Growing up in Kraljevo in 19th and 20th Centuries by National Museum Kraljevo

На предњим корицама: Ћерке Димитрија Ивковића, Гиљана, трговца, Јелена, Лепосава и Достана, око 1910. Задње корице: Синови Живка Антонијевића, опанчара, око 1930. На првој страни: Мира, 22. мај 1963. На другој страни: Споменар Зоре Чебинац, 1898. На четвртој и петој страни: Краљевска гимназија IV разред I коло, 1912. 6

Изложба „Одрастање у Краљеву у XIX и XX веку” почетак је бављења тематиком која је посвећена значајном периоду у развоју сваког човека а која, до сада, на посебан и свеобухватан начин није обрађивана. Захваљујући Министарству културе и информисања Републике Србије, Народни музеј Краљево је добио могућност да изложбом и каталогом стави у потребне – тренутно оствариве – заједничке оквире, временске и просторне, опширну и вишезначну тему везану за децу. Разматрањем одрастања у Краљеву, од рођења па до зрелих година, истраживачки тим окупљен око Музеја започео је обиман, мултидисциплинарни и вишеструко изазован истраживачки посао. Испоставило се да је читав низ питања и (не)очекиваних одговора на тему детињства и његовог преображаја кроз векове у једној малој средини као што је Краљево неисцрпан. У досадашњем раду приликом припреме изложбе и одговарајуће публикације, учествовао је немали број стручњака уз подршку већег броја установа и појединаца. Основано је очекивање да, у току трајања изложбе и, касније, током прелиставања садржајног каталога/књиге, порасте интересовање Краљевчана за очување сопствене прошлости и историје свога града. Најбољи начин за то је интензивирање рада на обогаћивању фондова Народног музеја у Краљеву. Фотографије, предмети, играчке, књиге, ђачке униформе, одела, писма и сећања прикупљени у Музеју могу омогућити да се заједничким трудом дародаваца и музејских стручњака, сачува, отргне од заборава и преда новим генерацијама у наслеђе све оно што ће чинити садржај нове, будуће изложбе и још обимније и садржајније публикације. То је једини начин на који се граде стабилни темељи за очување сопствене историје и националног идентитета.

Љиљана Станков ПОРОДИЧНО И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ВАСПИТАЊЕ У СРБИЈИ КРАЈЕМ XIX И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА

Др Тихомир Ђорђевић је 1897/98. покренуо рубрику „Из народне педагогије”, позивајући учитеље да дају свој прилог. 2 Миодраговић је окупио више од двадесет сарадника који су му доставили своје забелешке а користио је и литературу, између осталих, радове Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића, др Тихомира Ђорђевића, Станоја М. Мијатовића.

Ученици трећег разреда Школе за ратарство у Краљеву, 1898.

У последњој деценији XIX века у Србији су покренута антропогеографска и етнолошка истраживања у која се укључио већи број учитеља. Своје радове су објављивали у часопису Учитељ1 и у Српском етнографском зборнику у издању Српске краљевске академије. Народни обичаји везани за одгајање и васпитање најмлађих у породичним задругама били су основ за даља проучавања педагога. У истом периоду, на размеђу два века, развија се постојећи школски систем и чине напори за изграђивањем педагогије као науке. Требало је дати одговоре на бројна питања – које врсте школа су потребне да би се српско друштво развијало, коме ће оне бити намењене, како их прилагодити захтевима новог времена, на којим вредностима васпитавати омладину? Јован Миодраговић, педагог, професор Мушке учитељске школе у Нишу, упутио је 1888. обавештење пријатељима и познаницима, непосредно и посредно, преко књижевних и педагошких часописа, о свом раду на прикупљању грађе за народну педагогију.2 То је истовремено био позив да се укључе, бележењем података о томе како наш народ васпитава своју децу „од колевке па до зрелости“ и помогну „колико ко знадне и умедне”. Упућујући будуће сараднике како да приступе овом задатку, поставио је 14 питања на којa је требало да дају одговоре, почев од тога какве „враџбине“ постоје при венчању, током трудноће и поводом рођења детета, како се негује новорођенче, како се одвија учење говора, привикавање на рад и даљи развој „телесни, умни и морални”, укључујући и начине награђивања и кажњавања. Циљ прикупљања грађе био је да изнесе критичку оцену и истакне оно што је позитивно, „те да га знамо и чинимо”, као

и оно што је погрешно, „те да га не чинимо и требимо”. Миодраговић уочава да је народно васпитање као „недирнуто поље” са благом које је тек требало прикупити, бројалице, успаванке, игре, као и бројни обичаји везани за одгајање деце. Његову пажњу је посебно привукла „једна врста народних умотворина“ у којој је, по његовом мишљењу, садржана читава народна филозофија. То је метода којом се у народу постиже правилно поступање а садржана је у препоруци: „ваља се – не ваља се”. По Миодраговићевом мишљењу, ова се препорука слуша „много вољније и тачније него све круте школске наредбе и забране”.3 Надајући се да ће „кроз коју годину” бити у могућности да објави ову збирку, подсећа сараднике да верно бележе све што виде и чују, имајући са собом, у свакој прилици, бележницу и писаљку. Међутим, до објављивања књиге Народна педагија у Срба или како наш народ подиже пород свој протекло је више од две деценије. Основу овог дела и повод за његово настајање чиниле су Миодраговићеве забелешке, везане за родни крај.4 Аутор запажа да је много сличности у народном васпитању, без обзира на област у којој Срби живе. Васпитање у првом реду припада родитељима, породици и кући, чинећи темељ друштвеног васпитања. Народ верује да су јаче унутрашње, наслеђене особине од спољашњих васпитних утицаја. Више неправилности у народном васпитању аутор налази у периоду пре рођења детета, непосредно по рођењу па све до треће године живота, док је оно правилније и разложније што је ближе његовој зрелости. У времену момаштва и девојаштва, много је враџбина упућених на то да се заснује породица. Обичаји везани за венчање своде се на то да потомство буде здраво. Више је у народу враџбина да се рађају мушка деца, јер син наслеђује славу и породично презиме а ћерка је „туђа кућа”. Када се рађају само мушка деца, онда се опет прибегава враџбинама да се то промени. Одојче већину времена проводи у колевци, и више него што је то, по мошљењу аутора, потребно за његов правилан развој а нарочито за развој нервног система. Љуљањем се умирује плач детета, чак и када је у питању болест, уместо да се предузму друге мере. Мајке доје децу углавном до једне или две године, у неким случајевима и дуже. Нагли прелазак на чврсту храну, којом се хране и одрасли укућани, при чему се не обраћа довољно пажње на хигијену, чини да је ово велики узрок болести па и смртности деце у раном узрасту. Држање на крилу и ношење је ретко, када мајка стигне од осталих обавеза. Отац ретко држи своје дете. Проходавање је најчешће уз помоћ дупка. Иако аутор наводи да их „хигијена додуше осуђује”, сматра да су они доказ „да и народ има појма о поступности и сматра стајање у дупку за прелаз између лежања у колевци или седења на крилу и хода”.5 Када дете прохода, често се оставља без надзора, па је зато велики број повређивања и несрећних случајева са тра10 | Љиљана Станков

Јован Миодраговић, Народна педагогија у Срба, Београд, 1914, X. 4 Миодраговић је рођен у Станишинцима, тада Крушевачки округ, данас територија општине Врњачка Бања. 5 Исто, 396

Исто, 397 Исто, 398 8 Исто, 411 9 Исто. 10 Назив који је код нас додељен овим установама – „дечја забавишта“, срећемо први пут 1872. у уџбенику методике, Стевана Д. Поповића: Рад у школи (методике) за ученике учитељске школе и учитеље основних школа, по Карлу Керу превео и прерадио Стеван Д. Поповић, Београд, 1872, 516. Овај назив прихватили су његови ученици, међу њима и Јован Миодраговић. У школском законодавству задржан је све до 1945. године. 11 Ј. Миодраговић, Једно необрађено васпитно поље, Просветни гласник, 1897, 146. 12 Исто, 148, 7

гичним исходом. За проговарање, као важан чин, такође се умногоме прибегава враџбинама, али их Миодраговић, у основи, оцењује као нешкодљиве по дете. Од треће године, постепеним навикавањем на рад, упоредо се развијају тело и ум, у чему аутор види предност одгајања деце на селу у односу на варошку децу. „И с овим се ни једно варошко и ово данашње вештачко и теориско васпитање не могу заменити.”6 Мушка деца се упућују у све гране пољопривредног рада, док женска деца уче од мајке, старијих сестара и осталих жена у задрузи, како се обављају кућни посао и ручни радови. Девојке раде и послове у пољу, као и мушкарци, копају, пласте, жању, једино не ору и не косе. Управо у раном навикавању на рад Миодраговић види највећу разлику „између правилнога народнога васпитања на селу и наопачкога модерног васпитања по варошима”7, које има за последицу – беспосличење. Одрастање у здравој, природној средини, уз разноврсне дечје игре, има велики значај за правилан физички развој, што је такође предност у односу на градску средину. Без обзира на то да ли се играју појединачно или у групи, без икаквих справа или са справама – лоптом, штапом, пиљцима и другим предметима из природе, да ли их играју само мушка, само женска деца или их играју заједно, игре имају васпитну вредност. „Оне су ненадмашне, и огромна је штета што их је данашње вештачко васпитање потиснуло, држећи, да их може заменити ’гимнастиком’.”8 Рад који је примерен узрасту детета важан је и за развој „духовних особина” као што су пажљивост, тачност, довитљивост, и „моралних особина” – предузимљивост, истрајност… У народној педагогији цене се рад, вредноћа, штедња а противи се неумерености, несмотрености, плашљивости… Најуспешније је васпитање примером, при чему се у народу користи „свуда свемоћна реч – овако”. Предности живота у задрузи, у односу на правила која се постављају у модерној педагогији, аутор види и у односу старијих и млађих, „где је заповедање блаже и слушање добровољније, надзор умеренији и казне ређе, блаже, правичније и природније”.9 Паралелно са радом на прикупљању грађе за народну педагогију, Јован Миодраговић се залагао и за друштвено васпитање предшколске деце. У време када је радио као референт за наставу Министарства просвете и црквених послова, он је 1897. у Просветном гласнику објавио чланак „Једно необрађено васпитно поље”, у коме упознаје читаоце са установама за децу, узраста 3–7 година.10 „Ретка је просвећена земља у Јевропи па и ван Јевропе, у којој нема читав низ ’дечјих башта’ или забавишта.”11 Истиче да им је задатак најпре чување деце а затим васпитни рад, износећи како је потребно уредити забавишта да би се деца привикла: реду, чистоти, уредности, тачности. Садржаји рада обухватали би, не читање, ни писање, ни рачунање, већ приче и декламације. „Све треба да иде као у шали или од забаве.”12 Препоручује „чулне радње”, свирање, шеПородично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 11

тње и посматрање околине. Предност забавишта види у томе да су деца „отреситија… навикнута реду”. Истовремено се залаже за отварање школа у којима би се припремале забавиље. Миодраговић се није задржао само на теоријским разматрањима. Овај свој рад је објавио и у засебном издању, па га је упутио сарадницима од којих је очекивао подршку за идеју коју заступа. Обратио се Женском друштву у Београду и општинама, да подрже предлоге за отварање забавишта. Његово мишљење и иницијатива, као и функција у Министарству просвете, имали су у знатној мери утицаја при доношењу Закона о народним школама 1898. године. Тада су забавишта први пут укључена у школски систем.13 Забавиштима се одређује задатак „да забавом поучавају децу, мушку и женску, у узрасту од навршене 5. до 7. године и да их припремају за учење у основној школи”. Закон о народним школама из 1904. прописује да се народне школе деле на: забавишта, основне и продужне школе. У забавишту се васпитавају деца од 4 до 7 година. Остале одредбе у погледу забавишта нису мењане. Први Програм рада у забавишту, прописан 1899, остао је на снази пуне четири деценије. Као глави задатак забавишта, одређено је „да малу децу у првом добу детињства сачува од уличне беспослице и шкоде… да их што правилније васпитава”. Забавиште је требало да „попуни и поступно изведе прелаз из домаћега живота и васпитања у школски”. Целокупни рад треба да омогући развој свих способности „а све ово без умора, принуде и сувишног напрезања”. Први рад састоји од згодних игара ради кретања, певања, вежбања слуха, вида и „такнућа”. Игре морају да буду различите и да се често мењају: кретање тела, забавне игре, гимнастичке игре с певањем. „Корисна знања” су подразумевала формирање основних појмова „о телу и оделу, кући, јелима, домаћим и најобичнијим животињама, биљу и камењу у дворишту, бојама и облицима, главним правцима и странама света”. Основни појмови из рачуна и геометрије стичу се бројањем, ређањем и намештањем дрваца и других предмета. Дозвољено је бројање на рачунаљци, као и очигледно представљање до 10 цртежима на таблицама. Пошто се забрањује настава читања и писања, дозвољено је показивање слова из словарице и буквара, само ради цртања. „Душевне” и телесне радње морају да се смењују, да ни једна не траје дуже од 20 минута и да их увек прати певање и говор. Најдетаљније су објашњени ручни радови деце: сем ређања дрваца, шарених картона и различитог зрневља, набраја се и прављење предмета разних облика, из непосредног дечјег окружења (столица, сто, прозор, кућа, црква, капија), као и прављење играчака од иловаче. Забрањује се шивење „и сви други радови који заморавају”. Први основи моралног васпитања дају се деци помоћу разговора, прича и песама, тако да изазову осећање дужности према родитељима, браћи, сестрама и људима уопште, према домовини и Богу. 12 | Љиљана Станков

Иако је тадашњим педагозима било познато да се код других европских народа ове установе називају „дечји вртови”, што је потекло од Фридриха Фребела, или „материнске школе”, од Коменског, определили су се за назив који ће указивати на задатак и методу рада.

Министарство просвете је 1927. прописало Правилник о полагању практичног испита за забавиље. Он је имао карактер државног стручног испита. Полагао се пред истим испитним одбором као и практични учитељски испит. Право на полагање стицало се после две године рада у забавишту. Нова, Привремена Правила о полагању практичног забавиљског испита прописана су 1931. године. Кандидаткиње су могле да приступе испиту после 20 месеци рада. 15 Његов издавач и уредник био је Раша Митровић, учитељ. 16 У наставцима су објављене „Забелешке једне матере о својој деци”, које је саопштио Станоје М. Мијатовић, учитељ. Описан је развитак четири детета (два мушка и два женска), што је требало да послужи као грађа за дечју психологију. Белешке су започете 1894. и за најстарије дете вођене су до његове седме године, а за осталу децу, рођену 1895, 1897. и 1900, вођене су до њихове треће године.

Са децом у забавиштима раде забавиље, од којих се тражи да им понашање буде „право материнско” – да умеју да развеселе децу, да им брзо мењају занимања, да их задобију за игре и рад, „иначе ће забавиште промашити свој циљ”. Овај Програм рада у забавишту замењен је новим тек 1940. године. Ни у њему се не инсистира на количини знања, него на припремању деце да прихвате садржаје који ће им бити понуђени у школи. Детаљније су одређене методе рада, као и услови за опремљеност објеката, у случајевима када нису смештена при народној школи. Зграда мора да буде „на здравом и подесном месту” и да одговара школско-хигијенским прописима. Простор у коме деца бораве треба да оставља утисак живота у породици. Свако забавиште треба да има „повеће” двориште и башту за гајење биљака и малих животиња и за навикавање на рад. Предвиђа се и постојање дечјег оркестра. Не постоји подела на васпитне групе према узрасту, већ је забавиља та која децу групише према индивидуалним потребама и способностима. Исте године донети су и први јединствени прописи којима је регулисано образовање стручног особља у забавиштима. До тада су са најмлађима радиле учитељице14 а 1940. се отварају једногодишњи течајеви за забавиље при учитељским школама у Љубљани, Сарајеву, Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Алексинцу, Скопљу и на Цетињу. Први часопис намењен предшколском васпитању покренут је 1901. у Београду. Матерински лист је био „илустровани месечник за домаће васпитање и неговање деце, испитивање детињства и рад у забавишту”.15 Најављујући нови век, као „век подизања великих људи”, позвао је све српске мајке на „свети посао, посао васпитавања нашег подмлатка”. Лист је на себе преузео задатак да их поучава „да тачније, правилније и савесније врше своју дужност према деци”. Биографске белешке о развоју деце су најстарије објављене у нашој педагошкој литератури.16 Осим корисних савета, на страницама часописа могла су да се прочитају и упозорења родитељима како избегавати погрешне поступке у одгајању деце. Посебно је значајна сарадња са читалаштвом, путем кореспонденције, по узору на стране часописе. Као посебна рубрика, постојала су „Материнска питања”, где су саме читатељке тражиле помоћ у опхођењу са децом. Односила су се на то какав став треба родитељи да заузму према детету које захтева непрекидну пажњу и „забављање“, које је непослушно, које се „дури”, агресивно је, како да реагују на дечје лажи, дететово бежање из школе чим је у њу кренуло. Питања која су упућивале читатељке покренула су уредништво да отвори још једну рубрику – „Питалице”. Питања у овој рубрици су се најчешће односила на развој говора, здравље и хигијену детета, занимање предметима и игру, дечје лажи, када је почело да се крсти, када је први пут употребило заменицу „ја”. НаПородично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 13

мера уредништва је била да покрене образоване мајке на сарадњу. Међутим, већ наредне, 1902. године, обе рубрике су изостале без објашњења, те можемо да претпоставимо да нису наишле на довољан одзив читатељки. У рубрици „Домаће васпитање”, изнет је читав низ проблема са којима се родитељи срећу: писано је о дечјој непослушности, охолости, свирепости, љубомори, кажњавању. Такође су могли да се прочитају савети о избору играчака: најбоље су од лаког и необојеног дрвета (звиждаљка с добошчићем, звечка), а затим од коже или гуме (лака лопта, разне фигуре животиња), док треба уклонити све оштре ствари и предмете од стакла или иловаче. Предност „простијих” играчака, као што су прутићи, дашчице, плочице, види се у томе што код деце изазива „живу уобразиљу”.17 Читалачку публику чинило је углавном градско становништво. Иако је уредник настојао да лист стигне и до сеоских школских књижница, због недовољног броја претплатника угасио се већ после три године излажења. У првој деценији XX века развија се идеја о неопходности изграђивања српске педагогије и психологије, засноване на „изучавању” српског детета. Српско друштво за дечју психологију основано је у Београду 1907. године.18 Његов циљ је био испитивање телесног и душевног дечјег развоја, научно заснивање и усавршавање метода неговања и васпитања омладине. Покренут је и часопис – Гласник.19 Члан друштва је могло да постане свако лице без обзира на пол, старост и занимање, као и установе: школе, заводи, удружења. Друштво је имало око 500 чланова. Највећи део чинили су учитељи а затим професори, лекари, свештеници, чиновници, ученици и понеки трговац, занатлија и сељак. Године 1908. организован је курс да би се чланство упознало са експерименталним проматрањем деце и применом тако добијених резулатата у васпитању. Курс је водио др Паја Радосављевић, доцент Универзитета у Њујорку. Разматрана су разноврсна питања и појаве: страх, дечје лажи, дечји идеали, избор позива, игре и играчке, антропометријска мерења, мерење умора, испитивање и проучавање методе читања, писања и цртања. Требало је да се изврше колективна испитивања што већег броја деце да би се одредили психички типови, па су у оквиру Друштва формиране „анкете” за студије деце, којима су руководили искусни педагози, професори и учитељи. Нека од питања којима су се анкете бавиле била су: О развитку дечјег језика у току основне школе, Огледи проматрања гимназијских ђака, Дечја запиткивања, О дечјој лектири, Цртање, Испитивање дечјег читања, Успомене из првог детињства, Дечји идеали. Да би се што потпуније прикупили подаци о томе шта је урађено из области дечје психологије, образован је Одбор за историјски преглед дечје психологије у Срба, под председништвом професора Јована Миодраговића и Петра Деспотовића. 14 | Љиљана Станков

Иако није оригинални текст нашег аутора, већ превод руских извора, рад Пет. М. Стојановића је имао значаја за правилно усмеравање родитеља при избору играчака. 18 Његово оснивање покренуло је 16. коло свршених ђака Београдске мушке учитељске школе, 1906. године. Правила Друштва одобрио је министар просвете Андра Николић, 24. маја 1907. године. Први председник Друштва био је педагог Сретен Пашић. 19 Гласник Српског друштва за дечју психологију (1907/08; 1909/10). Уредник је био Сима Јеврић.

Школски музеј се 1910. налазио у Школи код Саборне цркве, где није било довољно простора за одржавање ове изложбе. 21 Боривоје Аксентијевић, Седам деценија Педагошког музеја у Београду, Београд, 1967, стр. 16–21.

Српско друштво за дечју психологију се припремало да приреди своју прву изложбу, која је имала за циљ да прикаже разноврстан материјал везан за три периода у дечјем развоју. Предшколско доба требало је да буде представљено у оквиру две целине: дете у кући, до 3. године, и деца од 4. године до поласка у школу (нпр. бављење спортом – пливањем, санкањем, „тоциљањем”). У школско доба убрајају се дечје забавиште и редовна основна школа; „пошколско” доба траје закључно до 15. године. Предмети за излагање, за предшколско доба, били су: фотографски снимци са забележеним различитим моментима игре, афективним стањима (смех, плач, љутња, страх, равнодушност), моментима кретања (бауљања, усправљања, проходавања, спавања), различите мимике (сласти, киселине, горчине, бљутавости), почетка говора, као и они забележени у разним односима – према родитељима и укућанима, животињама, биљкама и стварима; грамофонски снимци којима су забележени гукање, смех, плач, почеци говора а код старије деце и певање самосталних песмица. Препоручује се да се у недостатку грамофонских снимака доставе нотни записи или бар тачно исписан текст песмица. У оквиру збирке предмета дечјих игара, за млађи узраст су предвиђене крпице, шарене хартије, сламчице, кончићи, дрвца, дугмад а „од особите су вредности све дечје израђевине од блата”. За старију групу то су играчке властите израде: лутка, бич, лопта, исечци маказама, колачићи, куглице, лончићи, кућица, као и куповне играчке. Последња наведена група је збирка самосталних цртежа на хартији или дашчицама, као и верних копија цртежа на зидовима, вратима, песку. Школско и „пошколско” доба требало је да буду приказана истом врстом изложбеног материјала – фотографијама, грамофонским снимцима и ручним радовима. Сарадницима који су прикупљали материјал предложено је да могу да приложе и снимке школских зграда, од најлошијих, чатрља, до најудобнијих, као и снимке који сведоче о дечјој исхрани. И поред напора који је чланство овог друштва чинило за развој педагошке науке и унапређење васпитне праксе, ентузијазам није био довољан да се остваре жељени циљеви. Српско друштво за дечју психологију није имало довољно финансијских средстава, па је 1911. морало да престане са радом. Изложба није била приказана 1910, како је првобитно планирано20 али је ипак одржана. Велика изложба Школског музеја је, уз помоћ Министарства просвете, приказана 1912. у Савиначкој школи.21 Отварање предшколских установа у Србији започело је шездесетих година XIX века, у Београду. Биле су то „мале” или „приправне” школе. Мале – и по узрасту деце, али и по њиховом броју, углавном са циљем да их припреме за полаПородично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 15

зак у школу. Оснивале су их најпре странкиње а 1867. је забележено и постојање Школе малолетне дечице од две пуне до седам година, коју је основао свештеник Татомир Миловук. Прво државно забавиште отворено је Београду 1902. године. У периоду до Првог светског рата, у Србији није постојао велики број ових установа. Забавишта су постојала још у Нишу, Шапцу, Зајечару, Обреновцу, Крушевцу, Крагујевцу и Бору. Прво забавиште у Краљеву отворено је 1928. и било је смештено у згради Краљевске Женске подружине. При Државној народној школи 1937. отворено је и друго одељење забавишта. У забавиштима су деца проводила 2-3 часа пре подне и исто толико, или краће време по подне.22 Била су подједнако намењена мушкој и женској деци. Деца су васпитавана заједно, у истим групама. Одвајање према полу је почињало са поласком у основну школу, са седам година. Основне школе су најпре биле намењене само мушкој деци. У време Првог српског устанка било их је готово у свим варошима и градовима, па и по селима, како је то забележио Вук Караџић. Основне школе су имали Карановац, Сибница, Рибница и Ушће. Према подацима за 1832. у Србији је укупно било 38 школа са 43 учитеља.23 У време уставобранитеља бележи се нагли пораст њиховог броја. Прва женска школа отворена је у Параћину 1845. године. У последњој години уставобранитељске владе, 1857/58, радила је 281 мушка и 17 женских основних школа. Карановaц је тада имао две школе – мушку и женску.24 У сеоским школама су заједно учила мушка и женска деца. Програми су се донекле разликовали: мушка деца нису имала предмет – женски рад, док женска деца нису учила словенски језик.25 Законом о народним школама из 1882. основна школа се продужује на шест година. Народна школа се дели на нижу (четворогодишњу) и вишу или продужну (двогодишњу). И у вишим основним школама постоји разлика у наставним предметима – мушка деца не уче цртање и женски рад, а женска – геометријске облике са цртањем и практичну пољску привреду.26 И поред настојања просветних власти да се основно школовање продужи „за све оне који неће да се нарочито посвећују књизи”27, више народне школе – грађанске а нарочито девојачке, нису биле распрострањене. Крајем XIX века, 1899/1900, у Србији је било 17 грађанских школа а једна од њих је радила и у Краљеву. Мада је законом из 1898. прописано да грађанске школе трају три године, већином су биле двогодишње. У неколико места су имале само по један разред.28 Девојачких школа је било само у шест места.29 Упућујући оштру критику оваквом стању у школству, Јован Миодраговић у свом чланку објављеном у Учитељу 1910. изјављује: „Васпитање нашега женскиња је никакво.” Наглашава да су и за женску децу потребне средње, тј. де18 | Љиљана Станков

22 Двадесетих година прошлог века хуманитарна друштва почињу да отварају обданишта, као установе дневне заштите, у којима су деца добијала храну, одмор и стручни надзор. Назив је изведен од именице – обданица. Била су намењена деци запослених родитеља, узраста од 2 до 16 година. Груписање деце је било према узрасту: 2–4 године, коју негују дечје неговатељице (сестре нудиље); 4–7 година, са којом раде забавиље, по програму за забавишта; 7–11 година, ученици основне школе; 11–16 година, деца која похађају вишу народну, грађанску или неку средњу школу, са којом раде васпитачи. Рад са школском децом био је усмерен на пружање помоћи око израде домаћих задатака, рад у радионици и игру. 23 Срећко Ћунковић, Школство и просвета у Србији у XIX веку, Београд, 1970, 20. Аутор наводи податак из Забавника, Димитрија Давидовића, за 1833. годину. 24 Исто, 46 25 Наставни планови за ниже основне школе из 1844, 1891. 26 Наставни план из 1884. године. 27 Наставни план из 1884. Ћунковић, 135. 28 У Горњем Милановцу, Неготину, Параћину и Ужицу. 29 У Ваљеву, Зајечару, Неготину, Нишу, Пожаревцу и Шапцу. 30 Јован Миодраговић, Растанак са школом, Учитељ, 1909/10 (март– април 1910), св. 7–8, стр. 497–517.

Распоред дневног времена из Наредбе за ученике школе за сточарско и планинско газдовање у Краљеву 1912.

војачке школе. „Или их зовите и више женске, и више основне, или како хоћете; само њих мора бити у свакој окружној вароши и већој варошици па и у већим селима…” Исто тако, захтева више стручних школа – за кројење, шивење, вез, кување, кућење, па и за учитељице свих школа од забавишта до универзитета.30 У области средњег стручног образовања такође је постојала разлика према полу – мушке и женске занатске школе, пољопривредне школе за мушку децу и домаћичке за женску децу. Одмах по доношењу Закона о нижим школама за пољску привреПородично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 19

ду (1882) у Краљеву је отворена Школа за ратарство.31 Била је интернатски уређена а ученици су имали обезбеђен смештај, храну, одело и све школске потребе. Циљ ових школа био је да младићима са села пруже таква знања која ће омогућити да унапреде пољопривредну производњу, пре свега на сопственим имањима.32 Идеју о оснивању домаћичких школа покренуло је Друштво за чување народног здравља из Београда, чији је задатак био да народ здравствено просвећује и тако сузбија „разне празноверице и рђаве обичаје”. Почињу да се отварају у првој деценији прошлог века.33 После 1919. настао је читав покрет за просвећивање и домаћичко образовање женске сеоске омладине. Школе и течајеве, покретне или сталне, организовали су Министарство просвете, Министарство пољопривреде и вода, Министарство народног здравља, женска друштва, Задужбина Николе Спасића. Наставни садржаји су били усмерени на оспособљавање за правилно и економично вођење домаћинства. Средином седамдесетих година XIX века, када је у Србији постојала само једна Виша женска школа, основана у Београду 1863, „образовано женскиње” је покренуло питање просвећивања жена и занатског образовања женске омладине. На предлог Катарине Миловук, управитељке Више женске школе, у Београду је 1875. основано Женско друштво. Убрзо у Србији почињу са радом његове подружине. Једна од њих била је и Краљевачка подружина, основана 1878. године.34 Њихово деловање у овом периоду било је првенствено усмерено на пружање хуманитарне помоћи, да би се ублажиле последице српско-турских ратова. Међутим, већина подружина је због малог броја чланица већ наредне године морала да обустави свој рад, па и подружина у Краљеву. У Београду је Женско друштво проширивало своју делатност – 1879. је покренуло први женски лист Домаћица, који је био гласило Друштва и његових подружина и отворило прву Раденичку школу, а 1882. и Пазар за продају производа женске радиности. Раденичка школа је у своја два одељења – за израду рубља и белог веза, и одељењу за израду одела, припремала девојке за шваље, кројиље и везиље. Била је намењена првенствено сиромашним девојкама које су стицањем дипломе могле самостално да отпочну кројачки занат. Оне које заврше оба одељења и покажу одличан успех, могле су да буду наставнице женског ручног рада у подружинским школама или другим женским школама. Стручношћу и квалитетом израде, ова школа је стекла углед који се потврђивао на бројним изложбама ручних радова. И девојке из имућних породица су се, по жељи родитеља, уписивале у ову школу „да би темељно изучавале рад који је свакој женскињи као доброј домаћици потребан”35. Угледајући се на своју матицу и подружине обнављају рад. У Краљеву је 1890. на иницијативу Драге Убавчићеве, учитељице Женске основне школе, поново основана Женска подружина.36 Своју Раденичку школу отвориле су 1892. године. 20 | Љиљана Станков

Школа је током свог трајања више пута мењала усмерење и назив: Школа за ратарство – Ратарска школа (1882–1908), Школа за сточарство и планинско газдовање (1908–1925), Сточарско-ратарска школа (1925– 1932), Сточарско-млекарска школа (1932–1940). 32 Доцније су отворене још две школе: Винодељско-воћарска у Букови код Неготина (1891) и Ратарска у Шапцу (1906). 33 Најпре су почеле са радом у Варварину, Великом Орашју, Младеновцу, Бачини, Брусу и Богатићу. 34 Године 1878. основане су подружине у Паланци, Шапцу, Ћуприји, Смедереву, Горњем Милановцу, Пожаревцу, Јагодини, Ужицу, Крушевцу, Неготину, Краљеву, Брзој Паланци, Нишу и Алексинцу. 35 Домаћица, 1889, 6, 197–198. 36 Те године постојале су још подружине у Алексинцу, Нишу, Шапцу, Ужицу, Горњем Милановцу, Чачку и Врању.

37 Извештај о педесетогодишњем раду Женског друштва, Београд, 1926, 176.

Када је Београдско женско друштво обележавало 50 година свог рада, имало је 70 подружина. Краљевачка подружина је у својој Женској занатској школи тада имала 133 ученице. У Одељењу рубља, у I и II разреду ниже занатске школе било је 79 ученица, а у Одељењу хаљина, III–V разреда – 54 ученице.37 Организовање деце и омладине у удружења – литерарна, спортска, хуманитарна, пружало је могућност да се у слободно време, које је имало одређену устаљену структуру, уз надзор одраслих, постепено осамостаљују и припремају за прихватање улога у друштвеном животу. Све средње школе су имале литерарне Породично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 21

дружине, оркестре и позоришне дружине, подмладак Црвеног крста, феријалне дружине, Друштво трезвене младежи, биле су укључене у рад Соколске организације, понегде су имале и подмладак Аеро-клуба и похађали курс за есперанто.38 Сарадња између ђачких дружина је била развијена. У Краљеву је гимназијска Литерарна дружина Освит у сарадњи са Литерарном дружином Ниже пољопривредне школе и ученицама Занатске школе, организовала приредбе, игранке, излете, Ђурђевдански уранак. Друштава која су се бавила заштитом деце и омладине основала су Југословенску унију за заштиту деце 1933. године. Државна дечја заштита је у претходном периоду испољила бројне недостатке, па је задатак Уније био да координира рад постојећих друштава и државних органа, да делује на оснивању нових установа, да проучава методе заштите и настоји да се оне примене. У њеном оснивању учествовало је 40 друштава. Била је организована по територијалном принципу. Осим Главног одбора састављеног од представника из целе Краљевине Југославије, постојали су бановински и месни одбори, у већим местима и градовима. Од 1935. покренут је Народни подмладак, информативни орган Уније, који је био једини стручни лист за дечја питања у Краљевини Југославији.39 Унија се бавила свим областима дечје заштите – заштитом деце пре рођења, заштитом материнства, положајем деце у законодавству а нарочито положајем ванбрачне деце, пружањем лекарске помоћи пре поласка у школу, заштитом у школско доба, заштитом деце на раду. Додељивана је материјална помоћ удружењима и установама, а преко њих сиромашној и угроженој деци. Дечја заштита је превасходно била усмерена на помоћ деци без родитељског старања и социјално угроженој деци у градским срединама. Сматрало се да је сеоско дете збринуто. Међутим, овакво мишљење је по оцени појединих аутора било „самоубилачки лажно”.40 Када је у питању исхрана деце, на основу истраживања у периоду 1930–1937, дошло се до података да се више од 78 % деце узраста до 6 година, хранило недовољно и неквалитетно; 26 % школске деце је гладовало а 28 % је било недовољно исхрањено. Главна храна је била проја од кукурузног брашна, мало сира и лука. На основу анкете спроведене 1937/38. године у 1 840 сеоских општина на територији Краљевине Југославије, установљено је да преко 89 % деце спада у категорију сиромашне или социјално угрожене. Нису имали ни довољно квалитетну исхрану, ни одговарајућу топлу одећу, школске књиге, лекарску негу а просторије за боравак нису биле хигијенске. За Адранску сеоску општину, у Жичком срезу, дати су следећи подаци за децу узраста 1–18 година: 14 % обезбеђене деце; 40,4 % социјално угрожене; 33 % апсолутно сиромашне и 12,6 % неутврђеног социјалног стања.41

22 | Љиљана Станков

Од 1932. у Нижој пољопривредној школи у Краљеву је постојао курс есперанта. 39 Часопис Народни подмладак излазио је у Београду 1921–1923. под уредништвом др Милоша Ђ. Поповића. 40 Vidaković, Slobodan Ž., Dužnosti seoskih opština na zaštiti detinjstva, Životne prilike sеoske dece u Jugoslaviji, Narodni podmladak, 1939, 1, 45. 41 Исто, 60.

Дечји дани, а затим и дечје недеље, приређивани су пре тога 1919–1922; 1927–1929. 43 Према подацима за 1935, Коло српских сестара из Краљева је било на списку редовних чланова Југословенске уније. 44 Према подацима из фебруара месеца 1941. године, Женски хришћански покрет из Краљева је једно од 37 удружења на територији Моравске бановине која су се бавила дечјом заштитом. Архив Југославије, фонд Министарства социјалне политике и народног здравља, 39–7.

Југословенска унија је преузела организовање манифестације Дечји дани.42 Ова манифестација је организована у свим местима у којима су постојали месни одбори Уније и деловала друштва и установе за дечју заштиту. Одржавана су предавања, изложбе, саветодавни рад са мајкама, награђивање оних мајки чија су деца најбоље однегована. Сваке године је била одабрана одређена тема манифестације: Помозимо децу (1934), Ни једно дете у Југославији не сме гладовати (1935), Подижимо здрав подмладак (1936), Општине, старајте се о деци (1937), Учимо родитеље да одгаје своју децу (1938), Како да се упути и помогне мајкасељанка за подизање и заштиту деце (1939), Детету се мора прво помоћи (1940). Непосредна ратна опасност утицала је да се убрзано оснивају месни одбори Уније и све већи број организација приступа у чланство. Почетком 1941. било је 314 редовних чланова и 209 ванредних, 509 одбора и још 6 у оснивању. И у Краљеву је постојао Месни одбор Уније а на плану дечје заштите деловали су Коло српских сестара43 и Женски хришћански покрет44. Одрастање у породичним задругама, које су и крајем XIX века још увек биле доминантан облик породичне заједнице у сеоским срединама, одвијало се по строго утврђеним принципима којима је одређен однос млађих чланова према старијима, положај у заједници, обавезе у зависности од пола, пожељне особине које је требало развијати и непожељне које су сузбијане. Традиционалном породичном васпитању су, са становишта модерне педагогије, признаване вредности али су уочене и погрешке, нарочито на раном дечјем узрасту. И у првим деценијама XX века присутне су разлике у образовању и васпитању мушке и женске деце, у породици и у току школовања.

Породично и институционално васпитање у Србији крајем XIX и првој половини XX века | 23

Љубодраг П. Ристић БЕЛЕШКЕ О ДЕЦИ СРБИЈЕ У XIX ВЕКУ

Доба у коме се налази Србија сад, то је доба биљке која се развија, доба детета које мало-помало баца своје погледе на свет око себе и почиње да везује с тим извесне појмове. У том лежи велика драж ове земље, овог народа. А место из ког је дат први правац том буђењу и зачетку – седиште управе – мора, разуме се, бити од свега најпривлачније, ма колико да и планина и шуме, људи и њихови обичаји привлаче пажњу путника.*

* Ото Дубислав Пирх пл., Путовање по Србији у години 1829. Београд 1983, 167. 1 Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија, Загреб 1932, 18. 2 Ђорђе Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, поговор Предраг Протић, Београд 1983, 267–268.

Породица Милорада Ђаковића, ковача, око 1905.

Знаменити Доситеј Обрадовић који је, у своје време, много путовао забележио је свом делу Живот и прикљученија да нема ничег забавнијег од упознавања других народа и њиховог начина живота.1 Сваком путнику који обилази непознате земље и места, поред природних лепота и дела човечијих руку, првенствено привлаче пажњу друштвени живот и народни обичаји. Међутим, према мишљењу историчара и филолога, Ђорђа Магарашевића, много већи значај имају мишљења и осећања појединаца која исказују народни карактер. Тај народни карактер се могао спознати само у директном контакту „из ближег саобраштења и познанства с људима различног рода, чина, узраста и звања, и тако се мало-помало цело о свему нацртање може учинити“. При томе, Магаршевић је био свестан да субјективно посматрање може довести и до (само)обмане, односно погрешне представе те упозорава: „зато бива да ретко и два списатеља о једном народу једнако пишу, ако нису, тј. од једне партије, или један другог преписивали“.2 Пре него што је кренуо на пут, Ђорђе Магарашевић је настојао

да сазна што више о Србији и Србима. Ипак, путујући по ослобођеној Србији још 1827. године, он је, спознајући немоћ пред сопственом субјективношћу и признајући да ће његов опис Србије бити тек једно лично виђење објективне стварности, признао да има и других који ће писати другачије и позвао читаоца да, уз извесну меру сумње, приступи његовим белешкама. Ото Дубислав Пирх је проучавао релевантну литературу пошто се вратио из Србије 1829. године, што је његово Путовање по Србији у години 1829. учинило комбинацијом путописа и научне грађе.3 Што се век више ближио свом крају, образованих и добро информисаних путописаца је бивало све више. Тако се од солидно обавештених путника (Е. А. Пејтон) стигло до строго планираних путовања са истраживачким и научнм карактеристикама (Вилијем Дентон, Фелкс Каниц, Херберт Вивијан). Посвећени истраживач би се, за сваки путопис или мемоаре, могао сложити са примедбама Јована Ердељановића и Ж. О. Дачића које су упутили путопису Јоакима Вујића, који је створио „први путопис по новоослобођеној Србији“ написан „у време кад је српском народу у малој кнежевини почињао свитати нови, сасвим друкчији живот“. Он је забележио многе занимљиве и драгоцене податке али „није погодио, да изабере за главни предмет свога путописа оно што би за нас имало највише вредности – посматрање и опис земље, народа, личности, историских догађаја и томе слично“.4 Тешко би се могло угодити жељама савременог читаоца који, зависно од интересовања, тражи различите слике у делима из деветнаестог века. Зато преостаје да у постојећој литератури пажљиво тражи потребне му податке. Мало је било места за децу у делима оних који су у мору интересантих личности, ствари и догађаја које су им заокупљале пажњу, понекад без неког посебног циља а чешће са јасним планом, путовали по Србији од Београда до најзабитијег планинског дела, само прохујали удобним бродом или возом или крстарили беспућима на коњу или пешке, боравили у луксузним хотелима, манастирима или најскромнијим колибама, хранили се за кнежевским или краљевским трпезама, и делили сиротињски залогај у сумњивим кафанама или уживали у месу са ражња на врху Копаоника, разговарали са кнезом или владиком али и са простим светом и робијашима. Тек понегде, успутно у путописима а у мемоарским белешкама нешто чешће, појављивали су се дечји ликови. Ипак, мозаичким слагањем расутих детаља из невеликих бележака о успутним сусретима, може се створити приближна слика деце и детињства у Србији деветнаестог века. У то време подразумевало се да су старији „погађали и углављивали свадбу за двоје младих“. Мада „стари обичаји брзо нестају у Србији под налетом закона и европских установа“, Ендру Арчибалд Пејтон је, средином четрдесетих година деветнаестог века, закључио да је отмица била честа код Срба. Младић 26 | Љубодраг П. Ристић

Предраг Протић, Два путовања по Србији у време прве владе кнеза Милоша, У: О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, 308. 4 Јован Ердељановић, Јоаким (Аћим) Вујић, у: Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, књ. 1, СКЗ књ. 66, Београд 1901, III–XLIX. На сличан начин писао је и Ж. О. Дачић у предговору другој Вујићевој књизи.

5 Ендру Арчибалд Пејтон, Србија. Најмлађи члан евроспке породице или Боравак у Београду и путовања по планинама и шумама унутрашњости 1843. и 1844. године, с енглеског превео Бранко Момчиловић, Нови Сад 1996, 188. 6 Феликс Каниц, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, друга књига, Београд 1985, 72, 74. 7 Владимир Карић, Србија. Опис земље, народа и државе, илустровао В. Тителбах, Београд 1887, 158. 8 Херберт Вивијан, Сербија, рај сиромашних, превела Весна Петровић, Београд 2010, 124–126. 9 Ami Boue, La Turquie d’Europe ou Observations sur la géologie, l’histoire naturelle, la statistique, les mœurs, les coutumes, l’archéologie, l’agriculture, l’industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l’histoire et l’état politique de cet empire, II, Paris 1840, 79. Тихомир Ђорђевић, Положај жене, у: исти, Наш народни живот, књига четврта, Београд 1931, 30–31. И потом, у браку: „Она не зна за рационално одгајивање деце; још мање што зна о њиховом васпитању. И ако се обично каже да су женска деца брига материна, та се брига састоји само у томе да их упути да буду добре и послушне домаћице и честите жене. Мушку децу још мање упућује. Она их воли, али не разумно, већ нагонски.“ (Исто, 31, 34) Уп.: Тихомир Р. Ђорђевић, Деца у веровањима и обичајима нашега народа, Београд–Ниш, 1990.

би окупио своје другове, отео девојку и негде принудио свештеника да их венча. Ако преговори са девојчиним родитељима не би били успешни а девојка не би признала да је добровољно отишла, уследила би судска одлука и, у Карађорђево време, често драстична казна.5 Велики хроничар и проучавалац Србије друге половине XIX века, Феликс Каниц је забележио да је „у србијанским варошима деветнаестог века отмица била ретка а продаја још ређа али су родитељи, ипак, често удавали своје кћери за људе које ове нису познавале“. Уз детаљни претходни договор или планирану „отмицу младе“, богатијом или скромнијом свадбом стизало се пред олтар. Младенци су, најчешће, убрзо бивали обрадовани рођењем детета, које је, потом, „уз иначе врло дуг источњачки обред крштења“, поливано ведром хладне воде и, потом, грејано у мајчином наручју, ступало у хришћанску заједницу својих родитеља.6 Власт оца над децом била је велика све до женидбе синова и удадбе кћери, те се често дешавало да се момак и девојка ни не виде до венчања. И тада је била „родитељска власт према женскињу далеко одлучнија но према мушкињу“.7 Крајем деветнаестог века велики пријатељ Србије и српског народа, Херберт Вивијан је прилично детаљно описао свадбу једног свог пријатеља, Нишлије, у Топчидерској цркви у Београду. То је, свакако, урадио зато што је сматрао да „православне цркве имају веома живописне обреде, а у најшармантније и најнеобичније од тих обреда спадају они који се изводе приликом склапања брака“. Вивијан је веома пажљиво посматрао читаво венчање и врло живописно приказао својим енглеским сународницима – читаоцима овај свечани, верски чин почетка заједничког живота двоје младих. Посебну пажњу је обратио на понашање свештеника, младенаца, кума и старог свата. Све то изгледало му је весело и забавно, те је закључио „да су српске свадбе веселије од оних енглеских, које често личе на погребе“.8 Док је геолог и лекар, велики путописац и истраживач, Ами Буе приметио да је на Балкану упадљива „љубав према деци“ а да су нероткиње презрене, познати српски етнолог и историчар културе, Тихомир Ђорђевић је, истражујући друштво у Србији, закључио да у варошима „деца нису главни циљ брака“ те њихово одсуство није велика несрећа као у селима те „много се деце не жели, јер задају много брига и трошка. Први разлог за узимање жене у варошима јесте рад који се од ње очекује“.9 Упркос радостима и весељу поводом рођења детета сачуваним у усменој традицији, у путописно-мемоарској литератури овај догађај није чешће, посебно обрађиван. Као да је радост због почетка живота била нешто што је, због самог чина рађања, остајало у оквирима дома, односно што се подразумевало. Али, крај живота је, можда због интензитета емоција, или немоћи човека пред неумитношћу судбине или због јавности обреда сахране, чешће описиван. Белешке о деци Србије у XIX веку | 27

28 | Љубодраг П. Ристић

Смртност деце у Србији у деветнаестом веку је била Велика. Поред болести које су повремено харале а за које, често, није било ни лека ни лекара, она нису била поштеђена ни у ратним околностима. Посебно је била трагична судбина деце која су 1813. године масовно страдала од турских ханџара, у збеговима или у таласима Дунава и Саве, у којима мајке су радије нестајале у загрљају са децом него да доживе сурову судбину коју им је намењивала турска освета. Масовно пребегавање преко Саве и Дунава је, наравно, значило спасење за бројне Србе па и за њихову децу. Дешавало се, ипак, да су и у ратним вихорима поједина деца била спасена на необичан начин, о чему су остајале приче које су привлачиле пажњу хроничара. Ендру Пејтон је у Шапцу упознао месног диздар-агу чија је породица страдала у српско-турским сукобима 1806. године. Тада још дечак, ага се обрео у српском логору. Како је био без заштитника, усвојио га је храбри Карађорђев командант, поп Лука Лазаревић и крстио га хришћанским именом Јован. После освајања Србије 1813. године, Турци су сазнали да је дечак жив, тражили га и он се „вратио вери својих отаца“. Лука Лазаревић је био жив када је Пејтон, 1843/44. године, био у Шапцу. Овај легендарни, храбри свештеник је тада „имао осамдесет година и тридесет рана на телу“, а са агом је остао толики пријатељ да „без обзира на различите религије, ага сматра Луку својим оцем, а Лука агу својим сином“. Својим поштењем, ага је уживао велики углед и код Срба и код Турака.10 Пејтон је био у прилици и да упозна Србина, наводног лекара који је имао „маст која лечи све убоје и повреде за невероватно кратко време“ и који је био потурчен тридесетак година раније. Иако је то време, добрим делом провео у Египту, где је имао и одраслу децу, пожелео је да се врати у хришћанство. Живео је у великом страху да ће га Турци због те његове намере убити, па се стално скривао не успевши ни да стекне поверење Срба.11 Смрт детета је увек сматрана великом трагедијом. Дајући, у закључном поглављу своје књиге, карактерну слику српског народа, Јоаким Вујић је, између осталог, приметио да је српски народ веома музикалан и, штавише, раван Италијанима, који су, по њему, били веома вешти и у импровизовању. Изабрао је, међутим, необичан пример као поткрепу тој својој тврдњи. Навео је речи тужбалице мајке која је оплакивала свог преминулог сина. Жалила је што син неће моћи да је теши, да је слуша, да иде у чаршију, да купи шљиве и бере кукурузе, али је на првом месту жалила што неће моћи да се школује: „Леле Раде ко ће у школу ићи, Леле Раде тко ће мајки писати, Леле Раде тко л’ чираке носити!“12 Сву трагичност и драматичност једне дечје сахране на гробљу, код цркве Светог Марка у Београду забележио је енглески путописац Вилијем Дентон. Мучан призор мајке која, сломљена од бола, уз јецаје и крике одбија да се одвоји од ковчега своје бебе, остао је у дубоком сећању овог англиканског свештеника, који је у контрасту народног, вашарског Белешке о деци Србије у XIX веку | 29

весеља које се истовремено одвијало ту, непосредно, испред цркве и неописиве мајчинске туге сагледавао сву горчину живота.13 Србофилски настројени енглески путописац оштрог запажања, Херберт Вивијан није могао да се отргне тузи и меланхолији које су га обузимале када би видео погребну поворку у Београду. Српска гробља су била на местима са лепим погледима али „застрашујућа и запањујуће ружна“, док су турска била њихова сушта супротност. Међу крајпуташима, којих је у Србији било много, Вивијан је посебно запазио оне који „имају облик човека – грубо исклесаног војника са пушком и бајонетом“, те личе на „оловне војнике којима се играју деца.“14 Ни на почетку двадесетог века однос према деци у трагичним тренуцима смрти, природно, није био другачији. Учитељу у селу Брђанима између Чачка и Горњег Милановца нису се „држала деца“. Међутим, кад је „претпрошле године последње дете сахранио“, наиђе кроз његово село неки калуђер и поклони му иконе пред којима је требало да се моли Богу. Несрећни отац је пред иконама тражио спасење. Ускоро добије дете које „живи и напредује“. Захвалан Богу, учитељ, ипак, није пропустио да помене чувеног чачанског лекара др Кужеља, по чијим је саветима, у дугим ловачким шетњама, нашао психички мир.15 Као и све друге животне фазе и смрт, као конац живота, била је део свакодневице, традиције и обичаја „чији се коријени губе у дубокој прошлости“. Енглеска путница Мери Дарам је у остатке раног периода источног православља сврстала и то што „Србијанац чита опијело на гробљу“, што на задушнице жене са децом рано ујутру износе корпе и тепсије са храном и, потом, уче девојчице „како да одају почаст мртвима“ паљењем свећа и тамјана и нарицањем за преминулим.16 Међутим, деца која су припадала овом поднебљу, времену и култури гледала су погребе нешто другачије. Било је време када су, на звук школског звона, ђаци морали одлазити у цркву, облачити стихаре и, носећи крст, рипиде и чираке, упућивати се ка покојниковој кући. По обичају, добијали су пешкире или мараме, повремено нешто у новцу, тако да су се, понекад, отимали да иду на погребе али су „узимана само сиромашна, да би им се нешто и с те стране помогло“.17 У таквим околностима између ратова и болести и мање-више чврстих правила традиције, деца су се навикавала на свакодневну присутност смрти. Макар постојала извесна сумња у апсолутну истинитост романтичарских путописних белешки великог француског песника и путописца, Алфонса де Ламартина, несумњиво је да су се призори које је он забележио заснивали да виђеном. У подножју Ћеле–куле дечак је чувао коње и играо се „комадићима лобања у распадању“. Свестан величине цене по коју је извојевана слобода Србије, Ламартин се понадао да ће и Ниш ускоро бити слободан и да ће Срби, на примеру овог споменика, учити своју децу колико вреди извојевана слобода.18 30 | Љубодраг П. Ристић

Е. А. Пејтон, Србија , 75-76. Исто, 82. 12 Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, књ. 2, СКЗ књ. 72, Београд 1902, 175–76. Уп.: Милан Ђ. Милићевић, Путничка писма, I, Од Зворника до Крушевца, Београд 1865, 83. 13 William Denton, Servia and the Servians, London1862, 100–101. 14 Х. Вивијан, Сербија, 126–127. 15 Сретен Пашић, Кроз руднички округ. Путничке успомене, Ср. Карловци 1902-03, 20. 16 Мери Е. Дарам, Кроз српске земље (1900-1903). Превео и поговор написао Вујадин Милановић, Београд 1997, 140–142. 17 Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Београд 1923, 397. 18 Алфонс де Ламартин, Списи о Србима. Изводи из Ламартинових дела. Приредила, превела и предговор написала Јелена Новаковић, поговор Дејан Ристић, Београд 2006, 24–25. 11

Ј. Вујић, нав. дело, књ. 1, СКЗ књ. 66, Београд 1901, 92. 20 А. де Ламартин, нав. дело, 29–30. 21 Тихомир Р. Ђорђевић, Србија пре сто година, Београд 1946, 88.

Несумњиво је да је само једну деценију после Другог српског устанка Вујић имао низ сусрета са становницима Србије који су се сећали турских зулума. Изгледа да је то било оно што га је – после сакралних објеката – највише интересовало и што је хтео да забележи и представи читаоцу својих Путешествија. Забележио је више таквих дијалога, чиме је постигао динамичност и документарност у свом писању. Не бежећи од тога да пореди положај сељака под турском влашћу у Србији, кроз коју је путовао, и у Угарској, из које је долазио, Вујић је бележио и поредио врсте бројних намета које је морао да плаћа српски сељак турској власти и локалним силницима. Међу таквим наметима које му је набрајао његов саговорник Мехмед у селу Црљенцу прибележио је и онај који је сваки ожењен мушкарац морао да плаћа: главницу од два гроша док „дете пак до седам година не плаћа ни пару, а от седам година докле се не ожени, плаћа на годину по 30 пара“.19 У једној Ламартиновој белешци преплићу су се идилична сцена и симбол сталне ратне опасности и припреме за наставак ослободилачке борбе. У Јагодини ... „дивили смо се у једној српској колиби младој мајци која је дојила два близанца, док се њено треће дете играло очевим јатаганом на поду крај њених ногу“. Усред родољубиве приче свештеника о прохујалим, славним, устаничким победама отац је високо подигао своје близанце уз узвик: „Ево Милошевих војника! Све док жене буду рађале, биће слободних Срба у шумадијским горама!“20 Између рађања и смрти текао је свакодневни живот који је у периодима детињства, одрастања, младости био испуњен разним догађајима карактеристичним за ту животну доб: школовање, игре, несташлуци... Још пре Првог српског устанка у Србији, која је била ограничена Београдским пашалуком, су, ту и тамо, постојале школе које су издржавали ђачки родитељи. Око 1800. године помињу се школе у Београду, Карановцу, Лозници, Пожаревцу, Неготину, Рипњу...21 У оквирима могућности које је пружало ратно стање, посебна пажња образовању била је посвећивана и током устанака. Упркос бројним препрекама то је настављено током читавог деветнаестог века. Напредак се огледао у рапидном расту броја основних и, оном времену примерених, стручних школа и гимназија. Током деветнаестог века донет је читав низ закона којима је стално побољшавана област образовања. „Да би се нараштај Србски воспитати, изобразити и полезним наукама за своју и Отечества свога срећу обогатити могао“ донет је 1844. Закон о основним, пословно-трговачким и гимназијалним школама и о Лицеју (Велика школа). Било је предвиђено да основне школе пруже такво образовање и васпитање да ученици „с временом добри христијани, поштени људи, и полезни грађани“ постану. Зато је препоручено свим начелствима и окружним старешинама да уверавају народ у корист таквих школа и да, где год је могуће, поБелешке о деци Србије у XIX веку | 31

Поздрав из Ужица, на Златибору, сеоска колиба, око 1910.

мажу оснивање таквих школа. Прво посешченије школама учинио је 1836. године тадашњи директор свих школа у Србији, Петар Радовановић. Новембра 1849. године, у Попечитељству просвештенија створена је школска комисија којој је био задатак да припрема уџбенике за основне школе.22 Од почетка излажења 1834. године значајну улогу имале су и Новине србске „као сигурно средство к образовању сваког у Србији“. Кнез Милош је наредио да се оне шаљу свим надлештвима, чиновницима, општинама у којима је било школа, богатијим манастирима, па и свештеницима и кафанама не само да би били обавештени о доношењу разних уредби већ и да би народ усавршавао своју писменост и ширио знања.23 Овај напредак примећивали су и путници било да су били странци или Срби који су путовали по неком задатку. Средином четрдесетих година шабачки епископ је указао Пејтону на велики напредак у образовању, на чему су се ангажовале и грађанске и црквене власти. Синови имућнијих људи у варошима су се већ припремали за Лицеј, а епископ је, чак, веровао да „кроз неколико година сви сељаци ће умети да читају.“.24 Ламартин је био сведок општег полета који је обухватио целу Србију и, захваљујући, слободарском духу, крчене су шуме, грађене брвнаре а слушао је и „о многобројним школама пуним деце, које су се отварале по свим селима“.25 О убрзаном развоју школства у Србији рашчуло се и ван Кнежевине. Будући да су у Турској власти на најразличитије начине 32 | Љубодраг П. Ристић

Сборник Закона и уредба и уредбени указа издани у Књажеству Србии Од почетка 1840. год. до конца Декемвра 1844. г., II (Београд 1845) 315-345; Од почетка 1849. до конца 1850, V (Београд 1853) 60–62; Милан Ђ. Милићевић, Из својих успомена, поговор Радослав Петковић, Београд 1989, 23; Т. Р. Ђорђевић, нав. дело, 93, 95–96, 102. 23 Т. Р. Ђорђевић, нав. дело, 44–48. 24 Е. А. Пејтон, Србија, 83. 25 А. де Ламартин, нав. дело, 29.

Ф. Каниц, Србија, књ. 2, 46. Т. Р. Ђорђевић, Србија пре сто година, 97. 28 С. Пашић, Кроз руднички округ, 153–154. 29 К. Н. Христић, Записи, 402. 30 Милан Ђ. Милићевић, Из својих успомена. Поговор, Радослав Петковић, Нолит, Београд 1989, 118–120. 27

ометале оснивање школа за српску децу, родитељи су често слали своју децу преко границе у Србију. Тако су српска деца из Турске током лета пунила клупе у Рашкој а зими се враћала својим домовима.26 Значај образовања за општи напредак схваћен је и у Карановцу. Још 1826. године у Карановцу је било 30 ученика,27 а крајем века „мало је места у Србији која би тако нежно одана била школи као Краљево. Љубав ових добрих људи према учитељима чини да им и учитељи одговарају с пуном љубављу. Стари учитељ Димитрије Марковић, један од највреднијих школских радника, очувао је са својим друговима углед, који су овом месту оставили као наслеђе и сада живи стари и честити учитељи: Чича-Лука Петровић, Сава Јовичић и садашњи прота Тима. А што цело грађанство, поред свих тренутних, партизанских сукоба, ипак показује једнодушност у општинским питањима знак је грађанске образованости и уљуђености“. Под утиском хармоније коју је уочио међу Краљевчанима када је био у питању заједнички интерес, Пашићу се, штавише, учинило „да становништво ових крајева има у себи нешто од оне отмености из средњег века“.28 Где су била деца и где је била школа, увек је било несташлука и непромишљених поступака који су, неминовно, за последицу имали кажњавање. Однос према деци је био такав да је кажњавање било уобичајено и у манастирским школама на почетку века и, касније, у државним школама. Казне су биле различите, суботом примењиване и ако није било кривице а осталим данима по заслузи. Међу примерима кажњавања вреди издвојити онај духовити који је описао Коста Н. Христић. Радило се о његовом другу Танасију Јеремићу, који је, уз велику дреку, „шерет сељачки“, лукаво избегавао батине. Убрзо су батине законом укинуте29 али то није значило да их у разним облицима, као васпитног средства, није било. У држави у којој је дуго било остатака турског менталитета и навика а у којој је требало много штошта изградити, задржао се кулук као коришћење бесплатне радне снаге, често чак и на кнежевским имањима али највише на изградњи путева. Међутим, било је и примера прикривених, мањих облика присилног рада при којима су злоупотребљавана деца. Извесна Катарина, жена Пере Андрејевића, управника кнежевих добара у Тополи, тражила је од Милићевића да пусти децу из школе „да чешљају вуну из коначких јастука“ што је овај одбио.30 После српско-турских ратова 1876–78. године, у Београду се појавио немали број деце без родитеља. Старији су кажњавани због ситних крађа а млађи су, уз помоћ власти, распоређивани код разних занатлија, где су, уз мање или више успеха, завршавали занате и оснивали касније своје самосталне радње. Међутим, било је и оне деце на које васпитне мере нису деловале. На иницијaтиву шефа полиције Тасе Миленковића основано је Друштво за сироту и напуштену децу а, потом, подигнут и Дом за напуштену децу на Врачару. Али, у Белешке о деци Србије у XIX веку | 33

том Дому било је места само за десетак малолетника, док је у Београду годишње хапшено око 300 деце а у затворима их је било чак преко 500.31 Полицијске и општинске власти Београда су предузимале оштре мере у циљу очувања реда и чистоће у вароши. У низу наређења о понашању и забрана у којима се водило рачуна о спречавању пожара, чистоћи улица и авлија, чувању стоке, чишћењу оџака и фењера, нашла се и наредба да „родитељи добро пазе на децу да не би сама излазила, јер догађало се да су се изгубила“.32 Посебно странцима је била упадљива разлика између мушкараца и жена, односно женска потчињеност у србијанским домаћинствiма. Пирх је приметио да је однос у кући патријархалан али у Чачку „много јаче и неприродније избија потчињен положај жена“. Изненађивало га је и, чак, иритирало то што је одређена жена, од раног јутра до касне вечери, чекала да услужи мушке, и домаће и госте, да им дода убрусе и чак, „са свим оним лепим прстењем и гривнама којима је била окићена“ да им опере ноге. Пирх се, чак, упуштао у препирке због тога и на питање да ли ће женска деца ићи у школу, добијао одречне одговоре. „Трговину неће водити никад, а ни звања добијати, зашто ће им онда вештина читања и писања, осим да се разберу у љубавним писмима и да могу на њих одговорити?“ Образовање женске деце је била област на којој је тек требало радити.33 Иако се још 1821. године Димитрије Давидовић залагао за „школе за женски пол“, „од писмености женске се и даље зазирало“, те таквих школа није било све до 1845. године, када је, у Параћину, основана прва женска школа у Србији.34 Ипак, у Београду је 1832. од 227 ученика било 16 ученица.35 Али када је Милан Ђ. Милићевић пропутовао Чачанским округом 1864. године, избројао је 11 школа за мушку децу са 537 ђака и две за женску децу (у Чачку и у Карановцу) са 80 ученица.36 Очигледан је био напредак и уопште у броју деце која су се школовала и, посебно, у броју женске деце. Тако је исти писац у једном предавању 1887. године изнео податак да је у 15 београдских мушких школа било око 3 500 ученика а у 10 женских око 2 000 ученица.37 Међутим, Владимир Карић је био далеко од оптимизма. Тврдњу да је у Србији основних школа „веома мало, и да је тако исто несразмерно мален број деце што се у њима школује“, Карић је доказао статистичким подацима из пописа 1866, 1874. и 1884. године. Према њима на 39 становника долазио је један ђак, а једна основна школа на 3 500 становника. Од укупног броја школа 20 % су биле варошке а 80 % сеоске, али је на селима једну основну школу имало 3 292 лица, а у граду 1 882.38 Било је примера када су деца помињана у необичним склоповима који су мало одговарали патријархалној средини у Србији. Коментаришући пословни успех чувеног чачанског пивара Фердинанда Крена и хвалећи, при томе, његову вредну супругу, Сретен Пашић на самом почетку двадесетог века није могао ни 34 | Љубодраг П. Ристић

Ученице Више женске школе у Београду, око 1890.

Таса Ј. Миленковић, Тасин дневник (1870-1906), приредио Живојин Алексић, Београд 1991, 11– 23. 32 К. Н. Христић, Записи, 442. 33 О. Д. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, 150. 34 Тихомир Ђорђевић, Положај жене, у: исти, Наш народни живот, књига четврта, Београд 1931, 29–30. 35 Т. Р. Ђорђевић, Србија пре сто година, 97.

Алекса Димитријевић Швапчић са сином, око 1890.

Милан Ђ. Милићевић, Путничка писма с разних страна Србије о Србији, I, Београд 1868, 92. 37 Милан Ђ. Милићевић, Насеље. Збирка причица, путних бележака, и других краћих састава, Београд 1895, 26. 38 В. Карић, Србија, 248–249, 253–254. 39 С. Пашић, нав. дело, 13. 40 Исто, 139, 141, 149–150. 41 М. Дарам, Кроз српске земље, 152. 42 С. Пашић, нав. дело, 164–166.

слутити шта ће се догодити Европи и Србији тек нешто више од једне деценије касније. Зато је саветовао „Српкиње, учене Српкиње“ да се не плаше немачког Drang nach Osten, већ да се уче на примеру „вредних и скромних Немица“. То је значило да би могле да загосподаре светом „кроз цигло ове четири речи у своме програму: „Kirche (црква), Küche (кујна), Kinder (деца) и Kleider (хаљине)“.39 Мада је ово била критика, по Пашићу, лењих србијанских варошанки, необичан је став овог просветног инспектора према школовању женске деце. Баш у школи у Врдилима код Краљева затекао је неколико девојчица. По сопственом признању, променио је свој став који је некада имао о школовању женске деце, те устврдио да се женско дете у школи одвикне од свог правог позива и „да, по оној шали, у којој има много истине, накупује што му не треба, те да после продаје и оно што му треба“. Зато је, по њему, требало да за жену интелектуални посао и у школи буде на последњем месту. Овог става ће се, чак, држати и касније.40 Други његови савременици, су, напротив, запажали тежак положај жена у Србији. Путујући од Ниша по источној Србији, Мери Дарам је приметила да жене пуно раде на њивама носећи тамо и тешки алат и децу на леђима „а дјеца завијена у шалове и окачена о грање дрвећа по њивама као висеће мреже, клате се као џиновске чауре, док њихове мајке диринче“.41 Међутим, Пашић се није задржао само на тврдњама да школа не би требало да даје девојчицама знања која би их одвојила од кућних послова. Његов дух практичног човека који је напредак видео у производњи и успеху породичне задруге исказао се и при посети Пољопривредној школи у Краљеву која је била „најпривлачнија за путнике“. Приличну критику је посветио систему образовања у овој школи која је – тврдио је – давала више кадрова за канцеларију него за практичне, пољопривредне послове. Зато је био уверен да би било боље „кад би се ученици ове школе употребљавали као радници, који уче привређујући“. То је, по њему значило, да би ученици, кроз практичну наставу требало да производе и храну, и сопствену одећу и обућу. „Тако радећи, ученици би одржали карактер сељачки, привреднички, и не би постајали толико писмени да се одмах чим изађу из школе грабе за канцеларије.“ Јер, тврдио је овај просветни инспектор, „жуљевита, снажна и својему послу вична пољопривредникова рука неће се никад радо прихватити пера“.42 Док је Јоаким Вујић у својим путешествијима највише пажње посветио црквама и манастирима, било је и оних који су своје путничке записе највише темељили на описима школа и ђака (М. Ђ. Милићевић, С. Пашић). Многи детаљи који би могли интересовати истраживача изостављени су али је било и оних који га могu изненадити. Свакако је била неочекивана констатација Сретена Пашића, који се, као просветни инспектор, видевши веома лошу зграду школе у Прељини код Чачка и децу која су гладна и боса долазила у школу, запитао да ли би требало и ова Белешке о деци Србије у XIX веку | 35

деца као и она у Београду да имају исти програм. „Веома ценим науку“, писао је Пашић, „али још више децу; и ако се једно мора изгубити – боље да пропадну све науке него деца. А кад се узме на ум да ова деца треба да се спреме да буду добри сељаци: онда је врло сумњива ова спрема коју им данашња школа даје.“43 И због професије којом се бавио и због тога што је тон којим је писао био „тон који се од писца очекује“, Милићевић је у својим успоменама имао „много педагошког“. Зато је у једном издању његових успомена изостављен део о његовој породици јер је сматран стереотипним: отац је увек био честит, строг и праведан а мајка нежна и пожртвована.44 Па ипак, бројни примери поштовања родитеља у Србији деветнаестог века, наводе на претпоставку да Милићевићева позитивна слика патријархалне, скоро идеалне породице, није била усамљена. Скоро да није познат пример сукоба родитеља који је описан у мемоарско-путописној литератури. Чак је и кнегиња Љубица, која далеко до тога да је живела у идеалном браку са кнезом Милошем, исказала поштовање и добродошлицу Пирху прво питајући за његове родитеље. „Мило нам је што сте дошли да видите Србију. Имате ли још мајку и оца, да се радују кад се вратите с пута?“45 Несклада у породици је бивало све мање што су се више поштовали грађански морал и закони. Један од најсликовитијџ примера животног пута после завршеног школовања, при чему је истакнуто поштовање очевог мишљења, дао је Милан Ђ. Милићевић 36 | Љубодраг П. Ристић

Исто. Милан Ђ. Милићевић, Из својих успомена, поговор Радослав Петковић, Нолит, Београд 1989, 139–141. 45 О. Д. Пирх, Путовање по Србији, 77. 44

М. Ђ. Милићевић, Из својих успомена, 79. 47 С. Пашић, нав. дело, 138–139. 48 A. Boue, La Turquie d’Europe, II, 80–83.

у својим успоменама. Пошто је завршио службовање у Лешници, Милићевић се обратио митрополиту Петру да му помогне да добије стипендију за школовање у Русији. Када му је митрополит саопштио да он не може ништа преко воље Милићевићевог оца, који га је молио да му не шаље сина у Русију, Милићевић је одустао од школовања у иностранству. „Срце ме је вукло за науком, а оцу сам био толико дужан да ме је било страх и поумити да му што нажао учиним?“46 Због разних разлога, међу којима је увек у првом плану била помоћ родитељима у пољским радовима, деца су изостајала из школе. Школе често нису радиле и због заразних болести. „Школа је дуго дангубила због заразне болести, а школе у овим случајевима личе на поточаре воденице, кад стегну мразови и јаз се следи.“ Жалећи због тога, Сретен Пашић истиче да воденичар и у то време нешто ради а учитељи обављају своје приватне послове, док би боље било да иду на разне курсеве да обогате своја знања.47 Васпитавањем у патријархалним оквирима деца су усвајала мерила и обичајна правила која су поштовала читавог живота. Једно од таквих правила било је поштовање госта. Као и многи други путописци, и Ами Буе је хвалио гостопримство, које је било опште познато на Балкану и, посебно, код Срба.48 Томе су учена и деца од малих ногу. У селу Крушевица, уз Пек, Пирх је наишао на кућу локалног кнеза. По обичају, његова мајка и жена су изашле „да нас пољубе Белешке о деци Србије у XIX веку | 37

у руку и да нас поздраве. За њима учинише и деца то исто. Нико не пита: Ко сте? Одакле сте? – већ се чује само: Добро дошли!“.49 У Жагубици је, чим се гости појаве, породица излазила да помогне госту да се скине са коња. Прво прилазе жене да странцу пољубе руку, што „се обично одбија тиме што се метне рука на срце“. Затим прилазе деца са истом намером: „готово никад нећете видети да се српска деца крију од странаца, љубљење руку тако је обично да она сасвим слободно прилазе сваком“.50 Дочек на који је наишао дуж пута од Манасије до Свилајнца импресионирао је Пејтона. Сељаци су их сачекивали и износили им грожђе, печену живину и друге понуде. У неким селима је било пуно букета цвећа „а у једном је педесет до шездесет ђака једне школе било постројено на улици, и отпевало песму у знак добродошлице“.51 38 | Љубодраг П. Ристић

О. Д. Пирх, Путовање по Србији, 90. Исто, 111. 51 Е. А. Пејтон, Србија, 175–176 50

К. Н. Христић, Записи, 443. Милићевић, Милан Ђ., Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара из последњих девет година кнежева живота, Београд 1896, 88–89. 54 Ђ. Магарашевић, Путовање по Србији, 258. 55 Ј. Вујић, Путешествије по Сербији, књ. 1, 105. 56 О. Д. Пирх, Путовање по Србији, 161–162. 57 Франсис Ерве, Цариградским друмом и бачком равницом, у: Британски путници о нашим крајевима у XIX веку; избор, превод и поговор Бранко Момчиловић, Нови Сад 1993, 40–60; о балканској жени видети зборник: Европска слика балканске жене, уредник Ђорђе С. Костић, Крагујевац 2009. 53

Власти су предузимале разне мере које су се тицале деце. Међу тим мерама било је и необичних. Почетком шездесетих година деветнаестог века у Београду су били у моди балови у време неких празника или прослава, ради провода али, често, и у хуманитарне сврхе (у корист сиротињског фонда, за грађење болнице итд.) Припремајући први такав бал јануара 1862. године, београдска општина је нашла за сходно да опомене госте „да на бал не воде децу, јер су она сметња, а и власт ће је враћати“. Ни госпође у унутрашњости (Ваљево) нису желеле да због мале деце пропусте леп провод и прилику да се прикажу те су децу дојиле у просторији уз балску салу и наизменично их чувале.52 И у мирнодопским околностима било је деце чији су се поступци славили и памтили. На коњичким тркама које је, априла 1863. године, пред најугледнијим званицама, организовао кнез Михаило, захваљујући својој храбрости и спретности, победио је дечачић звани Лила. То му је донело овације публике, неколико дуката бакшиша од кнеза „а стотине деце опколише свога вршњака, сокола тога дана“!53 Многи путници који су прокрстарили Србијом – поготову странци – примећивали су и хвалили лепоту српских девојака и жена. Уз њих, често успут, примећивана су и деца. Пошто је једног августовског јутра 1827. године, у Шапцу, у соби која је била по европски намештена, послужен кафом без млека, Магарашевић је приметио да „Госпоја с децама наособ доручковаше“.54 Јоаким Вујић је мало обраћао пажњу не само на децу већ и на младе људе. Па ипак није могао да одоли када их је налазио у групи, раздрагане у игри или песми уз стадо, у неком весељу или у раду. У манастиру Горњаку је био одушевљен бројношћу и изгледом народа који је дошао на сабор. „Не знам куда ћу пређе очима да погледим: ту су ти лепе, младе Серпкиње и девојке, лепи млади момци и женати људи – та да сам био Аргос, не би сам могао све очима прегледати.“55 Напоменувши да су „Срби строги у оцењивању женске лепоте“, Пирх је тврдио да и „најстрожи оцењивач морао би признати“ да су девет кћери његовога домаћина из околине Чачка биле лепе као музе. Недалеко одатле, у селу Брусници, Пирх је затекао породичну идилу у дому Јована Обреновића. Овај истакнути српски јунак седео је поред камина са женом и дететом у наручју и представљао оличење срећног оца породице.56 Само је Франсис Ерве, уочивши једну српску породицу у хану код Баточине, приметио и лепоту детета. Били су то „веома пристојни људи, а жена изузетно лепа, лица слична Мадонином“. Зато је начинио „два њена портрета – један из профила, други са дететом, изузетно лепим“.57 Играма у Србији, како за децу тако и за одрасле, детаљније се, први и изгледа међу странцима једини, позабавио, Ами Буе. Он је детаљније описао игре које су биле заступљене на целом Балкану разликујући оне које су чешће игране међу муслиманима од оних којима су се занимали хришћани. Међу начине Белешке о деци Србије у XIX веку | 39

забаве код становника Турске убројао је: музику, плес, коњичке трке и џилитање, играчке, борбе (рвање), скокове, бацање копља, диска или камена („једном речју, хомерске гимнастичке игре“), лоптање („игра богатих у неким градовима“), куглање, навлачење конопца, стрељаштво, санкање... Као игре које су играле жене са децом, Буе је издвојио љуљање („игра за жене и децу“ коју је Буе, од европских градова, забележио само у Београду), слепог миша и котрљање. И српска и турска деца су се играла плиске, клиса, чигре, ораха – купе... Није Буе занемарио ни причање прича ни загонетање, истичући да су по кафанама и хановима постојали приповедачи који су забављали присутне разним причама и загонетањем.58 Судећи према литератури која се бавила дечјим играма, јасно је да је игара за децу и одрасле у Србији било доста. Један од најплоднијих проучавалаца народног живота у Србији, Милан Ђ. Милићевић је посветио доста простора поглавито сеоским играма поделивши их на дечје и младићске односно момачке. Првих је навео чак 23, а других 12 описавши појединачно сваку како се играла. Као да је постојао неки календар варошких игара који је Милићевић преузео и поделио их: од фебруара до априла (пиљкова), од априла до маја (клиса и дугмета), од маја до јула (мете), од јула до септембра (змајева), од септембра до краја октобра (клиса) и преко зиме (грудвање).59 Знатно касније, и Тихомир Ђорђевић је поделио игре код Срба према узрасту играча на „дечје и људске“, према полу на мушке и женске, према добу на пролетње, летње, јесење и зимске и према броју учесника на појединачне, парне и групне. Анализирајући садржину и суштину игара, Ђорђевић је учинио и другачију поделу: витешке, забавне, игре духа, игре за добит и орске игре.60 Деца су, сходно свом узрасту и месту, уживала у безбрижности и младости, опредељујући се за различитие игре. Тек под притиском школских или неких других обавеза игра је прекидана. У градовима понекад тек онда када се смркавало и на позив родитеља. Тада би се деца окупила у круг и неко би, упирући прст у небо, повикао: „Шта је оно?“. На заједнички одговор: „Небо“, уследило би питање: „А шта је ово?“, „Земља!“ „Шта је ово?“ „Кућа!“ На „наредбу главног“ „Сваки својој кући“, деца би се разишла кућама.61 Ретки али занимљиви су детаљи о дечјој гардероби. Вероватно се подразумевало да је она, бар после седме године узраста, иста као код одраслих само у мањим димензијама. „Дечино је одело као и у маторих, само је мање“, забележио је Милан Ђ. Милићевић у Јагодинском округу али је у Крушевачком побележио делове дечје гардеробе: „кошуља, гаћице (у источном крају носе се гаћице вунене, врло налик на панталоне), обнајка или вес; гуњче; на мањој антерйца или мантаче, капица, понџуке, повој, и пелене“.62 У шумадијским селима ђачка одећа и обућа је била скромна: „Ђака сам добио у сва три разреда равно 40: све бистре, 40 | Љубодраг П. Ристић

A. Boue, нав. дело, II, 406–412. Милан Ђ Милићевић., Живот Срба сељака, Београд СКА 1894, 222–259. 60 Опширније о играма: Тихомир Ђорђевић, Српске народне игре, у: исти, Наш народни живот, књ. 4, приредио Ненад Љубинковић, Просвета, Београд 1984, 26–93. Детаљније о играма у овом зборнику Вилоета Цветаноска. 61 К. Н. Христић, Записи, 396. 62 Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија (фототипско издање), Београд 2005, 212, 765. 59

М. Ђ. Милићевић, Из својих успомена, 81. 64 Ј. Вујић, Путешествије, књ. 2, 38–39. 65 О. Д. Пирх, Путовање по Србији, 158.

красне, миле деце шумадинске. И данас ми је милина кад их се сетим у оним лаким шумадинским опанчићима, у белим кошуљицама, и у кратким гуњићима с лепим торбицама о врату!“63 Навикнута на своје свакодневно одело – ношњу – деца, па и одрасли, била су склона исмејавању њима необичне европске гардеробе. У селу Буковици у западној Србији, Јоаким Вујић је изазвао громки смех деце, девојака и жена својим оделом и шеширом, али им ни он није остајао дужан. Штавише, ненавикнута на такву гарсеробу деца су бежала од њега.64 Пирх је забележио случај младог учитеља, Банаћанина, који је из Крагујевца дошао у Ужице, где је „његова франачка ношња изазвала међу Турцима известан немир и узбуђење“. Били су уверени да је Рус, Москов, те су се уплашено склањали од њега. Учитељу су спас донела деца јер су се мештани навикли на његов изглед тек када су видели да води ђаке у цркву.65 Многи савременици деветнаестог века нису имали намеру да остављају поуке већ су се више ограничавали на информације које су западном читаоцу Белешке о деци Србије у XIX веку | 41

Србију често представљале као егзотичну земљу. Међутим, поједини путници су се одлучивали да, на крају, дају неке своје опште оцене, предстве о српском народу. Јоаким Вујић је у својим Путешествијима насловио закључно поглавље Карактеристика народа серпскаго и позабавио се физичким изгледом, побожношћу, гостољубивошћу, слободољубљем, оштроумношћу, музикалношћу, односом према земљорадњи, сујеверју и обичајима...66 Вилијем Дентон је за циљ имао приближавање српске и англиканске цркве, па је у том правцу ишло његов размишљање када је, као и Вујић, своју пажњу превасходно посветио сакралним објектима. Ами Буе, раније, и Феликс Каниц, касније и знатно дуже, настојали су да анализирају Србију и цео балкански простор студиозно. Ниједан од поменутих није имао за циљ било какву намеру да темељније проучава положај деце у Србији. Па ипак, прикупљене минијатуре дају занимљиву слику односа одрасли–деца и у смислу односа родитеља и државних органа и у смислу представе детета у свести аутора коришћених дела.

42 | Љубодраг П. Ристић

Шибалић Драгољуб (учитељ) и Дара са сином, око 1900.

Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, књ. 2, 170-180.

Драган Драшковић ОДРАСТАЊЕ У КРАЉЕВУ Уз нову науку чувајте стари образ

Катјенка Ћирић Ердоглија са ћерком Југицом, око 1910.

Феномен детета посматран кроз промене његовог друштвеног положаја и све фазе одрастања захтева мултидисциплинарни приступ. У свим историјским токовима млади су били покретачи и носиоци свеколиког развоја и напретка, како у глобалним, тако и у микро срединама. Бавити се истраживањем теме детињства на једном малом простору, као што је град Краљево, подразумева свеобухватни приступ чији је крајњи резултат значајан део историје града, исказан кроз развој свих сегмената и сфера живота: породицe, културe, образовањa, здравствa, модe, спортa, урбани развој града… За Краљево ова тема постаје садржајнија, опширнија и комплекснија после ослобођења од турског ропства 1815. године, када оно добија, значајнију улогу у обновљеној држави Србији. Укључујући се у токове потреба државе и првих законских решења по питању деце (Закон о школама 1844. године), Краљево поприма нове оквире развоја. Питање деце и њихово одрастање излази из домена породице и појединачног схватања и добија организован приступ. У сарадњи са родитељима држава преко образовног система преузима примат у формирању и одрастању деце, трудећи се да задовољи своје потребе. Временом књига и знање, постају нераздвојни део одрастања. У Краљеву они су вековима везани за Манастир Жичу. Манастир Жича је од оснивања почетком XIII века, осим тога што је имао верски и државотворни значај, био стожер српске средњовековне културе. У периоду турског ропства, иако увек на мети рушилачких и осветничких похода, Жича је неговањем култа и успомене на Св. Саву, као и значаја првог се-

Жича – цртеж порушеног манастира, Д. Јанковић 1822.

дишта српске аутокефалне цркве и крунидбеног места срспких краљева из лозе Немањића, сачувала основне чиниоце националног опстанка. Поред наведеног, у Жичи је стално тињао, и у периоду запустелости, континуитет књиге – писмености. Манастирске рушевине привлачиле су монахе који су својим трудом чували вредности Жиче. О њиховом животу и раду кроз векове сачувани су кратки записи и натписи бележени на манастирским зидинама, недовољни да у потпуности разјасне цео период, али довољни да истакну значај и снагу вере и писмености као моћног оружја у очувању националних вредности. Жича је у томе имала свакако значајнију улогу него што је познато. Записи „В лето 1638. године приде монах Стефан”1 или „Аз. грешни Христа Бога раб. Никола поп 1644. године”2 и њима слични потврђују заинтересованост духовника за Жичу и њихово често бављењу њом или свраћање у њу. Њихово присуство у Жичи је свакако допринело да се крајем XVIII века појаве записи са подацима о ученицима који су стицали основна знања у манастиру, или о слању појединих одабраних ученика у Срем на даље школовање: 46 | Драган Драшковић

Љуб. Стојановић, Стари српски записи и натписи, књига 1, Београд 1983, 337. 2 Исто, 351.

Група код Манастира Жича, 1866. (Российский Етнографический Музей, 8764-5437)

Исто, књига 2, 254. Исто, 362, 5 Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у спрскога народа новијег доба, Београд 1988, 273. 6 Душан Перовић, Једно сведочанство о устаничким утврђењима, Зборник Историјског музеја Србије, 6, Београд 1969, 37–38. 7 Сима Милутиновић, Историја Србије, Трст 1836, 80. 4

„Знати се како поче учити Андрија Јовановић 1775. године месеца августа учитељ поп Петар м(л)ади”3 „Знано да е како ме узе духовник Анание и – Шумадие миеста Карановца 1790. године месеца марта, и поведе ме у Срием, и даде ме на сколу. Учих двие године.”4 Значајна улога Манастира Жиче у давању основних знања будућим духовницима може се сагледати у биографским подацима монаха рођених у непосредној близини Карановца, које је забележио М. Ђ. Милићевић, као значајне духовнике Манастира Каленић. У Манастиру Жича, крајем XVIII и почетком XX века, основна знања почели су да стичу: Ђунисије Лазаревић, рођен око 1780. у Гокчаници, Мојсије Ивановић, рођен у Зечевићу у Старом Влаху око 1765, Гаврило Миљковић, рођен у Вранешима око 1780, Макарије Јеремић, рођен у Ковиљу у Старом Влаху око 1800, Мелентије Милосављевић, рођен у Шарпељу под Копаоником око 1800, Максим Савић, рођен у Вранешима око 1801, касније владика у Шапцу и члан Конзисторије. Карановац је до 1815. године представљао важно турско упориште, па је у следу важних историјских догађаја више пута рушен и паљен а познато је да се у њему није развио већи српски део насеља. Стога изненађује податак да се крајем XVIII века у Карановцу појављују први учитељ и школа. У Поменику знаменитих људи М. Ђ. Милићевић за Костић Николу рођеног око 1769. године у Мрсаћу, наводи: „Књигу је учио у Карановцу, данашњем Краљеву, у некога учитеља Тодора Рапе, који је посадио код краљевачке цркве, две липе које се и данас држе и напредују.”5 Према броју домова у Карановцу, који је забележио Митисер 1784. године, 11 српских и 89 турских, и месту рођења првог познатог ученика Николе Костића, Мрсаћ, може се закључити да је први учитељ Тодор Рапа био приморан да ученике тражи и ван Карановца не би ли себи обезбедио елементарне услове за живот. Појава првог учитеља и школе у Карановцу је од изузетног значаја. Ширећи се из манастирских зидина, слова и бројеви крећу у народ кроз народне школе. Тако је било и у време Првог српског устанка. Међу 40 школа у Србији је и школа у Карновцу која ради од 1805. до 1813. И у овом периоду број кућа је мали, само 20 домова, колико је 1808. године забележио руски мајор инжењер Гранберг приликом прегледа српских шанчева.6 Рад школе потврђује свакако и податак који налазимо код Симе Милутиновића Сарајлије. У време Хаџи Проданове буне, 1814. године, Турци су напустили Карановац и Ћехаја-паша је упутио с нешто војске Радосава Јелечанина и Латиф-агу да га чувају. При уласку у Карановац затекли су неколико „Србчади ђе харају по кућама и дућанима града, пофатају иј све и посијеку”, осим једног, што је Радосав измолио од Латиф-аге, а који је био „писарчетом” код Димитрија Кујунџића и за кога Сима истиче да је после спаса „у вароши Трстенику ђаке учио и школу држао”.7 Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 47

До доношења првог закона о школама у Србији рад школа зависио је од односа и схватања појединаца. Учитељи су били препуштени сами себи и својој сналажљивости, а рад школа није био је континуиран. О односу према школи у Карановцу у првој половини XIX века најупечатљивије сведочанство оставио је учитељ Геогрије Николић. У жалби упућеној кнезу Милошу 6. септембра 1823. године обавештава га о својим учитељским невољама. Том приликом није изоставио назначити да је у Карановац дошао за учитеља захваљујући препоруци „Благороднога обор кнеза и Господара Василија Поповича”, али због малог броја ученика додатна средства за живот морао је да зарађује радећи „штогод се писменога посланија тиче” приликом изградње цркве. Даље наводи „дијаке сам разпустио на реграциум имам деце свега што уче 10: Со тим се и ја моја фамилија уживамо…” Због тога што у „скрби и печали” живи, прекљињао је кнеза Милоша да га постави за свештеника у Карановцу уз обећање да ће децу и даље учити.8 Узроци оваквог стања били су у вишевековном ропству под Турцима. Изменити неке навике народа, као и разне облике веровања у вештице, лаж48 | Драган Драшковић

Краљево, целокупни изглед, 1910.

Књажеска канцеларија, књига прва, Нахија пожешка 1815–1839, приредио Данило Вуловић, Београд 1953, 133–135.

Исто, 16–17. Исто, 531–532; Вук Стефановић Караџић, Преписка IV (1829–1832), Просвета, Београд 1988, 470–471 11 Јоаким Вуич, Путешествије по Сербији, Београд 1901, I, 179–180. 12 Књажеска канцеларија, Нахија пожешка, 271. 10

не свеце, пророке није био лак задатак. У Карановцу и околини акцију искорењивања ових навика предводио је Василије Васа Поповић, кнез Пожешке нахије. О успеху акције да се Карановчанима забрани окупљање око хамама, кнез Милош је обавештен 10. септембра 1818. године: „заукарановцу што су се купили како е Гдар васо дошао и познао ће је амам ми смо рекли да се не купе и више од сад неће нико”. Истовремено за окупљање народа на извору Савина вода у Драгосињцима затражено је мишљење од кнеза Милоша, јер веровање у лековитост ове воде имало је дужу традицију, још из времена Св. Саве, о чему су га обавестили: „азасавину воду штосе купе они кажу има: адет остарине те се купе до сад: аодсад како вирекнете Гдару”.9 Добру вољу према школи и учитељима Василије Поповић, иако самоук у читању и писању, изражавао је пријатељством и заштитничком улогом, што је најизразитије показао према Вуку Караџићу и његовом делу. У немогућности да увек помогне, у писму упућеном Вуку 9. августа 1831. године, оставио је писмени запис о свом веровању у бољу будућност. Наиме, обавештавајући Вука да му не може помоћи у стицању пензије, препоручује му да се смири до коначног регулисања Србије а: „Онда ћемо списатеље, чиновнике, учитеље, трговце и занатлије помагати искључитељним привилегијама снабдевати, обезбеђујући добро стање свију њих”.10 Услови су се у Карановцу постепено мењали. Број становника се увећавао, а насеље попримало све израженије црте вароши, што је већ 1826. године Јоаким Вујић приметио и забележио: Карановац „на веома лепом и равном месту при реци Ибру лежи, и може до 115 домова имати, између којих понајвише јесу дућани”. Није испустио напоменути да је поред цркве смештена школа са 30 ученика и једним учитељем.11 До могућуности да школовање после првих стечених знања у основној школи наставе у Краљеву, децу из Краљева родитељи упућују на школовање претежно у оближња места: Чачак, Крагујевац, Крушевац, затим Београд, да би крајем XIX века постало уобичајено школовање ван Србије – Беч, Цирих, Берлин, Париз, Минхен, Праг, Петроград, Грац… Кнез Васа Поповић је 30. априла 1830. године из Чачка упутио кнезу Милошу списак одабраних младића за Књажевску гарду. Списак је садржао више имена него што је потребно, како би после провере способности остао довољан број младића. На овом списку нашли су се: „из међу кои видећесе, несовершеног воздраста син Радослава Јелечанина (из Матаруга) и Син К. Максима Јанковића из Зеока, но они се пошиљу 1во што је била жеља њиови Родитеља, а друго да и сами ови младићи радосно ову службу примају, а понешто знаду читати и писати”.12 Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 49

Један од Краљевчана који је после основне школе гимназију учио у Београду 1876. године, био је Миленко Веснић, на прелазу два века истакнути дипломата, политичар, државник и научник. О данима детињства у Краљеву, Грдици, оставио је аутентична сећања у причи „Моји знанци – тетка Стана”, написаној у Лондону 16. новембра 1889. године. Уводећи читаоца у причу описом погледа који се пружа са Грдичког брда на град Краљево, који је вештачки украс земљишта, Веснић је сачувао најупечатљивије детаље одрастања у Краљеву који су имали пресудан значај на његово даље школовање: „Под горостасним планинама и с леве и с десне нам стране, и ’преко Мораве’ и ’преко Ибра’, виде се храмови Божји, свете цркве, а под најлепшим делом Столова, у крилу њиховом, блистају се торњеви ’седмовратне Жиче’, манастира, који је подигао наш први крунисани краљ, син великога Немање, а брат још већег Св. Саве: Стеван Првовенчани. Ако се погледом зауставите на Жичи, онда ћете поред осталих великих и лепо окречених домова око ње, овамо мало ближе ’у потоку’ угледати жичку основну школу. То је за мене најсветија школа у Србији и у целом Српству. Кад год сам ушао у ту школу, мени се чинило да је у њој сасвим другојачији ваздух но на пољу, но по другим домовима. Ја сам у њој 50 | Драган Драшковић

Понтонски мост на Ибру, пред Краљевом, по фотографији... (В. Карић, Србија, Бгд 1887, 714)

У једној сељачкој кући у Магличу (Феликс Каниц, Србија земља и становништво од римског доба до краја 19. века, књига II, Београд 1985, 22)

друкчије дисао и друкчије гледао и мислио. Ја сам у њој виђао други свет но што се виђа по другим местима и по другим школама, и први пут у магли, тај ми је свет постајао све јаснији и јаснији, што сам од године на годину доцније улазио у ту школу. Треба ли се томе чудити неће ли сваки Србин и свако Српче осећати као ја, кад само помисли, да је одатле засинуо први зрак вере и науке нашем народу, да је ту почетак и духовна колевка и цару Душану и Милошу и Марку, и Лазару и Карађорђу, и Обреновићу и Његошу; и Вуку и Доситију и свему што је добро и честито и благотворно. Ви који љубите Српство, и који и дан и ноћ за њега радите, немојте малаксавати у свом послу. Кад ваше наде почну да вас издају, ви погледајте добро око себе, осврните се на толике велике и мале школе и цркве по свим крајевима у којима наш народ живи, па онда загледајте у жичку школу. Она је створила Душаново царство; даће Бог, те ће данашње јој друге обновити и овековечити то царство. А ви, који још нисте потпуно напојени духом за рад на народном ослобођењу и уједињењу, дођите првог св. Стевана на сабор у Жичу, па пошто се пуни побожности у њој надахнете Христовим духом, а ви онда свратите за часак и у школу. Ако после те посете не будете готови да умрете смрћу Обилића, онда ви нисте Срби, нити сте људи. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 51

С Грдичког брда, на ком сте се зауставили, погледајте још једном на сам град пред собом. Уза саму цркву пада вам у очи велико и красно здање. То је данашња ратарска школа. Ја сам у том здању ишао у четврти разред основне школе. Како смо се тада сви ми ђаци радовали, што смо из старе школе могли прећи у ову, у којој је онда на ’горњем боју’ била још и гимназија. Ко хоће да суди о напретку, који се у нас чини у последње време на пољу просвете, тај овде има за то најбољу грађу, и то у слици са свим јасној. Нека само упореди стару школу више и нову ниже цркве. Мало више нове школе, подиже се на студеничком друму среска кућа, у којој су државне власти с поштом и телеграфом, а са свим на дну Краљева, на самим обронцима према Ибру и ’питомом’ пољу видите војничку касарну, дивно здање, које иза досадашњих изостаје само у толико, у колико је старије од њих. На исток од града се пружа пространо и као вода равно ’Дивље’ поље, намењено у последње време нарочито веџбању наших тобџија. Кад год сам, било у народним песмама било у светској повесници, наишао на какву чувену борбу, ја сам је преносио на ’Дивље’ поље, а лепа Драгашевићева песма, која се почиње с: ’Варваринско поље… Притиснула војска и српска и турска, Да с јуначки коље…’ изгледала би у мојим очима много дивнијом, била би ми много величанственија, да је Курсулина бедевија имала да се затркује по краљевачком ’Дивљем’ пољу. У мојој детињској машти ја сам их доиста овамо и преносио исто тако као и терање Краљевића Марка с Мусом Кесеџијом, Арапима и т. д. Моја се уобразиља дотле заборављала, да ми је по некад било чудновато и необјашњиво, како да сам не затекнем који пут у пољу борце или бар њихове шаторе! Али ја вас и сувише задржах на Грдичком брду, а како на њему пуше увек свеж поветарац, то ви, ако сте нежне природе, можете још и назепсти после пењања уз њега или у најмању руку добити кијавицу. Опростите ми. То су мила места мога детињства. По њима идући, ја сам први пут сазнао за свет; по њима сам сазнао за нашу славу и величину, ’докле беше војвода Мирко’, а по њима сам често клео тренутак, у који су се ’састала четири табора’, да се препиру: на коме је царство. С читанком и историјом српског народа у недрима ја сам по тим, данас за мене тако драгоценим местима, научио да љубим свет, а нарочито да љубим и обожавам своју отаџбину и цео српски народ. Сви ви сигурно имате таквих места и таквих успомена, и сваки би их од вас боље и умешније славио и заступао од мене. У сваком случају ја бих вас најмирније и са свом могућом преданошћу слушао да ми о њима причате. И они су се као и ми доселили из сеничке нахије и то у брзо једни за другима, а оне су уз то одиве из истог села – знају се дакле из детињства, и од кад ми 52 | Драган Драшковић

Зграда у којој је Ратарска школа почела рад 1882.

је нана причала, да је тетка Стана из добре куће, да је њен отац био поп, да је био на гласу далеко изван своје парохије, да су му турске власти много пизмиле, и да је једне ноћи погинуо од насилничке турске руке исто као и наш бабо, од тада је тетка Стана у мојим очима светитељка. Њен брат и муж су били исте судбине, а да би спасла свог јединца, она се придружила једном збегу и пребегла је с њим у Србију. Он је тада био још млад и нејак, с тога је свака брига око исхране и кућења била пала на њу. При таквом стању она није могла ни помишљати на то, да даје свог сина ’на школе’. Требало је да живот буде његова школа, а она једини учитељ. А како је она сама волела и ценила школу! Ја се не сећам како ме је моја нана први пут у школу испратила, али никад нећу заборавити онај радосни осмех и онај усрдни благослов, с којима ме је тетка Стана испратила, кад ме је први пут видела с букваром у руци на путу у школу. Мени још и сад звуче кроз уши њене материнске речи. ’Учите, благо тетки, говорила је она мени и моме брату, па ће један ако Бог да у Сјеницу за учитља. Благо Вемици, кад може да вас пошаље у школу. Али уз нову науку чувајте стари образ!’ Сећајући се с неком особитом радошћу често доцније овога тренутка, ја сам постепено почео да увиђам, колико је здраве философије у овој последњој мисли. Моја нана је мислила и радила као и остале тадашње матере. Приче о бауцима, вештицама, вукодлацима и ’караконџули’ биле су и наша прва душевна Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 53

храна. Кад бих по који пут изостао иза брата и осталих ђака из нашег села у граду, па кад бих у сумрак пошао сам кући, ја бих се од првог моста на путу па до ње налазио непрестано у некој телесној и душевној трзавици. Колико бих у таквим тренуцима дао, кад бих од куда могао добити крила само да прелетим преко ћуприја, те да ходом не пробудим ’караконџуле’, који су се испод њих сакупили. Колико ми је свитаца из очију полетело и колико ми зноја и удара срца стао прелаз преко обичног малог моста на сеоском друму! Па како би ми тек било, кад би уз то још залајао и по који пас из успутних дворишта?! Кад бих се у прво време заплакао или почео да зовем, онда бих по најчешће чуо тетка Стану, како ућуткује зељова, па пошто би дознала да сам то ја, и пошто би ме посаветовала, да други пут грабим из града пре мрака кући, онда би матерински додала: ’Не бој се, благо тетки; ја ћу пазити одавде, док не промакнеш П. ливаде, а ти слободно хајд’ благо мени друмом, па немој ћутати, но певај!’ Ја бих врло радо послушао савет, али је мој глас у таквим приликама и сувише ’трилирао’. По тетка Станиној је народној психологији песма требала да занима мозак, те да га тако спасе од море, баука и караконџула, који те насред пута из небуха узјашу, па ти не даду дисати. Колико једрине и мудрости у овом расуђивању! Ми смо ђаци ишли сваке недеље и празника у цркву. Било то лети, било зими; био леп или рђав дан; било у цркви другог света са села и из града, или не, – тетка Стана није никад изостајала, а с њом је понајчешће био и Радован. Кад бих празником или недељом по подне ударио поред њихове куће, онда бих обично свратио на часак ма каквим послом, ако не ради чега другог а оно да кажем, да је код нас све здраво и добро, и да их је нана поздравила. У таквим приликама бих ја обично прекинуо причу, која се за тим завршавала кратко овим речима: ’… И тако једни задоцнили а други рано сишли са бојишта, те тако за дуго срушили велику, сјајну и на далеко виђену српску царевину и изгубили и цара Лазара и Обилића’. Други пут је опет био говор о мајци Југовића. Тетка Стана није могла да појми, да је мати таквих јунака могла бити тако слаба жена. ’Ко гине за отаџбину и за свој народ, тај не гине, завршила је она, већ обесмрћава не само себе но и своје’… Другом опет приликом свратио сам био да је замолим, да се пред вече наврати мало до наше куће, јер је нана била нешто слаба. Било је то на сам Илиндан, и ја сам се зачудио, кад у згради затекох Радована и тетка Стану око неког старог па ипак чистог мушког одела. На кошуљи и на џамадану су се примећивале старе капље крви. То је у мени појачало и дубље урезало тетка Станине речи, које чух улазећи и називајући Бога. ’Кости се његове преврћу у земљи, говорила је она, и све се дотле неће смирити док се не освете… За то треба да падне глава Ибрахима Мејовића из Колашина.’ – О последњем св. Стевану је један учеван поп, који је тада некако дошао овамо из Београда, говорио проповед 54 | Драган Драшковић

Зграда Основне школе из 1882.

Зграда Гимназије од 1910.

Миленко Веснић, Моји знанци – тетка Стана, Братство, IV, Београд 1890, 6–9, 11–15, 21–22.

у Жичи о св. Сави, о његовим великим делима и пожртвовању за српски народ. На ту светињу целог српског народа искалили су се наши вечни душмани Турци тиме, што су његове земне остатке спалили на Врачару више Београда. Ја се не сећам да ми је проповедник у цркви говорио што о нашој освети над Турцима за тако срамно дело, али је Радован на кошењу отаве код нас сутра дан већ говорио својим парњацима, како ми скрнавимо светињу св. Саве помињући га, све дотле, докле недело турско над његовим земним остацима не осветимо! Год. 1876. нас су распустили пре Петрова дне. Ми у Београдској гимназији нисмо ни полагали никакав испит, као што се то других година чинило. Ја сам по распуштању дошао у село, али у њему многе не затекох, па међу њима ни Радована ни мога брата. Све је било отишло на ’границу’. У селу су били остали само старци и шипарци и кљасти и убоги, и ако је ових последњих у нашем крају било, хвала богу, врло мало. Чича Аксу је већ тада било седамдесет година. Он је био у целом нашем суседству једина ’зрелија мушка глава’. С тога смо сви у свима мало важнијим приликама ишли к њему за савет.”13 Током XIX века, поред породице, школе заузимају све изразитији значај у процесу образовања и васпитања деце. У Краљеву просветне прилике постају све повољније. Осим основне мушке школе и женске (1856), општинске Читаонице (1868), Певачког друштва „Свети Сава” (1874), оснивају се „средњошколски заводи”, за којима су још од половине XIX века упућивани вапаји вишим властима и самоиницијативно стварани потребни услови, изградњом велелепног школског здања 1873. године. Вишедеценијски напори дали су резултате: 1882 основана је Ратарска школа, 1892. Женска занатска, 1899. Шумарска школа, 1901. Грађанска, 1907. Трговачка, 1909. Гимназија… Овај утисак стекао је и Сретен Пашић који је у путничким успоменама кроз Руднички округ забележио: „Колико је у Краљеву било приватне иницијативе за културне и просветне установе, доказ је и њихов покушај с приватном гимназијом. Она је пред први спрско-турски рат отворена и радила је две године. Због ратних прилика била је затворена, нити је после обнављана. Овој дугогодишњој приватној гимназији био је директор Ђура Стефановић и професор Димитрије Алексијевић, обојица тадашњи великошколци, а потоњи професори државних гимназија. Ове ниже гимназије, или, како су се у почетку звале, гимназиске реалчице, замењене су године 1898. грађанским школама. Такву једну школу добило је и Краљево. Грађани су ове школе гледали с неповерењем и увек су ме запиткивали: каква је то школа, и зашто није место ње отворена нижа гимназија? Наравно да ми није било лако бранити једну нову установу, која би тек дужим радом и повољним резултатима могла пред грађанима правдати свој постанак. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 55

У одбрани ових школа нисам био срећан. Кад сам тврдио да ће у овим новим школама наша деца добивати ону спрему, ради које су до сада ишла у Љубљану, у Пешту и у друга туђинска места…“14 Звање занатлије или трговца стицано је на традиционалан начин редоследом шегрт–калфа–мајстор, што је потврђивано калфенским и мајсторским писмом после полагања испита пред одговарајућом еснафском комисијом. 56 | Драган Драшковић

Основна школа у Краљеву, разред 1893/4.

Сретен Пашић, Кроз Руднички округ – путничке успомене, Ср. Карловци 1903–92, 167.

Деца Веље и Анке Милићевић (здесна налево): Михајло, Миљко, Никола, Ђорђе, Алекса и Срећко

Проглашење Кнежевине Србије у Краљевину Србију и кнеза Милана Обреновића за краља 22. фебруара 1882. године и промена имена Карановац у Краљево 19. априла 1882. као да су дали нов замајац развоју и преображају града. Започела је обнова Манастира Жича, градња пута за Рашку, почела је са радом прва фабрика – Фабрика пољопривредних справа у Краљеву, подиже се парни млин, хидроцентрала на Рибници 1902. године, стиже железница 1910. итд. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 57

Бољи живот је све више подразумевао освајање нових знања па је школовање постајало његов предуслов. Родитељи ово увиђају па упућују децу на школовање ван Краљева прижељкујући боље позиционирање у друштву за децу и себе. Делећи им савете како да се у новим срединама владају, како да се сналазе, да уче, нису заборављали и на опомене и подсећање колико то кошта. Требало је да деца завршавајући школу постану добри чиновници и исправни грађани а родитељи поносни и дични успехом деце и својим. Зато је број деце из Краљева – осим оне која су по тадашњем схватању породице обавезно била опредељена у војне школе – на школовању у Београду и многим европским метрополама, импресиван. Краљевчани: Новаковићи, Кнежевићи, Радовановићи, Црвчани, Буњаци, Луковићи, Ристићи, Димитријевићи, Крстићи, због школовања деце и других послова и потреба, све су се чешће сусретали и виђали у Београду, Бечу, Цириху, Прагу… Такође, интересантан је податак да су захваљујући професији родитеља или рођака, у Краљеву рођени или су кратко на школовању били неки касније знаменити људи у Срба. Коста Цукић, син Петра Лазаревића, среског капетана, рођен је у Карановцу 1826. године, где је започео основну школу. После школовања у Бечу и Хајделбергу, као доктор филозофије 1848. године постављен је за професора Лицеја, а као близак сарадник кнеза Михаила Обреновића, постао је министар финансија и вршилац дужности министра просвете. На почетку 80-их година XIX века, Надежда Петровић (позната сликарка), чији су родитељи били учитељи, после њиховог преласка са службом из Чачка у Краљево, учила је школу у Краљеву све до новог пресељења, у Београд 1884. године. Драгутина Димитријевића Аписа (предводник Мајског преврата 1903. године) сестра Јелена, учитељица у Краљеву, после очеве смрти 80-их година XIX века довела је у Краљево, где је завршио први разред. Даље школовање наставио је у Нишу. Павле Петронијевић (песник), рођен у Буковици 1826. године, после завршене основне школе у Краљеву и гимназије у Крагујевцу, завршио је класу поезије и уписао права у Београду. Умро је млад, од колере, 1848. године. „У Краљеву је рођен пок. Стеван Поповић, бив. професор В. Школе, министар и државни саветник (Стева Црни). Његов отац, прота Радован, по угледу на владику Јању, који је слао питомце на науке у западну Европу, послао је својега Стеву на запад да изучава политичку економију. Али се старцу после једне године трошења учини да та економија синовља нимало не личи на очеву. Стога озбиљно упита младог економисту: – Ама, славе ти, синко, шта ти то тамо учиш? – Па економију.... политичку економију, Бабо.... 58 | Драган Драшковић

Миленко Р. Веснић

Сретен Пашић, нав. дело, 170–171.

Воја Буњак

Милан Ј. Новаковић

– Е, мој синко, политичку – неполитичку, али је јадна та твоја економију, кад ти сваког месеца тражиш више новаца…“15 Већ цитирани Миленко Р. Веснић, после завршене гимназије у Београду, докторирао је права у Минхену 1888. године и по повратку у Србију остварио се као врхунски државник, дипломата, политичар и научник. Воја Буњак, син Светозара, и Крста Луковић, син Стефана, завршили су 90-их година XIX века машинбраварски занат у Берлину. Љубомир Ј. Новаковић, син Јована, трговца и председника општине, завршио је агрономију. У Смедеревској Паланци имао је велико и угледно имање. У последњој влади Обреновића био је министар народне привреде 1902–1903. године. Милан Ј. Новаковић рођен је 21. фебруара 1871. године у Карановцу. После завршене основне школе у Карановцу, гимназију је завршио у Крагујевцу. Војну академију завршио је 1893. У чин поручника унапређен је 1896. године и изабран је за питомца Генералштабне Николајевске академије у Петрограду. Генералштабну академију завршио је са одличним успехом, након чега је произведен у чин капетана и упућен у Француску ради изучавања језика и студија. После Мајског преврата залагао се за законито решавање завереничког питања због чега је више пута хапшен и осуђиван. Убијен је у затвору у Београду 16. септембра 1907. године. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 59

Владислав Ђорђевић

Аврам Ћирић Ердоглија

Божидар Ј. Новаковић, завршио је агрономију и водио велико имање, око 250 хектара у Краљеву, на коме су двадесетих година двадесетог века подигнуте Фабрика авиона и Железничка радионица. Владислав Ђорђевић је рођен у Краљеву, завршио је подофицирску школу и био један од њених најбољих официра. За заслуге у рату унапређен је у чин мајора. Као командант III батаљона V прекобројног пука погинуо је на Власини 1913. године. Стеван Кнежевић, после основне школе у Карановцу, гимназију је завршио у Крагујевцу. Аврам Ћирић Ердоглија (1880–1912) фотографски занат завршио је у Прагу и као први краљевачки фотограф отворио фото-атеље у Краљеву око 1908. године. Душан Кнежевић, после завршене Пољопривредне школе у Краљеву 1900. године, завршио је чувену Пољопривредну академију у Табору у Чешкој, и годину дана провео на пракси на великом пољопривредном добру кнеза Шверценберга. Као трговац и економ, један од најобразованијих у Србији, успешно је на великом имању свога оца поред трговине водио модерну економију. У Другом балканском рату као водник Треће чете Трећег батаљона 19. пука првог позива, погинуо је на Дренеку, у борби с Бугарима, 1913. године. 60 | Драган Драшковић

Душан Кнежевић

Миливоје Црвчанин

Душан Крстић

Добривоје Божић

Милоје Милосављевић, после основне школе у Краљеву и средње у Београду, завршио је трговачку академију у Цириху. Погинуо је 14. jуна 1917, у 25. години на Солунском фронту. Драгослав Димитријевић је 1909. године уписао трговачку академију у Цириху. Милорад Мика Богавац, син Петра, угледног трговца, 1909. уписао је трговачку школу у Бечу. Алекса Терзић је уписао трговачку академију у Цириху. Миливоје Црвчанин рођен је у Краљеву 1893. године. Богословију „Свети Сава” завршио је 1914. године у Београду, потом Државни конзерваторијум у Прагу 1922. и Филозовски факултет 1929. У Прагу је од 1920. до 1941. био члан Југословенског заступништва и предавао је као професор Државног конзерваторијума православно-црквену музику (Одељење композиције, оргуље, дириговања и оперске школе). Као композитор оставио је значајна дела из опуса духовне и световне музике. Музиком је почео да се бави у Краљеву, као најмлађи члан Певачке дружине „Свети Сава”. Михаило Бунарџић Сретеновић, 1878–1915, син свештеника Косте, после гимназије у Чачку и Београду, завршио је медицину у Петрограду. Илија Коловић, из Самаила, завршио је медицину у Паризу, 1882. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 61

Радослав Раде Благојевић, студије медицине започео је у Бечу. У току рата враћа се у Србију, 1915. прелази Албанију и са Крфа је упућен у Француску, где је завршио започете студије. Драгомир Карајовић, студије медицине започео је у Прагу а завршио у Грацу. Димитрије Мита Радовановић, син Исидора, завршио је грађевинску школу у Бечу. Добрије Божић рођен је у Рашки 1886, у породици свештеника Саватија Божића, која се 1894. године доселила у Краљево. Матурирао је у крагујевачкој гимназији 1904, а као државни питомац завршио је Високу техничку школу у Немачкој 1911. године. У Нишу је започео вишегодишња истраживања кочионог система код возова. Проналазак под називом Божићева кочница признала је 1928. године Интернационална уније железница, као најбоље решење како по једноставности конструкције и лакоћи руковања, тако и по ефекту дејства. После Другог светског рата живео је у САД и Канади. Умро је у Београду 1967. Владислав Маржик, рођен 1896, након основне школе у Краљеву, завршио је уметничко-занатску школу у Београду. После Првог светског рата, у Прагу је завршио Академију лепих уметности. Душан Крстић, син Аврама, завршио је Економски факултет у Бечу, око 1926. Наталија Белимарковић, рођена 1876, ћерка Милоша Ристића, познатог трговца и народног посланика из Краљева, завршила је 1908. године Српску краљевску школу за бабице у Београду и радила је у Краљеву као прва школована бабица. Персида Раковић, рођена у Краљеву, после гимназије у Београду, завршила је филозофију на Филозофском факултету, 1924. Као службеник у посланству Краљевине СХС у Паризу, уписала је књижевност 1933/34. Деца одвојена од породице, послата у свет на школовање, изазивала су посебну бригу код родитеља, али и храбрила њихове жеље, које су се најбоље манифестовале у писмима упућеним деци. Два сачувана писма то најбоље сведоче. Писмо Милке Милосављевић сину Милоју упућено из Краљева 6. септембра 1903. године, по његовом одласку на школовање у Београд (пре писма, 26. августа, у Краљево је стигла дописна карта од сина Милоја: „Поштовани родитељи, чабрицу коју сте послали добили смо на коју вам много благодарим… немојте бринути ништа за овамо”): „Драги сине Милоје и брате Богољубе желим давас ово моје писмо у добром и пав… здрављу затече како сад уиме бога касте пошли у школу знам датије сине необично само полако доксе упознаш са ђацима паћети обично бити учи добро Богољуб некати покаже ш(т)а незнаш немој млого дасе секираш знам како си ти пргав пазите ти и Богољуб на себе немој са рђавим друштвом да се дружите учите добро нема после давам професори рђаве оцене даду ви сад ни62 | Драган Драшковић

Породица Стевана Милосављевића, трговца из Краљева, 1905,

какву бригу немате само имате да учите и дасе добро владате Стевансе фали како вам је добар стан нашао и добру госпођу и господина аиви треба спрам њима да будете добри даји слушате товам је и отац и мајка немојте без питања нигде да идете бог нека вас чува некавам да живот и здравља фала богу Зокица је отишла са старом у Матаруге и Анка у недељуће да дођу и ми смо били једног дана у матаруге сине касте почели у име бога да учите школу некавије са срећом кад се облачиш изутра обучи шлофијан немој дасе ти уголишиш јерје сад ладно ти немаш ибарцига па бар обучи топли аљина немој дасе кицашиш тако и Богољубу кажи да се чувате да вас и бог чува Сад п(р)имите искрени поздрав од мене Стева Зоре Милосава Борка Десе Маре и Живке Каје Љубице Даре Анке старе деда ати Милоје сине поздрави млого госпоју и господина и њену децу јаји још и непознајем алми Стева млого фали дасу добри они знаду имају и они децу знаду како је кад се одвоји на страни. Сад остајем твоја доброжелећа мајка и сестра Милева Милосавељевић сине ти питаш оћеш да учиш свирање татаје одобријо узми Богољубову вијолину док тата дође тамо дати купи другу и Драган учи свирање Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 63

мајкин син љубите мајка некаси жив и срећан боже дај да учите и велики чиновници да постанете божеви дај само здравље учите добро Деса каже бате боже а мисе смејемо а Бока каже Мијоје отишао богад да учи школу паће опет доћи поздравилаве Ката из ужице пишитејој некипут ти сине и Богољуб њојће мило да биде.”16 Писмо Мике Димитријевића Швапчића сину Драгославу упућено из Краљева по повратку из Цириха, где је уписао сина на трговачку академију: „Краљево 19 Септембра 1909. Господ. Драгославу Димитријевићу Штуденту Трговачке академије Цирих 64 | Драган Драшковић

Писмо Милке Милосављевић сину Милоју, Краљево, 6. септембар 1903.

16 НМК, Збирка ахивалија, писмо Милеве Милке Милосављевић сину Милоју, 6. септембар 1903. год., инв. бр. И-1752.

Драги Сине! При растанку моме с тобом, после неколико часова, ми одпутовасмо преко Боденских језера и Линдау – За Минхен; У Минхену задржали смо се два дана, са намером да доктор и Ната купе за себе намештај, но толикоје и тамо претерано скупо, као при Бечу и тамо у Цириху, нису купили ништа и тако се другог дана у вече кренемо преко Салзбурга за Беч, гди смо стигли сутрадан ујутру око 8 сати. У Бечу сам се задржао два дана, и за маму оно што је казала покуповао. Том приликом у Бечу, посетио сам и др. Антића, коме кад сам казао дасам те одвео, и где сам те одвео беше веома мило. Ту у Бечу затекнем и Петра Богавца где је и он довео његовог Мика, и уписао у трговачку школу, код Капанације – и ту је остао; По свршеном послу-куповини у Бечу, у суботу у јутру кренем се и стигнем око 11 сати у вече у Београд, гди сам остао три дана јер у недељу и у понедељак бијо је празник те тако нисам могао ништа урадити за Драгана и тако останем и у фторник но нисам могао онда ништа учинити, но надам се да нада није изгубљена, јер ћу и даље радити са надом на успех. Мија је здраво, и досадијо ми је запиткујући ме како смо путовали, како је у путу како си ти и ваздан које шта; и много те је поздравијо а тако исто и Драган, и он је баш оно јутро добијо од тебе – карту-писмо, не знам шта рече. Ово досада написах ти опширно о моме повратку, а сада да пређем на друго. Драги Сине! Као што си видео, Ми велики пут учинисмо, а тако исто и велики трошак, но све ћу ти лако заборавити, само ако да бог те ми будеш здрав, и са школом добро будеш, Стога сине буди паметан, као што си и досад бијо, па труди се и учи колико и што боље можеш, те да кад будеш школу свршијо, подичим се с тобом, те да свет види, дасам зашта имао новац трошити и да нисам новац бацијо у мутну Марицу, па да кажу Мартин у Загреб, Мартин из Загреба, већ да свак каже алал му вера, но јасе надам, даје теби сва мука док само језик научиш, а после ћеш све лако постићи, стога гледај да језик што… а то ћеш постићи, лакше и брже само ако небудеш стидљив, већ трпај како знаш, јер само се тако језик учи, па кад то будеш постиго онда запни са предметима. Тамо има доста деце, млађе и старије, а међу њима и добре и здраве. С тога ти сине добро процени које какав, па се дружи са оним добрим и ваљаним дечацима, и ради само оно што ће ти углед подићи и користи донети. Јеси ли се мало навикао? Јеси ли одрешио језик и почео што да говориш? Како је са раном? Како са станом? Како са науком? Јесили још са Жиком у соби? Јели ти донео одело онај трговац, и како ти стоји? Освему овоме опширно пиши. Мисмо овамо сви хвала Богу здрави, што исто и теби желимо. Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 65

Како од деде тако и твоје браће, и Маме прими пуно срдачних поздрава, а тако исто и од твога љубећи те оца Мика.”17 Ратови су прекидали нормално детињство остављајући на децу бројне последице. Због стратешког положаја, Краљево није мимоишло ниједно ратно дешавање у Србији. Тако је било и у Првом светском рату, када је Краљево било под окупацијом од 6. новембра 1915. године до 23. октобра 1918. Престанак рада школа, успостављање окупационог система школства, заузимање школских зграда за потребе окупатора, најчешће за смештај команди и болница, сусрет са застрашујућим ратним призорима, губитак једног или оба родитеља, породичне имовине, родитељских зарада, избеглиштво и школовање ван родног места, само су неки примери узрока и последица ратног и послератног одрастања деце у Краљеву. Мало је сачуваних података о томе како је рат утицао на децу и како су га она доживљавала. Сам чин заузимања Краљева, 6. новембра 1915. године, сачуван је у белешкама девојчице Радмиле Крстић (ћерке Аврама Крстића, позна66 | Драган Драшковић

Писмо Мике Димитријевић Швапчић сину Драгославу, Краљево, 19. септембар 1909.

Историјски архив Краљево, Породични фонд Димитријевић– Швапчић, Писмо Мике Димитријевића сину Драгославу, 19. септембар 1909. године.

тог краљевачког трговца, и сестре Душана, дугогодишњег председника Општине краљевске, 1936–1941): „24. окт. Устали смо много раније него обично. Мама одма сиђе у кујну да спреми фруштук, мада је било тек пола шест, а ми остадосмо да спремимо собе. Пошто смо успремили Цака почисти спаваћу собу, па затим одемо сви на фруштук пошто смо доручковали Цака почисти ходник и пређе да чисти трпезарију, а ја остадох у ходнику на прозору са Љубицом и Милом. У тем почеше пуцати митраљези. Куршуми падаху по авлији. Ја брзо затворих прозор, а Љубица оде да зове Зору и Цаку. Шрапнела комади прелетаху преко зида у авлију. У томе дотрчаше њих три и мама са служитељем – најстарији човек беше такође остао да дочека непријатеља. Ми се одмах завукосмо иза шифоњера, а служитељ привуче и тако остадосмо у тој нашој својевољној тамници. На улици се чула нека ларма, мама викну Немци улазе – чусмо како гласно говоре. Мама истрча и узнесе чаршав увезан на једној мотци. Тек што се она врати и затвори за собом врата, кад лупи неко на врата, мама отвори и у ходник уђе један официр са два војника. Они се одмах упутише кроз трпезарију у одељење где је становала једна породица бегунаца из Београда. Нашавши на асталу леб, они им узеше за тим се упутише у спаваћу собу и узеше и осам тегла слатког са ормана из спаваће собе. 25. октобар Устали смо рано. Чим смо устали мама нам је била донела млеко те смо попили, па затим наместили собу. Тек што смо били готови, кад чусмо ларму испод прозора. Немци. И ми се разбегосмо иза шифоњера, али нас деца беху спазила. У томе уђе немачки официр пређе кроз собу нашу спаваћу па кроз другу и кроз све редом. За тим се наново врати у спаваћу собу и рече да ће довести војнике. Али деца која нас беху спазила где смо се склонили приђоше шифоњерима и почеше нас звати: ’Тета, тета, ево шваба.’ И тако нас она издадоше да не би вратили пажњу официра. Ми изађосмо, но срећа он нас не спази јер стајаше на вратима, али окренут леђима, за тим се окрете и викну на немачком ’Напоље’ и ми лепо покуњени изађосмо из собе ја и Мила са нашим бошчама са вешом. Пређосмо у одељење где су становале госпође. Ту нам је раније био мали и велики салон и гостињска соба за спавање, али које су нам собе биле реквивиране за неке чиновнике министарства. Њен муж беше побегао, а она и њена сестра и мајка остадоше да чекају непријатеља. Тек што смо били изашли из спаваће собе, а он уведе чету војника, смести их по собама у трпезарију и две собе, а у трећој где је био клавир остаде он и поче лупати по клавиру он не беше тако музикалан. Нису седели ни десет минута и уђе неки виши официр и рече да се спреми астал за команданта, два брата, два грофа. Чета војника са официром Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 67

удаљи се, а ми остадосмо сами. Мама поче распремати и изностити напоље да тресе. Јер војници за то пола сата беху страшан неред направили. По трпезарији по простртој черги беху разбацане кутије од сардина, неке кутије од бомбона, хартије од чоколада, кутије од ималина, љуске од ораха, то је све требало успремити. Мама уз при помоћ служитеља изнасаше напоље наместише кревете и конобе у спаваћој соби. Зора пошиваше јоргане и чаршаве за кревете, спремаше чисте. Љубица је увлачила машне у јастучиће. Цака је прала ходник и басамке. Мене је све љутило. Љутило ме је што им намештају, што им увлаче машне у јастучиће, доста што им је лепо пресвучено но још и машне да им увлачимо. Ја се наљутих и хтедох се извући. Али зато мама неби лења него ме изудара песницама у леђа тако да ме је целога дана болело. Али хвала лепо, мож68 | Драган Драшковић

Главни трг у Краљеву, почетак новембра 1915. године

Белешке Радмиле Крстић, 1915. (оригинал власништво Зорана Савковића Џерија из Краљева).

да је и то нечему добро. Можда ће то припомоћи да што пре смрт дође, јер овако затворена као неки кривац све ме љути. Свој гнев искалим ма на кога, због чега добијем два три пута батине, увиђам да имам право, али овај собни ваздух просто ме уби. Пређе сам била весела а сад намргођена и на свађу спремна. Кад су све спремиле, онда се опет повукоше у своју собу. Али Љубици паде на памет да као обично набере цвећа за вазну у трпезарији. Ма да нам трпезарију беху одузели и то ме наљути. Зашто да непријатељу спрема цвеће. После тога дођоше та господа. Двојица од њих остадоше а трећем се соба не допада јер је мрачна, те он оде…”18 Димитрије Мита Митровић, син Миленка, краљевачког књижара и штампара, у писму од 8. септембра 1999. године, под називом: „Болно сећање”, упућено Музеју из Београда, где је живео, оставио је сећање на понашање окупатора после уласка у Краљево 6. новембра 1915. године: „Хиљаду деветстопетнајесте године касно ујесен Немци су ушли у Краљево, а за њима доцније и аустроугарска војска. Немци су стравично на нас деловали оном њиховом виком, лупом гломазним чизмама и шлемовима на којима су стрчали копљасти шиљци који као да су претили потлаченом народу. Ми, деца, шћућурили смо се под скуте забринутог оца и мајке у страху шта ће сада са нама бити. У наше двориште на углу Хајдук Вељкове и Цара Душана улице увезли су пољске кухиње. Одмах су почели да откивају и ломе плотове да би ложили кухиње и за своју војску спремали храну. Журили су, и од грађана на брзину одузимали намирнице да прехране своје војнике и да потом хитно продуже и стигну српску војску у повлачењу Ибарском долином на Косову. Док су тражили по кући шта ће наћи од хране, затекли су нашу мајку у кујни крај шпорета, док је пекла хлеб. Јадна, чврсто је држала вратанца од рерне и сва усплахирена стално је молећиво понављала ’цен киндер’ (десеторо деце). То је научила стрина да им говори, коју је стриц Милан у отступању из Београда оставио код нас, а он даље продужио са војском. Ваљда су нашли нешто друго од хране, те оставише нашу мајку на миру, док је и даље одзвањало оно њено ’цен киндер’. Никако ми није било јасно шта то мајка говори и моли. Народ заплашен у ишчекивању шта ће се сада њему незаштићеном догодити. Сви су у кућама. Улице Краљева пусте. За сада нас нико од непријатељских војника озбиљније не злоставља, осим што су покупили све, махом старије људе (трговце и занатлије), да чисте пијацу и улице од балега њихових коња и осталог шљама који су за собом остављали. Тензија попушта. Најхрабрији бојажљиво излазе из кућа. Неки са кантом и тестијом одлазе по пијаћу воду из пумпи под обалом на спруду Ибра. Наш теча Мијаило Пешић, учесник српско-турских ратова и српско-бугарског рата у прошлом веку, дан-два по окупацији понео тестију за воду и да узгред Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 69

прође кроз чаршију, не би ли што ближе сазнао каква је тамо ситуација. Враћајући се отуда, у пролазу поред наше куће, дозва мога оца – Миленко, иди да видиш шта ти је са твојом књижаром! Отац се брзо спреми, пође према улици па се врати, узе ме за руку и поведе са собом ка чаршији. Успут ретко да кога сретнемо. Стигосмо до наше књижаре, врата широм отворена, излози полупани, а унутра јад и покор. Књиге све на поду. Тезге преврнуте служе као јасле и за њих везани они крупни тешки немачки штајерски коњи. Под њиховим копитама лежи наше културно благо – српске књиге. Како ме је отац држао за руку, осетих како ме у грчу стеже својом дрхтавом руком. Подигох горе очи према њему, а сузе му лију низ образе: – Зашто плачеш тата? Он обриса подлактицом очи и образе од суза:

70 | Драган Драшковић

Породица Миленка Митровића, књижара из Краљева, 1905.

Миленко Митровић

Димитрије Мита Митровић, 1912.

– Видиш ли синко шта су Швабе урадиле? Скиде шешир и као кад неко стоји поред одра свога најмилијег кога сахрањују, још мало ћутећи ту постоја уз пратњу рзања немачких коња из књижаре, лаганим скрушеним кораком са ове сахране кренусмо кући. Мајка нас сачека на вратима кујне и по очевом изгледу као да је наслућивала шта смо у дућану видели, брижним упитним погледом нас је гледала. Отац се, пун очаја сручи на столицу, загњури главу у шаке, па ће рећи мајци: – Даринка, све је пропало! – Немој Миленко тако! Само нека су нам деца жива и здрава! Све ће ово проћи!”19 Године окупације 1915–1918. протекле су у условима немаштине и у школовању по германском програму и захтевима. Долазак ослободилаца (српске војске), деца су радосно дочекала како на левој обали Ибра, на коју је прва српска коњичка патрола ступила 23. октобра, тако и на улицама Краљева, о чему сведоче сачуване фотографије. Деца која су из Краљева кренула за српском војском 1915. године пут Ибарске долине и албанске голготе и успела да стигну до Јадранске обале, у највећем броју су школовање наставила у Француској. Француска им је омогућила учење језика, бесплатну наставу и издржавање: стан, храну, одело, обућу, рубље, прање рубља, задовољење свих школских потреба и новчани износ за ситне трошкове. Не зна се тачан број ученика из Краљева на школовању у Француској, као што се не знају ни сва места у којима су се школовали. Ипак, на основу неколико сачуваних групних фотографија и кореспонденције, може се закључити да је таквих ђака било доста и да су се међусобно дружили, помагали и мислили на своје у поробљеној земљи. Фотографије и дописне карте су припадале познатим краљевачким породицама, трговца Стевана Милосављевића, кафеџије Тодора Тошића, књижара Миленка Митровића и других. Ученици из ових породица били су: Милосав Милосављевић, Милорад и Славољуб (Славко) Тошић, Милорад Митровић, Радојица Новаковић, Сава Д. Јовичић и др. Преписка за коју је био задужен Петар Богавац, трговац из Краљева, путовала је преко Женеве и у Француску је стизала преко Нице. На пример, најсадржајнија је разгледница упућена 20. децембра 1916. године Славољубу Тошићу у Ницу од друга Стеве: „Драги Славко, Добио сам твоју карту на коју Ти одма одговарам. Извини што ти досад нисам писао јер нисам могао што смо имали да радимо неке писмене задатке из часова које нам држи г. Фонтани а такође и из Француског од Муле пошто је сада крај првог тромесечја. Одело ћемо добити, али не брзо, јер то зависи од француског посланства, када оно пошаље новац. Како се ти осећаш са твојим рукама, мени се мало надуле, те немогу баш лако да радим. Како је Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 71

Сведочанство Марка Милосављевића о завршеном првом разреду основне школе у Краљеву, 1917.

IV разред Основне школе K. u K. у Краљеву 1917. 72 | Драган Драшковић

Породица Буњак, 1900.

НМК, Писмо Димитрија Митровића, 8. септембар 1999. г. 20 НМК, Збирка фотографија и разгледница упућена Славољубу Тошићу, 20. децембар 1916. године инв. бр. И-1753. 21 НМК, Збирка архивалија, Домаћи рожденик деце Тодора Тошића мех. по протоколима цркве краљевске, инв. бр И-1754. 22 НМК, Збирка архивалија, Уверење Суда Општине краљевске Тодору Тошићу, 19. септембар 1921. г., инв. бр. И-1756

Љуба? Виђаш ли се са њим. Много те поздр. Стева. Изгледа да ће овди ускоро доћи Срби и то око двадесет из неког другог колежа”.20 Краљевачке породице, по правилу, биле су многобројне, са доста деце. Фотографије породице Буњак, Крстић, Милосављевић, Тошић, Митровић, Тодосијевић, Папакоча, Јанић, Коларевић итд. потврда су ове констатације. Поред фотографија сведочанство о многобројним породицама пружа „Домаћи рожданик деце Тодора Тошића мех. по протоколима цркве Краљевске”.21 Тодор Тошић, краљевачки механџија, 1910. године написао је себи подсетник са именима и датумима рођења деце, у коме је било уписано осморо деце: Милорад рођен 28. септембра 1897. године, Славољуб 12. децембра 1898. године, Лепосава 24. фебруара 1900, Љубица 6. јула 1901, Тихомир 13. новемра 1902, Душан 4. фебруара 1907, Десимир 26. фебруар 1909, Десанка 13. априла 1910, касније су рођени и уписани у „рожденик”: Пера 26. маја 1911, Ђорђе 1. јуна 1915, и Даница 20. јула 1920. Суд Општине краљевске 19. септембра 1921. године издао је Тодору Тошићу, уверење којим тврди да има деветоро деце, шест синова и три ћерке, од којих су му два сина на Универзитету, да је један за време рата одслужио војску и да су му два у Гимназији и један у основној школи.22 Утицај цркве на развој деце био је присутан од рођења и чина крштења, као и касније у свим фазама одрастања. Близина Манастира Жича и његов историјски значај допринели су великом утицају, не само верском, већ и уопште у образоОдрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 73

вању и васпитању деце. Посебно је био изражен утицај на родољубље, патриотизам и љубав према једном значајном делу прошлости српског народа, средњовековном периоду и Немањићима. На темељима светосавља, црква и породица, а од половине XIX века и школа, развијали су и неговали код деце како однос према вери тако и световном животу. Захваљујући залагању владика Јоаникија Јање Нешковића 1854–1873. и Николаја Велимировића 1934–1941. године црква је покренула решавање многих питања која су се тицала деце: оснивање школа, фонда за сиромашне ученике, хранилишта за сиромашну децу итд. У школама су свештеници држали наставу из веронауке а недељом и празником обавезан је био одлазак у цркву. То је забележио и Миленко Веснић у својој причи „Моји знанци – тетка Стана”, а у наредбама за ученике Школе за сточарство и планинско газдовање у Краљеву, за ученике смештене у интернату, распоред дневног времена је поред осталих обавеза за недељу предвидео: „Недељом пре подне сви ученици првог разреда дужни су у 7 ½ часова да буду на часу Тумачења Св. Јеванђеља; а после тога иде по један разред по реду у цркву…”23 Као заштитник школа Свети Сава је први пут обележен 1841. године јер: Свети Сава Србе воли За Србе се Богу моли Српском роду даје крила Српску децу благосиља. У краљевачким школама обележавање Савиндана почело је 1842. године. После прекида у периоду између 40-их и 80-их година XX века прослављање Светог Саве је поново враћено у школе. Лазарева субота – Врбица је празник свечано и радосно обележаван у присуству деце свих узраста. Тог дана неки школски фондови су делили помоћ сиромашној деци. Бела недеља или беле покладе је празник који је младима пружао могућност, пред почетак Великог поста, да буду досетљиви и маштовити у обележавању овог дана. Као дечји празници прослављани су: Детињци, Материце, Оци. Поред обичаја везивања родитеља да би се поклоном одвезали најмлађих, деца су те дане честитала и слањем честитки. Миодраг Д. Димитријевић је 1902. године упутио из Крагујевца у Краљево честитку куми: „Поштована кумо честитам Вам материце да у здрављу дочекате да још много година проведете.”24 Милоје Милосављевић, ученик у Београду, честитао је оцу Стевану 1905. године: „Поштовани оче! Честитам ти празник ’Оцеве’ и желим ти да још за много година дочекујеш у здрављу и весељу…”25 74 | Драган Драшковић

Наредба за ученике Школе за сточарство и планинско газдовање у Краљеву, Београд, 1912. Распоред дневног времена 15. октобар 1910, 6. 24 НМК, Збирка фотографија и разгледница, албум породице Стевана Милосављевића, инв. бр. И-1757. 25 Исто.

Однос деце према родитељима и после завршене школе, факултета, остајао је у духу заједништва и међусобног поштовања и помагања. Родитељи су децу помагали, поготову ако су остајала у месту школовања, најчешће у Београду. Драги Стојковић је и после запослења у Београду добијао помоћ од породице, о чему је у писму 27. 10. 1922. године извештавао оца Јовицу, познатог трговца и председника Суда Општине краљевске:

НМК, Збирка архивалија, писмо Драгог Стојковића оцу Јовици, 27. октобар 1922. г., инб. бр. И-1758. 27 Др Вој. Младеновић, Дечје питање, за нашу децу, издање Oдбора за дечју изложбу и музеј, Београд 1923, 7.

„Драги оче, Требао сам одмах да Вас обавестим да сам послати ми новац примио и да Вам заблагодарим на истом. А ево зашто то нисам учинио одмах. Хтео сам да Вас изненадим са једном новошћу, којој ће те се сви радовати посигурно, али ја ћу се понајвише радовати. То је новост што ће ми данас или сутра бити подписан указ за цариника царинарнице Београдске и ако нисам служио војску. За ово имам донекле да благодарим Г. Прокићу (који више није мој шеф, јер ће и он за неки дан бити пензионисан) а и моме подшефу. Знам позитивно да сам био у указу када је исти био на решавање пред Економско-финансијски комитет Министара. Исти је указ Министар финансија подписао пре него што је отишао за Праг; данас је Краљ дошао из Скопља и он ће као највиша власт сигурно данас подписати тај Указ а ја ћу сутра можда бити цариник. Онда ћу имати већу плату, бићу задовољнији, имаћу да купим књиге, себи какву ситницу, имаћу да одем који пут у позориште, ако Бог да. Једино се бојим да мој садањи шеф не чини какво питање зато што нисам служио војску а и од својих другова морам да стрепим јер живот је мајко жалостан а свет је мајко пакостан. У осталом за пет-шест дана известићу Вас детаљно о свему као и о томе да ли ћу моћи да дођем о слави зато што ћу тада морати да се јавим на нову дужност. О моме указу немојте молим Вас нико да зна осим укућана јер свакојаких људи има. Одело нисам још купио; новац ми стоји. Чувам га као очи у глави. Идем око излога београдских радњи и гледам где се може добити штоф јефтиније. Скупоћа, Скупоћа. Од Дин. 1550 колико сте ми послали потрошио сам само за Бошкове књиге Дин. 60. Како сте Ви, мајка, Дана, Бошко и Дара. Поздрав свима од Вашег Драгог.”26 После ратова држава је предузимала организоване кораке у решавању дечјих питања. То је посебно изражено после Првог светског рата. На основу краљевог Указа 7. децембра 1918. године формирано је Одељење за заштиту деце при Министарству за социјалну политику. Већ у другој половини 1919. године Закон о заштити деце и младежи чланом 1 предвидео је: „Ратна сирочад, а затим сва деца и младеж без икакве или без довољне родитељске или старатељске заштите уживају државну заштиту и предмет су старања Министарства социјалне политике”.27 Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 75

У Краљеву заштита ратне сирочади и деце без икаквог старања вршена је путем хуманитарног рада Црвеног крста и удружења: Краљевска женска подружина, основана 1890. године, Пододбор Друштва „Кнегиња Љубица”, од 1925, Хумано друштво убогих и сиротих, од 1932, Женски хришћански покрет, од 1934, Фонд сиромашних ученика итд. 76 | Драган Драшковић

Милоје Милосављевић, 1910.

У периоду 1918–1941. године Краљево је попримило нове одлике које су га сврстале у веће и значајније индустријске градове Србије. Томе су допринеле две фабрике: Фабрика авиона (1928) и Железничка радионица (Фабрика вагона, 1936) затим велики број становника, радника и стручњака међу којима највише Француза и Руса, железничка пруга нормалног колосека Крагујевац– Краљево 1929. године итд. Са Французима и Русима у Краљево стижу нови обичаји, културе, спортови (нпр. тенис), мода итд. Млади Краљева сусрећу се са новим играма, музиком (џезом) итд. Такође студенти и млади из Краљева преко лета, док су на распусту, у Краљево доносе своје нове облике забаве, понашања и дружења. Три писма из јула и августа 1939. године упућена из Сирче Боривоју Лечићу у Ваљево пуна су интересантних података о дружењу и забави на Морави и у Краљеву. Прво писмо: „Право да ти кажем ево једва сам нашла времена да ти се сад јавим. Јер од како је Зоне дошло то је било дан после нас ми ни један дан до јуче нисмо били код куће. Сваки дан у Краљеву или су опет неки другови код нас. Дођу нам овде на купање остану цело по подне дођу код нас на ужину па по хладовини сви у Краљево пред кафану или ако је празник или субота на дансинг. Останемо до 12 или 1h па кући по месечини или спавамо тамо. Уопште сјајно смо се проводили али јуче нам мама није дала каже доста је било лутања треба мало одмора и тако смо седели кући. Ја и Зоне смо биле очајне цело по подне смо спавале. Замисли празник, дансинг, а ми нисмо у Краљеву а цело друштво нас чека. Али мора да се трпи и ћути. У осталом да није тога било ми неби стигли ни да се никоме јавимо…”28

28 НМК, Збирка архивалија, Писмо Јеле Миловановић из Сирче упућено Боривоју Лечићу у Ваљево, 14. јул 1939, инв. бр. И-1759/1.

Друго писмо: „Овамо је све по старо. У недељу 7 – VIII ишли смо у Витковац друга станица од Краљева играли смо утакмицу, наша С.С.К. ’Неслога’ победила је Витковац са резултатом 10 : 2 за ’Неслогу’. Као што видиш можеш да појмиш како смо играли тим је био овај: Шваба, Мико – Тонко, Славко – Швабић – Црнац, Живота (Пиола), Раде (ја) – Милош – Пуро – Живота – студент. Како смо играли то ти нећу писати то већ сам резултат говори само је Црнац најбољи био на терену противник је био слабији а ми смо га збунили и заморили. Сада у недељу долазе код нас писаћу ти накнадно… Лопту смо купили нову, сама иде у гол. Тонка добро чувамо за зиму јер згодна ће бити маст. Свако вече смо на окупу пред Задругом. Бранку досадише муштерије већ тражи помоћника. Мика је у Одрастање у Краљеву. Уз нову науку чувајте стари образ | 77

старој фори. Сада нам је и Сташа дошао па нам се повећало друштво. Слике ћеш добити други пут нису сада готове. Извини што је рукопис овакав јер сам нервозан журим за на сабор у Самаила јавићу ти како ћу проћ са Жилетом.”29 Треће писмо: „Здраво много поштовани Бато, Пре свега извини што ти нисам до сада одговорио, али писмо од ’Вас’ дошло је у петак а ја тада нисам био у општини јер ишао сам на мало преча посла, и нисам га отварао јер био је на Радову адресу, а у суботу ја сам отишао у Рашку на кумство и тек сам јуче дошао. У недељу 6 у Рашки посматрао сам утакмицу Рашка – Нови Пазар, резултат 2 : 2. Хтео сам да ти пишем из Рашке али нисам имао код себе адресу, али не мари. У недељу 6 ов. Када сам ја био у Рашки наша Неслога играла је у Витковцу; резултат 10 : 2 за нашу сјајну Неслогу. Бато овамо ништа новога готово и сунце доста слабије грије како сте Ви отишли. Ти ми рече да си ми набавио пиштаљку, али нека хвала, стави је под главу да ти буде високшије. Бато извини што те нисам увредио али има времена када ми бидеш одговорио на ово писмо.”30 Безбрижне међуратне године обележене у Краљеву видним напретком у свим правцима, посебно бољим условима за одрастање деце, школовање, забаву, спорт, купањем на Ибру и Морави, суботњим и празничним дансингом, успесима спортских клубова „Ибар”, „Морава”, „Жича” па и фудбалског клуба „Неслога” из Сирче, дружењима пуним шале и досетки и сл. већ 1. септембра 1939. године замењују оптерећујуће светске ратне прилике. У Краљеву се уместо авиона Бреге 19 производио немачки авион Дорнијер 17. Матерински савет „уз нову науку чувајте стари образ”, који је Миленка Веснића и многе генерације усмеравао у одрастању, био је на новој провери, после 1941. године.

78 | Драган Драшковић

НМК, Збирка архивалија, Писмо Радета из Сирче Боривоју Бати Лечићу у Ваљево, 9. август 1939, инв. бр. И-1759/2. 30 НМК, Збирка архивалија, Писмо М. С. Гвозденовића из Сирче Боривоју Бати Лечићу у Ваљево, 9. август 1939, инв. бр. 1759/3.

Мирјана Савић ШКОЛЕ И ВАНШКОЛСКЕ АКТИВНОСТИ

КРАЉЕВАЧКИ ПЕДАГОЗИ | Крајем 19. и првих деценија 20. века, три личности потекле из Краљева и околине значајно су допринеле осавремењивању просвете у Србији. Учествујући у утемељењу педагогије као научне дисциплине, уређујући часописе за децу, писањем и уређивањем уџбеника за ученике из неколико наставних предмета, уношењем иновација у наставу и многим другим активностима, Јован Миодраговић, Милош С. Матовић и Милорад С. Јовић оставили су дубок траг у образовно-васпитним областима.

Основна школа „Јово Курсула”, Дан младости, 25. мај, око 1960.

Јован Миодраговић педагог и учитељ (Станишници код Врњачке Бање, 1854 – Београд, 1926). Рођен као једно од седморо деце у сиромашној сељачкој породици. Основну школу завршио је у Трстенику, гимназију и Прву учитељску школу у Крагујевцу, где се истакао новим приступом и оштрим опажањем. Након завршетка школовања ради у елитној основној школи у Београду. Кнежевина Србија га 1880. шаље на трогодишње школовање у Лајпциг, да би унапредио васпитно-образовну праксу. По повратку у Србију, ради као професор учитељских школа у Београду и Алексинцу, као и у две београдске гимназије. Од 1897. као референт за основну наставу у Министарству просвете и црквених послова, учествовао је у доношењу закона и изради наставних планова и програма за основне школе и гимназије. Залагао се за увођење предмета ручни рад у школе, за немешање цркве у рад наставника, за увођење народног језика у школе. Радио је као просветни надзорник, уредник Просветног гласника, био је члан Главног просветног савета Краљевине Србије. Иза себе је оставио богат и разнолик књижевни опус.

Јован Миодраговић, Босиљка, 1903. Из фонда Народне библиотеке Србије

Читанка за први разред основних школа у Краљевини Југославији, саставио Милош С. Матовић, 1933.

Објавио је низ значајних дела из области педагогије: Народна педагогија у Срба или Како народ подиже пород свој, Рад у првом разреду код Саборне цркве, педагошки роман Радиша или Какав нам учитељ треба на селу, критички је тумачио дела Јана Коменског, Доситеја Обрадовића и Стевана Д. Поповића као педагога итд. Деци је посветио збирке прича Босиљак, Други мирис босиљков, Причање деце у школи итд. Аутор је уџбеника за децу Ручни рад за више разреда. Милош С. Матовић дечији писац, учитељ (Краљево, 1893 – Београд, 1952). Рођен као осмо дете оца Синадина Матовића, власника механе у Краљеву и мајке Милке из Краљева. Основну школу похађао у Краљеву и Крагујевцу 1900–1904, нижу гимназију у Другој мушкој гимназији у Београду 1904–1908. и Учитељску школу у Јагодини 1908–1912. Био је учитељ у многим местима, од Пирота до Суботице. Борио се у Првом светском рату, а за време Другог светског рата био је у немачком заробљеништву. Након завршетка Другог светског рата 1946. радио у редакцији листа Пионир, а потом у редакцији Пионирских новина. Писао је песме за децу, приче, бајке, романе, као и позоришне комаде за 82 | Мирјана Савић

Милорад Јовић, Даница Јовић, Домаће газдинство, уџбеник за трећи разред грађанских школа, 1939

децу и одрасле. Уредио је осам свезака Нове позоришне књижице (1924–1925), био уредник дечијих листова Мирољуб (1927–1931) и Југословенче (1931–1934), као и Библиотеке школске свечаности. Саставио је Антологију приповедака за децу Најлепши дар (1932). Саставио је читанку за први и други разред основне школе 1933. и 1937. и за трећи и четврти разред основне школе 1934. и 1938. године. Саставио је Ручни рад и цртање по наставном програму за трећи и за четврти разред основних школа 1934. Милорад С. Јовић учитељ, писац, музеолог (Чукујевац код Краљева, 1903 – Београд, 1970). Рођен у угледној породици, од оца свештеника Светислава Јовића. Завршивши Вишу педагошку школу, радио је као наставник у многим школама у Краљеву и другим местима, попут Државне мушке грађанске школе у Суботици. Био је управник Државно мешовите грађанске школе занатско-индустријског правца 1939–1941. Као врло свестрана личност, бавио се и писањем књига и уџбеника. Издао је књигу Соколство у светлости науке, политичке историје, социологије, естетике, биологије, еугенике и педагогике, 1936. У коауторству са Даницом Јовић, објавио је уџбеник за трећи разред грађанских школа Домаће газдинство, 1939, затим Стратегијску карту Косовске битке, бавио се књижевном и позоришном критиком, био је изумитељ школских учила (Југословенске рачунаљке и Практичне словарице), сарадник листа Правда за културно-просветну рубрику, а значајан је и његов рад из области драматургије. Написао је неколико позоришних комада, махом једночинки, од којих је већина издата у Београду 1930–1940: Комитска мајка, Лем Едим, Инвалид, као и две позоришне слике која представљају адаптације песама Милана Ракића „Долап” и Војислава Илића „Зимска идила”.1 Један је од иницијатора оснивања Народног музеја у Краљеву 1950. и његов први управник.

Српска библиографија: књиге 1868–1944, Извештај, школски Ш–Как, књига 7, Београд, 1989, 279–380.

ШКОЛЕ У КРАЉЕВУ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА | До 1915. у Краљеву су радиле две основне школе. Краљево је 1939. добило још једну основну школу Државна народна школа „Краљ Александар I”, за коју је саграђена наменска зграда. Од стручних и средњих школа у Краљеву прва је отворена Ратарска школа 1882, потом Женска занатска школа 1892, Трговачка школа Краљевске трговачке омладине 1907, Гимназија 1909, Занатско-трговачка школа 1924. и Државна мешовита грађанска школа занатско-индустријског правца 1939. године. Од 1899. до 1903. у Краљеву је радила и Шумарска школа. Убрзан привредни развој Краљева после Другог светског рата условио је пораст броја становника и отварање нових школа. На територији градског језгра Краљева данас се васпитно-образовни рад обавља у 8 основних школа: ОШ Школе и ваншколске активности | 83

„Јово Курсула”, ОШ „Димитрије Туцовић”, ОШ „Четврти краљевачки батаљон”, ОШ „Светозар Марковић”, ОШ „Браћа Вилотијевић”, ОШ „Чибуковачки партизани”, ОШ „Вук Караџић” и ОШ „Свети Сава”. У Краљеву ради и основна школа „Иво Лола Рибар” од 1967. године. На широј територији општине ради још 12 основних школа, са више истурених одељења. Првих послератних деценија, нова власт и идеологија, нарасле потребе државе за обновом и недостатак квалификованих радника, довели су до гашења неких предратних школа и до отварања нових стручних и средњих школа, које су неко време радиле, а потом се затварале или претапале у неке нове или већ постојеће школе и смерове. Државна мешовита грађанска школа занатско-индустријског правца угашена је 1945. године. Женска занатска школа радила је до 1948, када је интегрисана у Машинско-техничку школу „14. октобар”, заједно са Стручном продуженом школом и Железничком занатском школом.2 Индустријска школа постојала је од 1947. до 1959, а потом је као Металопрерађивачка са практичном обуком радила од 1959. до 1961. године. Битан моменат у средњошколском образовању представљала је реформа школства започета 1975–1976. иницијативом министра Стипе Шувара, која је укинула гимназије. Уведено је усмерено образовање и повећан број струковних и специјализованих школа, у циљу афирмације производних и услужних занимања. Од 1977. до 1990. средње образовање подразумевало је две фазе. Прва, двогодишња фаза имала је општеобразовни карактер, а у другој су се ученици опредељивали за конкретна занимања. Разне средње школе удруживале су се у гломазне образовне центре, као што је у Краљеву био Образовни центар „Краљевачки октобар” ООУР „Милка Траиловић”. Законом о средњем образовању и васпитању из 1990. престала је да важи, од многих оспоравана, Шуварева реформа. Данас у Краљеву ради 9 средњих школа: Пољопривредно-хемијска, Шумарска, Економско-трговинска, Музичка, Медицинска, Машинско-техничка, Електро-саобраћајно-техничка школа, Уметничка школа и Гимназија.

Од излета до екскурзија и летовања | Краљево, окружено рекама, манастирима, бањама и планинама, мештанима је пружало широк избор излетишта. Реке Ибар, Рибница и Западна Морава током летњих месеци биле су пуне купача и риболоваца. На обали Ибра су у другој половини 20. века изграђени разни спортски терени, добрим делом је уређена и обала „од Мирине чесме до моста”, често има шетача и спортиста. Стрељаштво, као прва организована спортска дисциплина, која се у Краљеву појавила осамдесетих година 19. века, привлачила је многе учеснике и посматраче.3 Стрелиште је било у подножју Грдичке 84 | Мирјана Савић

Водич Историјског архива Краљево, Краљево, 2010, 151, 154. 3 Због војних потреба државе, власти су стрељаштво финансијски помагале. Владан Виријевић, Краљево град у Србији, 238.

Ибарске новости, 11. фебруар, 1983. Гимназија у Краљеву, 131. 6 НМК, Архивалије, Дневник ученика пољопривредне школе Д. Пантића из Брезовице. 7 Гимназија у Краљеву, 194. 5

косе. Заинтересовани посматрачи могли су да се почасте клакерима, кабезама и храном, тако да је стрелиште било и место за поподневне излете.4 У међуратном периоду омиљене су биле вожње чамцем Ибром до Матарушке Бање, као и вожња фијакером, а касније аутомобилима, бициклама и моторима, иако је два пута дневно саобраћао аутобус. Чести су били и обиласци Манастира Жича и знатно даље Студенице, као и излети до Јошаничке Бање. Готово свакодневно се ишло до Столова и Гоча, посебно од када је направљена Рижина пруга.5 Гоч је постао још атрактивнији за излетнике и школе у природи када су створени услови за боравак деце и саграђен хотел. Ишло се повремено и на Копаоник, а учесталије од када је постао популаран центар зимског туризма. Врњачка Бања, монденско место, са богатим културним и забавним садржајима, једно је од омиљених места за породичне излете, и за забаву младих. На фотографијама маштовитих бањских фотографа остале су забележене многе занимљеве успомене Краљевчана. Шездесетих и седамдесетих година старији основци и средњошколци, сами се организујући, често су ишли на излете до Мошиног гаја и Змајевца. На школске излете се, поред оближњих бања и манастира, ишло у Опленац, Аранђеловац, Пећку Патријаршију, Дечане итд. Почетком 20. века деца су на вишедневна путовања ишла претежно у склопу школских екскурзија. Пољопривредна школа организовала је екскурзију 25. маја 1914. Током ње ученици су обишли Ниш, Скопље, Приштину, Прилеп, Косовску Митровицу и Битољ, а 24. јуна исте године ишли су до Ужица.6 Средином двадесетих година прошлог века у хотелу „Париз” била је приређена забава ради сакупљања средстава за одлазак ученица Женске занатске школе на четвородневну екскурзију до Сарајева, а почетком тридесетих у Лесковац. Краљевачки ученици тих година ишли су на екскурзије до Београда, Дубровника, Сарајева, Скопља… Сагласно са Законом из 1929, који је ђачке екскурзије сврставао у саставни део школског рада, налажући да „свако одељење мора бити најмање четири пута изведено на полудневну екскурзију, а по могућству једном на цео дан”, у краљевачким школама је учестало организовање излета и краћих екскурзија. У Гимназији је током школске 1931/1932. формиран „Екскурзиони фонд” за финансијску помоћ сиромашним ученицима и школи у организовању екскурзија.7 После ослобођења 1944, владала је немаштина, земља је била разрушена и много се радило на изградњи земље, тако да су вишедневна путовања младих била скопчана са радним акцијама. Тек педесетих постају учесталије школске екскурзије, као и породични одласци на море, најчешће Јадранско, ређе у Грчку. Прве школске екскурзије првих послератних генерација, осмишљаване су у Школе и ваншколске активности | 85

Излет у Матарушку Бању 1927.

складу са геслом „ширење братства и јединства”, тако да су се обилазили градови у суседним републикама и покрајинама, као и места везана за Народноослободилачку борбу, Рудо, Тјентиште и сл. Осим породица и школа, вишедневна путовања за децу организовала су и друштва и организације. Српска занатска комора је 1950. обрадовала сиромашне ученике летовањем у Опатији и Пули, као и бораваком у суседним местима, тј. у Врби, Конареву и на Гочу.8 Црвени крст Краљево је такође средином шездесетих организовао летовања деце на Јадранском мору. Братимљење Краљева и пољског града Зелене Горе 1964. година створило је услове за организоване одласке деце у Пољску, као и за долазак пољских малишана у Краљево, или на зимовање на Гочу. Заједница дечје заштите из Краљева је такође организовала боравак деце на Гочу.9 За старије средњошколце, крајем 20. века, постале су обавезне екскурзије у иностранство, најчешће у Италију, Мађарску и Грчку. 86 | Мирјана Савић

Божидар Чорбић, Машинско техничка школа „14. октобар”, Краљево, 1995, 108. 9 Исто, 5.

Излет на Гоч Рижиним возом 1954. Из породичне архиве Живка Симеуновића

НМК, Збирка старе и ретке књиге, Mладић како треба да се изобрази: са кратким додатком како се треба на школама и по путу владати, превео са немачког Георгије Николајевић, Књигопечатна браће Батара, Задар, 1840, инв. бр. 1343.

Из дечје касице у штедне књижице | Чин даривањa прати децу још од првих дана живота. Некада се новорођенчад даривала дукатом. У већини породица брига о деци подразумевала је штедњу за женидбу и удају, за школовање, али и учење деце од малих ногу да штеде новац. У књизи Mладић како треба да се изобрази: са кратким додатком како се треба на школама и по путу владати из 1847, једно од поглавља насловљено је са „Штедња, кућно владање, уздржаност”.10 Од када је у 19. веку основана прва банка у Србији, која је нудила дечју штедњу, подразумевало се да се штеди мушкој деци за школовање, женској за мираз. Иначе, саставни део доброг породичног васпитања деце било је учење скромности и штедљивости. Разнолике касице, сачињене од керамике, дрвета, касније и метала, пластике, гуме, најразличитијих облика и боја, красиле су многе дечје собе и децу подсећале да штеде. Родитељи су својим малишанима често отварали штедне књижице у банкама. Живко Симеуновић и данас чува Школе и ваншколске активности | 87

Дечје касице

штедну књижицу из 1954. године. Народне банке у Ранковићеву, коју му отац отворио док је био основац.11 Осим у кругу породице, штедња је промовисана и у краљевачким школама. Двадесетих година двадесетог века у основној школи у Краљеву одлични ученици су осим књигама, награђивани и уложним књижицама Поштанске штедионице.12 После Другог светског рата, наставило се са пропагирањем штедње у Народној банци, Комуналној банци, Југобанци итд. Југобанка је организовала бројне акција којима је промовисана штедња међу младима. Једна од њих била је 1974. акција „Ђачка штедња”, за ученике основних школа Краљево, када су вуковци – најбоље штедише, награђени излетом на Копаоник.13

Дечја недеља | Прва организација посвећена бризи о деци у Србији је Друштво за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце, којe су 1879. у Београду основали официри, лекари, богатији људи онога времена, ради заштите деце.14 Данашњим наследником ове организације сматра се Асоцијација општинских организација Пријатељи деце Србије, чије су активности 1987. прецизиране За88 | Мирјана Савић

11 Из породичне архиве Жикице Симеуновића. 12 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 174. 13 Исто, 27. јун 1974, 5. 14 Љубинка Трговчевић, Жене као део елите у Србији у 19. веку: Отварање питања…, 257. http://www.cpi.hr/ download/links/hr/7077.pdf

Дечја недеља у Краљеву, 1929.

коном о друштвеној бризи о деци, као и одредбама Конвенције о правима детета Уједињених нација из 1989. Назив је мењан више пута, али је циљ постојања организације остајао исти – брига о деци и њихова заштита. Једна од активности Пријатељ деце Србије је организовање Дечје недеље, у сарадњи са локалним властима и установама просвете, културе и другима. Традиција бриге о деци у Краљеву датира од 19. века, када су постојали одбори при школама, добротворна друштва и појединци који су помагали сиромашну и децу без родитеља. Одбор удружених организација за заштиту, помоћ и васпитање деце, je под покровитељством краљице Марије, организовао Дечју недељу у Краљеву (10. до 16. јуна 1929), у оквиру које је приређена Свечана академија за дечје питање, са угледним предавачима који су говорили о правним, здравственим и социјалним питањима деце. У Краљеву и околним местима брига о деци била је институционализована не само кроз световне организације и друштва, већ и кроз црквену структуру. Часопис Преглед цркве Епархије Жичке, објавио је августа 1919, стоји обавештење да је „свечано изведена прослава Дечијег дана”, као и да је „на Видовдан у свим цркавама пронесен тас у корист ратне сирочади”. Школе и ваншколске активности | 89

После Другог светског рата Дечју недељу организовао је Антифашистички фронт жена (АФЖ) у сарадњи са месним и среским органима власти. Тих дана одржавана су предавања, разна такмичења, приредбе, вашари за децу итд.15 Дечја недеља се обележава сваке године, прве недеље октобра, са богатим и садржајним програмима. У Краљеву се најчешће тих дана приређују маскенбали, концерти, приредбе, изложбе и слични програми деце предшколског и школског узраста. Форма обележавања Дечје недеље мењала се кроз време, али је суштина остајала иста и подразумевала сарадњу државе са различитим организацијама, друштвима и појединцима у интересу деце, сагледавање положаја детета у друштву, као и настојање да се он побољша. „Само нек‘ су деца здраво” | Закон о обавезној вакцинацији становништва против вариоле донет је у Србији 1839. године. Након првобитног отпора „калемљење” је код народа бивало све прихваћеније, мада га је још увек било лакше спровести када би се велике богиње већ појавиле. Лекари су, према изричитој наредби кнеза Милоша, прво вакцинисали децу државних службеника, након чега се вакцинисање настављало с бољим учинком. У годишњем извештају Начелништва чачанског из 1870. стоји да је због одсуства окружног лекара током лета у Карановачком срезу калемљено 739 деце, а у Карановцу свега 3 детета. Закон о средњим школама 1898. установио је функцију школског лекара, те су у Пољопривредној школи држали предавања из хигијене лекари др Јосиф Маржик, др Светислав Радовановић и други.16 У Краљеву је 1881. почела са радом прва апотека, а 1895. формирана је Привремена болница, која 1912. прераста у Среску болницу. Прва школована општинска бабица Наталија Белимарковић почела је да ради у Краљеву 1908, а од 1912. са радом почиње и среска бабица. Почетком 20. века формирани су Одбор за народно здравље и Друштво за сузбијање туберкулозе, који су уз Црвени крст Краљево радили на подизању здравствене културе становништва и сузбијању празноверица. Први светски рат донео је епидемије трбушног тифуса и венеричних болести, који су уз пљачку лекова и хране, погубно утицали на здравствене прилике у Краљеву. Епидемија тифуса 1915. покосила је бројно становништво, као и лекаре који су радили у Краљеву, а убрзо је уследила и епидемија колере. Немци су наредили вакцинисање становништва, да би спречили ширење заразе.17 После Првог светског рата ситуација се споро стабилизује, због великог прилива становништва из других крајева, за шта су смештајни капацитети болнице и број лекара у Краљеву били недовољни. У школским књижицама средњошколаца постаје обавезан део Поуке о чувању здравља са детаљним упутствима о чувању тела, органа за дисање, очију. Почетком двадесетих у Краљеву је отворена прва зубна ординација. 90 | Мирјана Савић

Вакцинисање у Краљеву, седамесетих година 20. века

29. новембар, бр. 20, стр. 4 Томислав Милић, На путу здравља 1207-2007, Краљево, 2007, 40 17 Исто, 46. 16

Након доношења Закона о здравственим општинама 1930, у Краљеву је ангажован лекар за бесплатно лечење сиромашних, посебно деце, као и за унапређење здравствене културе и хигијене. До краја тридесетих година прошлог века, све школе у Краљеву имале су школску амбуланту. Школски лекари, срески санитетски референти и општински лекар, били су задужени за вакцинисање (калемљење, пелцовање) деце вакцином против великих богиња. Ипак, смртност одојчади била је и даље велика, због слабе и неправилне исхране, лоших хигијенских услова и сл. Зато лекари организују јавна предавања о здрављу, учествују у школској настави и у раду Црвеног крста, а локалне новине Краљевски гласник објављују едукативне текстове о здрављу. Током савезничког бомбардовања Краљева 1944. срушена је зграда болнице, па је болница неко време била смештена у Државној народној школи „Краљ Александар I”, данашња ОШ „Димитрије Туцовић”. После Другог светског рата власти и даље раде на подизању здравствене културе становништва. Организовани су бројни течајеви здравственог просвећивања, предавања, приказивани филмови, у новинама редовно објављивани савети лекара, организоване су вакцинације, а испред Дечје поликлинике, мајкама са бебама, дељени су млеко у праху и пиринач, као допуна исхрани, али и као прилика да се мајке наведу да доведу децу на контролне прегледе. Деца су у краљевачкој болници била смештана заједно са одраслима до 1946, када добијају посебну собу са 10 лежајева. Засебну наменски направљену зграду краљевачка дечја здравствена служба добија 1954. године. У то време формирана је патронажна служба и започето редовно вакцинисање новорођенчади BSG вакцином.18 У Жичком срезу је 1951. живело око 55.000 становника, од којих у Краљеву 15 000. Те године било је 1 620 живорођене деце, 13 мртворођене, а 119 одојчади је умрло. Међу децом од 2 до19 година током године је умрло њих 499.19 Пола века касније, на територији општине Краљево према попису из 2001. године живело је укупно 121 707 становника, од којих деце и младих 0–19 година 26 654. Стопа наталитета 2001. износила је 11,29 ‰, док је стопа природног прираштаја била 0,60 %.20 Деца до 18 месеци старости, данас примају 6 вакцина које их штите од 10 болести. Здравствена заштитита деце 0–6 година и школске деце и омладине 7–19 година данас је комплексна, свеобухватна, организована у складу са захтевима савремене медицине и свој деци и младима доступна и обавезна. 18

Исто, 106. НМК, Збирка архивалија. 20 Драгана Тендјера Милићевић, Показатељи здравствене заштите деце у граду Краљеву у периоду 2001–2010. године. 19

СЛОБОДНО ВРЕМЕ | Слободно време, омиљени део одрастања, одувек је значило пуно игре и могућности за развој различитих дечјих интересовања и талената. Како ће деца проводити своје слободно време, осим од личних афинитета, зависи и од других фактора: од родитеља, државе, друштва, средине у којој Школе и ваншколске активности | 91

живе, наслеђених културних и традиционалних образаца, утицаја медија итд. Кроз играчке, хобије, омиљене књиге и часописе, спортове, дечје игре, излете, музику коју слушају, игранке, може се дубље сагледати традиција и културолошко-социјални оквир једног друштва. Детињство у Карановцу – Краљеву углавном је наликовало одрастању друге деце из овог дела Србије, са неким карактеристикама условљеним географским, демографским и социолошким обележјима града. Примера ради, реке Ибар и Рибница условиле су да млади проводе доста времена поред воде, а касније и развој кајкаштва. Интензивна индустријализација Краљева у међуратном периоду подразумевала је и досељавања из разних крајева Југославије, али и Француске и Русије, што је модернизовало варош, а младима учинило доступним многе новотарије. На пример, професори Руси у краљевачкој гимназији, остали су у сећању многим генерацијама, а наступи Козака са Дона, који су сваког лета долазили у Краљево и својим јахачким вештинама забављали присутне, дуго су се препричавали. Французи су донели нову музику, моду, спортове, књиге… Било је и других садржаја који су младима у Краљеву улепшавали свакодневицу. Рецимо, двадесетих и тридесетих година прошлог века, током државних и верских празника из Крагујевца је у Краљево долазио Војни оркестар, који је свирао на Тргу српских ратника, где су грађани Краљева породично долазили у великом броју.21 У другој половини 20. века учестали су концерти, гостовања циркуса, организовања различитих такмичања, индивидуалних и међу школама, квизова, наступи деце у оквиру разних манифестација, дечје изложбе, интензивиран је рад са децом у ваншколским активностима, као и у оквиру краљевачких институција културе итд. Кроз сагледавање садржаја којима су млади испуњавали слободно време, на сликовит и свима препознатљив начин, сазнаје се и каква је свакодневица једног народа. Иако је синтагма „слободно време младих” често неухватљив и широк појам, превасходно условљен личним интересовањима, постоје активности и навике заједничке многима у периоду одрастања.

МАЛИ КОЛЕКЦИОНАРИ | Колекционарство је чест хоби људи свих доби. Неретко, формирање разних колекција почиње у предшколском. Огледа се у потреби деце да прикупљају различите предмете који служе за игру и забаву, најчешће лоптице, кликере, лутке, сличице (омиљених цртаних јунака, животиња, спортиста) итд. Међу најраспрострањеније хобије спадају нумизматика и филателија. Међу млађом популацијом, посебно бројни били су колекционари значака. Значке, од читалачких и фискултурних до револуционарних и рекламних, биле 92 | Мирјана Савић

Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Краљево, 2007, 148–149 (У даљем тексту: Кондис, Старо Краљево).

су честе у кућама и становима Краљевчана током друге половине 20. века. У Србији је прва поштанска марка штампана 1865, а крајем 19. века појавили су се први филателисти. У краљевачком музеју сачуван је албум непознатог филателисте из међуратног периода, али је овај хоби постао распрострањенији после Другог светског рата, када је поштански саобраћај био у експанзији. Већ деценијама у свим генерацијама постоје колекционари стрипова. Још је Јован Јовановић Змај у часопису Невен 1881. стрип-шалом у две слике „Претоварено”, први пут представио читаоцима приче у сликама. Први сусрет са стриповима Волта Дизнија у Србији био је 1939, посредством Политикиног забавника. О популарности Дизнијевих ликова сведочи споменар из 1939, власништво Оливере Радојковић, краљевачке гимназијалке, у којем су Мики, Шиља и остали Дизнијеви јунаци чест мотив на цртежима који прате споменарске стихове. Након успостављања комунистичке власти, стрип је као „продукт капитализма” био забрањен у ФНРЈ. Забрана је трајала све до политичког разилажења Југославије и СССР, када су стеге у култури почеле да попуштају, тако да се почетком педесетих година појављују стрипови штампани у различитим едицијама. Убрзо су стекли бројне читаоце, од љубитеља Мирка и Славка, Мики Мауса, Паје Патка, Астерикса и Обеликса и других цртаних јунака, до поклоника стрипова Алана Форда, Загора Те-Неја, Таличног Тома, Мистер Ноа, Модести Блејз, касније Супермена итд. Међу верним читаоцима створила се велика група колекционара стрипова, који своје колекције пажљиво чувају и допуњавају. Од педесетих до седамдесетих година 20. века, када је Југославија направила заокрет у спољној политици, отварајући се ка Западној Европи и Америци, осим стрипова, долази до продора и других „западњачких” производа који су будили велико сакупљачко интересовање код младих у Србији: грамофонске плоче, лименке, папирне салвете, памучне марамице итд. Новији музички правци, попут џеза и рокенрола, имали су хиљаде обожавалаца, тако да су колекције грамофонских плоча постајале најважнији део соба старијих основаца и средњошколаца, са зидовима облепљеним постерима певача и рок група. Иако је у краљевачком музеју сачуван један едукативан албум са сличицама из чоколада, на којима су представљене историјске личности, из тридесетих година 20. века, албуми са сличицама за најмлађе били су посебно популарни седамдесетих и осамдесетих година. Девојчице су биле опчињене Саром Кеј, дечаци су скупљали сличице фудбалера и Тарзана, а сви су волели Штрумпфове и чоколадице Животињско царство са сличицама животиња које су уз њих добијали. У новије време, пажњу деце привлаче албуми са стално новим јунацима цртаних филмова, као и играчкице из киндер-јаја итд.

Школе и ваншколске активности | 93

Од споменара до Facebook-a | Споменари се у Србији појављују крајем 19. века. Углавном су девојчице из имућнијих породица биле поносне власнице луксузно укоричених свезака за успомене. Писање споменара подразумевало је поштовање извесне форме, да се нешто нацрта и остави пар стихова или изрека. Сачуван је споменар Зоре Чебинац, који је добила од свог оца, познатог краљевачког индустријалца Михаила Чебинца, из 1898. године. Са тамноцрвеним плишаним корицама и металним додатком у виду катанчића са кључићем, декоративног папира и са илустрацијом морског и сеоског пејзажа у боји на првој страни, споменар Зоре Чебинац испуњен је разним руком писаним текстовима. Почиње причом „Славуј и ружа”, коју јој је посветила кума, надовезују се посвете са лепим жељама од чланова породице, учитељице, као и стихови од пријатељица. Временом, споменари постају место сакупљања успомена на другарства из школе. Споменари настали непосредно након Првог светског рата сведенији су и садрже само поруке од школских вршњака, понеки цртеж оловком или осушене цветове између страница. У споменару Данице Црвчанин, дванаестогодишње ћерке краљевачког трговца, налазе се разни, повремено сетни стихови о пролазности, које су пратили маштовити цртежи. У том периоду, саставни део споменара постаје и такозвани „другарски лист”, стране намењене за потписе школских другова и другарица. Споменари су били омиљени и код основаца и код средњошколаца. Многима су представљали утеху и забаву током Другог светског рата. Постали су препознатљиви и споменарски стихови, попут: „Има један цветак, ал му не знам име, мислим да се зове – не заборави ме”, или „У срцу сам те закључао/ла, не можеш изаћи, а кључић сам изгубио/ла не могу га наћи”, „кад се попнеш на Столове и високе стене, ти погледај на Краљево, па се сети мене” итд. Осамдесетих година 20. века споменаре смењују лексикони, у које су уписивани много личнији подаци: надимак, боја очију, хороскопски знак, омиљени: филм, глумац/глумица, режисер, боја, јело, књига, одећа, пиће, животиња итд., психолошке питалице, попут шта вас љути, плаши, опушта, или да ли сте заљубљени, коју врлину цените, која је ваша мана итд. Деца су пишући одговоре, дефинисала себе, своје ставове и мишљења, али и откривала прве љубави и симпатије. Потреба деце да представе себе вршњацима и окружењу, са напретком технологије попримила је разноврсније облике. Мобилни телефони и SMS-ови постали су део свакодневице, подразумевајући и специфичну форму комуникације међу младима, а компјутери и интернет донели су многе новине, међу којима и друштвене мреже. Међу младима, али и старијима, у Србији посебну популарност ужива Facebook. Готово сва деца старија од 12 година, а неретко и млађа, имају „свој профил на Фејсу”, где приказују фотографије, наводе своја интересо94 | Мирјана Савић

Споменар Зоре Чебинац, 1898.

вања, честитају једни другима рођендане, играју „игрице”, једним кликом се изјашњавају да ли им се нешто допада („лајкују”) или не („дислајкују”), слушају музику са послатих линкова (адреса), дописују се кратким реченицама, где речи неретко замењују комбинације интерпукцијских знакова, „срцићи” или „смајлићи” итд.

Љиљана Жарковић, Карановац и карановчани у Вуковим делима, Зборник Рудопоље – Карановац – Краљево, Краљево, 2000, 169. Мирјана Савић, Пренумеранти, читалиште и школске књижнице у Карановцу, Наша прошлост, 6, Краљево, 2004, 19 23 НМК, Збирка старе и ретке књиге, Василије Јовановић, Историја великог Петра првог императора и самодржца Русије, 1831, И-инв. бр. 20. 24 Историјски архив Краљево (ИАК), А. Ф. Хилфердинг, Писма о историји Бугара, Београд, 1857, инв. бр. 2445. 25 ИАК, Љуба М. Војиновић, Видовдан, Лесковац, 1890, 52, инв. бр. 7349.

Од малих читалаца до великих писаца | Прве књиге пристигле у Карановац тицале су се црквеног учења, тако да су из тог периода најзаступљенији псалтири, часловци и требници. Од световних књига у Карановцу прво су се појавили школски уџбеници и књиге штамапане за школске потребе. Међу првим пренумерантима са овог подручја био је карановачки учитељ Пантелија, који је 1826. радио у школи са 30 ученика.22 Он је био пренумерант часописе Даница 1826–1828. Пренумеранти су били претплатници на књиге и часописе, чија су имена, занимање и број наручених књига били наведени на почетку или на крају публикације. Многа издања у 19. веку не би била штампана да није било новчаних прилога пренумераната. Кнез Пожешке нахије, Василије Поповић, крајем двадесетих и почетком тридесетих година 19. века знатно је допринео ширењу културе и стварању читалачких навика у Карановцу. Кнез Васа, пријатељ Вука Караџића, био је „сакупитељ пренумераната” за Вукова дела. Љубав према књигама пренео је и на своје потомство, тако да је често наручивао књиге и у пренумерацији истицао да су оне за његове синове Стефана и Милана.23 Временом, у редовима чиновника, свештеника, трговаца, али и занатлија, све су бројнији претплатници који наручујући књиге, наводе и имена своје деце којима су књиге намењене. На пример, у списку пренумераната књиге Писма о историји Срба и Бугара, издате 1857, у списку за Карановац пише: Михаило Ћирић, секретар Окр. суда чачанског за сина Илију, Никола Вуковић, рачуновођа Окр. суда за сина Светислава, Андре Бућевац, старији учитељ за сина Светозара, Василије Јаношевић, устабаша терзијски и абаџијски за кћер Елену, Стефан Поповић и парох бресничког Округа рудничког за кћер Милеву.24 Благоје Тодоровић, наставник Пољопривредне школе и повереник Српске књижевне задруге за Краљево, био је предан ширењу књига међу младима. За књигу Историја српског народа, издату 1894, прикупио је 114 претплатника, међу којима су најбројнији били ученици. Било је случајева да су се и ученици ангажовали у сакупљању пренумераната. За књигу Видовдан Љубе М. Војиновића, штампану 1890, Живојин Т. Златић, „питомац Ратарске школе”, прикупио је 11 претплатника из редова својих школских другова.25 У Карановцу је око 1868. накратко почела са радом Општинска читаоница. Године 1870. Законом је одређено да у школама постоје школске књижнице. Од две четвороразредне карановачке основне школе, мушке и женске, 1873/1874, само је мушка имала књижницу са 93 књиге. Неколико година касније, женска Школе и ваншколске активности | 95

А. Ф. Хилфердинг, Писма о историји Бугара, Београд, 1857, ИАК, Збирка старе и ретке књиге.

М. Савић, Пренумеранти, 30. НМК, Збирка архивалија, Записник пододбора Госпођа кнегиња Љубица, 9. мај 1934, И-инв. бр. 1004. 28 ИАК, Црква у Краљеву, Матичне књиге за упис умрлих у Карановцу– Краљеву, 1868, 43, инв. бр. 23. 29 Станиша Војиновић, Песник Павле Петронијевић, Изворник: грађа Међуопштинског историјског архива, 4, Чачак, 1987, 41 до 43. 30 Владан Виријевић, Краљево град у Србији 1918–1941, Краљево, 2006, 316. 31 Гимназија у Краљеву 1909–1999, Краљево, 2000, 126. 27

основна школа имала је 11 књига, а мушка 234. До средине тридесетих година 20. века, све школе у Краљеву имале су школске књижнице.26 Током 19. века деца су читала дела Доситеја Обрадовића, српске народне приче и песме које је прикупио Вук Стефановић Караџић, песме Јована Јовановића Змаја, знаменитих представника српског романтизма Бранка Радичевића, Ђуре Јакшића, али и Војислава Илића, Љубомира Ненадовића, приче Милована Глишића, Јанка Веселиновића итд. Јован Јовановић Змај био је први песник за децу у српској књижевности и свакако је једна од најимпозантнијих личности српске дечје књижевности. Када је Женска занатска школа у Краљеву формирала ђачку књижницу 1934, прве књиге које су унете била су Змајева сабрана дела.27 Генерације су одрастале уз Змајеву Ризницу песама за децу. Његове познате збирке песама су Ђулићи, о породичној срећи, и Ђулићи увеоци, о смрти најмилијих. Песник је 1867. године, свог тек рођеног сина Југа довео до Манастира Жиче, уздајући се да ће близина Манастира помоћи да беба преживи. Дете је убрзо преминуло и сахрањено је у порти Манастира.28 Павле Петронијевић, краљевачки песник, рођен 1826. у селу Буковица, након школовања у Краљеву и Крагујевцу, у Београду је завршио класу поезије и започео студије права. Умро је од колере, у својој 22. години. Писао је углавном родољубиву поезију, у којој је величао опште добро, напредак и слободу, а бавио се и превођењем. Био је члан Дружине младежи српске. Осим што је оставио трага у књижевности и политици, дао је допринос и педагогији, која је била још у повоју, преводом са немачког дела Поученија једног оца своме сину кога он у Академију шиље.29 Од краја 19. века деца почињу да читају часописе прилагођене њиховом узрасту, Невена, Јавора, Нове искре. Почетком 20. века, поред поменутих, младе су подучавали и забављали часописи Мирољуб и Југословенче (1931–1941), Зорица (1897–1941), Гласник подмлатка Црвеног крста (1922–1941) итд. Краљевски гласник, лист који је излазио у Краљеву 1933–1934, читаоцима је на својим странама, поред осталог, нудио и приказе књижевних дела, као и преведене приче. Први број часописа Политикин забавник изашао је 1939. године. Осмишљен као комбинација стрипа, научних и забавних текстова, већ седам деценија обележава одрастање и образовање многих генерација. Почетком 20. века у школским књижницама краљевачке Гимназије и Пољопривредне школе, доминирала су дела Бранислава Нушића, Фјодора Достојевског, Лава Толстоја, Виктора Игоа, Жила Верна, Џека Лондона, Бруна Травена итд.30 У Гимназији је вођена евиденција најчитанијих књига до 1927. године. На списку су се, осим дела поменутих писаца, нашла и она Лазе Лазаревића, Љубе Ненадовића, Јована Скерлића, Хенриха Сјенкјевича, Александра Диме, Хермана Вендела итд.31 У Правилнику рада Културно-литерарне дружине Школе и ваншколске активности | 97

„Српска нада” у Школи за сточарство и планинско газдовање 1921. стоји да је циљ дружине „да се заједнички учи читању корисних књига и листова домаћих и страних, да се обрађују поједине лекције из науке, преводе поучни предмети од чувених писаца”.32 Ванвременске бајке Ханса Кристијана Андерсена, браће Грим, уз српске „народне гатке”, Езопове и Ла Фонтенове басне више од једног века препознатљиве су свој деци. Због присуства великог броја Француза запослених у Фабрици авиона у Краљеву, у вароши је основан Клуб југословенско-француског пријатељства, који је 1933. бројао 160 чланова. Клуб је имао библиотеку са око 1 000 књига домаће и француске књижевности, а из Француске су стизали разни часописи. Клуб је често за све заинтересоване организовао састанке на којима су се читана дела француске књижевности.33 После Другог светског рата, омасовљавање образовања, отварања градске библиотеке и организовање бројних кампања са циљем описмењавања и просвећивања становништва, учиниле су књиге и часописе доступним свим слојевима становништва, што је довело до значајног пораста броја писмених и заинтересованих за даље стицање знања. У Жичком срезу до 1945. око 60 % становништва било је неписмено. Већ 1950. од 8 124 мушкараца старости 10–19 година неписмених је било 336, док је од 7 462 девојчице истог узраста неписмених било 748. Четири године касније, 1954, закључено је да у Ранковићеву нема неписмених, а да је у Жичком срезу остало 1 179 неписмених, од којих 15 старости 10–14 година.34 Културно-просветна заједница Среза Краљево је током педесетих, посебну пажњу посвећивала младима на селу и њиховом културном просвећивању. О успешности њеног деловања сведочи податак да су 1960. половину читалаца у краљевачкој библиотеци чинила деца.35 Прве послератне деценије српску и југословенску књижевност за децу обележио је Бранко Ћопић. У лектиру су уврштене и песме и приче Десанке Максимовић, Мире Алечковић, Драгана Лукић, Љубивоја Ршумовића, Душка Радовића, Милована Витезовића, Григора Витеза, Добрице Ерића и других. Међу омиљеним часописима за децу били су Веселе свеске, Тик Так, Дечје новине, Зека и Полетарац. Период економске стабилизације државе крајем педесетих година условио је продор дечје књижевности из других земаља. Постају популарне илустроване приче о Меди Педигтону, Пипи Дуга Чарапа, књига Мали принц, романи Моби Дик, Том Сојер, Робин Худ, Доживљаји Хаклбери Фина и многа друга дела. У складу са послератном праксом да се у све активности уноси такмичарски дух, организована су такмичења школа у прикупљању књига. У склопу једне такве акције, 98 | Мирјана Савић

Југословенче, часопис за децу, 1931. Из фонда Народне библиотеке Србије

Сто година пољопривредне школе у Краљеву 1882–1982, Краљево, 1983, 74 (У даљем тексту: Сто година пољопривредне школе). 33 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 316. 34 ИАК, Кут. Просветни одсек 1954, инв. бр. 741. 35 Ибарске новости, 15. јануар 1960, 3.

Сви за књигу – књига за све, за седам дана сакупљено је 7 000 књига, а ОШ „Јово Курсула” проглашена је победником.36 Средином 1974. у Краљеву је основана Организација књижевне омладине.37 У школама су организоване литерарне вечери инспирисане јубилејима познатих писаца, Иве Андрића, Антона Чехова, Боре Станковића итд.38 Крајем 20. и почетком 21. века Краљево је, између осталог, препознатљиво и по веома значајним књижевницима за децу, међу којима су: Дејан Алексић, Милоје Радовић, Гордана Тимотијевић, Драган Грбовић, Иван Рајовић, Нада Танасковић, Зоран Савковић, Милош Милишић и други. Дејан Алексић данас је један од најнаграђиванијих песника. Познате су његове песничке књиге за децу: Дугме без капута, Пустоловина једног зрна кафе, Кад се разболео петак итд. Песме и приче Дејана Алексића и Гордане Тимотијевић уврштене су у читанке и школске лектирe, а песме Милоја Радовића и Драгана Грбовића у школске лектире.39

Исто, 17. јануар 1974, 9. Исто, 20. јун 1974, 9. 38 Сто година пољопривредне школе, 348. 39 Заступљени су у двојезничној, српско-руској Књизи радости – Српско песништво деци и о деци, Београд, Москва, Торонто, 2012. 40 Антоније Пелагић основао је путујуће позориште „Слога” у Краљеву 1900. Мирјана Савић, Позоришни живот у Краљеву 1897–1944, Наша прошлост, 8, 47. 41 Ученици ангажовани у овој аматерској дружини извели су 1923. представу „Шаран“ Јована Јовановића Змаја. Стојан Петровић, Сто година пољопривредних школа у Србији, Београд, 1956, 51–52. 42 Сто година пољопривредне школе 90. 43 Извештај Реалне гимназије у Краљеву за 1930–1931. школску годину, Краљево, 1931, 22. Извештај Реалне гимназије у Краљеву за 1935–1936. школску годину, Краљево, 1936, 39. 44 Гимназија у Краљеву, 142. 37

Од дилетантских група до позоришних трупа | Крајем 19. и почетком 20. века деца у Краљеву су само повремено имала могућност да гледају представе путујућих позоришта, од којих је једно основано у Краљеву 1900.40 Тек у периоду између Првог и Другог светског рата, позоришне представе постају присутније у одрастању краљевачке омладине. Дилетантско позориште „Будућност”формирано је 1920. у Краљеву. Ученици су имали прилике да се опробају на сцени, као чланови школских позоришних дружина, које су изводиле представе на школским приредбама и културним и другим манифестацијама: обележавања државних и верских празника, добротворним забавама, предавањима, беседама, приликом дочекивање краљева у Краљеву итд. У оквиру Пољопривредне школе у Краљеву двадесетих година 20. века постојали су Културно друштво „Плуг”, библиотека и дилетантска дружина „Пејзан” (ратар).41 Касније је формирана школска културна дружина, која је имала драмску и музичку групу. Организовали су приредбе како у школи, тако и ван школе, нпр. на скуповима сеоске задружне омладине по оближњим селима.42 У Гимназији у Краљеву било је неколико ђачких дружина, међу којима и ђачка литерарна дружина „Свети Сава”, која је имала и позоришни одсек.43 Ученици Гимназије су школске 1924/25. припремили комад Лажа и паралажа Јована Стерије Поповића.44 Од 1928. до1930. у краљевачкој гимназији као суплент радио је Радослав Веснић, који је у оквиру школе образовао ђачко позориште. У његовој режији „ученици су спремили неколико Стеријиних и Трифковићевих једночинки”. Дружина „Свети Сава” је школске 1929/1930. бројала 88 чланова. У сали хотела „Југославије” 23. децембра 1933. године. Заједница дома и школе приредила је своје прво посело са позоришним комадом ПокондиреШколе и ваншколске активности | 99

на тиква Јована Стерије Поповића, које је је побрало све похвале. Ученици су својом глумом очарали публику, а посебно се истакао редитељ Иво Грабовац, суплент у Гимназији. Улогу Феме тумачила је Даринка Вукотић, ученица IV разреда Гимназије.45 Током школске 1933/34. године на репертоару ове позоришне секције налазио се Ревизор Николаја Гогоља.46 До школске 1936/37. године позоришна дружина деловала је у оквиру литерарне секције у Нижој реалној и у Вишој самоуправној гимназији, а потом су гимназијалци Више самоуправне гимназије образовали засебно литерарно удружење „Освит”.47 Ученице Женске занатске школе учествовале су у разним културним дешавањима и хуманитарним акцијама организованим у Краљеву и другим местима. У Правилнику школе стоји да су се једино уз претходно одобрење школске управитељице могли приређивати „концерти са литерарним и музичким програмом, играњем и позоришне представе и то само дању под надзором наставница и без присуства мушкараца”.48 Рат је зауставио културне активности у већини градова, а масовно стрељање становништва Краљева октобра 1941. у наредних неколико месеци довело је до потпуног замирања било каквог културно-забавног живота. Јула 1942. у Матарушкој Бањи гостовала је Уметничко-артистичка трупа Боре Милојковића и брата. Они су се одазвали молби Дома за избегличку децу да приреде бесплатну представу. Програм је пратио оркестар електричних гитара браће Кнежевић. Поред бесплатне представе, Бора Милојковић је приложио и 1 000 динара као помоћ деци.49 Недуго затим, 16. августа 1942. деца избегличких домова у Матарушкој Бањи одржала су свој први јавни час у парку крај Ибра. Осим хорова, рецитација и игре, деца су заједно са четницима Ибарског четничког одреда у хотелу „Жича” извела и један позоришни комад.50 У Краљеву је 1943–1944. радило Српско народно позориште округа краљевачког, које је било једно од најбољих позоришта у унутрашњости. Представе су извођене у сали хотела „Србија”. Представа Част Х. Судермена премијерно је изведена за ученике 16. фебруара 1944, у 10 сати.51 После ослобођења, у краљевачким школама формиране су омладинске културно-уметничке групе, које су се 1949. такмичиле на омладинској позорници. Ученици Средње шумарске школе спремили су представу К. Трифковића Избирачица, Гимназије – Б. Нушића Сумњиво лице, омладина Фабрике вагона – В. Катајева Бели се усамљено једро итд.52 Традиција такмичења аматерских дружина настављена је све до осамдесетих. Професионално позориште у Краљеву проистекло из „Абрашевића”, радило је 1949–1956. године. На свом репертоару имало је и доста представа примерених деци школског узраста, са делима из националне књижевности: Хајдук 100 | Мирјана Савић

Краљевачко дилетантско позориште „Будућност”, 1921.

Позоришна представа Економске школе, Езоп, 1969.

45 Даринка Вукотић касније се преселила у Београд и постала позната драмска глумица. Била је удата за чувеног Рашу Плаовића. 46 Извештај Државне реалне гимназије за 1933–1934. школску годину, Краљево, 1934, 35. 47 В. Виријевић, Краљево – град у Србији, 190. 48 Уочи нове 1924. године организовале су дочек у оквиру кога су изведени „позоришни комад „Бадње вече“ и успешна декламација ученица“. Исто, 207. 49 Ново време, 20. јул 1942, 4. 50 Исто, 14. август 1942, 4. 51 Музеј позоришне уметности Србије, Београд, Збирка Позоришни плакати. 52 29. Новембар, бр. 49, стр. 3. 53 Краљевачко позориште, Каст листе.

Станко, Јанка Веселиновића, Јазавац пред судом, Петра Кочића, Поп Ћира и поп Спира, Стевана Сремца, Дугоња Видоња и Трбоња, Младена Широле, као и бројне представе по делима Бранислава Нушића. Пионирска сцена Аматерског позоришта редовно је давала представе за ученике основних школа из различитих области књижевности за децу, домаћих и страних аутора: бајке, басне, остварења на тему НОБ-а (Бранко Ћопића – Орлови рано лете, Мирослав Беловић, Стеван Пешић – Легенда о Бошку Бухи, Лојзе Долинар – Мали курир), дела Душка Радовића (Нове авантуре капетана Џона Пиплфокса, Како су постале ружне речи), Душана Ковачевића (Свемирски змај), Моме Капора (Белешке једне Ане), Војина Ђорђевића (Никад више магарац), Ружице Степановић (Кош, кош, кош и Лутка од крпа), Милоша Милишића (Тарам барам беца), Ежена Јонескуа (Ћелаве столице), Мари Шизгал (Нешто као шизоглава љубав) итд.53 У средњим школама, попут Пољопривредне, Економске и Гимназије, радиле су драмске секције, у оквиру којих су најчешће, наставници српског језика ученике подучавали основама глуме, а родитељи су потом младе глумце-аматере гледали на такмичењима, приредбама, као и на самосталним представама – на сцени Краљевачког позоришта. Од путујућих представа до модерног биоскопа | Краљевчани су се са покретним сликама први пут срели 1897, само годину дана након Београђана, када је у кафани „Студеница” гостовао путујући биоскоп браће Лимијер. Сачувани су подаци Школе и ваншколске активности | 101

да су аустроугарске власти организовале биоскопске представе у окупираном Краљеву за време Првог светског рата. Прави процват биоскопи доживљавају двадесетих година 20. века, када филмови постају врло популаран вид забаве у Краљеву. Филмови су приказивани у биоскопу „Уранија” и у хотелима „Југославија” и „Париз”, као и у Клубу аеродромаца. Неме филмове, угланом комичне и љубавне тематике, у Краљеву од 1933. смењују тонски филмови. Приказивани су филмови америчке, немачке, италијанске и француске продукције: Бен Хур, Ана Карењина, Козаци, Легија странаца, Дама с камелијама, Трагедија Шангаја, Ромео и Јулија, филмови Чарлија Чаплина, Тантолинија, Ширли Темпл итд.54 Од домаћих остварења приказивани су неми документарни филмови: Плава гробница, Излет на море, Орлови Јадрана, Кајак на Дрини итд. Уочи Другог светског рата међу младима су све популарнији акциони филмови, амерички вестерни и филмови о Тарзану. Филмови су изазивали различите реакције. Код многих је ова новотарија постала један од омиљених видова забаве. Присећајући се гимназијских дана и одлазака у биоскоп, Модраг Б. Протић је записао: „Сећам се пре свега немих филмова, од пре десетак година које сам волео више од звучних. Слика је у њима била активна, језгровита, напета, контрастна и примитивна, видело се од чега је састављена, у звучним је, међутим, бескрајним дијалозима била потиснута. Занет новим открићима, филм је постао брбљив, чак распеван. Због читања силних титлова, слику – чије биће је немо – једва смо и стизали да пратимо…” С друге стране, у школама су неретко читане наредбе ученицима којима је дозвољавано или забрањивано гледање одређених филмских остварења. Не само наставници, већ и неки ученици, попут гимназијалца Коче Јончића, у филмовима су видели опасност за традиционалне моралне вредности и васпитање девојчица, сматрајући да сцене насиља лоше утичу на дечаке, као и да ученике одвајају од књиге: „Смем се кладити да једна ученица више воли гледати један филм и потрошити 5 динара за њега него прочитати једну књигу… Често су сеоска деца која су дошла на занат гледала криминалне филмове. Често се после тога дешавало да један други удари ножем као онај даса на филму…”55 После ослобођења 1944. биоскопи доживљавају поновни процват. Првих година посетиоци биоскопа гледали су углавном руске и филмове о Народноослободилачкој борби. Након Резолуције Информбироа, од педесетих се наставља предратна пракса приказивања филмова из европске и америчке продукције. У граду су били најпознатији биоскопи „Сутјеска” и „Ибар”, а филмови су приказивани и у Рибници, у Дому културе „Новица Јолић”. У биоскопу „Сутјеска” од 1949. често су организоване групне посете биоскопу, међу којима су биле бројне и школске групе.56 У локалном листу Ибарске новости постојао је додатак који је читаоце редовно информисао о биоскопским представама, организоване су и 102 | Мирјана Савић

Краљевски гласник, 6. јануар 1934, 3; Ибарске новости, 3. фебруар, 1983, 8. 55 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 238. 56 29. новембар, 20. јануар 1949, 4.

Ревија филмова у биоскопима „Сутјеска” и „Ибар”, око 1965. ИАК, Збирка плаката

Ибарске новости, 4. април 1974, 9. Божидар Чорбић, Машинско техничка школа, Краљево, 1995, 109 59 Горан Петровић, Испод таванице која се љуспа, Београд 2010, 72, 77. 60 Краљевски гласник, 12. октобар 1933, 2. 61 Б. Чорбић, Машинско техничка школа, 106–107. 58

ревије филмова, као на пример у Сутјесци 1966. ревија Зетиних филмова. Средином седамдесетих година, краљевачки Културно пропагандни центар организовао је филмске представе по селима, у чак 45 насељених места, са великим успехом.57 Филм Битка на Неретви, приказан у Краљеву 1970, за 4 дана видело је 6 000 Краљевчана. О присутности и утицају филмске уметности на сазревање младих, сведочи и један шаљив прилог у локалном листу из 1973. „Ђачка бележница”, у коме се појмови и личности из школског живота тумаче називима филмова. У Машинској школи радила је кино-секција која је организовала бројне филмске представе у граду и по селима. Такође је пружила значајну помоћ у снимању филма Црвена земља, о стрељању цивила у Краљеву, премијерно приказаног 1975.58 Одлазак у биоскоп све до данашњих дана представља једну од омиљених забава деце и одраслих. Данас у Краљеву, у просторијама некадашњег биоскопа „Ибар”, ради „Кварт”, један од најмодернијих биоскопа у Србији. О важном месту биоскопа у сећањима многих који су одрастали у Краљеву, сведочи књига Испод таванице која се љуспа о биоскопу „Сутјеска” дело нашег познатог књижевника, академика Горана Петровића: „У десетом реду су седели најугледнији посетиоци ’Сутјеске’. Међутим ништа није вечито. Поготову не овде. Неписан обичај је крајем седамдесетих лагано чилео, десети ред су све чешће заузимале локалне силеџије, момци с којима нико није хтео да има посла… Са уобичајеним закашњењем од десетак минута, увек се једва испетљавши из тешке драперије на вратима, у дванаести ред би долазила наставница музичког васпитања…”59 Од хорова до бендова | Око 1874. у Краљеву је основана прва певачка дружина „Свети Сава”, која је у почетку окупљала само одрасле чланове. Није прошло много, у Певачку дружину почели су да пристижу и млађи, попут Миливоја Црвчанина. Први ђачки оркестар у Краљеву постојао је 1908. године. Након две године, у оквиру Краљевске трговачке омладине 1910. формиран је још један оркестар. Крајем тридесетих у краљевачкој гимназији такође је постојао ђачки оркестар. У склопу „Абрашевића” 1926. осим драмске, биле су и тамбурашка и хорска секција. Хорско певање било је врло полуларно тридесетих година 20. века, о чему сведочи упозорење родитељима штампано у локалном листу Краљевски гласник, да провере да ли им деца после школе иду „у соколану и на хорско певање”, или су на улици.60 Мали Краљевчани певали су у школским музичким секцијама, у хоровима „Абрашевића”, а од педесетих и у новооснованој Музичкој школи. Осим хорова, при школама су наставили са радом и оркестри. Музичка секција Машинско-техничке школе „14. октобар” са дувачким оркестром освојила је неколики награда у периоду 1948–1955 године. При школи је постојао и тамбурашки оркестар, као и фолклорна секција и балетска група.61 Школе и ваншколске активности | 103

Адолесценти су одувек били најотворенији за различите музичке утицаје, тако да су нови музички правци управо међу њима стицали своје најбројније поклонике. У међуратном периоду, доласком великог броја Француза запослених у Фабрици авиона у Краљеву, стиже џез, који брзо осваја младе Краљевчане. Свирао се у кафанама „Париз”, „Империјал”, „Београд”, „Европа”, „Југославија”… Крајем четрдесетих и педесетих година прошлог века, победа комунизма, радне акције и ударнички полет, учинили су популарним партизанске и руске песме, као и маршеве. Музика се могла чути само на игранкама и преко радија. Шездесетих година у Југославији се појавио рокенрол и настала је југословенска домаћа забавна музика. Корени рокенрола су у Америци педесетих година, али је деценију касније освојио читав свет, као својеврсни музички, али и субкултурни феномен. Рокенрол је много тога променио, не само у музичком укусу, већ и у разбијању неких традиционалних образаца, брзо поставши незаобилазни део сазревања. Производња грамофонских плоча у Србији, која је почела шездесетих година, изазвала је револуцију у музици. Краљево је, као и многи други градови тих година, добило прве вокалне солисте и локалне музичке групе. Међу првим познатим краљевачким музичарима тих година био је Диего Варагић, који је као дванаестогодишњак 1954. почео да пева народне песме у КУД-у „Железничар”. После неколико година, запевао је забавну музику у вокално-инструменталном саставу у краљевачкој гимназији, да би већ 1961. победио у чувеном музичком такмичењу Радио Београда „Микрофон је ваш”. У Пољопривредној школи 1958. формирана је музичка секција, са џез оркестром. Након кратког прекида рада секције, набављени су нови музички инструменти, уређаји, чак и оргуље, па је формирана група Зелeни план, а потом и група Скромност на страну. У оквиру секције неко време постојао је и диско-клуб.62 У Краљеву је 1961/1962. оформљен музички састав МГ (под патронатом „Магнохрома”), 1965. преименован у оркестар Три плус три, који је деценијама потом свирао забавну, поп и џез музику. Краљевачки гимназијалци, међу којима и потоњи глумац Марко Николић, свирали су 1963. у рок бенду Вршњаци.63 Тих година, браћа Драги и Жика Јелић из Шумарица код Краљева, превазишли су локалне границе популарности и почели да свирају у бендовима познатим широм Србије и Југославије, попут Албатроса, Џентлмена и Силуета, да би 1970. основали сопствени рок бенд – YU групу. YU група је, свирајући рок са примесама етно-музике, врло брзо постала позната, са бројним хитовима који се и данас чују. Седамдесете су године рокенрола, диско-музике, соула и фанка. Међу старијим основцима и средњошколцима постала је ствар престижа имати албуме познатих светских и домаћих рок група и извођача. Поред бројних локалних музичких бендова, формирана је и рок група Безимени, у којој је са само 14 година свирао чу104 | Мирјана Савић

Сто година пољопривредне школе, 349. 63 По казивању Живка Симеуновића.

Четрнаестогодишњи Лаза Ристовски свира саксофон у краљевачкој групи Безимени. Из породичне архиве Зорана Милојчевића

По казивању Зорана Милојчевића. По казивању Јована Антонића. 66 По казивању Немање Костића. 65

вени Лаза Ристовски. Први значајнији наступ имали су за дочек Нове године 1970. у холу Народне банке, у центру Краљева, а убрзо потом и у Дому ЈНА.64 Ристовски је касније свирао у популарним југословенским групама Смак и Бијело дугме, остваривши запажену музичку каријеру. Међу оснивачима групе Смак су и Краљевчани: бубњар Слободан Стојановић Кепо и певач Милорад Петровић Кими. Осамдесетих стиже музички „нови талас” доносећи многе и данас популарне југословенске рок саставе. У Краљеву је међу основцима и средњошколцима оснивање музичких бендова достигло своју кулминацију. Међу првим панк групама у Србији је краљевачка група Ватрена вода, из 1982, међу чијим члановима су били и основци. Средином осамдесетих на гитаријадама, у Дому друштвених организација, Дому културе Рибница, као и на журкама у школским салама, на матурским прославама, на новогодишњим дочецима у Краљеву и оближњим местима, свиралe су групе Небо, Потоп, Атила, Орлов дар, Мало жуто тело, Трио квартет, Кашика љубави и многи други.65 Деведесете године су, задржавши постојеће, донеле и звуке хаус и техно музике, као и неке нове локалне бендове, међу којима су били Sexmen, Daxa, Дечија радост, Burns итд. Наступала су у сали Пољопривредне школе, у Хали спортова, Дому друштвених организација, као и у другим градовима.66 Школе и ваншколске активности | 105

Поклоници класичне музике имали су прилике да уживају у гостујућим концертима еминентних извођача, попут Београдске филхармонија, Новосадске опере итд.67 Након отварања Музичке школе у Краљеву, учестали су концерти ученика, који својим талентом неретко досежу врло високе домете и у светским размерама гледано. Међу њима су: Момчило Станојевић – виолина, Милош Петровић – виолина, браћа Милош и Никола Тодоровски – хармоника и виолина, Костадин Раденковић – труба, Божидар Раденковић – гитара, Александар Цветковић – бубњеви, Чедомир Попадић – диригент, Милош Аврамовић – хармоника, Предраг Недељковић – кларинет, Петар Илић – клавир, Јана Милишић – приликом уписа најмлађи сопран на Факултету музичке уметности у Београду итд. Из Краљева су последњих деценија 20. века потекла и нека од најзначајнијих имена наше народне музике: певачи Лепа Лукић, Снежана Ђуришић, Раша Павловић, Новица Неговановић, Предраг Живковић Тозовац, композитор Миша Мијатовић, гитариста Живко Симеуновић, хармоникаши Влада Пановић, Зоран Сеничић, Александар Софронијевић и други. 106 | Мирјана Савић

Краљевачка група Небо, осамдесете године XX века. Из породичне архиве Јована Антонића

Ибарске новости, 26. фебруар 1963.

Кондис, Старо Краљево, 165. Неко време школа играња радила је у кафани „Студеница”. Ибарске новости, 16. јануар 1970, 9. 70 Кондис, Старо Краљево, 166. 71 НМК, Збирка архивалија, Записник Краљевске женске подружине, И- инв. бр. 1003, од 2. децембра 1921. до 30. јануара 1924. 72 Исто, инв. бр. 1004, 9. мај 1934. 73 Исто, 19. март 1940. 74 НМК, Збирка архивалија, Позивница, 1930. 69

Од кола до рокенрола | У краљевачком музеју је сачувана позивница из 1875. упућена једном Карановчанину да дође са породицом на „беседу са игранком у гостионици Милоша Поповића”, поводом сакупљања средстава за рад Карановачке читаонице. Забаве са културно-уметничким садржајима који су подразумевали рецитације, извођење једночинки и скечева, програме са традиционалним играма и новим плесовима, приређивали су трговци, занатлије и разна удружења, најчешће у добротворне сврхе. Када је 1882. у Краљево долазио краљ Милан Обреновић, у хотелу „Париз” организован је бал. Прву школу играња „Танцшул” у Краљеву, у кафани „Јеленац”, 1919. отворио је Краљевчанин Петар Стојић, школовани учитељ плеса.68 Школа играња, у којој су се учили плесни кораци танга, валцера, кадрила, полке и мазурке, убрзо је постала главно место окупљања младих Краљевчана. Правила понашања била су строга, девојчице су долазиле у пратњи родитеља, а између плесних партнера постојао је прописан размак.69 Полазници су потом с нестрпљењем ишчекивали забаве у „Паризу” или „Југославији”, да покажу научене кораке.70 Плес и игре у Краљеву, њихова појава и развој међу омладином, могу се сагледати на примеру Женске занатске школе. У Женској занатској школи 1921. краљевачки трговац, отац једне од ученица, противио се забрани ученицама да посећују забаве и школе играња. Убрзо је начињен уступак, па је ученицама дозвољено да посећују школе играња, као и да организују игранку али „без присуства мушкараца”. У присуству мушкараца могло се играти 1924, али под будним оком мајки.71 Деценију касније стеге су попустиле, па је Женска занатска школа 1934. уступила салу учитељу играња Димитријевићу за шестонедељни курс.72 У школи су, традиционално, за Нову годину приређивали добротворне забаве, са позивницама на којима је био одштампан редослед игара које ће се свирати. Током фебруара школа је неколико година заредом организовала костим--бал, а повремено и циц-бал, на којем су најлепше обучене ученице добијале награде.73 Краљевчанке и Краљевчани играли су и плесали: краљево коло, професорско коло, докторско коло, официрско коло, трговачко коло, занатлијско коло, фокстрот, Врањанку, железничко коло, енглески валцер, Србијанку, кокоњеште, Краљевчанку, румбу, слофокс, шушкавац, валцер, танго итд.74 Тридесетих година прошлог века игранке, „дансинзи”, „матинеи” и „соареи” били су чест вид забаве у Краљеву, а средњошколци су на њима могли да присуствују само до 20 сати. На излетишту „Борјак” у Рибници, под ведрим небом, организоване су поподневне игранке. Клуб југословенско-француског пријатељства, чији су чланови често приређивали чајанке у хотелу „Париз”, на којима се играло и певало, све чешће у ритму џеза, новог музичког правца. Касније су забаве са игранкама организовали Једриличарски клуб и Аеро-клуб, а чланови Школе и ваншколске активности | 107

клубова и посетиоци углавном су били млађи мештани.75 Млади су у периоду између Првог и Другог светског рата често посећивали игранке у Врњачкој и Матарушкој Бањи. Краљевачки „Абрашевић” почевши од 1926. па све до данашњих дана битан је носилац различитих музичких активности. Поред „Абрашевића”, после Другог светског рата, културно-уметничка друштва „Живан Маричић” и „Железничар” постају места првих плесних корака, фолклорних игара, аматерских позоришних наступа и хорског певања за многе генерације. Након ослобођења Краљева 1944. углавном су се играла кола и певале народноослободилачке песме. Пољопривредна школа је имала фолклорну секцију, чији су чалнови играли и у школи и у културно-уметничким друштвима, а у Средњој шумарској школи врло уиграна фолклорна група често је побеђивала на бројним такмичењима.76 Краљевачки гимназијалци су тих година наставили са предратном праксом повременог позивања на игранке са „одличном џез музиком”.77 Најчешће су игранке и концерти организовани у Дому официра Југословенске армије, а у оквиру разних манифестација повремено су приређиване забаве са игранкама и лутријом. Примера ради, као увод за фискултурну недељу, Спортско друштво „Слога”, новембра 1948, на свом игралишту организовало је кермес, на којем је свирао оркестар кафане „Европа”. По причи старијих Краљевчана, крајем педесетих у згради Електрокомбината многи окупљени младићи и девојке први пут су гледали телевизијски програм, а почетком шездесетих у том простору су организовани концерти и игранке, такозване Плаве вечери.78 Постају популарни програми у оквиру којих су истовремено одржавани концерти, игранке са бит и електронском музиком и фолклорни наступи.79 Осим у Дому ЈНА, ти програми су приређивани у Дому друштвених организација, Краљевачком позоришту, у фискултурној сали Гимназије, у Дому културе у Рибници итд. У згради Синдикалног већа, у Хајдук Вељковој улици, лети су организовани матинеи, а игранке у вечерњим сатима. Током хладнијих месеци, приређивани су само матинеи.80 Плесни покрети твиста, са свим каснијим варијацијама, освајају плесне подијуме. Седамдесетих су биле популарне игранке у горњој сали хотела „Турист”, четвртком, суботом и недељемо у Дому ЈНА, а током топлих месеци и у башти хотела „Термал” у Матарушкој Бањи.81 Омладинска улица почевши од шездесетих до данас, једно је од омиљених шеталишта Краљевчана, које је често, до дубоко у ноћ, пуно младих. Осамдесете су донеле журке у школским салама, у клубовима „Дансинг” на обали Ибра, „Борјаку”, у Улици Војводе Степе, у просторијама Месне заједнице „Женева”, у „Карановцу” код „Леснине”, у „Паризу” итд. Тих година постају све популарнији кафићи, а у ритму рока и брејк-денса, све 108 | Мирјана Савић

Игранке на излетишту Борјак у Рибници, тридесетих година XX века

Кондис, Старо Краљево, 152. 29. новембар, бр. 50, 1949, 2. 77 Исто, бр. 46, 1948, 3. 78 По казивању Рада Јаблановића и Александра Крстића. 79 ИАК, Збирка плаката. 80 По казивању Живка Симеуновића 81 По казивању Милоја Радовића. 82 Кондис, Старо Краљево, 145. 83 Исто, 161. 84 Милош Тимотијевић, Соколи Чачка 1910–1941, Чачак, 2006, 14-15. 76

чешће се играло и на кућним журкама. Деведсетих се у Краљеву играло у дискотекама „Walter” и „Мirage”, рок-клубу у холу биоскопа „Ибар”, у дискотекама у Чукујевцу и Сирчи и другим локалима, са неким новим звуцима, ритмовима и покретима, тако различитим од првих корака валцера и танга, с почетка века.

На улицама Краљева, 1945. Из породичне архиве Драгославе Ристић

Соколска организација темељила се на васпитању омладине у свесловенском и либералном духу, на принципима самодисциплине и урањања појединца у колектив, што даје снагу за извршење великих националних задатака, превасходно ослобођења. 86 Владан Виријевић, Краљево, град у Србији, 1918–1941, Краљево, 2006, 250-252; Милан Пантовић, Соколац сам, тим се дичим, рубрика: Спортски времеплов, Краљевачке новости, бр. 55, Краљево, среда, 9. јул 2008, страна 22.

Од малих сокола до великих спортиста | Краљево је град са дугом спортском традицијом, познат по спортистима који су остваривали врхунске резултате у различитим спортским дисциплинама. Још од 19. века многи млади Краљевчани слободно време испуњавали су разним спортским активностима: бацање камена с рамена, разни скокови, навлачење конопца, трчање, рвање, а нешто касније и гимнастика.82 Краљевачки глумац аматер Димитрије Глушац, пре Другог светског рата, био је првак Балкана у рвању.83 Организованије бављење спортом донео је соколски покрет. Соколство, израсло из чешког националног буђења у XIX веку, чији је оснивач др Мирослав Тирш, развијао је код омладине психо-физичке особине од снаге, издржљивости и храбрости, племенитости и моралности до јачања свести народа о свом етничком и духовном идентитету.84 У Краљевини Србији, Савез соколских друштава „Душан Силни” основан је 1910, да би већ наредне године ушао у Савез свесловенских сокола.85 Соколи су упамћени као патриотска, национална организација уско повезана са војском. Соколске организације утицале су на културни, друштвени и спортски преображај многих паланки, међу којима и Краљева, формирајући самосвест махом средњошколске омладине, у најважнијем узрасту када се од деце развијају одрасли људи. Генерације краљевачких сокола оставиле су иза себе своје униформе, заставе, фотографије разних догађаја. У Краљеву је соколско друштво „Душан Силни” основано јуна 1910. подршком истоименог Другог коњичког пука, чији је мајор Власта Јаковљевић био први председник, потпоручник Миодраг Стевановић секретар, а потпоручник Радисав Делић – начелник Друштва. Чланови првог соколског друштва у Краљеву – разврстани у подмладак, децу, женски збор и соколе, вежбали су на војном полигону касарне (на месту садашње зграде „Леснине” и у кругу парка Пљакин шанац) на војним справама. Свој први јавни час пред публиком, који се састојао од вежби са заставицама, палицама и тракама и од гимнасичких наступа, одржали су 21. августа 1911. године. Балкански ратови и Први светски рат прекинули су рад друштва.86 Рад Друштва је обновљен 15. новембра 1920, захваљујући професору краљевачке гимназије, Владимиру Новаку и команданту Хаубичког пука, Војиславу Константиновићу. Број сокола Краљева од 48 у 1922. стално је растао, а вежбали су у пространој сали у продужетку Гимназије, такозваној Соколани (Гимназија је тада била у згради данашњег Музеја). Соколана, уједно и сала Школе и ваншколске активности | 109

Соколски савез Краљева, крајем 20-их ХХ века

за свечане састанке и скупове, била је стециште омладинског живота у међуратном периоду, а нарочито 30-их година XX века, када млади Краљевчани учествују на бројним смотрама у земљи и свесловенским слетовима у Љубљани 1922, Прагу 1938. и Софији 1939. године. Тада је од најбољих вежбача и вежбачица, формиран Предњачки збор, који су водили начелници Јосип Флего и Радмила Чоловић. Морални кодекси браће и сестара, човекољубље, самопрегор и физичка спремност, неговани су међу соколима. Окићени пером сокола – симболом слободе и незаустављивих стремљења, у духу југословенства, у препознатљивој униформи на смотрама, белим мајицама при вежбању, наступали су мушки и женски „предњаци”.87 Многи соколи страдали су у ратном вихору, почев од масовне одмазде у Лагеру октобра 1941. године. Соколско друштво обновљено после Другог светског рата било је кратког даха. Због свог патриотског, националног и организационог утемељења у монархистичком духу, Соколска организација је у стереотипима послератне стварности етикетирана као профашистичка.88 Од 1948, када су југословенски, међу којима и соколи Краљева, имали свој последњи наступ на свесловенском слету у Прагу, васпитно-спортску улогу ове организације младих, преузимају нова удружења, друштва и спортски клубови. 110 | Мирјана Савић

Влада Аритоновић, Љубиша Вукомановић, Станимир Стефановић, Драган Терзић, Љубиша Митровић, Љубинка Аритоновић, Ружица Јончић, Милева Пауновић, Добрила Лазић… Исто. 88 Никола Жутић, Соколи – идеологија у физичкој култури Краљевине Југославије 1929–1941, Београд, 1991, 273–274.

Деца играју шах, 1949. Историјски архив Краљево, Збирка фотографија

29. новембар, 1947, бр. 1, стр. 5. Исто,11. фебруар 1949, 4. 91 Ибарске новости, 8. мај 1970, 9. 90

После Другог светског рата у Краљеву је формирано Друштво за телесно васпитање „Партизан”, које унеколико наслеђује статус и улогу некадашњег соколског друштва, а у школама су организовани фискултурни активи. Нова власт је често позивала на „фискултурне недеље”, а млади су за учествовање и залагање у спорту добијали „фискултурне значке”. Најчешће су учествовали у кросевима. На јесењем кросу 1947. било је 1 239 учесника, а победили су ученици Пољопривреде школе.89 За средњошколце су организована надметања у народном вишебоју и лакоатлетска такмичења (скок увис, скок удаљ, трчање на 100 и 1 000 метара, бацање кугле и бомбе).90 Крајем шездесетих формирана је атлетска лига основних школа у Краљеву.91 Атлетичари Краљева постизали су успехе на бројним такмичењима у земљи и иностранству. Својим резултатима у дисциплини скок увис истакли су се краљевачки репрезентативци Миодраг Мијо Тодосијевић (на олимпијадама у Токију 1964. и Мексико Ситију 1968.) и Биљана Петровић (у Сеулу 1988). Атлетичари краљевачког „Металца” били су прваци Балкана у кросу 1970. године. Од краја педесетих у Краљеву је започело средњошколско такмичење „Тражимо највеселију школу”, обично током априла и маја, у оквиру којег су се међусобно такмичиле готово све школске секције. Највише пажње привлачила Школе и ваншколске активности | 111

Драгослав Драги Марковић, лево, Краљево, 1927. Из породичне архиве Јасне Марковић

Сто година пољопривредне школе, 346. 93 Ибарске новости, 17. јануар 1974, 9. 94 Политика, 7. април 1934, 9. 95 В. Виријевић, Краљево град у Србији, 248–249.

су надметања спортских секција.92 Од почетка седамдесетих година физичка култура и обезбеђивање простора и услова за бављење спортом младих, постаје законска обавеза уткана у статуте општина.93 Шах је још од првих деценија 20. века био једна од омиљених спортских дисциплина у Краљеву. Гостовање југословенског шаховског велемајстора Озрена Недељковића у Краљеву 1933, када је након одигране симултанке са играчима Шах клуба Краљево, похвалио краљевачке шахисте, остало је записано у локалним новинама и урезано у сећању мештана. То је допринело порасту интересовања за шах, како међу старијима, тако и међу младима, које није јењавало ни наредних деценија. У краљевачким школама првих послератних деценија секције младих шахиста биле су доста честе. Шахисти краљевачке гимназије победили су вршњаке у Чачку на такмичењу 1948. године. Шах клуб „Слога” је 1960. бројао преко 400 чланова, међу којима је било и доста основаца и средњошколаца, тако да је на омладинском првенсту учествовало 30 омладинаца. Посебно током хладних месеци, шах је био омиљена разонода у друштвеним, школским и породичним круговима. Међу младим краљевчанима, најбољи пласман остварио је Јован Тодоровић, који је својевремено био омладински првак Југославије. Бицикле (велосипеди), у Краљеву једноставно називане „точак”, појавили су се у вароши још пре Првог светског рата, али су средином трдесетих година постале врло популарне међу мештанима. У Политикиној рубрици „Међу нама” 1934. објављено је писмо једног краљевчанина, у којем поред осталог пише: „Ако хоћете да сте сигурни да не будете прегажени, боље је да идете средином улице, дакле коловозом. Тротоар код нас у Краљеву представља велику опасност, јер док је у највећем делу улице коловоз са старом турском калдрмом, највећи део тротоара израђен је од бетона тако да је душу дао за велосипедисте. И они те тротоаре мучки искоришћавају јурећи вероломном брзином, тако да је ипак најсигурније ићи коловозом…”.94 При Спортском клубу „Морава” октобра 1935. образована је бициклистичка секција, а годину дана касније и Краљевски бициклистички клуб „Ласта”.95 У периоду до 1941, најуспешнији бициклиста био је бивши гимназијски ученик Стојан Стојић, који је учествовао на Олимпијади у Немачкој 1936, заједно са Делетом Нишавићем. После рата, бициклизам наставља да привлачи Краљевчане свих узраста. Краљевачки бициклистички клуб „Металац” формиран је 1950. у ковачници Фабрике вагона Краљево. Међу члановима клуба стасала су многа значајна имена, попут тројице Чубрића, који су учествовали на олимпијадама (отац Радош у Минхену 1972, а синови Рајко у Сеулу 1988. и Радиша у Барселони 1992), Драгана Јелића, јуниорског шампиона Југославије, Драгића Боровићанина, најбољег брдског возача Југославије, Александра Никачевића, првака Југославије, Милоша Борисављевића, актуелШколе и ваншколске активности | 113

ног првака Балкана итд.96 У Краљеву је у јулу 1970. одржано Прво балканско бициклистичко такмичање које је на улице града, као посматраче и навијаче, извело на хиљаде мештана, од најмлађих до најстаријих.97 Бицикле од четири, три, па два точка – деценијама прате све фазе одрастање и сазревања малишана. Од осамдесетих, поред бицикли, деца су волела да возе тротинете и ролшуе, а нешто касније и скејт-бордове. Фудбал је један од најмасовнијих спортова у Краљеву. На основу казивања старих краљевчана, сматра се да је прву лопту, купљену у Земуну, у Краљево 1909. донео бивши коњички капетан Делић.98 Оно што је свакако потврђено је да се у Краљеву од двадесетих година прошлог века, па све до данас, фудбал из114 | Мирјана Савић

Збор омладине у Краљеву, Такмичење кајакаша на Ибру, 1954.

96 Радиша Чубрић је данас селектор репрезентације Србије. 97 Ибарске новости, 17. јануар 1974, 11. 98 Милан Пантовић, Краљевачки медаљони, Краљево 1999, 175.

Основна школа у Витковцу 1904– 2004, Краљево 2004, 362. 100 Миша Марић, Више од игре, Краљево, 1979, 9–10.

двојио као једна од омиљених спортских дисциплина. Најзаслужнији за популаризацију овог спорта били су официри, радници пристигли у Краљево у периоду између два светска рата и ученици који су се враћали кући, након школовања у већим градовима. Прве утакмице игране су у Дивљем пољу, на игралишту које се налазило преко пута старе железничке станице и ложионице. Први фудбалски клуб у Краљеву основан је 1919. године и звао се „Жича”. Клуб 1922. мења име у „Ибар” и као такав постоји до 1941. године. Касније су формирани други клубови „Морава”, „Спартакус”, „Раднички”, „Омладина”… Локалне власти су с подозрењем гледале активности новоформираног клуба „Спартакус”, сматрајући да је легло комунизма, што је довело до забране играња фудбала 1926. године. Школске власти су такође са неодобравањем реаговале на све учесталије дечје шутирање „балона од коже”, видевши двоструку опасност у помами младих за новим спортом: могућност ширења комунизма и одвлачење пажње ученицима од школских обавеза. Ипак фудбал стиче све више поклоника. Спортски клуб „Ибар”, основан 1933, у свом склопу је поред лакоатлетске, велосипедске, скијашке и културне секције, имао и фудбалску (лоптачку) секцију. По окончању Другог светског рата група спортских ентузијаста 1945. формира фудбалски клуб под називом „Слобода”. У Краљеву је постојао и фудбалски клуб „Локомотива”, који се 1947. спојио са „Слободом” и тако је настала „Слога”. Исте године, формира се спортски актив „Радник”, који после низа промена имена и састава 1965. прераста у фудбалски клуб „Металац”. О опчињености фудбалом сведочи и Милош Којић, некадашњи ученик школе у Витковцу: „Једног позног јесењег дана пада киша и снег, време не може бити горе. А ми играмо фудбал до исцрпљења.”99 Данас се у Краљеву фудбалом организовано бави око хиљаду фудбалера, у педесетак клубова, који се такмиче у више лига, а многа деца су чланови јуниорских екипа. Међу репрезентативцима из Краљева су Драгомир Вукићевић, Александар Трифуновић, Љубиша Милојевић, Бобан Дмитровић и други. У другој половини 20. века кошарка постаје један од најпопуларнијих спортова у Краљеву. С јесени 1948. седаманестогодишњи Томислав Штављанин, по повратку са радне акције, одушевљено је причао својим друговима о новој игри, кошарци, коју је научио и положио испит за инструктора. Поставили су импровизоване кошеве, узели фудбалску лопту и започели игру. Радници Фабрике вагона направили су им кошеве, које су поставили у дворишту основне школе, све док се фудбалска лопта није исцепала.100 Захваљујући помоћи фудбалера „Слоге”, почетком 1949, основан је Кошаркашки клуб „Слога”. Истовремено је формирана и женска кошаркашка секција, са првим чланицама из редова гимназијалки, која је постојала до 1973. године. Школе и ваншколске активности | 115

Пуно ентузијазма, тренинзи, напоран рад на изгрдњи кошаркашког игралишта и недовољно материјалних средстава, обележили су почетке младих кошаркаша, о чему сведочи запис у Дневнику рада из 1950: „Примећено је да су поједине чланице ове секције носиле патике по улицама и корзоу. Ово треба ускратити у циљу чувања реквизита који су нам потребни”. Или: „Данас смо радили на игралишту. Направили смо још два реда клупа. Почели смо и ограду да правимо … После рада тренирали су пионири и јуниори.”101 Шездесете године биле су златне године младих кошаркаша краљевачке „Слоге”. Јуниорски тим „Слоге” постао је првак Србије 1964, а женски кошаркашки тим је исте године освајио друго место у склопу Јединствене лиге Србије. Већ 1966. јуниори постају прваци Србије и омладински прваци Југославије. У Краљеву је 1969. одржан турнир јуниорских првака Балкана, где млади кошаркаши „Слоге” освајају титулу јуниорски првака Балкана. Треће место на Јуниорском првенству 116 | Мирјана Савић

Скијање на Гочу, око 1930.

101

Исто, 25–26.

Југославије, освајају 1985. године. На краљевачким кошаркашким теренима поникле су бројне врхунске кошаркаше звезде. Љубодраг Симоновић, Милош Бабић, Драган Тодорић, Владе Дивац, Сретен Драгојловић, Ненад Крстић итд. У оквиру Друштва за телесно васпитање „Партизан” почетком педесетих година прошлог века формирана је рукометна секција, захваљујући ангажовању гимназијских професора Бранка Здарје и његове супруге. Рукомет се играо у оквиру секција и школа. Први рукометни клуб у Краљеву „Младост”, са играчима који су били питомци Ваздухопловне официрске школе, формиран је 1957. године. Клуб је добио на коришћење терен на старом аеродрому. Уследиле су промене имена и статуса. Када је 1961. формиран Рукометни савез на нивоу Општине Краљево, клуб је преименован у „Омладинац”, а потом је прерастао у градски клуб „Железничар”. Омладински рукометни клуб „Металац” оформљен је 1973. године. У свом саставу имао је бројне чланове међу селекцијама пионира и јуниора. Под окриљем РК „Металца” 1996. формирана је школа рукомета за основце. Данас Рукометни клуб „Металац” ради и са дечацима и са девојчицама, а рукометне секције постоје у неколико краљевачких школа. Одбојкашки клуб (ОК) „Рибница”, основан 1954, међу најпознатијим је клубовим у Југославији. Захваљујући њему Краљево је постало један од најуспешнијих градова у јуниорској одбојци. После две деценије постојања ОК „Рибница” стиже до прве савезне лиге, а 1978. постаје победник Купа Југославије, након чега су уследила и међународна такмичења. ОК „Рибница” је једини краљевачки прволигаш који се такмичио у Купу Европске одбојкашке конфедерације и Купу победника купова. Краљевачки одбојкаши Дејан Брђовић, браћа Вељко и Владо Петковић и браћа Никола и Урош Ковачевић, представљали су нашу земљу на неколико олимпијада. Након свих ових успеха, не изненађује популарност коју одбојка ужива међу младим Краљевчанима. Данас девојчице организовано тренирају одбојку у осам клубова, а дечаци у два. Иницијативом љубитеља кајака 1948. формиран је Кајакашки клуб „Гоч”, касније „Ибар”. Убрзо након оснивања млади кајакаши почели су да нижу успехе, од којих је најзначајније треће место у Бања Луци 1953. године. Крајем педесетих кајакаши су уживали подршку Општинског одбора народне технике, Комитета Народне омладине и Народног одбора општине. Свакако уз Кајак клуб „Ибар” треба поменути и Кајак клуб „Студеницу” Ушће, јер су ова два клуба осамдесетих година били прваци Југославије. Близина Гоча условила је ширење спортова везаних за планину. Средином двадесетих година прошлог века у Краљеву је основана подружница Савеза извидника и планинки, која је убрзо привукла 27 чланова различитог узраста и пола. Касније су формирана и друга планинарска друштва, попут ПланинарШколе и ваншколске активности | 117

ског спортског друштва (ПСД) „Гвоздац” 1948, у оквиру кога је 1997. основано ПСД „Гвоздац јуниор”, или Планинарски спортски клуб „Железничар” (1976). и Алпинистичко друштво „Јети” (1995). Једна од градских манифестација Нарцису у походе привлачи и многе младе који се средином маја са вршњацима или са породицама пењу на Столове. Смучарски клуб „Краљево” основан је 1933, тако да су Краљевчани на Гочу и Копаонику усавршавали своје смучарске вештине. Од седамдесетих, када је изграђено Дечје одмаралиште Гоч, кроз школу скијања прошло је на десетине хиљада деце. Борилачки спортови, као што су бокс, карате, аикидо, џудо, кик-бокс, самбо и други, атрактивни су младима. У краљевачким клубовима су поникли многи репрезентативаци и победници, како на државним тако и на међународним, европским и светским такмичењима. 102 Поред набројаних, постоје још многе спортске дисциплине које су малишанима помагале да се правилно и здраво развијају и у којима су мали спортисти постизали запажене резултате. Ту спадају: тенис (који се у граду игра још од 1929), стони тенис, пливање, ватерполо, параглајдинг, авио-моделарство итд.

118 | Мирјана Савић

Колекција памучних марамица Биљане Илић, око 1975.

102 Ацо Игов у лакој категорији омладинаца првак Југославије, Ибарске новости, 17. јануар 1974, 11.

Радомир Ристић ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У КРАЉЕВУ 1

Радомир Ристић, Преглед настанка и развоја предшколских установа у Краљеву од 1931. до 1991. године, Наша прошлост 5, Краљево 1992, 203–209.

Забавиште у Краљеву, 1933/4 (забавиља Љубинка)

„Школе за малу децу“ појављују се у Србији крајем 19. века. Закон о народним школама из 1898. године први пут помиње забавишта која имају задатак „да забавом поучавају и васпитавају децу, мушку и женску, у узрасту од пете до седме године и да их спреме за учење у основној школи“. Заснован на Фребеловом концепту Програм рада забавишта из 1899. године је одређенији: забавиштима је задатак да малу децу у првом добу детињства сачувају од уличне беспослице и шкоде и да их што правилније васпитавају у погледу телесном, умном и моралном, а нарочито да одржавањем срдачне благости и родитељске нежности попуне и потпуно изведу прелаз из домаћег живота и васпитања у школски и да забавом потпуно упућују децу на рад, ред и послушност и све што је добро. На почетку у забавиштима раде учитељице или жене којима је нега и чување деце било лично опредељење. Убрзо ове послове преузимају забавиље које се оспособљавају у школама за забавиље или полагањем стручног испита после средње школе. Забавишта издржавају школске општине. После Првог светског рата поред забавишта отварају се и обданишта за сиромашну децу узраста од друге до шесте године. Законом о народним школама из 1929. године уређују се прилике у народним школама, забавиштима и школама за недовољно развијену децу. Већи градови и индустријски центри били су у обавези да отварају забавишта.

Краљево је крајем двадесетих година 20. века израсло у значајан индустријски центар са око 7 000 становника, чиме су се стекли услови да се почетком тридесетих отвори забавиште. Године 1937. отворено је и друго одељење. Забавиште је радило и за време Другог светског рата. У истом периоду у Манастиру Студеница била су збринута избегличка деца. Образовањем и васпитањем предшколске деце од 1942. до 1947. године бавио се и Српски избеглички дом у Матарушкј Бањи. После Другог светског рата предшколским васпитањем деце баве се забавишта, дечје јасле и обданишта која су дефинисана као: социјалне установе народне власти за дневно збрињавање, неговање и васпитање деце од три до седам година, односно које омогућавају радној жени – мајци да активно учествује у привредном животу. 122 | Радомир Ристић

Дечји маскенбал 1936. године

Непосредно после Другог светског рата у Краљеву раде два обданишта и једно у Рибници. Значајан догађај за бригу о предшколској деци је из 1956. година, када је Народни одбор општине Краљево основао установу Дечје јасле и обданиште са задатком да чувају, негују и васпитавају здраву децу радника и службеника. Све до 1959. године, када су на Пљакином шанцу две зграде наменски адаптиране за потребе обданишта, оно није имало сопствене просторије. Оснивањем Фонда за непосредну дечју заштиту општине Краљево 1967. године, који је касније прерастао у Самоуправну интересну заједницу, почињу значајна улагања у предшколску установу. Од 1971. до 1988. године изграђено је пет наменских објеката за смештај деце узраста од прве до седме године. Истовремено отворено је више одељења за предшколску децу при основним школама. Године 1990. у краљевачкој општини предшколским васпитањем и образовањем било је обухваћено 2 043 детета од којих 1 714 детета у граду и 329 деце на селу. На располагању је било шест наменских објеката и дванаест закупљених просторија у основним школама и месним заједницама широм општине где су организовани нега, исхрана, здравствена заштита и васпитно-образовни рад. Са децом непосредно су радили 65 васпитача и 31 медицинска сестра.

Предшколске установе у Краљеву | 123

Силвија Крејаковић OДРАСТАЊЕ ОД 1941. ДО 1999. ГОДИНЕ

Део из разговора са Томиславом Милакићем, рођеног 1930. у Краљеву, НМК, 2009.

На Врбицу, 1940.

II светски рат: године опасног живљења | Грађа која се „обично смешта у историју”, мало се дотицала теме одрастања деце у рату, када су многа од њих, услед неумитних ратних околности, игру заменила пушком. Погубност Другог светског рата појачава судбина деце, међу којима су многа била избеглице, која су изгубила ближње у различитим војним формацијама ратујућих страна, у војним и цивилним логорима Рајха, у бројним одмаздама над цивилним становништвом Србије. На основу ретких и оскудних извора готово је немогуће да рат буде сагледан очима оновременог детета. Отуда је било неминовно у помоћ призвати и забележити сећања на ратно детињство – унутар крупних, судбоносних догађаја у повести Краљева. На вест да ће 25. марта бити потписан споразум о прихватању Тројног пакта у Бечу, епископ Николај Велимировић, са Удружењем српских ратника (1912–1918), одржао је протестни збор: „Када сам кренуо по воду са једине пумпе у граду код Владичанског конака, јер кад надође Ибар није могла да се пије вода са Мирине чесме, чуо сам Владику Николаја како са доксата прича против пакта с Немцима, пред мноштвом света. Био је страшан, севао је својим крупним очима. Сви су га слушали…”1 Збор је два дана потом, 27. марта, прерастао у демонстрације на главном тргу, испред споменика, које су поред ратника из минулих ратова Србије, окупиле грађане и чланове КПЈ, као и ученике Гимназије предвођене директором Михајлом Кнежевићем, који су носили слику краља Петра I. Многи официри и војници са краљевачког подручја, који су се у Априлском рату супротставили надирућим окупационим јединицама, интернирани су у војне логоре. У Краљево су 14. априла, ушле прве окупационе јединице: „Била

Легитимација Александра Лозанића (1924–1941), НМК, Збирка предмета стрељаних, инв. бр 170

сам први разред основне школе када је почео рат. Школска година завршила се у априлу месецу пошто нам је учитељица Добрила Крстић поделила ђачке књижице и пустила кућама. Нашу школу и све веће зграде у граду заузели су немачки војници. Ми деца смо трчали да чујемо добошара… јавио је и о увођењу полицијског часа…”2 Деца нису остала поштеђена губитка дома, протеривања услед неумитних ратних околности, које су их дугим избегличким транспортима довеле у Краљево. Са „децом из краја” њихов поглед морао је да сагледа низ трагичних догађаја, од рације над грађанима Краљева у време устаничке блокаде до стрељања талаца у кругу Железничке радионице: „Дуж Карађорђеве улице, ишао је камион и 5-6 немачких војника терало је мушкарце из кућа, од Суда ка Женеви. Одведене су многе комшије: Милан Дир; Драги Стефановић; адвокат Рашчанин; браћа Томићи; синови старог Мике Радомировића, кафеџије; апотекар Миодраг Марковић са синовима… Видео сам да из куће Петра Божића изводе његовог сина. Петар је рекао да поведу њега уместо сина, али га војници ударише, утераше и њега и сина у камион…”3 Забележена сећања на прикупљање талаца, међу њима и очева, на одрастање без ближњих, оличавају на стотине сличних судбина ратне сирочади: „Била 126 | Сивија Крејаковић

Део из разговора са Олгом Селаков Ђорђевић, ћерком стрељаног железничара Љубомира Ђорђевића, рођеном 1933, НМК, 2008. 3 Томислав Милакић, исто.

Лична карта Бранислава Чукића (1923–1941), НМК, Збирка предмета стрељаних, инв. бр 163

Део из разговора са Бисенијом Грбић Перуткић, рођеном 1932, међу петоро деце Петра Перуткића, стрељаног радника Фабрике авиона, НМК, 2011.

је блокада и нигде из куће нисмо могли да изађемо. Пуцњава се чула издалека. Отац се спремио за посао после дуже времена, јер због опсаде фабрике нису радиле. Сви смо будни. Отац седи са мајком крај шпорета и шапућу тако да ми не чујемо, да се не уплашимо. На крилу држи најмлађу сестру. Немци на врата лупају, отац отвара… Грубо га гурају на улицу, где су постројили комшије са рукама изнад главе. Немци носе око врата металне плочице (када сам их касније виђала, бежала сам што даље). Чини ми се да смо истога дана угледали тенкове близу наше куће… Један тенк је продужио поред Страховог дућана, кажу да је дошао до града… Знам да се други окренуо и ударио у ћоше наше куће… Чуо се тресак. Страшно је било, из кухиње се видела улица. Мајка нагло отвара врата и завриска говорећи Децо моја, погинућемо. Хвата најмлађе дете, а ми крећемо испред, кроз дворишта према Малој пијаци, ка теткином дворишту. Са Грдичког брда ракете и гранате падају свуда око нас…”4 Стрељање цивила у масовној одмазди у Лагеру у октобру 1941, дубоко је уткано у сећање ближњих као белег: „Почетком окупације, тата Љубомир, машиновођа, ишао је редовно на посао. Не сећам се када је престао да одлази, али је стално био код куће забринут. Прославили смо и нашу славу Св. Симеона СтолпОдрастање од 1941. до 1999. године | 127

Рушевине Краљева после савезничког бомбардовања 1944.

ника 14. септембра, скромно, у кругу најближих рођака и комшија. Када су почеле пуцњаве, прво смо се склањали у подрум, али би ноћу спавали у кући. Када је залутали метак прошао кроз прозор и забио се у зид изнад кревета мог малог брата од годину и по дана, тата је преко целог подрума ставио клупе и даске, пренели смо постељину и ту спавали. Пуцњава се чула све ближе… Не сећам се да смо се поздрављали са татом. Вероватно тата није слутио каква судбина га чека. Следећа два-три дана, моја маћеха (мама је млада умрла) и остале комшинице носиле су корпе са храном у Лагер…”5 Захваљујући сачуваним историјским изворима, утврђено је да су међу жртвама стрељаним на лагерском стратишту од 15. до 20. октобра, били и ученици и шегрти ондашњих фабрика, млађи од 18 година: „сем раденика и других грађана – мушкараца, стрељане су и жене и деца, као шегрти запослени по фабрикама на занату, стари 14, 15 и 16 година”.6 Краљево је после одмазди над цивилним становништвом, радницима и службеницима, готово јединим хранитељима својих породица, постало град у црно завијених удовица и ратне сирочади: „На пролеће 1942. окупили смо се у црквеној порти. Свако одељење имало је свој бор испод кога су се одржавали часови. Добили смо нову учитељицу, Кристину Мачкић, избеглу из Битоља. Приметила сам да мали број мојих другарица има живог оца.”7 Године окупације које су уследиле обележене су немаштином и страхом: „Бугарски војници чија 128 | Сивија Крејаковић

Део из разговора са Олгом Селаков Ђорђевић, НМК, 2008. 6 Записник о испиту сведока Ферида Азабагића, пред Среским повереништвом Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора, АЈ Фонд бр. 110, ф. 333/28-29, 16. марта 1945. 7 Олга Ђорђевић Селаков, исто.

Млади борци из Краљева на Сремском фронту 1944/1945.

Бисенија Перуткић Грбић, исто. Део из разговора са Душаном Јанићијевићем, годиште 1933, чији је отац Владислав стрељан октобра 1941, а мајка Милица рањена 11. августа 1944, НМК, 2009.

је касарна била у Ратарској школи, ручали су испред, у подне… Деци из комшилука и нама, са понетим лонцима, обични војници давали су своје порције. Било је опасних ситуација, као када се један официр на коњу залетео на нас, грдећи војнике… Мајка прекува храну коју смо донели, из лонца извади маст и користи је наново… У кућерку где смо живели као подстанари, у великом дворишту у Улици кнеза Михајла, Немци су, пред крај рата сместили кухињу, а један немачки војник донео нам је џак пшенице јер је видео много деце.”8 Пред крај рата, 1944, у војној операцији против немачке групе „Армија Е”, која се повлачила из Грчке Вардарско-моравском долином, савезничка авијација није поштедела градско становништво и цивилне објекте: „Када је засветлело, бака је донела спасоносну одлуку да бежимо из куће, у Обилићевој улици, према Сијаћем пољу. Чуле су се јаке експлозије… Када је свануло, вратили смо се, али смо уместо куће затекли – рушевине. На улици је погинула Десанка Косић, студент од 20 година. Куће иза наших све су биле порушене. Још увек нисмо знали шта је са нашом мајком Милицом, тада код рођака у другом делу града. Када је почело бомбардовање, потрчала је да види шта је са нама, Улицом војводе Путника и ту је рањена…”9 Савезничко бомбардовање Краљева била је последња у низу траума које су обележиле ратно одрастање многих нараштаја: „Моја мајка негде иза поноћи 11. августа, видевши све осветљено у соби, крикнула је… Било је касно да склоОдрастање од 1941. до 1999. године | 129

ниште потражимо у Марка Трипковића улици, јер је било пуно људи, па смо ушле у један недовршен ров. Ров су копали италијански војници, који су нама деци певали дивне песме на свом језику. Памтим када су их немачки војници са лисицама одвели у затвор у немачку командантуру, јер је, како су старији говорили, њихов Дуче отказао послушност Хитлеру. У тој рупи пуној воде, преживели смо стравичне тренутке. Бомбе су падале у непосредној близини. Чим се разданило, кренуле смо ка Жичи, јер се очекивало ново бомбардовање. Одједном је Жича била пуна Краљевчана. У склоништу у Марка Трипковића улици, где мајка и ја не стигосмо да се склонимо, погинула је и моја другарица Гинче Здравковић.”10 Народ уклања ратне рушевине и залечује ране у ослобођеном Краљеву: „У Краљево смо се вратили после 29. новембра. Снег је рано пао, нигде ништа у кући. Уместо стакла на прозоре смо лепили пак-папир. Тако започех своје гимназијско школовање. До мене је седела другарица Роса Зорић са штакама јер је у савезничком бомбардовање остала без ноге.”11 Завршетак Другог светског рата уследио је после великих фронтова ратујућих страна, међу којима и оног формираног у сремској равници. Како би се заштитио ослобођени Београд и наставило потискивање непријатеља према западу, на Сремски фронт упућивани су мобилисани младићи, махом млађи од 18 година, после краћег курса у војној обуци. У дуготрајним и тешким борбама против немачких снага и усташа, животе су изгубили многи млади борци из краљевачког краја, не дочекавши у априлу 1945. коначно ослобођење земље.

ОДРАСТАЊЕ У ПОСЛЕРАТНОМ ПЕРИОДУ Физички изглед Краљева, по ослобођењу, био је препун ратних ожиљака. Обнављају се попаљене школе у Сирчи, Самаилима, Врби, а поправљају оне оштећене готово у свим селима око Краљева. Мањак радног простора, лоши услови, недостатак учила, намештаја, огрева, недовољан број учитеља, обележили су прву поратну деценију. Школске 1945/46. у Жичком срезу ради 46 државних школа. Одмах по ослобођењу града, у децембру 1944, Гимназија, до тада грађанска школа заснована на законима Краљевине Србије и Краљевине Југославије, уступа место Државној реалној Гимназији, која је због великог броја ученика 1948/49. подељена на Мушку и Женску гимназију: „Одговори из историје су јако оскудни. Ученици настоје да догађаје представе у светлости науке, али при том још увек изражавају нелогичности старог схватања. Види се да градиво није довољно продубљено, да се ишло за тим да се постигне прописани план и програм, а запостављено је питање утврђивања тежих партија, епохалних, оних које често служе као полазна база за касније догађаје.”12 130 | Сивија Крејаковић

Добрила Лазић Марић, Сећање на савезничко бомбардовање, у рукопису, Краљево, август 2008. 11 Добрила Лазић Марић, исто. 12 Архив Србије, фонд: Министарство просвете, Г-183. Извештај Реље Новаковића, директора Државне реалне гимназије у Краљеву – Министарству просвете, о Вишем течајном испиту, Краљево, 30. јун 1948.

Први слет пионира на игралишту поред Ибра, 1945.

Нови друштвени односи после Другог светског рата, мењали су је традиционално наслеђе и индивидуални свет, отворен до тада за учешћа у организацијама попут Савеза сокола, Јадранске страже, Савеза извидника, за породична или комшијска окупљања о славама, свадбама, вашарима и мобама, у шири колективни живот. Време приватности постаје све више друштвено организовано, укључењем младих у бројне организације – Савезе пионира и омладине, Савез извиђача, Феријални и Савез горана, ангажовањем у омладинским радним бригадама и бројним спортским клубовима, као својеврсним друштвеним мрежама које су повезивале младе нараштаје.

Љубодраг Димић, Агитпроп култура, Агитрпроповска фаза културне политике у Србији 1945–1952, Београд, 1988, 212–213. 14 Свијет око нас: енциклопедија за дјецу и омладину, III издање, главни уредник Јурај Букша, Школска књига, Загреб, 1987, 81; 153–154.

У ДУХУ КОЛЕКТИВИЗМА Савез пионира: црвене мараме, беле капе и штафетне палице | Најмасовнија организација деце у СФРЈ, Савез пионира Југославије, ослањала се на револуционарне тековине.13 Основана је 27. децембра 1942. од стране КПЈ по угледу на совјетске пионирске организације.14 Од 9. маја 1945. Срески просветни одсек у Краљеву препоручује учлањење ђака од 7 до 11, у млађу, и од 11 до 14 Одрастање од 1941. до 1999. године | 131

Дан Републике – пријем у Савез пионира у Краљеву

година у старију пионирску организацију. Дан Св. Саве последњи је обележен пут 1948. само у школи у Жичи, низом родољубивих рецитација међу којима је само једна била посвећеном свецу.15 Од тада, црвене мараме и плаве, или беле капе, биле су незаобилазни детаљи дечје гардеробе на приредбама, слетовима, међу којима су они приређивани због дочека штафете као симбола младости, били најредовнији и са највише учесника. Штафета, уведена на предлог омладине Крагујевца 1945. као рођенданско уздарје Јосипу Брозу Титу, уз потписе 15.000 омладинаца Шумадије у Плавој књизи, прешла је пут од 9 000 км у рукама преко 12.000 носилаца.16 Од ове прве, штафете у обличју палица преношене су од Ђевђелије до Триглава, како би обележавале рођенданске церемоније председника. Од 1957, када је ова манифестација проглашена Даном младости, млади Краљева редовно су се ангажовали у њеном организовању: „Гимназијска чета извиђача и коло планинки, укључена је у организацију смотре у част Дана младости чији је носилац био извиђачки одред ´Јован Курсула´. Гимназијалце су тада представљали: Љиљана Поповић, Даринка Рафаиловић, Александар Крстић, Милун Коцка, Мирјана Ђоковић, Михајло Остраћанин, Вера Николић, Бранко Петровић… И следеће 1960. године свечано је обележен Дан младости и рођендан Тита у Краљеву, смотром радних колектива, школа и друштвених организација.”17 132 | Сивија Крејаковић

ИАК, Збирка плаката. Група аутора, Приватни живот код Срба у ХХ веку, приредио Милан Ристовић, Београд, 2007, 48–49. 17 Александар Крстић, ондашњи гимназијалац и активиста Савеза извиђача и Феријалног савеза, дневник, рукопис. 16

Дочек Штафете младости у Краљеву, 1976.

Штафету младости је свечано дочекало неколико хиљада грађана. Уз стражу Извиђачког одреда „Јово Курсула” штафета је преноћила у Краљеву, у логору извиђача на Тргу маршала Тита, 10. априла 1961. Том приликом су јој придружене локалне штафете из краљевачких предузећа: Фабрике вагона, „Магнохрома”, „Јасена”, „Кисекане”, Ибарских рудника и из Сјенице, Тутина, Новог Пазара и Рашке…18 Поред 25. маја, важан јубилеј Савеза социјалистичке омладине и Савеза пионира обележаван на Дан Републике, када је Краљево славило датум ослобођења у Другом светском рату.19 Тога дана, примајући симболе – црвене мараме, плаве или беле капе, пионири су полагали свечану заклетву.

Исто. НМК, у документацији о организацији ССО наведено је да окупља 25.000 чланова у периоду од 1965–1970. 20 Душан В. Јанићијевић, Добровољни рад омладине Краљева 1945–1990, Краљево, 1999, 3–5. 19

Омладинске радне акције: рачунајте на нас | Обнова ратом разрушене земље мотивисала је младе да наоружани ентузијазмом крену у прве локалне и савезне радне акције. Велика градилишта постајала су омладинска насеља, богата разноликим друштвеним животом кроз културне садржаје и различите курсеве. Осим младих из највећих краљевачких колектива, готово да није било села у краљевачкој општини из кога је омладина кретала на радне акције. Гимназијалци и ученици Пољопривредне, Шумарске, Индустријске школе, Школе ученика у привреди, потом Економске, Медицинске, Техничке школе и Машинског факултета, били су редовни учесници радних акција. Краљево је за мање од пола века, од почетОдрастање од 1941. до 1999. године | 133

Омладина на изградњи пута ка Гочу, Каменица, 1954.

ка 1945. године, и првих акција младих на рашчићшавању улица од рушевина, до 1990, када је завршена ОРА „Ибар” – имало 11.500 бригадиста, учесника на добровољном омладинском раду.20 На изградњи пруге Шамац–Сарајево, 1947. први пут је једна бригада понела назив I краљевачка ОРБ. Омладинске радне бригаде краљевачких акцијаша, обележене римским бројевима од I до последње – XIV, од тада су се називале по срезу – жичке ОРБ, до 1958, када су именоване по истакнутим личностима из историје Југославије и Краљева. Повремене локалне радне акције, започеле су у Краљеву одмах по ослобођењу града. Бројно стање Омладинског радног батаљона је сваким даном увећавано, тако да је априла 1945. окупљао 400 бригадира: „Прво се радило на рашчишћавању рушевина са улица; на сређивању тадашње Железничке радионице; уређена је обала Ибра и извршено њено пошумљавање. Омладинци од 14 и више година, кад год су били слободни, тражили су распоред извођења акције. Преласком омладине у Богавчеву зграду, организоване су драмска и рецитаторска секција, однекуда је набављен клавир – организовани су програми и игранке.”21 Када је од 1946. године почела изградња пруге Брчко–Бановићи, Омладински радни батаљон замениле су омладинске радне бригаде формиране по школама, предузећима, на нивоу града и среза.22 Од 1946. на Гочу је било више акција: „Пред почетак школске године 1946, на Гочу (Сокоља), била је радна акција сече огравног дрвета. Учествовало је 40 ученика, VI, VII и VIII разреда гимназије 134 | Сивија Крејаковић

Милан Поповић Лацика, изјава. Наведено према: Душан В. Јанићијевић, Добровољни рад омладине Краљева 1945–1990, Краљево, 1999, 28–29. 22 Душан Јанићијевић, исто, 13–14.

Милан Поповић Лацика, исто, 28–29. 24 Лист Среског народног фронта: 29. новембар, бр. 1, 29. 11. 1947, Краљево. 25 Душан Јанићијевић, исто, 138.

и радничка омладина Краљева, а командант бригаде био је Драган Тошић-Ћифто. У зиму 1946. омладина Краљева је огранизовала акцију утовара огравног дрвета у железничке вагоне на станици у Магличу…”23 Средњошколска ОРБ „Гочки партизани” помагала је у изградњи Планинарског дома и поправци путева на Гочу. Ентузијазмом добровољног рада, омладина Среза жичког градила је у рату уништени мост код Камиџоре и задружне домове, места окупљања младих, у Лађевцима, Гокчаници, Богутовцу, Мрсаћу, Стублу, Рибници: „Омладина Краљева масовно учествује на добровољном раду у градској економији; помаже у изградњи станова које подиже Среско синдикално веће; омладина Железничке ложионице и радионице је на изградњи железничког моста ´Џелеп´ на Ибру, код Ушћа; школска омладина уредила је атлетску стазу на стадиону ´Локомотиве´ у граду и скупљала жир за тов свиња; после сабора на излетишту Борјак у Рибници, омладина је жела пшеницу у Рибници и Кованлуку; радила на изградњи пута Ушће–Жељин и Рудник–Тавник; омладина Витановца и Витковца радила је на довршењу школске зграде и прокопавању канала реке Груже; у Адранима, омладинци су искрчили 10 хектара утрине…”24 Краљевачке бригаде су ангажоване на модернизацији пољопривреде и мелиорацијама (ОРА Посавски канал 1946; ОРА у Пелагонији, Кумановском пољу, на Преспанском језеру; ОРА Бечејски канал; у Суторини код Херцег Новог). Захваљујући младим градитељима, у карту железничких саобраћајница Југославије уцртано је, од прве омладинске пруге којом је Брчко повезано са Бановићима и Шамац са Сарајевом, потом 1948. Никшић са Титоградом, а Бања Лука са Добојем, и низ краћих железничких саобраћајница, међу којима су и „пионирске пруге” у главним градовима ондашњих република. За 5 година изградње 476 километара пруге Београд–Бар почетком 70-их, Краљево је дало 6 омладинских бригада. Истовремено, млади бригадири су својим радом на савезним акцијама укротили планинске реке које су давале светлост, енергију и услове за привредни напредак, изградњом хидроцентрала у периоду 1948–1955: „Јабланице” на Неретви, „Зворника” на Дрини; мавровских хидроцентрала у Македонији, потом од 1955. централа на Власини и током 70-их на Ђердапу. Матуранти Гимназије и Индустријске школе и комплетна екипа Кошаркашког клуба „Слога”, из ондашњег Ранковићева, били су на изградњи првих комбината – ОРА „Севојно” 1950, потом и Фабрике каблова у Светозареву… Поред грађевинских предузећа, током 1950. на изградњи „Магнохрома“ радило је шест омладинских радних бригада, или око 800 омладинаца из Београда, Крагујевца, Пожаревца, Смедерева, Ниша, Крушевца и града домаћина. До 1962. у Србији је омладинским радом изграђено 2 000 километара локалних путева, поправљено дупло више, подигнуто 3 000 спортских објеката и електрифицирано 300 села.25 Одрастање од 1941. до 1999. године | 135

Са ОРА „Јасеновац 79” Из албума са радних акција бригадира Радослава Пајића: ОРА „Ниш 82”

Готово свака бригада имала је свог покровитеља – једно краљевачко предузеће, које је бригадире опремало мајицама, спортским реквизитима… Ради стимулисања омладинског залагања у привредној изградњи земље, уведено је звање ударника.26 Омладина читаве земље је својим радним еланом допринела изгледу престонице.27 Истовремено је од Београда, на најдужој омладинској радној акцији, симболичног назива „Братство-јединство”, почела изградња 1 066 километара првог ауто-пута кроз Југославију. У све три фазе изградње: Београд–Загреб (од 1948. до 1950); Загреб–Љубљана и Београд–Ђевђелија (од 1958. до 1963) и друге траке ауто-пута кроз Србију и Македонију (од 1977. до 1986), ангажовано је 28 краљевачких омладинских бригада. Оне су својим залагањем од почетака радних акција у Нишу 1970, на ОРА „Сава” код Загреба и низу других, освајале сва признања (похвале, ударништва, ленте, траке). ОРБ „Олга Јовичић – Рита” и ОРБ „Живан Маричић” помагале су 1970/1971. на отклањању последица разорног земљотреса у Бања Луци. Велике радне акције 1979. окупљале су омладину у подухватима на подручју меморијалних комплекса „Јасеновац” и „Кадињача”. Збратимљене омладинске радне бригаде Краљево–Марибор и Краљево– Горажде биле су учесници на ОРА „Морава” (1971–1980), на изградњи спортског центра на ОРА „Козара” (1974–1979), магистралног пута од Цеља према Шентиљу (1976/1977), на ОРА „Козјанско”.28 На ОРА „Ниш 78” у бригади основних школа „Бошко Буха”, били су и основци из Краљева. На уређењу меморијалног 136 | Сивија Крејаковић

26 Савезна планска комисија донела је Правилник о начину и условима за проглашавање ударника у предузећима и установама и на омладинским радним акцијама објављен у Службеном листу ФНРЈ број 33, од 23. априла 1946. 27 Душан В. Јанићијевић, исто, 198–218: Студентски град, насеље од 125 зграда на Карабурми, зграду Скупштине Србије, бетонажу зграде СИВ-а, од 1948–1950. радиле су и VI, VII жичка и ОРБ „Александар Ранковић”. Од 1976, када је уређиван парк „Кошутњак”, краљевачке бригаде су доприносиле изградњи Новог Београда, сређивању обала Саве и Дунава, Аде Циганлије, Великог ратног острва, Сајамског кеја, ницању наставног центра „Бубањ Поток”, Пионирског града и упоредо радиле на пољима ПИК-а „Београд”, у Фабрици шећера… 28 Документација СО Краљево, Служба протокола, Програм сарадње између СО Краљево и СО Марибор, 1975.

29 Извештај о раду Општинске конференције Савеза социјалистичке омладине Краљево, 1980. 30 НМК, документација, разговор са Радославом Пајићем, носиоцем ударничких признања са ОРА од 1979. 31 Душан В. Јанићијевић, исто, 231–256. 32 Душан Јанићијевић, исто, 368–370. 33 Владан Виријевић, Краљево, град у Србији 1918–1941, Краљево, 2006, 238–239.

комплекса „Сутјеска” од 1973. до 1987 ангажовано је 6 бригада из Краљева. Средином 70-их, радним акцијама на Копаонику, млади су допринели афирмацији спортског туризма и развоју руралног поткопаоничког краја. Млади Краљева истовремено су уређивали свој град локалним радним акцијама око Споменика отпора и победе, где су редовно одржаване смотре ОРБ, око Дома технике, ибарске плаже, Атлетског стадиона, у парковима… Годину 1980. је обележила припрема спортских терена за зимску олимпијаду у Сарајеву, где су бригадири из: Краљева, Тутина, Сјенице, Новог Пазара, Врњачке Бање и Трстеника, чинили међуопштинску ОРБ „Живан Маричић”.29 Прве бригаде младих Краљевчана кренуле су и на ОРА „Козјак” око Шентиља и наставиле радове на подручју Ниша, на Власини, на Пештеру, у рејону Подриње–Колубара, Тузла–Зворник, у Книну, Врању, Пожешкој котлини, у Титограду, Врњачкој Бањи…30 Ватрено крштење је на ОРА „Титова Митровица” 1983. имала тек формирана ОРБ „Прва партизанска ватрогасна музика”. Четири деценије добровољног омладинског рада обележено је смотром око 3 000 бригадира, међу којима и пионира у саставу тек формиране пионирске бригаде „Краљевачки октобар”, на Дан акцијаша 1985, на централном градском тргу у Краљеву. Од 1984. до 1990. омладинске бригаде су на акцијама помоћи земљотресом погођеном Копаонику доприносиле развоју копаоничког подручја. Допринос ревитализацији шумског богатства у Подибру, за 11 година, од 1980. до 1990. на ОРА „Ибар”, дало је 7 340 бригадира.31 Крајем 80-их година, криза омладинског добровољног рада огледала се у слабим припремама и опадању бројности акцијаша. Представништво ССО Југославије 1987. укинуло је радне акције које у дотадашњем раду нису показале економску исплативост, што се одразило на смањење броја омладинских бригада.32 Тако је и Краљево, са дугом традицијом у добровољном омладинском раду, на савезне радне акције исте године, упутило само две бригаде. Политичке контроверзе југословенског друштва и наслућивање распада СФРЈ, учинили су беспредметним организацију великих савезних радних акција. Последње на којима су учествовали краљевачки омладинаци 1989. биле су ОРА „Вуковар”, ОРА „Скопје” и ОРА „Тузла–Зворник”. Последњи пут је свечаном смотром обележен Дан акцијаша 1989, када су средњошколске бригаде уређивале круг „Аутотранспорта”, Фабрике вагона, „Магнохрома”, „Јасена” и школска дворишта и поставиле каблове будућег Регионалног ТВ центра у Краљеву. Друштвене организације младих: Савез извиђача, Феријални савез и Покрет горана | У Краљеву је 20-их година основана подружница Савеза извидника и планинки, који је у Србији формиран 1911, делатношћу др Милоша Поповића.33 Одрастање од 1941. до 1999. године | 137

Из албума Александра Крстића: најмлађи извиђачи одреда „Јово Курсула” 70-их

Међу неполитичним, самосталним организацијама деце и омладине у Србији, у социјалистичком периоду, предњачио је поново покренут Савез извиђача. Испод застава са симболима јаворовог листа и извиђачког орла, смотре (или сабори) извидника, израсле из скаутске традиције, окупљале су и у послератној Југославији младе нараштаје организоване у роју (полетарци и пчелице узраста од 7 до 11 година), воду, чети (извиђачи) или колу (планинке) старијег узраста, у саставу одреда у оквиру Савеза извиђача Србије, формираног 1952. године. У психо-физичком развоју младих, неговане су истоветне вредности, истицани радиност, скромност, истрајност, сналажљивост, храброст, поштење, штедљивост, смисао за колективизам, чување флоре и фауне. Извиђачка организација Краљева формирана је 27. новембра 1954. године у Вишој мешовитој гимназији, на састанку одржаном у Графичком предузећу „Слово”.34 Одред, у чијем су саставу биле две чете, понео је име српског устаника Јове Курсуле, а за првог старешину, именован је Страхиња Милићевић. Омасовљен 138 | Сивија Крејаковић

Александар Крстић, дневник у рукопису, Краљево.

Из албума Николе Крпића: смотра Савеза извиђача Србије, Копаоник, 1960.

35 36

Ибарске новости, 9. август 1957. Исто.

новим четама у Школи ученика у привреди и Пољопривредној школи, извиђачки одред „Јово Курсула” у сарадњи са Феријалним савезом Краљева, на збору у Богутовцу 1957. организовао је и прве манифестације посебног програма обуке, коју је сваки извиђач требало да савлада: „Обука обухвата читање трагова, сигнализацију, оријентацију, читање карата и друге вештине. Читав рад извидника усмерен је на то да се пионири и омладинци навикну на живот у природи. Када овладају групом вештина извидници стичу право да носе звездицу. Три освојене звездице – то је највише што један извидник може да постигне.”35 Том приликом учесници су обишли средњовековно утврђење Маглич, а потом имали и своје прво „таборовање” на Копаонику: „На заравни између борова назирали су се шатори. Провизорна ограда и капија на којој је од јелових гранчица било исписано ’Јово Курсула’. То је први табор краљевачких извиђача и планинки…”36 У оквиру Савеза извиђача Србије, краљевачки одред „Јово Курсула” чинили су чете и кола „Мирко Луковић” (Гимназија), „Пинки” (Eкономска школа), „БриОдрастање од 1941. до 1999. године | 139

ле” (Школа ученика у привреди), „Херој Маричић” (Индустријска школа), коло при Медицинској школи и полетарци при основним школама: „Светозар Марковић”, „Јован Курсула” и „Вук Караџић” и кратко време – чете при основним школама у Матарушкој Бањи и у Витковцу. У част 40-годишњице КПЈ и СКОЈ-а, Савез извиђача Србије уз учешће Феријалног савеза, организовао је први у низу Похода на Кадињачу, који је почео смотром извиђача из читаве Србије 25. јуна 1959, на Тргу маршала Тита у Краљеву. Смотру 1 200 извиђача, међу којима њих 330 из Краљева, на Кадињачи је извршио некадашњи командант краљевачког батаљона, генерал и старешина Савеза извиђача Србије, Павле Јакшић.37 Највеће признање извидника представљало је стицање назива „извиђач-партизан”, које је Савез извиђача Југославије додељивао члановима истакнутим у раду и спровођењу програма, а чији су први носиоци међу краљевачким извиђачима били: Гојко Дубак, Душанка Вранеш, Александар Крстић и Љубиша Марјановић. Према сећањима Александра Крстића, Гојка Дубака и Николе Крпића, током 1959. краљевачки извиђачи „таборовали су” на Фрушкој гори, потом организовали излете до Манастира Љубостиње, Матарушке и Овчар Бање, посете одредима у Крушевцу, Београду, обилазак гроба Јована Курсуле у Цветкама и Смотру Поморавља у Мошином Гају.38 Сарадња са учесницима ОРА, манифестовала се кроз заједничке смотре за Дан акцијаша (1. април), Дан младости… Поводом обележавања 10 година постојања Савеза извиђача Југославије и 20-годишњице Револуције, 1961. у низу акција широм Југославије, краљевачки извиђачи приредили су изложбу у Дому ЈНА у Краљеву и организовали марш трагом Ватрогасне музичке чете, до Гоча, уз учешће Планинарског друштва „Гвоздац”, Спортског друштво „Партизан” и феријалаца Краљева… Походом од Ружића брда, преко Жиче, Чукојевца и Стубла до Попине – поприштима борби за ослобођење Краљева, Феријални савез и краљевачки извиђачки одреди „Јован Курсула” и „Гочки партизани”, уз извиђаче из Београда, Вршца, Крагујевца, Трстеника, обележили су 20 година живота у слободи.39 Краљевчани су били домаћини у акцији „Сусрети брђана Србије”, на Гочу, од 28. јуна до 25. августа 1996, у оквиру Пете смотре Савеза извиђача Србије. Последња, Осма смотра Савеза извиђача Србије одржана 2011. у Шапцу, имала је јубиларан карактер, у част 100-годишњице постојања ове организације. Покрет горана Општине Краљево основан је 1960. године као друштвена организација младих који својим подухватима доприносе заштити и обнови деградираних шума и подизању нових шумских засада. Идеја Покрета горана заснована је на племенитом односу према природи који, стечен у раној младости, помаже развоју еколошке свести. Како би шуме биле бројније, вода бистрија, ваздух чистији, а насеља што зеленија, предузете су значајне горанске 140 | Сивија Крејаковић

Део из разговора са некадашњим члановима Савеза извиђача, Љубивојем Миленковићем и Александром Крстићем, НМК, 2012. 38 НМК, исто. 39 ИАК, Збирка плаката.

акције пошумљавања на Гочу, Столовима, акције на уређењу паркова и школских дворишта у граду. Доприносом Покрета горана Краљева и омладинских бригада на ОРА „Ибар” у рејону Ушћа, од 1980. до 1992, пошумљено је 4 870 хектара голети, као део шире националне стратегије у просторном планирању и програму „Србија без голети”.40 Подизање шатора, развијање и „паковање” заставе, познавање знакова и симбола, заштита природе, оплемењивање тла новим засадима, уређење зелених површина и простора око културно-историјских споменика, били су део шире друштвене улоге генерација младих Краљевчана у неговању културе сећања и традиције, у развоју еколошке свести и друштвене одговорности. НАТО БОМБАРДОВАЊЕ – ДЕТИЊСТВО ИЗМЕЂУ СИРЕНА

Душан Јанићијевић, Добровољни рад омладине Краљева 1945–1990, Краљево, 1990, 231–256. 41 Ибарске новости, 16. април 1999.

Век који је завршио трагичним ратовима, у свести старијих нараштаја стварао је уверења о паралелама са догађајима у II светском рату, као и на примерима савезничког и НАТО бомбардовања. Последице НАТО бомбардовања се не очитавају само у великом броју заосталих убојитих средстава, од којих су многа, попут касетних бомби и муниције са осиромашеним уранијумом, забрањена међународним конвенцијама, већ много шире – у страховима и траумама којих нису била поштеђена ни деца: „Предузели смо све мере у склоништу солитера у Проте Ненадовића: од кречења, до забаве, да деца буду колико је могуће у ´кућним´ условима. Одрасли обезбеђују склониште и брину о деци. А деце има близу 50, узраста од 2 до 13, али и старијих, до 17 година. Они најмлађи су са мајкама, а првих дана, било је најтеже да их смиримо од страха, од неизвесности. Ускоро, малишани су положили испит из храбрости и дисциплине: били су прибрани, мирни, слушали наше савете и сви су, без изузетака, поштовали кућни ред… У атомском склоништу у улици Цара Лазара, у тржном центру, у време ´ваздушне´ узбуне, спас је налазило преко 500 грађана свих узраста, највише деце. Одрасли настоје да овим малим-великим људима учине живот подношљивијим. Оловке, бојице и папир у руке и ликовна колонија ´атомско склониште´ уроди првим плодовима, изложбом порука мира.”41 У краљевачким двориштима, између звука сирена који најављује ваздушну опасност, којима је духовити народни дух наденуо шаљива имена „миреле” и „шизеле”, деца су коментарисала о рату: „´Само сам се у почетку плашила сирена, више не´ (Слађана, 7); ´Слушамо музику, за Ускрс смо бојили јаја, доносимо лутке, играмо се´ (Александра, 9); ´Ја не разумем зашто одрасли ратују. Можда зато да би свој гнев избацили из себе Одрастање од 1941. до 1999. године | 141

у облику бомби´ (Стефана, 12); ´Ни један рат није донео добро, већ патњу, страх и бол´ (Јелена, 11); ´Одрасли ратују зато што су безобразни и бацају бомбе на добре људе´ (Стефан, 6); ´Људи ратују због земље. Хоће да отму територију…´ (Никола, 9); ´Људи ратују зато што су зли. Они желе да наруше срећу деци´ (Теодора, 7); ´Није ми јасно зашто одрасли ратују. Можда зато што желе да за њихов бес плаћају недужна деца, али нас децу спашава наша велика машта´ (Нина, 11); ´Зато што су зли´ (Филип, 6).”42 Министарство просвете за Рашки округ саопштило је да у краљевачкој општини није било већих штета на школама, док су у Општини Рашка гранатирани спортска хала, дечји вртић, две основне школе, Гимназија, Машинска школа, а страдале су и основне школе у Брвeнику, Биљановцу и Баљевцу.43 У Основној школи у Лађевцима, услед детонација, уништена су сва стакла, а велика штета нанета је издвојеним одељењима у Богутовцу.44 У отежаним условима рада школа у Србији могао је да буде донет само Оријентациони план рада реализован кроз Консултативно-инструкциони рад по посебном распореду.45 Ублажени критеријуми при оцењивању нису умањили значај опредељености наставника, управа школa и ученика, да у неповољним околностима истрају у спровођењу сазнајних и етичких вредности.46 Потресна сведочанства су и упутства за извођење рада, где се ученици упозоравају како да на путу до школе избегну потенцијалне „мете” ваздушних напада.47 Међу теже повређенима од експлозије и гелера, у аутобусу на линији Краљево–Годачица, била је и седмогодишња Славица Јеленић, која је тога дана са мајком пошла на упис у први разред основне школе. Потресни пример забележен је и у селу Жарче код Ушћа, где је од пројектила повређено седморо чланова породице Жарчанин, међу којима и једно дете.48 Манифестацијом „Пролеће се буни”, чији су организатори били Пријатељи деце, Дечји савез, Културно-просветна заједница и Народна библиотека у Краљеву, на Тргу српских ратника, деца су дигла свој глас против рата и безумља, исцртавала и исписивала поруке свету: „После још једне непроспаване ноћи, ремећене звуком бомбардера, деца Краљева, на кратко, створила су илузију безбрижности учешћем у овој антиратној манифестацији. Млади сликари су употребили плоче трга, креде, фломастере и боје и осликали своје дечје емоције и ставове према насиљу. То су учинили и деца-песници и писци Гордана Миливојевић и Нада Танасковић, Дечји хор Дома војске ´Риме´, група ´Оаза´, глумачка дружина ´Хербаријанци´.”49 После тромесечног затварања објеката Предшколске установе у Краљеву, услед ратних дејстава, до краја јуна, обданишта у граду и околини, обновила су рад. Последња седмица у школској 1998/99. за основце у Србији, у складу са препоруком Министарства просвете, замишљена је као „недеља дружења”. 142 | Сивија Крејаковић

Школа у Богутовцу, погођена у НАТО бомбардовању, 1999.

Ибарске новости, Између миреле и шизеле, 16. април 1999. 43 Ибарске новости, 9. април 1999. 44 Исто. 45 Ибарске новости, 28. мај 1999: Стручна комисија ИО СО Краљево, до 19. маја 1999. на територији општине, евидентирала је 1.246 оштећених цивилних објеката, тако да је реална стрепња по безбедност и у школама. 46 Блиц, 17. април 1999: Министар просвете Јово Тодоровић, због ратног стања је донео одлуку о изменама начина уписа у средње школе и на факултете у школској 1999/2000, на основу претходног успеха. 47 Ибарске новости, 23. април 1999: Синоћ је у Бапском Пољу повређено 7 особа. Најтеже повреде задобио је Миланко Ћирица, од 13 година, погођен гелером у грло и задржан је на лечењу у краљевачкој болници. 48 Ибарске новости, 30. април 1999. 49 Исто.

Тијана Шибалић ДЕЦА У ОБИЧАЈИМА И ВЕРОВАЊИМА НАШЕГ КРАЈА

Супруга Живка Антонијевића са сином, око 1920.

Детињство као посебна етапа одрастања представља веома важан део човековог живота. То је период између рођења и адолесценције. Карактерише га зависност детета од родитеља и старијих особа и релативно дуг физички, физиолошки, психолошки и социјални развој. Детињство се у различитим културама и епохама протеже на различите узрасте и његова природа се различито схвата. Детињство се може посматрати са биолошког и са културолошког становишта. Биолошки приступ детињство третира као део живота од рођења до достизања потпуне сексуалне и репродуктивне зрелости. У том периоду јединка се постепено развија у одрастао организам способан да се репродукује. Са културолошког аспекта детињство има шире и сложеније значење. Са тог становишта, детињство је време учења и савладавања основних знања и вештина које су потребне за успешно укључивање у живот заједнице. Док биолошки сазрева, дете упознаје културу заједнице у којој живи и оспособљава се за улогу коју ће обављати кад одрасте. У свим традиционалним културама детињство се обично завршава чином увођења у свет одраслих у облику посебног и за ту прилику установљеног обреда или ритуала. Након тога дете мења свој статус и бива прихваћено као равноправан, зрео члан друштва. Критеријуми којима се утврђује крај детињства могу бити хронолошки (12-13 година), биолошки (пубертет и јављање секундарних сексуалних карактеристика), етички (морална зрелост), психолошки (зрелост мишљења, осећања...). Детињство, односно рани период одрастања можемо пратити по фазама. Детињство се дели на рано (од рођења до 6. године), средње (до адолесценције)

и касно (до окончања адолесценције). На самом почетку, односно у првим годинама живота, дете стиче основне навике које му омогућују да се касније активно и са лакоћом укључи у живот заједнице. Тада је детету потребно највише пажње. Затим наступа доба правог детињства, које има своју рану и касну фазу. Углавном све културе на свету имају поделу на ове периоде и разлике су само у дужини њиховог трајања. У нашој традиционалној култури детињство се завршава око петнаесте године живота. У појединим крајевима Србије и код неких етничких заједница то може бити и четрнаеста, али и шеснаеста година живота. После тога момци и девојке улазе у период припрема за нове дужности и обавезе у друштву и породици, односно за дужности супружника и родитеља. На основу бројних термина који се користе за децу различитог узраста лако се уочава поменуто постојање фаза у периоду одрастања. Доба раног детињства се завршава око шесте године и тада се, углавном, престаје са употребом термина дете. Богатство синонима карактеристично је за перид правог детињства. Мушка деца се ословљавају са дечко, деран, момчић, момче, шипарац, јунош, а женска са девојчица, девојчурак, девојче, цуретак, шипарица итд.1 Ови термини односе се на предпубертетско и пубертетско доба. Основу за разумевање и проучавање материјалне и нематеријалне културе краљевачког краја представља географски положај града и његове околине. Област коју заузима град Краљево са околином, одувек је била раскрсница миграција становништва из скоро свих крајева бивше Југославије. Они који су се настанили у овом крају са собом су донели и творевине своје материјалне и нематеријалне баштине. Међусобни контакти становника довели су до прожимања и стапања различитих култура. Ретки су они који су у потпуности задржали етничке карактеристике матичног краја. Обичајима, веровањима, празноверицама и магијским радњама везаним за животни циклус, односно за рођење, свадбу и смрт, у нашем традиционалном друштву придаје се посебна пажња. Иако су непосредно везани за живот појединца, наведени догађаји имају широку друштвену важност. У краљевачком крају сви значајни догађаји у животу појединца праћени су разним обичајима, магијским радњама и обредима. Највећа пажња поклања се периоду одмах после рођења, односно животу у првих четрдесет дана. Рођење, односно долазак на свет и улазак у заједницу је веома важан период који прате многи обичаји, празноверице и магијске радње, а све са циљем да се дете заштити од злих утицаја природног и натприродног порекла. Магијске радње, по веровању, морају бити пажљиво и тачно одрађене да не би дошло до нежељених последица. Треба учинити све да би се избегле опасности и осигурао опстанак, а касније напредак и здрав живот новорођенчета. Одмах по рођењу детету се пресече пупак, дете се окупа и повије, најчешће у 146 | Тијана Шибалић

1 Гордана Љубоја, Деца у традиционалној култури, Етнографски музеј у Београду, Београд 1988.

2 Јован Миодраговић, народна педагогија у Срба, Београд 1914, стр. 71 3 Гордана Љубоја, наведено дело.

старе ствари2. Повијено дете се прекрсти и стави поред мајке. Вода којом је дете окупано не просипа се напољу да детету не би пошло на зло. Када се све то обави, око постеље мајке и детета се стављају разне ствари против урока и бабица (гребени, метла, пирајка, нож којим је пупак одсечен, бели лук итд.). У српским веровањима до данас је сачувана успомена на порођајне демоне, зла митска бића која могу донети болест новорођенчету и мајци. Како се веровало, бабице делују само првих четрдесет дана по рођењу, посебно прве недеље док дете још није крштено. Ова бића су замишљана као невидљива и јављала су се само ноћу. Зато је светлост најбоља заштита од њих. Када се дете ставља у колевку, на лучац, дрвени полукруг изнад главе детета, такође се стављају разне заштите од злих душа. Постоји и обичај, да одмах пошто се дете роди, жена која је обавила порођај, бабица, или муж породиље иду у цркву са бочицом воде по молитву. Од ње се помало сипа у воду којом се дете купа све до 40 дана. У ту воду се стављају и сребрна пара, да дете буде чисто као сребро, разне траве, вуница, мало соли и пепела, да се дете не би оједало, а сипа се и мало вина. Ову воду пије и породиља како би имала довољно млека. У бочицу са молитвеном водом увек се долива по мало обичне воде. Употреба освећене воде је једна од првих заштитних радњи против злих демона, бабица. Често са овом водом дете добија и име. Код Срба је веома раширена и вера у демоне судбине. Њихова основна функција је да сваком људском бићу одмах по рођењу одреде даљи ток живота и утврде тренутак његовог престанка. Верује се да прве вечери по рођењу долазе суђенаце или суђаје, те детету одређују судбину. Замишљане су као лепе девојке с расплетеном косом, обучене у бело. Оне долазе три вечери узастопно, а тек треће вече одређују судбину. За време док долазе суђенице, кућа мора бити уредна, чиста и осветљена. Не ваља да је породиља сама са дететом, већ поред ње треба да има и других жена. Кад дете ноћу плаче, кажу да је то добро, јер се брани од суђаја, односно од бабица. Крштења представља званичан ритуал којим се улази у свет хришћанске заједнице. Верује се да је дете до крштења посебно изложено деловању злих сила.3 Поред детета угрожени су и остали чланови породице. Због тога се дете пре крштења не износи из куће и не оставља само. Постоје посебне и устаљене мере предострожности и код куће док се дете чува. Велики је грех ако новороћенче умре некрштено, јер то може да нанесе велику штету свима. Осетљива и деца слабијег здравља крштавају се већ током прве недеље живота. До крштења дете обично зову именом које му је поп дао на водици. На дан крштења спрема се велика и богата гозба са званицама (родбина и комшије). Породиља дарује кума лепом кошуљом и чарапама, а кум породиљу новцем. Кум на крштењу је венчани кум и то се не мења. Крштење се обавља у цркви, Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 147

а код куће само онда кад је дете болесно. Кум се обично позива три дана пре крштења. Он доноси свећу, босиљaк и платно за кошуљу кумчету. Деци се често дају имена по прецима и празницима. Ако се дете роди око Петровдана, дају му име Петар, а ако на Св. Јована, Јован итд. Мајка често жели да је име из њене породице, док се отац држи обичаја и своје породице. Ако је дете крупно, јако и здраво, дају му јуначко име Милош, Марко и др. Кад родитељима умиру деца, дају се имена попут Стојан, Стојна. Ако се рађају само женска деца, дају се имена као што су Стана, Станија, Станка итд. Кад на крштењу свештеник пита кума за име, он не одговара одмах, већ мало ћути и као да се премишља, да дете не би било брзоплето, него паметно и промишљено. Верује се да ће дете које плаче на крштењу бити добар певач. Кад дете донесу са крштења, изнесу га на сунце и дају му мало вина, дарују га новцем и пију у његово здравље. При даривању говорило се: ако је мушко – купи лулу или купи девојку, а ако је женско – купи преслицу или купи брата. Међу обичајима око неге новорођенчета и деце уопште, важно место припада и шишању прве дечје косе или шишаном кумству. Као и у многим другим обичајима и веровањима, све магијско-религијске радње везане за шишање прве дечје косе имају свој корен у човековом односу према душама предака. У прастарим временима, постојао је обичај жртвовања деце, посебно првенаца. Постепено, у дуготрајном процесу људског развоја, ово жртвовање је замењено шишањем прве дечје косе и жртвом неке животиње (црног певца). Поред магијских радњи и обреда везаних за поштовање предака, присутни су и они који имају за циљ да умилостиве разне демоне (натприродна бића), заштитнике деце, њиховог здравља и напретка. Веровало се да кум ваља да ошиша дете пре него што оно напуни годину. Ако се шишање не обави тада, настоји се да буде око треће године. Понегде се прво шишање обављало о крштењу или кад кум може. За шишање се приређује гозба као и за крштење. Кум се зове с ракијом у чутури и то речима: Дошао сам, куме, да те зовем, да изволиш сутра (или кад буде) на ручак и да ошишаш кумче! Кум обично одговара: Нек је живо и срећно кумче и у здрављу да свршимо шишање! Договореног дана, кум запали свећу, прекрсти се и каже: У име Бога, да шишамо... (име детета)! Маказама кум одсече мало косе на челу, мало позади, десно и лево, правећи крст и одсечену косу улепи воском и стави у капу на столу. Том приликом дарује новац говорећи: Нек је срећан, дуговечан и благословен! Кад се обред и даривање заврше, присутни се госте и веселе.4 Веровало се да, ако кум први не ошиша своје кумче, оно неће бити здраво. У комплексу обичаја и радњи везаних за рођење детета посебно се истичу по свом вишеструком значају и улози, посете породиљи и новорођенчету, које су и данас толико распрострањене да се сматрају свеопштим народним 148 | Тијана Шибалић

Рада Аћимовић, 1925.

Јован Миодраговић, наведено дело, стр. 124.

Никола, 18. 7. 1926. (седам и по месеци)

Исто, стр. 83. Исто. 7 Исто, 83–84. 6

обичајима. Овај обичај се не врши свуда у исто време и не зове се истим именом (бабине, повојнице, понуде). Породиљи и детету се носи повојница. У повојници се доносе и уштипци или нека друга врста колача, па се обичај зове и кравај – колач. Повојница је част и поклон који се доноси породиљи, док је још у бабинама. То је обично: погача, намазана медом и на њој кашика соли, печена кокошка, мало сира, вина, црног лука (да би породиља имала млека). За дете се доносе капа, чарапице, кошуљица или нешто друго од одеће. Жене које доносе повојнице седе код породиље, разговарају и госте се. Оне које долазе ноћу воде рачуна да се неко не успава, посебно треће и седмо вече. Верује се да ће детету бити науђено ако га не чувају. Кад се донесе прва повојница, породиља треба да начне погачу зубима, да би дете било здраво и ускоро почело да једе. Постоји веровање да ако се детету, из неког разлога, не донесе повојница, оно се неће удати или оженити. Зато се, кад порасте, праве накнадне бабине и велика гозба. Комаде од погаче (повојнице) не треба износити напоље, да дете не би било лопов. Судови у којима су донете понуде, не враћају се истога дана, да дете не би износило ствари из куће. Свака комшиница са којом је породиља у добрим односима настоји да што пре пошаље повојницу, да би мајка дете подојила сита и да би оно увек било сито и напредно. „Чим оде глас у село и комшилук, да је та и та родила, па још ако је мушко и јединац у мајке, сељани изађу пред кућу па пуцају из пушака, а жене месе колаче, купују вино, ако га у кући немају, и друге дарове, те полазе на ’бабине’. Обично се каже, да је на бабине била она, која прва дође и њена је као дужност после, да томе детету рачуна године.”5 „С повојнице кад полазе, свака жена приђе детету и дарује ra, с речима: ´Да купиш брата´ (ако је женско) и попљује, га, да га не би урекла. А ако је мушко, веле му, да купи девојку. Прва пара, којом се новорођенче дарује, чува се, а за остале се купи какав суд (обично лепа чаша).”6 „Кад бабица завеже детету пупак и оду за водицу, онда сродници доносе повојницу. Кад одлазе, дарују дете по којом паром, само не сме да буде бушена. Tpehe вече дође по више њих, те вечерају и пију у здравље детиње и укућана. Кад буде око пола ноћи, бабица и неке постарије жене мећу код детета: књигу – да буде писмено, сикиру – да буде јунак, камен – да буде тврдо у вери Христовој, сито – да буде сито, паре – да буде богато, мач и пиштољ – да буде војник. Кад буде тачно пола ноћи, кажу, доћи ће срећоделитељ (усуд), па, кад види ове ствари, рећи ће: Све што жели ово дете, Бог нек му да!”7 Пажња која је првих четрдесет дана усмерена на породиљу и дете не односи се само на магијске радње, веровања и обичаје, већ је у питању и стварна нега. Иако је наша традиционална култура позната по ниском вредновању Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 149

хигијенских навика, нега детета у првих четрдесет дана несразмерна је оној коју ће дете имати у наредним периодима детињства. У то време дете се купа и по два пута дневно. Касније, најчешће од трећег или шестог месеца до године дана, купање се проређује на једанпут дневно, да би се касније свело на један или два пута недељно.8 Купање и повијање детета су радње које се настављају и даље, али су у овом првом периоду веома су важне. Рођењем дете прекида физичку везу са мајком и зато је важно спремити му мекану и удобну постељу и неговати његову кожу која још није припремљена за грубу спољашњост. У корито, кадицу, под дете се обично ставља пелена, или пешкир. Детету се прво окваси глава, па леђа, да би се опустило и привикло на воду. Раније се дете после купања мазало чистом свињском машћу. У воду за купање се сипа помало водице која је донета по порођају из цркве. Веровало се да вода треба да је из неначетог суда, односно да је свежа. Некада је мајка сама купала дете. Постојао је и обичај да се у воду којом се дете купа разбије једно јаје да би оно било младолико. Кад се заврши са купањем, дете се повије. Онда га мајка прекрсти, повуче за нос и попљује, да га неко не би урекао, подоји и успава. Веровало се да женско дете при купању прво треба умити по глави да би имало дугу и лепу косу, а мушко, по леђима, да би било снажно. Обичај je и да се дете прво умије вином да би било румено. Кад се дете окупа, повије и нахрани, стави се у своју постељу – колевку, да спава. Првих дана дете углавном спава и буди се само кад огладни. Док спава, оно расте, брже и више, а за добар и здрав сан важна је удобна постеља. Од давних времена прва постеља новорођенчета је колевка. Њена основна функција је да чини постељу, дневну и ноћну, све док беба не прохода, очврсне и ојача. Колевка је и кутак у коме беба живи и где над њом бде мајка и остали чланови породице. Што је колевка опремљенија, услови за негу новорођенчета су бољи. Код нас су биле познате и дечје постеље замене за колевке: коританце, карлица, буков или липов луб, повећа ћерамида преклапача, преврнута троножна столица, мала преврнута клупица, корпа за рубље или плетиво. У нашим крајевима углавном је коришћено тзв. корито односно коритаста колевка. Она има два облика – носећи и висећи. Из коритасте колевке развиле су се ниска и висока дечја колевка са једним лучцем. Ниска колевка са једним лучцем подигнута је од земље чеоним странама и подножјем, малим ногама, које могу бити овалне или елипсасте. Чеона страна овог типа колевке добила је лучац, тако да је веома погодна за ношење, али је веома скучена за негу бебе. Висока колевка са једним лучцем је боља за негу новорођенчета. Колевку са два лучца који су повезани дашчицом називамо бешика. Она може бити ниска и висока. Висока колевка за љуљање, са уздигнутом чеоном и подножнпм страном или без њих, и висока колевка са стабилним постољем припадају савршенијим облицима дечје постеље. 150 | Тијана Шибалић

Гордана Љубоја, наведено дело.

Јован Миодраговић, наведено дело, стр. 123–124.

Колевка временом доживљава низ трансформација. После архаичности која је дуго била доминантана, долази до формирања дечјег кревеца као постеље, да би се на крају уступило место данас незамењивим дечјим колицима. Као и за сам чин порођаја, и за спавање су везане многе магијска радње. Да би дете боље спавало, не треба ништа износити из куће после заласка сунца читаве године. Ако би гост остао у кући до мрака, при поласку је морао да да некакав кончић од себе, стављао га је на дете и говорио: Спавај као ја! Кад дете не може да спава, мајка узме воде у уста, па том водом умије дете по очима а обрише гa задњим делом своје кошуље. Кад се дете трза у сну, мајка узме ватраљ и тигањ па обиђе трипут око детета и говори : Бежи, страва, гони те мајчина справа! и куцка о тигањ.9 Кад се дете у сну расплаче, онда га повуку мало за нос и уши. Обичај је да се дете први пут легне у колевку у онај дан, у који је те године био Божић и оно ће бити срећно. Док ставља дете у колевку, мајка га прекрсти руком, очита му молитву и зевне преко њега да му дође сан. Кад види да је дете спремно да заспи, мајка поломи сламчицу на четири дела и баци делове око колевке и затим пљуне преко детета да га нешто у сну не би урекло. Када се говори о опреми дечје постеље, морају се имати у виду њене две функције. Једна је чисто практична, а друга заштитна, јер штити од урока и злих бића. Често су ове две функције нераздвојне, прожете и стопљене у целину. У колевку се ставља квасац – да дете буја, главица белог лука – да дете чува од вештица, детелину са четири листа – да му виле не могу ништа (виле посебно воле лепу мушку децу), огледало – да дете не дави мора и на крају нешто црно – да се детету не штуца. Колевка се никад не носи празна, увек се у њу ставља нешто живо (пиле). Постојало је веровање да, кад се заврши са израдом колевке, у њу се ставља стрелица да би дете било здраво, напредно и срећно. У колевку се, у не тако давној прошлости, простирала постељина испуњена сеном која се сваке три недеље износила на сунце ради проветравања. Негде се, да би дете имало добар сан, у колевку стављала залога (обојак из опанка), јер се веровало да као што је она (залога) мирно лежала притиснута, тако ће и сан дете да притисне и успава (аналогна магија). Кад се дете стави у колевку, поред њега се спусти метла или бабина кецеља, срп и нити, да детету не би наудиле бабице и други зли духови. Породиљина мајка припрема опрему колевке, а спремање саме колевке обавља свекрва. Под јастук се ставе отворене маказе или дренов прут, бели лук, јабука или шећер, неко дрвце шибице, бритва, исплете се једна рукавица, једно дугме (пуце) са петљицом да пукне онај ко погледа дете. У копаоничким селима у колевку се ставља бели лук, пшенично зрно, самотворна бритвица, зрно кафе, грумен (зрно) соли, крстић од тисовине. Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 151

Ратомир и Југица, око 1912.

Уобичајено је да се у колевку ставе маказе, бели лук прободен шиваћом иглом и глоговим трном. Када се жена породи, у кућна врата се забоде или окачи о њих срп који ту стоји четрдесет дана, некад и до пола године. Постоји обичај да се колевка прво окади тамјаном и то се у народу зове крштавање колевке. Тек после тога у колевку се, испод јастука, ставља остала опрема против урока и бабица. На лучац од колевке обично се причврсти и звонце. Некада се колевка опремала тако што се у њу прво простирало мало сена или сламе, затим преко 152 | Тијана Шибалић

Исто, стр. 94.

тога нека поњавица или стара хаљина, пресавијена неколико пута, и јастучић напуњен сламом за узглавље. Затим се стављало дете које се покривало вуненом поњавицом или ћилимчетом. Колевку с дететом мајке су углавном носиле са собом и кад раде. На леђима је дете ношено у љуљашци, поњавици изатканој од обојене вунене пређе, која је на све четири стране имала по узицу. У њима су се деца и љуљала тако што се љуљашка везивала између два дрвета. Ако колевка није набављена или направљена одмах по рођењу, то се мора учинити најкасније до крштења. На крштење се дете некада носило у колевци и опрема за тај дан је била посебно лепо урађена и богата. Пелене у које се дете некада повијало најчешће су биле израђене од теженог (конопљаног) платна, ређе од вуне или памука. Прављене су углавном од старих сукања и кошуља, а посебно су ткане само за прво дете. Имале су облик правоугаоника. Повој је најчешће тежан и исплетен од три узице (црвене, беле и црне ради здравља и против урока). „Кад мајка хоће да повије своје дете, она седне поред колевке, опружи ноге, трокати повој двапут и метне га преко својих ногу. За овим простре преко повоја обично две пелене, и једну окрене у косо десно а другу у косо лево. Преко њих простре другу мању и мекшу, која ће обавијати детињи трбух, ако дете нема кошуљицу. Уврх ових намести памучну крпицу (обично од старе шамије) за детињу главицу, и једну малу крпицу доле, која ће доћи између ножица, да задржава поган и да подиже удић детињи, ако је мушко. Онда узме дете из колевке и метне га преко пелена, и пре но што ће се у њих повити, метне му се на пупак парче разгрејаног и растањеног воска, докле пупак не израсте, па се онда повија, и то овако: прво се савије трбушна пелена која му омотава трбух до пазуха, те да се ови не оједу, онда му се завије главица па затим подигне она међу ногама и савију оне велике, па се тако умотано повеже повојем, почевши озго од прсију и руку, па после доле. Ноге су испруже, па се лепо умотају и повежу другим крајем повоја. При повијању дете се не стеже много: а многи мисле, да је дете чвршће, кад се при повијању стеже. Сад му својом руком направи крст на грудима и на челу, па цуцукне устима и узме га те га подоји и метне у колевку да спава. Сад у ту исту воду метне и детиње прљаве пелене те их опере и простре да се суше.“10 И данас се верује да пелене које се суше напољу треба унети пре заласка сунца. Ако ипак заноће напољу, треба их протрести и окадити над ватром због бабица. Пелене не ваља да су напољу ни кад дува ветар, јер ће све зло и нечистоћа отићи на дете. Дојење је веома важан чин у животу детета и мајке. Порођај је прекинуо њихову физичку везу, али се природа побринула и за прелазну храну за дете – мајчино млеко. За време док доји дете, сва пажња, све радње и веровања, Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 153

Дечја колица из породице Тодосијевић, поклон Музеју.

усмерени су на мајку и на старање да има довољно млека. Нема прецизно утврћеног ред када и у којим размацима и колико дуго се дете доји. Дете се најчешће доји до навршене прве године, мада може и дуже. Има примера да дете које је проходало напусти игру и оде да тражи од мајке да га подоји. Кад год пожели, дете неометано сиса, осим када је мајка заузета. Поступци одвикавање су различити и могу се свести на методе застрашивања и покушаје да се детету смучи млеко. Мајка се понекад склони на неко време у нади да ће код детета престати старе навике. Дохрањивање детета почиње релативно рано, око шестог месеца или када оно почне самостално да седи. Прво се детету даје лако сварљива кашаста храна, припремљена од хлеба, брашна, кукуруза или пиринча. Раније је мајка припремала храну тако што је иситни и сажваће у својим устима и тако је натопљену пљувачком даје детету да би је лакше прогутало. На исти начин дете је пило и воду. На овај начин се одржавала јака биолошка повезаност мајке и детета.11 Дете сиса док зуби не почну да му ничу, а то је обично око прве године живота. Корица хлеба се и данас даје детету, јер га сврбе десни док му 154 | Тијана Шибалић

Гордана Љубоја, наведено дело.

Део прибора за одржавање хигијене, лавор, бокал и пешкир.

Јован Миодраговић, наведено дело, стр. 130.

ничу зуби. У нашем народу постоји веровање да мајка не ваља да доји дете ако је остала у другом стању или да неће остати трудна докле год доји дете. Верује се да ако дете прекине да сиса и наврати се, биће злих очију или неће бити добар човек или ће, кад порасте, моћи да урекне, биће урокљивих очију итд. Ток одбијања детета треба да буде постепен, јер како зуби ничу, тако се поступно детету уводе различите врсте хране. Кад се дете навикне да једе све, не прави се више разлика између великих и малих у јелу. Само до одређеног доба дете хране други. Одвикавања од дојења, ницање првих зуба и стално лежање у колевци су радње које се углавном поклапају, па је дете плачљивије него обично. „Кад детету никне први зуб, трљају га сребрном паром да би му зуби били здрави и бели као сребро, а тај новчић остаје детету. Ко први види кад детету никне зуб, ваља да му да кошуљу. Кад детету не никну зуби на време, верује се да ће бити тврдоглаво.”12 У периоду од зачетка до порођаја дете је саставни део мајчиног тела. Од рођења до времена кад прохода оно је полусамостално, јер је и даље везано за мајку, за њено млеко и наручје. Дете се скоро до прве године носило и држало Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 155

на рукама. То је замењено држањем и забављањем на крилу. Овај период се сматра прелазом између колевке, односно лежања и првих корака. За њега су везане многе песмице, бројанице, игре и шаљиве приче уопште. Тек у трећем периоду дете почиње да се ослобађа и ових веза, односно почиње да се навикава на другу храну и да се усправља и самостално креће. Дете прво седи подупрто јастуцима, затим почиње да пузи и помало стоји. Кад дете савлада ове основне радње, прелази се на оне сложеније. Дете се држи испод мишица и полако се усправља на ноге. Приликом усправљања и чињења првих корака детету се помаже посебно направљеним помагалима. То су непомични и помични дубак, такозвана ходаљка. Непокретни су чешћи и обичнији. То је једна четвртаста даска доле и једна таква горе или заокругљена и на средини пробушена, а обе су везане са четири ногара. Дете се провуче кроз горњу до пазуха и стане ногама на доњу. Дете у њему може само да стоји и да се окреће на коју хоће страну. На горњу даску се стављају играчке или нешто за јело. Друга врста је колац побијен у земљу у висини детета. На тај колац се стави један дрвени полукруг у који се опет с предње стрне углави други полукруг као обруч, који се стеже по потреби. Дете у овом дупку може да стоји, а и да се окреће око побијеног коца. Покретни дубак уместо доње даске има точкове и креће се тако што дете грудима гура горњу даску. Ова врста дубака је некада била врло ретка, док се данас одгајање детета не може замислити без њега. Уместо да дете ставе у дубак, старије жене су практиковале да на прострту поњавицу или ћебенце спусте дете потрбушке и испред њега ставе нешто што воли. Дете, постепено, пузећи, долази до жељених предмета. Исто тако се нешто касније уз нижи намештај дете и усправља. Дете прво самостално стоји, а затим креће у следећу авантуру и прави прве кораке. Тај догађај је веома важан и за породицу. Завршен је период дететове потпуне зависности од родитеља и испуњен је први услов да га заједница коначно призна као свог члана. То признавање подразумева и постављање одређених захтева, али и показивања способности детета од којех ће породица имати користи. Да би дете што пре проходало, месе му поступачу, кравај или литургију. Постоји и обичај да се запале три воштане свеће на столу. Свака свећа се намени неком празнику (Ускрсу, Ђурђевдану и Св. Николи). Дете се затим доведе до стола и за коју свећу се ухвати, тај празник ће славити као завет, тј. славу од болести. „Или… запале се три воштанице и свака се намени некој цркви, а коју свећу дете ухвати, у ту га цркву носе, да му поп чита молитву.”13 Када дете почне поступати ногом, кад прохода, меси се погача поступаоница. На њу се затим стављају различити алати: игла, маказе, длето, мали раоник или слично. Верује се да ће се дете бавити оним послом који означава предмет за који се прво ухватило. Поступаоница је погача која се током истоименог обреда 156 | Тијана Шибалић

Исто, стр. 158.

ломи над главом онога коме је умешена. Ако дете прохода пре прве године, каже се да је срело годину. Мајка тада умеси поступаоницу и зове децу из куће и комшилука на част. Онда деца, свако са својим одломљеним комадом, трче на све стране да би и дете коме је мешена погача исто тако трчало. Недуго пошто се усправи и начини прве кораке, дете почиње и да говори. За овај период карактеристичне су и друге интелектуалне радње, што ову фазу одрастања чини веома важном. Први кораци значе нови статус детета у породици и промену односа одраслих према њему. Смањени су општа пажња и брига родитеља. Када дете прохода, односно кад се заврши рана фаза детињства, отац добија важнију улогу него у претходном периоду када је мајка доминирала. Било је незамисливо да отац узме дете, посебно мушко, док не прохода, односно док не почне бар да пузи. Период који сада наступа назван је, условно, правим детињством. То је време када се несоцијализованом и неприлагођеном подмлатку усађују потребне особине и вредности заједнице. Дете се постепено учи, наравно уз указивања на различите примере, похвалама, али и казнама, прописаним правилима понашања. Најважнију улогу у том процесу имају родитељи, јер је њихов ауторитет везан за осећања детета. Љубав према родитељима чини да дете послушно и без приговора испуњава своје обавезе. Иако старање о деци, нарочито оној сасвим малој, по традицији припада жени, важност оца у процесу формирања личности и карактера детета је веома велика. Због јасне поделе посла између мушкарца и жене, али и интересовања и активности, деца су у раном детињству емотивно јаче везана за мајку. Васпитању деце приступа се озбиљно и одговорност родитеља је велика. За добар или лош развој детета заслужни су или криви једино родитељи. Разним васпитним методама родитељи делују на дечју природу. Подизање детета не може и не сме бити механички процес. Као што је сваки човек прича за себе, тако је и васпитање сваког детета пуно посебности и непредвидиво. Дете учи поступно, углавном посматрањем и имитацијом, кроз примере и упућене речи. Такође, један од метода у процесу васпитања је и кажњавање. Млађа деца су више добијала батине, а старија су кажњавана најчешће речима. Један од начина ефикасне социјализације детета је и што раније укључивање у привредни живот заједнице, односно породице. Родитељи своју децу, постепено и у складу с њиховим узрастом и полном припадношћу, подучавају за обављање прво једноставних, па све тежих и сложенијих послова. Улазак у свет одраслих праћен је посебним обредима или ритуалима који представљају симболичку границу између „света деце“ и „света одраслих“. У традиционалној култури сам чин увођења дечака у обављање пољских радова сматрао се објављивањем њихове зрелости, док је за Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 157

девојчице крај детињства и објаву почетка девојаштва симболички означавала њихова прва самостално извезена кошуља. Рано укључивање деце у производни процес не само да код њих развија издржљивост, одговорност и способност решавања проблема у тешким и непредвидљивим ситуацијама, већ развија и дух солидарности, узајамно помагање и спремност на сарадњу приликом учешћа у обављању заједничких послова. Млађи дечаци су чували живину и ситнију стоку, док су старији чували свиње и говеда и помагали у обављању шталских послова. С друге стране, девојчице су помагале у пословима око припремања хране и њеног послуживања. Женску децу упoредо са овим подучавају и посебним женским ручним радовима. Прво се учи предење, крпљење и плетење, затим вез и ткање. Девојчице пре удаје морају да савладају све наведене и још многе друге вештине и стекну практична знања у вођењу домаћинства. Преко колективних игара, деца се издвајају у посебну друштвену групу, јер група вршњака која се заједнички игра, али и обавља разне послове има важно место у периоду одрастања. На тај начин деца стварају и развијају сопствени друштвени идентитет, а то је основа за касније успостављање односа унутар заједнице. До одређеног узраста чување деце оба пола и старање о њима је скоро идентична. Тек око дванаесте године долази до промена и деца почињу да се раздвајају приликом обављања до тада заједичких послова. У том узрасту долази до почетка полног сазревања и стварања свести о полном идентитету и полним разликама. Мушко дете се припрема да буде представник породице у спољној средини, а девојчице се уче обављању послова унутар породице. Код дечака су заступљене игре у којима до изражаја долази њихова спретност и оне су у складу с друштвеним улогама и задацима који их очекују по одрастању. Без обзира на то што се деца рано укључују у живот и привређивање, она не губе своје безбрижно детињство. Послови који су им намењени нису тешки и, што је веома важно, остављају пуно могућности за кретање и игру. Кроз рад и игру деца се уче самосталности и испуњавању обавеза. Старање о женској деци траје дуже и правила понашања и пристојности су строжа и у интересу породице из које девојка потиче јесте да се она доследно поштују. Понашање и кретање дечака је много слободније, па они често и без питања и пратње одраслих иду на забаве. Приликом васпитавања девојчица велика пажња посвећује се развијању осећања стида, контролишу се дечји покрети и кажњава се понашање непримерено моделу женске чедности, јер је сексуално понашање забрањено и друштвено непризнато све до коначне зрелости, обележене чином ступања у брак. Српску трдиционалну породицу карактерисао је суживот неколико генерација. Бројност чланова породице подразумевала је поделу задужења, тако да су млађу децу чувала старија браћа или сестре, јер су жене, мајке, биле заузете 158 | Тијана Шибалић

Миша Илић, око 1910.

Југица Ћирић Ердоглија, 1916.

другим пословима. Највећи део дана деца су проводила ван друштва одраслих, односно у кругу вршњака. У том дечјем свету владала су иста правила као у свету одраслих, само што је живот био слободнији и опуштенији. Између деце и одраслих није било сукоба, јер се неприкосновена хијерархијска подела и ауторитет нису доводили у питање. Равнотежа у односима деце и родитеља обезбеђивала је несметано функционисање породице. Деца, после жена, заузимала су последње место у заједници или породици. Ни са почетком привређивања деца нису добијала други статус, односно нису имала право одлучивања, нити су могла да утичу на одлуке одраслих, а било им је забрањено и да се мешају у решавање проблема одраслих. Деце нису седела за столом са старијим члановима породице и гостима, а била су издвојена и при неким другим окупљањима. Промене у начину одевања такође прате прелазак развоја детета из једне фазе у другу. Постоји обичај да дете, кад прохода, добије на поклон кошуљу или хаљину, капу, појас и чарапе. Симболично се дарује основним одевним предметима које користе и одрасли у својој гардероби. Одевање деце у старијем узрасту је исто, али са већим бројем одевних предмета. Променама у начину одевања пропраћена је и следећа фаза развоја детета. Пред полазак у школу, на измаку раног детињства, око седме године живота, дете добија гаће, дуге чакшире, гуњ од сукна, односно почиње да облачи све хаљетке који симболично представљају потпуно одраслу особу. Треба нагласити да комплетну ношњу деца носе у изузетнм, свечаним приликама, а да свакодневно носе само дугу кошуљу, гаће и прслук и најчешће иду босонога. Током свих наведених фаза детињства, деца постепено уче, умно и физички се оспособљавају како би се што лакше и боље интегрисала у своју друштвену заједницу, док не постану њени пуноправни чланови, односно док не достигну статус одраслог члана. Прелазак из једне развојне фазе у другу, заједница, породица, симболично обележава посебним обредима и ритуалима. Одрастање је континуиран процес у коме се фазе смењују према утврђеном редоследу. Детињство се, дакле, сматрало за добом у коме су вршене припреме за улогу коју ће дете имати кад постане одрастао члан заједнице. Модерно доба извршило је утицај и на патријархалну српску средину. У традиционалној култури променили су се друштвени, међуљудски и породични односи. Обавезно основно образовање је изазвало први поремећај традиционалних односа између родитеља и деце. Школа се појављује као носилац другачијих вредности од оних које је неговала патријархална породица. Долази до конфликата и губи се равнотежа у односима између родитеља и деце. Наспрам неприкосновеног ауторитета старешинства налази се ауторитет већег образовања и способности. Између родитеља и деце постепено се Деца у обичајима и веровањима нашег краја | 159

ствара расцеп различитих светова. Деца су приморана да траже сопствени пут у новом свету, па им искуство родитеља није од велике помоћи. Поремећени породични односи и распоред старешинства променили су друштвени положај деце. У савременој породици деца добијају равноправност и уважавање које до сада нису имала. У животу патријархалне заједнице догодиле су се радикалне друштвене промене које су захватиле све сегменте друштва. Ново и другачије гледање на природне људске способности и младалачку креативност, доба ране младости нашло се у средишту пажње. Успешно функционисање друштва данас зависи и од односа према најмлађим члановима. У овом раду је у најкраћим цртама представљен однос друштвене заједнице, породице, односно одраслих према детету и детињству као посебној етапи одрастања. Дете од рођења па до стицања потпуне репродуктивне зрелости пролази кроз неколико фаза. Живот у заједници регулисан је, с једне стране, многим обичајима и веровањима, а с друге стране, неприкосновено је постојање друштвених норми и државних закона. Време, различите историјске и политичке околности, нису угрозиле, традиционално васпитање деце. Обичаји и веровања из прошлих времена и данас су присутни у одређеним сегментима па их можемо сматрати носиоцима идентитета српског народа.

160 | Тијана Шибалић

ДЕЧЈА ОДЕЋА

П. Влаховић, Етнички преглед становништва у Краљеву и околини, Краљево и околина, Београд, 1966

Богатство и разноврсност материјалне и нематеријалне баштине краљевачког краја условљена су структуром становништва Краљева и околине. Територија града Краљева данас обухвата Подибар, Надибар, Мораву и Доњу Гружу, области око ушћа Ибра у Западну Мораву сa југа и реке Груже са севера. Долине ових река одувек су биле природне раскрснице приликом кретања становништва. Велики утицај на кутурно наслеђе краљевчког краја има и становништво суседних области – Левач, Горња Гружа, Драгачево, Јелица, Копаоник, Ушће, Студеница. Положај и стална кретања условили су да Краљево и околина, буду етапна станица досељеницима из Новог Пазара, Горњег Ибра, Колашина, Васојевића, Старог Влаха, Косова и Метохије при њиховом насељавању дубље у Србију.1 Многи су остали и са собом донели творевине материјалне и духовне културе матичног краја. На изглед дечје одеће утицале су историјске, политичке, економске и друштвене прилике, као и њена намена. У последњим деценијама 19. века посебно после српско-турских ратова (1876–1878), покренуте су промене у одевању Срба. Те промене захватиле су и дечју одећу. Тада настаје тип одела који ће се уз мање измене задржати и до Другог светског рата. У 18. и 19. веку и делимично почетком 20. века одећа се израђивала у кућној радиности и углавном је то био женски посао. Овако израђено одело било је углавном за свакодневну употребу. Уколико је хаљетак требало да послужи за свечане прилике, израда се поверавала занатлијама. Дечја ношња подразумева традиционалну одећу, обућу, покривала за главу, фризуре и украсе које су носила деца свих друштвених слојева у сеоским и градским срединама. Детињство подразумева период од рођења до младалачког Дечја одећа | 161

доба, углавном до петнаесте године. У традицијском друштву прелаз детета из једног статуса у други обележава се и променом у начину одевања. Бебе се по рођењу повијају у пелене од грубог домаћег платна, па се постепено, у складу са развојем физичких и моторних способности, ослобађају чврстог повоја. Први кораци означавају нов статус детета, када оно добија и нову одећу. У старијем узрасту начин одевања је без суштинске разлике, осим што је већи број одевних предмета. За израду дечје одеће су се, као и за ношњу одраслих, користили платно и вунене тканине претежно домаће производње. Новорођенчад је најчешће повијана у конопљано платно проткано вуном наменски изаткано за ту прилику или су коришћени комади већ употрбљаване тканине. Такође, ткане су и пелене, подглаваче2 и повој, а за покривање струке. У појединим срединама то се одржало и до половине 20. века. Пелене састављене из две поле, ткане су у два нита од беле, меке вуне. Уткане пруге од црне вуне на крајевима понегде се називају затке (пелена на затке).3 Подглавача за повијање главе и горњег дела тела је из једне поле двонитне вунене тканине најчешће црвене боје. Повој у виду ужег вуненог појаса са пругастим и кружним шарама (окца) на крајевима је украшен разнобојним ресама од основе и кићанкама. На једном крају повој се обично китио различитим предметима (новчићи, коштице, седефасти и метални дугмићи, перле и др.) којима се скретао поглед са детета. То је био и један вид заштите од урока. При повијању детета накићени део повоја стављао се преко дечјих груди. Прекривке, струке, састављене су из две поле и ткане су у два нита од вуне црвене боје и украшене крстастим и пругастим шарама, а на ужим крајевима и ресама. На саставу пола налази се кићанка од разнобојне вуне. Струкама су покривана деца у колевкама. Женској, као и мушкој деци, коса је шишана на кратко два-три пута годишње. Дужа коса се девојчицама пуштала тек после 13. или 15. године, односно тек кад почну да стасавају за удају. Дугачке кошуље од конопљаног платна у појасу опасане исплетеном узицом или тањим појасом носили су и дечаци и девојчице. Јелече и облајица4 били су део одеће све до 8. или 10. године. Девојчице су опасивале и мале кецеље, запреге или прегачицу увијанку, а преко кошуље облачиле су и мале ђуде без рукава. Јелеци и облајице најчешће су израђени од црне двонитне вунене тканине и богато украшени вуненим везом црвене, зелене и беле боје. Јелече је без рукава и допире до појаса, а предње поле се на прсима додирују. Облајица је дужи хаљетак, са предњицама које се преклапају и са дугачким рукавима исплетеним од црне вуне и украшеним плетивезом (уплетеним) разнобојним шарама. По дну облајица је најчешће извезена. Јелече и облајица били су део и мушке и женске дечје ношње у првим деценијама 20. века. Преко облајице, односно кошуље и јелека, опасиван је ткани појас, исте израде као код одраслих, али знатно ужи. Обућа је била иста 162 | Тијана Шибалић

Из породичног албума Марине Лукић Цветић

Јасна Бјеладиновић, Ношња у Сјеничко-Пештерској висоравни, Гласник Етнографског музеја у Београду 45, Београд 1981, стр. 120–122. 3 Исто. 4 Исто.

Из породичног албума Марине Лукић Цветић

5 Јасна Бјеладиновић, Ношња у Ибарском Колашину, Шавици и околини Новог Пазара Гласник Етнографског музеја у Београду 43, Београд 1979, стр. 111–112. 6 Јасна Бјеладиновић, Ношња у Сјеничко-Пештерској висоравни, Гласник Етнографског музеја у Београду 45, Београд 1981, стр. 120–122.

као код одраслих – вунене чарапе и пресни опанци. Девојчице су углавном ишле гологлаве, изузев зими и по хладнијем и ветровитом времену и кад чувају стоку, када су се повезивале марамама од домаћег платна. Дечаци су носили капу ћулав и вунени ткани шал, а кад мало поодрасту, добијали су и шајкачу. Мушкој деци облачили су и конопљане гаће, по хладном времену и кад пођу у школу, уз кошуљу од конопљаног платна ношене су и вунгаће. Гуњче је истог кроја и за женску и за мушку децу. Има дуге рукаве, допире испод бедара и око врата је овални изрез без крагне, а предње стране се закопчавају или преклапају и опасују узицоми.5 Џамадаиче од белог сукна носили су углавном дечаци. Између Првог и Другог светског рата, упоредо са променама на ношњи одраслих, дешавају се промене и на дечјој ношњи. Коса се код деце, исто као и раније, шиша на кратко, што код девојчица траје и до њихове 15. године. И једни и други и даље носе кошуљу од конопљаног, ређе полупамучног платна, а преко ње ђуду од двонитне вунене тканине која је по кроју слична кошуљи. Од горњих хаљетака ту су у женској ношњи џамаданче, грудњак, сукња (пртена, ређе вунена) и капут – гуњче, а понекад и блуза без рукава звана ђуда. Џамадаиче, ферменче, капут – гуњче и панталоне с гушима6 делови су мушке дечје ношње. Крој, материјал и украшавање одговара хаљецима одраслих који су ношени у истом периоду. Џемпери са рукавима и без рукава, као и вунене чарапе и пресни, ређе штавни опанци, употпуњују дечје одело у периоду после 1912. године па до после Другог светског рата. Од шездесетих година 20. века промене у дечјој ношњи подударају се са променама које прате одевање одраслих. Конфекцијска одећа почиње да превладава и у сеоским средина како код одраслих тако и код деце. Разлика између сеоске и градске ношње била је велика. Сеоска ношња, поготову она за свакодневну употребу била је једноставна и практична. Градска одећа одувек је трпела утицаје разних центара моде. Градска мода била је ванвременска, имала је бржи ритам промена које су последица различитих утицаја. За време турске власти имућније становништво носило је одећу насталу под утицајем оријенталне културе. Народни прваци, вође устанка и други истакнути појединци у потпуности су прихватили богати левантински костим. Касније, половином 19. века, са побољшањем материјалних услова овај костим бива општеприхваћен. Временом ово одело бива модификовано и западноевропски утицаји постају све видљивији. Мушки део становништва Србије (припадници виших слојева друштва, трговци, државни чиновници итд.), веома брзо је, скоро у потпуности прихватио западни стил одевања, што због природе посла, путовања и контаката са странцима уопште. У сеоским срединама, до Другог светског рата, наравно са одређеним изменама, егзистирао је нови тип одела. На његов настанак утицао је левантински костим – српска грађанска ношња, Дечја одећа | 163

западно градско одело и делови војничке униформе. Војничко одело је утицало на развој српске сеоске ношње, али је и одећа сељака утицала на обликовање униформе у војсци Србије. Чест је пример да мобилисани сељаци у сопственом оделу иду у војне походе. Жене су одолевале променама још неколико деценија и носиле типизирани српски грађански костим, мада се уочава и прихватање западноевропског, односно средњоевропског стила одевања. Посматрајући одевање деце кроз историју, запажамо да све до половине 18. века није постојала посебна дечја одећа. У античко доба одећа је била подједнако удобна и за одрасле и за децу. У развијеном средњем веку и епохама које следе дечја одећа је веома сложена и неудобна, посебно за децу виших класа. Деца одевена у копије одела својих родитеља била су изложена, и у физичком и у психичком смислу, разним врстама патњи и деформација.7 Свест и примена основних знања о развоју и хигијени деце доводе до побуне против ставова да се у детету тражи човек и да је важно схватити шта је оно пре него што постане човек. Реформа дечјег одела најпре је била тема расправа филозофа с краја 17. и почетка 18. века, да би затим о томе свој став изнели и реформатори одевања 164 | Тијана Шибалић

Дечји фермен

Дечји опанци

Мирјана Прошић-Дворнић, Одевање у Београду у XIX и почетком XX века, Београд 2006, стр. 363–374. 8 Исто. 9 Исто. 10 Мирјана Прошић-Дворнић, наведено дело, стр. 363–374.

у 19. веку. Напредак је постигнут почетком 20. века, тек онда када су одрасли схаватили да деца имају другачије потребе од њих самих. Просветитељство и рококо8 у одевање одраслих уводе лежерност, а од дечје гардеробе се захтева удобност. Упозорава се и на опасност од повијања и утезања беба, стезања тела, главе и испружених удова пеленама и разним повојима. Тело које расте не сме бити обучено у нешто што стеже и омета кретање. Француско одело9 за одрасле је било незгодно и нездраво, а за децу убитачно. У последњим деценијама 18. века одело дечака брише границу између оних који су носили свилене чакшире до колена и оних који су носили панталоне. Дугачке панталоне, кратак капут и лака бела кошуља били су уобичајено одело дечака, али и одраслих припадника нижих слојева. Дечаци предшколског узраста имали су и посебно одело. Панталоне и горњи део су кројени из једног дела са закопчавањем у струку. Током 19. и почетком 20. века, све до Првог светског рата, дечаци до четврте године, а и касније, носили су хаљинице.10 Ова појава је била распрострањена по целом свету и није се могла објаснити рационалним разлозима. Историчари одевања објашњење су Дечја одећа | 165

потражили у области антропологије. Наиме, постоје веровања да зли духови који угрожавају животе деце, више цене мушко потомство. Да би преварили духове и заштитили своје синове, родитељи су користили одећу девојчица. Митска објашњења постоје и за употребу боја код савим мале деце. У 19. веку, а у многим срединама и до данашњих дана, плава боја одела резервисана је за дечаке, а розе за девојчице.11 Опет рационалног објашњења нема, али постоје две легенде. Прва легенда је из енглеске традиције и везује се за зле духове који могу да нашкоде малој деци. Веровало се да духови не подносе поједине боје, посебно плаву која их као асоцијација на небеско плаветнило чини немоћним. Плава одећа као заштита била је посебно важна за дечаке. Да би се исправила неправда према девојчицама, додељена им је ружичаста боја. Друга легенда рођење мушке деце везује за плавичасти купус, док се девојчице проналазе у ружама.12 Што се одеће девојчица тиче, оне су крајем 18. века носиле лаке беле хаљине, до изнад глежњева, са мало уздигнутим појасом. Нови, веома важан и обавезан детаљ дечјег женског костима све до последњих деценија 19. века су узане гаће са широким чипкастим завршецима. Једноставно одело дечака и лагана бела хаљиница девојчице нису дуго опстали. Поново је била у употреби неудобна и нездрава одећа. Бебе су стезане пеленама и увезиване тракама. Слојеви бенкица, подсукње и горње хаљине ношени су много дуже него што је било потребно. Девојчице су у свему, сем у дужини сукње, биле копије својих мајки.13 Грађанско друштво је током прве половине 19. века пролазило кроз период сопствене афирмације који је подразумевао и дефинисање односа према деци. Промовисано је строго васпитања, а једино рационалним начином понашања и одевања сматран је онај који што је могуће више имитира старије. Дечју одећу у 19. века карактерисали су разметљива потрошња и снобизам. Код девојчица обавезан мидер, мање суров, али исто тако штетан да је могао да изазове различите деформације тела. Одело дечака је у основи остало исто, али је постало много неудобније и тамније. Кошуља је добила велику круту крагну, а уместо капе ношени су цилиндри и полуцилиндри. Такође, у 19. веку често је израда дечје одеће била инспирисана војном униформом или историјским костимом. Тако је настала једна од најдуготрајнијих, најраспрострањенијих, најпрактичнијих и најудобнијих дечјих униформи – матроско одело. Један кројач са Бонд стрита у Енглеској је 1846. године према морнарској униформи израдио одећу за петогодишњег принца од Велса, будућег Едварда VII. Одело се састојало од широких звонастих панталона, блузе са широком морнарском крагном, мараме везане око врата и морнарског шешира са широким ободом. Због једноставне израде, производила га је и конфекција, тако да је било доступно свим слојевима друштва и постало је веома распрострањено. Ово 166 | Тијана Шибалић

Исто. Исто. 13 Исто. 12

Исто.

дечје одело било је удобно, практично и подесно за сваку прилику. Временом су настале бројне варијације, упрошћене форме или оне код којих је постојала само асоцијација на униформу. Матроско одело су носили и дечаци и девојчице и у првој деценији после Другог светског рата. Преиспитивање положаја, права и потреба деце-радника, сирочади и деце уопште почело је у развијеним земљама половином 19. века. Било је неопходно направити границу између друштвених улога деце и одраслих. Стварање другачијег начина одевања деце као једне од спољашњих манифестација тих разлика био је један од битних потеза у том процесу. Било је потребно признати детињство као доба посебних права и потреба. Имућни родитељи деци су могли да продуже необавезно и безбрижно раздобље посвећено стицању знања, игри и постепеном сазревању. Кроз дечју одећу тежило се демократији и бескласности. Инсистирало се на удобности и једноставности одеће израђене од скромних тканина. Значајним променама крајем 19. века допринели су многи проналасци у текстилној идустрији. Почела је да се производи наменска одећа за гимнастику и друге спортове у школама. Конфекција израђује једноставну одећу од материјала погодних за прање. За девојчице су креиране удобне, кратке и широке хаљине. Одећа за дечаке у том периоду била је копија одеће одраслих. Састојала се од сомотских чакшира до колена, сомотског капута, вандајк14 крагне и манжетни, чипкастих украса и била је намењена искључиво свечаним приликама. Свакодневно дечаци су носили комотне спортске жакете, блејзере, сакое, а поред дугачких панталона и пумпарице или панталоне са ногавицама до колена, наравно до одређеног узраста. Панталоне за дечаке разне доби разликовале су се по кроју и по дужини ногавица. Дечаци су прво из хаљиница прелазили у панталоне, кратке или дуге, без шлица, па тек онда у праве панталоне. Укратко, реформа дечје одеће није наступила одједном, већ је дошло до коегзистирања два глобална начина одевања – копија одела за одрасле и специјализованог, једноставног и комотног дечјег одела. Прво одело је намењено свечаним приликама, па је из тог разлога најчешће приказивано у модним часописима, али и на портретима и фотографијама, јер се за трајно меморисање увек облачила најбоља одећа. Друго одело било је намењено игри, спорту, одласку у школу уколико није постојала прописана униформа. Почетак 20. века карактерише постојање посебне дечје одећа. Израђује се углавном конфекцијски од практичних и за то време удобних тканина. То су зачеци униформности одевања и деце и одраслих широм света. Глобализација је присутна и у одевању, а мода постаје један од најуноснијих послова. Разлике нестају. Идентитет базиран на националном костиму остаје само део фолклора. Дечја одећа | 167

Виолета Цветаноска ДЕЧЈЕ ИГРЕ

Некада је детињство у Краљеву највећим делом протицало у игри. Традиционалних игара било је безброј, а свака генерација која је долазила додавала им је нове: по правилима, садржајима и средствима (играчкама). Дечје игре су присутне у свим временима и имају огромну културну улогу преносећи новим нараштајима, на један природан, за њих разумљив и прихватљив начин, веровања и вредности, морал, естетику, знања, вештине, начине комуникације и све остало из чега се састоји култура једног народа.1 Игре су битан део дечјег фолклора и наслеђе прошлости које је успело да се одржи и у модерно доба. Дечје игре из XIX и XX века се битно не разликују од данашњих игара, оне се чувају и спонтано преносе са старијих на млађе прилагођавајући се способностима и узрасту деце. Код неких игара је измењена само терминологија којом се игра описује или називи материјала и средстава из природе који се у игри користе.

Милош Заплетал, Ризница игара, Нови Сад, 1997. год.

Игра – купе (ораси), Стеван и Љубодраг Ристић, Краљево око 1960.

Игре у српској етнологији | Један од првих и најзначајнијих сакупљача игара са наших простора је Вук Стефановић Караџић. У његовој књизи Живот и обичаји народа српскога има записа о појединим играма који говоре о крајевима из којих игре потичу, како су се играле и ко их је најчешће играо. Ова Вукова делатност представљала је подстрек за друге истраживаче народне културе да прикупљају грађу о играма. Почетком 20. века прва стручна етнолошка истраживања игара спровео је Тихомир Ђорђевић, који је, осим тога што је одредио појам игре, класификовао игре на основу неколико критеријума. По Ђорђевићу, „тежњу за игром човек из-

ражава на различите начине, од најпростијих телесних покрета до најсложенијих и најкомбинованијих кретања тела и духа. Што је човек примитивнији, то му је и игра примитивнија, а са напретком његовим и игре су му све различитије, компликованије, шареније“. Када је у питању класификација игара, Ђорђевић истиче да се оне могу делити на различите начине и могу бити: дечје и људске, ако их делимо према узрасту играча; мушке и женске, према томе који их пол игра; пролетње, летње, јесење и зимске, према добу године кад се играју; појединачне, парне и групне, према томе колико их особа изводи, итд. Ђорђевић је игре поделио и према функцији на витешке, забавне, игре духа, игре за добит и орске игре. Витешке одређује као one у којима се тежња за игром испољава тако што су телесни покрети намењени јачању или вежбању окретности тела или надметању у снази. Ту спадају рвање, скока с мјеста, скока трчке, камена с рамена, трчање итд. Забавне игре су оне у којима се тежња за игром испољава тако што су телесни покрети намењени искључиво забави играча. Као примере ових игара наводи играње луткама, пуштање змаја, чигру, различите друштвене игре итд. Игре духа се заснивају на радњама људског духа и у њима главну улогу имају досетљивост и пажња. Игре духом спадају у литературу, и то су загонетке, гаталице и варалице, али спадају и у игре, јер се као бесциљни покрети људскога духа често употребљавају и као права игра. Игре за добит могу настати из претходних група игара, када оне пренебрегну свој прави циљ, и онда им намена челичењу снаге и забави тела и духа престане бити оно што је главно, већ постаје само споредно средство, а добит постаје оно што је битно. Као последњи тип игара у својој класификацији Ђорђевић наводи орске игре у којима се тежња за игром испољава тако што су телесни покрети намењени изражавању људских осећаја и задовољавању човековог осећања за лепо. Неки су орску игру називали „поезијом телесних покрета“. Он овде убраја коло, полку и сл.2 Од друге половине двадесетог века, дечје игре су постале тема којом су се, углавном, бавили психолози и педагози, док се као етнолошко/антрополошки проблем, појављују фрагментирано у студијама о детињству у традиционалној култури или као тема музеолошких изложби о сегментима дечјег фолклора. Радови др Весне Марјановић и Александра Крела су утицали да се овакав маргинализован положај дечјих игара као предмета истраживања етнологије/антропологије промени. 3 2

Дечје игре у Краљеву | Територија данашње општине Краљево обухвата неколико мањих предеоних целина: Подибар, Надибар, Морава и Доња Гружа. Ове области су распоређене око ушћа Ибра у Западну Мораву с југа и реке Гру170 | Виолета Цветонска

Тихомир Ђорђевић, Наш народни живот 4, Просвета, Београд, стр. 27–34. 3 Тијана Јаковљевић Шевић, Дечије игре у Новом Саду, Музеј града Новог Сада, Нови Сад 2011, стр. 28.

Петар Влаховић, Краљево и околина, Етнички преглед становништва у Краљеву и околини, Београд, 1966. год., стр. 247. 5 Александар Крел, Од етнографског ка антрополошком проучавању дечијих игара у Србији, Зборник ЕИ САНУ XXI, Београд, 2005. год.

же са севера. Долине ових река су природне раскрснице миграционих кретања са центром на терену данашњег Краљева, па је у овој области од давнина и становништво било упућено на међусобне додире и утицаје. На етничку структуру становништва Краљева утицали су и додири са становништвом суседних предеоних целина (Левач, Горња Гружа, Драгачево, Јелица, Копаоник, Ушће и Студеница). Становништво је увек било у покрету, масовно се исељавало од једног места до другог тако да су Краљево и околина због свог положаја били погодни за досељенике из Новог Пазара, Горњег Ибра, Колашина, Васојевића и Старог Влаха при њиховом насељавању дубље у Србију. На територији данашње општине Краљево укрстило се услед разних друштвено-политичких, економских и социјалних збивања, неколико миграционих струја. Најјача је она струја која је долазила из црногорско-херцеговачких брда преко Пештера, затим из Средњег Полимиља и Потарја преко Јавора и Драгачева, а њој су се прикључивали и досељеници из околине Новог Пазара и Рашке. Друга, значајнија, миграциона струја која је дала становништво Краљеву и околини је из косовско-метохијских области. Ово становништво се кретало преко Ибарског Колашина и Подгорине, Копаоника, преко Ушћа и Студенице.4 Истраживања детињства и дечјих игара веома су тесно повезана у Србији, у којој постоји доста дуга и веома вредна традиција истраживања народне педагогије.5 Старе дечје игре на територији Краљева преношене су генерацијама и сачуване су до данашњих дана као једно од значајних средстава васпитања. Многе од тих игара су у савременим варијантама и данас присутне (кликери, тапке, жмурке, школице и др.) и оне су саставни део детињства а самим тим и важан део човековог живота, те је њихова вредност несумњива. Дечје игре су записиване у изворном облику, односно, онако како су усменим путем сачуване до данашњих дана. Оне највредније су сачувале своје игровно језгро и прилагодиле су се потребама времена млађих генерација. Одрасли информатори су говорили о играма из свог времена, како су их они доживљавали, како су кроз њих развијали своје психичке, интелектуалне, емоционалне, друштвене и моралне способности и како су помоћу њих одржавали пријатељства и изражавали наклоност и љубав према другу или другарици. Кроз игру су стварност преводили у машту, коју су развијали унедоглед првенствено се окрећући свом окружењу, пре свега природи. Народни учитељ и педагог Јован Миодраговић у својој књизи Народна педагогија у Срба оставио нам је богату сакупљену грађу са мноштвом старих игара. После рођења дете лежи у колевци и када се пробуди и почне плакати, мајка га Дечје игре | 171

Девојчица са обручем, око 1900.

љуља, окреће и ако је несташно, она му пева. Ако се тако не успава, она га узима у крило и пева му. Када дете буде мало старије, она му пева, љуљајући га ногом док она преде или плете: Мајка Јова у ружи родила, Ружица га на лист дочекала, Бела вила у свилу повила, А пчелица медом задојила, Ластавица крилом покривала, Нек је румен к’о ружа румена, Нек је бео као бела вила, Нек је радин к’о чела малена, Нек је хитар као ластавица.6 За прелаз између колевке и проходавања везане су многе песмице, бројанице, игре и забаве, које забављају дете, или ако плаче, служе да га умире. Дете се намести на колено, и трускајући га певају му: Игра прескакање конопца, Драгана Илић Ђуровић, Матаруге, 1968. год

Опа, цупа, царца, Љуби баба старца, А девојка момка, А Нина Божина.7 Једна од најзанимљивијих песама деци: Таши, таши, танана, И свилена марама, У марами јабука, Гризе мома јабуку, Уједе се за руку. Јао, јао ручице, Девојачка душице.8

Јован Миодраговић, Народна педагогија у Срба, Београд, 1914. год., стр. 113. 7 Исто, стр. 136. 8 Исто, стр. 152.

Миодраговић наводи да су раније малу децу забављали тако што су им увек давали оно што траже (звечке) а када су били непослушни, плашили су их Циганком, мечком и сл. Већој деци су певали песмице или су ређали бројанице. Старија деца их уче и говоре а млађа их слушају и труде се да их запамте а касније и сама говоре. То су уједно била и прва вежбања у говору. Дечје игре | 173

Деца су се раније више играла напољу и била су друштвенија. Њихово омиљено место је било око реке Ибар, где су се најрадије играла јер је цвећа и зеленила било у изобиљу. По речима старих суграђана, то место је било „права поезија и сва радост коју би свако дете требало да има. Прави мали рај“.9 За дечју игру су коришћени материјали из природе, односно све што је деци било надохват руке. Земља, вода, песак, каменчићи, гранчице и сл. Од земље и каменчића деца су правила кликере. Међу првима су се појавили глиненци, каменци, да би се касније појавили кликери обликовани од парчића црепа настали глачањем а затим машинско обликовани кликери од стакла, метала и пластике. Од дрвета деца су правила обруче, лопатице које су имале функцију тениског рекета, затим праћке којима су гађала птице и мачке а неретко би послужиле и у њиховим међусобним обрачунима. Једна од старих и изузетно забавних игара је била и прављење воденица – лопаташица, од кукурузовине. По сећању академског сликара, Ђорђа Ђорђевића, „била је права милина гледати како их вода тог поточића окреће, јер није свака успевала. Требало је умешно нацентрирати осовину, а ми неуки. Е, а кад се она покрене осећали смо се корисним, јер је то било дело наших руку“.10 Осим глине, дрвета, вуне, кукурузовине и папира, коришћен је и текстил од кога су прављене лутке. Крпене лутке су биле најраспрострањеније и настале су у време када су људи почели да шију одећу, од остатака материјала или од преосталих крпица које су биле драгоцене да би биле бачене. То су биле једноставне лутке и практичне играчке које су деца носила свуда са собом. Када би се поцепале, мајке би на њих ставиле закрпу и деца би наставила да се њима играју. Лопте су такође биле прављене од текстила, затим од говеђе длаке, тако што су деца чувајући говеда чупала длаку са њих, обрађивала у рукама и правила лопте различитих величина. Касније лопте почињу да се израђују фабрички. Малој деци су се правиле клепетуше, чегртаљке, а посебно су биле интересантне трубе од коре јовиног стабла. Млада кора јове се савије у фишек и у крај са малом рупом уметне се писак од врбове гранчице. Уз снажно дување добијан је звук сличан војничкој труби. Деца су се, док су чувала стоку, играла стрелицама и стрелама са луком. Стрелица је обичан прут, дужине педесетак центиметара. Дебљи крај стрелице се држи у десној руци, а на тањи се постављају кугле од иловаче. „Ратници“ би се поделили у две групе и снажним замасима стрелицом упућивали би „пројектиле од иловаче“ једни на друге, све до повлачења или предаје једне од „војски“. Стрела са луком је и данас позната играчка. Деца би поставила нишан на неком дрвету и покушавала да га оборе дреновим стрелицама.11 Девојчице су волеле игре попут шуге, школице, ује, као и игре имитативно-драмског карактера у којима су доминирала представљања и игре уло174 | Виолета Цветонска

Ђорђе Ђорђевић, Сећања на детињство у Краљеву, Мемоари, 1995. год., стр. 9. 10 Исто, стр. 5. 11 Слободан Стевановић, Основна школа у Витковцу 1904–2004, Краљево, 2004. год.

Игра ринге ринге раја, парк у Краљеву, око 1950. године

12 Аудио-запис са терена, део разговора са Зорицом Петровић, рођеном 1932. год. у Краљеву, НМК, 25. јул 2012. год. 13 Аудио-запис са терена, део разговора из разговора са Надеждом Томовић, рођеном 1949. год. у Краљеву, НМК, 24. јул 2012. год.

га: „Деца су се забављала и правила приредбе. Наша летња кујна у дворишту, ставимо ћебенце, то нам је сцена и онда спремамо рецитације и песме, ко је шта желео. Бабе, деде, мајке, они су нам били публика, поставимо столичице и наплаћујемо улаз”.12 „Када лоза почне да опада у јесен, отпадне лишће па онда оне дршке; ми смо те дршке скупљали, то су нама биле као свеће па смо то продавали као свеће. А када цвета лоза, онда пада онај ситан прах, то је у ствари пелцер који се после прима. Ми смо то скупљали и од тога кували ручак. Ми смо се тако играли, то су биле наше игре.”13 Дечаци су упражњавали мушке игре, клис, тркање у брзини, скок увис, бацање плоче од ћерамиде на линију па ко баци најближе линији, тај је победник, купе са орасима или жировима итд. Клисање се игра помоћу штапа који се назива „машка“ и штапића „клиса“, који је на својим крајевима зашиљен. Величина машке је око 10 ширина длана, а дужина клиса 10 ширина палца. Деца су се најчешће играла клиса из рупе. Клис се постави попреко, преко издужене рупе, па се „поткачи“ машком и одбаци напред према играчима противничке стране. Ако играчи противничке стране ухвате или Дечје игре | 175

задрже клис, онда је клис „укеџен“. Са места где је ухваћен клис, играч који га је ухватио, левом руком се држећи за десно ухо, а десну руку провуче преко леве и баци клис према рупи. Потом, исти играч узима клис па са места где се зауставио гађа машку која лежи преко рупе и, уколико је погоди, игра је добијена. Уколико је не погоди, играч који је машком одбацио клис од рупе „салива“ клис низ машку у рупу па га затим удара машком да одскочи, да би га, док је још у лету, машком ударио и одбацио што даље од рупе. Са места где се клис заустави, на истоветан начин се одбацује још два пута. Циљ је одбацити клис од рупе најмање за дужину машке а уколико се у томе не успе, игра је изгубљена. Ако се клис одбаци, онда се мере „коњи“ и играч који има највише „коња“ јаше оног који има најмање. Јаше се за дужину разлике „коња“ између најбољег и најслабијег играча.14 Љубисав Терзић из села Опланићи присећа се најрискантније игре, „гурање“ поред зида: „Супротстављене екипе наслоњене уза зид настоје да потисну ону противничку. Екипа која је прва ’устукнула’, изгубила је. Зидови су били од блата и могуће је да се одлепи и већа површина спољашњег зида. Као резултат настаје вишеструка невоља, урушен зид, повреда такмичара и следовање оштре казне. И лично сам искусио такав ’удес’. Био сам челни при гурању, отпао је добар део зида и уследила је примерена казна. Добио сам ’шибу’ по шакама, са једне и са друге стране.“15 Генерације младих Краљевчана своје слободно време су посвећивале спортским активностима. Фудбал је за њих био нова игра и желели су да савладају ову вештину. Велика ледина обрасла травом, одмах иза Ложионице, на простору где су данас железнички магацини и колосеци све до управне зграде Фабрике вагона, где се напасала стока, била је идеално место да се јури за лоптом.16 Поједини власници су дозвољавали да се на њиховој ливади постави игралиште, али само преко лета. У таквим приликама израстале су многе „локалне звезде“ и у целини се стварао све квалитетнији фудбал. Лети су млади на Ибру показивали своје акробације у виду скакања, роњења и пливања а било је ту и пливачког маратона до Матарушке Бање. Грудвање, санкање и клизање је деци била омиљена разонода зими. Деца су обожавала сличуге које су биле од дрвета, а касније су их у ковачким радионицама израђивали ковачи. Санке су биле ручне израде са даскама и широким ходом, али су у употреби биле и модерне, попут данашњих. Скије су прављене од дасака одваљених са тараба, имале су повијени врх а у средини су била укуцана два каиша од коже.17 Била је популарна посебна врста санки на леденим стазама, боб санке. То су били двоседи или четвероседи који изгледају као ракете у које се легне на леђа. Педесетих година је било популарно скијање и санкање на Викалу.18 Битна особеност дечјих игара била је да се учесник у игри надмудри и победи брзим физичким или мисаоним реаговањем, вештином, спретношћу и на176 | Виолета Цветонска

Слободан Стевановић, нав. дело, стр. 43. 15 Бошко Д. Милановић, Основна школа у Сирчи, Једно столеће 1893–1993, Београд, 2008. год. 16 Драгољуб Обрадовић Кондис, Старо Краљево, Краљево, 2007. год., стр. 145. 17 Исто, стр. 123. 18 Викало је гребен Грдичке косе и налази се изнад данашњег тунела железничке пруге за Чачак. 19 М. Бахтин, Стваралаштво Франсоа

Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе, Нолит, Београд, 1978. год. 20 Љубица Сикимић, Дечије игре некад и сад, Креативни центар, Београд, 1997. год.

дасве духовитошћу и то је код деце појачавало жељу за наставком игре. Ово су подстицале игре крпеним лоптама, трула кобила, клис, мица тракалица, купе (ораси), постављање воденица-лопаташица у воду, кликери, игре са праћком, прескакање конопца, јелечкиње барјачкиње, стари чика, школице, зуце, жмурке, шуге, ринге ринге раја, иде маца око тебе, чигра, коларићу панићу, воли ме – не воли ме, ћораве баке, тапке, не љути се човече и сл. Дечје игре су биле друштвене, значи колективне, најчешће заједничке за дечаке и девојчице и данас су то углавном исте игре које су се чувале као највеће благо и које су претрпеле мали број измена током времена. Богатство и разноврсност традиционалних дечјих игара огледа се, такође, и у бројности њихових категорија. Ту, између осталог, спадају загонетке, разбрајалице, пословице, брзалице, бројалице и сл. Оне су вредни сведоци домишљатости српског народа и корисне су да децу нечему науче а старије забаве. У почетку су представљале културне и религиозне формуле у којима се крио митски смисао, док су се касније претвориле у друштвену забаву и игру, у облику оштроумности и досетљивости. Игра је непредвидивост и трагику људских живота доводила на људску меру, пребацивала у весело време и омогућила људима да са њом „баратају“. Игра је била друштвени феномен у коме су сви партиципирали, а тек много касније, ушавши у индивидуални живот, изгубила је универзалне карактеристике и изменила се.19 Након II светског рата многе дечје игре изражавале су ратна збивања на нашим просторима (борба Немаца и партизана, каубоја и Индијанаца, мачевање мускетара и сл.). У другој половини другог миленијума дечје игре се битно разликују. Телевизија, и рачунарска технологија ушле су у свет дечјих игара. Компјутерске игре су постале најважнија дечја забава, па је самим тим дете упућено на асоцијални начин живота са свим што такав живот значи и производи. Не смемо заборавити добра времена у којима су игре привлачиле и повезивале децу и одрасле, када су деца била укључена у многе видове живота одраслих, од свакодневних послова, до светковина, забава и игара, што потврђују и изјаве старијих информатора. Велики број игара јесу дечје а сама њихова вредност учинила је да оне и дан–данас трају и чувају се као највеће благо. Игра за дете представља природну потребу и једну од његових примарних активности.20

Дечје игре | 177

ОДАБРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Приликом израде текстова за овај зборник коришћени су фондови: Нарoдног музеја у Краљеву, Историјског архива у Краљеву, Архива Србије и Архива Југославије. У појединим радовима коришћени су аудио-снимци разговoра са сведоцима (Народни музеј Краљево) и сећања појединаца која су сачувана у рукописима а налазе се у приватним поседима.

Објављени извори Закон о народним школама, Београд, 1898. Закон о народним школама, са свима уредбама, правилима и правилницима за његово извршење, Београд, 1935. Извештај о педесетогодишњем раду Женског друштва, Београд 1926. Књажеска канцеларија, књига прва, Нахија Пожешка 1815–1839, приредио Данило Вуловић, Београд 1953. Наставни планови и програми за народне школе, Београд 1899. Сборник Закона и уредба и уредбени указа издани у Књажеству Србии, књ. II, Од почетка 1840. год. до конца Декемвра 1844. г. (Београд 1845); књ. V, Од почетка 1849. до конца 1850 (Београд 1853). Стефановић-Караџић, Вук, Преписка IV (1829–1832), Београд 1988. Стојановић, Љуб., Стари српски записи и натписи, књига 1, Београд 1983.

Новине 29. новембар, Краљево, 1947, 1949. Блиц, Београд, 1999. Домаћица, Београд, 1879–1914; 1921–1941. Ибарске новости, Краљево, 1957; 1960, 1963, 1970, 1974, 1983, 1999. Краљевски гласник, 1933, 1934. Краљевачке новости, Краљево, 2008. Матерински лист, Београд, 1901–1903.

Народни подмладак, Београд, 1921–1923; 1935–1941. Политика, Београд, 1934 Просветни гласник, Београд, 1927, 1940.

Литература Аноним, Прва изложба Српског друштва за дечју психологију, Учитељ, 1909/10, 782. Бахтин, Михаил, Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе, Београд 1978. Бјеладиновић, Јасна, Ношња у Ибарском Колашину, Штавици и околини Новог Пазара, Гласник Етнографског музеја у Београду 43, Београд 1979. Бјеладиновић, Јасна, Ношња у Сјеничко-Пештерској висоравни, Гласник Етнографског музеја у Београду 45, Београд 1981. Boue, Ami, La Turquie d’Europe ou Observations sur la géologie, l’histoire naturelle, la statistique, les mœurs, les coutumes, l’archéologie, l’agriculture, l’industrie, le commerce, les gouvernements divers, le clergé, l’histoire et l’état politique de cet empire, II, Paris 1840. Британски путници о нашим крајевима у XIX веку, избор, превод и поговор Бранко Момчиловић, Нови Сад 1993. Vidaković, Slobodan Ž., Dužnosti seoskih opština na zaštiti detinjstva, Životne prilike sеoske dece u Jugoslaviji, Narodni podmladak, 1939. Вивијан, Херберт, Сербија, рај сиромашних, превела Весна Петровић, Београд 2010. Влаховић, Петар, Краљево и околина. Етнички преглед становништва у Краљеву и околини, Београд 1966.

Водич Историјског архива Краљево, Краљево 2010. Војиновић, Станиша, Песник Павле Петронијевић, Изворник: грађа Међуопштинског историјског архива, 4, Чачак, 1987. Вујић, Јоаким, Путешествије по Сербији, књ. 1, СКЗ књ. 66; књ. 2, СКЗ 72, Београд 1901, 1902. Вукановић, Татомир, Дечја колевка у балканских народа, Врањски гласник, XII–XIII, Врање 1979. Вукановић, Т. П., Стрижба, Врањски гласник III, Врање 1967. Виријевић, Владан, Краљево, град у Србији 1918–1941, Краљево 2006. Гимназија у Краљеву 1909–1999, Краљево, 2000. Дарам, Мери Е., Кроз српске земље (1900–1903). Превео и поговор написао Вујадин Милановић, Београд 1997. Denton, William, Servia and the Servians, London 1862. Димић, Љубодраг, Агитпроп култура. Агитрпроповска фаза културне политике у Србији 1945–1952, Београд 1988. Ђорђевић, Ђорђе, Сећања на детињство у Краљеву, мемоари, необјављено 1992. Ђорђевић, Тихомир Р., Деца у веровању и обичајима нашег народа, Београд 1941. Ђорђевић, Тихомир, Наш народни живот, књ. 4, Београд 1931. Ђорђевић, Тихомир Р., Србија пре сто година, Београд 1946. Европска слика балканске жене, уредник Ђорђе С. Костић, Крагујевац 2009. Жарковић, Љиљана, Карановац и карановчани у Вуковим делима, Зборник Рудопоље–Карановац–Краљево, Краљево 2000, Жутић, Никола, Соколи – идеологија у физичкој култури Краљевине Југославије 1929–1941, Београд 1991. Заплетал, Милош, Ризница игара, Нови Сад 1997. Зечевић, Слободан, Митска бића српских предања, Београд 1981. Јаковљевић Шевић, Тијана, Дечије игре у Новом Саду, Нови Сад 2011. Јанићијевић, Душан В., Добровољни рад омладине Краљева 1945–1990, Краљево 1999. Каниц, Феликс, Србија. Земља и становништво од римског доба до краја XIX века, друга књига, Српска књижевна задруга, Београд 1985. Карић, Владимир, Србија. Опис земље, народа и државе, илустровао В. Тителбах, Београд 1887. Крел, Александар, Од етнографског ка антрополошком проучавању дечијих игара у Србији, Гласник Етнографског института САНУ XXI, Београд 2005. Ламартин, Алфонс де, Списи о Србима. Изводи из Ламартинових дела. Приредила, превела и предговор написала Јелена Новаковић, поговор Дејан Ристић, Београд 2006. Љубоја, Гордана, Деца у традиционалној култури, Београд 1988. Магарашевић, Ђорђе, Путовање по Србији у 1827. години, поговор Предраг Протић, Београд 1983. Манастир Жича, Амфилохије Радовић (ур.), едиција Немањићки 180

манастири, Цетиње 2011. Милановић, Бошко Д., Основна школа у Сирчи, Једно столеће 1893–1993, Београд 2008. Миленковић, Таса Ј., Тасин дневник (1870–1906), приредио Живојин Алексић, Београд 1991. Милићевић, Милан Ђ., Живот Срба сељака, Београд 1894. Милићевић, Милан Ђ., Из својих успомена, поговор Радослав Петковић, Београд 1989. Милићевић, Милан Ђ., Кнез Михаило у споменима некадашњег свог секретара из последњих девет година кнежева живота, Београд 1896. Милићевић, Милан Ђ., Кнежевина Србија (фототипско издање), Београд 2005. Милан Ђ. Милићевић, Насеље. Збирка причица, путних бележака, и других краћих састава, Београд 1895 Милићевић, Милан, Ђ., Путничка писма с разних страна Србије о Србији, Београд 1868. Милићевић, Милан Ђ., Путничка писма, I, Од Зворника до Крушевца, Београд 1865. Миодраговић, Јован, Народна педагогија у Срба или како наш народ подиже пород свој, Београд 1914. Миодраговић, Јован, Растанак са школом, Учитељ, 1909/10, 7–8. Милутиновић, Сима, Историја Србије, Трст 1836. Младеновић, др. Вој., Дечје питање, за нашу децу, Београд 1923. Обрадовић, Доситеј, Живот и прикљученија, Загреб 1932. Обрадовић – Кондис, Драгољуб, Старо Краљево, Краљево 2007. Пантовић, Милан, Краљевачки медаљони, Краљево, 1999, Пашић, Сретен, Кроз руднички округ. Путничке успомене, Ср. Карловци 1902–03. Пејтон, Ендру Арчибалд, Србија. Најмлађи члан евроспке породице или Боравак у Београду и путовања по планинама и шумама унутрашњости 1843. и 1844. године, с енглеског превео Бранко Момчиловић, Нови Сад 1996. Петровић, Горан, Испод таванице која се љуспа, Београд 2010. Перовић, Душан, Једно сведочанство о устаничким утврђењима, Зборник Историјског музеја Србије, 6, Београд 1969. Пирх, Ото Дубислав пл., Путовање по Србији у години 1829, Београд 1983. Поповић, Стеван Д., Рад у школи (методике) за ученике учитељске школе и учитеље основних школа, по Карлу Керу превео и прерадио, Београд 1872. Приватни живот код Срба у ХХ веку, приредио Милан Ристовић, Београд 2007. Прошић-Дворнић, Мирјана, Одевање у Београду у XIX и почетком XX века, Београд 2006. Ристић, Милован, Куда ћемо нашу децу – ђаке? Кроз стучне школе у живот, Београд 1928. Ристић, Радомир, Преглед настанка и развоја предшколских

установа у Краљеву од 1931. до 1991. године, Наша прошлост 5, Краљево 1992. Савић, Мирјана, Позоришни живот у Краљеву 1897–1944, Наша прошлост 8. Савић, Мирјана, Пренумеранти, читалиште и школске књижнице у Карановцу, Наша прошлост 6, Краљево 2004. Свијет око нас: енциклопедија за дјецу и омладину, III издање, Јурај Букша (ур.), Загреб 1987. Сикимић, Љубица, Дечије игре јуче, данас, сутра, Београд 2002. Сикимић, Љубица, Дечије игре некад и сад, Београд 1997.

Стевановић, Слободан, Основна школа у Витковцу 1904–2004, Краљево 2004. Сто година пољопривредне школе у Краљеву 1882–1982, Краљево 1983. Тимотијевић, Милош, Соколи Чачка 1910–1941, Чачак, 2006. Филиповић, Миленко С., Накнадне бабине или повојница, Етнолошки преглед 3, Београд 1961. Чорбић, Божидар, Машинско техничка школа 14. октобар, Краљево 1995. Христић, Коста Н., Записи старог Београђанина, Београд 1923.

Abstract

GROWING UP IN KRALJEVO IN THE 19TH AND 20TH CENTURIES

Група „Безимени” Драган Јањић Кики, Лаза Ристовски, Зоран Милојчевић, Зоран Пантовић, Милорад Петровић Кими, 1973.

Growing up in joint family households, which were still the dominant form of family community in rural areas at the end of the 19th century, implied strictly established principles that deﬁned how young members should behave toward the elder ones, the position within the community, obligations that depended on gender, desirable characteristics that had to be developed and the undesirable ones that had to be eliminated. The values of traditional bringing up, from the aspect of modern pedagogy, were recognized, but there were some mistakes that were noticed particularly at an early age. Even in the ﬁrst decades of the 20th century there were some differences in education and bringing up of male and female children, within a family and during their schooling. With the help of experts (Jovan Miodragović, etc.), the state tended to direct the proper development and education of children using legal regulations. Travel memoirs do not contain a lot of details about children and their childhood in the Princedom/Kingdom of Serbia. Certain researchers (Ami Boue; Milan Dj. Milićević, Tihomir R. Djordjević) dealt with childhood more, while travel writers – especially foreigners – were occupied with other things and events in Serbia, which had just been liberated, paying little attention to children. Interesting details left in travellers’ notes provide an approximate image of the state and development of children in Serbia in the 19th century. Those who did pay attention to Serbian children saw them in the world of adults, in their company and under their protection. Such images were provided by domestic authors (Joakim Vujić, Djordje Magarašević, Milan Dj. Milićević, Sreten Pašić) and foreigners (O. D. von Pirch, E. A. Paton, William Denton, Herbert Vivian, Mary E. Durham).

In the general development enthusiasm of the new Serbian state in the 19th century, attention was also paid to schooling. The most remarkable examples are those showing how much the parents of certain schoolchildren, being aware of the abilities of their children, tended to provide them with as good education as possible and thus prepare them for the future. There is a series of important persons that were, by their origin or schooling, connected with Kraljevo during the nineteenth century. From the period in which the state and family efforts in raising the educational level considerably contributed to the progress of both Kraljevo and the nation as a whole, the country entered the period of the First World War. The notes of those who survived it and some photo documentation present the everyday life in occupied Kraljevo as well as education carried out by the German curriculum. Liberation and arrival of Russian refugees and French factory experts made Kraljevo experience its economical and cultural ďŹ&#x201A;ourishing. Free time was ďŹ lled with various activities, which had educational, pedagogical and health aims. While growing up, children got used, through different forms of organization, to reading books, participation in theatrical plays, engagement in choirs and music bands, cultural-artistic and sports associations. Trips, excursions and summer holidays were attractive for children and a very suitable opportunity for educational activities as well. A special and very important segment in development of children in the Kraljevo region was development and activity of the health care system. From 1931, special attention to development of children in Kraljevo was devoted through establishment and development of pre-school institutions. Childhood during the wars has been treated by using striking memories of the Second World War (1941-1945) and the NATO bombing of the Federal Republic of Yugoslavia (spring, 1999). Few but dramatic testimonies with illustrative details show the tragic fate of children during the war. In spite of perishing, people lived a life adjusted to extraordinary circumstances. Besides adults, children were among those killed in bombings (1944, 1999). Upon the end of the war and liberation of Kraljevo on 29 November 1944, people started to renovate the country, which implied reconstruction and building of educational institutions which had been destroyed or damaged. Work actions organized for that purpose turned into traditional actions of young people who participated, with great enthusiasm, in reconstruction of the country (railway, roads, regulation of river streams, schools, reconstruction of cities after the earthquakes) all until the late eighties of the twentieth century. Children were also involved, through various forms of organization, in the renovation of the country, which was mostly performed by the youth. The attitude of adults toward a child, i.e. childhood as a special phase of growing up, is of particular importance in Serbian tradition. A child passes through sev184

eral phases from its birth to attaining full reproductive maturity. Life in a community is regulated by a lot of customs, beliefs and existence of inviolable social norms and state laws. Different historical and political circumstances did not endanger traditional bringing up of children. Customs and beliefs from the past are even today frequently present in some segments and, in a certain sense, they may be classiﬁed among the main characteristics of identity of the Serbian people. Children’s clothing, in practical and symbolic senses, had a special role in development of children. It changed in certain periods of children’s development, which was dictated by both economic situation and tradition. Children’s games are a special form of engagement of children which, in an entertaining way, developed children’s intellectual and physical abilities as well as their ethical and aesthetic values. A lot of games that are a part of tradition remain in the games of modern children parallel with some other games that have drawn children’s attention. Key words: Kraljevo, growing, up, parents, children, children’s games, bringing up, schooling, education, health, past, “war childhood”, free time, clothes, games.

185

186

Поклонима, позајмицама и сећањима, реализацију изложбе „Одрастање у Краљеву у XIX. и XX веку”, помогли су: Установе Педагошки музеј у Београду, Историјски музеј Србије, Народна библиотека Србије, Архив Србије, Историјски архив Краљево, Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, КУД „Абрашевић” Краљево, Музеј позоришне уметности Србије, Краљевачко позориште, Завичајно друштво Краљево, Удружење „Јово Курсула” Краљево, Предшколска установа „Олга Јовичић Рита” Краљево, Кошаркашки клуб „Слога”, Макетарски клуб „Спинер” Краљево, Школе ОШ „Браћа Вилотијевић”, ОШ „Чибуковачки партизани”, ОШ „Светозар Марковић”, ОШ „Јово Курсула”, ОШ „Димитрије Туцовић”, ОШ „IV краљевачки батаљон”, Шумарска школа Краљево, Медицинска школа Краљево, Машинско-техничка школа „14. октобар” Краљево, Пољопривредна-хемијска школа „др Ђорђе Радић” и Гимназија Краљево. Дародавци Александар Крстић, Дана Црвчанин, Драган Гале Тодосијевић, Зоран Савковић Џери, Божидар Новаковић, Олга Терзић Гића, Славко Маржик, Никола Крпић, Биљана Илић, Ана Милуновић, Мила Петровић, Марина Лукић Цветић, Славиша Николић, Јасна Марковић, Стеван П. Ристић, Љубодраг П. Ристић, Драгана Илић Ђуровић, Соња и Живко Симеуновић, Oливера, Ања и Стефана Савић, Лидија Димитријевић, Зоран Милојчевић Чомбе, Радослав Пајић, Олга Ђорђевић Селаков, Бисенија Перуткић Грбић, Милоје Радовић, Добрила Лазић Марић, породица Обрадовић из Врњачке Бање, Јован Антонић, Миша Мијатовић, Зорица Петровић, Марија Цветаноски, Биљана Јакић, Милка Недељковић Петровић, Миломир Недељковић, Верица Трикош, Милорад Николић, Ђорђевић Ђорђе Ђорђор, Слободан Бобан Николић, Немања Грковић, Душанка Лазовић, Надежда Томовић, Ивана Хасановић, Александар Даишевић, Томислав Милакић, Младен Јовановић, Матилда Јеремић, Драгана Ђекић, Надежда Томовић, Душко Тановић, Вера Божовић, Драган Срећковић, Бојан Каровић.

188

САДРЖАЈ

9 Љиљана Станков ПОРОДИЧНО И ИНСТИТУЦИОНАЛНО ВАСПИТАЊЕ У СРБИЈИ КРАЈЕМ XIX И ПРВОЈ ПОЛОВИНИ XX ВЕКА 25 Љубодраг П Ристић БЕЛЕШКЕ О ДЕЦИ СРБИЈЕ 19. ВЕКА 45 Драган Драшковић ОДРАСТАЊЕ У КРАЉЕВУ. Уз нову науку чувајте стари образ 81 Мирјана Савић ШКОЛЕ И ВАНШКОЛСКЕ АКТИВНОСТИ 121 Радомир Ристић ПРЕДШКОЛСКЕ УСТАНОВЕ У КРАЉЕВУ 125 Силвија Крејаковић OДРАСТАЊЕ ОД 1941. ДО 1999. ГОДИНЕ

ОДРАСТАЊЕ У КРАЉЕВУ У XIX И XX ВЕКУ

Издавач Народни музеј Краљево | За издавача Драган Драшковић | Уредници Љубодраг П. Ристић, Драган Драшковић Аутори текстова Љиљана Станков, Љубодраг П. Ристић, Драган Драшковић, Мирјана Савић, Радомир Ристић, Силвија Крејаковић, Тијана Шибалић, Виолета Цветаноска | Аутори изложбе Драган Драшковић, Мирјана Савић, Силвија Крејаковић, Тијана Шибалић, Виолета Цветаноска, Јасмина Дражовић, Сузана Новчић, Предраг Радовић | Сарадници Вера Филиповић, Љиљана Станков, Љубодраг П. Ристић, Радомир Ристић | Лектура и коректура Ана Гвозденовић | Превод Наташа Павловић Фотографија Срђан Вуловић | Конзервација предмета Ненад Димитријевић, Раде Пајовић, Владимир Ерац Техничка припрема и реализација Олег Романов, Тиана Јовановић, Александра Касапинов, Бојана Савић, Александар Маричић, Владан Пејковић, Драган Војиновић, Слободан Миленковић | Дизајн публикације и фонта Epigraph Драган Пешић Графичка припрема Ајова | Штампа Интерклима графика | Тираж 500 | Краљево 2013.

· Изложба и каталог реализовани су уз помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије

CIP