Our Past 14 by National Museum Kraljevo

КРАЉЕВО 2013

Уређивачки одбор мр ВЕРА БОГОСАВЉЕВИЋ ПЕТРОВИЋ, ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, др КОСТА НИКОЛИЋ, проф. др КАТРИН ОРЕЛ (Француска), проф. др АЛЕКСАНДАР ПАЛАВЕСТРА, проф. др РАДИВОЈ РАДИЋ, др ЉУБОДРАГ П. РИСТИЋ, РАДОМИР РИСТИЋ, проф. др АЛЕКСИС САВИДИС (Грчка), др МИХАЕЛА СИМИОН (Румунија), проф. др МИРОСЛАВ ТИМОТИЈЕВИЋ, др ВРБАН НИКОЛАЕВ ТОДОРОВ (Бугарска), ВЕРА ФИЛИПОВИЋ Уредници ДРАГАН ДРАШКОВИЋ РАДОМИР РИСТИЋ

На корици: Распеће и Силазак у ад Полеђина корице: Свети Сава На седмој страни: Њ. В. Краљица Марија са Њ. Вис. Претолонаследником Петром Зборник радова НАША ПРОШЛОСТ штампан је уз финансијску помоћ Града Краљева и Министарства културе Републике Србије

Садржај / CONTENTS

СТУДИЈЕ STUDIES

Милош Луковић

Кнежинска и племнска самоуправа код Срба: порекло институција Principality and Tribal Self-Government among Serbs: The Origin of Institutions

Видан Б. Димић

Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке Бање Analysis of polished and abrasive stone tools from the Ladjarište site near Vrnjačka Banja

Предраг Радовић

Бронзанодопска некропола Горело поље у Милочају код Краљева: анализа спаљених људских остатака The bronze age necropolis Gorelo polje at Miločaj near Kraljevo: analysis of burned human remains

Скидање фресака и откриће натписа између слојева фрескомалтера у Жичи Detachment of frescoes and discovery of inscriptions between the layers of fresco mortar in Žiča

Године прекретнице у историји Византије XIV века Milestones in the history of the Byzantine empire in the 14th century

Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервијској епархији (1718–1739) Metropolitan’s deputies and residence attendants in the eparchy of Servia (1718–1739)

Радишa Жикић

Радивој Радић

Гордана Гарић Петровић

Марина Лукић Цветић Душко Јовановић

Црква Светог Саве у Жичи The Church of Saint Sava in Žiča

103

Црква Светог Саве у манастирском комплексу Жиче – узроци угрожености живописа и могућност његовог хитоног санирања The Church Of Saint Sava in the monastery complex of Žiča –iconography under threat, causes and the possibility of its urgent rehabilitation

125

Иван М. Бецић Јован Симијановић

Милан Радовановић

Краљевска привредна банка The Royal economy bank

135

Преглед развоја здравствених установа у Краљеву 1944–1960 An overview of development of health care institutions in Кraljevo 1944-1960

149

Исељење јеврејске деце из Југославије у Израел 1948/9. Emigration of jewish children from Yugoslavia to Israel in 1948/9

161

АРХИВИСТИКА И МУЗЕОЛОГИЈА ARCHIVAL SCIENCE AND MUSEOLOGY Александар Ђ. Маринковић

Судско решење о наслеђу имовине Краља Александра I Карађорђевића Court decision on the inheritance of the property belonging to King Alexander I Karadjordjevic

171

Јасмина Дражовић

Дечији мајски ликовни салон The children’s may salon of fine art at the National museum Kraljevo

193

Прикази BOOK REVIEWS Бранислава Јордановић

Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку, Народни музеј Краљево, Краљево 2013. (изложба и зборник радова) Growing up in Kraljevo in the 19th and 20th Centuries, The National Museum Kraljevo, Kraljevo 2013 (exhibition and a collection of papers)

203

Рашка 1912–1941, портрет једне варошице, Владан Виријевић, Центар за културу Градац, Рашка 2013, 302 стр. Raška 1912–1941, A Portrait of a Small Town, Vladan Virijević, The Centre for Culture Gradac, Raška 2013, 302 pages

215

Милош Тимотијевић

Сјај заборављене династије: Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије I, ур. Саша Марушић и Ана Боловић, Музеј рудничкотаковског краја: Горњи Милановац, 2013, стр. 364. The Splendour of the Forgotten Dynasty: The Obrenovićs in Museum and Other Collections in Serbia I, Editors Saša Marušić and Ana Bolović, The Museum of the Rudnik-Takovo Region: Gornji Milanovac, 2013, 364 pages

218

Драган Драшковић

Идентитети жртава стрељаних у Kраљеву октобра 1941, Силвија Крејаковић, Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2013, 251 стр. The Identities of Victims Shot in Kraljevo in October 1941, Silvija Krejaković, The Museum of Genocide Victims Belgrade, Belgrade 2013, 251 pages

221

Божидар Зарковић

3Уп. одреднице жупа и жупљанин (Гордана Томовић) у: Лексикон срп– ског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1999, 195–199. 4 Уп. одреднице санџак, беглер-бег и паша (Александар Фотић) у: Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1999, 56, 503–504, 644. 5 Р. Самарџић, нав. дело, 51–54. 6 О настанку и развоју Београдског пашалука као специфичне војне крајине Османског царства опширније у: Радмила Тричковић, Београд– ски пашалук 1687 –1739, Београд 2013; Радован Самарџић, „Срби у Турском царству 1699 –1716.”, [у:] Историја српског народа IV-1, уредник Славко Гавриловић, Београд 1986: 7–17. 7 О нахијама и кнежинама у саставу Београдског пашалука вид. опширније у: Вук Стефановић Стефановић Караџић, Сабрана дела. Етнографски списи, Београд 1972, 327–329; Тихомир Ђорђевић, Из Србије кнеза Милоша, Београд 1924, 220–246; Р. Гузина, нав. дело, XIII–XV; Владимир Стојанчевић; „Српски народ пред Први устанак”, [у:] Историја срп– ског народа V-1, уредник Владимир Стојанчевић, Београд 1981, 7–24. 8 Т. Ђорђевић, нав. дело, 223–224. Р. Гузина, нав. дело, 39–40.

У Великом (Бечком) рату 1683–1699. године Османско царство је потиснуто с већине територија у средњој Европи, северно од Саве и Дунава. Још у току Великог рата, крајем 1687. године, када је већ био изгубљен Будим, Порта је донела одлуку о образовању војне граничне области са седиштем у Београду, у нади да ће бити повраћен Будим, чиме је зачет Београдски пашалук.6 Како је Карловачким миром (1699) граница Османског и Хабзбуршког царства одређена на рекама Моришу и Тиси, затим на линији од ушћа Тисе у Дунав до ушћа реке Босут у Саву (код Сремске Митровице) и даље Савом до ушћа реке Уне, Београдски пашалук преузео је стратешку улогу некадашњег Будимског ејалетa на периферији Османског царства и уређиван је по узору на Будимски ејалет. У састав ужег подручја Београдског пашалука улазили су стари Смедеревски санџак и остатак Сремског санџака, а у шире подручје и многе паланке у Крушевачком и западним деловима Видинског санџака, све до Пирота у Нишком санџаку. Тако је створен сложени систем османске војне одбране с центром у Београду, а заповедник (мухафиз) београдске тврђаве добио је овлашћења беглер-бега. Током исцрпљућих ратова Османског и Хабзбуршког царства 1716–1718 (Пожаревачки мир 1718) и 1737– 1739 (Београдски мир 1739) подручје Београдског пашалука прелазило је из руке у руку, али је после Београдског мира граница два царства ипак била стабилизована на Дунаву (од Оршаве до Београда) и на Сави (од Београда до ушћа реке Уне). Нови рат који је уследио после пола столећа 1788–1791. године није у завршници (Свиштовски мир 1791) донео измену те границе. После великих ратних пустошења и две велике сеобе Срба преко Саве и Дунава демографски испражњен простор Београдског пашалука постао је привлачан за насељавање српског живља из других санџака, што је Порта поспешивала. Тако су се током неколико деценија сливале масе српских досељеника из југозападних (динарских), јужних и југоисточних крајева. На истеку XVIII века у саставу Београдског пашалука било је 12 нахија (поред Пореча): Београдска, Шабачка, Смедеревска, Крагујевачка, Ваљевска, Сокоска, Ужичка, Рудничка, Чачанска, Јагодинска, Ћупријска и Пожаревачка.7 Седишта нахија налазила су се у варошима и паланкама, а турску власт у нахијама оличавали су муселими и кадије, који су имали на располагању неколико пандура. У саставу сваке нахије била је по једна (на пример, у Београдској, Смедеревској, Сокоској) или неколико кнежина. У кнежинама нису постојали органи турске власти већ само институције самоуправе српског становништва, које је турска власт признавала. На челу кнежине био је кнез (кнежински кнез, обор-кнез, вилајетски кнез, баш-кнез или велики кнез), па је и центар кнежине био тамо где је живео кнез. Кнежински кнез је по правилу у биран на кнежинским скупштинама, али је најчешће потицао из истих породица, што је достојанству кнеза давало наследан карактер. Турска власт их је понегде потврђивала и царским бератима. Кнежинске скупштине одржавале су се редовно на неком утврђеном месту, а чинили су их сеоски кнезови и кметови, уз друге виђеније људе. Расправљала је и одлучивала о разним питањима од значаја за кнежину. Села у саставу кнежине такође су имала на челу кнезове, а поред ових и сеоске кметове. По казивању Вука Стефановића Караџића, дужност кнезова било је одржавање реда по кнежинама и селима, као и помагање турским органима у разрезивању и убирању пореза, али су кнезови уједно били и народни представници у односима с турском влашћу. Села и кнежине имала су и колективну земљишну својину, која је била материјална основа сеоске и кнежинске самоправе.8 У Првом српском устанку (1804–1813) српски устаници су ослободили од османске власти територију Београдског пашалука, као и нека подручја суседног Видинског, Крушевачког и Зворничког санџака. На том подручју током устаничког периода изграђивани су нови органи локалне власти, на уштрб раније кнежинске и сеоске самоуправе, мада по кнежинама нису били укинути кнезови. У Другом српском устанку (1815) устаници су ослободили само подручје Бео10

Милош Луковић

градског пашалука.9 У исходу тог устанка, а у међународним околностима Наполеоновог пораза и закључивања Бечког мира (1815), Београдски пашалук је стекао полуаутономни статус, у оквирима неформалног споразума вође устанка (Милош Обреновић) и главног команданта (сераскера) османске војске у Европи (Марашли Али-паша), који је Порта накнадно оснажила. Такав статус трајао је од 1815. до 1830. године. У том периоду обновљена је подела земље на нахије и кнежине, на челу с кнезовима. Mеђутим, кнезове је сада постављао кнез Милош, а свој утицај је спроводио и преко Књажеске канцеларије. Кнежине су тако престале да буду самоуправне целине претворивши се у административне испоставе централне власти у рукама кнеза Милоша. Кнежинске скупштине су одржаване, али су сведене на зборове на којима су се саопштавале заповести кнеза Милоша (о разрезивању пореза, кулуку и сл.) У новим међународним околностима створеним турским поразима у Грчкој (Акерманска конвенција 1826) и окончањем руско-турског рата 1828–1829. године (Једренски мир 1929), султан је био приморан 1830. године да донесе хатишериф којим је Кнежевина Србија призната за аутономну провинцију Османског царства. Милошу Обреновићу је призната наследна титула кнеза. Дотадашњој територији полуаутономне Кнежевине (тј. Београдском пашалуку) припојено је подручје шест нахија које су биле ослобођене у Првом српском устанку (Крајинска, Књажевачка, Црноречка, Алексиначка, Крушевачка и Подринска) из састава Видинског, Крушевачког и Зворничког санџака. Све је то потврђено новим (допунским) султановим хатишерифом од 1833. године. Кнежевина је имала обавезу плаћања годишњег трибута Османском царству од 2.300.000 гроша, али српски житељи Кнежевине нису више имали непосредне обавезе према органима турске власти. Тако је започет период изградње организације управе у Кнежевини на нов начин. Почетком 1830. године кнежине су добиле назив капетаније, а кнежински кнезови постали су капетани. Нешто касније капетаније су претворене у срезове, а 1834. године турски назив нахија замењен је српским називом – окружје. Тиме су на симболичан начин уклањани трагови османске администрације, али је уједно брисана представа о локалној самоуправи коју је српски народ одржавао под дуготрајном турском влашћу. Сличан државотворни процес одвијао се на другом крају српског етничког простора – у динарској зони, такође на уштрб традиционалног облика народне самоуправе (који такође признаје турска власт), овде оличеног у племену, с нешто разуђенијим главарским слојем него што је била кнежина на подручју Београдског пашалука.10 Од самог краја XVIII века, уз све одлучније обрачуне с османском војном силом, долази до постепеног уједињавања слободног подручја (првобитне мале) Црне Горе са суседним племенима области Брда (Бјелопавлићи, Пипери, Морачани, Ровчани, Братоножићи, Кучи, Васојевићи), чиме се стварају услови и за настанак рудиментарних институција централне власти. Тако постепено израста нова државна творевина, која ће се прогласити за Књажевину 1852. године и носити назив Црна Гора и Брда све до Берлинског конгреса 1878. године, тј. великог територијалног проширења (вароши Подгорица, Никшић, Бар, Колашин, Спуж, делови Херцеговине и Приморја и др.) и општег међународног признања независности.11 Тако централна државна власт разара некадашњу племенску аутономију, а племенски главари бивају постепено замењивани људима оданим господарима земље – цетињским владикама, а потом кнежевима из дома Петровића-Његоша. Ипак, племе је дуго остало административно-територијална јединица, с тим што је изгубило своју самоуправну природу. Од времена књаза Данила (1851–1860) на челу племена је капетан кога поставља књаз, тако да се капетаније само територијално подударају с подручјима некадашњих племена.12

9 Овде изложени преглед устаничких догађаја и развоја локалне управе у ослобођеним деловима Србије дат је на основу дела: Т. Ђорђевић, нав. дело, 220–246; Владимир Стојанчевић; „Део први. Српска национална револуција и обнова државе од краја XVIII века до 1839.”, [у:] Историја српског народа V-1, уредник Владимир Стојанчевић, Београд 1981, 5–158; Радош Љушић, Кнежевина Србија 1830–1839, Београд 2004 [друго издање]; Мирослав Свирчевић, Локална управа и развој модерне српске државе. Од кнежинске до општинске самоуправе, Београд 2011, 23–115. 10 Вук Караџић је записао: „У Црној Гори у сваком племену има кнез, за којега се може рећи да је по господству у земљи трећи: први је сердар, иза сердара је војвода, а иза војводе је кнез. И онамо ово кнештво остаје од оца сину као и сердарство и војводство” (Вук Стеф. Караџић, нав. дело, 328–329). 11 О томе у: Јован Милићевић, „Црна Гора 1797–1853.”; Радоман Јовановић, „Црна Гора 1851–1878.” [у:] Историја српског народа V-1, уредник Владимир Стојанчевић, Београд 1981, 159– 211, 423–446. 12 Р. Јовановић, нав. дело, 430.

Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

Првобитно разумевање природе кнежине и племена

13 Пишући у кнежинским скупштинама, прота Матеја Ненадовић је пластично приказао уверење о дуготрајности те институције: „Питате ме: какве су то скупштине за Турака бивале, и како су се смели окупљати – То, истина није било ново, то је може бити јоште од Косова остало, а може бити да су су бивале скупштине јоште за време наши’ царева.” (Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1988, 30). 14 Вук Стеф. Караџић, Сабрана дела. Српски рјечник (1852) I, Београд 1986, 699. 15 Еволиција тих сазнања огледа се и у појединим поглављима вишетомне Историје српског народа, нарочито у: Милош Благојевић, „Владар и поданици, властела и војници, зависни људи и трговци”, [у:] Историја срп– ског народа I, уредник Сима Ћирковић, Београд 1981, 372–388; Милош Благојевић – Момчило Спремић, „Слом Црнојевића”, [у:] Историја српског народа II, уредник Јованка Калић, Београд 1982, 414–430; Радован Самарџић, „Срби и режим турског царства”; Рајко Веселиновић, „Срби у Хрватској од 1606. до 1683. године” [у:] Историја српског народа III-1, уредник Радован Самарџић, Београд 1993, 65–81; 452–487; Радован Самарџић, „Срби у Турском царству 1699 –1716.”, „Срби у Турском царству од Београдског мира до Првог устанка 1739–1804. – Унутрашњи живот”; Јован Милићевић, „Црна Гора првих деценија XVIII века”; Јован Милићевић – Новица Ракочевић, „Црна Гора од 1735–1797”, [у:] Историја српског народа IV-1, уредник Славко Гавриловић, Београд 1986: 7–17, 31–38, 306–350, 489–530; Владимир Стојанчевић; „Српски народ пред Први устанак”, [у:] Историја српског народа V-1, уредник Владимир Стојанчевић, Београд 1981, 7–24. 16 Јован Цвијић, „Антропогеографски проблеми Балканског полуострва”, Српски етнографски зборник (серија: Насеља српских земаља. Расправе и грађа) IV, Београд 1902, I– CCXXXVI.

Иако су као облици народне самоуправе у српском народу имали дугу традицију, која је сезала до дубоке прошлости,13 социјално-политички корени кнежине и племена остали су дуго неразјашњени. У вези с тим недоумицу је исказао већ Вук Караџић, мада је био добар познавалац актуелне друштвене структуре кнежине и племена, о чему је оставио богате етнографске записе. Он је констатовао да „у Црној Гори племе значи што је у Србији од прије значила кнежина”, али да он не зна „за праву разлику између кнежине и племена”.14 Данас се о социјално-политичким коренима кнежине и племена зна неупоредиво више него у време кад је Вук писао о кнежини и племену, али су се сазнања о суштини институција кнежине и племена стицала веома поступно и споро.15 Почетком XX века започета је богата делатност на етнографском истраживању прошлости племенâ у динарској зони, као и других патријархалних заједница: Јован Цвијић (1865–1927), професор универзитета и тада већ афирмисани истраживач Балканског полуострва, инаугурисао је програм истраживања антропогеографских проблема Балканског полуострва.16 Током наредних деценија, Цвијићеви ученици и следбеници објавили су, у издању Српске краљевске академије (садашња САНУ), низ етнографских студија о некадашњим племенским областима. Тако су обрађени: Дробњак, Васојевићи, Кучи, Братоножићи, Бјелопавлићи, Пјешивци, Стара Црна Гора, Пива, Бањани, Доња Морача, Ровца, Плавско-гусињска област, Полимље, Велика и Шекулар, Зета и Љешкопоље, Црногорско приморје и Крајина и др.17 Тако сакупљени и обрађени етнографски материјал дао је основа за нова промишљања у Србији о односу кнежине и племана, односно о њиховом пореклу. Етнолог и професор универзитета Тихомир Ђорђевић (1868–1944), пишући средином 20-их година XX века о становништву и насељима Србије из доба кнеза Милоша, констатовао је да „кнежине показују неке аналогије с племенима”, те да заправо „оне и нису биле ништа друго до наставак старе српске, народне, племенске организације”.18 Враћајући се у својој анализи у средњи век, Ђорђевић резонује: „Стварањем нашег државног живота у средњем веку централна се државна управа мало осећала у планинским нашим крајевима на западу, те је племенска организација у њима мало била оштећена, док се у равнијим крајевима Србије осећала у пуној мери, те је морала да попусти. Народне старешине у племенима морале су тада отпасти и бити замењене државним управним органима […] После турских освајања оштећена народна организација почела се на земљишту Србије освежавати. Кад је баш настало то освежавање не може се рећи…” У целој додатној Ђорђевићевој аргументацији провејава становиште да је племенска организација код Срба постојала од искона, те да се она у неким крајевима, под одређеним историјским околностима, трансформисала. Заправо, такво становиште заступала је већина ондашњих српских истраживача динарских племена и патријархалних форми живота (Јован Ердељановић, Петар Шобајић, Андрија Јовићевић и др.) Тридесетак година касније правни историчар Ружица Гузина, доцент (касније професор универзитета), имала је другачије мишљење у односу на Т. Ђорђевића.67 Расправљајући о значају кнежине у процесу постанка „српске буржоаске државе”, Р. Гузина је извршила разграничење карактеристика кнежине и племена: кнежина представља онај вид организације друштвено-економског и политичког живота код Срба који је био постављен на чисто територијалном принципу, без „митске” свести о заједничком претку, без истакнуте војне компоненте, без јасно утврђеног режима коришћења заједничког поседа и без јасно изграђеног система народне самоуправе. Кнежина је имала неке елементе жупе (која није била потпуно изгубила све елементе родовско-племенског уређења), конзервирала се у турском поретку, успела да се одржи, па и даље развије. При већим промена12

Милош Луковић

ма односи унутар кнежине били су врло лако раскидиви услед њихове лабаве повезаности, што је имало за последицу много већу способност кнежине да се лакше прилагоди новим условима у државном поретку у односу на племе. За разлику од кнежине, племе представља онај вид друштвено-економског и политичког живота код Срба који је почивао не само на територијалној него и на крвно-сродничкој основи, с врло јасном колективном свешћу о заједничком претку, с истакнутом војном компонентом, с утврђеним режимом уживања заједничког поседа, те са јасно изграђеним системом народне самоуправе (сердари, војводе, кнезови, племенска скупштина, зборови). На крају, Р. Гузина закључује да је код кнежине постојала стална тенденција кретања ка племену пошто је дуго задржавала натуралну привреду. Види се да је тумачење Р. Гузине у знатном мери задржало социолошки карактер иако је она била пре свега правни историчар.

18Опширније у: Т. Ђорђевић, нав. дело, 220 –246.

Повратак проблематици трансхумантних кретања сточара на Балкану Током наредних неколико деценија било је могуће заузети много јасније и прецизније ставове о односу кнежине и племена, односно о њиховом пореклу и сродности, захваљујући пре свега откривању и тумачењу нових извора османске провенијенције и уопште развоју османистике. Поред тога, од Другог светског рата у Југославији и другим балканским земљама била је у успону млада научна дисциплина – балканологија.19 То се огледало, између осталог, у формирању неколико специјализованих институција за балканологију (у Сарајеву, Скопљу, Београду), које су постепено развијале своју делатност. Од средине 60-их година читава активност на пољу балканологије коордирана је и подстицана преко заједничког тела републичких академија наука и уметности – Савета академијâ, који је у том циљу образовао Међуакадемијски координациони одбор за балканологију.20 У трагању за битним друштвено-политичким чиниоцима који су кроз разне епохе утицали на стварање специфичне патријархалне културе на Балкану (па и у карпатској области), својствене разним народима, настао је и дугорочни макропројекат „Номадска и полуномадска сточарска кретања на Балкану и у југоисточној Европи”. Иницирао га је почетком 70-их година прошлог столећа новоосновани Балканолошки институт САНУ. Овај макропројекат је прихваћен од свих републичких академија наука и уметности и реализован у републикама с мањим или већим успехом. Тако је од почетка 60-их година до распада Југославије 1991. године одржано неколико научних скупова који су бацили ново светло на разне аспекте традиционалног сточарства на Балкану. Сва та расправа упућивала је на корене патријархалног друштва на Балкану, а то је значило враћање проблематици организације сточарске делатности не само у новије време (XIX– XX век) већ и у средњем веку и османском раздобљу. У жижу интересовању истраживача (етнолога, медиевиста, османиста, филолога, балканолога и др.) доспела су поново сезонска кретања сточара на Балкану, чије је изучавање већ имало традицију у балканским земљама.21 Објављене су и опсежне студије о земљорадњи и сточарству у средњовековној српској држави,22 а сажете приказе целе проблематике дале су и одреднице у Лексикону српског средњег века (1999).23 Основну карактеристику живота сточара на Балканском полуострву у дугом историјском раздобљу представљала су њихова сезонска кретања. Велика стада ситне рогате стоке (претежно овце, мање козе) боравила су током летњег периода на пашњацима у високим планинина (летишта). Како се зимска прехрана тих великих стада стоке није могла обезбедити на планинама, стока се гонила у топле приморске низије, као и у топле котлине и речне долине (зимовишта/зимишта), где је стока могла наћи довољно траве до пролећа и наредног вегетационог периода у планинама. Овакава сточарска делатност стално се трансформисаКнежинска и племенска самоуправа код Срба

17 Борисав Челиковић, „Библиографија Српског етнографског зборника”, [у:] Насеља српских земаља. Насеља, порекло становништва, обичаји, уредник Борисав Челиковић, Београд 2011, 775–796.

67 Опширније у: Р. Гузина, нав. дело, 47–53. 19 О балканологији у: Енциклопедија Југославије. Издање на ћирилици 1, главни уредник Јаков Сиротковић, Загреб 1983, 433–434; Српска енциклопедија I-1, главни уредници Чедомир Попов и Драган Станић, Нови Сад – Београд 2010, 492 –493; Здравко Антонић, „Балканолошки институт САНУ”, Balacanica XXX/XXXI, Београд 2000, 55–56. 20 Драгослав Антонијевић, „Међуакадемијски координациони одбор за балканологију”, Balcanica II, Београд 1971, 450–451. 21 Oд новије литерературе о сезонским кретњима сточара на Балкану, која је настајала у реализацији наведеног макропројекта „Номадска и полуномадска сточарска кретања на Балкану и у југоисточној Европи”, вид.: Mirko Мarković, „Sezonska stočarska naselja na Dinarskim planinama”, Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena 46. Zagreb 1975, 253–296; Милисав Лутовац: „Сточарска кретења у планинама црногорских Брда и народне регуле при искоришчавању пашњака”, Одредбе позитивног законодавства и обичајног права о сезонским кретањима сточара у југоисточној Европи. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 6. и 7. новембра 1975. у Београду, уредник Васа Чубриловић, Београд 1976, 23–81; Драгослав Антонијевић, Обреди и обичаји балканских сточара, Београд 1982; Природ– ни у социо-географски карактеристики на зоните на номадските и полуномадските сточарски движења во Македонија, уредник Михаило Апостолски, Скопје 1984. 22 Милош Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973; Реља Новаковић, Сточарство средњовековне Србије, Београд 1978.

23 Вид. одреднице: Белег, Закон Влахом, Закон Србљем, Земљорадња, Меропах, Паше, пасишта или пашишта, Планинатико или планиниотик, Планине, Сточарство, Травнина, Челник (Милош Благојевић); Катун, Катунар (Десанка Ковачевић-Којић); Власи, Клашње, Ћелатор (Душанка Динић-Кнежевић); Припаша (Синиша Мишић); Арбанас, Клет, клетиште, Село, Сенокошеније или сено (Раде Михаљчић); Обичајно право (Никола Ф. Павковић); Сир (Момчило Спремић); Зимовиште (Ђуро Тошић); Племе (Сима Ћирковић); Примићур (Марко Шуица); [у:] Лексикон српског средњег века, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1999, 14–15, 38–39, 86–87, 206–208, 237–242, 286– 287, 296–298, 396–397, 455–457, 504– 505, 519–523, 584–585, 665–667, 670– 671, 710–714, 736–737, 751, 812–814. 24 Књигу румунског романисте и дијалектолога Теодора Капидана Meglenoromăniῐ (Клуж 1925) приказао је у Југославији романиста и етимолог Петар Скок (Петар Скок, „Из румунске литературе о балканским Власима. I–II.”, Гласник Скопског Научног Друштва II, 1-2,Скопље 1927, 297–313). 25 Термин трансхуманца преузет је из традиције сточара у Италији и Шпанији, а већ га је током Првог светског рата користио српски антропогеограф Јефто Дедијер у свом раду на француском језику о сезонским кретањим сточара у Динарској области: „La transhumance dans les pays dinariques”, Annales de Géographie XXV, Paris 1916. 26 Богумил Храбак (1927–2010), медиевиста и професор универзета у Приштини, Новом Саду и Бања Луци, више деција се бавио истраживањем средњовековних влаха (првенствено на основу дубровачких извора). У својим познијим радовима Храбак је разјаснио појам трансхуманца и порекло термина (први пут је записан 1780. године) позивајући се и на иностране ауторе, посебно на Фернана Бродела (Fernand Braudel). О том више у: Богумил Храбак, Из старије прошлости Босне и Херцеговине II (одељак: Трансхуманца и Херцеговини /XIV–XVIII век/), Београд 2003, 39–43; Fernan Brodel, Mediteranski svet u doba Filipa II, tom I, Beograd 2001, 99. 27 Б. Храбак, нав. дело, 41.

ла. Био је то дуг, вишевековни процес, који је пролазио разне фазе и различито се одвијао у појединим деловима Балкана, у зависности од конкретних географских, друштвених и политичких чинилаца и околности. И поред свих промена које су доживела током средњег века и неколико столећа османске владавине на Балкану, велика сезонска кретања сточара трајала су све до почетка XX столећа (до Балканских ратова и Првог светског рата), док данас постоје у знатно редукованој и модификованој форми. У средњовековним и раним османским изворима на Балкану најчешће се помињу као сточари власи /Власи, а знатно ређе и Арбанаси. Сточари су уједно били и добри одгајивачи коња, који су им били неопходни у обављању послова у вези са сточарском делатношћу, а она је незамислива без употребе соли. Задовољавајући ту потребу своје делатности, али испуњавајући и своје обавезе према феудалним господарима, балкански сточари су се у средњем веку афирмисали као преносиоци соли („поносници”, „кириџије”), коју су караванима коња допремали из удаљених солана, углавном приморских. Временом су се све више бавили и транспортом других врста робе за рачун трговаца и других предузетника, па и за свој рачун. Из сточарства и транспорта робе као основних делатности развијала су се поступно и друга занимања балканских сточара средњег века, која су мењала и њихов укупан социјални положај. Стога се све више јављају и у улози трговаца, занатлија, земљорадника, колониста, војника, ситних феудалаца. Сезонска кретања сточара на Балкану између летишта у високим планинама и зимишта у топлим приморским низијама и котлинама доста дуго су квалификована од историчара, географа, етнолога и путописаца као номадизам. Једино се правила разлика у томе да ли на летишта одлазе цела сточарска породица са својим покретним становима/шаторима (како су то чинили неки аромунски сточари све до почетка XX столећа) или један део сточарске породице остаје у зимском боравишту, где постоје изграђене куће, настављајући да се баве додатним занимањима, као што су земљорадња, воћарство, занатство и сл. (како су то чинили арбанашки, македонски црногорски, херцеговачки и други динарски сточари). Тако се правила разлика између правог номадизма и полуномадизма. После Првог светског рата румунски истраживачи, као на пример Теодор Капидан (Тheodor Capidan)24 користе два различита назива за два наведена типа сезонских кретања сточара на Балканском полуострву: трансхуманцом је означена она врста кретања кад само пастири (чобани) иду за стадом између летишта (văratec) и зимишта (įeratec), а кад то чини цела проширена фамилија (făra, fălcăre) – реч је о номадизму. По том схватању, сточарска кретања у широкој динарској зони Балкана, која су имала неколико варијетета, припадала би типу трансхуманце. Тако је термин трансхуманца постао ближе познат и у југословенској средини,25 али фактички није коришћен у етнографским и историографским расправама до најновијег веремена.26 У наше време указано је на још један критеријум разликовања сезонских кретања сточара: балкански сточари у својим сезонским кретањима имају у највећем броју случајева устаљена летња и зимска боравишта, а између њих крећу се устаљеним трасама (рутама), што их разликује од правих номада (на пример у Централној Азији), који то немају. Зато по мишљењу неких савремених истраживача традиционалним сезонским кретањима балканских сточара више одговара назив трансхуманца (која има више варијетета) од назива номадизам. А како носиоци традиционалног сточарства имају одређена зимска и летња боравишта, њихова сезонска кретања могла би се квалификовати и као бирегионална.27 Трансхумантни тип сточарства захтева увек адекватну организацију рада, с јасно разграниченим улогама свих учесника, а форме те организације мењале су се кроз векове. Само стабилна корпоративна организација могла је у средњовековним друштвеним условима обезбедити остваривање режима наизменичних сезонских кретања сточара од летишта до зимовишта, успешну сточарску де14

Милош Луковић

латаност и испуњавање свих обавеза сточарског становништва према феудалним господарима.28 У историјским изворима средњег века показује се да је делатност трансхумантних сточара на Балкану у средњем веку увек била обележена катуном. Заправо, катун и читава организација заснована на катуну изражавали су специфичан статус влаха као професионалних сточара и једне врсте зависног становништва у феудалном друштву. Стога је катун средњовековних влаха на Балкану све више привлачио пажњу истраживача (етнолога, историчара и др.), али је ипак дуго остајао мутан појам. Сазнања о катуну и катунској организацији средњовековних сточара на Балкану стицана су постепено, у доста дугом раздобљу, још од друге половине XIX века. Стога је неопходно указати и на старија и новија проучавања организације средњовековних сточара како би се дошло до закључака о пореклу институција кнежине и племена. Старија проучавања организације трансхумантних сточара у средњем веку и раном османском раздобљу Мањи рад тада веома младог Константина Јиречека (1854–1918) Die Wlachen und Maurowlachen in den Denkmälern von Ragusa („Власи и Мауровласи у дубровачким споменицима”) из 1879. Године29 показао је какво богатство података о средњовековним власима садржи тада још неиспитани Дубровачки архив. Иако је имао у виду и оснивачке повеље неких српских средњовековних манастира, Јиречек се у припреми овог рада ослањао, такође, на историјске изворе које су објавили познати истраживачи тога времена: Павел Шафарик (Pavel Šafařík), Александру Хајдеу (Alexandru Hâjdeu), Ђура Даничић, Франц Миклошич (Franz Miklosich), Медо Пуцић, Иван Црнчић, Фрањо Рачки, Шиме Љубић, Ватрослав Јагић и други. Јиречеков рад је имао по много чему пионирски карактер. У оквиру одговарајућих поглавља расправио је следећа питања: 1) регионална станишта и тип насеља влаха; 2) пастирски („номадски”) начин живота влаха; 3) власи као каравански трговци; 4) Мауровласи у дубровачким и млетачким документима; 5) Власи прекодунавске Влашке. Тако је Јиречек отворио сва главна питања која се тичу средњовековних влаха иако се дубровачки материјал односио само на влахе у дубровачком залеђу („у јадранској области”). Штавише, садржином и структуром свог рада Јиречек је на некин начин наговестио будућа интересовања истраживача проблематике средњовековних влаха: једни ће се више занимати за њихов пастирски живот, други за њихову улогу у караванској трговини, трећи за њихов социјални статус и улогу у ширим политичким збивањима, четврти за процес њихове асимилације итд. Указавши и на различита савремена значења термина влах /Влах, Јиречек је у свом раду заправо расправљао о „румунским пастирима средњег века на Балканском полуострву”, који су „постепено пословењени”, „тако да је реч престала да означава одређену народност и добила значење пастира”. Нагласио је да су власи „обичавали мењати своја станишта, нарочито у немирним временима, јер су ионако навикли да са својим стадима воде номадски живот, посећујући наизменично летња и зимска пасишта”. Даље, Јиречек каже да су власи, „подељени у родове, живели у селима или групама бачија”, а да се „ова села називају катун”,30 с тим што се „имена катуна јављају понајвише у множини јер су истодобно и родовска имена”. Дао је и напомене о другом важном занимању влаха: обављању караванског превоза (коњима и мазгама) „између Дубровника и унутрашњости у служби дубровачких, српских и босанских предузимача, а понекад и за свој рачун”. На основу дубровачких судских протокола Јиречек је идентификовао влахе у три српска манастира релативно удаљена од Дубровника (Морача, Милешева, Студеница), а на основу уговора Дубровчана са српским царем Урошем о трговини сољу из 1357. године идентификовао је неке области у тадашњој српској држави где Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

28 Савремени румунски правни историчар Ливиу Марку (Liviu Marku) указао је на разне традиционалне форме сточарења и системе организације код балканских сточара и вези с тим закључује: „Упражњавање кроз столећа једног занимања, које је условљено историјски, на крају је наметнуло посебну организациону и правну структуру том становништву, почев од родовско-племенске структуре у случају групне сталне проширене трансхуманце па до стално настањеног друштва, организованог на територијалној основи у случају пастирско-пољопривредног сточарења са тором у планини. Корпоративна организација социјалног и економског живота била је увек присутна. Улога старешине заједнице (челник) у разним облицима трансхманце била је прецизирана, а породица је показивала мање или више прегнантне патријархалне карактеристике”. Вид. Liviu Marcu, „Formes traditionnelles d’élevage pastoral et systèmes d’organisation chez les Vlaques balkaniques”, [у:] Одред– бе позитивног законодавства и обичајног права о сезонским кретањима сточара у југоисточној Европи. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 6. и 7. новембра 1975. у Београду, уредник Васа Чубриловић, Београд 1976, 67–86. 29 Constantin Jireček, Die Wlachen un Maurowlachen in den Denkmälern von Ragusa, Prag 1879. Ово Јиречеково дело објављено је на српском језику после осам деценија: Констанин Јиречек, Власи и Мавровласи у дубровачким споменицима, [у:] Зборник Константина Јиречека I, уредник Михаило Динић, Београд 1959, 191–204. 30 К. Јиречек, нав. дело, 196. Код назива катун Јиречек се позива на значење „regio pastoria” које наводи Ђ. Даничић (Ђура Дaничић, Рјечник из књижевних старина српских. Дио први, Београд 1862, одредница катоγнь), а о романском пореклу те речи прихвата објашњење које даје Ф. Миклошич (Franz Miklosich, Albanische Forschungen. Band II: Die romanischen Elemente im Albanischen, Wien 1879, 10, одредница cantone).

31 Constantin Jireček, Geschichte der Serben, Bd. 1 bis 1371, Bd. 2 1371–1537, Gotha 1911–1918. 32 Константин Јиречек, Историја Срба I–II [превео Јован Радонић, треће издање], Београд 1984, књига I, 37, 86–87, 156, 216, 271, књига II, 33– 35, 55, 65, 66, 96, 97, 106, 165, 179, 212. 33 Konstantin Jireček, Bulharsku, Praha 1888.

Cesty

су била станишта влаха: Драчевица, Конавле, Требиње, Врм, Рудине и Хум (а помиње се и Босна). Из овог уговора произлази важан податак да власи из наведених области чине једну четвртину свих влаха у тадашњем српском царству. На основу извора које су објавили М. Пуцић и Ф. Миклошич, Јиречек помиње такође станишта влаха у другим областима српске државе средином XIV века: Бањани, Никшићи, Риђани, Врсиње. Све су то области у широком залеђу Дубровника, које ће касније припасти босанској држави (где ће се потом развити Херцеговина). У свом капиталном двотомном делу Geschichte der Serben (Историја Срба)31 Јиречек је дао ширу и разуђенију слику о власима унутар српске средњовековне државе.32 За расправљање о сточарској делатности средњовековних влаха користио је и резулате нових истраживања актуелног сточарског живота на Балкану до којих су дошли Густав Вајганд (Gustav Weigand), Стојан Новаковић, Јован Цвијић, Јован Ердељановић и други, а и сâм Јиречек стекао је непосредан увид у ту проблематику својим путовањима по Бугарској.33 Анализирајући укупан положај зависног становништва у средњовековној српској држави, Јиречек је закључио да је положај влаха као пастира био много слободнији од земљорадника, који су „све више и више били везивани за земљу”. Констатовао је да су власи у средњем веку имали своја станишта по целој српској држави, али да је влаха било и у другим областима Балканског полуострва: на Родопима, на планинском венцу Балкана, у Македонији, Епиру, Тесалији (која је звана и „Велика Влахија”), у Босни и Херцеговини и на приморским планинама Хрватске („особито од реке Цетине, па све до у крајеве Лике и Крбаве”). Наглашавајући да је пастирски живот Влаха био скопчан с наизменичним прелажењем са летњих пашњака (летишта) на зимовнике (зимовишта/зимишта, латински: hiberna), Јиречек указује на знатне климатске разлике у средњовековној српској држави између пашњака високо у планинама и зимовника на топлој морској обали: од града Љеша (у данашњој Албанији) до реке Неретве. При том констатује да се власи често помињу у „старосрпским и дубровачким споменицима XIII–XIV века”, али да су се у старијим манастирским повељама називали „само по имену својих главара и својим сопственим особним именима без ближе ознаке села”, а да је „означавање места становања све чешће, по свој прилици, због све сталнијег начина живота”. Додаје да се „пастирско село зове од XIII века катун”, што значи „табор по војној терминологији Византинаца”. На другом месту Јиречек каже да је „влашко насеље или катун, пастирско село, имало друкчије уређење него ратарско село”. Иако је, дакле, осећао да је катун специфично „село”, у коме „живе власи подељени у родове”, Јиречек није стигао до тога да у њему препозна и „нешто више од села”. Ипак, он даје једну напомену од великог значаја за касније разумевање средњовековног катуна: „Иначе, баш из самог дубровачког материјала јасно се види како су се садашња племена развила из пастирских села или катуна. Зупци, Малешевци, Бањани, Дробњаци итд. важили су за Дубровчане, испрва само као катуни, али се брзо опажа како је свако племе обухватило неколико катуна”. Позивајући се на податке из српских манастирских повеља и Стојана Новаковића, Јиречек наводи да је влашко насеље у српској држави (пастирско село) имало главара (старешину), који је вршио судску власт. Његово достојанство различито се звало: старији назив био је судија, а млађи назив био је кнез, који су Дубровчани преводили речју comes („comes catuni”). Овај назив је у XIV веку на југоистоку замењен грчком речју примићур („примикюрь”), преузетом из црквене терминологије, иначе латинског порекла (од „primus in cera”). На западу је био обичнији назив катунар, који се у Дубровнику често помиње од 1369. године, а превођен је као „caput cathoni”, „caporalis catoni”. Јиречек није налазио разлике у функцијама овако означених старешина, а упућивао је и на Душанов законик (донет 1349, допуњен 1354. године), који помиње и челника („од речи чело”) међу старешинама пастира (такође и земљорадника). Tај назив био је познат и у босанској држави, као и у статутима далматинских градова Сплита и Корчуле, па и међу са16

Милош Луковић

временим аромунским пастирима.34 Поред тога, Јиречек је говорио и о скупштинама (зборовима) у појединим „јужнословенским” жупама и њиховим деловима (селима), на којима су се расправљала „само месна питања”.35 Јиречеков савременик и пријатељ Стојан Новаковић (1842–1915), српски правни историчар, филолог и државник, објавио је 1890. године студију Село,36 у којој се опширно бавио насељима зависног становништва у „старој” (средњовековној) српској држави, и то: сељака (земљорадника) и сточара (влаха). Новаковић је подробно анализирао повеље средњовековних српских манастира од XII до XIV столећа (Хиландар на Светој гори у данашњој Грчкој, Жича код Краљева, Студеница код Рашке, Бањска код Косовске Митровице, Грачаница код Приштине, Дечани код Пећи, Светих арханђела код Призрена, Светог Никите код Скопља, Трескавац код Прилепа, Лесново код Кратова и др.). На основу тога извукао је закључак да власи „правих седишта нису имали него да су тумарали за пашама као и данашњи Црновунци по Старој планини, и да им се знало само поданство”, али даје и напомену да је „у кретању са зимовника на летовник било разлике утолико што су се неки кретали у кругу истог предела, а други су летовали по средишњим планинама, а зимовали по удаљеним приморским пољима”. На другом месту Новаковић каже да постоје две категорије влаха: они који „путују с места на место” и они који су „стални, који имају своја седишта”. У тој разлици Новаковић види „јасно процес њихова поступног настањивања, којим се у највећем пространству Балканског полуострва сасвим истребио номадски пастирски живот, којега је до XII века, па може бити и касније, било много више него што то последњи његови останци показују”. Штавише, навео је и примере из повеља да су власи који имају села (који су се „засељачили и имали своје њиве и ливаде”) стекли и неке обавезе какве су имали иначе земљорадници у селима (косидба и друге работе).37 Новаковић сматра несумњивом чињеницу да је у српским земљама било „ненастањених влаха”, а доказ за то види у одредби Душановог законика (чл. 82), која наређује да у селу на ком „престоји” (борави) влах или Арбанас не може „престојати други који би ишао за њима” (а ако би ишао силом, био би дужан платити одговарајућу казну). Ова одредба Законика заправо је уређивала сезонска кретања сточара влаха и Арбанаса, а такав режим живота влашких сточара у средњем веку Новаковић је видео и на ширем простору: у Босни, Хуму, Неретви, Зети. И поред наведених разлика у режиму живота влаха, Новаковић закључује да у српским манастирским повељама „катун не значи ништа друго него пастирско село, онако како га је описао Јиречек у белешци о садашњим Власима на Старој планини”. При том Новаковић усваја и Јиречеково мишљење да су власи „у селима живели подељени у родове”, а процењује „да је разлика међу селом и катуном само у облику и у већој или мањој углађености и припитомљености и станишта и становника њихових”. Извео је и статистику по којој је у једном катуну било од 32 до 87 породица. Новаковић је такође указао на одредбе Душановог законика којима се старешине села и катуна означавају кнезовима, премићурима, предстајницима и челницима, при чему напомиње да из неких манастирских повеља произлази да су катунске старешине заправо кнез и премићур. Али, Новаковић се није усуђивао да разлучи њихове дужности јер би то, по његовом мишљењу, било само „домишљање” пошто тада расположиви историјски извори на то нису давали одговор. Из истих разлога нерадо је говорио и о сеоској и о жупској самоуправи, а указивао је и на одредбу Душановог законика која је забрањивала „себарски збор”.38 Новаковић се осврнуо и на укупну делатност влаха, каква се огледа у повељама српских манастира, па је закључио да је она много шира и разноврснија од „рада само о овцама и каткада о коњима” (како произлази „из бележака Јиречекових”). На основу повеље манастира Бањске код Косовске Митровице и Дечана код Пећи из прве половине XIII века Новаковић је навео разноврсне дужности влаха на црквеним поседима, а једна од њих био је превоз коњима соли из Зетског приморја (из солане Свети Срђ на ушћу реке Бојане у Јадранско море) за потребе ових манастира. Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

34 Константин Јиречек, Историја Срба II, 97. Јиречек је при том имао у виду и рад: J. Bogdan, „Über die rumänischen Knesen”, Archiv für Slavische Philologie 25, 26, Berlin 1903, 1904. У вези с тим Јиречек прави поређење с називима у румунским кнежевинама, где је „био кнез или jude, judec (judex), првобитно поглавар слободне сеоске општине, доцније сеоски судија на владалачком имању, па, најпосле, слободан сељак”. 35 К. Јиречек, Историја Срба II, 30. 36 Стојан Новаковић, Село, Београд 19653, 29–53, 183–193. Јиречек је високо оценио ову књигу и користио ју је у писању свог дела Geschichte der Serben (Константин Јиречек, Историја Срба II, 271). 37 Пред тога, Новаковић је сматрао да је власт тежила што више везати сточаре за земљу и на тај начин ограничити њихова „вечита сељења”. У том смислу тумачио је и одредбу повеље манастира Дечани: „Србин да се не жени оу Власјех, ако ли се ожени да ју веде у мјероп’хе”. Сматрао је да она има смисао: „сељак ратар да се не жени ћерју несталних пастира, ако ли би се оженио, да сељак ратар не може отићи за женом у пастире, већ да се жена мора настанити у селу ратарском”. Стога је тврдио да се „не може одржати” мишљење које су имали многи, па и Миклошич, да се „ово тиче народности српске и румунске” (тј. „етничке сегрегације” – како би се то данас квалификовало). Новаковић је процењивао да „сјајну потврду” таквог његовог разумевања даје повеља манастира Бањска (објављена после повеље манастира Дечани) јер се „у истој ствари говори много јасније него у Дечанској повељи” (С. Новаковић, нав. дело, 40, 189). 38 С. Новаковић, нав. дело, 83–84.

39 Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, 150–151. 40 S. Nodilo, Annales Ragusini Anonymi item Nicolai de Ragnina. Monumenta spectatum historiam Slavorum meridionalium XIV, Zagreb 1883, 8–9, 180. 41 J. Gelcich – L. Tháloczy, Ragusa és Magyarország oklevéltára, Budapest 1887, 513. 42 Constantin Jos. Jireček, Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien un Bosnien während des Mittelalters, Prag 1879 (= Константин Јиречек, Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у средњем вијеку, [у:] Зборник Константина Јиречека. I, уредник Михаило Динић, Београд 1959, 295–304; Михаило Динић, „Дубровачка средњовековна караванска трговина”, Jugoslovenski istoriski časopis III, sv. 1–2, Ljubljana– Zagreb–Beograd 1937, 119–145. 43 Вид. о томе више у радовима Н. Јокла у часопису: Indogermanische Forschungen XXVIII и XXXIII, Stuttgart 1913/1914, 427, 431–432.

Као што је то показао већ Константин Јиречек, дубровачки архив је непресушан извор података о власима у дубровачком залеђу и на подручју саме Дубровачке републике. Како су током XIV века неки делови српске државе у залеђу Дубровника у два наврата прешли у састав босанске државе (Хум око 1330. године; Конавле, Рудине, дурмиторски крај, горње Подриње и доње Полимље 1373. године), то се у дубровачким изворима власи све више помињу као поданици (homines = „људи”) босанског бана/краља, а потом и босанских осамостаљених великаша, па и ситније властеле. Поред тога, дело Дубровчанина Мавра Орбинија Il regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni (објављено 1601. године) пружало је податак да је босански бан Твртко са стицањем једног дела територије српске државе 1373. године покорио и „100 катуна влаха од манастира Милешеве до дубровачких и которских међа”.39 Дубровачка република је, такође, поступно стицала приморске поседе, где се појављују влашки сточари: 1333. године српски краљ Стефан Душан уступио је Дубровнику полуострво Пељешац (што је потврдио и босански бан Стјепан II Котроманић); затим се 1399. године Дубровник проширио на рачун босанске државе (тј. њених осамостаљених области) на тзв. Сланско приморје (од Дубровника до Стона, чиме је успостављена територијална веза града с Пељешцем), а у првој половини XV века и на суседну жупу Конавле. О преласку око 50 катуна влаха на подручје Дубровника у XIV веку говоре и летописи неког анонима и Дубровчанина Николе Рањине, објављени 1883. године.40 Штавише, зебележен је и долазак панонских влаха („Угарци”) на дубровачку територију средином XIV века, који су, изгледа, остали у надлежности угарског краља.41 Све је то имало утицаја на сезонска кретања влашких сточара (првенствено у области Хум), који су зимовали у наведеним приморским крајевима, а летовали на високим планинама око горњег тока Неретве и Дрине, с њиховим притокама, крећући се устаљеним тзв. Хумљачким путевима. Власи су такође учествовали као „поносници” у караванској трговини Дубровника са Србијом и Босном, које су обиловале оловом и сребром.42 После објављивања Јиречекове Историје Срба, појавило се (1913/1914) ново тумачење термина катун које је дао аустријски албанолог Норберт Јокл (Norbert Jokl)43 Полазећи од морфолошко-творбених модела у албанском језику, Јокл је закључио да реч катунд, која данас у арбанашком језику значи „село”, представља префиксалну сложеницу: ка (префикс) + тунд (основа), с тим што је тунд првобитно означавало „кретање”. То је заправо упућивало на покретљивост средњовековних сточара, а не на сталност (сесилност) њихових насеља.44 Чешки правни историчар Карел Кадлец (Karel Kadlec, 1865–1928), професор словенског права на чешком универзитету у Прагу, у својој опсежној монографији Valaši a Valašské právo v zemích slovanských a uherských посветио је једно поглавље власима на Балканском полуострву.45 Прво је дао преглед ондашњег сточарства на Балкану од почетка XIX века, за чију делатност каже, међутим, да се повлачи пред земљорадничком производњом („ustupuje zase těžbě zemědelské”). Наглашава да се сточарством баве на Балканском полуострву сви тамошњи народи, али се пак највише њима баве Цинцари, који сами себе називају Аромуни („pastevectví provozují na Balkánském poluostrově všechny tamní národnosti, nejvice však se jím zabívají Cincaři, kteří samí se nazývají Aromuny”). Кадлец се у свом приказу савременог сточарства (углавном узгајања оваца, много мање коза) на Балкану ослањао на радове неколико афирмисаних истраживача разних области Балкана: Костантина Јиречека (о Бугарској), Густава Вајганда (о Аромунима у неким областима данашње Грчке, Албаније и Републике Македоније), Павла Ровинског (о Црној Гори), Јована Цвијића (о разним областима Балкана), помињући и старије ауторе: Пуквила (Pouqueville), Ленормана (Lenormant), Пикоа (Picot), Јонина. Приказ ондашњег сточарства Аромуна, који су имали своја главна станишта на Пинду, у Епиру и Акарнанији (у данашњој Албанији и Грчкој), Кадлец је дао углавном према познатом делу Густава Вајганда о Аромунима 18

Милош Луковић

из 1895 године,46 али се осврнуо и на Аромуне у Србији и Бугарској. Посебно је осветлио сезонска кретања Аромуна између летишта у високим планинама и зимишта у Егејском приморју или топлим котлинама у близини Егејског мора (Тесалија и др.). Наглашава да „сточарски Цинцари немају права села мада се у свом кретању враћају до истих привремених обитавалишта („pastýřští Cincaři nemají pravých vesnic, ačkoli se vracejí na táž mí, do týchž chartrčí”). Кадлец даље констатује да је сточарски живот Цинцара и осталих сточара на Балканском полуоствру веома сличан , али се у нечем такође разликује („pastevecký život Cinacarů i istatních pastevců Balkánského poloostrova velmi podobný, ale je něčem také odlišný”). Говорећи о сезонским кретањима сточара црногорских племена из њихових села на летње испаше које се налазе на релативно блиским планинама (Ком, Дурмитор, Лукавица, Јаворје, Бјеласица, Сињавина и др.), Кадлец наглашава да „свако село има своју планину или њен део; село дели своју планину по братствима, а братства заузимају катуне у скупинама од неколико (5 –20) бачија које су једне уз друге („každá vesnice má svou „planinu” (horu) nebo její část; vesnice dělí si zase svou planinu podle bratrstev, a bratrstva zaujímají katuny ve skupinách, setávajícich z několika (5–20), salašů nalézajicich se vedle sebe”). Такође дефинише катун у балканском сточарству свога времена: „Скупина бачија назива се катун, а све скупине заједно чине катуне („Skupina salašů nazývá se katunem, a všechny skupiny dohromady slují katuny”). Убрзо по окончању Првог светског рата романиста и етимолог Петар Скок детаљно је приказао Кадлецову књигу.47 Скок је на почетку истакао да приказ даје као лингвиста, а да није компетентан да критички расправља о правним питањима у Кадлецовој књизи. Захваљујући Скоковом приказу, Кадлецова књига наишла је на велики одјек у научним круговима новостворене југословенске државе. Тај приказ и данас се на простору бивше Југославије сматра незаобилазном литературом о власима у средњем веку, али Кадлецова књига није у међувремену преведена на српски језик. Скок је наредних година пажљиво пратио и дела румунских аутора Теодора Капидана и Силвиу Драгомира (Silviu Dragomir) о Власима на Балканском полуострву, која су била заснована и на резултатима других истраживача Балкана. Скок је такође пратио и другу литературу о балканском романитету и дао је оригиналне погледе на питање влаха у Босни, Херцеговини, Далмацији и Хрватској. Он ће после Другог светског рата срочити и одредницу влах у Енциколопедији Југославије (том 8, Загреб 1971), а аутор је и познатог Етимологијског рјечника хрватскога или српског језика (Загреб 1973), где такође постоји одредница влах. У тим својим текстовима Скок квалификује катун као „покретно пастирско село”, односно „нестално насеље влашких пастира”. Јиречеков млађи сарадник Милан Шуфлај (Milan Šufflay, 1879–1931), професор универзитета у Загребу и велики познавалац албанске историје, развио је у свом делу Срби и Арбанаси (1925) Јиречекову тезу да су динарска (као и арбанашка) племена настала из средњовековних катуна, а нагласио је да „иако за сва та племена вриједи да су постала из катуна, то је ипак њихова генеза у детаљу кудикамо комплициранија”. Расправљајући о етничком преслојавању арбанашког, влашког („румуњског”), грчког и српског (и шире словенског) живља у југозападним областима Балкана у средњем веку, Шуфлај често помиње катун. Он прво констатује да су планине централно-динарске зоне „створиле пастирско село, древни преиндоевропски катун, који је без обзира на арбанаску, словенску или румуњску крв посвуда једнак, по устројству исти у свим вијековима хисторије, а у својој језгри посве сличан пастирском животу централних Апенина и асоцијацијама пастира у Пиринијима”. А на другом месту каже да је катун „помичан”,„крцат баштином прадоба, бесом [поштовањм задате речи – М. Л.] и крвном осветом”, те да „прождире питома села долине, али с њима гута и бизантско-српске правне установе”.48 И поред ових квалификација, које су указивале на „динамику” катуна као „пастирског села”, Шуфлај није ближе дефинисао средњовековни катун на Балканском полуострву. Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

44 Овакво тумачење прихватио је као најверодостојније етимолог Петар Скок из Загреба, сматрајући да Јоклова интерпретација „задовољава фонетски, семантички, хисторијски и географски” (Petar Skok, Etimologijski rječnik hrvatskoga ili srpskog jezika II [katun], Zagreb 1973). У том смилсу изјашњавао се и Идриз Ајети, албанолог и професор универзитета у Приштини (Idriz Aјети, „Prilog proučavanju davnašnjih arbanaskojužnoslovenskih jezičkih odnosa”, Godišnjak akademije nauka Bosne i Hercegovine XI, Sarajevo 1973, 203– 215). Албанолог Хенрик Барић из Сарајева (аутор одреднице катун у Енциклопедији Југославије) сматрао је, међутим, да „Јоклово мишљење није прихватљиво јер претпоставља у изворној арбанаској речи морфолошке елементе који су зацело млађи него појава речи катун у балканским језицима”. Ипак, и Барић се држи мишљења да је „влашко-арбанаски катун, у хисторијско време, помично село Влаха и Арбанаса”, а за значење речи катун у новије време каже да је то „у српскохрватском и бугарском језику »мјесто гдје се љети на горама храни и музе стока (особито овце)«; румунски cătun је данас »мала група сељачких салаша«; арбан. katund село«: новогрч. κατοΰνα (катуна) »шатор, табор«, цигански катуна »черга«” (Enciklopedija Jugoslavije 5 [katun], Zagreb 1957; Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika IV [katun], Zagreb 1892–1897). Најновије тумачење порекла (етимологије) термина катун дао је етимолог и компаративиста Александар Лома сматрајући да су та „реч и појам који она означава настали очито на југоистоку старе словенске постојбине, на рубу црноморских степа у вези с полуномадским начином живота тамошњих сточара” (о томе опширније у елекронском издању Ломине студије Топонимија Бањске хрисовуље: www.sanu.ac.rs./ ElIzdanja/Toponimija-1.pdf). 45 Karel Kadlec, Valaši a Valašské právo v zemích slovanských a uherských, Praha 1916, 123–169. 46 Gustav Weigand, Die Aromunen I–II, Leipzig 1894–1895 (преведено на српски језик: Gustav Vajgand, Aromuni I– II, Beograd 1995). 47 Petar Skok, „Češka knjiga o vlaškom pravu”, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini XXX (1918), Sarajevo 1919, 295–316. 48 Milan Šufflay, Srbi i Arbanasi, Beograd 1925, 52, 59–60, 77.

49 О томе детаљније у: Hazim Šabanović, „Turski diplomatički izvori za istoriju naših naroda”, Prilozi za orijentalnu filologiju i istoriju jugoslovenskih naroda pod turskom vladavinom I, Sarajevo 1950, 117–140. 50 Васо Чубриловић: „Порекло муслиманског племства у Босни и Херцеговини”, Jugoslovenski istoriski časopis 3–4, Ljubljana–Zagreb–Beograd 1935, 371. 51 О томе детаљније у: Ramiza Smajić, Pravci razvoja osmanistike u jugoslovenskom i postjugoslovenskom periodu, [у:] Naučno djelo Branislava Đurđeva. Zbornik radova sa međunarodnog okruglog stola održanog u Sarajevu 4. decembra 2009, urednik Dževad Juzbašić, Sarajevo 2010, 93–100. 52 Архивиста Ристо Ковијанић истраживао је у Которском архиву грађу где се помињу црногорска племена, али се подаци које је идентификовао односе на период од XIV до XVI века, када тек постоје нуклеуси племена која ће се формирати на подручју првобитне (Старе) Црне Горе, и то у њеној Катунској нахији (Његуши, Цетињани, Ћеклићи, Цуце, Бјелице, Озринићи, Пјешивци, Загарчани, Комани). Истовремено, Ковијанић је констатовао да се „током двјеста година, 1326–1526; у которским споменицима помиње свега 4 катуна”. Оценио је при том, према називима катуна и именима њихових старешина („catunarios”), да „ниједан од ових катуна није био влашки у XIV и XV вијеку”, али да то „не значи да ту нијесу некад били катуни старих поромањених Илира (Влаха)”. На крају Ковијанић је на основу грађе из которских извора закључио да „црногорска племена Катунске нахије нијесу израсла из катуна, него из сеоских насеља” (Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV–XVI vijek). I, Цетиње 1963, 113–114, 183, 188–191, 197, 237–239). 53 Branislav Đurđev, „Nešto o vlaškim starješinama pod turskom upravom”, Glasnik Zemaljskog muzeja u Bosni i Hercegovini god. LII-1940, sv. 1, Sarajevo 1941, 49–67; Бранислав Ђурђев, „О кнезовима под турском управом”, Историски часопис 1–2, Београд 1948, 132–157. 54 Вид.посебно: Branislav Đurđev, „Iz istorije Crne Gore, brdskih i malisorskih plemena (Popis Hota, Kuča, Pipera i Klimenata iz 1497. godine)”, Radovi naučnog društva BiH II, Sarajevo 1954, 165–219.

У периоду између два светска рата у Југославији се поступно повећава број објављених извора из османског раздобља, што је омогућавало свестраније сагледавање социјалне структуре османског поретка у централним и западним областима Балкана.49 Историчар Васо Чубриловић је у једном свом раду о османском периоду Босне и Херцеговине изнео проницљиво запажање да ће „сточари, отпорни и експанзивни, у исто време и прилагодљиви, направити с Турцима компромис и служиће у њиховој војсци као мартолози”, те да ће „зато сачувати повластице средњовековних сточарских катуна, проширити их на долине, и на рушевинама некадашњих жупа изградити племенске и кнежинске аутономије”.50 Тиме је наговештена једна нова линија научног интересовања: за статус и друштвену улогу влаха у оквирима поретка oсманске државе. Новија проучавања организације трансхумантних сточара у средњем веку и раном османском раздобљу После Другог светског рата у Југославији се поступно развијала османистика. Већ 1950. године основан је Оријентални институт у Сарајеву, а затим се зачињу и османистичка истраживања на универзитетима и институтима у Скопљу, Београду и Приштини.51 Прави замах османистике наступио је кад су се, почев од средине 50-их година, почели објављивати преводи (у целини или фрагментарно) османских пореских (катастарских) књига – дефтера. Они су, између осталог, донели обиље информација и власима раног османског раздобља у централним и западним областима Балкана. Истовремено настављена су интензивна истраживања дубровачког архива, али и которског, задарског и других архива, која су доносила нове податке о средњовековним катунима и власима.52 Османиста Бранислав Ђурђев (1908–1993), професор универзитета и први директор Оријенталног института у Сарајеву, који је још пре Другог светског рата започео истраживања у турским архивама у Истанбулу и Анкари, од почетка свог рада посвећивао је пажњу влашким старешинама под османском управом.53 Својим радовима о османској власти раног раздобља на подручју првобитне Црне Горе (тзв. Старе Црне Горе) и у суседним областима (каснијих брдских и малисорских/арбанашких племена), објављеним у првој деценији после Другог светског рата, Ђурђев је актуелизовао Јиречекову тезу о развитку динарских племена из средњовековних катуна.54 То је наилазило на критику ондашњег познатог етнолога Петра Шобајића.55 Ђурђев је оцењивао да се у ставовима заслужних етнолога који су проучавали динарска племена крије много методолошких погрешака, које произлазе из недовољног познавања природе средњовековног друштва и политичких околности на прелому хришћанске и османске епохе у областима где су се развила динарска и арбанашка племена. Истицао је да је неодрживо становиште етнолога да је „племенски живот у динарских Срба веома стар, да је уопште продужење још старијег српског племенског живота пре немањићске епохе”. Тако је Ђурђев почео обраћати посебну пажњу на појављивање података о катунима у османским дефтерима. У фрагментима османског катастарског пописа санџака „Херцегове земље” („vilayeti Hersek”) из 1477. године, које је објавио 1960. године,56 Ђурђев је идентификовао џемате као пореске јединице влашког сточарског становништва,57 што су по његовом тумачењу заправо били катуни. Нова и разуђена сазнања о средњовековном катуну донео је Симпозијум о средњовјековном катуну, који је у организацији Балканолошког института ондашњег Научног друштва Босне и Херцеговине (будуће Академије наука и умјетности Босне и Херцеговине) одржан у Сарајеву 1961. године с уверењем да је „катун, или средњовековни Власи (и власи) уопште, један од централних проблема балканологије, од чијег решења зависи решење низа других проблема”. Симпозијум је 20

Милош Луковић

окупио историчаре средњег века, оријенталисте и етнологе и на њему су свестрано осветљена питања: географске карактеристике средњовековних катуна; структура и организација средњовековног катуна; средњовековни катуни по дубровачким изворима; територијализација катунске организације до краја XV века. Етнолог Миленко Филиповић (1902–1969), професор универзитета и директор Балканолошког института у Сарајеву,58 одмах је раздвојио два појма којi се крију под истим називом – катун: средњовековни и савремени. По његовом мишљењу у средњем веку катун је означавао „групу људи од неколико породица или домаћинстава окупљених око једног свог главара или вође, под чијим су руководством вршили своје обавезе према господарима чији су поданици били, или у чијој су служби били, и обављали знатније привредне послове”; друго значење назива катун (а то је оно данашње, савремено) односи се на „насеље у коме на окупу живи једна таква група”. Филиповић је нагласио да „данашњи катуни нису оно што су били катуни у средњем веку”. На основу манастирских повеља из доба Немањића Филиповић је (попут раније Стојана Новаковића) дао податке о броју домаћинстава у катуну у српској средњовековној држави (од пет до 80 домаћинстава), а процењивао је да катун није био искључиво родовска целина јер се у његовом саставу јављају, поред сродника по мушкој линији, и зетови, шураци, сестрићи и пасторци. Такође се позабавио класификовањем старешина (главара) у катуну, али је у томе понављао раније констатације К. Јиречека и С. Новаковића. Медиевиста Десанка Ковачевић, доцент (касније и професор универзитета),59 навела је бројне податке о катуну из дубровачких извора, који по обиму вишеструко надмашују оне што их је својевремено користио Јиречек. Пре свега, указала је на хронологију, фреквенцију и континуитет јављања појединих катуна у дубровачким изворима. Посебно је документовала: „наследност старешинства у катуну”, затим „израстање нових катуна из постојећих”, промене у начину означавања катуна у XV веку, тј. све чешће везивање катуна за одређени географски појам уместо за име свога старешине (на пример, уместо катун „Вукца Радичевића” – катун „in Biella in Drobgnaci”), па и постепено „ишчезавање назива катун”, уместо чега се користи само име конкретне скупине влаха (на пример, „власи Дробњаци”, „власи Бањани”, „власи Риђани”, „власи Угарци” итд.). Све су то, по њеним закључицма, били очигледни докази „о територијализацији херцеговачких катуна од двадесетих година XV века” и о њиховим дубоким трансформацијама после смрти моћнога босанског краља Твртка I Котроманића (1391), када се босанска држава распала на феудалне области, а Османлије увелико почеле своје мешање у политичка збивања у том делу Балкана. Д. Ковачевић је изнела и значајан податак да је за Тврткове владавине постојао (1382) и кнез свих влаха у босанској држави („comes omnia Vlachorum”), који је био „представник државне власти и посредник између катуна и државе”, што управо говори о важној друштвеној улози влаха у босанској држави. Функција кнеза свих влаха није се одржала после распада босанске државе на феудалне области, а власи су били потчињени моћним обласним господарима. Бранислав Ђурђев је60 још једном поставио питање шта је заправо средњовековни катун. Указао је на то да „и даље постоји прилично велико неразумевање кад се сматра да средњовековна сточарска организација влаха и Арбанаса мора имати исте карактеристике као и организација садашњих балканских сточара”, где „села имају катуне, летње сточарске станове”, те да „катун XIX века није исте друштвене структуре каква је била у средњем веку”. Затим је истакао да је средњовековни катун био „друштвена организација, супротна селу”, „првенствено организација сточарског рада на планини”, те да катун и читава катунска организација, с једне стране, „имају своју унутрашњу структуру и своје „војнодемократске карактеристике”, а да се, с друге стране, „уклапају у феудализам”. Ђурђев је потом детаљно разјаснио појам територијализација катуна наглашавајући да је то „процес који вековима траје”, а који „није био јединствен него се одигравао у безброј Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

55 Петар Шобајић, „Погрешна тумачења постанка динарских племена”, Гласник Етнографског института САНУ II –III, Београд 1957, 689–698. Међутим, нешто касније критици схватања Бранислава Ђурђева (а посредно и Константина Јиречека) придружио се још један познавалац „организације динарских племена” – етнолог Сретен Вукосављевић (Сретен Вукосављевић, Организација динарских племена, Београд 1957, 38–45). 56 Бранислав Ђурђев, „Нови подаци о најстаријој историји брдских племена”, Историски записи XVII, Цетиње 1960, 3–20. Традиционално се сматра да историјска област Брда у данашњој Црној Гори обухвата следећа племена (која се називају брд– ска): Бјелопавлићи, Пипери, Кучи, Братоножићи, Васојевићи, Морачани и Ровчани. 57 Османисти дефинишу џемат: „верска или социјална група, скупина од више села или махала (заселака) или војно организациона јединица Влаха” (Hazim Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, 114). 58 Миленко Филиповић, „Катун у нашој историографији”; „Структура и организација средњовековних катуна”; „Дискусија”, [у:] Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. г., уредник Миленко Филиповић, Сарајево 1963, 9–14, 17, 39–41, 45–112, 118–120, 141– 142, 169. 59 Десанка Ковачевић, „Средњовјековни катун по дубровачким изворима”; „Дискусија”, [у:] Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. г., уредник Миленко Филиповић, Сарајево 1963, 21–140, 169. 60 Бранислав Ђурђев, „Територијализација катунске организације до краја XV вијека (катун – кнежина – племе)”; „Дискусија”, [у:] Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. г., уредник Миленко Филиповић, Сарајево 1963, 14–15, 42–43, 115–118, 141, 143–169 (Ђурђев је и касније у више наврата писао о катунској организацији сточара у средњем веку и раном османском раздобљу, а неке од тих радова поново је издао обједињене у књизи: Бранислав Ђурђев, Постанак и развитак брдских, црногорских и херцеговачких племена. Одабрани радови, Титоград 1984).

61 Б. Ђурђев, нав. дело, 146. 62 Б. Ђурђев, нав. дело, 166.

локалних процеса”, те да „у суштини тога процеса лежи прелазак на земљорадничку производњу, или потпуно или делимично”. Истовремено, Ђурђев је указао и на примере обрнутог процеса: да се земљорадници временом, уз првобитне влахе, почињу бавити сточарством на начин као и власи. Сматрао је да се управо из етнографског материјала из Старе Црне Горе, који је истражио Јован Ердељановић, „може закључити да су у садашњој Катунској нахији у својим катунима пребивали прво сточари који су се спуштали у жупе, да су се с њима измешали Зећани, који су се почели бавити сличном привредом, и да се добар део Зећана повукао у планину кад је настала опасност”.61 Процењивао је да је територијализација била бржа код оних катуна који су припадали српским средњовековним манастирима (руте сезонских кретања ових катуна биле су много краће, углавном у оквирима манастирских поседа) него код оних катуна који су спадали у категорију „царских Влаха” (о којима се мало зна, мада се може претпоставити да су били мање везани за одређену територију и да су имали дуже руте сезонских кретања између летишта и зимишта). Поновио је своје старе тврдње да је „материјал из турских дефтера из друге половине XV века и прве половине XVI века дао нове доказе и објашњења о томе процесу”, а да „џемат не може значити друго него катун”. С тим у вези поставио је питање да ли се „у нашем средњем веку, у претурском периоду, разликовала дужност кнеза од дужности примићура” јер се „раније мислило да је у старој српској држави у организацији влаха дужност кнеза и примићура била иста”. Имајући у виду и хришћанске изворе из ранијих столећа и османске изворе из XV века, Ђурђев закључује да се на челу катуна налазио катунар, који се често означавао као примићур/премићур, док је „кнез старешина свог катуна, али у исто време кнез над свим примићурима чији катуни спадају у кнежину”, те је тако „дужност кнеза виша у катунској организацији”. Институција кнеза настала је под утицајем хришћанске феудалне организације, а сама титула преузета је „из словенског уређења”, напомиње Ђурђев и скреће пажњу на податак који је изнела Д. Ковачевић да је у време краља Твртка у босанској држави постојао чак и „кнез свих влаха” („comes omnium Vlachorum), као што су касније османске власти, једно време, увеле и институцију „врховног кнеза свих влаха” у Смедеревском и Крушевачком санџаку. Поред институције кнеза, и „институција влашког војводе развила се под утицајем феудалног уређења”, сматра Ђурђев додајући да то важи и за војводу влаха у области Цетина на територији yгарско-хрватске државе. По Ђурђевљевом мишљењу, процес територијализације сточарских (влашких) катуна дао је два слична, али не у свему и идентична резултата. Он је при том још једном подсетио на гледиште Константина Јиречека „да се баш из самог дубровачког материјала јасно види како су се садашња племена развила из пастирских села или катуна”. Ђурђев сматра да су се „повезивањем катуна и блиске жупе или долова у планини, способних за стално настањивање, у једну целину” стварала племена, која су „успостављала неку врсту суверенитета над том територијом”, а да је „борба око пашњака и за очување њихово и потреба допунске пљачкашке привреде створила услове за уједињење родова и братстава”. У таквим заједницама (племенима) предњачили су поједини родови, који су најчешће давали кнезове и војводе, а врло често и име целој заједници (на пример: Васојевићи, Кучи, Бјелопавлићи, Пипери, Озринићи, Никшићи сл.), тако да се временом формирало уверење да сви чланови племена потичу од заједничког претка. Ђурђев сматра да је својим ранијим радовима доказао да су „већина брдских племена и добар део херцеговачких племена настали у другој половини XV века”, а да је „у постанку племена важну улогу имала и институција кнеза и понегде војводе”, које су у то време биле наследне. Војводе и кнезови добијају од Османлија мање или веће комплексе баштина (поседа), чиме се чвршће везују за османски поредак – напомиње Ђурђев.62 Истровремено Ђурђев упућује и на податке из првих османских катастарских пописа који показују да су се у другој половини XV века, под окриљем и контролом османске власти, влашки сточари из планинских области (какви су били 22

Милош Луковић

Херцеговина, Горње Подриње и Стари Влах) насељавали (колонизовали) у претежно равничарским, земљорадничким крајевима (какви су били Смедеревски и Крушевачки санџак): „то су валови миграција у којима учесници долазе са својом организацијом и у неку руку у војничком поретку”. Као дошљаке, османска власт их везује за одређену територију, поготову стога што у новом географском окружењу нема услова за сточарски режим летишта и зимишта. На тај начин се сточарско становништво на нов начин везује за одређену територију (засељава се, седентизира се, тј. постаје сесилно) и претвара се у земљорадничко, а катуни се распадају. Тиме и надлежности једног влашког кнеза више нису везане за катуне, као сточарску организацију, већ за одређена села и мање османске територијалне јединице – нахије (раније хришћанске жупе), тако да територија у надлежности једног кнеза добија назив кнежина. Али, кнез (који је по правилу наследан) веома често постаје и ситни спахија (уживалац мањег феудалног добра – тимара) у оквиру османског тимарског система. Тако су те „прве кнежине установе сеоске самоуправе одозго, а феудалне организације одоздо”, закључује Ђурђев.63 Етнолог Јован Трифуновски (1914–1997), професор универзитета, указао је на „географске карактеристике средњовековних катуна”.64 На основу повеља српских средњовековних манастира и других средњовековних докумената Труфуновски је идентификовао „локације” средњовековних катуна, с тим што је значење катуна још везивао за летња сточарска насеља. Те „локације” катуна у централним областима Балкана биле су на планинама Кожуф, Даутица, Осогово, Сува гора, Скопска црна гора, Козјак, Крстиловица, Карпина, Голак, Копаоник, Шар-планина и Проклетије, а у западним областима Балкана на планинама Динарског система: око Подгорице и Котора, у Херцеговини и даље на северозападу: на планинама Биоково, Динара и Велебит. Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине организовала је 1973. године симпозијум с темом: Власи у XV и XVI вијеку, који је поново окупио медиевисте, османисте и етнологе (па и госте из иностранства). Био је то практично наставак расправе вођене на Симпозијуму о средњовјековном катуну из 1961. године, тако да се оперисало већ разјашњеним појмовима, као што су катун, територијализација катуна, катунска организација, кнез, примићур, војвода и сл. Овај симпозијум показао је у још већој мери од претходног симпозијума како се катунска организација средњовековних влаха постепено трансформисала у новим политичким и социјалним околностима, чиме су власи уједно мењали и свој политички и социјални статус. И резултати овог другог симпозијума постали су незаобилазни у каснијим разматрањима проблематике средњовековних влаха на простору бивше Југославије. Медиевиста Нада Клаић (1923–1987), професор универзитета,65 скренула је пажњу на то да би „без сумње, било промашено, кад бисмо очекивали да ће балкански сточар у развијеном средњем вијеку сачувати своју неначету организацију која не познаје сталешке и социјалне разлике”, без обзира на то „што сточарско господарство само по себи стољећима чува окамењене друштвене односе”.66 Уважавајући резултате претходног симпозијума у Сарајеву, Н. Клаић је, између осталог, поставила питање „што је на подручју средњовјековне Хрватске катун, коме припадају и какву организацију имају Власи у XIV и XV стољећу у средњовјековној Хрватској”. На основу познатих средњовековних извора, које је у другој половини XIX века објавио Радослав Лопашић, власи у хрватским земљама средњег века сврставани су (као што је напред већ речено) у „краљевске” или „великашке Влахе”, али је Н. Клаић утврдила, на основу необјављених података из Задарског архива, да је број великашких влаха већи него што се раније сматрало: „Осим Нелипчића у Цетини, и крбавски кнезови имају на свом подручју неколико скупина Влаха”, док „краљевски Власи (Olahi domini nostri regis, Wolachi banatus regni Croatie) живе у другој половици XIV и у XV стољећу у двије краљевске жупаније: личкој и книнској”. На основу необјављених аката из задарског архива, Н. Клаић Кнежинска и племенска самоуправа код Срба

63 Б. Ђурђев, нав. дело, 167. 64 Јован Трифуновски, „Географске карактеристике средњовековних влашких катуна”; „Данашњи влашки катуни у Македонији”; „Дискусија”, [у:] Симпозијум о средњовјековном катуну одржан 24. и 25. новембра 1961. г., уредник Миленко Филиповић, Сарајево 1963, 19–39, 40–43, 171–202. 65 Nada Klaić, „Položaj Vlaha u XIV i XV stoljeću u hrvatskim zemljama (prema štampanoj građi i novim podacima iz Zadarskog notarskog arhiva)”; „Diskusija”, [у:] Simpozijum: Vlasi u XV i XVI vijeku (Sarajevo, 13–16. XI 1973). Referati i saopštenja. Diskusija (Radovi ANUBIH LXXIII), ur. Desanka Kovačević-Kojić, Sarajevo 1983, 107– 111, 152–153, 158, 169–171, 173. 66 Н. Клаић је објавила велику збирку средњовековних извора који, између осталог, садрже подаке о власима (Nada Klaić, Izvori za hrvatsku povijest do 1526. godine, Zagreb 1972).

67 Ivan Božić, „Uloga i organizacija ratničkih družina u Zeti XV veka”; „Diskusija”, [у:] Simpozijum: Vlasi u XV i XVI vijeku (Sarajevo, 13–16. XI 1973). Referati i saopštenja. Diskusija (Radovi ANUBIH LXXIII), urednik Desanka Kovačević-Kojić, Sarajevo 1983, 93– 105, 164–166, 171, 175. 68 Иван Божић је посебно истраживао прошлост средњовековне Зете и суседних приморских области. Својим радовима је „показао како је укључивање потомака балканских староседелаца, раније или касније славизованих, у српско друштво трајало столећима и добијало различите облике зависно од епохе” (Сима Ћирковић – Иван Божић – Димитрије Богдановић – Војислав Ђурић, Историја Црне Горе II-2, Титоград 1970, 49–371; Иван Божић, Немирно Поморје XV века, Београд 1979; Сима Ћирковић, О историји и методологији, Београд 2007, 191). 69 Galaba Palikruševa, „Status Vlaha u Makedonii u XV i XVI veku”; „Diskusija”, [u:] Simpozijum: Vlasi u XV i XVI vijeku (Sarajevo, 13–16. XI 1973). Referati i saopštenja. Diskusija (Radovi ANUBIH LXXIII), Urednik Desanka Kovačević-Kojić, Sarajevo 1983, 131– 134, 168–169, 176. 70 О Јуруцима више у: Етногенеза на Јуруците и нивното населување на Балканот: материјали од Тркалезната маса одржана во Скопје на 17 и 18 ноември 1983 година, уредник Крум Томоски, Скопје 1986. 71 У вези с овим мишљењем Паликрушеве треба констатовати да први помен влаха у централним и западним областима Балкана (власи Сјенице и власи Никшићи на Лиму) у неком османском пописном дефтеру потиче из 1455. Године. Тада је пописана османска привремена територијална јединица Скопско крајиште („Крајиште Иса-бегаИсхаковића”), која се простирала од Скопља па све до реке Лим, на западу (Hazim Šabanović, Krajište Isa-bega Ishakovića. Zbirni katarstarski popis iz 1455.godine. Uvod, turski tekst, prevod i komentari Hazima Šabanovića, Sarajevo 1964). Османиста Ема Миљковић-Бојанић, професор универзитета, примећује поводом овог податка да је османска држава тек касније, током друге половине XV века, „разрадила влашке прописе за смедеревске, херцеговачке и босанске влахе након освајања Србије (1459) и Босне (1463)” (Ема Миљковић, „Бранислав Ђурђев и Деспотов канун”, [у:] Naučno djelo Branislava Đurđeva. Zbornik radova sa međunarodnog okruglog stola održanog u Sarajevu 4. decembra 2009, urednik Dževad Juzbašić, Sarajevo 2010, 101–108).

коментарише даровнице којима краљ неке книнске влахе „за вјерну службу награђује посједима на Зрмањи” и при том скреће пажњу на податак да „задарски нотари за посједе ових книнских краљевских Влаха никад не употребљавају други израз но катун”. Из тога Н. Клаић извлачи закључак „да је catona или catun у рјечнику задарских нотара термин technicus за влашке посједе уопће”, а додаје да ће „нас до сличног закључка довести и материјал о личким Власима”. Стога сматра да „сваки катун личких Влаха у задарским нотарским књигама није катун у ужем смислу те ријечи, већ може означавати посјед који припада неком одличнику међу личким Власима”. Другим речима, констатује Н. Клаић, термини „Влах и катун тако су уско повезани да их задарски нотари не могу раздвојити”. У вођеној расправи Н. Клаић се распитивала да ли се и у Зети и другде користио назив катун за посед, али за то није добила потврду од учесника Симпозијума. Mедиевиста Иван Божић (1915–1977), професор универзитета,67 осветлио је улогу и организацију ратничких дружина у Зети XV века, пошавши од констатације да се „на подручју Зете и северне Албаније током XV века много ратовало”, а да су, у околностима ослабљене државне власти, „зараћене стране увек тражиле савезништво и подршку домаћег живља и привлачиле на своју страну ратничке дружине”.68 Стога Божић истиче да су се у таквим околностима поједина села, или скупине селâ, затим сточари и ратници који су живели на ужим или пространијим подручјима осетно осамостаљивали, а те заједнице у историјским изворима савременици називају „општине” (comune), „ дружине” (compania) или „катун” (cathone). Даље напомиње: „Како се, пак, назив катун обично везује за влашке заједнице, треба подвући да је он на зетском подручју био врло раширен и да је близак појмовима општина и дружина”, а све то „недвосмислено говори да бујање тих ситних самоуправних заједница и њихово множење у XV веку нису лишени утицаја још раније познате организације влашких сточара и да им је чак та организација била узор и ослонац”. Међутим, сматра Божић, „поред катуна као узора за образовање самоуправних заједница ратника, не треба пренебрегавати ни баштињење растурених властелинстава, као и наслеђене облике устројства старе власти у жупама”. Тако су, у постојећим нестабилним приликама, истакнути сељаци-ратници преузимали улогу ситне локалне властеле. Kада је предстојао некакав већи подухват, долазило је до удруживања у „вишекатунске заједнице” ради заједничке акције. Божић наводи више примера таквог удруживања, а најпознатији је био тзв. „Зетски збор” („Врањински уговор”) из 1455. године, који је обухватио 51 „дружину или општину”, на које се горњозетски властелин Стефаница Црнојевић могао ослонити у намери да се покори Млетачкој републици. Међу тим дружинама препознају се замеци будућих познатих племена, пониклих из катунске организације: Кучи, Пипери, Бјелопавлићи, Пјешивци, Никшићи, Хоти, Груде, Тузи, Грље и др. Божић је закључио да шире заједнице носе име неког разгранатог и снажног братства или топографски назив, а на „челу им се може налазити војвода, кнез или кефалија, некад биран, а некад постављан, али у сваком случају лице чија моћ и утицај зависе од личних заслуга и врлина, угледа или прихода које му, према тренутном политичком опредељењу, обезбеђује врховни политички господар”. На крају Божић напомиње да се такво лице „углавном ослања на браћу, синове и најближе рођаке, који се сматрају ситном властелом”, те да „свугде постоји збор ситне властеле”, макар као „повремени скуп који се сазива ради решавања крупнијих питања”. Етнолог Галаба Паликрушева, професор универзитета у Скопљу,69 расправљајући о статусу влаха у Македонији у XV и XVI веку, констатовала је да су се „власи након доласка Турака повлачили с југа на север, а да су њихово место заузели турски сточари – јуруци”, који су колонизовани одмах након турских освајања.70 То, по мишљењу Паликрушеве, објашњава чињеницу да се у османским изворима који се односе на територију данашње Републике Македоније власи не појављују као група с посебним статусом у XV и XVI веку, „какав су имали власи у Видинском и Смедеревском санџаку”.71 24

Милош Луковић

Током 70-их година одржана су у Југославији три научна скупа која су својом тематиком и расправом додатно осветлила неке аспекте развоја катунске организације балканских сточара: прва два су имала међународни карактер и одржана су у Београду 1971. и 1975. године,72 а трећи је одржан 1978. године у Титограду.73 Радови са ових скупова показивали су да је развој сточарских друштава утицао на настанак и одржавање институција самоуправе на Балкану и у суседним земљама, на изграђивање норми обичајног права и, уопште, на формирање патријархалних заједница на Балкану, које су преживеле цео османски период, све до стварања модерних националних држава. Објављивање османских катастарских пописа (дефтера)74 и изучавање различитих аспеката устројства Османског царства на тлу Балкана (територијална организација, војна организација, спахијско-тимарски систем, облици локалне управе, социјална стратификација и мобилност, привреда и др.) током последњих неколико деценија у некадашњој Југославији и постјугословенским државама омогућили су да се још боље сагледају и положај и организација влаха као сточара у оквирима османског поретка. Дошло се до сазнања да су влашки сточари ступали колективно у османски поредак, задржавајући своје раније уређење, са својим старешинама и самоуправом. Била је то „срачуната османска политика да се влашке старјешине и влашки ратници употребе за учвршћивање тимарског система и османске војне силе, а влашке масе за колонизацију и оживљавање сеоске привреде”.75 Констатовано је такође да је значај организације влаха за османски поредак постепено опадао после покоравања Угарског краљевства и ширења Османског царства у средњу Европу 30-их и 40-их година XVI столећа, због чега долази и до укидања привилегија влашког старешинског слоја и изједначавања статуса влашког становништва са статусом земљорадничког становништва (раје), који је био неповољнији. Рани османски дефтери региструју стање у покореним хришћанским земљама на почетку османске епохе и зато могу представљати основу и за истраживање правне и друштвене историје покорених хришћанских земаља у деценијама које су непосредно претходиле османском покоравању.76 Стога су медиевисти у некадашњој Југославији и постјугословенским државама пажљиво користили резулате османистичких истраживања, нарочито у погледу статуса влаха.77 Последњих петнаестак година, на основу средњовековних и османских извора, сумирана су досадашња сазнања о старешинама (главарима) влашких катуна и вишим старешинама у надкатунској организацији влаха у српској и босанској средњовековној држави и у османским санџацима који су образовани на подручју тих држава одмах по њиховом покоравању. Богумил Храбак је детаљно побројао и именовао све катуне (односно џемате) на подрују Херцеговине (из њених граница средином XV столећа) који се у изворима јављају од 1278. до 1561. године, од којих су многи настали поделом и разграњавањем (филацијом) постојећих катуна. Такође, именовао је катунаре, кнезове и војводе и детаљно расправљао о њиховим дужностима.78 Медиевиста Милош Благојевић, професор универзитета, сачинио је прецизну хронологију појављивања титула премићур, кнез и челник у држави Немањића и Котроманића у XIII и XIV веку и издиференцирао дужности њихових носилаца.79 Оценио је да су старешине влашких скупина називане у овим двема средњовековним државама кнезовима и премићурима, „а никада челницима, како се то сматрало у историографији”. Титула кнеза уведена је у држави Немањића почетком XIII века у складу с развојем њеног административног апарата: ту титулу стекле су истовремено старешине жупâ (које су имале више сеоских насеља, с неколико стотина земљорадничких домаћинстава) и старешине скупина неколико катуна (с неколико стотина сточарских/влашких домаћинстава). Влашког кнеза поставља је власт, при чему је сâм кнез уједно и старешина једног од тих катуна којима је надређен. Под утицајем Византије почетком XIV столећа, а нароКнежинска и племенска самоуправа код Срба

72 Обичајно право и самоуправе на Балкану и у суседним земљама. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 1. и 2. новембра 1971. год. у Београду, уредник Васа Чубриловић, Београд 1974; Одредбе позитивног законодавства и обичајног права о сезонским кретањима сточара у југоисточној Европи. Зборник радова са међународног научног скупа одржаног 6. и 7. новембра 1975. у Београду, уредник Васа Чубриловић, Београд 1976. 73 Предмет и метод изучавања патријархалних заједница у Југославији. Радови са научног скупа, Титоград, 23. и 24. новембра 1978. године, уредник Ђоко Пејовић, Титоград 1981. 74 Најновији преглед објављивања османских дефтера у: Бојана Катић, Опширни попис Призренског санџака из 1571. године, Београд 2010, 7–8. 75 H. Šabanović, нав. дело, 144. 76 Ема Миљковић-Бојанић, „О значају османских пописних књига као историјских извора – на примеру дефтера Смедеревског санџака”, Историјски часопис XLIX, Београд 2002, 123–138. 77 Ема Миљковић, „Власи у домаћој историографији (1960–2010)”, Браничевски гласник 7, Пожаревац 2010, 5–22. 78 О томе детаљно у: Богумил Храбак, „Челници сточарских заједница у источној Херцеговини у XIII–XIV веку”, Зборник за историју Босне и Херцеговине 2, Београд 1997, 139–172. 79 Милош Благојевић, „Влашки кнезови, примићури и челници у држави Немањића и Котроманића (13– 14. век)”, [у:], Споменица Милана Васића, уредник Раде Михаљчић, Бања Лука 2005, 43–75.

80 М. Благојевић, нав. дело, 70. 81 О институцији збора код Јужних Словена у средњем веку (па и у влашким скупинама) опширније у: Сима М. Ћирковић, Работници, војници, духовници. Друштва средњовековног Балкана, Београд 1997, 336–340; Марица Маловић-Ђукић, „Прилог историји збора у средњем веку”, [у]: Средњовековно право у Срба у огледалу историјских извора. Зборник са научног скупа одржаног 19–21. марта 2009, уредници Сима Ћирковић и Коста Чавошки, Београд 2009, 233–250. 82 О томе опширније у: Никола Ф. Павковић, Студије и огледи из правне етнологије, Београд 2014, 101–107, 143–149.

чито после проглашања царства средином XIV столећа, у српској држави владар (краљ, цар) постављао је премићуре (примићуре) за старешине (главаре) појединих катуна. Међутим, таква „византизација” српске државе није била равномерна нити потпуна, па се титула премићура ретко помиње у њеним југозападним областима (на подручју данашње Херцеговине и Црне Горе), што значи да српски владари тамо нису постављали премићуре као старешине катуна. Те области су касније углавном припале босанској држави, која је проглашењем (1377) бана Твртка I Котроманића за краља „Србљем, Босни, Приморју и Западним странама” и преузела неке институције и титуле из српске државе, па и титулу премићура. Међутим, у феудалним областима које су настале распадом босанске државе после Тврткове смрти премићури се помињу ретко, по свој прилици због тога што обласни господари нису постављали премићуре за главаре катуна – процењује Благојевић и закључује: „Обласни господари задовољавали су се, као и краљеви из династије Немањића у XIII веку, да постављају влашке кнезове и војводе већим скупинама, док се у унутрашњу организацију катуна нису уплитали: утицај и моћ катуна у првој половини XV века постали су приметни”.80 Благојевић је, међутим, скренуо пажњу и на то да од влашких кнезова и премићура треба разликовати челнике, који се ређе јављају у историјским изворима тога доба. Челници нису били главари појединих катуна нити влашких скупина од неколико катуна „већ старешине пастира који су обично регрутовани из једног катуна или земљорадничког насеља”. Ти пастири (изван катуна) чували су током целе године велика стада која су припадала краљевима, обласним господарима и крупним великашима, уз месечну надокнаду (месечнина), а надзор над њиховим радом вршили су челници уз одговарајућу надокнаду. На тај начин Благојевић је заокружио слику о катунској организацији влаха у српској и босанској средњовековној држави. Њој треба придодати и институцију збора, која се све више развијала у XV веку (у околностима слабљења раније државне власти а све веће доминације Османлија), на којима су катунари с кнезовима доносили одлуке од виталног значаја за вишекатунску заједницу.81 Такву организацију влаха затећи ће Османлије и интегрисати је у поредак своје државе после дефинитивног покоравања тих области. Тако су се током последњих шест деценија постепено, уз бројне полемике, искристалисала сазнања о генези институција које обухватају појмови племе и кнежина, какве их знамо из завршне фазе османског раздобља. Дуготрајну дискусију о старини, пореклу и формирању динарских племена (а тиме и кнежина) недавно је сумирао етнолог Никола Павковић, професор универзитета, устврдивши да су се о тим питањима искристалисале две теорије: „теорија континуитета и влашко-катунска теорија”.82 Павковић подсећа на то да је „творац прве теорије био један од пионира српске етнологије Јован Ердељановић (1874–1944), кога су следили још неки етнолози, па су стога његову теорију историчари назвали етнолошком”, те да је „суштина Ердељановићеве теорије у томе да се генеза племена, проучаваних почетком XX века, доводи у непосредну везу са старим словенским племенима пресељеним на Балканско полуострво”. На другој страни, истиче даље Павковић, „историјска истраживања о пореклу динарских племена заснивала су се на писаним изворима XII–XVI века”, тако да је „Константин Јиречек изнео хипотезу да су се племена развила из пастирских села (»катуна«)”, што је послужило као основа за даља истраживања и закључивања, па је „на основу турских извора (XV–XVI век) историчар Бранислав Ђурђев сматрао да су се пре појаве развијенијих племена морала завршити два претходна процеса: први, територијализација сточарских катуна, односно њихово прерастање од уже сродничке у ширу територијалну организацију, и други, слабљење и нестајање српске средњовековне државе”. Указујући и на неке идеолошке аспекте вођене расправе о пореклу динарских племена и научне консеквенце обе наведене теорије, Павковић сматра да „постоји један број питања на која ни теорија континуитета ни влашко-катунска 26

Милош Луковић

теорија не дају адекватне одговоре, а која се тичу, између осталог, и још недовољно проучене историје трансхумантног сточарства на Балкану”.83 Другим речима, проблематика сезонских кретања сточара на Балкану у дугој историјској перспективи – остаје и даље веома актуелна. Закључци На основу резулата старијих и новијих проучавања организације трансхумантних сточара у средњем веку и у раном османском раздобљу може се извести неколико закључака о пореклу институција кнежинске и племенске самоуправе код Срба какве су биле познате на истеку османског раздобља, пред настајање модерних држава Србије и Црне Горе. 1. Средњовековни сточари на Балкану узгајали су своја стада у режиму сезонских кретања, који се данас најчешће означава као трансхуманца: лети су напасали стада на високим планинским пашњацима (летишта), а зими у топлим приморским низијама или котлинама (зимовишта/зимишта), али су свугде били подвргнути феудалном поретку држава којима су припадали, што је донекле ограничавало њихова сезонска кретања. Катун је свугде био битно обележје трансхумантног сточарства у средњем веку, тако да је све више привлачио пажњу истраживача разног профила (историчари, етнолози, филолози, балканолози, османисти и др.), али је ипак дуго остајао мутан појам. 2. Истраживачи су дуго сматрали да је катун био село средњовековних сточара (у којима су они живели подељени у родове), али су медиевисти констатовали да је током XV века у Зети, у околностима знатно ослабљене државне власти, била раширена употреба назива катун (cathone) у значењу које је блиско појмовима општина (comune) и дружина (compania). 3. Радови филолога о катуну објављени почетком XX века и османски катастарски пописи (дефтери) објављивани после Другог светског рата, у којима је сточарски катун означаван као џемат (ознака за социјалну групу), указивали су на то да катун средњовековних трансхумантних сточара на Балкану има другачију природу од села, с којим је дуго био идентификован. Тако се, пре свега заслугом османиста, дошло до сазнања да је катун у средњем веку био корпоративна организација социјалног и економског живота трансхумантних сточара трајнијег карактера, која је била условљена режимом наизменичних сезонских кретања од летишта до зимовишта. У таквом режиму сезонских кретања средњовековни сточари дуго нису имали сталних насеља, али су временом, у разним историјским околностима (најпре у оквирима манастирских поседа), њихова зимска боравишта постајала њихова стална насеља – села. Тиме започиње дуготрајни процес везивања сточарских катуна за одређену територију (процес је назван територијализација катуна), уз мешање сточарског становништва с постојећим земљорадничким становништвом. На тако омеђеној територији катуни постају језгро нових друштвено-територијалних институција. 4. Као организације трансхумантних сточара, које су обухватале по неколико десетина домаћинстава, катуни су имали своје старешине (главаре), који су бирани самоуправним путем, а по њима су катуни дуго били и означавани. У западним областима Балкана најчешће су називани катунари. Под утицајем византијског феудализма у српској средњовековној држави, и то у централним областима Балкана, у току XIV века постоји тенденција да власт поставља катунаре, који се називају примићури/премићури (од „primus in cera”), али та пракса није проширеКнежинска и племенска самоуправа код Срба

83 Н. Ф. Павковић, нав. дело, 146.

на доследно у западним областима српске државе, па ни у областима које је од ње преузела босанска држава у XIV веку. Међутим, власт је постављала кнезове (под тим именом од почетка XIII столећа) за старешине скупина од по неколико катуна, али је то увек био неки од постојећих старешина катуна (катунара). Институције катунара и кнеза обезбеђивале су самоуправу трансхумантних сточара, неку врсту социјалне аутономије, с тим што је кнез био спона између такве самоуправе трансхумантних сточара и државне власти. Кнез је обављао и судску функцију међу припадницима потчињених катуна (отуда се у раним српским манастирским повељама ове старешине називају судије). Власт је такође постављала и војводе већим скупинама сточара, који су били одговорни за регрутацију (мобилизацију) војника у тим скупинама, а уједно су и предводили ратнике у време ратних похода. И кнез и војвода постављани су из редова самих сточара и међусобно су сарађивали, што им је све обезбеђивало и поверење међу подређеним сточарским становништвом. 5. Моћ и утицај катуна и њихових старешина расли су у првој половини XV века, када су вођени чести ратови, а српска и босанска држава биле су раздробљене на феудалне области, често међусобно супротстављене, а све више зависне или покораване од Османлија. Многи катуни претварају се у ратничке дружине (compania), тако да зараћене стране стално теже да их придобију. Стабилизовањем османске власти у XV веку у централним и (нешто касније) у западним областима Балкана процес територијализације катуна ушао је у завршну фазу. Тамо где су се катуни везали за једну територијалну целину, с постојећим селима у подгорским жупама или планинским доловима, и где је било услова за одржавање сточарских сезонских кретања на релативно кратким рутама (тако да су се могла и успешно бранити пасишта од отимања) – стваране су нове заједнице назване племена, које су често добијале имена по претходним катунима. Племена су успостављала неку врсту суверенитета над том територијом између селâ и летњих пасишта, при чему су све важнију улогу имале институције племенског кнеза и племенске скупштине (збора), као и војводе, који ипак није постојао у сваком племену (понегде је војвода био заједнички за два или више племена). Овако профилисану самоуправу племена признавала је османска власт. Постојање војводе у османском раздобљу упућује на задржавање влашког (сточарског) статуса припадника племена, који је у османском поретку увек био повлашћен у односу на статус земљорадника (раје). 6. На другој страни, под окриљем и контролом ране османске власти трансхумантни сточари се из високих планинских области масовно насељавају (колонизују) у опустелим, претежно равничарским и земљорадничким крајевима, где није било услова за режим сточарских сезонских кретања. На тај начин се сточарско становништво везивало за територију другачијих географских карактеристика и нагло претварало у земљорадничко, а катуни су се као организације распадали. Тиме ипак нису престале компетенције кнезова, али оне нису више биле везане за катунску организацију већ за одређена сеоска насеља и мање територије. Тако територија у надлежности једног кнеза добија назив кнежина, а у почетку османског раздобља сâм кнез често добија од османских власти и мањи посед, чиме се уносе и елементи османског тимарског система. Функције кнеза и кнежинске скупштине обезбеђују самоуправу становништва у кнежинама, коју признаје османска власт. Одсуство војводе у кнежинама упућује, међутим, на то да је изгубљен повлашћени влашки (сточарски) статус становништва кнежине и да је оно сведено на статус земљорадника (раје).

Милош Луковић

владар / обласни господар

кнез

војвода

скупштина / збор

катунар / примићур

катунар /примићур

катунар / примићур

домаћинства

катун

Вариjанта А – један војвода за једно племе

Вариjанта Б – један војвода за два племена

турска власт

кнез

војвода

скупштина / збор катун

катун

Скица 1: Средњовековни катун и надкатунска организација трансхумантних сточара – према Браниславу Ђурђеву (приредио Милош Луковић)

турска власт

кнез

в о ј в о д а

скупштина / збор катун

катун

кнез скупштина / збор катун

катун

племе

турска

Скица 2: Територијализовање средњовековних катуна и стварање племенске организације – према Браниславу Ђурђеву (приредио Милош Луковић)

власт

кнез скупштина / збор нахија

кнез

скупштина / збор

кнежина

Скица 3: Институције самоуправе кнежина и нахија у османском раздобљу – према Браниславу Ђурђеву (приредио Милош Луковић)

Miloš Luković Summary PRINCIPALITY AND TRIBAL SELF-GOVERNMENT AMONG SERBS: THE ORIGIN OF INSTITUTIONS This paper discusses the origin of institutions of principality and tribal self-government among Serbs which were known at the end of the Ottoman era, prior to the creation of the modern states of Serbia and Montenegro. Based on the results of old and recent studies of the organization of transhumant cattle breeders in the Middle Ages and the early Ottoman era, the origin of tribe and principality is connected with the institutions of transhumant cattle breeders. Before all, the attention is drawn to the fact that in the Middle Ages the cathone (katun) was a corporate organization of social and economic life of transhumant cattle breeders, having a lasting character, which was conditioned by the regime of alternate seasonal movements from summer to winter quarters. As the organizations composed of several dozens of households, the cathones had their own heads (katunar) that were elected according to the self-government principle and cathones would for a long time bear the name of their heads. However, the authorities appointed princes (knez) as chiefs of groups of several cathones, but it was always one of the existing heads of cathones. The institutions of katunar and knez ensured the self-government of transhumant cattle breeders, a sort of social autonomy. The authorities also appointed dukes (vojvoda) for large groups of cattle breeders, who were responsible for recruiting (mobilization) of soldiers in those groups, and at the same time they led warriors at the time of war campaigns. Both knez and vojvoda were chosen from among the cattle breeders. The mediaeval transhumant cattle breeders did not have their permanent settlements for a long time, but, in the course of time, in different historical circumstances (firstly within monastery estates), their winter quarters became their permanent settlements – villages. Thus started the long-lasting process of linking cattle breeding cathones to a particular territory (the process was called territorialization of cathones), and the cattle breeding population mixed with the existing population engaged in land cultivation. With the stabilization of the Ottoman rule in the XV century, the process of territorialization of cathones entered its final phase. Where the cathones were linked to one territorial unit, with the existing villages in undulating regions at the foot of mountains or mountain valleys, and where there were conditions for maintaining seasonal movements of cattle breeders on relatively short routes (so that they could successfully defend pastures from capturing) – new communities called tribes (pleme) were created and they were often named after the previous cathones. The tribes established a type of sovereignty over the territory between the village and summer pastures, and an increasingly important role was given to the institutions of tribal prince and tribal assembly (gathering), as well as duke, who did not exist in every tribe (in some places two or more tribes had a common duke). Thus profiled self-government of tribes was recognized by the Ottoman authorities. On the other side, under the protection and control of the early Ottoman power, transhumant cattle breeders from high mountainous regions massively settled (colonized) deserted areas, predominantly plains under cultivation, where there were no conditions for the regime of seasonal movements of cattle breeders. In that way, the cattle breeding population became linked to the territory of different geographical characteristics and rapidly turned into population engaged in land cultivation, and cathones as organizations started to disintegrate. Nevertheless, the responsibilities of princes did not stop, but they were no more connected with the cathone organization but with certain village settlements and smaller territories. A territory within the jurisdiction of a prince got the name principality (knežina). The functions of prince and principality assembly ensured self-government of the population in principalities, which was recognized by the Ottoman power. The absence of duke in principalities, however, indicates that the privileged Vlach (cattle breeding) status of the population of principality was lost and reduced to the status of those engaged in land cultivation (raja).

ВИДАН Б. ДИМИЋ

М. А. археолог, Врњачка Бања

АНАЛИЗА ГЛАЧАНОГ И АБРАЗИВНОГ КАМЕНОГ ОРУЂА СА ЛОКАЛИТЕТА ЛАЂАРИШТЕ КОД ВРЊАЧКЕ БАЊЕ

Апстракт: Глачано и абразивно камено оруђе са локалитета Лађариште код Врњачке Бање до сада није систематски археолошки обрађивано. Из такве ситуације проистекла је идеја да се материјал анализира, обради и стави у археолошки контекст као прилог проучавању индустрије глачаног камена у неолиту наше земље. Збирка глачаног и абразивног каменог оруђа са Лађаришта броји 157 примерака и потиче из сондажних истраживања локалитета, површинских налаза и збирке М. Црноглавца. Обрадом овог археолошког материјала установљена је појава следећих стена: „лаке беле стене“, пешчара, дијабаза, андезита, дацита, кварцита, мермера, габра, гвожђевите стене, серпентинита, гнајса и брече. Извршена је функционално – типолошка анализа на свем оруђу које је пружало и минимум индиција за такву врсту испитивања. Констатован је широк репертоар алатки, а трасеолошким анализама утврђена су карактеристична оштећења на радној површини оруђа сходно његовој врсти. Глачано и абразивно камено оруђе са Лађаришта уклапа се у општу технолошку и функционално-типолошку слику ове катергорије археолошког материјала каснијих фаза винчанске културе на нашем простору. Кључне речи: петролошке и функционално-типлошке анализе, трасеолошки маркери, глачано и абразивно камено оруђе, Лађариште/Врњци, винчанска култура. МЕТОДОЛОГИЈА Рад представља резултате студије глачаног и абразивног каменог оруђа, базиране на колекцији налаза: са археолошких истраживања локалитета Лађариште у периоду од 1987. до 1990. године, површинских налаза са истог локалитета и глачаног оруђа из збирке М. Црноглавца, која се данас чува у Завичајном музеју у Врњачкој Бањи.1 Циљ студије је да пружи податке који би употпунили досадашња сазнања о овој категорији неолитског оруђа како на локалном нивоу тако и на нешто ширем подручју.2 Све камено оруђе подвргнуто је петрографској анализи, коју је извршио академик проф. др В. Јовић. Петрографска детерминација извршена је макроскопски, геолошким лупама увеличања 30×, 40× и 60×. Поред макроскопског посматрања извршена је микроскопска анализа геолошких препарата израђених од 9 фрагментованих камених алатки. Ову анализу извршио је проф. др Д. Миловановић са Геолошког факултета у Београду.

1 Велику захвалност на сарадњи и помоћи при изради петрографских анализа дугујем проф. др В. Јовићу, као и проф. др Д. Миловановићу са Рударско-геолошког факултета у Београду. Подједнаку захвалност дугујем и Ј. Боровић Димић из Завичајног музеја у Врњачкој Бањи, на увиду у дати глачани камени материјал из музејске археолошке збирке, као и на увиду у документацију са ископавања локалитета Лађарште и увиду у друге музејске документе. Захвалан сам и В. Богосављевић Петровић на вредним сугестијама и омогућавању увида у глачану индустрију са локалитета Дивље Поље Ратина, као и М. Стојановић из Народног музеја у Београду на омогућавању коришћења микроскопа при анализи трагова употребе алатки. 2 Обрада глачаног и абразивног каменог оруђа извршена је за потребе мастер рада аутора ових редова, а у оквиру пројекта „Formiranje datoteke litičkog materijala praistorijske zbirke Zavičajnog muzeja Vrnjačke Banje” руководиоца Јелене Боровић Димић. У оквиру овог рада представљени су крајњи резултати студије док се исцрпна проблематика може видети у необјављеном мастер раду који се налази у библиотеци одељења за археологију Филозофског факултета у Београду. Назив мастер рада је: „Петролошка, трасолошка и функционалнотиполошка судија глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке Бање”.

Класификација каменог материјала извршена је према начину израде самих алатки, као и према функцији које су алатке имале. С тим у вези, као о две најшире категорије материјала, можемо говорити о глачаном и абразивном каменом оруђу, где је главни параметар за дистинкцију тај да ли је алатка намерно глачана или је радом на њој сукцесивно произведена углачана површина. Сходно томе, подкатегорије су формиране сврставањем алатки према њиховој морфологији и функцији. Типолошка атрибуција материјала извршена је према устаљеној типологији глачаног каменог оруђа Д. Антоновић (Antonović 1992, 2003). Трасеолошка испитивања дала су податке о начину израде алатке и начину и интензитету њеног коришћења. Овим истраживањем утврђена је могућа употребна функција оруђа. Трасеолошким анализма обухваћен је материјал који је испуњавао и минимум услова за такву врсту испитивања, а резултати анализа инерпретирани су кроз две категорије. Прву, кроз коју је дат преглед специфичних трагова видљивих на површини алатке насталих у процесу продукције и другу категорију, кроз коју је дат преглед специфичних трагова везаних за „трајање“ алатке односно за њено примарно и рециклажно коришћење. За потребе ове врсте анализе коришћене су геолошке лупе увеличања 30× и 40× и оптички микроскоп увеличања до 76× са прикључним фото-апаратом. За компарацију трасеолошких маркера на радној површини коришћени су обрасци пружања трагова које је забележио Семјонов (Semenov, S. A., 1976) а касније и други аутори (Adams, J. L., 1988, 1989, 2002, 2010; Dubreuil 2004, Pritchard-Parker & Torres 1998 и др.) ЛОКАЛИТЕТ ЛАЂАРИШТЕ / ВРЊЦИ, ГЕОМОРФОЛОШКИ И ХРОНОЛОШКИ ОКВИРИ, АРХЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА Локалитет Лађариште налази се у централном делу Републике Србије на 43°38’ северне географске ширине и 20°55’ источне географске дужине по Гриничу. Локалитет је смештен са десне стране магистралног пута Врњачка Бања – Краљево, на 4 км удаљености од данашњег центра Врњачке Бање у селу Врњци (сл. 1). Заузима централни део простране речне долине омеђене трима рекама: Западном Моравом, са северне стране, Јужном Моравом, са источне и југоисточне, и реком Ибар, са западне и југозападне стране. У планинском је залеђу Гоча и Гледићких планина, на десној обали реке Западне Мораве, на надморској висини од 220 м. Уже планинско подручје са планином Гоч, део је шумско-планинског комплекса Копаоника, који се простире према југу а највиши врх је Љуктен (1216 нмв) (сл. 2). Поред Гоча и Копаоника (2017 мнв), Врњачки рејон окружују и планине Жељин (1785), Јастребац (1492) и Столови (1375), док се с друге, северне обале Западне Мораве уздижу венци Гледићких планина (сл. 3). Планинско подручје, са падинама које се благо спуштају ка долини, избраздано је зеленим котлинама које су током времена формирале омање реке и потоци. Оне се спуштајући смирују и разливају пресецајући плодну западноморавску долину. Реке које треба поменути су Врњачка и Липовачка река у најужем центру Врњачке Бање, затим Новоселска, Грачачка, Подунавачка и Попинска река, које се у Западну Мораву уливају на нешто широј зони (Гочанин 1933: 161). Све су то реке које својим сливовима директно повезују планину са долином, а поред тога, сезонски плаве и хидрирају земљиште. Спуштајући се из централне бањске зоне ка локалитету и Западној Морави, терен се благо спушта и показује разлику у надморској висини од 80 метара. Подручје шире околине Лађаришта одликује се благо заталасаним рељефом у чијем је обликовању учествовало више геоморфолошких процеса, од којих су најзначајнији флувијални, јаружење и спирање. Интензитет геоморфолошких процеса у директној је вези и зависности од геолошке грађе, положаја ерозионог 32

Видан Димић

Сл. 1 – Рељефна карта Врњачке Бање и околине; локалитет Лађариште позициониран тачком (Google earth) Сл. 2 – Панорамска фотографија планине Гоч и гочког побрђа, фотографисано 500 м јужно од локалитета. (поглед ка југу) Сл. 3 – Панорамска фотографија Гледићких планина, фотографисано 500 м јужно од локалитета Лађариште. Видљиви кровови данашњих кућа на локалитету. (поглед ка северу)

Сл. 4 – Положај неолитског локалитета Лађариште у селу Врњци, Врњачка Бања (Боровић-Димић 2005)

базиса и климатских карактеристика. Јаче активности јаружења и спирања изражене су на деловима терена изграђеним од шкриљаца, док се акумулација транспортованог материјала одвија у нижим деловима терена у виду алувијалних наслага (Filipović, Lazić, Jevtović 1992: 21). Најнижа кота налази се на североистоку и износи 180 мнв, док су највише тачке терена смештене у ужој бањској зони и представљене су Крстовим брдом (430 мнв) и Орловцем (401 мнв) (Todorović, A., 2007: 231, Filipović, Lazić, Jevtović 1992: 21). Локалитет је смештен на високом платоу, на десној обали старог корита реке Западне Мораве, званом Обрежа (сл. 4). Лађариште припада равничарском типу 34

Видан Димић

насеља на речној тераси. Овај тип насеља карактерише положај на пространим речним терасама, које се у великом броју налазе над ушћем две реке. Такође, могу бити окружене водоплавним тереном са једне и реком са друге стране или се пак могу налазити на високим речним терасама чије се стрме стране спуштају ка раци. Распрострањеност овог типа насеља везује се претежно за долину Јужне и Западне Мораве, као и долину Ибра (Ристић-Опачић 2005: 88). У најближој околини Лађаришта насеља овог типа су: Орнице – Макрешани, Трсине – Чачак, Дивље Поље – Ратина, Округлица – Витановац. Карактеристика ових насеља је да су основана током фазе Винча – Тордош I и Винча – Тордош II, осим Лађаришта, које је основано у Градачкој фази, но, како је истражена мала површина, треба оставити могућност да нова истраживања укажу и на нешто раније датовање. Пронађени археолошки материјал и стратиграфија ужег испитаног дела хронолошки детерминишу локалитет у период Градачка фаза / Винча – Плочник. Налази две зооморфне представе бика, начином моделовања, упућују на старчевачки хоризонт, који досадашњим истраживањем терена није констатован (Боровић-Димић, Станковић 1987: 46-47). Археолошка ископавања на локалитету Лађариште вршена су у периоду од 1987. до 1990. године под покровитељством Основне заједнице науке Региона Краљево и Општине Врњачка Бања. Носилац истраживања био је Центар за археолошка истраживања Филозофског факултета у Београду. Руководилац пројекта био је проф. др Драгослав Срејовић а теренски руководилац др Светозар Станковић. Године 1987., сондажно је истражена површина од 28 м2 (сонда А и продужетак А1), 1988. површина од 35 м2 (сонда Б и продужетак Бп), 1989. површина од 24 м2 (сонда Ц) и 1990. године површина од 16 м2 (сонда Д).3 Укупна истражена површина на локалитету је 103 м2 док се сматра да локалитет окупира површину од око 4000 м2. Током четири сезоне сондажних истраживања на Лађаришту пронађено је 45 предмета од глачаног камена. Осталих 112 примерака у збирку је доспело сакупљањем површинских налаза током рекогносцирања шире површине терена, као и откупом збирке колекционара М. Црноглавца. ПЕТРОГРАФСКА ДЕТЕРМИНАЦИЈА СИРОВИНА Петрографска анализа подразумевала је макроскопско посматрање камених сировина (геолошким лупама увећања до 40× и 60×), испитивање релативне тврдоће стене, док су поједини предмети били подвргнути и микроскопским анализама у форми препарата. Петрографски је детерминисано свих 157 примерака глачаног и абразивног каменог оруђа са овог локалитета. У употреби су биле ситнозрне до једре седиментне, делимично силификоване стене тврдоће од 4-6 по Мосу4, као и метаморфне и магматске стене, међутим у доста мањем проценту од претходних (сл. 5). Од седиментних стена у забележене су „лака бела стена” (60%) и пешчар (27%). „Лака бела стена”, како се најчешће наводи у литератури, тек је у скорије време привукла већу пажњу истраживача. Томе су допринела ископавања и истраживања неолитских локалитета највише у Шумадијском басену, где ова сировина представља једну од главних карактеристика када је у питању индустрија глачаног камена.5 На винчанским локалитетима на нашем простору под термином „лаки бели камен” анализама је издвојено засада неколико врста стена попут: седиментних магнезита, силификованих доломитских микрита, порцеланита, силификованих туфова итд. (Antonović 2003, Богосављевић 2012). Такође, истраживања су показала и да је магнезит најчешће коришћен за израду алатки од свих „лаких белих стена”. Таква чињеница се чини логичном уколико се зна да је магнезит и најзаступљенији у геолошкој основи централне Србије, где је у највећој мери и проналажен на винчанским локалитетима. Магнезитски депозити забеАнализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

3 Извор – теренски дневник са ископавања локалитета Лађариште; скраћенице сА (сонда А), сБ (сонда Б), сЦ (сонда Ц), сД (сонда Д), ПН (површински налаз), ЦЗ (Црноглавчева збирка). 4 Тврдоћа је одређивана на основу аналогија истог материјала са других локалитета али и испитивањем могућности парања стакла. 5 Главна карактеристика Винча – Плочник фазе: на Дивостину је заступљена са 73%, на локалитетима око Краљева и Чачка су такође носеће сировине (Дивље Поље - Ратина, Округлица - Витановац, Трсине код Чачка), затим у млађим хоризонтима на Селевцу, Чучугама – Илића Брдо, на Липовцу код Тополе, Гривцу, Белетницама код Обрежа, Радоињи. Исти случај је и са Беловодама, Супском, Петницом, Дреновцем и локалитетима на Косову. Битно је поменути и локалитет Плочник на коме алатке од ове сировине нису бројне међутим проналажене су паралелно са бакарним предметима (Antonović 2003: 21). Такође треба поменути и новија истраживања лпкалитета Црквине – Мали Борак, где је у сонди 5, глачано камено оруђе од ове сировине заступљено са 90% у односу на други сировински материјал.

Заступљеност врста стена

Лака бела стена - заступљеност

70,0%

60,0%

50,0% 40,0%

30,0%

20,0%

10,0%

Сл. 5 – Графички приказ заступљености врста стена

6 Из извештаја др Д. Миловановића са Геолошког факултета у Београду. На анализу је дато 9 препарата, од којих 5 припада белим лаким стенама различитог степена силификације. Свих 5 узорака имају безмало идентичан састав. 7 У циљу прецизније детерминације састава стене у будућности треба извршити диференцијално термичке анализе (DT) и анализе рендгенском дифракцијом (XRD). Такође, детаљније анализе ће пружити могућност веродостојног лоцирања стенских депозита са кога су ове сировине могле бити експлоатисане. За сада се могући сценарији експлоатације ове сировине могу само претпоставити.

Гнајс

Серпентинит

Габро

Микро бреча

Мермер

Кварцит

Гвожђевита стена

Пешчар

Андезит

Дијабаз

Лака бела стена

0,0%

16 11 3

0 Секире

Тесле

Длета

Неопредељено

Сл. 7 – Графички приказ заступљености леке беле стене у глачаном каменом материјалу са Лађаришта

лежени су на Косову у Копаоничком басену, Златиборском масиву, у Шумадији и Фрушкој Гори (Antonović 2003: 22 према Ilić 1969 sl. 3). У Шумадији, лежишта се налазе у непосредној близини појединих неолитских насеља (попут Трсина), или на мањој удаљености (Округлица – Краљево, Рибница, Дивље Поље – Ратина) (Богосављевић 2012, 84, Валовић 1983). Када је о „лаким белим стенама” са Лађаришта реч, према анализи петролошких препарата, показало се да су у питању највероватније магнезити различитог степена силификације и хемијске силицијске стене. Боје су жућкасте до прљавобеле, на прелому у потпуности беле, прашкасти до компактни. Изграђене су најчешће од микрокристаластог кварца, који гради нагомилања, понекад гнезда када је крупнозрнији. У маси стене јављају се нагомилавања криптокристаластог до земљастог минерала који по оптичким својствима одговара карбонату највероватније магнезиту. Могуће је и присуство калцедона у структури, што је потребно проверити детаљнијим анализама. Присутне су и импрегнације са мало лимонита, које указују да је у стени било гвожђа, које је, вероватно услед атмосферилија оксидисало (сл. 6)6. Ниво силификације је различит и варира од алатке до алатке. Силиција најчешће није равномерно распоређена у структури артефакта. Јачи степен силификације свакако побољшава техничке карактеристике алатке, тако да су оне израђене од више силификованих комада сировине, тврђе, жилавије и отпорније на хабање. У неким случајевима силификација је развијена толико да је стена макроскопски најсличнија рожнацу.7 Може се претпоставити да су неолитске занатлије знале препознати овакву манифестацију стена и да су превасходно такве биле тражене. Од „беле лаке стене” неолитски мајстори за камен са Лађаришта, израђивали су превасходно алатке са сечицом, односно тесле (64 комада) и секире (11) а мање длета (сл. 7). Веома интересантна чињеница је и та да су анализама глачаних камених алатки, са локалитета Дивље Поље у селу Ратини код Краљева, добијени резултати који јасно детерминишу „лаки бели камен” као стену чија је структура изграђена од калцедона, кварца и магнезијума са малом количином калцита и доломита, где је магнезијум означен као супстанца порекла. Силификација је јасно уочљива и разликује се по интензитету од предмета до предмета (Богосављевић 2012: 85). Уколико се изврши компарација састава „белих лаких стена” са Лађаришта и Дивљег Поља, долази се до закључка да је веома вероватно да је ова сировина на оба локалитета достављана са једног депозита одакле се вршила експлоатација. Томе у прилог иде и чињеница да су алатке са оба локалитета макроскопски готово идентичне у облику, величини и начину израде. 36

Видан Димић

H:60 mm

2 mm Сл. 6 – 1) предмет ЦЗ бр. 32, 2) Микроскопски снимак препарата прадмета ЦЗ бр. 32, Анализа глачаног и абразивног са локалитета су Лађариште кодповршине Врњачке бање Ин.каменог бр. ЗЦ оруђа 023, (микроскопски посматране величине37до 2 мм)

Пешчар - заступљеност 18 16 14 12 10 8 6 4

Сл. 8 – Графички приказ заступљености пешчара у глачаном каменом материјалу са Лађаришта

8 Предмети ЦЗ – бр: 7/8/15/16/18/20/ 21/25/28/29/43/44/46; ПН – бр: 1/3/7/9/11/17/18/29/33/42/4 3/44/46/47/49: сA – бр: 1/3/5/11/12/13; сБ – бр: 1/2/5/9/12/19

2 0 Секире

Тесле

Длета

Пијуци

Абразивно оруђе

Кугле Предмети са за праћку перфорацијом

Пешчари су на Лађаришту, поред „беле леке стене”, највише употребљавана сировина за израду глачаних и абразивних алатки (27%). Поред обичног пешчара (20 предмета), коришћени су и: лапоровити пешчар (10 предмета), црвени пешчар (1 предмет), жути пешчар (1), силификовани (5), кварцни (1), гвожђевити (1), бречасти (1). Претежно су ситнозрни до финозрни. Оруђе од пешчара, за разлику од оруђа сачињеног од „беле лаке стене”, показује већу варијабилност у изради алатки. Коришћени су у изради више врста оруђа сходно својим карактеристикама (сл. 8), па је тако забележено8: 16 тесли, 5 секира, 3 длета, 2 пијука, 8 алатки са абразивним особинама (глачалица), 5 кугли за праћку, као и 2 украсна предмета са перфорацијом. За алатке са сечицом у употреби су били ситнозрни до финозрни пешчари. За абразивне алатке коришћен је компактни ситнозрни пешчар, сиве и црвене боје, као и кварцни пешчар са карбонатним везивом. Изузетак чини статична глачалица (ЦЗ – бр. 29) израђена од жутог порозног пешчара. За разлику од седиментних стена, знатно мање у употреби биле су магматске стене, и то габро, дијабаз и андезит. Укупно је од ових сировина израђено 7 алатки: габро – 1 кугла за праћку, 1 тупа секира (сД-бр: 1); дијабаз – 1 фрагментована тесла, 1 глачалица и 1 неопредељен предмет (ЦЗ-бр: 59; сБ-бр: 18, ПН-бр: 34); андезит – 1 фрагмент тесле фине израде (ПН-бр: 29 дацитоандезит) и 1 фрагмент глачалице (сБ-бр: 17). Што се тиче метаморфних стена, забележене су алатке израђене од: мермера, серпентинита, гнајса и амфиболита. Мермер је као сировина на Лађаришту слабо заступљен са свега 3 артефакта: 1 кугла за праћку (ПН-бр: 4), 1 шило-пробојац (сАбр: 2) и 1 глачана секира (сА-бр: 9). Кугла за праћку и секира су израђене од мермера са лискунима (циполина), док је шило-пробојац од сивог нечистог мермера. Интересантну чињеницу представља ретка употреба серпентинита, који чини велике стенске масе Гоча. На Лађаришту, као површински налаз, забележен је један примерак алатке од ове стене (ПН-бр: 8). У питању је веома фино углачана шарена секира. Од гнајса је такође израђена једна алатка. Ради се о фрагментованој глачаној секири из групе површинских налаза (ПН – бр. 13). Испресецана је танким жилицама, што је највероватније и довело до фрагментације. Када су у питању лежишта поменутих врста стена и начин њихове експлоатације, слика није најјаснија, међутим компарацијом геолошких и археолошких података могу се изнети одређене претпоставке. Највероватнији сценарио је сакупљање сировина у долини, поред река и потока, у речиштима, у виду облутака, пљосни и аморфних комада. Сировине су у том облику доспеле у долину, де38

Видан Димић

Сл. 9 – Алувијална акумулација стенског материјала на спрудовима и обали Западне Мораве. Лађариште се налази 500 м јужно на платоу старе обреже. (поглед ка истоку)

струкцијом матичних стена по побрђу и планини, њиховим спирањем и акумулацијом на нижим котама (сл. 9)9. Данашњим испитивањем таквих локација на којима се врши нагомилавање стенског материјала, у најближој околини самог локалитета, утврђена је велика количина материјала који је могао бити селектован и употребљен у изради глачаног и абразивног каменог оруђа (сл. 10–11). Налажене су сировине чији је облик веома подсећао на саме алатке, тако да је минималним напором мајстора овог неолитског насеља, уложеним у обраду и глачање, могла настати алатка. Таква једна необрађена сировина пронађена је на Лађаришту а по свом облику је идентична тупим секирама. Поред сакупљања сировина са обала речних токова, могуће је било и организовано експлоатисање са самих лежишта. Депозити већине стена забележеАнализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

9 Стене: метаморфисани пешчари, обични пешчари, лапорци, серпентинити, гранитоидни гнајсеви, диорити, дијалагити, верлити и пропилити са туфовима и бречом, филити, конгломерати, дијабаз.

Сл. 10 – сировине пронађене 2013. год. на алувијалном стенском наносу на обали Западне Мораве, на 500 м удаљености од локалитета. Сировине саме по себи већ доста подсећају на алатке тако да је потребна минимална модификација како би се добило употребљиво оруђе. 1) облик чекића – ударача, бата 2) облик секире – тесле, 3) облик тесле, 4) облик чекића, ударача, бата

Сл. 11 – сировине пронађене 2013. год. на алувијалном стенском наносу на Западној Морави. Сировине саме по себи већ доста подсећају на алатке тако да је потребна минимална модификација како би се добила употребљива алатка. 1–2) облик глачалица, 3) облик чекића – ударача, 4) облик секире

них у глачаном каменом материјалу са Лађаришта налазе се по околним планинама Гочу (врњачком и краљевачком), Гледићким планинама и брду Дуге, као и на врњачком побрђу.10 Уколико је случај да су сировине експлоатисане са матичних лежишта, треба претпоставити постојање неке врсте радионичких кампова, али и радионичких насеља на вишим котама, која су била у директној вези са обрадом или дистрибуцијом материјала. Радионички кампови се у том случају могу везати за мајсторе за камен са Лађаришта и радне активности за потребе њихове заједнице, док постојање радионичких насеља поред лежишта тражених стена може бити повезано и са другим неолитским заједницама које су обитавале на том простору. Не треба искључити могућност постојања таквих радионичких насеља чији су се специјализовани мајстори бавили рударењем, обрадом и дистрибуцијом каменог материјала. Такво насеље постојало је, претпоставља се, на нешто већој удаљености од Лађаришта, у Трсинама код Чачка (Богосављевић-Петровић 1991, 2012). Међутим насеља тог типа могла су постојати и много ближе Лађаришту, у атару села Рибница, у чијем се гочком побрђу а и у самој долини поред реке Рибнице налазе значајни депозити магнезита. С тим у вези, може се закључити да је магнезит на Лађариште добављан или са територије око реке Рибнице, као и врњачког и краљевачког дела Гоча, или је сакупљан са акумулација стенског материјала на обалама река чија су изворишта на поменутој планини. Засада овакви ставови остају у форми хипотеза, све док се не покрену нова, нужно потребна, археолошка истраживања неолитских локалитета овог краја која би ове исказе оповргла или потврдила. ФУНКЦИОНАЛНО-ТИПОЛОШКА АНАЛИЗА И ТРАСЕОЛОШКИ МАРКЕРИ Збирка глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште броји 157 примерака. Сав материјал потиче са сондажних ископавања локалитета, површинских налаза са рекогносцирања и из збирке М. Црноглавца. Готово све оруђе које је испитано може се везати за период касног неолита и почетак енеолита, односно фазе Винча – Градац, Винча – Плочник I и II. Заступљене су готово све врсте алатки у различитим типолошким манифестацијама. Најбројније су алатке са сечицом (68%), док је абразивно оруђе мање заступљено (8%) (сл. 12). Материјал који услед своје фрагментованости није могао бити атрибуиран у одређену групу алатки обједињен је у групи неопредељених налаза. Треба поменути и да је највећи број фрагментованих алатки, док је комплетно очуваних и делимично оштећених 56 примерака. Велика заступљеност алатки са сечицом, нарочито тесли (51%), указује на добро развијен дрводељски занат. Томе у прилог може се додати и број пронађених секира (12%), као и длета (4%), који, иако није велики, указује на претходно поменуту делатност. Дужине целих алатки варирају. Процентуално најбројније су алатке чија је дужина 80–90 мм, затим 100–110 мм и 90–100 мм (сл. 13). Различитост типова исте врсте оруђа, као и варијабилност димензија унутар исте врсте алатки, упућује на идеју о развијености занатског делања. Различити типови и димензије алата користили су се у различитим приликама како би се што боље или прецизније израдио жељени производ или неки његов сегмент. Типолошки и функционално детерминисано је 20 секира,11 од чега је 6 примерака фрагментовано. Према типовима најзатупљенији је тип I/1, у који је сврстано 17 предмета, док је тип I/2 заступљен са свега 2 примерка и тип I/5 са 1 примерком. Доминантна заступљеност секира типа I/1 не треба да буни, будући да представља тип секире који је поред типа I/2 најчешће проналажен на неолитским налазиштима у нашој земљи. Дужине целих секира варирају од 60 мм до 120 40

Видан Димић

1% 12% 2% 1%

12%

6% 5%

1% 1% 1% 51%

Секире

Глачалице

Предмети са перфорацијом

Брусеви Перкутери/ретушери

Тесла

Кугла за праћку

Длета

Шила/пробојци

Пијуци

Фигуре за игру на табли

Растирачи

Неопредељено

Авани

Сировина

Сл. 12 – Графички приказ заступљености типова оруђа у глачаном и абразивном каменом материјалу са Лађаришта Дужине целих алатки са сечицама 14 12 10 8 6 4 2 0 30-40 mm

40-50 mm

50-60 mm

60-70 mm

70-80 mm

80-90 mm

90-100 mm

100-110 mm

110-120 mm

120-130 mm

130 mm →

Сл. 13 – Дужине целих алатки са сечицом у мм Дужине целих секира 6 5 4 3 2 1 0 30-40 mm

40-50 mm

50-60 mm

60-70 mm

70-80 mm

80-90 mm

90-100 mm

100-110 mm

110-120 mm

Сл. 14 – Дужине целих секира у мм

мм, а нешто већу бројност показују оне дуге око 90 мм (сл. 14). Секире са Лађаришта махом су сачињене од „лаке беле стене“ и различитих типова пешчара а појединачно се јављају и примерци од габра, серпентинита, дацита и циполина (мермера са лискунима). Фрагментовани комади најчешће су израђени од белог лаког камена, а позиција прелома/оштећења варира од сечице до медијалног дела алатке. Оштећења су уочљива и са дорсалне и са вентралне стране, нешто више при бочним деловима дисталног краја него при средини. Као и на другим касновинчанским лакалитетима у Шумадијском басену, супремацију међу алаткама ове категорије и на Лађаришту исказују тесле са 82 примерка.12 Посматрано према типовима: тесле типа III/1 – 52 примерка, III/2 – 14 примерака, III/3 – 6, III/4 – 3 примерка, III/5 – 3 примерка и III/6 – 1 примерак, три примерка су недовршена и нису типолошки опредељена. Типови III/1, III/4 и III/5 се најчешће појављују на нашим неолитским налазиштима (Antonović 2003: 55), што је делимично случај и са Лађариштем, где је тип III/1 Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

10 Стене: метаморфисани пешчари, обични пешчари, лапорци, серпентинити, магнезити, диорити, меремри, опали. 11 ЦЗ – бр. 12/13/37/58, ПН – бр. 7/8/9/10/11/12/13/15/37/38/ 39/ 44/45/55, сА – бр. 3/9 12 ЦЗ – бр. 5/6/7/10/11/14/30/31/ 32/33/34/35/36/38/39/40/41/45/46 /47/48/49/54/57; ПН – бр. 16/18/19/20/21/22 /23/24/25/ 26/27/28/29/30/31/32/33/34/35/36/40/ 41/46/47/48/49/50/52/53/54/56; сА – бр. 4/5/7 /10/11/12; сБ – бр. 2/3/4/5/6/7/8/9/10/ 12/13; аЦ – бр: 1/2/3/4/7/9/10.

Дужине целих тесли 9 8 7 6 5 4 3 2 1 0

13 ЦЗ бр. 8/9, Пн бр. 2/17, сА бр.13, сБ бр. 14. 14 ЦЗ бр. 29, Пн бр. 42, сА бр. 1, сБ бр. 1/17/18/19, сД бр. 3. 15 Секира (ПН бр. 9) припада типу секира са ужим проксималним крајем и укошеном сечицом. Сечица на дисталном крају првобитно није била искошена већ је то производ употребе секире и насталих оштећења. Након тога секира је коришћена као клин судећи према траговима који су карактеристичнији за тесле него за секире а и на темену су јасно уочљива оштећења настала као последица ударања. Оштећења су у виду жлебова и удубљења у основној маси стене. 16 Тесла (ЦЗ бр. 14) припада типу тесли са паралелним бочним странама. Према облику, типолошки је опредељена у категорију тесле, док су трагови употребе који преовлађују карактеристични за секире. Трагови су уочљиви и на дорсалној и на вентралној страни, паралелни су и простиру се управно и искошено у односу на сечицу. Предмет је фрагментован на медијалном делу.

50-60 mm

60-70 mm

70-80 mm

80-90 mm

90-100 mm

100-110 mm

110-120 mm

120-130 mm

Сл. 15 – Дужине целих тесли у мм

најзаступљенији. Као и за израду секира и за њихову израду највише су употребљавани лаки бели камен и пешчар. Квалитет лаке беле стене варира а најочуванији примерци тесли су они израђени од јаче силификованих комада сировине. Величина целих тесли се креће од 60 мм до 120 мм (сл. 15). Разлике у величини су нешто мање изражене него код секира и може се рећи да је уочљив известан степен униформности. Када су длета у питњу, детерминисано је 6 углавном фрагментованих комада,13 израђених од лаке беле стене и пешчара. По два длета припадају типовима V/2б и V/5б, док су са једним примерком су заступљени типови V/3а и V/1б (сл. 16). На Лађаришту је пронађено и абразивно оруђе као и оруђе без сечице (глачалице, брусеви, растирачи, ретушери…), које је своју примену налазило како у кућној радиности тако и у другим занатским делатностима (обрада камена, кости, рога, мрвљење руде, израда пигмената итд.) (сл. 17, 18, 19). Према својим морфолошким карактеристикама, оно се уклапа у општу типолошку слику ове категорије оруђа са других неолитских локалитета наше земље. Јасно је дефинисано 8 глачалица.14 Гледано према типовима: типови XI/1 и XI/6 су заступљни са 2 и 3 примерка, а типови XI/3 и XI/4 са по једним примерком. Најинтересантнија је глачалица ПН бр. 42 (XI/4а), на којој су јасно уочљиви трагови употребе у виду плићих и дубљих бразди U-профилације, насталих као последица дуготрајног глачања, највероватније предмета од кости (сл .17). Посматрање трагова израде и употребе глачаног и абразивног каменог оруђа извршено је на свим предметима на којима су такве анализе могле показати резултате. Под тим се мисли на делимично целе и целе алатке које поседују сечицу и радну површину или један њен сегмент довољан за уочавање таквих манифестација. Трасеолошке анализе глачаног каменог материјала са Лађаришта указале су на већ утврђене обрасце пружања специфичних оштећења код одређених категорија оруђа. Тако типолошки детерминисане секире на сечици показују укошене паралелно и неправилно распоређене бразде и на дорсалној и на вентралној страни (сл. 20), док се тесле одликују паралелним браздама управним на праву сечице са дорсалне стране а има и примерака које исте маркере показују и са вентралне стране (сл. 21, 22). Утврђено је и да поједино оруђе има двојне или мешовите трагове (ПН бр. 915 и тесла ЦЗ бр 1416) док су на неким примерцима јасно уочљиви поновно окресивање и мењање облика и функције алатке. Таква ситуација наводи на закључак да је одређени број алатки у зависности од врсте и нивоа оштећења при примарној функцији секундарно коришћен или је услед недостатка погодне сировине или пак реционалне свести вршена рециклажа. Па су тако констатоване две тесле које су након фрагментовања, окресивањем на дисталном крају, формиране у стругаче. (сл. 23). Пронађен је и један примерак недовршене алатке у форми полуфабриката, код кога је извршена примарна обрада сировине у виду окресивања, док се са даљом обрадом из одређеног разлога стало. (сл. 24). Интересантна појава је и то 42

Видан Димић

Сл. 16 – Длета са лок. Лађариште (ПН бр. 17 и ПН бр. 2); стрелице показују правце пружања оштећења односно трагова употребе

Сл. 17 – Глачалица (ПН бр. 42) са Лађаришта, 2) трагови употребе карактеристични за глачалице видљиви на вентралној страни страни 10×, 3) Трагови су у виду јасно уочљивих правилних бразди U-профила, вентрала страна 25× Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

4 Сл. 18 – 1) Глачалица (ЦЗ бр. 29) са Лађаришта 2) трагови употребе карактеристични за статичне глачалице видљиви на вентралној страни 10×, углачаност зрна на радној површини; 3–4) трагови употребе на дорсалној страни, под увећањем 20× i 25× 44

Видан Димић

Сл. 19 – 1) Растирач (ЦЗ бр. 25) са Лађаришта, 2,3–4) трагови употребе на целој површини алатке, углачаност зрна 10×, 40× и 67× Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

Сл. 20 – 1) Секира са Лађаришта (сА бр. 9) 2) микроснимак сечице дорсално под увећањем од 35×, 3) микроснимак сечице вентрално под увећањем од 40×. Трагови се простиру искошено у односу на сечицу 46

Видан Димић

Сл. 21 – Тесла од белог лаког камена са Лађаришта (ПН бр. 50) 2) микроснимак сечице са дорсалне стране при увећању од 20×, 3) микроснимак сечице са дорсалне стране при увечању од 40×. Трагови су у виду паралелних бразди управних у односу на сечицу. Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

Сл. 22 – 1) Тесла од белог лаког камена са Лађаришта (сБ бр. 4) 2–3) микроснимак сечице са дорсалне стране при увећању од 20×. Трагови су у виду паралелних бразди управних у односу на сечицу. 48

Видан Димић

Сл. 23 –1) сЦ бр. 2, дорсална страна, 2) вентрална страна; 3) ЦЗ бр. 35, дорсална страна 4) вентралана страна. Фрагментовани предмети са јасно уочљивим траговима окресивања на дисталном делу. Рециклажна употреба након оштећења, стругачи. Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

Сл. 24 – Полуфабрикат. Јасно уочљиви трагови окресивања дорсалне стране, са платформом на вентралној.

Сл. 25 – Камена секира са Лађаришта (ЦЗ бр. 13) са јасним траговима окресивања и делимично углачаном вентралном и дорсалном страном. 50

Видан Димић

да су поједине алатке окресане и само приглачане са вентралне и дорсалне стране, док су ивице остале необрађене и на њима су јасно уочљиви негативи окресивања (ЦЗ бр. 13). (сл. 25). Такође уочена је и ситуација да типолошки опредељена алатка као тесла има трагове секире и обратно, што говори о крутости типолошког оквира као наше данашње пројекције. Гледајући са становишта трасеолошко функционалних анализа, може се закључити да се функција алатки у великој мери поклапа са тренутно устаљеном типологијом Д. Антоновић, међутим исто тако и да постоје примерци који типолошки опредељени у једну групу оруђа показују функцију других. Услед тога, у будућности би требало примарно поклонити пажњу функционалним анализама а након тога типолошкој детерминацији. Поред тога ова истраживања у великој мери оснажио би и експериментални програм у оквиру кога би се израдило глачано камено оруђе од сировина, идентичних или делимично истих карактеристика, које су се користиле на неолитским налазиштима наших простора. Након израде оно би се ставило у употребну функцију након чега би се пратиле манифестације образовања и простирања трагова употребе.17 Тако би се добио екзактан функционално-типолошки оквир унутар кога би глачано камено оруђе могло бити атрибуирано. ЗАКЉУЧАК Археолошка истраживања локалитета Лађариште вршена од 1987. до 1990. године, поред мањих рекогносцирања, једини су озбиљнији пројекат везан за праисторијску археологију спроведен на територији Врњачке Бање. Археолошким ископавањима овог локалитета, рекогносцирањем терена, као и откупом археолошке збирке од колекционара М. Црноглавца формиран је значајан фундус камених артефаката који употпуњује општу слику каснонеолитског периода на овом простору. Анализом глачаних и абразивних камених алатки са Лађаришта уочене су све карактеристике оруђа насталог у финалним фазама винчанске културе на локалитетима шумадијског басена. Према функционално-типолошким анализама најзаступљенија категорија глачаног оруђа су алатке са сечицом (68%), са посебим акцентом на тесле које чине више од половине укупног броја великих алатки од камена (51%). За разлику од њих, оруђе са абразивним својствима је заступљено у малом проценту (8%). Сировине од којих је оруђе израђивано, експлоатисане су са депозита у најближој околини локалитета и највећим делом чине геолошку основу врњачког краја. Упечатљива је употреба „беле лаке стене” (60%) као основне сировине за израду алатки са сечицом, док се пешчар (27%) користио подједнако како за израду глачаног оруђа тако и за оруђе са абразивним својствима. Магматске и метаморфне стене такође су констатоване у глачаном материјалу, међутим њихова употреба била је значајно мањег обима од претходно поменутих. Са становишта технологије израде, галачано камено оруђе са Лађаришта показује веријабилност у квалитету обраде камена. Забележене су алатке чија је комплетна површина углачана до високог сјаја али су забележене и оне које више подсећају на окресано оруђе, код којих су вентрална и дорсална страна само приглачане док је ивица целом својом дужином остала необрађена. Да ли на такве примерке алатки треба гледати као на необрађене или су онe као таквe наменски формиранe услед неке специфичне функције, остаје отворено питање. Треба напоменути и да су алатке углачане до високог сјаја, као по правилу оне израђене од хомогених и најсилификованијих комада сировине. То говори о чињеници да су мајстори за камен са овог насеља врло добро познавали одређене карактеристике стена и да су већи труд улагали искључиво у оне комаде за које су веровали да би им омогућили дуготрајнију употребу. У том смиАнализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

17 Експериментална израда ове категорије каменог оруђа планирана је да се изведе током докторских студија аутора ових редова.

слу наше савремено естетско поимање квалитета обраде директно је повезано са функционалним квалитетом који одређена алатка посадује. Количина труда уложеног у глачање директно је пропорционална нивоу техничких карактеристика алатке односно њеном квалитету. Студија индустрије глачаног камена са Лађаришта представља почетни корак у новим истраживањима овог локалитета. Резултати добијени обрадом ове категорије археолошких артефаката јасно указују на сличности са другим каснонеолитским насељима у западноморавској долини. У циљу формирања јасније слике потребно је обновити археолошка ископавања ових локалитета, обрадити археолошки материјал и обратити посебну пажњу на детаље који би могли посведочити о међусобној повезаности ових насеља у одређеном погледу. При томе фокус истраживања у будућности, када је производња камених алатки у питању, осим на технологију израде, треба ставити и на петролошке анализе каменог материјала, као и на геоархеолошка испитивања сировинских депозита на овој територији.

Видан Димић

Библиографија Adams, J. L. 2002 Ground Stone Analysis: A Technological Approach. Salt Lake City: The University of Utah Press. Adams, J. L. 2010 Understanding grinding technology through experimentation Adams, J., Delgado, S., Dubreuil, L., Hamon, C., Plisson, H., Risch, R., 2009 Functional analysis of macro-lithic artefacts: a focus of workin surfaces: 43–45 Adams, J. L. 1989 Experimental replication of the use of ground stone tools. Kiva 54 (3). Antonović, D. 1992 Predmeti od glačanog kamena iz Vinče. Beograd, Filozofski fakultet – Cenar za arheološka istraživanja Antonović, D. 1997a Use of light white stone in the Central Balkans Neolithic. Starinar, br. 48: 33–40 Antonović, D. 2002 Industrija glačanog kamena sa donje branjevine i njeno mesto u neolitu naše zemlje, GSAD vol. 19, br. 18. Antonović, D., & Vukadinović, M. 2012 Eneolithic mine Prljuša: Mali Šturac archaeological and geophysical investigations. Starinar, (62), 95–106. Antonović, D. 2003 Neolitska industrija glačanog kamena u Srbiji. Beograd: Arheološki institut SANU Antonović, D. 2006 On importance of study of the neolithic ground stone industry in the territory of southeast Europe, Analele Banatului, S.N., Arheologie-Istorie XIV, 1. Бабич, Д. 2003 Минералогија, Београд, Рударско-геолошки факултет. Babovic, Lj. 1984 Orudje i oružje od kamena, u Vinča u praistoriji i srednjem veku: 114–117 Benning E. B. 2002 The Archaeologist’s Laboratory, The analysis of archaeological data, KLUWER ACADEMIC PUBLISHERS: 152 Bogosavljević, V. 1988 Pokretni materijal sa praistorijskog rudnika na Malom Šturcu, Zbornik radova Narodnog muzeja XVIII, Čačak: 13–35 Bogosavljević-Petrović, V. 1998 Ka problemu identifikacije rudničkih i radioničkih nalazišta kamenih sirovina, Starinar 49: 158–163 Bogosavljević-Petrović, V. 2005 Praistorijski rudnici na centralnom Balkanu. Zbornik Narodnog muzeja - serija: Arheologija, vol. 18, br. 1: 79–113 Богосављевић-Петровић, В., Марковић, Ј. 2012 Савремени рудник магнезита Лазац, извор за арехеолошка проучавања; Наша прошлост, Народни музеј Краљево: 79–88 Боровић-Димић, Станковић, С. 1987 Ископавање праисторијског насеља на локалитету Лађариште у Врњцима, Гласник српског археолошког друштва 4, Београд: 46 Боровић, Ј. 1986/7 Локалитет Лађариште код Врњачке Бање, у Крушевачки зборник број 3, Неродни музеј Крушевац 195–206 Боровић –Димић, Ј. 1990 Археолошка ископавања неолитског локалитета у Лађаришту у 1989. години, Гласник српског археолошког друштва 6, Београд 59–60. Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

Боровић-Димић, Ј. 2005 Трагови трајања – културноисторијско наслеђе Врњачке Бање, Краљево - Београд Боровић-Димић, Ј. 2008 Културно-историјско наслеђе Врњачке Бање, у Врњачка Бања на почетку 21. века, Врњачка Бања, 497–518 David, N. & Kramer, C. 2001 Ethnoarchaeology in Action, Cambridge University Press; 2; Designing Experimental Research in Archaeology, Examining Technology through Production and Use, Boulder; University Press of Colorado Delgado, Raack S., Risch, R. 2009 Towards a systematic analysis of grain processing technologies. In Araujo, M. de & Clemente, N. (eds), Recent Functional Studies on Non-flint Stone Tools: Methodological Improvements and Archaeological inferences, Lisboa 17 Dubreuil, L. 2001 Functional Studies of Prehistoric Grindingstones, A Methodological Research, Bulletin du Centre de recherche français à Jérusalem; numéro 9, pp. 73–87 Dubreuil, L. 2004 Long-term trends in Natufian subsistence: a use-wear analysis of ground stone tools. Journal of Archaeological Science 31:16: 13–29 Filipović, B., Lazić, M., Sekulović, B., Krunić, O., Jevtović, B. 1999 Elaborat o zaštiti izvorišta mineralnih i termomineralnih voda Vrnjačke Banje, Fakultet za Rudarstvo i Geologiju, Beograd: 8–10 Geozavod 1986 Elaborat o rezervama mineralnih i termomineralnih voda Vrnjačke Banje, Institut za hidrogeologiju i geološka istraživanja, Beograd: 11–18 Gočanin, M. 1933 Prilog za geološko petrografsko planine Goča i okoline; Geološki anali Balkanskog poluostrva, Geološki zavod Univerziteta u Beogradu, Beograd: 161 Kovačević, T. 2010 Goč i Podgorina, Monografija, PMF, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad: 25 Miller, H., M.-L. 2007 Archaeological Approaches to Technology Miljković, Lj., Kovačević, T. 2001 Vrnjačka reka – reljefne karakteristike sliva; Zbornik radova Instituta za Geografiju br. 31, Univerzitet u Novom Sadu, PMF, Institut za Geografiju, Novi Sad: 14–22 Perišić, S. 1984 Predmeti od kosti, roga i kamena. Zbirke i legati XIII. Beograd: Muzej grada Beograda Pešterac, N i Natervić, Lj. 1970 Geološke i hidrogeološke karakteristike područja Vrnjačke Banje, studija, Geosonda, Beograd Pawlik, F. A. 2007 Analysis of Two Polished Stone Adzes from Ille Cave at El Nido, Palawan Island, Philippines; Philippine Archaeologz online reports; No 9: 8 Pritchard-Parker, M. A. and Torres J. A. 1998 Analysis of experimental debitage from hammerstone use and production: implications for ground stone use. Lithic Technology 23 (2): 139–46. Ристић-Опачић, Ј. 2005 Типографско хронолошке карактеристике насеља винчанске културе на територији Србије, Гласник Српског археолошког друштва 21, Београд 80–88 Selley, C.R., Cocks, M.R.L., Plimer R.I. 2005 Encyklopedia of Geology, Volume V, Elsevier academic press, E-books: 141 Semenov, S. A. 1976 PREHISTORIC TECHNOLOGY, an experimental study of the oldest tools and artefacts from traces of manufactures and wear, London 124–129 54

Видан Димић

Srejović, D., Jovanović, B. 1957 Pregled kamenog oruđa i oružja iz Vinče, Arheološki vesnik 8/3–4: 261–263 Srejović, D., Jovanović, B. 1957 Pregled kamenog oruđa i oružja iz Vinče, Arheološki vesnik 8/3–4 Stevanović, P. S. 1939 Vrnjačka Banja, Geološki sastav terena, poreklo, pojavljivanje i sastav mineralnih voda, Beograd: 17 Валовић, С. (1983) Неолитско насеље у Ратини и његво место у винчанском културном комплексу, Зборник Народног музеја XIII, Чачак 41–44

Анализа глачаног и абразивног каменог оруђа са локалитета Лађариште код Врњачке бање

Vidan Dimić Summary ANALYSIS OF POLISHED AND ABRASIVE STONE TOOLS FROM THE LADJARIŠTE SITE NEAR VRNJAČKA BANJA The archaeological research at the Ladjarište site conducted from 1987 to 1990 is, in addition to some smaller reconnaissance activities, the only serious project connected with the prehistoric archaeology carried out in the territory of Vrnjačka Banja. The archaeological excavations at this site, reconnaissance of the terrain as well as the purchase of an archaeological collection from collector M. Crnoglavac have resulted in establishing the significant holdings of stone artеfacts which adds to the general picture of the Late Neolithic period in this region. The collection of polished and abrasive stone tools from Ladjarište has 157 specimens and is nowadays kept in the Local Heritage Museum in Vrnjačka Banja. According to the functional-typological analyses, the largest category of polished tools is the tools with a cutting edge (68%), with a special accent on adzes (51%) that make more than half of the total number of large stone tools (Fig. 12). Unlike these, the percentage of tools with abrasive properties is low (8%). Traceological analyses of polished stone material from Ladjarište have indicated the already established patterns of specific damage in certain categories of tools (Fig. 16–22). Thus, the cutting edges of the typologically determined axes show slanting parallel and irregularly arranged furrows both on their dorsal and ventral sides, whereas the adzes are characterized by parallel furrows normal to the straight line of the cutting edge on its dorsal side, and there are also some specimens which show the same markers on the ventral side. It has been established that certain tools have dual or mixed traces, while on some specimens repeated chipping and changing of the shape and function of a tool are clearly noticeable. Such a situation leads to the conclusion that a certain number of tools, depending on the type and level of damage in their primary function, had a secondary use or was recycled due to the lack of suitable raw material or rational consciousness (Fig. 23). The raw materials used for making these tools were exploited from the deposit in the closest vicinity of the site and they mostly represent the geological basis of the Vrnjačka Banja region. The use of “light white stone” (60%) as the main raw material for making tools with a cutting edge is remarkable, while sandstone (27%) was used both for making polished tools and for the tools with abrasive properties. The presence of igneous and metamorphic rocks was also established in the polished material, but their use was considerably smaller than the previously mentioned ones. As for the “light white stone” from Ladjarište, according to the analysis of petrological preparations, it was shown that it was most probably magnesite with different degrees of silification and chemical siliceous rocks. Its colour is yellowish to off-white, at the fracture completely white, powdery to compact. It is most often made of microcrystalline quartz which forms accumulations, sometimes nests if it is coarse-grained. In the rock mass, there occur accumulations of cryptocrystalline to earthy mineral which, by its optical properties, corresponds to a carbonate, most probably magnesite. The presence of chalcedony in the structure is also possible, which should be checked by detailed analyses. Impregnations of little limonite are also present and they indicate that the rock used to contain iron that oxidized probably because of atmospheric agents (Fig. 6). The level of silification is different and varies from tool to tool. Most frequently, silica is not uniformly distributed in the structure of the artefact. A higher degree of silification certainly improves the technical characteristics of the tool, so that they are made of several silified pieces of raw material, which is harder, tougher and more resistant to wear. In some cases, silification is developed to such an extent that the rock is macroscopically most similar to chert. All characteristics of the tools made in the final phases of the Vinča culture at the sites of the Šumadija basin were noticed by the analysis of polished and abrasive stone tools from Ladjarište.

Предраг Радовић Народни музеј Краљево

Бронзанодопска некропола Горело Поље у Милочају код Краљева: анализа спаљених људских остатака

Апстракт: У раду су представљени резултати антрополошке анализе спаљеног остеолошког материјала из пет урни са локалитета Горело Поље у селу Милочај код Краљева, који је археолошки датован у млађу фазу средњег бронзаног доба. Полна припадност и прецизнија биолошка старост индивидуа нису могле бити одређене са сигурношћу, што је последица лоше очуваности и високог степена фрагментације материјала. Сахране одраслих или јувенилних индивидуа су потврђене у оквиру материјала из три урне (урне 1, 2, 3, а можда и урна 4), а једна (урна 5) је садржала остатке детета. Број сахрањених индивидуа је мали. Боја свих спаљених фрагмената индицира високу температуру оксидације. Од потенцијалних патолошких промена, уочена је порозност костију неурокранијума индивидуе из урне 2. Мрља бакарног оксида на фрагменту дуге кости из урне 3 можда индицира присуство металних прилога у оквиру гробног инвентара, што раније није потврђено археолошки. Комад спаљене животињске кости из урне 1 можда такође чини део гробног прилога, али су и друга објашњења (кост као гориво) могућа. Кључне речи: бронзано доба, урне, спаљeни остеолошки материјал, антрополошка анализа. Археолошка истраживања на локалитету Горело Поље у селу Милочај код Краљева су обављена 1969. године у организацији Народног музеја и Завода за заштиту споменика културе из Краљева. Том приликом је истражен објекат који је садржао урне са спаљеним људским остацима. Иако је иницијално објекат окарактерисан као хумка, Дмитровић (2011) сматра да је пре у питању равна некропола. Типолошке карактеристике керамичких судова и детаљи погребног ритуса упућују на млађу фазу средњег бронзаног доба, као и на тесне везе са параћинском културном групом (Дмитровић, 2011). Ради што потпуније интерпретације некрополе, у овом раду су представљени и резултати антрополошке анализе спаљеног остеолошког материјала. Материјал и метод Истражен је остеолошки садржај пет урни, који је из реципијената издвојен још током самих ископавања. Одвојено су измерени кранијални и посткранијални остаци. Идентификовани су специфични морфолошки елементи скелета. Међу спаљеним остацима, минимални број индивидуа је утврђен провером дуплирања скелетних елемената.

Процене пола и индивидуалне старости на основу спаљених скелетних остатака су врло непоуздане, што је свакако условљено великим степеном фрагментације, као и морфолошко-хемијским променама остатака (Mays, 1998). Методологије за утврђивање пола и индивидуалне старости углавном су дефинисане за примену на релативно комплетним, инхумираним скелетним остацима; примена ових метода на спаљеним скелетним остацима није потпуна – она може ретко пружити јасну информацију о полу (у случају очуваности посебно релевантних морфолошких региона скелета) и пружа само једну генерализовану слику о старости индивидуе. За одређивање старости индивидуа посматрали смо релативну робусност скелетних фрагмената, осификацију епифизно-дијафизних окрајака дугих костију (Scheuer and Black, 2000), фузију прстенастих епифиза кичмених пршљенова (Albert et al., 2010) и облитерацију лобањских сутура (Meindl and Lovejoy, 1985); за одређивање пола користили смо морфолошке параметре (Ferembach et al., 1980). Резултати Урна 1 Спаљени скелетни остаци минимум једне индивидуе. Материјал се састоји од кранијалних фрагмената тежине 34 г (дужине 10–50 мм), 219 г посткранијалних фрагмената (од чега 163 г има дужину преко 15 мм, а 56 г мању од 15 мм). Од анатомски препознатљивих фрагмената идентификовали смо фрагменте неурокранијума са шавовима, делове глава хумеруса и фемура, део дисталне епифизе хумеруса, део врата фемура, дистални окрајак прве метатарсалне кости. Генерална кортикална дебљина спаљених фрагмената индицира одраслу или јувенилну индивидуу. Очувани фрагменти неурокранијума показују да облитерација сутура није била отпочела у тренутку смрти индивидуе. У оквиру материјала смо открили и спаљени окрајак животињске кости (слика 1). У одвојеној кеси из исте хумке налазе се три фрагмента дијафизе дугих костију (дуги 25–16 мм) и комади угљенисаног дрвета откривени на спалишту под урном 1. Урна 2 Спаљени скелетни остаци минимум једне индивидуе. Ова урна бележи највећу количину спаљених фрагмената са локалитета; сачувано је 108 Г кранијалних (дужине до 47 мм) и 512 г посткранијалних остатака (дужине до 85 мм). Кранијално су очувани углавном фрагменти пљоснатих костију неурокранијума; идентификовани су фрагменти десне темпоралне кости (гленоидна фоса, мастоидни наставак) и фрагмент сфеноидалне кости (укључује птеригоидни канал и фосу). Међу посткранијалним остацима, идентификовани су фрагменти тела дугих костију удова (фемура, тибије, фибуле, хумеруса, улне, радијуса), ребара. Од анатомски карактеристичних елемената треба још напоменути: дистални фрагмент гленоидалне фосе леве скапуле, дистални фрагмент метафизе десног радијуса, пет фрагмената тела кичмених пршљенова, фрагмент аксиса (слика 2 д), проксимални окрајак десног фемура (слика 2 б) и ацетабулума, фрагмент десне пателе (слика 2 г), делове артикуларних површина фемура/хумеруса, дистални део леве фибуле са артикуларном површином. Није било морфолошких елемената за јасно одређење одредбу пола; ипак, облик мастоидног наставка и јасно дефинисана супрамастоидна креста (слика 2 а) упућују на мушки пол. Очувани фрагмент десног фемура показује комплетну 58

Предраг Радовић

Слика 1. Фрагмент спаљене животињске кости из урне 1

Слика 2. Неки идентификовани фрагменти из урне 2: мастоидни наставак (а), врат и глава фемура (б), делови тела кичмених пршљенова која показују срастање прстенастих епифиза (в), патела (г), део аксиса (д)

Слика 3. Фрагмент дуге кости из урне 2, са могућим палеопатолошким променама Бронзанодопска некропола Горело Поље – Aнализа спаљених људских остатака

осификацију епифизе главе фемура, што упућује на старост преко 12–16 година (за жене) и преко 14–19 (за мушкарце) (Scheuer and Black, 2000). Очувани фрагменти тела пршљенова показују фузију прстенастих епифиза (слика 2 в), што указује на особу у раном зрелом добу или старију (Albert et al., 2010). На кранијалним фрагментима нисмо запазили облитерацију сутура. Запажена је појава повећане порозности ектокранијалне ламине фрагмената костију неурокранијума (окципитална сквама и паријеталне кости) (слика 3). Овакве промене могу бити непатолошке, односно нормалне варијације за дату популацију, или патолошке – последица метаболичких поремећаја (анемија, скорбут и рахитис), инфекције или канцера (Roberts and Manchester 2005: 23; Ortner 2003: 55). Међутим, степен фрагментације скелета онемогућава успостављање ближе дијагнозе. Урна 3 Спаљени скелетни остаци минимум једне индивидуе. Очувано је 14 г фрагмената (дужине 10–37 мм) и 171 г посткранијалних фрагмената (дужине 9–47 мм). Кости лобање су очуване у виду мањих фрагмената пљоснатих костију неурокранијума; очуван је фрагмент сфеноидалне кости који укључује део синуса и десни foramen rotundum. Највећи део посткранијалних остатака отпада на делове дијафиза дугих костију; идентификовали смо делове фемура, тибије и хумеруса. Такође су очувани мали фрагменти зглобних површина. Није било довољно елементата за прецизније утврђивање пола и биолошке старости индивидуе. Међутим, може се рећи да робусност очуваних фрагмената дугих костију упућује на одраслу или јувенилну индивидуу. Такође, наглашено развијена linea aspera може бити последица полног диморфизма, односно, могуће је да се ради о индивидуи мушког пола. Важно је напоменути присуство плавичасте мрље на фрагменту дуге кости (могуће хумеруса), која је највероватније настала као последица оксидације предмета израђеног од легуре са бакром (слика 4). Урна 4 Спаљени скелетни остаци минимум једне индивидуе. Очувано је 41 г посткранијалних фрагмената (дужине 2–45 мм, од чега 25 г има дужину већу од 15 мм, а 16 г мању од 15 мм), претежно дијафиза дугих костију. Препознатљиви су само мали фрагменти артикуларних глава хумеруса/фемура. Могуће да је у питању одрасла или јувенилна индивидуа (судећи према робусности појединих фрагмената) али не можемо то потврдити са сигурношћу. У оквиру материјала открили смо и мањи број комада угљенисаног дрвета. Урна 5 Фрагменти скелета минимум једне индивидуе, могуће детета (infans). И ако узмемо у обзир смањивање скелетних фрагмената на високим температурама, фрагменти су исувише танки и малих димезија да би представљали делове одрасле индивидуе (слика 5). Присутно је 8 г кранијалних фрагмената (дужне 5–20 мм) и 7 г посткранијалних фрагмената (дужине до 15 мм).

Предраг Радовић

Слика 4. Плавичаста мрља на фрагменту дијафизе дуге кости из урне 3

Слика 5. Остеолошки материјал из урне 5 (десно су кранијални, а лево посткранијални фрагменти) Бронзанодопска некропола Горело Поље – Aнализа спаљених људских остатака

Температура спаљивања Боја спаљених костију представља добар индикатор температуре ломаче. Материјал из свих гробова на Горелом Пољу има белу боју, што упућује на високу температуру оксидације, преко 600°C према Холдену и сарадницима (Holden et al., 1995), односно oко 900°C или више, према вокеру и сарадницима (Walker et al., 2008). Као последица излагања високим температурама, кости показују промене у обиму (смањене су) и у облику (фрагменти дугих костију се криве). Губљење течности такође доводи до пуцања кости; на дугим костима смо идентификовали комбинацију трансверзалних и лонгитудиналних пукотина, а на пљоснатим костима неурокранијума уочили смо и деламинацију (одвајање ламина пљоснатих костију неурокранијума). Модел пукотина на костима указује на спаљивање „живе” кости, највероватније комплетних тела покојника (Миладиновић-Радмиловић, 2009). Закључак Анализа гробних садржаја са локалитета Горело Поље је указала на сахрањивање одраслих или јувенилних индивидуа (урне 1, 2, 3, могуће и 4) и деце (урна 5). Наглашена фрагментација и претежно бела боја скелетних остатака указује на релативно високу температуру ломаче. И поред тога што је оштећење урни вероватно довело до расипања остеолошког материјала, можемо рећи да је забележена тежина скелетних остатака релативно мала. Ова чињеница, као и одсуство веће количине угљенисаног дрвета у материјалу, упућује на закључак да је само мала количина скелетних остатака била (селективно) прикупљена са ломаче и похрањена у урне (Mays 1998: 223). Плавичаста оксидациона мрља (бакарни оксид) на фрагменту кости из урне 3 може представљати посредно сведочанство о присуству металног предмета (бронза или бакар) уз тело покојника. То је значајно будући да метални предмети нису представљали део гробног инвентара (Дмитровић 2011: 31). Фрагмент спаљене животињске кости је доспео у материјал урне 1 или као део прилога (месо) или је животињска кост коришћена као гориво за ломачу.

Предраг Радовић

Библиографија Albert, M., Mulhern, D., Torpey, M. A., Boone, E., 2010. Age estimation using thoracic and first two lumbar vertebral ring epiphyseal union. Journal of Forensic Sciences 55 (2): 287–94 Дмитровић, К., 2011. Некропола из бронзаног доба на локалитету Горело Поље у селу Милочај код Краљева. Наша прошлост 11: 31–4. Ferembach, D., Schwidetzky, I., Stloukal, M., 1980. Recommendations for age and sex diagnosis of skeletons. Journal of Human Evolution 7: 517–549 Holden, J.L., Phakey, P.P., and Clement, J.G., 1995. Scanning electron microscope observations of incinerated human femoral bone: A case study. Forensic Science International 74: 17–28 Mays, S., 1998. The Archaeology of Human Bones. London: Routledge/English Heritage. Meindl, R. S., Lovejoy, C. O., 1985. Ectocranial suture closure: A revised method for the determination of skeletal age at death based on the lateral-anterior sutures. American Journal of Physical Anthropology 68: 57–66 Миладиновић-Радмиловић, Н., 2009. Прилог методологији антрополошке обраде спаљених коштаних остатака. Саопштења XLI: 7–23 Roberts, C., Manchester, K., 2005. The Archaeology of Disease (3rd Еd.). Suttton Publishing Limited. Scheuer, L., Black, S., 2004. The Juvenile Skeleton. Elsevier Academic Press. Ortner, D. J., 2003. Identification of Pathological Conditions in Human Skeletal Remains (2nd Ed.). Washington, DC. Walker, P. L., Miller, K. M. D., Richman, R., 2008. Time, temperature and oxygen availability: an experimental study of the effects of environmental conditions on the color and organic content of cremated bone. Pp. 129–136 in: Schmidt C. W. and Symes S. A. (eds.) The analysis of burned human remains. Academic Press, Elsevier. Predrag Radović Bronze Age necropolis Gorelo Polje in Miločaj near Kraljevo: the analysis of burned human remains

Бронзанодопска некропола Горело Поље – Aнализа спаљених људских остатака

Predrag Radović Summary The Bronze Age Necropolis Gorelo Polje at Miločaj near Kraljevo: Analysis of Burned Human Remains The 1969 archaeological excavations at the Gorelo Polje site, located at Miločaj near Kraljevo (Central Serbia), yielded urns containing burned human remains. The site was archaeologicaly dated to the later phase of the Middle Bronze Age. Due to the high level of fragmentation of the remains, we were not able to estimate the age and sex of the individuals with certainty. However, there are morphological indications which suggest the presence of juvenile or adult individuals - graves No. 1, 2 (Fig. 2), 3 and possibly 4 - and children - grave No. 5 (Fig. 5). The morphology of the fragmented temporal bone (Fig. 2a) seems to indicate male sex for the individual from grave No. 2; the development of linea aspera could suggest male sex for individual from grave No. 3. The amount of the burned bones in the urns was very small (ranging from 620 g to 15 g). This, combined with the apparent absence of large amounts of charcoal, suggests that the bone was selectively picked up from the pyre in antiquity prior to the burial. The colour of burned fragments was predominantly white, indicating a high oxidation temperature (above 600 - 900°C). Possible pathological lesions (increased bone porosity) were observed in the flat bones of the neurocranium of the individual from grave No. 2 (Fig. 3). Copper oxide stains on a fragment of a long bone (grave No. 3, Fig. 4) may indicate the presence of metal items in the grave inventory; this could be significant, since no metal items were found during the archaeological excavations. A piece of burned animal bone found in grave No. 1 (Fig. 1) may belong to grave goods, but other explanations (bone as fuel) are also possible.

Радиша Жикић

Републички завод за заштиту споменика културе, Београд

СКИДАЊЕ ФРЕСАКА И ОТКРИЋЕ НАТПИСА ИЗМЕЂУ СЛОЈЕВА ФРЕСКО-МАЛТЕРА У ЖИЧИ

Апстракт: У раду су приказани сви негативни фактори, који су претходили стручној одлуци о неминовности привременог скидања делова зидног сликарства, поступак њихове обраде и враћање. Током обраде, неочекивано су пронађена два фрагмента натписа између слојева фреско-малтера. Могућности очувања тих натписа и све околности које су условљавале стручна опередељења за коначно решавање ових проблема део су овог рада. То је резуртирало тиме да је један фраг– мент са натписом раслојен и сачуван у негативу на посебно припремљеној подлози, док је други било неизводљиво раслојити. Кључне речи: Скидање фресака, методе, фреско-малтер, обрада, откриће, натписи УВОД Од времена настанка храмовна црква Св. Спаса имала је веома бурну историју коју су пратила различита ратна и друга разарања. Земљотреси су били и остали стална појава, често са разорним дејствима. Понекад их је у једном веку бивало и више од четири разорних размера, не рачунајући оне слабијег интензитета.1 Било је и других облика разарања о којима су писали стари хроничари, а данас то у својим стручним текстовима цитирају многи аутори. Обично се наводи да су насилне бугарске и куманске војске пљачкале и рушиле храмове у Србији те тако и жички храм.2 Пустошења, пљачкања, разарања, што људском руком, што тектонским активностима тла испод храмовног здања, цркву нису заобилазила. Тако је од периода настанка, остајала без сводова а преостали живопис у њој бивао је дуго изложен свим временским непогодама и деструкцијама. Све ове појаве, за протеклих осам векова постојања, уништиле су у више наврата већи део грађевине и већину зидних слика у њој. Познато је да су прве интервенције у циљу поправке изведене још крајем 13. и почетком 14. века, када се указала потреба, вероватно након великих разарања цркве и живописа у њој. Први организовани сликарско-конзерваторски радови на зидним фрескосликама у Жичи извођени су 1968. године.3 Ови радови су представљали прву праву санацију зидног фреско-живописа након вишевековних оштећивања. Године 1987. дошло је до разорног земљотреса у копаоничком крају, што је поново узроковало бројна оштећења на храму и зидном живопису. Од 1988. године поново су извођени сликарско-конзерваторски радови на интервентној санационој заштити зидних фреско-слика и покривању свих унутрашњих празних зидних површина двослојним декоративним малтером.

1 Жикић, Радиша, Фреске у Жичи након земљотреса, ГЛАСНИК ДКС, бр. 35. Београд, 2011, 122–125. 2 Кашанин, Милан, Бошковић, Ђурђе, Мијовић, Павле, Жича историја архитектура сликарство, Београд 1969, 26. 3 Живковић, Бранислав, Конзерваторски радови на живопису манастира Жиче, РАШКА БАШТИНА 1.,Завод за заштиту споменика културе, Краљево 1975, 269–272.

Сликарско-конзерваторске интервенције које су предузимане одмах након дијагностицирања имале су карактер превентивних и интервентних радова. Било је неопходно скинути и дислоцирати део зидних фреско-слика из прве зоне око североисточног пиластра да би се ослободио део зидова за извођење грађевинске статичке санације. У јесен 1990. год. у склопу интервентних радова извршене су припреме и скинут део зидних слика са тог дела грађевине површине око 25 м². Ове зидне фреско-слике су затим појединачно обрађиване, консолидоване, и након грађевинске санације објекта 1991. год. враћене на своја пређашња места на зиду у првој зони. О СКИДАЊУ ЗИДНИХ СЛИКА

4 ICOMOS-ови принципи о скидању и преносу зидних слика ратификовани су на 14. Генералној скупштини ICOMOS-a у Викторија Фолсу, Зимбабве, 2003. године. Превела Сања Кесић Ристић. „Ове радње су, дакле, оправдане само у екстремним случајевима, када ниједна опција третмана in situ није могућа. Уколико дође до такве ситуације, одлуке које укљичују скидање и пренос треба увек да донесе тим стручњака, а не појединац који изводи конзерваторске радове. Скинуте слике би требало вратити на оригиналну локацију кад год је то могуће”. 5 Жикић, Радиша, op. cit., 122–125.

У рестаураторској пракси скидање зидних слика није реткост нити новина. Такви поступци примењивани су и раније а примери су веома бројни. Према степену очуваности, локацијским карактеристикама у окружењу и одликама доњих слојева одређује се и методологија поступања. Поред тога, значајна је и сама величина зидне слике, или више њих. Ако је слика великих димензија, онда се мора поделити на два или три дела и скидати део по део. Бројни су и различити разлози који доводе до одлуке да се један део зидних слика скине са свог места на зиду на коме су давно настале и пренесе на другу нову зидну површину, или након санације зидова поново врати на своје место. Други разлози могу довести до одлуке да се на скинутој зидној слици примени поступак транспозиције на мобилни носач, те се тако и промени њена категорисана темељна физичка одлика, односно, да од непокретног културног добра постане покретно добро, које као такво може бити преношено и излагано у музејско-галеријским условима и др. Да би се размишљало о скидању и дислоцирању, или пак поновном враћању скинутих зидних слика, неопходно је да за то постоје ваљани, односно оправдани разлози. Елементарне непогоде, поплаве, клизишта, земљотреси и др. утичу директно на нестабилност грађевине која на својим зидовима носи зидне слике. Ови деструктивни утицаји директно преносе своје дејство на зидне слике, стварајући на њима мања или већа оштећења. Све ово може утицати на брзину доношења одлуке за хитром реализацијом спасоносних решења. Обично у таквим приликама одлука о скидању појединих или пак свих зидних слика је уједно и одлука за њихово очување, јер им у противном предстоји оштећивање или потпуно уништење. За овакве одлуке се опредељује увек у складу са IKOMOS-овим конвенцијама за ову врсту радова.4 Постоје бројни примери када је скидање зидних слика било једино могуће решење. Такав пример је и овај о коме је реч, заправо о делу фреско-слика из Цркве Св. Спаса у Манастиру Жича, које су због статичке нестабилности дела храмовне грађевине, морале да буду скинуте са зида. Заправо, велика нестабилност североисточног дела грађевне са пиластром, указивала је на прогресивно напредовање деструктивних активности унутар зидне масе, нарочито видљиве у нивоу прве зоне на зидном живопису. У току грађевинских санационих радова на Цркви Св. Спаса, извођених током 1990. год., две године након разорног земљотреса5 степен одвајања фреско-малтера са сликаним слојем је прогресивно растао. Ова појава је нарочито била изражена у зонама старих пукотина, вертикално и дијагонално усмерених, чији се обим простирао читавом дебљином зидова. С тим у вези се мора истаћи да свако, па и најмање кретање у маси зидова директно утиче и на стање зидних слика. Минималном променом положаја, зидна маса утиче на стварање подклобучења и других појава на зидним сликама. Такве промене, као што су нпр. слегање зидова и сабијање волумена, зидна слика није у могућности да прати, те долази до пукотина. Када се делови зидне масе раздвајају, јављају се пукотине, док подклобучења настају када се зидне масе сабијају, а до дробљења по пукотини долази када се оне мимоилазе. Све ове појаве било је могуће наћи као примере на зидним сликама Цркве Св. Спаса. 66

Радиша Жикић

Подклобучења на зидним сликама ширила су се и достизала велике размере док се активни процес деструкције више није могао превентивно зауставити. Могућност отпадања одвојених делова зидних слика условљавала је предузимање хитних сликарско-конзерваторских интервенција. Било је неопходно организовати и опсежне припреме за скидање тј. дислоцирање дела зидних слика. Одлуку о овоме донела је вишечлана стручна комисија која је била опредељења да се део зидних слика скине што пре методом “di stacco”6, односно, да се скине сликани фреско-слој заједно са свим слојевима малтерне подлоге до зида носача. Одлука о скидању било је изнуђена растрешеном структуром северног олтарског пиластра и дела зида око њега. Веома лоша статика овог пиластра угрожавала је стабилност читаве грађевине. Скидањем одређеног броја зидних слика са површина нестабилних зидова омогућена је истовремено консолидација растрешених зидних слика и архитектонско презиђивање свих нестабилних делова зидне масе око тог олтарског пиластра. Успостављањем потпуне стабилности зидног језгра и пиластара презиђивањем заустављени су сви негативни фактори физичке деструкције и створени услови за враћање скинутих и обрађених зидних слика на њихово првобитно место. ПРИПРЕМНИ РАДОВИ ЗА СКИДАЊЕ ЗИДНИХ СЛИКА Сликани слој на фрескама, на којима су вршене пробе за скидање и њихово привремено дислоцирање, имао је различита својства. Пракса је да се пре почетка скидања зидних слика изврше пробна истраживања а понегде и пробна скидања. Тако је у Манастиру Добрићеву пре почетка систематског скидања зидних слика прво изведено пробно скидање живописа са циљем добијања јасније слике о проблемима који могу настати у току тог процеса.7 У Жичи међутим, на појединим деловима, парцијално, сликани слој је био нестабилан, са раслабљеним везивом, тако да је на тим местима било неопходно извршити фиксирање бојеног слоја како би се у потпуности сачувао. Ова консолидација бојеног слоја омогућила је несметано вршење одређених интервенција без ризика. Фиксирање је изведено 2% раствором паралоида Б–72. Након завршетка процеса везивања унутар сликаног слоја, уклоњен је само спољашњи слој неангажованог фиксатива са површине зидне слике, тј. са сликаног слоја. У припремне радове за скидање и дислоцирање зидних слика са зида носача спада и размашћивање површина бојеног слоја. Ова интервенција је извођена у две етапе: помоћу благог раствора винске киселине и раствором говеђе жучи. Циљ је био да се размашћивањем растворе и уклоне све евентуалне масноће са површина сликаног слоја како би се омогућило потпуно пријањање лепка (колете) која је формирана на бази воденог раствора. Све нечистоће са површина сликаног слоја уклањане су механичким и хемијским поступком. Оштећења на сликаном слоју, тј. на фреско-малтеру већих димензија било је неопходно попунити до нивоа сликаног слоја да би се везивна моћ лепка распоредила подједнако преко читаве површине. Попуњавање је извођено ревирзибилним малтером сачињеном на воденој бази у мешавини карбоксил- метил целулозе са кредним пуниоцем. Након завршених припремних радова на зидним сликама предвиђеним за скидање, извршене су и друге припреме, материјала, алата и прибора за рад. Код избора методе која би се применила при скидању зидних слика, пресудни утицај имао је и скуп технолошких особености свих фаза радова након скидања зидних слика, као и њихово претходно анализирано стање. На основу тих показатеља и резултата тестирања, одабрана је метода скидања помоћу анималне колете. Ова метода је веома стара, потиче још из времена ренесансе у Италији а коришћена је успешно у пракси приликом многих интервенција дислоцирања зидних слика до данас. Поред тога ова метода је одабрана и зато што је доказаСкидање фресака и откриће натписа између слојева фреско-малтера у Жичи

6 https.www. Cathleen Hoeniger , ”The Art Requisitions by the French under Napoléon and the Detachment of Frescoes in Rome, with an Emphasis on Raphael”, CeROArt [En ligne], consulté le 20 mai 2013. Метода за одвајање зидне слике била је испробавана у Риму још у време ренесансе, када древни метод ”di stacco” помињу Плиније и Витрувије. Ђорђо Васари је забележио како је овај метод коришћен 1564. године на фрескама светих отаца од Ботичелија у Фиренци. 7 Кајмаковић, Здравко, Пренос манастира Добрићево, „Наше старине” бр. XI, Завод за заштиту споменика културе СР Босне и Херцеговине, Сарајево, 67–87, 1967.

но њено вишевековно успешно коришћење и дозвољава одређене модификације, како самог анималног везива, тако и појединих материјала другим, са погоднијим карактеристикама од претходних. Такође, код избора методе, пресудно су утицала ревирзибилна својства одабраног везива. Основни састав ове колете је композиција туткала, желатина, винског сирћета и воде. Додатне делове ове емулзије чине: стипса, соли говеђе жучи, пчелињи мед и натрибензоат као емулзиони конзерванс. Модификација овог везива огледа се у редоследу употребе и припреме одређених компоненти, нпр. убрзано бубрење туткала се одвија у киселој бањи сирћетног раствора. Ранија пракса познаје дужи процес, јер се бубрење одвијало у чистој води а друге компоненте су додаване тек након бубрења. Побољшање је остварено и увођењем у раствор соли говеђе жучи, које имају функцију размашћивања тј. разлагања евентуалних масноћа и натрибензоата као конзерванса, чиме се од напада микроба штите све органске компоненте у везиву. Модификацијом везива, побољшана су и нека његова својства и смањено време потребно за његово припремање. За први, други и трећи слој текстилне оплате у функцији арматурних ојачања коришћена је медицинска стерилна памучна газа сечена на димензије 20 х 20 цм. Употребом ове газе уместо платна, омогућено је брже сушење слојева анималне колете, с обзиром на специфична својства која чине преплетаји, одговарајућа нумеричка вредност памучних нити и лумен природног влакна који омогућава бољу хигроскопност тканине а тиме и боље упијање везива. Стаклена тканина, која је коришћена као четврти и завршни арматурни слој преко површина сликаног слоја, односно, преко трослојне арматурне површине, није сечена већ је коришћена у индустријској ширини од 60 цм. На опредељење за коришћење ове тканине у функцији завршног арматурног слоја утицала су њена својства: висока отпорности на хабање и кидање, веома ниска хигроскопност тј. апсорбцијска способност унутар нити и отпорност на физичке промене. Као посебно погодне карактеристике могу се истаћи: одговарајућа нумеричка вредност стаклених нити исте дебљине потке и основе, одговарајући преплетај платна и густина ткања. Носачи, који су за сваку зидну слику посебно прављени, да на себе прихвате скинуту зидну слику велике тежине, морали су да буду тако конструисани да њихова површина у исто време прати рељефност те слике. Конструкција носача била је изведена од дрвених елемената и перфорираних лесонит плоча. Њихова мобилност била је такође још у функцији носача за скидање зидне слике, током транспорта, обраде све до поновног враћања на зид. Топла, добро укувана колета наношена је флах и облим четкама на припремљену подлогу, тј. на лице зидне слике, тако да је сваки квадратни милиметар и свако удубљење било покривено овим везивом. Површина наношења била је ограничена величином припремљених комада памучне газе квадратног облика, које су претходно исечене на димензије 20 х 20 цм. Наношење ових газа одвијало се у хоризонталном смеру, од горњег десног угла, према горњем левом углу слике надоле, са преклопима који су захватали од 2 до 3 цм. Сваки новоформирани арматурни слој је након потпуног сушења прекриван новим. За завршни, четврти слој коришћена је стаклена тканина фабричке ширине. Након сушења свих слојева, изведено је котирање тачака одређених помоћу нивелмана, које су биле у функцији тачног враћања скинутих зидних слика на њихова пређашњa местa. Током припремних фаза радова за скидање зидних слика и у току непосредног процеса скидања, било је више негативних утицаја и то за све време трајања радова. Сви прозорски и други отвори били су отворени и несметано омогућавали појачано присуство влаге и других спољашњих утицаја. Истовремено, паралелно су извођени и груби грађевински радови на архитектонској санацији цркве. Они су стварали константну присутност великих количина прашине и директно утицали на ометање деликатних сликарско-конзерваторских радова. Ограниче68

Радиша Жикић

но време за извођење ових радова током новембра и спољашњи погоршани метео услови онемогућавали су потпуно елиминисање присуства влаге, што је директно утицало на квалитет процеса скидања зидних слика. СКИДАЊЕ ЗИДНИХ СЛИКА Прва етапа физичког одвајања изведена је сечењем по ивицама тј. по средини граничне бордуре која дели композиције зидних слика једне од других. Сечење слоја фреско-малтера извођено је резањем по бордури до нивоа зида носача управно усмереним положајем секача (длета или тестере). Код појединих композиција није било потребно сечење будући да су исте већ биле одвојене од других композиција у облику фрагмената. Пре почетка одвајања фреско-слике и фреско-малтера од зидне подлоге, због примене делимично модификоване методе „di stacco”, претходно су израђене неке алатке у облику длета и копаља према задатим димензијама зидне слике коју треба скинути. Приликом механичког одвајања, поред длета која су била посебно припремљена, коришћени су и електрични апарати који производе механичке вибрације, гумени чекићи и дрвени чекићи обложени кожним јастуцима са амортизујућом испуном од филца. Комбинованом употребом свих наведених алата и помагала, уз симулацију вибрација на фреско-малтеру, одвајање се одвијало поступно, док је на појединим местима оно било неједнако, јер су везе између зида носача и фреско-малтера биле различите јачине. Након потпуног одвајања са зида, зидна слика је са својим носачем из вертикалног положаја спуштена у хоризонтални, са полеђином фреско-малтера окренутим нагоре. ОБРАДА СКИНУТИХ ЗИДНИХ СЛИКА Фрагмент сликаног сокла са радном ознаком А-И-I-1 налази се у првој зони на олтарском делу североисточног пиластра. Као и други фрагменти зидних слика на том делу грађевине, био је у програму за скидање, ради грађевинске санације нестабилног пиластра. Након скидања и складиштења, уследила је, по програму током наредне радне сезоне, и обрада полеђине свих скинутих зидних слика. Денивелација фреско-малтерног слоја у ствари је обрада скинуте зидне слике са полеђине, која се изводи механичким поступком истањивања. Овим поступком се уклања део по део слоја фреско-малтера са полеђине фрагмента, како би се постепено његов ниво спустио на дебљину 5–8 мм. Смањивање дебљине фреско-малтера са полеђине обрадом условљено је потребом да се његови раслабљени делови кроз истањени слој боље консолидују, и дају простора за постављање и надоградњу арматурних слојева. Пре почетка обраде врши се мерење укупне дебљине скинутог фрагмента како би се направила подела за све планиране надоградње и апликације, имајући у виду и дебљине малтерних слојева за враћање на зид. Приликом обраде фрагмената са њихове полеђине, сви уклоњени делови су декомпоновани на саставне делове и класификовани. Овим поступком потврђене су и поједине карактеристике састава фреско-малтера, тј., да је начињен од гашеног креча са додатком сламе и кудеље. Поред тога, утврђено је да он у свом саставу поседује мање честице и комаде разноврсног материјала, као што су натурални или угљенисани комади дрвета и коштица од плодова разних биљака. Оно што је карактеристично за овај фреско-малтер је евидентно присуство сламе и плеве у великим количинама као арматурног додатка. Песак који је у малим количинама употребљаван као додатак за израду овог фреско-малтера вађен је из оближње речице која протиче непосредно поред манастира, што је поткрепљено упоређивањем песка из реке и песка из фреско-малтера. Кохезија везиСкидање фресака и откриће натписа између слојева фреско-малтера у Жичи

Сл. 1) Североисточни пиластар, прва зона, распоред зидних слика на источној страни. Бранислав Живковић, Жича, цртежи фресака, Београд 1985. Идеална реконструкција положаја натписа. Аплицирао Радиша Жикић.

8 Кајмаковић, Здравко, op. cit., 67–87.

ва у оба малтерна слоја у целини гледано је добра, с тим што постоје мањи делови са раслабљеном везом. За све површине фреско-малтера у пределу сокла карактеристично је постојање мноштва мањих и већих пукотина мрежасто распоређених у облику кракелура. Свака обрађена зидна слика армирана је са слојем памучне газе у трослојној арматурној подлози. Дебљина појединачног арматурног слоја била је од 1 до 2 мм. Сви наношени слојеви кречног везива са казеинско-акрилним додацима везива захтевали су одговарајуће температурне услове и временску дистанцу између наношења, која је била условљена различитим метеоролошким утицајима. Дужина сушења слојева била је такође условљена дужином и дубином продора појачаног кречног везива, које се наноси натапањем четком до потпуног засићења. Завршном, трећем арматурном слоју додати су агрегатни гранулати димензија 0,2 мм како би се формирала рустична фактура завршне површине а тиме омогућила боља веза са житким слојем малтера који се наноси на зидну површину приликом враћања скинуте зидне слике на њено пређашње место. Након обраде слоја фреско-малтера до нивоа од 5 до 8 мм и арматурне консолидације новим слојевима тканине и везива, зидне слике су биле у потпуности припремљене за враћање на зидну површину са које су биле привремено дислоциране. Приликом обраде скинутих зидних слика, тј. полеђине двослојног фрескомалтера на појединим местима дошло је до раслојавања, и то на фрагментима који су скинути са североисточног пиластра у нивоу сокла, обележени ознаком А-И-I-1 и А-И-I-1а са зидне површине која је окренута лицем ка источној страни у олтарском простору(сл. 1). Будући да горњи слој малтера приликом наношења није створио компактну везу са доњим слојем, одвајање је на тим спојевима било израженије. Ова појава указује на велике разлике у времену наношења доњег и горњег слоја малтера, што са технолошког аспекта значи да први, доњи слој није приликом израде припреман да прихвати следећи, горњи слој. На то указује одсуство угребаних удубљења у доњем слоју и његова углађена површина. Уклањањем доњег слоја малтера, односно денивелацијом и постепеним истањивањем по фазама, указали су се први трагови постојања некаквих црта и линија у црној боји. Даљом пажљивом обрадом откривен је са полеђине на делу горњег слоја остатак дела непознатог натписа са полеђине (сл. 2,3). До овог налаза дошло се, као и у другим сличним приликама сасвим неочекивано. Тако је приликом скидања зидног живописа из Цркве Ваведења Богородице у Манастиру Добрићево ради премештања, због изградње хидроакумулације, дошло до сличног открића. Наиме, када је живопис скинут заједно са горњим и доњим слојем малтера, у другом слоју су пронађени Митрофановићеви цртежи, вежбе, слободне импровизације и извесне текстуалне прибелешке. Тада је било неопходно извршити раздвајање горњег од доњег слоја малтера како би се све синопије евидентирале и сачувале.8 Током наставка обраде денивелисањем слоја фреско-малтера са полеђине, успостављено је постепено раслојавање, што је резултирало појавом и других трагова боје. Будући да је први (доњи) слој био истањен постепеном обрадом до нивоа од око 7 мм, није било могуће сачувати тај слој на коме је натпис у позитиву. Текст натписа је, по свему судећи, писан хитро преко доњег сувог слоја малтера за изравнавање, вероватно непосредно пре наношења новог слоја фреско-малтера. Тако је свежи слој малтера покрио и упио на себе натпис са своје доње стране. Познато је да се процес калцификације увек одвија на површини свежег кречног малтера. Овај процес је подстакнут и условљен активношћу другог процеса дехидратације, односно испаравањем воде из малтера. Заједно са водом, која овом приликом служи и као вектор, на површину малтера излази и калцијум-хидроксид Ca(OH)2, који везује у присуству угљен-диоксида из ваздуха и постаје чврст калцијум-карбонат CaCO3, односно са нанешеном бојом на површини формира нерастворни фреско-слој. Текст је био писан без везива на сувој малтерној подло70

Радиша Жикић

Сл. 2) Откриће једног дела натписа током поступка обраде полеђине фрагмента А-И-I-1. Снимио Веселин Милуновић 1991.

Сл. 3) Откриће свих делова натписа током поступка обраде полеђине фрагмента А-И-I-1. Снимио Веселин Милуновић 1991.

Сл. 4) Део натписа у доњем слоју првог фрагмента са радном ознаком А,И,I,1. писан црвеном бојом. Издвојени детаљ са калкираног натписа окренут са лица. Цртао Радиша Жикић.

зи која је једним делом минимално упила воду и боју, међутим, она није могла да се повеже са тим слојем без учешћа везива. Када је преко тога наношен нови слој свежег кречног малтера, тада је он делимично прихватио боју, али не у фрескотехници. Наиме, суви пигмент боје прекривен свежим кречним малтером није могао да се формира тј. преобрази у фреско-слој јер су му је недостајали ваздух и угљен-диоксид. Тако је текст натписа практично био без везива заштићен, изолован и невидљив између два слоја малтера. Овај натпис, чије су димензије 49 х 18 цм, писан је у два реда без видљивих трагова угребаних хоризонталних линија, тј. смерница које одређују висину словних знакова. За овај натпис коришћене су две боје, црна и црвена. Црном бојом писан је горњи ред текста и део текста у доњем реду, док је црвеном бојом у наставку исписан само један мањи део на његовом завршетку. Део натписа који је писан црвеном бојом, разликује се од осталог дела по величини, облику и боји, што би, по претпоставци требало да нешто посебно издвоји или нагласи, можда део имена ЛЕОН…, на које, чини се, асоцијативно указују почетни словни знаци, или на нешто слично (сл. 4). Нестабилни слој пронађених остатка боја одмах је фиксиран течним раствором мовилита. Поједини његови делови у негативу били су препознатљиви тек након окретања на другу страну, гледано као у огледалу. Поред тога, полеђина овог фрагмента такође је консолидована натапањем у више наврата кречним везивом уз додатак појачаног кречног везива са казеинско-акрилним адитивом преко постављених арматурних слојева памучне газе. Овај део текста није било могуће сачувати издвојено из више разлога: први, јер се боја са којом је исписан текст није везала ни за један слој, те је практично била у траговима; други, дебљина фреско-малтера горњег слоја фрагмента била је око 5 мм те тако није ни било могуће раслојити га на два дела, односно било је неизводљиво раслојавање тако танког слоја а да се притом не оштети горњи фреско-слој сликаног сокла, иако је он био армиран приликом поступка скидања. Одвајање натписа са минималним слојем његове подлоге и сликаног орнамента тј. мрамора у соклу, било би могуће извести под условом да се претходно знало шта је у слојевима подлоге могуће пронаћи. Тада би се свакако применио други начин strappo скидања само сликаног слоја, без фреско-малтера што би омогућило да се безбедно раслоје оба. Међутим то није било могуће, јер се наведена метода примењује за зидне слике које су чврсто везане за зидни носач. Одлучено је да се текстуални део калкира, тј. нацрта у размери 1:1 (сл. 5), сними фото-путем, а затим преко њега изврши неопходна пенетрација консолиданта натапањем кроз слој фреско-малтера. Овај део текста практично је остао на полеђини скиСкидање фресака и откриће натписа између слојева фреско-малтера у Жичи

Сл. 5) Калкирани натпис пронађен у доњем слоју првог фрагмента са радном ознаком А,И,I,1, писан црном и црвеном бојом, окренут са лица. Цртао Радиша Жикић.

Сл. 6) Калкирани натпис пронађен у доњем слоју другог фрагмента са радном ознаком А,И,I,1а, писан црном бојом, окренут са лица. Цртао Радиша Жикић.

Сл. 7) Део натписа сачуван са полеђине и одвојен на посебни пано након поступка раслојавања и обраде фрагмента А-И-I-1а. Снимио Радиша Жикић 2012. год.

нутог фрагмента током обраде, преко њега су наношени додатни слојеви за ојачавање тако да је на крају заједно са фрагментом враћен тамо где је и пронађен. Тако је у ствари овај део натписа остао на истом месту на коме је и до сад био, сада поново сакривен испод слоја малтера. Међутим, у технолошком погледу остављена је могућност да се поново интервенише, део сликаног сокла скине применом strappo методе, а натпис ослободи малтерног слоја са свог лица и одвоји од зида на посебном паноу. Страпиран бојени слој би, након надоградње слоја подлоге, био враћен на исто место на зиду. У току механичке обраде полеђине фреско-малтера на другом фрагменту са сокла, који је обележен радном ознаком А-И-I-1а, односно уклањањем једног његовог дела постепеним истањивањем до дебљине од око 5 мм, и овде су се, као и код претходног фрагмента, указали трагови црне боје у облику словних знакова. Током даље обраде откривен је још један фрагмент са натписом димензија 34 х 12 цм, сачуван са доње стране фрагмента као слика у огледалу (сл. 6). Захваљујући томе што је горњи слој имао довољну дебљину малтерне подлоге за безбедно раслојавање, оно је и изведено захваљујући веома пажљивом приступу конзерватора.9 Прецизним раслојавањем другог, односно доњег слоја фрескомалтера успешно је сачуван веома танак слој тог малтера заједно са остатком текста у обрнутом положају, док је други, горњи слој фреско-малтера остао са бојеним слојем сликаног сокла. На посебно припремљену подлогу изведена је транспозиција танког слоја фреско-малтера од око 2 мм. Поред овога, овај фрагмент са сачуваним натписом је сада променио статус поставши покретни пано (сл. 7). На доњем слоју фреско-малтера на коме је сачуван овај део натписа, као и код претходног, није било видљивих трагова урезаних или угребаних хоризонталних линија, односно основних смерница које одређују висину словних знакова за писање текста (сл. 8). Ове граничне линије обично се урезују у завршни, односно горњи слој свежег фреско-малтера на местима где је предвиђено писање текста. У овом случају такве линије не постоје.

Сл. 8) Део сачуваног натписа са полеђине након поступка раслојавања фрагмента А-И-I-1а. Макро снимак структуре фреско-малтера. Снимио Радиша Жикић 2012.

ПРИПРЕМЕ ЗА ВРАЋАЊЕ СКИНУТИХ ЗИДНИХ СЛИКА Након скидања и дислоцирања зидних слика са зидних површина око североисточног пиластра у првој и другој зони, приступљено је најпре обезбеђивању зидова подупирањем у горњем делу у пределу подкуполног простора испод пандантифа. Тек након дислоцирања зидних слика било је могуће сагледати обим деструкције зидне масе, дубину пукотина и измењен положај покренутих зидних маса. Након презиђивања зидног дела и пиластра односно враћањем у првобитни габаритни профил, а пре почетка враћања скинутих и обрађених зидних слика било је потребно на појединим деловима, односно на површини президаног дела ускладити профилацију према рудиментарном профилу третиране зидне фреско-слике. Обрада је вршена механички ручним алатом. У оквиру припрема зидова за враћање скинутих зидних слика било је неопходно прво извршити дуготрајно подједнако влажење дела зида на који треба вратити обрађену и припремљену зидну слику. Влажење је трајало све док је носач, зид апсорбовао течност. Тек када је била достигнута потпуна засићеност влагом, могло је да се отпочне са постављањем првог слоја посебно припремљеног малтера. Након избора метода за враћање зидних слика „влажно на влажно”, били су познати и захтеви за постизање одређеног квалитета у основи кречног везива и све његове карактеристике. Све изведене пробе малтера имале су у основи кречни састав уз одређене модификације; додавањем одређених компоненти у сразмери мењале су се и карактеристике везива. Приликом избора материјала за израду овог малтера (везива) водило се рачуна о чињеници да је посебно за овако деликатне сликарско-конзерваторске интервенције веома важан фактор чистоћа маСкидање фресака и откриће натписа између слојева фреско-малтера у Жичи

9 На обради скинутих фрагмената радио је мр Мирослав Станојловић, сликар-конзерватор, стручњак Републичког завода за заштиту споменика културе са сарадницима. Посебну захвалност исказујем његовом стрпљивом и истрајном сликарско-конзерваторском раду на обради скинутих фрагмената фресака са откривеним натписима.

теријала који ће се користи. Ово се нарочито односи на добро познавање порекла природних материјала и лабораторијске потврде о бактериолошкој, хемијској и другој исправности. Постоје и други примери решавања овог дела технолошког приступа за враћање зидних слика. Тако је након скидања зидног живописа из Цркве Ваведења Богородице у Манастиру Добрићево и након премештања на нову локацију, поново озидана. Њена унутрашњост прво је малтерисана квалитетним кречним малтером (први слој), у који је, ради арматурног ојачавања, додавана велика количина сецкане кудеље, односно конопљиног влакна. Након тога фреске су преко овог слоја враћене лепљењем тзв. казеинским малтером.10 Након изведених бројних проба установили смо да је за наше потребе најбоља својства показао малтер следећег састава: креч (стари, одлежао, миксиран и процеђен), млевени камен природне боје светли окер (агрегат у гранулацијама од 0,0 до 0,5 м мик., мешавина формирана у производњи), aдитив (Reobet SPA 828) и кречно везиво појачано са казеинско-акрилним емулгаторима. Овај малтер је коришћен за враћање скинутих и обрађених зидних слика по принципу влажно на влажно, а на основу следећих карактеристика: појачана еластичност, обогаћена пластчност, боља адхезија, дуже задржава влажност у малтеру, односно омогућава продужење процеса везивања. Поред тога, овако формирана мешавина у себи има више честица ваздуха, што повећава могућност вентилације и побољшава хигроскопност и др. ВРАЋАЊЕ СКИНУТИХ ЗИДНИХ СЛИКА

Сл. 9) Поступак враћања зидне слике Б-С-I-70., Св. Георгије и Св. Сава Јерусалимски, димензија 213 х 312 цм. након поступка обраде полеђине и консолидације. Снимио Веселин Милуновић 1991. год.

10 Кајмаковић, Здравко, op. cit., 67–87.

Приликом избора методе за враћање одређених фрагмената зидних слика, у обзир је узет већи број различитих захтева који су одређивали смер и квалитет извођења. Прво што је од услова требало испунити је да се оствари што приближнији састав везива са везивом фреско-малтера, по карактеру и материјалима. Такође, било је потребно створити услове за брзо спајање скинутих фрагмената зидних слика са носећим зидом, без присуства ваздушних мехурова у међупростору између слојева. Тачно враћање зидне слике, према раније обележеним котама, на исто место са кога је претходно била скинута. Поред ових услова требало је још савладати одређену тежину фрагмената помоћу кохезионих сила везивања тј. пријањања по вакуум принципу. Све ове захтеве и услове омогућавала је метода „влажно на влажно” под јаким притиском одговарајућих механичких преса. Ова метода се разликује у односу на сличне раније коришћене где је само са задње стране обрађеног фрагмента наношен слој кречног или појачаног малтера и тако враћан на овлажени зид. Модификације се огледа у томе што се истовремено наносе свежи малтерни слојеви на зид и полеђину скинуте зидне слике. Приликом спајања обе влажне површине, између њих се ствара јака веза, на основу законитости које су познате из експерименталних огледа у физици да две равне површине имају веома јаку међусобну везу ако су пре спајања навлажене водом или нечим сличним. Методу је на основу тих законитости разрадио и применио аутор овог текста. Припремљене зидне слике биле су постављене лицем надоле на дрвене транспортне носаче. Са задње стране су прво премазивањем натопљене појачаним кречним везивом непосредно пред само наношење слоја малтера. Натапањем полеђине, појачана је веза на истој основи и остварена дубока пенетрација унутар слоја на који се наноси. Преко влажног везивног слоја наношен је слој посебно припремљеног кречног малтера. У исто време на овлажени зид наношен је исти кречни малтер. Дебљина слојева малтера постављеног на зидну површину и на полеђину зидне слике била је усклађена са укупном дебљином фреско-малтера пре дислоцирања зидне слике. Приликом наношења овог малтера вршена је и контрола дебљине наноса да би слој имао подједнаку дебљину читавом површином. 74

Радиша Жикић

Постављање и уклапање зидне слике вршено је на основу кота према обележеним тачкама установљеним још приликом скидања и дислоцирања истих (сл. 9). Током поступка спајања зидне слике и зида носача, преко нанетих свежих слојева малтера, било је неопходно истискивање ваздушних мехурова из међуслојева, како не би унутар њих остали заробљени. Спајањем слојева малтера на зиду носачу остварена је кохезија везивања. Да би се обезбедила од клизања надоле, због велике тежине која читаву зидну слику вуче, употребљене су механичке пресе – притискачи за неутралисање сила теже уз помоћ бочног притискања равномерно распоређеног по читавој површини зидне слике. Између лица враћене зидне слике и преса за притискање постављане су посебно припремљене подлоге – притискачи од дасака са предњим заштитним слојем сачињеним од танке мелинекс фолије и двослојног импрегнираног памучног филца. На технолошки процес везивања малтера може се делимично утицати у смислу продужетка тог процеса повременим додавањем одређене количине воде помоћу распршивача. У погодном тренутку, пре него што малтер почиње да везује, требало је извести уклапање према котама, спајања и све друге интервенције синхронизовано, што свакако подразумева претходне веома студиозне припреме. Будући да је нестабилни део грађевине консолидован презиђивањем, унутар његове зидне масе дуго је била присутна повећана влажност. Ова околност је додатно успоравала процес сушења и стабилизације везива које је уграђено испод враћених зидних слика. То је условљавало да исте остану дуже под константним притиском механичких преса да би се у потпуности завршио процес везивања. У оквиру завршне фазе изведено је и пломбирање на местима старих оштећења фреско-малтера и бојеног слоја. Пломбе су изведене посебно припремљеним и двослојно наношеним малтером на бази кречног везива. Површински слој на пломбама обрађиван је у складу са фактуром површине оригиналног фреско-малтера у окружењу. Рестаурација бојеног слоја изведена је ревирзибилно одговарајућим акварел бојама у складу са оригиналом.

Скидање фресака и откриће натписа између слојева фреско-малтера у Жичи

Žikić Radiša Summary Inscriptions between the Layers of Fresco Mortar in Žiča The devastating 1987 earthquake in the region of Kopaonik caused a lot of damage to the temple and wall painting of the monastery of Žiča. Rehabilitation and protection of the frescoes on all interior wall surfaces of the Church of the Holy Saviour followed in the period until 1992. The static instability of the northern altar pilaster and a part of the wall around it threatened the whole building as well as the stability of the wall paintings inside. Those were the reasons that determined the further course of intervention works with the detachment of wall paintings as the priority. Selection of the distacco method for detaching wall paintings defined the further course of intervention works. During the preparations, all dirt was removed from the surfaces of the painted layer by mechanical and chemical procedures, and the adhesive made of carpenter’s glue, gelatine, wine vinegar and water was prepared. Gluing of reinforcing layers of cotton and glass fabric instead of canvas enabled faster drying of the glue. The supports used on that occasion for detaching wall paintings, their transport, treatment and returning to the wall were made of wooden elements. During the mechanical separation and detachment of wall paintings by applying the distacco method, various tools were combined. In that process, the wall paintings were separated from the support wall together with the mortar base. During the treatment of the detached wall paintings, i.e. the back of the double-layered fresco mortar, delamination occurred on the fragments taken off from the north-east pilaster at the level of socle, which were marked with the designations А-И-I-1, and А-И-I-1а. By removing the lower layer of mortar from both fragments, the impressions of parts of unknown inscriptions were discovered. The first part of the inscription on the fragment А-И-I-1 could not be saved because of its small thickness, i.e. it could not be delaminated into two parts during the mechanical treatment without damaging the upper fresco layer. The discovered inscription was written on a dry mortar base without binders. That is why it was first fixed, traced over, recorded, and then penetration of consolidating agents over it was allowed. This part of the inscription remained on the back of the detached fragment and was returned to the wall in that state. Precise delamination of fresco mortar from the second fragment marked as А-И-I-1а enabled successful saving of: a very thin layer of the lower part of that mortar together with the impression of the inscription and the painted socle on the surface of the upper layer. After consolidation and architectural reconstruction, the detached and treated wall paintings were returned to their original position. Their returning to the wall was performed by applying the method „wet on wet“ under high pressure of appropriate mechanical pressing machines. The method applied is characterised by simultaneous depositing of fresh mortar layers on the wall and the back of the detached wall painting just before its returning. While putting both wet surfaces together, a strong and permanent joint between them is created.

РАДИВОЈ РАДИЋ

Филозофски факултет Београд

ГОДИНЕ ПРЕКРЕТНИЦЕ У ИСТОРИЈИ ВИЗАНТИЈЕ XIV ВЕКА1

Апстракт: Периодизација историје је неопходна за боље разумевање појединих епоха. Она је увек условна и питање је договора, али и оштре полемике међу историчарима. У случају византијског XIV века постоји неколико година прекретница, а то би биле следеће: 1321. (почетак „првог“ грађанског рата у XIV веку и, уопште, почетак епохе грађанских ратова), 1341. (почетак грађанског рата чије ће се последице по Византијско царство показати далекосежним и фаталним), 1347/1348. (епидемија куге познате под именом „Црна смрт“ са великим бројем жртава широм Европе), 1354. (османлијско освајање Галипоља које је означило турски прелазак у Европу) и 1371. година (битка на Марици после које су неки хришћански владари, међу њима и византијски цар, и обласни господари постали вазали османског султана). Кључне речи: Византија, периодизација, Галипољ, XIV век, Османлије, грађански ратови, Марица. Један српски сатиричар је са мешавином горчине и прекора домишљато приметио да су „године у Југославији или кишне или сушне, али све су историјске”.2 Истина, он је то рекао у време када је постојала Социјалистичка Федеративна Република Југославија, негде средином друге половине XX века,3 али би се наведени афоризам могао применити и на данашњу Републику Србију. Ова проницљива поука о кишним и сушним, али свакако историјским годинама на посебан начин отвара једно велико и већ добро знано академско питање: Који су аргументи да се неки догађај или нека година у прошлости може назвати историјским или догађајем или годином прекретницом? Пре него што укажемо на то како савремени научници, односно историчари од заната гледају на периодизацију историје и траже велике историјске вододелнице, даћемо примере како је то питање видео један средњовековни историчар – узећемо византијског полихистора Нићифора Григору (око 1290/1294 – између 1358. и 1361), водећег интелектуалца царства Ромеја у другој четвртини XIV столећа4 – а како један историчар из XVIII века – као пример ће нам послужити чувени Едвард Гибон (1737–1794),5 који је, сва је прилика, био најбољи историчар XVIII столећа. Нићифор Григора у првој књизи Ромејске историје износи занимљиву оцену битке у којој је Теодор I Ласкарис (1204–1221), оснивач Никејског царства – наследника Византије, 1211. године поразио трупе владара Иконијског султаната. Упркос надмоћи селџучких ратника, малобројнији Ромеји су однели драгоце-

1 Саопштење са научног скупа „Промене/преображаји у историји Балкана”, који је одржан у Китену (Бугарска) од 24. до 26. јуна 2013. године. 2 Вл. Булатовић Виб, Корак назад: афоризми, Београд 19942, 32. 3 Прво издање Булатовићеве књиге Корак назад: афоризми објављено је у Београду 1976. године. 4 Византијски извори за историју народа Југославије, том VI, Београд 1986, 145–153 (С. Ћирковић); The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. A. P. Kazhdan, II, New York – Oxford 1991, 874–875 (A.-M. Talbot). 5 Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1959 (репринт 1998), 25 (у даљем тексту: Острогорски, Историја); Г. Л. Курбатов, История Византии (историография), Ленинград 1975, 40–41.

Едвард Гибон

6 Nicephori Gregorae Byzantina Historia, ed. L. Schopeni – I. Bekker, I, Bonnae 1829, 20–21. Cf. C. Cahen, Pre-Ottoman Turkey. A general survey of the material and spiritual culture and history c. 1071–1330, London 1968, 120; Р. Радић, Страх у позној Византији: 1180–1453, II, Београд 2000, 150 (у даљем тексту: Радић, Страх). 7 E. Gibbon, The History of the Decline and Fall of the Roman Empire, ed. J. B. Bury, vol. VI, London 19216, 15. 8 Оксфордска историја хришћанства, I (Од настанка до 1800. године), прир. Џ. Макманерс, прев. Ђ. Трајковић, Београд 2004, 13–14; Р. Радић, Константин Велики. Надмоћ хришћанства, Београд 2010, 198. 9 Г. Острогорски, Периодизација византијске историје, Сабрана дела, књ. III (Из византијске историје, историографије и просопографије), Београд 1970, 7–8.

ну победу, при чему цар замало није погинуо. Али, бележи Нићифор Григора, Бог није тако хтео, него је одлучио да васкрсне византијску државу. Теодор I Ласкарис је био пао с коња и чинило се да му нема спаса, али је устао и не само наставио борбу него и у двобоју убио султана Гијасудина Кајхусрефа I (1192–1196, 1204– 1211). Василевс је најпре мачем посекао ноге коња којег је јахао селџучки владар. Султан је пао на тле и онда му је Теодор I Ласкарис одрубио главу и подигао је на копље како би је показао непријатељској војсци. Управо тим догађајем, сматра Нићифор Григора, означен је почетак обнове Ромејске империје уз суделовање Бога, чије силе надмашују људске и који може све.6 Иако се не морамо обавезно сложити са проценом Нићифора Григоре, морамо признати да она поседује елементе смисленог историјског промишљања. Када је упитању знаменити Едвард Гибон, чије се монументално дело Историја опадања и пропасти Римског царства са неком врстом учењачке носталгије и данас цитира у појединим радовима англосаксонских научника, позваћемо се на једно његово предвиђање. Промишљајући шта би било кад би било, он је, наиме, закључио како би Арабљани, да их у бици код Поатјеа 732. године није поразио Карло Мартел, освојили и Пољску и Шкотску, тј. целу Европу. Сараценски би бродови, наставља своје горко виђење Гибон, пловили Темзом, а са оксфордских катедри би се проповедао Куран.7 Одмах треба нагласити да су арабљанска инвазија и ширење ислама у VII и VIII веку остављали заиста импресиван утисак. Нису то била само претеривања преплашених савременика него и непобитне историјске чињенице. Ипак, савремени, дакле данашњи историчари ће нагласити да Гибоново размишљање и „поглед у прошлу будућност”, садржи огромну пукотину. Оно што је велики историчар превидео или није довољно озбиљно схватио био је такозвани аспект „топионичког казана”, односно дуг процес јачања религије и њеног инкрустирања у друштвени поредак, из чега је поникао хришћански средњи век. Јасно се показало да је хришћанство напредовало тамо где је постало не само савезник власти, мада је и то имало важног утицаја, него и тамо где је прерасло у друштвено језгро и било својеврсно надахнуће и идеја водиља.8 Другим речима, и да су 732. године Карло Мартел и хришћани битку код Поатјеа изгубили, то никако не би значило да би Арабљани запосели скоро целу Европу. Када је периодизација историје у питању, сви се слажу да је она увек условна, да је ствар договора, али и оштре полемике међу историчарима, да се у најмању руку не може апсолутизовати, али и да је неопходна како би се боље оцениле и разумеле поједине историјске епохе. Већ је поодавно забележено: „Проблем периодизације своди се на питање: којим историјским појавама треба приписати пресудан значај у овом смислу… Периодизација, дакле, није само нужно средство које служи практичним сврхама него и мерило нашег разумевања за историју. У томе лежи значај проблема периодизације, и зато је о том проблему тако често и тако живо дискутовано – на свим пољима историје, па и на византијском. У историјској стварности ипак има граница, или бар прекретница и камена међаша. Утврдити њих, значи унапредити разумевање за историју и у исти мах олакшати узајамно споразумевање међу историчарима.”9 Као неком ко се бави проучавањем средњег века, веома ми је, на пример, занимљива теорија о „кратком” XX веку, веку који је трајао од 1914. (избијање Првог светског рата) до 1989. (пад Берлинског зида и крај Хладног рата), односно до 1991. (пропаст комунизма у Совјетском Савезу), што у збиру чини само седамдесет седам година.10 Када је у питању хиљадугодишња византијска историја, изабрао сам XIV век. То сам учинио из најмање два разлога: први се тиче његове бурне историје и 78

Радивој Радић

Андроник II Палеолог

Андроник III Палеолог

једне сјајне мисли коју је изрекао велики швајцарски историчар уметности и културе Јаков Буркхарт (1818–1897). Он је својевремено упозорио да и раздобља пропадања и расула имају свето право на наше разумевање.11 Уколико бисмо смели да у таквом размишљању одемо корак даље, а има добрих разлога да то учинимо, могли бисмо да нагласимо како су епохе опадања и друштвених криза за проучаваоце прошлости заправо привлачније него оне у којима је владао готово беспрекоран поредак и у којима су бележени процват и успон. Други разлог је у великој мери личан и проистиче из једноставне чињенице да тај век византијске историје познајем боље него остале. Иначе, раздобље од 1300. до 1400. године са пуно разлога се сматра „црним столећем” средњег века.12 Стогодишњи рат Француске и Енглеске (1337–1453), авињонско ропство папа (1305–1378), турски прелазак у Европу и освајање пространих области на Балканском полуострву, такозвана Велика шизма у крилу Римокатоличке цркве (1378–1415), пандемија куге познате под именом „црна смрт” која је од 1348. до 1350. године однела трећину европског становништва, време големе кризе и раздробљености земаља православног света, неспремних у предвечерје одлучујућег обрачуна са Османлијама, тешка економска депресија у ЗаГодине прекретнице у историји Византије XIV века

10 E. Hobsbaum, Doba ekstrema. Istorija Kratkog dvadesetog veka, 1914–1991, prev. P. J. Marković, Beograd 2002, 5–438. Up. N. Samardžić, Drugi dvadeseti vek, Beograd 2008, 7. 11 Jacob Burckhardt, Dela, XIV, 57. Up. E. R. Curtius, Evropska književnost i latinsko srednjovjekovlje, s nem. prev. S. Markuš, red. T. Ladan, Zagreb 1971, 5. 12 Opšta enciklopedija Larousse, III (Geografija – Istorija – Industrija i tehnika), Beograd 1973, 335.

Јован V Палеолог

13 Радић, Страх, I, 182. 14 Исто. 15 Р. Радић, Црно столеће. Време Јована V Палеолога (1332–1391), Београд 2013, 24–25 (у даљем тексту: Радић, Црно столеће). 16 Острогорски, Историја, 466; Радић, Црно столеће, 32–33. 17 Острогорски, Историја, 448.

падној Европи почев од краја XIII века, климатске промене у виду хладног таласа који је за последицу имао слабе жетве и појаве великих глади (нарочито у другој деценији XIV века) – наводимо само неке од главних недаћа тог времена.13 С друге стране, византијско XIV столеће, уз неке од побројаних невоља, било је на фаталан начин обележено грађанским ратовима који су уносили како неспокој, тако и страх у Византинце.14 Можда би се за византијски XIV век, условно, могло рећи да почиње управо са 1321. годином и избијањем грађанског рата у којем су на супротним странама стајала двојица имењака – деда Андроник II и унук Андроник II, Палеолози. Претходно време, ваља нагласити, није познавало таква унутрашња трвења и сучељавања у царству Ромеја.15 Управо се 1321. сматра једном од важних година прекретница у позновизантијској историји. То је време прве фазе грађанског рата која је завршена миром у трачком граду Региону у јуну 1321. године.16 Овај споразум, којим је Византија била подељена, представља случај без преседана, догађај који је само неколико година раније био просто незамислив. Познато је, наиме, да је Ирина од Монферата, друга жена Андроника II Палеолога (1282–1328), предлагала да се Царство подели синовима василевса, дакле чак на неколико делова.17 Ову „јеретичку” идеју, 80

Радивој Радић

Јована VI Кантакузина

сасвим страну византијској државноправној традицији, о којој Нићифор Григора пише са потпуном индигнацијом и запрепашћеношћу, Андроник Старији је глатко одбио, што је довело до раскида међу супружницима, па је увређена царица напустила Цариград и отишла у Солун.18 Догодило се, ипак, да се предлог тада већ покојне Ирине од Монферата оствари, додуше у нешто измењеним условима, будући да се радило о привременом решењу које је изнудио ток грађанског рата и о само двојици учесника у подели. Уговор у Региону из јуна 1321. године превасходно је био нагодба зараћених страна, а не трајна деоба Византијског царства.19 Стога ваља упозорити да договор двојице царева ипак не означава основу на којој се касније развијају византијске апанаже.20 Међутим, био је то преседан који је на својеврстан начин наговестио будућу „дезинтеграцију” Византијског царства. Следећа година прекретница, која се може срести у научној литератури, јесте 1329. и односи се на византијски војнички пораз у бици код малоазијског града Филокрене, где су одреди османског емира Орхана поразили малобројну византијску војску.21 Ипак, упоређивање овог пораза са чувеном византијском катастрофом код Манцикерта 1071. године,22 упркос извесној сличности која примамљује, може се сматрати само донекле оправданим. Слом Романа IV ДиГодине прекретнице у историји Византије XIV века

18 Исто. 19 Радић, Црно столеће, 34. 20 Љ. Максимовић, Генеза и карактер апанажа у Византији, Зборник радова Византолошког института 14–15 (1973) 107. 21 Радић, Црно столеће, 61. 22 N. Jorga, Geschichte des osmanischen Reiches, I, Gotha 1908, 165–167. Cf. U. Bosch, Kaiser Andronikos III. Palaiologos. Versuch einer Darstellung der byzantinischen Geschichte in den Jahren 1321–1341, Amsterdam 1965, 156.

Мурат I

23 Радић, Црно столеће, 61. 24 Острогорски, Историја, 475–487; Радић, Црно столеће, 109–182. 25 Ph. Zigler, The Black Death, London 19982, 13 sq. 26 D. Nicol, The Last Centuries of Byzantium 1261–1453, London 1972, 224–225 (у даљем тексту: Nicol, Last Centuries); M. Dols, The Black Death in the Middle East, Princeton, New Jersey 1979, 54–60; Радић, Црно столеће, 189. 27 Chronicon Estense Marchionum Estensium, ed. L. A. Muratori, Rerum Italicarum Scriptores XV (Milano 1729), col. 448 (= Chronicon Estense (fasc. 2, t. XV, parte III), ed. N. Zanichelli, Bologna 1937, 160). Уп. Острогорски, Историја, 489, н. 7. 28 Nicol, Last Centuries, 225.

Бајазит I

огена (1068–1071), недалеко од језера Ван у Јерменији, догађај је од светскоисторијске важности будући да је означио премештање тежишта ромејске државе из малоазијских у европске области, док је неуспех Андроника III Палеолога (1328–1341) и Јована Кантакузина само један од завршних видова давно одлучених повесних токова, и као такав ни изблиза нема историјску тежину манцикертског краха.23 Година 1341. и почетак новог грађанског рата, али рата који је био далеко погубнији од оног из двадесетих година и који је потпуно исцрпао снаге Царства и учинио га неотпорним према суседима, у првом реду Србима и Османлијама, такође се мора сматрати важном прекретницом.24 Пандемија куге, позната под злокобним именом „црна смрт”, оставила је праву пустош не само у Византијском царству него и на читавом еврпском континенту, али и по бескрајним пространствима Азије, не поштедевши ни северне делове Африке.25 Већ у пролеће 1347. била је у Цариграду, септембра исте године у Трапезунту, као и у Месини и Александрији, потом је 1348. захватила Венецију (јануара), Кипар, Тунис, Марсељ, Шпанију и Париз (јуна), затим 1349. Лондон и најзад допрла чак до Москве, где јој је 26. априла 1353. подлегао и велики кнез Симеон Иванович Горди (1341–1353).26 Истина, о погубном учинку „црне смрти” у Византији није се сачувало много изворних вести, а и оне се углавном односе на Цариград. Међутим, свакако се мора прогласити претераним податак једног западног извора да је чак осам деветина цариградског становништва нашло смрт у овом помору.27 С друге стране, врло је мало познато како су прошли остали византијски градови и области кроз које је куга протутњала на свом смртоносном путу ка западу. Претпоставља се, додуше, да је становништво Тракије и Македоније било прилично десетковано, што је доцније знатно олакшало Османлијама продор у ове области.28 У овом случају, дакле, о „црној смрти” у Византијском царству недостају изворна сведочанства оновремених људи од пера, али и било какве вести од огромне већине тадашњих житеља који о себи нису оставила никаквог трага, а које модерни историчари обухватају синтагмама „вели82

Радивој Радић

ки неми”, „велики одсутни”, „људи без архива и без лица” или „ћутећа већина”.29 Ипак, разборито је претпоставити да се у Византији, као и у латинском свету Западне Европе, уосталом, „црна смрт” дубоко урезала у сећања великог броја људи и да је тако постала својеврсна историјска вододелница. У људској је природи, наиме, да такве догађаје смешта у колективно памћење, да о њима приповеда и да се сећање на мучне и ужасне призоре, можда и као нека симбиоза слутње и опомене, преноси са нараштаја на нараштај. Када је Западна Европа у питању, сматра се да се појава бубонске куге, односно „црне смрти”, 1347/1348. године, европским историчарима намеће као тренутак велике пукотине. Та пукотина „дели време на пре и после куге, време раста и време кризе, време сигурности и време сумњи”.30 Уз то, пошаст куге је феномен дугог трајања, који ће током следећа три и по столећа, не водећи рачуна о велелепној и полетној ренесанси, притискати демографску, биолошку и психолошку историју латинског Запада до свог последњег смртног таласа у Марсељу 1720. године.31 У тој светлости посматрано, дакле, појаву Црне смрти у Византији и њен „крвави пир” такође можемо придружити годинама прекретницама у историји царства Ромеја.32 Пад Галипоља, најјаче тврђаве на европској страни Хелеспонта, у руке Османлија, почетком марта 1354. године, свакако се може сврстати у важне године прекретнице у византијској, а шире узевши и општебалканској историји XIV столећа.33 Освајачи су веома хитро на опустошено и запустело подручје населили муслимански живаљ, углавном номаде склоне брзом прилагођавању, за ту прилику доведене из Анадолије. Уз то, обновили су разорени Галипољ и од њега начинили први мостобран у Европи.34 Као илустрацију историјског значаја који је имало османлијско запоседање Галипоља, овом приликом поменућемо само већ познату књигу Од Галипоља до Лепанта. Балкан, Европа и османска најезда 1354– 1571. г., коју су написали Христо Матанов и Румјана Михнева.35 Ова књига обухвата хронолошки одсечак који је омеђен управо двема годинама прекретницама: за почетак има турско заузеће Галипоља, а за крај знамениту поморску битку у којој су хришћани нанели тежак пораз Османлијама. У савременој византологији се неретко истиче како словенски, тј. српски аутори нарочито инсистирају на значају битке на Марици 1371. године.36 Истина, српски војнички пораз притом остаје у сенци чињенице да је известан број оновремених хришћанских господара, па и сам византијски цар, постао вазал османског султана.37 Отуда се оцена да је „турска победа на Марици највећа и најсудбоноснија пре 1453” може сматрати сасвим умесном.38 И савременици су били под снажним утиском тих догађаја, а довољно је само сетити се и навести речи српског писца и преводиоца инока Исаије, који је записао: „А књигу ову, светога Дионисија, велим, у добра времена, дакле, почех, када божаствене цркве и Света Гора, рају подобне цветаху и као неки врт код извора увек напајан, а сврших ту у најгорим од свих злих времена … просуше се Исмаилћани по читавој земљи као оптице по ваздуху, и једне хришћане мачем клаху, друге у ропство одвођаху, остале смрт прерана поже, а смрти који избњегоше, глађу погубљени бише… И, ваистину, тада живи величаху раније умрле“39 Одличну допуну запису инока Исаије налазимо у једној византијској Краткој хроници у којој стоји записано: „и од тада почеше Исмаилћани да господаре земљама хришћана.”40 Као пример навешћемо и један арапски извор који потиче из средине XIX века и доноси сажет преглед османске династије. Реч је о тексту који се сачувао у само једном рукопису данас похрањеном у фонду оријенталних рукописа у Лидсу (Leeds Arab. MS 160).41 По унутрашњој структури овај извор је прилично неуједначен пошто се у почетку своди само на набрајање владара Османског царства, а касније постаје све подробнији. Сасвим је очигледно да овај текст почива на многобројним и разноликим изворима и да га је саставио хришћанин.42

Године прекретнице у историји Византије XIV века

29 А. Гуревич, Проблеми народне културе у средњем веку, прев. Л. Суботин, Београд 1987, 6; А. Я. Гуревич, Средневековый мир: культура безмолвствующего большинства, Москва 1990, 7 сл. 30 Ž. Le Gof, Srednjovekovno imaginarno: ogledi, prev I. Pavlović, Sremski Karlovci – Novi Sad 1999, 28–29. 31 Исто. 32 У дискусији која је пратила моје саопштење, професор Христо Матанов са Универзитета „Климент Охридски” у Софији с правом је нагласио појаву „црне смрти” као важну хронолошку границу у византијској историји XIV века. 33 Острогорски, Историја, 493; Nicol, The Last Centuries, 249; Радић, Црно столеће, 262–265. 34 Х. Иналџик, Османско Царство. Класично доба 1300–1600, Београд 1974, 15. 35 Х. Матанов – Р. Михнева, От Галиполи до Лепанто. Балканите, Европа и османското нашествие, 1354–1571 г., София 1988, 11 сл. 36 На пример в. F. J. Thomson, Byzantion 65 (1995) 542. 37 Г. Острогорски, Византија, вазална држава Турског царства, Сабрана дела, књ. III (Из византијске историје, историографије и просопографије), Београд 1970, 377–389. 38 Острогорски, Историја, 502. 39 Ђ. Трифуновић, Писац и преводилац инок Исаија, Крушевац 1980, 159–161 (српскословенски текст), 85–86 (српски превод). 40 P. Schreiner, Die byzantinischen Kleinchroniken, I, Wien 1975, 561 № 5. Уп. Радић, Страх, II, 224. 41 J. Macdonald, Catalogue of Oriental Manuscripts, IV, Leeds s. d., 10. 42 Овај текст су објавили и пропратили енглеским преводом двојица истраживача. Види: R. Y. Ebied – M. J. L. Young, A Nineteenth-Century Arabic Survey of the Ottoman Dynasty, Turcica. Revue etudes Turques VIII–1 (1976) 246–271 (у даљем тексту: Ebied – Young, Ottoman Dynasty).

Усредсредићемо пажњу искључиво на средњовековне догађаје, тј. главне подвиге Османлија у раздобљу од 1300. до 1500. године, а они су следећи (њих шест на броју!): 1) Освајање Брусе; 2) Заузимање Галипоља; 3) Поседање Једрена; 4) Освајање Филипопоља (Пловдива); 5) Битка код Ангоре (описно); 6) Освајање Цариграда.43

43 Ebied – Young, Ottoman Dynasty, 248–249, 259–261. 44 Р. Радић, Средњовековни догађаји у арабљанском прегледу османске династије из XIX века, Новопазарски зборник 26 (2002) 169–177. 45 K.-P. Matschke, Die Schlacht bei Ankara und das Schicksal von Byzanz. Studien zur spätbyzantinischen Geschichte zwischen 1402 und 1422, Weimar 1981, 9 sq.; М. Николић, Византијски писци о Србији (1402–1439), Београд 2010, 37–46. 46 Овај рад је настао на пројекту бр. 177015 под насловом „Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од 9. до 15. Века”, који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

Зашто је непознати аутор изабрао управо поменуте догађаје, а не неке друге који су такође били важни? Наравно, поуздан одговор на овако постављено питање не може се изрећи са сигурношћу. Шта се онда може рећи за концепцију непознатог састављача овог занимљивог списа када су у питању средњовековни догађаји и њихово вредновање? Он је свакако показао добар избор јер је поменуо веома значајне успехе муслиманских ратника. Известан изузетак, ипак, чини помињање Филипопоља (Пловдива). Не би се могло рећи да то није био успех Османлија, али свакако мање значајан него запоседање Солуна, Пелопонеза, Трапезунта или Еубеје, на пример, уколико наравно изоставимо турске победе у биткама на Марици (1371) и код Варне (1444).44 Уз то, намеће се и закључак да је анонимни аутор у саопштавању својих вести исказао цепидлачку – мада не и беспрекорну – хронолошку прецизност. И, напослетку, уколико бисмо следили начело изнето на почетку нашег текста, могли бисмо да закључимо да се византијски XIV век заправо не окончава календарским завршетком, 31. децембра 1400, него битком код Ангоре у јулу 1402. године.45 Уколико бисмо, напослетку, морали да издвојимо године прекретнице у повесници Византијског царства XIV столећа, то би биле следеће: 1321, 1341, 1347/1348, 1354. и 1371. година. Међутим, око њиховог тачног редоследа по значају могло би се живо дискутовати.46

Радивој Радић

Radivoj Radić Summary Milestones in the History of the Byzantine Empire in the 14th century The periodisation of history, according to most experts, is always conditional, a matter of reaching agreements, but also harsh polemics among historians, and it can never be taken in absolutes, but it is at the same time necessary so that certain historic periods could be better evaluated and understood. In the case of the Byzantine 14th century, which, it could be taken conditionally, really began in 1321 and ended in 1402, there were several milestones, these in particular: 1321 (beginning of the “first” civil war in the 14th century and, generally, beginning of the era of civil wars), 1341 (beginning of the civil war whose consequences were far-reaching and fatal for the Byzantine Empire), 1347/1348 (the plague epidemics known under the name “Black Death” with a lot of victims all across Europe), 1354 (the Turkish conquest of Gallipoli which signified the Turks crossing over to Europe) and 1371 (the Battle of Maritsa which resulted in certain Christian rulers and regional lords becoming vassals of the Ottoman sultan). However, the exact order of the significance of these milestones remains to be discussed in detail.

Summary

Гордана Гарић Петровић Историјски институт Београд

МИТРОПОЛИТСКИ НАМЕСНИЦИ И ПРИДВОРНИ СЛУЖИТЕЉИ У СЕРВИЈСКОЈ ЕПАРХИЈИ (1718–1739) *

Апстракт: У раду је приказана организација митрополитског двора у Београду у време два митрополита, Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића. Посебна пажња је посвећена митрополитским намесницима и придворним служитељима, њиховој улози у управљању свакодневним животом на двору и надгледању духовног живота на подручју целе Београдске епархије. Кључне речи: Православна црква, митрополитски двор, Београд, Мојсије Петровић, Вићентије Јовановић, Србија, Хабзбуршка монархија, 18. век Пожаревачким миром 1718. године, значајан део централне Србије ушао је у оквире Хабзбуршке монархије, у којој је остао све до потписивања Београдског мира 1739. године.1 Из овог периода, који представља временски оквир рада, сачуван је значајан број извора, од којих су многи објављени. Нарочита заслуга на овом пољу припада Димитрију Руварцу, који је грађу о црквеној историји у почетку објављивао у издањима Српске краљевске академије, да би свој рад наставио у часописима Српски Сион и Архив за историју Српске православне Kарловачке митрополије, које је уређивао почетком 20. века. За ову тему је од прворазредног значаја збирка извора коју је издао у Споменику СКА, под насловом Београдска митрополија око 1735. године, као и велики број појединачних извора, које је често објављивао као ситне прилоге.2 У проучавању Београдске епархије и митрополитовог двора у Београду значајна је и грађа коју је објавио Гаврило Витковић, као и грађа коју је објавио од Радослав Грујић у делу Прилози за историју Србије у време аустријске окупације.3 Објављивање извора о Београдској епархији настављено је у нешто мањем обиму и у каснијем периоду. Средином тридесетих година, Душан Поповић је објавио своју прву збирку грађе о Београду, коју су чинили документи настали у периоду између 1713. и 1739. године. Након Другог светског рата изашла је нова збирка, урађена у сарадњи са Милицом Богдановић, у коју су укључени и документи на немачком.4 Хабзбуршкој Краљевини Србији у времену од 1718. до 1739. године посвећена су и дела Драгутина Павловића, Душана Поповића и Рајка Веселиновића.5 У новије време, обрађена је историја Ваљевске епархије у време хабзбуршке управе, као и поједина питања везана за Православну цркву на подручју данашње централне Србије из истог периода.6 Пажња историчара који су истраживали историју српског народа у Хабзбуршкој монархији током 18. века, била је, пре свега, усмерена на питање српских привилегија и покушаја њиховог сужавања од стране Двора.7 Друга важна тема,

* Рад је настао као резултат истраживања на пројекту Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије под насловом Од универзалних царстава ка националним државама. Друштвене и политичке промене у Србији и на Балкану (Ев. бр. 177030). 1 Хабзбуршка монархија је тада освојила османски део Срема, Тамишки Банат, Малу Влашку до Алуте, северни део централне Србије и узан појас Босне уз реку Саву. (Р. Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718–1739, у: Историја српског народа IV/1, Београд 1994, 111.) 2 За ову тему од посебног су значаја дела: Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља за време митрополита Мојсија, Срп– ски Сион 17 (1907) 417–421, 452–454; исти, Годишњи трошак митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића на званичнике, учитеље и послужитеље, Архив за историју Српске православне митрополије карловачке 4 (1914), 279–285; исти, Заклетва дворских калуђера, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије 2 (1912), 84–85; исти, Колико је потрошено на београдску Арх. Митроп. Резиденцију?, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије 3 (1913) 85; исти, Непокретно имање митрополије београдске у Београду 1730, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије 2 (1912), 209; исти, Тужбе свештенства против служитеља митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића, Српски Сион 17 (1907), 193–198, 225–229; исти, Уговори Митрополита Вићентија Јовановића с дворским послужитељима, Архив за историју Српске православне митрополије карловачке 1 (1911), 49–53.

Србија 1717. године ( J. B. Homan, Neu Geographisch Vorgestelltes Ungarisches Kriegs-Theatrum in Servien und dem Bannat Temeswar, Nürnberg, 1717. Карта се чува у Народној библиотеци Србије под сигнатуром KR-II-434)

3 Д. Руварац, Митрополија београдска око 1735. године, Споменик СКА 42 (1905), 101–204; Г. Витковић, Извештај, написао 1733. Максим Ратковић, егзарх београдског митрополита, Гласник СУД 56 (1884), 117–325; Р. Грујић, Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718.1739.), Споменик СКА 51 (1913), 84–208. 4 Д. Поповић, Грађа за историју Београда 1711–1739, Споменик СКА 78 (1935), 13– 282; Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда од 1717 до 1739, Београд 1958. 5 Д. Павловић, Аустријска управа у северној Србији (од 1718–1739.), Београд 1901; Д. Поповић, Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739), Београд 1950; Р. Веселиновић, Србија под аустријском влашћу 1718–1739, Историја српског народа, IV/1, 1994, 106–162. 6 Н. Радосављевић, Ваљевска епископија по Извештенију из 1735, Гласник Историјског архива Ваљева 31 (1997), 9–37; исти, Ваљевска епископија 1718–1739, Гласник Историјског архива Ваљева 32 (1998), 9–33; исти, Реорганизација црквене управе у западној Србији и источној Босни по склапању Београдског мира 1739, Зборник друштвено-хуманистичких наука МС Републике Српске 1 (Бања Лука 2001) 253–262; исти, Видинска митрополија 1739–1834, Историјски часопис 49 (2002), 2003, 163–182; И. Точанац, Прописи митрополита Мојсија Петровића 88

непосредно везана за претходну, била је делатност српских митрополита, пре свега Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића, којима су посвећени радови Димитрија Руварца и Милутина Јакшића.8 Овом приликом биће дат приказ организације митополитског двора у Београду, заснован на необјављеној грађи из Архива САНУ у Сремским Карловцима и Архива САНУ у Београду, као и на објављеним изворима и литератури. Посебна пажња је посвећена митрополитским намесницима и придворним служитељима и њиховој улози у животу Београдске епархије. Приступ овој теми у значајној мери олакшава чињеница да су поједини сегменти живота на дворовима митрополита Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића осветљени у монографијама Душана Поповића Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718–1739) и Дејана Медаковића Барок код Срба.9 Области јужно од Саве и Дунава које су 1718. године ушле у састав Хабзбуршке монархије, у црквеном погледу су припадале Београдској митрополији и Ваљевској и Вршачкој епископији. Новоосвојене области јужно од Саве и Дунава у административном погледу биле су подељене између Краљевине Србије са седиштем у Београду, и Земаљске администрације у Темишвару.10 Хабзбуршко освајање Србије затекло је на челу Београдске митрополије митрополита Мојсија Петровића, који се на том положају налазио од 1713. године.11 Титула митрополита, коју је до тада носио, била је само почасна и није подразумевала ширу јурисдикцију и посебна права у односу на остале епископе.12 До промене у том погледу је дошло након хабзбуршког освајања, када је на подручју Краљевине Србије формирана нова српска архиепископија, а митрополит Мојсије потврђен царском дипломом за архиепископа и митрополита. Две године касније њему су потчињене Вршачка и Темишварска, а 1727. и Римничка епископија. Нова архиепископија, као и архиепископски чин митрополита Мојсија, добили су канонско признање од патријарха Мојсија Рајовића, који је тим поводом, уз сагласност Архијерејског сабора Пећке патријаршије, издао грамату 26. (15) августа 1721. године.13 Гордана Гарић Петровић

за свештенике и парохијане, Историјски часопис 48 (2001) 2002, 147–164; иста, Београдска и Карловачка митрополија. процес уједињења (1722–1731), Историјски часопис 55 (2007), 201–217; иста, Проблем привилегија у Краљевини Србији, XVIII столеће 6 (Нови Сад 2007) 173–185; иста, Резолуција цара Карла VI из 1720. године, Мешовита грађа (Miscellanea) 32 (2011), 243–254; Г. Гарић Петровић, Постављање парохијалних свештеника: обавезе села, Мешовита грађа (Miscellanea) 30 (2009), 55–65; иста, Демографске прилике и мрежа парохија у Београдској епархији од 1718. до 1739. године, Историјски часопис 59 (2010), 267–295. 7 О овом питању више: Ј. Радоњић, М. Костић, Српске привилегије од 1690 до 1792, Београд 1954. 8 Д. Руварац, Мојсије Петровић, митрополит београдски 1713–1730. прилог историји Српске цркве, Споменик СКА 34 (1898), 82–200; М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу. Прилози за историју митрополитства му 1731–1737. по архивским изворима, Нови Сад 1900; Д. Руварац, Исторично-критична црта о Вићентију Јовановићу православном митрополиту београдском и карловачком (1731–1737), Земун 1886.

Смедерево на карти из 1717. године ( J. B. Homan, Neu Geographisch Vorgestelltes Ungarisches Kriegs-Theatrum in Servien und dem Bannat Temeswar, Nürnberg, 1717. Карта се чува у Народној библиотеци Србије под сигнатуром KR-II-434)

Формирање друге српске архиепископије на подручју Хабзбуршке монархије водило је ка подели српског народа у њеним оквирима, због чега се одмах отворило питање уједињења Београдске и Карловачке митрополије. Две архиепископије су дефакто уједињене након смрти карловачког митрополита Вићентија Поповића, када је за заједничког митрополита изабран Мојсије Петровић. Овај избор није наишао на одобрење власти, које су Мојсија Петровића признале само за карловачког митрополита и администратора Београдске митрополије.14 До формалног признања уједињења дошло је тек након избора Вићентија Јовановића за митрополита. Он је 1731. године био потврђен од стране Двора за архиепископа и митрополита карловачког, београдског и новоосвојених земаља.15 И без званичног признања, две епархије, Сремска и Сервијска, од почетка 1726. године чиниле су архиепископску дијецезу.16 У исто време, свака од ових црквених области задржала је своју посебност, која се огледала у одвојеним епархијским управама у дворовима у Београду и Карловцима, посебним границама и различитој управној подели, у Сремској епархији на протопопијате, а у Београдској на егзархате.17 Након уједињења Београдске и Карловачке митрополије по смрти карловачког митрополита Вићентија Поповића, Београд постаје не само митрополитски центар већ и средиште целог српског народа у Хабзбуршкој монархији. Тада је отворено и питање митрополитске резиденције у Београду. Стари митрополитов двор био је, као и Саборна црква, планом о изградњи нових утврђења предвиђен за рушење, па се морало приступити изградњи нове резиденције.18 Тако се указала прилика да стари двор буде замењен новом, за те прилике великом и лепом зградом, која би била не само митрополитов, већ и српски народни дом. Разлоге за подизање једне овако репрезентативне зграде наводи митрополит Мојсије Петровић у свом тестаменту: Аз не себе ради начах сего, но обшту помишљаја ползу, и за утверденије наше врод по нас, понеже пресловуштеје, и началнејшеје место јест земљ, и отечества нашего, да всегда останетсја темељ, и знаменије народа нашего, и да в последнија роди конечно не погубим места, и будеми јакоже изгреби скитајуштесја по потоках.19 Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервирској епархији(1718–1739)

9 У монографији Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718– 1739), Душан Поповић је посебну пажњу посветио опису новог двора, изгледу појединих просторија, намештају, митрополитовој одећи и посуђу. Приказани су, такође, и начин исхране, гозбе и свечаности, као и дужности дворског особља. (Д. Поповић, Србија и Београд, 285–328). О изгледу двора и особљу у њему писао је и Дејан Медаковић у поглављу „Српски митрополијски дворови у XVIII веку”, у свом делу Барок код Срба. (Д. Медаковић, Барок код Срба, Загреб 1988, 193–205). 10 Део источне Србије који је пре рата припадао Видинској митрополији, прикључен је Вршачкој епископији, а у административном погледу је потчињен Темишварској администрацији. Црквена и административна подела нису пратиле једна другу, па је тако и један део Београдске епископије био под јурисдикцијом банатске, а не београдске администрације. Граница Београдске епархије успостављена је 1719. године. Њу су чиниле реке Сава, Дунав и Поречка река. На истоку, пружајући се преко Кучајнских планина до Сталаћа, граница Београдске епархије представљала је у исто време и државну границу према Османском царству. Најдужа граница је била са Ваљевском епископијом и њу су чинили токови Велике Мораве (до ушћа Раче), Љига и Колубаре. Површина овог подручја износила је око 9814 km2. (Г. Гарић Петровић, Демографске прилике, 269–270). 89

11 Митрополит Мојсије је 1709. године именован за дабробосанског митрополита. Са тог положаја је премештен у Београдску митрополију 1713. године. Више о његовој делатности видети: Д. Руварац, Мојсије Петровић, 82–200. 12 Митрополит је један од степена у управној јерархији који се развио из епископског чина. Почасни митрополити су били они епископи чије је седиште подигнуто на степен главног града (метрополе) уз постојећи старији главни град у провинцији, или пак они епископи који су због својих заслуга добили почасну титулу митрополита. (Н. Милаш, Православно црквено право: по општим црквено-правним изворима и посебним законским наредбама које важе у појединим аутокефалним црквама, Београд 1926, 257, 357– 358). Звање митрополита је у Васељенској патријаршији било уобичајено готово за све епископе. Ови митрополити су управљали једном епархијом, што је био случај и са неким архијерејима у Пећкој патријаршији. Списак архијереја и епархија Пећке патријаршије из средине 17. века дат је у Р. Тричковић, Српска црква средином XVII века, 141–162. Као и митрополити Васељенске патријаршије и београдски митрополит је, до1718. године и успостављања нове архиепископије са центром у Београду, управљао само једном епархијом. О титулама архијереја који су након 1739. године управљали Београдском епархијом видети: Н. Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766–1831, Београд 2007, 349, 352–354. 13 И. Точанац, Београдска и Карловачка митрополија, 203–205. 14 Исто, 207–210. 15 Исто, 213–214. 16 У овим областима је митрополит, као надлежни епископ, имао пуну јерархијску јурисдикцију. 17 У оквиру Београдске епархије постојала су две управне области – егзархата, Пожаревачки и Грочански. Пожаревачки се простирао источно од Велике Мораве, док је Грочански обухаватао Грочански и Смедеревски дистрикт. Трећу целину чиниле су парохије у Београдском дистрикту. Спискови парохија и насеља често су вођени одвојено за Пожаревачки егзархат, с једне стране, и Београдски, Грочански и Смедеревски дистрикт.( Г. Гарић Петровић, Демографске прилике, 274–275). 18 Вероватно је митрополитова кућа која је улазила у линију фортификације била један од два стара двора која су ушла у попис непокретне имовине митрополије из 1730.( Д. Руварац, Непокретно имање, 209; Т. С. Виловски, Београд од 1717– 1739. године, Нова искра, 1905, 273). 90

Митрополит је покушао да започне изградњу средствима која би добио као накнаду за рушење старог двора. Из тог разлога је јула 1725. године упутио молбу Дворском ратном савету. Молба је одбијена, али му је одобрено да материјал старог двора користи за изградњу новог. Нешто касније, октобра исте године, митрополит је поднео још једну молбу Дворском ратном савету, у којој је тражио да се допусти изградња новог двора и школе у непосредној близини нове Саборне цркве.20 Јула 1726. године, у време када је Никола Доксат де Морез, који је био задужен за реконструкцију београдских утврђења, поднео план митрополитске резиденције и школе Савету, радови на зидању нове цркве, резиденције и школе већ су били у току.21 О томе шта је све планирао да подигне поред или у оквиру резиденције, митрополит Мојсије писао је 1729. године Србима у Будиму. Он у свом писму каже: За ново початују нашу ва Белиграде резиденцију то јест; архиепископски и митрополитски дом и црков именуемују архиепископију и митрополију срп– скаго нашег православног закона под властију цесарского величанства. При коеи архиепископији и митрополији умислилисмо школи и семинарију (то јесмо учеников пребивателне своиство и на њих иждивеније) построити за наученије книжноје, и петија црковнаја. И такожде же и конзисториум (то јест духовноје стоитељство)… 22 Изградња нове резиденције се одужила а трошкови су се множили. Они су за период од почетка новембра 1725. до краја 1732. године износили 39.972,07 форинти.23 Ова сума чинила је велики део издатака Митрополије, која је била оптерећена огромним дуговима.24 Због тога је митрополит Вићентије Јовановић, на почетку свог архипастирства, предложио да се започета зграда прода и да се подигне једна мања. Међутим, на сабору су народни представници протествовали говорећи да што један митрополит подигне други не треба да квари, него нека гледа да заврши.25 Велике трошкове и проблеме везане за резиденцију митрополит Вићентије Јовановић је имао све до смрти 1737. године. У једном писму из те године он пише: наипаче ова пропаст правјашчаја сја резиденција у зол час начала сја. Что откуд прибавит сја у њу како у пропаст мешчетсја, а ничто не видит сја.26 До 1730. године радови на једном крилу новог двора су већ били прилично одмакли, тако да је у њему било могуће одржати народно-црквени сабор, који је почео заседање на Спасовдан те године.27 Ипак, митрополит Мојсије није стигао да се усели у нову резиденцију. Последње дане провео је у старом двору, у коме је умро средином 1730. године.28 Наредне 1731. године један део двора је оспособљен за становање, тако да се у њега уселио нови митрополит Вићентије Јовановић. О усељавању у нови двор будимског владику Василија Димитријевића известио је архимандрит Исаија Антоновић, који у писму од 10. априла 1731. године између осталог каже: И г[осподи]н архиеп[и]ск[о]п сада по недељи хоће преити и у новом двору бити о празнику ... А прочи архијереји: г[осподи]н шлавонски, г[осподи]н себишки, г[осподи]н сенски, веће 9 дни како су се пресели[ли] у нови двор.29 Завршни радови на другом крилу и спрату митрополитског двора отпочели су 1733. године. Њих је изводио зидар Матијаш Симон, који је и претходних година радио на двору.30 У међувремену срушен је стари двор. Рушење је извршено 1731. године, када је, током априла и маја, вођен тефтер потрошка старога двора.31 У јесен те године је интензивирана изградња београдских бедема, те је могуће да је у склопу тих радова срушена стара митрополитова резиденција, чему иде у прилог и помињање, у једном од дворских тефтера, трошкова за мобу која је разносила камен од старог двора.32 У сваком случају, стари двор је сигурно срушен пре 1. марта 1733. године, када је један део његове грађе пописан у подрумима нове резиденције.33 О изгледу старог двора и времену његове градње готово да немамо података. Гордана Гарић Петровић

Београд на карти из 1717. Године ( J. B. Homan, Neu Geographisch Vorgestelltes Ungarisches Kriegs-Theatrum in Servien und dem Bannat Temeswar, Nürnberg, 1717. Карта се чува у Народној библиотеци Србије под сигнатуром KR-II-434)

Једино што може бити неки показатељ, бар када је у питању његова величина, јесте материјал који је сачуван након његовог рушења. У питању је била зграда која је имала најмање 31 пар пенчерских крила, великих и малени пенчерах, капелу и бар један подрум.34 Почетком марта 1733. године извршен је попис митрополитове имовине и том приликом је, између осталог, описана унутрашњост новог двора. Главна зграда је имала два спрата и подрумске просторије а у поменутом инвентару је описано 39 просторија.35 Зграда је била правоугаоне основе. Изнад капеле, која је заузимала оба спрата, био је тамбур са куполом.36 У приземљу су се налазили библиотека, сала, митрополитова соба, капела, два кабинета, канцеларија, три недовршене собе и шест довршених, једна недовршена коморица, комора, трпезарија у којој су боравили ученици, кухиња, мешаоница, две коморе уз кухињу, три мала и један велики подрум.37 До горњег спрата, од сале водило је главно степениште са 28 храстових степеника и једно споредно спирално степениште.38 На спрату је у попису забележена само сала која није била довршена, предворје сале, седам соба и хор изнад капеле. Двориште је било ограђено дрвеном оградом и у њему се налазила настрешница испод које су држана кола.39 Дворска штала је била од камена и покривена црепом са преградама за 12 коња. Поред штале у дворишту се налазила и једна соба са комором у којој су се држали амови.40 У митрополитској резиденцији у Београду, поред митрополита Мојсија Петровића и Вићентија Јовановића, у два наврата је резидирао, као архиепископски коадјутор 41 и администратор, темишварски владика Николај Димитријевић.42 Његово прво администрирање трајало је од смрти митрополита Мојсија, 7. августа (27. јула) 1730. године, до избора Вићентија Јовановића за новог митрополита, 2. априла (22. марта) 1731. године. У том периоду владика Николај је боравио у београдској резиденцији, у коју је стигао још за живота митрополита Мојсија.43 Као некадашњи митрополитов Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервирској епархији(1718–1739)

19 Тестамент митрополита Мойсея Петровића, Беседа 1/4 (1868), 46–47. Приликом цитирања, у раду су сви текстови са српскословенске ћирилице транскрибовани на савремену. 20 Т. С. Виловски, Београд од 1717–1739. године, 273, 298. 21 У протоколу за ту годину уписано је: In diesem Jahre ist die Erbaung der Serbischen Kirche, Metropolitanresidenz und Shule im Zuge. (Т. С. Виловски, Београд од 1717–1739. године, 298). 22 Г. Витковић, Споменици из будимског и пештанског Архива, II, Београд 1873, 23. 23 Овај спецификацију је саставио протосинђел Софроније Димитријевић. (АСАНУК, МП „Б“, 1719/5; Д. Руварац, Колико је потрошено на београдску Арх. Митроп. Резиденцију?, 85). 24 У време смрти митрополита Мојсија, према неким проценама, дуг је износио 17.000.00 форинти, али је највероватније био и већи. (И. Точанац, Српски народ– но-црквени сабори (1718–1735), Београд 2008, 173, 180). 25 М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу, 66, 75. 26 Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 249. 91

Београд на карти из 1720. године (M. Zojter, Belgradum sive Alba Graeca, Augsburg 1720. Карта се чува у Народној библиотеци србије под сигнатуром KR-II-433) 27 И. Точанац, Српски народно-црквени сабори, 39. 28 Д. Поповић, Србија и Београд, 282, 284. 29 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1786) 30 Марта те године Матијаж Симон је склопио уговор са митрополитом Вићентијем, према којем се обавезао да ће за 1.200,00 форинти „зграду Његове архирхиепископском двору, спроћу тврђаве, то јест други спрат, озидати, цело крило заједно са салом и предсобљем, споља и изнутра, као и да ће доње одаје омалтерисати и окречити; исто тако венце (’симсове’) у сали као и главни венац изнутра и споља заједно са [непознато] спојницама, подножјима, прозорима, преградама, главним и извојитим степеницама, кухињом, огњиштем, ногама од пећи, са свим димњацима и калдрмама, да ће јаму за нечистоћу четвороуглату, с обимом од 4 хвата а дубоку 5, и да ће начинити цев нужничку горе и доле на свод, укратко да ће целокупну грађевину и зидове спомоћу зидара и надничара довести у савршено стање, као што је већ начињено крило прекопута, где је капела, малтером споља и изнутра испрскати, кровну конструкцију скинути, скеле саградити; затим обе капије преместити, двор с обе старне зидовима потпуно затворити, ’бесине’ .... и ’фосне’ (дебеле даске) свуда положити.”( Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 334–335.) 92

егзарх, он је у Београд дошао у време митрополитове болести и ту му је до смрти помагао у вршењу дужности. Након смрти Мојсија Петровића, владика Николај је, као администратор, наишао на велики отпор дела епископа и придворних служитеља, који су га оптуживали да је у администрирању архиепископском дијецезом преузео на себе овлашћења на која није имао права, као што су сакупљање егзархије 44, постављање протопопова и додељивање синђелија свештеницима.45 За свој став, они су нашли додатно оправдање и у чињеници да његов избор за администратора није био извршен на Сабору, нити је добио потврду Двора у Бечу. Упркос проблемима са којима се сусрео 1730. године, владика Николај се још једном нашао на положају администратора и то након што је био нешто више од пола године помоћник митрополита Вићентија Јовановића. За коадјутора је именован од стране хабзбуршких власти новембра 1736. године.46 Постављање коадјутора извршено је због митрополитове болести, неслоге међу епископима и узнемирења народа и свештенства. Након смрти митрополита Вићентија 6(17) јуна 1737. године, владика Николај је по други пут администрирао Митрополијом са великом извесношћу да ће бити изабран за новог митрополита.47 Међутим, доласком патријарха Арсенија IV у Београд, крајем јула те године, српски народ у Хабзбуршкој монархији је и без избора добио свог новог поглавара, који је то у духовном смислу и формално био.48 Током треће и четврте деценије 18. века, главна питања за Србе у Хабзбуршкој монархији била су уједињење Београдске и Карловачке митрополије и борба против сужавања привилегија. Због њих су митрополити одлазили на честа и дуга путовања у Беч, за време којих су у митрополитској резиденцији у њихово име епархијске послове вршили намесници. Том приликом они су од митрополита добијали право да, у његовом одсуству, буду врховни учитељи, првосвештеници и архипастири у архиепископској дијецези, односно на подручју Београдске епархије и Срема.49 Гордана Гарић Петровић

31 У марту те године окречене су и поправљене собе у једном од два стара двора. (АСАНУК, МП „Б“, 1732/28.)

И раније је постојала пракса да се, уколико епископ није сам могао да обавља све првосвештеничке послове у епархији, постављају викарни епископи који су обављали послове који су се тицали епархијске управе, а за које би их епископ овластио.50 У периоду којим се бавимо, митрополити су имали уз своје придворне служитеље и неке од владика који су их заступали док су они дуже боравили у Бечу. Епископи намесници су добијали право да замењују митрополита у вршењу безмало свих дужности у епархији. Они су, поред рукополагања, вршили и друге свештене радње, као што су освећивање цркава и антиминса, и ишли у канонске визитације. Намесник митрополита Мојсија био је далматински владика Стефан Љубибратић. Он је именован на тај положај по доласку у Београд и на њему је остао до избора за костајничког епископа.51 У одсуству митрополита Мојсија, бринуо се о Двору и епархији.52Тако монах Пајсије, који је донео чудотворну икону Богородице у Београд 1727. године, пише: пријем бих чст– но преосвештеним господином Епископом кир Стефаном Љубибратићем, бившаго того времене намесника в белграде архиепскопскаго престола и содержитеља, понеже господин архиепископ и митрополит всего православнаго народа обретајуштаго се под властију светлости цесарске кир мојсеј петрович, в то време беше в царствујуштем граде бече, о исправленији обштаго народа подвизајесе.53 Владика Стефан се старао и о црквеној имовини, па је водио књигу трошкова на Двору у периоду од јуна 1726. до септембра 1728. године.54 Почетком 1728. године, извршио је визитацију епархије и том приликом освештао цркву у Смољинцу.55 На епископе намеснике у Београду поново наилазимо по избору новог митрополита Вићентија Јовановића и његовом одласку у Беч 1731. године. Дотадашњи дворски намесник и иконом 56, архимандрит Исаија Антоновић наставља неко време са обављањем дотадашње дужности, за шта је доМитрополитски намесници и придворни служитељи у Сервирској епархији(1718–1739)

32 АСАНУК, МП „Б“, 1731/54; Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 66. 33 АСАНУК, МП „Б“, 1732/28; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 110–139. 34 Поређења ради, нови двор је укупно на свим просторијама, укључујући и кухињу, коморе и подруме, имао 98 прозора. (Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 110–139.) 35 На основу поменутог пописа, детаљан опис намештаја и ствари које су се налазиле у двору даје Д. Поповић, Србија и Београд, 285–302. 36 П. Васић, Доба барока, Београд 1971, 175, 195; Д. Медаковић, Барок код Срба, 198. 37 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 110–142. 38 Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 334–335. 39 Дрвена ограда на новом двору је изграђена маја 1731. године. (АСАНУК, МП „Б“, 1732/28.) 40 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 139–141. 93

41 Коадјутор или викарни епископ је био нарочити епископ који је помагао епархијском архијереју. Он је постављан ради правилног вршења службе и управе у епархији, нарочито када је епархијски архијереј био у годинама или болестан. (Н. Милаш, Православно црквено право, 409.) У Хабзбуршкој монархији је избор архиепископовог наследника вршен под окриљем избора његовог помоћника, коадјутора, који је прећутним договором биран и за наследника. Избор коадјутора вршен је на народно-црквеним саборима. (И. Точанац, Српски народно-црквени сабори, 108.) 42 Биографија владике Николаја Димитријевића је дата у: Сава (Вуковић), епископ шумадијски, Николај (Димитријевић) епископ темишварски (1728–1744), Темишварски зборник 3 (2002) 113–124. 43 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1749); АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1750). 44 У редовне приходе архијереја спадала је и дажбина коју су давали парохијски свештеници а која се у документима помиње као сидоксија или егзархија. Њен износ је зависио од броја домова у парохији. Према уредби о епископским приходима, она је требало да износи 1,5 форинти за 10 српских кућа и исто толико за 15 влашких. Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 94-95. 45 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1772); Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 204–205. 46 О избору владике Николаја за коадјутора више: Д. Руварац, Коадјутор митрополита Вићентија Јовановића, Српски сион 17 (1907), 329. 47 И. Точанац, Српски народно-црквени сабори, 113–114. 48 О патријарху Арсенију IV видети: М. Јакшић, О Арсенију IV Јовановићу Шакабенти, Лекције из историје Карловачке митрополије по архивским изворима, Сремски Карловци 1899. 49 Епископ је врховни учитељ у својој епархији. Он се стара о верском образовању народа и свештенства, брине о чувању здраве науке и спречава ширење сваког лажног учења. Као првосвештеник, епископ обавља сва свештена дејства а има искључиво право на вршење рукополагања презвитера и ђакона, произвођење на различите степене управне јерархије, освећење светог мира, освећење цркава и антиминса, освећење калуђерица, одобравање литија које нису уобичајене. Он врши и умилостиљење оних који се кају, али на то имају право и духовници и презвитери. Као архипастир, епископ има право на законодавну, надзорну и судску 94

Потпис владике Николе Димитријевића (АСАНУК, МП ”Б” 1727/20)

био и посебну синђелију и инструкцију маја те године. У њој се наводе сва права и дужности које су имали митрополитови намесници. Тако је владика Исаија добио пуномоћје да буде врховни учитељ, првосвештеник и архипастир у Србији и Срему, Горњем и Доњем. Као врховни учитељ, био је овлашћен да врши надзор над радом грчке и словенске школе, а као првосвештеник да рукополаже ђаконе и свештенике у Срему и Србији. Од архипастирских права добио је право на надзорну и судску власт. Вршећи надзор над свештенством, одређивао је који свештеници и ђакони треба да иду у Београд у школу или на послушање. Такође, био je овлашћен да врши доделу парохија коју је митрополит морао да накнадно потврди синђелијама. Дворски црквени служитељи на дворовима у Београду и Карловцима били су дужни да га признају за надређеног и да га у свему слушају. Спорове између духовних, као и духовних и мирских странака у Срему и Србији, имао је да решава у оквиру конзисторије, у којој му је, када су били у питању значајни послови, за помоћника био одређен бачки епископ Висарион Павловић. Сва наведена овлашћења, владика Исаија је морао да спроводи у договору са митрополитом, кога је редовно морао да извештава о свим пословима.57 Након Исаије Антоновића митрополитов намесник у Београду постаје вршачки владика Максим Несторовић.58 Поред бриге о Двору, владика Максим је вршио и епархијске обиласке. Тако се у представци пожаревачких варошана из 1732. године говори о пришаствију гос[по]д[и]на гос[по]д[и]на владике шебишкога и наместника архиепискупскога и митрополитскога гос[по]д[и]на гос[по]д[и]на Максима Несторовича.59 Исте године је владика Максим „архиепископски и митрополитски намјесник” послао антиминсе, које је освештао покојни митрополит Мојсије Петровић, у цркве у Хасан-пашиној Паланци и Железнику. Тада је рукоположио и неколико свештеника и ђакона.60 У редовном вођењу епархијских послова, митрополиту су помагали његови служитељи. То су били црквени достојанственици, углавном монаси. Уживање неког од достојанстава на епископском двору је у великом броју случајева представљало пут ка произвођењу у звање епископа.61 Тако је већина епископа и архиепископа пре хиротонисања обављала разне дужности на епископским дворовима. И сам митрополит Мојсије Петровић је, пре него што је изабран за дабробосанског митрополита, био патријаршијски протосинђел, док је митрополит Вићентије Јовановић, пре него што је постао арадски епископ, био протосинђел и егзарх митрополита Вићентија Поповића.62 У одређено достојанство, црквени достојанственици су произвођени или рукополагани посебним, канонcки установљеним, црквеним обредом. То је морало бити обављано без икакве надокнаде, као и у случају рукополагања у презвитера и ђакона.63 За одређену службу служитељи су од митрополита добијали посебне синђелије и инструкције. У једној таквој синђелији издатој Гордана Гарић Петровић

власт у својој епархији. (Н. Милаш, Православно црквено право, 393–402.) 50 Н. Милаш, Православно црквено право, 411. 51 Д. Руварац, Грамате митрополитске и патријарашке, Српски Сион 5 (1905), 559; Д. Руварац, Мојсије Петровић, 129. 52 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1700); АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1704); АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1706); АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1714). 53 И. Руварац, Судбина манастира Винче у Србији, Старинар 4 (1887), 36. 54 АСАНУК, МП „Б“, 1719/5; Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 31. 55 Г. Витковић, Извештај, 173. 56 Економ или иконом је члан епархијског презвитерског савета. У његовој надлежности је било управљање црквеном имовином. (Н. Милаш, Православно црквено право, 412–413; Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, Београд – Шибеник 2005, 227–228.) 57 Г. Витковић, Споменици из будимског и пештанског Архива, 124–127. 58 Исаија Антоновић и Максим Несторовић се помињу као намесници у дворском тефтеру вођеном током 1731. и 1732. године, као и у једној спецификацији примљеног новца из 1733. Сачувано је и неколико писама које је владика Максим писао из Београда током 1732. године. (АСАНУК, МП „Б“, 1733/43; АСАНУК, МП „Б“, 1732/111; АСАНУК, МП „Б“, 1732/111.) Једна страница дворског тефтера за 1731. и 1732. годину (АСАНУК, МП ”Б”, 1732/928)

23. маја (12) 1731. године, намеснику Исаији Антоновићу, митрополит Вићентије Јовановић о томе каже: Сице убо и ми, последујуште киждому от служаштих нам црковнаго нашего клира, подобное вдахом служеније зде в резиденцији и проч[их] местех нашеје сервискеје епархији со руки нашије собственије приложенијем и печатним знаменованијем.64 Приликом постављења на одређену службу у двору, служитељи су полагали заклетву којом су се обавезивали на верно и правилно обављање поверених им дужности.65 О броју служитеља и делогругу њиховог рада пре 1718. године готово да и нема података. Можемо претпоставити да се Београдска епархија у то време није битније разликовала од осталих српских епископија тог доба, те да је и број митрополитових служитеља био мали.66 Из неколико сачуваних владичанских тестамента из тог доба можемо видети да су епископи уз себе имали два до три служитеља, који су се у исто време бринули о самом еписикопу и помагали му у вршењу дужности. Тако је сечујски владика Максим Гавриловић, чији нам је тестамент сачуван, као и записник о подели његове зао-

59 АСАНУК, МП „Б“, 1732/20. 60 У оба чина је рукоположио Николу Илијиног, пароха у Градишту; у чин ћакона Јосифа Савића, касније свештеника у Пожаревцу и пожаревачког ђакона Стефана; у чин свештеника Димитрија Несторовића и параћинског пароха Петра. (Г. Витковић, Извештај, 145, 151, 156, 160, 169, 190–191, 207–208.) 61 Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, 241. 62 Д. Руварац, Мојсије Петровић, 83, 94. 63 Општа формула при произвођењу црквених достојанственика била је: „смерност наша производи слугу божијега N. N. за … цркве N. У име Оца и Сина и светога Духа.” (Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, 239–240.) 64 АСАНУ, ИЗ, 13173 (КИ бр. 1793).

65 Сачувана је једна таква заклетва из каснијег периода. У питању је заклетва архиђакона Мојсија Путника из 1749. године. (Д. Руварац, Заклетва дворских калуђера, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије 2 (1912), 84–85.) 66 У Православној цркви чиновници у епархијској управи чине Презвитерски савет. Овај савет се најпотпуније развио у Васељенској патријаршији. Њега су чинили достојанственици првог реда: економ, сакеларије, скеуофилакс, хартофилакс, сакелије, протекдик, протонотарије, канстризије, референдар, логотет, ипомниматограф, хјеромнимон, хипогонатац, магистар молебница и дидаскал или теолог; и достојанственици другог реда: протопрезвитер, други презвитер, архон, еклизијарх, протођакон, други ђакон, орфанотроф, егзарх, протојереј, архимандрит, игуман, протосинђел и синђел. По узору на овај савет уређени су и савети у другим епархијама, са мањим или већим бројем достојанственика чији је делокруг рада могао бити шири или ужи. (Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, 227228; Н. Милаш, Православно црквено право, 412–413.) 67 Д. Руварац, Тестаменти владичански, Српски Сион 5 (1905), 291. 68 Д. Поповић, Грађа за историју Београда, 23–25, 27–28, 56, 58. 69 АСАНУК, МП „Б“, 1719/5. 70 Д. Руварац, Грамате митрополитске и патријарашке, Српски Сион 5 (1905), 559. 71 Г. Витковић, Извештај, 156, 224, 255–256. 72 Д. Поповић, Грађа за историју Београда, 23–29. 73 Право да обави постриг имао је, поред игумана, и јеромонах кога одреди надлежни епископ. (Н. Милаш, Православно црквено право, 705; Д. Руварац, Митрополија београдска, 142; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 163.) 74 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 417–421, 452–454. 75 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 101–105. 76 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 417–421, 452–454. 96

ставштине, имао три служитеља, попа Стефана и ђаконе Романа и Арсенија.67 У тефтеру митрополита Мојсија из 1714. године забележено је име само једног његовог егзарха, Теодора. Почев од 1716. године, као његов егзарх у изворима се јавља Николај Димитријевић. Он се у тефтерима из 1716. и 1721. године помиње као поп Никола.68 Касније, он сам води тефтере за 1724, 1725. и 1726. годину.69 О томе да је за вршачког епископа изабран са положаја митрополитовог егзарха говори и грамата коју му је издао митрополит Мојсије 14 (25) фебруара 1727. године, у којој између осталог пише: и саборне судухом честњејшаго Јексарха Нашего кир Николаа Димитријевића достојне сеја Благодати – рукоположихом јего во епископа на више реченују епископију карансебишкују и подлежашчих диштриктов хоршавскаго, вершачкаго, паланачкаго, и логошкаго.70 У време док је био митрополитски егзарх, код њега су се школовала два свештеника, Јосиф Савић и Живота Илијевић, који су средином тридесетих година 18. века држали парохије у Пожаревцу и Вишњици. Јосиф је учио код владике Николаја, бившаго Ексарха митрополитскаго пре него што је прешао у грчку школу код учитеља Герасима. Животу Илијевића је пак егзарх Николај 1719. године позвао на Двор да служи и учи. Ту је он изучио канерати, појати самогласне гласове и подобија, херувику, причастну 1-го гласа и алилар. Исте године, приликом постављења у парохију у Великом Селу, Стефан, касније свештеник у Хасан-пашиној Паланци, дао је егзарху Николи 4 марјаша. Тада је он дао и по два марјаша ђаконима Георгију и Јовану.71 Поменути Георгије је био митрополитов служитељ који је водио рачуна пре свега о кухињи и свакодневном ситном трошку за Двор. Уз попа Николу, у митрополитовом тефтеру из 1721. године, помиње се и поп Максим.72 Вероватно је у питању Максим Несторовић, будући вршачки владика, који је пре рукоположења у владичански чин био егзарх митрополита Мојсија Петровића. Као егзарх, уз овлашћење митрополитово, он је замонашио 1720. године Стефана, монаха у Смедеревском манастиру, а негде у исто време, и Висариона, јеромонаха у Манастиру Рукомији.73 Средином двадесетих година 18. века повећава се број служитеља и послуге те се због тога јавља потреба да се разграниче и прецизирају њихове дужности. У ту сврху је митрополит Мојсије издао 1729. године Правила за дворјане и дворске служитеље у Сремској и Београдској епархији.74 Одмах по ступању на архиепископску катедру 1731. године, његов наследник Вићентије Јовановић издао је нова правила.75 Правилима су одређене надлежности сваког од служитеља, њихов међусобан однос и однос према митрополиту. Доласком Карловачке архиепископије, 1726. године, под управу митрополита Мојсија Петровића, под његову управу долази и Двор у Карловцима заједно са тамошњим служитељима. Зато све митрополитове црквене достојанственике можемо поделити на оне којима је служба била везана са личност самог митрополита, служитеље на Двору у Београду и служитеље на Двору у Карловцима. Служитељима у Београду била је поверена управа над Сервијском епархијом и београдском резиденцијом а онима у Карловцима над Сремском епархијом. Митрополитови служитељи са седиштем у Пожаревцу и Гроцкој управљали су тамошњим егзархатима, који су били саставни део Београдске епархије. На почетку Правила митрополита Мојсија наводе се имена митрополитових служитеља, али се уз њих, као ни касније у тексту инструкција, изузев за Исаију Антоновића, не наводи служба коју је сваки од њих обављао. Тако су 1729. године митрополитови служитељи у Београду и Карловцима били Исаија Антоновић, Теофан, Андреј Атанасијевић, Никанор Павловић, Софроније Јовановић, Софроније Димитријевић, Петар Ненадовић, Симеон, Георгије Савић, Јосиф Стојановић и Димитрије.76 Већина наведених служитеља остала је у служби и након смрти митрополита Мојсија Петровића и избора новог митрополита Вићентија Јовановића. Гордана Гарић Петровић

Потпис владике Максима Несторовића (АСАНУК , МП ”Б”, 1732/111)

Потпис владике Исаије Антоновића (АСАНУК, МП ”Б”, 1733/73)

Потпис митрополита Мојсија Петровића (АСАНУК, МП ”Б”, 1726/10)

Потпис митрополита Вићентија Јовановића (АСАНУК, МП ”Б”, 1733/52)

Вићентије Јовановић је убрзо по ступању на митрополитску катедру приступио издавању нових правила, којима је изменио називе служби, укинуо неке од њих и увео нове, као и донекле изменио за њих везане дужности. Од духовних служитеља помињу се намесник и иконом у београдској резиденцији (дотадашњи генерал викаријус), егзарх над зидањем новог двора, параиконом, помоћник параиконома и пожаревачки и грочански егзарх.77 Највећи број митрополитових служитеља имао је звање егзарха. Егзарси су били они достојанственици које је епископ слао да у његово име прегледају стање појединих манастира и цркава или да испитају одређене догађаје. Они су, са нарочитим овлашћењем које је издавао епископ, одлазили у поједине делове епархије и тамо испитивали да ли се поштују црквени закони и прописно чувају црквене ствари, да ли има спорова међу верницима, незаконито склопљених бракова и друго. О посети су морали да поднесу тачан извештај.78 У времену о коме говоримо, служба егзарха није подразумевала само визитације епархије, већ је егзарх био привремени или стални заменик митрополита у обављању различитих дужности. Тако је централна епархијска управа, према

77 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 101–105, 110. 78 Н. Милаш, Аутобиографија, студије, чланци, 234–235.

79 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 417–421, 452–454. 80 М. Јакшић, О Вићентију Јовановићу, 199. 81 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 418. 82 АСАНУК, МП „Б“, 1719/5. 83 Као патријаршијски генерал егзарх он је 1739. године примио рачуне београдске Саборне цркве. (Д. Поповић, Грађа за историју Београда, 91.) 84 АСАНУК, МП „Б“, 1719/5; АСАНУК, МП „Б“, 1729/77; АСАНУК, МП „Б“, 1730/70; Д. Руварац, Мојсије Петровић, 129; Д. Руварац, Митрополија београд– ска, 102, 116, 127, 140; Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 40, 160; Г. Витковић, Извештај, 131. 85 Параиконом је био икономов помоћник. Он се према инструкцији митрополита Вићентија Јовановића старао о стварима у двору, кухињи, виноградима, вину и дворским шталама. (Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 103.) 86 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1867); Г. Витковић, Извештај, 284; Д. Руварац, Тужбе свештенства, 194; Р. Грујић, Прогањање вештица код Срба, 189-200; А. Форишковић, Један документ из времена аустријске окупације (1718–1739), Годишњак града Београда 15 (1968), 311; Д. Руварац, Митрополија београдска, 141,147, 151, 154, 171; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 103, 105, 110, 176. 87 АСАНУК, МП „Б“, 1719/5; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 102–103. 88 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 156. 98

Правилима митрополита Мојсија Петровића из 1729. године, била поверена генерал викаријусу (егзарху), док су грочанским и пожаревачким егзархатима управљали митрополитови егзарси који су били одговорни егзарху у Београду. О Двору у Карловцима, као и о приходима из Сремске епархије, водио је бригу протосинђел коме је помагао карловачки протојереј Живан Црногорац.79 Најзначајнији служитељ био је генерални егзарх или викаријус. На овом положају се, у време митрополита Мојсија Петровића, налазио архимандрит Исаија Антоновић а касније Петар [Павле] Ненадовић.80 Он је имао надзор над верским животом у Београдској (Сервијској) епархији, као и над свим митрополитовим приходима, његовом покретном и непокретном имовином и поседима.81 Петар Ненадовић се као генерални егзарх први пут помиње у вези са дворском књигом прихода и расхода коју је водио од јануара 1732. до марта 1733. године.82 На овој дужности он се налазио и након смрти митрополита Вићентија Јовановића и доласка патријарха Арсенија IV у Хабзбуршку монархију 1737.83 Управа над Грочанским и Пожаревачким егзархатом била је поверена посебним егзарсима који су у име митрополита управљали овим црквеним областима. Они су у потпуности зависили од београдског егзарха, а преко њега и од митрополита. Први познати пожаревачки егзарх био је Максим Несторовић, који је синђелију за ову службу добио новембра 1726. године. Том приликом је митрополит послао писмо Пожаревљанима, у коме их обавештава о слању новог егзарха. По постављању егзарха Максима за вршачког епископа 1728. године, његов дотадашњи положај у Пожаревцу преузео је Никанор Павловић, који је пре тога водио митрополитове послове у Даљу. Он је остао у Пожаревцу до 1731. године, када је за пожаревачког егзарха постављен Максим Ратковић. Након смрти егзарха Максима, егзархат је водио Јован Михаиловић, који је генерал егзарху предао тефетре егзархата за 1733. годину и 1734. годину, као и извештаје о визитацијама извршеним 1734. и 1735. године.84 Митрополитов служитељ који се најдуже задржао на истом положају био је грочански егзарх Софроније Јовановић. Он је обављао наведену службу у периоду од 1718. до 1731. године, након чега је за егзарха у Гроцкој постављен Јосиф Стојановић. Грочански егзарх је у исто време могао носити и титулу вицеегзарха и обављати послове везане за Београдски дистрикт, као што је био случај са егзархом Јосифом, који је 1732. године извршио визитацију дела епархије који се налазио западно од Велике Мораве. Почетком 1734. године, митрополит је за свог изасланика и заменика у Београдском дистрикту, послао дотадашњег параиконома 85 и београдског егзарха Симеона Милосављевића. Нешто касније као грочански егзарх у изворима се јавља синђел Андреј Јоакимовић.86 О изградњи новог двора у Београду, од самог почетка радова 1725. године, па до 1733. године, бринуо се протосинђел Софроније Димитријевић. Посебну инструкцију за рад добио је 1731. године од митрополита Вићентија Јовановића.87 Протосинђелу Софронију у овом послу је помагао Тома Палатниј.88 Дворски црквени служитељи су могли добити од митрополита овлашћење да преузму један део његових архијерејских права. Тако је пастирски надзор над целокупним верским животом у Сервијској епархији имао генерални егзарх. Он је морао да буде обавештен о свим црквеним пословима, да поучава вернике, обилази цркве, манастире и свештенике, да води рачуна о томе да све буде устројено по црквеним правилима и да се служба врши по типику. У својим егзархатима, надзор над црквеним животом вршили су пожаревачки и грочански егзарх. У својој служби они су зависили од београдског егзарха, касније намесника и иконома, од кога су морали да траже савет за сва важнија питања. Такође су били дужни и да траже посебно одобрење за визитацију својих области. Визитације су се обављале сваке године. Њих су обављали за то одГордана Гарић Петровић

ређени егзарси који су морали да поднесу митрополиту извештај о стању цркава и манастира, парохијалном свештенству, неправилностима у верском животу, заједно са предлозима за решавање одређених проблема које су запазили. Такви извештаји о Београдској епархији су сачувани за период од 1732. до 1735. године (за 1734. и 1735. годину само за Пожаревачки егзархат).89 О разлозима због којих се спроводе обиласци епархије пише митрополит Вићентије Јовановић у једној посланици, из 1734. године, верницима у Београдском дистрикту: послахом до вас служителнаго нам јегзарха Кир Симеона Милосављевича, в место образа нашего, понести ваша хр[и]стољубија, сагледати чин и урежденије, црковниј с[вја]штеници, како по крајњеј должности Б[о]гу служит, ходјат ли всја чиновно, по уставу наше с[вја]тија в`сточнија и ап[о]ст[о]лскија цркве и определенију б[о]гоносних отец; такожде и виј како обретаетсја и закон хр(и) стјанскиј исполнајетли, ходители ви и ваши домашни во црков и иметели вси отца духовнаго, и исповедателисја, најпаче по два крат, и исповедаетелисјап– ричаштаете тела и крови Христови, без јегоже ниједному неможно назватисја хр[и]стианином. За которе да вас научит и наставит известно како надобно живелствовати хр(и)стианином и без њего спастсја не возможно.90 О свакодневном и правилом одржавању црквене службе у самом Двору, вечерњих, јутрења и часова, као и свих црквених церемонија које би одредио митрополит, водио је рачуна дворни саветник (капелан, ефемеријус или церемонаријус). Он је бринуо и о свим осталим пословима везаним за живот у двору: о покретној имовини у њему, послузи, издацима за кухињу и остале потребе. У вршењу црквене службе помагао му је архиђакон који је био задужен за старање о митрополитовим богослужбеним одеждама, као и за вођење протокола о рукополoжењима која је извршио митрополит. У протоколе је уписивао имена свих рукоположених, чин у који су рукоположени, имена њихових духовника и датум рукополагања. Њему је, такође, предавана и милостиња. 91 Већина наведених дужности дворског саветника је, према инструкцији из 1731. године, била везана за службу параиконома, коју је обављао поп Симеон. Он је такође водио и надзор над митрополитовим виноградима и вину које се налазило у подруму београдске резиденције. Капеланска дужност у двору је 1731. прешла са дворског саветника на помоћника параиконома, док је надзор над вршењем службе од тада вршио сам иконом.92 Сви митрополитови служитељи, као и остали житељи Двора, морали су да живе у складу са правилима која је прописао митрополит. На Двору није било дозвољено недолично понашање, пре свега неумерено јело и пиће. Музика је била строго забрањена а у време одсуства митрополита, није било дозвољено ни приређивање било каквих гозби и славља. Од егзарха у Пожаревцу и Гроцкој такође се захтевало да воде живот достојан духовног лица и да дају пример осталим верницима. Није им било допуштено довођење забављача у кућу, приређивање великих гозби и пиће.93 Служитељи су такође били дужни да буду одани митрополиту и да испуњавају све његове писмене и усмене наредбе, а затим и да међусобно сарађују и саветују се. Надзор над њиховим радом вршио је генерал викаријус (егзарх), касније иконом, као први међу свим митрополитовим служитељима, код кога се налазио инвентар целокупне имовине. Контрола се спроводила провером стања покретне имовине, као и провером књига прихода и расхода које је сваки од служитеља био дужан да води. У овим књигама, тзв. хесапима, служитељи су бележили све што им је поверено од покретне и непокретне имовине, као и када и од кога су примили или коме су и у које сврхе издали новац, о чему су подносили редовне извештаје надређеном служитељу или митрополиту лично. Провера књига прихода и расхода једног од митрополитових служитеља, архиђакона Андреја Атанасијевића, изазвала је пажњу не само служитеља, већ Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервирској епархији(1718–1739)

89 Г. Витковић, Извештај, 123–285; Д. Руварац, Митрополија београдска, 102– 154; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 172–178. 90 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1867). 91 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 421, 452; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 101– 102, 104. 92 Исто, 101–102, 104. 93 Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 102, 105. 94 Као архиепископски и митрополитски протосинђел, он је био један од кандидата за арадског епископа. Иако није добио арадско и сигетско владичанство, није одустајао од намере да постане владика. Тако је 1732. године писао да, уколико му се не додели Сечујска епархија, која је остала упражњена након смрти владике Максима, биће задовољан и делом Београдске, јер је још митрополит Мојсије имао намеру да од дела своје епархије направи самосталну епископију. Упркос жељама, архиђакон Андреј није добио епископско звање, али је постао митрополитски архимандрит. (АСАНУК, МП „Б”, 1731/60; АСАНУК, МП „Б”, 1732/88.) 99

95 Д. Руварац, Страдање Архимандрита Андрије Атанасијевића и неколико његових писама, Архив за историју Српске православне митрополије карловачке 1 (1911), 77–85; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 110, 144. 96 Истрагу у Карловцима су спровели: владике Никанор и Висарион Павловић, генерални егзарх Павле Ненадовић, егзарх Стефан Стојковић, Захарија Хоповски, протопоп Живан Црногорац, намесник крушедолски Рафаил, чортановачки поп Стефан, карловачки кнез Станко Милићевић, Мирко Јовановић, Живан Поповић, Јован Милосављевић и Јован Видаковић. (Д. Руварац, Страдање Архимандрита Андрије Атанасијевића, 79–80.) 97 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1852). 98 АСАНУК, МП „Б“, 1733/79. 99 АСАНУК, МП „Б“, 1733/86. 100 Ову проверу су извршили у Београду: генерални егзарх Павле Ненадовић, архиђакон Вићентије Стефановић, београдски свештеник Кирил Марковић, Стојан Вучковић, Стојко Јовановић, архимандрит Атанасије Величковић, егзарх Симеон Милосављевић и Стојко Пантелејмоновић. Истрази је присуствовао и сам архимандрит Андреј, што је посведочио својим потписом. (Д. Руварац, Страдање Архимандрита Андрије Атанасијевића, 80.) 101 Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 111; Р. Грујић, Прилози за историју Србије, 180–181. 102 АСАНУ, ИЗ 13173 (КИ бр. 1935); Д. Руварац, Страдање Архимандрита Андрије Атанасијевића, 85. 103 Д. Руварац, Дужности и права дворјана и дворских служитеља, 418– 420, 453–454. 104 Ствари из митрополитског двора у Београду су у више наврата преношене бродовима до петроварадинског шанца. (Д. Поповић – М. Богдановић, Грађа за историју Београда, 252–253; Љ. Дурковић-Јакшић, Најстарија библиотека у Београду, Гласник СПЦ 51/1 (1970) 16.)

100

и великог броја владика. Архиђакон Андреј се помиње још 1721. као служитељ митрополита Вићентија Поповића. Службу на двору у Карловцима је обављао и у време митрополита Мојсија Петровића а када је митрополит Вићентије Јовановић, поред правила за служитеље у Београду, издао и правила за црквене достојанственике у Карловцима, био је први међу њима са достојанством протосинђела.94 Као протосинђел водио је финансије Сремске епархије од 1729. до марта 1733. године, да би, након што је постао архиепископски и митрополитски архимандрит, преузео управу над митрополитовом имовином у Београду и надзор над приходима од Београдске епархије. Међутим, убрзо по преласку у Београд, маја 1733. године, митрополит Вићентије је наложио да се покрене истрага и да се провере књиге прихода и расхода које је архимандрит водио. Провера књига је извршена у два наврата, маја 1733. и августа 1734. године.95 Прва истрага је вођена у Карловцима и том приликом су проверене књиге прихода и расхода Сремске епархије и Двора у Карловцима за период од јула 1731. до марта 1733, при чему је утврђен мањак од 2.884,66 форинти. Архимандриту је остављена могућност да надокнади мањак или приложи рачуне који ће отклонити неслагање у књигама.96 Током истраге, Андреј Атанасијевић је био у притвору из кога је изашао у јуну, након што су јемци гарантовали за њега да ће се појавити у року од 30 дана.97 Добивши слободу да сакупи наведену суму, отишао је у Будим, у коме је тада боравио арадски владика Исаија Антоновић, који га је узео у заштиту.98 Поред владике Исаије, за архимандрита Андреја се заузео и владика Висарион Павловић, који се тим поводом, у неколико наврата, писменим и усменим путем обратио митрополиту Вићентију. Међутим, митрополит се није дао умилостивити јер, према мишљењу владике Висариона, целу истрагу је покренуо под утицајем неких од својих служитеља. У писму Исаији Антоновићу, он о Двору у Београду између осталог пише: всецелиј двор Архиепископскиј, не точију враждебноју завистију между собоју возмуштен јест, но и самим мирским зде окресним варошам и селам в мерзост и ненавиденије сталсја јест.99 Годину дана касније поново су проверена четири хесапа и то за период од 1729. до краја јула 1731, од 31. јула 1731. до краја марта 1733, од септембра 1733. до краја децембра исте године и од јануара 1734. до краја јула 1734. Утврђено је да је у овом периоду направљен трошак од 4.639,00 форинти и 33 ½ крајцаре, за који није постојало покриће у рачунима.100 Архимандрит Атанасије водио је дворску економију све до поменуте истраге спроведене средином 1734. године, након чега је дужност дворског архимандрита преузео Атанасије Величковић, дотадашњи старешина Манастира Сланци.101 Три године касније, архимандрита Андреја био је на положају администратора Ваљевске епископије. Убрзо потом је и умро 1738. године у Манастиру Гргетегу, у коме је и сахрањен.102 Вођење посебних књига од стране свих митрополитових служитеља, обимна преписка, као и подношење разних представки и доношење решења на њих, створило је потребу да се уведе ред у митрополитовим списима и канцеларији. Канцеларија је била додељена на старање генерал викаријусу, чија је дужност била да све митрополитове списе држи уредно сложене по регистрима, као и да записује у посебан протокол сваки документ или писмо које се прими или изда.103 Списи настали радом ове канцеларије евакуисани су, заједно са најважнијим предметима, књигама и документима из митрополитске резиденције, непосредно пре и током аустро-турског рата 1737–1739.104 На тај начин, део њих је сачуван и данас представља драгоцену грађу за проучавање историје Београдске епархије.

Гордана Гарић Петровић

Gordana Garić Summary METROPOLITAN'S DEPUTIES AND RESIDENCE ATTENDANTS IN THE EPARCHY OF SERVIA (1718–1739) After the Austrian conquest of Serbia, a new Serbian archbishopric with its seat in Belgrade was established in the territory of the Habsburg Monarchy. The existence of the Metropolitanates of Belgrade and Karlovac in the territory of the Habsburg Monarchy was leading toward division within the Serbian people, which immediately opened the issue of their unification. Two archbishoprics were practically unified after the death of the Metropolitan of Karlovac, Vićentije Popović, when Metropolitan Mojsije Popović was elected to be the common metropolitan. This election was not approved by the Austrian authorities that recognized Mojsije Popović only as the Metropolitan of Karlovac and administrator of the Metropolitanate of Belgrade. The unification was formally recognized only after Vićentije Popović had been elected metropolitan. Even without the official recognition, the eparchy of Srem and the eparchy of Servia made an archiepiscopal diocese from 1726. After the Metropolitanates of Belgrade and Karlovac had unified, among the issues raised was the issue of the metropolitan’s residence in Belgrade which became the administrative seat of the unified archbishoprics. The plan for construction of new fortifications foresaw demolition of the old metropolitan’s residence, as well as the Cathedral Church, so the construction of a new residence had to start. That was an occasion to replace the old residence with a new building, magnificent for that time, which would not be only the metropolitan’s home but the home of all people. The construction started in 1725. Until 1730, the works on one wing of the new residence had already advanced to a considerable degree, so that it was possible to hold a national-church gathering in it – its session started on the Ascension Day that year. However, Metropolitan Mojsije did not live to move into the new residence; he spent his last days in the old residence where he died in the middle of 1730. The following year a part of the residence was made ready for occupancy so that the new metropolitan, Vićentije Jovanović, moved into it. Besides the Metropolitan, his attendants and a part of numerous servants also lived there permanently. During the third and fourth decades, the metropolitans, at the time of their absence from Belgrade, most often because of their travelling to Vienna, appointed their deputies who stayed in the residence and administered eparchial jobs. At the time of Metropolitan Mojsije, the deputy was the Bishop of Dalmatia, Stefan Ljubibratić, whereas at the time of Metropolitan Vićentije Jovanović the deputies were Bishops Isaija Antonović and Maksim Nestorović. In regular administration of eparchial jobs, the metropolitan was assisted by his attendants. They were church dignitaries, mostly monks. In most cases, enjoyment of any dignity in the episcopal residence represented a way toward elevation to the title of bishop. Thus, most bishops and archbishops performed different duties in episcopal residences before their consecration. The attendants were given special sealed certificates and instructions by the metropolitan for the performed service. Due to the increased number of attendants and servants, in 1729 Metropolitan Mojsije issued the Rules for those living in the residence and attendants in the eparchies of Srem and Belgrade. Immediately after ascending the archbishopric chair in 1731, his successor Vićentije Jovanović issued new rules. These Rules defined the responsibilities of each attendant, their mutual relationships and the relationship toward the metropolitan. The largest number of metropolitan’s attendants had the title of exarch. So, the central eparchial administration, according to the Rules of Metropolitan Mojsije Petrović of 1729, was entrusted to the general vicarius (exarch) and the Belgrade exarch, while the exarchates of Grocka and Požarevac were administered by metropolitan’s exarchs in Grocka and Požarevac, who reported to the Belgrade exarch. All metropolitan’s attendants, as well as the others who lived in the residence, had to live in accordance with the Rules prescribed by the metropolitan. The attendants were also bound to be loyal to the metropolitan and fulfil all his written and oral orders as well as to cooperate and give advice to one another. The supervision of their work was conducted by the general vicarius (exarch) as the first among all metropolitan’s attendants, who kept the inventory of the whole property. The inspection was carried out by checking the state of the movable property, as well as by checking the books of revenues and expenditures which were within the responsibilities of each attendant. In these books, called hesaps (account books), the attendants recorded all movable and immovable property they were entrusted with, when and from whom they received it, or to whom and for what purpose they gave money, and they submitted their regular reports to the superior attendant or the metropolitan.

Summary

101

Марина Лукић Цветић

Завод за проучавање културног развитка, Београд

Црква Светог Саве у Жичи

Апстракт: Црква Светог Саве у комплексу Mанастира Жиче, саграђена је по пројекту архитекте Александра Дерока 1935. године. Између два рата, манастир био је центар богомољачког покрета, а грађевине за његове потребе подигнуте су по жељи владике Николаја Велимировића. Параклис је скромних димензија и сведених облика. То је једнокуполно здање правоугаоне основе, са полукружном олтарском апсидом на истоку. Живопис је рађен 1937. године средствима удове Марије Жутић, као спомен на њеног сина јединца Петра. Сликари су били Николај барон Мајендорф и Наум Андрић, док је иконостас дело Ивана Мељникова. Кључне речи: Жича, Свети Сава, Николај Велимировић, Александар Дероко, Николај барон Мајендорф, Наум Андрић, Марија Жутић, Николај II Романов У саставу комплекса Манастира Жиче (сл. 1), проглашеног спомеником културе од изузетног значаја, чија главна црква датира са почетка XIII века, налази се параклис Светога Саве саграђен 1935. године. Пројекат ове црквице и манастирске трпезарије, која се на њу надовезује, урадио је еминентни архитекта, истраживач српских старина, професор, академик Александар Дероко. Објекат је лоциран југозападно од главне цркве. По Дероковом пројекту саграђен је и владичански двор, који се налази са северозападне стране. Грађевине распоређене по ободу манастирске порте истовремено имају функцију ободног зида, као што је било уобичајено у средњем веку. Црква Светога Саве рађена је по узору на рано хришћанство1 и својим једноставним обликом, сведеним димензијама и дискретном декорацијом савршено се уклопила у манастирски комплекс. Визуелни утисак који црквица оставља на посматрача су стабилност, чврстина, непретенциозност и хомогеност. Прочишћеном спољном визуром објекта архитекта је испоштово хијерархију и приоритет немањићке задужбине.2 Кључна личност у великој обнови Жиче четрдесетих година прошлог века био је велики градитељ, владика охридско-жички Николај Велимировић. Као присталица и један од духовних вођа богомољачког покрета, настојао је да у Жичи буде направљено укупно дванаест олтара, заједно са звонаром која ће имати дванаест звона, колико има главних апостола. У њима је по владичиној замисли непрекидно требало да се смењују литургије, које би трајале двадесет четири сата,3 што је у складу са источнохришћанским учењем по коме се на небесима непрестано одвија анђеоска света литургија.4 Црквица Светога Саве са трпезаријом управо је подигнута за чланове богомољачког покрета који су често организовано посећивали манастир, боравили у њему и 1937. године ту одржали свој

1 З. Јовановић, Александар Дероко 68, 71. 2 А. Дероко, Подизање епископског двора, трпезарије за народ и нове црквице у Жичи, Време, Београд 3. IV 1935. 3 htp: //pravoslavlje. spc. rs/ broj/ 950/ tekst/ mesto – koje – oslobađa – od – bolesti – i – od – straha. 4 З. М. Јовановић, Азбучник православне иконографије и градитељства, Београд 2005, 255.

5 У спомен-костурници олтар је сада посвећен Светом мученику Авакуму. 6 У главној цркви су четири олтара: Светога Спаса, Светога Саве Освећеног, Светог Стефана Првомученика и олтар у капели на спрату куле. У манастирској порти је црквица Светих Теодора (раније Светог Петра и Павла). 7 З. М. Јовановић, Александар Дероко, Београд 68, 71. 8 А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у српској архитектури, Београд 1997, 184, 190. 9 Коришћен је гранит из мајдана села Сирче, које се иначе помиње у Жичкој повељи као Серча и у средњем веку била је манастирски метох. 10 Шпросне су постављене укрштено, тако да је добијен крст у кругу. 11 Ћерамида је касније замењена лименим кровом, који је током последњих конзерваторских радова био замењен тзв. меридијал црепом, који јој је по изгледу најприближнији. 12 Марија Жутић је живела у манастиру до своје смрти, али се није замонашила. 13 Иконостас је сада демонтиран, због израде новог мермерног пода. После конзерваторских радова на живопису биће враћен у цркву.

сабор. Један од разлога зашто је за патрона одабран Свети Сава је што су богомољци веома уважавали првог српског архиепископа и утемељивача Манастира Жиче. Пре него што би ушли у манастир, на самој његовој капији, певали су тропар овом светитељу. Владика Николај успео је да подигне још један параклис посвећен Светом Николи, на брежуљку југозападно од манастирске порте, где се налази монашко гробље, затим тзв. костурницу у Жичком пољу посвећену трећем дану Духова,5 док је 1940. године освештан девети храм, у кули изнад улазне капије, посвећен Рођењу Светог Јована Крститеља.6 Даље градитељске активности зауставио је Други светски рат, који је манастиру донео велика разарања, а сам владика Николај је одведен у логор. Осим што се спорадично помиње у литератури као пројекат Александра Дерока, Црквом Светога Саве у Жичи, нико од истраживача архитектуре између два рата није се озбиљније бавио. Проучавајући личност и пројектантски опус Александра Дерока, Зоран М. Јовановић укратко говори о његовом пројекту за ову цркву, наводећи мишљење самог аутора да се угледао на ранохришћанску архитектуру и публикује драгоцену фотографију из четрдесетих година (сл. 2).7 Јовановићев текст користи Александар Кадијевић у свом проучавању националног стила између 1930. и 1941. године. Не упуштајући се у детаљније анализе, говорећи о формирању жичког манастирског комплекса, распоређеног око главне цркве, аутор каже да је црквица ненаметљива и да је неодвојив његов део. Бавећи се улогом Александра Дерока у формирању националног стила, заједничко за оба истраживача је истицање функционалности објекта и једноставности декорације.8 Значајно Кадијевићево запажање је да се Дероко код већине пројеката ослања на медитеранску традицију. Црква Светога Саве је једнокуполно здање, са полукружном олтарском апсидом на истоку. Наос правоугаоне основе подељен је попречним трансептом који образује крст, као код грађевина рашке школе. Западно, скромна припрата одвојена је од наоса зиданим ступцима и из ње се директно улази у Трпезарију. Објекат је фланкиран зиданим контрафорима зато што је постављен на самом ободу платоа манастирске порте, где терен пада ка Жичкој реци и делом је захватио насип. Осим 104

Марина Лукић Цветић

Oснова, Црква Светог Саве Манастир Жича

Подужни пресек, Црква Светог Саве Манастир Жича

Црква Светог Саве у Жичи

105

Портрет Петра Жутића

14 Црква у Бачини саграђена је по препоруци Николаја Велимировића 1930. године. Пројекат је радио архитекта Василиј Андросов, а грађевински радови су изведени у току 1932. и 1933. године. Сликарски уговор потписан је 30. августа 1937. године, како стоји у црквеном летопису. Иако је забележено да је иконостас сликао Мајендорф, по стилским карактеристикама то би пре био рад Ивана Мељникова. Очигледно је да су Маједорф, Андрић и Мељников били сликарски тим који je радио скупа не само у Жичи, већ и на другим објектима. 15 У капели Светог Андрије Првозваног треба пронаћи недостајуће елементе за реконструкцију изгубљених делова жичког сликарства. 16 Црни двоглави орао део je руског грба. 17 Крзно хермелина због своје белине симболизује невиност и духовну чистоту. Из тог разлога украшава одећу државника и високих црквених и универзитетских достојанственика. Види A. Gerbran i Ž. Ševalije, Rečnik simbola, Novi Sad 2004, 268.

основне функције, контрафори су искоришћени и као декоративни детаљ, јер се рустично обрађен камен,9 уклопио са једноставном равном фасадом. Кубе је ниско, приближне ширине као храм, са кружним тамбуром, који излази директно из свода, без видљивог кубичног постоља. Главни улаз налази се на северном зиду и води у наос, док западни улаз са широким вратима, надовезује се на Трпезарију и њиховим отварањем добија се јединствен простор. Североисточно, на апсиди су врата за свештеника. Осим савршене комуникације, храм је правилним распоредом прозорских отвора добио одлично осветљење. На апсиди је окулус са уписаним крстом,10 који је равномерно осветљава, док је на травејима по једна бифора. Поткуполни простор одозго осветљавају четири монофоре, распоређене на ниском кубету. На бочним зидовима припрате су још по две монофоре. Објекат је засведен полуобличастим сводом, који се ослања на ојачавајуће луке, а над апсидом је конха. Црква је зидана опеком, а фасадна платна су малтерисана равно и бело окречена. Изнад прозора налази се лучни украс од таласастих керамо-пластичних елемената, док је окулус оперважен насатично постављеном фасадном опеком. Првобитни кровни покривач била је ћерамида.11 Убрзо, по завршеним грађевинским радовима, црква је живописана 1937. године, средствима Марије Жутић,12 у спомен на њеног преминулог сина јединца Петра (сл. 3). Ктиторски натпис се чита на северозападном пиластру: Лета Господњег 1937 мати моја Марија Жутић удова плати живопис овог светог храма у славу Бога за спомен и спасеније свога сина јединца упокојеног 19. априла 1929. г. Помилуј Господе на страшном суду Твоме све оне који на овом светом месту спомену у молитви мајку моју Марију и мене раба Божјега Петра Амин. Цркву је живописао руски емигрант сликар Николај барон Мајендорф, са својим помоћником Наумом Андрићем, док је седефни иконостас са инкрустрацијом такође рад руског аутора Ивана Јустина Мељникова.13 Барон Мајендорф био је у групи руских уметника коју је предводио Сергеј Смирнов, a која је била ангажована за израду копија наших најлепших средњовековних фресака. Оне су послужиле као предлошци за израду мозаика краљевског маузолеја на Опленцу. Сликарски опус Николаја барона Мајендорфа у српској историографији до данашњих дана није био предмет пажње, због чега су сазнања о његовом стваралаштву непотпуна. Осим ангажовања за израду копија средњовековног живописа за потребе Опленца и живописања параклиса у Жичи, овај аутор са Наумом Андрићем осликао је Цркву Преображења у селу Бачини, у чијем летопису је забележено да је урадио и иконостас.14 Најпознатије његово остварење је већи део живописа у дворској капели Светог Андрије Првозваног на Дедињу.15 Основа унутрашњости жичког параклиса била је строго уређена спољашњим околностима, тако да се јасно сагледавају три целине: олтарски простор, наос који чине поткуполни простор са травејима и на крају припрата. Архитекта је успео да уједини фину визуру волумена са функционалношћу ентеријера. Систем унутрашње зидне декорације рађен је по уобичајеним принципима украшавања православних храмова, са распоредом композиција и фигура по хоризонталном и вертикалном току, од земаљског ка небеском. Иконографске особености и изузеци су резултат специфичних жеља наручиоца, владике Николаја, и самог сликара, са врло битним утицајем времена настанка и тадашње политичке климе у Србији, што уједно показује и став Српске православне цркве према свету који је окружује. У доњем реду су представљене стојеће фигуре арханђела, светих ратника, српских светих владара и најпознатијих представника монашких центара на Истоку. Изнад њих је зона са изабраним композицијама Великих празника и чуда, док се на потрбушју лукова сликају архијереји и српски подвижници исихасте. На луковима са чеоне стране су медаљони са представама мученика и светих жена. У тамбуру је тематика Небеске литургије, а у куполи Христос Пантократор. У олтарској апсиди су архијереји са Царем Славе, а у конхи Богородица Ширшаја. 106

Марина Лукић Цветић

Када се крене од северног зида, у западном травеју, лево и десно од монофоре представљена је руска царска тематика. Она је свакако визуелни идеолошки исказ духовности Српске православне цркве и њеног дубоког поштовања према руској монархији и православљу. Очигледно то је био директан избор епископа жичког Николаја Велимировића, који је своју замисао остварио са живописцем бароном Мајендорфом. Владика Николај, у том страшном времену превирања и кризе, заједно са свим руским трагичним догађајима и фашистичким снагама на политичкој сцени у Италији и Немачкој, предосећао je сличан сценарио у Србији. Мудри владика, попут доброг пастира и духовног вође, све време саветује свој народ, потенцирајући национални значај Православне цркве, монархије, владара и домаћина. Од руских владара одабрани су пострадали цар Николаја II Романов и утемељивач руског хришћанства Свети кнез Владимир, док је испод њих у првој зони насликана стојећа фигура Светог преподобног Серафима Саровског. Николај II Романов (1868–1919) син цара Александра и царице Марије Фјодоровне, крунисан је у мају 1896. године. За време своје владавине учествовао је у подизању 10.000 храмова и 750 манастира. Деведесет година после свирепог убиства, цар великомученик је канонизован. Царев репрезентативни државнички портрет у жичком параклису (сл. 4) урађен је на основу већ постојећег сликаног портрета. Монарх је представљен у полупрофилу и благо је окренут ка олтару. Царска одора и инсигније (круна, жезло и сфаирос) указују на статус портретисаног и идеале лепоте времена у коме је портрет настао. Цар је огрнут жутим плаштом, украшен орнаменима црних двоглавих орлова,16 који има широк оковратник и рубове од хермелина.17 Преко њега пребачена је колајна, коју образују такође двограви орлови. На грудима је равнокраки малтешки крст.18 На портрету који је сликару Мајендорфу био предложак, цар је представљен гологлав и круну придржава рукама. Иста круна са низовима драгуља, у жичком параклису, налази се на глави монарха.19 Плашт и крзнени оковратник верни су оригиналу, а испод њега је опасани мундир са нашивеним ширитима као део свечане војне униформе.20 Oдећа руског цара истог је типа као орнат краља Петра I Карађорђевића, који је он носио на миропомазању у Жичи и у коме је представљен на ктиторској композицији на Опленцу. Маркантни лик цара Николаја II Романова, брижљиво обрађене правилне црте, високо чело, смеђа коса, фино обликована брада, тек наглашен осмех и пре свега јако изражајне, прозрачно плаве очи, указују на моћ, мудрост и лепоту које су као врлине красиле владара. Портретска сличност показује да је Мајендорф био добар и вешт кописта, а свакако и образован сликар. Ова зидна слика урађена је попут акварела, потпуно прозрачно, танким наносом боје, са финим лазурима. Будући да је радио у дворској капели на Дедињу, могућно је да је Мајендорф био упознат са колекцијoм руских царских портрета у поседу кнеза Павла, који је био у блиском сродствиу са племићком породицом Демидов.21 Жичком портрету руског монарха претходио је портрет који је урадио руски сликар, такође емигрант у Србији, Степан Колесников 1927. године, у Цркви Светог Наума у Охриду, где је цар представљен у медаљону као мученик. 22 Колесников је у Русији неколико пута срео цара.23 У то време, охридски епископ био је владика Николај Велимировић, свакако без чијег благослова и личног ауторитета, световни владар са ореолом не би могао бити увршћен у иконографски програм.24 Евидентно је да је владика веома поштовао Русију и њеног пострадалог монарха, а овај визуелни исказ био је један од начина да пренесе личну оданост традицији и свој патриотизам. О Николају II Романову, тек у садашњем времену великомученику, Николај Велимировић је писао као о великом добротвору српског народа, истичући његове високоморалне врлине. Историјска чињеница је да је цар часно ушао у Први светски рат, да не би издао Србију и Француску. Велики Црква Светог Саве у Жичи

107

Свети Серафим Саровски 18 Највероватније то је крст Светог Јована Јерусалимског, који се чува у Ермитажу. 19 Насликана круна врло је слична оригиналној царевој круни са светлоплавим драгуљима. 20 Руски цар је имао чин за који је био јако везан и није прихватио унапређење у генерала. 21 Б. Црвенковић, Портрет велике војвоткиње Марије Фјодоровне (из уметничке колекције дворског комплекса на Дедињу), Зборник народног музеја XIX/2 историја уметности, Београд 2010, 183–184. 22 По предању, Колесников је имао визију пострадалог монарха, као петнаестог у низу међу њима. Вођен том идејом, одмах га је насликао са светитељским нимбом, што је наишло на опште одобравање. 23 Колесников је од цара Николаја II Романова, после свог успеха на светској изложби у Паризу 1908. године, добио табакеру са посветом. 24 Почитание Царственных мучников в XX веке 1/1.

Цар Николај Романов

25 Документација ЗЗЗСКГБ 2002, Богородичина црква у Земуну, 5. 26 Г. Острогорски, Историја Византије, Београд 1969, 289–290.

поштовалац и дужник цара Николаја II Романова био је и краљ Александар Карађорђевић, који је после драматичних околности које су наступиле у Русији, великодушно примио и удомио руске емигранте. У знак захвалности српског народа руском цару, такође руски емигрант, сликар Андреј Биценко, насликао је Николаја II Романова са краљем Петром Карађорђевићем и краљем Александром, на западном зиду у Цркви Ружици на Калемегдану. Исти аутор представио је цара у оквиру композиције Молитва на гори у Богородичиној цркви у Земуну.25 Свети кнез Владимир, велики кнез Кијевске Русије, унук кнеза Игора и Свете Олге, покрститељ руског народа, владао је 980–1015. године.26 Представљен је поред цара Николаја и на тај начин нашли су се један поред другог први и до тада последњи руски хришћански владар. Кнез Владимир (сл. 5) насликан је као старац аскетског лика, са дугом белом шиљастом брадом. Дат је у величини попресја, с лица, са карактеристичном затвореном круном на глави, у облику плитке капе, опшивенe по ободу крзном. Одевен је у средњовековну пурпурну царску одежду. У десној руци држи крст, док му је лева шака на грудима. Познато је да је цар био многобожац, да би у зрелим годинама послао своје изасланике у различите богомоље. Импресиониран службом у Светој Софији у Цариграду, за веру у својој земљи изабрао је православље 988. године. Том приликом као потврда, склопљен је политички брак са Аном, сестром византијског цара Василија II. Своју кнежевину оставио је потом тројици синова: браћи од једне мајке Брису и Гљебу и Свјатополку. Свјатополк је убио оба брата по оцу и постао је самостални владар. Свети Борис и Гљеб су канонизовани и празнују се 2. маја. До данашњих дана њихова нетрулежна тела су у Вишгороду и имају исцелитељске моћи. У цркви Светог Саве у Жичи насликани су међу мученицима у медаљонима. Пострадали принчеви често се сликају у српским средњовековним задужбинама, међу младим мученицима. Пошто су мученички пострадали, они носе крстове, а на главама су им карактеристичне руске круне са крзненим ободом, попут оне коју носи и кнез Владимир. Свети Серафим Саровски (1759–1833), један од највећих и најпоштованијих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца, представљен је у целој фигури и са њим започиње прва зона стојећих фигура (сл. 6). Дат је у полупрофилу, са благо погнутом главом, а пошто је окренут у правцу олтара, постаје учесник у литургији. То је старац, дуге, млечно беле косе и браде, равно засечене и раздељене по средини. Oдевен је у одежду монаха, са пребаченим епитрахиљем, док му је у десници крст. Свети Серафим Саровски ушао је у иконографски програм цркве Светог Саве у Жичи, уз портрет руског цара Николаја зато што га је цар Николај II Романов посебно уважавао, поседовао је његову икону и веровао је у његову светост. Цар Никлај II лично се залагао за канонизацију светитеља и учествовао је великој црквеној свечаности приликом ње. Мошти Светог Серафима Саровског откривене су 19. јула 1903. године. Једним од његових чуда сматра се рођење царевића Андреја, дванаест месеци после свечеве канонизације. Такође, међу монахињама Саровског манастира остало је сведочење да је цар добио писмо са предсказањем светитеља Серафима Саровског о свом будућем страдању и паду Руске монархије. Познато је да се светац 1000 дана молио на камену у Саровској шуми за живот цара и спас земље, али нажалост није успео да измоли спасење. Са чеоне стране северозападног пиластра, где прво пада поглед верника када уђе у цркву, насликан је Петар Жутић (сл. 3), леполик младић са села, у народном оделу: белој кошуљи закопчаној под грлом и ултрамарин плавој антерији, украшеној црним ширитима. У десној руци држи запаљену свећу, што указује да је преминуо, а у левој му је развијен свитак, са дугим ктиторским натписом, који позива посетиоце храма на молитву за покој његове душе. Очигледно да је његов портрет рад главног сликара барона Мајендорфа, који се потврдио као одличан портретиста. Са северне стране истог пиластра, у величини целе фигуре, у свечаном фронталном ставу је представник небеске војске арханђел Михаило. У левој руци држи 108

Марина Лукић Цветић

копље, а десном се ослаља о бок. Чувар улаза у храм има бујну гргураву косу, повезану изнад чела. Одевен је у белу тунику, преко које је пурпурни плашт, а на леђима су крила. Око ногу су му обмотани дизлуци. Са источне стране северозападног пиластра са Светим Александром, започиње низ од седам младих светих ратника, рађених по копијама из Манастира Дечана, као што је пример у опленачкој цркви. Одевен је у плаву кратку тунику, преко које се налази плочасти панцир и црвени плашт, пребачен преко рамена и леве руке. У десници му је мач, окренут навише. Следи Свети Теодор Тирон у зеленој туници, са панциром преко ње и куполастим шлемом са траком пребаченом око врата. Светац у десној руци држи копље, док се левом ослања на штит, који је спуштен на земљу. Наспрам Светог Александра насликан је Свети Прокопије (сл. 7), овде налик Христовом лику. Светац носи кратку тунику, преко које је панцир са широким оковратником и украсним запоном на струку, док је плашт нехајно пребачен и везан у чвор. Левом шаком држи мач у корицама, док је десница са скупљеним прстима на грудима. У њој је из неког разлога изостављен мученички крст. Лево од бифоре, налази се млад голобради ратник Свети Нестор штићеник Светог Димитрија. Представљен је са богато украшеним кружним штитом који придржава обема рукама. Одевен је у сиву тунику са плочастим панциром преко ње и црвеним плаштом. Десно од бифоре, налазе се најугледнији међу светитељима војницима, Свети Димитрије и Свети Георгије. Многопоштовани заштитник Солуна Свети Димитрије, иако је био цивил, насликан је у ратничкој униформи јер је одбранио град под опсадом. Светац носи једну тунику испод, а другу преко панцира, док му је ултрамарин плашт, попут ешарпе пребачен преко рамена и везан у чвор. Држи подигнути мач у левој, док му је копље у десној руци. До њега, на североисточном пиластру, на почасном месту, код олтара представљен је његов пандан мученик Свети Ђорђе. Заједничко приказивање ове двојице светаца као ратника постаје готово правило у целокупном византијском сликарству. Светитељ има каЦрква Светог Саве у Жичи

109

Свети Прокопије

Богородица Владимирска

27 О Богородици Владимирској као једном од типова Жалосне Богородице види З. М. Јовановић, Азбучник, 75. Чудотворну икону Богородицу Владимирску насликао је јеванђелист Лука, на дасци стола за којим су обедовали Исус Христос, Јосиф и Марија. Данашња најстарија Богородица Владимирска се налазила у Цариграду, па је као поклон доспела у Русију. Сада се чува у Москви. 28 Свети Антоније Велики се празнује 17. јануара. По свој мудрости и као велики учитељ доводи се у везу са Светим Савом. Житија светих, јануар.

рактеристичну коврџаву косу и правилне црте лица. Представљен је у ратничкој одећи, са оклопом и црвеним огртачем забаченим преко леђа. Држи мач у корицама у левој, а копље је у десној руци. Сви ратници на ногама имају омотане дизлуке. Северно, на почасном месту непосредно уз иконостас, што је и уобичајено, представљен је Свети Никола, подједнако уважаван светац Истока и Запада. Из тог разлога његова фигура је нешто крупнија од осталих. Носи карактеристичну епископску одећу: стихар са рекама, епитрахиљ, надбедреник, фелон и омофор. Десном руком благосиља, а преко леве руке му је пребачен бели убрус и њоме држи затворено јеванђеље. Светитељ има све портретске карактеристике, кратку, белу, заобљену браду и високо чело, са залисцима. Наспрам Светог Николе, на јужном зиду насликан је последњи пророк Старог завета Свети Јован Крститељ, сигниран као Свети Јован Продром. Испоштоване су све иконографске карактеристике, светац је насликан на уобичајен начин као аскета строгог изгледа, дуге разбарушене косе и браде распуштене по плећима. Одевен је у тесну власеницу, преко које је обавијен смеђ огртач од камиље длаке, док су му на ногама апостолке. Десницом благосиља, а у десној руци држи свитак са текстом: Покајте се и приближите се Царству Божјем. Уз иконостасну преграду, на североисточном и југоисточном пиластру, са чеоне стране уз иконостас, представљене су Богородица са Светом Аном и Богородица са малим Христом (сл. 8). Света Ана достојанствено стоји са малом фигуром Богородице у наручју. Глава је благо погнута, а израз лица је брижан. Одевена је у сиву доњу хаљину и обмотана је оријенталним покривалом за главу – мафорионом у цинобер боји, испод кога је византијска капа. Мала Богородица је у сивоплавој одећи, левом руком се ослања о мајку, а десна јој је на грудима. Богородица – Христова мајка и мајка свих цркава, представљена је са Младенцем. Одевена је на устаљен начин, у сивоплаву доњу хаљину и вишњацрвен мафорион, украшен звездама и златним ресама. Глава јој је погнута ка сину, а израз лица је забринут јер пати због страдања. На десној руци држи Младенца, који је грли и приљубљује лице уз њу. Руски сликар Николај барон Мајендорф определио се за тип чувене Богородице Владимирске.27 Лик је исликао брижљиво, тако да је то заправо икона насликана у фреско-техници. Наспрам светих ратника, са јужне стране је свечана поворка Немањића, која је заправо породични пантеон, којим Српска црква исказује свој династички патриоитизам, хармонију државе и Цркве као равноправни идеолошки однос. У складу са расположивим простором, одабрани су њени најзначајнији представници, оснивачи српске државе и Цркве. Низ започиње родоначелником лозе Светим Стефаном Немањом, сигнираним као Свети Симеон Мироточец коме је на тај начин указано посебно поштовање. Старац дуге беле, благо ушиљене браде, представљен је фронтално као великосхимник. Преко сиве монашке ризе носи црвену мантију, а на глави му је аналав и кукла, са крстом изнад чела. У десној руци је замотан свитак, док леву држи на грудима. До Светог Симеона је његов најмлађи син, творац аутокефалности Српске цркве и њен први архиепископ Свети Сава (сл. 9). Представљен је на исти начин као у олтару, у одећи архиепископа, само што је у фронталном ставу. Трећи по реду је Немањин наследник и ктитор Манастира Жиче, Свети краљ Стефан Првовенчани кога је Сава крунисао у његовој задужбини по православном обреду. И он је два пута насликан у овом храму, али на овом месту представљен је као владар. На глави му је круна, у облику обруча. Oгрнут је пурпурном хламидом украшеном коластим аздијама, која се на десном рамену копча аграфом. Испод ње је светлоплави дивитисион, са крстовима уписаним у кругу. По дну је широка украсна бордура, а око зглобова су наруквице. У левој руци му је свитак, док му је десна на грудима. Последњи представљени Немањић је Свети краљ Стефан Дечански, који је имао тешка искушења и судбину мученика, јер га је ослепио отац, а заробио и 110

Марина Лукић Цветић

уморио син. Представљен је у пурпурном дивитисиону, са манијаком и лоросом, са перибрахионима изнад лактова. На глави му је затворена круна са препендулијама. Обувен је у пурпурне ципеле, које су још од старог Рима па преко Византије, знак царског достојанства. Десна рука му је на грудима, док му је у левој замотан свитак. Брада му је дуга, смеђа са шиљастим завршетком. Лик је рађен према ктиторском портрету из Дечана. На југозападном пиластру, у јужном делу западног травеја су Свети Константин и Јелена, поштовани као званични оснивачи хришћанства, представљени у свечаном ставу, а између себе држе крст. Носе отворене круне, а око главе су им светитељски нимбови. На Константиновој круни су препендулије, а Јелена испод круне има вео који јој покрива косу, док јој са леве стране провирује велика наушница. Њихове раскошне царске одежде и ципеле су пурпурне, док су лороси, обруби и апликације украшени бисерима и драгим камењем. На југозападном пиластру, као пандан арханђелу Михаилу је арханђео Гаврило навеститељ божанске светлости. Представљен је на исти начин: са раширеним крилима, у краткој туници, са огртачем. Десном шаком се ослања о бок, а у левој је копље. Низ стојећих фигура, на југоисточном пиластру, јужном зиду и западним ступцима, завршава се целином коју чини седам најважнијих монаха и монашких узора, пустиножитеља и аскета. Подвизавајући се испосништвом они су посебно поштовани и сматрани су „наследницима мученика”. Уједно представници су највећих монашких центара Египта, Мале Азије, Цариграда, Сирије и Месопотамије. То су Свети Антоније, Свети Теодосије Општежитељ, на источној страни југозападног пиластра, Свети Сава Освјаштани, Свети Јефрем Сиријски и Свети Максим на јужном зиду, док су Свети Макарије и Свети Алексије Божји човек на ступцима са западне стране. Монаси носе тунике са аналавима и огрнути су широким мантијама, док Свети Макарије има одећу од уплетеног рогоза, јер се на тај начин, мучећи своје тело подвизавао. У рукама су им замотани свици, а десницом благосиљају или су им обе руке у знаку адорације. Свети Антоније28 је великосхимник, који је у младости разделио родитељско имање сиротињи и двадесет година се подвизавао заточен у пустињи непрестано се молећи Господу. Сакупио је велики број ученика и истакао се својом мудрошћу. Теодосије Општежитељ29 рођен је у Кападокији и један је од оснивача општежића у Египту у V веку. Заједно са Светим Савом Освећеним, представљеним до њега, сматра се стубовима православља на Истоку. По Светом Сави Освећеном30, наш Свети Сава добио је своје монашко име, јер им биографије имају подударности. Следи Свети Јефрем Сиријски31, писац који је пре свега био монасима узор по свом испосничком и контемплативном животу. Написао је бројне књиге и молитве и подучавао је монахе. У бифорама, на стубићима и у меноима, представљени су столпници, који су се подвизавали на посебан начин, проводећи живот на врху стуба или дрвета. На северној бифори је Свети Алимпије, представљен у крошњи палме, као проћелав старац дуге, беле шиљасте браде, одевен у смеђу монашку одећу. На јужној бифори је Свети Лонгин Столпник, представљен на капителу античког стуба, до груди. То је светитељ беле уковрџане косе и кратке заобљене браде, у сивој доњој хаљини, огрнут белим плаштом, са сивозеленим акцентима. Његова фигура је нешто крупнија од осталих. Декорација олтарског простора, у коме се врши литургија, везује се тематиком за свету тајну, тако да је распоред светитеља прилагођен намени. Због мале површине одабрана је најнужнија тематика. У сразмерно ниској апсиди није се могао развити уобичајени програм, па је композиција Причешћа апостола изостављена. У првој зони апсиде насликано је Служење литургије. У поворци светих отаца погнутих над раширеним свицима су само три учесника, који се крећу ка центру апсиде. Свети Сава, први српски архиепископ,32 коме је овај параклис посвећен, насликан је са великим литургичарима Светим ВаЦрква Светог Саве у Жичи

111

Свети Сава

29 Преподобни Теодосије Велики (Општежитељ) празнује се 11. јануара. Увео је општежиће и на тај начин се везује за личност Светога Саве. Болне је исцељивао и укроћивао је звери. Житија светих, 26–27. 30 Свети Сава Освештани празнује се 5. децембра. To је светитељ из Кападокије који је као дечак напустио породицу, провео пет година у пустињи, за живота био је веома поштован и имао је пуно ученика. Основао је седам манастира и увео је чин богослужења. Житија светих, 971–972. 31 Свети Јефрем Сиријски празнује се 28. јануара. Светитељ се такође доводи у везу са личношћу Светога Саве јер се бавио књижевном делатношћу и имао је пуно ученика. Житија светих, 71. 32 Свети Сава се слика у олтарској апсиди како служи са литургичарима, чиме се указује на равноправност Српске цркве са Цариградском и осталим православним црквама.

Исус Христос Цар Славе

33 З. М. Јовановић, Азбучник православне иконографије и градитељства, Београд 2005, 468. 34 Јеванђеље по Јовану 18, 36–37.

силијем Великим, северно, и Светим Јованом Златоустим, са јужне стране. Свети архиепископи носе на себи уобичајене богослужбене одежде: беле стихаре са црним рекама, епитрахиље, наруквице, надбедренике, полиставрионе и омофоре. У ниши централне апсиде, уместо уобичајеног Агнеца у виду жртве, Христа Емануила или Мртвог Христа на часној трпези, овде је насликан Исус Христос као Цар Славе (сл. 10)33, што представља иконографски изузетак. Спаситељ је дат с лица у величини до испод појаса, како седи на престолу са полуобличастим наслоном. Одевен је у византијску пурпурну царску одећу са пуно украса, бисера и драгог камења, са лоросом преко груди. На глави му је отворена круна, са по три препендулије које падају на рамена. У рукама су царске инсигније, жезло и сфаирос. На суђењу пред Пилатом, када је упитан да ли је цар Јудеја, Исус Христос није порекао питање, већ је одговорио: Царство моје није од овога света … Ја сам зато рођен и дошао сам на свет да сведочим истину.34 Божанско дете није само јагње које ће се жртвовати, већ и онај који ће својим страдањем на крсту победити смрт и свима даривати Васкрсење. Овакво иконографско решење истовремено асоцира на стихове из песме Небеска литургија владике Николаја Велимировића: 112

Марина Лукић Цветић

А Цар Славе сједи на престолу, Лицем својим небо осветљава… Изнад Цара Славе представљено је Око свевидеће35 насликано у троуглу са зрацима, које симболизује Господа који све види и свуда је присутан. Око свевидеће у олтару слика се у ђаконикону или у апсиди, испод Богородице Ширшаје, када се доводи у везу са Христовом жртвом за спас људског рода.36 Око у троуглу почиње се јављати од XVII века.37 У реду изнад Службе архијереја налази се низ попрсја архијереја. Лево од окулуса су: Свети Григорије Чудотворац, Јаков брат Божји и Атанасије Александријски. Десно су представљени: Свети Кирил Александријски, Григорије Богослов и Григорије Ниски. Архијереји су традиционално одевени, у рукама држе затворена јеванђеља са украшеним корицама, док Свети Кирил на глави има карактеристичну митру са крстовима коју носе александријски великодостојници. Ови ликови уједно спадају у најлепше портрете овога храма. У полукалоти олтарске апсиде, на окер позадини која имитира златни фон, представљено је попрсје Богородице Ширшаје,38 које се приказује на овом месту у византијском сликарству од IX века.39 На грудима јој је медаљон са Христом Емануилом, који благосиља. Представа проистиче из литургијског антифона: „Ти си носила на своме крилу онога кога небеса не могу обухватити.” 40 Богородица је одевена у сиву доњу хаљину и црн мафорион, што одступа од иконографских правила.41 На челу и раменима су звезде које образују бели равнокраки крстови. Такође мафорион је опшивен белим порубом и украшен ресама, а на глави испод њега је византијска капа. Богородичино лице је пуно, округло, смиреног израза, са стиснутим уснама и дугим правилним носем. Очи су крупне бадемасте, са благо спуштеним капцима и погледом усмереним ка верницима у храму. Руке су јој подигнуте и раширене у молитвеном ставу, док су јој дланови окренути ка небесима. Исус Христос носи светлу окер одећу драпирану сивоплавим и теракот тоновима. Коса му је боје злата и уковрџана. Десницом благосиља док му је лева рука покривена. У његовом нимбу, уобичајено, уписан је крст. Израз лица му је замишљен и строг. Медаљон се састоји из три концентрична круга у окер, теракот и вишњевоцрвеној боји. У ниши протезиса, другом по значају у простору олтара, насликан је мртви Христос,42 у тренутку након скидања са крста. Његово тело представљено је у величини до изнад колена, док стоји у саркофагу и прислоњено је уз крст. Спаситељева глава клонула је на десно раме као на Распећу, а руке су спуштене низ тело, што је ређа појава, јер су по правилу оне скрштене на грудима. Око бокова омотан је белим перизом. Сигнатура је исписана на плавој површини изнад главе ИС ХС ЦАР СЛАВЕ. Христова представа у жртвенику треба да подсети на евхаристију, односно жртву као извор вечног живота. Са северне стране протезиса је ниша са представом Моленија о чаши, што је верзија Молитве у Гесиманском врту. У доњем делу композиције клечи Исус Христос представљен у профилу, са високо подигнутим рукама у молитви и погледом ка небу, у чијем сегменту је насликан златни путир. Према тексту јеванђеља, одмах после Тајне вечере Христос је отишао са апостолима у Гору Маслинску. Од њих се удаљио колико с каменом може добацити и клекнувши на колена молио се: Оче када би хтео да пронесеш ову чашу мимо мене… Ђакони као епископски помоћници и вратари, обавезни су у олтарском простору. Најистакнутијем међу њима, архиђакону и првомученику Стефану, овде је дато место у плиткој ниши ђаконикона. Први међу ђаконима, како каже служба њeгове хиротоније, представљен је с лица са кадионицом у десној и дарохранилницом у левој руци, покривеној црвеним плаштом, који је пребачен преко рамена. Светац је одевен у бели стихар, са широком бордуром по дну, док му је орар омотан око врата попут ешарпе, и пада са леве стране. Лик одступа од канона, коса му је црна, зачешљана је иза ушију и пада до рамена, а на наусницама су бркови, што није по иконографским правилима. Инкарнат је таман, а лице је коштуњаво и издужено. Црква Светог Саве у Жичи

113

Свети Симон 35 О симболици и типовима Недреманог ока види: З. М. Јовановић, Азбучник, 260–266. 36 З. М. Јовановић, Азбучник, 265– 266. 37 A. Badurina, Leksikon ikonografije, liturgike i simbolike zapadnog kršćanstva, Zagreb 1979, 433. 38 Оригинални лик Богородице Ширшаје приписује се Светом Луки и налазио се у Влахерни у Цариграду. 39 О типу Богородице Ширшаје и њеном сликању у олтару види: З. М. Јовановић, Азбучник, 89–90. 40 О Богородици Ширшајој односно Платитери у западном хришћанству види: A. Badurina, Leksikon ikonografije, 461. 41 Црна монашка одећа уобичајена је за Свету Петку. 42 Мртав Христос се слика на жртвенику (у проскомидији), јер за време службе у том делу олтара свештеник држи у рукама Христову добровољну жртву у виду просфоре. Види: З. М. Јовановић, Азбучник, 282–283.

Небеска литургија и Исус Христос Пантократор

43 Представа Мандилиона на тријумфалном луку налази се у црквама Шакли Килиса Герме из XI века у Кападокији и Светог Николе Орфаноса у Солуну из XIV века. З. М. Јовановић, Азбучник, 230. 44 З. М. Јовановић, Азбучник, 231– 232.

У олтарском простору нашао се још једном ктитор Манастира Жиче, краљ Стефан Првовенчани, који је овде представљен као монах Свети Симон (сл. 11), наспрам лика Светога Саве. Одбацивши све што је земаљско, у монашкој ризи, скрушено, са скрштеним рукама на грудима и благо погнутом главом, бивши владар поред ногу има круну, која је управо пала. Тај симболични гест указује на значај Небеског царстава и Христовог пута српској династији, где првовенчани краљ следи свога оца Светог Симеона и стрица Светога Саву. На источној страни темену лука изнад олтарске апсиде представљен је Мандилион, одраз Христовог лика на платну, о коме говоре различите варијанте легенде везане за оздрављење цара Авгара, слика се најчешће између пандантифа, а може се наћи и у олтару, у простору проскомидије и ђаконикона, часној трпези или на балдахину. Мандилион на тријумфалном луку се ређе слика, а његова представа на овом месту доводи се у везу са оваплоћењем Бога Сина.43 Овај детаљ може се повезати са утицајем руске иконографије на наш иконопис, где се на надверју царских двери над Благовестима, слика нерукотворени убрус.44 На пандантифима традиционално су насликани ликови четворице јеванђелиста како седе и пишу своја јеванђеља. Јеванђелисти су са својим учењима посредници између Исуса Христа, као небеског учитеља, и верника. Лево и десно од њих је сликана архитектура у виду кулиса, док се испред Светог Јована налази стена. На североисточном пиластру је Свети Матеј, на југоисточном Свети Јован, на југозападном је Свети Марко, док је на северозападном Свети Лука. У тамбуру, као чин освећења дарова, представљена је Небеска литургија (сл. 12), која се у српском сликарству први пут јавља од епохе краља Милутина, у Цркви Јоакима и Ане у Студеници. Анђели, груписани по тројица (између прозора), у функцији ипођакона, носе освећене дарове. У кружној поворци они прилазе небеској часној трпези, поред које су четири анђела са рипидама и кади114

Марина Лукић Цветић

оницом. Часна трпеза је на западној страни и застрета је покровцем, украшеним кружним орнаментима са звездом и уписаним крстом, на којој је са чеоне стране аплициран равнокраки крст. Наткриљена је балдахином, а чувају је херувими. Ка њој, у свечаној поворци креће девет анђела – служитеља у ђаконским одеждама. Први анђео45 из обредне поворке прилази са десне стране, има подигнуте руке изнад главе и држи патену са агнецом. Следећа фигура је оштећена и преостао је само горњи део нимба. Трећи анђео је делимично сачуван, али се не може видети шта приноси. Код четвртог анђела, преко руку је воздух.46 Затим се у поворци појављује анђео са кадионицом, који је окренут у супротном правцу и кади ка агнецу, који се у овој композицији појављује два пута. Најзанимљивија је фигура анђела представљеног чеоно, који рукама савијеним у лактовима држи патену са агнецом на глави. Прилазе му три анђела са путиром, престоним крстом и аером, који се овде такође дава пута слика. У иконографији литургијске поворке уобичајено је да се воздух носи последњи.47 Саставни део Небеске литургије је живопис калоте која је уоквирена широком бордуром са срцоликим орнаментом. У њој је представљено попрсје Исуса Христа Пантократора (сл. 12)48 Сведржитеља Неба и Земље, одевеног у окер хитон и химатион, са црврном драперијом преко рамена. Спаситељ одозго посматра и десницом благосиља људски род, док му је у левој руци јеванђеље, украшено бисером и драгим камењем. Иконографски образац преузет је из Дечана, а исти тип Христа, Мајендорф је насликао у куполи параклиса Светог Андрије Првозваног. Такође, велика је сличност и са Пантократором из цркве у селу Бачини. Велики празници крећу од јужног зида ка северном, са уобичајеним Успењем Богородице на западном зиду. У поткуполном простору, са јужне стране, на лучној површини изнад бифоре линети представљено је Рођење Христово (сл. 13). Сцена започиње у доњем делу композиције представом забринутог Јосифа, који се поднимио и седи на земљи. Следе три мудраца који пратећи витлејемску звезду долазе на коњима и носе дарове, за поклоњење новорођеном цару. Изнад њих, на небесима су три анђела која их прате. Догађај се одиграва у уобичајеном стеновитом пејзажу са оскудним растињем и пећином. У централном делу насликана је Богородица, која седи на црвеној простирци49 налик душеку, спуштеном на земљу уз јасле. Своју мајчинску нежност исказује прислањањем лица уз главу Младенца, али истовремено стрепи због будућих догађаја. Младенац повијен у беле пелене лежи у јаслима налик саркофагу.50 Главе вола и магарца у позадини симболично указују да су се животиње такође радовале Христовом рођењу. Изнад Богородичине главе је звезда која шаље светлост као небески знак. Са десне стране у пејзажу насликано је стадо оваца са двојицом пастира, које анђео позива гестикулирајући десном руком и јавља им радосну вест. Стари пастир у одећи од руна, обема рукама се ослаља на штап, а млађи у краткој белој туници показује левом руком ка пећини. Наспрам Јосифа, у доњем десном углу, две бабице Неа и Саломија купају Mладенца. Једна сипа из врча воду, а друга придржава Младенца у посуди са стопом, налик агијами. Поред проповеди које је говорио народу, Спаситељ је чинио чуда и тако потврђивао своју божанску моћ. Испод празника Рођења представљена је сцена из циклуса Христових чуда описаних у јеванђељима, овде конципирана само у једној композицији као Исцељење свих болесних (сл. 13). На левој половини композиције је Исус Христос који прилази скупини раслабљених са подигнутом десницом у гесту благослова. Иза њега као сведоци догађаја су Свети Јован Богослов и Свети Петар. На левој половини је скупина од шест фигура које гестикулирају тражећи помоћ испруженим рукама. Прва фиtгура у групи је човек у белој одећи са затвореним очима, који клечи пред светитељем. Сви раслабљени су одевене у кратке тунике, јер је у средњем веку то била одећа сиромашних. У позадини је брдовит пејзаж са градским зидинама и високом кулом са улазом у самој оси композиције. Црква Светог Саве у Жичи

115

Силазак Светог духа на апостоле

45 Ипођакони приносе дарове за освећење на часну трпезу. Л. Мирковић, Православна литургика или наука о богослужењу православне источне цркве, Београд 1965, 64. 46 Уобичајено је да воздух анђео носи изнад главе. З. М. Јовановић, Азбучник, 257. 47 По учењу Симеона Солунског аер се носи на крају поворке. З. М. Јовановић, Азбучник, 257. 48 З. М. Јовановић, Азбучник, 220– 222. 49 О облику и боји простирке види З. М. Јовановић, Азбучник, 354. 50 У сличном ставу Богородица и Исус Христос су у композицији Оплакивања. Беле пелене се могу повезати и са белим платном којим је спаситељ омотан. З. М. Јовановић, Азбучник, 35–357.

Рођење Христово и Исцељење болесних

51 Због запрљаности, уобичајени текст ИХ ЦИ се не види. 52 О типовима Богородичиног геста у Распећу види З. М. Јовановић, Азбучник, 323–325. 53 З. М. Јовановић, Азбучник, 393– 399.

Наспрам Рођења, у северној линети представљено је Распеће (сл. 14), a обе композиције повезује сврха рођења Младенца, да својим жртвом на крсту спасе људски род. У централном делу композиције је Голгота са Адамовим гробом, са лобањом и костима, у који је пободен крст. Христос је распет на грчком крсту, а око бокова је омотан белим перизомом везаним у чвор. Стопала су прикована посебним клиновима за супеданеум. Израз лица је миран, очи су склопљене, а глава је клонула на десно раме. Руке су раширене на бочним крацима крста, а шаке приковане. Изнад главе постављена је таблица.51 До Христа су Богородица са светим женама и Свети Јован, иза кога су војници као сведоци Распећа. Богородица типа Заступнице, представљена је у профилу, са рукама у молитвеном ставу, са погледом подигнутим ка сину.52 Иза ње стоји Марија Магдалена, која бол исказује десном шаком на лицу, док јој је лева рука савијена у лакту и покривена тканином. На мало већем растојању су још три жене, од којих последња клечи. У доњем делу композиције, са леве стране представљена је група војника – стражара који се коцкају за Христову одећу. Са десне стране композиције је Свети Јован, представљен у полупрофилу, са десном руком на образу, у гесту жалости. Иза њега је Лонгин представљен фронтално, у потпуној војничкој опреми, са шлемом, панциром и округлим штитом у висини груди, док му је у десници копље. Поред њега је војник који прилази, такође са копљем у руци. Скупина од још три војника је у доњем десном углу. Први војник се поднимио и ослања се на мач, други има копље, а трећи је иза њих. Испод Распећа је сцена Васкрсења Христовог. Одабрана је старија иконографска варијанта, типа Силаска у ад (сл. 14).53 Након страдања на крсту, на Велики петак, Спаситељ је развалио врата ада и сишао у царство мртвих да би извео душе праведних у рај. Одевен је у белу одећу и представљен je у мандорли како стоји на изваљеним, укрштеним вратима, док су около разбацени клино116

Марина Лукић Цветић

ви, браве, окови и кључ. Пружио је десну руку Адаму, иза кога стоји Ева са јабуком на длану, асоцирајући на први грех. Поред су старозаветни пророци који су најавили овај догађај. Људске душе, умотане попут новорођенчади су у отвореном саркофагу са десне стране, док су лево душе владара испред којих стоји Свети Јован Крститељ са свитком на коме је текст: „Все ест Божија и небо сво.” Јефрем Сирин повезује и објашњава Распеће и Васкрсење, тиме што је Богородичино девичанство порођајем недирнуто као и печат на Христовом гробу из кога је Спаситељ васкрсао.54 У југозападном делу свода насликано је Крштење (сл.15). У горњем делу композиције су се отворила небеса са Светим Духом у виду голуба, који слеће ка Христу, када се Бог Отац први пут јавио (Богојављење) и Сина назвао љубљеним.55 Свети Јован, одевен је у карактеристичну одећу – руно, преко кога је смеђ плашт од камиље длаке. Своју десницу држи изнад Христове главе и водом га крштава. Ова композиција је јако оштећена тако да је од трећег актера у виду анђела, који је придржавао убрус, остао само нимб. Од фигуре Христа сачувана је глава, а доњи део композиције комплетно је отпао. Догађај се одиграва у стеновитом пејзажу, без растиња, кроз који протиче река Јордан. Велики празник Преображење56 (сл. 16) насликан је у северозападном делу свода, наспрам Крштења зато што се и тада Бог Отац јавио истим речима: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи; њега слушајте”. Композиција се састоји из две целине. У горњој зони насликани су преображени Христос у блиставој белој одећи, обасјан светлошћу, у бадемастој мандорли, у којој ће бити вазнет. Спаситељ стоји између пророка Илије и Мојсија у стеновитом пејзажу, на брду Тавор. Представљен је фронтално како десном руком благосиља, док је лева шака покривена. Свети Илија окренут ка њему је у молитвеном ставу, са покривеним рукама, док старозаветни пророк Мојсије придржава таблице. У доњем делу композиЦрква Светог Саве у Жичи

117

Распеће и Силазак у ад

54 З. М. Јовановић, Азбучник, 352. 55 Објашњење Богојављења које су описали јеванђелисти даје З. М. Јовановић, Азбучник, 37–39. 56 З. М . Јовановић, Азбучник, 293– 299.

Вазнесење

57 О Вазнесењу Христовом види З. М. Јовановић, Азбучник, 114–121. 58 А. Badurina, Leksikon ikonografije, 210–211. 59 З. М. Јовановић, Азбучник, 116. 60 О Силаску светог духа на апостоле види З. М. Јовановић, Азбучник, 387–392.

ције, који је готово у целини отпао, налазе се сведоци догађаја пали на земљу. То су изабрани апостоли Свети Петар, Јаков и Јован, којима су сачуване главе и делови одеће. Испоштована су иконографска правила тако да је у доњем левом углу апостол Петар, у средини је Свети Јован, а десно је апостол Јаков. У своду олтарског простора на северној половини представљен је велики празник Вазнесење Христово (сл. 17),57 када се Спаситељ четрдесет дана после Васкрса вазнео ка Богу. Композиција се састоји из две целине. У доњем делу налазила се Богородица са апостолима, која је потпуно уништена, док је у горњој зони кружну мандорлу вазносе два анђела. У њој, на дуги, која је симбол опроштаја и помирења људског рода са Богом,58 седи Исус Христос. Представљен је у белој одећи са раширеним рукама и длановима окренутим ка небу у молитви, попут Богородице Ширшаје. Позадина је у плавом тону, а мандорла је „трослојна”, у три тона сиве боје, што асоцира на Тројицу. Дуга је такође у ружичастом, белом и плавом тону, што се може тумачити на исти начин. Ова композиција асоцира на дан Страшнога суда, када ће Спаситељ на исти начин последњи пут доћи на земљу.59 У јужном делу олтарског свода је велики празник Силазак Светог Духа на апостоле,60(сл. 18) који се догодио педесет дана по Васкрсењу и десет дана после Вазнесења. Иконографска шема је уобичајена. У полукружном сегменту неба је Свети дух у виду голуба који слеће. У доњем делу композиције је полукружна екседра на којој седе апостоли одевени у хитоне и химатионе, са кожним сандалама, попут античких филозофа. Распоређени су у две скупине, од седам актера са леве стране и пет актера десно, које предводе први међу апостолима Свети Петар и Свети Павле, којима су дата почасна места и седе на средини. Изнад њихових глава су пламени језици којима их Господ симболично крштава огњем и даје им моћ да проповедају јеванђеље језицима свих народа. Позадина је у уједначеном плавом тону. 118

Марина Лукић Цветић

На западном зиду, на уобичајеном месту, налази се последњи од великих празника Успење Богородице (сл. 19), рађено делимично по узору на иконографску схему из Цркве Светог Спаса у Жичи, са представом Богородичиног уснућа на одру, док је део који се односи на вазношење изостављен због димензије зида. Богородичинa душa у виду новорођенчета je у Христовом наручју, али за разлику од Жиче овде је без крила. Распоред апостола поред Богородичиног одра се приближно поклапа, док је одар истоветан жичком. Из Спасове цркве у Жичи (предворје улазне куле) преузета су иконографска решења за ликове у потрбушју западног лука. То су Свети Петар и Свети Павле. Ове прекрасне ликове свакако је насликао Мајендорф. Код Светог Петра изостављени су кључеви око појаса, а уместо стене изнад главе представљен је веран модел манастирске цркве у препознатљивој црвеној боји. Свети Павле држи украшено јеванђеље изнад главе.61 Испод лика Светог Петра, а изнад арханђела Михаила, насликан је пророк Исаија, док је са јужне стране изнад арханђела Гаврила представљен пророк Јеремија. Обојица су старци са белом косом и белим брадама, обучени у хитоне и химатионе, представљени како држе свитке у рукама. У горњим зонама, на површинама потрбушја лукова, насликане су стојеће фигуре углавном српских архиепископа, Савиних наследника, балканских светитеља и анахорета. Уз лукове поткуполне зоне, са чеоне стране су попрсја младих мученика, Светих врача и светих жена, представљених у низу медаљона. У луку, изнад композиције Силаска у ад насликани су мученици Свети Поликарп и Свети Арета. Свети Поликарп, епископ из Смирне, убијен је и сажежен на огњу за Христову веру на Велику суботу. Представљен је као мученик са крстом у десној руци, док му је лева рука испод плашта. Као старији светац има белу уковрџану кратку косу и заобљену браду. Очи су крупне, бадемасте, а нос узан и дуг. Црква Светог Саве у Жичи

119

Успење

61 Лик Светога Павла је највероватније ретуширан накнадно, што ће показати будући конзерваторски радови, јер су врло необични широки потези мрке боје којима је схематски исликана брада.

Медаљони у северозападном делу лука

Одевен је у жуту доњу хаљину, украшену широком веженом бордуром по дну са крстастим орнаментима и бисерима, док је оковратник са флоралним мотивом. Преко рамена је светлоплави плашт, са правоугаоним веженим нашивцима изнад груди. Свети мученик Арета, управник града Неграна у јужној Албанији, посечен је мачем заједно са осталим његовим становницима. Представљен је као старац беле косе и зашиљене браде, са високим залисцима. У десној руци држи мученички крст. Одевен је у светлозелену доњу хаљину украшену бордуром са флоралним мотивима, док је ружичасти плашт под грлом везан у чвор. На стопалима су обмотани дизлуци. На северозападном пиластру, у другој зони западно, представљен је Свети Василије Острошки, као старац беле косе и браде одевен у архијерејску одежду, који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. Изнад њега је јужнобалкански светитељ Свети Климент, ученик Светих Кирила и Методија, који је прилагодио ћирилицу словенском писму и отворио школу у Охриду. Насликан је фронтално са белом косом и дугом шиљастом брадом, одевен је као архијереј, са јеванђељем које придржава обема рукама. Наспрам Светог Василија на североисточном пиластру је Свети Кирил, један од солунске браће и састављача глагољице који шире хришћанство у Моравској. Представљен је као старац беле косе и дуге заобљене браде, одевен у архијерејску одећу и држи јеванђеље обема рукама. Изнад њега је Свети Арсеније архиепископ, кога је у Жичи Свети Сава I одабрао за свог наследника. Познат је по томе што је одабрао место за подизање друге српске архиепископије – Пећ. Представљен је са белом косом скупљеном на потиљку и дугом брадом. Носи архијерејску одежду и обема рукама држи јеванђеље. У темену североисточног лука су славни балкански анахорети чији се култови популаришу од времена обнове Пећке патријаршије, Гаврило Лесновски и Прохор Пчињски. Представљени су у кружним медаљонима. Обојица су у величини попрсја у монаш120

Марина Лукић Цветић

кој одећи. Гаврило Лесновски има узано лице испосника, дугу белу шиљасту браду и високе залиске, док му је у десној шаци замотан свитак. Прохор Пчињски је са кратком заобљеном брадом и косом налик апостолу Петру, док му је десна шака на грудима. Медаљони су оивичени белом линијом, а позадина је у зеленоплавом тону, на коме су лево и десно од нимба исписане сигнатуре белом бојом. Поред композиције Исцељења раслабљених, у луку бифоре, насликани су Свети Сава Стратилат и Свети Никита, мученици родом из Галије, који су пострадали за веру Христову. Одевени су у мрке доње хаљине украшене бордуром при дну, са плаштом преко рамена и мученичким крстом у руци. Оба светитеља имају белу косу и браду. У потрбушју југоисточног лука, као пандан Светом Кирилу, представљен је његов брат солунски светитељ Свети Методије, насликан као старац беле косе и кратке заобљене браде, са мало погнутом главом. Носи архијерејску одежду, десном руком благосиља, а у левој му је затворено јеванђеље са украшеним корицама. Изнад њега је Свети Сава II, син краља Стефана Првовенчаног, који је постао српски архиепископ после Арсенија и на овом месту насликан је као његов пандан. Због великог оштећења живописа у пределу главе, може се видети само да има дугу белу косу. Одевен је у уобичајену архијерејску одежду и обема рукама држи затворено јеванђеље. Као пандан Светом Василију Острошком следи митрополит Свети Петар Цетињски, који је врло упечатљив лик, строгог погледа, са краћом белом косом, раздељеном по средини и заобљеном брадом. Као и Василије Острошки, благосиља десницом, а у левој држи затворено јеванђеље. Било је логично очекивати да наспрам Светог Климента буде насликан Свети Методије, међутим уместо њега одабран је још један пећки архиепископ Свети Никодим (сигниран као Никадим), који је наследио Саву II и крунисао Стефана Дечанског. Насликан је као старац беле косе са тонзуром и дуге браде, на чијем су полиставриону црвени крстови. Десницом благосиља, док у левој руци држи затворено јеванђеље. Изнад стојећих фигура су такође два медаљона са исихастима. Као панадан Гаврилу Лесновском и Прохору Пчињском, у темену југоисточног лука, представљени су Јоаким Сарандаполски (сигниран као Јоан) и Јоаникије Девички (сигниран као Девичски). Оба старца су са дугим брадама и куклом са крстом на главама. Јоаким Сарандаполски носи жуту доњу хаљину и плаву мантију, док Јоаникије Девички има нешто краћу браду, ружичасту хаљину и окер мантију. Позадина је ружичаста, а сигнатура је исписана белом бојом. На спољашњим ивицама лукова, у поткуполном простору, представљени су медаљони са ликовима мученика пострадалих за Христову веру. Свеци су насликани у величини попрсја, фронтално или у благом полупрофилу. У угловима су стилизовани лиснати орнаменти, а затим креће низ медаљона оивичених белом линијом, у којима се наизменично смењују окер, ружичаста и плава позадина, између којих се смењују стилизовани орнаменти у облику тролиста. Сигнатура је исписана лево и десно од нимба белом бојом. Одевени су у једнобојне хаљине светлих боја, украшене оковратницима, а прегрнути су плаштевима. У десној руци држе беле мученичке крстове. У низу медаљона са северне стране (сл. 21) први је насликан Свети Јермије, римски царски војник који је мученички пострадао, јер није хтео да се поклони идолима. То је старац густе косе скупљене на потиљку и дуге беле браде. Следе царевићи Свети Борис и Гљеб. Одевени су на исти начин, у беле хањине, преко којих су ружичасти плаштеви, а у рукама су им мученички голготски крстови. Будући да су браћа, оба светитеља имају исти лик. Иза њих је Свети Троадије, који је као младић пострадао за Христа. Представљен је у благом полупрофилу, са смеђом косом скупљеном на потиљку и без браде. Сигнатуре поред два следећа светитеља су нечитљиве. Први има црну косу и кратку заобљену браду, а други (у темену лука) је голобрад. Низ настављају Свети Лавр, Свети Пасикрат и Свети Валентин, а на крају је Света Дарија. Црква Светог Саве у Жичи

121

Свети Петар

62 Света Галина се празнује 10. марта. Нема је у Житијима светих. Врло је поштована у Бугарској и њен манастир се налази у близини Поморја. 63 Свети Македоније, Татијан и Теодул празнују се 12. септембра. Житија светих, 719–720. 64 Будући конзерваторски радови ће показати да ли су то Свети Татијан и Теодул, који су скупа страдали у огњу. 65 Аутор новог сликарства у Трпезарији је игуманија из Соколице мати Макарија.

На источном луку насликане су свете жене, свети врачи и мученици. Низ започиље бугарска светитељка Света Галина62, представљена у црвеној доњој хаљини и плавом мафориону. До ње је мислилац Свети Савин, насликан као старац дуге беле косе и браде. Следе неке од најпоштованијих светих жена у Српској цркви Света Петка, одевена попут Богородице у плавој доњој хаљини и црвеном мафориону и Света Недеља са велом и круном. Свети врачи бесребрници Козма, Пантелејмон и Дамњан су у темену лука. Иза њих је Свети Арета, старији светитељ беле косе и браде зашиљене при дну. Група светитеља који се славе истог дана света Евгенија, представљена као монахиња. Прокопије и Татијан завршавају лук. С јужне стране први је насликан Свети Македоније,63 млађи светац са кратком заобљеном брадом и равно засеченом уковрџаном косом. До њега је млади голобради светац чија је сигнатура делимично читљива и почетно слово је Свети Т. Трећи је такође млади голобради светитељ са нечитљивом сигнатуром.64 У низу младих светитеља је старац са дугом белом брадом и косом, сигнатуран као Свети Конон. У темену лука су млађи светитељи, Свети Флор, младић кратке тамне уковрџане косе, затим светитељ са нечитком сигнатуром (свети …тин) и Флоров пандан Свети Лавр, такође голобрад, сличног изгледа. У низу су Свети Антон, Пасикрат, Валентин и Даруја. Ликом Светог Хрисанта започиње низ мученика на луку са западна стране. То је голобради младић представљен чеоно. До њега је Свети Калиопије, представљен у благом полупрофилу. Низ се наставља попрсјима Свете Валерије и Кириакије, које су скупа пострадале и држе мученичке крстове. Валерија је огрнута црвеним, а Кириакија плавим мафорионом. Следе браћа Свети Алфеј, Филаделф и Кирин, сви пострадали за Христову веру. До њих је Свети Панкратије, један од најмлађих светитеља страдалника. Низ наставља мученик Свети Вит, са својим учитељем Модестом и дадиљом Крисентијом, који завршавају лук. Осим цркве, исти сликари осликали су Трпезарију,65 која се на њу надовезује, међутим она је већим делом страдала у Другом светском рату. Од првобитног живописа остале су две композиције. Тајна вечера је на западном зиду и рађена је по узору на Студеницу. Крунисање Стефана Дечанског укомпоновано је северно, у лунети изнад улазних врата. У тој композицији у позадини је изглед Манастира Жиче, а у првом плану је монаштво које сачекује будућег краља. О декоративном устројству живописа орнаменту је дато важно место, тако да се, осим на соклу, он појављује и на свим већим слободним правоугаоним површинама испод прозора и изнад врата. Такође између наративног програма се уклапају шире бордуре са најразличитијим флоралним мотивима рађеним по узорима на Пећ, Грачаницу и Дечане. Оне се налазе и на саставу зидова и сводова, на довратницима и допрозорницима. Лиснати орнаменти попуњавају све слободне површине око медаљона и око Мандилиона. Осим флоралних заступљени су и геометријски орнаменти у облику цик-цак линије или ромбоидне народне шаре. На соклу олтара, испод ниша проскомидије и ђаконикона, насликана је имитација мермерне инкрустрације са мотивом крста у кругу. Композиције празника и зоне стојећих фигура одвојене су уобичајено тамноцрвеном линијом. Црква Светог Саве има једноставну, пробрану тематику, уклопљену у архитектуру, са испоштованим уходаним иконографским решењима и програмским идејама, које углавном следе тенденције византијске уметности. Истовремено овај параклис је важно сведочанство о намени и богословским преокупацијама ктитора о култовима посебно поштованих светитеља и историјских личности које су нашле место у храму, указујући на идеолошку и духовну климу српске уметности између два светска рата. Замисао иконографске целине савршено је усклађена са литургијском функцијом и симболиком простора. Призори у сценама сведени су на један догађај, а главна радња дешава се у првом плану у централном делу композиције. Казивање је сажето и нема детаљисања, док су теме међусобно одвојене засебним оквирима. На већим површинама 122

Марина Лукић Цветић

позадина је обојена плавом, а доњи део је сив. Архитектура или ређе пејзаж, немају функцију уобличавања простора, који је иначе плитак. Призори се догађају у уском појасу тла или на небесима, зависно од садржаја. У проскенијуму, одвојеном од позадине низом грађевина, дешавања се обављају у уском појасу тла, а архитектура као и пејзаж са лаганим превојима, сведени су на скроман и упрошћен изглед. Иако су цркву осликала два живописца, руски емигрант Николај барон Мајендорф и ученик монашке сликарске школе у Манастиру Раковица млади Наум Андрић, ово сликарство представља заокружену и усаглашену целину. Свакако да је Мајендорф био главни мајстор и његова рука види се поготову код портрета. Препознаје се по светлом лазурном колориту, брзом потезу и прозрачној палети. Набори драперије решени су лагано нанетим светлим и тамним линијама, којима је постигнута блага рељефност. Наума Андрића карактерише широка контурна линија Изглед светитеља је церемонијално миран и свечан како код појединачних представа тако и код наративних сцена. Већим делом живопис је више наглашен цртежом него моделовањем. Има партија где су читаве површине сведене на колорисану скицу. У првој зони стојеће фигуре су обрађене широком контурном линијом у равнотежи топлих и хладних тонова окера, сиве и ружичасте. Драматична атмосфера постигнута је јаким контрастима светлог и тамног. Са сигурношћу се може тврдити да је Мајендорф насликао руску царску тематику, Богородицу Владимирску, Богородицу Ширшају, архијереје из апсиде, пророке и апостоле, Рођење, Распеће и Силазак у ад, док су остали празници, свети ратници и балкански светитељи дело Наума Андрића. Првобитне естетске особености фресака, већим делом биће повраћене у предстојећим опсежним конзерваторским радовима. Стари сјај и праве сликарске вредности, прозрачност осликаног простора и дематеријализованост облика показаће вредности повратка српском стилу, по узору на средњи век, у периоду националног и духовног васкрснућа између два светска рата. Живопис параклиса Светога Саве издваја се својом стилском самосвојношћу и сведочанство је тог краткотрајног препорода српске уметности који се базирао на узорима из ранијих времена и на нашим најлепшим копијама средњовековног сликарства.

Црква Светог Саве у Жичи

123

Аутори фотографија Далибор Анђелковић и Срђан Вуловић, графички прилог Маријана Урошевић.

Marina Lukić – Cvetić Summary The Church of Saint Sava in Žiča The Church of Saint Sava with its refectory, within the complex of the monastery of Žiča, was built according to the project of architect Aleksandar Deroko in 1935. Between two wars, the monastery was the centre of the Movement of God-Prayers, and new buildings for their needs were erected in accordance with the wish of their spiritual leader, Bishop Nikolai Velimirović. In order to respect the priority of the Nemanjićs’ foundation, the parakklesion has modest dimensions and reduced forms. It is a single-domed building with a rectangular base and a semi-circular altar apse at the eastern end. The iconography was done in 1937 with the funds of widow Marija Žutić, in memory of her only son Petar. The painters were Nikolai Baron Meyendorff and Naum Andrić, and the iconostasis was painted by Ivan Meljnikov. The Russian emigrant, Baron Meyendorff introduced certain novelties in the selection of saints and manner of their representation, and the cardboards prepared for mosaics in the Oplenac mausoleum were used as patterns. The honorary position was given to the Russian Tsar Nikolai II Romanov, Prince Vladimir and Saint Seraphim of Sarov. Princes Boris and Gleb were painted among the martyrs in the medallions, the Mother of God of Vladimir was painted by the altar partition, and the Bulgarian St. Galina was represented among the holy women. As Žiča is a coronation church, in the parakklesion there are representations of the most important members of the Nemanjić dynasty: Saint Simeon, Saint Sava, Stefan the First Crowned and Stefan Dečanski. Archangel Michael and Archangel Gavrilo were painted on the pilasters as the guardians of the entrance to the temple. Holy warriors and great ascetics are represented in the first zone. The apostles Saint Peter and Saint Paul were chosen to be among the standing figures in the upper zone, and the figures from Žiča served as models for them. Saint Peter, as an original iconographic detail, holds a model of the Church of Saint Saviour above his head, instead of a rock. As for Great Feasts and the Cycle of Christ’s Miracles, the selection was made according to the available surfaces. Serving the Lithurgy and the Mother of God Shirshaja are in the altar, and the Divine Lithurgy and Christ Pantokrator are in the dome. In the refectory, which was built as an extension to the church, two compositions have remained out of the original iconography: The Last Supper and the Coronation of Stefan the First Crowned.

Душко ЈОвановић

Завод за заштиту споменика културе Краљево

ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У МАНАСТИРСКОМ КОМПЛЕКСУ ЖИЧЕ – УЗРОЦИ УГРОЖЕНОСТИ ЖИВОПИСА И МОГУЋНОСТ ЊЕГОВОГ ХИТНОГ САНИРАЊА

Апстракт: Намера излагања је да укаже на угроженост вредне културне баштине из новије историје, која је била запостављена и наочиглед неповратно пропадала. Постојало је мишљење управе манастира да би због оштећености живопис Цркве Св. Саве можда требало уклони и на његово место поставити нови. Срећом од те намере се одустало схватањем историјске вредности живописа. Рад указује на један аспект технологије живописања, узроке његовог пропадања, могућност његове санације, као и досадашње покушаје реализације конзерваторског пројекта. Кључне речи: Жича, Црква Светог Саве, живопис, пропадање, конзервација, исољавање, инјектирање, пројекат Споменичка вредност се признаје како великим архитектонским и уметничким ансамблима тако и скромнијим делима која су временом стекла културни и хумани значај. Она се не смеју издвајати од средине у којој се налазе и историје чији су сведок. Дерокова црква из 1936. године посвећена Св. Сави саграђена је у време владике Николаја Велимировића. Са вредним живописом, који су осликали руски емигрант мајстор Николај барон Мајендорф и наш Наум Андрић нашла је своје место поред Цркве Светог Спаса у Манастиру Жичи1. Црква је осликана по налогу и жељи великог владике жичког Св. Николаја Велимировића. Све материјалне вредности су изложене зубу времена који чине како природне силе, тако и људски фактори. Природни фактори који утичу на пропадање културног наслеђа су: слабости самог материјала од кога је сачињено, старење, клима, земљотреси и друге врсте природних катастрофа, биолошки фактори итд. Међутим, битан узрочник пропадања наслеђа је и сам човек. Он га уништава често из незнања. Погрешним интервенцијама, на пример, као што су нестручна чишћења на делима сликарства, при чему се уништавају лазури, или такозваним освежавањима, којима се неуко пресликавају бојени слојеви. Културна баштина нестаје рушењем, затим због миграција и социјалног преструктурирања становништва, као и због промене укуса и моде.2 Културна баштина се уништава и намерно, из разних идеолошких разлога. Да би био сачуван од таквог уништења, део живописа са портретом руског цара Николаја II Романова, у Цркви Светог Саве био је деценијама сакривен вештом досетком виспрених монахиња. Да би се боље схватио проблем и главни узрок пропадања живописа, потребно је рећи нешто о основним техникама сликања на зиду. Традиционална техника зидног сликарства у нашим светињама је фреско (al fresco), док се у каснијим периодима више употребљава секо (al seco) техни-

1 Погледати рад Марине Лукић Цветић о Цркви Св. Саве у Манастиру Жича објављен у овом броју Наше прошлости. 2 Феилден, Бернард, Увод у конзервирање културног наслеђа, Загреб, 1981.

3 Медић, Милорад, Стари сликарски приручници, Београд, 1999, стр. 35. 4 Крајгер-Хозо, Метка, Сликарство, методе сликања и материјали, Сарајево, 1991, стр. 352. 5 Радови на постављању новог кровног покривача и остали грађевински радови изведени су су 2006. године од стране Завода за заштиту споменика културе Краљево. Међутим као последица земљотреса 2010. настала су нова оштећења која нису санирана. 6 Црква је израђена од цигле зидане продужним цементним малтером.

ка. Фреско-техника3 се састоји у сликању на свежем малтеру. Пигмент се меша са кречном водом и наноси на свеж малтер. Испуштањем воде, кречни малтер прима угљен-диоксид из ваздуха и на површини живописа ствара чврсти калцију-мкарбонат сједињен са пигментом. Ова техника захтева велику брзину рада и већи број учесника у раду. Секо-техника се изводи на сувом малтеру, најчешће употребом казеинског4 везива. Оно се прави тако што се прокуваном обраном млеку додаје маја, тј. сириште и прави се безмасни сир. Овако добијени сир се меша са кречом или кречном водом и на тај начин се добија калцијум-казеинат. То је јако везиво које се меша са пигментом. Ова техника омогућава дужи рад на слици и лакше евентуалне поправке. Најважнији састојци малтерног носиоца обе технике су креч и просејани песак у односу један део креча и три дела песка. Од старости креча и структуре песка зависи и чврстина малтерног носиоца. За креч је важно да буде што старији, односно да буде прописно гашен, бар неколико година пре употребе. Што се тиче песка важно је да је чист и оштрије структуре. Осим ова два примарна састојка, у фреско-малтерима се могу срести и разни други додаци, као што су слама, кудеља и животињска длака, што је случај у Цркви Светог Саве у Манастиру Жичи. Мајстори Николај барон Мајендорф и Наум Андрић су били добри познаваоци ових техника, тако да су за малтерну основу користили традиционални фреско-малтер са додацима животињске длаке, која је служила као својеврсна арматура и, технички гледано, веза са византијским сликарством, а за живопис су користили секо технику. Живопис Цркве Св. Саве чија површина износи приближно 300 м2, данас се налази у веома лошем, забрињавајућем стању. Оваквој ситуацији су допринели ранија делимично нарушена статичка стабилност цркве због слегања терена, дотрајали кровни покривач5 и земљотрес 2010. године. Међутим, главни узрочник пропадања зидних слика је продор влаге због замене првобитног кровног покривача од ћерамиде неадекватним поцинкованим лимом, који је временом пропао и прокишњавао. Натапањем зидног језгра6 влагом, дошло је до угрожавања вредног живописа, нарочито у јужном делу куполе, на јужном и северном зиду, луковима параклиса, деловима пандатифа и прислоњених лукова. Такође, на цркви нису постојали олуци, тако да је она била угрожена и капиларном влагом, која је настајала одбијањем кишнице од тротоара на бочне зидове. Живопис је тако оштећен и у доњим зонама, а посебно на северном зиду у зони бордура, у близини пода, где је малтер потпуно отпао. Постоје и бројна механичка оштећења настала употребом простора. Због наслага чађи и других нечистоћа произашлих сагоревањем свећа, таложењем прашине и депозитних материја, умањена је сагледивост композиција живописа. У цркви је потоњим радовима постављено подно грејање и нови мермерни под. Услед ових и сличних грађевинских радова дошло је до додатног таложења прашкастих материја – цемента, мермерног праха и сл. После земљотреса 3. новембра 2010. године и у накнадним потресима страдање зидних слика се повећало. Отпали су нови комади живописа. Додатно је раслабљена веза између зида и малтера. Оштећења су се проширила за око 30%. Дубинска и скривена оштећења се могу констатовати тек после подизања скеле и детаљном анализом. Да би се појаснио проблем одвајања и отпадања живописа и могуће санације, потребно је ући у његову анализу. Црква је зидана циглом и продужним цементним малтером. Као што је већ напоменуто, подлога живописа у Цркви Св. Саве је кречни малтер, нанет у једном слоју са додацима животињске длаке, која служи као својеврсна арматура. Процес пропадања зидних слика је почео услед продора воде у језгро зида, тј. дошло је до њеног транспоновања ка унутрашњим површинама куполе, сводовима и зидовима. То је довело до озбиљне деградације малтерног носиоца живописа и бојеног слоја у смислу исољавања, тј. растварања соли из цементног малтера, којим је повезана цигла приликом зидања цркве, и њихове кристализације у 126

Душко Јовановић

структури и на површини фреско-малтера. Сушењем зида, при температурним променама, поготову у зимском периоду, долази до већег исољавања ка унутрашњости цркве, односно ка живопису. То се дешава јер се влага креће ка топлијем подручју, где испарава, при чему са собом повлачи соли. Другим речима, процесом есхалације, тј. ослобађања влаге из језгра зида, емитују се соли у виду ефлоросенције белог праха, тј. кристала соли. На местима обилније акумулације соли између зида и фреско-малтера долази до стварања све већих деформација (трбуха) и на крају је неизбежно отпадање живописа. У исто време, одређене соли (сулфати) које се налазе у цементу, апсорбујући или губећи воду, мењају волумен молекула проузрокујући јаке дилатације и контракције везивног ткива калцијум-казеината или калцијум-карбоната у бојеном слоју и малтерној подлози. Као последица оваквог деструктивног деловања влаге, долази до слабљења адхезионе везе у структури сликаног слоја, чиме долази до уништења живописа. Такво исољавање доводи до пулверизације тј. љуспања бојеног слоја, затим до одвајања, а касније и отпадања комплетног малтерног носиоца живописа. Као последица наведених проблема, дошло је до страдања живописа у Цркви Св. Саве. Велике површине живописа су одвојене од зидова и држе се само захваљујући компактности и саставу малтера. Санирање овакве врсте оштећења врши се ојачавањем везе подлоге (малтера) и зида инјекционим материјалом који спаја ове раздвојене слојеве. Инјектирање зидних слика је веома сложен и иреверзибилан метод у конзервацији. Једном унет материјал не може се више одстранити. Из овог разлога потребно је у потпуности познавати карактеристике материјала, њихова физичка, хемијска и технолошка својства која се користе у конзервацији (инјектирању). Материјал за инјектирање мора по карактеристикама што приближније да одговара оригиналним материјалима. Заправо он би морао да се под утицајем климатских промена у окружењу понаша слично оригиналу, тј. нови материјал мора бити компатибилан у хемијском, физичком и механичком погледу. У овом смислу најбоље ињекционе масе су на бази креча. Међутим, за везивање инјекционе масе на бази креча потребан је угљен-диоксид из ваздуха. Њега између зида и малтерне подлоге има у веома малим количинама, тако да до очвршћавања долази у прилично дугом временском периоду. Да би се овај процес убрзао у инјекциону масу се најчешће додају одређена синтетичка (примал АЦ33) 7 и органска везива (казеин). Осим ових врста инјекционих маса које се код нас користе, у новије време се све чешће користе готове фабричке инјекционе масе, као што су ИКРОМ (ICCROM)8 маса (која се састоји од хидратисаног креча, хидрауличних пунилаца и адитива) и ледан ТБ1 (састављен од ниско алкалног белог цемента, хидратисаног креча и пуниоца)9. У случају деформација између слојева (трбуха) у инјекциони материјал се додају пуниоци који служе за попуњавање насталих празнина. Материјали који се користе за инјектирање морају имати одређена својства, а нека од њих су: добра моћ пријањања, довољна флуидност, хемијска стабилност након очвршћавања, што мање запреминско скупљање после сушења, порозност слична оригиналу, што мања присутност разних соли растворљивих у води, чврстоћа слична оригиналу, већа брзина везивања (очвршћивања) итд. Данас нема идеалних средстава која испуњавају сва наведена својства па се конзерватор одлучује за најсврсисходније решење уз неопходне претходне консултације. Имајући у виду принципе конзервације и рестаурације, примењујући досадашња искуства и препоруке са међународних саветовања, као и студија у свету признатих стручњака и ауторитета на овом пољу науке и културе приступљено је изради пројекта за решавање проблема живописа Цркве Св. Саве у манастирском комплексу Жиче. Свестрана дијагноза стања споменика, његове историје, сачуваног документарног материјала, као и на тим основма израђени Узроци угрожености живописа и могућност његовог хитног санирања

127

7 PRIMAL AC33 – произвођач ,,Rohm & Haas” SAD, тестирана и веома распрострањена акрилна емулзија у конзервацији и рестаурацији. 8 ICCROM – (International Centre for the Study of the Preservation and Restoration of Cultural Property) Међународни центар за проучавање заштите и рестаурације културних објеката. Средиште центра је у Риму. 9 Производи италијанска фирма „Techno Toscana, Piombino”.

технички елаборат и пројекат, могу бити гарант успеха. Циљ пројекта конзервације и рестаурације живописа Цркве Св. Саве у манастирском комплексу Жиче је његова превентивна заштита, конзервација и рестаурација после радова на архитектури изведених 2006. године и земљотреса у новембру 2010. године. Садржај програма обухвата истраживачке радове на живопису: анализу узорака подлоге, малтера и бојеног слоја, затим мере техничке заштите живописа, санацију и реконструкцију свих оштећења и на крају обраду фото и техничке документације. С обзиром на сложеност конзерваторско-рестаураторских радова и стања у којем се живопис Цркве Св. Саве налази, као и финансијску ситуацију, комплетан пројекат његове заштите се може извести у три етапе. У првој етапи радова због хитности, одмах ће се извршити консолидација подлоге и малтера, тј. фиксирање постављањем фластера и опшивака на свим угроженим површинама. Живопис ће бити инјектиран и под притиском враћен у одговарајући положај, чиме би се ојачала веза малтера и зида. Инјекциона маса мора бити одговарајућег састава и густине. Ослабљени ивични делови живописа биће ојачани опшивцима од кречног малтера. У овој фази ће се формирати фото и техничка документација. Извршиће се хемијске анализе и конзерваторске пробе које ће утврдити даље методе на санацији живописа. У другој етапи ће се приступити конзерваторским радовима на уклањању и третирању соли, по утврђеним методама, како би се спречило њихово кретање ка површини бојеног слоја. Чишћење живописа ће се вршити по утврђеним комбинованим механичким и хемијским методама. Извршиће се пломбирање мањих оштећења. На површине са којих је отпао малтер и бојени слој поставиће се вишеслојни одговарајући кречни малтер, истог састава као оригинални. У трећој етапи ће се изводити ретуши секо-техником и извршиће се реконструкција живописа на основу постојећих фотографија и документације. Користиће се пигменти идентичног састава као оригинални са акварелним или сличним везивима. Након реконструкције живописа приступиће се сређивању техничке и фото документације, као и презентацији изведених радова. Прва етапа је хитна док остале две могу да се финансирају и изведу у следећој и наредној години. Веома је важно да се мере техничке заштите живописа као што су фиксирање, постављање фластера и опшивака, предузму што пре због опасности од даљег ширења оштећења и отпадања малтера, чиме би се неповратно изгубио оригинални живопис. Већ неколико година постоји намера да се угрожени живопис санира и у том смислу се улажу напори. Пројекат за интервентне и истраживачке радове на зидним сликама и иконостасу Цркве Св. Саве у Манастиру Жича је израђен на основу услова и сагласности Републичког завода за заштиту споменика културе у Заводу за заштиту споменика културе у Краљеву још 2006. године. Служба заштите је поступила коректно у складу са законским одредбама. До реализације није дошло јер пројекат није уврштен у приоритетне радове у 2007. и 2008. години. Управа Манастира Жиче је 6.10.2008. г. упутила писмо Републичком заводу за што хитније решавање проблема који се односи на зидно сликарство Цркве Св. Саве, предлажући другачије решење. После изведених грађевинских санационих радова током 2006. г. у реализацији краљевачког завода стекли су се услови за квалитетно извођење конзерваторских радова на живопису, па је став Стручног већа Републичког завода од 1.12.2008. био да се пројекат уврсти у приоритет за финансирање у току 2009. г. и предложено је његово разматрање на седници Комисије у области заштите културних добара од изузетног значаја и добара српског порекла у иностранству, која је формирана при Министарству културе Републике Србије. У периоду 2006.–2008. године изведени су радови на постављању подног грејања, мермерног пода и том приликом је уклоњен иконостас. У новембру 2010. дошло је до земљотреса, који је створио нова и проширио стара оштећења живо128

Душко Јовановић

На оштећеном делу живописа се види структура малтера за који је коришћена животињска кудеља и животињска длака*

писа. Услед новонастале ситуације израђен је нови пројекат конзервације и рестаурације живописа од стране стручног сарадника Душка Јовановића. У међувремену, будући да је црква била слабо истражена и са изузетно мало библиографских података, истраживање о цркви и историјско ликовну анализу урадила је историчар уметности Марина Лукић Цветић. Да би сачували ово наше заједничко вредно благо неопходно је предузети што хитније конзерваторско-рестаураторске радове на спречавању даљег пропадања живописа Цркве Светог Саве у Манастиру Жичи. Црква Светог Саве, као што знамо, налази се у манастирском комплексу Жиче, која је од изузетног значаја и посећују је многобројни ходочасници и туристи из земље и иностранства. У склопу њеног фреско-аранжмана, представљен је портрет руског цара Николаја II Романова, сада светитеља, што представља јединствен и редак пример у живопису тог времена уопште. Из тог разлога је интересовање јавности велико. Конзервација живописа употпуњује туристичку понуду Жиче, односно Краљева. Активирањем потенцијала овог простора (културно наслеђе, средњовековно градитељство и уметност Србије између два рата), могуће је створити услове за конципирање одрживог развоја, при чему је акценат на афирмацији културног туризма. Притом, те активности би омогућиле стварање економске подлоге за даља улагања у очување и свакодневно неговање баштине.

Узроци угрожености живописа и могућност његовог хитног санирања

129

* Аутори фотографија су Далибор Анђелковић и Душко Јовановић

Опште стање живописа цркве Св. Сава

Пукотина у зиду настала слегањем тла

Оштећење на јужном делу куполе

Ефлоресценција соли и њене последице

Јужна страна зида

Оштећења на јужној страни зида. Белине указују на каснија оштећења после земљотреса 2010. године

130

Душко Јовановић

Детаљ јужног зида на коме се види раслојавање под дејством влаге и соли из зида

Раслојавање живописа на северном зиду

Северни зид. Оштећење изнад фреске цара Николаја II Романова

Ефлоресценција на северној страни цркве

Оштећења на пандатифу и прислоњеном луку

Раслојавање малтера на северној страни лука параклиса

Узроци угрожености живописа и могућност његовог хитног санирања

131

Ефлоресценција у делу прислоњеног лука на јужној страни

Процес деловања соли на отпадање живописа (детаљ фреске св. Саве)

Каснији снимак фреске св. Саве на коме се види да је део живописа отпао

Оштећења настала деловањем капиларне влаге на северном зиду

132

Душко Јовановић

Разна механичка оштећења на живопису настала употребом простора

Оштећења од влаге на зидовима у олтарском делу цркве

Затечено стање 2006. године. Снимак је начињен непосредно после отпадања читавих површина живописа са куполе и бочних зидова. Фото Душко Јовановић

Оштећења у олтарском делу цркве

Отпадање живописа 2006. године се десило на више места готово истовремено

Узроци угрожености живописа и могућност његовог хитног санирања

133

Duško Jovanović Summary THE CHURCH OF SAINT SAVA IN THE MONASTERY COMPLEX OF ŽIČA –ICONOGRAPHY UNDER THREAT, CAUSES AND THE POSSIBILITY OF ITS URGENT REHABILITATION Showing respect for a monument requires showing respect for the traditional framework into which it is integrated, without making any changes to it. The Church of St. Sava in the monastery complex of Žiča witnessed the time and events between two wars. It was the time of Bishop Nikolaj Velimirović, the saint who was a spiritual leader of the Movement of God-Prayers for whose needs the church with the refectory was built. The fresco painters were the Russian emigrant Nikolai Baron Meyendorff and the apprentice in the painting school of the monastery of Rakovica, Naum Andrić. Serbian mediaeval fresco painting served as a model for painting the church, and the patterns from the mosaic at Oplenac were used. Conservation and restoration represent an action with an extraordinary character. It aims at keeping and discovering the aesthetic and historical value of monuments. Restoration relies on respecting material remains or authentic documents and stops where an assumption begins. Contributions of all epochs in building a monument must be respected, and giving preference to one style must not be the aim of restoration. While selecting methods and materials in conservation procedures, in practice we usually decide for the traditional procedures and methods whose positive and negative sides are well-known. Conservation is an artistic, scientific, social and political process, which postpones deterioration of cultural heritage in all its forms and prevents its destruction. It is a multidisciplinary field, which in this context includes natural sciences, history, art history, archaeology and architecture. Restoration is a critical operation developed between two requirements, i.e. between historical honesty and enjoyment of beauty. A piece of art, as testimony to an epoch, requires that it should also keep its historical aspect, and, on the other side, art is a message sent to feelings and requires establishment of the unity of painting and readability of the piece of art for the purpose of providing satisfaction to its viewers.

Иван М. Бецић

Институт за српску културу Приштина/Лепосавић

Краљевска привредна банка

Апстракт: Смер друштвених, политичких и економских кретања у међуратном периоду давала је својеврсна грађанска елита која се од места до места разликовала по нивоу образовања, ширини својих погледа и степену традиционализма који је носила у себи. Заједнички именилац за сваку варош био је тај да су се сва важнија друштвена кретања обављала управо у том, уском кругу људи који су били својеврстан „заштитни знак” свог краја. У раду су, првенствено на основу архивске грађе, анализирани рад Краљевске привредне банке и особености које су се јављале у акционарским друштвима у малим срединама. Тиме историјат ове банке представља својеврсну „студију случаја” у истраживању карактеристика банкарства на простору источног дела Краљевине Југославије. Кључне речи: Краљевска привредна банка, Петар Богавац, економска криза, заштита земљорадника Стицање политичке независности на Берлинском конгресу 1878. године за Србију је значило и подстрек да се удаљи од оријенталног наслеђа и уђе у савремене европске токове привређивања. У последње две деценије XIX века трговина је била једна од најзначајнијих привредних грана, па је Србија већ 1879. и 1880. године закључила трговинске уговоре са Италијом, Русијом, Швајцарском, Белгијом и Великом Британијом, а наредних година са Аустроугарском, Француском, Немачком, Бугарском, Османским царством и Румунијом.1 У овом периоду започео је и нешто живљи индустријски развој Србије, а пораст робног промета повољно је утицао на развој новчаног тржишта и омогућио стварање нових финансијских установа и завода. До 1888. године већ је било 37 новчаних завода у Србији, са капиталом од 8,7 милиона динара и укупним обртом од око 251,5 милиона и чистом добити од 926.000 динара.2 Међу овим заводима налазила се и Краљевска акционарска штедионица, основана 1885. године, док је почетком XX века (1902. године) Краљево добило и други новчани завод – Краљевску акционарску задругу. Од изузетног значаја за развој српске привреде био је царински рат са Аустроугарском 1906–1911. године. После дугог периода слободне трговине, Србија је у време царинског рата направила продор у правцу јаче протекционистичке спољне трговине, како би могла да надомести недостатак увоза. Ефекти ембарга појачани су у време анексионе кризе 1908–1909. године, пошто је динар задржао једнаку вредност са француским франком, па се осећала оскудица новца, тако да су створени повољни услови за оснивање великог броја есконтних банака. Већ до краја 1908. године број новчаних завода нарастао је на 140, са уплаћеним капиталом од 47 милиона динара, а само

1 Историја Српског народа, VI-1, Београд, 1994, 16.

2 Исто, 17. 3 Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Алманах 1921–1922, Загреб 1922, свезак I, део III. – 6. д 125. 4 Архив Југославије, Фонд Министарства трговине и индустрије, фонд 65, ф.1313, а.ј. 2297, (у даљем тексту АЈ, 65– 1313–2297), Извештај Оснивачког управног одбора Краљевске привредне банке поднесен претходном збору акционара 8. јула 1912. 5 АЈ, 65–1313–2297, Објава Краљевске привредне банке од 24. октобра 1913. 6 Милован Секулић, „Акционарске штедионице и банке у Краљеву до 1915. године”, Рудо Поље– Карановац–Краљево, од првих помена до Првог светског рата, Београд – Краљево, 2000, 136. 7 Архив Србије, Т–Ф–XII–п. 6–1906, Списак присутних акционара Краљевске акционарске штедионице на XV редовној скупштини акционара одржаној 6. фебруара 1906. 8 АЈ, 65–1313–2297, Записник претходног збора акционара Краљевске привредне банке на дан 8. јула 1912.

три године касније њихов број се попео на 162. У 1911. години основано је још 17 завода, тако да их је пред балканске ратове било 179, са уплаћеним капиталом од преко 50 милиона динара.3 На овај начин у Србији је створена уситњена мрежа од готово двеста банака расејаних по земљи, са невеликим оснивачким капиталом и реално малим сумама новца на улозима на штедњу. Поред већ два постојећа новчана завода, у Краљеву је под именом Краљевска привредна банка за трговину и индустрију 15. јула 1912. године основан и трећи новчани завод. Водиља којом су се оснивачи руковидили била је та да постојећа два краљевачка новчана завода нису била у могућности да помогну привреду у оној мери која је неопходна, јер су оба била са капиталом од по 100.000 динара. Зато је оснивачки капитал нове банке предвиђен на 300.000 динара, а уплата би се извршила у два кола по 150.000 динара. Капитал би се првенствено пласирао привредницима за набавку справа, алата, семена и осталих потрепштина. Министар народне привреде потврдио је правила Банке 2. маја 1912. године и одмах потом приступило се упису првог кола, који је завршен за два месеца. Акције Банке биле су у номинали од 100 динара, а прво коло уплатило је 111 акционара. Оснивачи Краљевске привредне банке за трговину и индустрију били су: Петар П. Богавац, Стеван Милосављевић, Крсман С. Дугалић, Филип М. Цветић, Милан Ковачевић, Љуба Г. Радовић, Димитрије Ивковић, др Рафаил А. Биђерани и Велисав Т. Маловић.4 У први Управни одбор банке, осим оснивача: Петра Богавца, Милана Ковачевића, Филипа Цветића, Крсмана Дугалића и Велисава Маловића, изабран је и Момир В. Николић. Сви чланови банчине управе били су трговци, осим Момира Николића, који је био апотекар, што јасно образлаже примарне циљеве оснивања овог новчаног завода, да помаже развитак производње, привреде, трговине, заната и радиности. 5 Куриозитет у погледу чланова Оснивачког одбора овог завода представља да су поједини оснивачи претходно били у Оснивачком одбору Краљевске акционарске задруге. Наиме, Петар Богавац, Стеван Милосављевић, Крсман Дугалић и Филип Цветић били су у групи оснивача из 1902. године,6 док су Петар Богавац и Стеван Милосављевић били акционари и Краљевске акционарске штедионице.7 Из овога се може закључити да је група финансијски моћних Краљевчана, пре свега трговаца, желела да контролише финансијске токове у граду, обезбеди себи што јачи економски, а тиме и политички и друштвени положај. Особеност повећавања главнице српских банака била је уплата по колима. Уплате су биле недељне, а када би се коло уплатило, приступало се упису новог кола. Ограничена финансијска моћ акционара често је доводила до обуставе уплата наредног кола, па се уплаћена вредност претварала у акције које су носиле вредност од 50 или од 100 динара. Недељне уплате акционари Краљевске привредне банка за трговину и индустрију полагали су на благајни банке. Правилима је предвиђено да акционари који закасне са уплатом десет недеља, а на званичан позив Банке не уплате новац у наредних пет недеља, престају бити њени акционари и њихови се удели поништавају, с тим да су две трећине уплате ишле у резервни фонд Банке, док је једна трећина враћана бившем акционару. Доминација трговачког слоја међу акционарима Банке усмеравала је њено пословање; осим чисто банкарским пословима примања новца на штедњу; давања зајмова на менице, државне хартије од вредности и драгоцености и другим банкарским пословима, по потреби бавила се и индустријским, предузимачким и свим трговачким пословима за које управа донесе решење. Управни одбор бројао је седам чланова (мада је први Управни одбор Банке имао шест чланова), изабраних на две године, који су полагали депозит од 20 банчиних акција. Надзорни одбор био је састављен од пет чланова, такође бираних на две године, а у првом саставу овог тела налазили су се: Рафаил Биђерани, Димитрије Ивковић, Љубомир Радовић, Богдан Миловановић и Радован Митровић.8 Подела добити предвиђена је на тај начин што би Управни одбор добио 4% добити, с тим да је за председника предвиђена награда од 1%, а осталим члановима 3%; тантијема 136

Иван М. Бецић

Надзорном одбору износила је 3%, службеници су имали право на 1% тантијеме, уколико су у Банци радили најмање годину дана; док би остатак, после одвајања за резервни фонд, био стављен на располагање акционарима.9 Време у које је Завод био основан није се показало повољним за рад, јер иако је основан половином јула 1912. године, због избијања Првог, а потом и Другог балканског рата, Завод је почео са радом тек 1. новембра 1913. године и радио је до 1. јула 1914. године. На дан престанка рада, због избијања Првог светског рата, Завод је имао менице у портфељу у вредности од 89.201 динара, зајме на залоге 21.650 динара, што је укупно значило пласман од 110.851 динара. Резервни фонд био је у зачетку и износио свега 463 динара, док је Банка располага и улозима на штедњу у висини од 27.731 динара.10 Немогућност рада за време Великог рата био је само део проблема са којим су се банке у Србији сусреле. Мобилизација коминтената и службеника банака није мимоишла ни овај завод, тако да су од шест чланова Управног одбора четворица била евакуисана, један је остао у Краљеву, а један је интерниран. Четири члана Надзорног одбора била су евакуисана, а међу њима се налазио и председник Надзорног одбора, др Рафаил Биђерани, који је погинуо. Пљачка и уништавање банчине имовине нису мимоишли ни овај завод. У жељи да деморалише становништво и покаже како је Краљевина Србија престала да постоји, окупатор је уништавао сва званична документа и књиге установа које су носиле печат Краљевска привредна банка

137

9 АЈ, 65–1313–2297, Правила Краљев–ске привредне банке. 10 АЈ, 65–1313–2297, Рачун изравнања Краљевске привредне банке за трговину и индустрију на дан 1. јула 1914.

11 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске привредне банке поднет на III редовном збору акционара одржаном 27. фебруара 1921. 12 АЈ, 65–1313–2297, Допис начелнику Чачанског округа од 15. маја 1919. 13 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске привредне банке поднет на III редовном збору акционара одржаном 27. фебруара 1921. (Према члану 90. Уредбе о правној ликвидацији стања створеног ратом, новчани заводи били дужни да исплаћују половину плате чиновницима за све време трајања рата. (Уредба о правној ликвидацији стања створеног ратом 1914–1920. године, Београд, 1920, 35)) 14 АЈ, 65–1313–2297, Допис начелнику Чачанског округа од 15. маја 1919.

српске државе. Тако су Краљевској привредној банци за трговину и индустрију уништене све књиге, осим књиге залога. Инвентар је био оштећен или однет, тако да је штета за касу, књиге, намештај и архиву процењена на 12.238 динара.11 Банчина управа ипак је сматрала да је штета коју је претрпела била ништавна према сачуваним меницама, вредносним папирима и кауцијама. Најзаслужнији за сачувану имовину Банке били су председник Управног одбора Петар Богавац и његова супруга Бисенија, који су при наступању непријатеља успели да сакрију цео менични портфељ, књигу залога са изјавама дужника, књигу копија писама, све кауције, све оставе и сва решења интабулисаних дужника. Осим овог, Завод је сачувао и сву кауцију чланова Управног и Надзорног одбора. 12 Попут многих новчаних завода у Србији, ни Краљевска привредна банка за трговину и индустрију није била у могућности да одмах настави са радом после завршетка рата. Бивши новчани заводи су период непосредно по склапању примирја па до половине 1920. године проводиле у прикупљању својих ресурса (пословних књига, обнови уништеног канцеларијског намештаја и материјала) и чекали закон о ликвидацији мораторног стања да би кренули са обављањем послова. Мораторно стање за банке је значило „празан ход” у пословању, будући да нису могле да рачунају на средства која су пласирале пре рата својој клијентели, али су имале обавезе према својим упосленицима. Према Закону о ликвидацији мораторног стања управа је исплатила половину плате књиговођи Милану Ковачевићу и служитељу Аксентију Ђорђевићу у висини од 6.500 динара за период од 1914. до 1919. године. Међутим, „ратну плату” бившем благајнику Божидару Ђорђевићу управа није хтела да плати, јер му то није било главно занимање, а остао је у Србији и трговао током окупације и као сарадник окупатора одговарао пред судом. Без обзира на све поменуто, Банка му је понудила 1.000 динара, али он није на то пристао и повео је судски процес против Банке.13 Уништене књиге и мораторно стање онемогућавали су Банку да одреди вредност своје пасиве и тиме састави биланс који би представљао банчино стање. Управа је покушала да покрене процес утврђивања стања и 1. фебруара 1920. године позвала је све удеоничаре и улагаче да се са својим књижицама пријаве ради поновног књижења. Међутим, део удеоничара и улагача користио је status quo који је мораторно стање обезбеђивало, па је управи остало да констатује да се није пријавило 217 удеоничара и неколико штедиша. У наредним месецима пријављене су 1.404 акције од 1.500 постојећих, тако да је констатован недостатак од 96 удела, који ће бити поништени наредне године. Како Банка није располагала егзактним бројем штедиша, утврђивање стања и по овом питању било је у рукама грађана који су се пријављивали и доносили адекватна документа на увид. Убрзо по позиву, пријавило се 89 улагача који су потраживали суму од 35.859,35 динара, док су се два улагача пријавила за суму од 12.942,50 динара без икаквих докумената, што је Банка примила к знању и одлучила да сачека да улагачи доставе потребне доказе. Своја потраживања Банка је заснивала на сачуваним меницама у вредности од 110.851 динара.14 У сличној ситуацији налазила су се и два друга краљевачка завода, а како су услови пословања били драстично измењени у односу на предратне, међу управама банака јавила се идеја о фузији и стварању једног финансијски моћног завода који би могао да одговори потребама послератне конјектуре и донесе својим акционарима и градској привреди бенефит. Управе сва три завода пристале су на фузију, али како су такве одлуке могле бити валидне само после потврде на скупштинама акционара, о условима спајања и вредности имовине завода који улазе у фузију могло се расправљати тек после добијања потврде зборова акционара. Управе завода су пристале, али се чекају одлуке зборова акционара да би се потом могло расправљати о условима спајања и са каквом имовином који завод улази у фузију. Управа Краљевске привредне банке за трговину и индустрију прва је схватила услове у којима је требало пословати и дала је предлог својим 138

Иван М. Бецић

акционарима да се осим банкарских Завод бави и трговачким и спекулативним пословима, јер су они у том тренутку доносили много већу зараду од банкарских послова и давања зајмова. Да би остварили планирано, био им је неопходан већи капитал и сматрали су да би спајањем са локалним заводима то могли да остваре на најлакши начин. Процена управе била је да је најнижа висина капитала за пословање износила милион динара, јер без те суме Банка није имала могућности за развој, нити за давање пристојне дивиденде акционарима. Друга два завода била су интересантна и стога јер су им капитали били идентични и што су њихове управе имале идентично сазнање о могућностима пословања.15 До фузије сва три краљевачка новчана завода није дошло, али су зборови акционара Краљевске привредне банке за трговину и индустрију и Краљевске акционарске задруге једногласно усвојили предлог фузије. С обзиром на састав управних одбора ова два завода, може се рећи да је та одлука очекивана, а разлози за одустајање од фузије Краљевске акционарске штедионице нису познати. Може Краљевска привредна банка

139

15 АЈ, 65–1313–2297, Предлог Управног одбора поднет на III редовном збору акционара одржаном 27. фебруара 1921.

16 АЈ, 65–1313–2297, Рачуни изравнања Краљевске акционарске задруге на дан 31. децембар 1912. и 31. децембар 1913. године. 17 АЈ, 65–1313–2297, Предлог Управног одбора Краљевске акционарске задруге поднесен збору акционара 17. марта 1921. и Записник редовног збора акционара Краљевске акционарске задруге одржаног 17. марта 1921. 18 АЈ, 65–1313–2297, Записник ванредног збора Краљевске привредне банке и Краљевске акционарске задруге одржаног 24. јула 1921. 19 Инж. Новак Поповић, др Душан Мишић, Наша домаћа привреда, фактори, стање, унапређење, Београд, 1929, 60–61. 20 АЈ, 65–1313–2297, Решење министра трговине и индустрије од 13. децембра 1921.

се претпоставити да акционари најстаријег завода у Краљеву нису били сагласни да се име овог завода изгуби приликом стварања новог, а још вероватније је да су се акционари Штедионице плашили премоћи групе око Петра Богавца и Стевана Милосављевића, будући да су они били председници управних одбора и истовремено чланови управа других двеју банака, а уз то и акционари Штедионице. Једногласан пристанак акционара Задруге на фузију има у себи подлогу моћи поменутих водећих акционара, али је и одраз стања у коме се овај завод нашао после рата. Краљевска акционарска задруга успешно је пословала уочи рата и својим акционарима обезбеђивала је пристојну дивиденду од 12% (чиста добит од 12.000 динара на 100.000 динара капитала). Главни посао Банке уочи рата био је есконт меница, који је у 1912. години износио 387.805 динара, а у 1913. години 417.785 динара.16 За време окупације аустроугарска војска упропастила је малу и онеспособила велику касу, однела сав намештај и прибор, одузела и однела банчине књиге. Међутим, сва актива Банке: менице, залоге, фондови, кауције, била је сачувана захваљујући председнику Управног одбора Стевану Милосављевићу. По истеку мораторијума Банка је позвала све предратне дужнике да регулишу обавезе и свима који су се одазвали изашла је у сусрет до крајњих граница. Закључак управе Банке био је сличан оном Краљевске привредне банке за трговину и индустрију, односно да су ратне прилике измениле начин рада, вредност добара, валуту и новчану вредност, па тиме и начин пословања банака. Како су режијски трошкови били десетоструко већи (уред, особље, књиге), корак ка фузији био је очекиван.17 После одржаних зборова акционара, председници управних одбора, Петар Богавац и Стеван Милосављевић објавили су да се може извршити спајање у нови завод под именом Краљевска привредна банка. Назив установе прихваћен је акламацијом, а први Управни одбор чинили су: Петар Богавац, председник; Стеван Милосављевић, Милован С. Томић, Љубомир Радовић, Велисав Матовић, Филип Цветић и Димитрије Ивковић. Чланови Надзорног одбора били су: Милан Ковачевић, Крсман Дугалић, Милан Пауновић, Миливоје Л. Сарић и Стаменко Јоксимовић.18 Сви чланови банчине управе били су трговци. Планирана главница новог завода износила је милион динара, а планирано је да буде подељена у 2.000 акција од по 500 динара. Уплата би се извршила у два кола од по 500.000 динара, а уплати другог кола приступило би се одмах по уплати првог, из чега се може видети да је управа желела да што пре достигне жељену висину капитала. Осим свести да је за успешан посао био неопходан већи капитал, зацртани износ од милиона динара био је и због тога што је Народна банка давала повољне кредите управо новчаним заводима чија је главница износила најмање толико. Наиме, после двогодишњег биланса, сви новчани заводи са главницом од милион и више динара могли су да користе кредит код емисионе установе са 6% камате, што је стварало могућност да зарада буде велика. Од 1919. до 1922. године активна каматна стопа кретала се између 7–12%. У првој половини 1923. године забележила је нагли скок и достигла 20–24%. Наредна година била је врхунац каматне кризе и у њој је обична камата била 24%, али је понегде достигла и 30%, па и више. У наредне две године кретала се 18–20%. Од 1927. године приметна је тенденција опадања каматне стопе и она је код већих новчаних завода износила 14–18%. У 1928. и 1929. години давани су кредити и по 12%, али се у том тренутку за нормалну камату сматрало 14%.19 Министар трговине и индустрије др Мехмед Спахо дао је одобрење за спајање завода и повећање капитала, али је висину акција оставио на ранијем нивоу, од 100 динара. Министар је на спајање два завода гледао као на припајање, јер је капиталом сматрао само главницу Привредне банке у висини од 150.000 динара. Дозволио је повећање основног капитала, али на реалан начин: да се у року од шест месеци уплати 350.000 динара, док би преосталих 500.000 динара било уплаћено у року од годину дана по извршеној уплати првог кола.20 Одређено је да се замена акција старих завода за акције нове банке изврши по билансу оног дана када се замена буде вршила, пошто није било могуће да се њихова вредност раније утврди пошто 140

Иван М. Бецић

ће до спајања засебно радити. Предвиђено је да у вредност акција уђу целокупне главнице, заједно са резервним фондовима и чистом добити до дана спајања.21 Вредност имовине Краљевске привредне банке за трговину и индустрију на дан фузије 24. јула 1921. године износила је 423.453,05 динара, док је имовина Краљевске акционарске задруге била у вредности од 602.158,80 динара.22 Зато је номинална вредност акција Краљевске акционарске задруге од 50 динара рачуната са 70 динара (40% изнад курса) и то без дивиденде за 1921. годину, за коју је предвиђено да се исплати посебно код оба завода, попут тантијема управним одборима. Прво коло од 3.500 акција било је одмах уписано, а Управни одбор предвиђао је да ће уплата бити извршена до 13. јуна текуће године.23 Правила Краљевске привредне банке нису се разликовала од оних које је Завод из 1912. године примењивао, што значи да је предвиђено да Банка обавља све кредитне послове и финансира трговачка, индустријска, грађевинска, занатска и привредна предузећа. Предвиђени су следећи послови Завода: – да даје зајмове по меницама, текућим рачунима и хартијама од вредности; – да прима улоге на штедњу по књижицама и текућим рачунима; – да прима на чување све вредности; – да врши наплате и исплате за туђи рачун; – да узима учешће у финансирању трговачких, индустријских, грађевинских, занатских и привредних предузећа; – да врши куповину непокретних имања на јавним лицитацијама и на слободне руке, иста продаје и прима уплате од својих дужника; – да, уколико Банци буду били потребни кредити, задуживаће се и стављати интабулације за своја добра на рачун својих кредитора, а по потреби вршити и реесконт својих портфељских меница.24 Трећа деценија XX века била је изузетно повољна за рад банака. Краљевска привредна банка прилагодила је своје пословање како послератном инфлаторном периоду тако и периоду стабилног динара у другој половини треће деценије. Особеност рада Банке била је куповина некретнина, тако да је овај завод постао власник неколико објеката у граду. Банчина имања налазила су се на тргу Краља Александра и улица Рајићеве и Цара Лазара; у Улици цара Лазара бр. 4, у Улици војводе Путника бр. 34, у Улици цара Лазара бр. 3 излазеће на улицу Милоша Великог бр. 85.25 Повољна пословна клима утицала је да Краљевска привредна банка у два наврата повећа свој основни капитал. На збору 17. фебруара 1924. године одлучено је да се главница повећа на два милиона динара, док је две године касније извршено повећање на три милиона динара.26 Привредна криза током 1925. и 1926. године временом је изазвала пад висине каматне стопе привредницима. Она је у овим годинама износила 18–20%, а 1927. године тенденција опадања је настављена па је каматна стопа износила је 14–18%, с тим да је постала осетнија и код већих новчаних завода. У 1928. и 1929. години пласирање новца вршило се и по 12%, али се 14% сматрало нормалном каматом.27 Да би наставили са успешним пословањем, новчани заводи морали су наћи нову клијентелу за пласирање својих средстава. Уместо привредника, клијенти банака у већем броју постајали су сељаци, али суме које су они задуживали нису могле да надоместе изостанак пословног света, мада је пласман на подручје где није било конкуренције и где је зеленаштво још увек било основни систем кредитирања, обећавало успех на пословном плану. Кредибилитет Завода био је обезбеђен угледом председника Управног одбора Банке и народног посланика Петра Богавца, чија је личност, сама по себи, била гаранција стабилности Завода.28 Према неписаном правилу које је владало током међуратног периода, партијска припадност водеће личности банке одређивала је политику кредитирања. У Србији тога времена добро се знало која је банка „радикалска” а која „демократска” и према политичким критеријумима опредељивали су се и банке и клијенти. Како је становништво увек Краљевска привредна банка

141

21 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевске привредне банке министру финансија од 4. септембра 1921. 22 АЈ, 65–1313–2297, Биланси Краљевске привредне банке и Краљевске акционарске задруге на дан 30. јун 1921. 23 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Управног одбора Краљевске привредне банке поднет на IV редовном збору акционара одржаном 4. априла 1922. 24 АЈ, 65–1313–2297, Правила донета на XVII редовној скупштини акционара Краљевске привредне банке одржаној 28. фебруара 1935. 25 АЈ, 65–1313–2297, Захтев Надзорног одбора за процену банчиних имања од 13. јуна 1936. 26 АЈ, 65–1313–2297, Записници са зборова акционара Краљевске привредне банке од 17. фебруара 1924. и 14. фебруара 1926. 27 Н. Поповић, Д. Мишић, н.д., 1929, 60–61. 28 Политичка елита била је укључена у рад новчаних завода широм Краљевине Југославије. Велика сличност у положају који су заузимали постоји између Петра Богавца и народног посланика и сенатора Милутина Драговића из Лебана. (Иван М. Бецић, „Јабланичка кредитна штедионица – Лебане”, Лесковачки зборник, XLIX, Лесковац, 2009, 105–119)

29 Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918–1941, Краљево, 2006, 125. 30 Јoso Lakatoš, Jugoslovenska privreda, Zagreb, 1933, 216.

било „гладно” кредита, банке су били својеврсни регрутни центри бирача. Зато и не чуде изборни резултати према којима је Богавац однео апсолутне победе у Краљеву на парламентарним изборима 1923, 1927, 1931. и 1935. године.29 Изостанак привредних инвестиција значио је повећање улога на штедњу код новчаних завода. Раст улога на штедњу довео је до промене структуралног односа између властитих и туђих средстава којима су банке располагале. Док је тај однос 1920. године био 43:57%, због знатног пораста улога 1929. године износио је 24,1:75,9%.30 Овај однос диктирао је инвестициону политику банака. Како су три четвртине средстава припадале штедишама, да би умањиле ризик пословања, банке су се опредељивале за краткорочно кредитирање индустрије и трговине. Дугорочни кредити пољопривреди нису разматрани као реална могућност, а кредитна способност клијената и гаранција отплате дуга стављани су испред зараде, иако су камате у 1924. и 1925. години биле изузетно високе. Спектакуларним падом хартија од вредности на њујоршкој берзи октобра 1929. године отпочела је економска криза која имала велики утицај на будућа историјска збивања. Период благостања у Европи зависио је у великој мери од стабилности и напретка америчке привреде. Пласирани амерички зајмови у Европи били су краткорочни, па је њихово повлачење под удар кризе ставило и европске земље. Замирање светске трговине и парализа емисионог тржишта довели су до блокаде кредитног тржишта. Инвестиције банака показале су се као непрофитабилне и ненаплативе тако да су банке остале без новчаних средстава за пословање. Криза поверења изазвана неизвршавањем обавеза великог броја банака према депонентима многе од завода довела је у стечај или банкротство. Догађаји у банкарству изазвали су стечајеве у индустрији и трговини и утицали да се национални доходак земаља драстично умањи изазвавши смањење државних и јавних прихода, што је проузроковало појаву буџетског дефицита. Узрок масовног одласка банака у стечај био је постојање великог броја новчаних завода са недовољним капиталом да одговори свим банкарским пословима. Стечајеви су изазвали губитак поверења и у банке које су наставиле са радом, тако да се њихов обртни капитал драстично смањио, што је ограничило кредите привреди на најмању могућу меру, чиме је смањена продукција или у потпуности обустављена и у оним предузећима која су радила. Избијање економске кризе у САД временски се подудара са променом назива државе у Краљевина Југославија и њену поделу на девет бановина и управу главног града. Увођење бановина представљало је на неки начин и покушај да се са политичких средстава југословенске интеграције пређе на економско повезивање државне заједнице. Догађаји на њујоршкој берзи нису одмах имали негативог утицаја на југословенску привреду и банкарство. Као аграрна земља у којој је од индустрије постојала сировинска база или се искоришћавала до нивоа полупроизвода, Југославија се није одмах нашла на удару кризе.31 Пад вредности југословенских хартија од вредности у иностранству изазвао је чак позитиван ефекат јер је омогућио репатрирање обвезница зајмова под веома повољним условима. Тиме су смањене обавезе према иностранству, повећане су девизне резерве, а значај домаћег тржишта хартија од вредности је порастао. Криза у банкарству осетила се током друге половине 1931. године, а нарочито у последњем тромесечју, када се ушло у опасну фазу кризе поверења, јер је током септембра и октобра дошло до праве навале на шалтере и подизање улога. У средишту дубоких поремећаја изазваних најразорнијом дотадашњом кризом у свету налазила се пољопривреда. Аграрна криза имала је снажно последично дејство на друге гране привреде, поготово у земљама у којима је, попут Југославије, била присутна аграрна пренасељеност. Катастрофалан пад цена житарица и осталих пољопривредних производа 1931. и 1932. године довео је презадужено сељаштво до ивице пропасти. Према једној анкети коју је спровела Привилегована аграрна банка у 1932. години трећина сељачких газдинстава у Југославији била је задужена. У 142

Иван М. Бецић

1931. њихов приход од пољопривреде био је 2,5 милијарди динара, док је дуг доспео за наплату износио 1,25 милијарди динара, од чега је 800 милиона било на износ камате, а 450 милиона на отплату главнице.32 Велику отежавајућу околност чинио је и страховити пад цена пољопривредних производа, јер „у време када се користио кредитима, жито је било 300 динара за квинтал, а сад кад је требало да врати зајам, пшеница је пала на 100, а кукуруз на 80 динара”.33 У таквим околностима био је угрожен есенцијални слој становништва државе и она се постарала да га заштити доношењем Закона о заштити земљорадника 19. априла 1932. године, којим је уведен мораторијум на исплату сељачких дугова. Иако је законом предвиђено да се и новчани заводи којима је угрожена ликвидност могу заштитити њиме, у пракси је то значило паралисање рада банака. Мораторијум, који је у почетку уведен на 90 дана и прописао да се земљорадници договоре о начину плаћања дуга са повериоцима, за новчане заводе значио је престанак рада у банкарском духу, па је највећи број њих прешао у стање ликвидације дотадашњих послова, по чему је 1932. година постала најтежа за пословање банака. Мораторијум на отплату дугова константно је продужаван, а тенденција Народне банке и Министарства трговине и индустрије да се каматна стопа максимизира ограничавала је могућност зараде која је могла бити постигнута на основу тржишних кретања. Представници новчаних завода у Вардарској бановини одржали су заједничку седницу у Скопљу 27. децембра 1933. године и упутили резолуцију министру трговине и индустрије против доношења закона и уредби о регулисању кредитних односа. До одлуке о максимизирању камата ипак је дошло и одлучено је да каматна стопа на позајмљене суме не може прећи 12,5% годишње, а камата на новчане улоге 6,5% годишње.34 Константно продужавање мораторијума било је агонија за новчане заводе, јер им је капитал био заробљен, а евентуално побољшање стања у пољопривреди није било на видику. Према процени Привилеговане аграрне банке приход у новцу од пољопривреде, по одбитку потрошње у натури, могао је 1934. године да износи 1451 динар по кући, тј. месечно 121 динар, односно 4 динара дневно, што значи да би на једног члана сеоске породице долазила сума испод једног динара.35 Ситуација у којој се нашла Краљевска привредна банка иницирала је промену банчиних правила на збору 26. фебруара 1933. године. Да би била у ситуацији да у одређеној мери изађе у сусрет захтевима штедиша, Банка је прописала рок у коме ће затражене суме бити исплаћене. Тако су суме до 500 динара исплаћиване одмах, од 501 до 1000 динара после 15 дана, од 1001 до 2000 динара после 25 дана, од 2001 до 5000 динара после 45 дана, од 5001 до 10000 динара после 60 дана, од 10001 до 20000 динара после 90 дана.36 Уредбе које је држава издала до почетка 1934. године углавном су имале за циљ заштиту сељака као доминантног друштвеног слоја. Од 1934. године држава се трудила да интензивније помогне и новчаним заводима. Ове године број завода под заштитом за одлагање обавеза попео се на 291 акционарски новчани завод и 20 штедионица, што је чинило 49% приватних банака и 40% штедионица.37 Питање земљорадничких дугова решено је уредбом која је донета 26. септембра 1936. године. Посао око ликвидације према новчаним заводима и кредитним задругама поверен је Привилегованој аграрној банци. Банка је преузела од завода менични портфељ земљорадника и обавезала се да исплати у висини од 50% од главнице дуга у року од 14 година у једнаким годишњим ануитетима, а за 25% издала је 3% обвезнице за ликвидацију земљорадничких дугова. Приликом процеса пријављивања потраживања евидентирано је 652.000 дужника и 4098 установа, док је пријављено потраживање достигло суму од 2 милијарде и 747 милиона динара, што јасно говори о величини проблема и обиму посла.38 Услед немогућности да подмири захтеве потражилаца Краљевска привредна банка затражила је заштиту на основу Закона о заштити новчаних завода и њихових веровника и Уредбе о регулисању исплата код појединих новчаних завода од 27. децембра 1932. године. У образложењу свог захтева управа Банке дала је својеврсну Краљевска привредна банка

143

31 Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918–1941), Beograd, 1986, 104. 32 Dragana Gnjatović, „Privilegovana agrarna banka u ulozi likvidacione banke”, Bankarstvo, br. 9–10, Beograd, 2011, 16. 33 Milan M. Stojadinović, Ni rat ni pakt, Jugoslavija između dva rata, Rijeka, 1970, 495. 34 АЈ, Централни пресбиро, 38–575– 742, Вардар, 2. јануар 1934. 35 Nikola Vučo, Agrarna kriza u Jugoslaviji 1930–1934, Beograd, 1968, 197. 36 АЈ, 65–1313–2297, Правила Краљевске привредне банке усвојена на збору акционара 26. фебруара 1933. 37 Драгутин В. Гајић, Карактеристике развоја банкарства у Југославији између два светска рата, докторска дисертација на Економском факултету у Београду, Београд, 1965, 114. 38 Министарство финансија Краљевине Југославије 1918–1938, Београд, 1938, 260. (Утврђивањем висине задужења земљорадника престало је и преувеличавање укупне суме задужења, која је у Народној скупштини процењивана на шест, чак и седам милијарди динара. (Стенографске белешке Народне скупштине Краљевине Југославије, II редован сазив за 1933/34, излагање Богољуба Кујунџића, 30)

39 АЈ, 65–1313–2297, Молба министру трговине и индустрије од 22. јуна 1936. 40 АЈ, 65–1313–2297, Биланс Краљевске привредне банке на дан 31. мај 1936. 41 АЈ, 65–1313–2297, Списак улога на штедњу Краљевске привредне банке на дан 31. мај 1936.

оцену финансијских мера Владе у периоду од 1931. до 1936. године: „Предузете мере у духу ублажења кризе и оживљавања привредне радиности, нису много помогле, јер нису проведене по једном унапред утврђеном плану, који би имао да обухвати целокупно ово сложено питање и све гране привреде. Пружене заштитне мере становитим привредним класама у виду одлагања плаћања помогле су им да се одрже у животу али не и да убрза њихово оздрављење, док је на другој страни код других привредних грана изазвало депресију и учмалост.” Управа Банке сматрала је да би требало предузети снижење камата. Оценила је да ова мера до 1936. године није постигла пуни ефекат јер је донесена у времену када је владало неповерење улагача. Сматрали су да није постигла пуни ефекат ни стога што је ова мера била једнака за све новчане заводе, а мањи послови оптерећени су сразмерно већом режијом од великих. док су мањи заводи пословали уз теже услове. Пословање Краљевске привредне банке било је отежано услед неспровођења извршења од стране извршних власти и по оним предметима чији су предлози већ годинама лежали и за које је Завод имао велике трошкове за тужбене таксе. Оваквим радом извршних власти Банка је била у немогућности да дође до потребних средстава, с једне стране, а с друге стране, и уредни дужници напустили су уређење својих обавеза и дозволили утужење. Улагачи нису хтели да схвате стање већ су тражили повраћај свог новца. Строгом штедњом Банка је свела режију на минимум, али услед изостанка наплате није располагала средствима да исплати штедише.39 Краљевска привредна банка стављена је под заштиту одлуком министра трговине и индустрије од 7. јула 1936. године, а њено стање 31. маја 1936. године било је следеће: менице у портфељу: мораторне 401.480 динара, остале 414.690 динара; протестоване мораторне 558.140 динара; утужене мораторне 232.472 динара; протестоване остале 80.370 динара, утужене остале 636.718,50 динара, укупно у вредности од 2.323.870,50 динара. Улози на штедњу износили су 2.741.577. динара, а Банка је имала хартије од вредности од 456.242 динара.40 Распоред улога на штедњу био је такав да је до 10.000 динара био у висини од 335.310 динара, док су улози преко преко 10.000 динара укупно давали суму од 2.406.267 динара, а највећи улагач била је Краљевска трговачка омладина са 100.626 динара.41 Државне хартије од вредности чиниле су 44% поседованих, док су преостале биле Трговачког кредитног завода из Краљева. Мораторне менице биле су у вредности од 1.476.292 динара и износиле су око 24% укупних потраживања. Већи део меница неуредно се регулисао тако да је протестовано или утужено меница за 1.507.700,50 динара. Реалних покрића као супергаранција било је за 189.150 динара, док је по текућим рачунима хипотекама било обезбеђено 260.000 динара, а остало с жирантним меницама. Главни дужници по текућим рачунима били су чланови Управног и Надзорног одбора који су дуговали 1.436.270 динара, и по тим дуговима није било реалних покрића. Највећи дужници по текућим рачунима, у висини од 1.849.420 динара, били су: Петар Богавац са 1.022.600 динара, Димитрије Ивковић, рентијер, са 35.150 динара, Алекса Алексић, индустријалац, са 190.660 динара, Миливоје Л. Сарић, трговац, са 135.520 динара, Бранко Чорбић, трговац, са 291.150 динара, Милан Пауновић, трговац, са 52.340 динара, и Вељко Петровић, трговац, са 122.000 динара. Отпис разлике вредности банчиних некретнина приказаних у билансу и њихове реалне вредности, отпис по хартијама од вредности и губитак у 1935. години од 116.267,62 динара Банка је покрила преко рачуна свог резервног и пензионог фонда од 449.450,28 динара, а по изјави намештеника Банке вредност пензионог фонда била је чиста својина Банке. Чланови Управног и Надзорног одбора нису имали својих улога на штедњу. По текућем рачуну Завод је дуговао Поштанској штедионици 322.906 динара, уз меницу са јемством чланова управе на 500.000 динара и 501 обвезницу Ратне штете. За реесконт од 280.000 динара, који је уживала код Народне банке, управа је издала меницу са жирантима председника Управног одбора на 285.000 динара и оптеретила је своје некретнине 144

Иван М. Бецић

за 300.000 динара. Банка је дуговала и Државној хипотекарној банци 119.219,40 динара. Укупна актива исказана у билансу била је 6,5 милиона динара, док је пасива износила 3,5 милиона динара. Комисија је дала предлог да се Банци одобри одлагање плаћања на шест година, уз каматну стопу од 2% на старе улоге на штедњу и по текућим рачунима, почев од 22. јуна 1936. Године, и предвиђене финансијске олакшице.42 Истовремено, извршена је и процена банчиног непокретног имања. Прво се састојало од плаца на коме се налазило девет дућана и споредног дућанског магацина од чврстог материјала, као и једног магацина од дасака-брвана, у вредности од 856.000 динара. Друго имање представљао је плац са кућом од тврдог материјала са 4 одељења и споредном зградом са 3 одељења такође од тврдог материјала, у вредности од 130.000 динара. Треће имање чинио је плац на коме се налазила зграда – кафана са 4 одељења и 4 собе за становање од тврдог материјала, куће са 3 одељења од слабог материјала, једне штале и леденице, у вредности од 150.000 динара, док је четврту некретнину чинио плац са кућом са 4 одељења, кућа од 5 одељења и зграда са 4 дућана, све од тврдог материјала, у вредности од 250.000 динара.43 Очито је економска криза утицала на пад вредности некретнина у Краљеву јер су оне по књигама приказане у вредности од 1.606.976,75 динара, али је по извршеној процени њихова вредност сведена на 1.386.000 динара. Банчино пословање после ступања на снагу заштите свело се на исплате штедних улога од суме која је добијана на основу земљорадничких меница од Привилеговане аграрне банке. До 1. јануара 1938. године Банка је у целости исплатила улоге до 2000 динара и смањила 15% суме улога који нису прлазили 10.000 динара, 10% улога који су били виши од 10.000 динара и свима исплатила припадајућу камату.44 Половином 1939. године исплаћени су сви улози до 10.000 динара, а осталима 3% од салда који је био 31. децембра 1937. године.45 Банчина дуговања смањена су и пребијањем дугова поверилаца и дужника. Улагачи су уступили своје улоге банчиним дужницима, а ови су их у целости исплатили за 691.160 динара.46 Министарство трговине и индустрије замерило је овај вид пословања, а Банка га је објаснила на следећи начин: „Познавајући кредитну способност својих дужника (њихово имовно стање) у жељи да изађе у сусрет појединим улагачима, Банка је одобравала својим дужницима да свој дуг могу исплатити са 100% уложним књижицама ове Банке. На овај начин не само да смо њима удовољили, већ је и Банка дошла до својих права која су била у питању да се реализују (на тај начин Банка је наплатила сумњива потраживања) тиме није нико оштећен, ни улагач ни дужници а Банка је на добити”. Од добијене заштите до 30. јуна 1939. године Завод је исплатио 1.265.846 динара, тако да се по штедним улозима дужио за још 1.475.731 динар старог дуговања. Поврх тога исплатили су у целости Поштанску штедионицу и Народну банку.47 У немогућности да се изађе у сусрет захтевима улагача због мораторијума на отплату земљорадничких дугова и недовољне висине годишње суме која се добијала од Привилеговане аграрне банке, подизање улога на штедњу запало је у озбиљан проблем који често није решаван на законски начин и био је условљен одређеним степеном одрицања од суме коју су штедише имале. Карактеристичан је пример Петра Мудринића из Заклопца, који је свој случај презентовао како Министарству трговине и индустрије тако и првом намеснику кнезу Павлу: „Сада мој новац не могу да добијем пошто се банка брани са некаквим законом о заштити а када сам ја давао да ми скине једино годишњи интерес и да ми остатак исплати а упавник банке Петар Богавац тражијо ми је да му оставим 25 динара по једној стотини динара. Ја на ову пљачку нисам хтео да пристанем (...) Г. Петар Богавац може да живи од пљачке и велике плате коју прима од државе као чиновник, и велика личност онда значи да може свако ко има нешто капитла да ради шта оће, а ја сирома да чекам. Има 30 кућа и дућана Банка од којих узима велику кирију она мени може одма да исплати и мене се не тиче што је он дао сељацима који имају по сто ектара земље новац под интерес.”48 Краљевска привредна банка

145

42 АЈ, 65–1313–2297, Налаз комисије за преглед Краљевске привредне банке (без датума). 43 АЈ, 65–1313–2297, Записник са процене вредности банчиних имања од 14. јуна 1936. 44 АЈ, 65–1313–2297,Објава Краљевске привредне банке од 1. јула 1938. 45 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевске привредне банке министру трговине и индустрије од 5. јула 1939. 46 АЈ, 65–1313–2297, Списак улагача чији су улози исплаћени у целости од банчиних дужника. 47 АЈ, 65–1313–2297, Извештај Краљевске привредне банке министру трговине и индустрије од 28. јула 1939. 48 АЈ, 65–1313–2297, Молба Петра Мудринића Његовом краљевском височанству кнез намеснику Павлу од 1. јула 1940. и министру трговине и индустрије од 14. јула 1940.

49 АЈ, 65–1313–2297, Извештај комесара при Краљевској привредној банци од 23. априла 1940. 50 АЈ, 65–1313–2297, Молба министру трговине и индустрије од 3. октобра 1940.

Велику полемику изазвала је и одлука Управног одбора Банке донета на седници 1. фебруара 1939. године да се банчиним дужницима и акционарима: Алекси Алексићу, Петру Богавцу, Милану Пауновићу и Димитрију Ивковићу отпише 50% дуговања, што би према исказаном билансу значило губитак од 743.319,50 динара. Одлука је донета у време када у Банци није био постављен комесар, а образложена је тиме што су њиховим дуговањима по текућим рачунима зарачунаване веће камате од предвиђених. Међутим, иако је ову одлуку одобрио збор акционара 17. априла 1940. године, одређени комесар при Банци Анђелко Трајић није се сложио са овом одлуком јер није утврђена немогућност наплате а радило се о лицима који су била доброг материјалног стања.49 Одлука је поништена па је избио сукоб комесара са руководством Банке. Управа је покушала да спроведе одлуку на основу Закона о акционарским друштвима по коме је у питању била интерна ствар и процена управе Банке, али Министарство трговине и индустрије одговорило је да Краљевска привредна банка није обичан завод над којим се врши надзор у раду, већ да је завод под заштитом, што подразумева и заштиту веровника. Да би спровео своју одлуку, Управни одбор је затражио скидање заштите, правдајући захтев тиме да заштита није више потребна јер су исплатили преко два милиона динара обавеза, а продајом дела своје имовине били су у стању су да исплате и преостале обавезе.50 Заштита је укинута 23. октобра 1940. године, а исплату преосталих улога на штедњу и потпуну нормализацију рада Банке прекинуло је проширење Другог светског рата на територију Краљевине Југославије.

146

Иван М. Бецић

Ivan M. BeciÄ&#x2021; Summary THE ROYAL ECONOMY BANK The wish of the Kingdom of Serbia to achieve economic progress and economic independence stimulated the engagement of domestic capital in spreading trade and raising industry and banking. Monetary institutes with not so large, local capital were established throughout Serbia, and one of those financial institutions was the Royal Economy Bank for Trade and Industry founded in 1912. As the business conditions were drastically changed after the First World War and the prewar capital became insufficient, in 1921 this monetary institute merged with the Royal Shareholdersâ&#x20AC;&#x2122; Cooperative into an institute that was named the Royal Economy Bank. The merger was easy because the largest shareholders were in the managements of both banks. The institute reached the apex of its business during the first decade after the war, when it increased its capital stock twice, and its success reflected in the fact that it became the owner of a lot of residential buildings in Kraljevo. The credibility of the institute was provided by the Member of Parliament Petar Bogavac, who was the president of the Managing Board of the bank for many years. The economic crisis which occurred in 1925 was the reason why farmers became the most numerous clients of the bank. The banking crisis in the Kingdom of Yugoslavia broke out in 1931 and reflected in the withdrawal of savings deposits from banks and in the protection of those farmers who were not able to return loans to banks. The Royal Economy Bank was one of the monetary institutes whose operation was paralysed due to the moratorium on repayment of agricultural loans and its operation during the thirties of the 20th century was reduced to the collection of agricultural bills of exchange from the Privileged Agrarian Bank and payment of savings deposits to its depositors.

Summary

147

Јован Симијановић

Институт за српску културу Приштина/Лепосавић

ПРЕГЛЕД РАЗВОЈА ЗДРАВСТВЕНИХ УСТАНОВА У КРАЉЕВУ 1944–1960

Апстракт: Овај рад, заснован на архивској грађи Историјског архива у Краљеву, штампи и релевантној литератури, представља прилог проучавању друштвене историје града Краљева у периоду од ослобађења града у Другом светском рату до 1960. године. Предмет истраживања су здравствене установе, њихово оснивање, организација, рад и развој. Доступност здравствене заштите, развијеност, капацитет и опремљеност здравствених установа и довољан број квалитетних кадрова представљају важне чиниоце животног стандарда становништва. Резултат анализе процеса развоја здравствене заштите у овом граду може послужити као узорак у сагледавању шире слике најважнијих аспеката квалитета живота тадашњег становништва Србије. Кључне речи: Краљево, Ранковићево, 1944–1960, здравствене установе, здравствена заштита, болница у Краљеву, друштвена историја Освит модерне ере у погледу организоване здравствене заштите у краљевачком крају започиње оснивањем војне болнице 1837. године. Међутим, све до краја XIX века локално становништво је здравствену помоћ радије тражило у свим традиционалним видовима лечења. Надрилекарство је у народу током XIX века било јако чврсто укорењено. Још у време Првог српског устанка тадашњи војвода карановачки Антоније Ристић Пљака, испољавао је изразиту суровост у прогону и затирању надрилекарства.1 Од појаве првих формално образованих лекара, па кроз цео XIX век исти су се трудили да изграде и учврсте поверење у медицину засновану на савременим научним сазнањима.2 Краљево је 1895. године добило прву грађанску болницу формирањем Привремене среске болнице3, тако је створена основа институционалне здравствене службе, каква је претходно већ постојала у околним градовима. Становници Краљева нису више морали да одлазе због здравствених проблема у Чачак, Крагујевац или Крушевац.4 Привремена болница је имала 25 кревета, а спратна зграда у којој је била смештена није одговарала намени. Болница је у току 1913. године пресељена у новоизграђену болничку зграду, а првобитна привремена зграда је преживела предстојеће бурне догађаје и ратове и срушена је тек 1954. године.5 Поверење у лекаре и савремену медицину се постепено али сигурно изграђивало у народу, али се кроз читав први део двадесетог века осећао недовољан број стручних лекара према броју становника града и Среза. По окончању Првог светског рата краљевачка болница је била међу онима које су најбрже обновљене. Отпочела је са радом 1919. године капацитетом од 40

1 Драган Драшковић, ,,Развој здравства у Карановцу – Краљеву у XIX и почетком XX века”, Рудопоље – Карановац – Краљево (од првог помена до Првог светског рата), Београд– Краљево 2000, 145–146. 2 Радомир Ристић, Медицинска школа у Краљеву 1958–1998. Краљево, 1999, 10. (у даљем тексту: Р. Ристић, Медицинска школа…) 3 Томислав Милић, На путу здравља: 1207–2007, Краљево 2007, 35 (у даљем тексту: Т. Милић, На путу здравља…). 4 Р. Ристић, Медицинска школа… 12; Владан Виријевић, Краљево град у Србији 1918–1941, Краљево 2006, 287 (у даљем тексту: Виријевић, Краљево град у Србији…). 5 Т. Милић, На путу здравља, 36.

6 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 288. 7 Историјски архив Краљево, фонд Скупштине општине Краљево, кут. прив. инв. бр. 377, Извештај Народног одбора општине Ранковићево о изградњи болнице у Ранковићеву упућен Савету за народно здравље и социјалну политику Народне Републике Србије, Одељењу плана и статистике, од 3. 7. 1953. године, страна 1 (у даљем тексту: ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице). 8 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 290. 9 Т. Милић, На путу здравља, 62, 63. 10 Milan Ristović, Rat i razaranje društva u Srbiji 1941–1945. godine skica za jednu društvenu istoriju, Dijalog povjesničara – istoričara, 3, 2001, 203–219. 11 Момчило Митровић, Друштвено економске промене и организација управљања привредом у Србији 1944– 52. године, Београд 1988, 60. 12 ИАК, СОК, књ. 1, Записник четрнаесте седнице ГНОО од 22. 03. 1945. 13 ИАК, ССК, књ. 1, Записник Седнице СНОО 16. 01. 1945. 14 ИАК, СОК, књ. 1, Записник двадесет шесте седнице ГНОО од 8. 08. 1945. 15 Ивана Добривојевић, „Култура живљења у Југославији (1945–1955)”, Токови историје, бр. 1–2, 2008, 236. 16 ИАК, СОК, к-211, књ. 1, Записник пете седнице ГНОО-а од 13. 01.1945.

болесничких постеља. У наредним годинама број кревета се постепено повећавао да би 1936. године болница располагала са 67 постеља. Почетком 1938. године болнички комплекс су сачињавале четири зграде са 16 соба и 115 болесничких кревета.6 Болница је имала хируршко, заразно и унутрашње одељење.7 Краљевачка болница је 1936. године имала два лекара, седам болничара и лабораната, и четири послужитеља, а 1939. у њој су била запошљена тројица лекара и 18 болничара и осталог, административног особља.8 У току Другог светског рата Немци су 1. децембра 1941. године иселили све болеснике из хируршког павиљона и у њему сместили своју војну болницу. Други део болнице је остављен да ради, с тим што је у њему било импровизовано мало хируршко одељење. Почетком 1942. године Немаци су ухапсили и интернирали у Матхаузен јединог доктора, хирурга Витомира Говедаровића. Зграда болнице у потпуности је срушена пред крај рата у септембру 1944. године и то од стране савезника приликом бомбардовања.9 Крај Другог светског рата Краљево је дочекало као један од оних градова који су претрпели највећа разарања.10 Чачански округ, у чијем саставу је непосредно по окончању рата било и Краљево, имао је укупно 9 440 порушених, теже или лакше оштећених зграда. То је највише од свих округа у Србији.11 Када је у питању било стање здравствене заштите, Краљево није представљало изузетак у односу на остале, тек ослобођене градове у Србији. Веома тешко стање здравствене заштите у граду илуструју подаци да је прве године по ослобођењу у Срезу који је бројао 65.000 становника било само 3 лекара и једна апотека. Лекари су се у то време најчешће сусретали са озеблинама, тифусом и туберкулозом.12 Од ослобођења града крајем 1944. године, па током целе 1945. године, непрестано је претила опасност од епидемије тифуса. Срески НОО је у сарадњи са војском активно настојао да се ова болест сузбије организовањем курсева хигијене у селима у околини града. Иако се већ у првој половини јануара у извештајима констатује да је заразна болест угушена,13 и даље су се појављивали појединачни случајеви заразе тифусом.14 Немаштина и глад, произишли из ратних разарања, у комбинацији са још увек ниским нивоом здравствене и хигијенске свести становништва, представљали су разлоге који су, на нивоу целе Југославије у периоду после Другог светског рата условљавали појаву разних заразних болести.15 Објекти предратне здравстевене инфраструктуре, који су престали после ратних разарања, ни приближно нису задовољавали основне услове за здравствену намену. Недовољан капацитет у односу на број пацијената, дефицит кадрова, недостатак лекова и медицинске опреме, били су карактеристични за краљевачке здравствене установе непосредно после Другог светског рата. Анализа и приказ процеса оснивања, развоја и рада неких здравствених установа у овом граду могу бити врло корисни у сагледавању шире слике најважнијих аспеката квалитета живота тадашњег становништва Србије.

17 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2.

Општа болница у Краљеву

18 Краљево је с јесени 1944. године било на линији фронта због стратешког положаја и значајног железничког транспорта немачких јединица које су се повлачиле из Грчке. Дуго су вођене борбе у околини Краљева, зато је била донета одлука да се болница са болесницима и најнужнијим инвентаром исели најпре у зграду Народног дома у Жичи, а потом и у школу, у селу Сирча. (Т. Милић, На путу здравља, 62)

Пред новоформираним властима крајем 1944. године били су озбиљни задаци обнове најнужније инфраструктуре. Међу објектима који су у првом маху већ до јануара 1945. године били обновљени, или пак оспособљени, били је и нова основна школа у којој је била смештена болница.16 Претходна зграда болнице била је срушена до темеља у бомбардовању 2. септембра 1944. године.17 На срећу болница је претходно била исељена.18 Након ослобођења града 29. новембра 1944. године, болница је враћена у град и првобитно је била смештена у просторијама хотела „Национал”. Убрзо болница је пресељена у зграду Основне школе „Краљ Александар Карађорђевић” (данашња Основна школа „Димитрије Туцовић”), где је, уз помоћ Народног одбора града и Среза, као и грађана, организован рад опште болнице са 50 кревета.19

19 Т. Милић, На путу здравља, 65.

150

Јован Симијановић

Зграда болнице у улици Цара Душана 1951. године

Импровизована болница је у почетку била смештена у осам просторија основне школе и служила је за пријем само тешких болесника. Од 1946. године у болници је био ангажован и један хирург.20 Краљево је претходно још у току рата остало без хирурга, све док 1. маја 1946. године за хирурга у Краљеву није постављен др Драгољуб Ђуковић. У међувремену, територију целог Чачанског округа, у чијем саставу је био и Жички срез, покривао је само један лекар, који је био истовремено и војни и цивилни хирург.21 Од 1946. године у болници су постојала три одељења: Интерно, Заразно22 и Хируршко, са капацитетом од укупно 97 кревета. Болница са овако скромним капацитетима свакако није могла да задовољи потребе ни града, а поготову не среза, па је зато много пацијената слато у болнице у Крагујевцу и Чачку.23 Почетком 1949. године у болници је било 38 запослених, од којих је њих 26 било медицинске струке, а 12 их је радило у администрацији.24 У јесен 1951. године болница је била премештена у недовршену зграду здравствено-социјалног осигурања у Улици цара Душана. Ово привремено, а касније ће се испоставити дугогодишње решење, било је крајње неадекватно. Својим архитектонским особинама зграда није била предвиђена за болничку намену; чак и као таква, била је полузавршена, није имала канализацију, а и водовод је само делимично био уведен.25 И поред тога болница је била укупног капацитета од 175 кревета: 27 у Дечјем одељењу, 47 у Интерном, 48 у Хируршком и 35 кревета у Породилишту, које је примало и гинеколошке пацијенткиње. Заразно одељење са 18 кревета било је смештено у приватној згради која је била у непосредној близини основне школе, војничке касарне и Дома ученика у привреди.26 У односу на број становника који су били у њеној надлежности, ова болница са својих 175 болничких кревета ни приближно није била довољног капацитета. Према закљчцима Савета за народно здравље и социјално старање Градског и Среског одбора у Ранковићеву,27 1953. године, за потребе града била би потребна болница од бар 400 болничких кревета.28 Крајем 1955. године, у оквиру Болнце је отворено и Одељење очних болести. Иако је и претходних година било потребе за овим одељењем, раније отварање није било могуће због недостатка очног лекара.29 Овај проблем је решен доласком младог асистента са Очне клинике у Београду, др Душана Пиштелића. Очно одељење је било смештено у приземљу бочног анекса. Имало је шест болесничких соба са 28 постеља, операциону салу, лекарске и сестринске собе. Очна амбуланта је била смештена у две просторије у десном крилу првог спрата Болнице.30 За првих шест Преглед развоја здравствених установа у Краљеву 1944–1960

151

20 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2. 21 Т. Милић, На путу здравља, 66. 22 Заразно одељење је било издвојено и смештено у непосредној близини матичне зграде, у објекту који је био у својини Државне железнице. Ту је остало до 1954, када је премештено у приземље болничке зграде са апотеком, док је на спрату била администрација. (Т. Милић, На путу здравља, 67) 23 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2. 24 Милић, На путу здравља, 67. 25 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2; ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја здравствене сужбе НОО Краљево за период 1961–1965. године, са освртом на извршење плана исте службе за период 1957–1961, 28 (у даљем тексту: ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја…). 26 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2. 27 У периоду од средине 1949 до краја 1954. године Краљево је било преименовано у Ранковићево, то се односило на називе Општине и Среза. 28 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 4; ИАК, СОК, к-213, књ. 3, Записник са ванредног састанка Савета за народно здравље и и социјалну политику Народног одбора Среза жичког од 2. новембра 1953. године, 42–44.

29 Ибарске новости, бр. 146, од 6. априла 1956, 3. 30 Т. Милић, На путу здравља,131. 31 Ибарске новости, бр. 146, од 6. априла 1956, 3. 32 Т. Милић, На путу здравља, 70–71. 33 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 24. 34 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 25. 35 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 3; ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 25.

месеци на Одељењу је било извршено 2.745 лекарских прегледа, око триста пацијената је задржано у Болници, и извршено је око 150 успешних операција.31 Упоредо са развојем града из године у годину све се више осећала потреба за проширењем капацитета мале и недовољно опремљене болице. Адаптације које су у току година вршене имале су за циљ да донекле побољшају грубе недостатке болничког објекта и да привремено оспособе најосновније услове за смештај и рад здравственог особља и негу и лечење већег броја болесника. Но и поред тога што су знатна средства уложена у адаптацију ове зграде, стање и опремљеност главних болничких одељења током педесетих година двадесетог века били су далеко од идеалних. Током наредних година, па све до данас, објекат је два пута темељно реконструисан, неколико пута дограђиван и адаптиран, па ипак је у њему током 50 година остала смештена најважнија здравствена установа за краљевачко подручје.32 Данас се у њој налази Интернистичка болница, која је привремено исељена због оштећења приликом земљотреса 2010. године. Према подацима статистичке службе НО Среза Краљево, крајем 1960. године број становника који је гравитирао општој болници у Краљеву износио је око 280.000. Од тог броја социјални осигураници и чланови њихових породица чинили су (без пољопривредних произвођача) око 90.000 становника или око 32% од укупног становништва. Пољопривредних произвођача, на које се у погледу здравствене заштите, почев од 1. јула 1961. године примењивао закон о социјалном осигурању пољопривредних произвођача, било је око 165.000, или 59% укупног становништва. Преосталих 25.000 становника, односно око 9%, припадало је осталим категоријама становништва (занатлије и друге слободне професије). Статистичка служба је узевши у обзир југословенски просек прираштаја становништва уз посебне специфичности овог краја, тада процењивала да ће укупан број становника, који ће кроз догледно време гравитирати ка овој установи, достићи цифру од 340.000. На основу ових података и процена Статистичке службе, НО среза Краљево је планирао развој будуће здравствене инфраструктуре.33 Просечна дужина лечења пацијента у овој установи за период од 1956. до 1960. износила је 9 дана.34 Крајем 1960. године Болница је имала 408 болничких постеља, односно 15 кревета на 10.000 становника. Структура кревета је била следећа: за мушке болеснике 170 кревета или 42% од укупног броја, за жене 192 кревета или 40% од укупног броја постеља, за децу 46 постеља односно 11%. Поред ових кревета болница је располагала и са 35 креветића за новорођенчад на Акушерском одсеку, Гинеколошко-акушерског одељења, и 6 постеља за мајке пратиље на Дечјем одељењу. Постојећи број постеља којим је Болница крајем 50-их година XX века располагала преоптерећивао је расположиву смештајну квадратуру. Према болничким стандардима, код стационарних здравствених установа било је неопходно обезбедити 40м2 корисне површине по једној постељи, међутим у градској болници се на 5 300 м2 корисне површине налазило 408 постеља, што је значило свега 13м2 по постељи. Ово најбоље илуструје са каквим тешкоћама су се суочавали тадашњи болнички кадар и управа болнице, у намери да обезбеде колико-толико задовољавајућу негу, смештај и лечење болесника. Чести су били случајеви да се у једном кревету сместе и по два болесника.35 Нису сви проблеми и недостаци били узроковани материјалним условима. Примедбе пацијената које су врло често биле објављиване у локалном листу понекад врло сликовито приказују услове у Болници као и утиске болесника о особљу ’Болничари немају времена и не могу све да постигну.’ Овакав им је одговор када болесници нешто захтевају и добију после пола сата или уопште не добију. Да нисам био болесник, можда бих поверовао, али сада не. Ја нисам видео пренатрпаност њиховог посла, када покретљиви болесници свако јутро сами намештају своје кревете, док о непокретнима нико не води рачуна и не претреса кревете по недељу дана, т.ј. док се не почну да крећу, за цело то време се и не умивају. После доручка болесници сами перу своје шоље, преко читавог дана сами 152

Јован Симијановић

ложе пећ, температуру сами мере и нико их не контролише, тако да несвесни болесници, бојећи се ињекција смањују температуру, или ако желе да дуже остану у болници, повећавају температуру. Сами болесници преносе топломере у друге собе, недељом не бришу под влажном крпом (не потиру), јер како каже Зорица, нећу ни ја јер ни други болничари недељом не потиру, ма да је тога дана један непокретни болесник просипао мокраћу по поду. (Ово је било 22. XI 1953. г.)”36 Извод из реферата Бранислава Ћурчића, председника Савета за народно здравље Среза Краљево који је био објављен у Ибарским новостима 2. августа 1957. године, такође говори о примерима неодговорности и пропустима у здравственој служби: „Једна здравствена станица наплаћује преглед и деце до 3 године, мада је Законом гарантовано бесплатно лечење све деце до три године старости без обзира на имовно стање њихових родитеља. Има појава где лекарске ординације у здравственим установама служе као место за врбовање болесника за приватне ординације или пак обрнуто, где приватне ординације служе као места за добијање улазнице на одељења са лежећим болесницима. Болесник се намерно прегледа површно и аљкаво, а све то се правда великом навалом болесника, и како мора да се жури да они ’јадници’ који чекају на преглед не остану за сутра и како су мале плате итд. При свој овој причи, онако узгред, каже се болеснику где је ординација и од када до када се тамо ради, као и то да у приватној ординацији има више могућности за један стручни и детаљнији преглед.”37 У периоду од 1945. до 1960. године у Болници је лечено: Година Број лечених пацијената

1945. 1609

Година Број лечених пацијената

1954. Нема података

1946. 3206

1947. 3946

1955. Нема података

1948. 3945

1956. 10.957

1949. Нема података 1957. 12.205

1950. 4362

1958. 11.995

1951. 4318

1952. 6430

1959. 12.890

1953. 1860

1960. 13.660

Дом народног здравља Претечом будућег Дома народног здравља може се сматрати Амбуланта која је настала одлуком ГНОО на седници од 28. 12. 1945. да се општинска амбуланта споји са среском и да се смести у кућу Жарковића у Хајдук Вељковој улици. Амбуланта је имала бабицу и лекара, а у њој је било смештено и саветовалиште за децу и породиље.40 Дом народног здравља је формиран 1. јануара 1953. године у Краљеву. У свом саставу је имао три ординације опште праксе, превијалиште, одељење за инјекције, лабораторију и две зубне ординације са зубном техником. У том почетном периоду њен рад је нарочито био отежан лошим смештајним приликама јер се Дом налазио у једном делу зграде данашње Интернистичке болнице. 41 Од 1957. године отпочело се са децентрализацијом Дома народног здравља. Из састава Дома издвојени су: амбуланта Фабрике вагона и амбуланта предузећа „Магнохром”, и обе амбуланте су прерасле у самосталне здравствене станице. Осамостаљени су и Дечји, Школски и Антитуберкулозни диспанзер. Крајем 1960. године Дом народног здравља је у свом саставу имао пет ординација опште праксе и три зубне ординације, превијалиште, одељење за инјекције, рендген кабинет и двоје санитетских кола за хитну помоћ. Од Дома народног здравља се очекивало да обезбеђује основну здравствену заштиту на прилично великом подручје са око 55.000 до 60.000 становника, рачунајући и становништво тадашње општине Витановац. У Дому је крајем 1960. године радило четири лекара опште праксе. Недостатак лекара Дом је допуњавао продуженим радним временом од по три часа дневПреглед развоја здравствених установа у Краљеву 1944–1960

153

36 „Болесник пише о болници”, Ибарске новости, бр. 38, од 11. децембра 1953, 3. 37 „Стање здравствене службе на територији Среза Краљево и њени проблеми”, Ибарске новости, бр. 216, од 2. августа 1957, 1. 38 ИАК, СОК, к-377, Извештај НОО Ранковићево о изградњи болнице, 2. 39 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 25. 40 ИАК, СОК, к-211, књ. 1, Записник тридесет седме седнице ГНОО од 28. 12. 1945. 41 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 3,4.

но, тако да су се тиме добила још два радна места са шесточасовним радним временом. Осим ове мере, било је уведено и хонорарно радно место теренског лекара за кућне обиласке и кућно лечење теже оболелих, у трајању од по три часа дневно. Оваквом организацијом је постигнуто да један лекар опште праксе просечно покрива око 10.000 становника. Дом је тада располагао са само два аутомобила, који нису могла задовољити ни најосновније потребе службе хитне помоћи.42 Школски и Дечји диспанзер

42 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 3,4.

Све до 1946. године деца су се лечила у болници заједно са одраслима. Заслугом др Обрена Јовића тада је оформљена соба са десет кревета за лечење деце.43 Велики број деце, условљен како досељавањем тако и високим прираштајем, изискивао је већи и бољи простор за здравствену заштиту деце.44 Целокупна дечја здравствена служба је 1954. године пресељена у нову, наменски саграђену зграду, у Улици цара Лазара 61. У једном крилу је био Дечји, а у другом Школски диспанзер.45 Школски и Дечји диспанзер били су до почетка 1957. године у саставу Дома народног здравља у Краљеву. Затим су до 1. октобра 1960. године пословали као буџетске самосталне установе НОО Краљево, а од тада послују као самосалне здравствене установе. Оба ова диспанзера борила су се у периоду осамостаљења са недостатком кадрова. У другој половини 1960. године ово питање је у Дечјем диспанзеру решено постављењем још једног лекара. Највећи проблем који је Школски диспанзер у то време имао био је отежано спровођење систематских прегледа деце због недостатка кадрова.46 Када је у питању зграда и опремљеност неопходном медицинском опремом, ситуација је била много боља. Објекат за смештај Дечјег и Школског диспанзера је зидан по пројекту који је донео др Обрен Јовић, из Граца, где је боравио због специјализације. Приземље је било подељено на Школски и Дечји диспанзер, а на спрату је било смештено Дечје одељење Болнице капацитета 70 болничких кревета.47

43 Т. Милић, На путу здравља, 108. 44 У Жичком срезу је 1951. године живело око 55.000 становника, а Краљеву око 15.000. Исте године је 1620 деце је живорођено. (Мирјана Савић, „Школе и ваншколске активности”, Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку, Краљево, 2013, 91) 45 Т. Милић, На путу здравља, 108. 46 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја,18. 47 Т. Милић, На путу здравља, 108– 109. 48 Др Марко Ф. Стојановић, „Недеља борбе против туберкулозе”, Ибарске новости, бр 5, од 3. априла 1953. године, 2. 49 Т. Милић, На путу здравља, 105. 50 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 30; М. Петровић, „Почело је са радом ново грудно одељење у Краљеву”, Ибарске новости, бр. 91, од 21. јануара 1955, 3.

Антитуберкулозни диспанзер Дуги низ година након Другог светског рата један од најважнијих и најтежих здравствених проблема на нивоу целе Југославије био је велики број оболелих од туберкулозе, у то време врло често смртоносне болести. У пролеће 1953. године у граду је било регистровано 245 оболелих (127 мушкараца и 118 жена). У Срезу је тада регистровано 320 оболелих, од чега 210 мушкараца, 110 жена и 57 деце.48 Први АТД са стационаром од 14 кревета формиран је у Краљеву почетком 1946. године у приватној кући која се налазила између кафане „Париз” и реке Ибар. 49 Услови за рад су били крајње неприкладни. Пресељењем Диспанзера 1955. године у велику једноспратну зграду у Доситејевој улици услови рада, лечења и боравка били су много бољи. Зграда Диспанзера са стационаром била је смештена у бараци која је припадала предузећу „Магнохром”, у којој је претходно био смештен ресторан. Након адапације ова зграда је била оспосољена да се на спрату смести грудно одељење са око 60 постеља. Док се у приземљу налазио срески АТД са лабораторијама, чекаоницом, свлачионицом, просторијама за смештај администрације, гардеробом, собом за дежурно особље и великом пространом трпезаријом. Педесет посто средстава неопходних за адаптацију објекта обезбедио је Савет за народно здравље и социјалну политику НР Србије, а другу половину обезбедио је Народни одбор градске општине Краљево.50 Срески Антитуберткулозни диспанзер са стационаром од 1. јануара 1958. године био је у статусу самосталне установе, а до тада је био у саставу Среске болнице и Дома народног здравља. Срески АТД се састојао из два одељења: АТ дис154

Јован Симијановић

панзера, који се финансирао из буџета Среза, и Стационара који је био установа са самосталним финансирањем.51 Крајем педесетих и почетком шездесетих година XX века Антитуберкулозни диспанзер је покривао подручје са око 75.000 становника, а од тог броја пољопривредници и приватници су чинили 7%. Тада је срески АТД за лечење плућне туберкулозе одраслих располагао са 68 кревета, од чега су 44 била намењена женским пацијентима, а 24 мушким. У односу на број болесничких соба и њихову квадратуру, овај број постеља је био превелик пошто су постојећи услови и инфраструктура омогућавали колико-толико хумано лечење за максилмално 42 пацијента. Према подацима из 1960. године просечан број болесника годишње лечених у стационару АТД износио је 204; просечно време трајања лечења у Стационару је било четири месеца. Највећи проблем у тадашњој згради АТД-а био је недостатак основних услова за преглед здраве деце. У ову сврху биле су неопходне посебне, издвојене просторије: чекаоница, амбуланта, рендген кабинет и др. како би се спречило евентуално инфицирање туберкулозом. Деца су често била прегледана заједно са одраслим туберкулозним болесницима. Најелементарнији услови за преглед деце нису се могли испунити у тада већ дотрајалој згради монтажне конструкције која је имала максимум попуњених капацитета. Испитивање туберкулинске алергије и њено бесежирање такође је било онемогућено због недостатка просторија за БСЖ службу, тако да је ова важна превентивна мера била онемогућена. Установа није поседовала флуорографски апарат, неопходан за дијагностику.52 Санитарно-епидемиолошка станица (Хигијенски завод) Ова установа је основана решењем Министарства народног здравља Народне Републике Србије од 21. новембра 1949. године као Санитарно-епидемиолошка станица,53 са два одсека: Епидемиолошки и Бактериолошки. Под њеним окриљем радила су Бактериолошко, Серолошко, Епидемиолошко, Комунално и Хемијско одељење. Њен рад се огледао у сузбијању епидемија на терену, бактериолошким прегледима и другим превентивним мерама на сузбијању заразних болести.54 Иако је решењем Комитета за заштиту народног здравља ФНРЈ било прописано да ова утанова има 9 организационих јединица, то у пракси није било могуће због недостатка кадрова.55 У Заводу су 1960. године били запослени један лекар опште праксе, један епидемиолог, пет бактериолога и шест лекарских помоћника. Хигијенски завод је био смештен у згради која је зидана за његове потребе и која је према тадашњим стандардима одговарала прописаним условима.56 Зграда је подигнута у делу Грдичке косе, на месту које се звало Дилберова ливада57 Од 1. јануара 1953. године Санитарно-епидемиолошка станица је била преименована у Хигијенски завод,58 назив који се и данас користи, иако је у међувремену установа поново мењала име. Територијална надлежност ове установе била је дефинисана решењем Народног одбора Области крагујевачке од 20. маја 1950. године и обухватала је срезове Жички, Студенички, Трстенички, а 1951. године надлежност ове установе је проширена и на срезове: Љубићко-трнавски и Драгачевски.59 Број становника које је опслуживао овај завод у периоду од 1957. до 1959. године био је око 350.000.60 Здравствена станица у Рибници

52 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 29–31. 53 Радмила Јевремовић – Мацан, Хроника Завода за заштиту здравља Краљево 1949–1994, Краљево 1995, 13–15 (у даљем тексту: Р. Јевремовић, Хроника). 54 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја,32. 55 Р. Јевремовић, Хроника, 16–17. 56 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 32. 57 Ибарске новости, бр. 24. 28. август 1953, 3. 58 Р. Јевремовић, Хроника, 18.

Ова установа је до краја 1959. године пословала као истурена секторска амбуланта Дома народног здравља у Краљеву, а 1. јануара 1960. године постала је самостална. Зграда здравствене станице у Рибници највећим делом је изграђена 1958. а коначно Преглед развоја здравствених установа у Краљеву 1944–1960

51 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 29.

155

59 Р. Јевремовић, Хроника, 15. 60 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 32.

је завршена крајем 1959. Средства за њено подизање дали су Завод за социјално осигурање Среза Краљево и НОО Краљево, а радови су организовани и извођени преко Дома народног здравља у Краљеву. У целини ова станица је задовољавала потребе смештаја здравствене службе. У Станици су били запослени: један лекар опште праксе, хонорарни зубар, два лекарска помоћника и два помоћна службеника. Ова здравствена станица је опскрбљавала здравственом заштитом становнике Рибнице, Метикоша, Драгосињаца, Брезне, Ковача, Каменице и делове Жиче и Ратине. Рибничка станица је здравственом заштитом покривала и неколико привредних организација: Кисекану ,,Гоч”, Коларско-амбалажерску задругу, Земљорадничу задругу и Шумско радилиште Шумарског факултета, које се налази на Гочу. Станица у Рибници је здравственом заштитом покривала територију која је била и просторно велика и са великим бројем становника, са појединим насељима која су од ње удаљена и до 30 км.61 Здравствена станица предузећа „Магнохром”

61 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 5. 62 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 16, 17. 63 М. „Здравствена станица оболела”, Магнохром, март 1964, бр. 36, 6; „Камером забележено”, Магнохром, август 1964, бр. 39, 12. 64 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 15, 16. 65 Милутин Р. Југовић, Апотека у Карановцу, Краљево, 1981, 81–82 (у даљем тексту: М. Југовић, Апотека.) 66 Миодраг М. Марковић (1898– 1941) је био успешан, предузимљив фармацеут који је још 1922. године основао прву дрогерију у Краљеву, а 1933. и апотеку „Код св. Ђорђа”. Као и многи Краљевчани живот је окончао као жртва немачке одмазде у октобру 1941. године, када је био стрељан заједно са своја два сина. (М. Југовић, Апотека, 73, 77, 79, 81, 83; В. Виријевић, Краљево град у Србији, 294–295)

Здравствена станица предузећа ,,Магнохром” у Краљеву основана је октобра 1957. године, као установа са самосталним финансирањем затвореног типа. Средства за рад ове станице обезбедио је оснивач, предузеће „Магнохром”, које је обезбедило и просторије у којима је станица тада била смештена, а које су добијене адаптацијом једне зграде од врло лошег материјала, тако да све до 1960. године није било довољно адекватног простора за њен рад. У 1960. години биле су адаптиране још три просторије, такође из средстава предузећа „Магнохром”, па је од тада Станица поседовала неопходан простор за нормалан рад. Од оснивања па до краја 1960. године Станица је у свом састав имала Одељење опште праксе, са сталним лекаром опште праксе, Одељење за превијање и инјекције, са једном медицинском сестром, Лабораторијум опште праксе, са једним лаборантом, Пријемно одељење, Зубну ординацију, са хонорарним зубаром и сталним зубним асистентом, Зубну лабораторију, са сталним зубним техничарем и Рачуноводство са администрацијом. Како је смештајни простор Здравствене станице био ограничен, више послова се морало обављати у једној просторији. Тако су нпр. Лабораторијум опште праксе, Одељење за инјекције и Превијалиште били смештени у једној просторији. Исто је било и са осталим службама, а све се то одражавало и на рад Станице. Станица је поседовала и рендген апарат. Најбољи аспект Станице био је управо запослени кадар.62 Упркос плановима у наредном периоду, до 1964. године, Станица је још увек била смештена у неадекватним просторијама, а рендген апарат је био оштећен због корозије коју је изавала влага. Планирана набавка санитетског аутомобила остварена је тек у августу 1964. године, након три одлуке Радничког савета.63 Здравствена станица Фабрике вагона Ова здравствена станица је пословала као Секторска амбуланта у Фабрици, све док 1. октобра 1957. године није постала самостална установа. Као самостална установа имала је једну ординацију опште праксе, лабораторију, превијалиште и зубну ординацију са зубно-протетичким лабораторијумом. Првобитним правилником Здравствене станице био је предвиђен само један лекар опште праксе, али се касније показало да са једним лекаром не би могла да се обави ни најосновнија здравствена заштита, тако да су већ у наредној години сис156

Јован Симијановић

тематизована три радна места опште праксе, с тим да један лекар води само превентивну здравствену заштиту. После овакве реорганизације као спорно појавило се питање смештаја ординације за рад лекара, тако да су у току 1958. и у првој половини 1959. године радила и по два лекара у једној ординацији, заједно са писаром. Касније, тек пред крај 1959. године, уз помоћ привредних организација и среског Завода за социјално осигурање у Краљеву, набављен је рендген апарат. Исте године Здравственој станици су стављене на располагање просторије довољне да се обезбеде минимални услови за рад.64 Апотеке Након ослобођења Краљева у Другом светском рату апотекарство оживљава управо повратком из заробљеништва, 1945. године, фармацеута Тодора Тодосијевића, потоњег председника општине.65 Апотека чији је власник пре рата био успешни фармацеут, Миодраг М. Марковић, 1948. године прешла је у државну својину.66 Одлуком Градског народног одбора, на седници одржаној 8. јула 1948. године, формирано је предузеће „Градска апотека у Краљеву”.67 Након ступања на снагу Закона о откупу приватних апотека у мају 1949. године и апотека Момира Николића је прешла у државне руке.68 Апотекарска служба у Краљеву, током педесетих година XX века, обављала се кроз три апотеке: 1. „Помоћ”, 2. „Прва народна”, 3. „Црвени крст”.69 На двадесет седмој седници Градског Народног одбора одржаној 10. децембра 1954. године, све три апотеке у Краљеву су биле проглашене за установе са самосталним финансирањем.70 Ове апотеке су у периоду Перспективног плана 1957–1961. године располагале довољним бројем стручног кадра и оне су задовољавале већину потреба становништва. Зграде у којима су апотеке биле смештене нису имале услова за правилан рад, нити су имале довољан број радних просторија, као ни просторија за смештај лекова. Народни одбор је крајем 1960. године планирао изградњу две зграде за потребе апотеке, док је намеравано да се трећа смести у зграду предузећа „Каблар”.71 Током периода од 1957. до 1961. године били су уложени знатни напори и материјална средства за побољшање материјалне базе здравствене службе. Повећао се број болничких кревета у стационарним установама – у Болници и АТДу, а у Здравственој станици Фабрике вагона у Краљеву био је формиран стационар. Појачана је служба у Дому народног здравља, у Дечијем диспанзеру; формирана су поједина саветовалишта и комисије, а нарочито су ојачане службе у селима, тако да су тада већ постојале потпуне и самосталне здравствене службе у Лађевцима, Врби и Рибници. У недостатку инфраструктурних капацитета, болничког материјала и инструмената, знатни резултати у побољшању здравствене заштите највећим делом су настали само захваљујући ентузијазму појединих здравствених радника. Многи од њих својим усавршавањем у практичном раду, кроз специјализацију, курсеве, семинаре и сл. унапредили су здравствену заштиту, усвајајући, примењујући и развијајући тада савремене методе у откривању и лечењу болести. Значајан искорак у стварању квалитетних медицинских кадрова за будућа времена било је и оснивање Медицинске школе у Краљеву, при Општој болници, 1958. године. Одлука о њеном оснивању је донета на седници Народног одбора Среза Краљево, одржаној 25. септембра 1958. године. Настава је почела 21. октобра 1958. године у једној просторији Основне школе „IV краљевачки батаљон”, а практична настава је извођена у Општој болници у Краљеву.72 Развојем мреже здравствених установа током педесетих година XX века, здравствена служба, начелно, грађанима је постала много доступнија. ОсниПреглед развоја здравствених установа у Краљеву 1944–1960

157

67 Милић, На путу здравља,186. 68 Од 1919. до 1929. године апотека Момира Николића је била једина у Краљеву. (М. Југовић, Апотека, 73, 83; В. Виријевић, Краљево град у Србији, 294) 69 ИАК, СОК, к-213,књ. 3, Записник бр 3. са треће заједничке седнице Савета за народно здравље и социјалну политику при Народном одбору среза Жичког и Народног одбора градске општине Ранковићево, одржаног 1. јуна 1954, 49–52. 70 ИАК, СОК, к-212, књ. 4, Записник са двадесет седме седнице Народног одбора градске општине Ранковићево од 10. децембра 1954. године, 90–91. 71 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 23. 72 Радомир Ристић, Медицинска школа у Краљеву: 1958–1998, Краљево 1999. 13–15.

73 ИАК, СОК, к-651, Предлог перспективног развоја, 2.

вањем здравствених станица у предузећима настојало се да се у пракси примене начела самоуправног система. „Све ширим увођењем здравствених станица у предузећима, органи радничког самоуправљања приближују се и проблематици коју у здравственом погледу поставља процес производње и специфични задаци, као и захтеви који из тога произилазе.”73 Гледано у целини, после Другог светског рата, па све до 1960. године, учињен је огроман помак у погледу доступности права на здравствену заштиту. Из године у годину пристизањем нових школованих кадрова побољшавао се и квалитет здравствене помоћи. Осниване су разноврсне здравствене установе, радило се на проширивању њихових капацитета. Највећи недостаци су били: недовољни капацитети здравствених објеката (поготову стационарне намене) и недостатак савремених медицинских инструмената и осталог болничког материјала. Неретки су били примери неодговорности медицинског кадра. Ниво здравствене заштите , још увек није задовољавао очекивања грађана и није пратио предвиђани раст животног стандарда.

158

Јован Симијановић

Jovan SimijanoviÄ&#x2021; Summary An Overview of Development of Health Care Institutions in Kraljevo 1944-1960 At the end of the Second World War, Kraljevo was one of those towns that suffered the biggest destruction. As for the state of health care, Kraljevo was not an exception in comparison with the other, just liberated towns in Serbia. The very difficult state of health care in the town is illustrated by the fact that in the first year after the liberation the District with 65,000 inhabitants had only 3 doctors and one pharmacy. Poverty and hunger as the consequences of war destruction, together with a still low level of health and hygiene awareness among the population, were the main causes of frequent occurrences of tuberculosis and typhus across Yugoslavia in the period after the Second World War. The facilities of the prewar health care infrastructure, which survived war destruction, could not satisfy even the basic conditions for providing health care. The insufficient capacity in relation to the number of patients, the lack of staff, medicines and medical equipment were characteristic of the health care institutions in Kraljevo immediately after the Second World War. In the period from 1944 to 1960, the most important health care institutions in the town of Kraljevo were: the General Hospital, the Community Health Centre, the health station in Ribnica, the Childrenâ&#x20AC;&#x2DC;s and School Dispensary, the Anti-Tuberculosis Dispensary, the Institute for Public Health (Hygienic Institute), health stations in factories: the Wagon Factory and Magnohrom. There were three state-owned pharmacies in Kraljevo. A significant contribution to the situation in health care was the establishment of the Medical School in 1958. Overall, after the Second World War, all until 1960, there was a huge shift in the availability of the right to health care, in relation to the previous period. Year after year, the quality of medical care was improved by the arrival of new, educated staff. Various health care institutions were established and their capacities were expanded. The biggest weaknesses were: insufficient capacities of health care facilities, particularly the stationary ones, the lack of modern medical instruments and other hospital material. Examples of irresponsibility among the medical staff were not rare.

Summary

159

МИЛАН РАДОВАНОВИЋ Студент докторских студија, Филозофски факултет Београд

ИСЕЉЕЊЕ ЈЕВРЕЈСКЕ ДЕЦЕ ИЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ У ИЗРАЕЛ 1948/9.

Апстракт: Исељење јеврејске деце био је један од аспеката првог организованог исељења југословенских Јевреја у Израел („прве алије”), спроведеног крајем 1948. и почетком 1949. године. Овај рад је посвећен различитим општим и специфичним проблемима који су пратили овај догађај. Пажња посвећена организационим специфичностима такозваних „дечијих транспората” у контексту укупне емиграције југословенских Јевреја у Израел. Рад је утемељен на грађи која се чува у архиву Јеврејског историјског музеја у Београду. Кључне речи: Југославија, Израел, Јевреји, исељење, деца, 1948 Проглашење независности и међународно признање Израела свакако су међу најзначајнијим догађајима савремене историје јеврејског народа. После катастрофе Холокауста, преживелим Јеврејима на овај је начин пружена прилика да, у новој домовини, започну живот из почетка. У међуратном периоду, Палестина се налазила под британском мандатном влашћу.1 Превасходна тежња Велике Британије била је да пацификује територију под својом номиналном контролом, погођену сталним сукобима локалног арапског становништва и јеврејских имиграната. Постављени циљ, Британија је покушавала да оствари балансирајући између давања повластица арапском становништву у Палестини и јеврејској заједници, која се у годинама после Првог светског рата континуирано увећавала. Како су добри односи са локалним арапским племенима временом добили предност због контроле тамошњих извора нафте, коначно опредељење Британаца било је да се усељење Јевреја у Палестину ограничи законодавним путем. Како се истовремено не би отворено кршиле одредбе Балфурове декларације2, усвојен је систем годишње квоте имиграције.3 Одлука британских колонијалних власти да ограниче усељавање у Палестину, навела је јеврејско становништво да решење потражи у илегалној имиграцији. Једну од кључних улога у миграцији европских Јевреја у Палестину, у међуратном периоду, одиграла је Краљевина Југославија. Приближавање Југославије Немачкој и Италији, у годинама непосредно пред почетак рата, прекинуло је тренд који је постојао у југословенској спољној политици. До почетка рата, Југославија је остала пасивна у контексту миграција европских Јевреја, не желећи да угрожава своју спољнополитичку позицију. Током Другог светског рата, од 1941. до 1944, под различитим окупационим режимима, настрадало је око 80% од приближно 70 000 Јевреја, колико их је живело на територији Југославије у међуратном периоду.4 Крај рата условио је ново разумевање положаја јеврејске заједнице у међународној политици. Последице Холокауста, уз различите политичке аспирације

1 Спор између Велике Британије и Француске око бивших турских територија на Блиском истоку, окончан је потписивањем споразума у Сан Рему, 1920. године. Према слову овог споразума, Великој Британији припали су Палестина, Ирак и Трансјорданија, а Француској Сирија и Либан. Валидност одлука донетих на конгресу у Сан Рему верификована је коначном поделом територија под некадашњом управом Отоманске империје, словом мировног уговора које су силе победнице у Првом светском рату наметнуле Турској, у Лозани 1922. године. (Šobajić, Vojimir, Jevrejstvo i Izrael, Skoplje 1982, стр. 155) 2 Писмо које је лорд Балфур, шеф Форин офиса, упутио лорду Валтеру Ротшилду, 2. новембра 1917, у коме је изражена подршка Велике Британије ционистичком покрету, односно насељавању Јевреја у Палестини, остало је познато као Балфурова декларација. У самој декларацији је употребљен прилично нејасан израз „национални дом” за јеврејско становништво, што је касније послужило као оправдање британским властима да Јеврејима оспоравају право на државу, наводећи да такво решење нигде изричито није споменуто. (Šobajić, Jevrejstvo i Izrael, стр. 111–113)

3 Због побуна арапског становништва које су пратиле усељавање Јевреја у Палестину по завршетку Првог светског рата, Велика Британија је, штитећи сопствене интересе (пре свега налазишта нафте) и покушавајући да умири локалне немире, 1928. донела „Прву белу књигу”. Овим документом је одбачена могућност формирања јеврејске националне државе у Палестини. Наставак сукоба арапског и јеврејског становништва у Палестини, навео је Британце да унилатерално донесу „Другу белу књигу” 1939. године. Одредбе „Друге беле књиге” налагале су ограничену динамику усељавања Јевреја у Палестину у следећих пет година, после чега би локалној арапској заједници било препуштено да донесе одлуку о томе да ли ће дозволити даље увећавање јеврејске популације Палестине. (Mansfield, Peter, A History of the Middle East, London 2003, стр. 232–233)

према територији Блиског истока, предмету интензивног процеса деколонизације, навеле су САД и Совјетски Савез да после 1945. озбиљно разматрају формирање националне државе јеврејског народа на територији Палестине.5 Јеврејско становништво из држава Западне и Централне Европе, у послератном периоду, у све већем броју се исељавало у Палестину. Мада постављена на потпуно другачијим идеолошким основама, улога Југославије у миграцијама европских Јевреја у Палестину није се променила ни по завршетку Другог светског рата. Спроводећи совјетску „реалполитику”, Југославија је током такозваних „алија бета”6 омогућавала европским Јеврејима транзит у Палестину.7 Став југословенских власти према исељењу домаћих Јевреја био је, међутим, дијаметрално супротан. Како би се очували колико-толико добри односи са Великом Британијом, чије су мере контроле имиграције Јевреја у Палестину формално и даље биле на снази, југословенским Јеврејима је прикључивање исељењу на Блиски исток било строго забрањено.8 Са проглашењем независности Израела, 14. маја 1948. и нестанком британске колонијалне власти на подручју Палестине, сва ограничења која су се тицала имиграције Јевреја престала су да важе. Уследила је, у следећих неколико година, масовна емиграције европских Јевреја у Палестину, којима су се прикључили и припадници југословенске јеврејске заједнице. За свега неколико месеци, од маја до децембра 1948. године, југословенска јеврејска заједница је, у сарадњи како са југословенским, тако и са новим израелским властима, организовала такозвану „прву алију”.9

4 Romano, Jaša, Jevreji Jugoslavije 1941– 1945. Žrtve genocida i učesnici NOR, Beograd 1980, стр. 202. 5 После заокрета у америчкој спољној политици због последица Холокауста, сваки амерички председник је, водећи рачуна о гласовима популације америчких Јевреја, малтене обавезно заузимао проционистичку позицију. (Ovendale, Ritchie, Britain, The United States and the end of the Palestine Mandate 1942–1948, Woodbridge-Suffolk 1989, стр. 302) Совјетске власти сматрале су да би имиграција јеврејског становништва у Палестину могла изазвати побуне међу арапским становништвом, која би навеле лево крило израелских циониста да се за помоћ обрате Совјетском Савезу. Овакав развој ситуације омогућио би Совјетима да на почетку Хладног рата учврсте свој положај на Блиском истоку. Мимо тога, совјетска подршка независности Израела била је и покушај да се некако одврати пажња јавности од пораста антисемитизма у СССР-у. (Schaffer, Harry, The Soviet Treatment of Jews, New York 1974, стр. 13) 6 Aliyah bet (хебрејски) – илегално усељавање у Палестину под британском мандатном влашћу у периоду до 1948. године. 7 Југославије је одиграла изузетно важну улогу у миграцијама Јевреја из Немачке, Мађарске, Румуније, Чехословачке и мањим делом из Пољске. (Ivanković M, Jevreji u Jugoslaviji 1944– 1952, Beograd 2009, стр. 309–312)

СТАТИСТИКА ИСЕЉЕЊА ЈЕВРЕЈСКЕ ДЕЦЕ ИЗ ЈУГОСЛАВИЈЕ 1948/9. Југославију је, крајем 1948. и почетком 1949. године, у оквиру „прве алије”, напустило 4.093 јеврејских исељеника.10 Са првим таласом јеврејских исељеника из Југославије, у Израел се упутило и приближно 1 383 детета.11 Тачан број деце која су овом приликом напустила земљу немогуће је са потпуном сигурношћу утврдити. На основу доступних докумената, тешко је утврдити које је годиште било гранично за одвајање деце од одраслих исељеника. На најопштијем нивоу може се тврдити да су, административно, децом сматрани сви исељеници млађи од осамнаест година, којих је било укупно 1 383 (33,8% укупног броја исељеника). Овај број сматрамо и најприближнијим укупном броју деце која су напустила земљу. Специфични организациони проблеми везани за исељење захтевали су да опште правило на основу кога су одвајана деца од одраслих исељеника, буде модификовано. Као деца су, у појединим ситуацијама, третирани и осамнаестогодишњаци. Укупан број деце исељеника, укључујући и оне са навршених осамнаест година, износио је 1 457 (35,6% укупног броја исељеника). Зависно од аспекта организованог исељења који се разматра, могу се подједнако релевантним сматрати оба наведена податка о укупном броју деце која су у „првој алији” напустила земљу. Тачан број деце која су у оквиру првог организованог исељавања југословенских Јевреја напустила Југославијудо кога смо дошли, делимично је последица и природе докумената који су нам били на располагању. Ма који од два релевантна броја узели у обзир, сачувани документи о исељењу не пружају исти корпус основних података о сваком појединачном исељенику. При одређивању појединих статистичких параметара који се тичу исељења јеврејске деце из Југославије у Израел у „првој алији”, укупан број исељеника као релевантан узиман је само у ретким случајевима када су нам доступни били сви потребни подаци. Најчешће је, међутим, у обзир узет број исељеника о којима су доступни били сви потребни подаци. Првом организованом исељењу јеврејског становништва за Израел највећи број деце прикључио се из Србије (приближно 52% укупног броја), док са упо162

Милан Радовановић

ла мањим бројем исељеника следи Хрватска (26%), а затим Босна и Херцеговина (15%) и Македонија (6,5%). Из Словеније се исељењу прикључило само једно дете, а из Црне Горе ни једно. Мора се, међутим, нагласити да за стотинак исељене деце није могуће утврдити из које су републике кренула, те су наведени подаци засновани на анализи података о 1 272 детета. (табела 1) Поређење са укупним бројем исељеника из појединачних република који је у оквиру „прве алије” напустио Југославију, показује да је број исељене деце, у суштини, пропорционалан укупном броју исељеника из сваке појединачне републике. Република БиХ Хрватска Македонија Словенија Србија укупно

Укупан број12 исељеника 471 1112 247 19 2519 4368

Проценат 10,78% 25,46% 5,65% 0,43% 57,67% 100%

Број исељене деце 193 329 82 1 667 1272

Проценат

8 У периоду од 1945. до 1948. свега неколико десетина југословенских Јевреја успело је да се исели у Палестину. (Ivanković, Jevreji u Jugoslaviji 1944–1952, стр. 309)

15,17% 25,86% 6,45% 0,08% 52,44% 100%

Табела 1: Број деце исељене из појединачних република

Деца која су напустила Југославију у оквиру „прве алије”, највећим делом (50%) била су рођена је у периоду од 1930. до 1940. године. Око 22% исељене деце рођено је током рата, док је приближно 28% рођено после рата. (табела 2) Посматрано на нивоу појединачних година, у свакој од три послератне године, рођено је приближно 10% деце која су се иселила у оквиру „прве алије”. У предратним годинама, од 1930, овај број се на годишњем нивоу креће око 5%, док за време рата пада на приближно 3%. На наведене податке незнатно утиче узимање у обзир и осамнаестогодишњака који су прикључени списковима исељене деце. Правилност која је примећена у распореду исељеника по годиштима, остаје непромењена. За укупно четрнаесторо исељене деце, у прегледаним документима није пронађена тачна година рођења. Годиште исељеника 1930 1931 1932 1933 1934 1935 1936 1937 1938 1939 1940 1941 1942 1943 1944 1945 1946 1947 1948 укупно

Број исељене деце 74 69 70 83 49 70 97 75 77 59 60 69 54 47 37 51 146 149 107 1 369 (1 443)

Проценат

– 5,0% 5,1% 6,1% 3,6% 5,1% 7,1% 5,5% 5,6% 4,3% 4,4% 5,0% 3,9% 3,4% 2,7% 3,7% 10,7% 10,9% 7,8% 100%

5,1% 4,8% 4,9% 5,8% 3,4% 4,9% 6,7% 5,2% 5,3% 4,1% 4,2% 4,8% 3,7% 3,3% 2,6% 3,5% 10,1% 10,3% 7,4% 100%

10 Извештај о одласку у државу Израел (17. I 1948), АЈИМ (Архив Јеврејског историјског музеја), Ал. (Алија) 1948, п. к. (привремена кутија) 827. 11 Не постоји јединствени списак исељеника на основу кога би се могао утврдити тачан број деце која су крајем 1948. и почетком 1949. напустила Југославију. Наведени број је изведен из парцијалних спискова исељеника сачуваних у Јеврејском историјском музеју, у привременим кутијама 752, 797, 827, 855 и 860. До свих података у даљем тексту који се тичу укупног броја исељеника дошли смо анализом наведених спискова, уколико није изричито другачије наглашено. 12 Наведени подаци тичу се укупног броја пријављених за исељење из појединачних република. Како не постоји други званични попис исељеника, ослонили смо се на овај податак, у коме је на одговарајући начин извршена класификација броја исељеника по републикама. Око две стотине и педесет пријављених за исељење, колико је одустало пре поласка првог броја за Израел, није значајније утицала на овде наведене вредности у процентима. (Табеларни преглед пријава за Израел, АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 855)

Табела 2: Исељена деца разверстана по години рођења Исељавање јеврејске деце из Југославије у Израел 1948/49.

9 Aliyah (хебрејски) – масовна имиграција јеврејског становништва у Израел (пре 1948. у Палестину). После убиства цара Александра II, 1881. године, почињу масовни погроми над јеврејским становништвом у Русији, због којих почиње прво масовно исељење у Палестину. У периоду од 1884. до 1904. из Русије се у Палестину иселило приближно 30.000 Јевреја. Овај талас миграција познат је под именом „прва алија”. (Šobajić, Jevrejstvo i Izrael, стр. 121–122) Аналогно томе, први талас организованог исељења југословенских Јевреја у Израел, назива се „прва алија”.

163

Колико је значајан удео најмлађих био у групи деце која је напустила Југославију и емигрирала у Израел, крајем 1948. и почетком 1949. године, још видљивије постаје када се анализирају подаци о старости исељеника. Дете које је Југославију напустило у оквиру „прве алије” просечно је било старо нешто преко 8 година. Највише је било деце старости до пет година (36%), а затим деце старе између десет и петнаест година (27%). Ако се урачунају у укупан број исељеника, најмање су процентуално заступљени били осамнаестогодишњаци (5,1%). (табела 3) Старост исељеника до 5 година од 5 до 10 година од 10 до 15 година од 15 до 17 18 година укупно

Број исељене деце 492 288 371 223 74 1 374 (1 448)

Проценат 35,81% 20,96% 27,00% 16,23% – 100%

са осамнаестогодишњацима 34,0% 19,9% 25,6% 15,4% 5,1% 100%

Табела 3: Распоред исељене деце по старости 13 Допис Јеврејске вероисповедне општине Ада Савезу јеврејских вероисповедних општина Југославије (13. IX 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907. Један од специфичних организационих проблема који су пратили пријављивање деце за исељење у Израел, био је и одређен број деце рођене после подношења пријава за исељење и добијања дозволе за напуштање земље. Како више није било времена да се испоштује целокупна процедура подношења пријаве и добијања дозволе за исељење, новорођенчад су по посебној процедури придруживана породичној пријави за исељење. На основу одобрења за исељење које су добили остали чланови породице, издавана је посебна дозвола за напуштање земље новорођенчету. Надлежној јеврејској вероисповедној општини било је потребно поднети основне податке о новорођенчету, а као идентификациони документ, приликом укрцавање на брод, било је потребно на увид ставити извод из матичне књиге рођених. (Циркулар СЈВОЈ свим јеврејским вероисповедним општинама Југославије (22. XI 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 856) 14 Kerkkänen, Ari, Yugoslav Jewry: Aspects of post-World War II and postYugoslav developments, Helsinki 2001, стр. 39. 15 Писмо Хитахдут олеј Југославије Савезу јеврејских вероисповедних општина Југославије (април 1946), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 820 (Архив Перера). 16 Писмо Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије Хитахдут олеју Југославије (мај 1946), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 820 (Архив Перера).

Деца која су се крајем 1948. и почетком 1949. придружила првом организованом исељењу Јевреја из Југославије представљала су специфичан изазов за организаторе. Деца су, у суштини, Југославију могла напустити на два начина, у склопу породице или пак, услед сплета различитих околности, независно од ње. Од укупно 1 457 лица до навршених осамнаест година, колико је напустило Југославију у склопу првог организованог исељења југословенских Јевреја у Израел, са породицама је емигрирало њих 1 223, односно приближно 84%. У списковима су 152 малолетна исељеника наведена мимо породица, а да није изричито наведено да су земљу напустила са рођацима. У питању је 10,4% малолетних исељеника, односно 3,7% укупног броја исељеника који су земљу напустили у „првој алији”. За додатних тридесет и пет исељеника (приближно 2,5%, односно 0,8 % укупног броја исељеника) у списковима је изричито наведено са рођацима, уместо са породицом. У „првој алији”, мимо стандардне процедуре исељења са породицом, Југославију је напустило укупно 187 деце (12,8%, односно 4,5% укупног броја исељеника). ОРГАНИЗАЦИЈА ИСЕЉЕЊА ДЕЦЕ Два начина на који су деца, у склопу „прве алије”, могла напустити Југославију била су праћена врло различитим административним процедурама. Свако малолетно лице које је земљу напустило са породицом, пријавила је за „прву алију” глава породица. На заједничкој, породичној пријави за исељење, малолетници су навођени заједно са осталим члановима.13 Осамнаестогодишњаци су морали попуњавати засебне пријаве за исељење. Велики губици које је југословенска јеврејска заједница претрпела током Другог светског рата, значили су, међутим, да је породица, као друштвена јединица, у значајном броју случајева била уништена.14 За децу која су током рата остала без старатеља, морао се пронаћи алтернативан начин исељења. Деца без родитеља Југославију су, током организованих исељења јеврејског становништва, напуштала по посебно формулисаној процедури, у склопу такозваних „дечијих транспорта”. Радило се о термину који је описивао само организационе специфичности какве су пратила исељење малолетне деце, не и суштински засебне транспорте у односу на остале исељенике. Идеја о исељењу јеврејске деце без родитеља из Југославије у Израел, у свом основном облику, претходила је „првој алији”. Непосредно по завршетку Другог светског рата, Савез јеврејских вероисповедних општина обратио се Удружењу 164

Милан Радовановић

исељеника из Југославије у Израелу (Хитахдут олеј Југославија), са жељом да што пре буде решено питање положаја јеврејске деце у Југославији, која су у Холокаусту остала без родитеља. Суочавајући се са стањем потпуног расула у коме се налазила југословенска јеврејска заједница по завршетку рата, Савез је сматрао да би деци која су током рата остала без родитеља исељење у Израел могло пружити најбољу прилику да наставе, колико је то било могуће, нормалан живот. Није, међутим, само хуманитарни аспект исељења деце без родитеља у Израел утицао на одлуку Савеза. Значајан фактор била је и врло незавидна финансијска ситуације у којој се Савез налазио после рата. Исељење сирочади представљало је и својеврсан покушај растерећења буџета.15 У мају 1946. у Југославију је на преговоре о исељењу у Палестину деце без родитеља, као представник Хитахдут олеја Југославије, стигао Хилел Ливни. Том приликом је постигнут споразум по чијем слову Удружење југословенских исељеника у Израелу формално преузима одговорност за децу јеврејског порекла у домовима за сирочад у Југославији.16 Ова основна идеја „дечијих транспорта”, иако је очувана основна замисао о исељењу сирочади, са „првом алијом” је значајно модификована. Одлука о масовном исељењу јеврејске деце у Израел, у склопу „прве алије” била је колико заснована на интересима и одлукама Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије и Хитахдут олеј Југославије, толико и утемељена на вољи читаве јеврејске заједнице у Југославији. Претпостављало се да исељење јеврејске деце из Југославије у Израел одговара жељама саме деце која су током рата остала без родитеља. У званичној комуникацији у оквирима јеврејске заједнице, ови су интереси увек изнова истицани. Председник Јеврејске вероисповедне општине Београд је, у једном од саопштења упућених потпредседницима општине поводом организације „прве алије”, посебно истакао постојећу жељу за исељењем међу децом, као и да би, поштујући вољу деце, и сама јеврејска заједница требало да се залаже да се ово исељење спроведе.17 Како се Хитахдут олеј Југославије већ крајем рата показао вољним да преузме бригу о деци која би се иселила, председник Јеврејске вероисповедне општине Београд могао је само констатовати како је свака од заинтересованих страна показала изванредан ентузијазам у жељи да се питање збрињавања деце без родитеља што брже и једноставније реши.18 Став Савеза и јеврејске заједнице Југославије према исељењу деце без родитеља првобитно се, пре свега, односио на штићенике Јеврејског сиротишта у Београду.19 Савез је пошао од претпоставке да би сви штићеници сиротишта требало да буду исељени у Израел првом приликом. Овакве тежње Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије можда је, поново, најбоље описао председник Јеврејске вероисповедне општине Београд, констатујући да ће после „прве алије” највероватније бити потребно затворити сиротиште, јер ће сва деца која у њему живе напустити земљу.20 Уклапање концепта „дечјих транспорта” у контекст „прве алије”, значило је, међутим, и да ће бити донекле измењен профил деце која ће у склопу ових транспорта бити исељена у Израел. Пре свега, деца која су у склопу „дечјих транспорта” током „прве алије” напустила Југославију нису морала бити сирочад, те су стога могла отпутовати и са родитељима. Забележено је неколико случајева деце која су земљу напустила са мајком, односно са мајком која се преудала, те у склопу друге породице. Тако је Алегра Коен, из Приштине, за Израел отпутовала са мајком Кларом, док је Јово Мандил отпутовао са преудатом мајком Сузаном Јакар.21 Знатно је ређи случај био да је дете за Израел отпутовало само са оцем. У прегледаним документима пронађен је само један овакав пример. Јаков Мусафија је у нову домовину одвео свог сина, Алберта Анафиса.22 Деца без родитеља су у „првој алији” Југославију углавном напуштала са најближим рођацима који су преживели Други светски рат. У емиграцији деце у Исељавање јеврејске деце из Југославије у Израел 1948/49.

165

17 На исељењу одређених категорија јеврејске сирочади, председник Јеврејске вероисповедне општине у Београду је посебно инсистирао. За одређен број девојака пред пунолетством, које су становале у дечијем дому у Београду, председник Јеврејске вероисповедне општине у Београду изричито је нагласио да би напуштање земље и пресељење у Израел било најбоље решење. (Саопштење председника Јеврејске вероисповедне општине Београд потпредседницима Јеврејске вероисповедне општине Београд (16. IX 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907) 18 Исто. 19 Збрињавање деце без родитељског старања после рата спадало је у дужности Аутономног одбора за помоћ. Непосредно по завршетку рата, у Јеврејском сиротишту у Београду налазило се око шездесеторо деце. (Kerkkänen, Yugoslav Jewry, стр. 57) 20 Саопштење председника Јеврејске вероисповедне општине Београд потпредседницима Јеврејске вероисповедне општине Београд (16. IX 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907. Тежња да се сви штићеници Јеврејског сиротишта у Београду иселе у Израел коначно је и реализована, а претпоставка председника ЈВО Београд показала се потпуно тачном. После другог организованог исељења југословенских Јевреја у Израел (јун–јул 1949. године), Јеврејско сиротиште у Београду је затворено. (Ivanković, Jevreji u Jugoslaviji 1944– 1952, стр. 216–217) 21 Списак деце пријављене за исељење у Израел, АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797. 22 Овај јединствени случај сам по себи остаје прилично нејасан. Како из приложеног видимо да су отац и син наведени под различитим презименима, може се претпоставити да се Алберт Анафис са оцем иселио пошто је његова мајка, заједно са новим супругом, чије је презиме малолетни Алберт добио, настрадала у рату. (Списак деце пријављене за исељење у Израел, АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797)

23 Од укупно 187 деце, колико се у Израел иселило независно од породица, њих приближно 80% из Југославије се иселило са рођацима и њиховим породицама. 24 Списак деце пријављене за исељење у Израел, АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797. 25 Исто. 26 На основу доступних докумената није могуће проценити који је део исељене деце напустио земљу, а да су их у Израелу чекали рођаци. На основу помена појединачних случајева на које смо наишли у списковима исељеника, може се само утврдити да је ова могућност била једно од решења примењиваних у случају деце без родитеља у контексту „прве алије”. 27 Списак деце пријављене за исељење у Израел, АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797. 28 Исто. 29 Исто. 30 АЈИМ, п. к. 855.

Израел рођаци су могли одиграти тројаку улогу. Најједноставније је решење било придруживање деце рођацима и њиховим породицама пријављеним за исељење, те је таквих случајева, у посматраној групи деце без родитеља која су напустила Југославију 1948/9, уједно било и највише.23 Брачни пар исељеника је, напуштајући земљу са својом децом, могао преузети законску одговорност за неограничен број деце својих рођака. Нису постојала чак ни ограничења по питању тога из колико су засебних породица могла потицати деца придружена једној исељеничкој породици. Ово решење је утолико више примењивано, јер су губици које је претрпела јеврејске заједница у Југославији током Другог светског рата значили да је број рођака са којима су деца без родитеља могла напустити земљу у „првој алији” био веома ограничен. Један је од оваквих примера јесу Јосип, Алберт и Рафајло Рубеновић, који су земљу напустили са породицом свог стрица Михаила Рубена из Приштине.24 Исак Аврамовић и Аврам Бивас, напустили су земљу са тетком из Београда, Дијаном Рахаминовић.25 Рођаци су малолетне исељенике могли чекати и у Израелу, и у том случају је Хитахдут олеј посредовао у успостављању контакта.26 Јосипа Адижес се у Израел упутила код тетке Ружице Мандил. Алиса Вердисхајм емигрирала је код сестре и зета. Бертхолда Флајсига и Наду Годлбергер у Израелу је дочекао стриц, Јаков Голдбергер.27 Јединствен је случај Наде Керпнер и Владе Заблудовског, за које је у списку исељеника наведено да их у Палестини чекају брат и његов тутор, Хоровиц (сиц!).28 Како за брата Наде Керпнер и Владе Заблудовског није наведено да ли је у тренутку извођења „прве алије” био пунолетан, не може се са сигурношћу рећи да је могао преузети улогу законског старатеља исељених лица. Само навођење тутора на списку исељеника, иде у прилог претпоставци да није постојао преживели рођак исељене деце, нити у земљи нити у Израелу, који би могао за њих да преузме законску одговорност, те да је ову улогу на себе морао преузети именовани Хоровиц. С друге стране, из овог примера може се закључити да старатељи деце без родитеља која су напустила Југославију у склопу „прве алије” нису нужно морали бити њихови рођаци. Очигледно је паралелно са процесом исељења могао бити реализован и процес усвајања, мада се из малог броја пронађених докумената који се тичу ове теме не може ништа прецизније закључити. На крају, рођаци деце која су током рата остала без родитеља могли су преузети улогу законског старатеља, тако што би деца била пријављена за исељење сходно њиховој жељи. При томе су сами рођаци који су преузели бригу о деци могли бити пријављени за исељење, али се чини да није увек било тако. Владо Шварц је емигрирао по жељи стрица, Ервина Шварца, из Осијека, а Мориц Атијас је земљу напустио сходно жељама родбине из Сарајева.29 Ни у једном од ова два случаја није изричито наведено да су рођаци ову децу повели са собом приликом исељења у Израел. У контексту исељења са рођацима, остаје нејасан положај осамнаестогодишњака. Случај Зденке Биненшток из Осијека говори да су и осамнаестогодишњаци који су током рата остали без родитеља могли бити придружени другој породици при исељењу.30 Како је ово, међутим, једини забележени случај ове врсте, могуће је и да је у питању била специфичност строго административне природе. Ако исељеници у тренутку подношења пријаве или исељења нису имали навршених осамнаест година (што је само на основу спискова исељеника немогуће утврдити), нису могли бити третирани као одрасле особе, те су стога морали бити придружени породици. Случај Зденке Биненшток би могао представљати управо овакав, специфичан, сплет околности. „Дечји транспорти”, у периоду непосредно по завршетку Другог светског рата, били су замишљени као начин да се јеврејска сирочад из Југославије на најједноставнији могући начин пресели у Израел. Делимично због оваквог става Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије и Хитахдут олеј Југосла166

Милан Радовановић

вије, а делимично и због тога што до „прве алије” нису постојали одговарајући услови за исељење деце, о детаљима организације транспорта није било речи. У склопу „прве алије”, најосновнији облик организације исељеника током транспорта до ријечке луке био је подела на групе и именовање појединаца за предводнике група. Основни критеријум по коме је вршена подела на групе било је место из кога су исељеници кретали према Ријеци. У оквиру „дечјих транспорта”, међутим, класификација исељеника вршена је, чини се, на другачији начин. На основу дописа који је Јеврејска вероисповедна општина у Суботици упутила Савезу, може се закључити да су, за потребе транспорта до Израела, деца била подељена на четири групе.31 Прву групу чинила су деца старости до 2 године, другу од 3 године до 5 година, трећу од 5 до 16 година. Четврту групу чиниле су породице са децом старости до 16 година.32 Очигледно је да је у контексту организованог исељења прављена јасна разлика између деце која су земљу напуштала са породицом и као сирочад. За потребе организације транспорта исељеника до Израела, чини се да је положај сирочади разматран независно од рођака са којима су, евентуално, могли напустити земљу. Прегледани спискови исељеника наговештавају да је и група осамнаестогодишњака без родитеља била сврстана у засебну, „омладинску”, групу. Импликације оваквог издвајања нису сасвим јасне, али се чини да је циљ Савеза био да се формулише посебна процедура за исељење осамнаестогодишњака без родитеља. Чини се да је, бар у контексту „прве алије”, тежња Савеза била да пронађе решење које би било компромис између „дечијих транспорта” и потпуне еманципације осамнаестогодишњака који су током рата остали без породице. Породице које су се исељавале у склопу „прве алије” такође су се могле прикључити „дечјем транспорту”, мада није јасно по ком основу. Сачуван је допис Јеврејске вероисповедне општине у Ријеци, упућен Савезу, који се односи на случај породица Конфорти и Фишер, којима није одобрено прикључивање „дечјем транспорту”, јер нису успеле да на време доставе потребну документацију.33 Највероватнијом се чини претпоставка да су у питању породице који су преузели старатељство над ратном сирочади, мада се на основу доступне документације ова претпоставка не може са сигурношћу потврдити. Исељење деце, као саставни део „прве алије”, захтевало је од организатора да, мимо општих, размотре и реше велики број питања специфично везаних за проблем исељења малолетних лица. Потребе деце у контексту исељења у Израел биле су далеко многобројније и комплексније од потреба одраслих исељеника. Исељеници су генерално, пре емиграције, морали да реше свој положај у оквирима различитих државних институција. Када су у питању деца, релевантне су биле, пре свега, образовне установе. По завршетку рата, јеврејска деца без родитеља регуларно су уписана у школу. Организовано исељење је подразумевало исписивање из школе и решавање статуса јеврејске деце у образовном систему. Није се, међутим, приступило проналажењу општег решења. У случају деце која су се исељавала са породицом, исписивање деце из школе пред „прву алију” препуштано је самој породици. О сирочади која је после рата уписана у школу, морао је бринути Савез. Срж проблема чинила је неизвеност по питању тачног датума поласка исељеника за Израел. На основу доступне документације може се закључити да се Савез трудио да деца до последњег тренутка пред исељење остану у школи, али да је управо ова тежња постала проблематична са одлагањем датума поласка исељеника у Израел. Једном исписани исељеници, са одлагањем поласка, морали су бити поново уписани у школу. Уписивање исељеника у школу, са свешћу да ће пре или касније поново морати да буду исписани, био је проблем који је решен у комуникацији Савеза са појединачним школама.34 Обраћајући се директору Прве мушке,35 односно Четврте женске гимназије у Београду,36 Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије молио је да се ученицима који су исписани ради исељења Исељавање јеврејске деце из Југославије у Израел 1948/49.

167

31 Допис ЈВО Суботица СЈВОЈ-у, АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 855. 32 Исто. 33 Допис СJOJ JВO Ријека (2. XII 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907. 34 Савез није покушавао да питање положаја деце исељеника у образованим институцијама реши на општем нивоу, у комуникацији са Министарством просвете, већ се определио за преписку по потреби, са појединачним школама. Највероватније је у питању била последица релативно малог броја сирочади прикљученог организованом исељавању, мада се мора приметити да је у организовању „прве алије”, Савез суочен са оваквим и сличним проблемима, генерално веома ретко прибегавао решењима на општем нивоу. 35 Молба директору Прве мушке гимназије у Београду (14. XII 1948), АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797. 36 Молба директору Четврте женске гимназије у Београду (14. XII 1948), АЈИМ, Ал. 1948 (Архив Перера), п. к. 797.

омогући поновно редовно похађање наставе, јер су пропустили први транспорт који је кренуо за Израел. На основу прегледане грађе, не може се закључити да ли је поновно уписивање деце у школу било само привремено решење (то јест да ли су деца прикључивана каснијим транспортима у оквиру „прве алије”) или је поновно укључење у наставни процес значило да деца у првом организованом исељењу више нису могла напустити земљу. Ово постаје посебно значајно када се узме у обзир да је „прва алија” организована под претпоставком да даљих таласа исељавања највероватније неће ни бити. На питања општег карактера, какво је био статус емиграната у образовном систему, надовезали су се и многобројни специфични проблеми са којима су се појединачни исељеници обраћали Савезу. Исељеници су углавном желели да знају да ли ће, приликом транспорта деце до Израела, бити обезбеђени одређени услови. Најчешће питање којим су се индивидуални исељеници обраћали Савезу било је да ли ће током транспорта до ријечке луке, односно на броду за Израел, постојати одговарајући услови за збрињавање одојчади и беба.37 Нигде, међутим, није прецизно дефинисано шта би „одговарајући услови”, у овом контексту, требало тачно да обухватају. Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, показало се, по овом питању је имао крајње нефлексибилан став. Родитељима је саопштено да се сами морају побринути за специфичне потребе своје деце током транспорта из различитих градова Југославије до ријечке луке.38 Једино што је Савез могао гарантовати исељеницима са малом децом јесте да ће на бродовима бити обезбеђена „довољна количина хране за бебе”.39 У контексту емиграције деце у склопу „прве алије”, требало би размотрити и неколико забележених случајева исељеника који су се распитивали за могућност прикључивања жена у одмаклој трудноћи „првој алији”. Поштујући став формулисан приликом разматрања питања исељења мале деце и одојчади, Савез је одбијао да преузме било какву одговорност за добробит жена које би, у другом стању, одлучиле да крену за Израел. Никоме, међутим, није изричито забрањено да поступи по сопственој савести. Алфред Ледерер, обраћајући се Савезу, нагласио је да би се његова жена у тренутку планираног исељења у Израел, налазила у осмом месецу трудноће. У светлу ове чињенице, желео је да зна да ли би исељење са првом алијом уопште било могуће.40 Инсистирајући на томе да на броду не би било могуће обезбедити ни најосновније услове за збрињавање трудница, посебно у случају непредвиђено раног порођаја или евентуалних компликација, Савез је изразио сумњу у то да би исељење, у овом случају, било безбедно. И поред свега било је на самим исељеницима да одлуче да ли ће, и поред постојећих ризика, кренути за Израел.41 37 Допис ЈВО Чаковец СЈОЈ-у (4. IX 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907. 38 Исто. 39 Из сачуване преписке Савеза није најјасније шта је тачно подразумевано под „храном за бебе”, пошто се у даљем тексту дописа као изричит изузетак наводи млеко. Родитељи су били у обавези да се сами побрину за снабдевање млеком. (Допис СЈОЈ ЈBО Чаковец, АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907) 40 Допис ЈBО Нови Сад СЈВОЈ-у (15. X 1948), АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907. 41 Допис Главне комисије за исељење ЈВО Нови Сад, АЈИМ, Ал. 1948, п. к. 907.

ЗАКЉУЧАК У „првој алији”, спроведеној крајем 1948. и почетком 1949, Југославију је напустило приближно 1 400 јеврејске деце. Утврђивање тачног броја деце која су током првог организованог исељења југословенских Јевреја отпутовала за Израел, отежано је непостојањем сасвим прецизних извора, али, пре свега, тиме што није најјасније који је критеријум поштован при класификацији исељеника по старосним категоријама. На основу прегледаних докумената, на најопштијем нивоу се може закључити да је сваки малолетник у контексту исељења посматран као дете. Приближно трећину од укупно четири хиљаде исељеника, који су у склопу првог организованог исељавања напустили Југославију, чинила су малолетна лица. Југославију су деца могла напустити заједно са породицом или пак у случајевима када чланови њихове породице нису преживели Холокауст, са рођацима. За 168

Милан Радовановић

потребе емиграције деце која су током рата остала сирочад, а о чијем је исељењу одлуку донео Савез јеврејских вероисповедних општина Југославије, организовани су такозвани „дечји транспорти”. Емиграција деце, у оквиру „прве алије”, показала је колико су потребе појединачних група исељеника могле утицати на дефинисање организационих специфичности исељења као таквог. Иако је највећи број деце земљу напустио са породицом, те са те стране био на стандардан начин прикључен исељењу, потребе деце током путовања до Израела, учиниле су чак и ове случајеве посебним изазовом за организаторе. Како се положај деце усложњавао, уколико су земљу морала напустити са рођацима или самостално, због губитака претрпљених током Другог светског рата, и питања са којима су се суочавали организатори исељења постајала су све комплекснија. Као што је прво организовано исељење југословенских Јевреја у Израел генерално послужило као организациона платформа на основу које су реализовани сви даљи талаcи исељења, тако cе и емиграција деце током „прве алије” може посматрати као модел који је поштован при свим каснијим таласима емиграције. Од релативно успешних решења специфичних проблема везаних са емиграцију деце у „првој алији”, уз мање модификације, створен је образац који је поштован и при каснијим таласима исељења.

Исељавање јеврејске деце из Југославије у Израел 1948/49.

169

Milan Radovanović Summary Emigration of Jewish Children from Yugoslavia to Israel in 1948/9 In “the first aliyah“, which took place at the end of 1948 and the beginning of 1949, approximately 1,400 Jewish children left Yugoslavia. Determination of the exact number of children who left for Israel during the first organized emigration of Yugoslav Jews is difficult because of the lack of quite precise sources, but, before all, because it is not clear what criterion was followed during the classification of emigrants by age. Based on the reviewed documents, it can be concluded, at the most general level, that in the context of emigration each minor was considered to be a child. Approximately one third out of the total of four thousand emigrants who left Yugoslavia within the first organized emigration was made of minors. Children could left Yugoslavia together with their families or, in cases when the members of their families did not survive holocaust, with their relatives. The so-called “children’s transports“ were organized for emigration of children who had remained orphans during the war. The decision upon their emigration was made by the Federation of Jewish Communities of Yugoslavia. The emigration of children, within “the first aliyah“, showed how the needs of individual groups of emigrants could influence definition of specific characteristics of organization of emigration. Although the largest number of children left the country with their families and thus joined emigration in a standard manner, the needs of those children travelling to Israel were another special challenge for the organizers. As the position of children was more and more complex, due to the fact that they had to leave the country with their relatives or independently because of the losses suffered during the Second World War, the issues that the organizers of emigration had to be faced with also became increasingly complex. Like the first organized emigration of Yugoslav Jews to Israel, which generally served as the organizational platform for all further waves of emigration, the emigration of children during “the first aliyah“ can be seen as a model respected in all further waves of emigration. Relatively successful solutions of specific problems connected with the emigration of children in “the first aliyah“, with slight modifications, resulted in creation of a pattern respected in later waves of emigration.

АЛЕКСАНДАР Ђ. МАРИНКОВИЋ

Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд

СУДСКО РЕШЕЊЕ О НАСЛЕЂУ ИМОВИНЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА Поводом 80 година од смрти краља Александра I Карађорђевића 1934–2014

Апстракт: У прилогу је у целости дато решење Среског суда за град Београд од 27. октобра 1938. године, у којем је, изузев „рударских права и терена”, наведена непокрет– на и покретна имовина краља Александра I Карађорђевића и процењена њена вред– ност. Краљеву имовину наследила су „на равне делове” тројица његових малолет– них синова: краљ Петар II (1923–1970), принц Томислав (1928–2000) и принц Андреј (1929–1990). До њиховог пунолетства о наслеђу се, према вољи покојног монарха, старао његов брат од стрица кнез Павле Карађорђевић. Питање „удовичког уживања” краљице Марије било је уређено брачним уговором из 1922. године, према коме је оно „падало на терет” њеног сина краља Петра II, као наследника круне. Кључне речи: Краљевина Југославија, краљева имовина, краљева „цивил-листа”, „удовичко уживање”, Краљевски двор, Бели двор, Задужбина Светог Ђорђа на Опленцу Имовина краља Александра I Карађорђевића и краљевске породице деценијама је била предмет интересовања јавности. Краљеви политички непријатељи, посебно комунисти, у својој пропаганди, оптуживали су југословенског монарха да је располагао огромним богатством, непримереним једној сиромашној земљи. Један од њих је краља малициозно назвао „најбогатијим човеком у југоисточној Европи”, који је годишње добијао милион долара из државне касе: „Иако је Југославија једна од најнеразвијенијих држава у Европи, краљ Александар је, уз јапанског цара, најплаћенији владар на свету”.1 Краљ је „из државне касе”, почев од 1922. године, заиста добијао велику суму новца. Радило се о 24 милиона динара годишње, који су исплаћивани у складу с одредбама Закона о повећању цивил-листе Његовом Величанству Краљу Александру I. Тај закон је усвојен априла 1922. године, пред краљево венчање румунском принцезом Маријом, а предвиђао је да од 24 милиона динара, 6 милиона буде исплаћивано у француским францима.2 Иако је „цивил-листа” повећана чак двадесет пута, што је изазвало многе критике у парламенту и јавности, тај износ је, међутим, представљао само 0,17% укупног државног буџета за 1928/29. годину (14.110.648.000 динара), а био је мало већи од, на пример, средстава намењених исте године за потребе учитељских школа у краљевини (21.994.592 динара).3 У време усвајања закона један амерички долар је вредео око 76 динара, тако да је краљева „цивил-листа” 1922. године износила око 316 хиљада долара. До краја живота краљ је значајно увећао имовину која се, према судском решењу о наслеђу, састојала од више непокретности (у Београду, Цетињу, Ријеци

1 „Providence Journal”, 10. октобар 1934. Лист преноси речи Луја Адамича (1898–1951), америчког писца и публицисте словеначког порекла, који је годину-две пре Марсејског атентата боравио у Југославији и своја изузетно критичка запажања о краљу Александру изнео управо 1934. године у књизи „Повратак у домовину” („The Native’s Return”). Адамич је сарађивао у многим угледним aмеричким новинама и часописима, а значајну улогу имао је и током Другог светског рата, када је, у служби партизанске пропаганде, иступао против генерала Драгољуба Михаиловића. За свој политички ангажман и везе с југословенским комунистичким властима платио је високу цену: настрадао је у САД 1951. године, у време сукоба Тита и Стаљина, под неразјашњеним околностима. Пронађен је мртав на згаришту своје куће, након два неуспешна атентата и многих претњи. 2 „Политика”, 3. април 1922. Закон је Народној скупштини предложила влада на чијем је челу био Никола Пашић. Краљева примања од државе су, према том предлогу, повећана са 1,2 милиона златних динара на 24 милиона. У образложењу, основни владин аргумент нађен је у чињеници да цивил-листа није повећавана 40 година (од владавине краља Милана), а краљевина се увећала готово седам пута од тог времена. Влада је, такође, указивала и на то да су трошкови за издржавање и репрезентацију, и у земљи и у иностранству, били значајно повећани.

3 Висина буџетских средстава наведена је према: Љ. Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918–1941, I, Београд 1996, 84, 94. 4 „Решење о наслеђу имовине Блаженопочившег Витешког Краља Ујединитеља Александра I Карађорђевића” похрањено је у Архиву Југославије, фонд Двор Краљевине Југославије, ф. 134. 5 Висина буџета наведена је према: Љ. Димић, наведено дело, 144. 6 Архив Југославије, фонд Двор КЈ, ф. 135. Југословенска краљица је пред почетак Другог светског рата, уложивши значајна средства, започела реновирање тог дворца, који је добила од супруга када је родила наследника круне. 7 Ради се о зградама у Београду које и данас постоје: студентски дом који поново носи име свог оснивача (у време комунистичке власти звао се „Лола”) и зграда у којој је смештен Архив Југославије. 8 Б. Глигоријевић, Краљ Петар II Карађорђевић (1923–1970), Београд 2011, 218.

Црнојевића, Соко Бањи, Бохињу, Камничкој Бистрици), готовог новца и хартија од вредности (у Београду код Управе Двора и у трезорима „Морган Банке” у Паризу), намештаја у Краљевском дворцу на Дедињу, вили и „Сељачкој кући” на Опленцу, дворцу „Лесковац” у Ријеци Црнојевића, дворцу на Бохињу, ловачким дворцима Петровчић, Хан Пијесак и Камничка Бистрица, као и аутомобилског парка, ергеле, пољопривредних справа…4 Судским решењем о наслеђу имовине краља Александра, које је 1938. године донео Срески суд за град Београд, вредност монархових непокретности процењена је на 95.448.605 динара, што је био износ у висини 0,74% државног буџета за 1939/1940. годину (12.947.000.000 динара).5 Највредније међу непокретностима било је, наравно, имање на Дедињу (Краљевски двор и Бели двор), процењено на 81.330.000 динара. Међу некретнинама наведеним у судском решењу нема, међутим, дворца „Сувобор” на Бледу, јер је био у власништву краљице Марије.6 У краљеву покретну имовину улазиле су и хартије од вредности и готов новац. Радило се о акцијама, обвезницима и „облигацијама” више банака, предузећа и задруга (Београдске задруге, Привилеговане аграрне банке Краљевине Југославије, Блеровог и Селингмановог зајма, Борских рудника, француских железница, града Париза, Египатског кредитног друштва…). У готовом новцу, у трезорима „Морган Банке” у Паризу, краљ је оставио око 45 хиљада француских франака и нешто више од 2 хиљаде енглеских фунти. У судско решење о наслеђу имовине унета су и тзв. „права ловишта”, која је краљ узео под закуп, као и непокретности и „права ловишта”, која су краљу, „као Владаоцу и Носиоцу Краљевске Власти”, дата од самоуправних тела „на уживање и употребу”. Наведене су, такође, и задужбине које је краљ од својих средстава основао ради „васпитавања и опремања средњошколске и универзитетске омладине” („Студентски дом, Задужбина Краља Александра I” и „Дом Краља Александра I за ученике средњих школа”)7. У краљеву имовину убројана је и непокретна и покретна имовина „Задужбине Светог Ђорђа на Опленцу”, коју је основао краљ Петар I, као и имовина коју је Александар поклонио својим малолетним синовима Петру и Томиславу. Судско решење о наслеђу се, међутим, није бавило „рударским правима и теренима”, јер је о томе требало донети „посебно распоредно решење, када буде окончан у погледу ових права и терена по засебном судском предмету оставински поступак”. Радило се о краљевим инвестицијама у експлоатацију рудника Железник, Нересница и Бродица, богатих рудом злата.8 У складу с одредбама Грађанског законика Краљевине Србије, који се примењивао у југословенској краљевини, непокретну и покретну имовину краља Александра наследили су „на равне делове” његови синови: краљ Петар II (1923– 1970), принц Томислав (1928–2000) и принц Андреј (1929–1990). Њима је припало и право да „заједнички на равне делове и даље уживају закупе ловишта”. Као нови краљ, Петар II је имао и право „уживања и употребе непокретне имовине и права ловишта, коју је имовину и права ловишта Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ од Државе и Самоуправних тела као Владалац добио на уживање”, али и обавезу да се „свакад” стара о „Задужбини Светог Ђорђа” на Опленцу. Сва три наследника су била у обавези да, према одлуци среског суда, у року од месец дана „по извршности овог решења”, на име наследне таксе, плате по 1.908.972 динара. Висина таксе одређена је тако што је укупна вредност наслеђених непокретности процењена на 95.448.605 динара. Сваки од синова је, дакле, добио непокретну имовину у вредности од 31.816.201 динара и на њу, у складу с одредбама Закона о таксама, морао да плати наследну таксу од 6%. На крају решења судија је, међутим, забележио да је „Решењем Министарског Савета од 4. марта 1939. године Ст. Пов. М. С. бр. 152 целокупна ова заоставштина ослобођена плаћања таксе из Т. бр. 23 закона о таксама…” 172

Александар Маринковић

У својеручном акту, писаном на Бледу 5. јануара 1934. године, наводи се у решењу, краљ је, за случај своје смрти, за стараоца приватне имовине, до пунолетства синова, именовао свог брата од стрица кнеза Павла, док је питање „удовичког уживања” краљице Марије било регулисано брачним уговором из 1922. године.9 Југословенска краљица је, као удовица, од „цивил-листе” свога сина краља Петра II од укупне суме добијала једну четвртину (6 милиона динара годишње). Судско решење је постало правоснажно 1939. године, али се до пунолетства наследника имовина налазила под старатељством кнеза Павла. Доласком комуниста на власт после Другог светског рата, наследници краља Александра остали су без своје очевине. Заједно с осталим члановима краљевске породице, „указом” Председништва Президијума Народне Скупштине ФНРЈ од 8. марта 1947. године, лишени су држављанства, а затим и имовине. Њиховим потомцима до данашњег дана имовина није враћена. Документ објављујемо у оригиналу, без икаквих измена у садржини и правопису. Судско решење, у целини, гласи: „РЕШЕЊЕО НАСЛЕЂУ ИМОВИНЕ Блаженопочившег Витешког Краља Ујединитеља АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА У ИМЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА РЕШЕЊЕ СРЕСКОГ СУДА ЗА ГРАД БЕОГРАД, НАДЛЕЖНОГ ПО МАСИ БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВИТЕШКОГ КРАЉА УЈЕДИНИТЕЉА АЛЕКСАНДРА I КАРАЂОРЂЕВИЋА. Решио: Чолаковић Н. Миодраг, срески судија и РАСПОРЕД НАСЛЕЂА. Крстић Н. Петар, судиј. приправник. Његово Величанство Краљ Александар I пошао је, да учини званичну посету председнику Француске Републике у Паризу и на томе путу изгубио је живот од атентата, који је на Њега извршен у Марсељу на дан 9 октобра 1934 год. у 16 часова и 20 минута по подне. Дан смрти Краљеве утврђен је поднетим изводом из књига за уписивање умрлих Дворске Цркве у Београду, храма Св. Николаја за годину 1934 стр. 2 под бр.1. 1./ По гласу протокола о подношају извештаја о смрти Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља види се, да је Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ у времену Своје смрти оставио као најближе сроднике Своју Малолетну Децу: Његово Величанство Краља Петра II, рођеног 6 септембра 1923 год. у Београду, Његово Краљевско Височанство Краљевића Томислава, рођеног 19 јануара 1928 год., у Београду, Његово Краљевско Височанство Краљевића Андреју, рођеног 28 јуна 1929 год. на Бледу, и Своју Удову Њено Величанство Краљицу Марију, рођену 9 јануара 1899 год. у Готи. 2./ Према главном списку пописа овог суда, састављеном у см. чл. 77 неспорних правила Блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ оставио је имовину и то:

Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

173

9 Коначна верзија брачног уговора између румунског и југословенског краља потписана је у Београду 7. јуна 1922, дан пред краљево венчање румунском принцезом. Чланом VIII уговора предвиђено је да краљица, у случају супругове смрти, има право на „удовичко уживање”. Текст тог члана, у целини, гласи: „Њ.В. Краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у име своје и својих наследника, својом круном се обавезује да осигура Њ.К.В. Марији Принцези од Румуније, у случају да јој супруг умре, удовичко уживање и стан у Београду, који одговара Њеном рангу Краљице Срба, Хрвата и Словенаца. Удовичко уживање ће се исплаћивати сваког тромесечја почев од краја месеца у коме се догодила смрт Њ.В. Краља Александра. Издржавање и плаћање особља на Двору, које је посебно везано за службу Госпођице Принцезе Марије од Румуније, уговорено у члану V, престаће почев од дана када приходи од удовичког уживања буду почели да пристижу. Стан ће бити снабдеван намештајем, посуђем и опремом како доликује једној Краљици Срба, Хрвата и Словенаца. Онолико дуго колико будућа Краљица Њ.К.В. Госпођица Принцеза од Румуније не буде позвана, у току свог удовичког уживања да испуњава задатке или да врши намесништво, а која су у складу са законом Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, имаће законско право да изабере пребивалиште према свом нахођењу. Напротив, ако Принцеза од Румуније не од– лучи се за стан у Београду, она више неће уживати повластице везане за ово пребивалиште. У случају да Њ.В. Краљ Александар пре умре, мираз Њ.В. Госпођице Принцезе Марије биће јој у потпуности предат у року од три месеца после смрти Његовог Величанства, и она ће с њим слободно располагати, како капиталом тако и приходима. Исто тако, Њ.В. Госпођица Принцеза Марија од Румуније имаће право да слободно располаже својим добрима Paraphernaux и својим личним благом као и капиталом који одатле произилази.” (Архив Југославије, Збирка В. Ј. Марамбоа, ф. 3).

А./ ИМОВИНА КОЈА ЈЕ СВОЈИНА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕГ ВИТЕШКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА I УЈЕДИНИТЕЉА. I./ НЕПОКРЕТНОСТ. а./ У Београду. 1./ Дворац на Булевару Кнеза Александра Карађорђевића са кућиштем и двориштем у површини 13 ха., 86 ари, 93,60м²., уписан у земљишнокњижном улошку бр. 86, парцела бр. 674, катастарске општине Београд 7, као својина Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља. 2./ Шума „на Дедињу“, у површини 1 ха., 10 ари и 04м²., која је уписана у истом улошку, исте кат. општине, као парцела бр. 665/2. 3./ Врт /пут/ „на Дедињу“, у површини 60 ари, 72,30м²., уписан у истом улошку, исте кат. општине, као парцела бр. 666/2. 4./ Шума „на Дедињу“, у површини 16 ха., 35 ари, 55,40м²., уписана у истом улошку, исте кат. општине као парцела бр. 671. 5./ Шума „на Дедињу“, у површини 80 ари, 39,10м²., уписана у истом улошку, исте кат. општине, као парцела бр. 672. 6./ Шума „на Дедињу“, у површини 2 ха., 77 ари, 32,10м²., уписана у истом улошку, исте кат. oпштине, као парцела бр. 673. 7./ Шума „на Дедињу“, у површини 3 ха., 06 ари и 76,60м²., уписана у истом улошку, исте кат. општине, као парцела бр. 675/2. На овом комплексу земљишта, сем дворца, означеног у тач. 1, постоје следеће зграде: колонада из камена, која је у вези са дворцем и црквом, дужине 36,20 метара, висине 4,40 метара; црква обложена брачким каменом; економска зграда са подрумом, приземљем и мансардом, у подруму ове зграде инсталирана су постројења: електрична, централног грејања и хидрофори; приземна зграда за стражу; приземна зграда за вратара; зграда за кухињу, која се састоји из сутурена, приземља и спрата, у сутерену ове зграде постоји електрична хладњача; у башти: бели павиљон, који је отворен, са стубовима и служи као украс; две перголе од брачког камена, као и једна пергола од оникса, која је патосана истим каменом, са клупама и вазнама за цвеће од истог камена; два базена, од којих т.зв.“плави“ служи као украс, а велики базен за купање и пливање; један уметнички рад – свинг; павиљон ружа брачког камена, такође отворен, али покривен; већи број тераса са степеницама и оградом од брачког камена. Зграда „Бели Двор“, која се састоји од сутерена, приземља и два спрата; зграда за гаражу – приземље и један спрат и зграда за стражару – приземље и спрат. Целокупно ово непокретно имање, описано у тач. 1 до 7, заједно са свима објектима преставља вредност по процени дин. 81.330.000. 8./ Кућа кбр. 52 у улици Патријарха Димитрија са кућиштем, двориштем и вртом, у површини 8 ха., 75 ари, и 17,30м²., упсиана у земљишнокњижном улошку бр. 795, парцела бр. 3854, кат. општине Београд 6, као својина Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља. На овом земљишту постоје следећи објекти: пет приземних зграда од мешовитог материјала, које служе за становање, канцелариске потребе, радионице, ложионицу и магацин; зграда стаклене баште са целокупном инсталацијом воденог и парног грејања, која служи за поврће и Цвеће. Ово непокретно имање заједно са зградама на њему преставља вредност по процени дин. 3.880.000. 9./ Кућа кбр. 24 у улици Краља Александра са кућиштем, двема приземним зградама и двориштем у површини 14 ари, 03м²., која је уписана у земљишнокњижном улошку бр. 627, парцела бр. 583, кат. општине Београд 5, као својина Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља. 174

Александар Маринковић

Ово имање заједно са објектима на њему претставља вредност по процени 2.640.000. 10./ Кућа кбр. 7, у улици Крунској, са кућиштем, пет зграда и двориштем у површини 20 ари, 63,30м²., уписана у земљишнокњижном улошку бр. 627, парцела бр. 600, кат. општине Београд 5, као својина Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља. Ово имање са објектима на њему преставља вредност по процени дин. 3.100.000. 11./ Кућа кбр. 37, у улици Сарајевској са кућиштем и двориштем у површини 14 ари, 43,50м²., уписана у земљишнокњижном улошку бр. 627, парцела бр. 1323, кат. општине Београд, као својина Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља. Ово имање са зградама преставља вредност по процени дин. 920.000. б./ Изван Београда 12./ Плац на Цетињу у улици Краља Александра, који се граничи и мери: од истока у правој линији до имања наследника Вулетића Вука 28,87м и са преломом унутра до имања Градске општине Цетињске – Змајева ул. 9,30м., т.ј. свега од истока 38,17м.; од запада у правој линији до имања Државног музеја на Цетињу 37,20м.; од севера у правој линији до имања Државног музеја на Цетињу 7,80 и од југа у правој линији до улице Краља Александра и имања Градске општине Цетињске 17,14м. и једним преломом унутра 3,20м. – свега 20,34м. Целокупна површина овог плаца износи 571,90м². На овом плацу постоји једноспратна зграда од тврдог материјала са лица улице, а у дворишту једна теза озидана од бетона. Ово имање својина је Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља по тапији потврђеној код Среског суда на Цетињу 30. марта 1938 год. Р. бр. 132/38 књ. тапија бр. 78/38, и преставља вредност заједно са зградама по процени дин. 356.600. 13./ Земљиште у атару општине Црнојевића Ријеке у срезу Цетињском, које се граничи и мери: од југа државним путем Цетиње – Подгорица, у изломљеној линији и то: први прелом у дужини 114,80м., други прелом у дужини 8м., трећи прелом напоље у дужини 24,90м., четврти прелом благо унутра у дужини 65,70м., и пети прелом благо напоље у дужини 21м.; свега са југа 234,42м. Од истока државном шумом у правој линији у дужини 83,40м. Од севера државном шумом у изломљеној линији и то: први прелом у дужини 67,40м., други прелом унутра у дужини 33м., трећи прелом оштро напоље у дужини 89,50м., четврти прелом оштро унутра у дужини 85,10м., пети прелом оштро напоље у дужини 32,20м., шести прелом благо напоље у дужини 28 м. и седми прелом благо унутра у дужини 56,80м., свега са севера 391,30м. Од запада државном имовином у изломљеној линији и то: први прелом унутра у дужини 46,70м. и други прелом унутра у дужини 25,50м. – свега од запада са државном имовином 72,20м., а имовином Михајла Ражнатовића, из Цетиња у изломљеној линији и то: први прелом унутра у дужини 47м., а други прелом напоље у дужини 28,30м., трећи прелом напоље у дужини 26,30м., четврти прелом напоље у дужини 67,90м., пети прелом унутра у дужини 16,50м. Свега од запада имовином Михајла Ражнатовића, из Цетиња 185,70м. Ово је земљиште обрасло шумом, уређено је као парк, а преко средине истог протиче један поток, целокупна површина земљишта износи 47,586м². На овом земљишту постоје следеће зграде: дворац „Лесковац“, на спрату од тврдог материјала; летња трпезарија са стубовима од камена и терасом од тврдог материјала; кухиња на спрату; гаража на спрату од тврдог материјала; приземна зграда за стаклену башту; приземна зграда за централу; црквена зграда; приземни павиљон; зграда од тврдог материјала на спрату, као и две приземне зграде за друге потребе. Целокупно ово земљиште заједно са објектима на њему преставља вредност по процени дин. 2.050.000. 14./ Ливада, постојећа у месту више „Врела“ зв. „Баруџија“, атара варошице Соко Бања, а која се граничи и мери: од истока до земље Видојка Миљковића, земљорадника из Соко Бање 100м., од севера до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

175

80м., од северозапада на једном прелому до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 57м., од запада до пута општинског, водећег за „Озрен“ 313 м. и од југа до бановинског пута Соко Бања – Ниш 240м. Ово имање преставља вредност по процени дин. 30.000. 15./ Ливада у истом месту, која граничи и мери: од истока до плаца Гаврила Миливојевића, из Соко Бање 54,4 м., од запада до пута, водећег за „Баруџију“ 88м., од севера до имања пок. Божидара Ј. Станковића, апотекара из Соко Бање 93м., и од југа до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 163м. Ово имање преставља вредност по процени дин. 15.000. 16./ Ливада у истом месту, која се граничи и мери: од истока до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 100м., од запада до пута, водећег за „Баруџију“ 100м., од севера до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 94,50м., и од југа до ливаде Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља 77м. Ово имање преставља вредност по процени дин. 15.000. 17./ Ливада у истом месту, која се граничи и мери: од истока у три прелома: први прелом 105,50м., други прелом 40м., оба до имања Извозне Банке, из Београда, и трећи прелом 75,50м., до њиве Зорке, жене Николе Мишића, из Београда. Цела источна страна износи 221м.; од запада до ливаде Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља 66м. и од југа до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 97м. Ово имање преставља вредност по процени дин. 12.500. 18./ Ливада у истом месту, која се граничи и мери: од истока до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 57,25м., од севера до ливаде Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља 69м., и од југо-запада до општинског пута 46м. Ово имање преставља вредност по процени дин. 7.500. Горња имања у атару варошице Соко Бања својина су Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља по тапијама потврђеним код Алексиначког Првостепеног суда бр. 21416 од 27 септембра 1908 год., бр. 3789 од 18 фебруара 1909 год. и бр. 31904 од 18 децембра 1908 год. 19./ Господарски дворац на Бохињу, срез Радовљица, са следећим парцелама: бр.1143/6 у површини 341м²., бр. 1134/3 у површини 240м²., бр. 1134/4 у површини 144м²., бр. 1140/17 у површини 118м²., бр. 1134/1 у површини 3.558м²., 1134/2 у површини 375м²., бр. 1140/1 у површини 5.769м²., бр.1140/ у површини 6.608м²., бр. 1140/3 у површини 758м²., бр. 1140/15 у површини 999м²., бр. 1141 у површини 1.169м²., бр. 1140/16 у површини 158м²., бр. 1142 у површини 6.879м²., бр. 1143/4 у површини 2.523м²., и бр. 1143/5 у површини 2.847м². Све ове парцеле ограђене су као једно имање, које је пошумљено и уређено као парк, а поред Господског дворца, који се налази на парцели бр. 1143/6, постоји и веранда на парцели бр. 1134/1, ловачки дворац на парцели бр. 1134/3, као и зграда за гаражу на парцели бр. 1134/4. Цео овај комплекс парцела води се заједно са зградама као својина Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, према земљишнокњижном улошку бр. 294, катастарске општине Савица у срезу Радовљица, а преставља вредност по процени дин. 642.005. 20./ Ловачки дворац, који се састоји из десет просторија са споредним оделењима, а који је Блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ подигао из Својих средстава на ловишту у Камничкој Бистрици, катастарске општине Жупања, срез Камник, на основу посебног уговора склопљеног 1 августа 1933 год. између Управе Двора и Мешчанске корпорације у Камнику. Ова зграда – ловачки дворац – преставља вредност по процени дин. 450.000.

176

Александар Маринковић

II./ ПОКРЕТНОСТ. а. Готов новац и хартије од вредности. У БЕОГРАДУ КОД УПРАВЕ ДВОРА. 21./ 3200 – три хиљаде двестотине – акција Београдске задруге из Београда, које гласе на доносиоца, свака од по 4000 дин. у номиналној вредности. 22./ 40 – четрдесет – акција Привилеговане Аграрне банке Краљевине Југославије, које гласе на доносиоца, свака од по 50.000 дин. у номиналној вредности. 23./ 21 – двадесет и једна – облигација 7% Државног спољнег зајма у злату од 1922 год./ Блеров зајам/, које гласе на доносиоца, свака од по 1000 долара у номиналној вредности. 24./ 47 – четврдсет и седам обвезница Државног зајма зв. Селингманов 7% од 1927 год., које гласе на доносиоца, свака од по 1000 долара у номиналној вредности. ИЗВАН БЕОГРАДА. У трезорима и касама Морган банке и комп. у Паризу, према банчином извештају од 16 октобра 1934. год. 25./ 158 – сто педесет осам – акција Привилегованих Борских рудника, које гласе на доносиоца. 26./ 107 – сто седам – облигација источних француских железница, 3% старих, свака од по 500 фр. фр. у номиналној вредности. 27./ 167 – сто шесет и седам – облигација Француских железница Париз – Орлеан 3% старих, свака од по 500 фр. фр. у номиналној вредности. 28./ 180 – сто осамдесет – облигација Француских железница П.Л.М., 3% старог вучења, свака од по 500 фр. фр. номиналне вредности. 29./ 137 – сто тридесет и седам – облигација Северних француских железница, 3% старих, свака од по 500 фр. фр. номиналне вредности. 30./ 191 – сто деведесет и једна – облигација Јужних француских железница, 3% старих, свака од по 500 фр. фр. номиналне вредности. 31./ 149 – сто четрдесет и девет – облигација Западних француских железница, 3% старих, свака од по 500 фр. фр. номиналне вредности. 32./ 40 – четрдесет – облигација Града Париза, 5% 1928 год., свака од по 1000 фр. фр. номиналне вредности. 33./ 197 – сто деведесет и седам – обичних акција Друштва борских рудника, свака од по 100 фр. фр. у номиналној вредности. 34./ 110 – сто десет – акција Египатског кредитног друштва, свака од по 500 фр. фр. номиналне вредности. 35./ 1333 – хиљаду тристотине тридесет и три акције друштва за фосфат „de Djebel M’ Dilla“ „А“ обичних свака од по 100 фр. фр. у номиналној вредности. 36./ Монополске обвезнице 4% Краљевине Србије од 1895 год. у номиналној вредности 190.500 фр. фр. 37./ Југословенски фундиг обвезнице 5% од 1933 год. у номиналној вредности 19.050 фр. фр. 38./ У готовом новцу 45.630,32 фр. фр. и 2.171 енглеских фунти, 14 шилинга и 7 пенза. б./ Остала покретност 39./ Немештај по одајама Краљевског дворца на Дедињу, у вили и сељачкој кући на Опленцу, у дворцу „Лесковац“ у Црнојевића Ријеци, срез Цетиње, у дворцу на Бохињу, срез Радовљица, у ловачком дворцу „Петровчић“ /Добановачки забран/, у ловачком дворцу Хан-Пјесак, срез Власеница, и у Камничкој Бистрици, срез Камник, Аутомобилски парк, ергела, пољопривредне справе, стока, производи и справе за неговање цвећа и поврћа. Сва ова покретност уведена је у инвентар и спискове Управе Двора.

Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

177

Б./ ИМОВИНА КОЈА ЈЕ ОД ДРЖАВЕ И САМОУПРАВНИХ ТЕЛА ДАТА БЛАЖЕНОПОЧИВШЕМ КРАЉУ АЛЕКСАНДРУ I УЈЕДИНИТЕЉУ НА УЖИВАЊЕ И УПОТРЕБУ КАО ВЛАДАОЦУ И НОСИОЦУ КРАЉЕВСКЕ ВЛАСТИ. I./ 1./ Непокретно имање у Загребу у Височкој ул. бр. 22 и Месничкој бр. 23, уписано у земљишнокњижном улошку бр. 6 К.О. града Загреба, које се састоји: Кћ. бр. 400 са 567м². и Kћ. бр. 401 са 7712м², и у улици Високој бр. 15 уписано у земљишнокњижном улошку бр. 371 К.О. града Загреба, које се састоји од куће бр. 395 са 415м². и бр. 394 са 232м²., са свима зградама на том непокретном имању изграђеним. Ово имање уступљено је Блаженопочившем Краљу Александру I Ујединитељу на уживање и употребу одлуком Заступништва Слободног и Краљ. града Загреба на изванредној скупштини одржаној 13 октобра 1930 год. по чл. 582 с тим да трошкове издржавања зграде и перивоја сноси Општина града Загреба. 2./ Непокретно имање у Сарајеву у Махали С.XVIII Цами – Атик, које се састоји из куће са кућиштем и двориштем /Конак/ у ул. Пашићевој са цвјетњаком и празним плацем, које је уписано у грунтовном улошку бр. 40 честице бр. 6,8 и 154 у површини 3774 и 1231м². Ово имање води се по земљишним књигама као својина Државног Ерара Краљевине Југославије, уступљено је на уживање и употребу Блаженопочившем Краљу по одлуци Министарског Савета од 1924 год. 3./ Дворац са дворском баштом у Дубровнику, које је имање по земљишним књигама Среског суда у Дубровнику, земљишнокњижни уложак бр. 82, катастарске општине у Дубровнику укњижено као својина Ерара Краљевине Југославије. Овај дворац уступљен је 31 марта 1923 год. Блаженопочившем Витешком Краљу Александру I Ујединитељу на уживање и употребу. II. ПРАВА ЛОВИШТА. 4./ По правилнику о уређењу ловишта на државном добру „Беље“, који је правилник издало Министарство Финансија у Београду 1 септембра 1930 год. бр. 28292, засновано је право лова у корист Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља на ловишту државног добра „Беље“, које спада на територији шумске управе Тиквеш, осим дела шуме Сигет, као и на деловима Сарвашхат и Биковац, шумска управа Змајевац. По том правилнику право лова има Његово Величанство Краљ, Чланови Краљевског Дома и Гости позвани од стране Његовог Величанства Краља. 5./ По одлуци заступништва имовине општине Сремска Митровица постоји право ловишта и коришћења ловачког дворца „Петровчић“ /Добановачки забран/ у корист Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља. Ово ловиште обухвата Добановички забран, Јаковачки кључ, Бечменски кључ и Тврднаву, Бојчин, Лознац, Обедску бару, са заштитним појасом, који обухвата терене: Грабовина, Кадионица и Матијевица. У ловачком дворцу на овом ловишту инвентар истог власништво је Блаженопочившег Краља и тај инвентар је пописан у овом списку под „А“, редни број 39. В./ ЛОВИШТА, КОЈА ЈЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР I УЗЕО ПОД ЗАКУП РАДИ УЖИВАЊА. 1./ По ловачкој закупној погодби од 5 фебруара 1931 год., која је одобрена решењем Министарства Шума и рудника Каб. бр. 456 од 16 фебруара 1931 год. и одлуком Господина Председника Министарског Савета Бр. 681 од 27 фебруара 1931 год., која је погодна склопљена између Мешчанске Корпорације у Камнику и Министарства Шума, засновано је у корист Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља право закупа ловишта на подручју Мешчанске Корпорације у Камничкој Бистрици, катастарске општине Жупања, срез Жупања-њиве, срез Камник, које се састоји из земљишних парцела према приложеној уз погодби скици, у укупној површини око 5.950ха. са правом 178

Александар Маринковић

закупа на десет година: од 1 фебруара 1931 год. до 31 јануара 1941 год. са летњом закупном ценом у 25.000 дин. На овом ловишту Блаженопочивши Краљ из Својих средстава подигао је ловачки дворац, који је пописан у овом списку под ред. бр. 20 одељак „А“. По погодби од априла 1934 год. склопљеној између начелника господарског одбора села Загорице, срез Камник и управе Дирекције дворских ловишта, засновано је право лова у корист Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља на ловачком терену зв. Велика Планина са роком трајања закупа од 1 јануара 1934 год. до 31 децембра 1937 год. уз закупну цену од 4000 дин. годишње. 2./ По ловачкој закупној погодби склопљеној 1 септембра 1933 год. у Љубљани између дирекције шума у Љубљани у име Крањског верског заклада на основу одлуке Министарства шума и рудника бр. 4037/33 и Управе Двора засновано је право закупа у корист Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља на ловиштима у Крми и ловишта Врх са осталим парцелама на подручју шумске Управе на Бледу, према долини Радовини, на друму Радивина – Крма, као и ловишта Јербиковец на подручју шумске управе у Крајњској Гори на парцелама: бр. 752/2, 726/2, 642/1 и 642/2, катастарске општине Вишелница, бр. 941/1, 939, 938/1, катастарске општине Сп. Горје и бр. 1532/175 катастарске општине Довје, 727/3 катастарске општине Вишелница, бр. 1976, 1977 и 1978 – Довје – укупна површина по катастарском премеру износи 414ха. са закупном ценом 6.500 динара годишње, а са роком трајања закупа од 1 августа 1932 год. до 31 јула 1942 год. Према писмену Ивана Зупана, као пуномоћника Адолфа Вестна, из Цеља, пренето је право закупа ловишта у корист Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља на ловишта Стара Фужина зв. Тошч, Средња Вас, планина Коњшчо и ловиште Средња Вас зв. Ст. Дорје, а које је право ловишта Адолф Вестон из Цеља уживао према закупним уговорима са Содјем Јожефом, из Бохињске Средње Васи, као закупником општинског ловишта „Бохињска Средња Вас“ и са власницима заједница Стара Фужина, као власником самовласног ловишта Тошч и Аграрном Скужношћу Средња Вас у Бохињу, као власником ловишта Коњшца. Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

179

3./ Ради проширења ловишта, које је уписано у одељку „Б“ под редним бројем 7 овога списка пописа, узето је под закуп у корист Блаженопочившег Краља и следећа ловишта: По уговору од 1 јула 1934 год. са општинском управом у „Петровчићу“, који је одобрен од начелника среза у Земуну под бр. 19.365/34 општинско ловиште „Петровчић“ за год. закупнину од 3.000 динара; по уговору од 13 јула 1934 год. са општинском управом Деч, који је одобрен од истог среског начелника под бр. 19.366/34 општ. ловиште зв. Деч за годишњу закупнину од 5.011 динара; по уговору од 10 јула 1934 год. са општ. управом Ашања, који је одобрен од истог среског начелника под бр. 19.493/34 општ.ловиште Ашања за годишњу закупну цену од 3.130 динара; по уговору од 1 јула 1934 год. са општ.управом Сурчин, који је одобрен од истог начелника бр. 19.931/34 општ.ловиште Сурчин са закупнином од 500 дин. годишње; по уговору од 1 јула 1934 год. са општ. управом Бечмен, који је одобрен од истог начелника под бр. 21.427/34 општинско ловиште Бечмен, са закупнином од 2.405 динара годишње; по уговору од 1 јула 1934 год. са општинском управом у Купинову, који је одобрен од истог начелника под бр. 20.008/34 општинског ловишта Купиново са закупнином 2.300 динара годишње; по уговору од 1 јула 1934 год. са општинском управом у Прогору, који је одобрен од истог начелника среза под бр. 21.151/34 општинско ловиште Прогор, са закупнином од 3.000 динара годишње; по уговору од 1 јула 1934 год. са општинском управом у Бољевцима, који је одобрен од истог начелника среза под бр. 19.628/34 општ.ловиште Бољевци, са закупнином од 5.000 дин. годишње; и по уговору од 7 августа 1934 год. са општинском управом у Јакову, који је одобрен од истог начелника среза под бр. 22.086/34 општинско ловиште Јаково, са закупнином од 1.500 динара годишње. Рок закупа по свима уговорима траје од 1 августа 1934 год. до 31 јула 1949 год. Г./ ЗАДУЖБИНЕ, КОЈЕ ЈЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР I УЈЕДИНИТЕЉ ЗАСНОВАО ЗА СВОГА ЖИВОТА. 1./ Према Својеручном акту, писаном у Београду на Св. Саву 1926 год., који је упућен Господину Ректору Универзитета у Београду, Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ у бризи о добрим и сиромашним ђацима из свију крајева на Београдском Универзитету, подигао је из Својих средстава на непокретном имању у Београду у ул. Краља Александра бр. 75 вишеспратну зграду за становање студената Београдског Универзитета, под именом „Студентски Дом, Задужбина Краља Александра I“. Ово је имање у површини 31ар, 30,90м²., а и сада се води као својина Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља према земљишнокњижном улошку бр. 1573, као парцела бр. 2797, катастарске општине Београд 2. 2./ Према повељи од 5 јула 1931 год. писаној у Престоном граду Београду, Блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ на свом непокретном имању у Београду у улици Миодрага Давидовића из Својих средстава подигао је вишеспратну зграду намењену младићима из свих крајева наше Отаџбине, ђацима Средњих школа, да се у њој спремају за службу народа. Ова зграда – дом носи назив: „Дом Краља Александра I за ученике средњих школа“. Непокретно имање на коме је овај Дом подигнут и сада се води као својина Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља, према земљишнокњижном улошку бр. 240 као парцела бр. 1156, катастарске општине Београд 6, а површина истог износи 1ха., 65 ари и 17,50м².

180

Александар Маринковић

Д./ ИМОВИНА ЗАДУЖБИНЕ СВ. ЂОРЂА НА ОПЛЕНЦУ, КОЈУ ЈЕ ЗАДУЖБИНУ ЗАСНОВАО БЛАЖЕНОПОЧИВШИ КРАЉ ПЕТАР I ВЕЛИКИ ОСЛОБОДИЛАЦ ПО ТЕСТАМЕНТУ, ОСНАЖЕНОМ РЕШЕЊЕМ СУДИЈЕ ЗА НЕСПОРНА ДЕЛА ПРВОСТЕПЕНОГ СУДА ЗА ГРАД БЕОГРАД ОД 28 НОВЕМБРА 1922 ГОД. М.БР.11201, А О КОЈОЈ СЕ ЗАДУЖБИНИ СТАРАО БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР I УЈЕДИНИТЕЉ. I./ НЕПОКРЕТНА ИМАЊА. 1./ Непокретно имање, двориште, виноград, њива и шума на Опленцу у атару Општине вароши Тополе, а које се мери и граничи: са истока до више граничара у дужини свега 2662,40м., са запада до бановинског и општинског пута 1776,10м., са севера до више граничара у дужини свега 766,30м., и са југа до општинског пута 140м. Двориште код касарне, гараже на Опленцу, у атару вароши Тополе, које се граничи и мери: са истока до улице вароши Тополе 76м., са запада до имања Божидара Гарашанина 89,80м., са севера до имања Матеје Павловића 38м. и са југа до имања Љубомира Швабића и Николаја Швабића 37,30м. Земљиште до водоводне централе на Опленцу у атару вароши Тополе, које се граничи и мери: са истока до имања Љубомира Јокића 76,60м., са запада до имања села Тополе 96,80м., са севера до имања општине села Тополе и општинског пута 108,60м., са југа до имања општине села Тополе 65,90м. На непокретном имању описаном у ставу првом под редни број 1 постоје ове грађевине: Вила Његовог Величанства Краља, вила Њ.В. Престолонаследника, мала електрична централа, гардиска касарна, кујна са магацином и становима, Задужбинска Црква Св. Ђорђа, свештеничка кућа, виноградарева кућа и магацин; на непокретностима описаним у ставу другом истог редног броја постоје грађевине и то: штала и гаража; а на парцели описаној у ставу трећем истог редног броја налазе се грађевине водоводне и електричне централе. Целокупно пописано напред наведено непокретно имање заједно са грађевинама искључива је својина Задужбине „Св. Ђорђа, Њ.В. Краља Петра I на Опленцу“, а по тапији потврђеној код Првостепеног суда у Аранђеловцу 3 марта 1931 год. бр. 3561 Књ. тапија бр. 228. 2./ Непокретно имање у месту зв. Камењак на Опленцу, у атару општине вароши Тополе, која се граничи и мери: од истока до задужбинског имања 7,80м., од запада до службеног пута 9,70м., од југа до задужбинског имања 162,40м., и од севера до имања Госића Милутина у два прелома, први 35,10м., а други прелом 14,90м., свега 50м., од севера до имања Богићевића Ђуре 120,20м. Ово имање уписато је у копију кат. плана као парцела бр. 295, а износи површину од 18 ари и 84м². Према тапији потврђеној код Среског суда у Тополи 2 фебруара 1935 год. бр. 156 Ј-1/35, ово имање својина је Задужбине Св. Ђорђа Њ.В. Краља Петра I на Опленцу. 3./ Земљиште зв. код Гробља у атару вароши Тополе, које мери и граничи: од истока до имања Задужбине Њ.В. Краља Петра I на Опленцу 62м., од запада до гробља вароши Тополе 57,20м., од југа до имања Задужбине 26,50м. Овај плац је уведен у кат. план као парцела бр. 213/2, а у површини износи 7 ари и 15м². Према тапији потврђеној код Среског суда у Тополи 13 јануара 1934 год. бр.14 Б-1/34, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 4./ Земљиште зв. Њива на Опленцу, атара општине вароши Тополе, које се граничи и мери: од истока до имања Задужбине на Опленцу 53м., од запада до службеног пута за имање Благојевића Младена 38,50м., од севера до имања Благојевића Младена 27,05м., и од југа до општинског пута 37,70м. Ово имање уведено је у копију кат. плана као парцела бр. 211, а површина ове парцеле је 13 ари, 86м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи 15 октобра 1934 год. бр. 641 Н-45/34, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

181

5./ Земља зв. Камењак у Опленцу, у атару општине вароши Тополе, које мери и граничи: од истока до имања Задужбине на Опленцу 34,80м., од запада до имања Чврковића Хранислава 44,80м., од југа до имања општине вароши Топола 17,70м., од севера до имања Задужбине на Опленцу 18,70м. Ово имање уписато је у препису кат. плана као парцела бр. 290/10, а површина истог износи 6 ари, 43м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи 20 септембра 1934 год. бр. 594 Б.12/34, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 6./ Пашњак – Камењак зв. у Опленцу, атара општине вароши Тополе, који мери и граничи: од истока до имања Богићевића Николе у три прелома свега 79,10 м., од запада до имања Госића Милутина 101,30м., од југа до имања општине вароши Тополе 65,20м., и од севера до општинског пута 79,60м., и од севера до општинског пута 79,60м. Ово имање уписато је у копију катастарског плана као парцела бр.184, а површина истог је 62 ара и 10м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи 31 децембра 1934 год. бр. 838 Б-26/34, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 7./ Земља зв. Камењак на Опленцу, у атару вароши Тополе, која се граничи и мери: од истока до имања Драгиње, жене Хранислава Чврковића 50,50м., од запада до имања Богићевића Николе 59м., од југа до имања општине Тополе 13,30м., и од севера до пута 13 м. Ово имање уведено је у копију кат. плана као парцела бр. 292, а површине истог је 6 ари и 2м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи 31 децембра 1934 год. бр. 840 Б-27/34, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 8./ Пашњак зв. Камењак на Опленцу, у атару вароши Тополе, који граничи и мери: од истока до имања масе Богићевића Гаврила 33м., од запада до имања Богићевића Ђуре 64,40м., од југа до имања масе Богићевића Тихомира 10,30м., и од севера до општинског пута 11,70м. Ово имање уписато је у копију кат. плана као парцела бр. 293, а површина истог је 2 ара и 81м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи од 2 фебруара 1935 год. бр. 473 Б-5/35, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 9./ Камењак зв. „у Опленцу“, у атару вароши Тополе, који граничи и мери: од истока до имања Задужбине 26м., од запада до имања Богићевића Николе 31,40м., од југа до имања општине вароши Тополе 10,10м., и од севера до имања Богићевића Николе 10,30м. Ово имање је уписато у копију катастарског плана као парцела бр. 294, а површина истог износи 3 ара и 41м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи 15 фебруара 1935 год. бр. 645 Б-14/35, својина је Задужбине Св. Ђорђе на Опленцу. 10./ Пашњак на Опленцу, атара вароши Тополе, који граничи и мери: од истока до имања Богићевића Ђуре 101,30м., од запада до имања Лукића Митра 141м., од југа до општинског имања у два прелома свега 49,90м., и од севера до пута 58,50м. Ово имање уведено је у копију кат. плана као парцела бр. 183, а површина истог износи 56 ари и 96м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи од 15 фебруара 1935 год. бр. 588 Г-2/35, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. 11./ Земља зв. Камењак у Опленцу, атара вароши Тополе, која граничи и мери: од истока до имања Богићевића Илије 45,20м., од запада до имања масе Богићевића Гаврила 50,50м., од југа до имања општине вароши Тополе 11,10м. и од севера до имања Поповића Милутина 10м. Ово имање уписато је у копији кат. плана као парцела бр. 291, а површина истог износи 4 ара и 82м². Према тапији, потврђеној код Среског суда у Тополи од 1 фебруара 1935 год. бр. 157 Ч-1/35, ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу. Целокупно ово имање од редног броја 1-11 закључно уписато је у ново основане земљишне књиге код Среског суда у Тополи, као својина Задужбине Св. Ђорђа Краља Петра I на Опленцу и то у земљишнокњижном улошку бр. 1 кат. општине Топола као парцеле бр. 286/1, 215, 287/2, 216, 217, 218, 278, 279, 280, 281, 282, 283, 284 , 285/1, 286/2, 287/1, 285/2, 288, 289, 296, 307, 308, 309, 310, 313, 212, 77, 473, 213/2, 211/2, 290, 295, 294, 293, 291, 183, 184, 292, 312, 73 и 484/2. 12./ Непокретно имање – виноград, детелиште и њива са пашњаком у атару села Божурње, у срезу опленачком, која се граничи и мери: источно до више граничара свега 2.483,30м., западно до задужбинског винограда и винограда Стевановића Љубисава у 14 праваца свега 999,90м., северно до више граничара свега 408м., јужно до задужбинског имања 151,30м. 182

Александар Маринковић

Њива и виноград у атару села Божурње, у срезу опленачком, која се граничи и мери: источно до општинског пута по кривинама 256м., западно до задужбинског имања 174,40м., северно до више граничара 524,10м., јужно до службеног пута и више граничара 1.407,60м. Њива у Опленцу, у атару села Божурње, у срезу опленачком, које се граничи и мери: источно до општинског пута 22м., западно до Владимира, Чедомира и Петра Стевановића 20,98м., северно до њиве Љубисава Стевановића 98,50м., јужно до винограда Михаила Стевановића 88,50м. Њива са виноградом у Опленцу, у атару села Божурње у срезу опленачком, која се граничи и мери: источно до њиве Животе Павловића 14,40м., западно до задужбинског имања 91,30м., северно до више граничара 326,10м., јужно до њиве Уроша Павловића и забрана Петра Швабића у три правца свега 293,50м. Њива са виноградом и забраном у атару села Божурње у срезу опленачком, која се граничи и мери: источно до општинског пута 92м., западно до задужбинског имања 252,20м., северно до забрана Петра и Милоја Швабића у три правца и до службеног пута свега 587,10м., јужно до општинског пута у два правца и осталих граничара свега 742,20м. Њива са виноградом у атару села Божурње у срезу опленачком, која се граничи и мери: источно до општинског пута 26,50м., западно до задужбинског имања 16,80м., северно до њиве Јовановића Радисава и винограда Димитријевића Благоја и до њиве Павловића Ђурђа 304,90м., јужно до винограда Јовановића М. Радована у два правца и до винограда Павловића Милована у трећем правцу свега 278м. Виноград у Опленцу, у атару села Божурње у срезу опленачком, који се граничи и мери: источно до општинског пута 16,70м., западно до винограда Милисава Швабића 16м., северно до винограда Боже Павловића 100м. и јужно до винограда Милисава и Гаврила Швабића 196,60м. Њива у Опленцу, у атару села Божурње, среза опленачког, која се граничи и мери: источно до државног пута 30,90м., западно до општинског пута 28,50м., северно до њиве Милоша Живојиновића и Андрије Ђорђевића 151,20м. и јужно до њиве Андрије Ђорђевића 165,40м. На овом комплексу имања постоји стални задужбински пут са државног пута преко парцела описаних у ставу 8,1 и 2 ред. бр. 12 у ширини 10 метара. Овај пут преко парцеле описане у ставу 1 ред. бр. 12 сече кроз имања граничара и то: њиве масе пок. Ђурђа Вујичића, винограда Јована и Томе Вујичића, винограда Јована Јовановића, Љубисава Стевановића, Чедомира и Владимира Стевановића. На овом имању и на парцели описаној у ставу 1 ред. бр. 12 постоји службеност пута са општинског пута до винограда Љубисава Стевановића у потребној ширини. На парцели, описаној у ставу 5 ред. бр. 12 постоји парцела, која је својина Радисава Јовановића, земљ. из Божурње, а која је у површини 007 ари, а која је окружена са свију страна задужбинским имањем. Све ове пописане парцеле својина су Задужбине Св. Ђорђа Њ.В. Краља Петра I на Опленцу, а према тапији потврђеној код Првостепеног суда у Аранђеловцу 3 марта 1931 год. бр. 3562 3-29 Књига тапија бр. 229. 13./ Виноград у Опленцу, у атару села Божурње, у срезу опленачком, који се граничи и мери: од истока до сеоског – општинског пута 14,50м., од запада до задужбинског имања – винограда 17м., од севера до задужбинског имања – њиве у пет праваца 139,95м., и од југа до задужбинског винограда 142м. Ово је имање својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу према тапији потврђеној код Среског суда у Тополи 31 децембра 1932 год. бр. 6821 Ж-53/32. 14./ Непокретно имање у месту зв. Опленац, у атару села Божурње, у срезу опленачком, које се граничи и мери: од истока до сеоског пута 39,30м., од запада до имања Миленка Вујичића 40,65м., од севера до сеоског пута 29,50м., и од југа до имања Данила Вујичића 32,50м. Ово имање је својина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу према тапији потврђеној код Среског суда у Тополи од 18 јуна 1931 год. бр. 2963. Целокупно ово имање описано у редном броју 12, 13 и 14 уписано је у ново основане земљишне књиге код Среског суда у Тополи као својина Задужбине Св. Ђорђа Краља Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

183

Петра I на Опленцу и то у земљишнокњижном улошку бр. 1, катастарске општине Божурња као парцела бр. 648, 104, 533, 594, 595, 596/1, 596/2, 597, 598, 599, 617, 618, 619, 620, 622, 623, 624, 625, 626, 627, 628, 629, 630, 634, 637, 644, 645, 646, 649, 650, 651, 652, 653, 654, 655, 656, 657, 658, 659, 660, 661, 665, 666, 670, 673, 679, 680, 681, 682, 683, 684, 686, 687, 688, 691, 693, 694, 695, 696, 697, 698, 701, 703, 707, 716, 717, 718, 724, 725, 730/2, 731, 732, 734, 735, 736, 737, 743, 744, 745, 751, 752, 763, 3370, 7415, 638, 723/1 и 690. II./ ПОКРЕТНОСТ. 15./ У задужбинској цркви Св. Ђорђа на Опленцу, свештеничкој кући на Опленцу, Дому задужбинске цркве Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу, подруму на Опленцу, касарнама и магацинима на Опленцу, згради код Главног улаза /жанд. страже/ у малој Електричној Централи на Опленцу, Електроводоводној централи на Опленцу, у коњишницама, и оделењима за стоку и живину на Опленцу – постоји разна задужбинска покретност, која је потребна за задужбинску цркву и уживање Њ.В. Краља и Чланова Краљевске Куће, као и разне пољопривредне справе потребне за одржавање задужбинског имања, постројења за електричну и водоводну централу, као и живи мал, која се сва покретност води по инвентарима Дирекције Задужбинског имања Краља Петра I на Опленцу. Ђ./ ИМОВИНА, КОЈУ ЈЕ БЛАЖЕНОПОЧИВШИ ВИТЕШКИ КРАЉ АЛЕКСАНДАР I УЈЕДИНИТЕЉ ИЗ СВОЈИХ СРЕДСТАВА ЗА СВОГ ЖИВОТА ПРИБАВИО ЗА СВОЈУ МАЛОЛЕТНУ ДЕЦУ. I./ НА ИМЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ПЕТРА II. 1./ 500 – пет стотина – акција Народне Банке Краљевине Југославије, које гласе на име Његовог Величанства Краља Петра II у номиналној вредности свака од по 3000 дин. II. НА ИМЕ ЊЕГОВОГ КРАЉЕВСКОГ ВИСОЧАНСТВА МАЛОЛЕТНОГ КРАЉЕВИЋА ТОМИСЛАВА. 2./ Кућа к. бр. 1 у Шеноиној ул. у Београду са кућиштем, једном зградом, двориштем и воћњаком, у површини 63 ари и 62м²., које је имање по земљишним књигама код Среског суда за град Београд уписано у земљишнокњижном улошку бр. 571, парцела бр. 268, катастарске општине Београд 7, као својина Његовог Краљевског Височанства Краљевића Томислава. 3./ Виноград „поред куће“ у Београду у површини 26 ари, 90,60м²., који је по земљишним књигама код Среског суда за град Београд уписан у земљишнокњижном улошку бр. 571, парцела бр. 267, катастарске општине Београд 7, као својина Његовог Краљевског Височанства Краљевића Томислава. 4./ Пољско непокретно имање, које се налази у атарима општине Прждевске и Демир Капије у срезу Неготинском /вард./, које је описано у тапијама потврђеним код Првостепеног суда у Кавадару бр. 8791, 8792, 8795, 8796 од 29 септембра 1930 год., бр. 10195 од 4 новембра 1930 год., бр. 15277 од 18 новембра 1933 год., које тапије гласе на Његово Краљевско Височанство Краљевића Томислава. На овом имању постоје зграде за становање, зграде потребне за пољопривредно газдинство, пољопривредне справе, виноградарско-воћарски алат, баштенске справе, алата ковачко-тишлерске радионице, млекарски прибор, запрежни и коњски прибор, кухињско посуђе, стока, коњи, приплодна грла, говеда, свиње, овце, ћурке, кокошке и пловке, која се имовина води по инвентарима Управе пољопривредног добра Демир Капија. 5./ Сто акција Народне банке Краљевине Југославије, које гласе на име Његовог Краљевског Височанства Краљевића Томислава, у номиналној вредности свака од по 3000 дин. Целокупна пописана непокретност Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, означена у тач. I под А./ овог реферата, преставља вредност на дан смрти по процени вештака суму у 95.448.605 дин. 184

Александар Маринковић

У масу Блаженопочившег Краља као својина Блаженопочившег Краља, по решењима Министарства Шума и рудника Р. бр. 93/35, Р. бр. 94/35, Р. бр. 1665/35 и одговарајућим пресудама Државног Савета Бр.12245/35, Бр.12246/35, Бр.12247/35 и решењима Државног Савета Бр. 14699/37, Бр. 14700/37, Бр. 14701/37, као и решењима Мин. Шума и рудника Р. Бр.1651/36, унета су рударска права и рударски терени заједно са свима објектима и инвестицијама, - и о овој имовини Блаженопочившег Краља код суда се води по заседном судском предмету оставински поступак. Блаженопочивши Краљ није оставио тестаменат. Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ оставио је Својеручно писмено, писано на Бледу 5 јануара 1934 год., којим је за приватно имање малолетне Своје деце одредио за старатеља Њ.Кр. Височанство Кнеза Намесника Павла. Поред Својеручног писмена Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ оставио је и брачни уговор, закључен у Београду 7 јуна 1922 год. Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле поднео је суду Својеручно писмено Блаженопочившег Краља од 5 јануара 1934 год. и брачни уговор закључен између Блаженопочившег Краља и Њеног Величанства Краљице Марије у Београду од 7 јуна 1922 год. Приликом подношења ових исправа Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле изволео је изјавити: Да се прима старатељства и као старалац за Малолетну Децу Блаженопочившег Краља Александра I: Његово Величанство Краља Петра II, Његово Краљевско Височанство Краљевића Томислава и Његово Краљевско Височанство Краљевића Андреју прима се наслеђа без пописа, и жели да се донесе распоредно решење о наслеђу заоставштине Блаженопочившег Краља Александра I и њиме огласе за наследнике Његова Малолетна деца: Његово Величанство Краљ Петар II, Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав и Његово Краљевско Височанство Краљевић Андреј, имајући у виду и обавезе за наследнике које проистичу из брачног уговора између Краља Александра I и Краљице Марије, закљученог у Београду 7 јуна 1922 год. У изјави Старалац – Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле благоволео је приметити, да су имања од којих тапије гласе на име Његовог Краљевског Височанства Краљевића Томислава купљена новцем Његовог Величанства Краља Александра I, јер у времену куповине Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав имао је свега две године старости и никаквих сопствених средстава. Њено Величанство Краљица Марија пред судом изволела је изјавити: Да жели да се Њена права одреде по закону и прописима брачног уговора, и утврде распоредним решењем о наслеђу. Њено Величанство Краљица Марија и Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле накнадно су изволели изјавити: да су сагласни да величина удовичког уживања, заснованог у корист Њеног Величанства Краљице Марије по чл. VIII брачног уговора, износи 6.000.000 дин. годишње. Г. Вељко П. Петровић, адвокат из Београда, пуномоћник Стараоца Масе, изјавио је следеће: Да је Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ, према Својеручном писмену, писаном у Београду на Светога Саву 1926 год., које је упућено г. Ректору, чији је препис приложен, бринући се за добра а сиромашне ђаке из свију наших крајева из Својих средстава подигао вишеспратну зграду на непокретном имању у Београду у ул. Краља Александра бр. 75, коју је наменио за студенте Београдског Универзитета и још за живота Свог зграду предао Универзитету и јавности, тако да у том дому и данас станују студенти под условима како је предвиђено у правилнику Студенског дома Краља Александра I у Београду, који је правилник прописало Министарство Просвете 9 децембра 1932 год. П. бр. 49520. То непокретно имање на коме је подигнут Студентски дом по тапији, одн. по земљишним књигама, води се као власништво Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, али са том имовином оставински суд не може чинити распоред међу наследницима, са разлога, што се из поменутог Својеручног писмена Блаженопочившег Витешког Краља види, да је Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

185

Блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ то Своје непокретно имање наменио студентима Београдског Универзитета, заснивајући, на тај начин, још за Свог живота задужбину у просветне сврхе под именом: „Студентски дом, Задужбине Краља Александра I“ – §§ 1, 2 и 4 Закона о Задужбинама. Исто тако Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ за свога живота из Својих средстава на непокретном имању у Београду у ул. Миодрага Давидовића подигао је вишеспратну зграду намењену младићима из свих крајева наше отаџбине, ђацима средњих школа, да се у њој спремају за службу народу. И то имање и објекти на њему, за живота а и сада, води се као установа, коју је подигао и остварио Блаженопочивши Краљ, ма да све до смрти Његове није о томе имало и постојало задужбинско писмено, те би изгледало да судија и о овој имовини има да донесе распоредно решење о наслеђу, пошто тапије одн. по земљишним књигама власник те имовине је Блаженопочивши Краљ Александар I Ујединитељ. Међутим у погледу овог земљишта и свих зграда и инсталација и објеката на Топчидерском Брду у ул. Миодрага Даидовића, које носи назив: „Дом Краља Александра I за ученике Средњих школа“, - о целокупној тој имовини – нема потребе и не може се доносити решење о наслеђу, јер о свему томе постоји специјални закон од 20 новембра 1930 год., те та имовина има остати онако, како је у том специјалном закону наређено, јер је Блаженопочивши Краљ за Свог живота изразио вољу и намеру, шта и како да буде са Домом ученика средњих школа, те и о тој имовини суд треба да донесе наредбу и одредбу само онако, како је специјалним законом утврђено. На завршетку своје речи г. Петровић је изјавио: да обе ове установе: „Студентски Дом, Задужбина Краља Александра I“ и „Дом Краља Александра I за ученике средњих школа“, – имају карактер задужбинских установа и као такве су и конституисане Својеручним писменом Блаженопочившег Краља и законом, те се имају по извршности распоредног решења о наслеђу пренети по земљишним књигама у власништво поменутих задужбина. РАЗЛОЗИ СУДА: Предходно је судија нашао: да се расправа ове масе има водити по одредбама правила о поступању у неспорним делима. У важности је данас и нови Ванпарнични поступак, који је ступио на снагу 4 фебруара 1935 год., али се рад и расправа ове масе има водити по законским одредбама, које су важиле пре новог ванпарничног поступка у смислу §§ 1 и 47 Уводног закона за закон о судском ванпарничном поступку, пошто је Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ умро пре 4 фебруара 1935 год., те је и рад о расправи наслеђа отпочео, пре него што је ступио на снагу нови ванпарнични поступак. Поступајући тако, а по расмотрењу свих аката ове масе, оцени поднетих доказа и датих изјава, потписати судија налази: Поднетим изводом из књига за уписивање умрлих Цркве дворске, храма Св. Николаја за 1934 год. стр. књ. 2 тек. бр. 1, протоколом извештаја о смрти, поднетим од стране суда, изводима из књига за уписивање рођених исте цркве за 1923 год. стр. књ. 1 тек. бр. 1, за 1928 год. стр. књ. 3 тек. бр. 3, и за 1929 год. стр. књ. 5 тек. бр. 5, као и изводом из књига за уписивање венчаних исте цркве за 1922 год. стр. књ. 1 тек. бр. 1, као писменим јавним исправама по §§ 187 и 188 грађ. суд. пост. доказано је по закону: да је Његово Величанство Краљ Југославије Александар I на дан 9 октобра 1934 год. у 4 часа и 20 минута по подне у Марсељу /Француска/ изгубио живот приликом атентата на Његову личност и да је у времену смрти оставио Малолетне Синове: Његово Величанство Краља Петра II, Његово Краљевско Височанство Краљевића Томислава, Његово Краљевско Височанство Краљевића Андреју, као и Своју Удову Њено Величанство Краљицу Марију. Главним списком пописа, састављеним од стране овога суда у ом. чл. 77 неспорних правила као писменом јавном исправом по §§ 187 и 188 грађ. суд. пост. доказано је по закону да је Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ од имовине оставио и то: 186

Александар Маринковић

Своја приватна непокретна имања у Београду, на Цетињу, у Црнојевића Ријеци, срез цетињски, у Соко Бањи, на Бохињу, срез Радовљица, ловачки дворац у Камничкој Бистрици, срез Камник, готов новац и хартије од вредности у Београду код Управе Двора и у трезорима Морган Банке у Паризу, као и намештај по одајама Краљевског дворца на Дедињу, у вили и сељачкој кући на Опленцу, у дворцу „Лесковац“ у Црнојевића Ријеци, у дворцу на Бохињу, у ловачком дворцу Петровчић, у ловачком дворцу Хан Пијесак, срез власенички, у Камничкој Бистрици, срез Камник, аутомобилски парк, ергелу, пољопривредне справе, стоку, производе, справе за неговање цвећа и поврћа, која су непокретна, покретна имовина и примања ближе описана у реферату овог решења у одељку А./ под I и II од редног броја 1 до 39. Поред горње непокретне и покретне имовине, која је приватна својина Блаженопочившег Краља, Блаженопочивши Краљ оставио је и права ловишта, која је за Свог живота узео под закуп ради уживања. Та ловишта су такође ближе описана у реферату овог решења у одељку В./ од редног броја 1 до 3. У главни списак пописа унета је непокретна имовина, као и права ловишта, која је Блаженопочивши Краљ благоизволео примити и која Му је дата од Државе и Самоуправних тела на уживање и употребу као Владаоцу и Носиоцу Краљевске Власти, која је ближе описана у реферату овог решења у одељку Б./ под I и II од редног броја 1 до 5. Блаженопочивши Краљ за Свог живота указујући нарочиту пажњу на васпитавање и опремање средњошколске и универзитетске омладине засновао је задужбине и то: „Студентски дом, Задужбину Краља Александра I“ и „Дом Краља Александра I за ученике средњих школа“, на тај начин, што је из Својих средстава подигао две вишеспратне зграде за становање студената и ђака средњих школа, која се имовина и сада по земљишним књигама води као својима Блаженопочившег Краља, а која је ближе описана у реферату овог решења у одељку Г./ од редног броја 1 до 2. Затим у главни списак пописа унета је непокретна и покретна имовина Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу, коју је задужбину засновао Блаженопочивши Краљ Петар I Велики Ослободилац у Свом тестаменту, оснаженим извршним решењем судије за неспорна дела Првостепеног суда за град Београд од 28 новембра 1922 год. М. бр. 11201, по коме је тестаменту Блаженопочивши Краљ Петар I наредио, да се Владајући Краљ свакад стара о тој задужбини, а остали Чланови Дома имају право по одобрењу Краљевом право уживања у тој задужбини. Та задужбинска имовина на Опленцу ближе је описана у одељку Д./ под I и II од редног броја 1 до 15 реферата овог решења. У главни списак пописа унета је и имовина, коју је Блаженопочивши Краљ из Својих средстава за Свога живота прибавио за Своју малолетну децу, која је такође ближе описана у реферату овог решења у одељку Ђ./ под I и II од редног броја 1 до 5. Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ у Својеручном акту писаном на Бледу 5 јануара 1934 год., није учинио распоред са Својом имовином на случај смрти, већ је тим актом Блаженопочивши Краљ у смислу Чл. 44 Устава и чл. 16 закона о старатељству, Својој малолетној деци само наименовао за Стараоца приватне имовине Свога брата од стрица Његово Краљевско Височанство Кнеза Намесника Павла. Исто тако ни у брачном уговору, закљученом 7 јуна 1922 год. у Београду, Блаженопочивши Краљ није учинио распоред наслеђа са Својом имовином на случај смрти, већ је само тим уговором регулисао удовички ужитак Њеног Величанства Краљице Марије, који се такође овим решењем има расправити. Следствено томе питање наслеђа имовине Блаженопочившег Краља има се расправити по законском реду наслеђивања - § 394 грађ. за. за Краљевину Србију, и по §§ 395, 396 и 397 грађ. зак. за Краљевину Србију приватну имовину Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља, која је ближе описана у одељку А./ под I и II од редног броја 1 до 39 реферата овог решења, како непокретну тако и покретну наслеђују на равне делове Синови Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља и то: Његово Величанство Краљ Петар II, Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав и Његово Краљевско Височанство Краљевић Андреја, те се Они овим решењем за Наследнике имају и огласити, с тим, да у случају деобе међу наследнициСудско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

187

ма поклони, које су добили за живота Његово Величанство Краљ Петар II и Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав од Свога оца Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља, који су поклони ближе описани у одељку Ђ./ под I и II реферата овог решења, а по § 500 грађ. зак. имају се узети у обзир и урачунати у Њихов наследнички део. Исто тако, наследницима Његовом Величанству Краљу Петру II, Његовом Краљевском Височанству Краљевићу Томиславу и Његовом Краљевском Височанству Краљевићу Андреју припада право, да заједнички на равне делове и даље уживају закупе ловишта, која су ближе описана у одељку В./ од редног броја 1 до 3 реферата овог решења. Њеном Величанству Краљици Марији као Удови Блаженопочившег Краља Александра I припада по §§ 412 и 413 грађ. зак. право удовичког уживања на целокупној приватној имовини Блаженопочившег Краља у обиму и границама како ти законски прописи наређују, али како овде између Високих Супружника постоји напред поменути брачни уговор од 7 јуна 1922 год., то у погледу Удове Краљеве Њеног Величанства Краљице Марије неће се применити §§ 412 и 413 грађ. зак., него ће по § 13 грађ. зак. важити оно, што је у том писмену вољом Супружника уговорено, па се то и овим решењем има утврдити. Блаженопочивши Краљ закључујући брачни уговор од 7 јуна 1922 год. и желећи да на тај начин утврди имовинска права Њеног Величанства Краљице Марије на случај Своје смрти примио је за Себе и Наследнике Своје Круне обавезе, да Њеном Величанству Краљици Марији обезбеди удовички ужитак и стан у Београду, који одговарају Њеном положају Краљице Југославије. По одредбама тог уговора /чл. 8./ Њеном Величанству Краљици Марији припада удовички ужитак у износу једне четвртине, као и стан снабдевен стварима, посуђем и превозним средствима како пристоји Краљици Југославије. Тај удовички ужитак по одредбама уговора има трајати за време живота удовиштва Њеног Величанства Краљице Марије, а престају у случају другог брака Њеног Величанства Краљице Марије или у случају, ако Њено Величанство Краљица Марија одлучи да станује ван Београда. Према томе давање удовичког уживања Њеном Величанству Краљици Марији у износу једне четвртине пада на терет Његовог Величанства Краља Петра II као Наследника Круне, а која четвртина по сагласним изјавама Њеног Величанства Краљице Марије и Његовог Височанства Кнеза Немесника Павла износи 6.000.000 дин. годишње, и исто тако на терет Његовог Величанства Краља Петра II пада и давање стана снабдевеног стварима, посуђем и превозним средствима, - §§ 412, 413, 759, 760 и 774 грађ. зак. за Краљевину Србију. Сем овог терета, који пада на Наследника Његово Величанство Краља Петра II, сви наследници одговорни су у сразмери према деловима које наслеђују за све појављене а доказане дугове Блаженопочившег Краља Александра I Ујединитеља, ако их буде било, како наслеђеном тако и Својом имовином, јер је Старалац Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле дао изјаву пред судом, да се наслеђа за Малолетне Наследнике прима без пописа §§ 484 – 488 грађ. зак. за Краљевину Србију. Изневши разлоге о наслеђу приватне имовине Блаженопочившег Краља и о удовичком ужитку Њеног Величанства Краљице Марије, потписати судија даље налази, да се овим решењем има утврдити, да Његовом Величанству Краљу Петру II као Владајућем Краљу и Носиоцу Краљевске Власти припада право уживања и употребе непокретне имовине и права ловишта, коју је имовину и права ловишта Блаженопочивши Витешки Краљ Александар I Ујединитељ од Државе и Самоуправних тела као Владалац добио на уживање. Исто тако у смислу тестамента Блаженопочившег Краља Петра I Великог Ослободиоца овим решењем има се утврдити, да Његовом Величанству Краљу Петру II, као Владајућем Краљу из Династије Карађорђевића припада право уживања са осталим Члановима Краљевског Дома, по Краљевој дозволи, задужбинске имовине Светог Ђорђа на Опленцу, с тим да је Његово Величанство Краљ Петар II у смислу тестаментарне наредбе као Владајући Краљ свакад дужан старати се о тој задужбини и са истом управљати као са посебном правном установом – задужбином. Најзад овим решењем има се утврдити да непокретна имовине Блаженопочившег Краља 188

Александар Маринковић

Александра I Ујединитеља ближе описана у одељку Г./ од редног броја 1 до 2, са којом је имовином Блаженопочивши Краљ засновао задужбине у просветне сврхе: „Студентски дом, Задужбина Краља Александра I“ и „Дом Краља Александра I за ученике средњих школа“, - и Својим писменим актом писаним на Св. Саву 1926 год. и Законом о употреби Главног школског фонда за подизање дома ученика средњих школа и наменио овим горњим задужбинама, - припада тим задужбинама, те по извршности овог решења у корист тих задужбина ова се имовина по земљишним књигама може и пренети, - §§ 1, 2 и 4 закон о задужбинама. О рударским правима и теренима, који су као имовина Блаженопочившег Краља унети у ову масу, води се по засебном предмету оставински поступак. Наследници: Његово Величанство Краљ Петар II, Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав и Његово Краљевско Височанство Краљевић Андреја не плаћају наследну таксу на вредност покретне имовине по чл. 5 тач. 1 Закона о таксама и тумачењу Министарства Финансија – оделење за порезе – Пов. бр. 788/38. Њено Величанство Краљица Марија Своје право удовичког ужитка доводи на основу брачног уговора склопљеног у Београду 7 јуна 1922 год. По тарифном броју 21 закона о таксама од 30 марта 1911 год., који је у времену закључења брачног уговора имао обавезну снагу, такса за преносе уживања покретних и непокретних ствари на случај смрти имала би се платити при самом постанку брачног уговора, али како је брачни уговор од 7 јуна 1922 год. склопљен без суделовања власти између пуномоћника Балженопочившег Краља и пуномоћника Њеног Величанства Краљице Марије, то по чл. 5 тач. 1 истог Закона о таксама такав уговор, као исправа издата од Чланова Владалачког Дома није подлегала плаћању таксе, те и сад Њено Величанство Краљица Марија таксу за удовички ужитак, који Јој припада по том брачном уговору, не плаћа. Наследници Његово Величанство Краљ Петар II, Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав и Његово Краљевско Височанство Краљевић Андреја плаћају наследну таксу само на вредност непокретне имовине, коју наслеђују. Вредност непокретне имовине, означена у одељку А./ под I од редног броја 1 до 20, износи по процени 95.448,605 дин. и сваки од Наследника добија део наслеђа у вредности 31.816.201 дин., на коју суму имају и платити наследну таксу рачунајући по 6 %, што за сваког од Наследника износи по 1.908.972 дин. – тач. 1 алинеја 11 таблице уз тар. бр. 23 Закона о таксама. По тар.бр. 133 Закона о таксама Наследници су одговорни за сву папирну таксу, колико по рачуну буде изнела и то на равне делове и солидарно. По извршности овог решења и наплати наследне и папирне таксе и по пунолетности Наследника предати Им делове наслеђене имовине на слободно руковање и располагање, а до Њиховог пунолетства наслеђени Њихови делови стајаће под старатељством Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника Павла и под надзором старатељског судије – чл. 114 и 116 неспорних правила. Са изложеног а на основу §§ 303-306 грађ. суд. пост., чл. 12, 19, 20, 114, 116 и 128 неспорних правила, § 5 Закона о установ. Среских и окружних судова, и Закона о таксама, Срески суд за град Београд овим РЕШЕЊЕМ: 1./ ОГЛАШАВА ЗА НАСЛЕДНИКЕ целокупне приватне непокретне и покретне имовине Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља, означене у одељку А./ под I и II од редног броја 1 до 39 реферата овог решења – Његове Малолетне Синове: Његово Величанство Краља Петра II, Његово Краљевско Височанство Краљевића Томислава и Његово Краљевско Височанство Краљевића Андреју на равне делове, по теретом плаћања свих појављених а доказаних дугова Блаженопочившег Краља, ако их буде било, за које су Наследници одговорни у сразмери према деловима које наслеђују, како наслеђеном тако и Својом имовином, јер се Старалац Његово Краљевско Височанство Кнез Намесник Павле примио наслеђа за Малолетне Наследнике без пописа, - с тим, да се у случају деобе Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

189

између Наследника поклони, које су добили Његово Величанство Краљ Петара II и његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав за живота свога оца Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља и који су означени у одељку Ђ./ под I и II реферата овог решења, имају урачунати у наследничке делове. 2./ Наследницима Његовом Величанству Краљу Петру II, Његовом Краљевском Височанству Краљевићу Томиславу и Његовом Краљевском Височанству Краљевићу Андреји припада право на равне делове да уживају закупе ловишта, означених у одељку В./ од редног броја 1 до 3 реферата овог решења. 3./ Њеном Величанству Краљици Марији на име Удовичког ужитка припада сума у 6.000.000 дин. годишње, као и стан снабдевен стварима, посуђем и превозним средствима како доликује Краљици Југославије. Терет давања овог ужитка пада на Његово Величанство Краља Петра II као наследника Круне Блаженопочившег Витешког Краља Александра I Ујединитеља и исти ужитак траје за време живота и удовиштва Њеног Величанства Краљице Марије, а престаје у случају ако Њено Величанство Краљица Марија ступи у други брак или се одлучи да станује ван Београда. 4./ Његовом Величанству Краљу Петру II као Владајућем Краљу и Носиоцу Краљевске Власти припада право употребе и уживања непокретне имовине и права ловишта, коју су имовину и права ловишта Држава и Самоуправна тела дали Блаженопочившем Краљу на уживање и употребу, а која је имовина означена у одељку Б./ под I и II од редног броја 1 до 5 реферата овог решења. 5./ Исто тако Његовом Величанству Краљу Петру II припада право уживања са осталим Члановима Краљевског Дома, по Краљевој дозволи, задужбинска имања Задужбине Св. Ђорђа на Опленцу, која је имовина означена у одељку Д./ под I и II од редног броја 1 до 15 реферата овог решења, а Његово Величанство Краљ Петар II као Владајући Краљ из Династије Карађорђевића има се увек старати и управљати са том Задужбином. 6./ Наследници Његово Величанство Краљ Петар II, Његово Краљевско Височанство Краљевић Томислав и Његово Краљевско Височанство Краљевић Андреја да плате на име наследне таксе сваки по 1.908.972 дин. и то у року од месец дана по извршности овог решења, као и солидарно судску и папирну таксу колико по рачуну буде изнела. 7./ О рударским правима и теренима донети посебно распоредно решење, када буде окончан у погледу ових права и терена по засебном судском предмету оставински поступак. 8./ По извршности овог решења и наплати наследне и папирне таксе и када Наследници постану пунолетни, наслеђену имовину и права ловишта предати Им на слободно руковање и располагање, а Његовом Величанству Краљу Петру II поред дела који наслеђује предати и осталу имовину, која Му припада по тач. 4 и 5 овог диспозитива на управу и уживање, а за сво време Њихове Малолетности Њихова имовина стајаће под старатељством Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника Павла.

190

Александар Маринковић

9./ Исто тако по извршности овог решења непокретна имовина, означена у одељку Г./ редни број 1 и 2 реферата овог решања, коју је имовину Блаженопочивши Краљ наменио задужбинама, може се пренети по земљишним књигама на задужбине и то: непокретно имање у Београду у ул. Краља Александра бр. 75 на „Студентски дом, Задужбину Краља Александра I“, а непокретно имање у ул. Миодрага Давидовића на „Дом Краља Александра I, за ученике средњих школа“. Решењем известити: Њено Величанство Краљицу Марију; Његово Краљевско Височанство Кнеза Намесника Павла као Стараоца масе; Управу Двора Његовог Величанства Краља; као и г. Вељка П. Петровића, адвоката из Београда, као пуномоћника Стараоца масе. Маса таксу плаћа. РЕШЕНО У СРЕСКОМ СУДУ ЗА ГРАД БЕОГРАД НА ДАН 27 ОКТОБРА 1938 ГОД.О.БР. 428/34 у БЕОГРАДУ. Записничар, суд. приправник, Судија, Петар Н. Крстић Миодраг Н. Чолаковић Ово је решење ИЗВРШНО. Решењем Министарског Савета од 4 марта 1939 год. Ст. Пов. М. С. бр. 152 целокупна ова заоставштина ослобођена је плаћања таксе из Т.бр. 23 закона о таксама - § 131 под II тач. 58 финансиског закона за 1939/40 год. а судска и папирна такса по Т.бр.133 зак. о таксама, у износу 434 дин. наплаћена је, на таксеном рачуну прилепљена и прописно поништена. 16 августа 1939 год. Судија, Београд. Миодраг Н. Чолаковић“

Судско решење о наслеђу имовине краља Александра I Карађорђевића

191

Aleksandar Dj. Marinkovic Summary COURT DECISION ON THE INHERITANCE OF THE PROPERTY BELONGING TO KING ALEXANDER I KARADJORDJEVIC During his rule (1921–1934), King Alexander I Karadjordjevic acquired significant assets consisting of a number of properties, cash and securities. According to the court decision on the inheritance of the property belonging to King Alexander enacted by the Belgrade District Court in 1938, the value of the monarch’s real estate was assessed at 95,448,605 dinars, which at the time amounted to 0.74% of the total government budget for the year 1939/1940. The most valuable property was the Royal Compound in Dedinje, Belgrade (the Royal Palace and the White Palace) assessed at 81,330,000 dinars. The court decision, however, did not address “mining rights” as a separate probate proceeding was conducted on this matter. The immovable and movable property of King Alexander was divided among his sons “share and share alike”: King Peter II (1923–1970), Prince Tomislav (1928–2000) and Prince Andrej (1929– 1990). Until their coming of age, the King’s first cousin, Prince Pavle Karadjordjevic, was in charge of the inheritance, as was the wish of the late monarch. The issue of “dower” referring to Queen Maria was regulated with the pre-marital agreement from 1922, according to which the issue “rested” on her son King Peter II as an heir to the throne.

Јасмина Дражовић Народног музеја Краљево

ДЕЧЈИ МАЈСКИ ЛИКОВНИ САЛОН

Апстракт: У овом раду приказан је развој Дечјег мајског ликовног салона, најстарије изложбене манифестације краљевачког музеја. Покренут седамдесетих година прошлог века, посвећен Дану младости, Салон успева да превазиђе социјалистичко наслеђе и да прерасте у квалитетан преглед дечјих ликовних радова. Сарадња Музеја са основним школама довела је до организовања бројних радионица у оквиру ове дечје манифестације. Кључне речи: музеј, пропагандно-педагошка делатност, дечји ликовни радови, теме, значај Салона, Збирка награђених радова Први историчар уметности у краљевачком музеју, Милорад Михаиловић,1 запослен је као кустос 1973. године. Овај даровити студент професора Војислава Ј. Ђурића, осим што је обављао послове у Уметничком одељењу, био је и зачетник пропагандно-педагошке делатности. Како би „сарадњу са основним школама учини конкретнијом и садржајнијом”2, на Михаиловићеву иницијативу, Народни музеј 1974. године покреће ДЕЧЈИ МАЈСКИ ЛИКОВНИ САЛОН3, посвећен Дану младости. Манифестација је замишљена тако да пружи преглед ликовног стваралаштва ученика са територије општине Краљево, али и могућност тим истим ученицима да широј публици покажу свој таленат, идеје и домете. Жеља оснивача била је да манифестација прерасте у редовну презентацију и постане традиционална смотра стваралаштва школске деце. Ова најстарија манифестација Народног музеја заправо је и једна од старијих у Србији – Народни музеј Вршац основао је 1959. године Ликовну манифестацију деце и омладине „Награда сликара Паје Јовановића”, Музеј примењене уметности 1964. године креће са редовним дечјим изложбама, а потом су уследили ликовни салони у Народном музеју у Краљеву 1974. и Београду („Ликовно пролеће”, 1976–2002). Као узор за конципирање правилника „Дечјег мајског салона” послужио је правилник „Дечјег октобарског салона примењене уметности” Музеја примењене уметности из Београда,4 уз незнатне измене (члан 1). Замисао утемељивача да ова смотра дечјег стваралаштва постане традиција Народног музеја, се остварила – у току су припреме за јубиларни 40. Салон. Дуготрајност манифестације потврда је њеног квалитета али и потребе за оваквим видом сарадње школа и Музеја. Такође, многи краљевачки уметници5 су своја прва излагања имали баш на Дечјем салону. Због обимности послова 1983. године основано је Пропагандно-педагошко одељење Народног музеја Краљево, а у периоду 2001–2002. године, захваљујући партнерској сарадњи Музеја и Данског савета, основан је Центар за

1 М. Михаиловић је у периоду од 1979. до 1995. године био директор Народног музеја Краљево. 2 Каталог I Дечјег мајског ликовног салона, Народни музеј Краљево, 1974, 3. 3 На основу чл. 21 и 27 Статута ОУРа Народног музеја, Збор радних људи ОУР-а Народног музеја у Краљеву, на својој седници од 17…1974. године, донео је правилник Дечјег мајског ликовног салона. 4 „Дечији салон требало је да… омогући продор савремених искустава и њихово прихватање и проверавање у школској пракси. Други мотив… је привлачење младе публике…” 5 Драган Пешић, Бобан Босић, Слободан Маринковић, Ненад Стефановић…

дечју комуникацију.6 У оквиру самог Салона приређивани су бројни скупови и разговори са ликовним педагозима, у циљу побољшања квалитета изложбе, али и разноврсне радионице за децу.7 Све то говори о труду и залагању кустоса да се ова манифестација не задржи у крутим оквирима традиције, већ да се даље развија и унапређује. У досијеу Музеја сачувана су, осим основне документације попут каталога, позивница и плаката, и циркуларна/спонзорска писма, у којима се позивају радне организације8 да финансијски помогну издавање каталога Салона и обезбеђивање фонда награда за учеснике; затим позиви школама на сарадњу и учешће на Салону, прикази о изложбама у новинама. Посебну пажњу привлачи писмо Самоуправној интересној заједници основног образовања општине Краљево, у којем се указује на чињеницу да се на претходним салонима (I и II) нису појавиле све школе „иако су редовно позиване, па Вас молимо да препоруком, или каквим другим погодним актом, утичете на школе и потпомогнете наша настојања да се на следећој смотри дечјег стваралаштва појаве све основне школе које Ваша заједница финансира”.9 На XXIII Салону (1996. године) долази до искорака у концепцији изложбе, тако што се осим равноправних награда (до десет), додељује и новоустановљена, главна награда Салона која носи име Милорада Михаиловића, рано преминулог дугогодишњег директора Народног музеја. Такође, изложба добија и свој заштитни знак који је дизајнирао Драган Пешић (Impres design).10 Од 1994. године, дакле од XXI Салона, побољшање квалитета огледа се и у томе што говоре на отварању држе истакнути краљевачки књижевници и песници за децу.11 Издвајамо део говора књижевника Горана Петровића на отварању XXI Салона: „Кућу, и поред све воље, не држе камен, опека, греде… Кућу држе бистри видици. Судећи по ширини и висини ових видика не морамо да страхујемо – имаћемо где да живимо, без обзира на плошност грађе. Захваљујем се младим неимарима и онима што су их подучавали, захваљујем се што нам ни ове године зидови нису криво срасли у невидину”, као и песму Гордане Миливојевић коју чине називи дечјих радова са XXII салона: „Може и овако: Шарено са тачком Црвено-сиво Помало симетрично Портрет друга За велики формат Може и овако: Како је Љубинка огребао мачак Добро, свашта Жврца Смех Може и овако: Пролеће Млади лук Човек у пољу Поток Језеро Дрво.”

6 Иницијатор Центра је Сузана Новчић, виши кустос Пропаганднопедагошког одељења и Збирке уметничких дела. 7 Највећи број радионица организован је са ђацима Основне школе „Вук Караџић”. 8 „Папирпромет”, „Нолит”, Просветно-педагошки завод Краљево… 9 Писмо из 1976. године. 10 Данас професор на Филолошкоуметничком факултету Универзитета у Крагујевцу. 11 Горан Петровић, Гордана Миливојевић, Милоје Радовић, Дејан Алексић.

Временом је мењан и развијан визуелни идентитет Салона, и читавог пропратног материјала – плаката, позивница, каталога… Такође, од 2001. године почиње да се формира и фото-документација изложбених поставки, на основу чега се може видети да су оне рађене у духу савремене музејске праксе. 194

Јасмина Дражовић

Код деце предшколског и школског узраста креативно изражавање је резултат прожимања ликовних уметности и игре, значајног елемента у процесу изграђивања личности. Кроз ликовно стварање деца испољавају своју индивидуалност, и управо из тог разлога је неопходан особен приступ и прихватање алтернативног света детета, без грубог смештања у калупе одраслих. Први ликовни покушаји детета често су неспретни али и пуни свежине и непосредности. Постепеним сазревањем, дакле у предшколском узрасту, почетна спонтаност се полако смањује; затим, у нижим разредима јавља се тежња деце ка „ликовно реалистичким представама својих схватања окружења”12, док је у вишим разредима приметно рационалније представљање међусобних односа појава и ствари. Ове развојне промене доводе до различитих последица, па тако, с једне стране, деца остављају за собом неспутано изражавање, док, на другој страни, долази до бољег истицања већ развијених способности и стицања конкретног знања. Чињеница да је ликовно стварање важно за психофизички развој деце огледа се у томе што она на тај начин „истражују и упознају околину, задовољавају радозналост, разрешавају поједине дилеме, учвршћују самопоуздање и љубав према креативности. Дакле, у игри и у вежбама стваралачког стрпљења, одигравају се процеси обликовања естетских осећања и уметничког укуса, изграђивање склада рационалног и емотивног, стимулисања мишљења и развоја интелигенције, значи, процеси широко схваћеног образовања и сазревања”.13 ТЕМАТИКА Када се теме на Салону посматрају хронолошки, може се уочити идеолошки утицај Секретеријата на директоре школа, као и на наставне планове и програме, нарочито 70-их година XX века. Када се погледају позивна писма школама из овог раздобља, види се, међутим, да је тема најчешће била слободна и да је наставницима остављана могућност да утичу на избор мотива код ученика, наравно у складу са наставним планом и програмом. При оцењивању радова највише су вредновани они у којима је до изражаја долазила самосталност и инвентивност у обради теме и у којима није било приметног учешћа одраслих. „Тежили смо оном поетском у дечјем стваралаштву… Истовремено, приликом селекције одбацили смо неке претенциозне радове – који утиском одударају од дечје личности, који личе као на неке тобожње студије и слично.”14 Ти претенциозни радови извођени су у крутим оквирима добро научених лекција, где се занатска техника ставља испред надахнућа, а репродуктивна умешност и спретност испред спонтаности. Оно што је заједничко радовима ових малих уметника јесте њихова отвореност ка примени разноврсних боја, материјала и техника, лакоћа преплитања стварности и снова, живота и бајке, маште и материје. Седамдесете Жеља је организатора да се и овом манифестацијом помогну настојања да се младе генерације уче и васпитавају на светлим традицијама наше Револуције и да се и њом ода дужна пошта жртвама за слободу и нову социјалистичку Југославију. На I Салону учестале су теме попут пролећа, мртве природе, цвећа, бродова у луци, смрти мајке Југовића, фабрика. Заступљене су све технике, од темпере преко линореза и таписерије до мозаика, колажа и акварела. С обзиром на то да је II Салон одржан 1975. године, када се прослављало 30 година од победе над фашизмом („па молимо наставнике ликовног образовања да ову тему уклопе у наставни Дечји мајски ликовни салон

195

12 Б. Лазић, „О дечјем ликовном стваралаштву”, у У свету уметности, у свету музеја, Народни музеј Ваљево, 2003. 13 Исто, 197. 14 Бобан Босић, Интервју поводом 25. Салона, Ибарске новости, 1998, 13.

Добросав Милосављевић, Аутопротрет, 1. салон

Мартиновић Гордана, Грчка ваза, 7. салон

програм и изврше избор радова само у оквиру ове теме”15), сасвим је логично да преовлађују следећи мотиви: партизани на одмарању, жртва фашизма, борба за слободу, диверзанти и др. Иако је на III Салону тема опет била слободна, занимљив је текст каталога који се може посматрати као карактеристика читаве ове деценије: „Све до стварања социјалистичких друштвених односа ликовна култура је била у крилу повлашћених класа. У социјализму она мора бити интегрисана у свакодневни живот и рад јер је то једини пут превазилажења њене досадашње класне ограничености.”16 Истоветни мотиви обележавају радове и на овом салону, па тако се јављају предео, пејзаж, село, цвеће, али и фабричке хале, омладина која гради пругу, мотив рађања Републике. Четврти Салон (1977. године) посвећен је прослављању два јубилеја – 85 година живота друга Тита и 40 година од његовог доласка на чело Комунистичке партије Југославије. Па ипак, ако се погледа каталог, не може се рећи да су само ти мотиви били заступљени на овом салону – жири је уврстио за излагање и оне радове који су се наметали ликовним квалитетима, иако нису одговарали тематским пропозицијама. Управо из тог разлога, подједнако су заступљени и радови на којима доминирају другачији мотиви (пејзаж, цвеће, предео итд). Пети и шести салон се по темама такође не разликују од претходних, иако је шести салон био посвећен Међународној години детета па је сходно томе у каталогу наведена порука друга Тита деци Југославије. Осамдесете

15 Позивно писмо школама, ЦСА: досије бр. 103. 16 Каталог III Дечјег мајског салона, 1976. год.

На VII и VIII Салону већ су нешто мање заступљени мотиви радних акција, штафете младости, Титовог портрета а на IX још мање. Будући да је X Салон био јубиларни, уз Салон је приређена и ретроспектива свих до тада награђених радова. На XI, XII и XIII Салону – тема је слободна, мотиви и технике су разноврсни и крећу се од ретко заступљених мотива из НОБ-а до разних студија природе. Иако је постојала препорука да XIV Салон буде посвећен Вуку Караџићу, она није била обавезујућа, тако да су се многа деца бавила другим темама. И наредни, XV Са196

Јасмина Дражовић

лон, није имао задату тему, док на XVI Салону, будући да је те године обележен јубилеј 600 година од боја на Косову, преовлађују мотиви везани за овај историјски догађај (Милош убија Мурата, мајка Југовића, кнез Лазар). Деведесете Упамтите данас имена ових боја. Она ће поново доћи, али са Академија и Галерија. Запамтите их добро, да се после не бисте постидели, ако вас она забораве. Од XVII до XXX салона (2004. год.) најчешћи су мотиви животиња, различити портрети, али и бројна апстрактна дела. Ови радови сведоче о богатом унутрашњем животу деце, о разноликости идеја, „о изузетно наглашеном сензибилитету дечје душе према свим манифестацијама света, чије појаве пропуштају кроз сопствени, животним искуством још неначети емотивни филтер, и … наглашавају често и сложене проблеме из света одраслих”.17 Јубиларни, XXV Салон (1998. године) последњи је који је одржан у Каменој сали Господар Васиног конака. Конак је 1999. године прешао у надлежност Епархије жичке, тако да се од 2000. године Салон организује у великој Галерији Народног музеја у новој згради. Потребно је истаћи и чињеницу да Салон није одржан 1999. године због НАТО бомбардовања. Народни музеј у Краљеву славио је 2000. године педесет година од оснивања, што је био повод да се на XXVI салону, осим пристиглих радова, изложе и одабрани радови са свих претходних салона. А од 2004. године… „Због значаја и обележавања јубилеја – 200 година Првог српског устанка, Стручно веће Музеја одлучило је да Салон и ликовне радове деце обележи ова значајна тема”18, тако да су на XXX Салону представљани Карађорђе, симболи државности, борба Срба за ослобођење. Године 2006. године обележено је 8 векова Манастира Жича, што је био повод да XXXII Салон буде тиме тематски одређен, а ради веће разноврсности предложене су следеће смернице: жички краљеви, жички портали, жички звоник, жички орнаменти. На XXXVI Салону прослављен је јубилеј 60 година од оснивања Народног музеја у Краљеву. Слоган је био „Деценију пуним шесту сведочећи о нашем месту”, а одабрани радови су посматрани као илустративна решења симбола и мотива града Краљева која се могу искористити у производњи најразличитијих сувенира. Другим речима, намера је била да се дечјом креативношћу представи својеврсна културна мапа симбола везаних за Краљево. Управо из тог разлога, награђени радови су публиковани у форми разгледница, чиме су потврђене и музеолошке тенденције о сарадњи музеја и туризма. Будући да је улога Музеја у савременом друштву промењена и да се нагласак ставља на вредност комуникације и интеракције, кустоси који осмишљавају Салон све више раде на томе да ова манифестација буде место учења, анимације и стварања вредносних система. Образовање кроз игру постаје све више заступљен метод, коме се приступа са доста промишљања и консултовања ванмузејских сарадника. Управо зато, краљевачки музеј обогаћује своје програмске активности у оквиру Педагошког одељења низом едукативно-креативних радионица под називом „Радионице-музејске школице”. Једна од њих била је и пратећа акција на XXXVI Салону, под називом „Понеси белу мајицу”, а обухватала је штампање награђених радова учесника, путем фолија пресликача, на мајице. „Ми смо могли и сами да одштапамо мајице и да их продајемо у сувенирници али тиме не бисмо ништа добили а и деца не би научила ништа…”19 Дакле, циљ и радионице и Салона био је да се анимирају млади, да се ствара нова публика, али и да се учесници Дечји мајски ликовни салон

197

17 Спонзорско писмо, Мирослав Стаменовић, 1974. 18 Текст каталога. 19 Надица Лишанин,„Мајски ликовни салон”, Градске новине, 2010,18.

Николић Бранислав Илустрација, 7. Салон Гавриловић Живан, Шарени петао, 10. Салон

20 „Циљ пројекта је да… свеобухватно, јасно и прихватљиво, представи историју феномена модерне идеје детињства у једној типичној српској микросредини. Пројекат је методолошки заснован на мултидисциплинарним историјско-друштвеним основама… Концепт подразумева представљање кључних феномена у уобличавању одрастања у приватном и јавном простору Краљева и његове природне околине….”, Каталог XXXVIII Салона, 2012. 21 Текст каталога XXXVIII Салона, 2012.

упознају са струком музејског радника, будући да су деца учествовала у комплетном стварању изложбе, од израде позивница до постављања експоната. Тема XXXVII Салона (2011. год.) била је зелена уметност. Концепт Салона обухватио је најразличитије облике ликовног и визуелног изражавања на тему еколошке угрожености наше планете. У позивном писму школама стоји да „децу од најранијег узраста треба уводити, упознавати и укључивати у систем активности које доприносе еколошком живљењу. Треба подстаћи потребу детета да свим чулима и сопственим радом доживи задовољство и радост због акција које чини и ефекта који постиже у еколошким активностима”. Актуелност еколошких питања заинтересовала је и уметност за област рециклаже, која подразумева коришћење старих и одбачених предмета у процесу стварања уметничког дела. Самим тим концепт овог Салона обухватио је најразличитије облике ликовног и визуелног изражавања – промотивни плакат, асамблаж, скулптуру, објекте. Деца су са истинским разумевањем овог проблема приступила изради радова, користећи пет-амбалаже, пластичне кесе, флаше, лименке, сијалице, па чак и електронски отпад, истрошене батерије и делове рачунарске опреме. Оплемењујући ове одбачене предмете, дајући им нову намену, а тиме и нов живот, деца су их трансформисала у шарене лептире, необичне роботе, елегантне балерине и свечане хаљине, учећи нас да је „ђубре неуспех маште”. Наредни, XXXVIII Салон био је део пројекта под називом „Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку”, који је Народни музеј Краљево спровео уз подршку Министарства културе РС.20 Идеја је била да Салон „има улогу прелиминарног истраживања савременог начина живота деце у циљу презентације детињства у XXI веку”.21На пристиглим радовима деце су, кроз разноврсне ликовне технике, представљени игре и играчке, спортови, друштвене мреже и игрице, места која их подсећају на детињство, портрети њима важних особа, ваншколске активности… Тематски оквир XXXIX Салона (2013. година) био је Ускрс, највећи хришћански празник. На радовима су приказани симболи који карактеришу овај велики празник. На основу разрађивања наставних програма али и музејских сазнања у раду са децом, дошло се до нових метода и техника које унапређују ликовно-педагошку праксу. Оно што је такође ново на салонима од 2000. јесу до тада некоришћене технике: фотографија, асамблаж, скулптура, уметност графита, дигитална технологија… 198

Јасмина Дражовић

ПРОБЛЕМИ САЛОНА Када нека манифестација траје дуго, а не прилагоди се новим друштвеним условима, догоди се да неке њене методе временом застаре. Један од проблема који се јављао током деценија постојања Салона био је рад жирија, тачније сукоби и размимоилажења међу његовим члановима. У члану 7 Правилника Салона стоји да „Избор најбољих радова за Дечји салон врши Стручно веће Музеја допуњено једним ликовним педагогом или ликовним уметником”. Током година, у жирију су били историчари уметности, ликовни уметници, психолози и педагози, а број чланова је био 3 или 5, из очигледних разлога (мада ни 4 члана нису била реткост). Први пут долази до несугласица чланова жирија на XVIII Салону (1991. године), и то између представника старе струје, која је заступала тезу да награде треба расподелити равномерно, тако да буду заступљене све школе, чиме би се постигла „општа мотивација ученика и њихових наставника са мање квалитетном понудом”, и оштрије струје, по којој је квалитет опште мерило за доделу награда. На овом салону је, иначе, први пут и дато образложење22 жирија о раду и начину одлучивања (коме ће доделити до десет равноправних награда). И, мада се по Правилнику Салона, на основу члана 9, награђују „наставници за показане резултате у настави ликовног образовања, а ученици за најуспелије радове”, на овом салону није било награђеног наставника. Овде је неопходно истаћи важност ликовних педагога, чиме ће се објаснити зашто се и они награђују, иако је у питању дечја изложба. Рад са децом је специфичан утолико што подразумева једну ширину и личну креативност наставника да, са што мање инсистирања на ликовним принципима и правилима, омогући детету да преточи свој сензибилитет у ликовно опипљиве резултате. Решења до којих дете самостално долази, наравно уз подршку наставника, су драгоценија. „Поклањање пуне пажње и показивање поштовања према деци и ученицима, као активним равноправним учесницима у стваралачком чину, доприноси њиховој већој креативној флексибилности и духовном обогаћивању.”23 Деведесетих долази до упадљиво честог награђивања одређених наставника, који се истовремено налазе и у жирију! Намеће се питање да ли су други наставници лошији педагози и да ли су деца која нису имала среће да им предаје најнаграђиванији наставник ускраћена у свом ликовном образовању? До сличног сукоба дошло је и на наредном, XIX салону, с том разликом да је на њему проглашена школа са најбољим избором дечјих радова, док равноправне награде деци нису ни проглашене ни подељене. Узрок овоме се може наћи и у чињеници да је састав жирија остао скоро непромењен у односу на претходни салон. Овај сукоб је оштро коментарисан и у локалним медијима, који су критиковали запостављања деце као главних актера ове манифестације. „Тихи бојкот појединих школа” и „Спасавање Салона по сваку цену” само су неки од новинских наслова који су тих дана заокупљали краљевачку јавност. Временом су „дечје болести” Салона превазиђене великом жељом организатора да се овако битна и једина дечја ликовна манифестација настави. Значај Салона Све до оснивања Дечјег салона, дечји уметнички радови у Краљеву излагани су само повремено, углавном поводом прославе Дана школе, и у већини случајева у школским просторијама. Због тога нису били доступни широј публици. Већ је поменуто да је основна концепција при оснивању Салона била да се кроз ову манифестацију оствари стална сарадња основних школа са територије општине Краљево и Народног музеја Краљево. Иако Музеј није школа, његова едукативна улога је вишеструка. „Јасно је да су целокупно ликовно васпиДечји мајски ликовни салон

199

22 У образложењу стоји да су се чланови жирија „потпуно касније разишли у схватању педагошке функције коју собом носи чин награђивања”, Каталог XVIII Салона, Краљево, 1991. 23 Б. Лазић, нав. дело, 199.

Уна Дончић, Град, 34. салон Жикић Наташа, Музичари, 23. салон

24 Б. Лазић, нав. дело, 197. 25 Б. Лазић, нав. дело, 201.

тање и образовање деце, заједно с грађењем афинитета према стваралачком изразу, подређени општим друштвеним условима и датом нивоу културне средине у којој се налазе деца и ученици…”24 Оно што музеј може да „пружи” школи јесу нове методе за унапређивање ликовно-педагошке праксе, а то чини управо кроз сарадњу с децом. Како Салон траје још од 1974. године, слободно се може назвати бисером изложбене делатности краљевачког музеја. Као творац ове дечје манифестације, Милорад Михаиловић је, током 10 година, обављао организационе послове, каталошку обраду, учествовао у избору и награђивању радова, опремао и уређивао каталог, плакат и позивницу изложбе, вршио ликовну и техничку поставку изложбе али и све остале послове значајне за афирмацију ове манифестације. Он је осмишљавао манифестацију и својим радом давао јој шири друштвени значај, настојећи да она буде прихваћена код ученика и испуни циљеве због којих је и покренута. Текстовима у штампи и другим публикацијама, предговорима у каталозима, Михаиловић је давао комплексна тумачења значаја овакве манифестације, као и њеног доприноса општем образовању ученика. Иако су теме ретко биле унапред одређене, значај тематских салона лежи у томе што су се надовезивали на важне јубилеје, попут 8 векова Манастира Жиче, 200 година од Првог српског устанка, 60 година Народног музеја Краљево… То сведочи о ширем друштвеном контексту Салона, који кроз институцију музеја заправо представља један вид допунске едукације. Из тог разлога, и састав жирија се временом проширује успостављањем сарадње са различитим струкама – осим историчара уметности и предметних наставника ликовног образовања, у жири се укључују и историчари, књижевници, дечји психолози, ликовни уметници, археолози и други. Дечји мајски ликовни салон утицао је на развој опште ликовне културе у унутрашњости, а такође и на појединце, који су наставили да се даље усавршавају у ликовним дисциплинама. У збирци Музеја чувају се најуспешнији радови дечјег стваралаштва (преко 400). Одабрани радови су се наметнули својим квалитетима, инвентивношћу ученика и њиховом самосталношћу у третману теме, и настајали су без видљивог учешћа наставника. На крају, то и није тешко уочити јер су тако остварени радови помало невешти, пуни емотивног набоја и имагинације. Зато се може рећи да је успешно остварена идеја Салона да „се у слободном, пуном и маштовитом замаху истражује феномен ликовног, да се кроз ликовни знак на релативно лак… и диван начин стекну лепе, корисне и практичне поуке, да се изрази дечје биће”.25 200

Јасмина Дражовић

Салон

Број школа које учествују

Број послатих радова

Број изложених радова

I/1974. II/1975. III/1976. IV/1977. V/1978. VI/1979. VII/1980. VIII/1981. IX/1982. X/1983. XI/1984. XII/1985. XIII/1986. XIV/1987. XV/1988. XVI/1989. XVII/1990. XVIII/1991. XIX/1992. XX/1993. XXI/1994. XXII/1995. XXIII/1996. XXIV/1997. XXV/1998. XXVI/2000. XXVII/2001. XXVIII/2002. XXIX/2003. XXX/2004. XXXI/2005. XXXII/2006. XXXIII/2007. XXXIV/2008. XXXV/2009. XXXVI/2010. XXXVII/2011. XXXVIII/2012. XXXIX/2013.

17 11 18 20 17 15 13 19 17 20 14 10 18 12 14 15 17 16 10 15 10 12 15 15 13 / 10 14 14 13 14 12 13 15 16 9 11 12 15

364 / 400 / / / / / / / / / / / / / / / / 800 500 300 550 650 500 / 400 500 550 400 500 500 650 600 / 106 176 348 274

130 110 180 136 143 110 127 148 147 129 131 123 111 127 155 154 121 98 113 1101 106 54 70 59 30 70 50 100 110 115 190 183 112 120 49 106 106 299 183

Извори и литература Народни музеј Краљево (НМК), Централна стручна архива (ЦСА): дисије бр. 103, Дечји мајски ликовни салон (ДМЛС), I–XX НМК, ЦСА: досије бр. 104, ДМЛС XXI–XXXV НМК, ЦСА: досије бр. 104/1, ДМЛС XXXVI–... Викторија Лакатош, „Музејска играоница-потрага за музејским благом: едукативна радионица у Градском музеју Сомбор”, Годишњак Градског музеја Сомбор 4, 2010. Лидија Мереник, „Идеолошки модели: српско сликарство 1945–1968”, Београд 2001. Бранко Лазић, „О дечјем ликовном стваралаштву”, у У свету уметности,у свету музеја, Народни музеј Ваљево, 2003. Ангелина Фолгић Корјак, „Учење уметности, стварање уметности – 43. октобарски салон”, Музеј примењене уметности, Београд. Дечји мајски ликовни салон

201

JASMINA DRAŽOVIĆ Summary THE CHILDREN’S MAY SALON OF FINE ART AT THE NATIONAL MUSEUM KRALJEVO On the initiative of Milorad Mihailović, the first art historian in the Kraljevo museum, the National Museum started the Children’s May Salon of Fine Art in 1974. The manifestation is intended to provide an overview of art work of schoolchildren from the territory of the municipality of Kraljevo. Its founder wanted it to grow into a regular presentation and become a traditional festival of schoolchildren’s art work. It has been accomplished – the preparations for the 40th jubilee are underway. The long duration of the manifestation is the proof of its quality as well as of the need for such a form of cooperation between schools and the Museum. Also, a lot of artists from Kraljevo have had their first exhibitions right here at the Children’s Salon. The rule book of the Children’s October Salon of Applied Arts from the Museum of Applied Arts in Belgrade served as a model for drawing up the rulebook of the Children’s May Salon, with minor modifications. Within the Salon, there have been numerous gatherings and discussions with art teachers for the purpose of improving the quality of the exhibition as well as various workshops for children. Since 1994, prominent children’s writers and poets from Kraljevo have delivered speeches at the opening of the Salon. Since 1996, in addition to ten equal prizes, the main prize of the Salon bearing the name of Milorad Mihailović has been awarded. The exhibition also has its logo designed by Dragan Pešić. Since the role of the museum in modern society has been changed and the emphasis is placed on the value of communication and interaction, the custodians who organize the Salon make increasing efforts to make this manifestation a place of learning, animation and creation of value systems. Education through play becomes a method which is more and more applied and therefore the Kraljevo museum enriches its programme activities within its Department of Pedagogy. The Museum collection keeps children’s most successful works, which represent a valuable material for different types of research.

Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку Народни музеј Краљево, Краљево 2013. (изложба и зборник радова) Свако је једном био мали1 У нашој историографији, као и у обасти педагогије a посебно у области музеологије, до сада смо ретко сретали истраживачке радове на тему детињства и одрастања, са историјским приступом и свеобухватним представљањем. Последњих неколико година запажамо да се у музејима Србије, посебнa пажња посвећује истраживању периода детињства и предшколском васпитању као врло значајаним у развоју сваког човека. Кроз теме и садржаје истраживања, уочићемо да је акценат на детињству уопште, посебно на детињству одређеног региона. Приређују се изложбе, објављују стручни и научни радови везани за поједине периоде одрастања (историја предшколског васпитања, домаће васпитање, институционално васпитање и образовање, дечје игре, ђачко одевање, уметнички дечји портрети) све до идеје отварања Музеја детињства и Музеја играчака и сл. Поједини музеји у свом истраживачком приступу овој теми – теми детињства и одрастања отишли су и корак даље. Тако нам је Народни музеј из Краљева подарио изложбу „Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку“. Разматрајући време одрастања у Краљеву, од рођења па до зрелих година, кроз приређену изложбу и пратећи каталог, стручно-истраживачки тим окупљен око Музеја понудио је заједничке оквире, како временске тако и просторне, у којима се сместило детињство и одрастање свакога од нас. Садржај каталога, иако по својој концепцији прати тематски – изложбене целине, по избору и хронолошком редоследу прилога као и избору њихових аутора, јесте зборник научних и стручних текстова на тему одрастања. Заједно, изложба и публикација „Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку“ указали су како на неопходност тако и на сву вредност мултидисциплинарног приступа у истраживању, сакупљању, обрађивању, приређивању, презентацији и публиковању грађе за очување сопствене историје и националног идентитета. Изложба је отворена у 19. фебруара 2013. Народном музеју у Краљеву, где ју је, уз велико интересовање јавности, до 25. марта 2013, видело преко 4 300 посетилаца. Како су концепција и поставка ове изложбе по свом обиму захтевале велики простор за приказивање, њено гостовање у Београду у периоду од 22. новембара 2013. до 15. јануара 2014. уприличено је у Музеју историје Југославије од где је изложбу видело око 8 000 посетилаца. Изложбени простор подељен постојећим преградним зидовима и стубовима, наводи на једноставно кретање и разгледање, а посматрач прелази из једног простора у други, из једне амбијенталне целине у другу, што ову изложбу по много чему издваја од досада приређених тематских изложби. У складу са уобичајеним очекивањем да уводни текст буде у кратким цртама презентација онога што очекује посетиоца, ауторски тим се определио да циљ изложбе и целокупног пројекта буде у функцији Уводног текста. Да се музеолошки, слојевито и тематски прегледно прикажу свима зајед– нички сегменти одрастања, као што су породични живот и васпитање деце од најранијег доба, развој просвете и школства, садржајима којима су девојчице и дечаци испуњавали своје слободно време, као и утицај државе и друштвених организација и политичких идеологија на младе. На свима препознатљив и сликовит начин предстваљена је историја одрастања у претходна два века, на микроплану Краљева, веома налик одрастању деце у другим градовима Србије и Југославије. У складу са задатим циљем, изложба приказује „Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку“ путем тематских целина. Свака тематска целина има своје наслове и поднаслове, који, једноставни у својој формулацији али садржајно врло речити, посетиоца уз музејске предмете, фотографије, архивску грађу, као и тродимензионалне предмете, упознају посетиоца, са поступним фазама у саз-

Дејан Алексић, Свако је једном био мали, драмски текст за децу. 1

ревању и одрастању сваког човека. Пут којим се крене у разгледање изложбе, намеће се сам. Пут који се прати јесте пут који ће вам испричати причу. Прича је једноставна, блиска и лака, све је јасно, све је тако у том развоју и не може бити другачије. Један корак просто следи други, од знаних и познатих до мање познатих предмета (када се дете роди, у чему је спавало, а у чему се купало, како се преповијало, шта је од успаванки слушало, шта прво видело и проговорило, која га је враџбина, бајалица или молитва штитила, да ли је то црвени кончић или угрејани угљеви). Пред посетиоцем су слике народних обичаја везаних за одгајање детета и њихово васпитање. Како је то било и изгледало у амбијенту сеоске куће – сеоског огњишта, увек уз колевку или замену за колевку: коританце, карлица, буков или липов луб, мала преврнута клупица; за прве кораке ту је дубак, домаће израде, помични и непомични; ходаљка; оно што је чинило прво дечје одевање, дечју ношњу. Потом следе: кошуљица, јелек, капа, вунене чарапице, опанчићи, штрикана и хеклана хаљиница. Насупрот сеоском је градско домаћинство, а у њему је: модерна колевка са опремом, дечија колица, у орману детаљи сада већ савременије дечје гардеробе (хаљиница, капутић, ципелице, чизмице). Ове тематске целине прате и обогаћују стручни текстови Тијане Шибалић. Многе су сличности у народном васпитању, начину на који је српски народ васпитавао своју децу „од колевке па до зрелости“ и закључак је увек исти. Васпитање припада родитељима, породици и кући и чини темељ друштвеног васпитања (обичаји, веровања везана за одојче, дојење, држање у крилу, за прве учињене кораке), али поред обичаја народног васпитања које је представљено кроз народну педагогију, кроз препоруку „ваља се – не ваља се“, пред посетиоцем су паралелно приказана и савременија гледања на васпитање, васпитање по градовима и варошима, што прати зналачки одабир музејског материјала (колевке, колица, дечје игре и играчке, дечје одевање). Причу коју пратимо о породичном и институционалном васпитању у Србији, па сходно томе и у Краљеву, прати и обогаћује врло вредан текст из Каталога, (Љиљане Станков) о породичном али и значају предшколског васпитања и васпитног рада као дела школског система јер „забавишта су прелаз из домаћег живота и васпитања у школски“. Сваку целину прати и избор разноврсних фотографија, које су драгоцен извор у проучавању. Посебно се издвајају породичне фотографије – огледало породице, породичног живота и породичних прича (породица Милорада Ђаковића, ковача, учитеља Драгољуба Шибалића и Даре са сином; деца Веље и Анке Милићевић, породица Стевана Милосављевића, трговца, породица Миленка Митровића, књижара). Све фазе најранијег периода одрастања прате и наслови књига које су се читале, како у минулим временима тако и данас, наслови који су били намењени најмлађима и ђацима, али и родитељима. Ту су први педагошки часописи за домаће васпитање и неговање деце. Све је ту нашло своје место, породично и институционално васпитање, некада али и данас у Краљеву. У оквиру сваке амбијенталне целине акценат је стављен на одређеној теми, на пример – упознавање са дечјим одевањем и његовим развојем кроз XIX и XX век. Одевање деце на селу, традиционална одећа и обућа, покривала за главу и украси, сеоска и традиционална ношња, која, као део идентитета једног народа постаје део фолклора, насупрот грађанском одевању и градској ношњи. У школама су били незаобилазно матроско одело и одевање (капе, оковратници, манжете, сукње) као и ђачке униформе. Посебно су, као знак препознавања школе, разреда и понекад одељења, биле значајне ђачке капе, односно качкети које су носили младићи и беретке које су носиле девојке. Кроз изложбу, пратимо развојни пут човека и сагледавамо фазе његовог одрастања. Пут разгледања Изложбе је врло јасно одређен, пратимо ДЕТЕ, посматрамо га кроз промене његовог душевног и физичког развоја. Разгледањем изложбе посетилац се поистовећује са дететом чије одрастање прати те учествује у свим фазама његовог сазревања - радујемо се, љутимо, спремни смо на понеку ћушку, 204

прут. И све је то пред нама, свака фаза одрастања у природном – хронолошком редоследу. Пред нама се рађа, развија, одраста и сазрева Човек. На изложби, као и у каталогу, нит која све повезује је дете, па стога посебну вредност и значај има рад Д. Драшковића који се бави феноменом детета и променама које га прате током одрастања, са акцентом на значају његовог образовања у склопу социолошког развоја друштва и живота на примеру историјског развоја града Краљева. У амбијенту реконструисане учионице са школским намештајем, наставним сликама и н училима, настаје прича о историји школства у Краљеву. Од прве школе, у Манастиру Жича, Мале школе у Карановцу, мушке и женске основне школе, све до Ратарске, Шумарске, Занатске, Женске занатске, Гимназије. Зидови реконструисане учионице постају слике историјских збивања. Кроз изложени материјал – школске фотографије, фотографије зграда, екскурзија, сведочанстава, ђачких књижица, уџбеника, школских позоришних представа, наступа гимназијског хора и музичког оркестра – посетилац се упознаје са оснивањем, радом, развојем, трајањем и врстом школе и њеним специфичностима у оквиру мреже основних и средњих школа у Краљеву до данашњих дана. Бројне су биле свечане прилике, празници и прославе са дечјим учешћем које је забележено на фотографијама (Врбица у Краљеву, Дан Светог Саве у Гимназији; честитке за празнике Оци и Материце; Соколски слет у порти Цркве Свете Тројице, соколски подмладак и соколске вежбе). Старању о деци била је посвећена посебна пажња (Дом дечјег хранилишта; штићеници фонда сиромашних ученика основне школе у Краљеву; владика Николај Велимировић у Жичи, окружен децом; фудбалски клуб „Ибар“). Било да је ђак ишао у школу са тканом ђачком торбицом, (таблицом, пером и букваром), или кожном торбицом или савременим ранцем, препуним претешких и бројних књига, без обзира на материјал, модел и величину школске торбе, њена улога је иста – она је уз ђака. Али, некоме је време било наклоњено, па га је је уз ђачку торбу пратио и кофер књига и прича о школовању у Београду и европским центрима (Миленко Р. Веснић, Миленко Новаковић, Аврам Ћирић Ердоглија и др.) Детаљи који предстаљају школовање краљевачке омладине у европским школским центрима крајем XIX и почетком XX века, проткани су кроз више тематских целина. Школовање знаменитих Краљевчана које је оставило трага у њиховом каснијем животу и раду, забележено је на фотографијама, на њиховим личним предметима, уџбеницима, индексима и др. Време одрастања у Краљеву пратиле су и Године опасног живљења, током којих су деца била жртве „ратова одраслих“ (Балкански, Први и Други светки рат, ратови деведесетих година 20. века) а посетилац то сагледава очима детета и кроз њихова сећања. Пред нама је Сећање Димитрија Мите Митровића на Први светски рат; забележено је и стрељање 106 ученика и шегрта млађих од 18 година а пар ципела – цокула Миодрага Драгановића из Крагујевца подсећа нас на школовање наших ђака у Француској у периоду од 1916. до 1918. године. Фотографије говоре о страдању и школа у Првом светском рату; ослобођењу и дочеку ослободилаца 1918. а потом да време вишегодишњег мира смењује ново време окупације 1941, са новим жртвама и стрељањем цивила. Документарни материјал, легитимације и личне карте са сликама из Збирке предмета стрељаних употпуњује уметничка слика Љубише Ајдића, Очи слободе, Краљево, 1942; Краљево у рушевинама, 1944. и Млади борци Краљева на Сремском фронту 1944/45. Потом су се низале године безбрижног детињства, одрастања и младости, све до 1999. године, када се детињство поново нашло између сирена, када је седмогодишња Слађана, изјавила: „Само сам се у почетку плашила сирена, више не“ када је уз оловку, бојицу и папир у рукама деце настала ликовна колонија „Атомско склониште“. Време успеха, свеколиког напретка, полета, рада и учења обележило је одрастање у периоду после Другог светског рата, када је све одисало духом колективизма и тако дуго било..., и тако трајало. Нови друштвени односи, изградња земље, привреде и новог савременог школског система, створили су нове облике орга205

низовања младих (пионира, ђака, омладине). Уз рад се певало и радовало, градило и изграђивало. Обележавали су се и славили нови датуми (Дан Републике, 29. новембар – Дан када се полагала Пионирска заклетва и постајло пионир; 25 мај – рођендан друга Тита) а одрастање су пратиле нове вредности, забележено је да је Дан Светог Саве, последњи пут обележен 1948. у школи у Жичи. То време одрастања прати обимни, богати и врло разноврстан документарни и фото материјал, ђачке и униформе омладинских радних акција са знамењима ударничке капе, легитимације, сачувани лични предмети, албуми са фотографијама, интересантно ликовно решење и поставка 86 значки као симбола једног времена. Ту је: Савез пионира са пионирском марамом, капом, заставом и трубом; а у оквиру Савеза извиђача Србије надалеко познат краљевачки одред „Јово Курсула“ који су од 1954. чиниле: „чете“ и „кола“ ученика средњих школа и полетараца при основним школама („Мирко Луковић“ -Гимназија; „Пинки“ – Економска школа, „Бриле“ – Школа ученика у привреди; Феријални савез и Савез извиђача – походи на Кадињачу, 1959. „Таборовање“ на Фрушкој Гори). Омладинске радне бригаде формиране су по школама, на нивоу града и среза. Младост Краљева учествује на савезним и локалним радним акцијама (пруге, путеви, водопривреда, пошумљавање, заштита човекове средине). Прославе Дана младости, Први срески слет пионира, 1945; Пионири и омладинци Краљева дочекују Ј. Б. Тита, 1951; Штафета на путу до стадиона ЈНА у Београду, 1976. Посебно је приказан добровољни рад омладине Краљева (ОРА „Ђердап“, 1967–1986; ОРА „Козара“, ОРА Медвеђа, ОРА „Ниш“ 1982). Последње радне акције на којима су учествовали краљевачки омладинци биле су у Вуковару и Скопљу. Са одрастањем младих Краљева у овом времену упознаје нас, интересантан текст Силвије Крејаковић. Изложба пружа комплетну слику и доживљај одрастања, уз врло садржајан и комплексан текст Мирјане Савић у породичном и школском оквиру, као и свету културе и уметности преко наслова, Позоришне даске и биоскопска платна. Кроз фото-документарни и илустративни материјал сазнајемо о првом позоришту и првим позоришним представама у Краљеву између два рата, о раду Српског народног позоришта Округа краљевачког које је организовало позоришне представе за децу у преподневном термину током 1943. и 1944, а у оквиру поднаслова Деца у позоришту о представи у дворишту ОШ „Димитрије Туцовић“, док макета позоришта са представом Лутка од крпа, драма у 4 чина из НОР-а, Ружице Степановић, оживљава рад пионирског позоришта, рекламни плакат, позив на представу Важно је звати се Ернест у Гимназију. У школама се формирају културноуметничке групе и друштва, драмске и кино-секције, док је Краљевачко позориште имало пионирску сцену са богатим репертоаром. Занимљив је сегмент Деца у биоскопу, у коме су кроз низ рекламних филмских плаката, као и позива за ревију филмова „Мораве“ и „Зета“ филма, или појединих филмова који су постали култни (свечана премијера филма „Јутро“ 30. августа у 19,30) приказани правци развоја филмске уметности и њеног приступа млађим генерацијама. Локално гласило „Ибарске новине“ је (23. маја 1974) пренело из ђачке бележнице Лале Јелицина, тумачење наставе помоћу филмских наслова: Учионица – Кућа страха; Почетак часа – Добар дан туго; После часова – Вашар у Тексасу; Ученици на часу – Изгубљени у свемиру; Недеља – Један дан живота. Између школских обавеза, рада и позоришних представа представљен је и рад краљевачких педагога. Посетилац застаје да сагледа живот и рад познатих имена педагошке науке, струке и праксе, па тако Одрастање у Краљеву прати научни и стручни рад познатих и признатих педагошких теортичара и писаца уџбеника тога краја, међу којима је најзначјнији Јован Миодраговић, представник савремених тенденција грађанске педагогије и напора изграђивања педагогије као науке са тежњом за националним прилагођавањем. У основи његовог учења су идеје очигледности, дечје активности, увођења ручног рада у наставу и сл. Изложена су његова позната педагошка дела и насловне стране његових прича и причања за децу Босиљак, Видосава, Селена 206

као и дела педагошких радника познатих писаца уџбеника: Милорада С. Јовић писца уџбеника – Домаће газдинство за III разред грађанских школа и дела Комитска мајка, и други позоришни комади – једночинке, 1939. и Милоша С. Матовића, писца Прве читанке за први, други, трећи и четврти разред основне школе и уџбеник Ручни рад и цртање. Налазимо се у делу изложбе где је свуда око нас прича о књигама, речима и словима, као да је део приче о раду познатих педагошких посленика био само увод у причу О књигама у Карновцу, Књиге за децу и родитеље првим црквеним књигама које су стигле у Карановац а од световних биле су то школски уџбеници и књиге за школску потребу (Мезимац Г. Доситеја Обрадовића, Будим, 1818; Народне српске пјесме, сакупио и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, Лајпциг, 1824, Павле Радивојевић, Рачуница за ниже гимназије Књажевства Србије, Београд, 1862) Читанка славенског језика др Ђорђа Радића, првог управитеља Пољопривредне школе, угледног научног и стручног радника, као и уџбеници за основне и средње школе друге половине XIX века о Карановачкој књижници која је отворена је 1868. године, од када је званично у употреби и Вуков правопис. Књиге су и за децу и родитеље (Српске народне гатке, Невен, Политикин Забавник, Педагошка писма једној матери од Стевана М. Окановића, Материнско царство). Пред нама су песме најпознатијих дечијих песника уз које су одрастале бројне генерације (Ризница – Ј. Ј. Змај, књиге Душка Радовића, Драгана Лукића) али и данашњих уз које се одраста. Од малих читалаца до великих писаца – данас текстови и песме познатих и веома признатих књижевних имена која су одрастала и сазревала у Краљеву. Горана Петровића, Разлике ... Карта, Буквар и оловка –седма година; Писак златне трубе – осма година; Свећица и сир струган „на кочиће“ – година девета, и Дејана Алексића, цитати Из пустоловина јед– ног зрна кафе или Дугме без капута. Није заборављена, ниједна фаза у развоју и одрастању, ту је пут од Стрипова до лектире (Сстрипови Волта Дизнија, Политикин Забавник, „Ален Форд“ или школски „Зека“ и „Тик-Так“) али и податак да је телевизор на дар, стигао једној основној школи, као освојена награда у наградној игри часописа за децу Весела свеска, 1960. Одрастајући, деца су се шетала центром Града, ишла на излете у Врњачку Бању, Чачак или на Гоч; путовала у Београд и шетала Ташмајданом, летовала на Хвару, Плитвицама, Пољској, о школским излетима и екскурзијама, о чему су најречитији сведоци сачуване фотографије. Послератни период просвете, школства и образовања Краљева обједињен је и представљен заједно по нивоима образовања. Време предшколског доба - живот у јаслама, забавишту и дечјем вртићу прегледно је дато у тексту Р. Ристића. Период основношколског узраста, фотографије зграда основних школа; школске активности, такмичења и освојене награде; школске секције, олимпијске игре, школска омладина Србије. Време средњошколског образовања- школске зграде данас, витрине са наставним средствима, училима и уџбеницима за гимназије и средње стручне школе (Пољопривредна школа – справа за одвајање масла од млека); Од школске табле до првих рачунара у Гимназији; разноврсне школске секције, школске приредбе и свечаности (Дан младости, маскенбал, млади чланови „Абрашевића“). А затим нам је спорт у свим својим облицима и активностима показао своје богатство, масовност и разноврсност. Од колевке па до зрелости, кроз тематске целине: Спорт од малих ногу (вежбе за девојчице и дечаке од малих ногу; лопта, тротинет, трицикл, санке, рошуле...) Од малих сокола до великих спортиста, спортске дисциплине кроз спортска друштва (Друштво за телесно васпитање „Партизан“, атлетичари, гимнастичари, скијаши) На земљи, у води, у ваздуху (Фудбалско игралиште, такмичење кајакаша на Ибру; Државно првенство у кајаку на дивљим водама; мали бициклисти поред реке) Са саиграчима и лоптама (спортски клубови „Ибар“, „Морава“... фудбалски клуб „Неслога“ из Сирче, кошарка, рукомет, традиционална трка „Ослобођење Краљева“). Одељак пером сокола, прича о времену велике популарности рада соколског друштва Душан Силни, 1910 – соколским вежбама и такмичењима, 1910, 1920, 1930, 1936. Под слоганом 207

Само нек су деца здрава кроз изложбу се као нит провлачи, најважнија брига, брига о здрављу (од поука за здраву исхрану одојчета, поука о чувању здравља, позива за вакцинацију, флуорографисање, како се треба у школама и по путу владати...). Забележене су и организоване акције посвећене старању о деци (Народни фронт – АФЖ, организовање Дечије недеље у Ранковићеву, 1950). Изложба се приближава крају, који је само формалан, јер и даље је испуњен најразноврснијим порукама и поукама за добро, радосно и безбрижно детињство и одрастање. Слогани су упутни, изложени музејски материјал врло богат и разноврстан, по тематским целинама обједињен: Из дечије касице у штедне књижице – витрина са касицама различитих облика, материјала и парицама; Сети се мене и моје успомене – споменари, свеске, нотеси, са свиленим, кожним, или плишаним, а неретко и веженим корицама и најчешће поновљеним записом који опстаје у свим временима „Од колевке па до гроба најлепше је ђачко доба“. Позивом Хајде да се играмо можемо да завршимо или започнемо разгледање изложбе о одрастању. Позив је више него изазован, у амбијенталном простору – пред посетиоцем су играчке свих врста, за све узрасте, од најразноврснијих материјала, дивних боја (дрвени коњићи, аутићи, возићи, крпене, дрвене, пластичне, ткане и шивене лутке, лопте, кликери, јунаци нашег детињства – Паја Патак, Мики Маус, Мини). Дечје фотографије са омиљеним играчкама, играчке – различита превозна средства, пред нама је лик дечака из песме Ј. Ј. Змаја „Ђиха, ђиха... “, дете на дрвеном коњићу уз песму „Имам коња“ Стеве Мутибарића. Ту су и Мали колекционари –колекционарство као хоби (стрипови, грамофонске плоче, папирне салвете, друштвене игре...). Позиву Хајде да се играмо придружује се и засебна тематска целина Дечије игре јер свако детињство протиче у игри. У слободном амбијенталном простору приказане су: традиционалне игре које се преносе с генерације на генерацију и сачуване су до данас (кликери – дрвени, стаклени, пластични; тапке, жмурке и шуге; школице, ластиш, воли ме – не воли ме са пољским цвећем, лопте). Игре које су се некада играле (труле кобиле, ћораве баке, зује, клис, клепетало... лук и стрела – ручно прављени) у својој разноврсности и богатству, употпуњене су брзалицама, загонеткама, пословицама). Причу о дечјм играма испричала је Виолета Цветаноска. Мислимо да лепши и радоснији крај разгледања изложбе од амбијенталне целине у којој је назначена свака дечја игра, са својим називом игре и назнаком времена када се играла, уз фотографију детета које се игра, са упутством како се игра и уз средство за игру, аутори нису нису могли да понуде. Изложба је својим садржајем и презентацијом вишеструко оправдала постављени-задати циљ, оправдала је наслов овога приказа позајмљен од песника Дејана Алексића, оправдала је и време када је свако од нас једном био мали, оправдала је и наша очекивања и вратила нас у то време, али и још значајније време, време одрастања и сазревања. Дете се родило, проходало, проговорило, одевано у складу са средином и временом, играло се играма које су се некада играле, али и играма које још увек трају; учило школу и у школи научило, да чита, пише, рачуна, да зна историју српског народа од почетка до данас; научило занат, да би постало шегрт, калфа и мајстор, шумар и ратар; школујући се научило је да пева и свира, да гледа и учествује у позоришним представама, одрастало је у ратовима. Када начините први корак, ви сте у амбијенту изложбе. Изложба је свуда око вас, све што видите, гледате, читате, чему прилазите и удаљавате се, она вас прати, кроз мање или веће амбијенталне целине које је чине. Како се посетилац креће, прелази из једне фазе детињста и одрастања у другу, природним следом као што се нижу године живота, праћен текстовима и стиховима и познатих краљевачких књижевника Горана Петровића и Дејана Алексића. Основну вредност изложбе чини садржај преко кога су представљене тематске целине (разноврсност изложених предмета и грађе у функцији музејске презентације у тематским целинама). На пример – прича о владарима илустрована је фотографијама посета чланова краљевских породица (Карађорђевића и Обре208

новића) Краљеву, школама, Фабрици авиона, Манастиру Жичи. Вредност приређене изложбе је и принцип који је примењен од почетка до краја. Сваки развојни период одрастања, има свој мали увод, који није увек дуг, довољан је и поднаслов, као – тематски оквир, временски омеђан распоредом предмета и грађе, тако да преласком из једног амбијенталног простора улазите у други, следећи, води вас простор. Наизглед врло једноставна, у музеолошком смислу класична изложба, доказ је великог научног и стручног ауторског рада, овом приликом тимског, који је изнад свега врло добро, стручно утемељено и осмишљено повезао и презентовао, истражену и проучену грађу са изложеним музејским материјалом. Сваки развојни период одрастања, иако је представљен као целина за себе, у складу са насловом и поднасловима, има свој природан наставак у следећој целини, целине се надовезују и нижу, као и године живота (детињстства и младости). Свака тематска целина ће Вам испричати причу, шта је то карактерисало тај период одрастања у Краљеву, шта је то било најбоље, најлепше, шта се и по чему памтило, шта смо добили, заборавили, изгубили... Уз нову науку чувајте стари образ2 Пројекат Народног музеја Краљева Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку реализован је током 2013. приређивањем студијске изложбе и публиковањем пратеће публикације – зборника радова идентичног наслова, уз подршку Министарства културе републике Србије. Како се до сада теми детињства и одрастања није посвећивала посебна пажња, с обзиром на значај који имају, приређена изложба и зборник радова – у функцији и каталога изложбе, као делови пројекта, представљају први покушај свеобухватног и систематског сагледавања детињства у српској грађанској средини. Храбар покушај Народног музеја у Краљеву да једну универзалну тему – тему одрастања, свима нама познату кроз заједничке именитеље, представи путем репрезентативног музејског материјала и грађе на начин како се ради у актуелној музејској пракси изложбом и каталогом, успео је прикаже одрастање како у заједничким сегментима тако и посебним који се односи на историју одрастања на микроплану града Краљева. Стручни ауторски тим окупљен око Народног музеја, који највећим делом чине запослени у Музеју, што даје посебан значај пројекту, успео је да током проучавања и обимног истраживачког рада сакупи, обради научно и стручно приреди, презентује и публикује грађу, и тако покаже и докаже сву вредност примењеног мултидисциплинарног приступа овој теми, кроз заступљеност више научних дисциплина (историја, педагогија, археологија, етнологија, историја уметности). Због значаја као и и обима теме коју су обрађивали, ауторске изложбе из Народног музеја у Краљеву и сарадници из других институција приредили су и зборник радова са идентичним насловом штампан у тиражу од 500 примерака. Тако је пред нама веома садржајан и репрезентативан Зборник од 185 страница, са 103 фотографије, библиографијом одабраних извора и литературом, резимеом на енглеском језику, са списком установа и школа које су позајмицом разноврсног материјала помогле реализацију изложбе, као и захвалношћу свима, посебно дародавцима који су својим поклонима, као и сећањима, садржајно обогатили поставку. На крају су наведени ауторски тимови са стручним сарадницима који су реализовали цео пројекат Изложбу и Каталог – Зборник радова. Уредници Зборника су историчар, др Љубодраг П. Ристић и музејски саветник Драган Драшковић, директор Музеја у Краљеву. Зборник радова је резултат проучавања и истраживачког рада осам аутора од којих су шесторо из Народног музеја Краљево. Њиховим текстовима (радовима) обухваћени су сви сегменти одрастања, од рођења до пунолетства, обрађени кроз неколико тематских целина, у оквиру којих је хронолошки представљено: детињство у породич209

Миленко Веснић, Моји знанци – тетка Стана, Лондон, 1889. 2

ном окриљу током XIX и XX века, деца и млади у Србији виђени очима странаца током XIX века; школовање деце, од првих школа у оквиру манастира до модерних основних и средњих школа, као и школовање у иностранству, деца у ратовима (Први и Други светски рат и НАТО бомбардовање, 1999) млади у државним и друштвеним организацијама; зачетак и развој педагошке науке у Србији у XIX веку; здравствена заштита деце; разноврсни облици и начини организовања слободног времена деце и омладине. Зборник чини priloyi научних (Љ. Станкови и Љ. П. Ристић) и стручних (музејских и архивских) посленика – чији наслови речито говоре о њиховом садржају: 1. Др Љиљана Станков, Породично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века; 2. Др Љубодраг П. Ристић, Белешке о деци Србије у XIX веку; 3. Драган Драшковић, музејски саветник, Одрастање у Краљеву – Уз нову науку чувајте стари образ; 4. Мирјана Савић, виши кустос, Школа и ваншколске активности; 5. Радомир Ристић, архивски саветник, Предшколске установе у Краљеву; 6. Силвија Крејаковић, виши кустос, Одрастање од 1941. до 1999. године; 7. Тијана Шибалић, виши кустос, Деца у обичајима и веровањима нашег краја и Дечја одећа; 8. Виолета Цветаноска, кустос, Дечје игре Рад Љиљане Станков, којим нимало случајно, започиње Зборник, представља увод у целокупну причу о детету и детињству у Србији током XIX и XX века. Бавећи се дуго година истраживањем породичног и предшколског васпитања, као и питањем женског образовања и просвећивањем жена, ауторка се показала као врло систематичан и суптилан истраживач, па је тако и овим студиозним радом, који можемо назвати и путоказом за истраживање теме детињства, на територији Србије током XIX и XX века, указала како се изграђивала народна педагогија у Срба, кроз слику породичног васпитања – „од колевке па до зрелости“, посвећујући дужну пажњу у своме раду, познатом и признатом српском учитељу и педагогу Јовану Миодраговићу, за чије се име везује настанак народне педагогије у Срба или питање како наш народ подиже свој пород. Кроз систематизоване Миодраговићеве забелешке везане за родни крај (рођен је у Станишинцима) настали су темељи народне педагогије у Срба, са намером да се изнесе критичка оцена и истакне оно што је позитивно „те да га знамо и чинимо“, као и оно што је погрешно „те да га не чинимо и требимо“. Ј. Миодраговић, је видео народно васпитање као „недирнуто поље“ са благом које је тек требало прикупити, забележити, открити, систематизовати, запажајући да је много сличности у народоном васпитању, без обзира на област у којој Срби живе. Полазећи у основи од Миодраговићевог учења, ауторка са правом истиче да васпитање у првом реду припада родитељима, породици и кући, чинећи темељ друштвеног развитка, али паралелно са народном педагогијом као доминантним обликом породичног васпитања указује и на значај и залагање Јована Миодраговића и за друштвено васпитање предшколске деце, који приказује установе за васпитање деце узраста 3–7 година кроз чланак „Једно необрађено васпитно поље“. Ауторка је у свом раду надовезујући се на ово полазиште, у кратким цртама приказала настанак и историјски развој институционалног васпитања код нас – забавишта као део школског система од 1898. Она нас упознаје са првим Програмом рада у забавишту, прописаним 1899. законским прописима и регулативима, истичући као посебно значајно питање образовања стручног особља (женскиња) у забавиштима; представља Матерински лист, први часопис намењен предшколском васпитању који је покренут 1901. прва, приватна и држава забавиштима, њихове програме рада; рад Женског друштва и његове подружине, њихову улогу и значај у пружању хуманитарне и сваке друге помоћи. Помиње се Краљевачка подружина, која је у својој Женској занатској школи тада имала 133 ученице; затим орга210

низовање деце и омладине у удружења – литерарна спортска, хуманитарна. Сазнајемо да је у Краљеву гимназијска Литерарна дружина Освит у сарадњи са литерарном дружином Ниже пољопривредне школе и ученицама занатске школе, организовала приредбе, игранке, излете, Ђурђевдански уранак. Кроз рад Љ. Станков сазнајемо да се, иако је одрастање у породичним задругама, које су крајем XIX века још увек биле доминантан облик породичне заједнице у сеоским срединама и облик породичног васпитања, у првој половини XX века развија и идеја о неопходности изграђивања српске педагогије и психологије, засноване на изучавању „српског детета“. За њих је било неопходно оснивати забавишта, „мале“ приправне школе, и паралелно стварати услове и посвећивати посебну пажњу васпитању, стручном образовању и просвећивању женске младежи која ће радити са најмлађима током њиховог одрастања. Надовезујући се на рад Љ. Станков, следи врло интересантан, необично занимљив и редак по свом садржају, прилог Љ. П. Ристића, о детету и детињству виђеним очима странаца који су током XIX века боравили у Србији. Као историчар, аутор је на себе преузео улогу наратора, са жељом да нас упозна, хронолошки, са именима познатих путописаца, њиховим основним занимањима и њиховим најинтересантнијим запажањима и белешкама везаним за децу Србије. Од „Првог путописа по новоослобођеној Србији“ Јоакима Вујића и других познатих имена која су путовала по Србији, записивала и описивала, земљу и обичаје, Феликса Каница њихове забелешке се уз договор или „отмицу младе“ стизало пред олтар, до свадбе. Сазнајемо да је Ами Буе, велики путописац и истраживач, забележио да је на Балкану упадљива „љубав према деци“ а описао је и игре, – љуљање, „игру за жене и децу“ коју је, од европских градова, забележио само у Београду, док Тихомир Ђорђевић, познати српски етнолог и историчар културе, закључује да у варошима „деца нису главни циљ брака“ као у селима „те много се деце не жели, јер задају много брига и трошка. Први разлог за узимање жене у варошима јесте рад који се од ње очекује“. Забележено је све што се односило на децу, па и смртност. Смртност деце у Србији у оно време је била велика (болести, страдања деце од турских ханџара, у збеговима или таласима Дунава и Саве), смрт детета је увек сматрана великом трагедијом. Наведен је пример дечје сахране на гробљу, код Цркве Светог Марка у Београду, који је забележио енглески путописац Вилијем Дентон. Белешке се односе и на прве школе тога краја, на примеру школу у Карановцу, 1826. са 30 ученика. Уз васпитање и образовање увек иде и примена васпитних мера, као на примеру кажњавања ученика, поменута је обавезна субота – ђачка бубота (суботом примењивана чак иако није било кривца). Вредан је труд аутора да што више употпуни наша сазнања сликама путничких записа, који се односе и на оснивање Друштва за сиротну и напуштену децу, као и подигнут Дом за напуштену децу на Врачару, а највише се темеље на описима школа и ђака, дечјим игара, и дечије гардеробе, ту се издвајају позната имена С. Пашића и Милана Ђ. Милићевића, који бележи „Дечино је одело као и у маторих, само је мање“. Међу белешкама су и записи о лепотама српских девојака и жена, о првим баловима и обавезним опоменама за госте, „да на бал не воде децу, јер су она сметња, а и власт ће их враћати“. Одабиром бележака, описа и записа, Љ. П. Ристић, понудио је драгоцену слику о нама. Како је сам аутор рекао за свој рад, то су сакупљене минијатуре, које заједно дају занимљиву слику односа одрасли – деца, родитеља и државних органа а посебно у смислу представе детета у свести путника чија су дела наведена. Уколико кажемо да су прва два рада у Зборнику (Љ. Станков и Љ. П. Ристића) уводна, онда је текст Драгана Драшковића, који следи, права мала студија о детињству у Краљеву на размеђи XIX и XX века, и њиме започиње прича о одрастању у овом граду. Постављајући у први план свога рада, феномен детета, које посматра „кроз промене његовог друштвеног положаја и све фазе одрастања...“. Драшковић указује да ће једино примена мултидисциплинарног приступа 211

овако задатој теми оправдати очекивања. Аутор, тако наговештава да ће и кроз свој рад применити принцип свеобухватног приступа – теми детињства на простору града Краљева и да ће део историје града показати кроз развој свих сегмената и сфера живота: породице, културе, образовања, здравства, моде, урбаног развоја града. Кроз упознавање са историјом града (ослобођење од турског ропства, 1815) наводи прва законска решења по питању деце, први школски закон из 1844. и наговештава да питање даљег развоја Краљева, свакако утиче на организовани приступ породици, деци и њиховом одрастању. На примеру приче о Манастиру Жичи, као једном од центара српске средњовековне културе он истиче да „временом књига и знање, постају нераздвојни део одрастања“. Кроз даљи развој града, социолошки се прати и развој друштва, дакле и развој школства, а аутор истовремено вешто уклапа причу о познатим породицама и личностима одраслим у Краљеву, школованим у Београду и другим европским центрима. Као историчар, аутор зналачки и стручно употпуњује слику о данима детињства и одрастања у Краљеву, преко аутентичних сећања на дане детињства Миленка Веснића, кроз причу „Моји знанци – тетка Стана“ написану у Лондону, 1889. док о школовању у европским метрополама осталих познатих личности (Новаковић, Кнежевић, Радовановић, Луковић ...) сазнајемо кроз њихова писма (породица Буњак и породица Милосављевић), честитке о празницима и сл. Уз кратке биографске портрете, пред нама стасавају школовани људи, чији се живот и професионални рад прати, уз личне и породичне фотографије из њиховог живота. Прича о одрастању у Краљеву Драгана Драшковића је и прича о значају и улози породице, али и све већем утицају школе у процесу образовања и васпитања, о типовима школа које су радиле и образовању које су пружале, увек уз адекватан одабир сећања, тада познатих ђака и професора. Иако су основу њиховог истраживања чинила питања везана за школовање, аутор није запостављао ни причу о градском животу и свакодневним догађајима, дешавањима после Првог светског рата, када је 1918. формирано Одељење за заштиту деце при Министарству за социјалну политику, затим о раду Црвеног крста и удружењима („Краљевачка женска подружница“, 1890), али и о Краљеву, које се развија као значајан индустријски град Србије (Фабрика авиона, 1928, Фабрика вагона, 1936), Посвећујући велику пажњу у своме раду потреби образовања и школовања током одрастања, Драган Драшковић, нимало случајно у поднаслову користи цитат, наведене материнске речи, тетка Стане упућене уз благослов за почетак школовања Миленку Веснићу“. Али уз нову науку чувајте стари образ“ Радови у Зборнику који следе односе се на детињство и одрастање у Краљеву. О школи и ваншколским активностима као важном и незаменљивом сегменту одрастања писала је Мирјана Савић. Ауторка је стручно, кроз врло осмишљене и занимљиве поднаслове, посветила дужну пажњу и представила: 1. Рад познатих краљевачких учитеља, педагога и писаца уџбеника кроз њихове биографије и библиографске наслове дела (Јована Миодраговића, зачетника и утемељивача народне педагогије у Срба и педагогије као научне дисциплине, Милоша С. Матовића и Милорада С. Јовића) 2. Школе у Краљеву после Другог светског рата, са назнаком да су до 1915. у Краљеву радиле две основне школе, док су стручне и средње шоле отваране од 1882. Ратарска, Женска-занатска школа, 1892, док је од 1899. до 1903. радила и Шумарска школа. Са назнаком да су нови школски прописи и потреба за квалификованим радницама условили касније и отварање и рад Женске-занатске школе, до 1948, када је интегрисана у Машинско-техничку школу „14 октобар“, пратећи даље школске реформе, као и уведено, а потом и укинуто усмерено образовање, ауторка се труди да наведе постојање и рад и осталих средњих школа. 3. Од излета до екскурзија и летовања (вожња чамцем Ибром до Матарушке Бање, ишло се до Столова и Гоча, екскурзија Пољопривредне школе у Ниш, Скопље, Приштину, Битољ, Прилеп, маја 1914, док су крајем XX века постале обавезне екскурзије у иностранство (Италија, Мађарска, Грчка) 4. Из дечје ка212

сице у штедне књижице, поднаслов је који довољно говори сам; 5. У одељку са поднасловом „Само нек су деца здраво“ сазнаћемо да је Закон о обавезној вакцинацији становништва против вариоле у Србији донет далеке 1839. 6. О слободном времену као омиљеном делу одрастања, када се игра, развијају различита дечја интересовања и таленти; О великом броју ваншколских активности, којима је друштво утицало на развој младих у Краљеву. Сазнаћемо које су прве књиге пристигле у Карановац, да је 1868. почела са радом општинска читаоница а од 1870. законом је одређено да у школама постоје школске књижнице, па је мушка четвороразредна карановачка основна школа 1873/74. имала књижницу са 93 књиге. Занимљив текст М. Савић, богат је подацима и догађајима везаним како за школски тако и ваншколски живот у Краљеву. У одељку са поднасловом - Од путујућих представа до модерног биоскопа, казује да су се Краљевчани први пут срели са покретним сликама, 1897, годину дана након Беогрђана, када је у кафани „Студеница“ гостовао путујући биоскоп браће Лимијер, а потом двадесетих година XX века филмови постају врло популаран вид забаве. Ту је и вешто уклопљена прича - „Од хорова до бендова“, у којој помиње оснивање Прве певачке дружине „Свети Сава“, 1874. и првог ђачког оркестра 1908. Наведена су имена познатих краљевачких музичких уметника (Диего Варагић, браћа Драган и Жика Јелић, панк група Ватрена вода, 1982) Текст Радомира Ристића, уз краћи увод о „Школама за малу децу“ - забавиштима у Србији, крајем XIX века, упознаје нас са првим отвореним забавиштем у Краљеву, почетком тридесетих година XX века, док је 1937. отворено његово Друго одељење. Занимљиво је знати да је забавиште радило и за време Другог светског рата, а да је 1956. народни одбор Општине Краљево основао установу „Дечје јасле и обданиште“ са задатком да чувају, негују и васпитавају здраву децу радника и службеника. О одрастању у Краљеву у периоду од 1941. до 1999. године сазнајемо из рада Силвије Крејаковић, која је приказала живот најмлађих и њихово одрастање почев од Другог светског рата , када су многи од њих игру заменили пушком. Означивши II светски рат, као Године опасног живљења, (стрељања цивила и масовне одмазде, у Лагеру, октобра 1941, затим савезничко бомбардовање) ауторка преноси забележена сећања о одрастању у послератном периоду у Краљеву, граду препуном ратних ожиљака, оштећених кућа, школских зграда, разорених породица. Али наступало је ново време, време нових друштвених односа, изграђених васпитних и образовних установа, нових организација и организовања младих. Савез пионира и омладине, Савез извиђача, Феријални савез и Савез горана, ангажовање у омладинским радним бригадама, „као својеврсним, друштвеним мрежама које су повезивале младе нараштаје“. У делу текста са поднасловом „Рачунајте на нас“, познатим стихом песме ауторка је испричала причу о обнови разрушене земље, о времену када је владао и све окруживао дух колективизма, времену радних акција, ентузијазма и полета, о времену црвених марама, белих капа и штафетних палица. Упознала нас је и са друштвеним организацијама послератног периода (Савез извиђача, 1954, Феријални савез, Покретом горана Општине Краљево, основаним 1960) као и са одрастањем у току НАТО бомбардовања и детињством између сирена. Да у приказу детињства и одрастања у Краљеву, кроз Зборник радова ништа није заборављено и препуштено случају сведоче интересантни текстови Тијане Шибалић. На занимљив начин приказано је место детета у народним веровањима и обичајима, при чему је ауторка указала на сву сложеност детињства у одређеним околностима друштвене средине. У свом раду Тијана Шибалић је детињство посматрала са биолошког и културолошког становишта. Док биолошким сазревањем дете упознаје културу заједнице, са културолошког аспекта детињство има шире значење – детињство је време учења и савладавања основних знања и вештина које су потребне за успешно укључивање у живот заједни213

це. Ауторка истиче да се највећа пажња поклања детету у периоду одмах после рођења, јер долазак на свет прате многи обичаји, празноверице и магијске радње, са циљем да заштите дете од злих утицаја. Крштење – ритуал којим се улази у свет хришћанске заједнице, предствавља посебну свечаност. За рођење се везују и народни обичаји (бабине, повојница) значају дечје постеље и опрема, о преповијању детета (пелене - конопљено платно), о дојењу као важном чину у животу детета и мајке; првим изговореним речима, уз поруку за новорођенче „Нек је срећан, дуговечан и благословен“ Упознали смо обичаје и радње везане за рођење детета, неговање новорођенчета и малог детета, веровања, даривања, одевање. Исти аутор, Т. Шибалић, приредила је и текст о дечјој одећи. Пратећи историјски развој као и промене у одевању, ауторка је усмерила пажњу и на промене које су захватиле и дечју одећу, то је укратко прича о одевању деце кроз историју. Упознајући нас са дечјом ношњом као традиционалном одећом, углавном израђиваном у кућној радиности, скренула је пажњу да се прелаз детета из једног статуса у други обележавао и променама у начину одевања, па тако можемо да пратимо дечје одевање од бебе до адолесцента. Истакла је разлике између сеоске и градске ношње, и упознала нас са оделом намењеном свечаним приликама, (у модним часописима, на портретима и фотографијама) оделу намењено игри, спорту, одласку у школу. Ауторка истице да почетак XX века карактерише постојање посебне дечје одеће. Завршни текст Зборника је рад Виолете Цветаноске, Дечје игре, као вид забаве, дечјег фолклора и наслеђа, уз осврт на утицаје савремене педгошког деловања у периоду одрастања. Аутор констатује да су дечје игре биле друштвене, колективне, најчешће заједничке за дечаке и девојчице, разноврсне и врло богате (загонетке, пословице, брзалице). Ауторка је својим радом доказала да детињство и одрастање у Краљеву, али и ?????????????????????, највећим делом протиче у игри. Уз краћи хронолошки преглед, развој дечјих игара, поред описа и набрајања дечјих игара које су се играле, као и оних које се играју и данас, и приказ традиционалних игара – игре у српској етнологији, представљене су и дечје игре у Краљеву, са закључком „да су се деца раније више играла напољу и била друштвенија“. Омиљено место за игру било је око реке Ибар, које је, по сећању на детињство, Ђорђа Ђорђевића, било „права поезија и сва радост коју би свако дете требало да има. Прави мали рај“. Бранислава Јордановић

214

Рашка 1912–1941, портрет једне варошице Центар за културу Градац, Рашка 2013, 302 стр. Владан Виријевић Након Другог светског рата у земљама са развијеном историографијом дошло је до појачаног интересовања за историју градова и градског друштва. Интересовање проучавалаца прошлости је, поред историје појединих градова, привукао и процес урбанизације одређених регија и држава, као и компаративни развој градова у појединим деловима Европе. У циљу што бољег сагледавања и размене искустава, одржано је више симпозија са којих су штампани зборници посвећени посебним урбаним феноменима. Из таквог интересовања појавиле су се посебне институције везане за ову теметику, а радови посвећени историји градских насеља постали су неизоставни у научној периодици. Градови су са рубова историјских проучавања померени у њихово средиште. Показало се да градови нису пратећа појава нововековног развоја, већ његов покретач и да се из градске привреде и друштва развио модерни привредни и друштвени систем. Степен урбаности једне државе постао је мерило њеног цивилизацијског развоја. Појачано интересовање за град проширило се и на друге друштвене науке, под чијим је утицајем град постао универзални историјски феномен, чијим проучавањем су настале и посебне научне дисциплине. Историја градова, нажалост, у српској историографији није нашла оно место које има у европској. Разлога за то је више, поменимо само најважније: дуже време код нас се на градове гледало као на нешто страно, наметнуто нашем корпусу, од средњег века па до ослобођења од Турака. О томе најбоље говори став Вука Караџића, који описујући Србију у једном раду каже: „сједели су по селима сами Срби, а Турци по варошима”. Како је то време настанка појединих научних дисциплина, па и историје, не чуди однос према градовима у српској историографији. Други разлог, не мање важан, јесте недостатак историјских извора да се историја града задовољавајуће пропрати у старијем периоду. Суочена са таквим изазовима српска историографија се није адекватно посветила овом проблему, као што је то чинила и чини историографија западних земаља. Не можемо рећи да не постоје монографије које расветљавају историје појединих градова, али су оне плод ентузијазма појединаца, а не неког систематског рада на том пољу. С друге стране, ни монографије посвећене појединим градовима нису истог квалитета, нити завређују исту пажњу. Један од ентузијаста који је већи део досадашњег научног интересовања посветио феномену града је и др Владан Виријевић, ванредни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици. Ово је његова трећа монографија која се бави проучавањем појединих градова. Тиме се, међутим, не исцрпљују радови које је овај аутор посветио појединим аспектима из историје гардских насеља. Виријевић се, тако, бавио Краљевом, Ђаковицом, Пећи, Призреном, Новим Пазаром, Сјеницом, градовима на Косову и Метохији компаративно и, наравно, Рашком у више радова. Увид у овај каталог проучаваних градова даје представу да се ради о широкој области у чијем се средишту налази Рашка. Књига коју представљамо бави се управо тим градом, или боље речено, варошицом, како ју је сам аутор назвао у складу са службеном категоризацијом у периоду од 1912. до 1941. године. Наслов књиге Рашка 1912–1941, портрет варошице може, на први поглед, да завара читаоца и створи утисак да је аутор, можда, сликар, који кичицом ствара представу града у једном прошлом периоду. Утисак нас вара само утолико што аутор није кичицом, већ пером и мишљу створио слику Рашке у за њу битном периоду развоја. Напоменимо да се стваралачке технике уметника који ствара ликовну представу и историчара готово и не разликују: сликар ређа беочуге адекватне боје и на тај начин добија слику, док историчар ниже чињенице, догађаје, процесе; промакне и нека празнина, и на крају обојица добијају целовиту представу,

где се појединачни делови губе и стапају у заокруженој целини. И док историчар невољно оставља празнину, уметник је, понекад, намерно умеће да би код гледалаца изазвао реакцију и жељу да допринесу понуђеној представи. Празнину која је постојала о урбаном развоју Рашке допунио је Владан Виријевић овом књигом. У књизи аутор даје целовиту слику Рашке, од њеног настанка као пограничне карауле, „састанка” и карантина до варошице која страда у Априлском рату 1941. године, с тим што је акценат стављен, као што и наслов говори, на период од 1912. године. Издвајају се три целине: Увод, у којем је обрађен историјски развој места од првих помена и 1839. године, када је донет указ о устројавању „састанка на Рашкој”, на српско-турској граници, до ослобођења Старе Србије и Македоније; други део се бави Рашком у Великом рату 1914–1918. године, и, трећи, који прати развој Рашке у међуратном периоду. У стварању књиге аутор је применио тематско-хронолошки метод, поделивши у наслову наведени временски период на три целине, а њих на мање тематске јединице, чиме је историја Рашке обрађена у складу са преовладавајућим околностима. Тако се у првом делу аутор бави најстаријим поменима Рашке, њеним значајем, изградњом и развојем као пограничног места, преко којег су, поред путника и робе, често ишле и акције српске владе према Старој Србији. Рашка је у ово време гранични прелаз и пијаца, због чега се у њој налази и карантин за привремени смештај људи и робе. На крају овог периода и на почетку балканских ратова, Рашка је била и полазиште Ибарске војске која је кренула према Новом Пазару и Косовској Митровици. Други део се бави историјом Рашке од 1914. до 1918. године, периодом који се битно разликовао од претходног. Било је то време Великог рата, у коме је у једном тренутку Рашка била престоница ратом погођене Србије. Сва претходна активност је замрла, а Рашка прати војске које долазе и пролазе. У њеној близини, у Супњу, привремено се отвара аеродром за потребе француске ескадриле, којој је то претпоследња станица пре напуштања Србије. Трећи део књиге, обимом највећи, бави се развојем Рашке у међуратном периоду, проучавањем појединих урбаних феномена и институција града. У њему преовладава привредна и друштвена историја, али, ни политичка није занемарена. Поред наведених поглавља књига садржи и Предговор, у коме се аутор осврнуо на положај и значај овог насеља, као и на претходна проучавања. На крају књиге налазе се Закључак на српском и енглеском језику, списак извора и литературе и Регистар личних имена, који даљим истраживачима, али и свим заинтересованим помаже у коришћењу књиге. Оно што чини посебан квалитет ове монографије, што ће многи, вероватно, прво приметити, јесте богат илустровани материјал, у коме преовладавају старе фотографије знаменитих личности, панораме града у различитим временима, слике појединих угоститељских објеката, али и скице града са уцртаним улицама и тадашњим именима, шеме, пописи разних занимања и друго. Један део овог материјала потиче из архива у којима је аутор истраживао, а други, у којем се налазе фотографије, из приватних збирки. Оне сада први пут излазе у јавност на један овакав начин, што књизи даје још већу вредност. Богати илустровани материјал може, на први поглед, да завара и наведе на помисао да се ради о популарној монографији, што није случај. О томе сведочи богат научни апарат, а књигу потписују и три рецензента: др Здравко Делетић, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Божица Младеновић, редовни професор Филозофског факултета у Нишу и др Мира Радојевић, доцент Филозофског факултета у Београду. Да створи једну овакву књигу и да задовољи научне критеријуме, аутор је уложио велики труд и рад, што се види из неких детаља, које ће тешко запазити читалац опчињен њеним графичким решењем. Зато их вреди напоменути. Аутор је током истраживања и рада на књизи користио шест архива : Архив Југославије, Историјски архив Краљева, Архив Србије, Архив Војноисторијског института и Државни архив Црне Горе, 216

где је прегледао укупно 15 фондова историјске грађе. Поред наведеног, прегледао је 47 збирки објављених историјских извора, користио је штампу и консултовао 11 листова који су излазили у обрађеном периоду. Такође, консултовао је укупно 136 библиографских јединица, од којих 82 књиге и 54 мања научна рада. Резултат тог великог труда је поуздана историјска монографија Рашке, писана занимљивим језиком и богато илустрована. Књига Рашка 1912–1941, портрет варошице, настала је као плод вишегодишњег проучавања родног места и ауторовог искуства стеченог дужим бављењем појединим насељима. Као таква она ће привући и задовољити знатижељу најзахтевнијих истраживача, али ће у њој занимљиве породичне податке наћи и многи Рашчани, што је препоручује широкој читалачкој публици. Божидар Зарковић

217

Сјај заборављене династије: Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије I Музеј рудничко-таковског краја, Горњи Милановац, 2013, стр. 364. Саша Марушић и Ана Боловић, Свака музејска установа мора задовољити темељне музеолошке параметре: заштиту, истраживање и комуникацију, суштинску особину свих институција које се брину о наслеђу прошлости у савременом окружењу. Комуникација представља пренос естеских, функционалних и културних значења самог музеја, који је сам по себи знак, односно многобројних симбола и обележја похрањених у предметима. Музеј је заправо средство, установа организованог колективног памћења, медиј преко кога се публици излажу идеје похрањене у музеалијама. Издаваштво представља један од основних начина комуницирања са публиком, презентовања предмета, упућивања на ишчитавање њиховог посебног „говора” и одгонетања давно замрлог „језика”, уобличавања посебног симболичког система неопходног за разумевање прошлости. Публикација „Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије I” прати давно успостављене постулате научности критичке историографије и посебности музеолошког рада. Цела публикација уклопљена је у основе традиционалне али и нове музеологије, темељи се на научно-истраживачкој делатности 13 научних радника из 10 еминентних установа који су каталошки пописали заоставштину династије Обреновић из укупно 11 музеја, галерија, архива и манастира на простору Републике Србије. После „Уводне речи” Александра Марушића и Ане Боловић, кутоса Музеја Рудничко-таковског краја (7–9), Слађана Бојковић из Историјског музеја Србије у Београду доноси текст „Заоставштина Обреновића у Историјском музеју Србије” (11–187). Јованка Веселиновић и Олга Латинчић из Историјског архива Београда објављују текст „Тематски водич кроз фондове и збирке Историјског архива Београда” (189–222). Милена Врбашки из Галерије Матице српске у Новом Саду написала је рад „Дела која се односе на породицу Обреновић у Галерији Матице српске” (223–246). Мр Снежана Цветковић из Музеја у Смедереву доноси текст „Обреновићи и Смедерево: летњи двор и оставштина у градском музеју” (247–266). Јасмина Трајков и Душко Грбовић из Завичајног музеја у Јагодини имају рад под називом „Династија Обреновић у збиркама Завичајног музеја у Јагодини” (267– 284). Драган Драшковић и Мирјана Савић из Народног музеја у Краљеву објављују текст „Обреновићи у Историјској збирци Народног музеја Краљево” (285–310). Сузана Миловановић из Музеја Војводине у Новом Саду доноси рад „Збирка фотографија чланова династије Обреновић у фонду Музеја Војводине (збирка Владари и владарске породице)” (311–321). Мр Драгојла Живанов из Галерије Матице српске у Новом Саду написала је текст „Оставштина династије Обреновић у манастиру Крушедолу” (323–338). Марина Влаисављевић из Народног музеја у Нишу објављује рад „Албум фотографија Ниша, Прокупља и Куршумлије поклоњен кнезу Милану Обреновићу из збирке Народног музеја у Нишу” (339–345). Видак Вуковић из Народног музеја у Зрењанину доноси текст „Збирка оружја барона Николића у Народном музеју Зрењанин” (347–360). Рецензија др Милоша Тимотијевића из Народног музеја у Чачку објављена је на крају целе публикације (361–363). Пописан је укупно 971 предмет (укључујући и документе и штампани материјал), највише у Историјском музеју Србије (636), затим Историјском архиву Београда (92), Народном музеју у Краљеву (58), Галерији Матице српске у Новом Саду (55), Манастиру Крушедолу, укључујући и предмете који се данас налазе у Музеју Српске православне цркве у Београду (47), Народном музеју у Зрењанину (36), Музеју у Смедереву (23), Музеју Војводине у Новом Саду (15), Завичајном музеју у Јагодини (8) и Народном музеју у Нишу (1). Осим каталошког пописа предмета објављене су и репрезентативне фотографије вреднијих комада. Текстови имају и уводе који говоре о установи у којој се материјал чува, пореклу и

историјату музеалија, предметима који су временом нестали. Већина радова поседује критички апарат и списак релевантне литературе. Сви објављени радови експлицитно говоре да вишегодишњи посао на прикупљању, обради и јавном презентовању музеалија везаних за владарску породицу Обреновић на најбољи начин сведочи о њиховом приватном и друштвеном животу, укусу и вредностима епохе у којој су живели. Једним делом то су и веома луксузни предмети који својим пореклом, изгледом и материјалом говоре о статусу, богатству, утицају и моћи насилно свргнуте и готово заборављене династије. Објављивање ове публикације је истовремено и покушај да се сачува од ишчезнућа део државног и националног идентитета нововековне Србије. Сви презентовани предмети и архивски фондови коректно су каталошки пописани и описани, а таква обрада, као примарна делатност заштите културних добара, омогућава нова истраживања, компарације, доношење закључака за другачија и детаљнија историјска и музеолошка истраживања. Збир информација до којег смо данас допрли чувањем предмета пореклом из династије Обреновић и њиховим публиковањем није коначан. Јасно је да ће у будућности нови сензибилитет, људи, контекст и околности истраживања баштине донети нека нова значења и симболику. На овај начин формирала се јединствена база података која ће се додатно проширити у наредним издањима планиране серије публикација везаних за заоставштину династирје Обреновић. Ова публикација зато није само инвентар преосталих предмета једне значајне породице, већ је и посебан облик комуникације која делимично враћа и давно изгубљену атмосферу деветнаестовековне Србије и обнавља заборављену културу сећања, чиме презентовани премети добијају посебну афирмативну улогу, животну снагу и нова значења у измењеном контексту данашње стварности. Публикација „Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије” омогућава индивидуално и колективно сазнавање заборављене прошлости, као својеврсни музејски патримонијум са богатим слојевима значења, материјални али и ментални капитал у процесу сазнавања изгубљене традиције, као облик афирмације сопственог идентитета. Предмети који су обрађени данас имају особине реткости, репрезентативности, изворности и непоновљивости, што све заједно ствара емотивно-психолошке поруке посебне врсте, својеврсно трасцендентно искуство, пренос симбола једне давно прошле епохе у процесу инстутуционализованог контекста баштињења. Стварност у којој живимо постала је убрзана и променљива, свет децентриран, вредносни системи фрагментарни, као и идентитет и поимање времена и простора. Ово својеврсно вртложно време гута знања и информације, мисли и осећаје, чинећи од свакодневног живота хистеричну серију пренасељних тренутака. На тај начин укида се и само време и оно што га карактерише, а то су трајање и сећање. Самим тим јавља се и потреба за што чвршћим одређењем личности и њеним усидравањем у одређени колективни идентитет. Прошлост и садашњост везани су кроз искуство и сећање, чиме се текући хоризонт стварности допуњава сликама и причама неког другог времена у процесу стварања сећања. Сва друштва имагинирају слику о себи, преносе идентитет кроз генерације тако што изграђују културу сећања. Током тог процеса предмети имају истакнуту улогу, како они свакодневне и интимне природе, тако и они који представљају симболе заједнице, укључујући просторне целине, природне и вештачке. Човек је у те предмете унео представе о својим потребама, комфору и лепоти, а тиме и о самом себи. На тај начин предмети су нека врста одраза човека, подсећају га на сопствено постојање, прошлост, претке. Свест и памћење нису само индивидуално искуство, већ се остварују кроз процес интеракције са другим идивидуама, колективом у коме се живи. Уколико се процес преноса информација прекине, ако нестане или се промени оквир односа у комуникационој стварности, последица је заборав. Зато посао на прикупљању, научној обради и презентовању предмета има посебну и незамењи219

ву улогу у стварању колективне меморије. Предмети не упућују само на сврху коришћења, већ смисао и симболику прошлости, чиме излазе из хоризонта памћења током процеса преношења богатих значења времена у коме су настали, индивидуалних и колективних идентитета о којима на посебан начин говоре. Свака култура повезује људе са другим људима кроз симболички свет смисла, чиме се ствара заједнички простор искуства, очекивања и деловања, чиме се кроз њену везујућу снагу подстиче поверење и оријентација заједнице. То је уједно и основни смисао публиковања ове књиге, као део успешних тродеценијских континуираних настојања да Горњи Милановац постане незаобилазно место сећања, простор важан за стварање идентитета модерне Србије, у чему Музеј рудничко-таковског краја има истакнуту улогу. На тај начин ствара се релевантна основа за оживљавање институционалног јавног сећања на темељу никада угашених регионалних традиција везаних за династију Обреновић, које су већ у XIX веку добиле облик општег националног искуства. Модеран музеј није само простор за презентовање предмета, идеја и симбола. Он је и установа од које се очекује да, осим идентитета, локалној заједници понуди и основу за развој и економски напредак. Брига за заоставштину династије Обреновић на најбољи начин од Музеја рудничко-таковског краја ствара јединствено место сећања савремене Србије, установу која брине о регионалном и националном наслеђу. Милош Тимотијевић

220

ИДЕНТИТЕТИ ЖРТАВА СТРЕЉАНИХ У КРАЉЕВУ ОКТОБРА 1941, Музеј жртава геноцида Београд, Београд 2013, 251 стр. Силвија Крејаковић У издању Музеја жртава геноцида Београд објављења је књига Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941. аутора Силвије Крејаковић вишег кустоса – историчара у Народном музеју Краљево. Тема којој је књига посвећена и њено појављивање побудили су велику пажњу и очекивања, како потомака стрељаних октобра 1941. године и грађана Краљева, тако и оних који су се овом темом бавили на локалном нивоу истраживања историје града, али и шире стручне јавности. После првих оцена књиге и коментара изречених у оквиру програма обележавања краљевачког октобра 2013. године у Краљеву, затим на промоцијама, у информативним гласилима, потребно је књигу због самих читалаца и будућих корисника, у научноистраживачке сврхе, представити подробније. Књига Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941. има 251 страницу са поглављима: Реч унапред, Краљево у раздобљу два светска рата, Време историје: 1941 – година краха хуманости, Меморијализација трагедије града, SUMMARY, ZUSAMMENFASSUNG, Прилози, Списак страдалих у октобру 1941. у Краљеву, Извори и литература, Регистар имена, Рецензија и Белешка о аутору. По наведеном садржају, књига одаје утисак целовитог приступа изузетној теми која деценијама чека истину и коначне, заокружене одговоре на бројна питања замагљена потребама једног времена и идеологизацијом догађаја. У уводнику (Реч унапред), ауторка је потребу за овом књигом образложила и приближила читаоцу сумирањем, оценом и коментаром свега до сада познатог на ову тему. Истраживање и објављивање радова на наведену тему поделила је у неколико сегмената: -Публицистичке и мемоарске радове чија је вредност у томе што чувају од заборава погледе савременика на догађаје, а мањкавост у томе што су подложни политизацији; - Историјски извори, документарна грађа различите провенијенције прикупљена у архивским фондовима и музејским збиркама (краљевачких установа – Музеј 1950, Архив 1961) чија је неуједначена обрада, систематизација и доступност учинила или утицала на то „да је поглед на масовну одмазду имао све карактеристике опште историографије”; - Значај и допринос бораца првим темељним радовима о окупацији међу којима је 1971. појава старије од две монографије о масовној одмазди октобра 1941. Николе Коче Јончића. - Појава спискова стрељаних 1976. године са коментаром и оценом њихове мањкавости у пасусу на 12. стр. који почиње речима: „Меморијална грађа, референтна у историографији и научним истраживањима као ’стопа чврстог тла’, неконтаминирана идеологијом…” - Појава млађе монографије Милана Матијевића 2006. године, која не наводи укупан број жртава. - Скуп историчара из Србије који се баве темама људског страдања у Другим светском рату 2001. и појава Зборника радова „Краљево октобра 1941” 2003. године. -„Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941.” Савремена историографија захтева минуциозну анализу и крајње објективно, критичко преиспитивање свега учињеног. Међутим, у књизи С. Крејаковић критичко представљање често и лако склизне у минимизирање свега што је на ову тему објављено све до појаве њене књиге Идентитети жртава стрељаних у Краљеву октобра 1941. Инсистирање ауторке да је осавремењеном методологијом и правилима струке обавила персонализацију жртава је неумесно и поред цитата да су „историчари и по дефиницији опрезнији но што се то од њих захте221

ва”. Неопрезна је и неумесна тврдња да су се „историчари овом темом бавили у оквиру ширих историјских синтеза, или пак у тематским чланцима у уже-стручним публикацијама” и констатација да до појаве ове књиге која је резултат систематичног истраживања и поређења извора, историчари нису отворено казали јавности колико је персонализованих жртава у ратном злочину октобра 1941. године у Краљеву било. После читавог низа објављених радова за које С. Крејаковић несумњиво зна, неумесно је и неопрезно постављање питања „Да ли су историчари који раде у установама у којима су сачувани историјски извори са убележеним прецизним подацима о стрељанима – ’ћутали’ саглашавајући се тако са владајућим политизованим матрицама о 6000 или 7000 стрељаних без имена?” Познато је да су сви прикупљени спискови, документација, грађа и предмети, као и резултати рада претходника, предати на даљу бригу, чување и рад управо ауторки књиге, са прецизно дефинисаном и одређеном проблематиком и задацима без икакве условљености у раду, чак са доста стрпљења у ишчекивању резултата. Бољим познавањем, коришћењем и навођењем до сада написаног и познатог на ову тему, без обзира на изнето мишљење и оцене о томе, било из победничких или ревизионистичких нивоа, књига би се приближила почетним намерама. Да би се ушло у озбиљне анализе и закључке на ову тему, потребно је упознати и до танчина савладати сву познату архивску грађу, литературу и мемоарску грађу. То, пре свега, значи да би требало обавити и учинити напор нових, додатних и упоредних истраживања која би потврдила изнете тврдње. Несигурност у владању чињеницама као и њихово неспретно излагање и коришћење налажу да се скрене пажња на извесне недостатке поготову у овако скраћеном приказу догађаја који су претходили одмазди октобра 1941. и који су евидентни. Због тога се појављују нетачности, на пример: стр. 16 – Не може се говорити о заједништву партизана и четника (ЈВуО) у Краљеву испољеном „у учешћу заједничке лаке артиљерије” јер су топови између две стране били, договором у ослобођеном Чачку, подељени и дејствовали су са различитих локација: Дракчићи, Сирча (Краљевачки октобар 1941, Краљево 2003, 116, 117,169). Такође не стоји тврдња о „заробљавању и заједничким посадама тенка”: јер заробљавање тенкова није била заједничка акција, а састав посада споран је и данас (Краљевачки октобар 1941, Краљево 2003, 35–36, 121, 169–174). Такође нема основа у документима и литаратури о упозорењима разних делегација (и на стр. 43) партизанској команди да Немци стрељају углавном раднике (у питању је једна делегација упућена из Краљева, која је била и код партизана и код ЈВуО) или за тврдњу да су равногорци одбијали молбе угледних домаина да деблокирају град (поставља се питање којих домаћина). Мада преузимање (цитирање) других аутора спада у елементарну технику припремања студиозног рада, овде је, због осетљивости материје која је обрађивана, потребно напоменути нека места где правила цитирања нису поштована. Примера преузимања туђих текстова и коришћења архивске грађе, без навођења извора, има више: из каталога Краљевачки октобар 1941 - Опомена , НМК, 2011. : на стр. 42 – „Најављиване мере репресије…” (стр. 15), на стр. 47 „Да би квота…” (стр. 16), потом стр. 48 „у ноћи између 14–15. октобра…” (стр. 16), на стр. 52 „Последице одмазде и блокаде града” напомена 105 (стр. 17). Оваквих, копи-пејст примера, има још. На пример, реченица : „У случају персонализације, подстакнуте анализом историјских извора, суочени смо, међутим, и са замкама које се тичу етничке припадности – притајено усидреним у специфичним бановинским поделама предратне Југославије и окупационим променама граница.” (стр. 92), поновљена је на 93. страни (без првог зареза и једном речју више, територијалним). Јасна је материјална грешка (стр. 18) да је парастос на Гробљу стрељаних одржан први пут 1946. године јер је он одржаван већ од 1942. године. 222

Свако ко познаје локалну историју и основе принципе историјске науке, само прелиставањем књиге уочиће њене недостатке. Знатижеља да се открије шта је то ново у књизи најављеној као резултат једног великог истраживачког подухвата, после читања остаће и даље знатижеља. Због превелике брзине и помањкања исцрпног истраживачког напора, слика догађаја у Краљеву у јесен 1941. године, затим самог чина одмазде, броја стрељаних и начина обележавања је још конфузнија. Уочљиво је површно познавање или, бар, несистематично коришћење архивске грађе, штампе и литературе, што се манифестовало у у научном апарату – фуснотама. Напомена 18 – поред 123. стране рада (рад Ђорђе Станковић, Српски медијски мартиријум, Историја и сећање - студије и историјске свести, Зборник радова, Институт за новију историју Србије, Београд 2006, 112–137), наводи и 135. страна у којој нема ничега што се односи на текст. Треба да стоји 122–123. Напомена 19 – наводи 140. страну истог рада која је празна и не припада цитираном раду. Напомена 65 – поновљена је у напомени 71 у скраћеном облику без икаквог објашњења и везе са хапшењем талаца од 4. октобра. Напомена 72 – користи сигнатуру Архив Југославије (даље АЈ), Фонд бр. 110, ф 333/28-29. НМК, копије докумената - очигледан је пример о непознавању коришћене архивске грађе. Наведена сигнатура требало је да потврди предају 32 жандарма Немцима од стране капетана Терзића. Тај податак на наведеним странама документа не постоји. Међутим, иста сигнатура, АЈ, Фонд бр. 110, ф 333/2829 НМК копије докумената, се понавља и у напоменама 99, 102, 131, 150, 151, 180 без икакве везе са текстом који прати напомена. Напомене 82 и 133 за писмо Радослава Веснића су различито наведени подаци. Напомена 90 - Летак ванредног стања са преким судом не говори о првој групи стрељаних талаца. Напомена 104 – потврду страдања у селима око Краљева не објашњава грађа наведена у напомени АЈ, Фонд бр. 110, ф 333. Напомена 108 – наводи Списак жртава злочина. У сигнатури АЈ, Фонд бр. 110, Ф бр. 9278/148 -58-82 налазе се два списка, од броја 58-73 наведени списак, а од 74-82 је Списак доказа. Напомена 111 објашњава попис архивске грађе из Историјског архива Краљево, коју аутор преузима и наводи из: Благомир Бишевац Краљево октобра 1941, Зборник радова, 230–238,. Преузети подаци су из чланка: Благомир Бишевац, Архивска грађа о догађајима Краљево октобра 1941. године у Историјском архиву и Народном музеју Краљево, Зборник радова Краљево октобра 1941, 229–239. Напомена се односи на поглавље из наведеног рада Архивска грађа у Историјском архиву Краљева, 232–234. Напомена 118. објашњава оснивање Фонад за историју радничког покрета и НОБ-а Краљево, наводећи поново погрешно: Благомир Бишевац Архивска грађа о догађајима октобра 1941, Краљево октобра 1941, зборник радова 230–238, а треба као претходно наведено дело Б. Бишевца у напомени 111, стр. 231. То важи и за напомену 119 која гласи: исто 238. а треба нав. дело Б. Бишевца 230–231. Коришћење одређене терминологије више збуњују него што објашњава: осавремењена методологија, електронска база података, мнемотехничка средства, програмски интерфејс итд. код доброг познаваоца материје не изазивају жељени ефекат, једнакости са правилима струке, систематичности у раду итд. Напротив, уместо жељене контекстуализације, чувања наратива, трагања за људским ликом жртве, култура сећања због технолошког процеса постаје хладнија, без нових чињеница добијених новим истраживачким подухватима, остаје и даље испод површине „мутног огледала историје”, и без у наслову најављеног идентитета жртава, ширења података и биографија о свакој персонализованој жртви. Непознавање коришћене литературе и архивске грађе огледа се у поглављу „Извори и литература”. У делу „Објављена и необјављена грађа” наводи се чланак „Архивска грађа о догађајима октобра 1941” (треба „Архивска грађа о догађајима ’Краљево октобра 1941. године’ у Историјском архиву и Народном музеју Краље223

во” 229–239. Благомира Бишевца) објављен у зборнику радова Краљевачки октобар 1941, Краљево 2003, који не припада поглављу објављена и необјављена архивска грађа, већ литератури, као чланак који представља активности на прикупљању грађе у Архиву и Музеју, и само је архивистички попис грађе. Коришћена архивска грађа наведена је као да је коришћена у архивима у којима се налази. Међутим у напоменама – фуснотама, види се да је коришћена грађа је наведена, поред сигнатуре архива са одредницом НМК, копије докумената, преписи, преписи превода... Нека коришћена архивска грађа није ни наведена: као ИАК (Историјски архив Краљево), фонд Раднички покрет и НОБ ( Народноослободилачак борба), грађа АВИИ (Архив Војноисторијског института)… као и коришћена штампа Ново Време, Новости… Такође, списак литературе није у потпуности ажуриран. Оно што је приметно у књизи, наведена архивска грађа је, у већој или мањој мери, коришћена из других радова, одакле је преузимана, најчешће у облику навођења, без покушаја самосталног тумачења или тражења нових података у њима. Нажалост, за овакву прилику требало је учинити истраживачки напор и пронаћи нешто ново, а тема насловљена као „идентитети жртава”, за то пружа могућности. Техничка достигнућа омогућавају истраживачу одређене погодности, у брзини, приступу информацијама, писању… међутим, лако и тачно преписивање (Copy – Paste) често заводи истраживача у грешке које се тешко могу објаснити. Традиционални истраживач, свеједно да ли припадао редовима победничке или ревизионистичке историографија, приликом рада је принуђен на листање књиге и документа, истраживање архивске грађе и мукотрпно ручно преписивање,и ма колико деловало залудно време размишљања и понорања у суштину,оно га води у неспориву сигурност владања материјом. Списак страдалих у октобру 1941. у Краљеву, због начина на који је састављен, не пружа увид односно не доводи до основног циља: списка који расветљава број стрељаних. Уместо коришћења редних бројева од 1 па до познатог броја стрељаних у првој колони, непотребно и бескорисно је коришћен број из базе података, који не само да збуњује већ и добронамернијег и пажљивог читаоца поново враћа на старе приче о броју стрељаних. На овај начин коришћен број из базе, и то испред имена стрељаног и података о њему –најмањи број је 9 (на стр. 112) а највећи 4623 (на стр. 230), при чему су, у првој колони поређани без икаквог реда – асоцирају корисника Списка и враћају га на превазиђена ранија убеђења о броју стрељаних од 5000, 6000 па чак и 7000. Нејасна намера ауторке ове књиге исказана је на почетку поглавља „Иза бројева: идентитети жртава” је у питању: „Зашто се у новијој идеологизацији и ревизионистичким подухватима, оптерећеним закаснелим националним буђењима, са митовима и ’светим местима’, морало чекати још коју годину више да судбине жртава буду истражене рационалним и егзактним методама и представљене ваљаним резултатима?” Ако је у питању само Краљево, није јасно која и каква је та нова идеологизација, који су то ревизионистички подухвати и закаснела национална буђења и шта значи губљење времена „још коју годину више” да судбине жртава буду истражене рационалним и егзактним методама и представљене ваљаним резултатима. У биографији аутор наводи да у Народном музеју Краљево ради од 1997. године (почела као кустос историчар). Дуги период у току кога је, од првог дана када је укључена у рад Музеја, преузела истраживање теме коју у овој књизи обрађује, подржавана великом жељом да се значајним искораком приближи реалним историјско-документарним оквирима, није дао високе резултате. Тематске изложбе, „Краљево 1941–1945” (2001), и „Опомена” (2011), округли сто (2001) чији је резултат зборник радова Краљевачки октобар 1941 (2003), учешће С. Крејаковић на научним скуповима, боравак у Јерусалиму, објављивање текстова у часопису Наша прошлост, учешће у ТВ програмима и радио-емисијама на ову тему мо224

рали су имати стимулациони ефекат и довести до усавршавање у истраживању овог изузетно важног ратног догађаја у Краљеву 1941. и бити крунисани монографијом високог домета. Међутим, у очекивању резултата тог рада, ауторка је у жељи да буде прва и једина у чувању од заборава сваке појединачне жртве, утврђивању броја стрељаних и начина обележавања, превазишла своје могућности и исхитрено једном неуспелом компилацијом бројне постављене циљеве, питања и жеље оставила нерешеним, без очекиваних одговора. Недостатак истраживачке сталожености и исхитреност довели су до појављивања ове књиге без знања и учешћа Народног музеја у Краљеву у коме С. Крејаковић ради. Захвалност својој установи на уступљеној грађи јесте уобичајени гест истраживача али, у овом случају, не ослобађа од одговорности. Драган Драшковић

225

226

СПИСАК АУТОРА Милош Луковић Балканолошки институт САНУ Београд Видан Б. Димић М. А. археолог, Врњачка Бања Предраг Радовић Народни музеј Краљево Радиша Жикић Републички завод за заштиту споменика културе, Београд Радивој Радић Филозофски факултет Београд Гордана Гарић Петровић Историјски институт Београд Марина Лукић Цветић Завод за проучавање културног развитка Душко Јoвановић Завод за заштиту споменика културе Краљево Иван М. Бецић Институт за српску културу Приштина/Лепосавић Јован Симијановић Институт за српску културу Приштина/Лепосавић Милан Радовановић Студент докторских студија, Филозофски факултет Београд Александар Ђ. Маринковић Завод за унапређивање образовања и васпитања, Београд Јасмина Дражовић Народног музеја Краљево

Зборник радова

НАША ПРОШЛОСТ 14 Издавачи НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО Установа културе од националног значаја ИСТОРИЈСКИ АРХИВ КРАЉЕВО За издаваче Драган Драшковић Војимир Попадић Лектура и коректура мр Ана Гвозденовић Превод мр Наташа Павловић Графички уредник Драган Пешић Графичка припрема Ајова, Краљево Штампа Интерклима – Графика Тираж 600