October in Kraljevo 1941 — Warning by National Museum Kraljevo

1 |

КРАЉЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941.

| 2

ОПОМЕНА

3 |

| 4

НЕВИНО ПАЛИМ ЖРТВАМА КРАЉЕВА ТАОЦИМА КОЈЕ НЕМЦИ ЗАТОЧИШЕ У ЛОКОМОТИВСКУ ХАЛУ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ РАДИОНИЦЕ КРАЉЕВО И ПОГУБИШЕ ПО КВОТИ 100 СРБА ЗА ПОГИНУЛОГ 50 ЗА РАЊЕНОГ НЕМАЧКОГ ВОЈНИКА ОД 15. ДО 20. X 1941. ГОДИНЕ

5 |

| 6

„Уколико историја није заснована на истинољубљу и томе не тежи, можда је боље да је и нема. Јер свет се ослања на историју. То је темељ на коме он почива. Ми је можемо анулирати, можемо ниподаштавати, можемо сматрати да ми идемо у ново време одбацујући ту историју. Без обзира колико су наши погледи нови, револуционарни, за некога анархични, она нас прати као сенка коју за собом вучемо. Према томе, та сенка треба да буде нешто што одражава нашу фигуру, али што истовремено не утиче на нас да нас поклопи тамом и да нам засени људску свест.“ ¶ Радован Самарџић*

* Милош Јефтић, Историчар - Радован Самарџић, Сима Ћирковић, Василије Крестић, Чедомир Попов, Београд, 1992, 36–37

| 8

О КРАЉЕВАЧКОМ ОКТОБРУ 1941. ПОСЛЕ СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА | Одмазда коју су Немци извршили од 15. до 20. октобра 1941. године је најтрагичнији догађај у историји Краљева. Не постоји реч којом се може адекватно изразити страхота, суровост и трагичност страдања невиних талаца прикупљаних и затвараних у локомотивској хали Железничке радионице Краљево од 4. октобра 1941. године, зарад чудне немачке математичке формуле изражене у квоти: стрељање сто Срба за погинулог и педесет за рањеног Немца. Ванредно стање са преким судом Немци су у Краљеву завели 15. октобра, за губитке претрпљене тога дана – 14 мртвих и 10 рањених, чиме су претњу изражену у наведеној формули, најављивану и путем летака, почели да остварују у крвавом пиру људског безумља. О краљевачком октобру написано је доста. Опеван је у песмама и поемама, описан у литератури, тумачен у историографији, приказан на филму, увршћен у школски образовни програм. Једном речју, присутан је у свим сферама стваралаштва, али, нажалост, још увек не на прави начин – довољно истинит и веродостојан. Зашто? Немци нису дозвољавали ширење било каквих информација и прављење светилишта на самом месту злочина, забрањујући стављање крстова и украшавање гробова. Недићева власт је у границама својих овлашћења и могућности решавала само питање породичних принадлежности и правно-имовинских односа, не бавећи се истрагом самог догађаја. Поред свега тога, породице и родбина су успели да гробове ближњих обележе крстачама, именом и презименом, да припадајуће верске обреде обаве у цркви и први годишњи помен 1942. године уз одобрење немачког мајора Димела, на гробљу стрељаних уз присуство свештеника. Одмах после ослобођења Краљева 29. новембра 1944. године, бригу о таоцима стрељаним у октобру 1941. године и месту злочина преузима нова власт и користи их првенствено у идеолошке сврхе. Све је осмишљено за потребе формирања и учвршћивања нове комунистичке власти и величања успеха НОБ-а и револуционар9 |

Краљево, 1936.

ног преображаја. Жртве – таоци су пали за циљеве слободе и револуције. Уместо утврђивања имена и презимена сваке жртве, појављује се увећан, безимени број стрељаних. Верски обреди се потискују, а уводе нови, у којима доминирају друштвено-политички радници – политичари. Место злочина је променило изглед. Уместо почупаних крстача посађене су тополе, постављани заједнички споменици са петокраком, а црна боја којом су штампани плакати за најаву годишњих помена, замењена је шареним колоритом за најаву октобарских свечаности, новокомпоноване манифестације осмишљене у духу очувања братства и јединства. Награђени пројекат, на основу кога је спомен гробље добило данашњи изглед, није до краја изведен, иако су за октобарске свечаности – енормно бројне госте, ауторе и учеснике програма, трошена значајна средства. Последњи покушај, 2006. године, да се место злочина – гробље, огради и да се изгради капела у којој би била исписана имена свих жртава и у којој би потомци и посетиоци могли да одају пошту, још увек није реализован. Због наведених и многих других разлога, истина о стрељаним таоцима је непотпуна и непримерена. После 70 година, потребно је учинити напор и поново се суочити са познатим, као и новим историјским чињеницама, анализирати многе детаље, дешавања ван и унутар града, у току трајања блокаде и напада устаничких снага на Краљево 1941. године, и тако ући у дубљи ниво историјске истине (приче), ближи и примеренији таоцима – жртвама невино палим у немачкој одмазди. | 10

Краљ Петар II Карађорђевић са намесништвом и војним врхом

Истина је потребна и треба учинити све да се на достојан начин осветли и обележи, како због одбране невино палих жртава – талаца од нове смрти која им прети настави ли се старање о њима на досадашњи начин, тако и због историјског наравоученија и поруке – да жртве нису биле узалудне. Краљевачке установе, Музеј и Архив, од својих оснивања покушавају да сачувају сваки траг, било у писаном, материјалном или меморијалном облику, и допринесу очувању истине о краљевачком октобру. Изложба коју Музеј посвећује невино палим таоцима у Краљеву 1941. године, поводом 70-годишњице ове трагедије, нов је покушај – допринос расветљавању овог догађаја, и усмеравања истраживачког рада и интересовања у правцу коначне истине. Питања на која је до сада избегаван прави одговор или нису постављана, а чињенице и логика их просто намећу, јесу: •• У којој мери су били искрени и поштовани договори два антифашистичка покрета, четничког и партизанског, везани за заједничку борбу и акције вођене за ослобођење Краљева 1941. године? •• Да ли је било покушаја, и којих све, да се одмазда над таоцима спречи, заустави или прекине? •• Какво је било стање у граду током блокаде октобра 1941. године? •• Како су, после ослобођења Краљева 1944. године, завршили они који су учествовали у покушајима да се спречи, заустави или прекине одмазда? 11 |

•• Колико је људи стрељано? •• На који начин се новоформирана комунистичка власт после ослобођења Краљева 29. новембра 1944. године односила према палим жртвама и месту злочина? •• Како чувати сећање на невине жртве и обележавати годишњице овог пострадања?

Краљево, август 1941. године

У опсади Краљева октобра 1941. године и борбама за његово ослобођење учествовале су здружене снаге два антифашистичка покрета, идеолошки крајње удаљена и од самог формирања супротстављена. Краљево је било пример најизразитије војне сарадње ова два покрета. Они су формирали, у селу Дракчићи, заједнички штаб који су чинили представници Југословенске војске у отаџбини: мајор Радослав Ђурић, командант и капетан Јован Дероко, начелник штаба, и представници партизана: Момчило Моле Радосављевић, командант партизанског одреда и комесар Ратко Митровић - представници партизана. Истовремено, Краљево је било и најизразитији пример идеолошког разлаза два покрета, који је био увод у братоубилаштво почетком новембра 1941. године. Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), антифашистички покрет, настао је око групе официра који нису признавали капитулацију потписану 17. априла 1941. године, окупљених већ у првој половини маја на Равној гори, на челу са пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем. Себе су сматрали за једину легалну и легитимну војну формацију и представнике југословенске владе у Лондону са задатком да часно и храбро изврше обавезу дату заклетвом Краљу и Отаџбини. Партизански антифашистички покрет, на челу са Комунистичком партијом Југославије (КПЈ) и Јосипом Брозом Титом, настао је и развио своје активности после 22. јуна 1941. године, после напада Немачке на Совјетски Савез. КПЈ је убрзано покренула припреме за подизање устанка прикупљањем оружја, муниције, санитетског материјала и другим организационим делатностима, нападима на саобраћајнице, мостове, пруге, телефонске линије. Партизански покрет је истовремено ушао у револуционарне делатности, рушење старог режима, нападима и паљењем општинских зграда и архива, обрачунима са виђенијим грађанима и представницима власти, паралелно формирајући своје органе власти, народноослободилачке одборе. Са тако различитим ставовима и задацима, постигнути договори и споразуми два покрета о заједничким нападима и борби против окупатора, били су несигурни, њихови међусобни односи веома оптерећени, без пуног поверења и у сталном очекивању издајства и саботаже. Стање под окупацијом било је конфузно и све неподношљивије. Резервни потпуковник Радојко Јовандарић, искусни ратник родом из Обрве, по повратку из неуспелог априлског ратног похода, овако је описао ситуацију под окупацијом: „Стигох кући на Ускрс вече. Тиме се заврши моје ратовање од 2 до 20-IV 1941 или боље рећи туцање времена и нерава. Стари ратници ненавикнути на овај рат беспомоћно блену тупо у стварност данашњице и не могу да схвате | 12

шта се догађа, не могу да нађу оправдања себи па ма шта предузели па чак ни за херојско самоубиство. Овај ратни поход са наше стране би се могао назвати: Блесави дани 1941, а не светли дани. Немачка команда наређује да се сваки обавезник пријави и преда оружије под претњом смртне казне. По где-где убијају и вешају људе под изговором да вешају комунисте или пљачкаше. Комунисти се гоне немилосрдно, њихове куће пале, а породице интернирају а они беже у шуму да отуда враћају зло за зло. Немци ступају у везу са Пећанцем и он наређује да се сваки из шуме врати кући. Међу људима у шуми налазе се и групе наших патриота-Четника и војника који се не одазивају на позиве већ чекају време за ослобођење. Споразум Немаца са Миланом Недићем исто тако пролази. Гоњења и паљења кућа све чешћа као и убиства. На име комуниста ’Партизана’ врше се пљачке, уцене, убиства у толикој мери да је већ несношљиво. Партизани користе прилику да око њих прикупе један мали број нестрпљивих младића али убрзо силом гоне у своје редове. Народ укљештен међу 2 ватре (пљачкаши Немци и партизани), почиње да помишља на организацију за отпор. Људи војних четника (Драже Михаиловића) силазе у села, и обавештавају о свом циљу. Нагло почиње организовање четника Југ. народне војске у августу и септембру док партизани почињу са саботажом, руше мостове, путове нападају и на возове али снабдевајући се силом од народа нису баш омиљени, у маси.“1 Неподношљиво стање у народу под окупацијом све више је захтевало пружање отпора. Народ се окупљао и на зборовима тражио решење. Предвођени претежно солунцима, тражили су нови вид заштите. У Витановцу, на другом крају од Обрве, народ је окупио народни првак Груже Исидор Живковић, солунац и посланик, саветујући их: „Сада је на вама да се одлучите којој ће те се организацији прикључити. Присутни су заћутали, па је почело међусобно договарање из те масе од скоро 400 људи изађоше 5-6 људи наоружани па ме упиташе: Господине Мајоре ... можемо ли ми да идемо у партизане ја им реко драге воље можете ићи у који хоћете одред (вођа ових био је Душан Томовић) Остали се обратише на мене са питањем, у који ћу ја одред; ја им одговори да сам ја резервни официр и да ја самим положајом у војсци припадам Југословенској војсци у Отаџбини, којој стоји на челу као командант Дража Михаиловић заори се изненадни узвик Живо Дража Михаиловић и Југословенска у Отаџбини, ми ће мо сви са вама, да би присутне партизане задовољио ја сам поновио ако има неко жељу да иде у партизане нека слободно иде јер му се зато несме нико замерити нико се више не јави, наредио сам упис љуства по упису сам формирао чете и наименовао командире старе борце – пешадијске подофицире и наредио стационирање и зборна места све сам ово чинио између чекића и наковња – између Немаца и Партизана, да би ово љуство око 320 обвезника из Витановца, Милавчића и Шумарица обезбедио да их партизани при сусретима неби разоружавали и свлачили одела и обуће...“2 13 |

Радојко С. Јовандарић из Обрве, резервни официр основног Котленичког четничког одреда

Исидор Живковић из Витановца, солунац, посланик, основао Витановачки четнички одред

Факсимил Исидора Живковића, из сећања „Мој животни пут“

Историјски архив Чачак, Ратни дневници из НОБ-а, К1, Четнички дневници из 1941. Дневник војводе котленичког, ппук Радојка Јовандарића из Обрве 1

Народни музеј Краљево (НМК), Историјска збирка – архивалије, Исидор Живковић, Мој животни пут (сећања писана од 17. јануара 1967. године)

Локомотивска хала Железничке радионице у Краљеву

После устаничких успеха на простору западне Србије и заузећа Чачка 1. октобра 1941. године, устаници су концентрацију снага и дејства усмерили ка Краљеву. Задатак јаких немачких снага у Краљеву био је императиван: одбрана Краљева као виталног саобраћајно-стратешког места. Опсаду – блокаду Краљева извршиле су следеће устаничке јединице: четнички одреди – Чачански, Јелички, Љубићки, Конаревски, Жички, Буковички, Котленички, Витановачки, Гледићки, Ибарски, Сирчански, Душана Ђоровића, Трстенички, Расински и тзв. Чета смрти, и партизански - Чачански партизански одред, Одред „Јован Курсула“, део Копаоничког одреда „Тодор Милићевић“, Рударска чета и Врњачко-трстенички НОП одред. Око Краљева се једно време нашла и група коју је предводио генерал Љубо Новаковић, о чијем се деловању мало зна. Најављиване мере репресије – стрељање 100 Срба за убијеног немачког војника, 50 за рањеног, Немци су припремали хапшењем талаца пре почетка сваког устаничког напада на Краљево: са Ружића брда 7. октобра, и касније пред нападе у ноћи између 10. и 11, и 14. и 15. октобра. Прва група радника Фабрике авиона, њих 600, заточена је 4. октобра, у току успостављања четничко-партизанске блокаде. Број талаца увећан је 10. октобра са око 800 радника Железничке радионице (Фабрика вагона) и 14. октобра са око 360 железничара. Све таоце Немци су затворили у локомотивску халу Железничке радионице. Ванредно стање са преким судом уведено 15. октобра значило је почетак одмазде за немачке претрпљене губитке у ноћи између 14. и 15. октобра. У немачким извештајима наведени су следећи подаци: „16. X 1941 717. пешадијска дивизија: Напади на Краљево одбијени. 1 батаљон 737. пеш. пука у Краљеву. Губици код Краљева: сопствени: 14 погинулих (два официра), 10 рањених; непријатељски: 80 мртвих)“3

Зборник докумената и података о Народноослободилачком рату Југословенских народа, Том I, Београд 1949, 540

15 |

„16. X. За губитке од 15. X досад је стрељано 1736 људи и 19 жена – комуниста. Од 13.00 до 18 био је прекид струје. Сопствени губици у Краљеву: 2 мртва, 1 рањен.“4 Прва група од 300 талаца, изведених на рад, копање раке, по обављеном послу, стрељана је 15. октобра. Сутрадан, 16. октобра, одмазда је настављена, и према наведеном извештају, стигло се до 1 755 жртава. Сахрањивање стрељаних жртава обављено је 17. октобра, а до 20. октобра, када је стрељање престало, да би квота од 1 900 била подмирена са још 145 талаца за губитке од 15. октобра и са још 250 за губитке претрпљене 16. октобра, уследила су нова хапшења по граду. Укупан број стрељаних по немачкој квоти требало је да износи 2 150. После напада у ноћи између 14. и 15. октобра није било већих устаничких акција до 31. октобра, последњег устаничког напада на град тенковима, што искључује могућност већих немачких губитака и настављања одмазде.

Исто, Том I, 667

Ново време, Година II, бр. 189, Београд, 10. децембар 1941. г., 3

Новости, Штаб Народноослободилачког (партизанаског) одреда „Др Драгиша Мишовић“ бр. 2, Чачак, 16. октобар, 3

Слобода или смрт, бр. 3, 25. октобар 1941, 2

НМК, Историјска збирка – архивалије, извештај Железничке радионице у Краљеву Генералној дирекцији српске државне железнице, Машинско одељење у Београду, 13. новембар 1941. (препис)

На прве вести о могућим немирима и нападима устаничких снага на Краљево, Немци су реаговали припремним радњама и мерама за сузбијање очекиване опасности унутар града. На другој страни, становништво је уочило озбиљност ситуације па су радници са сеоског подручја реаговали недолазећи на посао, док су у самом граду, због немогућности напуштања града, радници оправдање за изостанак са посла тражили у наводној болести, својој или члана породице. Да би прикупили што већи број талаца, Немци су се у овој ситуацији послужили лукавством. Радници су позивани у фабрике, наводно да приме плате, да чују неку важну информацију и сл. О тешкој ситуацији у самом граду знали су и устаници. Већ 16. октобра, у дану највеће одмазде гласило Народноослободилачког партизанског одреда „Др Драгиша Мишовић“ , писало је: „У самом граду ситуација постаје све тежа. У свом неизмерном страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је... Око 1400-1500 краљевачких радника налази се у једној фабрици.“5 О последицама ванредног стања у Краљеву са преким судом, у новинама Слобода или смрт, 25. октобра је објављено: „Из кућа су извођени очеви са три, два или јединцем сином и одвођени у логор Фабрике вагона, где је већ од заузећа Чачка затворено 1 600 радника Фабрике авиона и вагона. Тога дана (16. октобра) по подне Немци су стрељали 1 000 радника и 700 грађана, међу којима је било жена и деце. Данас Краљево личи на мртав град. Од 16. ов. м. грађани су затворени у своје куће. Забрањено је кретање у двориштима. Ако би се неко трогодишње дете појавило у дворишту на капији, дивљи хуни пуцају на невину децу из митрељеза.”6 Тешку и озбиљну ситуацију у самом граду потврђују и први новински извештаји после повлачења устаничких снага из Краљева:

| 16

„Од 4. октобра радње су биле затворене, надлештва нису радила. Устаничке снаге су заузеле све околне положаје и град потпуно опколиле остављајући га без везе са осталим светом. Неколико пута су топовима гађали саму варош. Погођено је неколико зграда, а од многобројних детонација сви прозори у Краљеву су поразбијани. Краљево је у црнини. Ретка је кућа у којој неко није погинуо. На лицима грађана јасно се оцртава трагедија коју су преживели. За време блокаде Краљево је остало готово без хране. Последњи пазарни дан у Краљеву био је 3. октобар. После тога сељаци нису имали могућност да долазе у варош. Коме се шта затекло у кући од тога је и живео. Пијаца је прорадила тек почетком децембра 1941. г. када је забележена живост и куповина свега јер су све залихе биле истрошене.“7 Последице одмазде и блокаде града су се осећале и након нормализовања стања, што се потврђује у извештају Железничке радионице у Краљеву Генералној дирекцији српских државних железница, 13. новембра 1941. године: „Особље које је сада на послу претрпело је толико, да су свима живци заморени и при крају моћи. Поред овог несташица најосновнијих животних намирница руинира ове живце још и даље бригом за опстанак и аветом глади која се помаља, а животна снага слаби услед слабе исхране. Животне намирнице и ако се негде нађу ужасно су скупе. Сви живе од резерве намирница што су их спремили за зиму у колико и тога има и од случајних проналазака понеких животних намирница. Резерве намирница су пак врло мале, јер је ово стање настало баш у време када је почела набавка намирница за зиму, те је иста прекинута и нико се није довољно снабдео. Сличан је случај са огревом пошто угаљ за особље није стигао, а вероватно неће ни стићи. Према томе изгледи за зиму су врло јадни и страшни.”8 Намеће се логично питање да ли је у условима немачких претњи и хапшења, постављања устаничке опсаде и напада на Краљево и покушаја становништва да избегне последице очигледне опасности било организованијих покушаја да се избегне, спречи или заустави катастрофа великих размера? У сличној ситуацији 1915. године Краљево је успешно избегло страдање. Због претње гранатирањем града, да би сачувала град, животе становништва и њихову имовину, општинска делегација Краљева, на челу са председником општине Јовицом Стојковићем и Ђорђем Радићем, професором Ратарске школе, 6. новембра 1915. године, сачекала је окупатора. По сачуваном концепту, на основу бројних прецртавања, види се да су речи које је Јовица Стојковић изговорио немачком команданту с муком биране: „Господине команданте, Као председник општине овога града част ми је у име грађанства предати вам град Краљево. Предајући власт у ваше руке, уверавам вас да ћемо се вашим наредбама и прописима строго покоравати а и сам сам чврсто уверен да ћете ви штедети животе и имања наших грађана како би се оно могло на миру одати своме редовноме животу и раду.“

17 |

Јовица Стојковић председник Општине краљевске у време предаје града 1915. године

Ђорђе Радић, први управник и професор Ратарске школе, члан делегације која је предала град 1915. године

Концепт говора председника општине Јовице Стојковића приликом припреме предаје града 1915. године

После постигнутог споразума, приликом уласка аустроугарских трупа у град, у самом центру је погинуо немачки каплар Франц Милер. Запретила је нова опасност у виду пљачке града. Да би избегли то, виђенији грађани су успели да прикупе и позајме Општини краљевској 50 100 динара, које је општина на име контрибуције предала окупатору.Постигнут је договор и окупатор је пристао да износ од тражених 500 000 динара, смањи на висину прикупљеног новца, а погинулом војнику је преко ноћи подигнут споменик. Новац за контрибуцију враћен је касније општини.9 Међу приложницима позајмице општини 1915. године, било је оних од којих је у октобру 1941, у замену за живот, у великим износима наплаћивана објава или аусвајс за слободно кретање, и оних који су због потомака одбеглих у шуму, били заточени у локомотивској хали. Покушаја спасавања Краљева 1941. године било је више, али о њима, осим о партизанским, мало је писано. Из партизанског одреда „Јован Курсула“, први покушај заштите ухапшених становника учињен је путем ултиматума упућеног немачком команданту Краљева, 7. октобра 1941. године. О садржају ултиматума, његови састављачи и потписници, Гојко Николиш и Павле Јакшић, у својим мемоарима износе идентично сећање: „Оцењујући ситуацију, штаб одреда је закључио да читава динамика појединачних акција говори да ће устаничке снаге ускоро кренути у општи напад на само Краљево. С друге стране, предвиђало се да ће Нијемци предузимати све обимније и све драстичније репресалије. Зато је штаб сматрао да би у интересу заштите становништва од будућих мјера одмазде, имало смисла да се команданту Краљева упути нека врста ’ултиматума’ имајући у рукама осморицу њемачких војника као монету за уцјену. ’Ултиматум’ смо саставили Павле Јакшић и ја. У писму смо захтјевали: 1. да се престане са паљењем села; 2. да се надокнади учињена штета; 3. да се ослободе сви ухапшеници и престане с хапшењем; 4. да се ослободилачкој војсци призна право ратујуће стране. Уколико се не испуне наши захтјеви, написали смо, стријељаћемо заробљенике. Писмо је стигло до ортскоманданта и регистровано је у њемачкој документацији. Одговора, разумије се, није било. Нити су Њемци могли да испуне наше захтјеве, нити смо ми хтјели, а могли смо, да стријељамо заробљенике. То се догодило 7. октобра 1941.”10 ¶ Гојко Николиш „О борбеном духу југословенских партизана уопште, па и у јесен 1941. око Краљева, говори на свој начин и необичан документ – ултиматум Немцима у име Краљевачког одреда ’Јован Курсула’ са потписом мојим и др Гојка Николиша, регистрован код Немаца са констатацијом ’непријатељ је тукао артиљеријом западни део и центар града... непријатељска артиљерија целог дана туче градску област’ у 19 |

Милољуб Арсић, Улазак окупаторских трупа у Краљево новембра 1915. године, Наша прошлост бр. 7, Краљево, 2006, 159–168

10 Гојко Николић, Коријен, стабло, паветина, Мемоари, Прва књига, Београд, 1988, 479

дневнику Штаба Осамнаестог немачког корпуса, достављеном Немачкој команди за Ср Павле Јакшић бију. ’Виша команда 65: Народноослободилачка група ’Јован Курсула’ захтева 7. октобра од Ортскомандатуре Краљево следеће: 1. Престанак хапшења, 2. Престанак паљења српске имовине, 3. 1.800.000 динара за накнаду штете, 4. Ослобођење свих ухапшених, 5. Признање свих права ратујуће формације. У случају неиспуњења биће стрељано 8 заробљених немачких војника. ’ Како смо Николиш и ја документ потписали правим именима и презименима, Немци су вероватно уложили доста труда да би се докопали наших породица. Али оне су биле у илегали и на устаничком Кордуну, изван дохвата немачке власти.”11 Борбени дух и одлучност устаничких снага потврђује заповест команданта Драгачевског партизанског батаљона, Богдана Капелана, издата у ноћи између 13. и 14. октобра, пред напад на град: „Другови партизани, Знам да сви горите од жеље да град Краљево, које је до овога тренутка у рукама крвавих фашистичких бандита постане што пре наше српско, слободно партизанско Краљево. Ноћас ми крећемо напред, да га освојимо нашим челичним партизанским мишицама, пушкама, бомбама, а изнад свега да га освојимо нашом дисциплином коју прати наша стаљиновска храброст, одважност, мудрост и савесност. Ви сте самном и ја са вама. До виђења другови у слободном партизанском Краљеву. Живела партизанска борба. Живео друг Стаљин.”12 ¶ Павле Јакшић

Павле Јакшић, Над успоменама, Књига I, Београд, 1990, 157–158 11

Народни музеј Краљево, Историјска збирка – архивалије (препис) 12

Највероватније 16. октобра 1941. г. делегација у саставу Радослав Веснић, професор, Миле Радовановић, општински кмет, и два непозната члана, упућена је у партизанско-четнички штаб у село Дракчићи, са задатком да пренесе „бандитима“ да ће уколико не повуку своје снаге са Краљева, истребити становништво и запалити град. О упућивању и резултатима делегације Радослав Веснић је у писму, упућеном Историјском архиву у Чачку 12.12.1967. године, изнео: „У општини сам затекао поред кмета Мила Радовановића још неке општинске функционере, једног мени непознатог општинског службеника и једног радника. Одмах су ми рекли да су на предлог грађана и општинске управе Немци пристали да се упуте као парламентарци Радовановић, онај службеник, радник и ја, са задатком да ступимо у везу са борцима, који опкољавају Краљево, и да их обавестимо, да ће Немци стрељати за сваког погинулог Немца сто наших грађана све док се не дигне блокада. Рекли су ми да је до тог тренутка стрељано преко 1.500 грађана и радника, а да је затворено још толико и да се рација наставља. То саопштење ме је поразило и потресло. Одмах сам им изјавио да пристајем, макар успут погинуо, да идемо да обавестимо наше о стању у граду и већ сам решио да се не враћам | 20

у Краљево, пошто ми је жена са децом била склоњена у Опланићима у планини. Општински функционери су нас онда повели у немачку команду места, где нас је примо неки побеснели нацистички командант, који је сиктао, претио и рекао нам да идемо ’бандитима ’ и да им саопштимо да ће Краљево бити истребљено и запаљено ако не обуставе блокаду. Та претња је била страшна, нико од нас није проговорио ни речи, само на питања тог бесомучника, да ли пристајемо да идемо, ја сам на немачком одговорио да пристајемо и да можемо одмах кренути. Општинари су нам дали једну белу заставу и ми смо кренули чачанском улицом и кад смо избили на врх имања Ратарске школе, већ смо чули ’Стој ’, репетирање пушака и позив да дигнутих руку кренемо према шумарку на ивици Јарчујака. Ту су били поједини, који су неке од нас познавали. Били су сви запрепашћени и огорчени вестима о стрељању и претњом о истребљењу Краљевчана и спаљивању Краљева. Старешина те јединице на претстражи спровео нас је даље, од јединице до јединице и тако смо стигли у Драгчиће, где су нас већ очекивали. Не могу да не споменем да наш пут до Драгчића није био лак. Многи, чувши разне интерпретације наше мисије, пресретали су нас грдњама, претњама и напереним пушкама, док су многи обраћањем за своје у Краљеву хтели да чују што више података. У Драгчићима поред једног рова примили су нас комесар, народни херој Митровић и артиљеријски мајор Ђурић, који су мене знали по чувењу. Пошто смо изложили зашто смо дошли, они су обавестили Врховни штаб и штаб Драже на Равној Гори. Сви су били огорчени поступцима фашиста, али из свега је било јасно, да нико и не помишља да се блокада дигне, јер су сви хтели и очекивали ослобођење Краљева. Преноћили смо у близини штаба. Ујутру је мајор Ђурић саопштио у присуству комесара Митровића, да Радовановић и ја треба да кренемо на Равну Гору ради реферисања, а наша два сапутника ће остати у Дракчићима, док не оду у Краљевачки батаљон. С Радовановићем и са мном су отишли на Равну гору два партизана, од који је један био опанчарски радник, а други сељак из Мрчајеваца. На Равној гори су нас чекали Дража и његови штабни официри. Било их је више, али ја се не сећам њихових имена. Саслушали су нас, узбуђивали се, претили, па је Дража онда наредио да се за одмазду пострељају заробљени Немци. Поделили су се на две групе, једни су били за, други против стрељања, јер су сматрали да би то Немце раздражило и да би дошло до масовног стрељања грађана. Мишљење друге групе је победило. О одлукама Врховног штаба и Драже није нам ништа саопштено, али блокада и напади су настављени....”13 Владика Николај Велимировић је пре доласка у Краљево, ради спречавања и заустављања крвопролића, из Љубостиње, упутио Драгољубу Дражи Михаиловићу писмо: „Шта ће нам користити земља ако се истреби народ? А истребљење народа српског сада се врши са неколико страна. Бог и народ – треба се Бога бојати и Богу молити, а народ свој волети и жалити. 21 |

13 НМК, Историјска збирка – архивалије, 12. децембар 1967, писмо Радослава Веснића Историјском архиву Чачак (препис)

Али, на жалост, има пуно безбожника, који нити се Бога боје нити народ воле и жале. Многи су од њих извукли благовремено своје породице из градова па онда почели немилосрдно да руше туђу имовину и убијају туђе мајке, синове и кћери. Авај, погибија српска од безбожника! Неизмерно боли и мене и многе друге Србе, што се у последње дане почело ово рушење приписивати и Вама. Свет је у неизвесности, односно Ваших планова. Да ли заиста и Ви учествујете у борбама око Краљева, или то неко злонамерно, а у своју корист, ставља под Вашу фирму? Тако и по другим местима. И ова неизвесност помрачава мисли и леди срце сваког српског родољуба. Ја се каменим у манастиру и само се молим Богу за српску слогу. Ако икад она четири треба да имају неки практични и спасоносни значај, то треба у овом времену. Војвода Б. Г. (Богдан Гордић) причао ми је много о Вама. С дивљењем говори о Вашој мисаоности и храбрости. Али жалим што не долазите са њим у везу, као и са другим чисто националним јединицама. Учините у овом правцу све што можете и то хитно. Чувајте се свих оних ортака, који у Бога не верују. Никад у историји ниједан Србин без вере у Бога није учинио ниједно велико дело, од Немање до Карађорђа и војводе Мишића. Без Бога ни преко прага – говоре Срби од увек. Зар могу радити на добру свог Божјег народа они људи који немају дубоку душу Србинову нераскидно везану с Богом и свецима – крсним славама? Партијаштво нас је и упропастило и осрамотило. Па зар још да партијашимо? И то данас, и то у Шумадији? Патриотска Босна данас може да послужи примером партијашкој Шумадији. Ако. Пођимо за неким примером. Ујединимо ово мало светлих народних снага, не да се с неким далеко јачим од себе боримо сада, него само да очувамо што више робља српског у животу до бољих дана и за боље дане. Као кроз тунел путујемо. Али, моја је непоколебљива нада, да ће Бог благи опростити нам многе и премноге грехе наше и да ће нас извести на велику светлост. У осталом, тако је прорекао и онај чудни кремански пророк, чија су се сва прорицања до сада збила и с невероватном математичком тачношћу испунила. То није био неки гатар него прави Божји човек и визионар. Молим Вас, наредите Вашим људима да нипошто не псују светиње, да се посведневно Богу моле и своје крсне славе како могу држе. Тешко је бити прави Србин. Само прави човек може бити прави Србин. Војни архив 10/1-12; Драгомир Митровић, Однос свештеника према НОП-у и устанку на подручју Краљева 1941. године, Зборник радова Научног скупа Народни устанaк и борбе за Краљево 1941 године, Београд, 1985, 718–719

С поздравом и благословом одани Вам † Е. Николај. Бог нек вам је на помоћ!“ 14 О овом писму било је речи на суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу. „На питање тужиоца да ли си добијао од свештених лица писма, оптужени је одговорио: Добио сам једно једино од Николаја. Тужилац: А кад? | 22

Владика Николај Велимировић са сестринством Манастира Љубостиња, 8. септембра 1941. године

Оптужени: Добио сам док је био у Љубостињи. Тужилац: А шта вам је Николај поручивао? Оптужени: Николај је био против комуниста. Тужилац: Какву вам је поруку слао? Да ли је благосиљао вашу борбу против партизана? Оптужени: Јесте.’’15 О доласку у Краљево и покушају владике Николаја да заустави краљевачку трагедију, писао је архимандрит Јован Радосављевић: „Кад је владика Николај сазнао за масовна стрељања Краљевчана, октобра 1941. одмах се одлучио да оде у Краљево и ставио свој живот на ризик, на коцку живота и смрти. Без предомишљања је пошао у Краљево са једним пратиоцем, др Василијем Костићем, малим аутомобилом, који је возио неки ветеринар из Крушевца. Осећао се обавезним да покуша што може да учини за спасење свога града и његових грађана. У то доба главни, врховни команданти масовног покоља и стрељања по Србији, у Крагујевцу и Краљеву 1941. године, били су виши немачки официри Кениг и Цимерман, од којих је један, на жалост, био и професор теологије на Западу. Међутим, војни командант Краљева тада је био немачки мајор Ото Деш, на чији 23 |

15 Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом, Стенографске белешке и документа о Драгољубу Дражи Михаиловићу, Београд, 1946, 321–322

Писмо владике Николаја Велимировића упућено Драгољубу Дражи Михаиловићу у току борби за Краљево октобра 1941. године

| 24

25 |

је захтев и предлог одобрио наредбу за масовно стрељање Краљевчана војни заповедник Србије Шредер, Фелбер и већ поменути Кениг и Цимерман. Но од свих њих био је најгрубљи и најсвирепији, као извршилац овог масовног покоља и стрељања, заменик Деша, в. д. командант места у Краљеву, Мацијеовић (Мацкијевић или Мацјеовиц) Алфонс. Владика Николај у тим најтежим приликама долази у командатуру у Краљево и тражи пријем баш код њега. У то време, када је почело половином октобра стрељање Краљевчана, Милан Недић, ’председник српске владе’, био је обавештен, да је немачка команда издала наређење за потпуно уништење Краљева и Краљевчана. Зато он хитно шаље Шошкића, ваљда свог повереника, у Краљево, да провери тачност тамошњих догађаја. Шошкић је то наређење одмах и извршио. Видећи да су Краљевчани у великој животној опасности, одлази у Крушевац код немачког команданта Клефла са тако провереним вестима и са молбом Недића да се заузме за Краљево и Краљевчане да не буду уништени. Немачки командант града Крушевца, Клефл, који је био толерантнији према Србима од других својих колега, и то, веле, зато што је његов отац, у првом светском рату, био командант једног града у Србији и упозорио га говорећи му: ’Сине, ако икад будеш у Србији, знај да је то добар народ...’ Зато командант Клефл тада одлази у Љубостињу и захтева од владике Николаја да пође у Краљево и покуша да се, вероватно уз његову препоруку команданту Краљева, обустави уништавање града и грађана, што је Владика, навикнут да се жртвује за свој народ још у првом светском рату, одмах прихватио. Пошао је колима поменутог ветеринара из Крушевца, с протосинђелом др Василијем Костићем, и срећно дошао у Краљево код немачког команданта Мацијеовића. Он их је примио доста грубо. Владика, понизивши се као роб пред господарем, свестан да постаје жртва за свој народ, стао је забринут пред команданта, по тадашњим вестима, које су нам стигле из Љубостиње у Вилово. Владика се, веле, поклонио пред командантом и клечећи га молио, да не муче и не стрељају краљевачки народ, који он добро познаје и зна да невино страда, а, вели, они који су им криви, они су у шуми. Причало се да га је тада немачки командант понудио да седне, и да је Владика одбио говорећи: да роб пред господарем не седи, поготову не онда кад његов народ као робље масовно и невино страда. Особито је владика Николај изразио чуђење пред командатном, како он као Словен (Пољак) може тако уништавати цео један словенски град, говорећи му: ’Не верујем да сте могли тако нешто да учините јер сте ви Словен.’ – Ја сам пољски Немац – одговорио је командант Мацијеовић. – Ваше презиме је словенско. Германи су се у том поднебљу стопили са Словенима. Прву културу су добили од њих... и ви сте хришћанин. Не верујем да сте могли да стрељате миран народ, али, ви сте ипак, овде у Краљеву, направили ’Вартоломејску ноћ’ – рекао је Владика. Командант Мацијеовић био је бесан и груб. Како је било стрељање у току, то он као командант није хтео одређено говорити, али је обећао да ће са стрељањем умањити број стрељаних. До тада, од страдања | 26

Жиче, чак до Столова, и дању и ноћу су се чули немачки митраљези са источне стране Краљева како штекћу. А од тада су се чули ређе и претежно само ноћу, што сведочи, о чему се тада говорило, да је владика Николај ипак успео и спасао своје Краљевчане, колико је у том злом времену било највише могуће. Тако су Краљевчани у владици Николају тада имали највећег спасиоца, пријатеља и истинског архипастира и духовног оца.”16 Један од последњих покушаја да се заустави одмазда, о коме се мало зна, јесте конференција грађана Краљева, одржана 19. октобра 1941. у хотелу „Југославија“, са темом „Како обезбедити живот“. На питање постављено 17. марта 1945. године, пред Среским повереништвом земаљске комисије за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, „Да ли вам је познато по чијем су наређењу вршена ова масовна стрељања?“, свештеник Драгослав Обућина одговорио је: „Ја тачно не знам ко је донео одлуку о овом масовном стрељању, али претпостављам, да је исту донела немачка команда места у Краљеву. Једном приликом, тј. 19. октобра 1941. гoдине, после једне конференције у ’Југославији’ која је заказана ради одлуке Краљевчана, како и на коју руку, да обезбеде свој живот а на којој су говорили: Душан Крстић, тадањи претседник општ. Драгутин Булић, проф. из Чачка и ја Драгослав Обућина, свешт. из Краљева, која је завршена у 6 часова по подне, са донетом резолуцијом, посетили смо команданта мајора Деша у стану, који је становао у кући Петра Богавца и предавши му резолуцију са молбом грађана да прекине стрељање, он је одговорио: ’наређење за стрељање није моје, већ команданта армије на челу са генералом Бемом, који се налазио у Шапцу, са задатком од Хитлера, да са својом армијом угуши устанак у Србији’. У овој посети учествовали су: Душан Крстић, као председник општине, Раде Вукотић, као п.председник, Драгутин Булић, проф. из Чачка и ја. Иницијативу за ову конференцију дао је проф. Булић, који ме је писмом позвао и између осталог писао овако: ’Друже Обућина, шаљеш ми списак и молиш за људе које ја не познајем. Изађи из подрума, стави своју главу у торбу и јамчи. Лепо је то седети у подруму поред своје жене и деце, као и остали свештеници перући руке као Понтије Пилат, а народ нека страда. Дођи одмах!’ Ово писмо донела ми је г-да Зора Петровић, супруга свештеника Саве Петровића, које и однела од мене писмо Булићу са молбом да се он заузме за људе, јер ми је рекао 18. октобра – после пријављивања код општине, да ће да иде да моли немачке власти да прекину стрељање. Ово писмо нагнало ме је да напустим подрум и породицу и да одем. И ако су гранате са свих страна зујале и падале, пошао сам а на уласку у Цар Душана улицу срео ме је Анатолије Ритиков, рус емигрант, кога је био Булић упутио за мене, мислећи да нећу доћи по писму. С њим сам отишао до канцеларије команданта Деша, где сам затекао Булића у канцеларији. Пошто ме је Булић представио Дешу преко тумача – Хофмана, и то као секретара ’Збора’ у Краљеву, но како ја нисам био секретар ’Збора’ – то сам почео да одричем, но Булић ме је гурнуо руком и рекао: ’Овде су у питању главе а не твој положај, него реци да јеси’, после чега 27 |

Архимандрит Јован Радосављевић, Живот и страдање Жиче и Студенице под окупатором (1938–1945), Манастир Хиландар, 1993, 166–168

сам се под овом сугестијом Булића и представио као секретар ’Збора’ да би на тај начин допринео спашавању похапшених. После овога на мој захтев одобрено је да се одржи конференција о којој је напред било речи. Показало се је – мислим, да је конференција и предата резолуција имала успеха, јер је после предате резолуције одмах прекинуто са даљим масовним стрељањем а то је било 20. октобра у 9. часова пре подне, ма да је и после погинуло још 6. немачких војника, од којих је један погинуо баш и у дворишту гимназије у Краљеву од топовске гранате.’’ 7 Део текста који је на конференцији усвојен касније је у виду летка растурен по устаничкој територији: „Браћо Срби! Обраћамо се Вама браћо наша, која се налазите у шуми натерани силом и обманути од плаћеника Москве и Лондона, са братском жељом да Вас упознамо са правом истином и прикажемо Вам ваше вође... Ову молбу упућују вам хиљаде ваше браће и сестара који су били на састанку одржаном 19. октобра 1941. године у Краљеву.”18 Душан Крстић, председник општине Краљево (1938 – децембра 1941)

Архив Југославије (АЈ), Фонд бр. 110/ Ф333/19-20 17

18 Горан Давидовић, Југословенски народни покрет „Збор“ у Чачанском крају, 1935–1945, Зборник радова Народни музеј Чачак, ХХХ, Чачак, 2000, 175

Војни архив, Уписник Војног суда XXXVII дивизије Прве армије, редни број 452 19

АЈ, Фонд бр. 110, Ф333/29

Види нап. 18

Види нап. 19

После ослобођења Краљева, 29. новембра 1944. године, краљевачки октобар, жртве, место злочина, начин обележавања, учесници, добијају нову улогу и ново тумачење. Учесници у покушајима да се спречи, заустави или прекине немачки злочин – одмазда, проглашени су државним непријатељима. Душан Крстић, предратни председник општине Краљево и председник у време краљевачке трагедије октобра 1941, оптужен је 18. априла 1945. године „као саучесник у масовном стрељању 1941. године у Краљеву“19 и „стрељан по пресуди чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. године као активни помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“. 0 Душан Крстић се као председник општине у ратним условима трудио да у границама могућег заштити становништво Краљева, пружи помоћ избеглицама и сиротињи. За снабдевање радника и сиротиње отворио је општинску пекару и месару. У октобарским данима краљевачке трагедије Немци су га хапсили и малтретирали. По наредби немачког команданта чистио је запушен клозет. Душан Крстић је учествовао у организовању делегације на челу са Радославом Веснићем, која је упућена у устанички штаб са задатком да пренесе немачке претње. Учесник је конференције грађана Краљева 19. октобра 1941. године у хотелу „Југославија“ чија тема је била „Како обезбедити живот“, и на којој је усвојена Резолуција са молбом да се прекине са стрељањем, истог дана уручена команданту града. Душан Крстић је са места председника општине смењен почетком децембра 1941. године. Драгослав Обућина, свештеник из Краљева, као припадник Љотићевог збора, 18. априла 1945. године оптужен је „као саучесник у масовном стрељању 1941. године у Краљеву“21 и „стрељан по пресуди чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. као активни помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“.22 | 28

Драгослав Обућина, свештеник у Краљеву

Прва страница опроштајног писма Драгослава Обућине, послатог породици из затвора Озне у Краљеву 23. априла 1945. године, пред погубљење 29 |

Порушена Жича, октобар 1941. године

Опроштајно писмо Драгослава Обућине из затвора Озне у Краљеву упућено породици 23. априла 1945. 23

Драгослав Обућина је био иницијатор сазивања конференције одржане у хотелу „Југославија“ 19. октобра. За Резолуцију са те конференције, устврдио је да је имала успеха и да је 20. октобра у 9 часова пре подне прекинуто са даљим масовним стрељањима. Опроштајно писмо Драгослава Обућине из затвора Озне у Краљеву упућено породици 23.4.1945. године, пре погубљења, поред података о суђењу, садржи мноштво предвиђања и практичних савета најближима за оно што их чека. У породицу је писмо стигло десет година касније, 2. маја 1955. године: „Моја љубави, моје Јелче и децо моја: Милошу и Дракче моје Нека вам је бог у помоћи, нека вам само он помогне на вашем тешком судбинском путу. Ноћас, тј. у прошлој ноћи у 11h, уз дреку тица злослутница, чух глас смрти. Значи да више никада нећу бити срећан да вас гледам и да уживам у нашој срећи коју желим вама пошто сам ја ње лишен. Кривице, знате, да немам, али хоће се овако и тако мора бити. Сведоци су намештени и стрељани. Примедбе на њихов исказ дао нисам. Одбрана није примљена, а изјаве од људи, којима сам помагао, бачене су. Тако да је овај суд једностран – т.ј. само те тужити има право свако, па и то лажно, а бранити те несме нико. Сведоке наше нису хтели примити.“ 3 Због немогућности да се врати на епископски трон Свете Жиче јер га је комунистички режим у Југославији прогласио државним непријатељем после ослобођења од савезника из логора Дахау 1945, владика Николај Велимировић је наредне године одлучио да оде у Америку, одакле је поручивао: „Када кућа гори пожар се гаси споља“. Владика Николај Велимировић је писмом Драгољубу Дражи Михаиловићу учинио први покушај спречавања трагедије јасно изневши своја национална уверења, а доласком у угрожени град, на ноге немачком команданту, посредно на иницијативу Милана Недића, председника српске владе, изразио не само храброст и одлучност већ и огромну љубав према српском роду и покушао да прекине трагедију. У књизи Краљевачки октобар 1941. др Коча Јончић је на 33. страни фотографију снимљену у Манастиру Жича, пре заточеништва владике Николаја, 12. јула 1941. године потписао легендом: „Епископ Николај Велимировић, идејни покровитељ Пећанца и Љотића пре рата, у разговору са немачким официрима 1941. у Жичи. Није ничим осудио злочине окупатора над становништвом Краљева и Србије.“ Владика Николај и Манастир Жича су били стално под немачком присмотром на удару и нишану. На Петровдан, 12. јула 1941. године Немци су владику ухапсили и конфирнирали у Манастир Љубостињу. У Манастир Војловицу код Панчева пребачен је 3. децембра 1942. године да би 15. септембра 1944. године био премештен у концентрациони логор Дахау. Потреба за победничким писањем историје је прошлост, а комисије за идеологизацију и политизацију историје одавно су престале са радом. Потреба за симетријом у историји братства и јединства попут: „Тај Недић, тај издајник српског народа који је до сада пролио потоке српске крви, који је у Кра| 30

гујевцу, заједно са гестапоом убио митраљезима око 7 000 грађана и радника, који је у Краљеву поубијао 1 700 радника, који је заједно с Нијемцима попалио Мачву, Поцерину и друга мјеста у Србији – тај крволок је исто, такав зликовац, као што је зликовац онај огавни Павелић, који је у Хрватској поубијао стотине хиљада Срба“, престала је.24 Потреба за идеолошким коришћењем људске трагедије и масовних страдања, као темеља нове власти, такође је престала, па тврдње да су жртве на краљевачком стратишту узвикивале „Живео друг Тито“ 25 и „Живели партизани и друг Тито“ губе сваки смисао.26 Податак о броју стрељаних почео је да се увеличава у моментима припреме оптужбе за учињене злочине мајору Дешу и обрачуна са домаћим издајницима, непријатељима револуције. Тако је у Одлуци Земаљске комисије Србије за утврђивање злочина мајора Деша, команданта 749. пука 717. дивизије, која га је теретила за одмазду 4 000 до 5 000 стрељаних грађана у Краљеву, по први пут коришћен податак о броју стрељаних из Вагнеровог дневника: „До сада се није могло тачно утврдити колико је грађана овом приликом стрељано у Краљеву, јер породице свих жртава, нису поднеле пријаве с обзиром на то, да је у то време у Краљеву било стрељано много избеглица из разних крајева Југославије: Босне, Херцеговине, Лике, Македоније и других крајева, које су избеглице биле већином запослене као радници и намештајци Фабрике вагона и Фабрике авиона у Краљеву, тако да њихове породице, у колико такве и постоје нису знале где се они налазе те нису могли сазнати ни о њиховој смрти. Међутим многи од сведока у својим исказима наводе да је, према њиховој оцени овом приликом у Краљеву стрељано између 4 000 и 5 000 лица. По овој чињеници нарочито је интересантан доказ Драгутина Мишића потпуковника у пензији из Краљева и жене му Злате који су у својим исказима на Зап. (Записник) од 18. IX 1945. г. навели, да је непосредно иза стрељања у једном одељењу њиховог стана становао неки немачки поручник по имену Карло Вагнер, који је једном приликом у стану заборавио свој дневник и из кога је сведокиња Злата, која зна Немачки, користећи његово одсуство прочитала да је ових дана у Краљеву стрељано 5 606 лица, прилажући оваквоме свом исказу и извод из поменутог дневника немачког официра за који сведокиња Злата тврди да у потпуности одговара ономе што је у поменутом дневнику у погледу ове чињенице било написано на немачком језику. Поред грађана које су Немци ових дана по Краљеву из кућа покупили и извели на стрелиште овом приликом стрељани су и многи грађани које су Немци још раније из разних места били похапсили и затворили у лагер Фабрике вагона као таоце, а осим тога овом приликом стрељан је и велики број грађана, који су као избеглице са Косова и других крајева на југу тих дана у три транспорта довожени на железничку станицу Краљево и које су Немци такође покупили из вагона и заједно са осталим грађанима извели на стрелиште и стрељали их, са осталим грађанима.“27 31 |

Владика Николај Велимировић у Манастиру Жича (снимак пре хапшења 12. јула 1941)

Јосип Броз Тито, Комунистичка партија и ко су све савезници окупатора, Борба за ослобођење Југославије, I, Култура, Београд, 1947, 53

25 Др. Коча Јончић, Краљевачки октобар 1941, Београд 1971, 176 26

Исто, 181

АЈ, Фонд бр. 110, ф. бр. 9278/148-58 до 82

АЈ, Фонд бр. 110, Ф 333/31

АЈ, Фонд бр. 110, Ф 333/32

Податак из Вагнеровог дневника о 5 606 стрељаних заснован је на следећим изјавама сведока, сачуваним у записницима о испиту – саслушању сведока, узетим 18. IX 1945. год. у Краљеву пред Среским повереништвом Земаљске комсије. Сведок Мишић Драгутин из Краљева, ваздухопловни потпуковник у пензији... неосуђиван, за давање изјава пред властима способан, опоменут на дужност казивања истине и последице лажног казивања, пошто му је претходно објашњено о чему има да сведочи, изјавио је: „За време масовног стрељања Срба у Краљеву, октобра 1941. г. код мене у стану у улици Цара Лазара бр. 43. становао је један Немачки официр ВАГНЕР, родом из Хамбурга, стар 40 г. Он је водио дневник и једнога дана када је отишао из стана заборавио је у својој соби свој буђелар у коме је била једна књижица у којој је он записивао неке своје ствари, у виду дневника. Видевши то моја жена Злата показала ми је тај буђелар и ту књижицу и ја, како нисам знао Немачки наложио сам својој жени Злати да она прегледа ту књижицу – дневник и види да ли у истом има шта што се односило на нас Србе у Краљеву, а ја сам за то време био на улици пазећи да Вагнер не наиђе за свој буђелар. Прегледајући дневник ВАГНЕРА моја жена Злата која зна немачки, наишла је на једном месту на забелешку о стрељању у Краљеву и другим местима. Наложио сам својој жени да ту забелешку са Немачког преведе и препише и она је то учинила и тај њен превод забелешке о стрељању подносим Среском повереништву у Краљеву на употребу као саставни део мога саслушања.“28 Мишић Злата, домаћице из Краљева, изјавила је: „За време окупације Немачка команда места од стана мога и мужа ми Мишића Драгутина узела је једну собу у којој је сместила једног немачког официра Оберлајтната Карла Вагнера, родом из Хамбурга. Вагнер је становао у стану код нас баш за време масовног стрељања Срба у Краљеву октобра 1941. г. тј. у наш стан је дошао одмах после стрељања у Краљеву. Једнога дана Вагнер је отишао из своје собе и када сам ја ушла у његову собу на столу приметила сам његов буђелар. У буђелару била је једна књижица у којој је Вагнер стављао забелешке у виду дневника. Прегледајући ту књижицу на једном месту било је записано о акцији Немачких трупа у Краљеву и околини где се говорило и о стрељању у Крагујевцу и Краљеву. Како је то био важан податак за нас Србе у Краљеву, мој муж Драгутин Мишић, вазд п. потпук, у пенз. наложио ми је да са немачког то преведем на српски и препишем, што сам ја и учинила и предала моме мужу а он тај превод и извод из дневника Вагнера предао среском повереништву у Краљеву. Извод који ми је показан од стране повереништва то је онај извод који сам ја извадила из дневника Вагнера Карла означеном приликом. Извод је потпуно веран оргиналу. То је све што имам да изјавим а на казано могу се и заклети.“29 Приложен извод гласи:

| 32

Извод из дневника немачког официра Карла Вагнера на основу изјава брачног пара Мишић, септембра 1945. године

„Извод Из дневника Немачког официра поручника Вагнера родом из Хамбурга 6. Октобар Милановац 8. Октобар Наталинци 9. Октобар Крагујевац 15. Октобар спаљивање Милановца 17. Октобар натраг Крагујевац 19. Октобар Марковац 200 убијених 20. Октобар Крагујевац рацијом ухваћени 4 000 а убијено 2 400 од I Одел. Батаљон 737 31. Октобар акција на Ман. Жичу 10–14 Октобар Гледај нарочити извештај а то је за Краљево. Убијено: I 996 железничара II 2 400 грађана и радника III 1 860 грађана и радника а 6 дана пре тога 350 грађана.” 0 После података из тзв. Вагнеровог дневника, о 5 606 талаца стрељаних у Краљеву, податак о 6 000 стрељаних први пут се појавио након хапшења Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, 13. марта 1946. године. Од дана када је хапшење обелодањено, 24. марта, до 10. јуна када је почело суђење Дражи Михаиловићу, Александар Ранковић и служба добили су велики број телеграма и писама. У тим телеграмима и писмима захвалности и подршке приметни су општенародно одушевљење и срећа изазвани хапшењем Драже Михајловића, изражени и поткрепљени помињањем хиљада жртава, монструозности и догађаја који нису имали поткрепљење у чињеницама. У осудама и оптужбама предњачила је радничка класа, што илуструје телеграм железничара из Краљева, у коме се међу осталим непоткрепљеним наводима први пут појављује и број од око 6 000 стрељаних у Краљеву:

АЈ, Фонд бр 110, Ф 333/33

„ЖЕЛЕЗНИЧАРИ ИЗ КРАЉЕВА, ЧИЈИХ ЈЕ ДРУГОВА ХИЉАДЕ ПОБИЈЕНО: ’ЗЛОЧИНИ СУ ВРШЕНИ ПО НАРЕЂЕЊУ ДРАЖЕ, А У ИМЕ КРАЉА ПЕТРА’.“ Железничари из Краљева са своје опште синдикалне конференције у име 2 300 чланова синдикално организованих, упутили су поздраве другу Ранковићу: Придружујемо се честиткама које ти шаљу народи Републике Југославије приликом ликвидације бандита. Помоћу организације Драже Михајловића само у Краљеву немачки освајачи и домаћи издајници стрељали су око 6 000 наших невиних другова радника. Четници су кроз све четири године тешке окупације немилосрдно тиранисали наш народ а нарочито раднике. | 34

Телеграм захвалности који су другу Александру Ранковићу упутили железничари из Краљева поводом хапшења Драже Михаиловића, 13. марта 1946. године

Дражини комаданти кољаши у овој околини, нарочито Васић, организованим покољем и словом З направили су костурницу од хиљаде Срба и људи осталих народности у пећинама Гледићких планина, и по Копаонику, на Столовима, по Гочу. Ми то памтимо и знамо да је вршено по наређењу Драже, а у име краља Петра другог. Солидаришемо се противљењу свачијој интервенцији и заштити ових бандита од заслужене казне.31 Наведене чињенице пружају доста нових података о злочину Немаца октобра 1941. и најтрагичнијем догађају у прошлости Краљева, опомињући да је сувишно уводити и стварати нове обичаје, и да је неопходно променити досадашњи однос према прошлости. Данас, 70 година после Октобарске трагедије Краљева 1941. године, непотребно је бавити се дометима генезе и трансформације тумачења, представљања, обележавања овог трагичног догађаја и уређења самог места злочина.32 Шта су постигли нови начини обележавања годишњица стрељања талаца под називом Октобарске свечаности, са нереалним тумачењем и представљањем 35 |

31 Сведочанство народа о издаји и злочинима Драже Михаиловића – телеграми захвалности другу Александру Ранковићу, Народни фронт у Југославији, Београд 1946, 58-59 32 Најсадржајнији приказ: Љубодаг П. Ристић: Обележавање годишњице стрељања у Краљеву 1941. године (1946–2000) и Радомир Ристић: Место стрељања и покопавања талаца у Краљеву – Гробље стрељаних 1941, Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 241–276 и 179–192

мучних догађаја, додела Повеље против насиља и рата – за мир у свету, возови братства и јединства, говори политичара и други бројни садржаји? Ове одговоре треба препустити онима који су их осмислили, захтевали и подржавали зарад својих политичких, професионалних и других успеха. Данас, када „вредности“ због којих су невине жртве преувеличавањем података о броју стрељаних обезимењених и обезличених, више не постоје, и када имамо нова сазнања, потребно је испунити основни дуг према свакој палој жртви, пре свега изградњом капеле, са основним подацима, именом и презименом сваког стрељаног. До сада је 2 190 жртава забележено именом и презименом. Успомену и сећање на њих треба употпунити и сазнањима о свим дешавањима у граду и ван њега, као и сваком личном причом талаца, од момента хапшења и затварања у локомотивску халу до момента погубљења. Оне се најбоље читају и сагледавају у кратким и ефектним, писаним порукама упућеним најмилијим: Набавите ми објаву, пожурите хитно је, чувајте децу, не брините за мене, донесите ми дувана, пола кила ракије, купуса, ћебе, капут... Данас, на Гробљу стрељаних, приликом обележавања годишњице, после обављених верских и обреда потомака, треба заћутати и сетити се порука стрељаних талаца, размислити о питањима и упутствима владике Николаја, као и о свим познатим чињеницама и неразрешеним питањима везаним за октобар у Краљеву, у Србији 1941. године. ¶ Драган Драшковић

Првобитни изглед гробља стрељаних | 36

37 |

| 38

КРАЉЕВО, ОКТОБРА 1941: МЕЂУ МИТОМ И ИСТИНОМ | Хтели би, али не можемо почети као што су стари летописи почињали – Љета Господњег тога и тога. Јер година у којој се догодило оно што ћемо испричати ни по чему није била година Божија, осим што је Бог као и увек својим сунцем обасјавао зле и добре и давао дажд праведним и неправедним. Иначе то је била година људска, а не Божија. Јер је Бог попустио био грешним људима да творе вољу своју а не вољу Његову. Узалуд су милиони хришћана јутром и вечером читали Оче наш... Спроводила се само воља људска, творила се само дела људска, правили се само планови људски, славили се само људи, сатирало се, убијало, рушило, пљачкало, мрзело – све ради среће људске, мимо Бога и насупрот вољи Божијој. ¶ Епископ Николај* * II светски рат – крах хуманости и цивилизацијских вредности | У најбруталнијем људском сукобу у историји човечанства, Другом светском рату, зоне ратних дејстава биле су много шире од линија војних фронтова. Цивилно становништво страдало је у ратним операцијама и погубније него војска, од различитих репресалија, које су непосредно или посредно проистекле из остваривања расистичке идеологије. Рушење свих цивилизацијских вредности испољило се кроз систематско, планско уништење цивилног становништва појединих националних, верских и расних група у масовним ратним злочинима, геноциду и његовом најекстремнијем облику – холокаусту. Прихватањем па одбацивањем савезништва са фашистичким блоком, исказаним у масовним демонстрацијама на улицама већих градова, међу којима је било и Краљево, одређена је судбина српског народа. У деоби и распарчавању територија некадашње Краљевине Југославије, Србија је окрњена, сведена на уске граница и подређена немачкој војној управи.

39 |

* Епископ Николај, Сабрана дела, V, Земља недођија, Линц, 2001, 529.

Недићев плакат поводом демонстрација

Плакат: „V“ Издање немачког пропагандног одељења Југоисток

Устанак на краљевачком подручју и масовна одмазда над цивилима у Лагеру | Одрази Првог светског рата, из кога је Краљево изашло као град у црно завијених удовица, опустелих домова, ратне сирочади, гробова ратника, још су трајали у свести епохе, када је почео Други светски рат. Привредно узнапредовало у међуратном периоду, нарочито захваљујући Аеропланској и Железничкој радионици, са развијеним саобраћајницама за транспорт војске, наоружања и муниције, Краљево је за немачку окупациону власт било важан регионални центар где су смештени: Команда места; 717. пешадијска дивизија – штаб 749. пука са једним батаљоном, штаб и неколико чета 737. пешадијског пука, део артиљеријског дивизиона, Ваздухопловно-технички штаб, експозитура Гестапоа, 3 оклопна воза, складиште ратног плена, техничке као и мобилне јединице.1 Појачан са 5 тенкова до почетка октобра 1941. немачки гарнизон у Краљеву био је много моћнији него на почетку окупације града, када је велики број официра и војника Војске Краљевине Југославије, који су се у краткотрајном Априлском рату супротставили немачкој војсци, интерниран у војне логоре у Немачкој. Како је Априлски рат имао карактер недовршеног рата у слободарској свести српског народа, уследило је формирање два покрета отпора немачкој окупацији. Борци краљевачког НОП одреда су 27. августа 1941. на Гочу положили заклетву и усвојили име одреда. У граду и околним селима, одред „Јован Курсула“ изводио је диверзије против немачке војне и цивилне управе.2 Устанак и стварање слободне територије представљали су заједничке подухвате партизанских и одреда ЈВуО, који ће се, различити у идеолошком, војно-стратегијском смислу, од 31. октобра 1941, након заједничке опсаде Краљева и напада на Вермахт трупе, потпуно раздвојити. У телеграму Вишој команди, Вилхелм Лист, војни заповедник Југоистока, 13. септембра 1941. саопштава: „Установљена је веза између устаника, које заповедник Србије... назива ’комунистма’ и четницима.“3 У циљу гушења устанка, Врховна команда Вермахта и окупационе власти у Србији донели су низ наредби које су предвиђале драстичне казнене мере. У Србији се од краја септембра 1941. репресивне мере претварају у одмазду над целокупним становништвом. Генерално наређење за извршење злочина, иницирано је 16. септембра 1941. наредбом Адолфа Хитлера издатом Вилхелму Листу: „да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“. Начелник Врховне команде Вилхелм Кајтел истог дана је проследио: „Вођа је сада наредио да треба свуда применити најоштрије мере како би се покрет угушио у најкраћем року... Као одмазда за живот 1 немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати застрашујући ефекат.“4 Крах хуманости у расистичком друштвеном устројству недвосмислено је исказан у ставу фелдмаршала по коме „треба имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном суровошћу“.5 Франц Беме је, на предлог фелдмаршала Листа, већ 20. септембра 1941. примио дужност опуномоћеног главноко| 40

Плакат: Јуришни бомбардер, Издање: Пропагандни сектор „S“, немачког пропагандног одељења Извештај Команде жандармерије о демонстрацијама 25. Марта 1941. НМК, збирка архивалија 1941-1944.

мандујућег генерала у Србији, а тиме целокупну војну и извршну власт. Немачка офанзива против устанка у Србији почела је 22. септембра 1941, нападом 342. пешадијске дивизије Вермахта (уз 704, 714. и 717. посадну дивизију на територији Србије) у рејону реке Саве код Шапца. У јеку напада, 25. септембра, Франц Беме је наредио: „Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора погодити целокупно становништво.“6 Конкретизација сурових наредби највише немачке команде уследила је кроз „застрашујуће примере“ у околини Шапца, у Краљеву и Крагујевцу. Саботаже од стране устаника у околини Краљева, о чему сведоче бројни телеграми немачкој управној власти, прерасле су у стварање устаничког обруча око града у коме су биле стациониране немачке снаге.7 Партизанско-четничка блокада у којој су устаници до 4. октобра заузели војне положаје на свим прилазима граду, координирана је из заједничког штаба у Дракчићима. Противмера припа41 |

1 717. посадна дивизија Вермахта формирана од 1. до 14. маја 1941, транспортована за Србију од 15. маја 1941, од 11. јуна била је под командом 65. Више команде за нарочиту употребу (Hohereskommande zur besonderen Verwendung). Наведено према: Народни музеј Краљево (НМК), документација, преписи извода Дневника 717. посадне дивизије из Архива Војно-историјског института (материјал Државне комисије за утврђивање злочина окупатора, 8/1, кутија 41 б). 2

Телеграми о саботажама, НМК, Историјска збирка – архивалије, инв. бр. 1036

Краљево, празник „Врбица“, 1940.

Зборник, I, 422/423.

Наредба Фелдмаршала Вилхелма Кајтела, 16. септембар 1941.

Исто

Зборник, I, 459/460.

дника 717. дивизије Вермахта била је да од 4. октобра, када су затворили раднике и службенике Фабрике авиона, спроведу хапшења цивилног становништва. Радници и службеници оновремених фабрика, железничари, рацијом покупљени грађани – постали су таоци у „сабирном логору“ – локомотивској хали у кругу Железничке радионице, месту које су савременици, по складиштима војног материјала југословенске војске, називали Лагером. О упорним и жестоким борбама устаника у покушајима да ослободе град, сведоче извештаји са опсаде која је трајала готово месец дана: „5. октобар 1941: Чибуковачка чета краљевачког НОП одреда ’Јован Курсула’ је заузела положаје у рејону тунела ’Лакат’ – село Прогорелица и у току дана успе| 42

ла да зароби локомотиву са 4 вагона... Истог дана чета је демолирала све станичне инсталације железничке станице Матарушка Бања, па се пред појавом јачих немачких снага, повукла у реон села Прогорелице. Предвече од Краљева је наишао немачки оклопни воз, чије је вагоне чета уништила, а локомотиву заробила. У току ове борбе убијен је један Немац и један заробљен, а чета није имала губитака.“8 Генерал Франц Беме, на основу наредбе Више команде (заведено под бр. 2848/41 у штабу опуномоћеног командујућег генерала у Србији), наредбом од 10. октобра 1941, изричит је када је у питању спровођење масовних одмазди: „Буде ли губитака међу немачким војницима или фолксдојчерима, територијално надлежни команданти све до команданата пукова закључно, наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама: а. За хапшење одговорни су у гарнизонима команданти места.9 б. За сваког убијеног немачког војника или фолксдојчера 100 заробљеника или талаца ц. За сваког рањеног 50 заробљеника.10 Стрељање ће извршити трупе." Дивизија је следећег дана, издала поверљиво наређење: „Хапшење комуниста, националиста, демократа и Јевреја, као талаца, уколико је могуће њихово чување.“11 Оружани напади партизанско-четничких јединица на 717. дивизију Вермахта, у којима је погинуло 14, а рањено 10 немачких војника, били су непосредни повод за дословно спровођење наредби драконским кажњавањем талаца. У ланцу војне одговорности регуларне војске Немачке – Вермахта, пошто је штаб 717. дивизије (подчињена 65. корпусу) примио наредбу генерала Франца Бемеа од 10. октобра 1941, проследио jу je командантима пукова, у складу са наредбом, задуженим за спровођење масовних одмазди.12 Командант 749. пука, мајор Ото Деш, издао је наредбу о извршењу стрељања талаца у Краљеву, на основу наредбе дивизије од 14. октобра да се извршење мера за одмазду врши само по наређењу пукова.13 Овлашћења су била јасна, a њихово извршење конкретизовано je у размерама 100 талаца за 1 погинулог, 50 за рањеног немачког војника. Оперативни командант за читаво подручје борби у рејону Краљево – Горњи Милановац – Крагујевац, наредбодавац масовних одмазди – Ото Деш, командант 749. пука, чије је седиште било у Краљеву, стајао је иза непосредних извршилаца – мајора Кенига, команданта гарнизона у Крагујевцу и Алфонса Мациовича – команданта места Краљево.14

43 |

Телеграми о саботажама, јул– септембар 1941. НМК, Историјска збирка – архивалије, инв. бр. 1036.

Б. Корићанац, Р. Јоветић, Хронологија догађаја 1941–1945, (рукопис настао према грађи из: ИАК, Фонд за историју радничког покрета и НОБ-а), Краљево, 1978. 80.

Радници и службеници Железничке радионице 9

Зборник, I, књ. 1, 501.

Исто, 502-503.

Државна комисија за утврђивање злочина окупатора предала је за суђење пред међународним војним судом у Нирнбергу 18. 7. 1947. материјал у вези са оптужбом, у којем је био и Дневник 717. посадне дивизије на немачком језику. Преписи неколико извода сачуваних у Архиву Војно-историјског института (8/1, кутија 41 б), у НМК, документација, преписи, страна 23.

Октобарка трагедија | Стрељани нису оставили могућност преживелима да икада више запевају пуним гласом. ¶ Горан Петровић, Испод таванице која се љуспа Ванредно стање са преким судом уведено је у Краљеву 15. октобра, истог дана када је почело стрељање талаца, који су у групама од по 100 извођени из локомотивске хале.15 Испред митраљеза војника 749. пешадијског пука 717. посадне дивизије, од којих су две трећине чинили Аустријанци, таоци су натерани да копају ровове, не слутећи да ће то постати њихове раке.16 Поруке послате породицама, као и казивања преживелих, међу којима и Марка Сломовића, потресна су сведочанства о последњим данима живота стрељаних: „Врата од хале се затворише и ми остасмо напољу. Било нас је око 100. Показаше нам гомилу алата и наредише да свако узме ашов, пијук или лопату. Тада нас постројише по тројицу и под стражом поведоше уз пругу према Ложионици. Зауставили су нас на великој ледини, обраслој жбуњем, у кругу Железничке радионице... Немци су нам рекли да не копамо ровове према средини већ само около, | 44

тако да је сада оно што смо копали представљало велики квадрат на чију смо средину бацали ископану земљу. Приметио сам испред нас неколико митраљеских гнезда... Све наде у живот одједном су пале у воду... Неки су излетели из нашег строја и на немачком почели да објашњавају да имају малу децу... једни су мирно чекали да им митраљеска зрна прекрате живот. Други су почели да грде Немце, да их псују, проклињу. Митраљески рафали прекинули су све то...“17 Истовремено су устанички одреди, почев од 7. октобра, извршили низ мањих и 3 велика напада на немачку дивизију стационирану у граду. У реконструкцији догађаја неопходно је призвати у помоћ оновремене извштаје са устаничких положаја: „Борбе за Краљево заоштравају се из дана у дан. Од јутра до мрака штекћу митраљези и грме топови са обеју страна. Неумољиво се приближавају опсадничке снаге првим непријатељским линијама. Одељење бомбаша и пушко-митраљезаца прве чете партизана Трнавског одреда, препливавши Мораву пред самим носем Немаца приближио се местимично на 30-80 метара пред митраљеска гнезда, вршећи непрестано нападе бомбама... Код задњег покушаја да се пробију дочекани су свуда неиздрживом ватром из заседе, тако да је на мосту Камиџора један Немац пао у воду, а више мртвих и рањених одвучено преко ноћи вагоном у Краљево. Артиљерија опсадничке војске све више туче непријатељски аеродром. Нарочито се истакао својом спремом, пожртвовањем и храброшћу четник, потпоручник Десимир Томашевић, који је дејствујући из села Сирче, поред осталог уништио и један немачки ауто а други потпуно уништио. Тешко рањен у борби, овај храбри борац је сместа оперисан и живот му је ван опасности. У самом граду ситуација за становништво постаје све тежа. У свом неизмерном страху од живља, Немци све више тероришу становништво. Већина мушкараца налази се затворена. Хитлеров страх од радништва неизмеран је. Око 1.400 – 1.500 краљевачких радника налази се већ дуже време затворено у једној фабрици. Стање опсадних трупа у најбољем су реду. Број бораца, пушака, митраљеза и топова, стално се повећава. Пожртвовање сеоског становништва у снабдевању бораца са храном, неизмерно је. И последње залогаје наше село нуди својим борцима. То је најбољи одговор српског сељака издајнику и жандарму Недићу. Да и сами Немци виде колико је њихов положај у Краљеву неодржив, види се из тога што сами фашисти дижу у ваздух муницију, која им је толико потребна, уништавају хангаре и магацине и пале танкове бензина, кога Хитлер цени више него крв свога народа. КРАЉЕВО ЋЕ БИТИ ГРОБНИЦА ХИТЛЕРОВСКИХ БАНДИТА И ИЗДАЈНИКА СРПСКОГ НАРОДА! КРАЉЕВО МОРА БИТИ ОСЛОБОЂЕНО!“18

Исто, 23.

Исто, 24.

Зборник НОР, I, књ. 1, док. Бр. 266, 548-553. 15

Летак: Ванредно стање са преким судом, Краљево, 15. 10. 1941, НМК, збирка: плакати и леци (1941-1944), инв. бр. предмета: 86.

717. посадна дивизија регрутована је са територије: Bruck an der Lajta, Porndorf, Аустрија. Наведено према: Небојша Ђокић, Формирање окупационе управе у Србији и Краљеву 1941, Зборник радова: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 52. 17 Краљево октобра 1941 – казивања преживелих, Краљево, 1966. 25. 18

Последњи таоци из хале стрељани су 20. октобра. После извршеног стрељања немачки официри су хицима „докусуривали“ жртве које су показивале и најмањи знак живота.19 Највећу трагедију у историји краљевачког подручја преживела je неколицина талаца, чија су сведочења забележена као драгоцена мемоарска грађа.20 Захваљујући слабостима бирократског система немачке Команде места, 45 |

Новости, орган штаба НОП одреда „Др Драгиша Мишовић“, бр. 2, 16. октобар 1941, Чачак, чланак Српски фронт, стр.3. 19

НМК, збирка: Фотографије 1941–1945.

Призори устаничких напада, октобар 1941.

од рације се спасао део, махом имућнијих, грађана.21 Ватрогасна чета је са својом музиком 27. септембра 1941. преко Ибарског моста, поред немачких стражи, напустила Краљево како би се придружила одреду „Јован Курсула“ на Гочу. Чланови Ватрогасног друштва који су остали у граду и нови ватрогасци примљени почетком октобра у ватрогасну службу, контролисаног кретања и под оком немачких власти, према наређењу команданта места, одређени су да сахрањују стрељане: „Ми смо имали траке на рукама на којима је писало Feuerwehr (ватрогасац). Пијани официр је позвао неке војнике који су нам одредили да копамо јаму сто метара дужине, два метра дубине и око шест метара ширине... Немци су викали. Нас ватрогасаца је било 29, било је око 30 цивила и можда око сто људи из Фабрике авиона. Око нас су били митраљези. Немци су лежали поред њих и чекали наређење, да нас после завршетка копања, ликвидирају... Петак, 17. октобар. На земљи: леш до леша. Немци су нас поделили у две групе. Половина је била у ракама, половина горе. Ја сам био горе и носили смо лешеве. Немци су нас стално пожуривали... Препознао сам чичу званог Кикирики. Корпа му је била празна... Поред њега, у кожном капуту лежао је неки службеник из Општине. Одмах до њега лежао је инжењер из Фабрике авиона... Приликом преношења лешева страховито смо се осећали јер су појединци још давали знаке живота, били су искидани од митраљеских зрна... Иначе, сви Немци су били пијани...“, испричао је оновремени ватрогасац, Радомир Луковић.22 Уз 29 ватрогасаца, своје некадашње колеге сахрањивало је и око 100 радника Фабрике авиона, затворених у фабричком подруму. Већина радника је после сахрањивања и сама стрељана, што потврђују изјаве ватрогасаца.23 Последње речи и сат стрељаног колеге Словенца, сачувао је за читав живот Савко Николић, један од преживелих радника: „Од 16. октобра радили смо по читав дан и сахрањивали по 2-3 групе, по стотину стрељаних по групи. Около смо гледали лешеве, крв и били умрљани крвљу по одећи и телу. Такви смо радили, спавали и такви устајали. За нас је све, и време стало. Као да смо на дан затварања легли и у све наредне дане сањали страшан сан... Можда је теже од смрти било узети усмрћеног или тешко рањеног за руку, и вући, друга или познаника, у раку. Нарочито је тешко кад леш проговори, као друг из фабрике, Словенац: Узми сат за моје – успомена. Ако их не нађеш – теби, ако претекнеш.“24 Савко никада није успео да превлада трауму, ни да сат уручи супрузи и детету стрељаног колеге. Касније је ову не толико материјалну колико меморијалну драгоценост, по његовој жељи, породица поклонила Музеју. Иза масовног злочина, читав простор Лагера засут је кречом. У октобарском стрељању многе породице изгубиле су више својих чланова (Блажићи, Димитријевићи, Радомировићи, Марковићи, Обрадовићи, Петровићи, Љубица и Милица Ристић, Ружица и Јованка Јончић...). Дубоко, као белег, сећање на жртве стрељања у Лагеру остало је у свести нараштаја, породица, суграђана. „Едо Гнуишек се је са прстима обе руке наслонио на стакло прозора и чуо сам кад је рекао: ’Сине мој!’ Ја сам стојао на ходнику и чекао. И чуо сам као што сам чуо већ толико пута дневно. Чуо сам грмљење митраљеза и затим појединачне пуцњеве. Тад сам мислио да ће ми пући срце. Много лакше, много лакше било би ми, ако би 47 |

20 Краљево октобра 1941, казивања преживелих, Радивој Јоветић, Владимир Бережнов, Краљево, 1966. 21

Из Записника о испиту сведока Ферида Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, 16. марта 1945, АЈ Фонд бр.110, ф 333/28-29, НМК, копије докумената.

22 Краљево октобра 1941– казивања преживелих, Радомир Луковић, Краљево, 1966, 115–118. 23

Исто, Бранислав Мицић, 118-120.

Петковић Станко, Савко, Крушевац, 2005, 54–55.

Локомотивска хала Железничке радионице у коју су затварани таоци пре стрељања

25 Rudi Steinbücher, Oj, zdaj gremo. Slovenski izgnanci v Kraljevu. Ljubljana, 1988, 46–47.

ти меци прошли кроз моје тело. Дане, месеце, године и године нисам се могао отарасити те слике“, забележио је у мемоарима некадашњи избеглица из Словеније.25 Пропорције успостављене у расистичкој идеологији, о вредности 1 немачког живота наспрам 100 других у Србији, у садржају искључивих наредби, подмазале су митраљеске цеви и усмериле их ка цивилном становништву. У номенклатури одговорности за ратни злочин против човечности, неоспорно је место регуларне војске Немачке – Вермахта (749. пука 717. посадне дивизије). Морално је одговорно према жртвама поставити питање узрочно-последичног односа партизанско-четничких напада и стрељања талаца, међу којима и најближих рођака бо| 48

раца. Да ли је борба против апсолутног зла, што фашизам и нацизам суштински представљају, кроз нападе у којима је „фашистичкој сили“ нанет губитак од 20-ак погинулих и рањених, могла да има еквивалент у најмање 2 190 живота суграђана? Неминовно се мора приметити да је чин жртвовања цивила изједначен са мотивом јачег одзива становништва у устаничке редове. О томе сведоче записи о упућивању делегације из града да преговара са устаничком партизанско-четничком командом, које је In memoriam дао др Коча Јончић, првоборац али и Радослав Веснић. О овом говори мемоарска литература (Гојко Николиш, Павле Јакшић), као и прикупљена грађа систематизована у књизи Чачански крај у НОБ – хронологија догађаја 1941–1945.26 * Октобарска трагедија у историјским изворима | Иза страдалника у Лагеру – парохијана, овдашњих грађана, земљорадника, ђака, или оних придошлих, који су између два рата ухлебљење нашли у Краљеву, оних избеглих од горег насиља – остали су сећања потомака и суграђана, лични документи, предмети, спискови... Спискови стрељаних различите провенијенције настали су непуну годину иза трагедије (10–26. апила 1942), по наредби Окружног начелства Округа краљевачког. Хронолошки најближи догађају, представљају најважније примарне изворе и полазиште историографских истраживања о овој теми. Ови оригинални, аутентични извори првог реда настали у фабрикама, установама, школским управама евидентирали су сопствене губитке, стрељане раднике и службенике: Железничке радионице (Фабрике вагона) и Фабрике авиона, Шумско-индустријског предузећа Миљка Петровића; запослене у установама: Техничког и одељења Финансијске контроле при Среском начелству, ПТТ-а, Среског суда, Државног тужилаштва, Окружног суда у Краљеву, Жичког црквеног суда, Шумске управе, железничке раднике и особље железничке станице; Ложионице; XIV секције за одржавање пруге; запослене у просвети: Учитеље народних школа и школске надзорнике; запослене Средњој пољопривредној школи, Гимназији, чланове Жандармеријске чете и Ватрогасне чете. До 28. маја 1942, по наредби и у надлежнога Окружног начелства, наведени спискови обједињени су у Списак лица са територије Жичког среза који су погинули у време комунистичких нереда, који осим евиденције стрељаних радника и службеника, тј. запослених бележи и незапослене стрељане цивиле, као и оне који су ван Лагера убиле немачке казнене експедиције. У нешто млађем Списку погинулих са територије Општине Рибница, из 1943. евидентиране су жртве рата са овог подручја страдале на разне начине, међу којима су наведена су и имена стрељаних октобра 1941. У Народном музеју сачуван је и Деловодник злочина окупатора (1945) – Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора. Током рада ове комисије настао је, на основу доказа, Списак жртава злочина, у прилогу Одлуке о утврђивању злочина за мајора Ота Деша, команданта 717. посадне дивизије Вермахта. Као званични документи легалног органа једне државе, сачувани у Архиву Југославије, они су били основа за оптужницу ДФЈ против наредбодаваца и извршилаца злочина, пред Савезничким војним судом у Нирнбергу. У извештају који 49 |

Призор после стрељања, доубијање

Група железничара

26 Чачански крај у НОБ-у, хронологија 1941–1944, ИАЧ, Чачак 1968, 124; Др Коча Јончић, Радослав Веснић (In memoriam), 15. септембар 1918, Гласило Савеза ратника ослободилачких ратова Србије, год. 4, бр. 21, Београд, 1980, 5; НМК, Писмо Радослава Веснића Историјском архиву Чачак, Нови Сад, 12. 12. 1967, препис.

је Влада ДФЈ 16. јануара 1946. доставила Међународном војном суду у Нирнбергу, поред списка жртава, налазе се „обрађене одлуке за одговорна лица масовног покоља цивилног становништва у Србији у саставу 717. посадне дивизије Вермахта“. Протоколи умрлих Српске православне цркве – парохијски спискови стрељаних (за: I, II, IV, V, VI парохију) и Матице покојних Римокатоличког жупског уреда у Краљеву, представљају аутентичне, оригиналне изворе (1941–1944) у којима су именовани парохијани страдали током Другог светског рата и међу њима најбројније – Лагерске жртве. Нешто млађи извор – Списак избеглица у Краљеву, настао у надлежности Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника 9. септембра 1942, посредно наводи податке о стрељанима. Сврха овог списка била је да евидентира изгнанике који су дошли на краљевачко подручје до лета 1942 (датовање уписано мастилом на печату Среског одбора за збрињавање избеглица и пресељеника), а посредно, у напоменама, он бележи и стрељане у Лагеру. Memoriabiliae, лични документи и предмети жртава, представљају драгоцене изворе о стрељанима, сачуване у збиркама Народног музеја и фондовима Историјског архива у Краљеву. Последње поруке из Лагера послате породицама предмети су од ванредне вредности у музеолошкој пракси јер проговарају својеручним записима страдалника. Садржај збирке чине и потврде немачке Команде места – о стрељању издате породицама настрадалих током децембра 1941, личне карте, легитимације, радне књижице, војне исправе стрељаних у Лагеру. Ова документа носе лични белег, траг о пређашњем животу страдалника – хранитеља породица, мајки, бивших „сокола“, студената, ђака... У неговању културе сећања, велики је допринос породица стрељаних како би лични предмети жртава, као и они пронађени на стратишту (приликом подизања Спомен-парка) постали део колективне меморијалне баштине. Посебну групу предмета чине они који, по музеолошкој класификацији, улазе у садржај других збирки историјског одељења (плакати, леци; архивалије; фотографије), а односе се на стрељање у Лагеру октобра 1941. * Митологизација и идеолошка злоупотреба краљевачке трагедије | Реална слика трагедије, сачувана у историјским изворима, изгубила се у низу митских представа, о броју стрељаних, пропорцијама у страдању избеглог и домиционог становништва, у датовању стрељања, начинима меморијалног обележавања... Стварање митова и прихватање митологизоване слике око наведених питања није рационално објашњиво, осим у домену психолошког: трагичност догађаја незапамћена до прве ратне године у историји краљевачког подручја да је утицала на савременике. Упркос подацима у аутентичним списковима, насталим током окупације (спискови из фабрика, установа, школа са подручја Жичког среза који је покривао Краљево са околином, обједињујућа евиденција Окружног начелства, легитимације, породична документација, наративни извори), који укупно, после свих анализа, прегледа и поређења не именују више од 2 190 жртава, мит о 6 000, који је досезао и бројку од 7 500 стрељаних, био је општеприхваћен и свеприсутан. Потребно је одговорно рећи да су ови спискови, као и деловодник Државне | 50

Извод из књиге умрлих и индекс др Милеве Карајовић

Први помен у ослобођеном Краљеву

27 У доказном материјалу у вези са оптужницама на суђењу у Нирнбергу, 18. 7. 1947, био је и Дневник 717. посадне дивизије на немачком језику, материјал Државне комисије за утврђивање злочина окупатора, Архив Војно-историјског института (8/1, кутија 41 б).), НМК, документација, преписи, стр 25. 28

Војни суд бр. V дело VII. Нирнберг, Немачка, 21. јул 1947. Заседање од 9.30 до 12.30 часова. Архив ВИИ (Нирнберг 10/1, к 41 б.), НМК, документација, преписи, 25.

комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, који је на основу пријава породица, савременика, током 1945. именовао укупно 3 216 жртава Другог светског рата са краљевачког подручја, били познати историчарима у надлежним установама. Међу документима означеним у оптужници пред Међународним војним судом у Нирнбергу је и Дневник 717. дивизије, који бележи наредбе, сопствене и губитке непријатеља, као и мере одмазде. У извештају датованом 17. октобра 1941. у Краљеву је: У 16.10 сати отворила ватру непријатељска артиљерија; у 16.15. пало је 10 граната на аеродром; у 12.30 сати 20 граната на аеродром и мост на Морави; од 10.00 до 18.30 сати 70 граната на пољопривредну шталу са око 30 погодака; лакше су оштећена возила; у Краљеву врше се претреси кућа. Због губитака од 15. Октобра, до сада је стрељано укупно 1.736 људи и 19 жена комуниста.27 На претресу материјала приликом заседања Војног суда 21. јула 1947. изнето је: Као што ће се високи суд сетити, то је укупан број од 1.755 талаца неколико смо пута помињали, о коме смо први пут сазнали у извештају о догађају у Краљеву. Број је касније још једном поменут у извештају генерала Бемеа, у коме је парола Напред у нове победе. То смо нашли код шефа полиције СД од 21. октобра.28

| 52

Да ли се глас историчара и преданих истраживача прошлости о доказном материјалу који се помиње на неколико места, а који је сачуван у Војно-историјском институту и публикован у Зборницима НОР-а (20 томова од 1949), глас исказан у ваљаним студијама и чланцима објављеним у уским научним круговима, изгубио у низу популистичких понављања митологизованог броја, у штампи, у колоквијалном говору, у пригодним политичким говорима? Узроци митологизовања броја страдалих надилазе потребе прагматичног односа према страдању (породицама жртава ратна одштета никад није исплаћена од стране немачке државе). Временска блискост са најстрашнијим злочином у историји града, у свести савременика хранила је представу о стрељању половине његових житеља. Прокламовани бројеви утврђивали су се на подацима да је Краљево дочекало окупацију са 12 000 до 15 000 становника.29 Пресудио је уплив политички неопходних „жртвених места“, на којима је нови поредак (али и појединци) градио своја светилишта. Том приликом, нису били важни ни идентитет жртава, ни њихова имена ни њихов људски лик. Они су се помињали само у прокламацијама о укупном броју. Да је и тај број варирао, потврђују новински извештаји Ибарских новости: „неколико хиљада родољуба” (1954), „преко пет хиљада људи” (1954, 1960), „преко 6.000 грађана Краљева и осталих крајева наше земље” (1953, 1954) „близу седам хиљада краљевачких жртава” (1954), да би се крајем 50-их пео од „око 7 хиљада људи, жена, ђака и деце” (1956, 1957, 1958), до најзад, „преко 7.500 родољуба” (1959). Број од 6 000 стрељаних усталио се у медијима после 1960. године, уз изузетке када се додају речи око, преко или више од (1961, 1963, 1965, 1970, 1982, 1984, 1985), којима се тај број релативизује.30 Злоупотреба страдања цивилног становништва, у обрачунима са идеолошкополитичким противницима нове власти, потврдила се примерима два највећа шумадијска стратишта. Недодириви бројеви, 6 000 стрељаних у Краљеву или 7 000 у Крагујевцу, без имена и презимена, постали су парадигма за два ратна злочина против човечности у њиховом својеврсном „такмичењу“.31 У историографији је долазило до нетачности у утврђивању броја стрељаних у Краљеву и Крагујевцу и због тога што се није имало у виду да се подаци из операцијског дневника 717. дивизије, о стрељању 4 300 талаца за одмазду не односе само на Краљево или Крагујевац, већ да је у питању укупан број јер су батаљони 749. пука били распоређени у оба града.32 Огромно подручје које је покривала 717. посадна дивизија Вермахта, као једна од 4 дивизије распоређене у Србији (342, 704, 714) обухватало је како Горњи Милановац, где је такође било стрељања, тако и Крагујевац.33 Безимени заточеници мита о 6 000 стрељаних били су и социјално најугроженији грађани у рату – избеглице. Митологизација избеглиштва хранила је представу о октобарској трагедији до грандиозности, вештом манипулацијом о „непрегледним избегличким транспортима“, који су баш тих октобарских дана стигли на станицу у Краљеву. Недостижни, прокламовани број од 4 000 до 5 000 стрељаних досезао се убројавањем обезимењених изгнаника, пронађених у представи о избегличким вагонима. Намеће се питање: како су у време блокаде града, уведене због напада устаничких одреда из околних села на 717. посадну дивизију 53 |

29 Последња демографска статистика пре окупације из 1935. бележи око 9 000 становника, Књига записника омеђавања вароши Краљева 1935, 12. мај 1935, ИАК, фонд: Општина краљевска 1918-1941, к-7. По подацима у литератури, Краљево је са околином до 1941. имало око 13 000 становника, Драгољуб Милановић, Краљево и његово уже гравитационо подручје, Београд1973, 9. 30 Љубодраг П. Ристић, Обележавање годишњице стрељања у Краљеву 1941. године, Зборник радова: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 241–277. 31

Истраживања у Крагујевцу су до сада именовала 2 308 стрељаних цивила у Шумарицама. Резултати систематичног истраживања у Музеју „21. октобар“ у Крагујевцу, публиковану, Станиша Бркић, Име и број – Крагујевачка трагедија, Крагујевац, 2007.

32 Др Коча Јончић, Улога 717. немачке дивизије у борбама 1941. у западној и централној Србији и масовном стрељању грађана у Краљеву и у Крагујевцу, Саопштење на научном скупу: НОБ и револуција у Србији 1941–1945, Институт за историју радничког покрета Србије у Београду, Београд, 1971, 38. 33 Станиша Бркић, Име и број, Крагујевац 2007.

Првобитни изглед лагерског гробља

Списак избеглица, НМК, Историска збирка – архивалије (1941–1944), инв. бр. 1029. У наведеној збирци сачувани су и у сталној поставци НМК (од 15. 5. 2008.) изложени документи: немачка пропусница за пут у Србију, избегличке породице Франко из Марибора, издата 11. 7. 1941 (инв. бр. 1033); лекарска потврда за дозволу путовање, издата након прегледа 21. 6. 1941. (инв. бр. 1031); избегличке легитимације (инв. бр. 1035).

Вермахта у граду (што је послужило као непосредан повод за масовну одмазду) пажњи савременика, евиденцијама у железничким списковима стрељаних, избегле толике железничке композиције? Неоспорна је чињеница да је део избеглица, по доласку у Краљево, остао да живи у вагонима на делу градског колосека. Према сећањима савременика: На железничкој станици и на споредним колосецима, било је по једнима, око 100 до 150 вагона са избеглицама. Други сматрају да их је било много мање. Пошто су у питању породице са покућством, није могло бити више од два домаћинства у једном вагону, односно десетак лица по вагону. Вероватно да није могло бити више од 100 вагона, што значи да је у вагонима било око 1.000 до 1.200 избеглица... Ако се узме у обзир и да је на станици било 300 вагона оружја и муниције из ратног плена, тешко би могло бити више вагона са избеглицама... на свега два колосека. Списак избеглица 1941, сачуван у Народном музеју, настајао је у раду Среског одбора Комесаријата за збрињавање избеглица и пресељеника, на евидентирању изгнаника који су до 9. септембра 1942, што је последње уписано датовање, пристизали на територију Краљева са широм околином (Рибница, Грдица и Адрани). У прецизној евиденцији, рукописом насловљених рубрика, уписана су имена и лични подаци за 2 852 изгнаника или 996 породица.34 Анализа наведених података о изгнаницима које су железничке композиције под окупационом стражом довеле у Краљево у првој и на почетку друге ратне године, говори да је међу њима | 54

највећи број породица долазио са Косова (272 домаћинства), док је са територије Македоније било 227 породица. Из Хрватске је због претећег геноцида у Краљево избегло 110 домаћинстава, док је насилно протерано из Босне и Херцеговине 135 породица, 95 домаћинстава са окупационог подручја НДХ – Срема, са немачког и мађарског окупационог подручја Војводине, 46 домаћинстава из Санџака, 41 домаћинство из Словеније.35 Како због опште несигурности многе избеглице нису биле евидентиране при Комесаријату, изван свих пописа, а унутар окупационих недаћа, нашао се сигурно одређени број избеглих и прогнаних, али непознате „непрегледне железничке транспорте“ нису забележили ни до тада детаљни извештаји о железничким транспортима избеглица у оновременој штампи и војној документацији, сачуваној по одузимању од непријатеља у Војно-историјском институту и публикованој у Зборницима НОР-а. Окупациони лист Ново време говори о 1 500 избеглица у Краљеву у јулу 1941, док је по новинском извештају шест месеци касније (фебруар 1942), у Краљеву 2 230 изгнаника. Важно је истаћи да се део избеглица, до октобра 1941, већ запослио у овдашњим фабрикама и на железници. Тако је један број стрељаних из избегличког корпуса обухваћен фабричким и железничким списковима. Године 2001. на скупу историчара у Народном музеју у Краљеву, Венцеслав Глишић је огорчен што и после 30 година од његовог рада, а 60 иза догађаја, нису утврђене чињенице: О чему смо водили бесплодне дискусије лицитирајући од 2.000 до 6.000 стрељаних талаца, уместо да сачинимо њихов списак по имену и презимену како су то урадили Јевреји за своје жртве. Велики ратни злочин немачке војске, за оно време био је као да је бачена атомска бомба на Краљево. Данас се свет ужасава над злочином терориста у Њујорку, а о злочину у Краљеву који је пропорционално већи, мало се зна у свету.36 Пригодно датовање централне комеморативне свечаности или манифестације Октобарских свечаности (14. октобра) поистовећено је са хронологијом самог стрељања у Лагеру, које историјски извори експлицитно датују од 15. до 20. октобра 1941. Музичко-сценски спектакли и политички говори, сваког 14. октобра, одржавани су на широкој, зеленој површини, осмишљеној да окружи споменички комплекс (пресечена стабла која симболизују прекинуте животе) а која се завршава амфитеатром, местом за бројну публику. Простор између железничких шина и Грдичке косе, у кругу око локомотивске хале Фабрике вагона, где су таоци били затварани и, потом, извођени на стрељање, од Лагерског гробља и Гробља стрељаних, претворен је у Спомен-парк. На овај начин обележено стратиште, Марјану Пенешу, сину једног од стрељаних Словенаца – Алојза Пенеша, када је у октобру 1979. са синовима посетио Краљево, “што најмање носи обележја светилишта жртвама“, личило је на простор : Желео сам да покажем деци где лежи њихов деда далеко од своје рођене Словеније. Моја деца су упорно тражила место где је записано име њиховог деде Алојза Пенеша, што сам им ја обећавао да ће видети на месту где је стрељан. Све што сам видео, изгледало је као да смо стигли у арену са гладијаторима за време римског царства... Од срца ми се родило питање зашто жртве нису добиле поштовање које заслужују.37 55 |

У ослобођеном Краљеву, полазак колоне из центра града према Лагерском гробљу.

35 Силвија Крејаковић, Избеглице у Краљеву 1941, Краљево октобра 1941, 69–84. 36

Венцеслав Глишић, Још једном о великом злочину у Краљеву 1941. Краљево октобра 1941, 221–229. 37

Ибарске новости, Спомен-парк у Краљеву између пројекта и остварења, рубрика: поводи, 1979, 11. 10 (XXXII, br. 1364, 2).

Перцепција смрти и однос породице према прецима и покојницима, укорењен у колективној свести, појачавао се политичким дебатама, пригодним говорима на месту колективног страдања и литературом у којој је смрт опсесивна тема.38 Егземпларна смрт испуњавала је јавни простор као симбол друштвеног јединства оновремене Југославије, њених у „братству и јединству” спојених република и покрајина.39 Актуелни односи према цркви и религији, према успостављеним категоријама „колаборациониста“, „издајника радничке класе“ и „родољуба“, рефлектовани су на прошлост и највећу трагедију у историји краљевачког подручја. Да ли је и колико живота спасао владика Николај када је уз препоруку немачког команданта Крушевца, Клефла, који је према Србима показивао толерантнији став, из Љубостиње, с протосинђелом Василијем Костићем дошао у Краљево, да клечећи пред немачким командантом места, Алфонсом Мациовичем – јер „роб пред господарем не седи, поготову када његов народ као робље масовно и невино страда... док су они који су криви у шуми“ – моли за престанак стрељања народа, није поуздано утврдиво.40 Историјски парадокс представља случај ондашњег председника општине Душана Крстића, који је оптужен и стрељан, по пресуди Чачанског већа Војног суда од 22. априла 1945. као „активан помагач и саучесник у масовном убијању у Краљеву“.41 Управо у изјави саслушаваног сведока Ферида Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, потврђено је да је, не само апелима на конференцијама одржаваним у хотелу „Југославија“, Душан Крстић позивао на смирење устанка, већ је и мајору Дешу, команданту 747. пука предао Резолуцију, у којој су наведене „молбе грађана да прекине стрељање“ како би се сачували српски животи.42

Данило Киш, Енциклопедија мртвих, Београд 1990, 229.

39 Олга Манојловић-Пинтар, Смрт и култура сећања, Зборник радова: Приватни живот код Срба у XX веку, Београд 2007, 904.

Архимандрит Јован Радосављевић, Живот и страдања Жиче и Студенице под окупатором (1938 – 1945), Манастир Хиландар, 1993,166–168.

Драган Драшковић, Стање у Краљеву октобра 1941. покушаји да се спречи и прекине стрељање талаца, Зборник радова: Краљево октобра 1941, Краљево, 2003, 85–111. 42

Исто, 100.

* Култура сећања: збирке и фондови о стрељању талаца у Лагеру | Пут који је водио до формирања Историјског одељења и збирки Народног музеја у Краљеву, полазио је од послератних подухвата ентузијазмом надахнутих суграђана, међу којима и бројних учесника НОР-а, на прикупљању документарне грађе и предмета. У прикупљеној баштини – како би, у духу времена блиског догађајима у окупацији, по речима првог музејског управника, професора Милорада Јовића: „испунили велику обавезу према народу нашег среза, према граду овенчаном мученичком славом, да би очували и могли да прикажемо наше духовне и вредносне творевине...“ – преовлађивала је ратна заоставштина, а у њој, драгоцени и документи и предмети стрељаних сачувани у породицама. Међусобном сарадњом Историјског архива, Народног музеја и институције Спомен-парка, прикупљена је и уобличена драгоцена меморијална баштина коју су чинили аутентични историјски извори различите провенијенције, лични предмети и документи стрељаних од 15. до 20. октобра 1941. Жртве злочина против човечности: социолошко-демографске анализе | Квантификације произашле из анализе и поређења извора, како примарних тако и наративних (сведочења савременика, породица жртава), кроз вишегодишњи рад у | 56

стручним установама у којима раде историчари, као и процес електронског архивирања истраженог материјала, по методологији науке и законима струке, имали су за циљ персонализацију жртава.43 Речју, за рационално поимање прошлости били су неопходна имена иза бројева. Потрага за „људским ликом и именом жртве“ водила је ка укупном броју од 2 190 стрељаних у Лагеру, међу којима је било и деце, жена и стараца. 44 Значајније од до сада утврђеног броја жртава је чињеница да је иза сваког броја стоји једно име и презиме, а за већину настрадалих постоји податак о месту рођења, имену оца, занимању и месту запослења, фотографија. Социолошко-демографске анализе настале на основу меморијалне баштине обједињене у бази података, непосредно говоре о суровости и геноцидности ратног злочина против човечности који је починила регуларна војска Вермахта у Краљеву, октобра 1941. Свако даље истраживање о броју жртава, њиховој социјалној, националној, старосној, верској структури... Постојећи подаци говоре да је у Лагеру стрељано најмање 102 особе млађе од 18 година, које нису дочекале да постану очеви и мајке. Ово потврђују и речи сведока Ферида Азабагића, чиновника, курира између Општине и немачке Команде места: Познато ми је тачно да су сем раденика и других грађана-мушкараца стрељане и жене као и деца, која су као шегрти били запослени по фабрикама на изучавању заната, који су могли бити стари од 14, 15 и 16 година.45 Међу стрељанима је било 29 жена. Размере злочина против човечности посредно се откривају и у броју породица које су остале без хранитеља, броју ратне сирочади, разореној привреди. У најплодотворнијем животном и радном добу, између 18 и 55 година, било најмање 1 840 стрељаних талаца, већином радника и службеника оновремених фабрика авиона и вагона, железничара, запослених у установама и школама... Да је рација за стрељање у Лагеру вршена и у градској болници, потврђују извори у којима су сачувана имена стрељаних болесника.46 Највише страдалих радило је у престижној Фабрици авиона, око 21%, затим у железничким службама и у Железничкој радионици, чак 31 % од оних за које имамо податке о месту упослења. Поред машиновођа, бравара, стругара, авиомеханичара, инжењера, службеника, шегрта, стрељани су судије, земљоделци, бербери, учитељи, наставници и школски надзорници, ђаци, једна жандармеријска чета, војници и старешине некадашње војске Краљевине који нису доспели у немачко заробљеништво, домаћице, зидари, службеници Поште и телеграфа, Среског начелства, општинских служби Финансијске контроле и Техничког одељења, свирачи, зидари... Уз стрељане претежно православне вероисповести, убијено је и 73 католика, међу којима највише Словенаца. Упоредо са формирањем електронске базе података, 2001. године, из НМК-а је потекла иницијатива да Гробље стрељаних, као сакрално место, треба оградити и подићи капелу са уклесаним именима жртава.47 У складу са савременом музеолошком праксом, и оном примењеном у Музеју холокауста у Јад Вашему у Јерусалиму (чији назив на хебрејском, утемељен у Старом завету значи “место за сећање (помен) на име”), тежиште сталне музејске поставке о октобарској трагедији јесте 57 |

Поред биографских података у сваком од 2 190 персоналних досијеа у бази података о жртвама стрељаним у Лагеру у Краљеву октобра 1941, наведени су сви извори у којим се особа помиње као стрељана. Такође, забележени су и предмети који су жртви припадали, а у збирци у Музеју имају свој инвентарни број, као и литература у којој се страдалник помиње. Силвија Крејаковић, У спомен на жртве стрељања у лагеру у Краљеву. Процес писаног и електронског памћења, Музеј жртава геноцида, Зборник радова: Злочини геноцида и ратни злочини, Београд, 2009. 44

НМК, Поименична идентификација жртава Другог светског рата, база података (аутор пројекта: С. Крејаковић 2001/2011)

Из Записника о испиту сведока Ферида Азабагића, пред среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, 16. марта 1945, АЈ Фонд бр.110, ф 333/28-29, НМК, копије докумената. 46

Протоколи Бановинске болнице у Краљеву (1941–1945), Општина Краљево, Одељење Матичне службе.

Идејни пројекат архитекте Спасоја Крунића, захваљујући подршци Драгана Драшковића, презентован је јавности у Народном музеју у Краљеву, 13. октобра 2003.

на личности убијеног. Свака од жртава је имала име, идентитет. Књиге Поменика, где је свака страна посвећена по једној жртви, као писани споменик, има личну посвету, за памјат, или за сећање, у језику старих Словена и црквеном богослужењу. При томе је жртва представљена као део колективитета, породичног и друштвеног, који је масовним злочином претрпео ненадокнадив губитак. Јер, свеобухватну слику људског страдања на краљевачком подручју у октобру 1941. чине и посредни фрагменти злочина почињеног против човечности – породице које су изгубиле хранитеље, ратна сирочад, стрељани који је тек требало да постану очеви и мајке… Базом података као електронским записом, сталном поставком и записом у Поменику, обједињени су делови сећања потомака и суграђана, личних докумената, спискова различитог порекла и места настанка – свих чувара имена стрељаних, парохијана, овдашњих грађана, или оних придошлих који су ухлебљење нашли у Краљеву између два рата, из далеке Русије после Октобарске револуције, Словеније, Босне, Хрватске. Сачувано је и сећање на имена оних избеглих од горег насиља у почетку окупације Југославије, који су у Краљеву налазили уточиште, не слутећи да ће наћи и смрт. Можда ћемо на овај начин сачувати успомену на жртве и траг о њиховом земаљском животу, у неравноправној борби са временом које брише и најупорније сећање. ¶ Силвија Крејаковић

Стална поставка НМК, део посвећен таоцима стрељаним у октобру 1941. | 58

59 |

| 60

Ратарско имање, 1936.

Манастир Жича, 1936.

Железничка радионица, Oдељење за попрaваку вагона.

Радници Фабрике авиона у предратним годинама

Демонстрације у Краљеву 27. марта 1941.

Конак владике Николаја Велимировића, 1934–1941

Извештај Команде жандармерије о демонстрацијама у Краљеву 25. марта 1941.

Официри Војске Југославије на Ђурђевданском уранку 1940.

Официри југословенске војске испред Основне школе у Краљеву 1941.

Скица посечених телеграфских стубова између Матарушке и Богутовачке бање, 21/22. август 1941. Телеграм о рушењу моста преко Мораве код Камиџоре, 24. август 1941.

Списак лица са теритрије Среза жичког која су одбегла у шуму 1941.

Наредба немачке окружне команде у Крушевцу команди гарнизона у Краљеву, да се таоци ухапшени због комунистичког деловања Николе Бугарчића, после уплате јемства од 1 000 000 динара, пусте, 3. октобар 1941.

Опомена, Плакатирана наредба командујућег артиљеријског генерала у Србији, Паула Бадера Објава Команде места Краљево, 6. октобра 1941.

Саботажа, тунел Лакат, Прогорелица, 5. октобар 1941.

Акција устаника у околини Краљва, октобар 1941.

Немачки штаб на Ратаском имању

Борци Јеличког четничког одреда изгинули у нападу на Краљево код Ратаске школе.

Немачки војник у погинуо у борби око Краљева, октобар 1941. Умрлице немачких официра, погинулих у борбама око Краљева, 1941. године.

Летак о увођењу ванредног стања у Краљеву, 15. октобар 1941.

Црквени календар, за октобар 1941. са белешком: киша време опасно, немачка војска поново прелази преко нас Срба

Снабдевање Краљева у ратним условима

Краљево, пијац у центру града, 1941–1944.

Одвођење талаца Порука Благоја Кастратовића (стрељан 20. октобра 1941) упућена из Лагера супрузи Дари у недељу 19. октобра 1941. Драга женице, Многи се синоћ спасише помоћу објава из команде, па и три професора. Зато пођи код пуштеног проф. Гинића, (иза Среза - Цара Душана, 12), и нашег секретара Теокара, (Цара Душана 52), и умоли: да ме одмах унесу у списак за објаву, а ти зови у помоћ за Команданта кума Зору, Ђорђевићку, Перовића, тумаче које газда познаје и Божа кафеџију и његову келнерицу Бранку, а паре не жали. Милош је овде учитељ а има 42. год. а ја 37 год. Клекни с децом на колена на калдрму пред командом да те пусте код Команданта. Жури док није касно… Постеља ми не треба. Поз. Благоје Ако добијеш објаву, нека је пошаљу одмах овамо.

Порука Благоја Кастратовића (стрељан 20. октобра 1941) упућена из лагера супрузи Дари у недељу 18. октобра 1941. Драга Даро, Пођи код Теокара нашег попа – наставника, у Цара Душана, 52 и нека одмах потражи од Командатуре објаву за мене. Да сам ја имао (најновију од 15.ог овог), друкче би било. Пођи код Божа из Урошевца, Перовића, дра Ђорђевића и кума и ради за нас одмах. Пази децу. Буди храбра. Поз Благоје.

Порука Вукашина Милошевића, бравара Фабрике авиона, упућена из Лагера породици Драга Анка! Ја сам добио ... и три пакета папира, па мин немој слати а исто немој и јело сваки дан јер ти знаш колико ја једем, ја паре имам и за мене немојте да бринете ништа него ми пошаљи машину за бријање и води ми много рачуна за мајку и пошаљи ми зимски капут. Поздрав теби и мајка Вуки

Порука породици, упућена из Лагера. Гаврило Бережнов, бравар Железничке радионице Стано, пошаљи ми, ела, купус или друго нешто што могу да једем кашиком и бар пола кила ракије јер је ладно. Пази на децу, љубим те и Владу и Веру. Поздрав свим ...

Порука породици, упућена из лагера. Ђуро Крнић, из Слуња, наредник у Жандармеријској чети ...нко! Пошаљи ми ћебе оно што је..., чарапе вунене, цигарете ако можеш преко газде набави, за мене се немој ништа секирати, на децу пази, ако можеш реци газди да од Риже купи за нас два метра дрва. Поздрављам децу и тебе ваш Ђуро. писмо добро сакри јер цепају и бацају

Порука породици, упућена из лагера. Миливоје Васиљевић, бравар Фабрике авиона Надо молим те пошаљите ми пола пакла оног дувана што ми је остало на ормару и нек ми шура узме код... два табака хартије папирлије

Сахрањивање стрељаних

Апотекар Марковић, стрељан са два сина гимназијалца

Многочлана породица Живојина Недељковића

Милена Обрадовић изгубила је у лагеру супруга Василија и два сина

Краљево, пијац у центру града, 1941–1944.

Живота Илић са породицом, последња фотографија

Лазар Ђорђевић, један од бројних стрељаних Рома

Светозар Марковић, један од стрељаних предратних официра

Из породице Крсмановић стрељани су Станоје и Милорад

Новка и Загорка Блажић крај крста на месту стрељања Живана, Михаила, Радисава и Милорада Блажића

Првобитни изглед Гробља стрељаних, 1941.

Први помен после ослобођења Краљева

Комеморација 1953.

Програм свечаности 1966. године.

Октобарске свечаности 1969. године, Ломача, Народно позориште Титово Ужице,

Идејно решење изгледа Спомен парка

Плакати за најаву прогама Окртобарских свечаности, 1971. и 1975. година

Воз Братства и јединства по приспећу у Краљево 1974.

Октобарске свечаности 1975.

Октобарске свечаности 1987.

Октобарске свечаности 1988.

Капела – Гробље стрељаних у Краљеву 1941. Идејно решење проф. Спасојa Крунићa, дипл. инж. архитектуре (3Д приказ)

РЕЗЮМЕ | Массовое убийство мирных жителей в Кралеве, осуществлённое Вермахтом, в октябре 1941года, представляет величайшую трагедию в истории сей области и является одним из самых жестоких военных преступлений, совершенных на территории Сербии во время Второй мировой войны. Причины массовых расстрелов мирных жителей в октябре 1941 года. находятся в сути расистской идеологии германскиого рейха, которая проявляется в ряду приказов, предусматривающих суровые карательные меры в пропорции: 1. немецкая жизнь: 100 сербских жизней, а за одного раненого немецкого солдата – расстрел 50 местных жителей. Для подавления восстания в Сербии, в котором в течение августа и сентября 1941 года. вспыхнули два антифашистских движения - Партизанский, и Югославские войска на родине (четники), Верховное командование вермахта изменило и расширило поле карательных мер и их суровых полномочий в «возмездия, которые должны ударить все население Сербии». В районе Кралева, спорадические акты саботажа и подрывной деятельности против немецких военных и исполнительных властей, но действия повстанцев уже с 7-го октября поднялись до степени совместной четнико-партизанской осады города и вооруженного нападения на 717 моторизованную дивизию вермахта, которая находилась в городе. Мстительные мероприятия Вермахта и командующего городского гарнизона были суровые и жестокие: заключение в тюрьму граждан-заложников, рабочих, и служащих Авиационного завода, рабочих в Железнодорожной мастерской, должностных лиц в Суде и местных органах правления, ремеслеников, торговцей, учеников, и учеников в ремесле или в торговле; пехотная дивизия согнала весь этот народ во двор вагоностроительного завода и вокруг Железнодорожной мастерской. Того же дня, когда, в результате атаках повстанцев убито 14 немецких солдат и 13 ранено, в Кралево было вступило в силу чрезвычайное положение с военнополевым судом, и тогда началось с массовыми убийствами мирных жителей. Благодаря исследованиям исторических источников, до сих пор было обнаружено, что окончательное число погибших в расстреле гражданских лиц, включая детей, женщин и стариков: 2190 99 |

SUMMARY | The mass reprisal of Wehrmacht against the civilian population in Kraljevo in October 1941 represents the biggest tragedy in the history of this region and one of the cruelest war crimes committed on the territory of Serbia in the Second World War. The causes of the mass shooting of civilians in October 1941 can be found in the racist ideology of the Reich, which, expressed through a series of orders, foresaw drastic punitive measures in the proportion 100 Serbian lives for 1 German life or 50 for a wounded German soldier. For the purpose of crushing the rebellion in Serbia, which during August and September 1941 blazed up by the action of two antifascist movements – Partisans and Yugoslav Army in the Homeland (Chetniks), the Wehrmacht Supreme Command transformed the punitive measures into “reprisals which must affect the entire population of Serbia”. On the territory of Kraljevo, sporadic sabotages and diversions of rebels against the German military and administrative authorities grew, on 7 October, into a common Partisan-Chetnik siege and attacks on the 717. Wehrmacht Infantry Division stationed in the town. The countermeasure of the Wehrmacht army and the German Command of the town was arresting civilians - hostages, workers and employees of the Airplane Factory, Railway Workshop and railway hub, employees of the municipal administrations and courts, craftsmen, tradesmen, students and apprentices, and their detention in a locomotive hall within the area of the Railway Workshop. On the same day, 15 October 1941, when a state of emergency with court martial was declared in Kraljevo because of German losses (14 killed and 10 wounded soldiers) in rebels’ attacks, the mass shooting of civilians started. The shooting lasted until 20 October 1941. Thanks to the examinations of historical sources, it has been established that 2,190 people were shot, among them children, women and old men.

| 100

RÉSUMÉ | Les repressailles de masse exercées par Wehrmacht sur les citoyens de Kraljevo en octobre 1941 présentent la plus grande tragédie dans l’histoire de cette région et l’un des plus cruels crimes de guerre commis sur le territoire de la Serbie pendant la Seconde Guerre mondiale. Les causes de la fusillade des civils en octobre 1941 reposent sur l’idéologie du Reich qui prévoyait des mesures drastiques exprimées en proportions 100 civils serbes pour un soldat allemand tué ou 50 civils serbes pour un soldat allemand blessé. Aﬁn de réprimer l’insurrection en Serbie qui s’enﬂammait grace aux deux mouvements antifascistes – celui des partisans et celui de l’Armée Yougoslave de la patrie (tchetniks), l’État –major de Wehrmacht a transformé les mesures punitives en repressailles qui devaient frapper toute la population de la Serbie. Depuis le 7 octobre, dans la région de Kraljevo , les sabotages sporadiques et les diversions exécutés par les insurgés contre les autorités militaires et administratives allemandes , ont pris la forme de siège et d’attaques exécutés par les forces des partisans et des tchetnics contre la 717 ème division de Wehrmacht stationnant dans la ville. L’armée de Wehrmacht et l’État-major allemand ont pris les contre-mesures en faisant emprisonner les civils – otages , les ouvriers et les employés de l’Usine des wagons , de l’atelier de chemin de fer , du nœud ferroviaire , les employés des administrations municipales et des Tribunaux , les artisans , les commerçants , les étudiants , les apprentis. On les a enfermés dans une des halles de l’atelier ferroviaire.Ce jour-là, le 15 octobre 1941 , après avoir subi de graves pertes humaines ( 14 soldats tués et 10 soldats blessés ) lors des attaques exécutées par les insurgés , le commandement allemand a déclaré l’état d’urgence en établissant la cour martiale et ils ont commencé à exécuter des civils par la fusillade de masse. La fusillade a duré jusqu’au 20 octobre 1941. Grace aux recherches des sources historiques, on pouvait déterminer avec précision le nombre de 2190 civils fusillés y compris les enfants, les femmes et les vieillards.

101 |

ZUSAMMENFASSUNG | Massenvergeltung der Wehrmacht an Zivilisten in Kraljevo, im Oktober 1941,stellt die grösste Tragödie in der Geschichte dieses Gebietes dar, und sie ist ein von brutalsten Kriegsverbrechen auf dem Boden Serbiens im Zweiten Weltkrieges. Die Gründe für die Massenerschiessungen der Zivilisten im Oktober 1941 beﬁnden sich in der rassistischen Ideologie des Deutschen reiches, ausgesagt durch eine ganze Reihe von Befehlen, und welche die drastischen Strafmassnahmen vorausgesehen haben, und mit den Proportion 100 serbische Leben f:ur 1 deutschen, oder 50 serbischen Leben für 1 verwundeten deutschen Soldat. Mit dem Zwecke des Erstickens des Aufstandes in Serbien, de rim August und September 1941 seitens zwei antifaschistischen Bewegungen der Partisanen und Jugoslawienarmee im Vaterland (Tschetniks) aufgehetzt wurden, hat das Oberkommando der Wehrmacht die Strafmassnahmen in die Vergeltungen verwandelt, die die gesamte Bevölkerung treffen sollten. In der Gegend von Kraljevo haben die sporadischen Sabotage und Diversionen der Aufständischer gegen deutschen Militär- und Verwaltungsbehörden am 7.Oktober zur gemeinsame Partisans-Tschetniks Belagerung und Angriffe an die 717. Infanteriedivision der Wehrmacht sich entwickelt, die in der Stadt stationiert war. Als Gegenmassnahme der Wehrmachtarmee sowie des deutschen Oberkommando waren die verhaftungen der Zivilisten – Geiseln, Arbeiter und Angestellten der Flugzeugfabrik, der Eisenbahn-Werkstätte und Eisenbahn-Kreuzung, sowie die verhaftung der Angestellten der Gemeindeverwaltungen und Gerichte, Handwerker, Händler, Schüler und Lehrlinge in der Lokomotivenhalle im Kreis der Eisenbahn-Werstätte. Am gleichen Tag, am 15.Oktober 1941, als in Kraljevo wegen der deutschen Verluste bei den aufständischen Angriffen (14 getöteten und 10 verwundeten Soldaten) auserordentlicher Zustand und das Standgericht eingeleitet wurden, wurden die Massenerschiessungen der Zivilisten begonnen. Die Erschiessungen dauerten bis 20.Oktober 1941. Dank den Forschungen der historischen urkunden wurde es festgelegt, dass insgesamt 2.190 Zivilisten,darunter auch die Kinder, Frauen und alte Leute, erschossen wurden.

| 102

103 |

Краљевачки октобар 1941.

ОПОМЕНА октобар - новембар 2011. Издавач НАРОДНИ МУЗЕЈ КРАЉЕВО За издавача ДРАГАН ДРАШКОВИЋ Аутори изложбе и текстова ДРАГАН ДРАШКОВИЋ, музејски саветник – историчар СИЛВИЈА КРЕЈАКОВИЋ, виши кустос – историчар Лектура и коректура мр АНА ГВОЗДЕНОВИЋ Превод ВЛАДИМИР НАЦИК, РАДИСАВ КОРАКСИЋ мр НАТАША ПАВЛОВИЋ, РАДМИЛА ПАВЛОВИЋ Графички уредник и аутор типографског писма Epigraph ДРАГАН ПЕШИЋ Прелом ЈОВАН АНТОНИЋ, БРАНКО ТРИФУНОВИЋ Фотографија СРЂАН ВУЛОВИЋ Техничка реализација МИЛОМИР НЕДЕЉКОВИЋ, ТИЈАНА ЈОВАНОВИЋ, ОЛЕГ РОМАНОВ НЕНАД ДИМИТИЈЕВИЋ, РАДЕ ПАЈЕВИЋ, ВЛАДАН ПЕЈКОВИЋ, ДРАГАН ВОЈИНОВИЋ СЛОБОДАН МИЛЕНКОВИЋ, СРЂАН ВУЛОВИЋ, АЛЕКСАНДАР МАРИЧИЋ Штампа ИНТЕРКЛИМА ГРАФИКА Тираж 1000 Краљево, 2011 · Приређивање изложбе остварено је уз помоћ Министарства културе Републике Србије и града Краљева