирањем према онима који нису делили његова интересовања, довела до незадовољства његових старешина у фрањевачком реду. Због оваквих крутих и каткад надмених ставова није био омиљен ни међу другим научницима.17 На срећу, заштитника је нашао у личности папе Климента IV (1265–1268), који је исказао разумевање и неку врсту наклоности према мушичавом генију.18 Бејкон је одлучио да се обрати римском првосвештенику којег је познавао одраније, дакле, још пре његовог избора за папу. Он је Клименту IV објашњавао да ће знање засновано на експериментима бити од велике користи у потврђивању хришћанске вере и осећао је да ће његови предлози бити од посебног значаја за добробит и напредак цркве и универзитета. У жељи да буде што боље упућен у оно што Бејкон ради, Климент IV је тражио да му овај пошаље свој рад.19 Да није уживао посебну заштиту римског архипастира, велико је питање да ли би могао да напише своја научна дела. Овако, провео је много година у монашкој и учењачкој осами у разним манастирима фрањевачког реда.20 Занимљиво је поменути и једну особену појединост из Бејконовог живота и рада која је везана за 1264. годину. Поводом комете која се тада појавила на небу и наишла на велики одјек широм средњовековног света – тако што је веома уплашила људе уверене да је то несумњиви наговештај куге и ратова – енглески научник је записао следеће: „Од колике користи за цркву би било да су својства неба у то време пронашли научници и доставили га прелатима и владарима… Не би дошло до таквога помора хришћана, нити би толике душе биле одведене у пакао”.21 За разлику од огромне већине средњовековног живља, он, наравно, није сматрао да је комета зло и да њена појава на небу човечанству обавезно доноси несрећу. Сматра се да је Роџер Бејкон своје главно дело Opus maius саставио за време понтификата свог заштитника, папе Климента IV, дакле, касних шездесетих 74

Радивој Радић

година XIII века.22 У том волуминозном делу он је проучавао узроке људског незнања, односе профаних наука са теологијом, корисност граматике и математике, природу перспективе, експерименталне науке и филозофију.23 Осим овог, он је у необично кратком периоду написао још два своја значајна дела: Opus minus и Opus tertium.24 Иначе, дело Opus maius, између осталог, било је и Бејконов покушај да убеди папу Климента IV у хитну потребу и разноврсну корист реформи за које се својски залагао. Међутим, смрт римског првосвештеника, 1268. године, угасила је његова надања да наука добије праведно место у наставном програму универзитетских студија.25 Осим тога, Роџер Бејкон је био мишљења да наука мора бити уважавана у друштву и чак се заносио мишљу да учењаци, раме уз раме са владарима, треба да управљају светом. Како је домишљато примећено, могло би се рећи да је жеља Роџера Бејкона побожна, али и да у себи скрива погубну утопију. Премда је исправно да научно знање оконча у политици, ретко је добро да научник заврши као политичар.26 Негде између 1277. и 1279. године фрањевци су због „сумњивих новотарија” у његовом учењу утамничили свог колегу Роџера Бејкона. Заправо су његове астролошке концепције, које је изнео у спису Speculum astronomiae, допринеле хапшењу.27 Лишавање слободе је можда било проузроковано и његовим жустрим нападима на оновремене богослове и научнике. Бејкон се није либио да критикује морално-интелектуалну корумпираност хришћанске цркве, а нарочито неке истакнуте фрањевце и доминиканце као умишљене незналице.28 Није познато колико је Роџер Бејкон остао у затвору. Његов последњи рад из 1292 – исте године је и преминуо – недовршен, као и још неки радови, показује да је до краја остао доследан себи, што значи ратоборан, свадљив и непопустљив у својим идејама.29 Роџер Бејкон са пуно разлога слови за једног од највећих научника средњег века и далеког претечу експерименталног метода, па и пророчанског генија,30 а по неким својим научним предвиђањима, представља јединствен феномен који је за читава столећа ишао испред свог времена. У овом прилогу под истраживачку лупу ставићемо један мали део из огромног Бејконовог опуса, део који се односи на поље географије. Учени енглески фрањевац био је добро упућен и у ову науку и дао је свој допринос средњовековном земљопису. За Бејконово познавање оновремене географије није без значаја чињеница да је почетком друге половине XIII века научна литература била обогаћена са неколико занимљивих описа Европе, Азије и Африке. Један од најважнијих, за који се сматра да је имао највећег утицаја на Бејконово дело, изашао је из пера Вилхелма Рубрука, фламанског путника и монаха.31 Познато је да је овај духовник у периоду од 1253. до 1255. путовао у посету монголском кану – о чему је оставио веома подробно писано сведочанство32 – а 1257. године се у Француској срео са Роџером Бејконом.33 Међутим, пре него што се усредсредимо на географске податке из дела енглеског фрањевца и одговоримо на питање постављено у наслову, требало би нешто рећи о називима за српску средњовековну државу. Расположиви извори казују о три имена – Склавонија, Србија, Рашка34 – али одмах треба нагласити да код суседних народа она нису свуда и у исто време била у употреби. Штавише, неретко је долазило до извесне пометње у њиховој употреби, а поготово имајући у виду чињеницу да се обим државе није увек поклапао са употребом српског имена. Уопште, у средњем веку, као и данас уосталом, границе између држава представљале су једно од суштинских обележја државности. Једна од нарочитих одлика оновремених граница била је њихова динамичност, односно подложност честим променама које су биле исход како непрестаних сукоба и ратова, тако и етничких померања.35 Међутим, свим проучавоцима средњег века је јасно да није лако прецизно одредити територију ондашњих држава или области. Та оцена нарочито добија на тежини када је у питању подручје Балканског полуострва, на којем су се врло често мењале границе државних творевина. Условно говорећи, етничке границе се скоро никада нису подударале са политичким, које су биле Да ли је Роџер Бејкон знао за Србију?

Le Goff, Srednjovekovna civilizacija, 551.

EB, 778; Tuskulum leksikon, 52.

EB, 778.

J. Le Goff, Intelektualci u srednjem veku, prev. N. Grujić, Zagreb 1982, 139.

EB, 778; LM, VII, 940 (J. D. North).

Enciklopedija Leksikografskog zavoda, 1 (A – Castelnau), Zagreb 1955, 340. 29

EB, 778.

Le Goff, Srednjovekovna civilizacija, 551.

За основне податке о Вилхелму Рубрику в. I. de Rachewiltz, Papal Envoys to the Great Khans, London 1971, 124– 143; G. A. Bezzola, Die Mongolen in abendländischer Sicht (1220–1270). Ein Beitrag zur Frage der Völkerbegugnungen, Bern–München 1974, 168–182; J. Richard, La papauté et les missions d’Orient au moyen age (XIIIe-XVe siècles), Paris 1977, 77–84; K.–E. Luprian, Die Beziehungen der Päpste zu islamischen Herrscern im 13. Jahrhundert anhand ihres Breifewechseles (Studi e Testi 291), Città del Vaticano 1981, 55 sq.; P. Jackson – D. Morgan, The Mission of Friar William of Rubruck, His Journey to the court of the Great Khan Mönke 1253– 1255, London 1990. 32

За издање Рубруковог текста в. Fr. Guillelmud de Rubruc, Itinerarium, ed. A. Van den Wyngaert, Sinica Francisciana I, Firenze 1929, 147–332. Такође в. Латински извори за българската история, IV (Извори за българската история XXIV), съст. и ред. М. Войнов – В. Гюзелев – С. Лишев – М. Петрова – Б. Примов, София 1981, 192–262. 33

Р. Радић – Д. Кораћ, Београдски Парижанин на двору монголског кана. Цртица за историју Београда у 13. веку, Српско средњовековно наслеђе (Зборник посвећен професору Ђорђу Трифуновићу), Београд 2001, 494 (= Р. Радић, Византија и Србија: пламен и одсјаји, Београд 2010, 80). 34

М. Динић, О називима средњовековне српске државе – Склавонија, Србија Рашка, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 32 (1966) 26–34. Прештампано најпре у М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 33–43, а затим и у М. Динић, Из српске историје средњег века, прир. С. Ћирковић – В. Ђокић, Београд 2003, 161–171 (у даљем тексту: Динић, О називима). 35

Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић – Р. Михаљчић, Београд 1999, 129–131 (А. Веселиновић).

Е. Тодорова – Б. Бешевлиев, Средновековните български земи според европейските картографски извори в общобалкански аспект, Международен конгрес по българистика. Първи международен конгрес по българистика, София 23. V – 3. VI 1981, 1. Българската държава през вековете, София 1982, 247–248.

С. Ћирковић, Срби међу европским народима, Београд 2004, XVII–XX.

Византијски извори за историју народа Југославије, I, Београд 1955 (репринт: 2007), 222 н. 9 (М. Рајковић); G. Moravcsik, Byzantinoturcica, II (Sprachreste der Türkvölker in den byzantinischen Quellen), Berlin 1958, 278; G. Ostrogorski, Vizantija i južni Sloveni, Jugoslovenski istorijski časopis 1 (1963) 3–13 (= Сабрана дела, IV, Византија и Словени, Београд 1970, 7–20).

К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд 1952 (репринт: 1978), 63–64; S. Antoljak, Unsere „Sklavinien”, Actes du XIIe congrès international d’études byzantines, Ochride 10–16 septembre 1961, Tome II, Beograd 1964, 9–13.

Динић, О називима, 163.

41 M. Šunjić, O Migraciji „de Partibus Sclavoniae” u markama do polovine XV stoljeća (Ancona), Radovi Filozofskog fakulteta u Sarajevu 8 (1974–1975) 489; Историја српског народа, II (Доба борби за очување и обнову државе, 1371–1537), Београд 1982, 415 (М. Благојевић – М. Спремић). 42 J. Lognon, Recherches sur la vie de Geoffroy de Villehardouin, Paris 1939; The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, III, New York – Oxford 1991, 2169 (M. McCormick). 43

G. Villehardouin, La conquête de Constantinople, I, éd. E. Faral, Paris 1973, No. 63, 65, No. 77, 78, Nos 100–101, 100.

44 N. Iorga, Les aventures „sarrazines” des français de Burgogne au XVe siècle, Mélanges d’Histoire Générale publiés par C. Marinescu, Cluj 1927, 7–56; M. Izeddin, Deux voyageurs du XVe siècle en Turquie: bertrandon de la Broquière et Pero Tafur, Journal Asiatique 239 (1951) 159–167. 45

Бертрандон де ла Брокијер, Путовање преко мора, превео и коментарисао М. Рајичић, Београд 1950, 12–13.

46 За основне податке о њему в. Dizionario biografico degli Italiani, t. 21, Roma 1978, 375–377 (S. Rossi Minutelli). 47

Canon Pietro Casola’s Pilgrimage to Jerusalem in the Year 1494, by M. Margaret Newett, Manchester 1907, 168–169.

веома непостојане. Тако је у периоду мањем од столећа једна држава могла да удвоји или чак утростручи своју територију, на пример Бугарска у X или на почетку XIII века, или Србија у XIV веку, као и да је смањи на половину или чак ишчезне са политичке сцене, као Бугарска почетком XI века.36 Када је реч о српској средњовековној држави, одмах треба нагласити да се изречена оцена у великој мери може применити управо и на њу. Oна je кроз неколико столећа прошла дуг пут од релативно мале државне творевине, стешњене у долини Ибра – долини која се данас помало патетично назива „долина векова”, „долина краљева” или, када се у обзир узме једна легенда о романтичној љубави краља Стефана I Уроша (1243–1276) и његове француске супруге, краљице Јелене Анжујске, и „долина јоргована” – до огромног Српског царства, веома размакнутих граница, државе која излази на три мора: Егејско, Јонско и Јадранско. Притом, наравно, не треба губити из вида ни околност да су Срби већ по десељавању на Балкан населили веома простране области – приобални појас и залеђе већег дела источног Јадрана. Отуда не треба да изненађује што је у историографију уведена и синтагма о „Србији која се помера”.37 Другим речима, средњовековна Србија је по пространству била далеко већа него данашња и обухватала је знатан део Балканског полуострва. Када су у питању српске земље у средњем веку, већ је речено да су у оптицају била три назива – Склавонија, Србија и Рашка. Термин Склавинија или Склавонија врло често се користио за знатне делове Балканског полуострва. Византијски писци су под Склавинијама (αι Σκλαυινίαι, αι Σκλαβηνίαι) подразумевали све територије насељене Словенима.38 Одговарајући латински еквивалент Sclavonia и сличне изведенице, који се могу наћи у многобројним и разноврсним изворима, имао је током средњег века различита значења.39 Тако је у дубровачким споменицима означавао искључиво Србију.40 Међутим, термин Sclavonia садржавао је и много шири и општији контекст, обухватајући источну обалу Јадранског мора са приобалним појасом, насељену словенским живљем. Прецизније речено, простирао се од ушћа Соче до ушћа Бојане, без обзира на то колико дубоко продирао у унутрашњост Балканског полуострва.41 Ако кренемо у прошлост и пратимо вести писаца који долазе из латинског света Западне Европе, видећемо, на пример, да Жофруа Вилардуен, француски учесник Четвртог крсташког рата,42 записује да се Задар, који су ритери са Запада заузели у новембру 1202. године, налази у Склавонији (Esclavonie).43 Бургундски витез Бертрандон де ла Брокијер, који је тридесетих година XV века предузео велико путовање на Исток,44 на почетку свог путописа бележи да се Пула и Задар налазе у Есклавонији.45 И у нешто каснијем раздобљу термин Склавонија се употребљава за исто подручје. Италијански духовник Пјетро Казола,46 који је 1494. године као ходочасник путовао у Јерусалим, истиче да се Задар и Шибеник налазе у Склавонији.47 У одељку о географији у спису Opus maius, који је, као што је речено, састављен око 1268. године, Роџер Бејкон у три наврата помиње термин Склавонија. При опису поседа Татара, он најпре бележи да су се граничили на северу са великом Бугарском – то јест Волшком Бугарском, односно Поволшким Бугарима, једном енклавом Бугара насељених у области Волге48 – одакле су и дошли Бугари који обитавају између Цариграда, Угарске и Склавоније (a qua venerunt Bulgari qui sunt inter Constantinopolim, et Hungariam, et Sclavoniam).49 Онда наставља да прича о Бугарима, којима је посветио доста пажње.50 Други помен Склавоније у спису Роџера Бејкона следи после описа Тракије, затим Македоније, Тесалоније и Беотије, уз које учени фрањевац даје и кратке реминисценције на античку и ранохришћанску историју. Тако уз Македонију каже да је чувена по својим великим краљевима Антигону, Филипу и Александру Великом.51 Извесну недоумицу изазива Бејконов помен области Тесалоније, али једна његова напомена разрешава и ово питање. Он, наиме, наводи да је апостол писао народу Тесалоније.52 Наравно, реч је о двема посланицама Солуњанима апостола Павла, које чине део Новог завета.53 Другим речима, име области Тесалонија 76

Радивој Радић

нема везе са сазвучним термином Тесалија – област у северној Грчкој – него долази од назива града Солуна (Тесалоники). Роџер Бејкон у наставку бележи да се, идући на запад, до тих земаља најпре налази Склавонија, која је смештена на границама Македоније, Тесалоније и Бугарске (Sub istis terries ad occidentum primo contermina Macedoniae Thessaloniae et Bulgariae est Sclavonia).54 И, најзад, посебно је занимљив трећи помен Склавоније у делу Opus maius. Он је похрањен у одељку који је посвећен Илирији, Илирском мору и Илирима. Бејкон најпре бележи да се од Грчке према западу налази Далмација, у којој се налази Драч (Duracium). Уз Далмацију је Илирија, по којој је назив добило Илирском море, која има много малих острва и која се протеже у дужину 530 миља, а у ширину 315 миља. Он наглашава да је те податке нашао код Плинија, а онда одмах истиче да у његово време постоји проблем како разумети реч апостола да се јеванђеље ширило све до Илирика (Illyricum).55 Закључујући да се Илири налазе између Далмације и Истре (unde Illyrii jacent inter Dalmatiam et Histriam), Бејкон додаје да су они пребивали на подручју где су данас смештене Склавонија и Фурланија и области Венеције (Et ideo ubi nunc Sclavonia est forum Julii et circa partes Venetiarum solebant esse Illyrii).56 Подсетимо се да је енглески учењак живео у XIII столећу, када су Млечани били веома присутни на источном Јадрану.57 Роџер Бејкон, дакле, није непосредно знао за назив Србија, али је земље које су улазиле у њен састав обухватао термином Склавонија, који је, опет, био једно од три имена – Склавонија, Србија, Рашка58 – за српску средњовековну државу. Премда је помиње само три пута и сасвим кратко, можемо закључити да је енглески учењак имао помало замагљену представу о Склавонији. Занимљиво је напоменути да из Бејконовог времена потиче један анонимни географски трактат – „Описи земаља” (Descripciones Terrarum) – који је сачуван у рукописном зборнику ирског порекла који се данас чува у библиотеци Тринити колеџа у Даблину.59 Верује се да је састављен између 1255. и 1260. године, а публикован је пре нешто више од три деценије.60 У њему се изричито наводи Србија (Seruia), за коју се најпре истиче да је словенска држава и да се у њој налази град Бар, а онда, у наставку, каже се да се Србија и Бугарска на западу граниче са краљевством Угара.61 Очигледно је, међутим, да Роџеру Бејкону нису били познати овај географски трактат и његови предлошци.

Д. Оболенски, Византијски комонвелт, Београд 1991, 232, 234.

Opus maius, 366.

В. Гюзелев, България в средно- и западноевропейската космографска и пътеписна книжнина от XIII–XIV в., Общото и специфичното в балканските култури до края на XIX век, Сборник в чест на 70–годишнината на проф. В. Тъпкова-Заимова, София 1999, 214 (у даљем тексту: Гюзелев, България).

Opus maius, 374.

Исто.

Енциклопедија православља, књ. III (П–Ш), Београд 2002, 1789–1790 (Р. Ракић).

Opus maius 374–375. Уп. Гюзелев, България, 214. 55

Opus maius, 375.

Opus maius, 375–376. Forum Julii (Friaul, италиј. Friuli), односно Фурланска низија назив је за област у североисточној Италији, између река Соче и Пијаве. 57

F. C. Lane, Povijest mletačke republike, prev. T. Mršić, redakt. L. Čoralić, Zagreb 2007, 78–79.

Динић, О називима, 161–171.

Dublin. Trinity College. Cod. 347. Fol. 3r–4v. 60

M. L. Colker, America Rediscovered in the Thirteenth Century?, Speculum 54 (1979) 712–726. Уп. Л. С. Чекин, „Описание земел”, анонимный географический трактат второй половины XIII в., Средние века 56 (1993), 206–225. 61

Д. Кораћ – Р. Радић, Из Каракорума у Бар. Србија у делу анонимног европског географа XIII века, Зборник радова Византолошког института 37 (1998), 247–257 (= Р. Радић, Византија и Србија: пламен и одсјаји, Београд 2010, 89–100).

Да ли је Роџер Бејкон знао за Србију?

Radivoj RadiÄ&#x2021; DID ROGER BACON KNOW FOR SERBIA? Summary In mediaeval sources three names for the then Serbian state have been preserved â&#x20AC;&#x201C; Sclavonia, Serbia and Rascia. Roger Bacon, an English philosopher and Franciscan friar, professor of Oxford University and one of the greatest scientists of the Middle Ages, mentioned the term Sclavonia three times in his monumental work Opus maius. He located it west of Macedonia, Thessalonia and Bulgaria. Although he mentioned it very briefly and only three times, we can conclude that the English scholar had a slightly vague picture of Sclavonia. It is obvious that Roger Bacon did not know the name Serbia, which could be encountered in a geographic treatise written in western Europe right at the time when Bacon lived (1255-1260).

ВЛАДЕТА ПЕТРОВИЋ Историјски институт Београд

UDK: 94:316.34(497.11)”12/14” ID: 190153996

ДРУШТВЕНО РАСЛОЈАВАЊЕ У СРПСКИМ СРЕДЊОВЕКОВНИМ РУДАРСКИМ ГРАДОВИМА* Апстракт: У раду ће бити изложени резултати истраживања у којима је утврђено да је у српским средњовековним рударским градовима дошло до формирања градског племства чији су припадници учествовали у раду већа која су управљала градским пословима. Кључне речи: пургари, властела, рударство, град, средњи век. Становништво српских средњовековних градова и његова структура били су и остали једна од незаобилазних тема српске историографије.1 Недостатак изворне грађе која се односи на већи део српске средњовековне државе додатно отежава проучавање комплексног питања развоја друштва и његових појединих делова, као и њиховог места у држави која је у своје оквире инкорпорисала области са различитим традицијама баштињеним још од позне антике и раног средњег века. У периоду интензивног ширења државе Немањића, под окриљем српске круне истовремено су се нашли приморски градови у којима се развија комунална аутономија и стари византијски градски и управни центри. Тако се у приморским комунама попут Котора, Будве, Бара или Скадра у залеђу, у доба када се налазе у оквирима Србије, уобличује комунално уређење са мањом или већом аутономијом.2 С друге стране, освојени византијски градови добијају потврду својих повластица у време цара Стефана Душана.3 Издавање градских повластица настављено је и у 15. веку, добу наглог привредног процвата и растуће турске претње, праћених реорганизацијом државне управе деспота Стефана Лазаревића.4 У времену новог таласа урбанизације и развоја већ постојећих градских центара регулише се положај становништва два тада најзначајнија српска града, престонице Београда и Новог Брда, највећег рударског центра. Пре него што ће постати престоница Српске деспотовине, Београд је у дужим периодима током 13. и 14. века био у саставу Угарске и припадао групи „краљевских градова” којима је обично управљао владарев представник кастелан са одговарајућим органима локалне власти. У споразуму са краљем Жигмундом, град је крајем 1403. или почетком 1404. преузео деспот Стефан, који је убрзо потом издао своју Београдску повељу. Повеља није сачувана, а податке о њеном садржају пружа Константин Филозоф у 38. и 51. глави Живота Стефана Лазаревића деспота српског. Њоме су становницима града додељене привилегије које су подразумевале личну слободу, слободу кретања, ослобођење од работа, право слободне трговине у земљи уз ослобођење од царина и право на међународну трговину у Угарској и околним земљама. Економске привилегије Повеље, иако подразумевају све житеље Београда, биле су пре свега намењене „најбогатијим људима”, које је деспот сабрао са свих својих страна и населио у граду. Према структури оновременог друштва под овом категоријом се пре свега подразумевају властела и трговци.5 Из истог периода потиче Новобрдски законик деспота Стефана Лазаревића, донет 1412. године, на чијем се крају налазе 23 члана од којих се 22 односе на рударе и њихов живот у Новом Брду.6 Према речима самог деспота написаним у уводу, Законик је издао пошто: „сабра се сав сабор градски и потражише од господства ми да им учиним закон о рупама што су имали за прве господе и светопо-

* Рад настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете и науке „Etnogeneza Srba u srednjem veku: Упoрeднa aнaлизa истoриjскo-културнoг нaслeђa, гeнeтичкoг мaтeриjaлa и прeдмeтa мaтeриjaлнe културe сa aспeктa aнaлитичкe хeмиje”, евиденциони бр. 47025. 1

Овај проблем обрађује и доноси релевантну литературу: Социјална структура српских градских насеља (XII–XVIII век), Смедерево–Београд 1992; Лексикон српског средњег века, Београд 1999; Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010. 2

У приморским градовима јужног Јадрана од прве половине 12. до краја 14. века убличило се посебно комунално уређење. М. Антоновић, Град и жупа у Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, Београд 2003, 71. О овим комунама и њиховом уређењу види и: И. Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине XII до почетка XV столећа, Београд 1950; T. Raukar, Komunalna društva u Dalmaciji u XIV stoljeću, Historijski zbornik 33–34 (1980–81), 139–209; L. Steindorf, Stari svojet i novo doba. O formiranju komune na istočnoj obali Jadrana, Starohrvatska prosvjeta 16 (1986) 141–152; S. Marković, Statuta et leges civitatis Antibari (prilog proučavanju statuta medievalnog Bara), Povijesni prilozi 23 (2002) 19–42; Средњовјековни статут Будве, Будва 1988 (Приредили М. Лукетић, Ж. Бујуклић); Ž. Bujuklić, Pravno uređenje srednjovekovne budvanske komune, Budva 1988; L. N. Bassani, Statuti di Scutari della prima metà del secolo XIV con le addizioni fino al 1469, Corpus statutario delle Venezie, 15, Roma 2002; С. Ћирковић, Превод повеље цара Стефана Душана граду Скадру, Стари српски архив 6 (2007) 113–121. 3

У епохи Палеолога настале су чувене повеље којима су градови Јањина, Кроја, Фанарион у Тесалији и Монемвасија стекли широке економске и политичке привилегије. Љ. Максимовић, Град у Византији, Београд 2003, 62, 83. На ове градове се односи 124. члан Душановог законика, који гласи: „О хрисовуљима: градови грчки, које је заузео господин цар, што им је записао хрисовуље и простагме, што имају и држе до овога сабора, то

да држе, да и је сигурно и да им се не узима ништа”. Н. Радојичић, Законик цара Стефана Душана 1349 и 1354, Београд 1960, 66, 123. Једна од потврдних повеља донетих пре издавања Законика јесте повеља граду Кроји, којом је, на молбу епископа, клира и властеле, краљ Стефан Душан потврдио повластице Андроника II. Оне су се састојале из права својине града над зимовиштима и другим земљама изван града, забране кефалији да од грађана тражи глобе, ангарије, порезе и царине и забране хапшење грађана без суда и истраге. Иако је оригинал повеље изгубљен, њен текст је сачуван у каснијем латинском преводу са грчког, у потврди краља Алфонса V Арагонског из 1457. А. Соловјев, В. Мошин, Грчке повеље срп– ских владара, Београд 1936, 311–321. 4

Њоме се формирају нове административне јединице власти а установа кефалија замењује установом војвода. А. Веселиновић, Држава срп– ских деспота, Београд 1995, 252–253. 5

Ј. Калић, Београдска повеља деспота Стефана Лазаревића, Средњовековно право у Срба у огледалу историјских извора, Београд 2009, 189–197.

Одредбе које се односе на градско право има само сачувани ћирилични препис Законика (док их немају латинични), сачињен у Ћипровцу 1638, и турски превод који је пронађен у оквиру једног турског акта о Новом Брду из 1494. С. Ћирковић, Новобрд– ски законик деспота Стефана Лазаревића из 1412. године, Ново Брдо, Београд 2004, 168.

Превод текста према: Б. Марковић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића: превод и правна студија, Београд 1985, 13.

Према мишљењу Николе Радојчића, ови чланови су само извод из Закона Новог Брда, види: Н. Радојчић, Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, 29. С. Ћирковић је довео у сумњу хипотезу о постојању опширнијег законског текста који се односио на Ново Брдо. Према његовом мишљењу не може се говорити о постојању статута који би наликовао статутима приморских градова јер се српски рударски градови развијају у средини која је реципирала византијско право, док приморски градови егзистирају у некој врсти правног вакуума (рецепција римског права је била још у току), види: С. Ћирковић, Латинични препис Рударског закона деспота Стефана Лазаревића, Београд 2005, 11–13; Исти, Новобрдски законик, 176.

9 В. Петровић, Брсково, Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља, Београд 2010, 59–60. 10 Текст одлуке је написан на доњој маргини f. 69 v. Которског зборника. У питању је забрана куповине вина из су-

Сл. 1. Новобрдски законик, рукопис, Архив САНУ, Стара збирка 465, л. 3 – почетак Законика, л. 19 – почетак Законика за Ново Брдо, Ново Брдо, Београд 2004, 166.

чившега ми господина родитеља кнеза Лазара…”.7 Одредбе о градском праву доносе прописе о псуњу, глобама, надлежности судова, реду на тргу, мерама, обавезама продаваца, тарифи максималних цена, положају католика, обавези укњижбе и праву и дужностима градских становника.8 Доношење Новобрдског законика представља врхунац у развоју српских средњовековних рударских градова, који је отпочео два века раније, још у време доласка Саса у Србију.9 Брсково, најстарије насеље за које се везују Саси, први пут се помиње у једној одлуци Градског већа у Котору, донетој 22. августа 1243. године.10 Уколико прихватимо претпоставку да су овај град основали саски рудари, њихов долазак на територију средњовековне Србије и започињање рударске експлоатације би се морали одиграти пре средине 13. века. Поменути документ у великој мери доводи у питање до сада уврежено мишљење о монголској најезди из 1241. године као главном узроку доласка Саса на Балканско полуострво, акту80

Владета Петровић

седних области ради извоза у Брсково, којом се штитило српског тржишта. Види: Д. Синдик, О првом помену Брскова, Историјски часопис 56 (2008), 305–309. До објављивања ове одлуке Которског већа, сматрано је да се први помен Брскова налази у повељи краља Уроша I (1243–1276) Дубровчанима издатој 3. августа 1254. године. Текст повље је објављен у: Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма I/1, Београд – Сремски Карловци 1929, 19. 11

Сл. 2. Новобрдски законик, рукопис, Архив САНУ, Стара збирка 465, л. 26 – крај Законика са датумом, л. 2 – судије или рударски стручњаци и старешине, Ново Брдо, Београд 2004, 167.

ализујући теорију према којој су саски рудари позвани у Србију и насељени у одређеним местима ради унапређења рударске производње.11 Становништво рударских градова представљало је посебну категорију у оквиру феудалног режима са правом на своје посебно уређење, чије устројство и развој можемо у великој мери реконструисати на основу сачуваних података о Брскову, првој саској општини са аутономијом, Сребреници, Новом Брду и Руднику. У насељима са саским уређењем, на челу градске управе налазио се кнез (comes), под чијом је јурисдикцијом било целокупно становништво града. Први по имену познати кнез у Брскову је сигурно саског порекла – comes Vreibergerus (Fabrigar), који се наводи као Пребегар у једној повељи краља Драгутина.12 У познијем периоду кнезови се, као представници владара, јављају како у већим, тако и у мањим рударским насељима. Они су били помоћници кефалија а касније војвода, заповедника тврђаве и управника власти, у вођењу цивилних управних поДруштвено раслојавање у српским средњовековним рударским градовима

Г. Чремошник, је сматрао да су Саси позвани у Србију ради унапређења рударске производње и у том циљу насељени на одређеном месту. На основу сличности између немачког имена Briskowe и српског Брьсково, он је закључио да је Брсково основано од стране првог колена исељеника из Немачке (Breisgau). Међутим, ова теорија о доласку Саса намеће извесне контроверзе. Наиме, Breisgau се налази у Швабији, па се логично намеће питање како то да је код нас „Сасин”, а и у Мађарској и Пољској, постао синоним за рудара? Аутор је истакао „две комбинације”. По првој, могло би се помислити да су се рударством у Breisgau бавили Саси, који су се касније доселили у Србију. По другој комбинацији, могуће је да је и код Немаца постојао назив Сасин као синоним за рудара. Исти аутор је за име comesa Freibergeriusa истакао „да није искључено да га он носи по граду Freiburgu у Breisgau-у”, док је за име Heinz de Biberanis истакао да презиме ове особе указује на место Биберах у Шварцвалду, које лежи у самој близини Брајсгауа, око 40 км од Фрајбурга. Видети Г. Чремошник, Развој српског новчарства до краља Милутина, Београд 1933, 7–10, 14, нап. 1. Осврћући се на изнету теорију В. Ћоровић је истакао: „Г. Чремошник, мислим, да иде сувише далеко, када овако апсолутно тврди о непосредном доласку Немаца у Србију, искључујући њихово дуже задржавање у Угарској. Посредовање Угарске и њених многобројних немачких рударских насеља мени се чини као једино могуће објашњење не само са културног и хисторијског, него и са географског гледишта. Кад су ’Саси’ већ дошли у Србију онда је нови прилив њихових сународника, после узајамних обавештења, могао постати и непосредан.” Видети В. Ћоровић, Брсково, Гласник Српског географског друштва 21 (1934) 44–45. Ипак Г. Чремошник је остао при својој тврдњи истичући „да је ствар тако једноставна и тако јасна, да нико у њу није веровао.” G. Čremošnik, Nekoliko napomena o Brskovu i Kragujevačkoj ostavi, Glasnik Zemaljskog muzeja 14 (1959) 9. 12

Г. Чремошник, Канцеларијски и нотарски списи 1278-1301, Београд 1932, 36, 92. Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, 3. 13

У Сребреници функцију кнеза су обављале искључиво личности које

су по занимању биле трговци. Види: Д. Ковачевић-Којић, Средњовјековна Сребреница, XIV–XV вијек, Београд 2010, 124–125. 14 А. Веселиновић, Владарско и комунално у градовима Деспототвине, Социјална структура српских градских насеља (XII–XVIII век), Смедерево– Београд 1992, 128. 15 T. Smičiklas, Codex diplomaticus, VI, Zagreb 1908, 539: ciuis Briscoensis, мисли се на Хајнца де Бибаниса (документ је из 1285. године). 16 Зборник средњовековних ћириличких повеља и писама Србије, Босне и Дубровника, I, Београд 2011 (приредили В. Мошин, С. Ћирковић, Д. Синдик), 274. За ову повељу изражено је мишљење да никад није имала правну снагу, тј. да је садржавала жеље Дубровчана које краљ Драгутин није усвојио. У том случају кнез Брскова би у то доба имао јурисдикцију и над Дубровчанима. 17

Љ. Стојановића, Српске повеље и писма, I/1, 34, датирана после 1282. године. У каснијим повељама српских владара издаваних Дубровчанима често се помињу Саси: Љ. Стојановића, Српске повеље и писма, I/1, 34, 37, 121, 137, 151, 201. Љ. Стојановића, Српске повеље и писма, I/2, 14.

С. Ћирковић, Континуитет и прекид међу хијерархијама: приморски градови и њихово залеђе у средњем веку, Работници, војници, духовници: друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 189; Исти, Почеци социјалне хијерархије код Срба, Годишњак за друштвену историју 1/3 (1994) 228– 229. T. Raukar, нав. дело, 180–183.

19 Пургари су забележени и у Подзвонику и Горажду, насељима која нису била везана за рударство, што указује на ширење градске аутономије уобличене по обрасцу рударских градова. С. Ћирковић, Неостварена аутономија, 270. 20

Д. Ковачевић-Којић, Сребреница, 124.

21 М. Динић, За историју рударства у средњевековној Србији и Босни I, Из српске историје средњег века, Београд 2003, 472. 22

Д. Ковачевић-Којић, Сребреница, 123–124.

23 Д. Ковачевић-Којић, Градски живот у Србији и Босни (XIV–XV вијек), Београд 2007, 307; Д. Ковачевић-Којић, Сребреница, 125. 24 Део 18. члана у преводу Б. Марковић гласи: „ко ли се нађе од градске властеле, осим војводе и кнеза, или цариника, за царину господареву убивши сиромаха господарева, да плати глобе господару 100 перпер”. Б. Марковић, Закон о рудницима, 23.

Сл. 3. Прстен, инв. бр. 3644, Народни музеј, Београд

слова у граду. По свему судећи и њих је постављала централна власт, а уколико су их и бирали грађани, највероватније их је морао потврдити владар. За разлику од Сребренице13, у којој дужност кнеза обављају Дубровчани, у Новом Брду није познат ни један случај да је кнез био Дубровчанин. У време Деспотовине своје кнезове су имали и Трепча, Јадар, Црнча, Зајача, Вишеград и Заслон.14 Писмо које је брсковски кнез Фрајбергер упутио, у своје име и у име свег народа града (comes Vreibergerius еt totus populus eiusdem civitatis), извесним Дубровчанима, указује на чињеницу да су, бар у првим деценијама аутономије, у управи Брскова учествовали сви његови становници. У истом периоду поједини становници Брскова означавани су у латинским документима термином civis.15 Формулација еt totus populus eiusdem civitatis указивала би да у Брскову још увек није дошло до социјалног раслојавања у оквиру саског дела становништва које је собом донело и утемељило уређење по узору на уређење саских градова у остатку Европе. Ко је чинио populus Брскова и да ли се ова формулација односила само на саско становништво, није јасно. Податак из повеље краља Драгутина у којој стоји: „и Пребегар да не влада над њима”16 (мисли се на Дубровчане), говорио би да је кнез до тог тренутка највероватније имао судску јурисдикцију над целокупним римокатоличким становништвом града. Издвојеност саске заједнице у том периоду огледала се и у постојању мешовитих судова који су решавали спорове Саса са Дубровчанима.17 Низ извора указује да друштвена стратификација, која је захватила приморске градове током 14. века, није мимоишла ни рударска градска насеља у средњовековној Србији. Корак ка формирању и затварању једног посебног слоја, градске властеле (maiores, seniorеs, nobiles cives) у приморским комунама било је успостављање посебних већа, која су потиснула и заменила скупштине свих становника.18 Градска већа у којима је била оличена градска аутономија, налазимо и у саским насељима. Њих су чинили пургари, за које немамо поуздане податке како су бирани и колико су дуго обављали своју дужност.19 У Сребреници градско веће састављено од 12 пургара, укључујући кнеза, а касније и војводу, обавља82

Владета Петровић

Тако челник Радич Поступович има рударске рупе и топионице. М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 751–753. 26

М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 515, 660–663. 27

М. Динић, За историју рударства I, 471, 473; М. Динић, Из Дубровачког архива, I, Београд 1957, 67. 28

У нотарским књигама Котора поред имена патриција нема, иначе другде обавезне, титуле сер. М. Антоновић, Град и жупу Зетском приморју и северној Албанији у XIV и XV веку, 85. 29

С. Ћирковић сматра да је у писму које је настало 25 година после пада Новог Брда и које је било упућено необавештеној личности, аутору писма било у интересу да повећа ранг лица која препоручује. С. Ћирковић, Неост– варена аутономија: градско друштво у Србији и Босни, Работници, војнуци, духовници: друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 269. 30

М. Динић, Трепча у средњем веку, Српске земље у средњем веку: историјско-географске студије, Београд 1978, 408.

Сл. 4. Пар наушница, инв. бр. 3645, Народни музеј, Београд

ло је више градских послова. У њихову надлежност спадали су судски и управни послови, као и извршна власт.20 Чланови већа припадали су властели, што се може видети из једног уговора састављеног 1423. године, у којем између осталог пише: „E tuto questo avemo fato chon guarentizia de voivoda Bogdan e chon chonte Dobruscho e de Vochosau purgar e de Radiuoi purgar e de Diuoie purgar e de Nichut purgar e chon altri gentilhomini segondo la usanza de Srebreniza e sopra questo la bola del luogo avemo posto.”21 Током 14. века долази до постепеног нестајања саског етничког елемента у нашим рударским насељима и његовог стапања са домаћим становништвом које узима учешће, како у рударским пословима, тако и у управљању насељима са саским уређењем. Већ од друге половине 14. века као пургари у Сребреници срећу се и домаћи људи чиме долази до постепеног мењања састава градског већа. У складу са овим процесом, саски суд curia Teutonicorum се претвара у curia Sclavorum или curia purgarorum, односно српски суд у Сребреници.22 Поменуте промене у саставу градских већа указивале би на интензивну друштвену мобилност у оквиру рударских градских насеља. С друге стране, неки од извора указују, готово недвосмислено, на истовремено одвијање процеса друштвене стратификације, који можда није био заокружен стварањем затвореног слоја градског патрицијата, али који је издвојио известан број породица које ће у највећој мери учествовати у управљању појединим урбаним заједницама. Тако три најзначајније дубровачке породице у Сребреници, Гучетић, Соркочевић и Гундулић, припадају дубровачком патрицијату и играју водећу улогу и у Дубровнику 15. века. Истовремено дубровачка грађанска породица Латиница даје највећи број кнезова у Сребреници.23 Паралелно са формирањем управног апарата, у оквиру градског становништва образује се посебан слој угледних и истакнутих појединаца и породица о чијем постојању сведочи низ извора. Најзначајнији од њих је свакако Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића, у чијем се додатку, који се односи на Ново Брдо, изричито помиње градска властела.24 Властела се истиче, не само по свом друштвеДруштвено раслојавање у српским средњовековним рударским градовима

М. Динић сматра да је искључено да се zentilhomini de Rudnich односи на становнике Рудника који су се издигли изнад осталих и образовали градски патрицијат. Према његовом мишљењу, реч властела је највероватније употребљена у етимолошком значењу и означава оне који имају власт у Руднику. У исто време он, не искључује ни могућност да је у питању српска властела, настањена у месту, која је са кнезом имала удела у управи. М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Из српске историје средњег века, 569–570; М. Динић, Четири средњевековна писма, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 17 (1937), 234. Према мишљењу М. Спремића „Zentilhomini de Smederevo”, „Zentilhomini de Novamonte”, „Zentilhomini de Rudnich” у дубровачким изворима су сигурно властела, јер племићем никад не би био називан неког ко то заиста није био. М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић, 753. 32

Љ. Стојановића, Српске повеље и писма, I/2, 431-433. О овом судском спору види: М. Динић, За историју рударства, I, 471. 33

О археолошким истраживањима спорведеним на Новом Брду и средњовековним налазима погледати: И. Здравковић, Ново Брдо. Радови извршени 1952. године, Старинар V–VI (1954–1955), 251–264, 258. И. Здравковић, Д. Јовановић, Ново Брдо. Радови извршени 1954. године, Старинар V–VI (1954–1955) 280–282. Е. Чершков, „Сашка црква” код Новог Брда,

Старинар VII–VIII (1956–1957), 338– 340; Р. Љубинковић, М. Ћоровић-Љубинковић, Катедрала и Сашка црква, Ново Брдо – цркве, Археолошки преглед 4 (1962), 268–269; М. ЋоровићЉубинковић, Ново Брдо – средњовековни град, Археолошки преглед 11 (1969); Иста, Археолошки и историјски значај налаза српског средњовековног новца на Новом Брду, Зборник Народног музеја V (1967) 261– 270, 261–262. В. Јовановић, Ново Брдо, средњовековни град, Ново Брдо, Београд 2004, 106–114; Е. Зечевић, Накит Новог Брда, Београд 2006; Е. Зечевић, Накит Новог Брда, Ново Брдо, Београд 2004, 182–221. 34 У близини Св. Николе (Св. Петке), код некадашње Гускине чесме на Варош падини или Варош кале, налази се Црква Св. Богородице. Јужно од цркве, на Варош падини према селу Бостане, на месту Јовча, налазе се остаци мање једнобродне цркве са полукружном апсидом. Грађевина слична овој налази се и на Грозничевцу, источно од града. Поред ње се налази старо српско гробље и темељи још једне зграде, вероватно исто цркве. На падини испод цркве Јовче, у правцу југоистока су остаци зидова и темеља три проушене цркве, на локалитету Сарблица или Саборница. Поред старог градског пута за Ново Брдо, наспрам јужне куле, на месту које мештани зову марков Крст или Маркове цркве налазе се две цркве и гробље. По предању, једна од ових цркава је била католичка. Рушевине цркве налазе се и на падини изнад села Извора и у селу Крње Гувно. И. Здравковић, Ново Брдо. Радови извршени 1952 године, 258. 35

Према мишљењу В. Кораћа, постоји могућност да је ова грађевина била црква доминиканског или фрањевачког манастира. В. Кораћ, Градитељска школа Поморја, Београд 1965, 101– 102. Међутим, у различитим изворима за ову цркву се не везује постојање неког манастира. С друге стране, М. Такач је мишљења да ова црква нема своју паралелу на балканском полуострву и да припада традицији немачког градитељства. M. Takács, Sächsische Bergleute im mittelalterlichen Serbien und die „sächsische Kirche” von Novo Brdo, Südostforschungen 50 (München 1991) 53–54. 36 Е. Чершков, „Сашка црква” код Новог Брда, 338–340; Р. Љубинковић, М. Ћоровић-Љубинковић, Катедрала и Сашка црква, Ново Брдо – цркве, 268– 269; М. Ћоровић-Љубинковић, Археолошки и историјски значај налаза српског средњовековног новца на Новом Брду, 261–270, 261–262. В. Јовановић, Ново Брдо, средњовековни град, 106–114. 37 Више примерака прстења истог облика, израђеног од сребра пронађено је у гробовима ове цркве. Из Саш-

Сл. 5. Прстен, инв. бр. 3602, Народни музеј, Београд

ном положају, већ и по богатству у градовима деспота Ђурђа, који постају многољуднији него икад раније. У Смедереву је најистакнутији слој становништва чинило феудално племство окупљено око деспотовог двора, које још од друге половине 14. века показује склоност ка животу у граду а током 15. века почиње да се бави трговином и рударством, попут властеле у осталим деловима Европе.25 Средином 15. века, а нарочито након пада Солуна 1430. године, посебно место у оквиру градског племства имају грчке избеглице. Најпознатије су свакако новобрдске породице Анђела и Кантакузиновића, чији ће чланови одиграти значајну улогу у политичком и економском животу не само Деспотовине, већ и Османског царства у првим деценијама након пада Смедерева.26 С друге стране, извори на латинском бележе властелу у Новом Брду као maiores civitatis, domini anciani а 30-их година 15. века као пургар наводи се извесни ser Antoni de Spalato.27 Да овај угледни становник Новог Брда није био једини од новобрдских грађана који је носио племићку титулу сер28, сведочи и писмо које је пола века касније упућено из Дубровника војводи од Фераре. У њему један дубровачки властелин препоручује двојицу експерата у рударској вештини, од којих је један ser Nicola Change, а други ser Gan Lapor.29 Овај потоњи, Јован Грубановић звани Лапор, пословао је и у Трепчи, где је неко време био кнез.30 Градска властела је забележена и у Среберници и Руднику, као zentilhomini или gentilhomini. Тако се у уговору писаном 1457. у Руднику дубровачки грађанин Ђурађ Рапшић, са своја два сина, одрекао једног свог поседа поседа у корист рођака и то у присуству четири Дубровчанина као сведока и рудничког скупа који су сачињавали кнез и властела рудничка (la congregation de Rudnich, zoe conte Oliuero Chossereuich et zentilhomini de Rudnich).31 Постојање градске властеле у Сребреници посведочено је и у списима у вези са једном парницом вођеном пред судом који су чинили војвода Милош и Јакета, брат кнеза Николе, с властелом. На основу коначне пресуде, која је донета 29. новембра 1457. године, може се закључити да су сребренички „официјали” исто што и властела, тј. пургари.32 О формирању економски и политички моћног слоја у оквиру становништва појединих градова, уз писане изворе, сведоче и резултати археолошких ископавања у Новом Брду.33 Међу најзначајнијим до сада истраженим објектима, свакако се истичу две сакралне грађевине, Саборна црква, тзв. Катедрала, и Сашка црква.34 Сашка црква, која се у изворима помиње као Santa Maria de Nouomonte in Dogni Targ, потиче из средине 14. века.35 Остаци ове католичке богомоље заједно са једном троделном, по свему судећи, стамбеном зградом, бунаром и заштитним зидом 84

Владета Петровић

ке цркве потичу и три прстена која припадају другом типу, омиљеном крајем 14. и у 15. веку. Овај тип се одликује масивношћу и мање-више истакнутом главом, нешто профилисаног врата, често богато украшеног, пронађено је неколико шупљих лунуластих наушница датованих у 15. век. Е. Зечевић, Накит Новог Брда, Ново Брдо, 198, 202. 38

Наведене димензије се односе на унутрашњост цркве. М. ЋоровићЉубинковић, Археолошки и историјски значај налаза српског средњовековног новца на Новом Брду, Зборник Народног музеја V (1967) 262–264. 39

Ђ. Бошковић, Археолошка истраживања Новог Брда, Велика археолошка налазишта у Србији, Београд 1974, 106. 40

Сл. 6. Прстен, инв. бр. 5046, Народни музеј, Београд

чине јединствен комплекс, изван простора који је обухватало негдашње подграђе и тврђаву Ново Брдо и стоји у непосредној вези са средњовековним насељем Доњи Трг код села Бостане. У цркви су, као и у Катедрали, откривене гробнице угледних грађана, које су прекривене добро обрађеним плочама.36 Из ових гробница потиче већи број налаза од којих треба истаћи златан прстен са главом у виду високог лежишта у облику вишелатичног цвета.37 Судећи према остацима Саборне цркве, који се налазе на узвишењу у некадашњем подграђу, ова грађевина, једна од највећих у нашем средњем веку, са пространим нартексом и тробродним централним делом, својом монументалношћу (димензије 30,3 x 10,1 m), а посебно занатски савршено израђеним разнобојним фасадама, може се поредити само са најзначајнијим владарским задужбинама 14. века, Бањском, Дечанима и Светим Арханђелима код Призрена. Према мишљењу М. Ћоровић-Љубинковић, на месту Саборне цркве се првобитно налазила мања црква са некрополом ограђеном зидом, која је уклопљена у нову цркву, највероватније као асиметрични јужни брод.38 С друге стране, Ђ. Боковић сматра да је црква проширена са источне стране, при чему је уништена плитко фундирана олтарска апсида првобитне цркве. Западни део цркве, издужене правоугаоне основе са просторном структуром уписаног крста, био је надвишен централним кубетом и са два мања кубета на западној страни, где су три лука, подухваћена са два мања стуба од брече, формирали неку врсту унутрашњег нартекса.39 Новобрдска Катедрала је несумњиво била градска црква, прва таква утврђена и истражена у континенталном делу средњовековне српске државе.40 Сазидана је најраније у трећој четвртини 14. века, док су веће преправке вероватно извршене после 1444. године.41 У њој је, још у току градње, озидано двадесет гробница, за које се претпоставља да су припадале најугледнијим новобрдским породицама, највероватније ктиторима.42 Судећи према гробу 236, нађеном поред саме часне трпезе, у коме су била сахрањена два наша архиепископа, она је постала и привремено црквено средиште липљанско-грачаничких архиепископа.43 Након пада Новог Брда, Саборна црква је претворена у џамију. Пре постављања првог пода џамије, гробови у њој су опљачкани и насути шутом. Иако су, услед тога, налази у гробницама малобројни, они ипак указују на висок статус покопаних покојника. У шуту су пронађени многобројни уломци керамике и стакла, око 300 комада сребрних дугмета од којих је већина позлаћена, као и траке које су украшавале одела и ојачавале рубове. Оне су редовно покриване сребрним и „златним” жицама, те припадају скупоценом златотканом текстилу. СаДруштвено раслојавање у српским средњовековним рударским градовима

Сем у Новом Брду, средњовековне градске цркве су установљене и археолошки истраживане у Смедереву, Трговишту и Руднику. О томе више са старијом литературом: М. Цуњак, Некропола у југоисточном делу Великог града Смедеревске тврђаве, Саопштења 27–28 (1995–96), 173–193; М. Цуњак, Смедеревска тврђава, новија истраживања, Смедерево 1998; М. Поповић, Ка проблему средњовековних цркви Смедеревског града, Старинар 50 (2000), 201–219; Д. Црнчевић, О могућој првобитној функцији цркве Успења Пресвете Богородице у Смедереву, Историјски часопис 54 (2007), 63– 91; В. Јовановић, Д. Минић, С. Ерцеговић-Павловић, Некрополе средњовековног Трговишта, Новопазарски зборник 14 (1990), 19–44; Д. Радичевић, Ј. Ђорђевић и А. Цицовић, Прелиминарни резултати археолошких истраживања на Руднику у 2009. години, Зборник радова Музеја рудничко-таковског краја 5 (2009) 7–20; Д. Радичевић, Ј. Ђорђевић и В. Ђорђевић, Археолошка истраживања на Руднику у 2010. години, Зборник радова Музеја рудничкотаковског краја 6 (2011), 7–19. 41

М. Ћоровић-Љубинковић, Археолошки и историјски значај налаза српског средњовековног новца на Новом Брду, 263–264. 42

Испод два слоја турског пода нађене су зидане гробнице дубине 2,5 метара и гробнице усечене у стени. Зидане гробнице су биле, изгледа све, а свакако један већи део, зидане заједно са црквом. Оне су озидане на свим местима где је неправилна стеновита подлога то дозвољавала. На оним местима где је било више слободног простора, гробнице су зидане у групама, неоспорно једновремено. Овакво коришћење земљишта указује на рано зидање гробница, вероватно заједно са црквом. Између озиданих гробница укопавани су гробови у стени, по свему судећи пошто је црква сазидана. М. Љубинковић-Ћоровић, Археолошка ископавања на Новом Брду, Старинар 9–10 (1958–1959), 325.

43 У гробу су нађена два српска новца: један кнеза Лазaра, други деспота Ђурђа. На основу историјских изворима, знамо да се у 16. веку липљански односно грачанички митрополити називају и новобрдским. М. Ћоровић-Љубинковић, Археолошки и историјски значај налаза срп– ског средњовековног новца на Новом Брду, 266–267. 44 Након уклањања првобитног пода цркве, Турци су опљачкали гробнице, разбацујући кости у њима, а затим их испунили шутом и прекрили новом подном облогом. М. ЉубинковићЋоровић, Археолошка ископавања на Новом Брду, 325–326, 329–331. 45 М. Љубинковић-Ћоровић, Археолошка ископавања на Новом Брду, 329–331. 46 Прстен има танку карику са осмостраним дубоким лежиштем за камен. Е. Зечевић, Накит Новог Брда, Ново Брдо, 198. 47 У гробу су сахрањене три особе. Преко мушког скелета, накнадно су укопане женска одрасла особа и, у висини њених груди, девојчица. Женски прстен је необичне израде која указује на западно порекло и излази из оквира прстења карактеристичног за радионице Новог Брда. Танка карика украшена ситним искуцавањем носи главу у облику „узенгије”. Иако није пронађен аналогни пример, пречага на глави је вероватно носила камен у виду бисерне перлице или слично. Уз овај прстен, у истом гробу су пронађене и златне лунуласте дечје наушнице и дечји позлаћени прстен. Наушнице су израђене у техници ливења са искуцавањем и представљају прелазни облик ка најлепшим примерцима луксузних наушница овог типа. Исто, 206.

Сл. 7. Ново Брдо, Документација Археолошког института, инв. бр. 869

48 Највећи број налаза у гробовима порте представљају једноставне бронзане бурме у облику алки. Исто, 194, 198, 202. 49 Е. Зечевић, Накит Новог Брда, 103– 105; М. Ћоровић-Љубинковић, Пред– ставе грбова на прстењу и другим предметима материјалне културе у средњовековној Србији, О кнезу Лазару: научни скуп у Крушевцу 1971, Београд 1975, 176. 50 Како је у овом гробу пронађен полудинарац деспота Ђурђа, атрибуција овог прстена породици Лазаревић није сигурна. М. Ћоровић-Љубинковић, Представе грбова на прстењу, 176. 51

Ово дугме је након проналаска нестало. Слична њему су сребрна дугмета на хаљини кнеза Лазара, на којима је представа кациге са роговима, грба Лазаревића. Хералдички знак двоглавог орла се искључиво везује за чланове породице Немањић и у употреби

Сл. 8. Ново Брдо, Документација Археолошког института, инв. бр. 869

Владета Петровић

је од друге четвртине 14. века. Ранија употреба ове представе, након нестанка Немањића, везује се за породице које су биле у сродству са Немањићима – Лазаревиће и Бранковиће. М. Ћоровић-Љубинковић, Представе грбова на прстењу, 179–181. 52

М. Љубинковић-Ћоровић, Археолошка ископавања на Новом Брду, 325–326, 329–331. 53

Приликом заузимања Новог Брда султан Мехмед Освајач (1451–1481) одличније људе и грађане је убио, а остало становништво као ни њихову имовину није дирао. Јаничареве успомени или турска хрониака, Споменик САН 107 (1959), 118. Треба нагласити да је Ново Брдо по осамнском попису из 1498–1499. године још увек српски хришћански град. Већина од 38 махала носи називе према свештеницима или цркви; видети Н. Филиповић, Из историје Новог Брда у другој половини XV и првој половини XVI вијека, Годишњак историјског друштва Босне и Херцеговине 6 (1954), 63–85, 71. 54

Сл. 9. Ново Брдо, Документација Археолошког института, инв. бр. 869

мог текстила је пронађено мало, и то неколико фрагмената свиле, брокатне подлоге, танког ланеног и свиленог платна.44 У гробницама у централном делу цркве од накита пронађена су само два прстена и једна минђуша.45 Прстен из гробнице бр. 50, заједно са налазима из гроба бр. 97, представља један од ретких примерака новобрдског златног накита.46 У поменутом гробу бр. 97, који се налази у ђаконикону, а који је остао нетакнут и преко кога је прешао млађи турски зид из фазе обнове у 17. веку, потичу женски златни прстен, дечије златне минђуше и позлаћени дечји прстен.47 Известан број интересантних налаза накита је из гробова у порти.48 Међу њима се издвајају три прстена са хералдичким ознакама. Хералдичке представе кациге са роговима, које се везују за породицу Лазаревић, налазе се на два прстена. Један је пронађен у гробу бр. 650, док се други везује за неки од уништених гробова у порти.49 Овој групи прстења можемо придодати и прстен пронађен у самој катедрали, у интактном гробу бр. 96, усеченом у стену, који носи представу штита изнад кога су рогови.50 У порти, у земљи ван гробова, пронађено је златно дугме у облику полулопте са урезаном представом двоглавог орла.51 Релативно бројни налази новца деспота Стефана и деспота Ђурђа у гробовима ове некрополе указују на интензиван развој новог брда у њихово време.52 Несметан развој рударских градских насеља трајао је све до 15. века а пратио га је процес формирања слоја најбогатијих грађана као значајних носилаца локалне власти. Османско освајање српских средњовековних градова представљаће прекретницу у урбаном животу ових простора а одразиће се и на друштвену структуру рударских градских насеља.53 Један део градског становништва, нарочито у рударским центрима, ипак се уклопио у нови режим успостављен након пада српске средњовековне државе.54 Многи припадници овог најпредузимљивијег слоја имаће удела у изузетно профитабилним пословима везаним за рударску производњу и трговину током друге половине 15. века и у 16. веку.55 У исто време, значајан број правних институција везаних за српске, пре свега рударске, средњовековне градове биће уткан у османско друштво.56

Друштвено раслојавање у српским средњовековним рударским градовима

Речит пример судбине једног угледног Новобрђанина је судбина Јање Кантакузиновића. Видети Ђ. Сп. Радојичић, Књижевна збивања и стварања код Срба у средњем веку и у турско доба, Нови Сад 1967, 234–245; И. Божић, Колебање Махмуд-паше Анђеловића, ПКЈИФ 41, св. 3–4 (1975), 159– 171. 55

Велики број закупаца рудника у Руднику, Новом Брду, Трепчи, што сигурно показује њихову економску моћ, припада српском градском хришћанском становништву, видети С. Катић, Рудник под османском влашћу у XV и XVI веку, Историјски часопис 55 (2007), 133–155, 142–143. С. Катић, Закуп Рудника и хасова Трепче 1585. године, Мешовита грађа 31 (2010) 109–121, 113–114. С. Катик, Ковацнита на монети во Кратово за време владањето Сулејман I величенствениот (1520–1566), Гласник Института за националната историја 54 1–2 (2010), 67–80. 56

М. Беговић, Трагови нашег средњовековног права у турским правним споменицима, Историјски часопис 3 (1951–1952), 67–84. М. Беговић, Наши правни називи у турским споменицима, Глас САНУ 250 (1961), 27–38. Д. Бојанић, О новобрдској госпоштини, Историјски часопис 29–30 (1982–83), 117–129.

Vladeta Petrović SOCIAL STRATIFICATION IN SERBIAN MEDIAEVAL MINING TOWNS Summary Development of mediaeval mining towns, as a special type of Serbian mediaeval town settlements, began with the arrival of Saxons in Serbia. They brought the principles of town autonomy and their special mining right. In the settlements with Saxon order, during the 14th and 15th centuries, apparently there was a process of social stratification when the most reputable families stood out from the town population. The confirmation of establishment of a special layer of the most reputable citizens among which we can recognize city noblemen can be found in several written sources that refer to the mining centres of Rudnik, Srebrenica and Novo Brdo. They also mention boni omeni de Rudnich, zentilhomeni de Rudnich, as well as maiores and anciani in Novo Brdo. The members of the town noblemen participated in the work of city councils that reflected the town autonomy of the settlement with Saxon order. The council in Srebrenica consisted of 12 civilians and there are no reliable data about their election and how long they performed their duty. However, on the basis of a verdict delivered on the 29 November 1457, it can be concluded that the Srebrenica “officials” were the same as gentry, i.e. civilians. The process of establishment of the town gentry is confirmed by the archaeological material from the largest and most important Serbian mediaeval mining town of Novo Brdo. One of the most important buildings investigated so far is the cathedral church. As already as during its construction, certain families from Novo Brdo reserved the place for their tombs in it. The existence of 20 tombs built in advance undoubtedly point to a large number of endowers, apparently citizens of Novo Brdo, who, as significant holders of power in the town and a new class that was establishing itself, began the great undertaking of construction of the largest town church.

ИВАНКА ХОЛЦЛАЈТНЕР АНТУНОВИЋ1, МИЛИЦА МАРИЋ СТОЈАНОВИЋ2 ДАНИЦА БАЈУК БОГДАНОВИЋ1, ВЕЛИБОР АНДРИЋ3

UDK: 544:75.052 ID: 190154252

Факултет за физичку хемију, Универзитет у Београду Народни музеј у Београду, Београд Универзитет у Београду,Институт за нуклеарне науке Винча

АНАЛИЗА ПИГМЕНАТА СА ФРАГМЕНАТА ФРЕСАКА И ПОСУДА ПОХРАЊЕНИХ У ЦРКВИ СВЕТОГ СПАСА МАНАСТИРА ЖИЧА Апстракт: Током археолошких ископавања у Mанaстиру Жича, пронађене су две јаме у унутрашњости цркве. У јамама, између осталог материјала налазили су се фрагменти фресака који се приписују првом осликавању цркве из 1220/21. године, као и фрагменти посуда са траговима боје који се доводе у везу са првом обновом живописа датираном на почетак 14. века. Узорци пигмената са ових фрагмената испитивани су савременим недеструктивним техникама Раманскe и енергетски дисперзивне флуоресцентне спектроскопије карактеристичног рендгенског зрачења ради бољег увида у историјат и технологију сликарства у Манастиру Жича. Кључне речи: Жича, јама, фреске, пигменти, злато, Раманска спектроскопија, EDXRF спектроскопија. Увод Фрагменти фресака првобитно осликаног слоја у унутрашњости Цркве Светога Спаса у Манастиру Жича1, пронађени у двема јамама током археолошких ископавања од 1988. до 1991. године, данас представљају најбоље очуване трагове овог сликарства за које се сматра да је настало око 1220. године у време зидања цркве, под ктиторством Стефана Првовенчаног, чија намена је била да буде прва архиепископија аутокефалне Српске православне цркве. Поред фрагмената фресака који су пажљиво похрањени лицем ка земљи и између којих је постављан слој песка, на врху јаме пронађени су и фрагменти керамике на којима се виде наслаге боје. За ове фрагменте се сматра да су делови посуда које су служиле за чување и мешање боје током рада на првој обнови цркве око 1305. године. Ову обнову је започео краљ Милутин2, што потврђује и њене стилске карактеристике и начин израде. Ови фрагменти послужили су као полазна тачка за детаљна физичкохемијска испитивања бојених слојева који се појављују у сликарству Цркве Светога Спаса у Жичи. Анализе су урађене методама микро-Раманске и енергетски дисперзивне флуоресцентне рендгенске спектрометрије (EDXRF). Овим методама је одређен минеролошки састав пигмената коришћених за осликавање, као и елементни састав позлате коришћене за украшавање појединих сегмената фресака. Опис узорака Фрагменти фресака су малих димензија, у просеку 10 х 15 цм, тако да је тешко реконструисати значење целине са које су потекли. Фрагменти указују на доб-

Обренија Вукадин, Две јаме у цркви Светог спаса у Жичи, Манастир Жича – зборник радова, приређивач Гојко Суботић (Краљево 2000), 247–261. 2

Бранислав Тодић, Иконографска истраживања жичких фресака XIII века, Саопштења XXII–XXIII, Београд, 1990–1991, 25–39.

Слика 1. Фрагменти фресака из периода првог осликавања Цркве Светог Спаса

ру очуваност како бојеног слоја тако и самог малтерног слоја носача и фрескомалтера (слика 1). На њима нема трагова паљења, тј. не потичу из делова који су могли бити оштећени пожаром, те нема ни видљивих остатака чађи и запрљаности3. Фрагменти за анализе су бирани по карактеристичним бојама, плавој, црвеној, жутој и зеленој, са места за које се претпоставља да садрже чисте пигменте и још неколико фрагмената на којима је очигледно мешање пигмената (различите врсте смеђих или бордо и љубичастих тонова) или где су пигменти наношени у више слојева, рецимо плава боја преко црвене основе или зелена преко беле. Међу фрагментима фресака могу се пронаћи и они на којима се види позлата која је такође анализирана. Резултати анализа Анализа пигмената са фрагмената фресака

Зорица Златић Ивковић, Најстарије жичко зидно сликарство на похрањеним фрагментима фресака, Наша прошлост 7, Краљево 2006, 9–28.

Раманска спектроскопија заједно са комплементарном инфрацрвеном спектроскопијом представља значајну физичкохемијску методу која даје молекулске и структурне информације и податке о органским и неорганским материјалима. Последњих двадесетак година микро-Раманска спектроскопија се потврдила као веома ефикасна метода за анализу уметничких и археолошких предмета. Показано је да се узорци као што су фреске или керамике могу недеструктивно и неинвазивно испитивати коришћењем микро-Раманске спектроскопије. Ова метода омогућава in situ анализу на микрометарској скали и прецизну идентификацију коришћених пигмената, као и идентификацију могућих продуката разградње изазваних дејством неповољних спољашњих услова. Овакви подаци омогућавају 90

избор погодних материјала за рестаурацију археолошких предмета или одређивање услова неопходних за конзервацију, као и преглед метаријала и метода коришћених у евалуацији културних и економских карактеристика периода у коме су анализирани објекти настали. Осим поменутих метода, и енергетски дисперзивна флуоресцентна спектрометрија карактеристичног рендгенског зрачења се користи за испитивање предмета културног наслеђа. Примена ове методе је последица њене потпуне неинвазивности и недеструктивности, а свакако и технички изводљивих решења која омогућавају испитивања на локацијама на којима се ти предмети налазе. Поред тога, ова метода је мултиелементарна, што знатно скраћује време потребно за испитивање и као резултат даје информације о елементарном саставу испитиваног узорка у површинском слоју. Уколико се ради о хомогеним узорцима, та се информација може пресликати и на читав узорак, док се код нехомогених вишеслојних узорака, мора водити рачуна о интерпретацији резултата испитивања. Пошто се ради о елементарној анализи, ова метода је комплементарна са Раманском и инфрацрвеном спектрометријом, тако да у комбинацији са њима омогућује потпуну карактеризацију предмета културног наслеђа. Микро-Раманска спектроскопија у комбинацији са енергетски дисперзивном флуоресцентном спектрометријом карактеристичног рендгенског зрачења је примењена за идентификацију пигмената коришћених у осликавању унутрашњости Цркве Светога Спаса у Манастиру Жича после њене изградње око 1220. године, као и за идентификацију пигмената из посуда за које се претпоставља да су служиле за чување и мешање боја које су коришћене током рада на првој обнови цркве око 1305. године. У Раманским спектрима свих узорака се јављају оштри сигнали на 1086, 716, 282 и 157 цм-1, карактеристични за калцит (креч), који је коришћен као основа у тзв. fresco-методи сликања, а која се користи од периода антике. Пигменти размућени у води се наносе преко влажног свежег малтера, који се правио од гашеног креча мешаног са сламом или кудељом, преко којег се наносио танак слој фине кречне облоге.4 Пигмент продире у креч и после вишечасовног сушења у хемијској реакцији креча и ваздуха бива фиксиран за подлогу. Количина калцита (CaCO3) варира у зависности од тона боје. У белој основи он је једина компонента, док је у светлијим тоновима присутан у већој количини, а у тамнијим нијансама је присутан само у траговима. Познато је да су уметници тог периода постизали светлије нијансе додавањем кречног праха или мермера или оловнобеле пигментима основних боја5. Аморфни угљеник је коришћен за добијање црне боје (слика 2) а у смеши са другим пигментима за постизање тамних нијанси основне боје. Сива боја (слика 2) је добијана мешањем графита са кречом. У спектру су и сигнали анатаза, једног од полиморфа TiO2, који се као пратећи елемент налази у земљаним пигментима. Црвене боје су добијене коришћењем црвеног окера или цинобера, познатог и као вермилион, који је по саставу живин сулфид. Загасите нијансе црвеног постизане су коришћењем чистог оксида гвожђа–хематита или црвеног окера који поред хематита садржи кварц и глину, док тамније нијансе садрже магнетит или угљеник (Слика 3). Интензивно црвена боја постизана је коришћењем цинобера (слика 3) идентификованог присуством интензивног сигнала на 252 цм-1 и слабијег на 343 цм-1. Плава боја на свим фрагментима је добијена искључиво коришћењем пигмента лазурита, познатог још и као ултрамарин или под латинским називом lapis lazuli (сигнали на 1096, 822, 548 и 258 цм-1). Овај врло вредан полудраги камен је натријумов алуминосиликат са анјонима сумпора у кристалној решетки алуминосиликата. Има га у Кини и на Тибету, а најквалитетнији потиче из североисточног Авганистана, за који се сматра да је током средњег века био једино налазиште у широј употреби. Први пут је откривен на фрескама из петог века у кинеском Туркестану. Светлоплава боја је добијена мешањем креча са лапис лазулијем. Љубичаста боја је добијена мешањем пигмената цинобера и лапис лазулија (слика 4). Розе боја је добијана мешањем црвеног окера и креча. 91

Милорад Медић, Стари сликарски приручници (III), стр. 159, Републички Завод за заштиту споменика културе, Београд 2005. 5

Cristini C. Kinowski, S. Turrell J. Raman. Spectrosc., 41, 1120–1127, 2010.

Ramanski intenzitet, a.j.

50 40 30 20 10 0 -10 1800 1600 1400 1200 1000

800

600

400

Talasni broj, cm-1

200

180 160 140 120 100 80 60 40 20 0 -20 1800 1600 1400 1200 1000

800

600

400

Talasni broj, cm-1

200

Слика 2. Фрагмент фреске са жутим, црним и сивим сегментима са Раманским спектрима гетита и графита и анатаза

35 1600

30 Ramanski intenzitet

Ramanski intenzitet

1400 1200 1000 800 600 400 200

20 15 10 5 0

0 -200 1400

-5 1200

1000

800

600

Talasni bro, cm-1

400

1400

200

1200

1000

800

600

Talasni bro, cm-1

400

200

Слика 3. Фрагмент фреске са плавим и интензивно црвеним сегментима са Раманским спектрима плавог пигмента лапис лазулија и црвеног пигмента цинобера

30 Ramanski intenzitet, a.j.

Ramanski intenzitet, a.j.

35 14 12 10 8 6 4 2 0 -2 -4 1800 1600 1400

35 20 15 10 5 0 -5

1200 1000

800

600

Talasni broj, cm-1

400

200

1800 1600 1400 1200 1000

Слика 4. Фрагмент фреске тамнобордо, интензивно црвеним и светлољубичастим сегментима са Раманским спектрима црвеног окера са магнетитом и смеше лазурита и цинобера

800

600

Talasni broj, cm-1

400

200

Интензивна жута боја (слика 2) добијена је коришћењем жутог окера, који је смеша хидратисаног оксида гвожђа (гетит– Fe2O3·H2O, Рамански сигнали на 250, 302, 390, 472 и 550 цм-1), кварца и глине, док су светлије нијансе жутог добијене мешањем жутог окера са кречом. Зелена боја на фрагментима фрески потиче од зелене земље. Овај пигмент даје прилично слабе сигнале у Раманском спектру, па је његова идентификација извршена на основу EDXRF спектара. Анализа пигмената из посуда Применом Раманске спектроскопије идентификовани су пигменти из посуда које су вероватно коришћене приликом прве рестаурације цркве. У посуди са белим пигментима идентификован је, осим калцита, и аморфни угљеник. У посуди приказаној на слици 5а) идентификовано је, на основу карактеристичних Раманских спектара, присуство вермилиона и хематита. У посуди приказаној на слици 5б) идентификован је хематит са карактеристичним сигналима у Раманском спектру на 229, 290 и 1300 cm-1, као и мања ко-

Слика 5. Фрагменти посуде у којој је нађена смеша а) цинобера и црвеног окера и б) минијума и црвеног окера

40 Intenzitet

Ramanski intenzitet, a.j.

30 20

5000

10 0 1800 1600 1400

0 1200 1000

800

600

Talasni broj, cm-1

400

200

8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 28 30 Energioja, keV

Слика 6. Рамански спектар смеше литарга и хематита а) и EDXRF спектар анализиране смеше

Слика 7. Микроскопске фотографије жуте основе са позлатом на црном слоју а) и попречног пресека узорка са овог сегмента снимљен под УВ светлом б); увећање 15 х и 200 х

личина минијумa (црвени пигмент, PbO), чији је Рамански спектар приказан на слици 6а) са карактеристичним сигналима на 145, 285 и 336 цм-1. Очигледно је да су уметници који су касније осликавали цркву користили хематит разблажен минијумом за постизање црвене боје. Будући да и бели пигмент анатаз има веома оштар сигнал у области око 150 цм-1, то је минијум идентификован и на основу спектара рендгенске флуоресценције. Како је већ поменуто, ова недеструктивна метода се користи за идентификацију присутних елемената у узорку. На слици 6б) приказан је XRF спектар узорка из посуде приказане на слици 5б). У овом спектру су идентификовани гвожђе и олово као главне компоненте, али и мала количина арсена. Минерал реалгар је арсен-сулфид и Рамански сигнали овог пигмента се јављају на 190, 220 и 354 цм-1 , тако да је могуће да је реалгар примеса минијума. У једној од посуда са остацима жуте боје идентификован је јарозит формуле Pb0.5Fe3+3 (SO4)2(OH)6. С обзиром на недовољну количину анализираног узорка, није било могуће утврдити да ли овај минерал потиче од коришћене боје или је садржан у материјалу од кога је израђена посуда. Анализа позлате

6 Милорад Медић, Стари сликарски приручници (III), стр. 267, 413, Републички Завод за заштиту споменика културе, Београд 1999.

Анализе фрагмената са позлатом рађене су техникама енергетски дисперзивне флуоресцентне спектрометрије карактеристичног рендгенског зрачења (EDXRF), оптичке микроскопије (ОM-UV) попречног пресека под ултравиолетним светлом и микро-Раманске спектроскопије. Фотографија области са позлатом и попречног пресека позлаћеног слоја је приказана на слици 7. Види се да је позлата наношена на жуту основу, а преко основе се види један таман, релативно дебео слој преко којег је наношено злато. На појединим деловима видљива је и бела скрама, највероватније настала исољавањем из малтера (Сл. 7а). С обзиром на интензитет и међусобни однос интензитета детектованих пикова у EDXRF спектру, може се закључити да се испод видљивог жутог слоја налази слој креча, тј. калцијум-карбоната, а да је жути слој заправо жути окер веома добро пречишћен и без примеса (слика 8а). У спектру анализиране позлате (слика 8б), рађене на основи од жутог окера, идентификован је интензиван сигнал калаја и знатно слабији сигнали злата са нешто сребра, гвожђа и још мање олова. То значи да су за позлаћивање, највероватније ореола, коришћени листићи злата на калају. Пикови сребра указују да су златни листићи заправо легура злата и сребра, док се гвожђе и олово могу сматрати само примесама. Овом техником злато је добијало пуноћу и волуминозност. Постоје различите рецептуре за наношење злата на фреско-сликама које описују Теофил Презвитер6, Ченино Ченин и други. Најчешће су се користили злат94

1200 1000 1400 Intenzitet

Intenzitet, a.j.

800 600 400

1200 1000 800 600 400

200

200 0

2 4 6 8 10 12 14 16 18 20 22 24 26 28 30 Energija, keV

Energija, keV

Слика 8. EDXRF спектри жуте основе а) и металног слоја б)

ни листићи на подлози од болуса или мурдента (болус помешан са минијумом), који су директно наношени на подлогу или су се као везиво користили беланце, бели лук или алкохол. Као замена за злато користили су се калајни листићи који су накнадно били бојени шафраном или неким другим органским бојилом како би се добила боја злата. Трећи начин био је наношење позлаћених калајних листића, за које Ченино Ченини7 наводи да су били јефтинији од златних, међутим на основу једног фирентинског документа8 из 1366 године, може се закључити да су се у Фиренци, листићи калаја који су били прекривени златним фолијама, продавали по цени већој него сами златни листићи. Пресек фрагмента са позлатом, осветљен ултравиолетним светлом и посматран под микроскопом, на увећању од 200 x, приказан је на слици 7б. Између слоја жуте боје и листића калаја, уочава се појава флуоресценције, која указује да је као везиво могла да послужи нека врста уља. У Раманском спектру овог слоја види се поред широких трака око 1300 и 1600 цм-1, и широка трака око 600 цм-1, која потиче од аморфног угљеника и остатака органске компоненте. Код Ченинија9 поступак припреме позлаћеник калајних листића вршио се наношењем течног лака (vernice liquida) на суву даску преко које су стављани калајни листићи који су затим сечени по мери. Овакава рецептура би одговарала добијеним резултатима. Закључак Пигмети пронађени у посудама и на фрагментима фресака су природни минерали који су уобичајено коришћени у периоду изградње и прве обнове цркве. Фреске су рађене у fresco-техници, коришћењем креча као основе. Идентификовани пигменти на фрагментима фресака су, осим калцита, оксиди гвожђа чисти као хематит или гетит или у смеши са кварцом и глином као црвени и жути окер. За постизање интензивне црвене боје коришћен је цинобер, док је плава боја добијана искључиво коришћењем лазурита. Црна боја добијана је коришћењем аморфног угљеника или графита. Љубичаста боја је добијана коришћењем смеше лазурита и цинобера. Светле нијансе су постизане разблаживањем пигмента основне боје калцитом, а мрке нијансе додавањем аморфног угљеника, графита или су садржале већу количину магнетита. У фрагментима са зеленом бојом идентификована је зелена земља. Остаци пигмената нађени у посудама, коришћеним за чување боје, идентификовани су као калцит, угљеник, хематит и црвени пигмент минијум, као и жути пигмент јарозит. Очигледно је да су уметници који су вршили прву рестаурацију цркве, поред пигмената идентификованих на фрагментима фрески, користили и друге пигменте, као што су минијум и јарозит. 95

Исто VI, 415.

Tintori Leonetto, „Golden tin” in Sienese Murals of the Early Trecento, The Bvrlington Magazine, Vol. 124, No 947 (1982), str. 94–95. 9

Исто Vi, 415, XCVII На који начин треба да сечеш позлаћени калај и да позлаћујеш.

* ЗАХВАЛНОСТ, за сарадњу и упућивање у историјат археолошких истраживања у Манастиру Жича, упућујемо Татјани Михаиловић, кустосу Археолошке збирке Народног музеја у Краљеву и Срђану Вуловићу, за фотографисање материјала.

Фрагменти фресака показују да је, сходно својој намени, црква била осликавана најскупљим материјалима, тако да се лазурит користио не само на најистакнутијим или хијерархијски најважнијим местима, него генерално, а позлата је рађена са позлаћеним листићима калаја, који су у то време били скупљи од самих златних листића. Даља испитивања фресака данас сачуваних на зидовима Цркве Св. Спаса у Жичи, које су претрпеле низ рестаурација у каснијем периоду, применом савремених метода, показаће како се добијени резултати уклапају у овако дефинисани контекст осликавања живописа.

Ivanka Holclajtner Antunović, Milica Marić Stojanović Danica Bajuk-Bogdanović, Velibor Andrić ANALYSIS OF PIGMENTS FROM THE FRAGMENTS OF FRESCOES AND VESSELS BURIED IN THE CHURCH OF THE HOLY SAVIOUR OF THE MONASTERY OF ŽIČA Summary The analyses of the fragments of frescoes from the Monastery Žiča dated to the begining of the XIII century AD and the fragments of ceramic vessels covered with pigments dated to the first renovation of the church in XIV century AD were done by means of Raman spectroscopy, XRF (X-ray fluorescent spectroscopy) and OM-UV (optic microscopy with UV light). The results have shown that the fragments were made in fresco technique using the calcite as a binder and mixed with pigments. The red, yellow and green pigments are the so-called earth pigments like hematite for the red, goethite for the yellow and earth minerals for the green. The intense red colour pigment is vermilion and all the blue colours were obtained by application of mineral lapis lazuli. The combination of these two pigments gave the violet tones. Carbon black, which was also added to other pigments for attaining the darker tones, was used for black colour. The darker tones also contained a higher amount of earth pigments rich in magnetite. The gilded parts were made of tin leaves gilded with pure gold. According to the documents from the XIV century, this kind of gilded tin leafs had a higher price than pure gold leaves. In micrographs of the cross section of gilded parts one can see the layer of fluorescent binder, most probably oil, between the tin surface and the yellow underlayer made of yellow ochre. In this way the gilded parts got the volumenosity. The use of the most expensive pigments and materials at the time (lapis lazuli, vermilion, tin leaves with gold) is another evidence of the importance of this church dedicated to have the central role in the Serbian Orthodox life. The fragments of ceramic vessels contain, besides the pigments identified on the fresco fragments, the litharge (PbO) and joarosite, (Pb0.5Fe3+3 (SO4)2(OH)6). Further investigations of frescoes on the walls of the church in the monastery of Žiča, which have been renovated a few times, shoud give a broader insight into the changes in painting techniques applied through different periods. The Iconostasis of the Church of the Nativity of the Holy Mother of God in Vrnjačka Banja

ДИМИТРИЈЕ Љ. МАРИНКОВИЋ Завод за заштиту споменика културе у Панчеву

UDK: 726.591(497.11) ; 271.222(497.11)-523.6 ID: 190151692

ЦИБОРИЈУМ НАД ФИЈАЛОМ У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦИ Апстракт: Упркос јединственом и усамљеном примеру у опусу српске средњовековне архитектуре, појава циборијума над фијалом у Mанастиру Студеници као комплексног архитектонског и садржајног еклисијалног објекта, није изазвала значајнију пажњу истраживача. На основу исхода археолошких ископавања 50-их година минулог столећа, у раду се пре свега разматраjу разлози његовог измештања у светлу конструктивних и просторних захтева Радослављеве прип– рате. Постојећи подробни технички снимци остатака овог објекта омогућили су опсежну примену дескриптивне методе у препознавању његових делова. Критички приступ омогућио је преиспитивање, као и отварање многобројних питања, како у појединостима, тако и у целини, изгледа хипотетичне реконструкције балдахинске конструкције. Кључне речи: купелница, посуда за освештану воду, фијала, циборијум, балдахин, стуб, базис, црква, припрата. У припрати православне цркве, у прошлости се, у њеном јужном делу, наилазило на један омањи слободностојећи камени објекат. Његов брижљиво промишљен положај у јужном делу припрате омогућавао је слободан приступ са свих страна, и није ометао кретање при уобичајеним богослужбеним радњама. Штавише, у појединим случајевима он је и сам био део ритуалних обичаја. Реч је о по). Овај насуди за освештану воду. Некада се тај суд називао купелницом ( 1 . Премда се у сазив могао је да проистекне из речи временој литератури ова посуда углавном назива крстионицом2, потребно је да се нагласи да је њена намена била другачија. Наиме, она је превасходно служила за освештење воде и њено чување.3 У прилог таквој намени несумњиво упућује и чињеница да су овакве посуде обавезно имале поклопце, који су били у функцији чувања освештане воде.4 Према светоотачком мишљењу, освештана вода није кварљива, па је сходно томе могла да буде употребљавана током целе године.5 Она је служила за очишћење душе и тела, исцељење, заштиту од зала, спасавање од непријатеља.6 На темељу појединих правила Јерусалимског типика, код нас је водоосвештење у купелницама увео још Свети Сава, што се у литургијској пракси одржало до данашњих дана.7 Чин освештења воде првобитно је био вршен на вечерњој служби уочи празника Богојављења, а од XIV века практикују се два водоосвештења. Једно је обављано над купелницом на вечерњем, а друго на јутрењу, када се вршило освештење извора. У српској средњовековној средини XIV столећа, ова два чина прописују се у типику архиепископа Никодима (1319), као и у Хиландарском типику из времена цара Душана. Одговарајућим одредбама, у оба типика предвиђа се да се у купелници вода освештава на навечерје Богојављења, након заамвоне молитве8. У јужним деловима припрата знатног броја српских средњовековних цркава сачуван је, како у деловима тако и у целини, велики број ових богослужбених објеката. Њихов основни облик чини склоп каменог суда – реципијента полукружног пресека, са поклопцем најчешће калотастог облика од разнородног материјала, који почивају на стубу различитих профила и пропорција са стопом разноликих обриса и облика. Из раздобља XIII и XIV столећа сачуване су купелнице у црквама у манастирима Милешеви9, Сопоћанима10, Пећкој патријаршији11, Дечанима12, Хиландару13. Из нешто доцнијих времена, позната је делимично сачувана посуда за освештење воде необичног облика с краја XVI века

С. Петковић, Речник црквенословенскога језика, Сремски Карловци 1935, 105. 2

Д. Поповић, Агиазма, Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Београд 1999, 333. 3

Реч је о чину Великог водоосвешћења, који се обавља на служби вечерњег, пред сам празник Крштења Господњег (Богојављење). Тај чин на Западу се врши у Пасхалну ноћ. Молитва за освештење воде је текст од изузетно велике догматске важности. Написао га је Софроније Јерусалимски у VII веку. Текст говори о космичкој димензији оваплоћења, као и Христовом крштењу као чину космичког обнављања. Јављање Свете Тројице на крштењу Господњем испуњава светлошћу космос, а земља прима семе нове твари освештењем природе вода. О свему томе видети код: Sturgis’ illustrated dictionary of architecture and building, An Unabridged Reprint of the 1901–2 Edition, Sturgis R. et al. Vol. III, O–Z, New York 1989, 148– 149; Ј. Брија, н. д., 24; Д. Поповић, Агиазма, н.д., 1; О. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, Зограф 27, Београд 1998–1999, 61–77 (где је наведена сва старија литература); Ј. Stevens Curl, н. д., 503; О. Кандић, Градац, Београд 2005, 155–157; О поретку чина великог водоосвећења, видети код: Велики типик (устав црквени), саставио В. Николајевић, Београд 1984 (репринт из 1929), 96–98. 4

Ј. Максимовић, (група аутора), Камен, Историја примењене умет– ности код Срба, I том, Средњовековна Србија, Београд 1977, 244; Д. Поповић, Агиазма, н. д., 1. 5

Д. Поповић, Агиазма, н. д., 1.

О. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Churches Medieval, н. д., 61–77; Чанак-Медић, М., (заједно са Б. Тодићем), Манастир Дечани, Београд 2005, 238.

О утемељености чина водоосвештења у Српској цркви, његовим литургичким обележјима, сличностима и различитостима у односу на чин крштења, затим начину коришћења и чувања ових вода, као и архитектонским својственостима и уметничким обележјима посуда за ова два обреда на примерима српских средњовековних цркава, видети код:. Д. Поповић, Агиазма, н.д., 1; О. Kandić, Font for the Blessing of the Waters in Serbian Medieval Churches, н. д, 61–77; О. Кандић, Градац, н. д., 156–157; Д. Поповић, Агиазма манастира Мораче, Гласник ДКС 27, Београд 2003, 86–89.

Д. Поповић, Агиазма, н.д., 1.

О. Кандић, Црква Вазнесења Христовог у Милешеви, Архитектура прве половине XIII века I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1995, 138, сл. 36.

10 О. Кандић, Посуда за богојављенску воду у Сопоћанима, Саопштења XXX-1998, XXXI-1999, Београд 2000, 213–219. 11 В. Ј. Ђурић, (заједно са С. Ћирковићем, В. Кораћем, Б. Стругаром), Пећка патријаршија, Београд 1990, 140–141; М. Чанак-Медић, Свети Апостоли у Пећи са дозиданим грађевинама, Архитектура прве половине XIII века II, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1995, 68, сл. 112. 12

М. Чанак-Медић, (заједно са Б. Тодићем), Манастир Дечани, н.д., 238, 239; М. Чанак-Медић, Црква Вазнесења Христовог, Манастир Дечани, саборна црква, архитектура, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 2007, 73, сл. 89.

С. Ненадовић, Осам векова Хиландара, Грађење и грађевине, Београд 1997, 111 (сл. 137).

О. Кандић, Манастир Градац, Београд 2005, 155–157, сл. 120, 121.

15 Д. Поповић, Агиазма манастира Мораче, н. д., 86–89; Чанак-Медић, М., Црква Успења Богородице у Морачи, Архитектура друге половине XIII века I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 2006, 34, сл. 46, 46а. 16 Д. Поповић, Агиазма манастира Мораче, н. д., 87 (где је наведена литература).

у цркви Mанастира Градца14, као и она из 1620. године у цркви у Mанастиру Морачи15. Упркос настојању да подрже средњовековне узоре, купелнице XVI и XVII столећа поседују различитости које се, уопштено посматрајући, најпре огледају у мањим димензијама и издуженијим пропорцијама. Скупини камених посуда за освештену воду таквих својствености припадају оне које се налазе у црквама Манастира Благовештења кабларског, Кончулићу16, Пустињи17. Мада у појединим нашим средњовековним црквама данас више нису присутне, на темељу уломака пронађених приликом археолошких ископавања, утврђено је постојање оваквих посуда, чије датовање није одређено18. У појединим случајевима хришћанске архитектуре, појављивала се балдахинска конструкција која је наткривала посуду за освештену воду. Она је пратила развојни пут хришћанске симболике кроз слављење освештене воде испуњене божанским Духом. Павиљон такве конструкције и намене често се у литератури назива фијалом (φιάλα)19 или агиазмом (Αγίασμα, AgãaÝma, агїазма20), иако се фијала односи само на чашу која се испуњава агиазмом, односно освештеном водом. Оваква структура изнад суда за освештену воду представља бочни огранак еволуције циборијума.21 Реч циборијум (лат. cirobium, cibarium, cibureum, civarium, cyburium)22 одговара грчком ϰιβώριον, πυργος, а на латинском се помиње још као turis и arca. О етимологији речи ϰιβώριον дата су различита мишљења. Вероватно је реч κιβώριον настала од јеврејске речи keber или сиријске kêborâ, што значи гроб. Оба назива, ciborium и ϰιβώριον, срећу се тек у хришћанској литератури. Према мишљењу Псеудо-Софронија, реч ϰιβώριον је кованица од речи ϰίβ – кивот (= ковчег) и ὥριον – довођење у поредак, пошто је киворион симболизовао Нојеву лађу (ковчег)23. У делу ’Ιστορία ’Εϰϰλησιαστιϰή ϰαὶ Μυστιϰή ϑεωρία (Историја цркве и мистичко созерцање), Свети Герман Исповедник (Γερμανου Αρχιεπισϰόπου Κωνσταντινουπόλεως, епископ кизички 705–715, патријарх цариградски 715–730, +733) разматра порекло речи и значење овог литургијског намештаја. По њему, киворион је уместо места где је разапет Христос, јер је заправо близу било место и подножје (= удубљење = гроб) где је Христос погребен (Јн. 19, 41–42).24 Исти аутор сматра да се овај објекат поставља у цркви да би се сажето и истовремено показало Распеће, Погреб (= Гроб) и Васкрсење Христово. Покушавајући да изведе значење речи киворион, Свети Герман сматра да киворион одговара и Ковчегу завета Господњег, јер је проистекло из спајања речи ϰίβ и ὥριον, при чему реч ϰίβ означава ковчег, али ὥριον божанску светлост или просветљење Божије25. На неким другим местима, Свети Герман сматра да киворион симболизује и небо26. У смислу олтарског циборијума ϰιβώριον се среће већ у VI и VII столећу. Међутим, под истим називом, Константин VII Порфирогенит (Κωνσταντίνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος, византијски цар 913–959, *905, † 959) помиње га у познатом спису De ceremonius aulae Byzantinae (О церемонијама на византијском двору) као балдахин изнад престола, а Кодин као надгорбни споменик.27 У неким пак случајевима реч циборијум, ϰιβώριον или Κиворїй, схвата се као и дарохранилница, тј. као ковчег у коме се чувају честице за причешћивање болесника и Св. агнец за Литургију пређеосвећених дарова.28 Као пехар у облику посуде за воће, ϰιβώριον је коришћен за чување хостије.29 По његовом облику, тачније по облику његовог поклопца, назван је и облик конструкције која почива над стубовима изнад часне трпезе (фр. couronne, ciel sur colonnes, лат. umbellum, turris, arca итд.).30 С друге стране, постоје аутори који, подстакнути нејасним пореклом ове речи, сматрају да његова етимологија не може поуздано да се разјасни и тиме утемељено утврди.31 Од времена када најстарије хришћанске заједнице почињу да граде своје богомоље, оне их испуњавају циборијумима.32 Сходно основној намени проистеклој из старијих цивилизација,33 а која се превасходно тиче слављења, али и физичке заштите садржаја који наткривају,34 развио се велики број типова овог еклисијалног уређаја.35 Основну архитектонику циборијума чинили су стубови изнад којих се издизао покров разноврсних облика.36 Различито обликовани стубови међусобно су били повезивани типом конструкције који се разликовао у зависности 100

Димитрије Љ. Маринковић

од поднебља.37 Величина, материјал и раскош украса циборијума, посебно оних над часном трпезом (αγία τραπέζα, ϑυσιαστήριον), увек су били у спрези са значајем храма и новчаном моћи његовог ктитора. Постојање олтарских циборијума у ранохришћанском периоду, међу којима по старости предњачи онај који је Константин I Велики (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus византијски цар 306–337, * 272, † 337) подигао над часном трпезом у базилици у Латерану, забележено је путем различитих извора o неколиким значајним цркавама (у римским базиликама, у Равени, у Светом Марку у Венецији, у Светој Софији у Едеси, у Цариграду, у Богоридици Катаполијанској у Паросу, у Светом Димитрију у Солуну, у Светом Николи у Барију).38 Занимљиво је истаћи да су основни склоп и облик циборијума препознати у структуралном језгру подужне црквене грађевине, чиме је протумачена претпоставка формирања куполних цркава.39 Од периода раног средњег века, на нама територијално блиском источнојадранском подручју, особиту пажњу неколиких истраживача скренуо је велики број циборијума различитих типова. Значајан допринос у истраживању ових балдахинских структура насталих током раног средњег века на тлу Истре и Далмације дао је Павуша Вежић.40 Он је са различитих полазишта зналачки обрадио велики број ових еклисијалних уређаја. Разматрајући њихову архитектонику, и илуструјући је одговарајућим примерима, опрезно је утврдио однос облика циборијума према садржају који наткривају. Значајни су исходи поменутог аутора и на подручју конструктивних својствености и материјала од којих су рађене структуре ових објеката. Поуздана тумачења уметничких и иконографских обележја руха циборијума додатни су и драгоцен допринос у разумевању значаја и улоге овог литургијског постројења у просторном и богослужбеном амбијенту црквене грађевине. Целовитости ове студије придружени су и исходи помног ишчитавања и тумачења натписа уклесаних на крунама циборијума са овог подручја, које је опсежно спровео Миленко Лончар.41 Издвојени примерци циборијума насталих на јужном Приморју42 источнојадранског подручја заокупљали су пажњу појединих наших врсних истраживача. Благодарећи вишегодишњим истраживањима Војислава Кораћа, раносредњовековне базилике у Градини, откривене на подручју изнад долине Зете у Мартинићима43, недалеко од Даниловграда, познато је постојање олтарског циборијума чији су делови пронађени међу остацима цркве. Ђорђе Јанковић је утврдио присутност циборијума над часним трпезама у појединим црквама подизаним на делу српског Поморја у периоду од VII до X столећа44. На основу уломака проналажених како расутих тако и in situ или као сполије, у појединим случајевима било је могуће да се уради њихова целовита или делимична студијска реконструкција. Значајне студије о улцињском олтарском циборијуму насталом у првој половини IX века изашле су из пера Павла Мијовића и Дубравке Прерадовић Петровић.45 Которска катедрала Светог Трифуна посебна је ризница неколико примерака овог литургијског намештаја различитог типа, о чему су врло студиозно и зналачки писали својевремено Лазар Мирковић, потом Јованка Максимовић, а у новије време особито Милка Чанак Медић и Зорица Чубровић. Пред прочељем мартиријума ове цркве стајао је шестоугаони циборијум из IX века који је наткривао чашу за освештену воду.46 Поред овог, за другу етапу опремања унутрашњости мартиријума из истог периода везује се постојање још три циборијума врло сличних украса и скоро истоветних мера, од којих је један засигурно имао намену наткривања главне олтарске мензе.47 Познато је и да је данашњи раноготички олтарски циборијум монументалних размера и префињене декоративности у которској катедрали Светог Трифуна48 подигнут на месту старијег циборијума из XII века49. Постојање олтарских циборијума или кувуклиона у српским средњовековним црквама није утврђено. Упркос познатим препорукама Светог Симеона Солунског (†1429), које кажу да олтар треба да буде саграђен на источној страни… и унутар олтара поставити киворијум и стубиће на којима се утврђује света трпеза…50, разлог њиховог ишчезавања из православне литургијске праксе у средњовековној Србији није расветљен. У римокатоличким црквама, иако су олЦиборијум над фијалом у манастиру Студеници

101

С. Пејић, Манастир Пустиња, Београд 2002, 42–43. 18

М. Чанак-Медић, Свети Ахилије у Ариљу. Историја, архитектура и просторни склоп манастира, Београд 2002, 238, 239; М. Чанак-Медић, Свети Ахилије у Ариљу, Архитектура друге половине XIII века I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 2006, 112, сл. 59, 60. 19

Фијала означава чашу: II Мојс. 27, 3; Нејем. 7, 60; Апок. 15, 7; 16, 1. О томе видети код: С. Петковић, н. д., 304. 20

Агиазма означава свету воду, и то 1) велика Ë, вода која је освештана чином великог освештења уочи празника Богојављења и на сам празник Богојављења, као и она вода на којој се извршила света тајна крштења; 2) мала <, вода која је освештана чином малог освештења. О томе видети код: Петковић, С., н. д., 1. 21

Д. Маринковић, н. д., 126–127.

Du Cange, et al., Glossarium mediæ et infimæ latinitatis. Niort: L. Favre, 1886. http://ducange.enc. sorbonne.fr/ 23

М. Томасовић, Хришћански храм, Богословље 34, Београд 1990, 117.

Свети Герман Цариградски, Историја Цркве и мистичко созерцање (Istoria ekklesiastike kai mystikh theõria / agios Germanos Kõnstantinoyoleõs) прев. са грчког епископ Атанасије Јевтић, Београд 2008, 15. 25

Свети Герман Цариградски, н. д., 15.

М. Томасовић, н. д., 117.

Ј. Максимовић, Которски цибориј из XIV века и камена пластика суседних области, Београд 1961, 30–31. 28

С. Петковић, Речник црквенословенског језика, Сремски Карловци, 1935, 96; Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva i uvod u ikonologiju Radovana Ivančevća, Uredio A. Badurina, Zagreb 1985, 181. 29

S. Maldini, Ciborijum, posuda, Enciklopedija arhitekture, Tom I, A–N, Beograd 2004, 190. 30

C. Gurlitt, Heft 1: Kirchen, 8. Halbband: Kirchen, Denkmäler und

Beftattungsanlagen, Vierter Teil: Entwerfen, Anlage und Einrichtung der Gebäude, Handbuch der Architektur, Stuttgart 1906, 213–215. 31

М. Томасовић, н. д., 117.

E. Viollet-le-Duc, Dictionnaire raisonné de l’architecture française du XIe au XVIe siècle, ConstructionCyborium,Volume 4, Cyborium, Paris 1868, 508; Reallexikon für antike und christentum, Herausgegeben von T. Klauser, Band I, Stuttgart 1955, 68–70; Ј. Максимовић, н. д., 30– 31; Reallexikon zur byzantinischen kunst, Herausgegeben von K. Wessel unter mitwirkung von M. Restle, Lieferung 7, Stuttgart 1965, 1056; Maldini, S., Ciborijum, н. д., 190; The ciborium History of the Christian Altar, Catholic Encyclopedia, http:// www.newadvent.org/cathen/01362a. htm (12. 5. 2011); The Origins and Symbolism of the Ciborium, http:// cleansingfiredor.com/2010/09/theorigins-and-symbolism-of-theciborium/(12. 5. 2011).

33 Reallexikon für antike und christentum, 68–70, 75–78; Reallexikon zur byzantinischen kunst, 1057–1058. 34 Reallexikon zur byzantinischen kunst, н. д., 1055; Г. Бабић, О живописаном украсу олтарских преграда, Зборник за ликовне уметности Матице српске 11, Нови Сад 1975, 15–16; Sturgis’ illustrated dictionary of architecture and building, An Unabridged Reprint of the 1901–2 Edition, Sturgis, R. et al. Vol. I, A–E, New York 1989, 602–603; Illustrated dictionary of historic architecture, Edited by Harris, C. M. New York 2000. 115.

тарске преграде у потпуности уклањане тек после Тридентског концила (1545– 1562), циборијуми су наставили свој развој форме и система декорације, остављајући велики број примера већ у епохи романике.51 Није мали број циборијума ни у готици52, а у ренесанси, пленећи својом величином и раскошјем материјала и обраде, врхунац доживљавају када Бернини (Gian Lorenzo Bernini, *1598; † 1680) подиже олтарски циборијум за Цркву Светог Петра у Риму.53 Када је реч о црквама из византијског културног и духовног круга, и у српским средњовековним црквама постоји велики број олтарских циборијума, али само у различитим ликовним представама зидног сликарства. Изостанак материјалних остатака не иде у прилог дескриптивном, већ потврђује само садржајно обележје у структури слике, тумачећи намену простора.54 С друге пак стране, бочни огранци циборијума као особене архитектонске конструкције у хришћанској архитектури, задржали су примену у наткривању другачијих садржаја. На релативно малом подручју Атоског полуострва, сабран је значајан број циборијума над фијалама. Ови литургијски објекти сличне форме и архитектонике55 углавном су смештени између саборне цркве – католикона и трпезарије56, мада постоје изузеци57. Најстарији циборијум овог типа на Светој Гори изграђен је давне 1060. године испред католикона у Манастиру Великој Лаври, и он је истовремено највећи на читавом Атосу58. Посматрајући уопштено, циборијуми над фијалама на Светој Гори међусобно се разликују по положају у порти у односу на манастирски католикон, затим по величини, облику и украшености суда за освештану воду, као и његовом горњем делу59. Колико је познато, у српској средњовековној архитектури присутан је само један пример наткривања суда за освештану воду балдахинском структуром. Реч је о циборијуму над фијалом подигнутом испред Немањине Богородичине цркве у Манастиру Студеници (сл. 1)60. Он је могао да буде подигнут у периоду између самог измака XII и треће деценије XIII столећа (сл. 2)61. Доградњом припрате у Студеници 1235. године, трудом краља Радослава (Стефан Радослав, српски краљ 1228–1234, * око 1192; † после 1235), ово литургијско постројење нашло се у унутрашњости новообразованог простора (сл. 3). Данашњи положај остатака студеничког циборијума над фијалом одавно је примећен и педантно забележен у техничкој документацији студеничког католикона (сл. 4)62. Међутим, првобитни положај овог постројења био је сасвим другачији. Током 1955. године у Радослављевој припрати спроведена је замена мермерног пода, који је 1839. године поставио извесни мајстор Настас. Тада је извршено делимично испитивања структуре њеног тла. Исходе ових истраживања забеле-

35 Д. Љ. Маринковић, Циборијум – порекло, историја и типологија облика, Теолошки погледи, год. 40, 1/3, Београд 2010, 125–139. 36 Ј. Bogdanović, The Proclamation of the New Covenant: The PreIconoclastic Altar Ciboria in Rome and Constantinople, Athanor XX, Vanderbilt University 2002, 7. 37

Ј. Максимовић, н. д., 30.

38 H. Holtzinger,Die altchriſtliche und byzantiniſche Baukunſt, 3. Band, erſte Hälfte, Zweiter theil, Handbuch der Architektur, Stuttgart 1899. 74, 76; Reallexikon für antike und christentum, 72; Reallexikon zur byzantinischen kunst, стр. 1058; Cabrol, F., Leclerque, H., Dictionaire d’archéologie chrétienne et de liturgie, Tome troi-

Сл. 1. Основа првобитног положаја циборијума над фијалом испред Богородичине цркве

102

Димитрије Љ. Маринковић

Сл. 2. Претпостављени изглед и положај првобитног циборијума над фијалом испред Богородичине цркве

Сл. 3. Данашњи положај остатака циборијума и фијале у Радослављевој припрати

жио је и објавио Слободан Ненадовић.63 Наиме, приликом подизања мермерних плоча у југоисточном делу припрате уочен је компактни масив изидан ломљеним каменом у дебљини од скоро 1м (сл. 5). Он је целом својом источном страном прислоњен о југозападни део темељног зида првобитне Немањине цркве. Будући да овај масив лежи непосредно испод мермерних плоча на којима почива монументални западни портал, изведен је закључак да је изграђен истовремено са Богородичином црквом64. Структура овог темеља сачињена је из два дела истоветне висине. Горњу плочу висине око пола метра чини ломљени камен са лицем на бочним странама. Доњи масив је обичан трпанац, и у односу на горњи део проширен је са свих страна за 15–20 цм65. Како структуром тако и обликом, несумњиво прилагођен је бољем и равномернијем примању оптерећења одозго и његовом спровођењу и разастирању по тлу. Имајући у виду познату дужину северне стране темељне плоче од око пет метара, као и дужине попречне стране до темељног лица јужног пиластра, могуће је са великом вероватноћом претпоставити да је облик темеља правилно квадратан66. Сходно томе, положај његове јуж-

Сл. 4. Перспективни изглед и основа студеничке цркве, цртеж Феликса Каница из 1862. године

sième 2ème partie, Paris 1914, 1591– 1595, 1604; Α. Ορλανδου, Η Ξυλοστεγος παλαιοηριστιανικη βασιλικη της μεσογειακης λεκανης, Τομος Δευτερος, Αθηναι 1954, 476; Ф. Баришић, Чуда Димитрија солунског као историјски извори, Београд, 1953, 40–41; И. НиколајевићСтојковић, Рановизантијска архитектонска декоративна пластика у Македонији, Србији и Црној Гори, Београд 1957, 26, 55, 64; Максимовић, Ј., Которски цибориј из XIV века и камена пластика суседних области, Београд 1961, 30, 33–35; D. I. Pallas, Le ciborium hexagonal de Saint-Demetrios de Thessalonique, Зограф 10, Београд 1979, 44–58; R.

Сл. 5. Првобитни темељни масив циборијума у Радослављевој припрати, цртеж Слободана М. Ненадовића из 1955. г.

Циборијум над фијалом у манастиру Студеници

103

Strugis, Strugis’ illustrated dictionary of architecture and building, Vol. I: A–E, 1989 (reprint New Zork 1901– 2), 602–603; The Oxford Dictionary of Byzantium, Prepared at Dumbarton Oaks, New York – Oxford 1991, 460; Ј. Stevens Curl, A Dictionary of Architecture, Oxford 2000, 149; П. Милошевић, Теорија архитектуре у византијском раном средњем веку, Флогистон, Београд 2002, 46, 65, 69, 75, 87, 96, 103; I. C. Tassias, Saint Demetrius, Thessaloniki 2003, 36, 38–39, 69–75; Fortunati, V., Bari San Nicola, Bologna 2004, 1, 14–16; R. Krauthajmer, S. Ćurčić, Ranohrišćanska i vizantijska arhitektura, prevod Srđan Krtolica, Beograd 2008, 32, 35, 48, 210. 39 В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског света, Београд 1998, 73 (са наведеном старијом литературом). 40 P. Vežić, М. Lončar, Ciboriji ranoga srednjeg vijeka na tlu Istre i Dalmacije, Zadar 2009, 9–163. 41

Исто, 181–247.

Овај територијални појам уоквирује уметнички комплекс приморских крајева од Дубровника и нешто северније од њега, па све до албанске границе. Он се сматра најпогоднијим за изражавање једног уметничког круга који у средњем веку није био обухваћен заједничким државним границама. О томе видети код: Ј. Максимовић, н. д., 5. 43

В. Кораћ, Мартинићи, остаци раносредњовековног града, Београд 2001, 78–88, сл. 88–93, 107. 44 Ђ. Јанковић, Српско Поморје од 7. до 10. столећа, Београд 2007, 87, 93, 99–100, 104–105, 114–116, 153. 45 П. Мијовић, Улцињски циборијум, Старинар XXXVI, Београд 1985, 91–103; D. Preradović-Petrović, Ulcinjski ciborijum, natpis i reljefne predstave, Godišnjak Pomorskog muzeja u Kotoru L, Kotor 2002, 245–264; М. Čanak-Medić, Z. Čubrović, Katedrala Svetog Tripuna u Kotoru, Kotor 2010, 30. 46 О положају циборијума, могућностима његове дислокације у други део катедрале и пренамене, његовом склопу и анализи обраде сачуваних камених комада, видети код: М. Čanak-Medić, Z. Čubrović, н. д., Kotor 2010, 30, 36, 195. 47 О уметничким и иконографским својствима сачуваних комада ка-

Сл. 6. Положај отиска стилобата и темељног масива првобитног циборијума

не контуре налазе се готово у оси дела јужног зида припрате, који једним делом лежи на овом масиву, а преосталим на сопственом темељу. На горњој површини овог темељног масива остао је сачуван део подзида правилног осмоугаоног обриса мермерног постоља циборијума. Недостајући део осмоугаоног стилобата остао је испод јужног зида припрате. Оваквим положајем, несумњиво је да би циборијум са фијалом ометао приступ јужном параклису припрате (сл. 6). Имајући у виду остварено решење које је налагало што потпунију волуменску интеграцију са првобитном црквом, као и програмско решење припрате са бочним одајама, изгледа за очување циборијума није било на видику. Међутим, упркос томе, намеће се питање, да ли је неимар Радослављеве припрате приликом осмишљавања њене структуре разматрао могућност да циборијум са фијалом ипак некако сачува на првобитном месту. Када је размишљао о трасирању и дубини фундирања тракастих темеља нових зидова, средњовековни неимар је могао да има неколико решења. Пре свега, готово извесно имао је у виду конструктивни значај спољних угаоних пиластера који су, заједно са унутрашњим, промишљено постављени ради примања бочних притисака сливаних са сводне конструкције припрате Богородичине цркве. Из тог разлога није било пожељно угрожавати равнотежу постојећег конструктивног склопа. У случају прислањања нових зидова уз западно лице угаоних пиластера, неимар би се несумњиво сусрео са проблемом положаја и дубине фундирања нових зидова. Имајући у виду да структура циборијума почива на неком темељу, његова масивност и дубина до које се спушта били би недовољни да приме оптерећење једног дела јужног зида припрате. С друге стране, пробијање темеља циборијума ради дубљег и поузданијег фундирања био би одвећ велики посао. У случају разматрања могућности да се циборијум сачува на првобитном месту, приступ јужној капели налагао би одмицање јужног зида од подужне осе храма. Тиме би се, с једне стране, додуше мало заобилазно, могло несметано приступити капели, јужни зид би имао независан темељ, али би у источним деловима припрата морала да добије фрагменте попречних зидова како би са задње стране могла да буде у потпуности просторно дефинисана и затворена. Међутим, у том случају, увећане просторне вредности припрате сигурно би надмашиле величину која је за њу потребна. Такође, начин призиђивања волумена припрате старијој цркви вероватно би деловао неспретнији. Имајући све ово у виду, замисао уобличавања нове припрате могла је да буде следећа: најпре је уклоњена структура циборијума да би се сагледали волумен и структура његовог темеља. Потом, постављена је траса јужног темеља на начин који се минималним делом своје ширине ослања на постојећи темељ циборијума, а у другом делу ширине формира сопствени темељ, који се због великог оптерећења масивних зидова вероватно спушта на већу дубину.67 У случају овак104

Димитрије Љ. Маринковић

меног украса, намени и могућностима њиховог положаја у склопу мартиријума, као и намени и могућим дислокацијама у катедралу из XII видети код: М. Čanak-Medić, Z. Čubrović, н. д., Kotor 2010, 30–36. 48

Л. Мирковић, Фрагмент киворија у цркви Светог Трифуна у Котору, Старинар II, Београд 1951, 277– 280; Ј. Максимовић, н. д., 30–104; М. Čanak-Medić, Z. Čubrović н. д., Kotor 2010, 198–201. 49

Сл. 7. Положај циборијума над фијалом у оквиру Радослављеве припрате

Сл. 8. Фијала и остаци циборијума у Радослављевој припрати

вог трасирања темеља водило се рачуна и о начину затварања простора са источне стране. То је изведено непосредним прислањањем на подужна лица угаоних пиластера, што се показало као најбезбедније решење по постојећу структуру западног зида Богородичине цркве. Чини се да је само уз жртвовање првобитног положаја циборијума над фијалом, тј. његовим дислоцирањем могла да буде добијена најмања ширина нове припрате са бочним одајама. Нови положај циборијума у југозападном делу припрате свакако је промишљен. Осмострано камено постоље прислоњено је уз јужни зид, а његова попречна оса пролази кроз тежиште нише наткривене прислоњеним преломљеним луком. Просторне вредности нове припрате дозвољавале су опстанак структуре циборијума који је наткривао фијалу (сл. 7). Време и разлог њеног ишчезавања нису познати.68 Упркос јединствености оваквог еклисијалног постројења у српском средњовековном архитектонском стваралаштву, данашњи остаци студеничког циборијума над фијалом (сл. 8), као и многа питања у вези са њим, изазвали су значајнију пажњу тек неколико истраживача.69 Благодарећи исходима истраживања Радослављеве припрате током 50-их година минулог столећа, Слободан Ненадовић је отишао најдаље у опажању овог литургијског објекта70, дотичући се и питања хипотетичне реконструкције његове балдахинске структуре71. Иако не излази из сведених дескриптивних оквира, допринос Милке Чанак-Медић драгоцен је у подробном техничком снимку остатака овог литургијског постојења (сл. 9)72.

Епиграфска обележја овог циборијума с почетка IX века у супротности су са уметничким ранороманичким својствима клесаног украса из XI века. Његова намена и порекло нису расветљени. Изглед целине овог циборијума могао је поуздано да буде утврђен студијском реконструкцијом на основу анализе бројних откривених делова. О томе видети код: З. Чубровић, Првобитни циборијум романичке катедрале Св. Трипуна у Котору, Саопштења XL-2008, Београд 2008, 25–41; М. Čanak-Medić, Z. Čubrović, н. д., 191–195. 50

Сочинения блаженного Симеона, архиепископа фессалоникийского, Санкт-Петербург 1856, репр. Москва 1994, 152, бр. 69. 51

Ј. Максимовић, н. д., 33–35; O олтарским циборијумима на нашем географском подручју погледати код: А. Дероко, Споменици архитектуре IX-XVIII века у Југославији, Београд 1964, 70, 77, 91, 92, 97, 100, 104, 109, 127; Ј. Максимовић, Студије о Мирослављевом Јеванђељу, Зборник за ликовне уметности Матице српске, Нови Сад 1970, 4; Т. Pazaras, Reliefs of a sculpture workshop operating in Thessaly and Macedonia at the end of the 13th and beginning of the 14th century, L’art de Thessalonique et des pays Balkaniques et les courant spirituals au XIVe siècle, Belgrade 1987, 160, 163-164; М. Чанак-Медић, Света Марија у Котору, Архитектура Немањиног доба II, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1989, 211, сл. 102. 52

Т. Rieger, Les cathédrales, Paris 2001, 118. 53

Е. Baldwin Smith, Architectural Symbolism of Imperial Rome and the Middle Ages, Princeton, New Jersey 1956 (repr. New York 1978) 197– 198; Gallet, M., Bernin (Giovanni Lorenzo Bernini), Dictionnaire universel de l’art et des artistes, Paris 1967, 139; М. Тимотијевић, Трон за кивот са

Сл. 9. Изглед и основа фијале и остатака циборијума у Радослављевој припрати, снимак Милке Чанак-Медић Циборијум над фијалом у манастиру Студеници

105

моштима светог Теодора Тирона у манастиру Ново Хопово – порекло облика и значење, Грађа за проучавање споменика културе Војводине, XX, Нови Сад 1999, 129. 54

А. Стојаковић, Архитектонски простор у сликарству средњовековне Србије, Нови Сад 1970, 165, 170, 183, 205.

М. Enev, Mount Athos, Zograph monastery, Sofia 1994, 130 (циборијум-фијала у Манастиру Великој Лаври стр. 130 сл. 116, стр. 141, сл. 131, у Манастиру Ватопеду стр. 147, сл. 140, у Манастиру Ивирону 174, сл. 170, у Манастиру Хиландару стр. 184, сл. 179, стр. 195, сл. 195, у Манастиру Дионисијату стр. 206, сл. 209, у Манастиру Ксиропотаму стр. 215, сл. 216, у Манастиру Зографу стр. 288–89, сл. 290, стр. 321 сл. 321).

56 П. Христу, Света Гора Атонска, Манастир Велика Лавра (са енглеског превео Владета Јанковић), Београд 1994, 220. 57

Пример је положај циборијума са фијалом у манастиру Хиландару (прим. аутора).

Сл. 10. Основе, изгледи и пресеци појединих базиса стубова циборијума, цртеж Слободана М. Ненадовића – Copy

G. Millet, Recherches au Mont-Athos I, III Phiale et simandre à Lavra, Bulletin de correspondance hellénique, Paris 1905, 108; Христу, П., н. д., 118.

59 О положају циборијума са фијалом у манастирима на Светој Гори, видети ситуационе планове манастира код: П. Христу, н. д., (Манастир Кутлумуш, 37; из 1813. године, 39; Манастир Ивирон 44; Манастир Ватопед 66–67; 72–73; Манастир Есфигмен 79; данашња из XIX века подигнута је на месту првобитног, подигнутог у време Јована V Палеолога, 80; Манастир Хиландар 89; Манастир Филотеј 100; 102; Манастир Велика Лавра 112; 117–118; Манастир Свети Павле 130; Манастир Ксиропотам 150; 155; Манастир Свети Пантелејмон 160; 162; Манастир Ксенофонр 168; 170; Манастир Дохијар 176; 177; Манастир Зограф 188; Симић, Г., Донжон куле у фортификацији средњовековних градова, Београд 2010, 44, сл. 10, б (Манастир Хиландар), г (Манастир Велика Лавра), д (Манастир Ватопед). 60 Она се у литертури углавном назива крстионицом, премда никада није имала ту функцију, већ се камени суд користио само за чување освештане воде (прим. аутора). 61

М. Чанак-Медић, Богородичина црква у Студеници, Архитекту-

Од првобитне структуре до данашњих дана остао је сачуван осмострани једностепени стилобат са осам базиса стубова који су носили наткривну конструкцију. Поплочавање стилобата спроведено је јасно геометријски. У средишту је образована осмоугаона слика зракастим полагањем троугаоних камених плоча чије спојнице иду од тачака прелома контуре осмоугаоника ка средишту поља. Између паралелних страница овог средишњег поља и стилобата налазе се по две четвртасте плоче једнаких ширина. Оса њиховог положаја усмерена је ка средишту стилобата. У већем броју оне уз средишњу фигуру су готово квадратне, а оне уз руб стилобата углавном правоугаоног облика. Иако су у пару свуда једнаких ширина, њихова ширина се готово у потпуности поклапа са дужином странице средишње осмоугаоне форме само са западне и јужне стране. На крајевима оса које спајају средиште стилобата и темена његовог осмоугаоног обриса положене су камене плоче које својим обликом попуњавају простор између парова четвртастих плоча. При дну симетрала углова стилобата, паралелно са њима постављени су базиси структуре циборијума (сл. 10). Заједничко обележје свих осам базиса је плинта73 квадратног облика. Над сваком другом плинтом базиса наизменично су постављане квадратне плоче профила торуса74 и трохилуса75. Непосредно изнад торуса обично се налазе по две квадратне плоче чије величине се постепено смањују. Оне су равних завршетака, с тим што је доња тања, а горња дебља. Овакав принцип обликовања овог дела базиса спроведен је и на примерима где се изнад плинте уместо торуса налази трохилус. Разлика је у томе што између тање квадратне плоче израња торус који се зупцем надовезује на горњи завршетак трохилуса. Изнад горње квадратне плоче постављени су осмострано или кружно обликоване једночлане ваљкасте траке, које се на угловима уплитањем завијају у кружни чвор. Ваљкасте траке су на појединим местима успеле да одо106

Димитрије Љ. Маринковић

ле зубу времена. Готово у целости су сачуване осмострана трака на североисточном базису, као и трака кружног облика на југозападном базису. У појединим деловима остале су сачуване осмоугаоне траке на северном и југозападном базису, где су се код оба у назнакама очували кружни завијуци на угловима. У великој мери опстала је и ваљкаста трака осмостраног облика на северозападном базису. Само на њеној јужној страни остао је сачуван флорални орнамент који је уместо чвора једноставно скулптурално акцентовао угао. Са преостала три базиса трајно су ишчезла сва обележја на основу којих бисмо имали непосредна сазнања о њиховим завршецима. Међутим, на основу облика сачуваних делова базиса, могуће је закључити да су различито постављане ваљкасте траке уоквиравале стубове кружног и осмостраног пресека ширине 20 цм.76 Њихов положај је био ритмички наизменичан. Овој претпоставци се супротстављају базиси у северозападном исечку стилобата. На оба су јасно остала сачувана обележја која претпостављају положај стубова осмостраног пресека. Али, у југоисточном делу стилобата постоји један базис на коме није остало ништа од његовог завршетка. Будући да је за преосталих седам базиса јасно којих пресека су носили стубове, онда је недвосмислено могуће претпоставити да је он носио стуб кружног пресека. Сходно претпостављеном наизменичном ритму положаја стубова, данашњи положај овог базиса не би могао да буде и првобитни, већ је резултат замене са једним од базиса из североисточног дела. Иако нису јасни разлози таквој појави, она је свакако могла да настане у временском раздобљу после измештања целе структуре циборијума. У средишту стилобата налази се камени суд за освештану воду.77 Његово постоље је сачињено из плинте, торуса и две плоче различитих дебљина, где су сви наведени делови базиса квадратног облика. Према свему томе, они одговарају обликовном обрасцу једног од два типа базиса стубова. Уместо ваљкасте траке постављена је квадратна плоча чији углови су наглашени плитким флоралним мотивом. Судећи по обради камена, као и примењеној декорацији стабла и поклопца реципијента, јасно је да овај објекат потиче из познијих времена. Профил стабла суда је необично деветостран. Свака његова ивица је плитко оборена, с тим да се њена дужина не пружа до подножја стабла. Темена ивица повезана су плитким аркадама које додатно доприносе одмереној скулптуралној живости складно пропорционално обликованог вертикалног носача реципијента. Између горњег дела стабла и подножја реципијента налази се дискретан торус. Над торусом се реципијент кружног пресека благо шири навише до отприлике 1/3 његове висине, потом наставља равно ваљкасто, и завршава са два профила. Доњи је врло дискретан торус, а горњи профил правоугаоног пресека са закошеном доњом страном. Положај горњег профила је нешто испод руба иначе суженог пречника. Одозго се налази пирамидални камени поклопац заобљеног врха. Подножје и ивице поклопца су једноставно профилисани, а у сва четири поља плитко су урезани крстолики, флорални и соларни мотиви. Слободан Ненадовић је урадио хипотетичну реконструкцију целовите структуре студеничког циборијума (сл. 11). Величина подножја стабла стубова од 20 цм проистекла је из сачуваних делова или трагова њиховог подножја. Иако није имао никаквих конкретих трагова, претпостављена контура стабла по дужини има благо и равномерно сужавање ка врху. Имајући у виду бројне сачуване примере сличних балдахинских структура из географски блиског источнојадранског подручја, одакле је, судећи по сачуваним стилским особеностима обраде, могла да пристигне група клесара у Студеницу, претпоставка у вези са сужавањем стабла стуба свакако није немогућа. Уз ову замисао може се узети у разматрање и варијанта са ентазисом, која се такође може ослонити на неке од познатих примера пречника истоврсних стубова. На врху врата стабла стуба претпостављен је дискретан торус, што је такође поуздано обележје стубова романичке епохе у чијем духу је несумњиво било саткано рухо студеничког циборијума. У прилог овоме непосредно иду врста декорације и начин обраде сачуваних базиса стубова у виду профила стопе, као и присутности ваљкастог елемента и његове артиЦиборијум над фијалом у манастиру Студеници

107

ра Немањиног доба I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1986, 110. 62

О томе видети код: А. Eſſenwein, Die Ausgänge der claſſiſchen Baukunſt (Chriſtlicher Kirchenbau), Die Fortſetyung der claſſiſchen Baukunſt im oſtrömiſchen Reiche (Byzantiniſche Baukunſt), 3. Band, erſte Hälfte, Die Baustile. Historiſche und Techniſche Entwickelung, Zweiter Theil, Handbuch der Architektur, Darmstadt 1886. 157; H. Holtyinger, Die altchriſtliche und byzantiniſche Baukunſt, 3. Band, erſte Hälfte, Zweiter theil, Handbuch der Architektur, Stuttgart 1899, Zu S. 161. 63

С. М. Ненадовић, Ко је саградио крстионицу из Радослављеве припрате и где се она првобитно налазила, Студенички проблеми, САОПШТЕЊА III, Београд 1957, 76–78. 64

Исто, 76.

Темељ под западним порталом се спушта на дубину већу од 1,60 м. Исто, 76. 68

Исто, 78.

Исто, 76–78; М. Чанак-Медић, Архитектура, Студеница (група аутора), Београд 1986, 68; М. Чанак-Медић, Богородичина црква у Студеници, 110, 144 (сл. 55), сл. 132, 134; Поповић, Д., Агиазма, н. д., 1; Ненадовић, С. М., Грађевинска техника у средњовековној Србији, Београд 2003, 147, 155, 456, 463 (сл. 757); М. Чанак-Медић, Б. Тодић, Манастир Студеница, Нови Сад 2011, 97, 99. 70

С. М. Ненадовић, Ко је саградио крстионицу из Радослављеве припрате и где се она првобитно налазила, н. д., 76–78. 71

С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 147, 155, 456. 72

М. Чанак-Медић, Богородичина црква у Студеници, Архитектура Немањиног доба I, 144 (сл. 55). 73

О улози плинте видети код: R. Strugis, Strugis’ illustrated dictionary of architecture and building, Vol. III:

O–Z, 1989 (reprint New Zork 1901– 2), 160–161; Ј. Stevens Curl, н. д., 506–507. 74

Пореклом још из јонске архитекуре базиса стуба, конвексна контура торуса проистекла је из представљања јаких напона притиска приликом спајања два елемента. О томе видети код: Б. Несторовић, Архитектура старог века, Београд 1974, 300; Strugis, R., Strugis’ illustrated dictionary of architecture and building, Vol. III: O–Z, н. д., 836; Ј. Stevens Curl, н. д., 675. 75 Примена трохилуса присутна је још у јонској стопи у архитектури, мада је истовремено употребљаван као постоље ваза и другог посуђа. Трохилус у базиосу јонског стуба изражава посредовање између две различите силе, оне које иде навише и оне која иде наниже. Под њиховим утицајем претпоставило се повијање овог дела у виду издубљене облице која изражава гњечење. О томе видети код: Б. Несторовић, н. д., 302; R. Strugis, Strugis’ illustrated dictionary of architecture and building, Vol. III: O–Z, н. д., 440; Ј. Stevens Curl, н. д., 597. 76 Из цртежа хипотетичне реконструкције Слободана Ненадовића подножја стубова су дебљине између 20 и 25 цм. О томе видети код: С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, н. д., 463 (сл. 757). Уз опис база стубића, Милка Чанак-Медић њихов пречник детерминише са 17 цм. О томе видети код: М. Чанак-Медић, Богородичина црква у Студеници, Архитектура Немањиног доба I, 110. Међутим, на основу подробног техничког снимка (Чанак-Медић, М., Богородичина црква у Студеници, Архитектура Немањиног доба I, 144 (сл. 55), из димензионалних вредности пресека В-В, изводи се закључак да је пречник стабла стуба износио приближно целих 20 цм. 77

М. Чанак-Медић, Богородичина црква у Студеници, Архитектура Немањиног доба I, 110. 78 Јовановић, М., Фијала у манастиру Хиландару, Хиландарски зборник 2, Београд 1971, 173–185; С. Хиландарац, Света Гора, превео Ђура Б. Димић (репринт издања, Београд 1898), Пожаревац 1989, 92; С. Ненадовић, Осам векова Хиландара, Београд 1997, 199–202; В. Кораћ, и М. Ковачевић, Манастир

Сл. 11. Хипотетични изглед циборијума, по Слободану М. Ненадовићу

кулације на угловима у виду завијеног преплета или пак флоралног детаља. Претпостављена висина стабла стуба од 2,50 м проистекла је из пропорционалног односа 1:10 између његове основе и висине. Ипак, однос профила стубова и претпостављене висине није могуће позуздано утврдити. Два су фактора могла да утичу на виткост стабла стубова. Требало је имати у виду визуелно сагледавање дела западне фасаде пред којом је ова структура била постављена, као и тежину горње структуре коју је чинио склоп плоча вертикалних дијафрагми и крова. Елемент торуса је и линија разграничења између врата стуба и капитела. Складно замишљена величина капитела проистекла је из димензионалних вредности пресека стуба. Иако, крећући се у оквирима стилских особености романике, није немогућ, најмање је у подробностима поуздан систем флоралних мотива употребљен за декоративно уобличавање капитела. Завршетак капитела плитким абакусом такође је решење које није страно ликовном језику романичке епохе. Стубови су повезани вертикалним дијафрагмама које су са горње стране равно завршене, а са доње отворене полукружном контуром. Средиште аркада је надвишено, што је такође усклађено са бројним примерима сличне врсте. Међутим, не треба изгубити из вида да је отвор изнад интерколумнија могао да буде спроведен и на другачије начине. Нису ретки примери када је аркада уобличена више или мање дубоким сегментом кружнице, као што нису непознати и примери полукружног отвора чије средиште се налази у равни темена капитела. Иако релативно мале ширине, подножје аркада обезбеђено је танким металним затегама. Оваква замисао са металним елементима који обезбеђују ослонце аркада не би била много вероватна, посебно ако се узму у обзир мала ширина интерколумнија и облик вертикалних дијафрагми. Наиме, пречник аркаде је проистекао из ширине интерколумније, а будући да је средиште пречника надвишено, у угловима је формирано камено ткиво дијафрагме, које доприноси обезбеђењу њених ослонаца од напона затезања. Такође, не треба губити из вида претпоставку да су плоче дијафрагми углавном имале малу дебљину, што доприноси мишљењу да је присутност металних затега сувишна. Иако циборијуми таквих или сличних структура обилују украсима на спољној површини вертикалних дијафрагми, чињеница да није пронађен никакав камени комад пластике омогућава претпоставку декоративног руха студеничког циборијума. Па ипак, горњи руб аркада артикулисан је плитким венцем чији је профил саткан од торуса, трохилуса и равне траке. Наткривање је замишљено у 108

Димитрије Љ. Маринковић

облику осмостране пирамиде оштрог нагиба. Оваква форма је логично проистекла из сачуваног полигоналног положаја стубова. Занимљиво је да приликом реконструкције није претпостављен завршетак кровне круне, која је у складу са бројним сачуваним примерима са источнојадранског подручја могла да буде апострофирана крстом или акротеријом. Студенички циборијум над фијалом остао је усамљен пример овакве архитектонске структуре у српској средњовековној архитектури. Разлози што његова примена није наишла на плодно тло нису познати. Ипак, судови за освештану воду остали су у примени, пронашавши своје место у јужном делу припрата. Тиме је истакнута њихова богослужбена оправданост и потреба за њима. Иако је током потоњих столећа замисао о њиховом наткривању сасвим напуштена, у новије време јавиће се сасвим ретки примери уобличавања балдахинске конструкције над фијалом у амбијентима српских цркава. По предању, пратећи genius loci, као и столећима уназад установљене и неговане богослужбене навике, данашњи циборијум над судом за освештану воду из XVIII столећа у порти Манастира Хиландара, драгоцен је део изолованог сазвежђа светогорских наткривених фијала78. У односу на хиландарски, циборијум у порти Манастира Жиче знатно мање је привлачио пажњу истраживача. Осим у ретким и фрагментарним случајевима проучавања дела нововековне архитектуре79, ово ремек-дело малог формата Момира Коруновића незаслужено је измицало значајнијој пажњи и шире и уже стручне јавности. Можда зато што га време подизања тридесетих година минулог столећа још увек не сврстава у старине, а можда и због скрајнутог положаја у жичкој порти, који оставља утисак да је подигнут пре као успомена на моделе из прошлости, него као потреба за истицањем садржаја које наткрива.

Циборијум над фијалом у манастиру Студеници

109

Хиландар, Конаци и утврђење, Београд 2004, 25–26; С. М. Ненадовић, Грађевинска техника у средњовековној Србији, 456. 79

М. Чанак-Медић, Спасова црква у Жичи, Архитектура прве половине XIII века I, Споменици српске архитектуре средњег века, Корпус сакралних грађевина, Београд 1995, 14 (сл. 1), 21; А. Кадијевић, Момир Коруновић, Београд 1996, 102, 162 (сл. 93); А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури (средина XIX – средина XX века), Београд 1997, 184; А. Кадијевић, Градитељска делатност Александра Дерока и Момира Коруновића, Манастир Жича, зборник радова, Краљево 2000, 346 (сл. 4), 351; М. Чанак-Медић, Манастир Жича (заједно са Б. Тодићем), Београд 2007, 10, 12; Д. Маринковић, Циборијуми у манастиру Жичи, Зборник Музеја примењених Уметности, нова серија 07/2011, Београд 2011 (у припреми за штампу).

Dimitrije Lj. Marinković THE CIBORIUM OVER THE PHIALE IN THE MONASTERY OF STUDENICA Summary In the past, in the south part of the narthex of the Orthodox church there used to be a vessel for blessed water. Although this vessel is mostly called font in modern literature, it primarily served for the blessing of water and its keeping. Saint Sava introduced the blessing of water in our church on the foundations of certain rules of the Jerusalem Typicon, which has been kept in the liturgical practice until today. The stone vessel – a receptacle with a lid, which stands on a column with the base, gives this object its main shape. In certain cases of Christian architecture, there appeared a canopy structure which sheltered the vessel for blessed water. In literature, the pavilion of such a structure and purpose is often called the phiale (φιάλα) or agiasmos (Αγίασμα, AgãaÝma, агїазма), although the phiale refers only to the glass that is filled with agiasmos, that is holy water. Such a structure above the vessel for holy water represents a side branch of evolution of ciborium. In Serbian mediaeval architecture there was only one lonely example of sheltering the vessel for holy water by means of a canopy structure. It is a ciborium above the phiale erected in front of Nemanja’s Church to the Mother of God in the monastery of Studenica in the period between the end of the XII century and the third decade of the XIII century. By extending the Radoslav’s narthex in Studenica in 1235 this liturgical object found itself inside the newly established space. The spatial qualities of the new narthex allowed the survival of the ciborium structure. The time and reason for its disappearance are not known. From its original structure, an eight-sided single step stylobate with eight bases of the columns that carried the sheltering structure has been preserved up to nowadays. In the middle of the stylobate there is a stone vessel for holy water. The Studenica ciborium over the phiale has remained a lonely example of this architectural structure in Serbian mediaeval architecture. The reasons why its application has not found fertile ground are not known. Nevertheless, the vessels for holy water have remained in practice, finding their place in the south part of narthexes. That is how their liturgical justification and necessity have been emphasized. Although the idea of their sheltering was completely abandoned in the centuries that followed, quite rare examples of creating a canopy structure over the phiale in Serbian churches have appeared in the churchyards of the monasteries of Hilandar and Žiča.

МАРИНА ЛУКИЋ ЦВЕТИЋ Завод за заштиту споменика културе Краљево

UDK: 726.54:75.052.046(497.11) ID: 190162188

ИКОНОСТАС ЦРКВЕ РОЂЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ Апстракт: Црква у Врњачкој Бањи, посвећена Рођењу Пресвете Богородице, налази се на потесу званом Црквено брдо. На том месту првобитно је била брвнара, а по добијању хатишерифа и налогу кнеза Милоша саграђена је црква од трошног материјала. Данашња зидана црква датира из 1862. године. Њен ктитор је свештеник Јефтимије Поповић (1800–1869), чија се надгробна плоча налази са јужне стране поред цркве. Како се чита са натписа, иконостас је израђен 1875. године. Поручио га је београдски трговац Јован Кујунџић, отац Милана Абердара, за покој своје прве преминуле супруге и деце. Аутор иконостаса је Настас Томић, сликар из Македоније који је службовао у крушевачкој Гимназији. Иконостас припада скупини високих олтарских преграда, са позлаћеним дуборезом и мермеризацијом. Иконе, распоређене у три зоне, рађене су техником уља на дрвету. Конзервација је изведена у току 2010. и 2011. године. Пре радова преко престоних икона, налазиле су се копије Предићевих икона: Богородице из Благовести и Исуса Христа, које су такође очишћене. Кључне речи: Врњачка Бања, Црква Рођење Пресвете Богородице, иконостас, Јефтимије Поповић, владика Јања, Јован Абердар, Милан Абердар, Настас Томић. Врљачка Бања се налази се у близини Краљева, Трстеника и Крушевца, на северним падинама планине Гоч, у долини Врњачке и Липовачке реке. Антропогеографски ова област припада Подибру са Гокчанициом и доњој Морави. Помиње je барон Жигмунд Хердер, управник саксонских рудника, кога је 1844. године ангажовао кнез Милош, да испита рудна богатства и минералне изворе у Кнежевини Србији. Врњачку воду послао му је свештеник Јефтимије Поповић.1 Један од корисника бање, владика Јоаникије Нешковић, који је заједно са Јефтимијем Поповићем у младости учио у Манастиру Каленићу, лично шаље бањску воду Јосифу Панчићу на анализу. Насељавање ове области почиње од праисторије, на шта указују археолошки налази и вероватно се још од тада користи бањска вода.2 Из римског времена сачувани су извор, базен и новац на локацији Топле воде, што указује и на континуитет становања.3 О постојању насеља у средњем веку не постоје материјални подаци. Познато је да су Бању користили Турци из Новог Пазара и новоселски спахија Алија Биљановић. По народном предању, да не би кулучили Турцима, сељаци су затрпали врњачке изворе. За многе бање, као што су Врујци, Богутовац, Бања Вапа на Златибору, везују се сличне легенде које говоре о откривању њиховог благотворног дејства. У њима се помиње остављен, сипљив коњ који се излечио бањском водом. Врњачка легенда говори о коњу свештеника хаџи Јефте (Јефтимија Поповића), а лековитост извора, по истој легенди, испробао је владика Јоаникије Нешковић, у народу познат као владика Јања.4 Данашња црква у Врљачкој Бањи (сл. 1), посвећена Рођењу Пресвете Богородице, налази се на потесу Крш, познатом као Црквено, касније Чајкино брдо, које се уздиже изнад данашњег парка и променаде. Проглашена је спомеником културе у оквиру амбијенталне целине коју, осим ње, сачињавају најрепрезентативније бањске виле, саграђене у периоду од почетка XX века до Другог светског рата. У време обнове Србије и велике градитељске активности кнеза Милоша Обреновића, 1834. године, стара, дотрајала црква брвнара, замењена је новим хра-

О Јефтимију Поповићу види: М. Д. Сотировић, Врњачка бања и околина од најстаријих времена до 1941, Врњачка Бања 1996, 194–195. 2

Ј. Боровић Димић, Трагови трајања, културноисторијско наслеђе Врњачке Бање, Београд – Краљево 2005, 33–61. 3

Ј. Боровић Димић, Трагови трајања, 65–88. 4

П. Мутавџић, О бањи врњачкој у срезу трстеничком округу крушевачком, Београд 1884, 5.

Сл. 1. Изглед цркве

Сл. 2. Документ

мом. Пошто је та црква била „од плота и сасвим трошна”, владика Јоаникије Нешковић, из Духовног суда у Краљеву, упућује ургенцију (сл. 2), на молбу свештенства и Општине врњачке Окружја крушевачког, Попечатељству просвете за добијање дозволе за подизање нове цркве 12. августа 1860. године.5 Како су даље текли радови око подизања нове цркве, није познато, јер јe црквена документација уништена у Првом светском рату. Данашња црква у Врњачкој Бањи, по тврђењу археолога Јелене Боровић Димић, која је публиковала документ из Државне архиве, могла је бити саграђена до 1862. године. Закључак је изведен на основу податка да је Попечатељству приложен план за нову цркву. У „писанији” сакупљен је новац за градњу у износу од 28 216 гроша чаршијских, а сума потребна мајсторима била је 12 000 гроша и само се чекала дозвола да се матерјал превуче. Владика Јоаникије Нешковић као веома угледна личност, заузео се за њено подизање, тако да је сасвим логично да је црква саграђена. Тих година Врњачка Бања се убрзано развија као лечилиште, тако да јој је свакако био потребан нови, већи храм. Први писани помен о Цркви Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи среће се код митрополита Михаила,6 који у шематизму објављеном 1874. године говори о цркви од тврдог материјала која датира из 1834. године. Тада је имала једну парохију, коју су чинили Врњци и Ново Село. Црква је припадала Епархији жичкој и Окружју крушевачком. Ктитор храма је угледни свештеник Јефтимије Поповић (1800–1869),7 један од иницијатора унапређења Бање као лечилишта. Сахрањен је непосредно уз цркву, са њене јужне стране. Надгробни белег му је 1893. године подигао унук Сретен Аџић (сл. 3). У Црквеном летопису, који је почео да се води осамдесетих година прошлог века, у вези са подизањем врњачке цркве преузети су подаци из књиге венчаних, где се прво помиње 1824. година, која је потом преправљена на 1834.8 Садашњи изглед цркве није оригиналан и резултат је обнова које су касније уследиле. По првобитној концепцији, основа је правоугаона, једнобродна, са полукружном апсидом. Засведена је полуобличастим сводом, а изнад апсиде је полукалота. Свод носе ојачавајући луци, који се ослањају на пиластре, са профилисаним капителима. Црква је грађена кречњаком, пешчаром и опеком. Врата се налазе на западној и северној страни. Три прозора осветљавају олтарску апсиду, а по три су симетрично распоређена на бочним странама. Црква је била покривена ћерамидом. Поред храма се налази неколико свештеничких надгробних плоча. Од 1927. године, вршене су преправке храма у циљу добијања већег простора. Апсида је проширена до ширине брода, а иконостас је померен ка олтарској апсиди, да би се добио већи простор за вернике. Западни део грађевине са галеријом и звоником дозидан је 1937. године, по пројекту Александра Дерока, који је радио и црквену кућу.9 У периоду између два рата Бања достиже свој зенит не само као значајно лечилиште, већ као монденско место за забаву и одмор елитних гостију, који су обилазили цркву и остављали јој значајне прилоге.10 О првобитном иконостасу из Милошевог времена нема података. Садашњи иконостас (сл. 4) датира из 1875. године, што се чита из натписа на правоугаоном пољу парапет испод престоне иконе Исуса Христа. Његов аутор је сликар Настас Томић (1845–1900), родом из Македоније, који је свој радни век провео у Крушевцу, око тридесет година службујући као наставник цртања и лепог писања у тамошњој гимназији. Аутор је бројних иконостаса у овом делу Србије, а најпотпунију студију о њему урадио је Угљеша Раичевић.11 Засада најраније сигнирано дело Настаса Томића су царске двери из Манастира Светог Романа код Ражња, које датирају из 1867. године. Следи иконостас из Врњачке Бање из 1875. године, затим иконостаси из 1884. године у Ратају, Црквинама и Стопањи. Мајдански иконостас насликан је 1891. године, а потом иконостаси у Јасици 1893, Јовцу 1895,12 Житорађи и Мрчајевцима13 1896. године и 1898. године у Рибарима.14 Сликар је преминуо 12. септембра 1900. године и сахрањен је у Крушевцу15, а ово није коначан списак његових радова. Иконостас цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи

113

Сл. 3. Надгробна плоча Јефтимија Поповића 5

У књизи се не наводи одакле је преузет податак о изградњи 1862. године. Ј. Боровић Димић, Трагови трајања, 183–184. 6

Митрополить Михаиль, Православна спска црква у Княжеству Србiи, Београд 1874, 76. 7

Јевтимије Поповић је живео од 1800. до 1869. године. Школовао се у Манастиру Каленићу, а све време је био свештеник у Врњачкој Бањи, где је и умро. 8

Запис са исправком у вези са подизањем врњачке цркве налази се на првој страници књиге венчаних која се водила од 1838. до 1913. Књига се сада налази у Историјском архиву у Краљеву. 9 Податак је преузет из Црквеног летописа. 10

Врњачка црква поседује 50 икона које су јој у том периоду дариване, углавном рађених уљем на платну, са натписима приложника који су били бањски гости. 11

У. Раичевић, Новија културна и уметничка прошлост Крушевца, Крушевац 1988, 17–25. 12

Настас Томић је рођен око 1845. године у Оризу, у тадашњој Турској, а потписивао се као Србин – Македонац. У. Раичевић, Новија културна и уметничка прошлост Крушевца, 17. 13

Д. Рајић, Црква Светог Петра и Павла у Мрчајевцима, Зборник радова Народног музеја XXVI, Чачак 1996, 52–57.

Сл. 4. Изглед иконостаса

14 У. Рајчевић, Новија културна и уметничка прошлост Крушевца, 18. 15 П. Васић, Уметничка топографија Крушевца, Матица српска, Нови Сад – Крушевац 1990, 202. 16

М. Д. Сотировић, Врњачка бања и околина, 266. 17 Подаци добијени од Јелене Боровић Димић. 18 Реч хабердар значи весник, гласоноша, гласник, a може бити топ или пушка која нешто оглашава. А. Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Sarajevo 1966, 294.

Ктитор врњачког иконостаса је Јован Кујунџић, добростојећи, познати трговац из Београда. Кујунџићи су имали квартир друге класе16 у Врњачкој Бањи, један од шест објеката срушених приликом градње хотела „Бреза”.17 О његовом ангажовању на изради иконостаса чита се на парапетним плочама. Први натпис (сл. 5) на парапетној плочи са леве стране, испод престоне иконе Пресвете Богородице, гласи: „живи вечно предобра моја супруго Насто, тебе оплакује три сина и три кћери, а имена Јелисије, Анка, Милан (Абердар)18, Јелена, Ђорђе и Неранџа. Ти си била темељ куће наше, твом приљежањем назидана је зграда данашњем нашем благовању. Прими овај мали дарак као уздарје, за многотрудна добра дела твоја која ти из свег срца посвећује благотворни твој друг Ваљевчанин са второбрачном супругом Љубицом и са подмлатком Љубомиром и Војиславом”. Други већ поменути натпис (сл. 6), исто тако дирљив и интересантан, следеће је садржине: „Својој првој супрузи Насти са којом је 31 годину срећно поживео и која је 15 деце родила од којих је деветоро оплакала и матери земљи предала, а имена: Пелагију, Танасија, Симку, Живку, Тасу, Васу, Полексију, Ацику и Персиду. Из благодарности за вечни спомен прилаже цркви врњачкој овај иконостас Јован Кујунџић, трговац из Београда 1875. године.” 114

Maрина Лукић Цветић

Јован Куjунџић, родом из Ваљева, по професији је био терзија. Син је Ваљевца Симе Кујунџије, а посинак Јована Хаџића, сина Хаџи Рувимовог, који је страдао 1804. у Сечи кнезова. Син Јована Кујунџића, Милан Абердар (1842–1893) био је политичар, филозоф, песник и секретар Српског ученог друштва.19 Кћи Јелена (1845–1908) удала се за историчара Константина (Стојана) Новаковића, а Неранџа за генерала Владимира Угричића. Најмлађи син из другог брака био је лекар Војислав Кујунџић (1872–1946)20, који је образовање стекао у Бечу. Познат је по писању чланака о народном здрављу, био је популаризатор медицине, унапређивао је соколство и био присталица кремације и оснивач друштва „Огањ”. Породица Кујунџић позната је јавности по кафани „Код два бела голуба”, која је била на месту где се сада налази здање Занатског дома, у коме су просторије Радио Београда. Иконостас у Врњачкој Бањи, као граница између олтара и наоса, прилагођен је својим обликом и основном схемом, скромној унутрашњости врњачке цркве. По свом архитектонском склопу, припада високим олтарским преградама, и досеже готово до свода. На њему је у три реда распоређено петнаест икона, изведених техником уља на дашчаној подлози. Због складних димензија здања, олтарска преграда се савршено уклопила у ентеријер као одмерена, добро осмишљена и компактна целина. Украшена је перфорираном дуборезном декорацијом у првој зони, са резбареним апликацијама, стубићима и капителима поред празничних икона. Богати, чипкасти украси, са уплетеним волутама, листовима и цвећем, распоређени су промишљено и са мером на царским дверима, дверима ђаконикона, проскомидије и на надверјима. Хоризонталне површине испод архитрава и надверја, које се завршавају полукружно, имају резбу са позлатом у облику афронтираних гранчица чипкасто распоређених и укомпонованих са пупољцима. Главну резбарену декорацију имају царске двери. Образују их централни медаљони са једноставним оквиром и цветним низом са леве и десне стране. Испод је нижи парапетни део са гранама савијеним у волуте и виши део укомпонован на исти начин са врежама и пупољцима, који су преузети из епохе барока. Сада се на врху двери налази предимензиониран крст новијег датума. Саставна лајсна на дну има стопу, завршетак је у облику обрнутог листа, док је читавом дужином украшена стилизованим цветовима лала. Поред икона са горње стране су троугласте апликације, које образују листови ловора са по три бобице. Базе мермеризираних стубова, лиснати капители и канелуре су такође са позлатом. Медаљони на врху иконостаса имају базе коју образују полупалмете и чашице лала, а на завршетку су укомпоновани слични елементи. Брижљив избор светаца и празника који сачињавају иконографски програм, усклађени су са димензијама иконостаса. Иако је настао крајем XIX века, на иконостасу је задржана класицистичка форма са хоризонталном поделом, изведеном са два степенаста архитрава. Вертикале су наглашене облим, витким стубовима. Средња вертикала је шира и издвојена је у посебну целину са главном иконографском поруком жртвовања за спас људског рода. Распоред икона на иконостасу уобичајен је и углавном нема битнијих одступања од класичне схеме. Ликовне целине, порукама и значењем, међусобно су повезане и груписане. На парапетима су два натписа ктитора. На дверима које воде у проскомидију је арханђел Михаило, док се на дверима ђаконикона налази Св. Стефан Првомученик. Постоје само две престоне иконе: Богородица са малим Христом и Исус Христос. На царским дверима насликане су Благовести. У другом реду су четири иконе, на којима су груписана по три апостола, а у средишњем делу је насликана Света Тројица. На врху је Распеће, у чијем постаменту је представљена Адамова лобања. Симетрично, лево и десно од њега, у медаљонима, насликани су Богородица и Свети Јован Богослов. До њих су аплицирана још два медаљона са представама мироносица, које тугују због распетог Христа. Мати Божја (сл. 7) представљена је у благом полупрофилу, како стоји на облацима као припадница Царства небеског, што иконографски карактерише сликарство новијег доба, које се угледало на западноевропску барокну уметност.21 Одевена је у плаву доњу хаљину, узаних рукава, украшену златним оковратниИконостас цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи

115

5. Први натпис

6. Други натпис

St. Stanojević, Narodna enciklopedija, srpsko – hrvatsko – slovenačka, II I – M, Zagreb, 562–563. 20

St. Stanojević, Narodna enciklopedija, 563. 21

З. М. Јовановић, Кроз двери ка светлости, 92–93.

Сл. 7. Богородица са малим Христом Сл. 8. Исус Христос

З. М. Јовановић, Азбучник православне иконографије и градитељства, Београд 2005, 95–96.

ком са бисерним украсом на средини и наруквицама око зглобова. Обмотана је ружичастим мафорионом, са тамнијим наборима, који јој пада преко чела. Он је обрубљен украсном траком и постављен зеленом тканином. На ногама су јој тамне ципеле. У левој руци држи малог Христа, а десном га придржава. Младенац је представљен уковрџане смеђе косе. Одевен је у белу дугу кошуљу, обмотан пурпурним плаштом, босих стопала, која провирују испод одеће. Обема рукама грли мајку, која је главу погнула ка њему, док је образ наслонио на њено лице што указује на старији иконографски предложак Богородице Елеусе (Умиљенија).22 Инкарнат је обрађен у светлом океру са благим руменилом. Линије су овалне, мекане, са финим луком обрва, правилним носем и пуним уснама. Дечји лик је нешто круће третиран са наглашеним цртежом. Исус Христос (сл. 8) представљен је фронтално, како стоји на облацима, у ставу контрапосто са босим стопалима. Носи црвену доњу хаљину, широких рукава, опасану у струку, украшену златним оковратником. Преко десног рамена и око бедара је пребачен плави плашт, са наборима и сенкама у тамнијем тону. Спаситељ десном руком благосиља, а у левој држи сфаирос и жезло. Лице је издужено, чело високо, са наглашеном линијом носа и улегнутим образима. Смеђа коса, зачешљана иза ушију, таласасто пада низ оба рамена. Риђа брада је краћа, мекана, фино моделована и раздељена по средини. Око главе нема класичног нимба већ је дат круг светла, које се по ободу утапа у сфумато облака. Обе престоне иконе представљају целину уједначеног квалитета, урађену зналачки тачно, сигурним промишљеним потезом. Позадина је дата неутрално, у светлој окер гами, са белим облацима и беличастом светлошћу, која се зрачно шири око Богородичиног и Христовог нимба. Сликана површина северних и јужних двери је правоугаоног облика. На улазу у проскомидију насликана је стојећа фигура арханђела Михаила (сл. 4), као чувара олтара и вере, са раширеним крилима на леђима. Арханђел има дугу црвенкастосмеђу косу, са раздељком на средини, која пада на рамена. Представљен је у полупрофилу и гледа у правцу теразија, подигнутих у левој руци, док у спуштеној десници држи пламени мач. Одевен је у ратничку одећу: кратку зелену тунику узаних рукава преко које је панцир, док су на ногама узане плаве панталоне и 116

Maрина Лукић Цветић

барокне чизмице. На леђима му је завиорен пурпурни плашт, причвршћен дијагоналном траком преко груди. Позадина је светлоружичаста са белим облацима. Инкарнат је обрађен светлим окером са мрким сенкама по ивици образа. Оваква представа арханђела као мерача људских душа, указује на пут спасења и покајања. Добила је место на иконостасима и нарочито је била популарна у Украјини, одакле је стигла у Србију.23 На јужним дверима се налази стојећа фигура архиђакона Стефана (сл. 4), са кадионицом у десној руци, док левом придржава орар. Представљен је у благом контрапосту. Коса му пада низ рамена и богато је уковрџана. Арханђел носи ђаконску одежду, доњу хаљину плаве боје украшену позлаћеним тракама при дну, која се трапезасто шири, а рукави су узани. Горња хаљина је ружичаста, досеже до испод коленa, рукави су широки, а при дну је богата златна трака и гајтан пришивен изнад ње. Преко левог рамена, дијагонално, пребачен је омофор са крстовима и златним тракама. Инкарнат је обрађен светлим окером са црвенкастосмеђим сенкама и руменим партијама. Очи су бадемасте са широким луком обрва, нос је мало предимензиониран, а усне стиснуте. Позадина је светлосмеђа у доњем делу, са насликаним идеализованим пејзажом, а изнад је високо, плаво небо пуно белих облака. На царским дверима, које су симбол небеских врата,24 у овалним медаљонима представљене су фигуре Богородице и арханђела Гаврила, као небеског гласника, у композицији Благовести (сл. 9). Богородица клечи у гесту понизности, са скрштеним рукама на грудима,25 док левом шаком показује у правцу арханђела. Одевена је у плаву хаљину, са ружичастим огртачем, а преко главе, обмотана је белим велом. С десне стране представљен је сегмент неба са голубом. Испред ње је пулт са књигом, која је заправо предсказање пророка Исаије, који је наговестио овај догађај.26 Иза леђа јој је стуб и пребачена пурпурна завеса. Позадина је дата у тамносмеђим тоновима. Арханђел Гаврило је представљен као леп, голобради младић, са смеђом косом, раздељеном на средини, која заталасано пада низ рамена. Слеће из облака у правцу Богородице, а у десној руци држи љиљан као симбол невиности,27 док левим кажипрстом указује на њу. Носи равну белу хаљину, испод које провирују боса стопала. Позадина је такође тамносмеђа са светлијим сегментом неба. На првој икони (сл. 4) која припада низу апостола, насликан је млад голобради светитељ, дуге смеђе косе, са раздељком на средини. По портретским карактеристикама то би могао бити апостол Тома или апостол Филип. Доња хаљина је црвене боје, са зеленим плаштом, пребаченим дијагонално преко десне руке. Испод леве мишке је затворено јеванђеље. У средини је светац смеђе косе и краће заобљене браде, који носи светлоокер хитон, са белим плаштом, док му је затворено јеванђење у десној руци. До њега је апостол беле косе и браде, са погледом усмереним ка центру иконостаса. Одевен је у доњу белу хаљину са ружичастосивим наборима и обмотан је плавим плаштом. У десној руци држи перо, а у левој му је затворено јеванђеље. На следећој икони (сл. 4) први апостол има дугу смеђу косу и краћу заобљену браду. Представљен је у светложутом хитону, опасаном у струку, а око бедара је зелени плашт. Испод десне руке му је склопљено јеванђеље. У средини, вероватно је насликан јеванђелист Лука са светлијом смеђом, равно засеченом косом, високим залисцима и брадом. Одевен је у ружичасти хитон и плавозелен химатион. Светац обема рукама држи јеванђеље. Свети Петар, први међу апостолима, представљен је као светац беле дуге косе28 и заобљене браде. Има црвену доњу хаљину и огрнут је уобичајено окер плаштом. У левој руци носи два кључа, за рај и пакао,29 који су унизани на ланцу. У десници, спуштеној низ тело, држи затворено јеванђеље. Десно од иконе Свете Тројице, представљена је скупина апостола које предводи Свети Павле (сл. 4) са карактеристичном смеђом косом, високим залисцима и брадом раздељеном по средини. Бела доња хаљина обавијена је зеленим плаштом. У десној руци држи мач, а у левој је замотан ротулус. До њега је светац беле косе и браде. Преко плавозеленог хитона, око бедара му је бели химатион, са сивољубичастим наборима. Под левим пазухом му је склопљено јеванђеље. Портретске каИконостас цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи

117

Сл. 9. Благовести

М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, Нови Сад 1996, 310– 311. 24

М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, 54. 25

Богородица која клечи, са рукама скрштеним на грудима је западноевропског порекла. З. М. Јовановић, Кроз двери ка светлости, 62. 26

З. М. Јовановић, Азбучник, 14–15.

О симболици љиљана види: З. М. Јовановић, Кроз двери ка свет– лости, 42–43. 28

По иконографским правилима, Свети Петар се слика са кратком косом, тако да је иконостас из Врњачке Бање изузетак. 29

Теби ћу дати кључеве краљевства небескога (Мт. 16, 15–19); Петар држи кључеве неба, један кључ за рај, други за пакао, види: A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgikе i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 457.

М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, 55–56. 31 О Богу Оцу као Старцу дана у композицији Свете Тројице види: З. М. Јовановић, Кроз двери ка светлости, 66–68. 32

О барокном решењу Свете Тројице: М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, 302–303. 33

A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 369; М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, 303–304. 34

Благовести на дверима, Крунисање Богородице у централном делу горње зоне и Распеће на врху иконостаса указују на његов маријански карактер. З. М. Јовановић, Азбучник, 216.

рактеристике указују да би то могао бити или јеванђелист Јован или Матеј. Трећи у скупини је светац у полупрофилу са црвенкастосмеђом косом и брадом. Одевен је у цинобер доњу хаљину и окер плашт. На грудима држи затворено јеванђеље. По иконографским правилима барокне епохе, уз главну икону лево и десно, сликају се Свети Петар и Свети Павле, иза њих су по рангу по два јеванђелиста, а затим следе остали апостоли.30 Последњу скупину (сл. 4) предводи апостол Андреј Првозвани, који обема рукама придржава крст на коме је страдао. Има црвенкастосмеђу косу и браду. Одевен је у бели хитон са ружичастим наборима и зелени химатион. До њега је светац потпуно истог лика у окер химатиону, са црвеним плаштом, окренут ка трећем свецу, који је млад, дугокос и без браде, истога типа као и претходни голобради светац. Његов хитон је пурпурни са пребаченим плавим плаштом и он обема рукама држи јеванђеље. Сви свеци на стопалима имају отворене сандале тзв. апостолке, док су им око главе позлаћени нимбови. Позадина је решена свуда на исти начин, у доњем делу је у окер тоновима, што асоцира на пустињу, а у горњем делу је тиркиз плавозелено небо са пуно белих облака. Централна икона Свете Тројице (сл. 4) припада новијем типу тзв. новозаветне Тројице. Као средишња композиција сложеног литургијског програма највећих је димензија, и са Благовестима и Распећем чини целину по вертикали. Целокупан иконографски програм, почевши од кључних сцена Благовести, Свете Тројице и Распећа, указује на јасну литургијску поруку жртве и искупљења, што упућује на сам чин богослужења који се обавља у олтару са симболичним жртвеним карактером. Представа Безгрешног зачећа, спојеног са Светом Тројицом, постаје саставни део циклуса Великих празника, а у српско сликарство стиже из Украјине у XVII веку. Барокно иконографско решење Свете Тројице јавља се и у православљу и у католичанству још од средњег века. Оличено је у представи Христа Сина и Саваота Оца31 који седе један поред другога на облацима, док Свети Дух, у виду голуба, лебди изнад њих. Актери су распоређени у облику једнакостраничног троугла, по утврђеном реду. Десно од Бога Оца је Бог Син, а изнад, у средини је Свети Дух, који је окренуо главу у његовом правцу.32 Тематика је проширена сценом Крунисања Богородице, која се појавила у Италији, Шпанији и Енглеској у XV веку, а у осталим европским земљама је присутна од XVII века.33 У српској уметности има неколико варијаната ове теме, а Богородица може да стоји или да клечи. На врњачкој икони одабрана је скраћена верзија, без лика Богородице, на којој Бог Отац и Бог Син само заједно придржавају круну, која је знак славе и тријумфа над смрћу као последице прародитељског греха. Са благословом Светога Духа Богородица постаје Царица Неба јер је безгрешно зачела.34 По хоризонтали ред апостола као настављача Христове земаљске делатности, уз икону Свете Тројице, укомпонован је са Крунисањем, које потврђују статус Богородице као небеске краљице, јер је она на земљи била њихова краљица. Исус Христос представљен је у пурпурној хаљини са плавим плаштом. У десној руци, савијеној у лакту, држи крст, којим је истакнута његова искупитељска улога.35 Босо, лево стопало му је на плавом сфаиросу. Бог Отац десним стопалом додирује сфаирос, док левом руком придржава жезло. Одевен је у бели хитон са зеленим плаштом. Има троугласти нимб са сигнатуром Алфа и Омега (Ја сам почетак и крај), као и Исус Христос, чији је нимб округао. У врху композиције је Голуб као Свети Дух, од кога полазе зраци благослова. Позадина је светлоружичаста, са белим облацима, док је сегмент неба око Светога Духа у светложутом тону. Завршницу иконостаса представља Крст са Распећем (сл. 10), постављен на правоугаоном постаменту, са полукружним делом попут барокног забата. На његовој смеђој основи, схематски је насликанa Адамова лобања, јер је Христос распет на његовом гробу и назива се другим Адамом. Доњи крак крста постављен је на позлаћену куглу. Краци имају декоративне тролисне завршетке са аплицираним позлаћеним листићима, док се на самом врху налази голуб – Свети Дух. Ту је и механизам за подизање кандила, који се претходно јавља у црквама брвнарама 118

Maрина Лукић Цветић

у различитим стилизованим варијантама.36 Исти голуб је на иконостасу Настаса Томића у Мрчајевцима.37 Између кракова крста додати су сунчеви зраци који указују на његову светлосну симболику. Издужена фигура распетог Христа, као искупитељске жртве на крају свог земаљског трајања, прилагођена је облику крста. Представљена је уобичајено, са главом благо спуштеном ка десном рамену, без наглашених емоција и изражавања бола. У складу са источном иконографијом, шаке и свако стопало су појединачно прикуцани клиновима, а око бедара је обмотан перизомом. На горњем делу вертикалне пречке крста пребачен је бели отворени ротулус са сигнатуром I Н Ц I, према почетним словима речи „Исус Назарећанин Цар Јудеја”. Око Христове главе је нимб плаве боје. У краковима крста налазе се симболи јеванђелиста. Лево од Христовог Распећа налази се медаљон са представом Богородице (сл. 4) у стојећем ставу, која као сведок догађаја, гестикулацијом изражава свој бол. Лева рука јој је на грудима, а десна спуштена наниже. Одевена је у плаву доњу хаљину и сиви мафорион. Стеновит пејзаж насликан је белим тоновима. Као пандан, с леве стране постављен је Свети Јован Богослов (сл. 3), који стоји босоног, са погледом ка небу и тугује за Спаситељем. Десна рука му је на образу, а лева подигнута у гесту жалости. Носи плаву хаљину опасану у струку, са дијагонално пребаченим црвеним плаштом. У групи медаљона налазе се још два медаљона са представама мироносица (сл. 4) које тугују за распетим Христом, што представља иконографски изузетак. Мироносице се сликају поред Богородиве у композицији Распећа, из циклуса Христових страдања и у композицији Васкрсења Христовог из циклуса Великих празника. Мученица с леве стране је у зеленој хаљини са плавим плаштом, а с десне стране је обрнуто, мироносица је у плавој хаљини са зеленом плаштом. Обе фигуре су у полупрофилу и гледају ка Распећу, док су им руке скрштене на грудима. Сви ликови у медаљонима имају плаве нимбове, као и распети Христос. На позадина су насликани облаци. Врњачки иконостас представља занимљиво сликарско остварење, са добро осмишљеним, сведеним иконографским програмом, у духу претходне барокне уметности, са елементима новијих уметничких схватања. Настас Томић, чији иконографски рад још није у целости сагледан и вреднован, показао је овде умешност прилагођавања расположивим површинама. Фигуре су статичне, ликови се понављају, а по изгледу лако се уочавају три старосна типа. Првом типу припадају млади, голобради свеци дуге смеђе косе. Други тип чине фигуре средњег доба, црвенкастосмеђе косе и браде, какав је и Исус Христос. Трећу групу чине старци беле косе и браде, којима припада и Старац дана. Све фигуре су представљене у анфасу или у благом полупрофилу и контрапосту. Носе одећу античких филозофа, а у рукама су им јеванђеље, перо, њихови симболи или оружје од кога су страдали. Израз лица им је миран, поглед је усмерен у даљину, издвојених карактера нема и готово да се стиче утисак да уметник на свим иконама понавља исти лик. Одликује га коректан, прецизан цртеж и светао, изузетно нежан инкарнат, са градацијама, валерима, полутоновима и смеђим сенкама. Одећа је сликана углавном чистим, интензивним бојама, са великим контрастима. Настас Томић је одбацио традиционални начин сликања и у иконопис је пренео манир ваздушастог, прозрачног и акварелски лаганог сликарства, угледајући се на познатог иконописца и живописца Димитрија Посниковића. Моделација је изведена лаганим сенчењем које омогућава уље као савременија техника у иконопису. Најсличнији врњачком иконостасу је нешто раскошнији и монументалнији иконостас из Цркве Светих Петра и Павла у Мрчајевцима,39 који је урађен 1896. године. На њему се понављају иконографска решења са иконостаса из Врњачке Бање: престоних икона, арханђела Гаврила из Благовести, арханђела Михаила са двери проскомидије, Светог Стефана Првомученика са двери ђаконикона и Светих Петра и Павла. Уместо Васкрсења Христовог као централне композиције у Мајдану и Мрчајевцима, на врњачком иконостасу представљена је Света Тројица са Богородичиним крунисањем. Иконостас цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи

119

М. Тимотијевић, Српско барокно сликарство, 304. 36

Д. Ст. Павловић, Цркве брвнаре у Србији, Саопштења V, Београд 1962, 162. 37

Д. Рајић, Црква Светог Петра и Павла у Мрчајевцима, Зборник радова Народног музеја XXVI, Чачак 1996, сл. 13. 38

Аутор цртежа иконостаса са распоредом икона је Маријана Урошевић. 39

Д. Рајић, Црква Светог Петра и Павла у Мрчајевцима, Зборник радова Народног музеја XXVΙ, Чачак 1996, 52–57, сл. 10–15, 17, 18.

Цртеж иконостаса са распоредом икона38: 1. Натпис ктитора 2. Натпис ктитора 3. Арханђел Михаило 4. Богородица са малим Христом 5–6. Благовести 7. Исус Христос 8. Св. Стефан Првомученик 9. Три апостола 10. Три апостола

11. Света Тројица 12. Три апостола 13. Три апостола 14. Адамов гроб 15. Мироносица у медаљону 16. Богородица у медаљону 17. Распеће 18. Свети Јован Богослов 19. Мироносица у медаљону

За разлику од мајданског иконостаса, где су због висине и издужених дашчаних подлога, фигуре издужене, у Врњачкој Бањи је због нижих вертикала дошло је до скраћења, па су фигуре апостола представљене са великим главама и предимензионираним стопалима, а размера величине главе и насликаног дела, уместо уобичајених 1 : 7, је 1 : 6. Врњачки иконостас, због запрљаности и оштећења, претрпео је знатне измене 1954. године. Уместо конзерваторско-рестаураторских радова приступило се пресликавању, замени икона и фарбању иконостасне преграде. Радомир Станић је, у свом теренском извештају, констатовао да је Немања Бркић пресликао иконостас залепивши платно и сликајући нове теме, тако да је остало оригинално само Распеће са четири иконе у медаљонима. На основу горње зоне, закључио је да је иконостас био „занимљиво сликарско остварење, одговарајуће времену у коме је настало”. Свеобухватни конзерваторски радови, изведени 2010–2011. године у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву40, показали су сасвим другачију слику. Преко престоних икона, представа апостола и Свете Тројице биле су постављене нове иконе које је насликао Немања Бркић и оне нису оштетиле првобитни иконопис. Царске и бочне двери биле су раније пресликане, а преко престоних икона биле су постављене иконе рађене уљем на лесеониту, као успешне копије по Урошу Предићу. Чим је иконостас демонтиран, што је омогућило боље сагледавање икона, могло се закључити да је његов аутор Настас Томић, како је публиковао Угљеша Раичевић, који овај иконостас погрешно датира у 1884. годину, што су прихватили и каснији истраживачи. Ктиторски натпис са парапета, наводи да је иконостас насликан 1875. године. Међутим, скинут је бојени слој са двери и дошло се до оригинала, што је потврдило да их је насликао такође Настас Томић. Током конзерваторских радова скинути су каснији слојеви боје са носача иконостаса и враћена је првобитна мермеризација. Очишћене су и иконе Немање Бркића, које ће бити презентоване ван иконостаса. Ако је тачна тврдња Јелене Боровић Димић да је црква у Врњачкој Бањи подигнута 1862. године, сасвим је логично да је убрзо добила и нов иконостас 1875. године. Његов ктитор, Јован Кујунџић имао је свој посед у близини, тако да је одабрао бањску цркву за спомен преминулим члановима своје породице, изван Београда, јер у натпису помиње своју „второбрачну супругу” и децу из новог брака.41 Није познато зашто је Настас Томић изабран за сликара. Могућно је да је то учињено због тога што је црква припадала Крушевачкој епархији и да су на то утицали оснивачи „Оснивателно-фундаторског друштва лековите киселовруће воде у Врњцима”, пре свега Павле Мутавџић, окружни начелник из Крушевца. У цркви није сачувана документација у вези са постављањем новог иконостаса, а постојећи црквени летопис је новијег датума. Најзначајније је што је, захваљујући Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву, у време помаме за новим иконостасима, врњачки иконостас конзервиран и сачуван у храму. Млади врњачки свештеници су на обострано задовољство, због уважавања образложења стручњака службе заштите, прихватили препоруку да иконостас задрже, а захваљујући свом угледу обезбедили су и средства за његову конзервацију.

Иконостас цркве Рођења Пресвете Богородице у Врњачкој Бањи

121

Руководилац конзерваторскорестаураторских радова је Душко Јовановић. 41

Постоји податак да се Јован Кујунџић женио четири пута, али се том проблематиком нисам бавила. 42

Аутор фотографија је Далибор Анђелковић.

Marina Lukić Cvetić THE ICONOSTASIS OF THE CHURCH OF THE NATIVITY OF THE HOLY MOTHER OF GOD IN VRNJAČKA BANJA Summary Vrnjačka Banja lies on the slopes of the mountain of Goč, in the valley of Vrnjačka and Lipovačka rivers. Its healing springs have been used since prehistoric times, when settlement of this area started. The traces of material culture from the Roman period as well as those from the period of Byzantium and Turkish rule have been found. After the liberation, at the time of Prince Miloš’s rule, this area began to be settled and developed rapidly. In the locality Krš, called Crkveno, and after the Second World War Čajkino Brdo, there used to be a log church, which was replaced with a church made of frail material in 1834. Thanks to the efforts of Bishop Joanikije Nešković and the priest Hadzi Jeftimije Popović, the new church was built in 1862, and it soon got its iconostasis. In 1875, Jovan Kujundžić, the tradesman from Belgrade, known as the father of Milan Aberdar and Dr Vojislav Kujundžić, funded the painting and installation of the iconostasis in memory of his deceased wife Nasta and their nine children. Its author was the painter Nastas Tomić, from Macedonia, who worked as a teacher of drawing and fine handwriting in the Kruševac Grammar School. The iconostasis belongs to high altar partitions, and its icons are distributed in three rows. The founder’s inscription is on the parapets. At the side doors there are icons of Archangel Michael and St. Stephen the Protomartyr, and at the royal doors Annunciation. The throne icons with the presentations of The Mother of God with Little Christ and Jesus Christ also belong to the first zone. The Apostles and the icon of The Holy Trinity are distributed in the second zone. At the top there is The Crucifixion, with the medallions with the presentations of: The Mother of God, St. John the Theologian and two myrrh-bearing women, which represents an iconographic exception. The iconostasis was conserved and restored during 2010-2011 at the Institute for Cultural Heritage Preservation in Kraljevo.

ВУК НЕДЕЉКОВИЋ

UDK: 725.945(497.11)”1912/1918” ID: 190164236

СПОМЕНИК СРПСКИМ РАТНИЦИМА 1912–1918. У ПОЛУМИРУ1 Апстракт: Чланак представља студију случаја у којој се разматрају контекст настанка, форма и функционисање Споменика српским ратницима 1912– 1918. у Полумиру. Овај споменик, подигнут током међуратног периода, посматра се као природно-уметничка целина коју чине скулптура ратника и елементи природе који је окружују, односно стена на којој је фигура постављена, стабло црног бора које је изникло из ње и Ибарска клисура. Интерпретација целине заснива се на анализи уметничких и идеолошких околности које су утицале на њено формулисање и функционисање. Такође, у раду се разматра однос према овом споменику у историјском времену.

При писању ове студије помогли су ми својим саветима проф. др Ненад Макуљевић, ванредни професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду, Драган Драшковић, историчар и директор Народног музеја у Краљеву и Милољуб Арсић, историчар и архивиста Историјског Архива Краљево, којима се овом прилоком захваљујем. 2

Кључне речи: споменик, Полумир, Ибарска клисура, ратови 1912–1918, простор памћења. Подизање споменика палим борцима из Првог светског рата било је током међуратног периода опште место како у европској тако и у српској култури.2 На територији Краљева се такође подиже велики број споменика посвећених српским ратницима из балканских ратова и Првог светског рата.3 Јавни простори представљали су поље у коме се јасно манифестовао и репрезентовао идентитет заједнице. Једно од средстава путем којих су се изражавале ове идеје у јавном простору била је визуелна култура. Јавни споменици, као објекти који садрже меморијалне вредности, коришћени су у том циљу.4 Жеља да се овековечи сећање на одбрану националне државе и територије условилa је подизање великог броја споменика српским ратницима 1912–1918. током међуратног периода.5 Један од њих подигнут је у селу Полумир, које се налази на путу Краљево–Рашка, северно од Ушћа (сл. 1)6. Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру, на десној обали Ибра, и спомен-чесму на левој, изградили су радници који су били ангажовани на грађењу пруге кроз Ибарску клисуру и на реконструкцији пута Краљево–Рашка у овом крају 1930. године. Предузимач ових радова било је техничко предузеће „Лабор” из Београда, које је за тај посао ангажовало раднике из околних места, од којих је вероватно потекла идеја о изградњи споменика.7 На спомен-чесми посвећеној радницима који су били ангажовани на изградњи пруге и пута, на белим мермерним плочама су исписани натписи: „ЧАСТ И СЛАВА РАДЕНИЦИМА НА ИЗГРАДЊИ ПРУГЕ И ПУТА,” „Е. Ч. 1930.” и „ЛАБОР.” (Сл. 2–5)8 Подизање овог споменика заснивало се на идеологији национализма, односно њеним топосима, као што су прошлост, територија и хероји, који су били у служби произвођења националне традиције.9 Фигура српског војника са пушком у десној руци, висока три метра, изливена од бетона и постављена на каменом постољу које је надограђено на високу природну стену пирамидалног облика изнад бука Јагњило на Ибру представљала је носиоца ових идеја. Поред ње изникло је и развило се стабло црног бора.10 Симболична фигура српског војника са пушком у десној руци представља знак кроз који је изражена идеја борбе и профане жртве за нацију, и означава спремност српских војника да бране националну територију, народ и отаџбину по цену сопствених живота.11 Фигура ратника окренута је лицем према северу, ка смеру из ког је долазио непријатељ. На споменицима националног окупљања какав је овај, непријатељ заузима место које треба да гарантује интегрисање нације.12 Овакво позиционирање споменика замишљено је и изведено у циљу хероизације српских војника. Фигура ратника надовезује се на стену као да је „изни-

S. Goebel, Re-Membered and ReMobilized: The ’Sleeping Dead’ in Interwar Germany and Britain, у: Journal of Contemporary History, Vol. 39, No. 4, Special Issue: Collective Memory (Oct., 2004), 487–501; D. J. Sherman, Bodies and Names: The Emergence of Commemoration in Interwar France, у: The American Historical Review, Vol. 103, No. 2 (Apr., 1998), 443–466; О. Манојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу”: култ палих војника у Италији и Југославији у годинама између два светска рата, у: Годишњак за друштвену историју, год 9, св. 1–3, Београд 2002; В. Пантић, Споменици и гробља из ратова Србије 1912–1918, Београд 1976; В. Суботић, Меморијали ослободилачких ратова Србије, књ. 1, 2, Београд 2005/2006. 3

М. Матијевић, Краљевачки споменици Солунцима у славу, Краљево 2009. 4

Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку. Систем европ– ске и српске визуелне културе у служби нације, Београд 2006, 255, 274. 5

О споменицима као непролазним знацима победе из прошлости и опомени за будућност видети: A. Asman, Rad na nacionalnom pamćenju, Beograd 2002, 60. 6

Извор фотографије http://www. tt-group.net/for um/vie wtopic. php?f=8&t=1879 7

Техничко предузеће „Лабор” из Београда било је предузимач изградње треће деонице пруге нормалног колосека Краљево–Рашка под називом „Полумир”, од Полумира до Ушћа у дужини од 11 км (од 31 до 42 км) од 1928–1930. године: АЈ, Министарство саобраћаја КЈ, Ф 22.

Сл. 1. Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру

кла” из ње. На тај начин је карактер српских војника симболично везан за карактеристике тла, односно стене, чиме добија епитете снаге и чврстине. Оваква визуелна реторичка конструкција симболизује везаност српских ратника и народа за националну територију и представља отелотворење националне војске и идеје о нацији као колективном хероју.13 (Сл. 6.)14 Елементи природе који чине и окружују споменик у Полумиру део су његове реторичке структуре. Природа је у идеологији национализма означавала идеје отаџбине, домовине и родног тла, а кроз њу се, такође, подстицало сећање на прошлост.15 На стени на којој је постављена фигура војника исписани су натписи: „ИБАРСКИМ ЈУНАЦИМА ПАЛИМ ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ 1912–1918.” и „ТЕХНИЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ ЛАБОР 1930”16. Стена и камен који чине постоље споменика представљају елементе са националним значењем. Уобичајена реторика монументалности при градњи традиционалних споменика као архитектонско-скулпторалних целина током међуратног периода подразумевала је зидање пирамидалног каменог постоља које указује на апотеозу палих српских ратника,17 вечито сећање на њихову жртву, као и на националну територију.18 У српској средини оваква реторичка конструкција се јавља у поезији, односно у песми „Отаџбина” Ђуре Јакшића, 1875. године:

Фото: Вук Недељковић.

Исто; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 51 – 121, 143–155. 10

М. Николић, нав. дело; Упор.: М. Матијевић, нав. дело, 277. 11

P. C. Stern, Why Do People Sacrifice for Their Nations?, у: Political Psychology, Vol. 16, No. 2 (Jun., 1995), (215– 235), 215. 12

A. Asman, нав. дело, 52.

М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806, у: Наслеђе V, Београд 2004. 14

Извор фотографије http://www. panoramio.com/photo/29548152 15

Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 143–144.

/…/ А камен овај, ко пирамида Што се из праха диже у небо, Костију кршних то је гомила Што су у борби против душмана Дедови твоји вољно слагали, Лепећи крвљу срца рођеног Мишица својих кости сломљене, – Да унуцима спреме бусију, Оклен ће некад смело презирућ Душмана чекат чете грабљиве. И само дотле, до тог камена, До тог бедема – Ногом ћеш ступит можда, поганом! /…/ Чућеш у борбе страшној ломљави: „Отаџбина је ово Србина!”19

М. Николић, Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру: Документација Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, бр. досијеа: I/163.; Упор.: М. Матијевић, нав. дело, 277. 17

M. Timotijević, Efemerni spektakl za vreme vladavine kneza Miloša i Mihaila Obrenovića – 1859–1868, u: Zbornik radova Petog kongresa povjesničara umjetnosti Jugoslavije, Peristil 31–32, Zagreb 1988, 307; Н. Макуљевић, Ефемерни спектакл у мултикултуралном Београду : повратак Вучића и Петронијевића у Србију, у: Београд у делима европских путописаца, Београд 2003, 181.

Пример таквог споменика представља Споменик српским ратницима 1912– 1918. у Краљеву, који је грађен по угледу на Спомен-костурницу браниоцима Београда 1914–1915. на Новом гробљу у Београду, у исто време када и споменик у Полумиру.20 Стена на којој је постављена фигура ратника на споменику у Полумиру има исту симболику као и зидано камено постоље, са том разликом што она представља природни саставни део тла, односно територије коју симболизује. Сличност пирамидалне форме, коју стена природно има, са постаментом краљевачког споменика могла је бити асоцијативни разлог који је допринео одлуци да се на њој постави скулптура ратника која, такође, подсећа на фигуру ратника са краљевачког споменика, и да се тако начини ова меморијална целина. (Сл. 7)21 Други елементи природе такође су замишљени као симболи везаности српских војника за родно тло. Стабло црног бора које је изникло из стене поред споменика „природно” припада тлу на ком је изникло, као што, исто тако, то тло „природно” припада њему, па ово дрво представља симболични пандан фигури ратника као симбола везаности српске војске и народа за национално тло којим је детерминисан њихов карактер. По сведочењу мештанина Душана Радовановића, рођеног 1930. године,22 на самом стаблу је током међуратног периода била окачена српска застава, као једно од најважнијих националних знамења и симбола преко којег се истицала српска национална и државна власт над овом територијом и као „свети објекат” под којим су се српски војници борили.23 Из натписа на стени сазнајемо да је овај споменик посвећен „ибарским јунацима”, што указује на то да је њихов идентитет одређен реком Ибар. Ибарска клисура виђена је као један од природних географских оквира у којем се препоСпоменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру

125

М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806, 24, напомена 91. 19

Ђ. Јакшић, Отаџбина, у: Ђ. Јакшић, Песме, Сабрана дела Ђуре Јакшића, књ. I, приредио Д. Иванић, Београд 1978, 101–102. 20

Д. Драшковић, О изградњи споменика српским ратницима у Краљеву, у: Наша прошлост 9, Краљево 2008; В. Недељковић, Споменик српским ратницима 1912-1918. у Краљеву, у: Зборник радова са међународног научног симпозијума Простори памћења: архитектура – баштина – умет– ност, Филозофски факултет у Београду/Музеј примењене уметности у Београду, Београд, 2011, у штампи. 21

Разгледница из Историјске збирке Народног музеја Краљево. 22

Интервју са господином Душаном Радовановићем обављен је 18. октобра 2011. године у приватном домаћинству које је налази у селу

Сл. 2. Спомен-чесма Полумир у непосредној близини споменика. 23 Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 175. 24

Исто, 143.

25 Ж. Г. Павловић, Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском 1915. године, Београд 1968, 621–665. 26

М. Матијевић, нав. дело, 35.

27 П. Опачић, Солунска офанзива 1918, Београд 1980, 369. 28

A. Asman, нав. дело, 52.

29 O. Manojlović, Koncentrični krugovi pamćenja. Secanje, tradicija i istorija, у: Tokovi istorije 1–2, Београд 1996, 99. 30

Упор.: Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку, 144.

A. D. Smith, Culture, Community and Territory: The Politics of Ethnicity and Nationalism, у: International Affairs (Royal Institute of International Affairs 1944–), Vol. 72, No. 3, Ethnicity and International Relations (Jul., 1996), 453.

32 О култу мртвих ратника видети: A. Mass, Der Kult der toten Krieger, Frankreich und Deutschland 1870– 71, у: Nation und Emotion, Deutchland und Frankreich im Vergleich 19. und 20. Jahrhundert, Hrsg. Von E. Francois, H. Siegrist, J. Vogel, Göttingen 1995, 215– 231; О развоју овог феномена у Србији током XIX века видети: М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806, 10–18. 33 Љ. Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1912-1918, књ. III, Београд 1997, 297.; Lj. Dimić, Integralno jugoslovenstvo i kultura 1929–931, у: Dijalog povjesničara – istoričara, knj. 3, Počuj, 12 – 14. maja 2000, priredili Hans-Georg Fleck, Igor Graovac, Zagreb 2001, 333–349; О. Ма-

знаје српска нација.24 Она је представљала природни пут којим су се српски војници узводно повлачили, а низводно враћали на своју територију током Првог светског рата. Краљево је током Првог светског рата, 29. и 30. октобра 1915. године, приликом повлачења српске војске на југ, под налетом аустро-немачке армије, након пада Београда, било место окупљања избеглица из свих крајева Србије, српске владе, српске врховне команте и дипломатског кора. Након тога уследило је повлачење српске војске Ибарском клисуром ка Косову и Метохији,25 а потом преко Албаније и Црне Горе ка грчком острву Крф. На грчком полуострву Халкидики извршена је реорганизација српских војних јединица. Војници са подручја које гравитира Краљеву били су укључени у Шумадијску дивизију, у оквиру Друге армије, под командом војводе Степе Степановића. Заједно са савезничким снагама формиран је Солунски фронт. Пробој Солунског фронта изведен је у другој половини септембра 1918. године, а српска војска одиграла је кључну улогу 15. септембра. Краљево је ослобођено 22. октобра 1918. године.26 Шумадијска и Тимочка дивизија су заједно марширале од Рашке до Краљева Ибарском клисуром.27 У жанру споменика историја постаје инструмент политике, па се историјски догађаји из ратног периода митологизују, чиме се стварају симболичке јединице националног памћења којима се спроводи историјско образовање нације. У том циљу се историјски подаци материјализују и претварају у чврсте симболе сећања.28 Прелазак српске војске преко Албаније се кроз митску интерпретацију доводио у везу са библијском симболиком Голготе, док је њен тријумфални повратак интерпретиран као васкрсење српске војске, народа и државе.29 Ибарска клисура постала је, тако, препознатљив природни елемент српске државе и представљала је locus националне меморије на Први светски рат.30 Подизањем Споменика у Полумиру за Ибарску клисуру се везују заједничка сећања која тако постају национална. На тај начин је извршена милитаризација овог пејзажа и територијализација националног и локалног памћења на српске војнике из Првог светског рата.31 Ова меморијална целина чини природно-уметничку „слику” којом се, као реторичком конструкцијом, стварао и развијао патриотски култ мртвих ратника / палих бораца, националних мученика, који су дали своје животе и жртвовали се за слободу своје отаџбине.32 Опште место идеологије национализма добило је своју визуелну форму у овом простору памћења. Он је изграђен визуелним реторичким средствима која је требало да обезбеде вечито сећање на њихову жртву као херојски чин. Овакав однос према страдалим војницима имао је током међуратног периода своје идеолошко утемељење. Подизање овог споменика уклапало се у друштвену климу међуратног периода током којег је власт Краљевине Срба, Хравата и Словенаца / Краљевине Југославије препознала Први светски рат као историјски значајан догађај за живот нације и конституисање државе, односно као „моралну и духовну подлогу” на чијим основама се градила нова државна традиција.33 Подизање споменика, као знак сећања на пресудни моменат за развој заједнице и на њене хероје као идеалне примере националног карактера и носиоце моралних вредности (exemplum virtutis), било је пропраћено жељом да се садашњост прикаже као испуњење националне и државне историје.34 Споменик је, тако, замишљен као ангажовано реторичко средство чије јавно дејство је утицало на трајно меморисање ослободилачких ратова вођених у периоду од 1912. до 1918. године унутар колективног памћења. Кроз истицање смрти српских војника као свесне жртве за националне интересе, величала се и сакрализовала национална борба за ослобођење и уједињење југословенских народа, што је био основ за изградњу националног и државног идентитета.35 Будући да је постављен на високој, неприступачној, али веома видљивој стени поред пута, преко Споменика српским ратницима 1912–1918. у Полумиру слала се порука о ратној победи чија је основна тековина слободна и уједињена отаџбина на челу са краљем, на шта је јасно указано у горепоменутом натпису исписаном на стени. Споменик је требало да буде сведок трајности оваквог стања у отвореном историјском контексту који се непрекидно мењао.36 Даљи живот и функционисање споменика одсликавали су се кроз друштвене, политичке и идеолошке односе према њему.37 Током Другог светског рата долина Ибра представљала је транзитну саобраћајницу којом се кретала немачка војска. Немачки војници застајали су ради освежења крај спомен-чесме која је подигнута 126

Вук Недељковић

Сл. 3 до 5. Натписи на спомен-чесми

поред пута и, по сведочењу мештанина и очевица Душана Радовановића, пуцали на споменик у Полумиру. Овај чин имао је идеолошко утемељење у експанзионистичкој расистичкој политици крви и тла Трећег рајха спрам „инфериорних” Словена и у жељи за осветом за некадашњи пораз. На чињеницу да је немачка војска Први светски рат доживљавала као пораз за који се требало осветити указују речи Франца Бемеа, главнокомандујућег генерала у Србији, упућене немачким војницима приликом почетка немачке офанзиве против устаника у Србији: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих.”38 Девастација Споменика у Полумиру, као природно-уметничке целине засноване на непријатељској идеологији националне везаности и жртве за родно тло, представљала је један од видова освете немачких војника за пораз у Првом светском рату преко које се наглашавала немачка доминација на овом тлу током Другог светског рата. Споменик у Полумиру је подвргнут конзерваторско-рестаураторским радовима 1976. године.39 Овим радовима руководио је Милоје Николић, који је у „Опису конзерваторских радова на Споменику српским ратницима у Полумиру у 1976. години” указао на стање споменика: „Према увиду у његово стање, констатовано је да скулптура војника па и читав споменик доживљавају врло тешку ситуацију. Наиме, скулптура војника је сва у пукотинама и оштећена из ратног периода. Поједини делови се буквално распадају, а постоље споменика је такође дотрајало. /…/ због разорног дејства атмосферских чинилаца.”40 Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру проглашен је, заједно са црним бором, за културно добро – споменик културе, 20. децембра 1983. године на седници Вођа удруженог рада, Вођа месних заједница и Друштвено-политичког већа, у време када је председник Скупштине општине Краљево био Бранко Маричић.41 Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру представљао је активни чинилац у креирању стварности средине у којој је подигнут. Проучавање подизања и даљег функционисања споменика посвећених српским ратницима 1912–1918. као симбола сећења на Први светски рат пружа нам потпунији увид у друштвену и културну историју краљевачког краја, што је био циљ ове студије случаја.

Сл. 6. Фигура ратника нојловић-Пинтар, „Благо и њима јер су славно пали за отаџбину, краља и слободу”…, 84; О произвођењу традицијe видети: Izmišljanje tradicije, (ur. Erik Hobsbom, Terens Rejndžer), Beograd 2002; O. Manojlović, Koncentrični krugovi pamćenja…, 91– 103; Н. Макуљевић, Уметност и национална идеја у XIX веку…, 51–70. 34

A. Asman, нав. дело, 53; A. D. Smith, Culture, Community and Territory, 454. 35

М. Тимотијевић, Меморијал ослободиоцима Београда 1806, 9–34, 9. 36

A. Asman, нав. дело, 59.

И. Борозан, нав. дело, 397–398.

Зборник, I, 459–460, цитирано по: С. Крејаковић, Краљево, октобра 1941: међу митом и истином, у: Краљевачки октобар 1941. Опомена, каталог изложбе, Краљево 2011, 41. 39

Ибарске новости, 4. март 1976, 6.

М. Николић, нав. дело.

Документација Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, бр. досијеа: I/163.

Споменик српским ратницима 1912–1918. у Полумиру

127

Vuk Nedeljković THE MONUMENT TO THE SERBIAN WARRIORS 1912-1918 IN POLUMIR Summary The Monument to the Serbian Warriors 1912-1918 in Polumir was built by the workers who worked on the construction of the railway line and reconstruction of the road through the Ibar gorge in 1930. The contractor of those works was the Construction Enterprise “Labor” from Belgrade. The monument, together with its environment, represents a natural and artistic whole that consists of the warrior figure, the rock on which it is placed, the black pine that sprouted out of it and the gorge of the Ibar river. Erection of this monument established the memory to the fallen warriors and created their cult. The elements of nature are part of the rhetoric structure of this monument as the carriers of the national symbolics. The Ibar gorge as the location in which this monument was erected represents a locus of national memory of the First World War. Construction of this monument fitted in with broader social circumstances in the period between two wars during which the First World War was recognized by the state as the moral and spiritual basis on which the Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes / Kingdom of Yugoslavia was built. Since it represented the sign of power of the Serbian state over this territory as the consequence of victory in the First World War, the Monument to the Serbian Warriors 1912-1918 in Polumir was devastated by German soldiers during the Second World War. This act was ideologically grounded and represented a revenge for the defeat in the past, which stressed the dominance of the German army over this territory during the Second World War. The Monument to the Serbian Warriors 1912-1918 in Polumir was proclaimed, together with the black pine, the cultural property – cultural monument, on the 20 December 1983.

Сл. 7. Споменик српским ратницима 1912–1918. у Краљеву

БОЈАНА МИЉКОВИЋ КАТИЋ Историјски институт, Београд

ЧЕМУ СЛУЖИ МОДА? Мода у Србској новини или Магазину за художество, књижество и моду Апстракт: У раду је разматран однос према моди уредништва часописа Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду, који је излазио у Пешти и Будиму 1838–1839. године, и то анализом редовне модне рубрике – Ношај. Показано је да је лист пратио моду из више разлога. Маркетиншки циљ је био да се привуче женска читалачка публика, али је мода у овом часопису првенствено служила упознавању српске публике с најновијим модним трендовима у Паризу и Бечу. Специфичан начин на који је она презентована – описи модела у новинама, а цртежи на листовима – омогућио је стварање сопствених, личних или професионалних, модних журнала. Објављивањем програмског текста о моди, уредништво се заложило за праћење моде у српском друштву, јер је у њој видело начин саображавања тог друштва развијенијим западноевропским друшт– вима и начин личног усавршавања и јасног показивања припадности европској култури. Будући да је подстицала лични и културни развој, као и развој привреде – првенствено индустрије и радиности, мода је сматрана не само оправданом, већ и нужном друштвеном појавом. Кључне речи: српска штампа, 19. век, мода, модна рубрика, модни трендови. Увод Када се 1838. године у Пешти појавио нови лист на српском језику – Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду, који је основао, уредио и издавао будимски адвокат Антониј Арнот (1808–1841),1 био је то по много чему специфичан лист.2 Ослањао се на традицију алманаха, али је истовремено имао и многе елементе савремених магазина, па чак и неке елементе новина.3 Био је нестандардан и по неким другим карактеристикама. Најзанимљивије је да је Србска новина или Магазин први међу листовима на српском језику имао два уредника, од којих је један – гравер Доминик Перласка (1801–1846) – био графички, односно ликовни уредник.4 Лист је, као и већина алманаха и календара, објављивао поучне, литерарне и друге прилоге, али је, поред тога, доносио и прилоге из света савремене уметности, науке или научних достигнућа везаних за уметност, па и чисто новинске актуелне вести. Тако је, на пример, у броју 28 објављен прилог о појави дагеротипије,5 док је као новинска вест објављен текст о великој поплави у Пешти у пролеће 1838. године.6 Редовну рубрику, која је лист приближавала савременим новинама, чинили су и прилози о актуелним ценама на пештанском вашару, водостају Дунава, лутријским добицима и слично. Иако је по садржају више припадала годишњим литерарно-забавно-поучним зборницима, по учесталости излажења Србска новина је била сличнија правим новинским издањима, јер је штампана два пута недељно. Прве године, од 1. јануара 1838, излазила је у Будиму, а друге, до 11. јуна 1839, када је изашао последњи број, у Пешти. Друге године излажења скраћен јој је наслов, па је постала Магазин за художество, књижество и моду. Овако савремено замишљен и реализован лист указује да је већина прилога имала тачно планирану сврху и у часопису и у маркетиншким циљевима уредништва. Иако је Теодор Павловић, у полемици о концепцији и називу листа, оп-

UDK: 391(=163.41)(439)”18”(046) ; 070.48СРБСКА НОВИНА ; 070.48МАГАЗИН ЗА ХУДОЖЕСТВО, КЊИЖЕСТВО И МОДУ ID: 190180620

Српски биографски речник, т. 1, Нови Сад 2004, 267. 2

Пун назив листа током прве године излажења био је Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду. „Основао, уредио и издао Антониј Арнот, зклетиј мађ. права адвокат у Будиму, са другом своим Домиником Перласка, медорезцом у Пешти. Година прва, теченије прво. У Пешти 1838. Писмени Иос. Бајмела Ц. К. Привилегир. Примациал. острогонског књигопечатетља. Следеће године скраћен му је наслов на Магазин за художество, књижество и моду. Година 2, Будим 1839.” 3

Вања Краут, Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду и мједорезац Доминик Перласка, Зборник Музеја примењене уметности 11, Београд 1967, 101. 4

Видети опширније код В. Краут, нав. дело, 101–102, 105. Исти аутор наводи различите године као године смрти Доминика Перласке. У Зборнику Музеја примењене уметности, Вања Краут наводи да је Перласка умро у Пешти 1846, 30. маја (нав. дело, 105), док у Историји српске графике од ХV до ХХ века (Горњи Милановац – Београд 1985, 105) тврди да је умро 1864, односно 1854 (резиме истог дела, 227). 5

Магазин за художество, књижество и моду (= Магазин), No 28, 5. април, Будим 1839, 112.

Новости, Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду (= Србска новина или Магазин), число 19, 5. март 1838, 80.

Цитирано према: В. Краут, Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду и мједорезац Доминик Перласка, 101.

Оглашеније је изашло у првом и осмом броју (Србска новина или Магазин, число 1, Пешта, без датума, 1838, 8; число 8, 26. јануар 1838, 36), а као најава листа за 1839. годину и у броју 99 (исто, число 99, 10. децембра 1838, 293).

Исто.

Mirjana Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka, Beograd 2006, 279. Иако ауторка хронолошке границе поставља првенствено за Београд и Србију, ни српска заједница у Хабзбуршкој монархији, бар на њеној периферији уз Дунав и Саву, није до почетка 19. века одбацила српски грађански костим, који је припадао категорији „фиксираног” одела или „ношњи”. О томе сведоче лицитациони протоколи Земунског магистрата настали распродајом оставинских маса или имовине банкротираних трговаца, у којима је забележена продаја делова тих традиционалних грађанских костима – кафтани, фесови, јатагани, појасеви и слично (видети, на пример, Танасије Ж. Илић, Тестамент Теодора Мариновића иначе Вука, земунског марвеног трговца, Зборник Матице српске за друштвене науке 12, 1956, 67– 68, 72–74; Историјски архив Београда, Земунски магистрат, Судско одељење (Ј), 1804, 973).

M. Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu, 279–280.

Ношај (Мода), Србска новина или Магазин, число 5, Пешта, 15. јануар 1838, 24. 13

Иако се у историји моде Париз сматра најзначајнијим модним центром 19. века, уредништво Србске новине или Магазина сматрало је Беч једнако важним модним центром, па је публици представило приближно исти број модела из једног и из другог града, а повремено је (осам пута) објављивало модне прилоге који су садржавали два модела – један париски и један бечки модел.

тужио уредништво Србске новине или Магазина да се „ту […] пише, ко што оће, и како оће, а Г. Перласка ревностно продаје”,7 то једноставно није било тачно. Само серија прилога о издањима књига српских писаца оповргава његов став, при чему то није била једина добро осмишљена стална рубрика. У том контексту је очигледно да су и прилози о моди били сврсисходни. Уредништво је придавало велик значај моди, па је реч мода унета и у назив листа. Чему је требало да служи, показаће овај текст. Ношај Прилози о моди објављивани су као стална рубрика под насловом Ношај. У најави листа – Оглашенију – истакнуто је да ће се „сваке седмице додавати осветљениј најновије паризске и бечке моде образац, а сваког месеца по једно художествено прибављеније на бакру или челику резано”.8 Овим је мода стекла предност над осталим „художественим прибављенијама”, односно над графичким приказима из области других уметности. Већ је наглашено у најави листа да ће прилози о моди бити, у ствари, прилози о најновијим модним трендовима у Паризу и Бечу, будући да су издавачи „особитим путем у то положеније стављени да ћемо паризске и бечке моде најбржим путем добијати, то ћемо их равним начином и што пре издавати”.9 Замишљена као модни водич српског друштва, модна рубрика Ношај сасвим се уклапала у тренд који је настао формирањем моде као општег стила одевања у грађанском друштву. Уредништво Српске новине је осетило да су у српском друштву извршене промене, које су омогућавале хоризонталну и вертикалну покретљивост њених чланова, општу мобилност припадника, и њихову промоцију, при којој је традиционални костим постао сувише статичан да би спољашњим изгледом показао припадност одређеном делу друштва, па је прилог о моди на неки начин био одговор на те друштвене промене, водич онима који су хтели да искажу своју припадност, али и своју посебност у односу на друге припаднике исте групе. Од првих деценија 19. века увођен је у српску заједницу нови стил одевања – модни, западноевропски, а ритам његовог увођења одговарао је ритму такозваних „смена цивилизација”, које су се одвијале у свим сферама живота током тога века.10 Мода се ширила из једног или два светска центра и то ширење сводило се, у суштини, на прихватање модних образаца из тих центара. У теорији моде сматра се да се формирањем моде као одевног стила она прихвата у потпуности, односно да се све новине и мене прихватају без икаквих кашњења и измена (ретардација или трансформација) које би западноевропским модним стандардима додавале локални колорит.11 Те модне постулате у потпуности је разумело и уредништво Србске новине, па је моди, тачније њеној презентацији у листу, дало значајно место. У складу с тачно схваћеним основним модним постулатима, уредништво листа се посебно трудило да објављени модели буду што актуелнији, због чега је и у најави листа наглашено да је оно у положају да веома брзо сопственој, српској, публици предочи најновије трендове светских модних центара. Способност да испуни обећано, уредништво је доказало у броју пет, где је истакнуто да је објављени модел у Паризу приказан само неколико дана пре него у Србској новини, односно да је то модел „от 5/24. Иан[унара] т[екуће] г[одине]”.12 И други модни постулат – угледање на водећи модни центар – уредништво је такође прихватило. Модна рубрика Ношај готово без изузетка промовисала је моду најзначајнијих савремених модних центара.13 Објављивани су актуелни модели из Беча и Париза, а само два пута, једном на почетку излажења листа, у броју 2 (5. јануара 1838), и други пут у броју 55 (9. јула 1838), уредништво је читаоцима препоручивало пештански одевни стил.14 Према томе, посредовање образаца пе132

Бојана Миљковић Катић

риферних модних центара било је само изузетак, јер је лист континуирано пратио врхунске модне ауторитете. Овако осмишљена рубрика имала је циљ да сваки од Ношаја подстакне образовани део друштва – тзв. културни свет, који је најчешће био и економски боље ситуиран од већине становништва – да се упозна са начином одевања најзначајнијих модних центара, а потом да га и што доследније и потпуније прихвати и опонаша. Да би се тај циљ што ефикасније постигао, лист није доносио само текстове о актуелним моделима. Напротив, текстови су били само допуна, која је требало да кориснике упозна с бојама и врстама материјала од којих су израђени приказани модели. Уместо текста, у Србској новини или Магазину за художество, књижество и моду, о моди је говорила слика – графички прикази најновијих париских и бечких модела, који су као прилози на одвојеним листовима штампани уз бројеве новина, па су били одвојиви од новина и стога практични за формирање сопственог модног журнала, како приватног, тако и професионалног.15 Тај „каталог” врхунске бечке и париске моде имао је 70 листова и био широко доступан на целом српском говорном подручју. Аутор тих листова био је Доминик Перласка.16 Маркетинг Увођењем моде у програмску концепцију листа требало је постићи и одређене практичне, маркетиншке циљеве. Као што је познато, већина издавача српских листова из прве половине 19. века имала је финансијске тешкоће, које су решаване претплатом. Ни Србска новина није била изузетак. Дугачак списак претплатника краси њен први број, али већ годину и по касније, претплатника није било довољно да лист настави са излажењем. Претплата је била несигуран извор прихода због малог броја тзв. верних читалаца, од којих је огромна већина била мушког пола. Уредништво Србске новине или Магазина посегло је, стога, за новим механизмом, који је требало да у значајној мери повећа број читалаца. Модна рубрика имала је за циљ да привуче жене читаоце и лист учини популарним код најширег дела читалачке публике. Друштвени преображај српског грађанског друштва у Хабзбуршкој монархији током прве половине 19. века омогућио је прихватање многих западноевропских стандарда како у свакодневном животу, одевању, образовању или пословању, тако и у књижевности и уопште у уметности. За разлику од оних у Кнежевини Србији, знатан део припадница српског грађанског слоја у Хабзбуршкој монархији био је писмен и могао је да прати часописе, поготово када су они нудили тзв. женске садржаје. Мода је, и тада и у 20. веку, првенствено схватана као делатност намењена женама, за које се сматрало да су склоније куповини, пријемчивије за рекламе и подложније сугестијама од мушкараца, јер су „због своје пасивности, каприциозности и ирационалности биле […] лишене самоконтроле и прорачунатости”.17 Редовна рубрика о моди требало је стога да Србску новину учини популарном међу женама. То би омогућило бољу продају листа, па је мода на тај начин била и маркетиншко средство уредништва. Истина, тај циљ није постигнут у жељеној мери, вероватно због економске несамосталности жена, и магазин је морао да буде угашен већ у другој години излажења. Модели Будући да су модни прилози били већином намењени женској читалачкој публици, не чуди што су већину модела чинили модели женских тоалета. Графички прикази модела називани су „образци”. Већ након неколико бројева Србске новине, „образци” су били нумерисани, вероватно стога да би се лакше могли пратити описи и одговарајуће слике модела. Чему служи мода?

133

„Изванреедовниј (sic!) Образ, Ношај Мађарскога одела представљајућиј” (Ношај (Мода) (с образцом) Србска новина или Магазин, число 2, Пешта, 5. јануара 1838, 12) „Дама је по паризској, а господ[ин] по пештанској моди обучен” (Ношај (Бечкиј и Пештанскиј), исто, число 55, 9. јули 1838, 220). 15

Графички прилози називани су најчешће модна табла, као у часопису Париска мода, чију је једну модну таблу из 1841. објавила Марина Коцарева Ранисављев (Marina Kocareva Ranisavljev, Moda i odevanje. Psihološki aspekti odevanja, Beograd 2010, 16). 16

В. Краут, Србска новина или Магазин за художество, књижество и моду и мједорезац Доминик Перласка, 103. Нажалост, околност да су прилози уз Ношај штампани на одвојеним листовима учинила их је данас готово недоступним. И поред великог труда, није пронађен ниједан сачуван прилог. 17

Stiven Gandl, Klino T. Kasteli, Glamur, prevela s engleskog Jelena Popović, Beograd 2007, 61.

Сл. 1. Насловна страна првог броја Србске новине или Магазина за художество, књижество и моду

Током прве године излажења листа, сваки „образац” пратио је опис насликаног модела. Последњих месеци излажења Магазина, међутим, често је само назнака о редном броју Ношаја указивала да је уз часопис објављен и модни лист, а после објављивања програмског текста о моди, нису више уопште излазили Ношаји.18 У почетку, док је уредништво упознавало „почитаемиј публикум” с модом европских центара, текстови који су пратили моделе нису се састојали само од њиховог описа. Они су садржавали и делове који нису имали директну везу с објављеним моделом, већ с модом уопште. Ти текстови требало је да додатно мотивишу жене да прихвате моду или да их упознају с популарним материјалима, начинима како се комбинује и носи одећа и слично. Тако је, на пример, у броју 5 Србске новине посебно подвучено како би требало предложене моделе комбиновати с другим деловима одеће који су у тренду и наглашено да је и енглеска краљица поручила у Паризу актуелни модни детаљ: „Даме особито носе у дружтву шпанска јапунџета (Les manteauх espagnols). Краљица је енглезска у Паризу себи наручила оваково јапунџе (од зеленог казимира, постављено с хермелином).”19 Тај детаљ свакако је требало да српске жене мотивише да у свој ормар окаче и једно „јапунџе”. Поред тога, припаднице лепшег пола су у почетку објављивања модне рубрике подучаване и о томе „шта се носи”, тј. шта је модерно. Та упутства нису била ничим везана за представљени модел: „Хаљина от алгирског цајха врлосе носи”, написано је уз модел двеју хаљина – „од белог […] и плаветног атласа”.20 Чини се да је циљ оваквих упутстава био да порукама о модерном материјалу за женске хаљине уредништво заинтригира и оне читатељке које нису спремне да следе врхунске моделе, али су вољне да моду прате коришћењем истих или сличних материјала за своју одећу. Водило се рачуна и о женама које су желеле да набаве оригиналне моделе представљене у Србској новини. Због тога су уз поједине моделе објављена не само имена кројача21 чији су модели приказани, већ неколико пута и њихове адресе.22 Слично је било и када су у питању други модни детаљи, попут украса за косу или лепеза. Тако је у броју 17, поред осталог објављено: „Косокрас (Coiffüre) с цвећем и пантљикама. По оригиналу госпое Лангер”.23 Уредништво је очигледно водило рачуна да у „образцима” буду приказани модели за све важне прилике у животу једне жене. Бројем доминирају хаљине за свакодневне активности – одласке у посете, шетње, на јавне скупове и слично. Нису остали занемарени ни модели за посебно свечане прилике – хаљине за вече и балске хаљине. Објављени су и један женски модел за јахање, као и две венчанице. Врсте приказаних и описаних модела сугеришу да је уредништво, а вероватно и јавно мњење, сматрало да би прикладно одевена жена из грађанског слоја требало да има у гардероби различиту одећу за различите друштвене активности. Тиме је „модерност” и часописа и самог друштва на још један начин дошла до изражаја. Наиме, стари грађански костим ношен је у готово свим приликама, због чега је (као и због чињенице да су се веома споро мењали његови делови, поједине или опште карактеристике) у теорији моде назван „фиксирано” одело или „ношња”.24 Нова, модерна одећа била је прикладна за различите прилике током слободног времена, времена које није посвећено раду у кући или на неком другом радном месту. То вреди и за женску и за мушку одећу презентовану у Србској новини или Магазину. Без обзира на то што је објављено свега неколико мушких модела, ниједно није било одело које би се носило у канцеларији или радњи. Везивање моде за слободно време припадника грађанске класе, али не само ње, већ и других градских слојева, указује да је уредништво, бар интуитивно, било на трагу теорије по којој „лепа хаљина није више била нешто што се носи на двору или на посебним приватним окупљањима. Сада је требало да се носи у свим јавним приликама”, како је запазио модни историчар Џејмс Лејвер.25 Према врсти одеће, највећи број модела чиниле су хаљине, највише од атласа и свиле, али и од штофа, батиста, муслина, газе… Публици је представљено и неколико капута (зимски и јесењи), мантила и једна туника. Од пратећих модних детаља, најчешћи су шешири (од аталса, свиле, крепа, сомота или сламе, заЧему служи мода?

135

Ношај без икаквог текста уз модел објављен је више пута током 1839, и то у следећим бројевима Магазина: No 126, 30. март 1839, 104; No 27, 2. април 1839, 108; No 29, 9. април 1839, 116; No 31, 16. април 1839, 123; No 33, 23. април 1839, 132; No 35, 30. април 1839, 140; No 27, 7. мај 1839, 144. 19

Ношај (Мода), Србска новина или Магазин, число 5, Пешта, 15. јануар 1838, 24.

Исто.

Реч креатор није употребљена ни у изворном ни у посрбљеном облику ниједанпут, иако се у Паризу већ појавио први модни креатор – Чарс Фредерик Ворт (S. Gandl, K. T. Kasteli, Glamur, 64). Вероватно није била ни ушла у употребу, будући да су све до средине 19. века доминирали мали модни салони под окриљем гилде и престижне радионице. Те радионице су, поред шивења модела „по мери”, нудиле и висококвалитетне колекције готових модела за клијентелу изван града, у овом случају, Париза (M. Kocareva Ranisavljev, Moda i odevanje, 92). 22

„Хаљина от атласа, с малим шлеппом, извезена са шанилиом (chenille) по оригиналу Г[оспо] дара И. Г. Бера кројача женског у Goldschmiedgasse, N-ro 625. у III. спрату” (Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 6), Србска новина или Магазин, число 10, 2. фебруар 1838, 44) или „Хаљина од филе (sic!). Хладило (Fächer) от слонове кости. По оригиналу от Господара Г. Бера, женског кројача. Косокрас (Coiffure) от Г[оспо]дара Томе Цајпелта.” (Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 7), исто, число 12, 9. фебруар 1838, 52). 23

Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 9), Србска новина или Магазин, число 17, 26. фебруар 1838, 72. 24

M. Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu, 279. 25

Цирирано према: S. Gandl, K. T. Kasteli, Glamur, 63.

Сл. 2. Србска новина или Магазин…, число 1, Пешта, без датума, 8 Сл. 3. Заглавље Србске новине или Магазина… с вињетом за 1838. годину

висно од прилике и годишњег доба). Неки модели били су комплетирани капом, турбаном, украсом за косу, шалом, па и лепезом, а један је био употпуњен и кецељим „по хинезском кроју”.26 Прилози с мушким моделима били су веома ретки (било их је свега седам). Осим тога, описи тих модела били су веома сажети. Неки Ношаји с мушким моделима тек су именовали делове одеће („Мушка кратка хаљина с јаком от кадифе”), док су други објашњени само најнужнијим подацима („Браун фрак а црне панталоне”).27 Ретко је неки од мушких модела био праћен подробнијим описом материјала или украса („Фрак, беле чакшире; летњиј капут и зелене квадрорилане чакшире и бео шешир” или „Зелен Фрак, црн Капут от Соммерцајгатакшире”).28 Језик

26 Ношај (Паризскиј) (с образцом ч. 13), Србска новина или Магазин, число 27, 3. април 1838, 112. 27

Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 8), исто, число 15, 19. фебруар 1838, 64; Ношај, Магазин, No 5, Будим, 15. јануар 1839, 20. 28

Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 6), Србска новина или Магазин, число 63, 5. август 1838, 252; Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 17), исто, число 35, 2. маја 1838, 144. 29

Др П., Одговор, Србска новина или Магазин, число 50, 23. јуни 1839, 200. 30 Смесице, Србска новина или Магазин, число 40, 20. мај 1838, 164; Др П., Одговор, 200. 31

Исто.

Мода, али не само мода, требало је, према мишљењу издавача Србске новине или Магазина, да обогати лексику српског језика. Из језичке праксе овог листа, уочљиво је да се уредништво залагало за стварање кованица којима би се заменили страни појмови настали првенствено у западноевропској уметности, којој је био посвећен садржај листа, али и у другим областима. Због тога су страни изрази за нове појмове мање или више успешно превођени на српски језик. Неки од њих су се одржали као успешна решења, док су други током деценија које су уследиле након гашења листа напуштени, било да су замењени лакшим за изговор или бољим кованицама, било да су задржани страни појмови прилагођени изговору у српском језику. Већ наслов модне рубрике показује да се уредништво Србске новине или Магазина залагало за стварање кованица које би у духу српског језика објасниле садржај страних појмова. Сматрало је да је „к чистоти и украшенију слога необходимо нуждно стране речи, за које сходна израженија у матерњем нашем језику немамо, посрбити”.29 Посрбити је некада значило превести, а некада само прилагодити изговор и графију. О начину на који треба користити стране речи вођена је и полемика у Србској новини. Најпре се уредништво, поводом вести о појави хармонијума, упитало да ли и како преводити стране појмове, а потом је уследио одговор јавности, којим оно, очигледно, није било задовољно. Тај је одговор, судећи према данашњим изразима за наведене музичке појмове, био утемељен. Наиме, требало се изјаснити о појмовима „Claviature; Piano; Tastature; Оboe и проче”,30 који су писани у оригиналној графији. Јавност се, кроз прилог у Србском народном листу број 17 и 18, изјаснила: „Када су художествена (техническа) изреченија код свију почти просвештени народа иста, зашто да их и ми у туђој њиној одежди не примамо?” будући да су то „речи кое се србски врло лако и лепо казати могу”.31 Незадовољно одговором, уредништво Србске новине наставило је да спроводи сопствену језичку праксу, која се, када је мода у питању, заснивала у првом реду на преводу страних израза. Превод страног израза праћен је у почетку објашњењем у загради, где је непознати појам исписиван оригиналном графијом. Уочљиво је и касније додатно прилагођавање већ прихваћених страних израза изговору, односно писању у српском језику. 136

Бојана Миљковић Катић

Модна рубрика у листу названа је, као што је речено, Ношај. Тај термин требало је да обухвати садржај појма мода. Иако је из програмског текста о моди јасно да се порекло и значење речи мода знало, употребљени српски израз није имао значење латинског појма modus = начин, већ је кованица у корену имала реч носити и само посредно могла се разумети као „носити на одређени начин”. У првих неколико бројева листа, појам ношај објашњаван је појмом мода, који је дат у загради. Касније је рубрика носила само име Ношај. То указује да је уредништво сматрало тај појам адекватним преводом, разумљивим за читалачку публику и усвојеним у језику. На сличан начин уредништво се односило и према другим страним терминима из области моде – увек је очигледна намера да се у српски језик уведе нова терминологија. Уредник Србске новине или Магазина, као образован припадник српског народа могао је, и процењивао је, да ли су и у коликој мери термини везани за моду познати читалачкој публици. У складу с том проценом, коришћени су већ постојећи изрази у српском језику, стваране су кованице или кованице с додатним објашњењем у загради или су поједини технички термини само исписани ћириличним писмом. Најчешће је дотад непознати појам превођен и објашњен у загради изразом исписаним оригиналном графијом, а касније је коришћен без објашњења у загради. Анализом употребљених израза могу се у неким случајевима уочити поступност којом се уредништво трудило да страни појам у што већој мери прилагоди српском језику и уведе у свакодневну употребу, као и начини на који су речи страног порекла прилагођаване српском језику. Тако је реч мантил најпре објашњена описно и с оригиналним изразом (и графијом) у загради: „малиј ограч (Mantille)”. Потом је исписивана једном као „мант`лл”, други пут „мантилл”, трећи – „мантил”.32 Без обзира на то што језик тада није био стандардизован, овакав приступ показује постепено усвајање страног израза. Такође се може приметити напор уредништва да застареле домаће називе делова одеће или украса замени новим, користећи паралелно и равноправно већ одомаћене стране изразе. На једном моделу с ресама, на пример, украс је описан као „с ројтама (ресама)”,33 док је један шал био „са францнама”, а други је модел био „са завесом (валом)”, тј. велом.34 Пример завеса-вал, поред тога, указује да се настојало на прихватању специфичних техничких термина за моду, па је општи појам – завеса – замењиван техничким термином за ту нову област – моду. Иако је већина техничких израза превођена, неки су ипак остајали непреведени, већ само ћирилицом „прочитани” („Хаљина је от газе са овезом (Bund) и с бандшлеифом (Bandschleifen) украшена”).35 То упућује на закључак да су ти појмови означавали не само српској средини непознате предмете, већ да су били потпуно непознати и образованим људима који су познавали модну терминологију – називе материјала, украса, делова одеће и слично. Посредно, то потврђује да су заиста у Србској новини или Магазину објављивани у правом смислу речи новитети.

Чему служи мода?

137

Сл. 4. Србска новина или Магазин…, число 31, Пешта, 18. април 1838, 128. Сл. 5. Србска новина или Магазин…, число 33, Пешта, 25. април 1838, 136.

Ношај (Мода) (с образцом ч. 5), исто, число 8, 26. јануар 1838, 36; Ношај (Бечкиј и Паризскиј) (с образцом ч. 18), исто, число 37, 9. мај 1838, 152; Ношај (Паризскиј) (с образцом ч. 18 (sic!)), исто, число 39, 16. мај 1838, 160. 33

Ношај (Бечкиј и Паризскиј) (с образцом ч. 18), исто, число 37, 9. мај 1838, 152. 34

Исто; Ношај (Бечкиј) (с образцом ч. 16), исто, число 33, 25. април 1838, 136; Ношај (Мода) (с образцом ч. 2), исто, число 3, 8. јануар 1838, 16.

Ношај (мода) (с образцом ч. 6*.), исто, число 10, 2. фебруар 1838, 44.

Теорија Србска новина или Магазин требало је да образује и забави читалачку публику, угледајући се, као и остале сличне публикације, на програмске основе које је поставио Захарије Орфелин у Славено-србском магазину објављивањем текстова „о разних материјах какове обчеству нашему сербскому полезне бити могут” и који истовремено „служити могут к честним и позволеним забавам”.36 Магазин за художество, књижество и моду третирао је моду не само као корисну и пожељну забаву, већ као неопходну у савременом српском друштву. Друштвена потреба за модом образложена је програмским текстом „Нешто о Моди”, објављеним у броју 39, који је због обима настављен у броју 40.37 Тај текст има полемички тон и делом се одвија као дијалог са замишљеним опонентом, па се може претпоставити да је био одговор на негативне коментаре у српској јавности. Након кратког увода у коме се објашњава порекло и значење речи мода, аутор текста се концентрисао на одбрану моде као корисне, чак неопходне друштвене појаве. Фасцинантно је колико је изложеним ставовима антиципирао савремено теоријско поимање улоге и друштвене условљености моде.38 То је посебно уочљиво када се теоријски ставови аутора текста „Нешто о моди” рашчлане на тематске сегменте. Масовна производња (и масовни медији). Аутор чланка у Магазину основ ширења моде види у масовној производњи (индустрији), која умножава богатство заједнице и појединца, док мода, захтевима за променом, а тиме и потрошњом нових добара, подстиче развој индустрије, друштва и појединца. Он наводи: „… промене, и разпространенија моде зависе од вишега или нижега степена народњега изображенија, индустрије (радиности) и богатства, не мање и од географическога пложенија, и државни уредба.” „Да је пак индустрија најпостојаниј начин до свега, што требамо, доћи, мислим није нуждно доказивати […]. Но индустрија тек онда цветати може, кад има прилику производе своје разпарчати. Овамо заиста долази мода.”

36 Славено-сербскиј магазин, то јест: Собрание разних сочинениј и преводов к ползе и увеселенију служашчих, том первиј, част I, Венециј[а] 1768, 10. 37

Нешто о Моди, Магазин, No 39, 14. мај 1839, 151; исто, No 40, 18. мај 1839, 155–156. 38 Гиндл и Кастели у студији Гламур објаснили су темељно теоријске поставке гламура и с њим повезане феномене моде првенствено кроз поглавља Гламур, потрошња и модерни град и Родни аспект гламура, и они ће бити параметар за процену теоријских ставова аутора текста „Нешто о моди”. 39

S. Gandl, K. T. Kasteli, Glamur, 57–60.

Исто, 65.

„… не можемо другчије сматрати [моду], него као средство разпространити добро и приватно и публично. Приватно зато, што мода – захтевајући веће трошкове – удвојава радиност, а радиност је без сваког противоречија највећиј умложитељ богатства. Публично зато што се обшта срећа оснива на поособној свакога грађанина срећи; кад дакле мода умложава приватно благо, умложава и публично благостојаније.” (подвлачења ауторова) Наведени ставови су у складу с теоријом по којој су моду, некад привилеговано својство једне класе, масовна производња и масовни медији учинили доступном за јавну употребу. У том контексту, брзу и скоро неограничену производњу различите робе, насталу развојем капитализма у првој, а нарочито у другој половини 19. века, пратило је и подстицање потрошње, а мода и њене мене биле су један од облика подстицања потрошње и кретања ка потрошачком друштву.39 Као што и теорија моде тврди, и наш аутор је увиђао да се „распространенија”, тј. ширење моде врши из једног центра лоцираног у економски и културно развијеној Западној Европи, због чега је нагласио да је за успешно ширење моде потребно да народ који је преузима не буде „одцепљен од просвештнога (цивилизиранога) сообраштенија”. Теоријски, тај центар би у време излажења Магазина требало да буде Париз,40 али се о њему аутор не изјашњава. Ширење моде, сматра он, омогућавано је и постојањем образованог слоја у неком народу или друштву, слоја спремног да прихвати стране модерне утицаје и у одевању, као део културне повезаности с развијенијим друштвима. Аутор чланка, истина, није уочио значај масовних медија у ширењу моде, иако је одговорио на приговоре да модни прилози у Магазину подстичу преко138

Бојана Миљковић Катић

Сл. 6. Заглавље Магазина за художество, књижество и моду с вињетом за 1839. годину

мерну потрошњу и луксуз у друштву, тврдећи да „сведневниј ношај тек саобштава, а никога не наговара, да га се – мого ил не мого – држи”.41 Видљивост је друга теоријска карактеристика моде и разуме се као видљивост човека у јавности, због чега су „култура приказивања и визуелног означавања обележили модерно доба”.42 Наиме, претварањем градова у велике привредне центре, они су постали отворени за све. Због тога су за друштвене интеракције у граду били веома важни утисци и изглед, будући да су јавне просторе градова користили људи различитих класа, који се међусобно нису познавали, па су друштвене односе градили помоћу улога које су им припадале.43 У том контексту могу се разумети разматрања аутора текста „Нешто о моди” који у прихватању западноевропске моде налази најбољи начин представљања светској јавности неког појединца, али не само појединца, већ и представљања неког народа као културног и модерног. Мода је за њега и начин личног цивилизовања сваког појединца, односно спољашњег приказивања његове цивилизованости. Због тога је, према његовом мишљењу, неодложно прихватање моде један од друштвених императива уопште, па и императива српског друштва. „Јер ако помислимо, да је мода средство себе свету цивилизираном препоручити, онда ју припознати морамо за сведневну потребу, […] а потребе сведневне с тим више трудимо се задовољити, што се мање одлагати могу; да ли се пак и најмање одлагати сме потреба себе цивилизирати? Налазим за сувишно о том беседити, будући је нашега бића главно опредељење наше усовршенствовање, које се чрез цивилизацију најјасније посведочава. И зато све оно, чим се усовршенствовање наше промовира, треба сматрати за потребу, дакле – и моду.” (подвлачења ауторова) Он одбацује примедбе по којима би западноевропска мода уништила национални дух народа, тврдњом да тај дух чува образованост, а не начин одевања. „Истина је, да се чрез моду страни обичаи уводе; но ти обичаи јесу средство отемијем свету допасти се; дакле не само што иј уводити морамо, него иј се и обдржавати принуђујемо дотле, док су они обшта потреба. А што се мисли, да чрез моду млого трпи и губи народност: ја сам са свим противног мишљења, из узрока што држим, да се народност млого постојаније чува онда, кад је народ изображен, […] (одбацивши т. је. сваку сујету и предразсуђење, а истину тек задржавши). – Само онај ко истину улива у срдца јединоплеменика, а сваку сујету из душе им избија, заслужује име патриоте…” (подвлачења ауторова) Чему служи мода?

139

Нешто о моди, 155.

S. Gandl, K. T. Kasteli, Glamur, 63.

Исто, 43.

44 Исто, 62–63, 69. Један угледни индустријалац, на пример, одбио је да плати портрет своје бујне жене – Франке Фолио – јер није учвршћивао њен положај као „краљице Палерма”, већ је приказивао „лепу жену како њише куковима, било испред огледала или још горе: испред публике у caf-conc” (односно „cáfe-concert – мјузик хола, где публика пије, пуши и слуша певачице и кратке комедије”) (Исто, 69–70). 45 M. Kocareva Ranisavljev, Moda i odevanje, 103; М. S. Gandl, K. T. Kasteli, Glamur, 16, 75. 46

Галант родио Моду; а Мода родила Банрота!, Србска новина или Магазин, число 40, 20. мај 1838, 161; Галант родио Моду; а Мода родила Банрота! (продуженије и конац), исто, число 41, 23. мај 1838, 165–166. 47

Реч је о модном детаљу који је називан турнир (M. Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu, 310). 48 Треба скренути пажњу да аутор песме иронише поводом термина који су поменути у описима модела уз рубрику Ношај: „Виклер од квадролирт грогрена” (Србска новина или Магазин, число 97, 3. децембар 1838, 288); „Горња аљина од Тибета” (исто, число 93, 19. новембар 1838, 272) и слично (подвлачења Б. К). 49

M. Prošić-Dvornić, Odevanje u Beogradu, 284.

Допадање. У теорији моде сматра се да је жена током 19. века преузела улогу украсног пола, пошто су се мушкарци одрекли моде као начина приказивања. Изглед и атрактивност жена постали су важни у утврђивању и одржавању положаја у друштву, па су класа и пол били дубоко укорењени у културу приказивања и визуелног означавања. При томе су спектакуларизција и сексуализација жена требало да буду контролисане и каналисане.44 У потпуности прихвативши постулате контроле сексуалности, аутор чланка о моди сматрао је да је прихватљива само мода која се „у паметној свери задржава; то се пак о њој рећи може дотле, док је смерна, умиљата, дражестна ал ни мало непретерана”. И већ цитирани део чланка о потреби српског друштва „отменијем свету допасти се”, указује да је за његовог аутора један од циљева моде допадање – у овом случају не допадање појединца сопственом друштву и окружењу, већ једног народа западноевропским развијеним народима. Свестан да је мода „млого пута проузроковала пропаст” неке породице или личности, аутор ипак брани концепт моде као друштвено прихватљив, тврдњом да „томе није мода правиј узрок била, [већ] безумије они, кои су из моде прешли у луксус”. Међутим, одвајајући моду од луксуза, аутор чланка је излазио из прихваћених теоријских поставки о моди, као и из концепта гламура као врхунца моде, који у себи садржи и луксуз и који представља врхунски начин комерцијализације, између осталог, и одевања.45 Не само да је програмским чланком о моди луксуз одбачен, већ је он осуђен и једном сатиричном песмом, чија је основна порука: „Јадна Модо, жалосна ти мајка! Шта учини ти от девојака?!” Песма, која је због дужине објављена у два броја (40, од 20. маја 1838. и 41, од 23. маја исте године), повезује галантност, моду и банкрот.46 Развијајући радњу, песник И. М. не одбацује само луксуз, већ и моду уопште, сматрајући да се мода рађа из галантности, а да води у банкрот. Он одбацује западноевропску моду, нарочито стога што прихватање моде оптерећује кућни буџет (првенствено родитеља, али и супружника). Песма исмева модне детаље и особе које следе моду. Аутор песме сматрао је да је мода само за богате људе (није „ношиво по садањем кроју / [за људе] који ниже од хиљаде [форинти] броју”). Код девојака које прате моду он налази низ негативних особина: не знају кућне послове, потенцијалне мужеве процењују према богатству и могућности да им обезбеде живот у коме могу да прате модне трендове, теже да имају скупе хаљине и актуелне модне детаље (виклер, бајадера, „хандпразлете”, „острагу јастуци”47 итд.) и одбацују стари начин одевања, које он сматра прикладним и за кућу и кућне послове и за слободно време. Он исмева и родитеље и девојке и младиће који се обазиру на захтеве савременог друштва да девојка, уколико жели да буде привлачна, мора да буде модерно одевена. Саветује младиће да воде рачуна о пожељним особинама девојака (скромност, стидљивост, доброта), родитеље да не подлежу друштвеном притиску да кћерима обезбеде новац за удају, који би служио баш задовољавању потреба за модом и модерношћу уопште, а девојке да не цене потенцијалне мужеве према богатству, већ према добром васпитању.48 Негативан став према моди одређених делова друштва уобичајена је појава у свим срединама,49 па се и песма И. М. сасвим уклапа у стање свести српске заједнице тога доба. Утицај таквих група углавном је био минималан. Стога се објављивање песме којом се мода у потпуности одбацује може схватити као толерантност уредништва Србске новине или Магазина за художество, књижество и моду према другачијем мишљењу, тим пре, што је песма објављена у првом полугођу излажења листа. У часопису који је придавао велики значај моди сазревао је током времена став да је мода неопходна у савременом друштву, па је он и исказан програмским чланком у последњем полугођу излажења листа. 140

Бојана Миљковић Катић

Bojana Miljković Katić WHAT IS THE PURPOSE OF FASHION? Fashion in Srbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i moda Summary This paper analyzes the attitude of the editorial board of the magazine Srbska novina ili Magazin za hudožestvo, knjižestvo i moda (Serbian Paper or Magazine of Art, Literature and Fashion), which was published in Pesta and Budim in the period from 1838 to 1839, towards fashion. Although it followed the tradition of almanacs and calendars, the magazine was modern by many of its characteristics. One element of that moderness was its interest in fashion. It was shown that the magazine followed fashion for several reasons. The marketing goal was to attract female readers, but fashion in this magazine primarily served for introduction of the Serbian public to the latest fashion trends in Paris and Vienna. The magazine followed fashion through its regular fashion column under the name Costume. It was designed in such a way that the text actually followed and described the latest models of Parisienne and Viennese fashion tailors presented in the leaflets published with the magazine. The purpose of the column designed in such a manner was opening possibilities for creation of its own fashion journal. The analysis of the texts in the column Costume showed that the editorial board of the magazine considered that fashionable clothes must be differentiated according to the circumstances in which they are worn, that they are primarily intended for women and that every social activity of women should be followed by a specific manner of dress. According to the models presented, the editorial board thought that the purpose of fashion was to make a person appear fashionably dressed in public space and in their free time, i.e. outside their home and working space. That postulate was also applied to men’s fashion, although it was on the margin of interest of the editorial board. Srbska novina ili Magazin published a programme text on fashion, whose author pleaded following fashion in the Serbian society. He saw fashion not only as a way of bringing the society in line with more developed West European societies but also as a way of personal improvement and clear showing of belonging to European culture. In his opinion, fashion was not only a justified social phenomenon, but it was also necessary since it encouraged the development of economy – primarily industry and handicrafts.

МИРЈАНА САВИЋ Народни музеј Краљево

UDK: 792(497.11)”1945/1956” ID: 190180876

ПОЗОРИШТЕ У КРАЉЕВУ 1945–1956. Апстракт: У тексту су приказане две фазе рада краљевачког позоришта: аматерска, од почетка 1945. до септембра 1949, у склопу драмске секције „Абрашевић” и професионала, од 1949. до јула 1956, за време постојања Градског народ– ног позоришта Ранковићево (Краљево). Прва послератна деценија уједно је и период најдинамичнијег развоја позоришне уметности у Краљеву. Рад је већим делом заснован на грађи архива из Краљева, Чачка и Крагујевца, плакатима из збирке краљевачког музеја, као и на чланцима из локалног листа Ибарске новости и необјављеном рукопису Добривоја Говедарице. Кључне речи: Абрашевић, Ранковићево, Краљево, позориште, представе, редитељ, сценограф, глумци. Образовањем Владе Демократске Федеративне Југославије, 7. марта 1945, Министарство просвете постало је задужено за организацију културног и уметничког живота. Укидањем Министарства просвете, 31. јануара 1946, надлежности је преузео новооснован Комитет за културу и уметност при Влади Федеративне Народне Републике Југославије, којим су руководили истакнути уметници и културни радници, попут Ива Андрића, Меше Селимовића, Мирослава Крлеже итд.1 Комитет је вршио расподелу кадра у држави, пружао материјалну помоћ уметницима, имао увида у све везе установа и уметника са иностранством и била су му подређена сва републичка министарства просвете.2 Комунистичка партија Југославије (КПЈ) је у марту 1945. реорганизовала апарат агитације и пропаганде, што је довело до тога да су се, директно или индиректно, сав научни, просветни, политички и културни живот народа нашли у рукама партијских установа. Агитпроп је, вршећи избор и издвајање дела за објављивање и приказивање, преко културног сектора организовао и развијао културни живот, манифестован кроз рад дилетантских група, оркестара, певачких друштава, књижевна и периодична издања, позоришта и филмске пројекције. Упоредо са културним сектором агитпропа, створен је сектор у оквиру Југословенског народноослободилачког фронта (ЈНОФ-а) односно Народног фронта, чији чланови нису нужно морали бити чланови Партије. Преко ЈНОФ-а и његових одељења за штампу и агитацију пласирани су сви политички актуелни садржаји.3 У осмишљавању позоришног репертоара, преузимани су совјетски културни обрасци и потенцирани братство и јединство као један од главних темеља нове Југославије. О јачини совјетског утицаја на културну сцену говори и следећи податак. У Југославији је током позоришне сезоне 1946/1947. радило 47 професионалних и полупрофесионалних позоришта, на чијим репертоарима је било 74 дела домаћих писаца, а од укупног броја дела страних аутора, 59 су била руских, тј. совјетских писаца.4 Осуђујући постојање „уметности ради уметности” као неприхватљиво становиште, КПЈ је критиковала свако непостојање политичке обојености и агитационе функционалности у културно-просветним активностима. Настојећи да радницима и сељацима приближи идеолошки подобне културне садржаје, КПЈ је организовала бројне бесплатне приредбе, филмске, музичке и позоришне представе.5 Позоришне представе са пажљиво бираним и контролисаним репертоаром представљале су један од најуспешнијих начина за образовање, забаву и идеолошко каналисање народа. Након доношења Резолуције Информбироа 1948, Југославија успоставља економске везе са земљама Западне Европе и Америком, што доводи до отпочињања процеса демократизације у култури, науци и просвети и слабљења совјетског утицаја. Децентрализација у просветно-културној политици током 1950, манифестовала се стварањем Савета при Министарству просвете, за филм, књижевност, по-

Љубиша Кораћ, Организација федерације у социјалистичкој Југославији 1943–1978, Загреб, 1981, 175, 344. 1

Иван Хофман, Комитет за културу и уметност при Влади ФНРЈ, Архив: часопис Архива Југославије, год. II, бр. 2, Београд, 45. Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918–1988, књ. 3, Београд, 1988, 120–121. 3

Исто, 128.

Миомир Гаталовић, Дарована слобода: партија и култура у Србији 1952–1958, Београд, 2010, 20. 5

Исто, 83.

Позоришта у унутрашњости од 1947. до 1951. добијала су од Министарства просвете НР Србије листе са драмским делима, са обавезом да одатле изаберу дела која ће изводити на сцени. Марјановић Петар, Мала историја српског позоришта XIII–XXI век, Нови Сад, 2005, 382–383. (У даљем тексту: П. Марјановић, Мала историја срп– ског позоришта…) Водич кроз архивску грађу Историјског архива у Краљеву, Краљево, 1993, 123–124. (У даљем тексту: Водич ИАК…)

29 новембар, Краљево, 21. април 1948, 2.

10 Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Народни одбор Области крагујевачке – Крагујевац (1949–1951), 1950/XXXVII, Извештај о раду среских и градских повереништава за просвету и културу области крагујевачке, Управа за персоналну службу ОНО области Крагујевац,1950; исто, Извештај о раду Повереништво за просвету и културу ОНО Области крагујевачке јули – децембар 1949. (У даљем тексту: ИАШК, НООК Крагујевац (1949–1951) Кут. 1950/ XXXVII…) 11

Водич ИАК, 56.

12 Историјски архив Краљево, Скупштина општине Краљево, Кут. Правилник Позоришта 1954, инв. бр. 646. (У даљем тексту ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 646) 13 Мирослав Стаменовић, Културно-уметничко друштво „Абрашевић” у Краљеву, Наша прошлост, 3, Краљево, 179. (У даљем тексту: М. Стаменовић, Културно-уметничко друштво„Абрашевић”…) 14 Од 1944. до 1946. године пун назив ове групе био је Радничко-намештеничка културно-просвет– на група „Абрашевић” Краљево, а почетком 1947. мења се у Културно уметничко друштво „Абрашевић”. Исто, 179. 15 29. новембар, Краљево, 29. новембар, 1947, 2.

зориште… У периоду од 1950. до 1952. у Југославију је ушло преко 50 000 књига и других публикација са Запада.6 Првих година после Другог светског рата мрежу професионалних позоришта чинила су државна, окружна и градска позоришта. У ужој Србије основано је 12 нових градских позоришта, професионалних и полупрофесионалних, међу којима и краљевачко позориште.7 Срески народноослободилачки одбор за Жички срез, са седиштем у Краљеву, установљен је у децембру 1944. године. Припадао је Краљевачком, односно Чачанском округу до 1947. Срески народни одбор (СНО) у Краљеву је од 1949. до 1951. био подређен Обласном народном одбору Крагујевачке области у Крагујевцу, а потом органима Народне републике Србије (НРС).8 Од половине 1949. до почетка 1955. године, уместо Краљево, град носи назив Ранковићево. Градски и срески управни и извршни органи власти, смештени у Краљеву, били су равноправни. При СНО Жичког среза основан је Срески културно-просветни одбор, заједнички за град Краљево и Жички срез. Засебан Градски културно-просветни одбор оформљен је 22. новембра 1946. и у њему су биле заступљене све антифашистичке организације, синдикат и представници просвете и народне власти. Чланови Градског културно-просветног одбора били су угледни грађани, задужени за различите сфере образовања. Савез културно-просветних друштава за Жички срез основан је 16. априла 1948. године. Истовремено у Краљеву је формиран Градски одбор културно-просветних друштава.9 Постојала су два савета за просвету и културу са седиштем у Ранковићеву, један за Срез жички, а други за град Ранковићеву, у чијој надлежности је био рад позоришта.10 Изршни одбор и повереништва укинути су на седници Народног одбора среза 20. априла 1952, када је основано пет савета, у форми политичких извршних органа, састављених од одборника и грађана, међу којима је био и Савет за просвету и културу. За обављање управних послова организована је администрација кроз одељења, укључујући и Одељење за просвету и културу. Пет месеци касније, уместо одељења, реорганизацијом су уведени секретаријати, са службама управе, инспекцијама и рефератима.11 Градски народни одбор Краљево (ГНО Краљево), преко Савета за просвету и културу, реализовао је финансирање и надзор над радом позоришта, којим је руководио Управни одбор на челу са управником, а на основу Правилника који је одобрио ГНО Краљево. О репертоару и пријему нових кадрова одлучивао је Уметнички савет, на чијем челу су се налазили уметнички руководилац и управник.12 Драмска секција „Абрашевића” у Краљеву 1945–1949. Одмах по ослобођењу Краљева у новембру 1944. године, културно-уметничка екипа НОВЈ у Краљеву, којом је руководио Драгољуб Ерић, отпочела је са извођењем програма у сали хотела „Париз” и на Тргу маршала Тита (данашњи Трг Српских ратника). Ова екипа касније је припојена Народном фронту Југославије у Краљеву.13 Главни носилац културног и забавног живота у граду постала je Културно-уметничка група „Абрашевић”, чији је рад обновљен крајем децембра 1944. Већ почетком 1945. одржана је прва годишња послератна скупштина Друштва, на којој је за председника изабран Добривоје Говедарица, радник металске струке, за потпредседника Живко Бишчић, опанчар, за секретара Вера Тимотијевић, учитељица, и за благајника Љубомир Неранџић, столар. У саставу Радничко-намештеничке културно-просветне групе „Абрашевић” биле су драмска секција, хор и тамбурашка секција.14 Позоришна форма просвећивања и забаве била је врло популарна првих послератних година, о чему сведочи податак да су до краја 1947. у сваком селу Жичког среза биле активне „културне екипе”. Чланови екипа били су углавном млади и припадници Народног фронта Југославије. Поред рецитација и хорских песама, културне екипе припремале су краће позоришне комаде, углавном једночинке са темом из партизанског живота. Већина представа извођена је током јесени и зиме, са честим гостовањима у суседним местима. Од децембра 1944. до фебруара 1946, у Краљеву и околним селима организовано је 40 културних екипа, које су, закључно са новембром 1947, извеле преко 350 представа.15 144

Мирјана Савић

Глумци на представи Најезда, Леонида Леонова, у Краљеву 1945.17

Од почетка 1945, у оквиру акција „Радник – сељак” и „Град – селу” драмска секција „Абрашевића” је заједно са групама радника из Ложионице, Железничке радионице Фабрике вагона и градским занатлијама учествовала у изради мале монтажне позорнице, за чије монтирање су била довољна два техничара. Спремивши неколико једночинки (Моравка, Михајла Сретеновића, совјетски скеч Свињарка, приређивача Богдана Чиплића, Каћуша, Александра Јаковљена Бруштина, Власт Бранислава Нушића и др.), камионом су обилазили села у околини Краљева, изводећи представе без икакве новчане надокнаде. Упоредо са овим акцијама, поново окупљeни чланови драмске секције „Абрашевића” спремали су драму Леонида Леонова Најезда, у режији Милорада Јовића, коју су премијерно извели почетком 1945. године.16 Настављајући са радом спремили су комаде: Живи леш, Л. Н. Толастоја, Јубилеј, А. П. Чехова, Родитељски дом, Валентина Петровича Катајева, Непокорени, Платон Кречет, Три депутације, Вода са планине, Милорада Јовића, Протекција, Покојник, Сумњиво лице, Народни посланик, Бранислава Нушића, и друге, као и једночинке На свадби, Кирија, Мува, Аналфабета, Честитам, Власт и др. „Абрашевић” и Синдикално веће су били смештени на спрату хотела „Париз” до 1947, а потом су пресељени у зграду хотела „Национал” (на углу Улице кнеза Милоша и Хајдук Вељкове), у чијем дворишту је направљена импровизована летња позорница. Први председник „Абрашевића” 1944–1945. био је Милентије Катанић, а радом драмске секције руководили су Милан Петровић Батеја, глумац, и Милорад Јовић, професор краљевачке гимназије и писац позоришних комада.18 Позоришна уметност представљала је веома значајан фактор у акцијама просвећивања и идеолошког усмеравања народа. Зато је на више начина настојано да се позориште приближи гледаоцу, да му буде разумљиво и поучно. На афишима или у локалној штампи препричаван је садржај представа, а непосредно пре почетка представе публици је држано предавање о писцу и објашњавана радња комада. Најава премијере подразумевала је и штампање или усмено казивање биографије аутора и препричавање дела. Велика пажња поклањана је осмишљавању репертоара, који је морао бити у складу са идеолошким и политичким стандардима новоустановљене власти. О утицају нове идеологије на развој уметности у ослобођеном Краљеву сведочи допис из Среског одбора упућен 15. маја 1945. Филмском предузећу у Београду, у коме пише: „Краљево и околина били су три године под утицајем јаке реакционарно фашистичке пропаганде и зато су нам потребни Позориште У Краљеву 1945–1956

145

Добривоје Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију, Краљево, 1976, 83. Необјављено. (У даљем тексту Д. Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију…) 16

Исто, 84.

Исто, 83, 87.

19 ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 646, Допис СНОО Краљево упућен Филмском предузећу Београд, 15. мај 1945. 20 Радослав Веснић, Аутобиографија, Београд, 1998, 128. (У даљем тексту: Р. Веснић, Аутобиографија…) 21 Међуопштински историјски архив у Чачку, Окружни Народни одбор Чачак 1944–1947, К-22, Извештај 11. децембар 1946. (У даљем тексту: МИАЧ, ОНО Чачак 1944– 1947, К-22) 22

На афишу за ову представу одштампан је и препричан садржај, наведена имена 31 глумца, шаптача и хоровође. Такође стоји напомена да има и статиста („цигани, циганке и публика у суду” ). Народни музеј Краљево, Историјска збирка Плакакти, леци, инв. бр. 1650/8609. (У даљем тексту: НМК, Историјска збирка Плакакти, леци..)

23 Р. Веснић, Аутобиографија, Београд, 1998, 128. 24 МИАЧ, ОНО Чачак 1944–1947, К-21, Просветно одељење, Извештај о руководиоцима културних секција у Краљеву, 1. новембар 1946. 25 ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Извештај о библиотекама и позоришту у Краљеву 1945/1946, 23. август 1946. 26 МИАЧ, ОНО Чачак 1944–1947, К-24, Извештај о раду Абрашевића 1946. 27 Драмска секција „Абрашевића” је учествовала на 24 приредбе, од којих је 11 гостовање у околним местима. М. Стаменовић, Културно-уметничко друштво„Абрашевић”, 180. 28 29. новембар, Краљево, 10. септембар, 1948, 3. 29

Исто, 1. фебруар 1949, 2.

најјачи филмови. Молимо да нам се убудуће шаљу одабрани филмови, првенствено руски, у смеру пропагандно васпитном и културно просветном.”19 За краљевачки „Абрашевић” од великог значаја било је присуство Радослава Веснића, знамените личности српске позоришне уметности. Веснић је, по повратку из заробљеништва у Краљево 1945, постављен за директора краљевачке гимназије и председника Народног фронта. Бројне обавезе нису га спречиле да узме активно учешће у раду „Абрашевића”.20 Режирао је и играо главне улоге у многим представама, попут Живи леш, Л. Н. Толстоја, Непокорени, Родитељски дом, Ујка Вања, А. П. Чехова, Платон Кречет, А. Корнајчука, Вода са планине, Р. Плаовића итд.21 У комаду Живи леш, Л. Н. Толстоја, Веснић је имао вишеструку улогу – појавио се као преводилац дела са руског језика, као режисер и као главни глумац.22 Одлуком Министарства просвете Народне републике Србије (НРС), Радослав Веснић у новембру 1947. напушта Краљево и одлази да ради као редитељ у Војвођанском народном позоришту у Новом Саду. Многи који су суделовали у глумачком раду краљевачког „Абрашевића”, касније су постали су познати професионалци: Миодраг Радовановић Мргуд постао је члан Југословенског драмског позоришта, у београдском Народном позоришту сталне ангажмане добили су Дара Вукотић Плаовић и Драган Оцокољић, а професорка Зорица Протић и њен супруг Синиша Протић прешли су у Народно позориште у Тузли.23 Првих послератних година, једну од главих тешкоћа у раду драмске секције „Абрашевића” представљала је оскудна сценографије, тако да се у дописима окружним властима у Чачку често истиче потреба за позоришним сликаром.24 Упркос томе, драмска секција вредно ради и често наступа у Краљеву и околним местима. У извештају упућеном надлежнима у Чачку стоји да дилетантско позориште „Абрашевић” у Краљеву нема своју зграду, већ привремено користи салу у којој има 420 места, као и да је позориште од ослобођења до 23. августа 1946, извело 40 представа, које је посетило 16 800 заинтересованих.25 Глумци краљевачког „Абрашевића” имали су запажене наступе и у Крушевцу, где су 9. и 10. марта 1946. пред 700 посетилаца извели представе Најезда и Непокорни. У Матарушкој Бањи су 16. марта 1946, испред 200 мештана, извели драму Јубилеј, А. П. Чехова, а недељу дана касније ову представу је видело 400 Краљевчана. О великој заинтересованости грађана Краљева за позориште сведочи и податак да је за само два дана, 30. и 31. марта 1946, драму Живи леш видело 1 000 посетилаца. Током априла 1946, у Краљеву су гостовала позоришта из Крагујевца, Крушевца и Горњег Милановца.26 Представе краљевачког КУД-а „Абрашевић” током сезоне 1947/1948. пратило је 8 500 гледалаца. Извођени су скоро сви комади Бранислава Нушића, као и Три депутације Драгутина Илића, Јубилеј, Антона Павловича Чехова и др.27 Најчешће приказивани били су комади Покојник, Б. Нушића и Лажа и паралажа, Ј. Ст. Поповића. Током сезоне 1948/1949, извођени су Обичан човек, Б. Нушића, Прст пред носом, Јоже Хорвата и Кола лудости – двоја мудрости, Николаја Островског.28 Почетком 1949. организовано је такмичење среских омладинских културноуметничких група. Краљевачки „Абрашевић” је у такмичарском делу наступао са хором, док су искусни чланови драмске секције помагали групама које су се такмичиле у припремању позоришних комада.29 Изузетно добру сарадњу краљевачки дилетанти имали су са Градским народним позориштем из Чачка. Директор чачанског позоришта, Милош. Д. Рајчевић и глумац и редитељ Бата Станојевић, пружили су значајну помоћ приликом оснивања професионалног позоришта у Краљеву. Наиме, у време највећег успона драмске секције „Абрашевића”, општинске власти одлучиле су да професионализују њен рад. Одлуком општинских органа и решењем Министарства просвете НРС, 9. августа 1949, основано је Градско народно позориште Ранковићево. Почеци Градског народног позоришта Ранковићево Професионално позориште у Краљеву основале су друштвено-политичке организације, на челу са секретаром МК КПЈ, Миланом Суџуковићем и народне власти, на челу са председником ГНО, Душаном Јовичићем. За реализацију биле 146

Мирјана Савић

Исто, 101–102.

Колектив Градског народног позоришта, 9. октобар 1949.32

су задужене Олга Луковић, представница МК КПЈ, и Јелена Радосављевић Јовановић, у име ГНО Повереништва за просвету и културу. Сви кандидати за рад у Позоришту били су запослени у разним предузећима и установама, тако да су у новоосновано позориште премештени по потреби службе.30 У Градском народном позоришту Ранковићево у септембру 1949. било је 13 запослених, 8 глумаца и 5 техничара, што је био недовољан број за несметан рад.31 Колектив новооснованог позоришта углавном су чинили бивши чланови драмске секције „Абрашевића” (изузев Стане Петоровић, професионалне глумице из чачанског позоришта). Почетком октобра 1949. Градско народно позориште Ранковићево имало је 24 запослена (глумци, техничари, администратори и помоћни радници, стални и хонорарни).33 У извештајима упућеним Повереништву за просвету и културу Обласног народног одбора Крагујевац, помиње се 13 запослених у Позоришту у децембру 1949, а потом су у јануару 1950. примљена још 3 глумца и 1 техничар.34 Поводом оснивања професионалног позоришта, преуређена је продужена сала хотела „Париз” и сређена је позорница. Позоришна сала могла је да прими 310 посетилаца.35 У околним зградама обезбеђене су просторије за позоришне радионице и магацине. У радионици је направљено неколико комада намештаја, а сликарске радове за сценографију извео је један Немац, заробљеник, запослен у чачанском позоришту. Прва представа изведена на сцени професионалног позоришта у Краљеву била је драма Ујка Вања, А. П. Чехова, а сценографске и редитељске обавезе на себе је преузела Зорица Цемовић Протић.36 Синиша Протић био је једини професионални глумац у тренутку оснивања позоришта у Ранковићеву, где је дошао по препоруци Министарства просвете НР Србије. Редитељка Зорица Протић, претходно запослена као професорка у Гимназији, захваљујући својој култури и образовању, постала је стуб Позоришта. За управника Позоришта именован је Добривоје Говедарица, а остали чланови ансамбла били су аматери.37 Од фебруара до октобра 1950. у Позоришту је радио Владислав Маржик, први школовани краљевачки сликар, који се може сматрати и првим сценографом. Осим што је осмислио сценографије за низ позоришних комада, био је извођач свих сликарских радова у Позоришту, давао је идејна решења за изглед плаката и афиша који су најављивали представе и сл.38 Позориште У Краљеву 1945–1956

147

У крагујевачком позоришту било је 58 запослених, а у крушевачком 22 запослена. Историјски архив Шумадије, Крагујевац, Народни одбор Области крагујевачке – Крагујевац (1949–1951), Кут. 1950/XXXIV, Извештај Повереништва просвете Крагујевац, 20. фебруар 1950. (У даљем тексту: ИАШК, НООК Крагујевац (1949–1951), Кут. 1950/ XXXIV) Д. Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију, 103.

Исто.

ИАШК, НООК Крагујевац (1949–1951), Кут. 1950/XXXIII, Месечни преглед за јануар 1950. Повереништва просветног одељења за културу и уметност. 35

Исто, Кут. 1950/XXXIV, Тромесечни извештај ГНП јануар, фебруар, март 1950. 36

Нешто касније сликарске радове у Позоришту обављали су инжењер Лазар Прибићевић и студент Влада Маравић. Д. Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију, 102. 37

Драгана Чолић, Градско народно позориште Ранковићево (Краљево) 1950–1956, Театрон, 78, 79, 80, Београд, 1993, 145. (У даљем тексту: Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево.) Славољуб Маржик, Маржикови, Краљево, 2006, 110–112. 38

39 ИАШК, НООК Крагујевац (1949– 1951), Кут. 1949/IV, Одобрење Министарства просвете НРС, 7. октобар 1949. 40

Исто, 37.

Исто, Кут. 1950/XXXIV, Извештај начелника Одељења за културу и уметност Ранковићево Живорада Нешовића, 18. јануар 1950.

42 Исто, Извештај о уметничком и техничком особљу ГНП Ранковићево, 9. септембар 1949. 43 Исто, Извештај ГНП Ранковићево, 8. новембар 1949. 44

Као додатна отежавајућа околност, сала Позоришта била је 10 дана заузета рејонском смотром културно-уметничких друштава, због чега глумци нису могли да је користе. Исто, Извештај, 20. фебруар 1950.

45 Исто, Кут. 1950/XXXIII, Извештај, 16. фебруар 1950; исто, 20. фебруар 1950. 46 Редитељ и главна женска улога Зорица Протић, главна улога Добривоје Говедарица, затим Синиша Протић, Лепосава Николић, Димитрије Глушац, Александар Ковачевић итд. Деци испод 12 година није дозвољен приступ; цене првог места 25 дин, другог 20 дин. НМК, Историјска збирка Плакати, леци, инв. бр. 1651/8610. 47 ИАШК, НООК Крагујевац (1949– 1951), Кут. 1950/XXXIII, Месечни табеларни преглед рада позоришта ОНО Крагујевац, јануар 1950; исто, фебруар 1950; исто, април 1950. 48 Исто, Тромесечни извештај за јануар, фебруар, март 1950. 49

Исто, Кут. 1950/XXXV, 35.

50 Миодраг Сарић је од Народног позоришта Београд тражио да непотребан декор и гардеробу уступе на коришћење Позоришту у Ранковићеву. Исто, Писмо Миодрага Сарића ОНО-у Повереништво за просвету и културу Крагујевац, 13. јануар 1950.

Министарство просвете НРС одобрило је 7. октобра 1949. предлог репертоара управе Градског народног позоришта у Ранковићеву, који су чиниле представе: Ујка Вања, А Чехова, Протекција, Обичан човек, Покојник и Сумњиво лице, Бранислава Нушића, Прст пред носом, Јоже Хорвата, Лажа и парлажа, Јована Стерије Поповића, Зона Замфирова, Стевана Сремца, Хајдук Станко, Јанка Веселиновића и Олуја, А Островског.39 Нешто касније, дошло је до измена. Одустало се од представе Лажа и паралажа, а додате су Платон Кречет, А. Корнајчука, Вода с планине, Раше Плаовића и Милана Ђоковића и Дубоко корење (Дубоки су корени), Џемса Гоуа и Арнолда Исоа, тако да је обновљено 7 комада и спремљено 5 нових премијера, од којих, како се у извештају наводи, „8 домаћих комада, 2 руска, 1 совјетски и 1 амерички”.40 Позориште у Ранковићеву није могло у првој сезони рада да оствари све предвиђене пројекте, али је већина реализована. Наиме, Позориште је званично отпочело са радом тек 1. фебруара 1950. Првих месеци било је тешко постићи професионални ниво. Глумци аматери, већином запослени у разним предузећима, нередовно су долазили на пробе и неретко отказивали своје учешће уочи извођења представа.41 Један од глумаца, Ђорђе Месечков, иначе радник Фабрике вагона, имао је улоге у неколико представа, али их је због старости отежано играо. Несугласице између директора и редитеља, неслагање између дирекције Позоришта и руководства Савеза културно-просветних друштава, као и разилажења по многим питањима унутар колектива, значајно су отажавали рад Позоришта у Ранковићеву. Примера ради, редитељ Драгиша Петровић, који је са супругом Станом Петровић из Чачка прешао у Краљево, често је, без претходних консултација и сагласности руководства Позоришта или Повереништва за просвету ГНО Ранковићево, контактирао Министарство просвете и коментарисао рад Позоришта.42 Неслагања су се директно одражавала на учинак и понашање појединаца, тако да до премијере представе Зона Замфирова, Стевана Сремца, планиране 12. новембра 1949, није дошло, јер је редитељ Петровић отишао на боловање.43 У децембру 1949, за директора Позоришта изабран је Миодраг Сарић, студент медицине. Његовим доласком ситуација није постала боља. Због примопредаје дужности управника, пробе нису редовно одржаване, а чланови Позоришта добили су задатак да попишу имовину Позоришта. Истовремено, из политичких разлога, ухапшен је један од глумаца, који је имао улоге у три представе, тако да је у јануару изведена само једна представа – Ујка Вања, А. Чехова.44 Добривоје Говедарица је 1. фебруара 1950. поново постављен за директора, а неколико дана касније општинске власти преименовале су га у професионалног глумца. Из крушевачког позоришта стигла је глумица почетница, Славка Вићентијевић.45 Ансамбл успева да приреди премијеру представе Дубоко корење, Џемса Гоуа и Арнолда Исоа, 15. фебруара 1950, што је уједно била 29. представа у петомесечном раду Градског народног позоришта Ранковићево.46 Убрзаним радом до краја месеца изведене су две премијере, Зона Замфирова, Стевана Сремца и Обичан човек, Бранислава Нушића. Приказано је и пет реприза, тако да је у кратком року Позориште посетило 2 167 посетилаца. Током марта изведено је 8 представа. Публика је гледала Ујка Вању, А. Чехова, Протекцију, Б. Нушић, Прст пред носом, Јоже Хорвата, Зону Замфирову и Обичног човека, а позоришни ансамбл отпочео је спремање комедије Покојник, Бранислава Нушића. У априлу је најављено 14, а изведено 13 представа пред 3 761 посетиоцем.47 Публику су углавном чинили радници, код којих су највеће интересовање будили једноставни, „народни” комади. Зато је унутар ансамбла договорено да Добривоје Говедарица буде редитељ једноставнијих комада, а Зорица Протић се редитељских обавеза прихватала када су у питању била тежа, уметнички захтевнија дела. Током првог квартала 1950, одржано је пет састанака Позоришног савета.48 У Позоришту је настојано да се чланови усавршавају и да, у складу са могућностима, прате дешавања на позоришној сцени Србије. Рецимо, поводом 80 година постојања Београдског народног позоришта на Народном универзитету у Ранковићеву 1950. организовано је предавање о позоришу у свету и код нас, а за чланове позоришног ансамбла одржано је предавање о развоју Београдског народног позоришта.49 Чланови ансамбла су радили са великим ентузијазмом, превазилазећи честе проблеме изазване недовољним финансијским дотацијама.50 Буџет намењен Позоришту у Ранковићеву 1950. износио 148

Мирјана Савић

је 1 031 355 динара, што је било недовољно, ако се имају у виду буџети позоришта у Крушевцу 2 004 900, или у Крагујевцу 5 231 200 динара.51 Министарство просвете и културе НРС је 1950. упозорило позоришта у Србији да се понашају као привредне организације и да уведу строг режим штедње, да смање уметничко, техничко и административно особље, као и да редукују трошкове опреме представа. Упркос овим мерама, Министарство је и даље тражило висок уметнички ниво представа.52 Прве две сезоне професионалног рада Позоришта у Ранковићеву карактерисали су чести наступи на различитим локацијама у граду, у рејону Ваздухопловног гарнизона Краљево, у Задружном дому у Рибници и Фабрици вагона. Веома плодна била је сарадња са Ваздухопловним гарнизоном, односно Ваздухопловном школом специјалиста (ВШС), захваљујући разумевању команданта школе, потпуковника Виктора Бенедика и комесара, потпуковника Давида Перере. Потпуковник Бенедик је окупио војнике који су добровољно подигли летње позорнице у кругу гарнизона и у склопу војне стамбене колоније. Све војне свечаности ВШС одржаване су уз учешће Позоришта, а војници су били редовни посетиоци позоришних представа.53 У Фабрици вагона, у сали за обедовање радника, направљена је позорница од дасака са пратећом помоћном просторијом и солидним светлосним парком. Ту је ансамбл Позоришта читав месец свакодневно изводио представе за раднике Фабрике. Што се тиче гостовања ван града, осим одлазака у околна села, посебно се издваја једномесечно гостовање у Рашки, са пуним репертоаром и без новчане надокнаде. Том приликом Позориште је посетило и рударе рудника „Копаоник” на Белом брду изнад Лешка, са представом Власт, Бранислава Нушића.54 На почетку сезоне 1950/1951. у Позоришту је било 19 запослених, тринаест глумаца и шест чланова помоћног особља. Амбициозно замишљен репертоар био је превише захтеван за малобројни ансамбл, стога повереник ГНО Ранковићево, Стана Јовановић, обраћајући се дописом Министарству просвете Србије, моли да се до 1. септембра 1950. Позоришту доделе два глумачка пара и један редитељ. Убрзо потом, у Позориште стижу глумци Димитрије Лунац, Дара Чаленић, Љубивоје Петровић, Љиљана Љубичић, Мирослава Трипковић, Љубиша Крстић, Мирко Даутовић, Дамјанка Станојевић и редитељи Миодраг Сарић и Душан Станојевић. Истовремено, Позориште су напустиле Лепосава Николић, учитељица, и Зорица Протић, професор, одлучивши да се врате на раније дужности.55 Представе су режирали Војислав Мићовић, Ј. Бунић и Добривоје Говедарица, а на репертоару су се налазили комади Власт и светски рат, Обичан човек, Ожалошћена породица и Покојник, Бранислава Нушића, Прст пред носом, Јоже Хорвата, Зона Замфирова, Стевана Сремаца, Крчмарица Мирандолина, Карла Голдонија иУјка Вања, Антона Павловича Чехова.56 Репертоар Позоришта у Ранковићеву од самог оснивања није се битно разликовао од других позоришта у Србији. Углавном су приказивани комади из националне књижевности, дела руских писаца и прикази из свакодневног живота народа. Миодраг Сарић, поред бављења глумом, режирао је комаде Бранислава Нушића и Вишњик, А. Чехова. Известан куриозитет, што се режије тиче, представља комад Уображени болесник, који је режирао Дејан Косановић, тадашњи студент Позоришне академије у Београду.57 На репертоару Позоришта у Ранковићеву сезоне 1951/1952. биле су представе Ватра и пепео, Мире Пуцов, Госпођа министарка, Бранислава Нушића, Лажа и паралажа, Јована Стерије Поповића, Хајдук Станко, Јанка Веселиновића, Поп Ћира и поп Спира, Стевана Сремаца, Јазавац пред судом, Петра Кочића, Олуја, А. Н. Островског, Уображени болесник, Жана Батиста Поклена Молијера, Вишњик, Антона Павловича Чехова.58 Присећајући се тог периода, Косановић је забележио свој утисак да су сви гајили љубав према Позоришту и схватали јасне разлоге свог опстанка у Позоришту, али да нико није имао дефинисан уметнички циљ. „Не зна се јасно шта треба да се оствари и на који начин, не гледа се напред много даље од једне сезоне, често од једне представе… ”59 Јавност је будним оком пратила Позориште, о чему Дејана Косановића пише: „Нико није био шкрт на речима када је у питању позориште. Осули би без милости паљбу по редитељу, Градском одбору, глумцима, публици, па и по нама Позориште У Краљеву 1945–1956

149

Исто, Кут. 1950/XXXIV, Буџети позоришта ОНО Крагујевац за 1950. Крушевачко позориште 1946– 1996, Крушевац, 1996, 27. 52

Д. Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију, 109.

Исто, 105–107.

У Градском народном позоришту Ранковићево радили су Војислав Мићовић, редитељ, Боривоје Милановић, секретар и глумац, Добривоје Говедарица, управник и глумац, Зорица Протић, редитељ и глумица, као и глумци Анита Мићовић, Живорад Станојевић, Даринка Марковић, Смиља Трмчић, Димитрије Глушац, Александар Ковачевић, Лепосава Николић, Синиша Протић, Славка Вићентијевић. Помоћно особље били су Љубица Јозаџија, суфлер, Живорад Трујић, столар декоратер, Вера Говедарица, кројач гардеробер, Владислав Маржик, сценограф, Милунка Коцић, реквизитер и Радмила Митровић, гардеробер. Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево, 145–146. 56

Краљевачко позориште, Позоришна архива, Каст листе 1949– 1956. Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево, 146. 57

Исто, 150.

Дејан Косановић, Забелешка из Ранковићева, Књижевне новине, Београд, 27. април 1952; Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево, 146.

Представа Сеоска учитељица, Светолика Ранковића, 1952/1953.65

– Београђанима. Свако је на позориште гледао са друге тачке и свако ми је дао по неку нову, драгоцену мисао.”60 Трагови Живојина Жике Миленковића у Ранковићеву

60 Дејан Косановић, Забелешка из Ранковићева, Књижевне новине, Београд, 27. април 1952, 12.

Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево, 147.

Ибарске новости, 10. април, 1954, 4.

Једна од најдинамичнијих сезона у Народном позоришту Ранковићево 1952/1953, везана је за Живојина Жику Миленковића, глумца који је из нишког Народног позоришта прешао у Ранковићево крајем септембра 1952, прихвативши да осим глуме обавља и дужност управника Позоришта. Миленковић је унео позитивне новине у рад Позоришта и у репертоар. У центру града направио је огласну таблу на којој је редовно истицан недељни репертоар, освежен фотографијама са представа, чиме је постигнуто да публика буде подробно информисана. Ангажовао је Добрицу Раденковића, глумца из Новог Сада, а често је позивао и глумце из других позоришта да гостују у представама, попут Радослава Павловића Ђаше, који је неколико пута био гост у представи Ожалошћена породица, Б. Нушића. Опробавши се као редитељ, Миленковић је режирао комаде Дугоња Видоња и Трбоња, Младена Широле, Пут у злочин, Мишка Крањеца и Без трећег, Милана Беговића. Заједно са Небојшом Ћосићем, режирао је представу Саблазан у долини Шентфлоријанској, Ивана Цанкара. За режирање представа Скапенове подвале, Жана Батиста Поклена Молијера и Браћа Менехми, дело Плаута, ангажовао је Александра Ђорђевића, редитеља Народног позоришта у Нишу.61 Током сезоне 1952/1953. Позориште у Ранковићеву извело је 147 представа, које је посетило око 22 000 гледалаца. Публика је видела представе: Ожалошћена породица и Др, Бранислава Нушића, Господа Глембајеви, Мирослава Крлеже, Сеоска учитељица, Светолика Ранковића, Породица Бло, Љубинке Бобић, Пут у злочин, Мишка Крањеца, Скапенове подвале и Силом лекар, Жана Батиста Поклена Молијера, у режији Небојше Ђосића, која је премијерно изведена 8. новембра 1952, Без трећег, Милана Беговића, Смрт мајке Југовића, Ива Војновића, Ивкова слава, Стевана Сремца, Пера Сегединац, Лазе Костића, Добош пред кућом, Синише Равасија, Звонар Богородичине цркве, Виктора Игоа, Браћа Менехми, Т. М. Плаута. Од 12 премијера, публика је најмање била заинтересована за представу Саблазан у долини Шентфлоријанској, а највише за представе Два наредника и Сеоска учитељица, редитеља Драгољуба Ненадовића.62 150

Мирјана Савић

Ипак, када је Живојину Миленковићу средином пролећа 1953. указана могућност да се врати у нишко позориште, он ју је прихватио.63 На место управника Позоришта у Ранковићеву постављен је Лазар Јовановић. Почетком 1953, управа Позоришта поново је организовала попис инвентара, јер су његову имовину користили и организације и појединци, након чега су Позоришни савет и директор одлучили да више не уступају имовину Позоришта.64 Наиме, позоришна сала била је једина те врсте у граду, због чега је веома често коришћена у различите сврхе, као на пример за смотру културно-просветних друштава Жичког среза, за представљање усмених новина Градског одбора ССРН-а, за извођење представа „Абрашевића” итд. Будући да је Позориште у Ранковићеву почело да ангажује професионалне глумце за представе, јавио се и проблем смештаја нових чланова ансамбла, услед чега су из Позоришта често упућиване молбе Савету за комуналне послове да се обезбеде станови глумцима.66 Динамичност рада Позоришта у Ранковићеву, поред одобравања бројне публике, наишла је и на критику јавности. У фебруару 1953. у Ранковићеву је почео да излази локални лист Ибарске новости, у коме су од почетка праћена дешавања у Позоришту, како са аспекта информисања о представама, тако и кроз коментаре о раду Позоришта и репертоару. Међу првима се Миодраг Јанић, правник, позабавио питањима позоришта и позоришне уметности у граду. Пишући о позоришном репертоару, замерао је што је на Дан републике, 29. новембра 1952, изведена представа Смрт мајке Југовића, која „глорификује нашу националну историју”. Он се успротивио и извођењу представа у којима се појављују митска бића „виле, вештице, авети и др.”, како у комадима за децу тако и у представи Сабласт у долини Сентфлоријанској. Речи критике упутио је и глумцима због неусаглашености у глуми.67 Сматрао је да је осам премијера за шест месеци превише и да је тиме „угушен квалитет представа”.68 Мија Сарић, потписавши се као гимназијалац Мирко Чудић, писао је 1953. о премијери Плаутове комедије Браћа Менехми, детаљно анализирајући писца и његово дело, редитељски опус Александра Ђорђевића, сценографски рад Душана Величковића и глумачка остварења сваког глумца понаособ, закључивши да „представа се завршила и ми смо пошли ни мало одушевљени, али ни разочарани”.69 Локалне власти, подстакнуте живом активношћу Позоришта и честим гостовањима значајних имена из света драме, организују запажена предавања о позоришту, дајући на значају овој грани уметности. У Клубу културних и јавних радника у Ранковићеву, средином августа 1953, Раша Плаовић, редитељ и првак Народног позоришта у Београду, одржао је предавање на тему „Развој позоришта после ослобођења код нас”. Као главне карактеристике годишњих прилика навео је велику распрострањеност позоришне мреже и потребу да се публици пренесе основна мисао аутора и правилно тумачење дела.70 Убрзо потом, у сали биоскопа „Сутјеска”, управа Клуба културних и јавних радника Ранковићево поново је приредила „Вече драмске уметности” са гостима Рашом Плаовићем, Добрицом Милутиновићем, доајеном југословенске драме, Миливојем Живановићем, прваком Југословенског драмског позоришта, Љубишом Јовановића, глумцем и Миланом Ђоковићем, позоришним критичарем и директором Драме националног театра.71 Колико је позориште било под лупом јавности, сведочи чланак у Ибарским новостима у коме се замера глумцима што током лета, користећи већ спремљене или припремивши нове представе, иду на гостовања широм земље, остварујући личну зараду, „а да притом на плакатима стоји Народно позориште из Ранковићева”.72 Крајем сезоне 1952/1953. долази до пада интересовања публике, за шта је постојало више разлога. Након што је Живојин Миленковић напустио Ранковићево, рекламирање представа постало је неорганизовано, тако да стари плакати нису скидани по завршетку извођења, а нови нису стављани бар три дана пре представе. Позоришна благајна је нередовно радила, а неколико пута отказиване су представа пред пуном салом публике. Унутар Позоришта, међуљудски односи и даље су били несређени. Позоришни савет донео је одлуку о смењивању Лазара Јовановића, управника, који је окарактерисан као „непријатељ социјализма”.73 Уза све, у локалној штампи доста је писано о слабостима Позоришта, а мало је рађеПозориште У Краљеву 1945–1956

151

Д. Чолић, Градско народно позориште Ракновићево, 146–147. 63

Ибарске новости, 10. април 1953, 3.

Породична архива Харитона Миљковића из Краљева. 66

Исто, 5. јун 1953, 3.

Појединци, попут Душанке Тодић, Александра Новаковића и Смиље Миљојковић, одскакали су својим талентом, док су се код већине уочавали неукост и недостатак талента. Ибарске новости, 27. март, 1953, 3; исто, 3. април 1953, 3. 68

Исто, 10. април 1953, 3.

Исто, 24. април 1953, 3.

Исто, 28. август 1953, стр. 3.

Милан Ђоковић, Добрица Милутиновић читао Миткета у Коштани, Плаовић Леона у Глембајевима, Љ. Јовановић Сирана, Миливој Живановић Краља Лира… Криза у Трсту, зато Љ. Јовановић рецитовао „Ја ћу дати живот отаџбино моја”… Ибарске новости, 16. октобар 1953, 4; исто, 20. новембар 1953, 4. 72

Жика Миленковић, Душанка Тодић, Милисав Јакшић, Живорад Трујић и Оливера Миленковић кренули су са комадом „Без трећег” на турнеју по Космету, а на плакатима је стајало: Народно позориште из Ранковићева приказује то и то…, иако је то гостовање приватна ствар и приход иде глумцима. Иста ствар и са другом групом глумаца: Живорад и Смиља Станојевић, Драгана Стојковић Ерић, Миодраг Марић и Димитрије Глушац који су тезгарили са комадом „Девојче са улице”. Ибарске новости, 21. август 1953, 3. Јелена Петровић, Живот у Ранковићеву, Краљево, 1989, 151 (у даљем тексту Ј. Петровић, Живот у Ранковићеву); Ибарске новости, 24. април 1953, 3. 73

Предлог репертоара чиниле су представе: Кућа мира, Довитљива девојка, Људи без вида, Женидба и удадба, Протекција, Мистер долар, Чикина кућа, Париска сиротиња, Сеоска лола, Хајдук Станко, Глембајеви, Инспектор је дошао, Љубавници, Набеђен калуђер, Кад савест проговори, Људи на санти леда. Ибарске новости, 5. јун 1953, 4.

но на његовој популаризацији. Покушаји да се привуче медијска пажња и побољша углед Позоришта нису давали резултата. Када је, као одговор на критику Миодрага Јанића, управа Позоришта почетком јуна 1953, у чланку Ибарских новости изнела предлог репертоара за сезону 1953/1954, позивајући грађане на дискусију, нико од читалаца није се јавио да изнесе своје мишљење.74 Све то довело је до тога да је на представама Народног позоришта Ранковићево крајем сезоне 1952/1953, било публике за једва пола сале, док су приликом гостовања позоришта из Чачка, са представом Два букета црвених ружа, улазнице биле распродате дан раније.75

Ибарске новости, 7. август 1953, 3.

Нове представе у обновљеном простору

76 Добривоје Добрица Раденковић (15. мај 1894, Шиљеговац, Крушевац – 12. јануар. 1956, Београд). Завршио гимназију и подофицирску школу, богато глумачко искуство почевши од 1912, у путујућим позориштима, повлашћеним позориштима и народним позориштима у Сарајеву, Новом Саду, Скопљу и Београду. Стојковић Боривоје С., Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Београд, 1979, 744, 815. 77 Ибарске новости, 11. септембар 1953, 3. 78

Петра Лабовић због лошег здравственог стања није дошла на представу Зулумћар, а Славко Жрђевић на 2 представе 10 %. ИАК, Вариа, Позориште: Преписка 1954, инв. бр. 161, Укори 2. и 10. март 1954; Одлука о смањењу плате, 27. мај 1954. (У даљем тексту: ИАК, Вариа, инв. бр. 161) 79 ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Извештај о раду 1954. године Позоришта у Ранковићеву упућен Удружењу драмских уметника НРС. 80

Михајло Брајловски био је задужен за музику у представи Квеј Лан, камерни оркестар КУД-а „Абрашевић” учествовао је у представи Чежња под брестовима, квинтет ДВД у представи Чајџиница на августовској месечини итд. 81 Приказиваће се и Мистер Долар (Нушић), Хајдук Станко (Ј. Веселиновић), Звонар Богородичине цркве (В. Иго), Људи на санти леда (Вернер), Женидба (Гогољ). Ибарске новости, 11. септембар 1953, 3. 82

Иако је био скоро постигнут договор о преласку са Момчилом Рашићем, чланом Народног позоришта у Врању, управа Позоришта у Ранковићеву га је обавестила да му још није обезбеђен стан. ИАК, Вариа, инв. бр. 161, Допис, 1. јул 1954; Ибарске новости, 18. септембар 1953, стр. 3.

Почетком сезоне 1953/1954, Божидар Андрић, глумац из Приштине, именован је за управника Позоришта, а Добрица Раденковић постаје уметнички руководилац. Раденковић се посебно истицао у карактерним улогама, претходно се већ доказавши у мањим позориштима као редитељ и одличан организатор.76 Глумачка постава била је појачана са још три нова члана: из панчевачког народног позоришта дошли су Славко Ђорђевић и Миливоје Николић, а из пожаревачког Славка Вићентијевић. На пробни ангажман биле су позване ученице глумачке школе из Приштине, Петра Лабовић и Божана Стојовић.77 У Позоришту је почетком 1954. било укупно 29 запослених, односно 18 глумаца, 10 радника у техничкој служби и 1 административни радник. Међу глумцима није било никог са завршеном средњом глумачком школом или академијом, већ је базу глумачког ансамбла чинило 13 аматера који су након рата, одлуком надлежних власти, преведени у професионалце. Правила рада за запослене била су строга. Услед препирки или ометања проба на било који начин, глумци су кажњавани укором и уписивани у Књигу кажњених, док је за одсуство са представе, из било ког разлога, следило смањење плате 5 % по изостанку.78 У осмишљавању репертоара, Позориште се придржавало реципроцитета 4 : 1 у односу домаће и стране литературе, истичући да се труде да „дела буду на достојној литерарној висини, мада прилике у којима се ово позориште налази диктирају да се ставе на репертоар поједини комади са музиком и фолклором”.79 Укус публике и блиска сарадња са хором „Абрашевића”, посебно са Михајлом Брајловским и квинтетом Добровољног ватрогасног друштва Краљево (ДВД), омогућавали су да позоришни комади имају одговарајућу музичку подлогу.80 Сезона је почела представама Ваљевска подвала, Милована Глишића, у режији Добрице Раденковића и Кад је среда петак је, Р. Плаовића и М. Ђоковића, у режији Душана Стојовића.81 Недовољна финансијска средства, сиромашни гардероба, декор и намештај, спречавали су Позориште у Раковићеву да припрема захтевније комаде. Управа је, такође, имала тешкоће са смештајем нових чланова, које су били принуђени да одседају у хотелу. 82 Средином септембра 1953/1954, градске власти усвојиле су предлог о адаптацији, потекао од Добрице Раденковића и управе Позоришта. Реновирање Позоришта, тј. бине и још неколико просторија, требало је да отпочне током лета 1953. и да буде завршено до 29. новембра 1953.83 Међутим, радови су почели средином септембра 1953. и трајали су до краја фебруара 1954. Изнад позорнице је подигнута таваница за читав спрат, уграђена је гвоздена конструкција на галеријама, цуговима и вешалицама за светлосне и остале суфите, урађена је нова главна завеса и неколико помоћних, урађени су и нови светлосни ефекти, а у подруму је направљена командна кабина. Због проширења бине, број седишта је након реновирања смањен са 310 на 290.84 Током реновирања, глумачки ансамбл изводио је програм „Весело вече” са рефератом о развоју српског позоришта, у Врби, Баљевцу, Матарушкој Бањи и другим околним местима.85 Због радова позоришна сезона настављена је тек 15. марта 1954. Први рекламни плакати изазвали су велику знатижељу, како за представу тако и за нове глумце. Сезона је у преуређеном простору отпочела представом Кад је среда петак је, којој је присуствовао и председник Земаљског одбора синдиката културних радника НР Србије. У свом поздравном говору он је похвалио отварање нових просторија које су спадале међу најлепше у западној Србији, а потом је доделио повеље захвалности за изградњу позоришних просторија Грађе152

Мирјана Савић

Представа Хајдук Станко, Јанка Веселиновића, 1955.91

винском предузећу „Каблар”, Фабрици вагона и колективу Народног позоришта. Подељено је и 25 писмених похвала појединцима који су се посебно заложили.86 Недуго затим, поводом прославе 150 година Првог српског устанка, Народно позориште је приказало комад Хајдук Станко, у којем су гостовали Краљевчанин Милутин Ч. Јаснић, управник Народног обласног позоришта у Приштини, и Милош Кандић, драмски уметник из приштинског позоришта.87 Организована су чешћа гостовања позоришног ансамбла у местима Жичког среза. Народно позориште Краљево је у априлу, мају и јуну 1954. извело 8 дела, односно 54 представе, које је видело 15 183 посетиоца.88 Премијера представе Светозара Ћоровића и Петра Крстића, Зулумћар, у режији Добрице Раденковића, изведена је 8. маја 1954.89 Сезона је завршена премијерама комедије Др, Б. Нушића, редитеља Славка Ђорђевића, 10. јуна 1954, а недељу дана касније, 17. јуна 1954, премијерно је изведена драма Источни ветар – западни ветар (Квеј Лан), Перл Бак, редитеља Душана Стојовића, уз музичко извођење Михајла Брајловског90 Позоришна сезона 1954/1955. донела је новине у раду Позоришта. Будући да је град добио пристојну позоришну зграду са одговарајућом позорницом и простором за оркестар, од Клуба културних и јавних радника и Позоришта очекивана су разнолика културна дешавања током предстојеће зиме.92 У Ранковићеву се 21. новембра 2011. први пут на сцени појавило Луткарско позориште за децу предшколског узраста, са гињол представом, заснованом на раду прстију, што је изазвало велико интересовање деце.93 Управник Позоришта, Божидар Андрић, предочио је Секретаријату за просвету и културу НОГО Краљево репертоарски план са 10 представа за сезону 1954/1955, од којих је 6 изведено: Мећава, Перa Будакa, у режији Бране Дамњановића, премијерно је приказана 2. октобра 1954, Власт, Бранислава Нушића, 21. октобра 1954, Стаклена менажерија, Тенеси Вилијамса, 18. новембра 1954, Раскрсница, Милана Ђоковића, Част, Хермана Судермана и Коштана, Боре Станковића. Уместо предвиђених Лажа и парлажа, Ј. Ст. Поповића, Два цванцика, Милована Глишића, Сплетка и љубав, Ф. Шилера и Господин Федор (криминал у привреди), В. Суботића, спремљени су комади Београд некад и сад, Бранислава Нушића, Чвор, Петра Петровића Пеција, Заједнички стан, Драгутина Добричанина и Хасанагиница, Милана Огризовића.94 У Краљево је стигао нови редитељ, Бранислав Дамњановић, чије је прво режисерско дело у краљевачком позоришту била драма Стаклена менажерија, Тенеси Вилијамса.95 Ради популаризације Позоришта, његова управа донела је одлуку да се свака представа, осим у сали Позоришта, изводи и у већим радним колективима и сеПозориште У Краљеву 1945–1956

153

Ибарске новости, 20. новембар 1953, стр. 4. 83

ИАК, Вариа, инв. бр. 161, Извештај 14. април 1954. Ибарске новости, 5. фебруар 1954, 4. 85

Ибарске новости, 2. април 1954, 5.

Исто, 23. април 1954, 2.

Ибарске новости 30. април 1954, 6.

У мемоарским белешкама Добривоја Говедарице налази се податак да је током 1955. краљевачко позориште позајмило оригиналне костиме, тј. ношњу са срмом и кадифом, позоришту у Ваљеву, за представу Зулумћар. Међутим, исте године, у ваљевском позоришту избио је пожар у коме је ова ношња изгорела. НМК, Историјска збирка, Плакати, леци, инв. бр. 1658/8652. 90

ИАК, СОК, Кут. Извештаји о позоришту 1951–1962, инв. бр. 633, лист. 4; НМК, Историјска збирка Плакати, леци, инв. бр. 1651/8610. 91

Породична архива Харитона Миљковића из Краљева. Ибарске новости, 29. октобар 1954, 4. 92

Исто, 27. новембар 1954, 3.

ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Репертоарски план за сезону 1954/1955, 3. новембар 1954. Ибарске новости, 19. новембар 1954, 3.

Исто, 1. октобар 1954, 4.

Исто, 15. октобар 1954, 4.

Исто, 21. мај 1954, 5.

НМК, Историјска збирка, Плакати, леци, инв. бр. 1664/8658; Ибарске новости, 22. октобар 1954, 4. 99

Ибарске новости, 5. новембар 1954, 4. 100

НМК, Историјска збирка Плакати леци, инв. бр. 1667/8661; Ибарске новости, 18. фебруар 1955, 4. 101

102

Ибарске новости, 24. јун 1955, 8.

103

Исто, 12. новембар 1954, 3.

104

„У Врдилима се скупили мештани околних села (Роћевићи, Буковица, Дракчићи, Конарево, Прогорелица, Дедевци, Пекчаница и Лопатница) у препуној сали скоро отвореног Задружног дома. Старица од 85 година препешачила 4,5 км да први пут у животу види позориште; село није још било са струјом, па су три велике лампе осветљавале позорницу.” Ибарске новости, 28. јануар 1955, 4, 7.

лима среза.96 То је подразумевало да заинтересовани чланови месних одбора села контактирају управу и да организују транспорт сценографије и глумаца.97 Представе у селима биле су изузетно добро посећене. Народно позориште Ранковићево је са комедијом Женидба (или невероватан догађај), Николаја Гогоља, у режији Добрице Раденковића, гостовало у селу Врба пред приближно 400 гледалаца.98 Потом је у Матарушкој Бањи, Врби и Самаилама позоришни ансамбл привукао бројну публику са представом Мећава, Пера Будака. Позориште је 21. октобра 1954, поводом обележавања десетогодишњице ослобођења Краљева, извело комедију Власт, Бранислава Нушића, за коју је други, трећи и четврти чин дописао Миле Живковић (бивши члан нишког позоришта), док је исценацију дела и режију урадио Добрица Раденковић. Том представом, поред ослобођења, обележено је и 90 година од рођења знаменитог српског комедиографа, Бранислава Нушића.99 Гостовањима позоришног ансамбла у Самаилама, Печеногу, Сирчи, Матарушкој Бањи, Врби, као и пред радницима Железничког чвора присуствовало је 2 305 гледалаца. У Матарушкој Бањи и Рибници, поред комедије Власт, изведена је и представа Раскрсница.100 Комедија Београд некад и сад, премијерно изведена 25. јануара 1955 приказана је средином фебруара 1955. у Рибници, наишавши на одобравање гледалаца.101 Представа Чвор изведена је у јуну 1955. на аеродрому.102 Један од најплоднијих режисера на сцени краљевачког позоришта, Бранислав Брана М. Дамњановић, пишући у Ибарским новостима чланак о Позоришту, апелује на уредништво листа и јавност да пронађу позоришног критичара, наводећи професоре филозофије као најближе по образовању.103 Народно позориште Краљево је, у организацији Среског одбора често обилазило околна села са представом Коштана.104 Иако је та представа била блиска укусу сеоске публике, Михајло Брајловски, диригент хора „Абршевића”, лоше је оценио готово све сегменате ове представе. Критикујући Добрицу Раденковића и као глумца и као режисера, превасходно зато што „у режији не наглашава социјалне и психолошке елементе”, Брајловски је замерао што се представа даје поново, после непуне три године, сматрајући да је Позориште „неодговорно у својој аполитичној репертоарској политици, борби за сценски реализам…”.105 У Ибарским новостима 1953–1955. постојале су рубрике, сажети водичи кроз културну понуду града. У оквиру тих рубрика, само накратко је Позориште било на врху листе, након чега је потиснуто, док је биоскопска понуда у три биоскопа преузела примат. Власт је кривила Савет за просвету и културу Општине Краљево 154

Мирјана Савић

што је превише пажње поклањао школама, а недовољно културној сцени града, што се превасходно односило на оснивање џез оркестра и биоскопски репертоар са холивудским остварењима, али и на Позориште: „Наша омладина имала је пуно грешака, покушала је да се назадно – западњачки васпита, што је нарочита грешка Савета за просвету и културу. Такође и наше позориште треба да пође новим путем…”106 Зато је Савет, настојећи да остане политички и идеолошки подобан, смењивао директоре Позоришта у случају било какве сумње у идеолошку исправност, а 7. марта 1955, у сали синдиката, тј. Народног универзитета, организована је јавна дискусију на тему позоришта.107 Последња сезона професионалног позоришта у Краљеву Сезоне 1955/1956. за управника краљевачког позоришта именован је Миодраг Јањић, помоћник тужиоца. Дотације Позоришту и глумцима биле су све мање и нередовније.108 О лошој материјалној ситуацији сведочи податак да су дотације краљевачком позоришту 1. децембра 1955. износиле 4 700 000 динара за 10 премијера, док је позориште у Чачку добијало 8 000 000 за 5 премијера, а крагујевачко позориште 20 000 000 за 4 премијере.109 Убрзо по Јањићевом доласку, одлуком општинских органа плате запослених су смањене за 50 %, што је чланове Позоришта довело до ивице егзистенције.110 Упркос томе, Позориште ради са пуно елана. Јањић је, заједно са Управним одбором, променио репертоарску политику, смањујући број комедија, инсистирајући на одабиру озбиљних драмских дела. Убрзо по његовом именовању за управника, спремљена је драма Злочин и казна, Ф. М. Достојевског, да би доказао да су „снаге новог колектива квалитетније у односу на ансамбл од прошле године”.111 Оснива се Клуб пријатеља позоришта и формирају сцене за децу и омладину. Иницијативом Управног одбора Позоришта у октобру 1955. оформљена је Пионирска сцена за децу млађу од 14 година, за чије чланство се пријавило 162 заинтересована. Одабрано је 30 ученика који су припремили бајку Ивица и Марица, у режији Здравка Лукића, која је премијерно изведена 1. јануара 1956, у оквиру новогодишњих свечаности, а нешто касније припремили су и извели Црвенкапу. У новембру 1955. формирана је Омладинска сцена за млађе од 25 година, где су уписана 62 члана, махом ученика из Гимназије, Економске школе и учеПозориште У Краљеву 1945–1956

155

105 Ибарске новости, 28. јануар 1955, 4, 7.

Ј. Петровић, Живот у Ранковићеву, 151. 106

107

Ибарске новости, 4. март 1955, 4.

108

Плате запослених у краљевачком позоришту су у августу и септембру биле умањене за 20 %, због чега је огорчени редитељ Бранислав Брана Дамјановић у афекту упутио писмо Кабинету маршала Тита. ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Жалба и Образложење, 23. јануар 1956. 109

Исто, Лист 8.

Д. Чолић, Градско народно позориште Ранковићево, 148.

110

111

ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Извештај Савету за просвету и културу НОО Краљево 1955.

112

ИАК, СОК, Кут. Извештаји о Позоришту 1952–1956, инв. бр. 633, стр. 1–3. НМК, Историјска збирка Плакакти, леци, инв. бр. 1675/8669; Вечерње новости, Београд, 15. мај 1956, 4. 113

114

Изведено је 53 представе пред 13 399 гледалаца, затим 9 представа (Злочин и казна, Иванов и Ивица и Марица) за 2 242 ученика, 4 представе (Распродаја савести и Ране још увек боле) за 1 510 војника и 2 представе (Распродаја савести и Ој, Мораво моје село равно) за 572 жене. ИАК, СОК, Извештаји о позоришту, кут. 1951–1962, инв. бр. 633, лист бр. 6.

ника код занатлија. Одмах су почели са да спремају драму Иванов, А. Чехова. Након 43 дана припрема, представа је премијерно приказана, изазвавши одобравање публике, како на премијери, тако и приликом каснијих извођења. Уследило је спремање драме Живојина Гавриловића, Ране још увек боле, редитеља Миодрага Сарића, у којој је учествовало око 40 чланова Омладинске сцене, потпомогнуто са неколико чланова Драме. Након премијере, 27. јануара 1956, драма је, поводом годишњице Игманског марша, два пута изведена у Крагујевцу, пред 940 гледалаца.112 У оквиру Омладинске сцене у мају 1955. премијерно је изведена комедија Пречисти феникс, Кристофера Фроја.113 Од 1. септембра 1955. до 1. фебруара 1956. позоришна догађања у краљевачком позоришту пратило је 17 723 посетиоца, што је за град од 18 000 становника био импозантан број. Током петомесечног рада изведено је укупно 68 представа, од којих 9 за ученике, 4 за војнике и 2 за жене. Најпосећенија је била представа Распродаја савести, Јосипа Хорвата, премијерно приказана 30. новембра 1955, коју је током 15 извођења видео 4 581 посетилац (11 представа – 3 099 посетилаца, 3 представе за војнике – 1 200 и 1 представа за жене – 282 посетиоца), а најмање публике видело је представу Чајџиница на августовској месечини, Џона Патрика, премијерно изведену 29. новембра 1955 – на њена 2 извођења дошло је 436 посетилаца.114 Позориште је привукло нову публику, људе из радничких слојева и интелектуалце. Смањено је интересовање за представе са националном тематиком, али дела руских класика, посебно о социјално нижим слојевима становништва, постала су актуелна. Примера ради, представа Злочин и казна извођена је у кратком року седам пута, а шест пута све улазнице су биле распродате. Током марта 1956, поред представа Лажљивац, Карла Голдонија и Родољупци, Јована Стерије Поповића, најмлађој публици приказана је Црвенкапа.115 Премијерно извођење представе Част, Хермана Судермана, редитеља Славка Ђорђевића, било је 30. априла 1955.116 Првомајске празнике 1956, краљеачки театар обележио је са две премијере: комедије Нина, француског писца Андреа Русена и премијером Омладинске сцене комедије Поп Ћира и поп Спира, Стевана Сремца.117 Поново је извођена представа Коштана, Боре Станковића, у режији Добрице Раденковића, где је гостовала Милева Вукотић, првакиња крагујевачког позоришта.118 Јавност је замерала редитељу краљевачког позоришта што је дозволио да представу Ој, Мораво, моје село равно, Здравка Лукића, истовремено са Позориштем изводи и Културно-просветно друштво „Петар Николић” из Самаила.119 Читава сезона 1955–1956. била је врло плодна: изведене су укупно 102 представе, међу којима 11 премијера, пред 23 358 гледалаца. Народно позориште Краљево често је обилазило оближње градове. Осим гостовања у Крагујевцу, краљевачко позориште је заједно са Југословенским драмским позориштем Београд, Народним позориштем Крагујевац и другима, гостовало у Рашки, где су за шест месеци извели 19 представа.120 У Баљевцу је на 1 представи било 450 посетилаца, у Трстенику је 1 представу гледало 350 мештана, у Матарушкој Бањи је на 2 представе било 250 посетилаца, а у селима је 3 представе гледало 1 240 заинтересованих.

Година

Број представа

1950

120

1951

130

Ибарске новости, 29. април 1956, 1.

1952

НМК, Историјска збирка, Плакати, леци, инв. бр. 1665/8659.

115

Приходи

17.683

465.310

1953

18.714

544.316

1954

118

25.083

773.841

1955

102

23.358

1.002.965

Јануар 1956

4.435

191.380

Ибарске новости, 9. март 1956, 7.

НМК, Историјска збирка Плакакти, леци, инв. бр. 1670/8664.

116

117

Број посетилаца

118

Ибарске новости, 24. фебруар 1956, 8.

119

Ибарске новости, 27. јануар 1956, 4; исто, 30. март 1956, 4.

120

156

Мирјана Савић

У оквиру Омладинске сцене изведено је укупно 11 представа, од којих 2 премијере, пред 2 278 гледалаца.121 Сваку представу је у просеку гледало 252 посетиоца.122 Рад Градског народног позоришта у Ранковићеву (Краљеву) 1950–1956.123

ИАК, СОК, Извештаји о Позоришту, кут. 1951–1962, инв. бр. 633, лист бр. 7. 122

Исто, Кут. инв. бр. 638, Закључак 23. фебруар 1956.

Као и у осталим деловима Југославије, у Србији се од 1954. до 1958. спроводе економске мере у друштвеном развоју. Тада се укидају професионална позоришта у 10 градова уже Србије, међу којима и у Ранковићеву. Министарство просвете је 24. јула 1956, упутило допис ГНО Краљево о престанку финансирања. Одељење за културу и уметност изнело је предлог да се Позориште затвори, а чланови врате на своја ранија радна места, док је Градски народни одбор предложио да се оснује стално аматерско друштво. Овим одлукама окончан је седмогодишњи рад професионалног позоришта у Краљеву.124 РЕПЕРТОАР ГРАДСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА РАНКОВИЋЕВО (КРАЉЕВО) 1949/1950. 1. Ујка Вања, Антон Павлович Чехов 2. Сумњиво лице, Бранислав Нушић 3. Протекција, Бранислав Нушић 4. Обичан човек, Бранислав Нушић 5. Прст пред носом, Јоже Хорват 6. Покојник, Бранислав Нушић 7. Зона Замфирова, Стеван Сремац 8. Платон Кречет, Александар Корнајчук 9. Вода с планине, Раша Плаовић и Милан Ђоковић 10. Дубоки су корени, Џемс Гоуа и Арнолд Исо 11. Хајдук Станко, Јанко Веселиновић 12. Олуја, Александар Николајевич Островски 1950/1951. 1. Власт и светски рат, Бранислав Нушић 2. Обичан човек, Бранислав Нушић 3. Ожалошћена породица, Бранислав Нушић 4. Покојник, Бранислав Нушић 5. Прст пред носом, Јоже Хорват 6. Зона Замфирова, Стеван Сремац 7. Крчмарица Мирандолина, Карло Голдони 8. Дубоки су корени, Џемс Гоуа и Арнолд Исо 9. Ујка Вања, Антон Павлович Чехов 1951/1952. 1. Ватра и пепео, Мира Михилич Пуцова 2. Госпођа министарка, Бранислав Нушић 3. Лажа и паралажа, Јован Стерија Поповић 4. Хајдук Станко, Јанко Веселиновић 5. Поп Ћира и поп Спира, Стеван Сремац 6. Јазавац пред судом, Петар Кочић 7. Олуја, Александар Николајевич Островски 8. Уображени болесник, Ж. Б. П. Молијер 9. Вишњик, Антон Павлович Чехов Позориште У Краљеву 1945–1956

121

157

123

ИАК, СОК, Кут. инв. бр. 638, Записник са седнице Савета за просвету и културу о раду Градског народног позоришта Краљево, 23. фебруар 1956. 124

Током сезоне 1955/56, осим у Краљеву, затворена су позоришта у Панчеву, Смедереву, Чачку, Ваљеву, Светозареву, Прокупљу, Косовској Митровици, Пироту, Врању и Сремској Митровици. П. Марјановић, Мала историја српског позоришта, 383.

1952/1953. 1. Ожалошћена породица, Бранислав Нушић 2. Др, Бранислав Нушић 3. Господа Глембајеви, Мирослав Крлежа 4. Сеоска учитељица, Светолик Ранковић 5. Породица Бло, Љубинка Бобић 6. Пут у злочин, Мишко Крањец 7. Скапенове подвале, Жан Батист Поклен Молијер 8. Без трећег, Милан Беговић 9. Смрт мајке Југовића, Иво Војновић 10. Ивкова слава, Стеван Сремац 11. Пера Сегединац, Лаза Костић 12. Добош пред кућом, Синиша Раваси 13. Звонар Богородичине цркве, Виктор Иго 14. Браћа Менехми, Т. М. Плаут 15. Саблазан у долини Шентфлоријанској, Иван Цанкар 16. Два наредника, Александар Верешчагин 17. Дугоња Видоња и Трбоња, Младен Широла 18. Без трећег, Милан Беговић 19. Девојче са улице 20. Силом лекар, Жан Батист Поклен Молијер 1953/1954. 1. Кад је среда петак је, Раша Плаовић, Милан Ђоковић 2. Два наредника, Н. С. Ђурковић 3. Ваљевска подвала, Милован Глишић 4. Коштана, Бора Станковић 5. Хајдук Станко, Јанко Веселиновић 6. Зулумћар, Светозар Ћоровић, Петар Крстић 7. Женидба, Николај Гогољ 8. Источни ветар – западни ветар (Квеј Лан), Перл Бак 9. Др, Бранислав Нушић 1954/1955. 1. Стаклена менажерија, Тенеси Вилијамс 2. Мећава, Перо Будак 3. Власт, Бранислав Нушић 4. Раскрсница, Милан Ђоковић 5. Коштана, Бора Станковић 6. Београд некад и сад, Бранислав Нушић 7. Чвор, Петар Петровић Пеци 8. Част, Херман Судерман 9. Заједнички стан, Драгутин Добричанин 10. Хасанагиница, Милан Огризовић 1955/1956. 1. Злочин и казна, Ф. М. Достојевски 2. Распродаја савести, Јосип Хорват 3. Чежња под брестовима, Јуџин О Нил 4. Ој, Мораво моје село равно, Здравко Лукић 5. Чајџиница на месечини, Џон Патрик (адаптација амаричке филмске комедије) 158

Мирјана Савић

6. Лажљивац, Карло Голдони 7. Иванов, А. П. Чехов 8. Атентат, В. О. Зомин 9. Ивица и Марица, Јакоб и Вилхелм Грим 10. Ране још увек боле, Живојин Гавриловић 11. Поп Ћира и поп Спира, Стеван Сремац 12. Пречисти феникс, Кристофер Фрој 13. Коштана, Бора Станковић 14. Нина, Андре Русен Управници позоришта: 1. Добривоје Говедарица, металски радник, 1949–1951. 2. Миодараг Сарић, студент медицине, децембар 1949 – јануар 1950. 3. Лазар Јовановић, правник, 1951–1952. 4. Жика Миленковић, наставник, глумац, 1952–1953. 5. Драгољуб Ненадовић, глумац 1953–1954. 6. Божидар Андрић, глумац, 1954–1955. 7. Миодраг Јањић, магистар права, 1955–1956. Редитељи у Драмској секцији „Абрашевић” Краљево 1945–1949. 1. Милорад Јовић 2. Радослав Веснић 3. Добривоје Говедарица 4. Лепосава Николић 5. Милан Петровић Батеја 6. Мирко Папакоча 7. Миодраг Сарић 8. Зорица Протић Редитељи Народног позоришта Ранковићево (Краљево) 1949–1956. 1. Зорица Цемовић Протић 2. Драгиша Петровић 3. Миодраг Сарић 4. Војислав Мићовић 5. Добривоје Говедарица 6. Милан Петровић Батеја 7. Небојша Ћосић 8. Ј. Бунић 9. Душан Станојевић 10. Драгољуб Ненадовић 11. Александар Ђорђевић 12. Дејан Косановић 13. Добрица Раденковић 14. Душан Стојовић 15. Живојин Миленковић 16. Бранислав Брана Дамњановић 17. Славко Ђорђевић 18. Здравко Лукић

Позориште У Краљеву 1945–1956

159

Сценографи 1. Владислав Маржик 2. Добрила Стојковић Величковић 3. Бранислав Брана Дамњановић 4. Живорад Трујић 5. Богдан Мрвош 6. Љубиша Павловић 7. Александар Ковачевић 8. Бане Величковић Глумци аматери у Драмској секцији КУД „Абрашевић” Краљево 1945–1949. Радмила Алексић, Божидар Анђелковић, Миодраг Анђелковић, Влада Антић, Коста Аранђеловић, Бисерка Арнаутовић, Милица Бакић, Живко Бишчић, Душанка Богавац, Бидо Барбутовић, Богдан Богић, Бишчић Живко, Радослав Веснић, Миланка Весовић Станковић, Драгољуб Видосављевић, Живко Враголић, Милева Врачун, Миломир Вукићевић, Жарко Вукосављевић, Нада Вучићевић, Дара Вукотић Плаовић, Миодраг Вучић, Јованка Гилић, Милан Гилић, Димитрије Глушац, Добривоје Говедарица, Љиља Говедарица, Загорка Грачанин, Олга Даговић, Рајко Дивчић, Пера Драгојловић, Олга Дугалић, Михајло Ђорђевић, Драгослава Ђурић, Душан Жебељановић, Велибор Живић, Синиша Живковић, Десанка Жујовић, Тодор Забуновић, Михајло Иштвановић, Олга Иштвановић, Предраг Јанић, Славко Јеремић, Тома Јермић, Богољуб Јовановић, Зора Јовановић, Ђорђе Јовић, Милорад Јовић, Бранко Јоксимовић, Радивоје Кандић, Александар Ковачевић, Јелена Кнежевић, Александар Константиновић, Живојин Костић, Љиљана Лазић, Милица Лазовић, Симеун Лебедев, Марта Ловренчић, Бранко Љубисављевић, Добривоје Макојевић, Наталија Максимовић, Владимир Маравић, Даринка Марковић, Милева Матовић, Ђорђе Месечков, Боривоје Миланкић, Живорад Миленковић, Љубомир Милошевић, Милутин Милошевић Ђаша, Наталија Милошевић, Милош Митровић, Мирко Митровић, Миливоје Милићевић, Страхиња Милићевић, Магдалена Милутиновић, Милован Мирковић, Видојко Митровић, Раде Мишевић, Милица Моравчић, Милорад Михајловић, Љубомир Неранџић, Милица Несторовић Ђорђевић, Душан Новаковић, Лепосава Николић, Бора Николић, Миливоје Обрадовић, Драган Оцокољић, Лазар Павловић, Мирко Папакоча, Душан Пантовић, Љубица Петковић, Зорица Протић Цемовић, Миодраг Поповић Попац, Веља Поповић, Лазар Павловић, Стојан Прибаковић, Синиша Протић, Љубивоје Петровић, Милан Петровић Батеја, Миломир Петровић Рижа, Миодраг Радовановић Мргуд, Драгиша Радојковић, Богдан Радосављевић, Раде Радосављевић, Радослав Ранитовић, Првослав Рачић, Милан Рукавина, Загорка Савић, Миодраг Сарић Мија, Љубомир Сенћански, Живорад Станојевић Сиџа, Драгољуб Стаменовић, Славко Станковић, Лепша Стојановић Јоцовић, Раде Стојановић, Драгољуб Стаменовић, Љубомир Сенчански, Ратомир Стојић, Вера Тимотијевић, Мира Трипковић, Смиља Трмчић, Живорад Трујић, Саво Ћирковић, Милић Усиљанин, Светислав Чекановић.125 Глумци Народног позоришта Ранковићево (Краљево) 1949–1956.

125 Д. Говедарица, КУД Абрашевић Краљево: грађа за монографију, 72.

Божидар Андрић, Слободанка Ачковић, Живка Бараћ, Јованка Балтић, Ана Барјактаревић, Живан Барлов, Александар Батаков, Мирјана Благојевић, Душанка Бубало, Иван Бекјарев, Љубинка Бобић, Љиљана Веловић, Драгослав Видосављевић, Славка Вићентијевић, Миломир Вукадиновић, Десимир Вукосављевић, Милева Вукотић, Дара Вукотић, Ђорђе Гагић, Драган Гајевић, Борко Гвозденовић, Димитрије Глушац, Момчило Глушац, Вера Говедарица, Зора Грујић, Бра160

Мирјана Савић

нислав Брана Дамњановић, Смиља Даниловић, Мирко Даутовић, Емилија Драгојловић, Милан Димитријевић, Радмила Динић, Милица Ђорђевић, Славко Ђорђевић, Драгана Ерић, Миливоје Живановић, Синиша Живковић, Влајко Зечевић, Момир Живић, Душанка Јакић, Милисав Јакшић, Милутин Јаснић, Миланка Јеремић, Сава Јовановић, Милош Кандић, Милица Кончаревић, Љубиша Крстић, Миодраг Крстић, Милорад Крунић, Анђелија Куреповић, Надежда Кучевић, Петра Лабовић, Миланка Ладолеж, Олгица Лозанић, Бранислав Луковић, Здравко Лукућ, Димитрије Лунац, Љиљана Љубичић, Миодраг Марић, Милорад Маравић, Јелка Матић Лукић, Даринка Марковић, Велимир Марковић, Драгољуб Матовић, Милунка Мечанин, Боривоје Миланкић, Олга Милашиновић, Милан Милићевић, Предраг Миленковић, Кузман Милошевић, Велимир Миљковић, Харитон Миљковић, Смиља Миљојковић, Бранко Миловановић, Живорад Митровић, Драгослав Михић, Богдан Мрвош, Драгољуб Ненадовић, Милан Нешовић, Живана Николић, Добрила Николић, Марија Николић, Миливоје Николић, Зоран Николић, Радмило Николић, Радослав Павловић, Света Павловић, Љиљана Павићевић, Марија Павићевић, Снежана Павловић, Радмила Пајкић, Родољуб Папакоча, Ђорђе Петковић, Раша Плаовић, Мирјана Пројовић, Данило Петровић, Љубивоје Петровић, Надежда Покорка, Мила Поповић, Миодраг Поповић, Добрица Раденковић, Петар Радичковић, Олга Радовић, Зорица Радуловић, Јован Радуловић, Момчило Рашић, Миодраг Сарић, Милан Сарић, Крста Срзентић, Дамјанка Станојевић, Живорад Станојевић, Смиља Станојевић, Десанка Стефановић, Сретен Степић, Душан Стојовић, Божана Стојовић, Гордана Тепша, Мирослава Трипковић, Душанка Тодић, Живорад Трујић, Небојша Ћосић, Милан Хајдуковић, Сретен Цахуи, Мира Цекић, Дара Чаленић, Анка Шарић, Драгојла Шљука, Милица Шулејић.

Позориште У Краљеву 1945–1956

161

Mirjana Savić THE THEATRE IN KRALJEVO 1945–1956 Summary Soon after the liberation of Kraljevo, the Cultural and Artistic Group “Abrašević” became the main carrier of cultural life and entertainment in the town, and one of its parts was the drama section. Besides numerous amateur actors, its members were Milorad Jović and a particularly important person from the world of theatre, Radoslav Vesnić. The drama section was very active and had frequent performances in Kraljevo and the surrounding places. By the decision of the municipal authorities of the 9 August 1949, it was transformed into the professional Town National Theatre Rankovićevo, in 1952 it became the National Theatre Rankovićevo, and from 1954 to 1956 it was the National Theatre Kraljevo. The first manager of the theatre was Dobrivoje Govedarica, until then the manager of “Abrašević”. The Theatre began its intense work on the 1 February 1950, sometimes having 14 performances in a month. Its repertoire policy did not differ from other theatres in Serbia. A lot of professional actors and directors worked at the theatre in Rankovićevo. Renovation of the old theatre hall, within the hotel “Paris”, lasted from September 1953 to February 1954. The first puppet theatre had its performance in Rankovićevo in 1954. The Club of Friends of the Theatre, the Youth and Pioneer Scenes were founded at the end of 1955. The professional status of the theatre in Kraljevo was revoked on the 24 July 1956. The first after-war decade of the theatre in Kraljevo can be said to have been one of the most dynamic ones from the aspect of development of theatrical art in the town. During 7 seasons of its professional work in Rankovićevo (Kraljevo), the theatre had 73 premières, 7 managers, 18 directors, 9 scenographers, over 130 actors, and several significant actors started their careers at the theatre in Kraljevo.

ОЛЕГ РОМАНОВ Народни музеј Краљево

UDK: 069:69.059(497.11)”2010” ID: 190181132

НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО ПРИМЕР ДЕЛОВАЊА МУЗЕЈА У ВАНРЕДНИМ СИТУАЦИЈАМА Апстракт: Рад приказује обнову Народног музеја Краљево после земљотреса 3. новембра 2010. године. Етапно су пропраћена два процеса санације која су се истовремено одвијала и међусобно преплитала: санација музејске зграде и конзервација, рестаурација предмета из музејских збирки. Са аспекта заштите музејске зграде као културног добра и штита око музејских збирки и њихових покретних културних добара у случају ванредних прилика сагледају се квалитет и пропусти у досадашњем, вишедеценијском раду Музеја. На основу њихове анализе могу се извући поуке за даљи рад, а Народни музеј у Краљеву ће послужити као модел деловања музеја у ванредним ситуацијама. Кључне речи: земљотрес, музејска зграда, стална поставка, депои, предмети из музејских збирки, санација, конзервација, рестаурација. У периоду учесталих сеизмичких и тектонских промена, јаких земљотреса који су у само неколико месеци погодили различите крајеве света (Нови Зеланд, Шпанија, Турска, Грчка, Индија, Мексико, Хаити, Чиле, исток Русије, Јапан), са аспекта музејске струке поставља се питање колико се ове промене одражавају на рад музеја, као неодвојивог дела друштва, када се нађу на удару ових ретких непогода разорне снаге и несагледивих последица.1 Најбољи пример у Србији, који би могао дати одговор на ово питање, јесте Народни музеј Краљево. Последице земљотреса у Краљеву 3. новембра 2010. године су две жртве, неколико стотина повређених и значајна оштећења инфраструктуре. Порушено је и оштећено много зграда и кућа, објеката од јавног значаја2 у центру града, као и у широј околини. Земљотрес је у мањој мери погодио и Народни музеј Краљево, који се у том тренутку припремао за обележавање јубилеја – 60 година постојања. Иако је дошло до одлагања једног дела раније планираних програма, Музеј у Краљеву је наставио са својим радом и активностима у којима се последице земљотреса нису примећивале. Уследила је брза реакција. Захваљујући доброј организацији запослених и уз употребу свих расположивих ресурса, Музеј је започео санацију последица од земљотреса. Целокупни процес обнове музејске зграде и оштећених предмета из музејских збирки наметнуо је неколико задатака којима се плански пришло.

Земљотрес представља елементарну непогоду која се ретко дешава на одређеном месту у свету. По подацима Минхенског осигуравајућег друштва, постоји 10 % шанси да се земљотрес на одређеном месту деси у периоду од 50 година (Извор: www.munichre.com). В. Живковић, Процена ризика: методологија, Менаџмент у конзервацији – Радионица ЦИК-а, Народни музеј Краљево 8. 4. 2010, стр. 5, Београд, 2010. 2

I Утврђивање степена оштећења (процена штете) Комисија за процену штете из Завода за заштиту споменика културе Краљево је два дана после потреса посетила Музеј и притом утврдила мере за санацију зграде која је под заштитом као културно добро од великог значаја.3 Оштећења два калкана, фронталног зида и крова, на коме су два димњака била порушена, представљала су потенцијалну опасност за пролазнике, учеснике у саобраћају, као и за запослене у Музеју. Први корак у следећој фази била је санација порушених калкана, кровне површине и уклањање порушених димњака са крова (сл. 1–3).

Међу установама културе најоштећеније су биле: Краљевачко позориште, УЛУК „Маржик”, Историјски архив Краљево. 3

Одлуком Скупштине Социјалистичке Републике Србије од 29. децембра 1978. године зграда прве Ратарске школе у Србији проглашена је за културно добро од великог значаја (Службени гласник СРС 14/79, стр. 782 од 7. априла 1979. године).

Сл. 1. Оштећења на згради Музеја споља, непосредно после земљотреса 3. 11. 2010. године (калкан на западној страни) Сл. 2. Оштећења на згради Музеја споља, непосредно после земљотреса 3. 11. 2010. године (калкан на североисточној страни) Сл. 3. Оштећења на згради Музеја споља, непосредно после земљотреса 3. 11. 2010. године (димњаци на југоисточној страни)

У земљотресу су делимично оштећени и зидови у већини канцеларија запослених (сл. 4), депоима Историјске збирке (сл. 5), галеријском простору, Сталној поставци (сл. 6–7). До дестабилизације поставке и фрагментовања експоната дошло је у делу Сталне поставке Археолошког и Етнолошког одељења. У делу Сталне поставке Етнолошког одељења, у витрини са експонатима са почетка 20. века, страдале су стаклена чинија и чаша (сл. 8). Оне нису били адекватно причвршћене за постоље које није на прави начин амортизовало вибрације. Оштећена су и четири предмета из Сталне поставке Археолошке збирке. У делу археолошке поставке са праисторијским налазима оштећене су две винчанске антропоморфне фигурине са локалитета Дивље поље у Ратини код Краљева (сл. 25), а у делу који се односи на период антике страдали су светиљка и балсама-

Сл. 8. Предмети из Сталне поставке Народног музеја који су страдали у земљотресу (Етнолошка збирка)

164

Олег Романов

риум (сл. 9), део легата Лепосаве Алексић. Занимљиво је да су обе винчанске фигурине оштећене на местима старијих ломова. Оштећења су претрпели и депои музејских збирки. У депоу бр. 1 Етнолошке збирке попадале су полице и ормари са предметима из Збирке (сл. 10), углавном керамичке посуде (део покућства), које су приликом пада и насталих ломова претрпеле велика оштећења (сл. 11). У депоу бр. 2 Етнолошке збирке (сл. 12) и бр. 3 Историјске збирке (сл. 13) није било оштећења, иако је добар део предмета попадао са полица и ормара. Депо Збирке уметничких дела (сл. 14), који се налази у згради Историјског архива Краљево4, преко пута Музеја, претрпео је мања оштећења зидова и конструкције спуштеног плафона. Оштећено је и 8 гипсаних скулптура. Замењена су разбијена и напрсла стакла на 5 слика из Збирке уметничких дела.

Сл. 4. Оштећења на згради Музеја изнутра, непосредно после земљотреса 3. 11. 2010. године (пукотине на споју спољног и преградног зида у једној од канцеларија на 3. спрату) Сл. 5. Оштећења на згради Музеја изнутра, непосредно после земљотреса 3. 11. 2010. године (депо бр. 7 Историјске збирке) Сл. 6. Оштећења у простору сталне поставке Историјског одељења Народног музеја Краљево (део Краљевачки октобар 1941) Сл. 7. Оштећења у простору Сталне поставке Етнолошког одељења Народног музеја Краљево Сл. 9. Предмети из Сталне поставке Народног музеја који су страдали у земљотресу (Археолошка збирка) Сл. 10. Депо бр. 1 Етнолошке збирке Народног музеја Краљево после земљотреса, где је пад полица отежао приступ до оштећених предмета

Народни музеј Краљево пример деловања музеја у ванредним ситуацијама

165

Сл. 11. Оштећени предмети из Етнолошке збирке у депоу бр. 1

Сл. 12. Стање у депоу бр. 2 Етнолошке збирке Народног музеја Краљево после земљотреса Сл. 13. Стање у депоу бр. 3 Историјске збирке Народног музеја Краљево после земљотреса

Сл. 14. Стање у депоу Збирке уметничких дела Народног музеја Краљево после земљотреса Сл. 15. Депо Археолошког одељења Народног музеја Краљево 4

Зграда Историјског архива Краљево претрпела је знатна оштећења од земљотреса, што доводи у питање даље коришћење саме зграде, па и депоа Збирке уметничких дела. Разматра се његово исељење и премештање у други простор.

У депоу Археолошког одељења се налазе и предмети Природњачке и Антрополошке збирке, чије формирање је у повоју.

У подруму музејске зграде налази се депо Археолошког одељења5 (сл. 15), који није претрпео оштећења од земљотреса. Специфичност овог депоа је у његовом положају у односу на музејску околину. И поред тога што се налази у непосредној близини улице, односно испод ње, депо је потпуно отпоран на потресе, вибрације које производе моторна возила. У овој ситуацији показала се и његова отпорност на потресе проузроковане земљотресима. Стабилно постављене металне полице и дрвени ормари нису дозволили померање предмета и њихов пад. Велике картонске кутије, у којима је смештен студијски материјал, такође су веома отпорне на различите спољне утицаје, што се показало и у депоима Историјске збирке бр. 3 (сл. 13) и бр. 7.

Техничко-физичке интервенције које су предузете на згради спадају у процес санације, односно рехабилитације. З. Циврић, Улога зграде у конзервацији културног наслеђа – II. Конзервација зграде, Циклус радионица превентивне конзервације – радионица музејска зграда, Краљево 23–24. септембар 2010, Централни институт за конзервацију, Београд, 17.

II Санација последица земљотреса Процес санације последица земљотреса у Народном музеју Краљево је обухватио санацију музејске зграде (санацију крова, рехабилитацију калкана и унутрашњих зидова) и конзервацију и рестаурацију оштећених предмета из музејских збирки. а) Санација музејске зграде6 је започела уклањањем оштећених димњака са крова зграде (сл. 16), после чега је кров целом дужином препокривен цреповима7 (сл. 17). 166

Олег Романов

Сл. 16. Уклањање оштећених димњака са крова музејске зграде Сл. 17. Изглед крова музејске зграде на југоисточној страни после извршене интервенције

Сл. 18. Калкан на западној страни зграде краљевачког музеја пре почетка санације Сл. 19. Калкан на западној страни зграде краљевачког музеја после завршетка санације

Сл. 20. Калкан на североисточној страни зграде краљевачког музеја пре почетка санације Сл. 21. Калкан на североисточној страни зграде краљевачког музеја после завршетка санације

Уследила је рехабилитација калкана и зидова унутар зграде по фазама, почевши од рашчишћавања лома и шута, постављања нове везивне конструкције, поновног зидања калкана, кречења зидова итд. (сл. 18–21). У ову фазу санације спада и чишћење и обнављање ентеријера музејске зграде (канцеларије запослених, конзерваторске радионице, депои музејских збирки, Стална поставка и галеријски простор Музеја). б) Конзервација и рестаурација предмета из музејских збирки После констатовања штете (T. 1–2), пратећи процедуре очувања збирки, Конзерваторско одељење је започело конзервацију и рестаурацију оштећених предмета из депоа Етнолошке збирке, Збирке уметничких дела, Сталне поставке Етнолошког и Археолошког одељења. Оштећени предмети су извађени из депоа и витрина у Сталној поставци, сви фрагменти су покупљени, спаковани у кутије и пренесени у конзерваторску радионицу. Установљено је да је мањи део фрагмената предмета смрскан, уништен и неповратно изгубљен. На оштећеним музејским предметима извршени су различити конзерваторско-рестаураторски третмани. Свих 8 оштећених скулптура од гипса и теракоте из Збирке уметничких дела је рестаурирано. Делови који су отпали су залепљени, а затим ретуширани акрилним бојама. На две гипсане скулптуре је примењена и Народни музеј Краљево пример деловања музеја у ванредним ситуацијама

167

Уклањање оштећених димњака извршила је Ватрогасна бригада Београд, Сектор за ванредне ситуације Министарства унутрашњих послова Републике Србије. Препокривање крова извршила је фирма ГЗР „Стандард” из Краљева, која је уједно била и извођач радова на санацији зграде. 8

Паралоид Б 72.

Укупан број предмета

Број оштећених предмета

Проценат оштећења збирки

Етнолошка

1489

2,08

Уметничка

825

0,97

Археолошка

1476

0,27

Нумизматичка

2898

Историјска

1683

Укупно

8371

0,51

Збирке

T. 1. Број оштећених предмета и проценат оштећења збирки (стање збирки) Народног музеја Краљево после земљотреса 3. 11. 2010. године

Збирке

Број оштећених предмета

Мања оштећења

Оштећења око 50%

Оштећења преко 50%

Етнолошка

Уметничка

Археолошка

Укупно

T. 2. Степен оштећења предмета из музејских збирки

Код светиљке (А-1257) гипсом је реконструисана дршка (сл. 23). На женској антропоморфној статуети (А-149) су спојени, фиксирани и гипсом надограђени делови између врата и тела и тела и леве руке (сл. 26).

10 Овом приликом захваљујем колегама из Конзерваторског одељења Народног музеја Краљево, конзерватору Ненаду Димитријевићу и препаратору Радету Пајовићу на сарадњи. 11 I. Marojević, Uvod u muzeologiju, Radovi Zavoda za informacijske studije, knjiga 6, Zavod za informacijske studije Odsjek za informacijske znanosti, Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, 1993, str. 198. 12 Документација Народног музеја Краљево, конзерваторски картон А-1257, ЦСА досије бр. 285

конзервација наношењем слоја паралоида8 ради заштите од влаге и микроорганизама. Извршена је и рестаурација 4 предмета из Археолошке збирке (сл. 22–27), која се такође састојала од спајања, лепљења и фиксирања фрагмената. Затим су гипсом реконструсани смрвљени и изгубљени делови и на крају су темпером ретуширани реконструисани делови и оштећени слојеви боје на оригиналним деловима предмета.9 На свим оштећеним предметима Етнолошке збирке извршена је рестаурација (сл. 28–33), која се састојала од спајања фрагментата, њиховог лепљења и фиксирања. Надоградња смрвљених и изгубљених делова лакуна изведена је на 13 предмета (на 12 је коришћен гипс, а на једном акрилни гит). На наведеним предметима и на још 2 ретуширани су надограђени делови, као и оригинални делови чији су бојени слојеви претрпели оштећења (6 предмета је ретуширано уљаним бојама, 6 темпером, а 3 коришћењем акрилних боја). Конзерваторски третмани су примењени на 6 предмета од глеђосане керамике (на 3 је извршена импрегнација акрилним медијумом и нанет је слој уљаног лака, а на преостала 3 нанет је само слој уљаног лака). Процес конзервације и рестаурације оштећених музејских предмета је документован по фазама.10 Свакодневно је фотографисана конзервација и рестаурација предмета (сл. 28–33) и ажурирани су њихови конзерваторски картони. На тај начин документовано је стање предмета после потреса и конзерваторски третмани примењени на њима, укључујући и услове у којима предмети егзистирају у музејској стварности.11 У новонасталој ситуацији, због недостатка времена, простора, ресурса и брзог тока конзерваторско-рестаураторских интервенција, документовања и фотографисања истих, стари конзерваторски картон (сл. 34) деловао је гломазно и неефикасно. Било је немогуће уносити и ажурирати податке, или уносити фотографије. На основу форме и рубрика које садржи овај картон креиран је нови – дигитални конзерваторски картон музејских предмета који у штампаној форми постаје пи168

Олег Романов

Сл. 22. Светиљка (А-1257), лепљење и фиксирање дршке

Сл. 23. Светиљка (А-1257), лепљење и фиксирање дршке

Сл. 24. Светиљка (А-1257) после завршене рестаурације

Сл. 25. Антропоморфна статуета (А-149), поновна оштећења на врату и саставу тела и леве руке

Сл. 26. Антропоморфна статуета (А-149) после спајања, фиксирања фрагмената и њихове надоградње гипсом

Сл. 27. Антропоморфна статуета (А-149) после завршетка рестаурације

сани документ (сл. 35).12 Дигитални конзерваторски картон омогућава брзо и прецизно уношење података о музејском предмету, конзерваторско-рестаураторским третманима којима се предмети подвргавају, уношење једне или више фотографија које бележе третмане. Такође он омогућава ажурирање података о стању предмета (новонастале промене и понашање) и новим конзерваторско-рестаураторским третманима којима је предмет подвргнут. У нови дигитални конзерваторски картон пребацују се (дигитализују) и стари конзерваторски картони предмета, што представља пример дигитализације музејске документације као процеса чувања музејских предмета од нестајања и пропадања.13 На тај начин музејски предмет, чак и после нестанка, или уништења, постаће доступан и будућим поколењима.14 III Степен завршетка радова на санацији зграде Народног музеја Краљево и на конзервацији и рестаурациији музејских предмета оштећених у земљотресу Поред санације зграде Музеја споља, делимично је саниран и унутрашњи простор, пре свега канцеларије запослених, радни кабинети, већи део помоћних просторија. Очишћени су депои Етнолошке збирке, Историјске збирке и Збирке уметничких дела. Предстоји санација зидова у депоима Историјског одељења и галеријског простора. У Сталној поставци, биће извршена санација зидова у делу реконструкције Улице краља Милана, омажа Владиславу Маржику, родоначелнику савременог краљевачког сликарства, зидова поставке Археолошког, Етнолошког и Историјског одељења (ратни део и Краљевачки октобар 1941). Целокупни процес конзервације и рестаурације предмета оштећених у земљотресу успешно је завршен за мање од три месеца. Враћање првобитног изгледа оштећених музејских предмета изведено је на основу већ постојеће документације (инвентарни картон, фото-картон, конзерваторски картон, досијеи музејских збирки).15 Народни музеј Краљево пример деловања музеја у ванредним ситуацијама

169

Т. Михаиловић, Реорганизација документационих форми у Народном музеју у Краљеву, Наша прошлост, бр. 6, Народни музеј Краљево, 2006, 154, 166; Љ. Гавриловић, У потрази за идеалним описом музејског предмета, Етнолошка музејска документација у Србији на почетку трећег миленијума – стање, перспективе – Зборник радова са стручног скупа Музејског друштва Србије, свеска бр. 3, Чачак, 2006, 2; Marojević, Uvod u muzeologiju, 192, 194, 195. 14

Гавриловић, У потрази за идеалним описом музејског предмета, 1; Marojević, Uvod u muzeologiju, 163, 166, 169, 178. 15

Документовање процеса санације, поред писане и фото-документације конзервације и рестаурације оштећених музејских предмета, обухвата и фото-документацију санације музејске зграде споља и изнутра. Делимично је вођена и писана документација о санацији музејске зграде у делу који се односи на музејску делатност.

Сл. 28. Бокал (Е-173) у фрагментима пре рестаурације

Сл. 29. Бокал (Е-173) после рестаурације

IV Квалитет и недостаци у заштити музејске зграде као културног добра и штита око музејских збирки, и њихових покретних културних добара, у случају ванредних прилика (поуке, савети и шта даље)

Народни музеј Краљево, досије бр. 151. 17 То подразумева проверу стања темеља, носећих зидова, стубова, спојева на конструкцији крова и међуспратних таваница јер као последица сеизмичких активности, тектонских утицаја, између осталог, може доћи до слегања темеља. 18

Стална поставка Народног музеја у Краљеву, отворена 15. маја 2008. године, заузима први спрат музејске зграде и салу десно од портирнице у приземљу, где се налази поставка Збирке уметничких дела. Изложено је око 1 800 предмета из музејских збирки. У осмишљавању и реализацији Сталне поставке учествовао је стручни тим састављен од кустоса Народног музеја Краљево и спољних стручних сарадника из различитих области деловања. 19 Благо из села Крушевица код Рашке обухвата колекцију накита од сребра, злата, скифос и ојнохоа од бронзе из кнежевског гроба датованог у прву половину 5. века п. н. е. Део блага је и копија златне наушнице која замењује две оригиналне златне наушнице, власништво Археолошке збирке Народног музеја Крушевац.

Приликом обнове старог здања Ратарске школе из 1873. године (данас музејска зграда) у периоду од 1996. до 2002. године16 доследно су спроведена правила, прописи, грађевинске регулативе о заштити зграде од елементарних непогода. На тај начин, као и употребом квалитетних грађевинских материјала, избегнуте су теже последице и већа оштећења музејске зграде и музејских предмета уопште. То говори да је зграда успешно реконструисана у културно-историјском, музеолошком, конзерваторском и архитектонском смислу. Међутим, показало се да је ова обнова музејског простора имала и недостатака који се пре свега огледају у коришћењу различитих грађевинских материјала при зидању калкана и спајању греда и зидова у канцеларијама, због чега је после земљотреса дошло до обрушавања калкана и појаве пукотина на спојевима између греда и зидова (сл. 36–37). Исти случај је био и код повезивања спољног зида са преградним зидовима од кнауфа. На њиховим спојевима, на многим местима, јавиле су се пукотине (сл. 4–5). Следећа анализа структуре зграде утврдиће степен успешности санације и рехабилитације после земљотреса. За још већу сигурност и заштиту, зграда треба да буде статички испитана17 и ако је потребно, треба извршити план санације и структурална ојачања. С друге стране, статистички подаци из табела (T. 1–2) говоре о високом степену заштите покретних културних добара. Страдала су само 43 музејска предмета, што представља 0,51 % од укупног броја предмета у Музеју (0,26 % има мања оштећења, 0,2 % су половично оштећени, а само 0,05 % предмета има већа оштећења). Око 99,5 % предмета из музејских збирки је сачувано у депоима и Сталној поставци Музеја, без оштећења, што значи да су добро постављени и причвршћени, не померају се и не реагују на вибрације и јаче потресе. У Сталној поставци18 укупно је страдало 6 експоната, што представља око 0,33 % од укупног броја изложених предмета. Чињеница је да су експонати изложени у Сталној поставци одлично постављени у простору, смештени у стабилним витринама, осигурани од померања и добро причвршћени на постаментима и лежиштима који су у великој мери амортизовали вибрације и потресе, показује да се приликом излагања водило много рачуна о сигурности, у овом случају, оригиналних експоната. Добар пример успешне коегзистенције експоната и изложбеног простора представља витрина са накитом из Крушевице (сл. 38, 39)19, који се налази у Сталној поставци Археолошког одељења, праисторијски део. У процесу извођења 170

Олег Романов

Сл. 30. Процес рестаурације ћупа (Е-1095) по фазама – фрагментарни изглед предмета пре почетка рестаурације

31. Процес рестаурације ћупа (Е-1095) по фазама – спајање, лепљење и фиксирање фрагмената предмета

Сталне поставке Археолошког одељења ишло се у правцу креирања најбољих могућих лежишта и носача за праисторијски накит из Крушевице.20 Услов је био да сам накит не трпи силу гравитације и на тај начин се заштити од евентуалних природних катастрофа, што се овом приликом и десило.21 Носачи и лежишта од стакла и метала обликовани су према мерама и облицима сваког предмета понаособ, чиме је унапред била елиминисана могућност оптерећења и пада. Осмишљавање комплетног корпуса носача и лежишта за експонате археолошке сталне поставке је показало високи степен професионалности у обављању тог посла и донело је најбоље могуће резултате, прелом неколико керамичких предмета на старим ломовима (сл. 9, 22, 25). Мали проценат оштећених предмета говори о незнатним пропустима у њиховој заштити, пре свега приликом смештаја у депое. Проблем представљају просторна организација музејских депоа и неодговарајућа опрема за одлагање предмета у њима (скучен простор за пролаз, нестабилни, просторно неадекватни, гломазни ормари, кабинети и полице, лоша заштитна амбалажа или њено одсуство, стајање предмета на полицама ван кутија). Превртање полица је блокирало врата у депоима Етнолошке (сл. 10, 11) и Историјске збирке (сл. 13). То је онемогућило улазак у депое и приступ предметима који су били оштећени и које је требало из-

Сл. 32. Процес рестаурације ћупа (Е-1095) по фазама – надоградња изгубљених фрагмената изведена гипсом

Сл. 33. Процес рестаурације ћупа (Е-1095) по фазама – ретуш оштећених оригиналних делова посуде и делова надограђених акрилним бојама

По савету аутора Сталне поставке Археолошког одељења, мр Вере Богосављевић Петровић, археолога из Народног музеја у Београду, за експонате су израђена лежишта од мурано стакла. Аутор лежишта је мр Слободан Маринковић, примењени уметник из Краљева и доцент на Одсеку за примењене уметности Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. 21

После земљотреса једино су се померили ситнији делови накита – сребрне наушнице које нису претрпеле оштећења. Наушнице су пале са стаклених постамената који су успешно амортизовали вибрације и тиме ублажили пад.

Сл. 34. Изглед старог конзерваторског картона Народни музеј Краљево пример деловања музеја у ванредним ситуацијама

171

Сл. 35. Изглед новог дигиталног конзерваторског картона предмета из збирки Народног музеја Краљево – Светиљка (А-1257), Археолошка збирка

двојити. Да се ова ситуација не би поновила, кренуло се са потпуним осигурањем предмета, почевши од постављања стабилнијих полица отпорних на вибрације. После тога у депоу Етнолошке збирке бр. 1 и 2 и депоу Историјске збирке бр. 3 полице су ушрафљене у зидове. Испред полица су постављене заштитне мреже, чиме се такође спречавају пад и ломљење предмета (сл. 40). Постављањем препрека између предмета (граничника од гуме и папира) спречава се међусобно сударање предмета. Осетљиви и крхки предмети од стакла и керамике из Етнолошке збирке смештени су у посебне кутије и имобилизовани, а два или више предмета у истој кутији међусобно су одвојена гуменим и папирним граничницима. Један део керамичких посуда из Етнолошке збирке и скулптуре мањих димензија из Збирке уметничких дела увијени су у облоге и смештени у фиоке металних ормара, или у посебне гајбице и кутије складиштене на полицама. Депо Археолошког одељења Народног музеја у Краљеву представља одвојену, изоловану целину у односу на остатак простора музејске зграде. Отпорност депоа на спољне утицаје, потресе и вибрације, његова просторна организа-

Сл. 36. Пукотине на споју дрвених греда и зидова у поткровљу зграде (фотокопирница на 3. спрату)

Сл. 37. Пукотине на споју дрвених греда и зидова у поткровљу зграде (ходник на 3. спрату)

Сл. 38. Стална поставка Археолошког одељења – праисторијски део, стање у витрини са накитом из Крушевице после земљотреса

Сл. 39. Стална поставка Археолошког одељења – праисторијски део, стање у витрини са накитом из Крушевице после земљотреса

ција (проходност, распоред и стабилност полица, амбалажа за смештај материјала, распоред археолошког материјала по хронолошком принципу) иду у прилог констатацији да је сваки аспект његовог функционисања резултат дугогодишњег пажљивог планирања. После наредне провере стања депоа и музејских предмета биће утврђени евентуални пропусти санације, новонастале промене у депоима и на предметима у њима, што ће дати нове сугестије за даљу заштиту. Закључак. Уз помоћ Министарства културе Републике Србије и Града Краљева послови санирања и обнове Народног музеја Краљево завршени су почетком јануара 2011. године. Од самог почетка обнове Музеја после земљотреса био је присутан координиран тимски рад: Народни музеј Краљево

Извођач радова

Завод за заштиту споменика културе Краљево

а)

Кустоси збирки Народног музеја

Одељење за документацију

Конзерваторско одељење

б)

а) Санација музејске зграде – Народни музеј Краљево (институција на коју се односи обнова), Завод за заштиту споменика културе Краљево (стара се о заштити музејске зграде као културног добра, процењује и прописује начине санације), извођач радова (врши санацију, а њега је финансијер пројекта санације – Министарство културе Републике Србије овластило, да у складу са својом делатношћу, изврши санацију музејске зграде); б) Конзервација и рестаурација предмета из музејских збирки. Кустоси збирки (чувају предмете, рукују њима, научно их истражују и презентују), конзерНародни музеј Краљево пример деловања музеја у ванредним ситуацијама

173

Сл. 40. Мрежом заштићене скулптуре на полицама у депоу Збирке уметничких дела

22 Било да је реч о непосредном раду са музејским предметима (чување, руковање, обрада, презентовање и заштита музејских експоната), различитим програмима који се остварују у музејском простору (изложбе, семинари, радионице, промоције, презентације итд.), или о неким другим музејским функцијама. 23 То важи за цео простор унутар зграде, од депоа, канцеларија запослених, радних кабинета и других помоћних просторија, до простора Сталне поставке и галерије. 24 25

Marojević, Uvod u muzeologiju, 171.

R. Waller, Conservation Risk Assessment: A Strategy For Managing Resources For Preventive Conservation, IIC, Ottawa, 1994, p. 12.

ватори, рестауратори (практично примењују заштиту, санацију, ревитализацију музејских предмета и продужују њихов живот у музејској стварности), документатори (документују процес заштите музејских предмета у писаној форми, кроз фото и видео-документацију). Координација у раду горенаведених учесника представља кључни фактор у остварењу брзе, правовремене и квалитетне санације музејског простора и предмета. Стање у Народном музеју Краљево пре, а посебно после земљотреса говори да се у овој установи непрестано водило рачуна о безбедности музејске зграде и њених покретних културних добара. Успешно је остварен дугогодишњи план обнове музејске зграде као културног добра од великог значаја и чувара музејских збирки, који ће их као такав заштитити и сачувати убудуће. Ентеријер зграде је осмишљен тако је да квалитет рада у краљевачком музеју22 одржан на високом нивоу, са тенденцијом константног унапређивања.23 Незнатна оштећења унутар зграде настала после земљотреса нису утицала на квалитет и непрестано одвијање музејских делатности и још једном потврђују успех у реализацији плана ентеријера зграде. Резултати санације покретних културних добара сведоче о успешном спровођењу планова о њиховој заштити. Предмети у краљевачком музеју похрањени у депоима и изложени у Сталној поставци су скоро стопроцентно заштићени од механичких оштећења, вибрација и потреса, падова, атмосферских утицаја, микроорганизама, инсеката, глодара. Успешно је осмишљена и одржана и коегзистенција музејских предмета и простора у коме они живе, независно од тога да ли се њихов „живот” одвија у депоу или изложбеном простору. И поред правовремене и ефикасне реакције свих учесника санације краљевачког музеја (Министарство културе Републике Србије, оснивач Музеја Град Краљево, Завод за заштиту споменика културе Краљево, извођач радова, музејско особље), не може се дати коначни суд о последицама земљотреса на музејску зграду и музејске збирке. Сами учесници обнове нису свесни комплетног стања, степена оштећења и последица. Поновне провере стања музејске зграде, предмета у поставци и депоима ће дати потврду о успеху целокупног процеса санације. У циљу даље заштите музејске зграде и њеног корпуса треба имати у виду остварење два циља: – да зграда Народног музеја Краљево, као културно добро од великог значаја (део непокретне културне баштине), буде сачувана за будућа поколења24; – да се постојаним одржавањем високог степена безбедности музејске зграде као штита око музејских збирки смањи ризик од оштећења и нестанка музејских предмета. Треба истаћи да је Народни музеј Краљево пример у Србији на коме ће се убудуће проучавати последице елементарних непогода на музеје, њихову делатност и које мере и начине заштите треба предузети у случају земљотреса и других физичких сила из прве, најређе категорије ризика.25

174

Олег Романов

Oleg Romanov THE NATIONAL MUSEUM KRALJEVO – AN EXAMPLE OF MUSEUM ACTIVITIES IN EMERGENCY SITUATIONS Summary In the period of frequent seismic and tectonic changes that, in the period of several months, hit different parts of the world, from the aspect of museum profession there arises a question as to how much these changes are reflected in the work of museum institutions as an inseparable part of the society when they are affected by such rare disasters with destructive strength and unforeseeable consequences. The best example in Serbia, which could give an answer to this question, is the National Museum Kraljevo. In the earthquake that struck Kraljevo and its surroundings on the 3 November 2010, the National Museum Kraljevo suffered small damage. In spite of that, it continued its work and activities in which the consequences of the earthquake were not noticed. Before the beginning of repair of the National Museum Kraljevo, the degree of damage of the museum building and the objects from the permanent display or depots of collections was established. The renovation was carried out in two directions: 1. repair of the museum building, which implied the repair of the façade and the interior 2. conservation and restoration of damaged museum objects 1) The repair of the museum building started by elimination of damaged chimneys from the roof of the building and re-covering the roof with tiles. It was followed by rehabilitation of the gable walls and walls inside the building in phases. The walls in the employees’ offices were repaired as well as the working cabinets and a large part of auxiliary premises. The walls in the depots of the Historical Department, gallery space and a small part of the permanent display are to be repaired in the period to come. 2) The Conservation Department started the conservation and restoration of damaged objects in the Archaeological and Ethnological Holdings and the Holdings of Artistic Works. The speed of conservation-restoration interventions, lack of time, space and resources initiated the creation of a modern, digital conservation card which recorded the process of conservation and restoration of damaged objects every day. The fast and efficient repair of the museum building showed that during its renovation in the period from 1996 to 2002 the rules, regulations and construction legislation on the protection of buildings from natural disasters had been consistently implemented. In that way, as well as with the utilization of quality construction material, more severe consequences and bigger damages of the museum building and museum objects in general were avoided. However, that renovation also had its weaknesses. They refer to the utilization of various construction materials during the construction of the gable walls and connection of the girders and the walls in the offices. As a result, after the earthquake the gable walls collapsed, cracks occurred at the joints between the girders and the walls and at the points of connection between the outer wall and the plasterboard partitions. The results of repair of movable cultural assets testify to the successful implementation of plans regarding their protection. The objects of the Kraljevo Museum that are stored in the depots and exhibited in the permanent display are to a large extent protected from mechanical damage, vibrations and shakes, falls, atmospheric influences, microorganisms, insects, rodents. The coexistence of the museum objects and the space in which they “live” has been successfully designed and kept regardless of whether their “life” takes place in the depot or in the exhibition area. Some slight omissions in the protection of objects refer to spatial organization of the museum depots and inappropriate equipment for storing objects. The omissions have been solved by installing more stable shelves with protective nets, installing barriers between the objects that are wrapped and placed in special boxes or drawers of metal cupboards. From the very beginning of repair of the museum building, there was a team work between the Ministry of Culture of the Republic of Serbia as the authority funding the repair, the National Museum Kraljevo, the Institute for Cultural Heritage Preservation Kraljevo and the contractor. The custodians of the museum collections, the Conservation Department and the Documentation Department closely collaborated on the conservation and restoration of objects from the museum collections. Their coordination represented the key factor in realization of the timely and quality repair of the museum space and objects. The situation in the National Museum Kraljevo before, and particularly after the earthquake, shows that this institution constantly took care of the safety of the museum building and movable cultural assets. The long-term plan of renovation of the museum building as the cultural asset of large importance and guardian of museum holdings was successfully realized. The interior of the building was designed in such a way that the quality of work in the Kraljevo Museum has been kept at a high level with the tendency of constant improvement.

Despite the timely and efficient reaction of all participants in the repair of the Kraljevo museum, the final judgement on the consequences of the earthquake on the museum building and museum holdings cannot be given. Repeated examinations of the state of the museum building, objects on display and in the depots will confirm the success of the entire process of repair. For the purpose of further protection of the museum building and its corpus it should be borne in mind that the building of the National Museum Kraljevo, as the cultural asset of large importance, should be preserved for future generations. Steady maintenance of a high degree of safety of the museum building as a shield around the museum holdings reduces the risk of damage and disappearance of museum objects. The National Museum Kraljevo represents an example in Serbia for studying the consequences of natural disasters on museums and their activity as well as what measures and ways of protection should be undertaken in case of an earthquake and other physical forces from the first, the rarest category of risks.

ДРАЖЕН ГЕОРГИЕВСКИ Завод за заштиту споменика културе Краљево

UDK: 069.01:502/504 ID: 190181388

ЕКОМУЗЕЈИ У СРБИЈИ И ИСКУСТАВА ДРУГИХ1 Апстракт: Модел екомузеја је најпогоднији облик управљања културном баштином и природним добрима у процесу одрживог развоја локалних заједница и њихове територије. Кроз екомузеј локалне управе преносе процес заштите културних и природних добара са институција које се тиме баве на ниво локалних заједница, које опет учешћем у овом процесу могу себи обезбедити одрживи развој и материјални бољитак. Екомузеји одбацују концепт музеја као зграде-установе, а концепт музејског предмета као средишњег феномена замењују концептом тоталитета баштине. Рад који је пред вама разматра искуства других, у овом случају екомузеја области Тренто и Пијемонт у Италији, као и могућности њихове примене у формирању екомузеја у Србији. Формирање екомузеја је веома сложен и спор процес који укључује велики број чинилаца: локалну управу, надлежне институције културе, као и локалну заједницу, која је прави функционални носилац екомузеја. Бавити се формирањем екомузеја у Србији значи ићи у корак са тзв. новом музеологијом – екомузеологијом, која се последње две деценије нагло развија свуда у свету и која се сматра најбољим моделом за холистички приступ у заштити природне средине и културног наслеђа, који истовремено на најбољи начин чува специфичне особености појединих друштава и заједница. Кључне речи: екомузеј, екомузеологија, нова музеологија, културна баштина, природна средина, локална заједница. УВОД Овај рад представља покушај да се у оквирима домаће музеолошке научне заједнице покрене питање које је на Западу веома присутно и које је предмет научне праксе већ скоро пола века. То је питање екомузеологије, као дефинисане и у потпуности заокружене научне дисциплине и питање развоја екомузеја – релативно нове музеолошке форме, која се заснива на новом приступу заштити културног и природног наслеђа у оквирима и уз активно учешће заједнице, са посебним акцентом на одрживом развоју. Стиче се утисак да су комплексна структура и начин функционисања екомузеја допринели томе да се на њих гледа са подозрењем и предуверењем о унапред одређеном неуспеху. На први поглед, изгледа да у држави која има озбиљне системске проблеме и која се суочава са лошом економијом, није умесно говорити о заштити културног и природног наслеђа, већ би се требало бавити примарним питањима опстанка. Угао из кога треба посматрати проблем културног и природног наслеђа друштва, заправо не треба да има материјалне предиспозиције. Исход бављења заштитом културног наслеђа, осим духовног и интелектуалног задовољства, може да има и елементе материјалног бољитка друштва. Управо је институција екомузеја нит која повезује ова два аспекта заштите и која у исту раван ставља њене материјалне и духовне елементе. Коренита промена која се седамдесетих година прошлог века догодила у начелима музеологије (која се од тад популарно назива „нова музеологија”) односи се на два битна елемената:

Овај рад је плод студијске посетe екомузејима у регијaма Пијемонт и Трентино Алто Адиђе у оквиру програма SeeNet: транслокална мрежа за сарадњу између Италије и Југоисточне Европе (www. see-net.org), реализованe у периоду од 1. до 8. маја 2011. године уз финансијску помоћ Службе за управљање пројектима и локални економски развој Градске управе града Краљева (www.kraljevo.org) и Завода за заштиту споменика културе Краљево (www.zavodkraljevo.rs).

– простор у коме се одвија цео комплекс музеолошке праксе премештен је из музејских зграда на отворен простор, тј. на одређену територију, коју музеј (тј. екомузеј) тематски представља; – однос и комуникација између посетилаца и стручних радника који припремају музејске изложбе замењен је потпуно другим приступом у коме је заједница која дефинише територијалне границе екомузеја уједно и актер и корисник свих аспеката музејске праксе. Живот и рад заједнице у оквиру екомузеја на тај начин доносе и могућност за економски напредак и обезбеђивање будућег одрживог развоја.

Jeff La Frenierre: Mapping Heritage: A Participatory Technique for Identifying Tangible and Intangible Cultural Heritage, у: The International Journal of the Inclusive Museum, vol. 1, no. 1, 2008, p. 98.

Исто, аутор преузео из: S. Mire, Preserving Knowledge, not Objects: A Somali Perspective for Heritage Management and Arceological Research, African Archeological Review, no. 24, 2007, 49–71.

Екомузеј је жива, интердисциплинарна музејска институција која се бави очувањем, вредновањем и представљањем културних, друштвених и природних вредности заједнице у процесу њене интеракције са сопственим природним и друштвеним окружењем. У процесу развоја заједнице и њеног активног учешћа у очувању културне баштине, уз активно и синхроно одржавање природних ресурса, формира се њен посебан колективни идентитет који је чини различитом у односу на друге заједнице у њеном окружењу. На основу овога може се закључити да територијални оквир зеједнице једног екомузеја не мора бити дефинисан природним, а још мање административним границама. Заједница у оквиру које се формира екомузеј дефинисана је склопом културних карактеристика особених само за њу и као таква она може бити, а често јесте, присутна на више различитих административних и природом дефинисаних територија. Модел екомузеја је најпогоднији облик управљања културном баштином и природним добрима у процесу одрживог развоја локалних заједница и њихове територије. Кроз екомузеј локалне управе преносе процес заштите културних и природних добара са институција које се тиме баве на ниво локалних заједница, које опет учешћем у овом процесу могу себи обезбедити одрживи развој и материјални бољитак. Ово, може се рећи, преношење одговорности и продубљивање свести локалне заједнице о значају заштите културног и природног наслеђа није нимало лак и једноставан процес. Поред адекватне едукације локалне заједнице и њеног упознавања са предностима овог вида заштите, потребно је исту заједницу анимирати и обезбедити све потребне предуслове за формирање овог организованог вида заштите у оквирима екомузеја и заједнице која у њему фигурира. У погледу заштите културног наслеђа у границама екомузеја важно је напоменути да целокупну културу једне заједнице треба сагледати холистички, са разумевањем подједнаке важности опипљивих (енг. tangible) и неопипљивих (енг. intangible) елемената културе. „Нова (модерна, прим. аутора) настојања огледају се у широком прикупљању неопипљивих и опипљивих садржаја који омогућују холистичко разумевање једног културног наслеђа.”2 Оно што је први корак у заједничкој борби за очување обе врсте културног наслеђа јесте препознавање „културног власништва” које заједница има над одређеним, само њој својственим елементима културе. „Они који управљају културним наслеђем све више препознају тешкоће у идентификовању, разумевању и заштити елемената културног наслеђа, без претходног учешћа њихових ’културних власника’, посебно у случају када они имају нематеријалну природу.”3 Несумњиво, будућност заштите материјалних и нематеријалних елемената културног наслеђа, лежи у сарадњи која се мора успоставити између локалних управа и саме заједнице која је „културни власник” истог наслеђа. Екомузеј је веома погодан институционални оквир за успостављање ове сарадње и будуће заједничке покушаје локалне управе и заједнице да се формирању услови за сталну заштиту материјалног и нематеријалног културног наслеђа. Овај рад се бави постанком и развојем екомузеја, процесом њиховог успостављања и искуствима других, као и могућностима примене тих искустава у процесу формирања екомузеја у Србији. Наша земља обилује природним и културним наслеђем које је препознато и признато свуда у свету, али је очигледно да не постоји довољно формирана свест о заштити тог наслеђа како у оквирима локал178

Дражен Георгиевски

них управа, али и шире заједнице. Овај рад је само мали допринос покушају да се колективна свест о заштити културног и природног наслеђа оживи и на прави начин дефинише њен изузетан значај за будућност нашег друштва. ЕКОМУЗЕОЛОГИЈА КАО НАУЧНА ДИСЦИПИЛНА Настанак екомузеја Екомузеј и снажан музеолошки покрет који се развио са његовим настанком, познат као екомузеологија или нова музеологија, заживео је у специфичном историјском тренутку, бурних социјалних, економских и политичких промена које су обележиле шездесете године XX века. Међутим, екомузеји нису први који су понудили нов поглед на традиционалну улогу музеја. Пре њих то су били тзв. музеји на отвореном, чији је најбољи пример и претеча музеј Скансен у Шведској, као и хајмат (Heimat)4 тј. завичајни музеји у Немачкој у периоду између два светска рата. Модел музеја на отвореном развио је шведски музеолог Артур Хацелиус (Arthur Hazelius) крајем XIX века у месту Скансен (Skansen), на истоименом брежуљку надомак Стокхолма. Овај музеј отворен је 1891. године и представља први корак у напуштању простора музејских зграда и стварању амбијентално контекстуализоване музејске поставке. Састојао се од традиционалних кућа дислоцираних из различитих делова Шведске, које су представљале све типове народног градитељства на једном месту. Поставка је била додатно оживљена костимираним водичима и повременим вашарима на којима су приказивани традиционални занати и начин живота. Завичајни музеји настали су у Немачкој још у XIX веку, али су свој процват доживели у периоду између два светска рата са наглашеном свешћу о друштвеној улози музеја и њиховом значају за заједницу. „Нажалост, хајмат музеји деле судбину историјског времена и простора. Како их је, као усталом и многе друге појединости, нацистички режим интензивно користио за ширење властите пропаганде, практично бришући нежељене делове историје или их интерпретирајући неутемељено и у складу са својим потребама, могуће их је прогласити и својеврсним перверзним претходницима екомузеја.”5 Настанак екомузеја условили су многи друштвени и културни чиниоци друге половине XX века, међу којима и појава покрета екологизма6, односно енвиронментализма7, који је настао као реакција на све веће загађење животне средине, еколошке катастрофе и постепено нестајање природне и културне баштине. „Повластице и ауторитет владајућих елита идејно су оспорени па су се тражиле хитне и значајне промене. Уз потребу реформе и демократизације школства и универзитета, на пример, у први се план ставља питање друштвене релевантности свих институција, па складно томе и музеја. Постало је јасно да постојеће институције просто не одговарају потребама друштва којем су намењене или би требало да буду намењене. У случају музеја то је најјасније дефинисано кроз захтеве да они обавезно служе целокупној заједници те да, исто тако, морају своју прилично статичну улогу да замене динамичном, односно да преузму улогу покретача промена и развоја.”8 Може се закључити да постојеће музејске институције у том тренутку нису биле у могућности да одговоре на такве захтеве и на таква питања јер су очигледно биле толико окренуте себи да су заборавиле властито наслеђе и друштвени значај. Француски музеолог Иг д Варин (Hugues de Varine), који је у периоду од 1964. до 1974. године био на челу Међународног комитета за музеје при UNESCO-у (ICOM), један је од главних актера настанка екомузеја и његовог назива. Он је издвојио шест чиниоца који су деловали на настанак екомузеја: 1. Проглашење независности већег дела колонијализованих држава, највише из Африке, с којим се јавља снажна жеља за јачањем националних и локалних идентитета. Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

179

Немачка реч Heimatmuseum на српски језик може се превести као музеј завичаја или завичајни музеј. Heimat значи домовина или кућа, али у овом случају ближе је значење завичаја.

Darko Babić: Iskustva i (skrivene) vrednosti eko-muzeja, у: Etnološka istraživanja / Ethnological Researches, Zagreb, 2009, str. 227. 6

Екологизам означава политичку доктрину, идеологију која се темељи на еколошким претпоставкама, највише на вези између човека, који је само део природе, и природног света који га окружује. 7

Енвиронментализам је облик умереног реформистичког приступа који тражење одговора на проблеме заштите природне средине разматра са становишта људи без довођења у питање конвенционалних антропоцентричних претпоставки о природном свету. 8

Дарко Бабић, нав. дело, стр. 225

9 Hugues de Varine: The origins of the new museology concept and of the new ecomuseum word and concept, in the 1960s and 1970s, у: International Ecomuseum Conferense Paper ”Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005, стр. 51–55. 10 Реч „екомузеј” је сложеница настала од двеју грчких речи: oikos (οικος) – што значи кућа или целина (културно-историјско прилагођавање природним условима и друштвеној околини) и museion (μουσείο) – што значи збирка предмета (од научног или културног интереса). 11 F. Hubert: Historique des ecomusees, у: La Museologie selon Georges Henri Riviere, Paris, 1989, стр. 142. 12

Дарко Бабић, нав. дело, стр. 226.

13 Oвај екомузеј и данас постоји под именом Écomusée du Creusot Montceau (www.ecomusee-creusotmontceau.fr).

2. Рађање покрета за независност и права Афроамериканаца, становништва Латинске Америке и америчких Индијанаца у САД-у, којим се покренуо интерес за етничке културе и баштине. 3. Револуционарни покрети у Јужној Америци против војних диктаторских режима, као и откривање претколонијалне историје и културе изворних народа. 4. Година 1968. и студентски покрет у Европи са новим начинима изражавања есенцијалних проблема друштва, образовања, културе и економије. 5. Поновно откривање културних и друштвених вредности малих локалних заједница порастом броја музеја на отвореном у Скандинавији и паркова природе у Француској као модела ојачавања локалних идентитета насупрот тенденцији стандардизације културе. 6. Идентификација традиционалних културних институција са елитом и њихова одвојеност од већине популације.9 Концепт екомузеја развили су истакнути француски музеолози Жорж Анри Ривиjер (George Henri Rivière) и већ поменути Иг д Варин, који је и направио француску кованицу ecomusée10 1971. године. Појам éco је скраћеница од écologie и првенствено се односи на нове идеју холистичке интерпретације баштине, према којој екомузеј може испунити свој задатак, наметнут од стране новог постиндустријског доба, само ако делује унутар, а не изоловано од, свог природног и друштвеног окружења. Први екомузеј (иако у време његовог формирању та реч још није постојала) настао је у Француској, у области Бретања и основао га је Жорж Анри Ривијер, увидевши да је могућност квалитетне заштите руралне баштине у историјском тренутку у коме је осмишљен развој локалне привреде у склопу регионалног развојног планирања, уз истовремено спровођење заштите природе. У овим околностима створили су се услови за формирање музеја кућа (франц. musée de maison), које је Жорж Анри Ривијер дефинисао као „музеје на отвореном, музеје кућа, издвојених из своје средине и премештених у ограђени простор који је музеографски искоришћен”.11 Први екомузеј формиран је 1968. године од три куће и једне ветрењаче на острву Кесан (Isle de Quessent) у парку Арморик (Parc d’Armorique) које су представљале „визиторски центар” за обилазак целог подручја. Зграда у којој је била стална поставка и која је била централна тачка музеја звала се Кућа технике и традиције. У другом великом пројекту, који је такође покренуо Жорж Анри Ривијер, као музеј на отвореном Гранд Ланде у области Гаскоња, формира се 1969. музеј подручја Маркиз (Marqueze). Музеј је формиран око једне старе куће којој су касније придодате остале куће из других делова подручја Гранд Ланда. „Опремљене адекватним ентеријером, распоред кућа био је пажљиво испланиран и распоређен у простору како би се створила што вернија слика тог дела Француске деветнаестог века. Дочаравању амбијента идејно је припомогло и смештање домаћих животиња у окућнице, а с временом и контролисани узгој искључиво традиционалних сорти винове лозе и осталих специфичних биљака овог подручја… Овај музеј је доживео огромну популарност и убрзо се сусрео с проблемом превеликог броја посетиолаца што се, иако поступно, релативно успешно решавало дефинисањем, означавањем и интерпретацијом нових елемената у крајолику како би се посетиоци распршили на што већем простору унутар парка.”12 Први прави екомузеј осмислили су Жорж Анри Ривијер и Иг д Варин на подручју централне Француске између градова Крезо (Le Creusot) и Монсо ле Ман (Montceau-les-Mines) и назвали су га Музеј човека и индустрије (Musée de l’Homme et de l’Industrie).13 Овај екомузеј заузимао је територију од око 500 квадратних километара. Главни изложбени простор и полазна тачка екомузеја налазио се у дворцу познате немачке породице индустријалаца Шнајдер, над којим је након Другог светског рата и прогона породице држава Француска преузела надлежност. Остали делови територије интерпретирали су елементе индустријског наслеђа целе области и, што је најважније, људе који су били чувари тог наслеђа. У Француској се у току седамдесетих година развио већи број екомузеја од којих 180

Дражен Георгиевски

вреди споменути Екомузеј планине Лозере (Ecomusée du mont Lozère) и Регионални парк природе Камарж (Parc naturel régional de Camargue). Почетак осамдесетих година обележава популаризацију екомузеја и у том периоду основаних је велики број, како у Француској и Италији, тако и у франкофоним подручјима Канаде и у Скандинавији. Развој француских екомузеја као изворног облика ове музејске форме, могуће је сагледати кроз три фазе, од којих прва траје до 1971. године. Овој фази припадају Парк Арморик и Гранд Ланде и кроз њих се огледа примарна функција повезивања екомузеја са парковима природе и њихово дефинисање кроз просторну димензију. Друга фаза развоја француских екомузеја траје од 1971. до 1980. године и у овој фази уводе се нове категорије којима се дефинише екомузеј, а то су: време, територија и учешће локалне заједнице. Овој фази припада више екомузеја од којих су свакако најзначајнији Крезо (Écomusée du Creusot Montceau), Регионални парк природе Камарж (Parc naturel régional de Camargue) и екомузеји Национаног парка Кевен (Les écomusées du Parc national des Cévennes). Трећа фаза развоја екомузеја у Француској почиње 1980. године и обележава је још веће јачање улоге локалне заједнице и дефинисање метода за правилно искоришћавање и обновљиви развој територије коју екомузеји заузимају. У овој, трећој фази долази до наглог развитка великог броја екомузеја и они постају општеприхваћени концепт музејске праксе. Деведесете године прошлог и прву декаду овог века нису обележили велики помаци у смислу самог концепта, идеје и развоја екомузеја, али се њихов број вишеструко увећао и они су се проширили свуда по свету, нарочито у земљама Азије и Јужне Америке. Према подацима којима располаже један од највећих професора музеологије Питер Дејвис (Peter Davis) са Универзитета у Њукаслу (Newcastle University), у Француској данас има око шездесет екомузеја, а у свету се тим називом користи преко три стотине институција и пројеката.14 У мају 1992. године, иако је у периоду пре тога екомузеологија често оспоравана као засебна научна дисциплина, одржана је у Рио де Жанеиру, у Бразилу, прва међународна конференција екомузеолошког покрета. Конференције на којима се излажу нови проблеми који се тичу рада екомузеја у периоду после тога редовно се понављају и на њима се последњих година активно разматрају питања баштинског и екотуризма, а посебан је њихов значај у погледу истицања вредности нематеријалне културне баштине. Саврeмени концепт екомузеја има бројне предности, способан је да се прилагоди универзалним културним вредностима материјалне и нематеријалне природе, што га битно разликује од концепта традиционалног музеја који је идеолошки и структурално евроцентрички усмерен и самим тим прилагођен само западној култури. Флексибилна форма коју екомузеји данашњице имају погодна је за развој методолошких техника својствених култури одређене популације у чијем саставу се екомузеј налази. Овај транскултуролошки карактер довео је последњих година до приметног развоја екомузеја у земљама Азије: Вијетнаму, Кини, Тајвану и Јапану. Тако је, рецимо, кинески модел екомузеја прилагођен културној шареноликости ове велике земље, а у средишту његовог интереса је бављење мањинским етничким заједницама, очување њихове посебне културе, као и осигуравање њиховог одрживог економског развоја. Дефинисање екомузеја Одређивање строге дефиниције екомузеја противи се самој његовој природи, јер он израста из различитих локалних околности и као такав сваки екомузеј представља специфичну структурално-методолошку творевину. Пригодна дефиниција као полазна основа за научно бављење екомузејима ипак је неопходна јер се на тај начин утврђују њихов теоријски оквир и филозофија. Прву дефиницију екомузеја дао је њихов оснивач и дугогодишњи главни актер екомузеолошког покрета Жорж Анри Ривијер. Он 1973. године дефиниЕкомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

181

Peter Davis: Ecomuseums: A Sense of Place. London & New York: Leicester University Press, 1999.

ше екомузеј као „музеј новог жанра” који почива на интердисциплинарности, као и на активном учешћу заједнице у оквиру које се екомузеј формира. У структуралном смислу Ривијер је дефинисао екомузеј као музеј састављен из делова (musée éclaté), примарног координирајућег тела и секундарних органа, односно испостава, које он назива „антене”. Ову дефиницију је Ривијер незнатно променио и допунио 1976. године. Коначно уобличавање Ривијерове дефиниције екомузеја започето је исте 1976. године и непосредно пред његову смрт она је у потпуности формулисана са битном изменом да се у њој више и не помиње реч „музеј”, већ термини попут „изражаја” или „интерпретације”. Ова, трећа дефиниција гласи: „Екомузеј је инструмент који заједнички оснивају, производе и користе (локална) управа и популација. Управа, са својим стручњацима, олакшицама, изворима којима га снабдева. Популација, према својим аспирацијама, својим знањима и способностима приближавања. То је огледало у коме се популација посматра, да би се у њему препознала, у коме тражи различита објашњења о територији за коју је везана, а које су повезана са објашњењима о популацијама које су јој претходиле у дисконтинуитету и континуитету генерација. Огледало које та популација пружа сама себи, да би се боље разумела, у вредновању свог рада, свог понашања и унутрашњости. Израз човека и природе. Човек је у њему интерпретиран у својој природној средини. Природа је интерпретирана у својој дивљини, али и приказана као резултат који је створило традиционално и индустријско друштво прилагодивши је себи. Изражај времена када објашњење сеже у доба када се човек појавио, када се човечанство поступно креће кроз праисторијско време које је проживело, и завршава у времену у коме живи. Отварајући се сутрашњости без наметања одлука, оно игра улогу информисања (информатора) и критичке анализе. Интерпретација простора. Одабраних простора, оних у којима се зауставља или којима се путује. Лабораторија у мери у којој доприноси историјском и савременом проучавању популације и њеног окружења и залаже се за стварање групе специјалиста у одређеним доменима, који сарађују са спољним истраживачким организацијама. Конзерваторски центар у мери у којој помаже очување и вредновање природне и културне баштине дотичне популације. Школа у мери у којој повезује популацију са проучавњем и заштитом, и даје јој подстицај да боље разуме проблеме властите будућности. Ова лабораторија, конзерваторски центар и школа инспирисани су заједничким принципима. Култура на коју се популација позива треба да се схвати у свом најширем смислу, уз њу се она везује да би упознала понос и уметнички изражај свих својих слојева. Њихова различитост је безгранична, толико је различитих елемената од једног узорка до другог. Они се не затварају сами у себе, они примају и дају.”15 На први поглед горе наведена дефиниција делује гломазно и готово поетично, али за тако нешто постоји и разлог. Екомузеји никако не могу бити једнообразне и

Критеријум

Музеј

Екомузеј

простор

зграда

место, територија

фокус интерпретације

колекција

баштина у холистичком смислу

организацијски приоритети

дисциплинарност

интердисциплинарност

публика

посетилац

заједница

политичко управљање

музеј и његова тела

заједница и њена тела

Табела 1: Дефинисање екомузеја кроз његов однос са традиционалним музејом (Патрик Бојлан)

Питер Дејвис, нав. дело.

182

Дражен Георгиевски

чврсто дефинисане форме, они се сагласно времену и простору у коме се налазе редовно мењају и прилагођавају. Највише од свега они се заправо прилагођавају захтевима и потребама заједнице у којој делују, а пошто се сама заједница мења, напредује и еволуира, тако и екомузеј мора имати разнолик и динамичан карактер. Дугогодишњи сарадник UNESCO-а Патрик Бојлан (Patric Boylan), херитолог и професор на Градском универзитету у Лондону (City University of London), предложио је наведену листу у којој се екомузеј дефинише кроз однос са традиционалним музејом, а на основу задатих критеријума.16 Један од водећих европских музеолога данашњице Питер Дејвис у својој књизи Екомузеји: дух места (Ecomuseums: a Sense of Place) износи закључак да је „једина карактеристика која се појављује као заједничко обележје свих екомузеја, понос на место које представљају… екомузеји настоје да ухвате дух места – и по мом мишљењу, то је оно што их чини посебнима”17. Дејвис одређује пет основних критеријума који дефинишу екомузеј: – екомузеји покривају територију која се пружа ван зидова музеја, – структура екомузеја је фрагментирана интерпретацијом in situ, – сарадња и партнерство насупрот власништву над колекцијама и изложбама, – активно учешће локалне заједнице у раду и активностима екомузеја, – интерпретација баштине кроз холистички и интердисциплинарни приступ. Упоредни однос између елемената од којих се састоје и у оквиру којих функзбирка

баштина

музеј

екомузеј

зграда

посетилац

територија

становништво

Илустрација 1: Упоредни однос саставних елемената музеја и екомузеја

ционишу традиционални музеј и екомузеј може се приказати на графички начин: Последњих неколико декада музеји доживљавају радикалну трансформацију у којој се ојачавају везе између институција и заједнице, а сагласно томе, интерпретира значај друштвених аспеката кулутре. Питер Дејвис сматра да су ови „нови музеји” више „музеји идеја” него „музеји предмета”. Самим тим и дефинисање екомуМузеј (основни критеријум) Разне активности као што су музејске колекције, резервације, студије, истраживања, изложбе, обука. Музејске зграде за обуку, центар за обуку о природној средини. Фрагментирана музејски заштићена област, музеј на отвореном.

Регионални музеј за становништво, музеј заједнице, музеј суседа.

ЕКОМУЗЕЈ Управљање

учешћем

Заштита локалног

наслеђа

на лицу места. Еколошки паркови, паркови природе, заштита историјских места, национални фонд.

Заштита историјских градова, заштита руралне средине, темељни потези.

људи из заједнице. Укључивање заједнице, развој заједнице од стране становника, обласно управљање на бази заједнице.

Patric Boylan: Ecomuseum and the new museology: some definitions, Museum Journal, 1992. 17

Илустрација 2: Модел три преклапајућа круга Питера Дејвиса

Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

183

Питер Дејвис, нав. дело.

зеја представља компликован и неугодан посао, поготово ако се у обзир узме дифузија до које је дошло у развоју екомузеја у последњим годинама. Управо су in situ интерпретација културног наслеђа и учешће заједнице довели до тога да се направи цео спектар методолошких и структуралних форми екомузеја. Дејвис сматра да музеј који демонстрира стварне карактеристике екомузеја може бити дефинисан степеном преклапања у моделу три круга и његовој могућности да ухвати „дух места”. Насупрот традиционалним музејима, који предметима приписују сопствену вредност, екомузеји посматрају материјално наслеђе као средство којим се илуструје нематеријални аспект културе. Колекција коју у том погледу посетиоцима пружа екомузеј састоји се од приказа правог живота заједнице, реконструкције „колективног сећања” до кога се дошло кроз интервјуе са члановима заједнице. Дејвис сматра да је основна компонента колекционарске праксе „нових музеја” заснована на колективном сећању, заједничким вредностима и обрасцима колективног идентитета заједнице. За екомузеје колекционарство у основи представља прикупљање информација о условима у којима популација живи и ради, а истраживање и документација ових информација јесте најважнији задатак екомузеја у заштити културног наслеђа. Структура екомузеја

Draft of Model for Ecomuseum District development for the Mediterranean Maquis, Project ECOMEMAQ – ECOmuseum district network of the MEditerranean MAQuis.

Основни циљеви у формирању екомузеја су: – Прикупљање знања и очување територије. Пружање могућности да се изгради боље опште знање о целој области и очувају сазнања о историјским и природним вредностима. – Координација у оквиру целе територије и рурални развој. Формирање екомузеја захтева активно учешће свих заинтересованих страна како би се продубила сазнања о заједници на основу раније стечених искустава пренесених са генерације на генерацију. – Едукација и ширење информација и технологија. Развој знања о информационим технологијама и мултимедијалним садржајима којима се руководи културним добрима. – Туристичка промоција у служби одрживог развоја територије. Истицање и промовисање просторне и културне туристичке понуде одређене територије њеног одрживог развоја.18 Основни задаци екомузеја не разликују се од оних у традиционалном музеју: сакупљање, документовање, проучавање и заштита датог културног наслеђа, као и његово укључивање у процес комуникације. Међутим, значајна разлика између ова два музеолошка правца састоји се у томе што екомузеји примењују универзалне вредности на процес заштите и повезују рад у музеју не само са музеолошким, већ и са другим аспектима, као што су туризам и одрживи економски развој локалне заједнице. Екомузеј се формира на одређеној територији, регији која се састоји од јединствене комбинације локалних културних карактеристика. Главни објекти унутар екомузеја, његов центар и истурени делови (сателити), играју веома важну улогу у пружању информација које се користе у његовој организацији. Сателити су обично видиковци, значајна места природне лепоте, изворишта воде, центри за едукацију, камп насеља, као и многа карактеристична рурална места која приказују типичну архитектуру и начин живота локалне заједнице унутар екомузеја. Сви ови истурени делови екомузеја, као и његов централни део, главна зграда са изложбеним простором, распоређени су и осмишљени у складу са темом коју екомузеј представља. Веома значајну улогу у структури екомузеја имају и стазе које међусобно повезују његов центар и све истурене тачке. То могу бити саобраћајнице, железничка пруга, пловни путеви, као и пешачке стазе. Тако цела структура екомузеја добија облик мреже у којој су испрплетани путни правци између центра екомузеја и његових сателита. 184

Дражен Георгиевски

ТУРИСТИЧКИ ОБЈЕКТИ ЦЕНТАР ЗА ЕДУКАЦИЈУ

ХОТЕЛИ РЕСТОРАНИ ОБЛАСТ ЗА ЗАБАВУ И МАНИФЕСТАЦИЈЕ

ЕКО СУВЕНИРНИЦА И ЕКО БИБЛИОТЕКА

Илустрација 3: Једна од могућих структура екомузеја

Да би се екомузеј формирао на правилан начин, он мора да се уклопи у структуру постојећег простора, тј. архитектуру одређене територије, као и оквире заједнице у којој настаје. Главни услови за овај процес су: 1) Простор екомузеја мора бити у центру области репрезентативне за индентитет заједнице која у њој живи. 2) У складу са заједницом која у оквиру њега живи, екомузеј мора да у потпуности укључи локално становништво у своје деловање и развој. У том погледу, екомузеј мора у сваком тренутку да брине о потребама и могућностима које насеља и становништво имају, са јасним циљем стварања погодних услова за њихов одрживи развој. 2) У циљу промоције и економске исплативости целог пројекта, екомузеј мора да створи услове за пријем великог броја посетилаца, при чему се мора водити рачуна да се не наруши природна равнотежа територије, као ни елементи културе који је чине карактеристичном и привлачном за посетиоце. 3) Екомузеј мора имати чврсту структуру повезану добро осмишљеним комуникационим правцима са следећим саставним елементима: – објектом за пријем и информације, – простором за едукацију, библиотеком, – услужним (туристичким) објектима (сувенирница, музејска продавница, ресторани, кафе-барови и хотели или приватни смештај, формирани у складу са могућностима локалног становништва), – објектима за управу и организоване састанке, – простором за посматрање природе, организоване шетње и демонстрацију и експериментисање у тематском оквиру екомузеја. Декларација донета на међународном семинару екомузеолога одржаном у Италији, у граду Тренто, у мају 2004. године, под називом Дуге мреже: Екомузеји и Европа (Long Networks: Ecomuseums and Europe), дала је следећу сажету дефиницију екомузеја: „Екомузеј је динамични начин да заједнице очувају сопствено наслеђе, интерпретирају га и управљају њиме у циљу сопственог одрживог развоја. Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

185

Long Networks: Ecomuseums and Europe, Covering Paper, Trento, 2004.

Екомузеј је заснован на сагласности заједнице.”19 Динамични начин означава превазилажење формалних аспеката једног екомузеја, пројектованих и написаних на папиру, и приступање конкретним реалним поступцима који могу да промене друштво и побољшају слику предела. Заједница представља групу која има: – пресудно учешће у раду екомузеја, – подељену одговорност, – улогу у унутрашњој структури екомузеја: јавне личности, представници заједнице, волонтери који имају кључну улогу у његовом раду. Активно и важно учешће заједнице у раду екомузеја не значи да локални администратори, као јединствено наслеђе европске демократије, немају подједнако велики значај. Напротив, њихова веома важна улога је да покрену заједницу да превазиђе границу уског круга означеног као „службена лица”. Заштита, интерпретација и управљање значи да су очитавање, комуницирање и ново интерпретирање различитих вредности у оквирима наслеђа, свакодневна активност екомузеја. Одрживи развој је централни циљ екомузеја у односу на заједницу у оквиру које функционише и, осим стварања конкретних услова за константни и одрживи економски напредак, он значи и увећање саме вредности целе територије и заједнице. Сагласност заједнице представља консензус у оквиру кога се формира реципроцитет и мултилатерални однос између свих заинтересованих страна укључених у рад екомузеја. Примена екомузеја у процесу заштите и очувања природне средине и културног наслеђа

Питер Дејвис, нав. дело.

Енг. Integrated Museum.

Током шездесетих година прошлог века, заједно са развојем идеје екомузеја развијају се и нова музеолошка размишљања, тј. нова музеолошка идеологија која се заснива на покретању свести о заштити природне средине, као и друштвеном значају музеја у политици развоја локалних заједница. Године 1968. одржана је у Немачкој, у Минхену, девета генерална конференција ICOM-а на којој се дошло до мишљења да „музеји треба да буду препознати као водеће институције у служби развоја због доприноса који могу пружити култури, друштвеном и привредном животу”.20 Прекретницу у дефинисању значаја екомузеја и нове музеологије означио је округли сто који је 1972. године одржан у Сантјаго де Чилеу под покровитељством UNESCO-а. На овом састанку расправљало се о четири аспекта примене екомузеја у развоју локалних заједница Латинске Америке: 1) музеји и културни развој у руралној средини, 2) музеји и проблеми културне и природне средине, 3) музеји и научно-технолошки развој и 4) музеји и животно образовање. Главни закључак до кога се дошло на овом састанку јесте да је повезаност коју музеји имају са заједицом у којој постоје, неопходна и веома важна јер без ње нема правилно осмишљене заштите наслеђа, која као таква утиче и на економски развој и напредак одређеног подручја. Састанак у Сантјагу промовисао је идеју новог облика музеја названог интегрисани музеј,21 који је потпун у смислу своје повезаности са заједницом и природном средином у којој се налази, али истовремено повезан са осталим друштвеним институцијама које помажу у развоју локалне заједнице. На још једном научном скупу ICOM-a, названом Музеј и околина, додатно је преиспитана улога музеја у процесу заштите природне средине. Иако је сам неологизам екомузеј осмишљен годину дана раније, тек на овом састанку званично је употребљен. У оквирима ICOM-a издвојиле су се две струје, једна која је била за употребу овог неологизма, тј. екомузеологије, и друга, која је била за употребу сложенице нова музеологија. У покушају да дефинише нову музеологију као научну дисциплину која се разликује од традиционалне музеологије, део чланства комитета издвојио се у посебну радну групу, која је и поред значајног неразуме186

Дражен Георгиевски

вања и размирица са остатком чланства, наставила свој рад и 1984. године самостално организовала Прву међународну радионицу екомузеја и нове музеологије у Квебеку, у Канади. Главни производ ове радионице јесте Квебешка декларација, у којој је изразито наглашено да „музеологија мора поспешити своје изворе кроз мултидисциплинарност, модерне начине комуникације које се користе у свим културним акцијама, и модерне методе управљања које укључују и корисника. Док штити материјална достигнућа прошлих цивилизација и чува карактеристична достигнућа аспирација и технологије данашњице, нова музеологија – екомузеологија, друштвена музеологија и сви остали облици активне музеологије – у првом реду је заинтересована за друштвени развој и чине покретачку снагу друштвеног напретка, стављаући га у своје планове за будућност”.22 Године 1985. у Лисабону, у Португалији, одржана је Друга међународна радионица екомузеја и нове музеологије, на којој је, након неколико неуспелих покушаја да се у оквиру ICOM-а оснује комитет, основан MINOM – Међународни покрет за нову музеологију.23 Главни разлози формирања MINOM-а и издвајања нове музеологије из оквира традиционалне музеологије су монолитност музејског естаблишмента и површност реформи које он предлаже, као и неспремност за уважавање нових идеја у развоју музеолошке науке. Позивајући се на Квебешку декларацију учесници радионице у Лисабону потпуно су реафирмисали друштвену улогу музеја, као и предности које нова музеологија има у односу на традиционалну у смислу заштите природног и културног наслеђа. Међутим, упркос декларацијама и радионицама, осим препознатљивости у инсистирању на повезаности музеја и заједнице у којој се налазе, као и наглашавању улоге музеја у развоју друштва, нова музеологија остала је на епистемолошком нивоу прилично недефинисана. Питер Дејвис износи интересантно мишљење да би нова музеологија (другачије називана и друштвена музеологија, популарна музеологија или екомузеологија) требало да буде сагледана у ширем контексту општег интереса за баштину, културни идентитет и односе власништва, односно унутар односа поседовања баштине (појам културног власништва). Може се закључити да су главне карактеристике нове музеологије примарно одређене незадовољством традиционалним музејима, њиховом инертношћу у погледу проблема друштва у коме постоје и нужношћу промене исте, али и постојањем жеље за унапређењем и осмишљавањем квалитетнијег концепта који може обогатити музеологију и дати јој нови смисао и улогу. Другачије речено, нова музеологија је заједнички назив за ново теоријско схватање улоге институције музеја у друштву, али и суодноса човека и баштине у комплексној стварности у којој коегзистирају, с нагласком на нужној примени теорије у свакодневној пракси. На који год начин били интерпретирани, екомузеј и нова музеологија означавају веома важну прекретницу у развоју односа човек–друштво–баштина, и поред тога што њихови оснивачи нису направили довољно јаку теоријску синтезу у смислу редефинисања традиционалне музеологије, или формирања нове научне дисциплине. Екомузеји су одбацили концепт музеја као зграде-установе, а концепт музејског предмета као средишњег феномена заменили су концептом тоталитета баштине.24 Екомузејски покрет обележава једну од бројних промена које су се десиле у смислу „демократизације баштине” на глобалном нивоу. У току ове промене локалне заједнице вреднују нематеријалне (неопипљиве) културне вредности и стварају свест о заштити посебних, њима својствених елемената културног наслеђа, који имају нову, важну улогу у глобалном наслеђу човечанства. Традиционални музеји осмишљени су да представе идентитет заједнице који их конституише, али тај идентитет се временом мења. „У новој музеологији, од заједнице се захтева да процени своје идентитете пре, у току и после конструисања музејске поставке или изложбе која је представља, и тако у будућности користи музеј заједно са друштвеном променом и напретком да би исказала тренутно стање свог колективног живота.”25 Може се закључити да данашњи музеји напуштају Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

187

Pierre Mayrand: The New Museology Proclaimed, Museum 148, vol. 37 (4), 1985, стр. 200–201. 23

MINOM – (ESP) Movimiento Internacional para una Nueva Museología, (FRA) Mouvement International pour une Nouvelle Museologie, (ENG) International Movement for a New Museology, www.minomicom.net. 24

Tomislav Šola: What Theory? What heritage? Nordisk museologi 2005/2, 2005. str. 3. 25

Lesley Graybeal: The Blending of Place and Voice in Ecomuseums: Educating Communities and Visitors in the New Museum, Interamerican Journal of Education for Democracy, Vol. 3, No. 2, 2010, стр. 161.

Екомузеј Rocche del Roero, Винарија претворена у пансион за смештај гостију

Лат. memorabilia – ствар вредна сећања.

Енг. The Luizhi Principles.

28 Овде се појмом „библија” означава нешто што би могао бити правилник о начину формирања и функционисању екомузеја (прим. аутора).

идеју о заштити само материјалне културе и иду ка могућностима обнављања и одржавања живе културе и њених нематеријалних елемената. Тако екомузеји играју кључну улогу у очувању сећања на прошлост, јер се у њима предмет мења и од материјалног артефакта постаје memorabilia.26 Модел екомузеја такође сугерише заједницама да прво развију потребу да разумеју саме себе, да вреднују сопствене богате изворе идентитета и на крају са другима поделе своје културно благо. На великом међународном научном скупу одржаном у Кини 2000. године успостављено је више кинеских екомузеја у сарадњи са истакнутим норвешким музеолозима. Том приликом прокламована су Луизи начела27, која изражавају основна начела екомузеја и која су општеприхваћена међу екомузеолозима. Луизи начела: – Људи су прави власници своје културе. – Они имају права да сами тумаче и вреднују своју културу. – Значења културе и њених вредности могу да се дефинишу само кроз људску перцепцију и интерпретацију утемељену на знању. Културна компетенција (надлежност) мора стално да се побољшава. – Учешће јавности је есенцијално за екомузеје. Култура је свеприсутна, демократска имовина и њоме се мора управљати демократски. – Када постоји сукоб између туризма и очувања културе, култури се мора дати приоритет. Изворна баштина не треба да буде распродата, али треба подстицати производњу квалитетних сувенира који се темеље на традиционалним облицима. – Дугорочно, холистичко планирање је од највеће важности. Краткорочни економски профити који на дугорочном плану уништавају културу морају се избегавати. – Заштита културне баштине мора бити интегрисана у укупни приступ средини. У том погледу изузетно су важне традиционалне технике и материјали. – Посетиоци имају моралну обавезу да се понашају са поштовањем. Морају се упознати са првилима понашања. – Нема библије28 за екомузеје. Сви су они различити у односу на одређену културу и стање друштва у коме се налазе. 188

Дражен Георгиевски

Екомузеј Rocche del Roero, Религијске стазе (сваки објекат приказује Христово страдање)

– Друштвени развој је предуслов за успостављање музеја у живим друштвима. Материјално стање становника мора да буде побољшано на такав начин да се не угрозе традиционалне вредности.29 Екомузеј, за разлику од неких других музеолошких форми, увек тежи свеобухватности баштине на неком подручју, при чему је допринос етнологије веома важан, често и кључан. Свеобухватност подразумева мултидисциплинарност, или тачније интердисциплинарност, укључивање свих подручја науке како би се добила комплетна слика сложеног истраживачког подручја, која затим под стручним надзором и уз обавезно учешће заједнице може бити претворена у квалитетну институцију која је генератор културног и економског развоја те заједнице. Екомузеји, туризам и одрживи развој Алтернативни туризам, као шири оквир којим се обухвата културни туризам и већи део елемената нове музеологије, јесте било која форма туризма у чијој се основи налазе природне и друштвене вредности заједнице. Као искуство подељено између посетилаца и локалне заједнице, и он представља демократски приступ заштити наслеђа једног подручја. У оквирима алтернативног туризма стварају се погодни услови за развој нових музеолошких форми као што су етнички музеји, музеји заједнице и др. Све ове форме произашле су из повезаности са заједницом, њеним карактеристикама и служе да би сакупиле, истражиле и интерпретирале њену историју, уметност и културу. Екотуризам заузима централно место међу алтернативним облицима туризма. Начин на који екотуризам промовише еколошки и економски одрживе туристичке садржаје комплементаран је начину на који екомузеји и њима сличне музејске форме промовишу културно одрживи туризам. Екомузеји помажу заједници да сачува историјско наслеђе исто као и тренутну, „живу” културу. Они искључују културу из временске димензије у којој увек остаје зачаурена и дају заједници демократско право да сама одлучи како ће је чувати и тако омогућују да се у процес заштите укључе и елементи стално присутне културне промене. У процесу развоја алтернативног и еко туризма екомузеји морају бити посматрани Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

189

Лиузи начела преузета из чланка The Еcomuseum Definition in the Contemporary Museology, са вебсајта Osservatorio Ecomusei – www.osservatorioecomusei.net.

Екомузеј Valle Germana, место Прали, приказ аутентичне алпске архитектуре

Joy Hendry, Reclaiming culture: Indigenous people and self-presentation, New York, 2005.

31 Draft Model for Ecomuseum District development for the Mediterranean Maquis. Project ECOMEMAQ – ECOmuseum district network of the MEditerranean MAQuis, стр. 8.

као место на коме се могу научити и правилно разумети разлике између другачијих култура, као и место на коме се превазилази временски оквир у коме се једна култура и њено наслеђе посматрају. Ако културу посматрамо као фундаментално друштвену појаву, музеји све више постају важна места на којима се формирају елементи идентитета заједнице и самоопредељења њених припрадника. Екомузеј је форма која омогућује демократизацију у процесу стварања идентитета заједнице. „Док други модели туризма у већини случајева представљају напуштање културних вредности и стављање економских аспеката у први план, екомузеји бране садашње и будуће интересе заједнице у процесу очувања културних вредности и њиховог присуства у туристичкој понуди.”30 У зависности од тога како је екомузеј временски одређен (као краткорочна или дугорочна институција), постоје два начина да се помогне одрживи економски развој заједнице: 1) Екомузеј као туристичка атракција. Допунско промовисање наслеђа са циљем увећања постојећег капитала (минимална хипотеза), или вишеструким умножавањем вредности постојећег наслеђа (максимална хипотеза). У оба случаја сврха екомузеја је да прошири туристичку понуду и самим тим боље задовољи захтеве корисника. Резултати оваквог рада су углавном економске природе (профит) и очекивано је да се постигну у што краћем временском периоду.31 2) Екомузеј као средство ојачавања локалног идентитета. У овом случају сврха екомузеја је да повеже, освести и оживи заједницу и учини територију на којој се она налази конкурентном другим, суседним територијама. Резултати овако замишљеног екомузеја су друштвено и економски опипљиви, нарочито на дугорочном плану, док се на краткорочном не разликују од првог случаја. Модерна туристичка тржишта имају специфичну карактеристику да стално траже нове, занимљиве садржаје и да се брзо засите постојећим понудама. Посетиоци све више траже јединствене и аутентичне доживљаје. Екомузеј је веома погодна средина у којој се могу оживети и очувати приче иначе заборављене и потиснуте у прошлост. „Жеља екомузеја да ојача идентитет обнављањем и јачањем историјског наслеђа које је садржано у животу и сећању сваке локалне заједнице у 190

Дражен Георгиевски

Екомузеј Naturale Panaveggio pale di San Martino, брвнара са приказом сезонских миграција и послова на селу

сагласности је са економским развојним циљевима туризма и може бити кључни чинилац и мотиватор одрживог туристичког и свеукупног развоја.”32 Управо захваљујући развоју туризма, промоција културних вредности заједнице и територије може бити тој истој заједници од значајне економске користи. Туризам представља важан економски ресурс једне заједнице. Међутим, од велике је важности да туристичка подручја поседују препознатљиве културне карактеристике, тј. аутентични културни идентитет који делује на побољшање квалитета свакодневног живота људи који у њима живе, а затим привлачи и посетиоце. Најважније је да локална заједица прихвати овај процес као нешто што јој је блиско и што служи њеним интересима, а не као нешто сувишно и небитно. „Одрживи развој иде изван оквира самог туризма, иако он има непроцењиву улогу. Концепт одрживог развоја у овом случају зависи од три чиниоца: потражње за посетиоцима, околине (баштине) у ширем смислу и локалне заједнице. Уколико нема хармоничне равнотеже између ових елемената, подручја намењена одрживом туризму одумиру.”33 Туризам и култура у општем смислу стоје у латентном конфликту који може представљати негативни правац у коме може кренути формирање екомузеја. Паркови природе имају као основно начело заштиту природне средине, како на територији самог парка, тако и на ширем подручју. Аналогно томе, екомузеји би требало да рашире, сачувају, одбране, па можда и створе нови културни идентитет заједнице у којој постоје. Овакав приступ културном идентитету заједнице могао би бити фактор њене стабилности и позитивно утицати на одређен број негативних друштвених појава, као што је егзодус становништва из сеоских подручја. Одрживи развој је очигледно нешто много више од туристичке понуде и економског бољитка постигнутог стварањем екомузеја. Промена природне средине и културног идентитета као последица постојања екомузеја може имати различите културне утицаје на заједницу. Закључак је да екомузеји, за разлику од традиционалних музејских форми, не раде само на очувању културе и наслеђа, већ учествују и у њиховом стварању. Развој туризма у оквиру екомузеја може бити и „мач са две оштрице”. Наглим развојем туризма и побољшањем економског стања заједнице може се доћи Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

191

Jean-Michel Monfort, Huges de Varine: Ville, culture et développement, BBF, 1996, no. 4, стр. 98–99. 33

Falleti Maggi: Ecomuseums in Europe, Working paper, 2000, стр. 137.

у ситуацију да се њено учешће у раду екомузеја отме контроли и туристичка делатност постигне шири обим у оквиру кога се елементи наслеђа потискују у други план. Да би се ово спречило, стручна лица која руководе екомузејима морају радити на сталној едукацији заједнице и не смеју дозволити да она заборави специфичне елементе своје културе, који је чине посебном у односу на друге. У супротном, рад екомузеја могао би негативно да утиче на развој и очување како природног тако и културног наслеђа територије. Још већи проблем у смислу конфликта који постоји између туризма и културе може се јавити уколико елеметни културне понуде која постоји у оквиру екомузеја изгубе атрактивност. У овом случају би „истраживачки туризам” могао лако да прерасте у „туризам као занимање”, што би негативно утицало на атрактивност понуде екомузеја и вишеструко умањило интересовање страних посетилаца. На краткорочном плану и микронивоу рад таквог екомузеја био би привидно позитиван, али на дугорочном плану и на нивоу целог друштва он би неизбежно имао негативне последице. ИСКУСТВА ДРУГИХ: ЕКОМУЗЕЈИ РЕГИЈА ПИЈЕМОНТ И ТРЕНТИНОАЛТО АДИЂЕ У ИТАЛИЈИ Екомузеј тврђава области Роеро (Пијемонт)34

www.ecomuseodellerocche.it

Ecomuseo delle Rocche del Roero, чији би назив могао да се преведе као Екомузеј тврђава области Роеро, налази се у административној области Пијемонт, у близини Торина. Осам општина у оквиру којих је формиран овај екомузеј чине историјску, географску и културну целину насталу крајем X века, када је ова област припала бискупији Асти, која је у том периоду била економски доминантна. Од XIII века почели су сукоби између породица различитих сталежа које су владале у градовима Асти, Алба и Роеро. Као последица ових сукоба, саграђене су тврђаве на вишим деловима терена ради лакше одбране. У XIX веку дошло је до формирања модерне државе и цела ова област јој је припојена. Главна карактеристика овог подручја су интересантне геолошке форме настале услед ерозије земљишта. Научници су утврдили да је пре око 250 000 година река Танаро променила свој ток и да је њена главна струја пролазила управо кроз долину Роеро. Вода је покренула процес ерозије којим су се формирале клисуре и котлине са сликовитим пешчаним формама. Висинске разлике које су се у овом процесу појавиле негде достижу и преко сто метара, што овај предео чини веома занимљивим. И екосистем долине Роеро је веома необичан. На врховима се налази типично сува вегетација са боровом и храстовом шумом, док се у котлинама налази стајаћа вода, која ствара бујну вегетацију и влажна станишта. Саме стене су некада биле морско дно, што се закључује на основу пронађених фосила шкољки, морских јежева и рибе. Први и основни елемент понуде Екомузеја тврђава области Роери је природно наслеђе области коју покрива, а које чини горепоменути геолошки пејзаж и добро развијена мрежа путева унутар целе области која повезује тачке интереса. Али, аутори овог екомузеја потрудили су се да посетиоци, осим природног наслеђа, могу да осете и друштвени живот регије. Производња вина је карактеристична за ово подручје, па су прича о вину и гастрономски доживљај у великом броју ресторана саставни део понуде екомузеја. Неке од великих дестилерија претворене су у хотеле, али су задржале првобитни изглед и форму. Објекти у којима је предвиђен смештај посетилаца уклопљени су у природну средину и задржали су рустични изглед, али је унутрашњост потпуно модерна са свим садржајима који задовољавају потребе гостију, од одличних хигијенских услова, преко интернета, телевизије и разноврсне исхране. Осим гастрономије и изванредних услова за смештај гостију Екомузеја тврђава у области Роеро у својој понуди има и елементе религијског туризма. Ре192

Дражен Георгиевски

лигијске стазе (Sentiero Religioso) приказују традицију годишњих верских поворки које су типичне за ову област. Сваке године у мају окупља се велики број верника код светилишта Piloni di Montà d’Alba (Стубови Монта д Албе – пећина претворена у катедралу) и формира поворку од преко 10 000 верника која пролази кроз више насељених места. Осим производње вина, у подручју Екомузеја тврђава области Роеро развијено је и пчеларство. У оквиру екомузеја формиране су Стазе пчеларства, на којима је приказан целокупан процес узгоја пчела, као и производње и дистрибуције меда. Екомузеј рударства и долине Ђерманаска – Скоприминијера35 (Пијемонт) Овај екомузеј налази се у области Пијемонт, на крајњем западу Италије, у долини реке Ђерманаска (Valle Germanasca), која просеца јужни крак планинског венца Алпа. Бивши рудник талка, који је централно место екомузеја, отворен је за публику 1998. године, са циљем да се стари рудник на тај начин сачува, а истовремено и да се отворе нова радна места. На овај начин, екомузеј осим економске улоге кроз развој туризма територије на којој се налази, има важну улогу и у очувању културе и историје, нарочито рударства, по коме је ова област позната. Развој музеја рударства почетна је тачка екомузеја који је формиран на територији од око 15 километара у долини реке Ђерманаска. На тај начин екомузеј повезује места, људе и уједињује групе из локалних заједница које раде на свом очувању и одрживом развоју. Концепт на основу кога је Екомузеј рударства и долине Ђерманска формиран усвојен је од самог почетка и друге, више традиционалне музејске организације, укључиле су се у његов рад. Једна од њих је и Музеј Валдежана у месту Прали, који на веома интересантан начин описује почетке и развој протестантизма у долини Ђерманаска. Сам музеј рударства има веома атрактивну понуду, која се састоји не само од посете старом руднику талка, који је посебно прилагођен за групне посете, већ и могућности да се пробају неки од алата које су користили рудари. Поред једног рударског окна које је намењено групним посетама, ту је и друго које се налази око 60 метара дубље у земљи и које повезује музеј рударства са местом Салца ди Пинероло (Salza di Pinerolo), питомим алпским насељем са изузетним гастрономским понудама, које ретко ко може да одбије после боравка у руднику. Карактеристика овог екомузеја је и то што је локална заједница на прави начин разумела његов значај и учествује у његовом раду и развоју. Осим локалне заједнице, екомузеј економски помаже и велика мултинационална рударска компанија Рио Тинто (Rio Tinto), која има још активне руднике у околини. На тај начин одржава се живом култура рударења која је карактеристична за територију на којој је формиран екомузеј. Екомузеј Ванои36 (Трентинo) Овај екомузеј налази се у области Трентино Алто Адиђе (Trentino alto Adige) на североистоку Италије у подножју Доломитских Алпа. Његов центар је у живописном селу Ванои, које мештани са поносом називају „зеленим срцем Трентина”. Основан је 1999. године, а од 2002. је препознат и подржан као значајна културна институција од стране локалне управе Аутономне области Трентино. Почетак екомузеја обележава први пројекат из кога се и јавила идеја о оснивању, а који је имао назив Етнографске стазе Ваноија (Sentiero Etnografico del Vanoi). Овај пројекат подржали су Парк природе Паневеђо Пале ди Сан Мартино (Parco Naturale Paneveggio-Pale di San Martino) и Етнографски музеј људи Трентина (Museo degli Usi e Costumi della gente trentina). У октобру 1997. направљен је посебан уговор између општине Канал Сан Бово (Canal San Bovo) и управе Парка природе Паневеђо Пале ди Сан Мартино Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

193

Ecomuseo delle Miniere e della Valle Germanasca – Scopriminiera, www.scopriminiera.it . 36

Ecomuseo del Vanoi, www.ecomuseo.vanoi.it.

којим су се обезбедили услови за формирање Екомузеј Ванои, обуку запослених, као и за успостављање менаџмента. Од 1999. године градска управа Канал ди Сан Бово мења намену територије коју покрива екомузеј у музеј простора, времена и знања о локалној заједници. Исте године 35 оснивача, укључујући појединце, као и разна удружења и институције, заснивају Удружење Ванои – у сусрет екомузеју (Associazione Verso l’Ecomuseo del Vanoi), чији су задаци били препознавање културног наслеђа области, формирање годишњег календара активности на селу и оснивање центара за информисање. Екомузеј пророде и шуме Паневеђо у Сан Мартину37 (Тренто) Екомузеј пророде и шуме Паневеђо у Сан Мартину је проистекао из истоименог парка природе, али поред презентације природних карактеристика територије коју покрива, он има и друге садржаје културног карактера. Најзначајнију од тих понуда представљају тзв. етнографске стазе (Sentireo Etnografico), које на посебан начин приказују област Каорија (territorio di Caoria) и то од села Ванои на 845м надморске висине до села Маља Веснота де Сора (Malga Vesnòta de Sora), које се налази на 1 840 м надморске висине. Територија парка обухвата преко 4 000 хектара углавном планинских венаца источних Алпа испресецаних долинама Валсорде (Valsorda) и Валзанце (Valzanca). Етнографске стазе су осмишљене тако да повезују најзначајније тачке у виду петљи тако да се обиласком сваке тематске стазе посетилац враћа на полазну тачку. Постоје укупно четири такве петље које су посвећене различитим пејзажима: долина (la val), планинских ливада (il pradi), шума (el bosc) и планина (la montagna). Ова подела је осмишљена да би илустровала различите аспекте живота заједнице Каорија. Такође, свака стаза је прича за себе, различито време и труд су потребни да се обиђу, а кроз стазе се огледа и начин живота у одређеним природним условима и околностима. Посетиоцима је омогућено да сами направе руту коју планирају да обиђу на основу претходних информација о томе шта се све на стазама налази и на тај начин задовоље своја лична интересовања и афинитете. ЗАКЉУЧАК – МОГУЋНОСТИ ПРИМЕНЕ ИСКУСТАВА ДРУГИХ У ФОРМИРАЊУ ЕКОМУЗЕЈА У СРБИЈИ Да ли је Србија спремна за свој први екомузеј?

37 Ecomuseo Naturale Panaveggio pale di San Martino, www.parcopan.org.

Након горе приказаних теоријско-методолошких и искуствених ставова, осврнућемо се на могућности примене искустава других у формирању екомузеја у Србији. Питање које се одмах поставља јесте: да ли је Србија спремна за екомузеј? Да би се пронашао добар одговор, требало би анализирати мноштво културолошких, историјско-географских, економских и социјалних прилика у којима се налази наше друштво. Оно што се прво уочава јесте да је наша земља у великом заостатку у институционализацији управљања културном баштином и природним добрима и њихове заштите. Надлежна тела која се овом заштитом баве постоје на нивоу државе, као и на локалним нивоима, али се проблеми јављају у њиховој међусобној координацији, преклапању надлежности, па и гломазној, често нефункционалној кадровској структури. Проблем ваљане заштите културне баштине, као и природне средине у нашој држави је системске природе и требало би га решавати по вертикалној линији, од надлежних министарстава до крајњих институција културе које се тим пословима баве. Управо је простор екомузеја тај који пружа најбоље услове за успостављање мултилатералних односа између свих актера који треба да се баве заштитом: локалне власти, надлежних институција и локалне заједнице која је носилац и, како је већ поменуто, прави „власник” културних специфичности које 194

Дражен Георгиевски

је идентификују. Умрежавањем постојећих институција које се баве заштитом природних и културних ресурса сигурно би се побољшала њихова међусобна координација, као и комуникација са заједницом, а на тај начин и њихов учинак. Позитивна спрега у којој би се у раду екомузеја нашли субјекти локалне управе и заједнице којом она управља, сигурно би довела до побољшања односа који тренутно није на завидном нивоу. Нови однос власти и грађана допринео би одрживом развоју заједнице јер би смањио јаз који постоји између њих и донео боље животне услове. Да би се структурално формулисала понуда коју један екомузеј треба да има, морају се дефинисати садржаји које он може да има и који могу бити примамљиви за домаће и стране посетиоце. Треба одмах напоменути да у овом смислу екомузеј нема само туристички значај, већ његово формирање треба да служи општем бољитку заједнице у којој се формира. Екомузеј треба да буде својеврсни инструмент локалној самоуправи за располагање природним и културним ресурсима подручја у циљу одрживог развоја заједнице којом управља. Тако се у формирање екомузеја морају укључити различити чиниоци, од локалне власти преко разних удружења (еколошких, културних, спортских…) све до људи који су на истуреним тачкама екомузеја које пружају садржаје из понуде. По природи своје структуре, сваки екомузеј треба да има координациони (или визиторски) центар који управља свим елементима екомузеја који се налазе на територији коју покрива, као и истурене тачке које представљају тематске јединице из његове понуде. На овај начин се успоставља боља контрола рада, боље развојно планирање, а комуникација крајњих актера екомузеја са јединицама локалне власти далеко је лакша. Од великог значаја за формирање екомузеја јесте и успостављање комуникацијских канала са њиховим истуреним тачкама, тј. изградња и ревитализација путних праваца, водених путева и железнице. Треба имати у виду да понуда једне од тачака екомузеја, где год се она налазила, нема никакав значај ако потенцијални корисник те понуде нема несметану могућност да дође до ње. Тако би било узалудно понудити посету неком сеоском домаћинству са аутентичним објектима народног градитељства или аутентичним јелима и пићем ако не постоји квалитетан пут којим се до тог домаћинства може доћи. Овакав приступ управо осликава предности које концепт екомузеја има у односу на друге моделе заштите и презентације културног наслеђа; у овом конкретном примеру успостављањем бољих путева, њиховом изградњом и поправљањем ради се на побољшању општих услова живота шире заједнице која те путеве користи у свакодневном животу. Важно је напоменути да је у природи екомузеја да њихова структура буде флексибилна, прилагодљива заједници у чијим оквирима постоји, као и сагласна елементима културе којих је та заједница носилац. Зато је веома корисно упознати што већи број структуралних модела екомузеја који већ живе, као што су гореприказани екомузеји регија Тренто и Пијемонт. На овај начин могу се упознати и евентуални проблеми и препреке које су други имали у процесу формирања екомузеја, тако да би се слични проблеми код нас могли спремно сачекати. Ово опет значи да ће екомузеји који буду оснивани у Србији имати јединствану структуру и само њима својствен склоп садржаја који се нуде посетиоцима. Којим путем кренути? Територија која делује веома интересантано као могућ експеримантални простор за настанк будућег екомузеја несумњиво је Ибарска долина. Овај географски јасно дефинисан простор обилује богатством, како природних тако и културно-историјских садржаја. У процесу заштите и очувања природног и културног наслеђа и одрживог развоја заједнице која живи на простору Ибарске долине, формирање и успостављање екомузеја имало би вишеструки значај. Кроз рад екомузеја на овом простору посебно значајан позитивни помак могао би да се учини у оживљавању руралних подручја која су потпуно замрла. Тек би поЕкомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

195

новним насељавањем и оживљавањем села могли да се стекну погодни услови за правилно функционисање екомузеја на територији Ибарске долине. Сви аспекти које би претходно требало размотрити у формирању екомузеја могли би се обрадити експериментално, у добро осмишљеној студији случаја. Једна таква аналитичка студија могла би дати одговоре на то који су први кораци које треба направити у процесу успостављања екомузеја на територији Ибарске долине, као и шта би могли бити конкретни садржаји које би он могао да понуди. Тек пошто би се сагледали сви елементи које би екомузеј на овом простору могао да има, као и могућности за њихово повезивање у комуникациону мрежу, могао би се разматрати његов крајњи структурални модел. Процес формирања екомузеја није лак. За настанак појединих италијанских и француских екомузеја требало је петнаест и двадесет година. Утицај на локалну заједницу и продубљивање свести грађана о значају који за њих има очување природних и културних вредности веома је тежак и захтеван, често дуготрајан посао. Сагласно томе, надлежне институције које се баве заштитом природе и културних вредности требало би да осмисле и направе дугорочни образовни модел којим би припадници заједнице научили да сами раде на очувању природе која их окружује и културе коју су наследили од својих предака, као и да та своја знања преносе на генерације које долазе. Иако дуг и тежак, ово је пут којим би наше друштво морало да крене, јер је то једини правилан начин да се сачувају културни идентитет заједнице и природна средна у којој она живи. Очување културног идентитета и наслеђа од животног је значаја у данашњем глобалном информатичком окружењу, у коме су управо они специфични елементи културе који нас чине посебним осуђени на споро изумирање и заборав.

196

Дражен Георгиевски

ЛИТЕРАТУРА Babić, Darko i Rajković Iveta, Marijeta: Prilog za razvoj ekomuzeja u Ravnim Kotarima, Stud. ethnol. Croat., vol. 21, str. 307–329, Zagreb, 2009. Babić, Darko: Iskustva i (skrivene) vrijednosti eko-muzeja, Etnološka istraživanja / Ethnological Researches, Zagreb, 2009. Boylan, Patric: Ecomuseum and the new museology: some definitions, Museum Journal, 1992 Corsane, Davis, Elliott, Maggi, Muritas & Rogers: Ecomuseum Evaluation: Experiences in Piemonte and Liguria, Italy, International Journal of Heritage Studies, Vol. 3, No. 2, March 2007, pp. 101–116. Corsane, Gerard: From Outreach to Inreach: how ecomuseum principles encourage community participation in museum processes, International Ecomuseum Conferense Paper “Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005. Cogo, Margherita: Ecomuseums of the Autonomous Provincial Authority of Trento, Italy, International Ecomuseum Conferense Paper “Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005. Davis, Peter; Corsane, Gerard; Elliott, Sarah: Liberating Museum Action and Heritage Management through Inreach, Museum and Citizenship, Participation and Community Building through Heritage Sharing, Third International Meeting of Ecomuseums and Community Museums and the X Workshop of MINOM, the International Movement for New Museology, Rio de Janeiro, Sep. 2004. Davis, Peter: Ecomuseums: A Sense of Place. London & New York: Leicester University Press, 1999. Davis, Peter; Huang, Han-yin; Liu, Wan-chen: Heritage, Local Communities and the Safeguarding of ’Spirit of Place’ in Taiwan, International Centre for Cultural and Heritage Studies, Newcastle University, 2008. Davis, Peter: Standards, performance measurement and evaluation of ecomuseum practice and ’success’, International Ecomuseum Conferense Paper “Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005. Draft of Model for Ecomuseum District development for the Mediterranean Maquis, Project ECOMEMAQ – ECOmuseum district network of the MEditerranean MAQuis. Graybeal, Lesley: The Blending of Place and Voice in Ecomuseums: Educating Communities and Visitors in the New Museum, Interamerican Journal of Education for Democracy, Vol. 3, No. 2, 2010. Hendry, Joy. Reclaiming culture: Indigenous people and self-presentation, New York, 2005. Hong Yi, Sabrina: The Evaluation of Ecomuseum Success: Implications of International Frameworks for Assesment of Chineese Ecomuseums, 18th Biennial Conference of the Asian Studies Assosiation of Australia, Adelailde, July 2010. Hubert, F.: Historique des ecomusees, La Museologie selon Georges Henri Riviere, Paris, 1989. La Frenierre, Jeff: Mapping Heritage: A Participatory Technique for Identifying Tangible and Intangible Cultural Heritage, у: The International Journal of the Inclusive Museum, vol. 1, no. 1, 2008. Long Networks: Ecomuseums and Europe, Covering Paper, Trento, 2004. Maggi, Maurizio: Ecomuseums in Italy. Concepts and practices, Museologia e Patrimônio, Vol. II, No. 1, Jan/Jun de 2009. Maggi Maurizzio, Falleti Vittorio: Ecomuseums in Europe: What they are and what they can be, Working paper no. 137/2000, Instituto Richerche Economico-Sociali del Piemonte, 2000. Mayrand, Pierre: The New Museology Proclaimed, Museum 148, vol. 37 (4), 1985. Mire, S. Preserving Knowledge, not Objects: A Somali Perspective for Heritage Management and Arceological Research, African Archeological Review, no. 24. Monfort, Jean-Michel, Varine, Huges de: Ville, culture et développement, BBF, 1996, no. 4.

Екомузеји у србији применa искустава других у формирању екомузеја у србији

197

Muritas, Donatella; Davis, Peter: The Role of The Ecomuseo Dei Terrazzamenti E Della Vite, (Cortemilia, Italy) in Community Development, Museum and Society, Nov. 2009. 7(3). Pressedena, Paola; Luisa Sturani, Maria: Open-Air Museums and Ecomuseums as Tools for Landscape Management: Some Italian Experience, Europian Landscapes and Lifestyles: The Mediterranean and Beyond, 2004. Ratković, Dragana Lucija: Inicijativa za pokretanje projekta ekomuzeja Komiža, Projekt COAST, UNDP Hrvatska, Komiža, 2010. Stefano, Michelle L.: Museums of the Future: using the ecomuseum ideal to promote and safeguard intangible cultural heritage, UNESCO, ’What is Intangible Cultural Heritage?’, 2008. The Еcomuseum Definition in the Contemporary Museology, са веб-сајта Osservatorio Ecomusei – www. osservatorioecomusei.net . Varine, Hugues de: Ecomuseology and sustainable development, International Ecomuseum Conferense Paper “Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005. Varine, Hugues de: The origins of the new museology concept and of the new ecomuseum word and concept, in the 1960s and 1970s, International Ecomuseum Conferense Paper “Communication and Exploration”, Guiyang, China, 2005. Šola, Tomislav: What Theory? What heritage? Nordisk museologi 2005/2, 2005.

198

Дражен Георгиевски

Dra탑en Georgievski ECOMUSEUMS IN SERBIA Applying Foreign Experiences Summary Ecomuseum model is the most suitable form of cultural heritage and natural resources management in line with sustainable development of local communities and their territory. Through ecomuseums local governments have the possibility to transfer the process of protection of cultural and natural resources from the institutions that deal with them to the level of local communities, which in turn, by participating in this process, are in a position to provide its sustainable development and material prosperity. Ecomuseums reject the concept of the museum as an institution-building and the concept of museum objects as the central phenomenon and replace it with the concept of heritage totality. This paper considers the experience of others, in this case ecomuseums of Trento and Piedmont in Italy, and the possibility of its use in the process of forming ecomuseums in Serbia. Forming of an ecomuseum is a very complex and long process that involves a lot of factors: local government, competent institutions of culture and the local community, which is a real functional carrier of its existence. Talking about the issue of forming ecomuseums in Serbia means to keep up with the New Museology - Ecomuseology, which has rapidly developed worldwide in the last two decades and is considered the best model for a holistic approach in protecting the natural environment and cultural heritage, at the same time protecting the essence of specific characteristics in different societies and communities.

РАДОШ ЉУШИЋ, ВУЈКИНА ВРАТА Хроника подгорског села Исток, Београд, 2011. Историјска свест чини основу људског идентитета. Стварајући осећај за постојање прошлости, садашњости и будућности историјска свест „хуманизује” појединца, и тиме што му пружа представу о његовом постојању у одређеном времену чини га делом човечанства. Ако имамо у виду да историјска наука има задатак да реконструише и тумачи прошлост на објективан и научно заснован начин, јасно је да она треба да има пресудну улогу у креирању историјске свести. У том контексту треба посматрати и проучавање локалне или завичајне историје. Завичајна историја је одувек била у функцији свога рода и народа, она нас упућује, како говори и један стари запис, „да знамо ко смо, чији смо и одакле смо, да знамо ко су и какви су нам били преци, наши стари, да се поносимо њима и да се угледамо на њих”. Уколико о једном насељу нема сачуваних писаних трагова, оно као да није ни постојало. То је још израженије код насеља на Косову и Метохији, која је некада чинило већинско српско становништво, а данас, услед етничког чишћења и протеривања од стране Шиптара, у већини није остао готово нико од српског живља. Косово и Метохија су најдуже, од свих српских земаља, остали под турском влашћу. Један од најтежих периода у животу српског народа у Османском царству био је између Берлинског конгреса и ослобођења од Турака. Српски конзули су у том периоду обавештавали владу у Београду да Арнаути систематски нападају поједина хришћанска села и претњом и убиствима приморавају породице да се исељавају, што доводи „до рапидног искорењивања Срба из Вилајета Косовског”. По подацима које је 1901. године изнео Светислав Симић, врсни познавалац прилика у Старој Србији и Македонији, дугогодишњи конзул у Приштини, са Косова и Метохије и околних крајева иселило се, у од 1880. до 1900. године, између 60 000 и 400 000 Срба. Радош Љушић, рођени Источанин, у књизи Вујкина врата, највећу пажњу посветио je управо овом, једном од најтежих периода у историји српског народа. Преко збивања у метохијском селу Исток, на крају 19. и почетком 20. века, уочи ослобођења од Турака, приказао је и стварно стање у Подгору, Метохији и целој северној Старој Србији. Највећи истраживачки проблем, уједно и изазов, био је реконструисање догађаја, о којима различито говоре записи у документима и народно сећање. Компоновањем документоване приче и њеним допуњавањем сећањем и традицијом, аутор је успео у намери да напише хронику подгорског села Исток, уз висок степен објективности, који није увек присутан када је реч о завичајним историјама. Турски и aлбански утицаји на живот, менталитет и карактер Срба на Косову и Метохији били су доста јаки. Један од обичаја, прихваћених од муслимана, крвна освета, која је била знатно ређа код Срба него код Албанаца, послужила је аутору као подстицај за писање хронике свог завичаја. Преко сукоба две српске породице, Ђурића и Вулића, тзв. Источка афера, који је почео у првој половини 1903. године, аутор је вешто приказао положај тамошњег становништва, од породичних односа и крвне освете до односа са Арнаутима и њихових зулума. Сукоб између две српске породице, који је избио око једне неуспеле просидбе, био је догађај који је прешао границе Подгорске нахије, Пећког санџака и Косовског вилајета. У решавање сукоба били су укључени и српски конзули у Приштини и посланик на Порти, руски конзул у Митровици, мутесариф у Пећи и валија у Скопљу, српска и турска влада. Овај наизглед локални догађај, познат по својој суровости, али и као пример српског раздора, постао је предмет о коме се решавало на највишем државном нивоу. Међусобни сукоб између Срба послужио је Арнаутима да уништавају један од најсложнијих српских крајева који им је пружао отпор. Користећи се српском неслогом, они су готово и успели у својим намерама. Биланс породичног рата Ђурића и Вулића, рата у коме је учествовало цело село, па и суседна села, био је петнаест жртава. Књига је и насловљена по једном од главних актера сукоба, удовици Вујки Вулић, која је са својим снајама, била један од главних

поборника освете убијених чланова своје породице. Као сведок породичном рату, али и сведок историје Истока, остала су Вујкина врата са спомен-плочом о умиру крви, која се налазе са северне стране Манастира Гориоч. Аутор је овај, по његовим речима, први део хронике села Исток, завршио ослобођењем од турске власти 1912. године, краткотрајним, јер је три године касније дошло до избијања Првог светског рата, који је довео до нових погрома над српским становништвом. Варљива слобода, која се чекала 550 година, трајала је кратко, само три године. За то време Источани су успели да поправе зидине Манастира Гориоча, да узидају Вујкина врата и плочу са натписом и да осете да су у својој отаџбини – Краљевини Србији, односно Краљевини Црној Гори. Становници Истока су по други пут дочекали ослобођење 1918. године, које је сада трајало дуже, али је остатак 20. века показао да ослобођење не значи и крај тешког живота тамошњег становништва. Аутор је, поред историје свог завичаја крајем 19. и почетком 20. века, систематски испратио све релевантне аспекте који су обележили развој Истока у минулим временима – географски положај, друштвено-економске прилике, обичаје, порекло становништва, родослове породица, школство. Упечатљивим и јасним стилом, низом вредних илустрација, изводима из извора и књижевих дела, аутор је успео да приближи збивања читаоцу, који осећа као да је и сам присутан догађајима. Хроника подгорског села Исток представља својеврстан скуп историографских, демографских, социолошких, етнолошких, етнографских и антропогеографских карактеристика српског села. Објективност, истинитост и веродостојност су основни принципи на којима је заснована ова микроисторија. Критичким комбиновањем доступне архивске грађе, народне традиције и релевантне литературе, аутор је успео да прикаже реално стање у Истоку, Подгору, Метохији и готово целој северној Старој Србији крајем 19. и почетком 20. века. Данко Леовац

202

ПРЕДШКОЛСКО ВАСПИТАЊЕ У СРБИЈИ (1865–1957) Љиљана Станков, Београд 2010. У издању Педагошког музеја из Београда изашла је књига под насловом Предшколско васпитање у Србији (1865–1957), ауторке Љиљане Станков, кустоса Педагошког музеја, која је однедавно, после одбране доктората, професор на Високој школи за васпитаче у Шапцу. Љиљана Станков ја ауторка многобројних изложби које се односе на живот и рад основних и средњих школа у Србији и треба истаћи да спада међу значајније педагоге који се баве проблематиком предшколског васпитања али и школством уопште, и у истраживачком послу има велико искуство. Она своје резултате темељи на изворима и релевантној литератури, и због тога су они увек чврсти и поуздани. Књига о којој је реч плод је дуготрајног проучавања историје предшколског васпитања у Србији. Први пут је опсежно и целовито обухваћен свеукупни развој предшколског васпитања, са свим пропустима и слабостима. Систематично и темељно, ауторка је обиман и разноврстан материјал сакупила, анализирала, и на научно утемељен начин допринела проучавању области која је значајан део националне историје васпитања и образовања. У погледу композиције, књига је хронолошко-проблемског карактера. Издвојена су четири историјска периода: прво раздобље задире у другу половину 19. века, то је период почетног заснивања предшколског васпитања у Кнежевини (Краљевивни) Србији и код Срба у Аустроугарској и завршава се 1918. године; друга целина односи се на међуратно раздобље; трећи је посвећен покушају стварања новог школског система за време Другог светског рата; последњи, четврти период обухвата развој социјалистичког система васпитања и образовања након 1945. године. Посебно су праћени проблеми теорије предшколског васпитања, правно-нормативне улоге, циља и задатака, метода и садржаја рада у предшколском добу у одговарајућим документима, као и проблеми педагошке праксе. Издвојен је и проблем стручног оспособљавања васпитачица. Први део књиге чини Увод, у коме ауторка анализира предмет својих истраживања, односно развој предшколских установа и покушава утврдити да је он имао континуитет, или је обележен дисконтинуитетом. Она истиче да је значај овог истраживања у доприносу досадашњим сазнањима о развоју предшколског васпитања код нас, али исто тако да би упознавање историјске димензије могло у неким будућим реформама школског система да укаже на предлоге и потенцијална решења, али и на грешке које не би требало поновити. С друге стране, сматра ауторка, рад отвара нове теме у будућем истраживању, као што је област социјалне заштите и збрињавања деце, положај и права деце, јер их историчари педагогије нису до сада обрађивали. У првом поглављу Теоријска заснованост предшколског васпитања у Србији, које има неколико потпоглавља, ауторка расправља о идеји о предшколском институционалном васпитању у другој половини 19. века. Она детаљно анализира предлоге познатих педагога, али и текстове непознатих аутора, наводи листове у којима се први пут помињу „школе за малу децу”, нпр. Родољубац, који су уређивали и издавали Ђорђе Малетић и Владимир Вучић. Ауторка непрекидно указује на значај теоријских доприноса српских педагога, посебно Стевана Д. Поповића, Васе Пелагића и Јована Миодраговића. Из њених анализа сазнајемо о њиховим различитим схватањима и прилазима проблему, али исто тако и да је на прве концепције раног институционалног васпитања код нас доминантан утицај имао Фридрих Фребел. У књизи је посебни значај поклоњен анализи садржаја Материнског листа, првог часописа у Србији који је био посвећен предшколском васпитању а уређивао га је учитељ Раша Митровић од 1901. до 1903. године. Исто тако пажња је посвећена и раду Српског друштва за дечију психологију (1907–1910), као и доприносу часописа Прилози за психологију детета (1925–1926). Прво поглавље завршава са расправом о педагошкој теорији после 1945. године, у којој се региструје смањен интерес за питања предшколског васпитања.

Ситуација се делимично променила покретањем часописа Предшколско дете у Загребу, али у првим годинама није било сарадника из Србије. У другом поглављу ауторка је такође анализирала Нормативни аспект предшколског васпитања у Србији и код Срба у Аустроугарској, а затим у југословенској држави, ауторка је такође детаљно анализирала. Навела је све значајније документе којима су регулисана организациона питања предшколских установа, као што су: закони, прописи и упутства за рад васпитача. На основу анализираних једанаест докумената којима је регулисан васпитно-образовни рад са децом, ауторка констатује да се више инсистирало на моралном васпитању него на знању које је требало да деца усвоје. Поменута су и прва документа којима су се предшколска деца класификовала у узрасне групе – млађу (од 3 до 5 година) и старију групу (од 5 до 7 година). Ауторка је подробно анализирала програм рада обданишта и посебно указала на улогу појединих активности, на пример, цртања. Детаљно прати место, циљеве, задатке и методе моралног, интелектуалног, естетског и физичког васпитања, а исто тако приказује и како су доживљаване дечје игре које су препоручиване. Посебно су издвојени елементи дневног распореда у обдаништима и нарочито се указује на нормативну слику рада васпитача. Иако је указала на идеолошке моменте у програмима рада обданишта после 1945, ауторка истиче да су они и даље постављали високе захтеве пред особље које је радило са децом. Треће поглавље посвећено је анализи Праксе предшколског васпитања у Србији, као што се из наслова види, праксе предшколског васпитања у Србији. На основу обимног и студиозног архивског истраживања ауторка је реконструисала рад и програм првих приватних забавишта у Србији, о којима до сада није било података у постојећој литератури. Посебно је издвојен проблем српских православних забавишта у Аустроугарској, која су оснивана у циљу очувања националног идентитета. Покушаји модернизације забавишта у Србији у међуратном периоду нашли су такође места у овом поглављу, о чему говори сачувана архивска грађа, на основу које је ауторка успела да реконструише рад тих обданишта, углавном извештајима школских надзорника Министарству просвете. Посебно је анализирала и обданишта која су оснивала хуманитарна друштва. Установе за рад са предшколском децом у социјалистичкој Југославији биле су суочене са бројним проблемима, од недостатка зграда, намештаја и оспособљених кадрова, до неразвијене дечје психологије и педагогије и методике раног васпитања. Ауторка закључује да се ново друштво срело са старим проблемима прешколског васпитања, које током педесетих година није успело да реши. У последњем поглављу Припремање стручног особља за рад са децом предшколског узраста ауторка на основу до сада непознатих архивских извора доноси предлог др Стевана Окановића о стварању Вишег завода за образовање забавиља у Београду. Иако план није реализован, он је представљао значајан корак у почецима образовања васпитачица у Србији. Ауторка анализира и припремање забавиља у вишим женским и учитељским школама. Будући да је ова тема често изостајала у прегледима историје педагошког образовања у нас, утолико је значајније што је овде обрађена. Приказан је и рад Школе за васпитаче, отворене у Београду 1948, као и других школа истог типа које су касније основане. На основу извршеног обимног истраживања ауторка у завршном резимирању изводи утемељене закључке о основним проблемима у развоју предшколског васпитања у Србији у првој половини 20. века. Иако је књига аналитички рађена, ауторка је кроз цео текст инсистирала на расправно-критичком сагледавању преломних историјских догађаја, у непрекидном трагању за одговорима постављеним на почетку истраживања. Четири временска периода условљена опште-друштвеним и политичким посебностима, она је посматрала као четири почетка од којих се очекивало да ће унети преокрет. Међутим, бројни проблеми, недоследности и супротности негативно су се одражавали на практично васпитно деловање. Сагледавајући целину до сада урађеног, Љиљана Станков закључује 204

да је сваки од периода имао своје идеје и циљеве, а једино што је било стално и што је имало континуитет, то су промена и недостатак усклађеног, јединственог деловања елемената који учествују у предшколском васпитању. Имајући у виду све што је до сада речено, о значају и доприносу овог дела, да истакнемо још једном да је ауторка у књизи успела да проблемски повеже све постојеће, разноврсне изворе (документа, каталози наставних средстава, закони, филмови, ручни радови, сведочења учесника, фотографије), који су јој послужили као „сведоци догађаја” и пружили јој чврст ослонац у излагању задате теме. На крају, да похвалимо још једну, веома важну одлику овог дела, а то су стил и језик. Стил и језик Љиљане Станков су заиста беспрекорни. Доминира кратка, језгровита реченица, чији је исказ веома садржајан. Наша, иначе оскудна литература о историји предшколског васпитања, обогаћена је књигом Љиљане Станков, а сви будући истраживачи ове теме добили су вредан извор нових података и погледа. Штавише, отворен је проблем предшколског васпитања као саставног дела система образовања у нас, који је у историји педагогије био неоправдано пренебрегнут. Јованка Веселиновић

205

СПИСАК АУТОРА мр Андреј Вујновић Историјски музеј Србије Београд др Драгана Антоновић Археолошки институт Београд дипл инж геофизике Момир Вукадиновић Институт за водопривреду „Јарослав Черни” Татјана Михаиловћ музејски саветник, археолог, Народни музеј Краљево Предраг Радовић кустос, антрополог, Народни музеј Краљево Радивој Радић Филозофски факултет Београд Владета Петровић историчар, Историјски институт Београд Иванка Холцлајтнер Антуновић Факултет за физичку хемију, Универзитет у Београду Милица Марић Стојановић Народни музеј у Београду, Београд Даница Бајук Богдановић Факултет за физичку хемију, Универзитет у Београду Велибор Андрић Универзитет у Београду, Институт за нуклеарне науке Винча Димитрије Љ. Маринковић Завод за заштиту споменика културе у Панчеву Марина Лукић Цветић Завод за заштиту споменика културе Краљево Вук Недељковић ма Историчар уметности, Филозофски факултет Београд Бојана Миљковић Катић Историјски институт Београд Мирјана Савић Народни музеј Краљево Олег Романов кустос, документариста, Народни музеј Краљево Дражен Георгиевски Завод за заштиту споменика културе Краљево

Oд 2011. године чланови Уређивачког одбора из иностранства су: АЛЕКСИС САВИДИС (Dr Alexis SAVIDIS, 1955) | Завршио студије филологије (Атинa, 1978), постдипломске студије из византологије завршио на Кингс колеџу у Лондону (1980), а докторску дисертацију одбранио на Филозофском факултету у Солуну (1986). Био је дугогодишњи научни сарадник Центра за византијска истраживања у Атини. Потом је био професор Историје Византије на Универзитету на Родосу (Грчка), а данас је професор на Универзитету у Каламати, на Пелопонезу (Грчка). Написао је велики број књига и десетине научних расправа у готово свим светским византолошким часописима. Учествовао је на великом броју међународних научних конгреса, а покренуо је византолошки часопис Byzantinos Domos који већ више од двадесет година излази у Атини. Утемељио серију Енциклопедијски просопографски лексикон византијске историје и цивилизације. Превасходно се бави проучавањем историје Византије и веза византијског и исламског света XI-XV века. Монографије: Византија и Турци Селџуци у XI веку (на грчком) Byzantium in the Near East, A.D. 1192–1237, Византијско васељенско царство и појава ислама, 518–717. год. (на грчком) Византијски побуњенички и аутономни покрети на Додеканезу и у Малој Азији, 1189 –1240. год. (на грчком) Византијско–турске студије (на грчком)

КАТРИН ОРЕЛ (Catherine HOREL, 1966) | универзитетски професор у Паризу (Сорбона, Париз IV) и Бечу. Руководилац истраживања у Националном центру за научна истраживања (Centre national de la recherche scientifique) у Паризу (IRICE, Université de Paris I). Члан научних савета и редакција у Француској, Мађарској, Словачкој и Србији. Одликована бронзаном медаљом CNRS (1999). Монографије: Juifs de Hongrie 1825-1849, problèmes d’assimilation et d’émancipation, Strasbourg 1995. Histoire de Budapest, Paris, 1999; Sofia 2010. (на бугарском) La restitution des biens juifs et le renouveau juif en Europe centrale (Hongrie, Slovaquie, République Tchèque), Berne 2002. De l’exotisme à la modernité. Un siècle de voyage français en Hongrie (1818-1910), Budapest 2004. Soldaten zwischen nationalen Fronten. Die Auflösung der Militärgrenze und die Entwicklung der königlich–ungarischen Landwehr (Honvéd) in Kroatien–Slawonien 1868–1914, Wien 2009. Cette Europe qu’on dit centrale. Des Habsbourg à l’intégration européenne (1815-2004), Paris, 2009. Prix Guizot (médaille de bronze) de l’Académie Française 2010; Budapest, 2011. (на мађарском); Clio, Београд, 2011. (на српском) Објавила већи број радова у француским, мађарским, италијанским, чешким, аустријским, америчким, швајцарским, немачким, пољским и српским стручним часописима и зборницима.

МИХАЕЛА СИМИОН (Mihaela SIMION) | Факултет за историју на Унивезитету за науку у Јашију завршила 1995. (Facultatea de Istorie, Universitatea Alexandru Ioan Cuza). Докторат Evergetism şi politica edilitară în provinciile romane de la Dunărea de Jos, одбранила 1998. (Facultatea de Istorie, Universitatea Alexandru Ioan Cuza). Специјализована је за археологију древне Грчке и Рима. Кустос у Одељењу за превентивну археологију, Националног историјског музеја у Букурешту (Department of Preventive Archeology, National Museum of History, Bukurest). Руководилац археолошких истраживања (локалитети: Ostrov, Micia, Carsium, Roşia Montană) и, испред Mинистарства културе, заштитних археолошких ископавања на будућој траси аутопута (2011-2012. година). Публикације: Simion M., Forms of Habitation Uncovered on “Hop-Botar” and “Taul Ţapului” Sites, Alburnus Maior, I, Bucharest, 2003; 20102. Simion M. , Apostol V., Vleja D., The circular funeral monument, Alburnus Maior II, ed. Paul Damian, Alburnus Maior III, Bucharest, 2004 Simion M. i dr. (Cocis S., Baltac A., Moga V., Pescaru A., Stirbulescu Ch., Tentea O., Zirra V.V.), Necropola Romana de incineratie de la Taul Corna, partea I, editor Paul Damian, Alburnus Maior III, Cluj-Napoca, 2008.

ВРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ (Dr Vrban Nikolaev TODOROV, 1958) | Студије историје и докторат (1990) завршио у Атини (Грчка) и Софији (Бугарска). Бави се историјом Балкана у 19. и 20. веку. Од 1985. до 2009. радио у Институту за балканске студије (Софија) а од 2009. ради у Агенцији државног Архива Републике Бугарске. Монографије: The Relations Between Bulgaria and Greece as Seen by Their Political Elites, Athens, 1994. Greek Federalism During the Nineteenth Centrury. Ideas and Project, Colorado, 1995. Catalogue of Greek Manuscripts and Printed Books (17th-19th Century). The Collection in Nyiregyhaza, Hungary. /Contribution to the History of the Greek Diaspora/, Athens, 1999. Ethnos, Nation, Nationalism on the Balkans Aspects of Theory and Practice. Sofia Paradigma, 2000. Catalogue of the Archive and Book Collections in Greek from Varna. State Archives of Bulgaria, Sofia, 2006, ca Andreas Lyberatos-ом. Аутор је бројних чланака и есеја о бугарској и балканској историји, политичкој и црквеној историји, историји идеја, национализама и мањина на Балкану. Превео више књига са грчког и енглеског на бугарски.

Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ 12 Издавачи НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО За издаваче Драган Драшковић Војимир Попадић Лектура и коректура мр Ана Гвозденовић Превод мр Наташа Павловић Графички уредник Драган Пешић Графичка припрема Ајова, Краљево Штампа Интерклима – Графика Тираж 600