NOVA MISAO
30 /3 1
sadržaj
novembar 2014/februar 2015.
03 Elektra | Mirko Sebić 04 Leonard Koen / Anatolij Lisov 06 Hronotopije 12 Alen Badju 15 Alen Badju u sred noći, u Novom Sadu, prelazi ulicu | Mirko Sebić 20 Teze o pozorištu | Mirko Sebić 22 Alen Badju jednog jutra u Novom Sadu | Mirko Sebić 26 Kao rovac ispod spržene bašte | Gordana Draganić Nonin 34 Pozicija pojedinca | Gordana Draganić Nonin 45 Tama noći, tama smrtnosti | Danica Vujkov 48 Mala ptica pevačica | Silvia Dražić 50 Strategije čitanja: nepotpune manjinske arhive | Ana Koncul 52 Slikanje sveta ili slikanje događaja? | Srđan V. Tešin 54 Javne biblioteke na talasu novih tehnologija | Ivana Jovanović Arsić 57 Posvećenost džezu i autorskoj muzici | Stefan Aćimović 61 Festivalska džez muzika | Stefan Aćimović 65 Igra je umetnost i život | Biljana Mickov 68 Pozorište je ponekad jedina realnost | Sonja Madžar 71 Grad Kusko – peruanski punktum | Luna Jovanović 74 Memorija nasilja i snovi o budućnosti u MSUV | Sonja Jankov 76 Prilog istoriji Prvog svetskog rata iz ženskog ugla | Milovan Pisarri 80 Stradanje Srba u Sremu 1914. godine | Slobodan Bjelica 84 Prilog arhivske građe Arhiva Vojvodine povodom sarajevskog atentata | Ljiljana Bubnjević 89 Suprotstavljene vrednosnim i institucionalnim ograničenjima | Lela Vujošević 93 Propaganda u Velikom ratu | Predrag M. Vajagić 98 Migracioni tokovi – iskustva nuharidža | Ramiza Smajić 103 Borba protiv rastakanja u besmislenosti | Aleksa Nikolić 104 Zlo je i svako zaboravljanje zla | Gordana Draganić Nonin 105 Potraga | Jelena Zagorac 106 Praksa interkulturalnosti u Opštini Srbobran | Milan Đorđević 107 Istorija Prvog svetskog rata | Slobodan Đukić 108 Poezija moderne civilizacije | Teodora Zrnić 109 Velikobečkerečka štampa u I svetskom ratu | Filip Krčmar i Aranka Balint 110 Pozorišni festival „Dezire central station” ili kako Urban stvara grad u gradu | Nataša Gvozdenović 111 Svedočanstvo uzrastanja nacionalne muzičke i pozorišne baštine | Marija Adamov 112 Korpus stvaralačke preokupacije | Ivana Koči 113 Marijana Knežev – Kaleidoskop snova | Zoran Gaši 114 Tviter priče ne gore | Katarina Kovčin 115 Biblioteka u Kisaču ima svoju knjigu | Zdenka Valent Belić
„NOVA MISAO” – časopis za savremenu kulturu Vojvodine Osnivač: Sekretarijat za kulturu i javno informisanje Vlade Vojvodine Izdavač: IU „MISAO”; Novi Sad, ulica Pašićeva 6 izlazi dvomesečno (šest puta godišnje) NOVEMBAR 2014/FEBRUAR 2015. tiraž: 700 primeraka telefon redakcije: ++ 381 (0) 21 424 972 imejl: misaonovisad@gmail.com veb adresa: www.novamisao.org Glavni urednik: Mirko Sebić / direktor: Mirko Sebić
redakcija: Teodora Zrnić Gordana Draganić Nonin Biljana Mickov Tijana Delić Tatjana Pejović Stevan Konstantinović Aleksandar Kamasi (urednik fotografije) Tatjana Dukić Počuč (grafički urednik, veb-sajt) Vladimir Vatić (tehnički urednik) Pravni zastupnik IU „MISAO”: advokat Uroš Kerac ISSN broj: 1821-2107
CIP – Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(497.113) NOVA misao: časopis za savremenu kulturu Vojvodine / glavni urednik Mirko Sebić. – 2009, br. 1 (jul)– . – Novi Sad: IU „Misao”, 2009–. – Ilustr. ; 30 cm Dvomesečno ISSN 1821-2107 COBISS.SR-ID 241067527
Elektra D
anas sam vozio dugom ulicom od centra grada prema reci, učinilo mi se da sam te video u odsjaju nekih davnih kiša. Verovatno to nisi bila ti već moje oko prevareno seća njem. Kada smo poslednji put razgovarali, iza jednog poluti hog „ali”, kroz neka buduća groblja zapuhao je tužni poveta rac i pokrenuo plimu neke plazmatične uzdižuće tečnosti koja se od grudi polako dizala nagore. Onda sam automobil zaustavio pored oronule zgrade, posu stalog ostatka industrijske arhitekture. ELEKTRAPORCELAN pisalo je neuglednim, suviše malim, slovima iznad ulaza. Natpis, koji u snu nisam primetio, naterao me je da za trenutak ustuknem. Porcelan ska belina Elektrinih stopala i njena gusta tamna kos a. Laga nim pokretom otvo ram ulaz nu kap ij u bez ikak vog otpora, i nalazim se u dvori štu obraslom travom, u čijem središtu stoji odavno neupotrebljavana fontana oko koje se roji mnoštvo krupnih muva. Pitala si me da li sam sve to zaista video i da li je realno pret postaviti da tak ve stvari još uvek postoje? Ti si Elektra, kosa ti je duga, na krajevima se kovrdža i crna je poput neba na kojem obitavaš sa svojim sestrama. Pružajući ruke prema ne bu grlim to krhko telo i znam: tvoja osveta moj je zadatak. Moj pad. Prilazim građevini niskog krova kroz koju se iz dvorišta ulazi u veliku zgradu, nekadašnji pogon fabrike elektromaterijala. Vrata su zaključana. Obrisavši prašinu sa velikog prozorskog okna gledam. Na nekoj vrsti improvizovane pozornice stoji mlada devojka duge crne kose što joj se kovrdža na krajevima, obučena u radnički kombinezon koji jedva prikriva naslući vanu krhkost njezinog tela. Iza nje stoji muškarac tužnog lika poput onog lumpenproletera iz Vajske što smo ga slučajno sreli u Istri. Kao da uvežbavaju neku predstavu. Ne čujem tekst ali znam: ti si Elektra i osveta je neizbežna. Mirko Sebić
Mlad i kovrdžav plavušan ide nam u susret. Živo gestikulira, pokretima, odlučno, zahteva da odmah napustimo dvorište stare zgrade. Ne možeš osetiti njegov miris. On verovatno i nema miris ili je zaboravio da stavi parfem, ili je previše uda ljen od tvojih čula a mirisi raspadanja su između tebe i njega, ili si, jednostavno, prehlađen i previše pušiš. Lagano krećemo prema parkingu, u rancu mi je foto-aparat i želim da te fotograf išem, ali se ne usuđujem da to kažem, umesto toga, fotografišem staru oronulu zgradu. Ti si Elektra i sediš pokraj mene na suvozačkom mestu automobila dok vozim prema suncu koje zalazi. Zaus tav ljam auto mobil u predvečer je pok raj puste ka mene kuće na putu oivičenom čempre sima. Najpre mu vidiš oči i neki tamni odsjaj u njima. I ne znaš zašto te oči traže tebe, i te ruke poput dečjih, ne znaju gde da se smeste. Videvši registarciju automobila pita se da li si zaista iz Novog Sada. On je iz Vajske. Zemljak iz zemlje koja više ne postoji ili nikad nije ni postojala. Pitaš ga otkud ovde. Potreba da govori, da se ispovedi, snažnija je od sivila jednog istarskog predvečerja. Kaže, radio je nekad tamo u Novom Sadu, u fa brici koja se zvala „ELEK TROPORCELAN”, ostao je bez posla kad su mu ga uzeli „meštri sviju hulja” – trgovci i secikese. Sada je ovde. Posao mu je slabo plaćen i živi užasno sam u pustoj kući od kamena. Novac šalje svojima u ravnicu. Ne zna koliko će još moći da izdrži. Zašto sve to tebi govorim? Možda je odsjaj u njegovim očima samo trag suza koji treba da pročitaš prevodeći ga na neki drugi jezik – jezik plamene osvete. To je tvoj zadatak, i zato zastaješ na pustom odmo rištu kraj kamene kuće. I zato sanjam ovaj san i pričam ti o njemu. n
LEONARD KOEN (LEONARD CHOEN) Nije važno Rat je izgubljen
Igre sreća
i Istina koja umire.
Nije važno.
i pakt sklopljen.
igraju naši vojnici
Ja ne znam koja je koja
Ništa više nije važno.
Ne bejah uhvaćen
kamenje hvatamo
ali i nije važno.
Živim život
dok prelazih granice
i u pesme pretvaramo.
mnogo puta.
Jedini zakon mira
Ne mogu da ubijam
Živim ga potpuno.
Živim tu među vama
koji prihvatamo
na vaš način.
Živim ga široko.
dobro prikriven.
muževi vode
Ne mogu da mrzim.
Kroz slojeve vremena
a žene njim komanduju.
Pokušavao sam to
koje ne možete pocepati.
Napuštam pređašnji život.
Svi oni tamo
Izgradih mnoga groblja.
izražavaju slatku
Nikad ih nećete naći.
ravnodušnost,
Priče se pletu
neki je zovu ljubav i -
od istina i laži.
potpunu ravnodušnost,
Imam ime
neki je zovu sudbina.
ali nije važno.
Imali smo imena mnogo prisnija.
Nije važno. Ništa više nije važno.
Imena tako duboka, imena istinita.
i ostajem iza.
i pogrešio. Okrenuli ste me
Moja žena je ovde
bez truda
i deca takođe
na stranu onih
njihovi grobovi su sigurni
koje prezirete.
od sablasti poput vas. Na mestima dubokim
Ovo je nekada bilo vaše srce
isprepletanih korena
taj roj krupnih muva.
živim život
Ovo su jednom bile vaše usne
ostavljajući sve.
taj pehar laži. Služite im dobro. I nisam iznenađen,
Rat je izgubljen
vi ste od njihovog roda
i pakt sklopljen.
vi ste njihova rasa.
Ne bejah uhvaćen
Rat je izgubljen
Za mene ona su krv
i pakt sklopljen.
a prašina za vas.
Tu su Istine koje žive
Nema više potrebe
i Istine koje umiru.
da preživljavamo
Ne znam koja je koja
Ostaje samo Istina koja živi
Nije važno.
mnogo puta.
ali nije važno.
i Istina koja umire.
Ništa više nije važno.
Živim tu među vama
Ostavljam
dobro prikriven.
dok prelazih granice
Vaša pobeda je potpuna.
Nije važno.
život iza sebe.
Neki od vas
Ništa više nije važno.
Priče se pletu
Never mind, sa albuma
od istina i laži.
POPULAR PROBLEMS (2014)
misle da će sačuvati sećanje na naše bedne živote,
Napuštam život
Vi posedujete svet
na odeću koju smo nosili,
ostavljam ga iza sebe.
ali to nije važno.
na naše kašike i noževe.
Postoje Istina koja živi
4
ANATOLIJ LISOV Moja glava je atelje Puna pastela i akvarela i ulja i četkastih palica kao policajac ja baratam sa žicama da uhvatim i naslikam i napišem N OVA M I SAO
/
nešto, sve pre kratkog
Anatolij Lisov rođen je u Novom Sadu, 1952. godine. Otišao 70-ih u Australiju, Melburn. Završio pedagogiju, radi u Univerzitetskoj biblio teci. Režirao je sa osamnaest godina Handkeov tekst – Vređanje publike, u legendarnoj Tribini mladih.
5
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
spoja.
Ovacije u Sofiji Borisu Kovaču i još jedan CD objavljen u Engleskoj
hrono Priredila: Teodora Zrnić
Karikatura u delima jugoslovenskih umetnika
30. oktobra, u prepunoj sali Bugarskog Nacionalnog Radija, nastupio je New Ritual Quartet, kompozitora i instrumentaliste Borisa Kovača. Sem autora na drvenim duvačkim instrumentima nastupili su Slobodanka Stević na klaviru, Siniša Mazalica na kontrabasu i Lav Kovač na udaraljkama. U izuzetno bogatoj akustici ove poznate sofijske koncertne dvorane, kvartet iz Novog Sada je izveo retrospektivu Kovačeve instrumentalne muzike. A jesenas je na drugom kraju Evrope, u Engleskoj, renomirana diskografska kuća Leo Records, specijalizovana za izdanja savremene džez i improvizovane muzike, objavila album ansambla Ultima Armonia, kompozitora i instrumentalista Borisa Kovača i Stevana Kovača Tikmajera.
Nagrada Spomen-zbirke Pavla Beljanskog 7. novembra održana je ceremonija proglašenja i 47. dodela Nagrade Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, za najbolji diplomski rad iz nacionalne istorije umetnosti, odbranjen na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ocenjivačka komisija u sastavu: prof. dr Ivana Živančević Sekeruš, dekan Filozofskog faskulteta u Novom Sadu, dr Vladimir Simić i dr Olga Špehar, sa Odeljenja za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, Bojana Karavidić, novinar i prof. dr Jasna Jovanov, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog, donela je odluku da se Nagrada za školsku 2013/2014. godinu dodeli Marku Stojanoviću, za rad „Arhitektura banaka i štedionica u Beogradu” (1918– 1941), odbranjen kod prof. dr Aleksandra Kadijevića.
16. oktobra u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog, otvorena je izložba Narodnog muzeja iz Beograda pod nazivom NOBODY IS PERFECT. „Karikatura u delima jugoslovenskih umetnika iz zbirke Narodnog muzeja u Beogradu”. Iz fonda Zbirke crteža i grafike jugoslovenskih umetnika 20. veka (pri Kabinetu grafike) Narodnog muzeja u Beogradu koji sadrži više od 170 karikatura (crteža i grafika), novosadskoj javnosti prvi put je predstavljen izbor od blizu 50 radova 17 reprezentativnih umetnika sa bivših jugoslovenskih prostora. Autor izložbe i teksta kataloga je Gordana Stanišić, muzejski savetnik. Kustos izložbe u Novom Sadu je Julijana Stojsavljević.
Galerija Matice srpske najbolji muzej jugoistočne Evrope Galeriji Matice srpske je, na svečanosti priređenoj u Narodnom pozorištu Makedonije u Skoplju, 7. novembra 2014. godine, uručena nagrada „Živa” za najbolji muzej jugoistočne Evrope. Nagrada je ustanovljena na inicijativu stručnjaka međunarodne organizacije Forum slovenskih kultura 2012. godine, sa željom da se prepozna izvrsnost u sektoru pokretne i nepokretne kulturne baštine, promovišu najbolje prakse kulturnog nasleđa i podstiče razmena znanja i iskustva, kao i novih primera inicijative.
topije
Dani hrvatske kulture u Somboru
Тabakovićeva nagrada za arhitekturu Milanu Stojkovu 28. oktobra u Galeriji Matice srpske otvorena je „Retrospektivna izložba arhitekte Milana Stojkova” i ovogodišnjem laureatu uručena Tabakovićeva nagrada za arhitekturu za 2014. godinu. Žiri sastavljen od dosadašnjih dobitnika nagrade je doneo odluku da se ovogodišnja nagrada dodeli arhitekti Milanu Stojkovu za njegov dugogodišnji aktivni doprinos arhitektonskom stvaralaštvu i izuzetne kreativne domete u promovisanju arhitektonske misli u domaćoj sredini. Izložba je organizovana kao prikaz ostvarenih radova iz raznih oblasti stvaralaštva, od arhitekture, urbanizma do enterijera i objavljenih stručnih tekstova, kroz vremenski kontinum.
Predstava „Ban Bank” u Novosadskom pozorištu • • • Foto: Srđan Doroški
U Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz 25. novembra održana je premijera predstave „Ban Bank”, koju je, po delu Jožefa Katone, režirao Andraš Urban. U predstavi igraju: Silvia Križan, Arpad Mesaroš, Emina Elor, Agota Ferenc, Terezia Figura, Gabriela Crnković, Aron Balaž, Atila Mađar, Daniel Husta, Daniel Gomboš, Zoltan Širmer, Atila Nemet i Gabor Pongo. Ovaj komad se, uz Madačevu „Čovekovu tragediju”, smatra najznačajnijim delom mađarske dramske literature 19. veka, u kojem se prepliću ljubavna priča, spletke, zavođenja i ljubomora, sa rastućim nezadovoljstvom naroda. Radnja ovog komada se događa u 13. veku, ali predstava se svakako ne bavi samo tim vremenom, s obzirom na to da je režirao Andraš Urban, već, kako je sam reditelj istakao, ima vrlo moderan imidž, i kao da se dešava danas u savremenom svetu.
U okviru Dana hrvatske kulture, 7. novembra, u Gradskom muzeju u Somboru otvorena je međunarodna izložba „Lipi k’o slika”. Na otvaranju izložbe se, pored direktora muzeja Branimira Mašulovića, obratio Nemanja Sarač, član gradskog veća zadužen za kulturu, rečima podrške ovakvim zajedničkim projektima. O samoj ideji izložbe i konceptu međunarodnog karaktera govorila je Marija Šeremešić, predsednica UG „Urbani Šokci” iz Sombora. Izložbu je otvorila Ljubica Gligorijević iz Gradskog muzeja Vinkovci iz Republike Hrvatske, rečima punim optimizma govoreći o venčanim fotografijama i lepoti koja se krije u šokačkim nošnjama.
U Subotici festival „Dezire” U Subotici 29. novemba, otvoren je festival savremenog pozorišta „Dezire”. Za kratko vreme probivši se na veliku festivalsku scenu, organizuje ga Pozorište „Kostolanji Deže”. Do 5. decembra, publika je mogla da vidi 13 predstava iz nekoliko e v ro p s k i h ze m a l j a , među kojima su i predstave Bele Pintera, Boruta Šeparovića, Olivera Frljića, Šandora Žotera, Andraša Urbana...Kao što dosadašnji koncept i festivalski red nalažu, na programu su bile predstave iz graničnih delova repertoara, koji predstavlja neke od najinventivnijih i najboljih pozorišta današnjice. Nema mejnstrima, nema alternative, VIP-a, protokola, to je jedan od zaštitnih znakova „Dezire” festivala. Nema stroge podele između plesnog, dramskog i pozorišta performansa.
„Henri Mur-grafičar” u Muzeju Vojvodine
Novosadski džez festival Tradicionalni Novosadski džez festival, šesnaesti po redu održan je od 13-15. novembra u Srpskom narodnom pozorištu. Izvršna producentkinja Festivala Vesna Kaćanski je istakla da je publika mogla da vidi nastupe svetskih zvezda. Prve večeri to je bio koncert legendarnih Kenija Barona i Dejvida Holanda, druge večeri orkestra Matt Bianco, a treće večeri nastup Steve Swallow quintet. Uz glavni koncertni program posetioci su imali prilike da uživaju i u bogatom pratećem program, promocijama knjiga, izložbama fotografija i slika, muzičkim radionicama i predavanjima.
Izložba „Henri Mur – grafičar”, otvorena je 7. novembra u Muzeju Vojvodine. Na izložbi je predstavljeno 80 grafika, pet modela skulptura i jedan radni model, koji su nastajali u periodu od 1934. do 1984. godine. Nakon gotovo 60 godina od prve beogradske izložbe jednog od najvećih britanskih umetnika XX veka, publika je imala priliku da se upozna sa manje poznatim, ali integralnim delom njegovog stvaralaštva – Murovim grafikama. Pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić otvorio je izložbu, a o značaju Henrija Mura na našoj umetničkoj sceni govorili su i direktorica Muzeja Vojvodine dr Agneš Ozer, direktor Britanskog saveta za Zapadni Balkan Toni O’Brajan, ambasador Velike Britanije u Republici Srbiji Denis Kif i Darko Popović iz Banke Intesa.
Zrenjaninska umetnička scena
Međunarodna izložba fotografija Međunarodna izložba fotografija „Kvarner iznad i ispod površine mora i Venecija” otvorena je 9. decembra, u centralnom holu SPC Vojvodina u Novom Sadu. Izložbu je zvanično otvorio pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić, dok su o njoj govorili Ivan Karlavaris, mentor projekta, Paolo Markuči de Marino (Paolo Marcucci de Marino), direktor Italijanskog kulturnog centra u Novom Sadu i prof. mr Zoran Krajišnik, dekan Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovna ideja organizatora je bila negovanje kulturnih prožimanja, upoznavanje i zbližavanje mladih ljudi kroz bavljenje umetnošću. Izložbu su organizovali Vojvodina omladinski klub, Akademija umetnosti u Novom Sadu i SPC Vojvodina.
U Salonu Savremene galerije Zrenjanin 1. decembra otvorena je izložba „Preispitivanje stvarnosti”, Zrenjaninska umetnička scena, II deo. Na izložbi se predstavilo šest umetnika različitih generacija Aleksandra Ilić, Stevan Josimović, Slavko Konculov, Dušan Marinković, Nora Mesaroš, Tibor Rac koji žive u Zrenjaninu sa radovima različitim u svakom smislu, koncepcijskom, tehničkom i tematskom. Ova kao i prethodna izložba zrenjaninskih umetnika održana početkom 2014. godine predstavlja važan kulturni dogođaj za lokalnu sredinu, jer prezentuju strujanja unutar zrenjaninske umetničke scene dozvoljavajući da se pri tom aktuelizuje pitanje o položaju, karakteru i statusu stvaralaštva zrenjaninskih umetnika.
Forma 22 Bijenalna izložba „FORMA 22” otvorena je 2. decembra pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i informisanje u holu Pokrajinske vlade Vojvodine. Izložbu je otvorio Vladimir Mitrović kustos zbirke dizajna Muzeja savremene umetnosti Vojvodine i predsednik upravnog odbora UPIDIV-a Uroš Nedeljković. Žiri Forme 22 u sastavu: Vladimir Lovrić (PUO ULUPUDS), Miroslav Mušić (ULUPUDS), Milan Prodanović (INURA), Snežana Subić (UPIDIV), Nela Tonković (Likovni susret) dodelio je jednu Veliku zlatnu formu, dvanaest Zlatnih formi, dve pohvale i jednu nagradu: VELIKA ZLATNA FORMA Nenadu Laziću za grafički dizajn, ZLATNA FORMA Nadi Đurović Nedeljković za originalan rad–sintezu likovne primenjene umetnosti u uobličavanju mesta, ZLATNA FORMA Doru Bosioku za grafički dizajn–ilustracija, ZLATNA FORMA Srđi Đuroviću za grafički dizajn–vizuelni identitet, ZLATNA FORMA Srđanu Jovanoviću Wajsu za industrijski dizajn, ZLATNA FORMA Rajku Karišiću za fotografiju, ZLATNA FORMA Lazaru Kuzmanovu za arhitekturu, ZLATNA FORMA Vladimiru Labatu Rovnjevu za primenjenu skulpturu, ZLATNA FORMA Ani Popov za unikatnu keramiku, ZLATNA FORMA Jasmini Sanader za savremeno odevanje–nakit, ZLATNA FORMA Predragu Uzelacu za foto dizajn, ZLATNA FORMA Miri Šilić za dizajn tekstila, ZLATNA FORMA Marini Sremac za kostimografiju. Pohvalu FORMA 22 Tijani Popović Pješčić za oblikovanje autorske knjige tematski posvećene fenomenu dizajna i okoline. Pohvalu FORMA 22 Nemanji Radusinoviću za arhitekturu–racionalno korišćenje lokacije i Nagradu FORMA NOVOSADSKI SAJAM Branislavu Radoševiću za dizajn.
Izložba arhivskih dokumenata 2. decembara 2014. godine u Arhivu Vojvodine otvorena je izložbe arhivskih dokumenata i drugog izložbenog materijala povodom 165 godina od osnivanja „Vojvodstva Srbije i Tamiškog Banata (1849–1861)”. Autor izložbe i uvodne studije kataloga, je Zoran Stevanović, arhivista u Arhivu Vojvodine. Izložbenu postavku koja je pred nama, čini 153 eksponata: dokumenta, knjige, likovni materijal, serijske i periodične publikacije, kartografska i rukopisna građa, koji su najvećim delom iz fondova Arhiva Vojvodine, a samo manjim delom iz fondova drugih ustanova kulture.
Novosadski Homepage izradio igru Roll The Dice za potrebe Evropske turističke komisije
Nevidljivi frontovi u Muzeju Vojvodine U Muzeju Vojvodine, 25. novembra pokrajinski sekretar za kulturu i javno informisanje Slaviša Grujić je otvorio izložbu „Nevidljivi frontovi – Prvi svetski rat i Vojvodina”. Koncepcija izložbe „Nevidljivi frontovi – Prvi svetski rat i Vojvodina”, autora mr Predraga Bajića, Vojislava Martinova, Kristine Meneši i dr Draga Njegovana, zasnovana je na predmetima iz zbirki Muzeja Vojvodine, ali i predmetima pozajmljenim iz kolekcija Muzeja Srema, Muzeja jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva, Muzeja Grada Novog Sada, Gradskog muzeja Subotica, Rukopisnog odeljenja Matice srpske i pojedinih kolekcionara.
Novosadski Homepage, agencija za digitalni marketing, početkom decembra finalizovala je ugovor sa Evropskom turističkom komisijom. Poglavlje o saradnji ove srpske agencije sa Evropskom turističkom komisijom, otvoreno je još letos kada je i raspisan javni tender za izradu igre koja bi bila inspirisana prošlogodišnjim kampanjom Roll The Dice. Iako Srbija još uvek nije članica Evropske unije, Homepage se našao u konkurenciji sa drugim, znatno većim evropskim agencijama. Kako kažu, istakla ih je najbolja ponuda i kreativan koncept . Jedan od glavnih ciljeva igre jeste popularizacija Evrope kao turističke destinacije. Korisnici igre Roll The Dice u mogućnosti su da bace virtuelne kockice i tako kreiraju nasumične rute po Evropi, otkrivajući pri tom više od 100 lokacija među kojima su prestonice i neki od najlepših evropskih gradova.
„Babet laže” 13. decembra, u somborskom teatru premijerno je izvedena predstava „Boing, Boing’’, autora Marka Kamoletija, u režiji i adaptaciji Olje Đorđević. „U pitanju je vodvilj-predstava u kojoj pored glumaca domaćeg ansambla uloge imaju i glumci-gosti iz Subotice, Ivan Marković i Marko Makivić, rekao je Nestorović. On je posebno naglasio da je predstava „Boing, Boing’’ predstava koja je ušla u Ginisovu knjigu rekorda sa preko dva miliona gledalaca i koja je izvođena u teatrima širom sveta. „Nadam se da će ćemo zasmejati somborsku kao što smo zasmejavali i subotičku publiku. Ono što je dobro to je razmena glumaca, nova i stara poznanstva i razmena iskustava’’, kazao je gost, glumac subotičkog Narodnog pozorišta, Marko Makivić.
„Dragi moj lažljivče” premijerno u SNP-u
Predstava „Babet laže” Akoša Nemeta, u režiji Atile Antala, premijerno je izvedena 19. decembra na sceni Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz. Ovo je praizvedba komada o tinejdžerima i njihovim problemima, sumnjama i iskušenjima, i šta su sve u stanju da urade da bi bili prihvaćeni u društvu, ili možda više na Fejsbuku, nego u životu. U predstavi igraju Arpad Mesaroš, Gabriela Crnković, Nora Molnar, Agota Ferenc, Judit Laslo i Lea Blaško. Novosadsko pozorište ovom predstavom najavljuje rad omladinske scene, i tako je i Antalu ponudilo ovaj komad, za predstavu koja ima svoju posebnu ciljnu grupu – omladinu. O tome da li treba kriviti Fejsbuk, i internet, za izmenjenu percepciju života mladih, ili civilizacija nezaustavljivo ide svojim tokom, Atila Antal kaže da ne voli da krivi bilo šta, ili bilo koga, i da jednostavno civilizacija ide u tom pravcu.
Ne pristajati
• • • Foto: Branislav Lučić
Predstava „Dragi moj lažljivče” Džeroma Kiltija, u režiji Tibora Vajde, premijerno je izvedena 20. decembra na Kamernoj sceni Srpskog narodnog pozorišta. U ovoj koprodukciji Kulturnog centra iz Sremskih Karlovaca i SNP -a igraju Gordana Đurđević Dimić i Miodrag Petrović. Ovaj komad Džeroma Kiltija zasnovan je na ljubavnoj prepisci čuvenog pisca Bernarda Šoa i britanske glumice Patrik Kembel, koja je trajala četrdeset godina.
• • • Foto: Srđan Doroški
Boing boing u somborskom teatru
U okviru Foruma mladih lidera Balkana, koji je u Novom Sadu organizovao Evropski pokret u Srbiji – lokalno veće Novi Sad od 25-28. marta, redakcija Nove misli je 26. marta u u Galeriji Matice srpske organizovala tribina pod nazivom „Ne pristajati” o intelektualcima na Balkanu od Nezavisnih pisaca Jugoslavije (Sarajevo/Bijeljina ’89-’90) do Balkanske PEN mreže, povodom 25 godina od čuvenog skupa Nezavisnih pisaca u Sarajevu. Tribinu je osmislila i vodila urednica u Novoj misli Gordana Draganić Nonin a u razgovoru su učestvovali: Filip David, Miljenko Jergović, Velimir Ćurgus Kazimir i Vida Ognjenović.
60 godina Tribine mladih
Izložba grafičkih radova dizajnera Branislava Radoševića „Crno na belo, u boji” i koncert Borisa Kovača i „Novog ritualnog kvarteta”, održani su u utorak 30. decembra u Kulturnom centru Novog Sada povodom velikog jubileja, 60 godina Tribine mladih. Za šezdeset godina ovde se održalo mnogo lepih kulturnih događaja. Tribina je, zapravo, počela da radi kao klub gde su se okupljali mladi umetnici koji su imali želju da govore o raznim temama. Ubrzo je taj prostor dobio ime „Tribina mladih” koje nosi do danas. Za Tribinu se znalo u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji, a ovde su dolazili mladi ljudi koji su danas vrhunski umetnici u svojim oblastima – naglasila je Kaćanski.
Izložba „Ponterosso/Memorie” u Galeriji „Rajko Mamuzić” U Galeriji likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, 17. decembra je otvorena izložba „Ponterosso/Memorie”, u okviru manifestacije „Dani Istre u Vojvodini”. Podsekretar pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Radoslav Petković obratio se prisutnima ispred sekretarijata, apostrofirajući postojanje tradicionalne saradnje Vojvodine i Istre, kao saradnju dve regije i kao deo priče, koja je imala zajedničku istoriju, o čemu na neki način govore i izložene crno-bele fotografije čuvenog tršćanskog Ponte Rosa. Sa duhom melanholije i sećanja na ta davna vremena neke generacije se još uvek dobro toga sećaju i zato je danas posebno zadovoljstvo prisećati se tih dana i nekog drugačijeg vremena.
Poklon zbirka gimnaziji „Isidora Sekulić”
Svi smo u opasnosti U okviru ciklusa razgovora „Čitanje Svet(l)a” koji je naša redakcija u martu ove godine pokrenula u saradnji sa novosadskom knji žarom Bulevar Books 2. aprila održan je razgovor o knjizi eseja Pjera Paola Pazolinija „Svi smo u opasnosti”. O knjizi ali o ce lokupnom delu Pjera Paola Pazolinija go vorili su Vojislav Bekvalac i glavni urednik „Nove misli” Mirko Sebić. Povodom dvadesetpetog rođendana novosadske Gimnazije „Isidora Sekulić” održana je poklon izložba na kojoj je radove izlagalo i poklonilo školi veliki broj eminetnih novosadskih likovnih uetnika različitih generacija. O zbirci je govorio i umetnicima zahvalio autor izložbe profesor Dušan Milutinović, izložbu je otvorila nekad učenica prve generacije gimnazije a sada direk torka „Galerije Matice srpske” mr Tijana Palkovljević Bugarski, na kraju se prisutnima obratila i direktorka Gimnazije mr Ružica Vukobratović.
Kapitalistički bioskop ili Večita Levica Foto: Branko Lučić
I
glas: Mi živimo u ogromnoj bioskopskoj dvorani. U pročelju, platno, koje se prostire skroz do plafona, ali tako visoko da se sve ostalo gubi u senci, zaklanjajući pogled na ma šta drugo. Dvorana je prepuna. Gledaoci su, od kad postoje, zatoče nici sedišta na kojima sede očiju fiksiranih u platno, glava učvršćenih slušalicama koje im pokrivaju uši. Iza tih desetina hiljada ljudi prikucanih za fotelje, postoji u visini glava velika pre laznica od dr veta paralelna sa platnom, celom svojom dužinom. Duboko u dnu, ogromni projektori preplavljuju ekran belom, skoro neizdrživom svetlošću. Po prelaznici cirkulišu svakakve vrste automata, lutaka, kartonskih silueta, marioneta, animiranih nevidljivim animatorima ili pokretanih daljinskim komandama. Prolaze tako i dolaze, životinje, skupljači ranjenika, skupljači krivotvorina, automobili, rode, razni ljudi, vojnici pod oružjem, bande mladih iz predgrađa, grlice, kulturni animatori, gole žene...Jedni viču, drugi govore, treći se igraju veze ili svirača na malim harmo nikama, neki samo žure u miru. Na platnu, vidimo senke koje projektor secka u celom tom nesigurnom karnevalu. A u slušalicama, nepomična gomila čuje buku i reči. Vide li gledaoci, oni, od sebe, od komšija, od dvorane i groteskne scene prelaznice nešto drugo, do senki koje se u bujici svetla slivaju na platno? Čuju li oni nešto drugo osim onoga što emituju njihove slušalice? Sa sigurnošću ništa, jer su njihove
glave, nepokretne oduvek, okrenute samo u prav cu platna, a njihove uši začepljene kacigama. Ne maju dakle nikak vu drugu percepciju vidljivog osim posredstva senki, i nijednu drugu percepci ju govornog, osim zvučnih talasa. Čak i ako pret postavimo da mogu da izmisle način da razgova raju između sebe, neće moći nikada da razlikuju ime jedne senke koju vide od imena predmeta, kojeg ne vide, a kojeg je ta senka, senka. Ne raču najući da je predmet na prelaznici, robot ili mari oneta, već sama kopija. Mogli bismo reći da vide samo senku senke. A čuju numerizovanu kopiju fizičke kopije ljudskog glasa. Tak vi prijemčivi gle daoci nemaju nikak vog načina da zaključe da je materija Istinitog nešto drugo od senke simulakra. II glas: Ali, sta će se desiti ako se, pokidavši lance i izlečivši se od otuđenosti, situacija podjarmlje nog-gledaoca potpuno izmeni? Pažnja! Priča kre će potpuno drugim pravcem. Zamislimo da smo odvezali jednog od tih gledaoca, nateravši ga da se najednom digne, okrene glavu levo i desno, prohoda, pogleda svetlost koja kulja iz projektora. Pretpostavimo, obavezali smo naše zamorče da nepokretno gleda u projektore. Oči će ga veoma boleti, želeće da pobegne, da pronađe ono što može da gleda, te senke čiji bitak, pretpostavlja, daje više sigurnosti od svega što mu se pokazuje. Dakle, grubi razuzdanci bez posrednika i mena džera, ga povlače najednom između redova po sali. Upućuju ga prema malim, do tada skrivenim bočnim vratima. Izbacuju ga u prljavi tunel koji vodi prema čistom vazduhu, prema osvetljenoj strani prolećne planine. Zaslepljen, on štiti oči sla bašnom rukom, dok ga aktivisti guraju na strme uzbrdice, sve više i više! Još! Stižu na vrh, u žaro peku i tu ga njegovi vodiči ostavljaju pred plani nom, strmoglavljuju se, nestaju. Konačno je sam u centru neograničenog pejzaža. Jačina svetlosti mu narušava svest. Za to vreme, malo po malo
ipak pokušava da gleda, prema vrhovima, prema dolinama, taj zaslepljujući svet. U prvi mah je za slepljen odbljeskom svega i svačega I ne vidi niš ta od onoga za šta mi obično kažemo: „Ovo po stoji , to je zaista tu”. Nije on taj koji će kao Hegel pred vrhom Jungfrau, nipodaštavajućim tonom moći da kaže „das ist”, to samo jeste. Za to vreme pokušava da se navikne na svetlost. Posle brojnih pokušaja, pod izdvojenim drvetom uspeva da raz luči obris senke stabla, crni odsečak lista, koji ga podseća na ekran njegovog pređašnjeg sveta. U bari pod stenom uspeva da vidi odsjaj cveća i tra va. Odatle prelazi na predmete. Polako biva oča ran žbunom, jelkom, usamljenom kozom. Pada noć. Podižući oči prema nebu, vidi mesec, sazvež đa, još vidi i Veneru kako se diže. Sedeći ukočeno na panju iščekuje najzračniju od svih. Ona iskrsava sa poslednjim zracima, I sve sjajnija, nestaje, tonu ći u svetlost. Najzad, jednog jutra, tu je i sunce, ne u promenljivim vodama i njegovom spoljašnjem zračenju, već sunce, samo sunce, za sebe i po sebi, sunce na svom mestu, na mestu sunca. On ga gle da, on ga misli, u blaženstvu tak vom kak vo jeste. Konačno, naš anonimus primenjujući svoje miš ljenje na ono što vidi, spoznaje da vidljivi položaj sunca zavisi od satnice i sezone i da je gubitak vidljivog okačen o to nebesko telo, tako dobro da možemo reći: da, sunce je vrhovni vladar svih objekata od kojih, njegove nekadašnje komšije, gledaoci velike zatvorene dvorane vide samo sen ku senke. Evocirajući tako svoju pr vu nastambu – ekran, projektor i veštačke slike, svoje pratioce varalice, naš nevoljni begunac se konačno raduje što da mu se desilo da bude isteran i sažaljeva sve koji su ostali zakucani na sedištima slepih vizionara. III glas: U redovima kosmičkog bioskopa cirkulišu grupe ljudi, muškaraca i žena koje se naginju pre ma gledaocima sa eklezijastskom nežnošću, onim najumornijima kao i najaktivnijima: „Slušalice vam
ne paraju uši?”, pitaju oni nekog starca. „A! Još uvek se nekako držimo?” govore, tapšući po leđi ma jednog robusnog četrdesetogodišnjaka. „Že leli biste da napravite malu šetnju, zar ne?” pitaju nestrpljive omladince koji se vrpolje na svojim stolicama. „Osuđujemo rasizam” kažu sa strogoš ću u glasu videvši Crnce i Arape u teškim bukagi jama na susednim moljčavim stolicama. Svo vre me puni dobročinstva mada pomalo bezizražajni, „razumeju” ceo svet. Da, život je ovde težak, je smo, malo smo umorni od zakucanosti za platno a još i ne razumemo uvek dobro sve ono što gle damo, te sve def ilujuće slike. A onda,čuvari koje ceo svet zove „desnica”, jeste, teški su i stalno tra že više mira i nepokretnosti, ne daju nikome do zvolu za izlazak...Ali, progovaraju ljubazni šetači, mi, čuvari na određeno vreme, koje vi familijarno zovete „levica”, ukoliko nam pomognete, ako nas podržite, možemo da promenimo vašu svako dnevnicu, možemo da napravimo svetle reforme. Izaći? Da! Naravno! Sa stražarima na određeno vreme, izlazak praktično postaje pravo, „izaći iz pećine” predstavlja deo Čovekovih i ženinih Prava. U tom, koristeći pomrčinu povremeno gušću nego uobičajenu, i po koji kvar projektora, gledaoci u grupama napuštaju potajno svoja mesta i slede ljubazne čuvare na određeno vreme, prema jed noj od beskonačnih aleja koje opasavuju salu hi ljada fotelja. Posle jednog tak vog dugog i opuš tenog lutanja po pomrčini, podržani uljuljkujućim izjavama brigade koja ih čuva, dolaze do ispred vrata, gde je fluorescentnim slovima napisano „iz laz levo”. Kak va radost! Svi se ljube! Svi potpisuju pristupnicu onih na određeno vreme. Vrata škripe, otvaraju se... Ulazi se u lepo osvetljen hodnik. Ide mo, još, skrećemo... skrećemo još malo, nežna muzika uspavljuje korake. Sve je mirno, sve je lepo, svet će se pružiti pred beguncima već punim pro jekata. Evo i drugih vrata, čudnovato obeleženih „ulaz levo”. Ulaz u pravi osunčani svet, komenta riše jedan član grupe, koji deluje mirisno. Vrata se otvaraju. Ali, ali, čekaj... šta to vidimo ? Nemoguće! Mi smo se vratili u dvoranu. Išli smo u krug! Hodnik levo se udaljava od dvorane samo za toliko, da bi se ponovo u nju ušlo. Grupa je gorko razočarana, neki su i besni. Sezonski vodiči se diskretno razi laze. Jedan među njima, pre nego što će nestati iz senke se obraća grupi : „Konjuktura ne dozvoljava da se izađe danas. Postoje prepreke, svesni ste, postoje objektivne realnosti. Izvolite vratiti se na mesta. Sačekajte sledeću turu ! Levica bdi. Levica se vraća po vas”. n Alen Badju (Alain Badiou), iz „Platon, Država”, remake, Fayard 2012.
14
Alen Badju u sred noći, u Novom Sadu, prelazi ulicu
fiju. Majka ljubav-književost i Otac forma-mate matika. Sinovsko otelovljenje ili filozofsko trojstvo: matematika, filozofija, politika. Badjuova filozofija se kreće između matema i poeme, još od Platona filozofija čini (proizvodi i gradi) prostor između ma tematike i pesništva.
Piše: Mirko Sebić
„Majka mi je tada bila već veoma stara a otac nije bio u Parizu pa sam je izveo u restoran na večeru. Tada mi je ispričala priču koju mi do tada nikad nije pričala. Bila je to priča koja je izražavala tako živu strast veome starog roditelja. Jedno veče, re kla mi je, bilo je to mnogo pre nego što je upozna la moga oca, dok je bila nastavnica u Alžiru, doži vela je nezaboravnu ogromnu i razdiruću strast sa jednim nastavnikom filozofije. Ta priča je potpuno autentična. Slušao sam to i možete misliti kako sam se osećao, i rekao sam sebi, dakle to je to, nisam dakle činio ništa drugo nego ispunjavao jednu želju moje majke da taj Alžirac bude zabo ravljen. On je nestao sa nekom drugom ženom i ja sam učinio sve što sam mogao kako bih ublažio majčin užasni bol koji je ostao potisnut sve do nje ne osamdest i prve godine života.”
Zašto piše romane i drame? Kakva je to matematika kojom brani Revoluciju? U sredu 14. janura, tri dana pre svog sedamdeset osmog rođendana a posle dva furiozna dana pro vedena u Beogradu, Alen Badju, pr vi i poslednji Platonov učenik maoista, Altiseov student, krea tivni nastavljač i kritičar Lakanovih ideja, dramski pisac i književnik, levičar i nepokolebljivi zagovor nik komunističke emancipatorske ideje, došao je u Novi Sad. U organizaciji Edicije Jugoslavija i Studentskog kul turnog centra iz Novog Sada na sceni Ujvideki Sinhaz govorio je pred prepunom salom i dupke punim holom (u kome se predavanje gledalo na monito ru) O obaveznosti pozorišta sažimajući ideje iz nje govog značajnog eseja Rhapsodie pour le théâtre koji je na francuskom objavljen još 1990.; govorio je i o svojoj novoj knjizi „Platon, Država, rimejk” ili Platon po Badjuu ili kako je on sam rekao: „nije jasno ko je napisao ovu knjigu, ja, Platon ili obojica”. Platonova Država za početak dvadeset i prvog veka. Teatar je zapravo Platonov. Glavno pitanje je kako ideje žive. Te večeri nismo se bavili, prekarijanskim telima, pozorištem lutaka. Teatar shvaćen kao krea tivni oživljavač eternalnih ideja. Ko govori a ko sluša, ko je akter a ko publika pitanje je svakog teatarskog događaja. Ko je zapravo Alen Badju? Kako je postao filozof? Zašto je bio maoista? Čiji je učenik? Koga voli i koje pesnike obožava? Zaboga, zar je stvarno ko munista? Zašto piše romane i drame? Kakava je to matematika kojom brani Revoluciju? Otac mu je diplomirao matematiku, majka preda vala francusku književnosti a on doktorirao filozo
15
U Pariz se iz Maroka Badjuova porodica doselila 1955. godine. Bio je to početak Alžirskog rata i već kao osamanestogodišnjak svestan je svih užasa koji su činjeni u ima Francuske u tom ratu, bio je jedan od malobrojnih koji su protestvovali Buleva rom Sen Mišel uzvikujući: „Mir u Alžiru”. Kako sam kaže, bili su to tako snažni protesti da su pelerine francuskih žandara bile dovoljne da očuvaju mir. Ali svest o otporu rano se rodila. „Prirodno, moja porodica je levičarska. Otac mi je u nasleđe osta vio dve slike: sliku otpora nacizmu u Drugom svet skom ratu i sliku moćnog socijlaističkog političara, jer moj otac je čitavih trinaest godina bio grado načelnik Tuluza izabran na listi socijlaista. Ali mo ja priča je priča stalnog raskidanja sa oficijelnom levicom.” Nakon raskida sa Altiseom 1969. godine sa Silvie nom Lazarisom i Natašom Mišel osniva Savez komu nista Francuske mark sista – lenjinista (Union des communistes de France marxiste-léniniste) u knjizi „Komunistička hipoteza” u poglavlju „Mi smo još uvek savremenici Maja ’68.” osvrće se na te dane. Svaki od njegovih bitnih raskida sa levičarskom oficijelnom ideologijom donosio je zančajne filo zofske knjige a onaj o kome se najviše zna, onaj koje će uslediti posle iskustva šezdeset osme, oplo diće neka njegova najveća filozofska dela „Teoriju subjekta” i „Biće i događaj” a onaj prevrat u mišlje nju o kome se manje zna koji je filozof derivirao iz
promišljanja iskustva velikog štrajka belgijskih rad nika 1960. godine navešće ga da kao filozof pot puno promeni koncepciju istine i dođe do ključnih teza vlastite filozof ije. Kako sam kaže upravo je tada shvatio da ISTINA: – zavisi od neke vrste provale bića, a ne od njego ve strukture. Svaka istina je nova i to će kasnije postati doktrina Događaja. – Sve istine su univerzalne u jednom radiklanom smislu poništavanja i poravnavanja za sve, one opet nisu lingvističke nego događajne i njihova univerzalnost nije stvar konsenzusa već brisanja. – I ono najvažnije istina konstituiše vlastiti subjekt a ne obrnuto, to je aktivistička snaga istine. – Sve ovo, istina još uvek nerazvijeno i mutno, Badju je shvatio dok je kao novinar pratio štrajk Belgijskh radnika. Dok je bio tinejdžer, u Africi, sretao je mnoge lepe religiozne provincijalke, pravoverne i uzdržane. Trebala je vanredna mašta i dovitljivost da bi se razvalile stege religijsko moralnih okova, trebalo je mnogo suptilnog zavođenja da bi se doprlo do tih mladih tela. Tada je shvatio da je filozofija zavo đenje, a nešto kasnije, od Platona je naučio kakva vrsta zavođenja filozofija mora biti. Zavođenje kao odvođenje od lošeg zavođenja. To je ono što će kasnije postati pitanje ljubavi kao ključno pitanje filozofije već kompletno izloženo u Platonovoj Go zbi. Pitanje ljubavi nužno je u središtu filozof ije, jer je uvek i pitanje moći, uticaja i snage njenog zavođenja. Treba slediti komplikovan Sok ratov savet: „Onaj ko kreće put totalnog preobraćenja mora krenuti rano ponesen lepotom tela.”
/
Zaboga, zar je stvarno komunista?
N OVA M I SAO
Koga voli i koje pesnike obožava?
/
filozof? Zašto je bio maoista? Čiji je učenik?
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Ko je zapravo Alen Badju? Kako je postao
U jednom nedavnom predavanju pod nazivom „Fi lozofija kao biografija” Badju će ispričati čudnu priču:
/ Foto: Branko Lučić /
/ Foto: Aleksandar Kamasi /
Ono što mi je Sartr dao bilo je jednostavno: egzistencijalizam. Ali šta znači egzistencija lizam? On znači da moraš stvoriti vezu iz među pojma na jednoj strani i egzistenci jalne odluke na drugoj strani, vitalne život ne odluke. Naučio me je da pojam nije vre dan sati i sati teškog rada ako uz pomoć meditacija velike kompleksnosti ne posta ne odjek, razjašnjenje i potvrda egzistenci jalnog izbora, životne odluke. U tom smislu pojam uvek mora biti stvar egzistencije
Ali od koga je još učio filozofiju? „Tokom odlučujućih godina moga filozofskog formiranja imao sam tri učitelja: Sartra, Lakana i Altisea. Svako je od njih bio učitelj za različite stvari. Ono što mi je Sartr dao bilo je jednostavno: egzi stencijalizam. Ali šta znači egzistencijalizam? On znači da moraš stvoriti vezu između pojma na jed noj strani i egzistencijalne odluke na drugoj strani, vitalne životne odluke. Naučio me je da pojam nije vredan sati i sati teškog rada ako uz pomoć meditacija velike kompleksnosti ne postane od jek, razjašnjenje i potvrda egzistencijalnog izbora, životne odluke. U tom smislu pojam uvek mora biti stvar egzistencije. To me je Sartr naučio. Lakan me je naučio o nužnosti stvaranja veze iz među teorije subjekta i teorije formi. On me je naučio da je subjekt uvek pitanje i da on nije samo psihološki karakter već i jedno aksiomatsko i for malno pitanje. Veće od bilo kog drugog pitanje. Altise me je naučio dve stvari: da ne postoji pred met koji pripada filozofiji – to je jedna od velikih teza – ali da postoje orjentacije u mišljenju, linije separacije. Ili kako je to Kant običavao da kaže vr ste beskrajnih borbi, borbi koje stalno počinju iz nova uvek u novim okolnostima. On me je naučio smislu ograničavanja ili kako je on to zvao demar
kaciji. Posebno uverenju da filozofija nije diskurs totaliteta ili generalne interpretacije bitka. Filozo fija mora biti odeljena od onoga što filozofija nije. Politika i filozofija su dve različite stvari, umetnost i i filozofija su dve različite stvari, nauka i filozofija su dve različite stvari. Posle svega ja sam danas u stanju da ostanem veran svim mojim učiteljima. Zadržavam Sartra uprkos zanemarivanju kojeg je njegovom mišlje nje predmet već dugo godina. Zadržavam Lakana uprkos svega onoga zbog čega se njegovim uče nicima pripisuje užas an karakter. I zadrž avam Altisea uprkos supstancijalnom političkom razlazu koji me je odvojio od njega počevši od maja 68. Prolazeći kroz mogućn ost zab or av a, osip anje sledbenika i političke konf likte ja sam uspeo da ostanem veran mojim trima toliko različitim uči teljima.” Badju se u svojim delima oslanja i na mnoge dru ge: Maoa i Malarmea, Hegela i Paskala, Kantora, Koena, Kangiljema, Lutmana... U poglavlju Manife sta za filozofiju pod nazivom Doba pesnika kaže: „.. priznajem sedam ključnih pesnika, ne zato što bi oni nužno bili i „najbolji pesnici”, nemoguće je upriličiti takmičenje među njima, nego zato što su oni vremenski utanačili doba pesnika. Reč je o Helderlinu, njihovom proroku, njihovom anticipi rajućem čuvaru, potom o pesnicima koji su svi
pripadali vremenu nakon Pariske komune, koja je označila početak dezorjentacije prik az ane kao orjentisano usmerenje, Malarme, Rembo, Trakl, Pesoa, Mandeljštajm i Celan.” Ili kako reče na početku Teorije subjekta: „dva ve lika nemačka klasična dijalektičara Hegel i Helder lin,... dva velika klasična francuska dijalek tičara Paskal i Ruso,... ili dva velika moderna francuska dijalektičara Lakan i Malarme.” U Predgovoru knjige Delez: buka Bića Badju se pri seća: „...1982. godine objavio sam filozofsku knjigu Teorija subjekta u kojoj sam pokušao da ponovo zasnujem dijalektiku u okvirima kompatibilnim sa političkim datostima vremena i mojim studijama Malarmea i matematike. Delez mi je poslao malu pohvalnu belešku koja me je – budući da sam bio javno izolovan (bio je to period levog okupljanja oko Miterana koji je meni bio odvratan) i nadmoć ne prezirne tišine u kojoj sam pokušavao da se bavim filozofijom- silno ganula. On nije imao ni kak ve obaveze da to učini. Treba zabeležiti da uz izuzetak veoma retkih institucionalnih prilika (ja sam bojkotovao gotovo sve univerzitetske i fakul tetske događaje osim moji predavanja) ja još uvek nisam u 1982. godini imao prilike da „upoznam” Deleza. Nikad nisam večerao sa njim, ili otišao kod njega kući, niti smo ikad popili piće zajedno ili iz menili par reči u prolazu.”
16
Govoriće se o teatru, na sceni su postavljene sto i stolice. Badju iza scene dogovara detalje nastupa, vrlo predano i precizno ali onda iznenada kao da iz njega provaljuje nekakva komedija del arte, Mo lijerov Skapin, govori o filmu o Platonovoj Državi koji već duže vreme priprema, mangupski ubacu je da bi voleo da Bred Pit igra u tom filmu. Kažem mu da bi holivudski Bred mogao da igra eventual no epizodu Trasimaha nikako glavnu ulogu, smeje se odobravajući. Čovek čiji se komad „Crveni šal”
17
SEM AF OR KOM UN IZ MA Intoniram ovde, pre no što bude zabranjena ta več nost , zabranom koja se priprema svakom apologijom robe, jednu pesmu čiji sam autor, pesmu „u duhu Sen-Džon Persa”, kao što se u velikom veku govorilo „u autentičnom duhu”. Napisana pre osamnaest go dina, tada je bila u skladu sa glavnim aktivnim miš ljenjem, mišljenjem revolucionara iz vremena nakon maja 1968, a naročito „maoista”. Objavljena pre dvanaest godina, već je ponovo počela da bude je retična. Do trenutka kad je stvarno otpevana na po zornici, pre sedam godina, postala je tajanstvena, čudno svojeglava. A šta tek reći danas. Čak je i ja pomalo retuširam (svakako ne da bih se pokajao zbog njenog značenja, već zato što mi Sen Džon Pers nije po ukusu koliko mi je bio nekada. Suprotno
Ko to govoraše o samoći? Gubitnici! Mitski gubitnici! Ovde prizivam vaše nepristajanje. Vi: potlačeni iz pradavnih vremena, robovi suncažrtve osakaćeni radi grobne tame. Težaci prodati sa zemljom čiju boju imaju. Deca što su je zbog zatvaranja livada prognali u službu pamuka i uglja. Jer dovoljno je ček ati, i misliti: niko ne pristaje, nikad.
/ N OVA M I SAO
estetskom nihilizmu, držim da su ubeđenja i društve ni angažmani trajniji od ukusa. Moraju da budu.) Tim varijacijama u skladu sa duhom vremena, ova pesma suprotstavlja svoju meru, koja se tiče vekova, milenijuma. Ona je dakle (i zbog toga bih je, makar i sasvim sam, što nije slučaj, otpevušio ovde) još i pe sma objave, mnoštveno ime onoga što još uvek tek treba da dođe.
/
o svetlosti i tami Revolucije uspešno igrao u Fran cuskoj krajem osamdesetih izlazi na scenu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/ Foto: Aleksandar Kamasi /
Usamljenost, izolovanost, bojkot koji je Badju ku šao sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka u potpunoj je suprotnosti sa današnjom svet skom popularnošću ovog mislioca. Badjuova slava ide pred njim i došla je u Novi Sad, vidljivo je to bilo po neviđenoj gužvi koja se napravila na ulazu u Ujvidek sinhaz, po sali koja je bila duplo manja od potrebne, po holu koji je bio prepun, po mla dim ljudima posedalim po stepenicama i podu da bi preko razglasa slušali filozofa.
Spartak, seljak Žaku, Tomas Mincer. Vi: ubogi iz doline, Tajpinzi iz velikih lesa, čartisti i lomitelji mašina, zaverenici iz lavirinta predgrađa, egalitaristi babuvisti, sankiloti, komunari, sparta kisti. Svi ljudi iz narodnih sekti i buntovničkih par tija, sekcionari iz vremena Terora, ljudi sa vilama i pijucima, sa barikada i iz zapaljenih zamkova. Tušta i tma drugih koji pokušavaju da više ne bu du ono što su bili, otkrivajući u obznani svog čina latentno i razdvojno mišljenje. Vi: mornari što bacate svoje oficire ribama meso žderkama, utopisti iz elegičnih gradova što puca ju na proplanku, Kečua rudari sa Anda alavi na dinamit. I oni afričk i buntovnici, u uzastopnim talasima u kolonijalnom smradu pod zaštitom Bo ga i panterskih štitova. Ne zaboravite onog koji je,
sasvim sam, sa klina skinuo lovačku pušku i, kao divlji vepar, u šumama Evrope počinje da se odu pire napadaču. Jer nije izgubljeno ništa od onoga što prekida krug. Niko ne zaboravlja, nikad. Robespjer, Sen-Žist, Blanki, Verlen. Vi: potezanje na ulicama velikih povorki svih vrsta, studenti obešenjaci, devojke što zahtevaju ženska prava, zastave velikih ilegalnih sindikata, starci što su ustali u spomen na generalne štrajkove, penzi oneri neuspelih poteza, radnici na biciklima. Ma lobrojni (epohe kontraške): održavaoci pravedne ideje u suterenima sa ručnim rotacionim mašina ma. Mislioci dotrajalog i budućeg. Žrtvene svesti bele poput Ruže. Ili čak oni tamo, naoružani bam busovim štapovima, koji vladaju veštinom nabi janja najdebljih policajaca na kolac, a sve ostalo mi je u mraku.
Jer iz slob ode bez granica napis ano rađa bez brojno. Marks, Engels Vi: harangisti i ratnici iz seljačkih liga, kamizarski proroci, žene iz klubova, skupština i federacija, radnici i gimnazijalci iz lokalnih odbora, trostruki savezi, velika alijansa. Sovjeti iz fabrike i odreda vojske, narodni sudovi, velike seoske komisije za podelu zemlje, porinuće brane za navodnjavanje, obrazovanje narodne vojske. Revolucionarne gru pe za kontrolu cena, pogubljenje korupcionaša, nadziranje zaliha. Jer razmišljanje ne prestaje o onome što okuplja i umnožava. Niko nije rasejan zauvek. Lenjin, Trocki, Roza Luksemburg, Ču En Laj, Mao Cedung.
18
Ko će, dak le, isc rp et i beskon ačn ost sit uacij u? Ko će dakle, umiriti događaj u kojem valja baciti kocku? Pouzdajte se u svoj imperativ. Okrenite leđa moći. Budite ravnodušni prema presudi, i neka vas nikad ništa ne zadovolju. Za nužnost.
19
Dok smo napuštali Ujvidek Sinhaz, posle završe nog programa, noć je poodmakla, prilaze nam dve mlade devojke i mole Badjua da ponovo poseti Novi Sad, da nas ne zaboravi. Alen Badju u sred noći, u Novom Sadu, prelazi ulicu. n
Ovaj insert koji je na sceni Ujvidek sinhaz čitala prva kinja tog pozorišta Emina Elor, odlomak je iz romana opere „Crveni šal” (L’ écharpe rouge, Maspero 1979.) Taj roman je prerađen u libreto za operu koja je izvedena u režiji Alana Viteza a na muziku Jorgosa Apergisa u Lionu, Avinjonu i u Šajou 1984. Ovo je „hor divljeg po raza” i u finalu opere pevaju ga svi koji igraju u toj ope ri obučeni u stilizovanu radničku odeću. 1
/
N OVA M I SAO
/ „Ko govori o neuspehu? Ono što je bilo urađeno i promišljeno bilo je urađeno i promišljeno. Na svo me početku, u svom vremenu, na svom kraju. Ostavite računovođama da odmere rezultate. Jer je naša vladavina nameravala da izume ono što razdvaja, a ne da uspostavi teško nadleštvo nekog trajanja.
Neka zadovoljni idu svojim putem. Neka se boja žljivi umnožavaju. Naša je netaknuta jedinstve nost napravila u svetu ovu veliku rupu u koju se, iz veka u vek, zasađuje semafor komunizma.1
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Svi vi. Vi procenjujete šta nedostaje i vi razmatra te aboliciju:
Teze o pozorištu 1. Pretpostavimo – kao što to moramo učiniti za sva ku umetnost – da teatar misli. Šta razumemo pod izrazom „teatar”? Za razliku od plesa, čije je jedino pravilo, jedini uslov, da telo bude sposobno da sprovede razmenu između zemlje i vazduha (gde čak ni muzika nije od esencijalne važnosti) teatra je asemblaž. On je sklop krajnje različitih kompo nenti, kako materijalnih tako i idealnih, koje jedino postoje u izvođenju, u činu teatarske reprezenta cije.
2. Teatar ideja je pre svega neka vrsta prosvetljenja. Antoan Vite je obično govorio kako je zadatak po zorišta da razjasni našu sitauciju i da nam pomog ne da se orijentišemo u istoriji i u životu. On je pisao da teatar može učiniti zamršenost života čitljivom. Teatar je umetnost idealnog pojedno stavljivanja putem tipskog prodora. Ova jedno stavnost po sebi je jedan raskrivajući rez u ilumi nacije životnih spletova. Teatar je jedan eksperi ment, istovremeno tekstualni i materijalni, u sim plifikaciji. On razdvaja što je pomešanao i zbrkano i ovo razdvajanje vodi do specif ične teatarske istine. Naravno ne bismo trebali da pomislimo da je ovo pojednostavljivanje po sebi jednostavan zadatak. U matematici je simplifikacija problema ili demonstracije često izraz koncentrisane inte lektualne veštine. Slično i u teatru, odvajanje i po jednostavljivanje nerazmrsivih životnih čvorova zahteva raznolika i neobična umetnička sredstva. Tet arska ideja kao javn o pros vetljnje istor ij e i života rađa se jedino na vrhuncima pozorišne umetnosti.
3. Nerazmrsivost života suštinski znači dve stvari: že lju koja kruži i kreće se između polnosti i figura (bilo egzaltiranih ili usmrćenih) društ vene i po litičke moći. To je osnova na kojoj su egzistirale i još uvek egzistiraju tragedija i komedija. Tragedi ja je igra Velike Moći i zabludele želje. Komedija je igra malih moći i falusnog kruženja želje. Ukratko, tragedija misli iskušenje želje naspram države. Ko medija, nasuprot tome, misli parcijalna iskušenja, iskušenja nižeg stepena. Svaki žanr leži u posredu
jućoj poziciju između ova dva ili se bavi porodicom u njenom odnosu naspram države i društva (Strind berg, Ibzen, Pirandelo...), ili državom u odnosu na porodicu ili par (Klodel...). Kad podvučemo crtu, teatar misli u prostoru otvorenom između života i smrti, čvoru koji povezuje želju i politiku. Ona mi sli taj čvor u formi događaja, to jest u obliku intrige ili katastrofe.
4. U prozi i poeziji teatarska ideja je nekompletna. To je zato jer u toj formi još uvek ostaje u nekoj vrsti večnosti. Ali toliko koliko ostaje u formi večnosti teatarska ideja nije još po sebi teatarska ideja. Te atarska ideja se pojavljuje samo u kratkom isečku vremena njenog izvođenja, njene reprezentacije. Pozorišna umetnost je nesumnjivo jedina umetnost koja mora, da bi dovršila vlastitu neprolaznost, da posegne za sredstvima prolaznosti. Teatar se kreće od večnosti ka vremenitosti a ne obrnuto. Važno je dakle razumeti da teatarska reprezentacija koja upravlja komponentama teatra (toliko daleko ko liko je moguće sve od njihove ekstremne hetero genosti) nije jedna vrsta interpretacija kako se obično veruje. Teatarski čin je pojedinačno uskla đivanje teatarske ideje. Svako izvođenje ili repre zentacija je moguće ispunjenje te ideje. Tela, gla sovi, svetla... svi ovi elementi služe da ispune ide ju. Prolazni element teatra nije lociran direktno u prolaznom karakteru pozorišnog izvođenja, u či njenici što predstava počinje, završava se i ultima tivno iza sebe ne ostavlja ništa. Zapravo na to treba gledati na sledeći način: teatar je jedna ne prolazna i nekompletna ideja instalirana u prolazni poredak vlastitog ispunjavanja.
5. Usud vremenitosti snaž an je element zbivanja teatra. Teatar je uvek dopunjavanje neke večne ideje sredstvima koja proističu iz pojedinačne i neponovljive prilike. Pozorišna produkcija ili mi zanscen su često rezultat slučaja. Ovo je tako bez obzira da li neka pojedinačna prilika efektivno dopunjava ideju ili je umesto toga maskira. Umet nost teatra leži u izboru, tako pronicljivom i sle pom istovremeno (razmotrimo metode rada naj boljih reditelja) između s jedne strane, slučajem vođene scenske konf iguracije koja dopunjava (večnu) ideju sredstvima koja su trenutno pri ruci, i sa druge strane, često veoma zavodljive konf i gurcije koja uprkos tome ostaje ideji spoljna i još više pogoršava njenu nekompletnost. Istina je
sadržana u sledećem ak siomu: teatarska repre zanticija nikad neće staviti van snage pojedinačnu neponovljivu priliku.
6. Publika mora biti ubrojana u tu pojedinačnu pri liku. Publika je deo koji završno kompletira ideju. Ko može ignorisati činjenicu da u zavisnosti pred kojom publikom se igra predstava, teatarski čin proizvodi ili ne proizvodi teatar-ideja – saglasan je ili nije saglasan ideji. Ali ako je publika deo te jedinstvene prilike tada rad u pozorištu mora po sebi biti proiz vod slučaja. Mi se ovde protivimo bilo kojoj koncepciji koja javnost vidi kao zajedni cu, supstancu ili bilo koji konzistenat skup. Publi ka zapravo predstavlja humanitet u njegovoj kraj njoj inkonzistentnosti i njegovoj beskonačnoj raznovrsnosti. Visoki stepen jedinstvenosti (soci jalne, nacionalne, građanske...) ne koristi mnogo dopunjavanju ideje, manje je podržava u njenoj beskonačnosti i univerzalnosti. Samo generička javnost, publika jedinstvene prilike, je vredna da podrži ostvarenje teatarske ideje.
7. Kritika je odgovorna za to što obično previđamo jedinstvenu ulogu javnosti u teatru. Njen zadatak je da vodi teatarsku ideju kak vu zatekne, bolju ili goru, ka iščezavanju i bezličnosti. Kritičari poziva ju ljude da pronađu vlastiti put u kompletiranju ideje. Drugim rečima to znači da ova ideja od da nas do sutra dobija priliku da bude iskustveno nadopunjena a da ne zaslužuje da bude slavljena kao slučajni dar publike. Time, kritičari takođe, ra de u korist polimorfne prezentacije teatarske ide je. Omogućavajući prelaz od jedne „premjere” do druge „premjere”, do drugog „prvog” tumačenja koje sledi. Očito je ako je kritika izražena suviše restriktivnim, komunalnim ili društvenim znako vima (zato što su novine, recimo desničarske ili levičarske ili zato što je kritika upućena izvesnoj „kulturalnoj” grupi itd.) tada nešto radi protiv ge neričkog bića publike. Stoga možemo računati na raznoliko mnošt vo publike i kritike. Ono protiv čega kritika mora da se bori nije njena vlastita par tikularnost koja je zapravo potrebna, već pre pro tiv pomodne svesti, „prepisivanja”, ugodnog ča vrljanja i navike „stavljanja na pobedničku stranu”, kao i tendencije da se složi sa suviše populističkim ukusom publike. Uzimajući ovo u obzir mi može mo prepoznati da je dobra kritika, koja je u službi publike shvaćene kao figure slučaja, zapravo jed
20
na kapriciozna i nepredvidljiva kritika. Bez obzira na sve akutne patnje koje njihovo pisanje može proizvesti. Ne treba da se pitamo da li je kritičar u pravu već pre da li je naučio da predstavi slučajni karakter teatarske javnosti. Ako se izdignemo iz nad iskušenja tržišta retko ćemo kad pogrešiti u vezi nastajanja teatarske ideje, bićemo sjajni kriti čari. Međutim, beskorisno je tražiti od bilo koje korporacije da upišu o svoj karakter obavezu ve ličanstvenosti.
Prepreka na putu savremene energije komedije je konsezualno odbijanje svih tipizacija. Konsezu alna „demokratija” se užasava svake tipizacije su bjektivnih kategorija koje je sačinjavaju. Samo pokušajte da uzmete recimo papu, doktora milje nika medija, glavešinu neke važne humanitarne ustanove ili predsednicu sindikata medicinskih sestara i narugate im se na sceni žestoko ih isme vajući i videćete šta će se dogoditi. Takvim gestom mi kršimo daleko više tabua nego što su to činili antički Grci. Nužno je malo po malo rušiti jedan po jedan tabu. Dužnost teatra je da na sceni kom ponuje nekoliko živih situacija ar tikulisanih na bazi nekih suštinskih tipova. Da naše vreme po nudi ekvivalent odnosa robova i građanina u an tičkoj komediji – izopšteni i nevidljivi ljudi koji iz nenada zahvaljujući efektima teat arske ideje,
21
U svakoj eposi generalnu teškoću predstavlja op sednutost teatra njegovim odnosom prema drža vi. Pozorište se uvek odnosi prema državi. Koja je moderna forma te zavisnosti? Ovo pitanje zahteva delikatan odgovor. Mi moramo sebe izdvojiti iz polemičkih pozicija koje teatar guraju u sektor uo bičajeno plaćenih profesija, gunđavi sektor javnog mnjenja, kulturalni civilni servis. Ali takođe se mo ramo odvojiti od bavljenja pojednostavljujućom predstavom da neki moćni princ postavlja lobi kurtizana u teatar kao servilne sledbenike njego vih političkih fluktuacija. Da bismo ovo učinili po trebno je imati opštu ideju. Mnogo češće nego što se misli ova ideja čini da se odelimo i postanemo ambivalnetni naspram države (to čini da dvorski komediograf kao što je Molijer može da igra pred stave protiv nobles publike, snobova ili kraljevih podanika iako kralj po sebi ima obavezu da bude izmiren sa svojim feudalcima i klericima). Istina je da je potrebna jedna sveobuhvatna ideja (o de centralizaciji teatra, popularnom teatru, „elitizmu za svakog” itd) da bismo sačuvali državno verova nje u nužnost produkcije teatra ideja. U naše vre me ova sveobuhvatna ideja je suviše neprecizna što objašnjava našu mrzovoljnost kada god poku
11. Možda je ono što razlikuje pozorište od filma, ko me je nesrećni rival (posebno zato što dele toliko mnogo, zaplet, scenario, kostime, probe a iznad svega glumce...) upravo to pojavljivanje. U pozo rištu je eksplicitno, skoro fizičko, pitanje susreta sa idejom, dok je u filmu (barem koliko ja mogu da primetim) uvek pitanje prolaženja ideje možda čak samo njene sablasti. n Handbook of Inaesthetics, Stanford 2005. strana 72 – 77 Sa engleskog preveo Mirko Sebić
N OVA M I SAO
10.
šavamo da ref lektujemo o teatru. Teatar mora stvoriti vlastitu ideju. Naš jedini vodič leži u ube đenju da danas više nego ikad teatar nije kultural na već artistička datost. Publika ne hrli u teatar da bi bila kultivisana. Javnost nije kućni ljubimac niti učiteljeva mačka. Podpadne li teatra pod katego riju restriktivne akcije svaka konfrontacija sa rej tingom postaće kobna. Publika dolazi u teatar da bi bila prodrmana. Pogođena teatarskom idejom. To ne čini teatar sredstvom kultivacije, on nas pre čini zapanjenim, umornim (misao je zamorna), za mišljenim. Čak i u slučajevima grohotnog smeha ne srećemo nikak vu satisfakciju. Srećemo samo ideje u čije postojanje do sada nismo posumnjali.
/
9.
otelovljuju na pozornici mudrost i snagu, želju i gospodarenje.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Ne verujem da su glavno pitanje našeg vremena užasna patnja, fatalizam i zanemarenost. Zasićeni smo ovim pojmovima, a pored svega, njihova fragmentacija u teatarskim konceptima je zaista neprestana. Sa svih strana okružuje nas horski sa osećajno pozorište. Umesto toga treba da se ba vimo afirmacijom hrabrosti i lokalne energije. Da ih se domognemo i da ih zadržimo. Shodno tome, treb a manje da se bav imo uslov ima modern e tragedije nego moderne komedije. Beket, čiji je teatar potpuno i istinski humorističan, bio je du boko sves tan toga. Činjenic a da mi ne znamo kako da danas obnovimo Aristofana ili Plauta je mnogo više uznemirujuća nego što ohrabruje da smo jednom uspeli da udahnemo život u Eshilove tragedije. Naše vreme zahteva invenciju koja će na pozornici spojiti nasilje želje sa ulogama malih lokalnih sila. Invenciju koja će komunicirati, kroz teatar ideja sa svim za šta je ljudsko znanje spo sobn o. Mi želim o pozor ište spos obn os ti a ne invaliditeta.
/
8.
Alen Badju jednog jutra u Novom Sadu Razgovarao: Mirko Sebić Toga jutra probudio sam se ophr van senkama prethodne noći. Noći u kojoj je Badju sedeo na sceni Ujvideki Sinhaz, noći u kojoj sam video mla de ljude željne da im neko kaže „Šta da se radi?”, noći u kojoj smo pili i pušili sve do jutra u nadi da će se vreme možda zaustaviti ili da će se Biće pro bušiti. Filozof na sceni u Tetaru ideja, pozajmljena tela i večni koncepti, publika u pozorištu, publika izvan pozorišta. Da li je to poziv? Tražim mali hotel u centru grada u kome je odseo Alen Badju, jutro je i Novi Sad izgleda potpuno bezlično, jedva pronalazim hotel. Gospodine Badju hteo sam da razgovaramo samo o jednoj knjizi, ona je prevedena na srpski i po mom mišljenu veoma je značajna, a to je „Sveti Pavle – za snivanje univerzalizma”. Sinoć ste govorili o teatru, čitali smo na sceni odlomak iz vaše drame „Crveni šal” ali upravo u predgovoru knjige „Sveti Pavle” koja je na francuskom objavljena 1997. kažete: „Ima pet naest godina kako sam napisao komad ’Antiohijski incident’, čija se junakinja zove Paula.” To znači da ste ga pisali 1982. u to vreme upravo ste završili i obja vili „Teoriju subjekta” koja uz „Biće i događaj” pret stavlja jedno od vaših značajnih filozofskih dela. Mo žete li povezati ova dva pravca vašeg rada, nekako situirati ideje o sv Pavlu, teatru i teoriji subjekta? Alen Badju: Zapravo postoje tri verzije tog koma da. Prva verzija je završena 1982. godine, druga je završena 1984. a treća pre javnog čitanja u Lionu 1989. godine koje je upriličio reditelj i prijatelj Alan Vitez. Druga verzija komada za razliku od prvobit ne mnogo manje referira na aktuelnu političku situaciju u Francuskoj, manje eskplicitno se poziva na marksizam, više je metaforična, lirična i poetič na ako hoćete, to je prva razlika. Drugo, struktura joj je jednostavnija, prva verzija ima mnogo više likova, mnogo više glasova. Pojednostavljivanje i uopštavanje to je razlika između verzije iz 1982 i onih kasnijih. Mi smo bili na početku jednog novog političkog razdoblja i mislim da sam zato menjao i komad, nova situacija je bila loša tu nije bilo real nog napretka ali se pomaljalo nešto novo. „Teorija subjekta” koja je kako i sami kažete moja prva značajna filozofska knjiga uz „Biće i događaj” i „Logiku svetova”, komponovana je od seminara koje sam držao sedamdesetih godina, tačnije se minari su držani između 1974. i 1978. godine, to je
zaista knjiga sedamdesetih godina i pripada pret hodnom političkom razdoblju i ona za razliku od komada nema veze sa otvaranjem novog političkog razdoblja. To su suštinski politički vrlo različita raz doblja. „Teorija subjekta” je zaista revolucionarna filozofska knjiga koja pripada razdoblju od 1968. do 1978, takozvanim Crvenim godinama, dramski komad pripada periodu koji sledi posle toga kad nastupa reakcija, Crnim godinama. Zato je komad toliko drugačiji on je kreativan i afirmativan, u njemu možemo pronaći i jednu melanholičnu liniju. Ko mad je potraga za novim političkim putem sa ide jom da je jedan period definitivno završen. Politički dvadesti vek je završen i mi sad treba da učinimo nešto sasvim novo ali ne znamo precizno šta. I zato sam se obratio Pavlu kao figuri. Bilo je potrebno pronaći novi način političkog delovanja. Kako je došlo do vašeg obraćanja ličnosti i učenju svetog Pavla i kakvo je vaše čitanje njegovog teksta? Alen Badju: Moj interes za svetog Pavla traje već dosta dugo, ali ne za njega kao religioznu figuru. Ja Pavla vidim kao velikog aktivistu i shodno tome kao velikog borca. Pored toga pronašao sam i fi lozofske razloge da se interesujem za njega, jer kod njega pronalazim osnovnu ideju Događaja. Jer Jevanđelje je u krajnoj liniji opis jednog Doga đaja i to ne toliko Hristovog raspeća koliko njego vog Uskrsnuća. Događaj čiji subjekt je Uskrsnuće. Kod Pavla mi imamo jednu fabulaciju ne direktan opis, ali to nije najvažnije već da se život komplet no menja jednim događajem, jednim natprirod nim događanjem koji je neka vrsta poziva da se bude nešto potpuno drugačije. Druga tačka o kojoj Pavle govori a koja me je za nimala je kako biti veran Događaju, kako sagleda ti taj preobražaj, to novo, kao subjekt koji je već na strani Događaja. Jer to je bilo veoma blisko mojim filozofskim vizijama koje afirmišu moguć nost konstruisanja nove Istine kao događajne, mogućnost menjanja života, mogućnosti posta janja istinskim subjektom uvek u formi vernosti Događaju. I na kraju Pavlova definicija hrišćanskog subjekta je da je hrišćanski subjekt onaj koji je ve ran Događaju Uskrsnuća. A biti veran događaju Uskrsnuća je u izvesnom smislu i neka vrsta vla stitog uskrsnuća zato jer postajete novi čovek u svetlosti te vernosti jednom posebnom nepono vljivom Događaju. Treća ideja koju sam našao u Pavlovim spisima je ta da svi ovi procesi ne mogu biti svedeni samo na puko poštovanje Zakona. To je čuvena Pavlova kritika Zakona. Jer, kako je on definiše, ako želite da postanete dobar čovek, da se promenite tako što ćete poslušati Zakon, ne mo žete ostati verni Događaju Uskrsnuća. Zakon je uvek isticanje neke razlike, neke posebnosti i deo
je klasičnog tradicijskog obrazovanja, ali ako zaista želiš da postaneš novi subjekt ne možeš to posta ti samo konformizmom poštovanja Zakona. Da rezimiramo, pr vo, važno je mesto Događaja u stvarnju mogućnosti promena i postajanja novim čovekom, ne na individualnom planu već na planu subjekta, dakle novog hrišćanskog subjekta, dru go, sama organizacija života koja se vezuje za ver nost Događaju, a ta vernost je uvek proizvod neke odluke a ne mehaničkog kretanja, i treće da Spa senje ne može biti redukovano na moralizam u ordinarnom smislu i puko pridrž avanje pravila Zakona. Zbog ovih stvari za mene Pavle predsta vlja neku vrstu paradigme rađanja novog subjekta. U vreme kada ste pisali „Svetog Pavla”, da li vam je bio poznata tekst nedovršenog scenarija Pjer Paola Pazolinija o ovoj ličnosti. Alen Badju: Naravno, čitao sam taj tekst u vreme dok sam razmišljao o Pavlu. To je veoma intere santan tekst jer Pazolini transponuje priču o Pavlu u situaciju savremenog društva. To je umetnički manir koji ne želi da Pavla svede na staromodni lik iz prošlosti. Pavle je naš savremenik što precizno znači da on predstavlja tu mešavinu Događaja i odluke, to je zanimljiva i dalekosežna teza, jer sa stanovišta Pazolinija Pavle predstavlja pitanje organizacije, jer pored vernosti Događaju kao lič ne odluke treba organizovati zajednicu u vernosti Događaju. To je neka vrsta lenjinističkog pitanja kako organizovati mase da budu verne Događaju revolucije. U tom svetlu Pavle se konfrontira sa pi tanjem organiz acije crk ve koja je za Pazolinija predstavljala neku vrstu represivne i konzervativ ne organizacije. Veoma često se misli da je Pavle otac crk ve kak va jeste, ja mislim da to nije sasvim tačno. Pavle je istina pisao pisma crkvenim zajed nicama. Postoji takođe i ideološka rasprava izme đu Pavla i Petra da li u hrišćanstvo treba primati pagane i na koji način, gde je Pavle zastupao ra dikalno internacionalističku poziciju da Događaj uskrsnuća nije događaj samo za Jevreje već da je to univerzalni događaj što je mene veoma zani malo kao pitanje univerzalizma. Ali nema jasnih indikacija da se Pavle bavio organizacijom crk ve to su mnogo više pisma jednog borbenog aktivi ste drugim borbenim ak tivistima. On je mnogo više borbeni aktivista koji se bavio pitanjem kako različite ljude i žene, robove i slobodne, bogate i siromašne, ljude koji pripadaju različitim kultura ma i geograf ijama, ljude na različitim mestima, dovesti do iste subjektivne odluke vernosti doga đaju, nego samom organizacijom institucije crkve. Pavle je prihvatao žene kao ravnopravne članice crk vene zajednice i zato su priče o njegovom an tifeminizmu preterane, kod njega prvi put imamo
22
ženu kao figuru vere. Oko njega je bilo mnogo žena i on ih je tretirao kao potpuno jednake, jed nake u borbenom aktivizmu za novu crk vu, za novu vernost i to je dalo jedan novi oblik delanju i jedan novi borbeni kvalitet. Ali mislim da je pita nje crkvene organizacije mnogo složenije pitanje i mada je njegov koncept o jednakosti u hrišćan stvu između Jevreja i Rimskih građana prevladao ne može se reći da je on isključivo uticao na for miranje crkvene institucije. Pavlov diskurs je dale ko od antisemitske optužbe za bogoubistvo, taj stav prisutan je u evanđelju sv Jovana ali kod Pavla ga nema. To je zato jer proces Isusovog pogublje nja Pavla ne zanima, njega zanima jedino uskrsnuće.
govorite o tom pravom licu, ako ne pokušavate da to ubeđenje koje je istina izrazite vi zapravo prlja te pravo realno lice istine. Pavle je bio protiv ideje tajnog, skrivenog lica istine koje se otkriva samo posvećenima, i preko kojeg se samo posvećeni spasavaju, to je čist egoizam i u krajnjoj liniji greh. Vi morate svedočiti o tom pravom licu istine, no siti ga kao ubeđenje u životu, pret voriti u svoja svakodnevna dela. I morate uvesti funkciju zako na, ali zakona dobročinstva i solidarnosti sa zajed nicom preko koje se može dizajnirati vlastito spa senje. Zato je Pavle kreirao koncepciju istine kao aktivistički koncept suočavanja sa događajem a ne kao psihološki ili personalni vid uverenja
Da li bi se moglo reći da je vaše viđenje učenja svetog Pavla, vaš koncept iznesen u knjizi o njemu, pogodan za formiranje novog revolcionarnog subjekta?
Da li biste nam pojasnili koncept univerzalizma koji razvijate u knjizi? Alen Badju: Tu postoji jedan odlučujući momenat. Do Pavlovog vremena religiozna uverenja su se uglavn om odn osila na grup e, imali ste grup u grčkih bogova i grupu koja u njih veruje, isto tako i persijskih bogova i u krajnjoj liniji i Jevreji su bili
U čemu se sastoji ta nova koncepcija? Nešto je uni verzalno ako prevazilazi već uspostavljene razlike. Mi imamo razlike koje nam se čine apsolutno sta bilne. U kontekstu tih razlika, znak da imamo neku novu istinu je to da te razlike postaju beznačajne. Tako da imamo apsorbovanje evidentnih razlika u nešto što je iznad tih razlika. Pavle jedino kaže da nešto što je realna razlika u okvirima ovog sveta postaje nevažno u svetlu novog događaja. Tako da tu nemamo promenu vrednovanja u kojoj dobro postaje loše ili loše postaje dobro. Tu se radije radi o nečemu što je, kao kod Ničea, iznad dobra i zla. n
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Alen Badju: U knjizi sam tvrdio da je Pavle zapravo kreirao aktivistički, militantni subjekt. Ali ima tu jedna veoma važna tačka. Istina mora bi shvaćena kao lično ubeđenje, kao naše suočavanje. Ako ne
grupa koja veruje u jednog Boga ali odeljena od drugih. Pavle tu čini radiklani rez. Univerzalne isti ne, su, naravno, postojale i pre njega. Postojao je oblik univerzalizma i u kineskoj i grčkoj misli. Tako da je ovo zasnivanje jedne eksplicitne koncepcije univerzalizma. Tačnije bi bilo reći da je uobličavanje univerzalizma kao tak vog, u ovom slučaju, uobli čavanje jedne nove koncepcije o tome šta sam uni verzalizam jeste.
23
Banat je idealan za puštanje zmajeva. Samo nebo, vetar i taj oblik zmaja koji se opire vetru. Vrlo često se dešavalo da su mi se upravo u tim momentima rađale ideje. Najbolji način za animiranje prostora bi bilo postavljanje dirižabla u raznim oblicima po ravnici. Dobro, odmah bi na njima osvanule reklame, na primer za detrdžente, ili za predizborne kampanje, ali on svakako malo približava nebo zemlji. Možda mi i jesmo depresivni jer nam se nebo čini mnogo daljim nego ljudima koji žive na većim visinama, na planinama. Za utehu, treba reći da je ono uvek dovoljno blizu gde god da si na bilo kom delu zemaljske kugle
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
Uglješa Šajtinac, književnik
Kao rovac ispod spržene bašte Razgovarala: Gordana Draganić Nonin Fotografije: Dušan Živkić
Velika je stvar što je Evropska unija prepoznala i nagradila roman „Sasvim skromni darovi” Uglješe Šajtinca Evropskom nagradom za književnost,
Za dramu „Hudersfild” dobio je Sterijinu nagradu za najbolji savremeni dramski tekst na Sterijinom pozorju 2005. Za roman „VOK ON!” dobio je Nagra du „Biljana Jovanović” za knjigu godine. Za roman „Sasvim skromni darovi” dobio je Evropsku nagra du za književnost, Vitalovu nagradu za najbolju knjigu godine i nagradu „Bora Stanković”. Živi u Zrenjaninu. • Kada sam vas pitala koje je „vaše mesto” u Novom Sadu, gde biste voleli da vas fotografišemo za „Novu misao”, rekli ste da to bude negde na periferiji, sa psi ma lutalicama, oronulim barakama i slično. Proleć ni pljuskovi su nas omeli u tome, pa smo fotografije načinili u, i vama i nama, omiljenom kafeu „Frida”. Zašto ste hteli na periferiju, šta vam ona znači?
a roman „Sasvim skromni darovi” (Arhipelag, 2011), Uglješ a Šajtinac je dob io kraj em prošl e godine Evropsku nagradu za književnost koju je primio u Belgiji, priznanje koje Evropska unija dode ljuje najperspektivnijim mladim piscima kontinen ta. Pred čitaocima je njegova nova knjiga, zbirka priča „Banatorijum”, objavljena takođe u „Arhipe lagu”, prošle godine.
Romani za decu: „Vetruškina ledina” (2006) i „Čarna i Nesvet” (2013).
Uglješa Šajtinac: U svakom slučaju, to je nešto što se iz meseca u mesec, iz dana u dan, približava takozvanom centru. Ono što je nekada, zbog na čina života, bila periferija, danas je svakodnevica. Mislim na banalno i pod pritiskom načina života i uvođenja ili pretvaranja nekih stvari u nove vred nosti. To je nekada bila normalna stvar. Periferija je, od nekadašnjeg simbola propadanja i nečega što treba da se integriše, sredi i kultiviše, postala realniji pejzaž u kojem se stvari dešavaju. Kada sam pomenuo pse lutalice, neasfaltirane puteve, baruštine... to je danas postala slika, čak možemo reći i metafora, i za urbane delove grada. Danas se krmeljivi psi i obogaljene lutalice i životinjskog i ljudskog roda nalaze ispod površine onoga što bi neko nazvao novim uređenjem ili prividom da je sve u redu. Prosto, to je neizbežno. Tako da, ni sam na periferiju mislio u crnotalasnom smislu, da idemo na periferiju da se divimo ljudima koji su odbacili neke kvalitete života jer ih to ne zanima. Mislim da je čovekova glavna crta da uvek želi da popravi svoje stanje, dokle god ima neku volju za životom. Na kraju krajeva, to nas i razdvaja od ži votinja. Ta težnja za boljim životom.
Knjiga priča: „Čemer” (1997) i „Banatorijum” (2014).
• Kakvi su bili pejzaži vašeg detinjstva?
Drame: „Rekviziter” (1999), „Pravo na Rusa” (2001), „Govorite li auastralijski?” (2002), „Hudersfild” (2005), „Banat” (2007), „Vetruškina ledina” (2008) i „Lepet mojih plućnih krila” (2009), „Animals” (2010).
Uglješa Šajtinac, dramski pisac, pripovedač, ro mansijer, rođen je u Zrenjaninu, 1971. godine. Di plomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na odseku Dramaturgija, 1999. godine. Od 2005. predaj e dramaturgiju na Akad emiji umetnosti u Novom Sadu.
Predstave po dramama Uglješe Šajtinca, osim u srpskim, igrane su i u britanskim i američkim pozo rištima.
Uglješa Šajtinac: Pored te stalno pominjuće bez brižnosti koja svakako stoji u direktnoj vezi sa de tinjstvom, sve drugo je bilo vez ano za predele mesta u kojima sam se rodio i odrastao, znači u Zrenjaninu ili, kako ja više volim da kažem, u Veli kom Bečkereku, njegovo naličje grada i s druge strane suština vezana za ipak neko poimanje da se radi o mestu koje vrvi od života. Važno je napo menuti da danas nije tako i mislim da to nije samo zato što sam ja odrastao pa mi se zbog toga taj grad čini da i nije više tako veliki. S druge strane, bile su to i periferije u vidu Elemira, sela u kojem sam ta kođe odrastao, jer sam leta provodio kod babe i dede koji su tamo živeli, pa onda Gradnulica – deo
jer kada se uzmu u obzir svi negativni komentari koje naši mladi dobijaju na Zapadu kada odgovore na pitanje odakle su, onda se bar mora priznati da zvanična Evropa više ne stoji „iza toga”, i da više nismo toliki „negativci”. Jer, Brisel je nagradio roman u kojem, jedan od braće koji se dopisuju, piše drugom: „Neka, napisaću ti i to, kako sam naišao na jedno ljudsko biće i posle najkraće moguće konverzacije dobio čuveno: ’Treba da se stidite toga odakle ste!’ Naravno, setio sam se čuvenog Skita, Anaharsida, kad je isto doživeo kao stranac u Atini, ali nisam bio siguran da li ću dobro izgovoriti na engleskom, pa sam samo ostao s osmehom na licu i njegovom rečenicom u mislima: ’Meni je otadžbina na sramotu, a ti otadžbini’.”
Z
Romani: „Čuda prirode” (1993), „Nada stanuje na kraju grada” (2002), „VOK ON!” (2007) i „Sasvim skromni darovi” (2011).
Radio drame: „U bunaru” (1998) i „Đakon Bogoro dične crkve” (dramatizacija romana Isidore Sekulić, 1999). Po drami „Hudersfild” nastao je istoimeni igrani film (2007).
26
• Šta to ima u Banatu? Kada pogledamo samo ko je od pesnika i prozaista rođen tu gde kao da je vetar naneo sve te poetike: Todor Manojlović, Miloš Crnjan ski, Jovan Sterija Popović i Vasko Popa u Vršcu, Jo vica Aćin, Vujica Rešin Tucić, Vojislav Despotov, vaš otac Radivoj, kao da je reč o zavereničkoj pripad nosti... Uglješa Šajtinac: Ima tu nešto... da, dobro je da ste Vršac posebno spomenuli, ali tu je i Vasa Pav ković iz Pančeva, na severu u Kikindi su Srđan V. Tešin, Srđan Srdić... a Mića Vujičić je, kao i Mika Antić, iz Mokrina. U Banatu ima puno kulturnog nasleđa, pre svega. Kulturno nasleđe treba istaći u smislu da, ako postoje ekstremi vezani za Banat, to je da Banat nije samo deo Panonije već i Azije,
27
Periferija je, od nekadašnjeg simbola propadanja i nečega što treba da se integriše, sredi i kultiviše, postala realniji pejzaž u kojem se stvari dešavaju. Kada sam pomenuo pse lutalice, neasfaltirane puteve, baruštine... to je danas postala slika, čak možemo reći i metafora, i za urbane delove grada. Danas se krmeljivi psi i obogaljene lutalice i životinjskog i ljudskog roda nalaze ispod površine onoga što bi neko nazvao novim uređenjem ili prividom da je sve u redu.
/
jer sa istočne strane Tise možeš čak i dotle da ideš u mašti da zamišljaš da upravo tu ona počinje, da leka Azija. Huni, Tatari, Mongoli, svi su oni dolazi li do tih reka, do Tise i Begeja. Banat je danas tu gde prirodno jeste, ali on je od sve te vojvođanske slike deo panonskog basena i depresije u geograf skom smislu, kulturno i emocionalno veći. E sada, da li se ta depresija može pronaći i u psihi ljudi i u njihovim reakcijama i u načinu razmišljanja, nisam sasvim siguran. Ne bih toliko pojednostavljivao ni geografiju ni psihologiju. Sve je to mnogo slože nije od tih uskostručnih pojmova. Banat i sa svoje istočne i sa južne strane ima planine. Nekada je Banat pretpostavljao ne samo Vršac, Pančevo, Beč kerek, Kikindu i druge kulturne centre s ove, naše strane, već i Arad, Temišvar u Rumuniji... sve je to bilo povezano, kružile su ideje i kulture. Opet, mi slim da to oslanjanje na knjigu, na čitanje, nije ka rakteristično samo za Banat. U smislu imanja opisa predela i podneblja u kojem živimo u sopstvenom
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Zrenjanina gde sam odrastao i koji jeste na perife riji. Dakle, bio sam vezan za Begej, begejske kanale, Tisu kraj Elemira... lutanja kroz močvare sa druga rima, propadanja u blato...
N OVA M I SAO
/
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
jeziku. Neku su ulogu odigrali i neki istorijski i kul turni događaji, pa je onda i sam predeo često bi vao u kontekstu kao da je ničiji i svačiji, što je vrlo interesantno. Često se setim sudbine banatskih Nemaca kada pričam o tome „ničiji i svačiji”, jer su oni ideju Trećeg Rajha kasnije skupo platili svo jim fizičkim izostankom sa etničke mape. Zašto je Banat i ničiji i svačiji... u suštini, treba da se navik neš da tamo živiš, da sagledavaš, i onda primiš nešto od pomenutih autora i pisaca, jer oni su nešto od toga umeli da unesu u svoju predstavu o Banatu. Ono što je važno je da su svi ti pisci ima li i izvanbanatsko iskustvo. Zavičaj može da ti po stane bitan i važan samo u sudaru sa otkrivanjem drugih predela, mesta i destinacija koje nisu tvoj zavičaj. • Da li se sećate koja je to knjiga ili događaj, možda čitava atmosfera u vašem domu, s obzirom na to da je i vaš otac Radivoj pisac, doprinela da i vi počnete da pišete?
Uglješa Šajtinac: Mislim da je osnovni uticaj, osim čitanja koje stvara disciplinu govora a kasnije i pi sanja, najvažniji je bio razgovor sa bližnjima za koji je uvek bilo mesta i koji je postajao sve zna čajniji kako sam odrastao. Pomenuli ste i mog oca kao pisca, koji je i u mojoj svesti prisutan kao pisac, no, on nije mogao da živi od pisanja. On je radio, sve vreme, dok nije izgubio zdravlje i otišao u pen ziju. Radio je jedan krvnički posao organizatora kulturnih događaja u Domu mladosti u Zrenjani nu. Taj posao je bio toliko iscrpljujući i on se tome toliko predavao da je meni od malih nogu posta lo jasno da on ne može da živi samo od toga što je pesnik. Aha, dobro, shvatio sam... On ne može da živi od svojih objavljenih knjiga, mora da radi, mora da nas ne viđa po ceo dan, dok smo bili sitna deca, mora da radi od jutra do mraka. To nije bio izgovor da ne bude sa porodicom, on je to, napro sto, morao. To samo govori koliko je nekada bilo kulturnih događaja i šta se sve u kulturi dešavalo:
sve te pozorišne predstave, književne večeri, kon certi... Društvo je bilo bogatije i cilj je bio da kul tura stigne i do najmanjeg mesta u zemlji. Ocu i meni je nedostajalo vremena, ali kada god smo imali prilike, mi smo razgovarali. Tu sam na viku razgovora sticao i sa Radivojevim ocem, mo jim pokojnim dedom Živojinom, zatim sa stricem Stankom koji se, takođe, bavi pisanjem. Taj razgo vor, ta potreba za rešavanjem, to je bilo sjajno. Koji god da se fenomen pomene, ništa nije pre puštano slučaju. Sedne se i razgovara se: šta taj pojam znači, šta ko misli o tome... Često je to bilo vezano za porodičnu istoriju, za epopeje tipa kako se brojna familija u jednom trenutku razišla pa je moj pradeda došao iz Melenaca u Veliki Bečkerek, pa tu kupio plac na kraju grada, pa izrodio brojnu decu... Zapadneš tako u, može se reći, stereotipnu priču o osvajanju prostora za sebe, još od vreme na Austro Ugarske pa prelaska u ratna i međurat na doba i druge generacije kada ti sinovi seljaka
/ Foto: Dušan Živkić /
28
/ Foto: Dušan Živkić /
U Banatu ima puno kulturnog nasleđa, pre svega. Kulturno nasleđe treba istaći u smislu da, ako postoje ekstremi vezani za Banat, to je da Banat nije samo deo Panonije već i Azije, jer sa istočne strane Tise možeš čak i dotle da ideš u mašti da zamišljaš da upravo tu ona počinje, daleka Azija. Huni, Tatari, Mongoli, svi su oni dolazili do tih reka, do Tise i Begeja. Banat je danas tu gde prirodno jeste, ali on je od sve te vojvođanske slike deo panonskog basena i depresije u geografskom smislu, kulturno i
• Kako je to bilo imati 20 godina kada je 1991. godi ne počeo raspad zemlje u kojoj ste se rodili, a diplo mirati 1999. godine, dok je NATO bombardovao? Čitajući vaša dela, nameće se zaključak da je život ovde sam „diktirao” književnost.
29
• Ovo što ste rekli je dobar šlagvort za pitanje koje sam želela da vam postavim, a vezano je za citat iz epistolarnog romana „Sasvim skromni darovi”, gde u jednom pismu Vukašin piše Živi: „Jebem ti i istoriju i velike događaje. Čovek mora da se izbori za pravo da umre izvan velikih istorijskih događaja. U miru i s pravom na ličnu istoriju”... To je ono najvažnije u životu...
N OVA M I SAO
/
Uglješa Šajtinac: Kao što te svet u kojem se rađaš i odrastaš zatiče u svim fazama života, istovreme no te zatiču i godine koje pominjete, kao i doga đaji koji se u tom periodu dešavaju. Nisam dozvo ljavao da na mene, a to pokušavam i dan danas, utiču istorijski događaji koji se ovde dešavaju sva ki drugi, treći dan. Pokušavam da oni ne utiču na moje vreme, jer ja sam sada na ovom svetu. Ja sva ki put imam, samo jednom, toliko i toliko godina. Meni je bilo značajnije što imam 20 godina nego to što sam, sećam se, ’90-’91. bio u vojsci. Sećam se tih famoznih, verovatno poslednjih, informativ nih iliti političkih razgovora od strane zastavnika na temu „Amerika bombarduje Irak” i kao „to su kauboji koji će da unište ceo svet”. Pri tome, mi sedimo u nekoj borovoj šumi u brdu i kao vrlo mla di vojnici pre patimo da budemo u blizini nekih žena, nego što nas je briga i za Ameriku i za Irak zajedno. U isto vreme, imam osećaj da taj čovek koji nam sve to propoveda, uopšte nije u pravu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
postaju angažovani, postaju zanatlije i specijalisti u smislu da razvijaju neke svoje talente, a nisu vi še vezani za zemljoradnju. Mi, negde porodično, sa mojim ocem i stricem, ali već i od dede koji je prvo bio berberin ali je onda prešao da radi u po zorište kao rekviziter, dakle, mi već dugo, sve više i više postajemo vezani za nešto što jeste urbano: pozorište, kultura... pa sve do mene koji danas ra dim na Akademiji kao profesor. Svako je završio, čini mi se, tamo gde je potajno želeo. Ostvario sam da imam prostora, vremena i uslova za ono što se činilo da je ipak bilo najznačajnije – vreme koje smo imali jedni za druge, vreme za razgovor, vreme potrebno da naučim da steknem distancu prema svakom problemu.
Onda ne možeš da razlučiš da li on nije u pravu zbog teza koje iznosi ili nije u pravu što te drži u borovoj šumi a mogao bi da nas pusti da budemo sa ženskinjama i da se zezamo, jer u tim smo go dinama. Uvek sam mrzeo tu starmalost, to usiljeno odrastanje na nivou „šta se spolja događa”. Do zvoljavao sam sebi da mi se svašta događa na emo tivnom planu i da proveravam da li sazrevam. U ovom, takozvanom društvenom odrastanju, to šta prihvataš a šta ne prihvataš, tu sam se uvek sla bije snalazio. Nisu mi bile važne konvencije. Da zaključim, jeste, tih i tih godina su se dešavale te i te stvari, ali ja sam se trudio da ispod delujem, bukvalno kao rovac ispod neke spržene bašte. Čak i na tom strnjištu, na toj sprženoj zemlji, trudio sam se da iskopam kao rovac svoju rupu, da imam svoj život, svoje obaveze, svoje težnje, svoje NE MALE radosti... jer to su bile velike radosti. Kada se kaže „male radosti”, meni je to eufemizam za ono koliko su bile delotvorne te radosti koje sam mogao sam sebi da priuštim. Radosti koje nisu bile vezane za finansijske uslove, mogućnosti bilo koje vrste.
/
emocionalno veći
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
Uglješa Šajtinac: Kako da nije! Naprosto, radi se o tome da je po hrišćanskoj dogmi Bog u svakom od nas. Prvi put kada se prepustiš stihiji, kada oma lovažiš sebe, ono što radiš, ono što si stvorio, kada omalovažiš one za koje si ti odgovoran, svoje bližnje, svaki put si tada negirao Boga u sebi. To neko može da naziva kreativnom snagom, neko Bogom, neko proviđenjem, ali stvarno verujem u to da je čak i strašni sud lična stvar. Jer, ne sudi se na gomilu. Ne sudi se, kako su to nacisti zamišljali, da što više ljudi spržiš tog dana u krematorijumu. Ne, to je puko uklanjanje živih stvorenja. Čak i strašni sud se spro vodi tako što se proziva ime po ime. Ako pođemo od toga da je Bog u svakom od nas a da se i strašni sud sprovodi pojedinačnom prozivkom, ako te dve stvari uzmemo u obzir, onda je moje stanovište uvek bilo: OK, uzmi ti učešće u svemu onome što su
masovna događanja, uđi u masu, ali nećeš oboriti ova dva pravila. Ta dva zakona nećeš oboriti, jer niti si ih ti doneo, niti je na tebi da ih menjaš. Može se čak reći da je svaki pokušaj bekstva od odgovrno sti začarani krug. Bekstvo od odgovornosti koja se tiče savesti koja je sveprisutni, najbrži i najupor niji progonilac. Ne postoji pusto ostrvo, ne postoje pećine u planinama gde možeš da se sakriješ od savesti. Samim tim što činiš, činiš sebi. To je to. • Šandor Marai je u svojim „Dnevnicima” zapisao da je „horizontalna domovina ruševina, promenljiva, a da je vertikalna domovina čvrsta, trajnija od metala, katkada samo jedan stih”. Šta je za vas vertikalna domovina? Uglješa Šajtinac: Više volim reč „otadžbina”. Pa, mogao bih se zezati na onu foru iz „Maratonaca”:
„dok je živa onda je...” vertik alna, a „kad umre onda je...” horizontalna. U svakom slučaju, ne bih je delio prema geometrijskim projekcijama. Uopšte, ne bih delio više, dodavao bih, spajao, širio i sasta vljao. Bez aluzija na teritorijalne aspiracije, molim. „Voleti sve ljude”, poručuje Bil Hiks, i ja se slažem. Narod kojem pripadaš i svoju otadžbinu upozna ješ i kroz svoje bližnje i kroz sebe. Ahmatova, koju boljševici nisu ubili, ali jesu joj sahranili muža a sina jedinca poslali u koloniju, pominje u jednoj pesmi, u kontekstu svetskog rata koji je upravo protutnjao sa svim užasima da je bila tamo „gde je njen narod bio”. Boljševike ne pominje. Zato je velika. Prebolela bolest osvete, nadživela krvnike svojih bližnjih, ukorenila se zauvek u svom naro du (čitaj: u svima narodima). Na uzvišen način; poezijom.
30
sticao i sa Radivojevim ocem, mojim pokojnim dedom Živojinom, zatim sa
• Iz kojih pobuda ste vi napisali „Sasvim skromne darove”?
stricem Stankom koji se, takođe, bavi pisanjem. Taj razgovor, ta potreba za rešavanjem, to je bilo sjajno. Koji god da se fenomen pomene, ništa nije prepuštano slučaju. Sedne se i razgovara se: šta taj pojam znači, šta ko misli o tome...
• Da li je književnost za vas i sredstvo da se pokaže da u svetu mora postojati ravnoteža u smislu da skre će pažnju na zlo, da ističe dobrotu, jer u svetu danas ima veoma malo brige za druge ljude, a mnogo zla? Uglješa Šajtinac: Treba smisliti plan, otrgnuti se od svega, biti što je moguće manje deo sistema. Uvek postoje načini, i ljudi se bore protiv toga, stal no se bore. To traži akciju i neki plan. Književnost, poezija pre svega, izaziva mržnju. Jedan čovek usudio se da govori sa Gospodom, da se rve s de monima, da se mazi s muzama. Pesnik je divljak po samoopredelenju. To je neoprostivo. Sistemi to ne razumeju. „Zašto bi iko želeo da po sopstve noj volji radi takve stvari. Zar ne žudimo racional nom. Zar nam jedino što treba da je važno nije već propisano zakonima i amandmanima?” Slabi su zakoni. Čitalac to oseća, živi, tumara gladan objaš njenja. Kad se suoči sa napisanim, očajnik shvata da ga niko ne zove da žuri, da nema potrebe za brzim odlukama i promenama – poezija je živo ogledalo, pisana reč odjekuje drugačije i na ono liko načina koliko je ljudi koji je čitaju. U tom pu stinjačkom predavanju poeziji kriju se nesagledi ve mogućnosti. Ipak, pre svakog prezrenja „Doline Suza” nikad ne treba stati sa životom. Veštine do hvataju nemoguće stvari ali Svet se uporno opire promeni. Moguće je da ova dimenzija života, bi ološko opravdanje čoveka, uslovi na planeti, mi krobiološka otkrića, fizičko praćenje, prisustvo elektriciteta i sve što nije živo a računa se kao pre preka nemaju nikakav smisao. Zaglušujući potre si dešavaju se unutar čoveka – erupcije, žrtvova nja, tragedije velikih razmera. Mogu da zamislim da nijedan čovek nije sa iste planete i da nijedan nije na onoj za kojom žudi u isto vreme. Umetnost,
31
Uglješa Šajtinac: Želeo sam da pokažem jednu ličnu priču. Želeo sam da ispričam priču o dva ro đena brata, Živi i Vukašinu, njihove živote, svako dnevicu, sudbinu... osećanja koja neguju u sebi i njihov odnos prema stvarima koje se dešavaju, njihov odnos prema onome što im se nudi, o čemu mogu da odlučuju ili ne mogu, o onome o čemu moraju ponekad da odlučuju, jer ne mogu da iz begnu odluku... želeo sam da pričam o tome iz njihove vizure. Oni igraju „jedan na jedan” i svako od njih kroz tu igru u stvari pobeđuje ili gubi od samog sebe u određenim trenucima. • Obrt u romanu pokazuje da je tačna ona izreka „Nije onome kome je namenjeno, već kome je su đeno”... Uglješa Šajtinac: Da, s jedne strane, ali s druge strane, mi definitivno živimo u postetičkom vre menu. Ono kako mi danas živimo je samo posle dica uvođenja postmoralnih kriterijuma. Upravlja či nad ljudima shvatili su da mogu to sistemski da sprovedu. A oči i mozgovi se peru svakodnevno pojedinačnim primerima gubitka svakog morala, pa se onda nalazeći lična imena u vezi sa pojavom nemorala, tipa „ubila je svoje dete”, „ubio je svoju suprugu”, „pretukao je brata”, „obesio se pred rod binom” itd. – Iako je reč o tragedijama, koje imaju svoj završni cilj, koji je policija zatekla na licu mesta, kada je stigla do mesta tragedije, ona je morala imati svoj razvojni put, morala je imati svoju tro činsku ili petočinsku strukturu... nisu sve te trage dije bez razloga i bez razvoja. To niko nikada ne spominje, važan je samo taj „final akt”, konačni ishod. Tim stvarima se pere mozak ljudima i to je zastrašujuće, jer je to jedna vrsta sprovođenja ne morala na veliko. Jer, on se sprovodi kroz zastraši vanje, kroz podsećanje da u svakome od nas živi demon koji čeka trenutak da napravi zločin. Uvek su najbolje vesti da nema vesti. Najbolje vesti ni kada ne dolaze putem TV ekrana ili novina, već ti ih uvek saopštava tebi draga osoba. Po meni, čak i neprijatelj može da ti donese najbolju vest, jer je do šao lično da ti je kaže, a to znači da je došao da raz govara s tobom. Razgovor je u biti svega dobrog. Pitali ste me za „Sasvim skromne darove”, i moja želja i jeste da, eto baš u toj knjizi, obnovim pred
• Ima jedna scena, zanimljivo je da ste je opisali i u romanu i kasnije u priči u „Banatorijumu”, sa pušta njem zmaja u parku sanatorijuma, prilikom posete ocu. Da li je to „neizbrisiva” slika iz detinjstva ili ka snije iz života? Slika koja nam govori da smo slobod ni, da male stvari čine čoveka sretnim i da je, na kra ju krajeva, bitno kako i s kim provodimo dane? Uglješa Šajtinac: Oduvek je tako kada su zmaje vi u pitanju. Sećam se da mi je kada sam bio mali deda Živa pravio zmaja od trske i papira, pa sa kalemom... bile su to ozbiljne pripreme, sve je to trajalo, dok se ne izađe na ledinu pa se još čeka i povoljan vetar, dok danas može da se uđe u kine sku radnju i kupi se „gotov” zmaj. No, vetar je tu bitan, on ima suštinske veze sa ravnicom. Vetar je ovde praistorijski, kada duva prolazi ti kroz kosti i nemaš gde da se sakriješ. Iskušati taj vetar, da li može ili ne može da ponese zmaja, to je dobro. Interesantno mi je bilo da pokušam da oživim taj osećaj. Otac mi nikada nije puštao zmaja, to sam radio ili sa dedom ili sa stricem. Oni su imali više vremena. Posle sam ja ocu puštao zmaja i to mu je došlo kao jelo koje je hladno posluženo, da vidi kak ve on ima „rupe” u smislu šta smo sve propu stili da radimo kada sam bio mali. On odmah počne da se samooptužuje, što nije imao vremena za nas onoliko koliko je želeo, ali mi smo u međuvre menu stvarno postali drugari i uvek mu govorim da prestane to tako da zamišlja, da se samooptu žuje, nego da sada, kada smo obojica „matori”, samo puštamo zmaja i da se koncentrišemo na to. Zmaj je nešto više od igre, zaista. Naročito u dani ma kada želiš da pobegneš od stvari kao što su tegobe koje muče bolesnike u sanatorijumima i
/
razgovarali. Tu sam naviku razgovora
N OVA M I SAO
ali kada god smo imali prilike, mi smo
stavu i ambijent o okolnostima koje ne moraju da se objašnjavaju. Kada se okrenemo unazad, ono liko koliko traje istorija pisanog teksta, ili i mog poziva – dramaturgije, od Antike do danas, priče se uvek smeštaju u okruženja koja se ne moraju dodatno objašnjavati. Moraš ljudima u što kraćem roku da ispričaš priču od početka sa sve njenim razvojem do samog kraja, sve ono što je posledi ca onoga u čemu su ti junaci živeli. Sa tog stano višta priča o dva brata lako objašnjava poreklo srodnih muka, iako ja smatram da se bliskost vre menom može uspostaviti i među strancima. Na kraju krajeva, strano biće je u osnovi i svete tajne braka, jer je vezano za poznanstvo sa nama, do određenog momenta, nepoznatom osobom. To se zloupotrebljavalo i u moralnim vremenima, pa se često čula ona rečenica među supružnicima „Ti si za mene potpuni stranac”, a zamislite kako tek sve to može da se zloupotrebi u ova postmoralna vremena. Znači da nema granica, da je zaista doš lo do urušavanja porodice. To urušavanje vidim kao jedan veliki kontraplan.
/
književnost, poezija, prepoznavanje, služe toj svrsi. Da se slični prepoznaju i polako razvrstaju. Jednom će, moguće, kao što se ulazi u autobuse, po gru pama ulaziti u leteće objekte koji će ih odvesti do futurističkih destinacija njihove čežnje. Da zaklju čim, fizičko nasilje i dehumanizacija izraz su krajnje nemoći.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Ocu i meni je nedostajalo vremena,
banjama. Zmajevi stvarno dobro izgledaju u rav nici. Izgledaju kao da su na većoj visini nego kada smo okruženi brdima. Banat je idealan za puštanje zmajeva. Samo nebo, vetar i taj oblik zmaja koji se opire vetru. Vrlo često se dešavalo da su mi se upravo u tim momentima rađale ideje. Najbolji način za animiranje prostora bi bilo postavljanje dirižabla u raznim oblicima po ravnici. Dobro, od mah bi na njima osvanule reklame, na primer za deterdžente, ili za predizborne kampanje, ali on svakako malo približava nebo zemlji. Možda mi i jesmo depresivni jer nam se nebo čini mnogo da ljim nego ljudima koji žive na većim visinama, na planinama. Za utehu, treba reći da je ono uvek dovoljno blizu gde god da si, na bilo kom delu zemaljske kugle. • Nebo je blizu i šejkerima, pripadnicima sekte o ko jima pišete u romanu...
Uglješa Šajtinac: Da, šejkeri su deo američke isto rije. Oni su verska zajednica, protestantska, sa strogim pravilima u sprovođenju nekih principa. Činili su mi se interesantni kao jedna vrsta eskapi stičkog eksperimenta, baziranog na dogovorenim pravilima. To nije bila neka maliciozna sekta koja je išla ka tome da samu sebe uništi. Možda i jeste, ne znam. Živeli su u celibatu, nisu imali svoje po tomke, sopstvenog poroda, ali su usvajali decu o kojoj nije imao ko da brine. To je bilo zaista ple menito s njihove strane. U romanu, oni su samo još jedna od tema kojom se braća bave u pokuša ju da odgonetnu svet. U Americi su oni danas jed na vrsta izumrle egzotike i jedino što je ostalo je pasija prema šejkerskom nameštaju koji su oni izrađivali i koji je jako skup danas. Radili su ga po sebnom tehnikom, sve od prirodnog materijala, bez ikak vih ukrasa, jedino što su spojevi na na meštaju isto od drveta tako da moraju sami da se upasuju, a to je vrlo retko i taj jednostavni nameš
taj ima visoku cenu danas. Amerika kao zemlja sa tradicijom do pojave Evropljana i tradicijom koja od tog trenutka počinje, izuzetno neguje i ono što je staro samo 100, ili 150 godina. Tako dolazimo do večite teme Amerike i vraćamo se u borovu šumicu, gde zastavnik brifinguje o bombardova nju ciljeva u Iraku. Njemu, kao i većini, i dalje nije jasno zašto bismo mi više voleli da se spustimo do čaršije i u lokalnom bioskopu držimo ruke u gaća ma, dok na platnu traje projekcija filma „slobodnije sadržine”. • U filmu „Hadersfild”, koji je urađen po vašoj drami, po vašem scenariju, Nebojša Glogovac i Goran Šuš njik su ostvarili, malo je reći, sjajne uloge. Šta ste po mislili kada ste videli likove u njihovoj izvedbi? Uglješa Šajtinac: Nisam gledao „sirov” materijal, odmah sam gledao već montiran film. Bio sam pod utiskom onoga što i vi spominjete, pod utiskom tih sjajnih glumačkih bravura, koje su ostale zabeležene
/ Foto: iz arhive Arhipelaga, Beograd /
32
potvrđuju, da ne bi bilo kontinuiteta da ni su sami sebi nametnuli disciplinu u radu. To „bičevanje samog sebe”, neophodno je ako nisi u školi. u vremenu. Mislim da je to najveća tekovina filma, to što je Josif Tatić tu u filmu ostavio dubok trag, upravo pre odlaska u večnost. Zatim, Goran i Ne bojša, kao i Vojin, svi su oni ostvarili vanserijsku, gotovo neverovatnu glumačku kreaciju, koja je ostala zarobljena na celuloidu za sva vremena. • Na kraju, želela bih da vas pitam o vašem pedagoš kom radu. Predajete dramaturgiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Šta vam je cilj kao profe soru, da li samo podučavanje dramaturškom zana tu ili pedagogiju doživljavate i kao sveobuhvatnu pomoć mladim ljudima na njihovom putu? Uglješa Šajtinac: Pod broj jedan: mene je poziv da budem profesor na Akademiji i da se na taj na čin realizujem, u najegzaktnijem smislu spasao od totalne neizvesnosti egzistencije. Na tome mogu da zahvalim onima koji su mi ukazali poverenje i pozvali me da se prijavim na konkurs kako bih bio primljen da radim ono što danas radim. Pošto je taj nivo bio na obostrano zadovoljstvo lepo pri hvaćen, počela je avantura i preispitivanje kako i šta da radim u poslu na kojem sam ja viđao moje profesore i predavače. Bio je to veliki izazov zato što su meni predavali jedan Ljubiša Đokić, jedan Vava Hristić, Živojin Pavlović, Vesna Jezerkić, Ne bojša Pajkić, Isidora Bjelica, Boško Milin, Slobodan Selenić, Filip David, dakle jedna plejada ljudi koja se tokom četiri godine studiranja bavila tobom. Pokušao sam da sažmem sve to. U Novom Sadu je princip rada drugačiji – mi klasu primamo bije nalno, dakle svake druge godine, tako da je odnos broja profesora i studenata u korist studenata, jer ih je manje, ali nije toliko baš profesora na jednog studenta koliko je bilo u vreme kada sam ja studi rao u Beogradu. Nama se svake godine menjao profesor koji vodi klasu, a mi menjamo sada na dve godine. Mislim da je to dobro za studente, to da imaju što više predavača. Veštine pisanja i zakoni dramaturgije se ipak mo gu naučiti. Možda je neko očekivao da ću reći da se te stvari ne mogu naučiti, ali u pitanju je zanat
33
A najveći problem je to što dece, uopšte, ima sve manje i manje. Svake godine ima sve manje i manje onih koji upisuju pr vi razred. Po nekim mestima se škole pret varaju u magacine, jer ima po čitav razred manje nego prethodne godine. Kada smo mi bili u školi, bilo nas je po tridesetoro u razredu, a sada ih jedva dvadeset nakupe. Moja škola u Zre njaninu nije mogla svojim kapacitetima da zado volji potrebe tolikih đaka, a danas to svakako može, jer ima manje razreda. O čemu mi onda ovde pri čamo? A da se vratimo na vreme od pre sto godi na, shvatili bismo da je sa učenicima tada radio samo jedan učitelj, i to sve predmete, i bio je do voljan. Kada budemo došli do situacije da nam u osnovnim školama bude kao sada meni u ovoj elit noj situaciji, a na Akademiji jeste elitna situacija po studente, jer ima više profesora nego njih, e kada to budemo imali u osnovnim školama, to će biti kraj. n
/
kada nisu prolazili kroz sistem školovanja
N OVA M I SAO
rasipanja te energije. To čak i ljudi koji ni
nos prema dramskom tekstu, to zaista doživlja vam kao veliki uspeh i bilo bi sramotno da imam bilo kakve primedbe na to kako je meni danas i da se žalim na svoj posao. Osećam se privilegovano što sam imao takve predavače i mentore i nadam se da sam bar negde približno za petama onima koji su meni bili pedagozi, bar u tom kontekstu da studentima pokušavam sve da dam, bez obzira na to kada će biti plata, kolika je ona, da li će se po većati, da li će nas ukinuti, da li je vredno da ja ustanem i putujem to jutro da bih bio sa njima. To pripada u ta postetička pitanja koja nam nameće postmoralno vreme.
/
energija, i ako ona nije spregnuta dolazi do
i on se može naučiti. Nije istina da je sve u talentu. Talenat je energija, i ako ona nije spregnuta dola zi do rasipanja te energije. To čak i ljudi koji nikada nisu prolazili kroz sistem školovanja potvrđuju, da ne bi bilo kontinuiteta da nisu sami sebi namet nuli disciplinu u radu. To „bičevanje samog sebe”, neophodno je ako nisi u školi. Čak i školski sistem kratko traje, i kada ga završiš, moraš da nastaviš da se „samobičuješ” kroz život. Samo tako se neš to postiže. Opet dolazimo do današnjeg postmo ralnog doba. Ti mladi ljudi, kao potencijalni pro fesionalci sutra, mogu da se demorališu kada vide da sistem ovde samo proklamativno podrž ava razvoj njihovih talenata. Ma koliko smo i mi kao mladi bili subverzivni, svako od nas je u sebi ne govao nadu ili bio u uverenju da smo mi na neki način bili ljubimci društva, jer, uspeli smo da upi šemo neke državne škole, pa ako ih završimo, ne ko će se već isto tako pobrinuti za nas. Ali, čak i za moju generaciju se ispostavilo da se to neće desi ti, da se niko za nas neće pobrinuti. Za moju ge neraciju se ispostavilo da ćemo morati sami da se pobrinemo za to, sa izuzetkom onih naših profe sora koji su se zaista nama bavili, a čija sam imena pomenuo. Oni su isključivo svojim ličnim zalaga njem i naporom pomogli mnogima od nas. I šta sam ja onda shvatio? Shvatio sam da treba biti zahvalan onima za koje znaš da su ogromnu ener giju uložili da ti pomognu. Opet, kada dostigneš neki nivo, a smatram da jesam dostigao nivo sa mim tim što me neko plaća da sada ja mladim lju dima pomažem da pokušaju da kultivišu svoj od
/ Foto: Dušan Živkić /
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Nije istina da je sve u talentu. Talenat je
25 godina od Osnivačke skupštine Nezavisnih pisaca Jugoslavije u Sarajevu
Pozicija pojedinca Piše: Gordana Draganić Nonin
sklonostima, nasuprot jednostrano politički usme renom i nacionalistički zaslepljenom Udruženju srpskih pisaca. Filip David, Mirko Kovač i ja dali smo mu podršku”. Već tog dana, a sve se dešava dva dana nakon otvaranja Sajma knjiga, Pavlović u Dnevniku prepisuje pismo koje će biti upućeno pojedincima sa osnovnim odrednicama buduće asocijacije, a jedno od tih pisama koje je primio, sačuvao je i Pavle Ugrinov, pisac koji se odmah pridružio inicijativi.
„Metaforično rečeno, pustinja je pred nama, treba je preći bez vode i hrane, bez kamila i vodiča, bez geografske karte i pomoći s neba. Oaze možda negde postoje, mi ne znamo gde su. A šta je s druge strane, obilje ili nova pustinja? Oni koji se nađu u novom svetu primetiće da sa sobom vuku stare ljude, sami sebe”, opisao je te jesenje dane 1989. godine u svojim memoarima „Dnevnik samoće” Vidosav Stevanović, pisac u čijem su se stanu redovno okupljali Živojin Pavlović, Filip David i Mirko Kovač. Njih četvoricu, koji će u oktobru te godine pokrenuti inicijativu za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca, u Udruženju književnika Srbije će odmah potom prozvati „četvoročlana banda”, a oni će se osećati, kako Stevanović piše, „kao dečaci koji su pušili iza leđa profesora”.
Č
etvrt veka je prošlo od kada je 20. decembra 1989. godine u Sarajevu održana Osnivačka skupšti na Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Bio je to poslednji pokušaj intelektualaca u bivšoj zemlji da budu, sva ko ponaosob, kako je to Ernesto Sabato napisao pozivajući se na Kamija, čovek koji „ne može da se stavi na stranu onih koji stvaraju istoriju, već u službu onih što zbog nje trpe”. Da budu nepotkupljivi sve doci svog vremena. A oko njih se godinama već „stvarala istorija” u kojoj su harale nacionalističke ideologije, mržnja i zlo. Na ideju su došla četvorica pisaca iz Beograda: Vi dosav Stevanović, Živojin Pavlović, Mirko Kovač i Filip David. „Metaforično rečeno, pustinja je pred nama, treba je preći bez vode i hrane, bez kamila i vodiča, bez geografske karte i pomoći s neba. Oaze možda negde postoje, mi ne znamo gde su. A šta je s druge strane, obilje ili nova pustinja? Oni koji se nađu u novom svetu primetiće da sa sobom vuku stare ljude, sami sebe. Ne znam kome je to palo na pamet. Ne sećam se ko je prvi rekao nešto o toj temi. Odjednom, sva četvorica pričamo o istoj stvari. Razlikujemo se od drugih pisaca, i te kako
se razlikujemo. Treba pokazati te razlike. Treba se odvojiti od naših kolega u Udruženju književnika Srbije koji u horu ponavljaju propagandne slogane... Filip i ja smo zaduženi da napravimo predlog sta tuta i pravila. Rastajemo se veseli kao dečaci koji su pušili iza leđa profesora, opet spremni da živi mo i pišemo. Ako činimo uzaludnu stvar, bar neš to činimo. Sutrašnji dan biće manje gorak nego jučerašnji.”, opisao je sam događaj nastanka inici jative Vidosav Stevanović u knjizi „Dnevnik samo će” – izbor fragmenata 1988-1993. (Službeni gla snik, 2010. godine). Živojin Pavlović je u svom Dnevniku („Diarium I 1987-89”, Prometej 1999), onoga dana kada je u Parizu umro Danilo Kiš, dakle 15. oktobra 1989. godine zapisao: „Danas pre podne, kod Vidosava Stevanovića, tupili smo Filip David, Mirko Kovač i ja zasopljena razglabanja o političkim temama”, a nekoliko dana kasnije, 26. oktobra: „Sa njemu svoj stvenom upornošću Vidosav Stevanović se podu hvata organizovanja Udruženja nezavisnih pisaca. Novo udruženje bi trebalo da bude elitna esnafska organizacija slobodnih ljudi prema intelektualnim
PIS MO UPUĆ EN O PIS CIM A Obaveštavamo Vas o inicijativi za osnivanje UDRU ŽENJA NEZAVISNIH PISACA. Sva postojeća društ va i udruženja književnika u Jugoslaviji glomazne su, birokratizovane i neefi kasne organizacije sa prevelikim brojem članova i nedostatkom bilo kak ve stvarne brige za profe sionalne probleme pisaca. Jedan od glavnih raz loga takvog stanja svakako je i organizaciona she ma koja je još pre četrdesetak godina preuzeta sa sovjetskog modela i od tada gotovo nimalo nije menjana, osim što je razdrobljena sedamdesetih godina. Tak va kak va je ona predstavlja jedan od poslednjih očuvanih, fosilizovanih ostataka bolj ševičko-staljinističke prošlosti i nesposobna je za samostalne unutrašnje promene, za prilagođava nje modernim vremenima. Posledica svega toga je i jednosmerna politizova nost postojećih udruženja i društava književnika, to jest njihovih uprava i predsedništava, koja ih je učinila neskriveno i direktno zavisnim od lokalnih centara političke moći, pa i pojedinih političara. Rezultate vidimo i čujemo svakog dana: prekidi odnosa, ćutanja do daljnjega, otvorena međusob na pisma, masovne i sasvim neknjiževne tribine, grube optužbe i uvrede, rečnik žute štampe. A pri tom su zaboravljene sve druge stvari iz profesio nalnog života pisaca: crne liste, niski i sve gori au torski honorari, spoljašnji pritisci na izdavačka preduzeća, indirektne zabrane knjiga i pojedinih pisaca. Zato predlažemo osnivanje UDRUŽENJA NEZAVI SNIH PISACA koje treba da ispunjava tri osnovna cilja: Dobrovoljno udruživanje jednog broja jugoslo venskih pisaca (na osnovu intelektualnih afiniteta – dopisano rukom). Pokretanje zakonskog, administrativnog postup ka za osnivanje snažnog i delotvornog sindikata pisaca koji bi pred državom i svim političkim or ganiz acijama, a naročito u Skupštini, zastupao interese pisaca.
34
Zalaganje za društvo nezavisnih pojedinaca u ko jem će građanske i umetničke slobode biti dosledno poštovane, zakonom zaštićene i zagarantovane i neće zavisiti od volje moćnika, raznih vođa i partija. Napominjemo da u datim okolnostima pristupanje UDRUŽENJU NEZAVISNIH PISACA ne obavezuje na istupanje iz postojećih književnih organizacija. Oktobar 1989. Beograd INICIJATIVNI ODBOR Filip David Mirko Kovač Živojin Pavlović Vidosav Stevanović
35
Dokumenta iz zaostavštine Pavla Ugrinova, kao i njegov još neobjavljeni dnevnik „Nulta egzisten cija 1946-2006” od izuzetnog su značaja za prou čavanje, između ostalih, i ovog događaja. Zahva ljujući njegovoj supruzi Veri Blagojević Ugrinov dobili smo delove njegovog rukopisa, upravo o Nezavisnim piscima. Njegova beleška od 18. janu ara 1992. godine pod nazivom „Iluzije”, nakon više neuspešnih pokušaja da se okupe, te 1992. godi ne, sada već „samo” srpski intelektualci, a što će se ipak desiti kroz samo nekoliko dana i osnovaće se „Beogradski krug”, glasi: „Ponovo sam mogao da zaključim, kao u nekim ranijim avangardnim pokušajima, da ideja „NEZAVISNI PISCI JUGOSLA VIJE” više ne postoji. Naša zemlja se raspada. Bila je to utopija. Po koji put smo bili uklješteni u ne ostvarive ideje. I koliko puta nas čeka isti taj apsurd.
Nisam to mogao da predvidim. Niti sam imao želju da se vraćam i pot vrdim greške na kojima smo zasnovali svoja iluzorna htenja... Još uvek sam verovao u iskrenost naših poduhvata”. Njihov je poduhvat zaista bio iskren, a veliki entu zijazam koji je pratio sve aktere osnivanja jedne ovak ve organizacije svedoče o tome. Dakle, čim su krajem oktobra poslati pozivi određenim poje dincima, dato saopštenje Tanjugu koje su „prene le sve novine širom Jugoslavije”, javili su se pisci da žele da pristupe. Pavlović piše poslednjeg dana oktobra da su se iz Sarajeva već javili Alija Isaković, Ivan Lovrenović i Vitomir Lukić, kao i Dubravka Ugrešić, Velimir Vi sković i Goran Tribuson iz Zagreba, sa opaskom da „Srbi ćute (a i Slovenci), i da im se do tada samo
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
/ Foto: Milomir Kovačević, 19. decembra 1989. godine, veče pred Skupštinu pisaca na Baščaršiji u Sarajevu /
/ Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
Gojko Tešić javio da bi se odmah učlanio u budu će Udruženje. Međutim, ovo će odmah, nakon samo nekoliko dana, biti demantovano, jer će se mnogi pisci iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije javiti. I sam Pavlović će već 10. novembra objaviti spisak od 29 pisaca koji su izrazili spremnost da se učlane, a među njima su se našli, pored njih četvo rice, i Pavle Ugrinov, Svetislav Basara, Mihajlo Pan tić, David Albahari, Abdulah Sidran, Metodija Fo tev, Bogomil Đuzel, Goran Stefanović, Pavao Pa vličić, Aleksandar Tišma, Oto Tolnai, Andrej Hing, Lojze Kovačić, Andrej Inkret, Ali Podrimja, Škeljzen Malići, Slobodan Blagojević i Milutin Petrović. Ne kolicina ovih pisaca neće se pojaviti u Sarajevu na Osnivačkoj skupštini, ali će neki drugi doći, kao što su, na primer, Rade Konstantinović i Kolja Mićević. Uostalom, po dokumentima, dnevničkim zapisima i novinarskim člancima jasno je da je upravo jedan
od sporova među piscima i bio da li Udruženje treba širiti ili ga treba „čuvati” kao strogo elitistič ko. Neki su i sami odustajali. No, bilo je to veoma konfuzno vreme kada je i među piscima vladala pometnja.
RASPAD – „UBIJM O MUV U” Savez pisaca Jugoslavije se raspadao, a politički događaji su plavili svakodnevicu. Pisci su, u svakoj od republika, „po pravilu” učestvovali u njima. Me morandum SANU već je tri godine napisan, a samo te 1989. godine nižu se događaji: krajem februara Franjo Tuđman se pojavio pred Društvom književ nika Hrvatske i održao govor u kojem je ocrtao politički program HDZ-a, Udruženje književnika Srbije diskutuje o mržnji prema Srbima u Hrvatskoj, Sloveniji i na Kosovu, u maju slovenačke opozicione
partije i udruženje pisaca izdaju manifest – „Maj sku deklaraciju” kojom zahtevaju slovenačku na cionalnu državu, a tekst čita pesnik Tone Pavček na ljubljanskom Kongresnom trgu, Milošević na Gazimestanu govori o „bitkama” koje predstoje, o bitkama koje će se u skoroj budućnosti zaista i desiti, Vuk Drašković na sastanku u Udruženju knji ževnika u Beogradu predlaže stvaranje Krajine u Hrvatskoj... Godinu dana pre toga, oktobra 1988. godine odr žan je Kongres Saveza književnika Jugoslavije u Đevđeliji, na kojem se birao predsednik, koji je „po ključu” trebalo da predloži Udruženje književnika Srbije. Kako su neka udruženja odbila da prihvate predlog da to bude Miodrag Bulatović, UKS, kome pripada mesto predsedavajućeg u Savezu, pred laže Slobodana Selenića, za koga u Đevđeliji svi glasaju. Milo Gligorijević je u NIN-u 1995. godine
36
O tome kako su se tih meseci „usamljeno” oseća li pisci koji nisu želeli da pristanu da im se čak i dela vrednosno mere po dnevno-političkim arši nima, svedoče i Mirko Kovač („Pisanje ili nostalgi ja”, „Cvjetanje mase”, „Elita gora od rulje”), Oto Tolnai („Pesnik od svinjske masti”), Pavle Ugrinov („Egzistencija”, dnevnici), Aleksandar Tišma („Dnev nik”), Vidosav Stevanović („Dnevnik samoće”)... Njihova inicijativa nailazi na neverovatan medijski odjek. Već 31. ok tobra brojne novine, nakon Ta njugovog saopštenja, pišu o inicijativi za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca. Tokom narednih me
PREDLOG PROGRAMSKIH DOKUMENATA BUDUĆE JUGOSLOVENSKE LITERARNE ASOCIJACIJE „NEZAVISNI PISCI” Osnovna načela namera, delovanja i udru živanja nezavisnih pisaca Nezavisni pisci su slobodan i neformalan skup pi saca na osnovama intelektualnih afiniteta. Nezavisni pisci predstavljaju udruženje savesti koje se nalazi izvan partijskog, nacionalnog, ideološkog i verskog elementa.
/
Milo Gligorijević u svom tekstu navodi da je u fe bruaru 1991, upitan o rasturu Savez a i o svojim nelepim uspomenama iz vremena predsedniko vanja, Selenić izjavio: „Neverovatno je u kojoj se meri Savez književnika Jugoslavije raspadao na isti način kao i Jugoslavija. Počeli su Slovenci, pri družili su im se, sa malom zadrškom Hrvati, a do tukli su ga Makedonci. Naravno, uz ne mali dopri nos Srba. Znao sam i onda da je Savez samo prob ni poligon za pripremu jednog mnogo važnijeg raspada. Na književničkoj organizaciji isprobani su metodi, razrađeni su u partiji, sada je na redu država.” I Mark Tompson u biograf iji Danila Kiša „Izvod iz knjige rođenih” (Clio, 2014) piše: „Mesec posle Kišove smrti raspao se Savez književnika Ju goslavije; posljednji predsednik Slobodan Selenić podneo je ostavku rekavši da je sudbina Saveza nepovratno povezana sa sudbinom Jugoslavije kao države”.
ODB RAN A OD BOL ES NOG DRUŠT VA
N OVA M I SAO
„Poštovane kolege, pre više od godinu dana pri mio sam se dužnosti predsedavajućeg Predsed ništva Saveza književnika Jugoslavije, u nadi da će ova književnička institucija moći da se uzdigne iznad svakodnevice posvađanih republika i pokra jina i da racionalno sarađuje na književnim poslo vima od koristi za stalež i literature svih naših na roda. Nažalost, stvari se nisu tako razvijale.”, izjavio je Slobodan Selenić, kada je nakon petnaest me seci podneo neopozivu ostavku na tu funkciju.
seci, nema dnevnih novina ni nedeljnika u Jugo slaviji koji nisu dali značajnog prostora ovoj temi. „Utopijom protiv apokalipse”, „Nezavisni od svih”, „Jugoslovenski zov”, „Vredi podrške”, „Može biti le kovito”, „Vjetar demokratizacije”, „Alternativci po pozivu”, samo su neki od naslova iz tadašnjih no vina, a „Borba” 8. decembra objavljuje tekst „Od brana od pretnji bolesnog društva” u kojem se u celosti nalaze i predlozi programskih dokumenta pripremljenih za Osnivačku skupštinu „buduće jugoslovenske literarne asocijacije Nezavisni pisci”: 1. „Osnovna načela namera, delovanja i udruživa nja nezavisnih pisaca”; 2. „O pravima i slobodama”; 3. „Načela nezavisnog sindikata” i 4. „Evropski kul turni klub”. Živojin Pavlović tog dana u svom Dnev niku beleži da je „Borba” objavila njihova doku menta i prepisuje ih i on u svoj dnevnik.
/
„Ubijmo muvu!” – predložio je neko u sali, a naiv nost izveštača i posmatrača htela je da u tome vidi vic.”
sarajevskim novinama „Naši dani”, 24. novembra 1989. godine, Ivan Lovrenović kaže: „Na naše oči se raspadaju strukture ideološkoga društva, upra vo onako kako su umni ljudi najavljivali i prije dva deset i više godina, samo što su tada još bili jaki obrambeni (čitaj: stražarni) mehanizmi toga druš tva, pa su mu uspijevali produžavati vijek”, objaš njavajući da Savez književnika nikad nije bio pr venstveno asocijacija jedne profesije, nego uvek parapolitička organizacija, ukras one glavne tako da je ono što se tada Savezu dešavalo samo pre slikano iz ponašanja Partije: raspad na saveznom, a nacionalna briga na republičko-pok rajinskom nivou.
Selenić se nikada nije pridružio Nezavisnim pisci ma, a oni su, već u njihovim prvim dokumentima potencirali neodrživost nezgrapnih, gigantskih, po sovjetskim modelima napravljenim udruženji ma književnika. Na primer, Ivan Lovrenović je u trenutku osnivanja Nezavisnih pisaca bio član sa mo Hrvatskog PEN kluba, jer je pet godina pre toga napustio Udruženje književnika BiH, a samim tim i Savez književnika Jugoslavije. U razgovoru koji je s njim vodio Majo Otan i koji je objavljen u / Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
37
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
objavio tekst „Kako je Selenić video rasulo” u ko jem je napisao: „Kriza savezne književničke orga nizacije beše uvod u raspad države, jer mnogi su pisci govorili ono što političari misle, i što se, iz razloga opreznosti, još ne usuđuju da kažu. Ali, pre tog izbora i glasanja, posmatrači su mogli videti da je Jugoslavija osuđena na smrt. „Ja bih kazao nešto o muvi” – rekao je Adam Puslojić. „O muvi koja je, video sam, zujala u sali oko glava i podjed nako smetala i Albancu i Srbinu i Hrvatu i Slovencu. Bojim se da Jugoslaviju mnogi vide kao tu dosad nu muvu”.
U arhivi Nezavisnih pisaca Jugoslavije koja se na lazi kod Mihajla Pantića, koji je obavljao poslove sekretara tog Udruženja, postoji i kopija teksta koji je Pavle Ugrinov napisao dan pre održavanja Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu. Iako je svoje obraćanje pripremio, Ugrinov se nije obratio prisutnima na zvaničnom delu skupa, ali jeste, za jedno sa Radetom Konstantinovićem, nakon toga, što je i sam zabeležio u svom Dnevniku: „Potom smo se popeli u salu na spratu – „na piće”. Sala prepuna, možda pedeset ljudi. U jednom tre nutku dobrog raspoloženja, reč uzima Rade i go vori o jugoslovenstvu i zajedništ vu, protiv uskih nacionalističkih pogleda. Potom govorim i ja – o jugoslovenskom kulturnom prostoru i saradnji pi saca tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih i postepenom raspadu te saradnje i druženja u dru goj polovini sedamdesetih, što traje sve do danas. Posle Radetovog govora iskren i frenetičan aplauz svih prisutnih.” – zapisao je Ugrinov. Tekst je otkucao na pisaćoj mašini, hemijskom olovkom je ispravio sitne štamparske greške.
PAV LE UGRIN OV: REČ NA OSNIVAČ KOJ SKUPŠTIN I NEZ AV IS NIH PIS AC A U SAR AJ EV U Raspad jugoslovenskog kulturnog prostora /ili kulturnog usmerenja/ otpočeo je u prvoj polo vini sedamdesetih. On je bio izaz van sve obu hvatnijim širenjem nacionalnog kulturnog pro stora. Ali za nas je bilo značajno da nađemo, ili bar da uporno tražimo, izvesni zajednički jugo slovenski imenitelj; i mi smo ga tražili sve vreme, pre, za vreme i posle te kritične tačke. I danas smo u potrazi za njim. U procesu jugoslovenskog kulturnog zbližavanja postoje dva objedinjujuća činioca. Prvi je druš tveni, međurepublički, u kome učestvuju i udru ženja pisaca, a drugi je – lični, privatni, koji is ključivo zavisi od pojedinaca iz različitih sredina. Ovaj lični kontakt je po mom mišljenju neza menljiv. Pa čak i presudan u našim okolnostima. Sve što ga više ima, sve bliži smo formuli celine. Moje iskustvo je u tom pogledu pretežno lično i ostvarivalo se putem saradnje sa televizijskim kulturnim stvaraocima, dramskim piscima i dru gim umetnicima.
U drugoj polovini šezdesetih i početkom sedam desetih značajan /i po vrednosti značajan/ broj pis aca iz čitave Jugoslavije bio je izveden u dramskom programu Televizije Beograd. Izme đu ostalih, to su, iz Zagreba: Antun Šoljan, Ivan Štivičić, Zvonimir Majdak, Ivan Kušan, Ivica Iva nec, a od starijih: Miroslav Krleža, Marjan Matko vić, Ivan Dončević, Ksaver Šandor Đalski i drugi, iz Ljubljane: Andrej Hing, Primož Kozak, Dominik Smole, Matjež Klopčić i drugi, iz Sarajeva: Isak Samokovlija, Ćamil Sijarić, Risto Trif ković, Mio drag Žalica, iz Skoplja: Kole Čašule, Tomo Arsov ski, Srbe Ivanovski, Mile Nedelkovski, iz Novog Sada: Alek sandar Tišma, Ferenc Dejak, Petko Vojnić-Purčar, iz Prištine: Azem Škrelji i drugi. Postojala je zagrebačka dramska škola „svaki dašnjice” kao i beogradska komediografska, ili ljubljanska koja se oslanjala na istorijske ili mit ske ličnosti, i one su međusobno uticale jedna na drugu. Dešavalo se da neki pisci nisu mogli biti izvede ni u Ljubljani, ili Zagrebu, pa im je priskakao u pomoć beogradski studio, koji je tada bio mo žda najotvoreniji za sve pisce, sve tematike i ra znovrsne ideje. Diktirao nam je to i veliki obim dramskog programa. Ali, pitam se: gde se izgu bila ta demokratska /pa skoro i slobodarska/ tradicija beogradskog studija, kao i međustudij ska solidarnost? Sada, naprotiv, nijednoga pisca ne možemo izvesti, upravo zato što ga drugi studio izvodi. Onda se, najednom, sve stalo osipati i polovi nom sedamdesetih više nismo imali nikak vog kontakta, nikakvu saradnju. Kulturna birokratija, u licima direk tora i glavnih urednika, stvari je zadržavala i onemogućavala, trudeći se da ne kako krivicu prebaci na pisce, dok je naposletku nije sasvim blokirala. Sećam se da je jedan naš rukovodilac neprestano uzvikivao: „Ako nam nešto njihovo ne odgovara, mi ćemo to jedno stavno pokriti!” I bez toga je neprestano tražio da pokrivamo emisije drugih studija. Da smo imali dovoljno programa /emisija/, pitanje je šta bi ostalo od jugoslovenske šeme. Mislim vrlo malo. Već tada. U međusobnoj saradnji pisaca se dešava sličan proces: tuđenje od drugih i okretanje svojoj sredini. Jedino su, čini mi se, neke tanke veze održavali mladi filmski umetni
ci, uglavnom iz tzv. „češke škole”. Što se televizi je tiče, sada smo stigli dotle da više nemamo slovenačkog programa u Beogradu. Drugim rečima: naduvane „strukture” nacional nih kulturnih birokratija potisnule su lično an gažovanje umetnika na međusobnom zbližava nju. Ipak, ostali su lični kontakti, neko toplo prijatelj stvo stvoreno tokom tih deset plodnih godina jugoslovenske saradnje, ostala su iskustva koja su tada stečena, i toga smo se setili kada smo nedavno bili pred zadatkom da pozovemo neke ljude u naše Nezavisno društ vo. Toga i drugih prijatnih i uzvišenih trenutaka. Setili smo se jed ni drugih i nijedan naš prijatelj iz onoga vreme na kog smo pozvali nije zakazao. Svi su ovde. To je pravi uspeh. Pokazalo se da ličnim vezama i prijateljstvima, zasnovanim na međusobnom poštovanju i ce njenju naših umetničkih dela, nimalo ne može naškoditi nacionalna kulturna birokratska maši nerija u koju su se lagano, neosetno, uključili i mnogi dobri pisci, iz ubeđenja ili interesa, sve jedno, tek oni su, bar kako ja shvatam, sasvim stali uz svoju nacionalnu kulturnu birokratiju / uostalom i političku/, ukopali se u njoj, štiteći je i braneći po svaku cenu, po cenu razlaza, pa je tako, na našu nesreću, do toga opšteg razlaza i došlo. Ne samo do razlaza već do potpunog kra ha jednog poimanja kulturne politike, koje na cionalnu politik u i ideol ogiju stav lja isp red umetnosti. Žalostan je taj poraz umetnosti, koji je očevidan, kao što je žalosno i to što se u prvim redovima toga poraza nalaze upravo umetnici. Toliko smo se borili protiv pristajanja umetnika i umetnosti na dnevne zadatke, a evo dočekali smo puni rascvat toga službovanja. Značaj našeg Nezavisnog društva, pored svako vrsne brige o piscima, naročito mlađim, vidim upravo u tome što je ono uzdanica umetnosti, pisane reči, pred užasima oko nas. I u nama.
Pavle Ugrinov Sarajevo, 19. XII 1989. god.
38
/ Sa Skupštine Nezavisnih pisaca u Sarajevu, 20. decembra 1989. godine. Arhiva Nezavisnih pisaca /
7. Kao svoj osnovni i najvažniji interes Nezavisni pisci ističu svoj književni rad i pravo da on bude dostupan javnosti.
O PRAV IM A I SLOB ODAM A Ljudska prava i umetničke slobode su komple mentarni pojmovi, kao što su kultura i civilizacija. Nemoguća su potpuna ljudska prava bez umet ničkih sloboda, nepotrebne su i nemoralne umet ničke slobode bez potpunih ljudskih prava. Krše nje ljudskih prava svakako je i smanjivanje umet ničkih sloboda, kao što je i gušenje umetničkih sloboda svakako kršenje ljudskih prava. Ta dva pojma su civilizacijski i politički neodvojiva i treba ih posmatrati, menjati, zakonima štititi i te zakone sprovoditi zajedno.
Nezavisni pisci ističu da su se u nas pokazale ka tastrofalne posledice nedostatka opozicije ili opo zicija i da je društvo bez opozicije, intelektualne ili političke – bolesno društvo. Nezavisni pisci će na prvo mesto stavljati odbranu umetničk ih sloboda i ljudskih prava, pravo na drukčije mišljenje, mogućnost javnog dijaloga i tolerisanje svih političkih, verskih i nacionalnih razlika. U članstvo nezavisnih pisaca stupaće se po pozivu (najmanje dva predlagača), a na osnovu većinske odluke Skupštine. Članstvo u Nezavisnim piscima ne podrazumeva nikak va posebna prava, osim prava javne zaštite od ideološke, političke ili nacionalne represije.
39
2. Nezavisni pisci deluju na četiri načina: 1) kroz periodične skupštine, 2) kroz svoju izdavačku de latnost, 3) kroz Forum nezavisnih intelektualaca, i 4) kroz inicijativu za osnivanje Sindikata Nezavi snih pisaca. 3. Nezavisni pisci će se finansirati od donatora, pri vatnih fondacija, iz sopstvenih delatnosti i, ako bude bilo neophodno, iz priloga svojih članova. 4. Nezavisni pisci će sarađivati sa svim sličnim ili različitim udruženjima, institucijama i udruženji ma ukoliko se to ne kosi sa Načelima. 5. Nezavisni pisci priznaju samo odgovornost pred sopstvenom savešću i ne prihvataju posredništvo ili starateljstvo politike i ideologije, ma kako se one predstavljale. 6. Nezavisni pisci će uvek i svuda isticati poziciju pojedinca koja izvire iz nasušne potrebe pisaca i intelektualaca da žive u pravnoj državi građanskih i umetničkih sloboda.
1. Ukidanje svakog oblika ideološke, partijske i po licijske kontrole nad umetnošću i umetnicima. 2. Uništavanje svih tajnih policijskih dosijea o umetnicima i zakonsko onemogućavanje da se ubuduće stvaraju. 3. Ukidanje izdavačkih i programskih saveta u iz davačkim kućama i svim masovnim medijima, kao i svih kadrovsko-koordinacionih tela oko njih. 4. Ukidanje svih crnih lista kao i kriterijuma o mo ralno-političkoj podobnosti. 5. Omogućavanje umetnicima da preko svog ne zavisnog sindikata štite svoja prava i brane svoje materijalne interese. 6. Zakonsko omogućavanje povratka dragocenog instituta mecenatstva, donatorstva i slobodnih fondacija. 7. Jedinstven zakon koji bi bio u skladu sa Pove ljom UN i Helsinškim dokumentima i garantovao na čitavoj teritoriji Jugoslavije minimum umetnič kih sloboda i ljudskih prava.
/
Zalažemo se, stoga, za sledeće: N OVA M I SAO
Nezavisni pisci koriste reč Jugoslavija i sve njene izvedenice isključivo kao geografske pojmove, a zalažu se za jedinstvo evropskog kulturnog pro stora, uz poštovanje osobenosti nacionalnih kul tura.
1. Svaki član Nezavisnih pisaca zadržava punu slo bodu književnog, javnog i političkog delovanja, a može biti isključen samo onda kada naruši osnov ne ciljeve, i to većinskom odlukom Skupštine.
/
Pristupanje Nezavisnim piscima predstavlja nat politički gest intelektualne savesti i odgovornosti, odbijanje da se učestvuje u nacionalnim svađama, borbi oko vlasti i restaljinizaciji društva.
Članstvo u Nezavisnim piscima podrazumeva is ticanje kriterijuma savesti, uzdržavanje od politič kih, nacionalnih i verskih svađa, dostojanstvo dis tance u odnosu na jednoumlje i netoleranciju bilo koje vrste.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Nez avisni pisci nisu masovna organiz acija, već brojem ograničeno telo koje ne teži za društ ve nom i političkom moći, koje unapred ističe svoju programsku apstinenciju od vlasti.
Zato je postojanje pravne države i vladavine hu manih i civilizacijskih naprednih zakona uslov bez koga se ne mogu ni zamisliti, a kamoli ostvariti zaštita ljudskih prava i zaštićenost prostora umet ničkih sloboda. A da bi do toga moglo doći, neo phodno je ukinuti diktaturu jedne klase nad dru gima, vladavinu jedne par tije, okretanje samo jednog sloja ili broja ljudi na vlasti – sve postojeće ili potencijalne oblike klasičnog boljševizma i so vjetizma – kao i sve forme rasističkih, totalitarnih ili nacionalističkih ideologija koje takvi oblici upra vljanja društvom neizbežno proizvode.
RASPAD SAV EZ A KNJIŽ EVN IK A JUG OS LAV IJ E Priča o odgurnutom ormanu Nakon ostavke Slobodana Selenića na mesto predsedavajućeg Saveza književnika Jugosla vije, došao je red da „po ključu”, predsednika predloži Društvo književnika Vojvodine. Kandi dati su bili Aleksandar Tišma i Oto Tolnai, pisci koji će se, obojica, pridružiti, kroz samo dva meseca, Udruženju Nezavisnih pisaca u Sarajevu. Aleksandar Tišma je 25. oktobra 1989. godine u svom Dnevniku zapisao: „Iako nisam izričito zabranio da me kandiduju, već samo rekao, ne ki dan, da mi se Savez književnika u sadašnjem raspadnutom stanju gadi, i da bih komisiji pre
poručio da nađe nekog ko je spreman da za taj Savez nešto poradi, što ja sigurno nis am – Udruženje je za predsednika Saveza predložilo Ota Tolnaija, a ne mene. Otkad sam to pročitao u novinama, ne mogu da savladam – pored olakšanja – izvesnu gorčinu. Jer, premda znam da bi me sednice sa antipatičnim ljudima – a takvih ima na svakom sličnom skupu – iznurile, sigurno bi mi zapalo na toj funkciji i poneko lepo putovanje. A sad – naknadno, kako to kod mene biva – dosećam se: ne samo putovanje, već i neka počast, koja bi koristila mojoj pozna tosti i van zemlje. Sve u svemu, propustio sam jednu životnu avanturu, kojoj verovatno nisam
ni dorastao, zbog svog neosećanja kolektivnog imperativa i zbog svoje mizantropije. Ali, ko zna? Nisam dozvolio da se to pokaže.” Ispostaviće se da Tišma nije ništa od toga pro pustio. Oto Tolnai je i sam bio iznenađen što su ga kolege iz Društva književnika Vojvodine iza brali za kandidata za predsednika Savez a. U knjizi „Pesnik od svinjske masti” (Gradska na rodna biblioteka „Žarko Zrenjanin”, 2007) je zapisao: „Kandidati smo bili Tišma i ja, i na gla sanju u Društvu književnika Vojvodine bio sam ubeđen da će izabrati njega, ali iz nekog razlo ga, valjda za samo jedan glas više od njega, mene su odredili za predsednika Saveza knji ževnika Jugoslavije. Mislio sam da stvar neće proći, da će zastati negde na višem nivou, da će propasti...” Ne samo da nije bilo „putovanja i počasti”, već Tolnai nije dobijao ni putne troš kove za odlaske u Beograd. „Uskoro, ne samo što nisam više dobijao kola, nego su nam i te lefon i struju isključili, nisam više imao ni para da otputujem u Beograd”. Oto Tolnai će uvek za sebe govoriti da je „do nekle izabrani” poslednji predsednik Saveza književnika Jugoslavije. „Uvek kažem da sam ja bio jedan poluočerupani, poluošureni divlji ve par – ili kako ono beše u onoj bajci – jer me je jugoslovensko predsedništvo izabralo, ali glav na skupština više nije mogla da se sazove. Da kle, bio sam predsednik, preuzeo sam kancela riju, ali na glavnu sednicu sve jugoslovenskog Saveza književnika više nisu došli ni Hrvati, ni Slovenci, ni Albanci”. U knjizi „Pesnik od svinjske masti” opisao je tu kancelariju. Na istom spratu su se u Francuskoj 7 nalazile i kancelarije Save za književnika Jugoslavije i Udruženja književ nika Srbije čiji je predsednik tada bio Matija Bećković. „Onda su ljudi iz Udruženja književnika Srbije počeli da mi objašnjavaju da je na papiru čitav taj sprat njihov, samo su jedna vrata razdvajala dva udruženja, i polako su odgurnuli orman sa tih vrata, dok je Udruženje književnika Srbije lagano postajalo baza izrade nacionalnog pro grama ruku pod ruku sa Akademijom”, seća se Tolani.
8. Obavezivanje države da finansira umetničke ak tivnosti svih vrsta iz državnog budžeta – u razme ri sa njihovim stvarnim opsegom. 9. Ravnopravno učešće privatnog sektora u svim vrstama umetnosti, kao i osnivanje pravih privat nih izdavačkih preduzeća, distributera, galerija, novina, časopisa, pozorišta, radija i televizije.
NAČ EL A NEZ AV IS NOG SIND IK ATA Obraćamo se svim umetnicima, svim umetničkim udruženjima i društ vima sa inicijativom za osni vanje jednog nezavisnog sindikata umetnika. Mo limo vas da strogo i pažljivo razmotrite naše argu mente. Sindikalna prava su prirodna prava čoveka. Ona se koriste da bi se obezbedila sloboda bavljenja svojim pozivom, jednaka prava sa svima drugima i pravedna naknada, tj. profesionalnost, nediskri minacija i pravičnost. Sadašnji položaj umetnika (kao uostalom i svih drugih) takav je da ništa od toga nije obezbeđeno – kako zbog prirode vlada jućeg sistema tako i zbog postojećih oblika umet ničkog udruživanja. Sistem na više načina ograničava slobode, diskri miniše profesije i drži umetnike u materijalnoj za visnosti, a postojeća udruženja i društ va, uzevši na sebe da obavljaju neke sindikalne poslove, slu že kao sredstva da se ovakvi ciljevi represije ostvare. Pored toga, u nedostatku političkih sloboda, udru ženja i društva se politizuju, često ne samo da bi se zalagali za najopštije slobode i prava, već i da bi podržavala određene političke ciljeve, što nije u skladu s prirodom profesionalnih udruženja ko ja moraju biti iznad partijskih i drugih interesa kako bi obuhvatila pluraliz am profesionalnih, estetskih i političkih opredeljenja svojih članova. Nezavisni sindikat umetnika bi se, stoga, zalagao za: 1. Najopštija umetnička, profesionalna i politička prava svih svojih članova i svih ljudi uopšte. Ovo zalaganje sadrži i uverenje da samo u sistemu po litičkih, umetničkih i privrednih sloboda može biti obezbeđena i sloboda pojedinca u svojoj profesiji. 2. Uklanjanje svih oblika diskriminacije umetničkih profesija. Ovo pretpostavlja slobodu štampe i iz davačke delatnosti, privatnih galerija i trgovine umetničkim predmetima i svih vidova nezavisnog, privatnog i kolektivnog profesionalnog i trgovač kog delovanja u umetničkim profesijama. Ovo takođe podrazumeva i određene oblike kreditira nja i oporezivanja, koji odgovaraju umetničkim delatnostima. A šire to znači odgovarajuće mo
40
gućnosti zapošljavanja umetnika, rešavanja stam benih problema i sticanja socijalnih i penzijskih prava. 3.Valjanu nadoknadu za rad. Danas je tržište u umetničkim profesijama tak vo da neshvatljivo obara vrednost svakog umetničkog posla. Cenov nici se ne poštuju, na svaki način se zakida na ugo vorima. To je zato što niko ne štiti umetnika i on prolazi kroz sva moguća poniženja da bi od po slodavca dobio kak vu-tak vu naknadu za rad. Nezavisni sindikat umetnika osniva se sa uvere njem da nijedna partija, ni najbolji sistem, ni bilo koji oblik posebnog odnosa umetnika i vlasti ne mogu da zadovolje trajne potrebe umetnika, i to ne samo kao intelektualaca, već i kao ljudi. Samo zalaganje za profesionalnu i političku nezavisnost može da obezbedi umetničke slobode, profesio nalnu ravnopravnost i materijalni probitak. Sve ovo, razume se, znači da ista sindikalna i poli tička prava mogu, i treba, da imaju i koriste i svi drugi – radnici, seljaci, službenici, privatnici – što je i ostvarljivo samo u slobodnom i demokrat skom društ vu. Tome teži i inicijativa Nezavisnih pisaca za osnivanje nezavisnog sindikata umetnika.
Smatrajući sebe delom Evrope i baštinicima evrop skog duha, mi, Nezacisni pisci, prihvatamo osnov ne postavke Osnivačkog odbora Evropskog kul turnog kluba koje potpisuju ugledni nez avisni pisci Češke, Slovačke, Rusije i Poljske. U tom značajnom dokumentu se, između ostalog, kaže da su plodovi duha danas uglavnom svede ni na dekoraciju civilizacije u službi političkih, ideo loških i komercijalnih ciljeva i da njihova bit po staje suprotstavljena suštini humanizma i umet ničke savesti. Treba, dakle, pokidati lažne veze između tehnološke civilizacije i prirode, ideoloških slogana i kulture, humanizma i nasilja, komercija lizacije i umetničke savesti. Zbog svega toga pred
/ Faksimil potpisa prisutnih na Skupštini Nezavisnih pisaca /
41
N OVA M I SAO
/
Niko više u Evropi ne može živeti sam, izolovan, zaštićen bilo kak vom gvozdenom zavesom; da našnja i sutrašnja Evropa je gusta i neraskidiva mreža kulturnih, ekonomskih, tehničkih i jezičkih komunikacija.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Nasuprot svim političkim razlikama, različitim isto rijskim i drugim iskustvima, granicama koje uspo stavljaju države, ideologije i režimi, ideja o konti nuitetu i jedinstvu evropskog kulturnog prostora prevazilazi podele na Istok i Zapad i postavlja novu realnost – Evropu kao zajednički dom za osobene i tolerantne nacionalne kulture.
/
EVROPS KI KULT URN I KLUB
laže se osnivanje slobodnog nezavisnog udruže nja, neke vrste intelektulnog parlamenta nezavi snog od različitih oblika vladavina, ideologija, političkih ili religioznih opredeljenja. Glavni ciljevi Evropskog kulturnog kluba u potpu nosti se poklapaju sa namerama Nezavisnih pisaca: 1 – stvoriti novu atmosferu za regulaciju različitih oblika udruživanja umetnika; 2 – ukidati veštačke prepreke koje dele Evropu i zalagati se za jedinstven evropski kulturni prostor, imajući u vidu sve razlike; 3 – hrabriti umenike da izađu iz izolacije koja im je nametnuta; 4 – pronalaziti mogućnost za stvaralačke susrete umetnika različitih pravaca, generacija i narodnosti;
7 – suprotstaviti se opasnostima nacionalizma i ksenofobije, podržavajući identitet nacionalnih kultura. Evropski kulturni klub treblo bi da bude nezavisna, ne-državna asocijacija otvorena za sve sve one koji prihvataju ove osnovne ideje. Finansiraće se preko donatora, privatnih fondacija, prihoda od sopstvenih aktivnosti i, moguće je, od članarine. Sedište Osnivačkog odbora je u Pragu, a osnovna dokumenta potpisali su pisci kao što su Vaclav Ha vel, Arnošt Goldflam, Ivan Hofman, Andrej Bitov, i drugi. Pošto se ciljevi Nezavisnih pisaca Jugoslavije go tovo u potpunosti poklapaju sa namerama osni vača ovog Kluba, predlažemo naše pridruživanje ovoj akciji nezavisnih pisaca Evrope.
5 – štititi umetnike od birokratskih, političkih i ko mercijalnih manipulacija;
VOZ PUN PIS AC A
6 – braniti proganjane umetnike i umetničke po krete;
„Pozvao me je telefonom Vasilije Popović (pravo ime Pavla Ugrinova) u ime „nezavisnih pisaca” da
Ivan Lovrenović Iz intervjua „Bosna je teška zemlja”, 24. no vembar 1989. godine, „Naši dani”, Sarajevo (autor: Majo Otan) - Inicijativu za osnivanje Udruženja nezavi snih pisaca potpisao sam ne zato što če znem za udruživanjem i organiziranjem; je dino za čim čeznem to je mir kuće i privat nosti, sve dalji i neostvarljiviji, nažalost. Ali, svojim programskim apostrofiranjem profe sije i ignoriranjem ideologije (klasne, nacio nalne ili koje druge), ova inicijativa pruž a mogućnost da pisac u budućnosti stekne svoj stvarni društveni krov nad glavom, a ne kao do sad, ideološku fatamorganu. I drugo, ovo bi konačno, po prvi put u nas, mogla da se rodi slobodna asocijacija i forum slobod nih ljudi, koji neće obavezivati nikakav dele gatski sistem, nikakav demokratski a još ma nje ned em ok ratski centraliz am, nik ak av nacionalni interes i nikakvi viši ciljevi svijetle budućnosti; koji će obavezivati samo intere si i visoki zahtjevi zajedničke profesije, gra đanske i umjetničke slobode.
im se pridružim” – piše Aleksandar Tišma u svom Dnevniku 1. novembra – „Očekivao sam tako neš to otkako sam u novinama juče ugledao vest o tom društvu koje, konačno, ne podleže nacional no-teritorijalnoj histeriji, i odmah sam pristao. Pre poručio sam da iz Novog Sada uzmu još nekog, Ota Tolnaija, pa pošto smo se u tom složili, tele fonirao sam ovom da zatražim pristanak. Odmah ga je i on dao, dodavši da je, kad je ugledao vest, pomislio da je to najvažniji događaj kod nas po slednjih godina.”
/ Vozna karta Beograd-Sarajevo-Beograd /
Pavle Ugrinov, Sarajevo, 19. decembar 1989. – „Po lazimo poslovnim vozom za Sarajevo u 6,30 sa glavne železničke stanice. Putujemo Iz Beograda: Mirko Kovač, Filip David. Vidosav Stevanović, Da vid Albahari, Mihajlo Pantić, Rade Konstantinović i ja. U Rumi nam se priključuju Aleksandar Tišma i Oto Tolnai. Rezervisali smo dva kupea. Rade i ja sedimo jedno vreme sa Vidosavom. On nam pred laže da osnujemo akcionarsko društvo, preko koga ćemo štampati naše knjige. Uvek smo ga smatrali poslovnim čovekom i zato predlog uzimamo ozbilj no. Zatim nam priča kako je nedavno Dobrica Ćo sić dolazio kod njega i pokušavao da ga odvrati od novog Udruženja, iako je on jedan od njegovih osnivača. Ćosić smatra da treba da ostane na stra ni „pravih” srpskih pisaca (Francuska 7), a ne da bude u društ vu nek ak ve „antisrpske” koalicije.
42
Na tom sastanku u „Svjetlosti”, veče pre Skupštine, razmatrani su predlozi dokumenata, a izmene su napravljene samo u prvom dokumentu „Osnovna načela namera, delovanja i udruživanja Nezavisnih pisaca”.
JUG OS LAV IJA NIJ E SAM O GEO G RAFS KI POJAM Odrednica pod brojem 5 ovog dokumenta, u ko jem je u predlogu stajalo da „Nezavisni pisci kori ste reč Jugoslavija i sve njene izvedenice isključivo kao geografske pojmove, a zalažu se za jedinstvo evropskog kulturnog prostora, uz poštovanje oso benosti nacionalnih kultura”, izmenjena je i u usvo jenom dokumentu glasi „Nezavisni pisci poštuju različitosti nacionalnih kultura unutar Jugoslavije
43
O Predlozima dokumenata raspravljalo se i pre samog susreta u Sarajevu. Pavle Ugrinov je u knji zi „Egzistencija” zapisao da se 8. decembra, onog dana kada je „Borba” objavila Predloge dokume nata, sastao sa Radetom Konstantinovićem: „Rade prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putu je sa nama u Sarajevo na skupštinu. Što se doku menata objavljenih u „Borbi” tiče, ima na njih jed nu primedbu i dve opaske, koje su više interne prirode. Primedba se odnosi na tretiranje Jugosla vije isključivo kao – geografskog pojma. Jugosla vija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje, i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi trebalo svoditi na „geografski pojam”. Dve opaske su više za mene lično”.
- izjava data sarajevskom „Oslobođenju” od mah nakon održane Skupštine - Ovoj organizaciji pristupio sam, ponajpre, iz moralnih razloga. Kao pisac iz Bosne i Her cegovine, ne pristajem na stvarnost koja mi ne omogućava prirodnu komunikaciju s pi scem iz bilo kog dijela naše zemlje, bez op terećenja bilo koje vrste. Nad svojim književ nim radom ne želim ničije tutorstvo, taj rad uostalom, u svojoj suštini, i jeste stvar samo moje savjesti.
Naravno, na sastanku u „Svjetlosti” se diskutovalo o svemu. Ostao je zapis Aleksandra Tišme (Dnev nik): „Ipak sam se i ovog puta izvukao od opasno sti isticanja: sugerisao sam na skupu da ne biramo predsednika, već samo koordinatora, i taj se pred log dopao, pa smo izabrali, doduše ne jednog, već tri, među kojima sam ja onda jedan, a nisam hteo biti ni taj jedan”. Raspravljalo se i o dokumentu „Evropski kulturni klub”, jer je Tišma zapisao i da je Vitomir Luk ić „bulaznio o svom protivljenju smernici našeg dokumenta o priključenju Evropi, zbog čega sam mu dosta oštro obrisao nos.” Sutradan, kada su se pisci okupili u maloj sali u zgradi Centralnog komiteta omladine BiH, u ulici Danijela Ozme, prisutnima se, jer skup je bio otvo ren za javnost, obratio Filip David, a potom i Vito mir Lukić. Bila je gužva – novinski tekstovi svedo če o tome da je novinara bilo koliko i pisaca. „Fića je pročitao dokumenta a onda je Vitomir Lukić održao kraći govor o moralnom aspektu novog Udruženja. Zatim su govorili Visković i drugi. Do kumenta su usvojena, onako kako smo se pret hodne večeri dogovorili, a onda je usledilo potpi sivanje Pristupnog dokumenta. Tačno trideset
/
Na pitanje novinara lista „Oslobođenje” (U prvo bitnom nacrtu Dokumenata stajalo je da Nezavisni pisci riječ Jugoslavija i sve njene izvednice koriste kao isključivo geografske pojmove. Umjesto toga, u usvo jenim Dokumentima stoji jugoslovenski kulturni pro stor. Kakav je vaš odnos prema tom pojmu?), Mirko Kovač je odgovorio: „Mislim da smo ovom korek cijom nešto srećnije i preciznije formulisali taj, u našim prilikama nedovoljno istražen pojam jugo slovenskog kulturnog prostora. Teško ga je preci zirati, mada ga ja shvatam kao prostor u kojem se prožimaju i nadopunjuju različite kulture i tradici je. Ne vidim da su razlike bilo kakva prepreka, po gotovu kada je u pitanju književnost, za naše za jedničko delovanje.” N OVA M I SAO
Jedan od osnivača Nezavisnih pisaca, Oto Tolnai, koji je bio i poslednji predsednik Saveza književ nika Jugoslavije, zapisao je u knjizi „Pesnik od svinjske masti” (Gradska narodna biblioteka „Žar ko Zrenjanin”, Zrenjanin, 2007) da je već i u Savezu književnika Jugoslavije mogao „istinski da sarađuje samo još sa bosanskim piscima” i da „nije slučajno što se osnivačka skupština Udruženja nezavisnih pisaca održala u Sarajevu”.
Mirko Marjanović
/
Jedan sastanak se održao već to veče u Izdavačkoj kući „Svjetlost”, koja je, u to vreme već nabujalog nacionalizma, važila za još uvek „jugoslovensko ori jentisanu” izdavačku kuću. Urednik Gavrilo Graho vac, kao i glavni urednik Ivan Lovrenović, bili su izuzetno važna pokretačka snaga i u samoj organi zaciji celokupnog događaja. U sarajevskim novina ma „Naši dani”, 24. novembra 1989. godine, Lovre nović u intervjuu govori upravo o razlozima te ju goslovenske orijentacije: „Jugoslavija je naš životni i kulturno-komunikacijski prostor. Ali, duboko sam skeptičan kad u toj pohvali otkrijem politički pri zvuk; on mi, naime, kao jaje jajetu sliči na onu staru priču o „idejnoj čistoti” kao kriteriju za ocjenjivanje izdavačkoga posla. Drugim riječima, naš posao ni je da se bavimo artikuliranjem politike i političkoga programa, već da afirmiramo i plasiramo ono što je duhovno, intelektualno, estetski relevantno u univerzalnim, pa zato i jugoslovenskim razmjera ma. Ako je u tome implicirana i nekakva politička jugoslavenska dimenzija nemam ništa protiv.”
i zalažu se za njihovo međusobno komuniciranje kao i za jedinstven evropski kulturni prostor”. Za sve razlike, izmene u formulacijama, saznajemo iz veoma važnog dokumenta sačuvanog u arhivi Nezavisnih pisaca. Naime, nakon održanog skupa, Ivan Lovrenović je preuzeo zadatak da usvojene izmene unese u dokumenta, prekuca ih i pošalje Filipu Davidu u Beograd. Sačuvano je njegovo pi smo sa „prekucanom konačnom verzijom naših dokumenata”. U poređenju Predloga i konačnih dokumenata, uočljivo je da su pisci na tom sastan ku diskutovali o svakoj stavci, i posebno obraćali pažnju da budu veoma precizni u formulacijama. U odrednici pod brojem 10 je tako napravljena sledeća izmena: u Predlogu je pisalo: „Članstvo u Nezavisnim piscima podrazumeva isticanje krite rijuma savesti, uzdržavanje od političkih, nacio nalnih i verskih svađa, dostojanstvo distance u odnosu na jednoumlje i netoleranciju bilo koje vrste”, da bi u konačnoj verziji ova odrednica iz gledala ovako: „Članstvo u Nezavisnim piscima podrazumeva isticanje kriterijuma savesti, uzdr žavanje od političkih, nacionalnih i verskih svađa, suprotstavljanje jednoumlju i netoleranciji bilo koje vrste”. Dakle, ne „dostojanstvo distance” već direktno „suprotstavljanje”. Diskutovalo se i o na činu delovanja, jer je izmenjena i odrednica pod brojem 12. Ona je prvobitno glasila: Nezavisni pi sci deluju na četiri načina: 1) kroz periodičn e skupštine, 2) kroz svoju izdavačku delatnost, 3) kroz Forum nezavisnih intelektualaca, i 4) kroz ini cijativu za osnivanje Sindikata Nezavisnih pisaca, da bi u konačnoj verziji pisalo ovako: Nezavisni pisci deluju na četiri osnovna načina: 1. kroz po vremene susrete, 2. kroz svoju izdavačku delat nost, 3. kroz saradnju sa svim sličnim društvima, institucijama ili udruženjima, 4. kroz inicijativu za osnivanje Sindikata nezavisnih umetnika. I kao poslednja izmena, odrednica broj 14 u konačnoj verziji glasi: Poslove između dva susreta obavljaće tri izabrana koordinatora.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Vidosav ga je odbio; razočaran je njegovim pona šanjem, njegovim isključivim, kategoričkim pri medbama. Mi smo, dakle, u Ćosićevim očima „anti-srpska” koalicija a ne jugoslovenski pisci, što za pravo odražava čitavu političku situaciju u Srbiji. U Sarajevu nas sačekuje sunčano vreme ali i sna žan vetar, koji meni ne prija.”
potpisa. Izabrana su tri koordinatora. Jedan će biti u Sarajevu, drugi u Zagrebu a treći u Novom Sadu. (Ivan Lovrenović, Velimir Visković i Aleksan dar Tišma.) Sekretar Nezavisnih, bar u prvom ime novanju je Mika Pantić. Vodio je zapisnik celokup nog zasedanja. Tako da je dokument u njegovim rukama, o temama, programu i imenima učesnika. Skupština je time završena” – Ugrinov. Njegov je dnevnik „Nulta egzistencija”, pored zva nične dokumentacije Nezavisnih pisaca, ključno svedočanstvo o događaju... Živojin Pavlović, koji je dnevnike pisao svakodnevno, bio se razboleo i nije išao u Sarajevo. Tišma je, u svom stilu, samo zapisao impresije o sebi.
NE PRIS TAJAT I Sve tadašnje novine objavile su vest o osnivanju Nezavisnih pisaca Jugoslavije. Novinski naslovi su nakon skupa u Sarajevu bili: „Duhovni ključ za evropski dom”, „Po zakonu savjesti”, „Bez crnih li sta”, „Savez iznad svih svađa”, „Slobodan i nefor malan skup”, „Pojedinac u fokusu”, „Protiv jedno umlja” i dr. Nekoliko dana posle tog događaja, medijski prostor će zauzeti dramatične vesti iz Rumunije. Nezavisni pisci će se sastati još u Bije ljini, sledeće godine. Do kraja te, 1990. godine skupljaće priloge za publikaciju koju će želeti da objave. Mihajlo Pantić će im, kao sekretar Udruže nja koje nikada formalno nije registrovano, 21.
juna poslati prvi dopis, a ponoviće ga 11. oktobra 1990. godine. Sve je išlo sporo, počelo da jenjava... Aleksandar Tišma šalje svoj prilog u avgustu te godine i piše „ako drugi nezavisni ne pošalju ništa, nemojte ni ovaj moj prilog zadržati, nego mi ga vratite. Nemojte silom stvarati publikaciju, naro čito ne periodičnu, dakle redovnu, ako većina čla nova nije za to raspoložena. Moj prilog možete štampati latinicom, na srpskohrvatskom. Pozdra vlja Vas Alek sandar Tišma”. Almanah nezavisnih pisaca nikada nije objavljen. Ovo naše podsećanje na četvrt veka od jedne „od brane od bolesnog društ va”, podsećanje je, još jedno, da neki pojedinci „nisu pristajali”. Zluradni ci su komentarisali da se više zna protiv čega je ovo društvo bilo, nego za čega su se borili, ali dani, me seci i godine koje su usledile, potpuno su pokaza le kako je za ovaj prostor bilo i još danas jeste, izu zetno značajno što su postojali pisci od moralnog integriteta u kovitlacu nadolazeće propasti.
Dubravka Ugrešić Ugrinov piše i o tome da je neko prebrojao da je u sali u jednom momentu bilo puno dobitnika NIN-ove nagrade, a jedna od njih bila je i Dubravka Ugrešić, čiji je roman „For siranje romana reke” proglašen za najbolji roman prethodne, 1988. godine. Ta prestižna nagrade se u SFRJ dodeljivala od 1954. godi ne, a Dubravka Ugrešić je bila prva književnica koja je postala njen laureat. Mora se konsta tovati da je ona, ujedno, bila i jedina književ nica koja je pristupila Nezavisnim piscima. Za sarajevsko „Oslobođenje” je na pitanje novinara povodom Evropskog književnog kluba i „kako i čime pisci žele ući u evropski dom”, te konstatujući da je naša književnost „dobrano zagazila u Evropu”, odgovorila: „Ne znam da li je ona dobrano zagazila u Evropu.
A Pavle Ugrinov je, u istoj onoj belešci iz 1992. go dine i znao, da ćemo ih se setiti: „Znao sam da će u nekim boljim vremenima biti, bar sa nekoliko reči, pribeležena i osvetljena ova zamisao. I bar delimično upamćena, kao iluzija, sva naša upor nost, u nekoj istoriji mlađih generacija i naših kul turnih zbivanja. U sećanjima na neostvarivu ideju. Na iluziju grupe pisaca izmeštenih od sveta i po litike, u svojoj plemenitoj ideji – ne pristajati i biti što dalje od rata i haosa.” n
Što se tiče jugoslavenske književnosti, tu je svaki pisac sam. Nema apsolutno nikak ve zajedničke akcije koja bi išla na to da se naša književnost promovira u svijetu. Sve ovo što se pokušalo, preko autorskih agencija, sve to nema naročite rezultate. Svaki pisac sam sebe promovira kako zna, umije... Šansa, ne mislim na samu tehniku, izvedbu, prevođe nje, postoji upravo u pripajanju Evropskom klubu ili u zajedničkom djelovanju pod kojim mislim na davanje digniteta našoj književno sti koji ona zaslužuje.”
44
Vujica Rešin Tucić
Tama noći, tama smrtnosti Vujica Rešin Tucić, Kolektivni oblak, Pesme o postojanju, antologija, Per.Art, Novi Sad, 2013. Piše: Danica Vujkov
U kratkim pauzama (žurio je da rukopis završi) razgovarali smo i o bolesti, i o tragično nastradalom našem prijatelju, književniku i slikaru koga je cenio – Branku Andriću Andrli, a pre svega, o antologiji, odnosno, pesmama postojanja, kako je govorio, a koje su ga opsedale u razmišljanjima o ljudskoj sudbini, celoga života.
U kratkim pauzama (žurio je da rukopis završi) raz govarali smo i o bolesti, i o tragično nastradalom našem prijatelju, književniku i slikaru koga je cenio – Branku Andriću Andrli, a pre svega, o antologiji, odnosno, pesmama postojanja, kako je govorio,
Antologije i ne pretenduju da se drugi prepoznaju u njima, u svome čitalačkom zanosu, već vrednuju ono zajedničko, a rečeno na drugačiji način, otvaraju kolektivni oblak (poezije) u stalnom traganju i razotkrivanju tajne čovekove sudbine, tajne koja tajna ostaje.
45
Antologije su, razume se, uvek lični izbor, bilo da zastupaju estetske kriterijume ili su tematske, a i kad se sastavljaju s namerom da prikažu i odslika ju stvaralaštvo jednog vremena, određene kultu re ili žanra, takođe su u zavisnosti od doživljaja sastavljača, i imaju prepoznatljivost, u svakom smislu, ličnog, osobenog, autorskog. Antologije i ne pretenduju da se drugi prepoznaju u njima, u svome čitalačkom zanosu, već vrednuju ono za jedničko, a rečeno na drugačiji način, otvaraju ko lektivni oblak (poezije) u stalnom traganju i raz otk rivanju tajne čovekove sudbine, tajne koja tajna ostaje. Vujica Rešin Tucić sledio je duboko unutrašnji po ziv svoga bića, i čitajući pesme drugih pesnika, pokušavao da sagleda tajnu postojanja, a samim tim i smrtnosti, nestanka, propadljive telesnosti na Zemlji. U promišljenom esejističkom zapisu Vujica piše: „Poezija ne pripada književnosti. Ona nema telo
Iščitavanjem ove antologije zapažamo i neke za jedničke karakteristike pevanja u različitim vreme nima, što nam ukazuje i na mogući odgovor, pa tako Dimitrije Kantakuzin krajem 15. veka u pesmi „Veliko pozorje” kaže: Ne bacajmo se uzaman i uzalud, jer jedan je put smrti a ne drugi, I tužno će mi se pozorje vaistinu ukazati gore... i razumeću strašne tajne osnažene muke posred duše i tela.
/
Ako poezija pretenduje na večnost, da li čovek svoje privremeno postojanje ovde, i neminovnost (individualne) smrtnosti, poezijom pot vrđuje ili pevanjem produžava odjek kolektivnog oblaka? Od postanka, pa sve dok je života na Zemlji, i ilu zije telesnosti, kako kaže Vujica, pesnici pevaju o istom, pevaju o tajni koju dotiču, tek toliko koliko im je dato. Šta čovek zna, i šta može znati o smrti, kad – i Njegoš kaže – „ovoga su u grobu ključevi”.
N OVA M I SAO
Knjigu objavljenu nije doživeo da vidi, ali antolo gija „Kolektivni oblak” – pesme o postojanju, izla zi iz štampe zahvaljujući porodici (sin i ćerka, Sini ša i Tatjana Tucić potpisuju uvodni tekst, Vladimir Kopicl je recezent), i podršci Pokrajinskog sekre tarijata za kulturu i javno informisanje AP Vojvo dine, kao i Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin” iz Zrenjanina.
koje bi se moglo opisivati. Ali, kao i čovek, živi od iluzija telesnosti. I ljudski život i poezija mogu se razumeti samo kao beskrajni niz magijskih rituala, osmišljavanja nečega što ne poznaje temu počet ka i kraja”.
/
Radio je gotovo svakodnevno u Biblioteci Matice srpske, gde sam ga sretala tokom sparnog i vrelog leta, kao i početkom jeseni, te njegove poslednje, ovozemaljske godine 2009–te.
a koje su ga opsedale u razmišljanjima o ljudskoj sudbini, celoga života.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
V
ujica Rešin Tucić (1941. Melenci – 2009. Novi Sad) stvaralac samosvojan, u potpuno izdvoje nom, jedinstvenom umetničkom ostvarenju (ju goslovenska umetnička avangarda), već pr vom knjigom „Jaje u čeličnoj ljusci”, koja se pojavila 1970-e godine u Novom Sadu, otvara svoj put, i mada je bilo nerazumevanja, otpora i neprihvata nja, istrajava nepokolebljivo do kraja, jer pesnik je u svim vremenima i žrtva sopstvenog žrtvenika.
Vujičina antologija zanimljivija je i puna iznena đenja u odnosu na ostale. Tako su pojedine pesme i prava novost čitanja; Milan Đurđević (1954) „Ka put”, Mira Alečković (1924-2008) „Crna mačka”, Branko Ćopić (1914–1984), „Vesela ženica”, Žarko Dimić (1962) „U zemlji izgubljenih duša”, Vojislav Despotov (1950-2000), „Koka i kola”, Muhamed Abdagić (1926-1991) „Osveta”. Osveta je moja bila strašna S blistavim nožem u ruci širokim i oštrim izašao sam iz kuće u ponoć i mrak i snažno ga zario u svemir i isjekao na kriške i tako prvi udario na njegove surove zakone I na njegov ledeni mir Dakle, večni mir nasuprot čovekovog nemira ovde, na Zemlji, i borbe duše i tela. Ovom pesmom započinje – otvara se Vujičin oblak poezije, i pitanja se otvaraju u čoveku samom, i ceo život trenutak je između svetlosti i tame. O zašto ne mogu dušu svoju istrgnuti iz tijela svoga? Jer tijelo je moje sipa, tijelo je moje tamnica tijelo je moje duplja, tijelo je moje noć. (August Cesarec 1893–1941) Istu tematsku sliku drugačije vidi i doživljava De simir Blagojević (1905–1983) u pesmi „Vremena neće biti više”: Vremena neće biti; neće biti više ...tiho se skloni, lagano izbriše šarena povorka ludog karnevala
46
Vujičino čitanje (odabiranje) ne podrazumeva, ni strogo vremenski period stvaralaštva, ni genera cijske uslovne pripadnosti, ali je sveobuhvatno; od pesnika bivše Jugoslavije, do onih koji pišu na jezicima narodnosti u Vojvodini, zatim, rumunskih, turskih itd., poznatih i onih najmlađih, do pesama koje možete naći samo u ovoj antologiji. Tu su i one prepoznatljivo–antologijske, koje u kontekstu teme, imaju i drugačiji ton čitanja.
Najdublje pitanje o postojanju, postaviće Jovan Subotić (1817–1886) u „Embrionu”. I ovde se sve svodi na odnos tame (noći) odnosno, smrtnosti i večne svetlosti.
Kao radoznali čitalac, Vujica je čitao, možda više od ostalih, pratio i ono što se objavljuje u časopi sima, pročitano komentarisao, a to znam pouzda no i iz naših druženja i razgovora u prvim godina ma po dolasku u Novi Sad (70-e, 80-e godine), a o tome svedoči i njegova antologija.
I kad nam France Prešern (1800–1849) sasvim tvrdo i uverljivo kaže:
Zašto si bolje ostavio dane, da put nov ovaj ti svršiš u noći?
Trajnost života našega je kratka Tolike znance zasu šaka blata! Noću i danju zjape groba vrata;
Ako biće vri u luče sjajne,
Moja duša po tami leti i samoj sebi guče smrt. ...I svako svjetlo gasne i za svakim svjetlom dolazi noć. Kako izaći iz tame (noći) kad je večna svetlost za čoveka, tek varljiva slutnja i čežnja? I evo šta je „Ljudski život” za Dživa Bunjića (1591 – 1658)
Ako Zemlja priviđenje nije Duša ljudska jeste besamrtna Mi smo iskra u smrtnu prašinu, Mi smo luča tamom obuzeta... I dalje se ne može, jer, Njegoš kaže: „Čovjek organ dosta slabi ima”, i ne može da izrazi i iskaže sve što oseća. Koliko mu je dato, samo toliko dokučiti mo že, o svome trajanju na Zemlji, rađanju i umiranju, o duši i telu, dakle, dvojnostima u jednom.
Ništa je sve vrime, za danom noć hodi, ... Budi nam spomena, ljudska su godišta vihor, plam i sjena, san, magla i ništa! Nekoliko vekova kasnije Jovan Sterija Popović pi še „Nagrobije samome sebi”, a podudarnosti ili isto u različitim, zapažamo i u „Hvatanju senke”, Gavrila Stefanovića Venclovića (1680–1749) Bilo li, ili ništa ne bilo, priviđeno, pak nestalo ga, razvijalo se vetrom i otišlo ka ispod trčućih kola
„Pesnici ne pripadaju svetu ljudi”, zapisuje Vujica Tucić; ja bih rekla da su pesnici darom Tvorca i ta lenta, tek na početku razotkrivanja tajne i potvr đuju činjenicu – „čovjek je smrtan i mora umrijeti”, kako kaže Njegoš, a do konačnog razrešenja, koje nije u zavisnosti od čoveka, sve što mu preostaje, jeste mogućnost da osluškuje – „Svog srca šapat o večnim prostorima” („Tema”, Svetislav Stefano vić) i uvećava kolektivni oblak stvaralaštvom. Vujicu Rešina Tucića videla sam, tačnije spazila, jednog kasnog, već prohladnog predvečerja; nije
prah i dim u maglu!
47
Svoj dug u stvaralaštvu kao i ovom antologijom, Vujica Rešin Tucić je opravdao, dok se kolektivni oblak čovekove tajne na Zemlji, tajne postojanja i nestajanja, i dalje uvećava. n
/
Ako istok sunce svjetlo rađa,
i siše život svoj iz njegovih nerava...
me primetio, prelazio je ulični trotoar naspram matičine nakadašnje antik varnice (sada knjižara „Službenog glasnika”) sa knjigama pod rukom i kačketom na glavi, u mantilu...Htela sam da ga vik nem – Vujice, ali nisam. Nestao je u tami predve čerja. Bilo mi je neobično što ga vidim da tako kasno odlazi u Biblioteku. Ta poslednja slika i vi đenje, imala je sličnost sa Vujičinim likovima iz njegovih romana. Kada Vujice već nije bilo među nama, rekli su mi da je te večeri došao da vrati knjige...
N OVA M I SAO
O, zašto je duša moja za tijelo vezana
dolazimo do Njegoša i njegovog čuvenog odlom ka iz „Luče mikrokozma”:
/
U dušu je moju urezan sivi pečat groba u tamnici
(Memento mori)
Antologije su, razume se, uvek lični izbor, bilo da zastupaju estetske kriterijume ili su tematske, a i kad se sastavljaju s namerom da prikažu i odslikaju stvaralaštvo jednog vremena, određene kulture ili žanra, tako đe su u zavisnosti od doživljaja sastavljača, i imaju prepoznatljivost, u svakom smislu, ličnog, osobenog, autorskog.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
August Cesarec (1893–1941) „U času velikog izlaza” kao da peva viševekovnu „staru” temu – stalne borbe (nerešive) duše i tela, a opet na nov i nepo novljiv način, pa se ova pesma čita, da bi se pono vo – čitala.
Mala ptica pevačica Oto Tolnai, Studije o karfiolu, Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2014. Piše: Silvia Dražić
U
jednom sada već dvadeset godina starom poetsko političkom tekstu pod nazivom „Pucaljka od zove” objavljenom 1993. u okviru zbornik a „Intelektualci i rat”, (mada njegova starost ne uma njuje njegovu aktuelnost, pre je to hronološka odrednica) Oto Tolnai, za ovaj kontekst pomalo neočekivano, govori o čistoj poeziji. Zbornik je okupio tekstove koji su tokom 1992/1993 čitani u Domu omladine kao pokušaj afirmacije jednog drugog glasa naspram tada dejstvenog i u javnom diskursu preovlađujućeg nacionalističkog i ratno huškačkog štimunga. U svom eseju, nakon jednog beletrističkog odlomka čija je krajnja skrivena stra tegija, kako sam autor kaže, proiz vodnja „neke vrste antioružja, antimetka, milujućeg, nežnog metka” Tolnai se priseća svog poslednjeg poku šaja u svojstvu poluizabranog predsednika Save za književnika Jugoslavije, svog predloga da se, kao odgovor na dramatične društvene i političke okolnosti, zat vore u prostorije Saveza i da – kao neku vrstu antiharakrija – čitaju čistu poeziju. Ova za dnevnopolitičke potrebe možda naivna, ali u drugim, ljudskim i umetničkim, srazmerama presudna, nikad poljuljana vera u moć čiste poe zije, u njen anarhizam, kao da je učestvovala u oblikovanju izbora iz poetskog opusa Ota Tolnai ja, pesnika, pripovedača, dramskog pisca, esejiste, koji je pod naslovom „Studije o karfiolu” ove jese ni objavio Zavod za kulturu Vojvodine. Knjiga je izašla kao pr va u novopokrenutoj ediciji Cr veni Čot, koja po rečima njenog urednika, Vladimira Kopicla a i sudeći po izabranom toponimu u na slovu edicije, smera na najviše vrhove aktuelnog književnog stvaralaštva u Vojvodini. Zbirku pesama nadahnuto je preveo i priredio Ar pad Vicko. Odabrane pesme predstavljaju izbor iz višedecenijskog pesničkog rada. Osim sasvim sve dene biografske i bibliografske beleške o pesniku date na poslednjim stranicama knjige, ona ne sa
drži nikakav predgovor ili pogovor priređivača koji bi možda opisali ili saopštili principe ili možda vrstu senzibiliteta kojim se priređivač rukovodio u svom radu. To se svakako nije desilo omaškom ili zbog nemara. Upravo je ona već pominjana ve ra u moć čiste poezije, u izlišnost bilo kak vih po magala koji bi je poduprli ili pojačali njen glas, čini se, stvorila i ovu „jednostavnu” knjigu: „Hoću da se udavim u svakoj pesmi / da se udavim / da se udavim / da se udavim u svakoj pesmi”. Poneš to u prilog tome govore i dva citata koji kao moto uok viruju ulaz u poeziju Ota Tolnaija: Rene Šara „Ne možemo započeti pesmu a da se bar malo ne ogrešimo o sebe ili o svet, ne bez slepe mrlje na ivnosti u prve reči”, i Franca Kafke „Sanjao sam kako slušam Getea kako recituje beskrajno slo bodno i samovoljno”. Ali još uputniju pot vrdu za ovu pretp os tavk u može nam dati sam pesnik, Oto Tolnai, koji kao da nije bio neumešan u odluku da knjiga dobije ovakav oblik. U jednom od pasusa velikog inter vjua-romana „Pesnik od svinjske masti” koji može poslužiti kao ars poetički predložak ili pozadina za čitanje njegove poezije, on govori/piše: „Može li negiranje organizacionog, odnosno kompozi cionog principa postati oformljujuća snaga. Slutim da može, ako nam model predstavljaju čičoka, odnosno prekrasan, devičanski nakazan svet kar fiola.” I to nas nesumnjivo dovodi do naslova ove monografije „Studije o karfiolu”. Istraživanje nepravilnosti, greške, čičoke ili krivog ugriza svakako je jedna od poetičkih preokupaci ja pesnika. Nepravilnosti kao mesta povezivanja, srastanja sasvim raznorodnih stvari: mišolovke i bazilike svetog Petra, pletene punđe i kolača, očiš ćenih pilića i Haima Sutina, tasova malog slanika i slepe boginje pravde, muva i bivanja (legyek), žarišta su semantičke eksplozije, poetske i poetič ke mine. Možda nije slučajno, da je i Judita Šalgo,
„jedna od najboljih prijateljica, bliska saradnica” Ota Tolnaija, pre svega iz herojskih vremena Tri bine mladih i Uj Symposiona, u jednoj od svojih priča „Irena ili o Marini ili o biografiji” u fakticitetu greške našla potvrdu realnosti pojava: „Ima li ičeg čulnijeg, opipljivijeg od greške, od zamenjivih, zamenjenih reči, od blistavih omaški, pogrešnih ljudi, ičeg stvarnijeg od zamenjenih biograf ija, podmetnutih izjava, ispremeštanih misli, lažnih priznanja na osnovu kojih gone ljude u aps i smrt”. Ili „kad snovi o modernoj književnosti postanu policijsko pitanje”, rekao bi Oto Tolnai, i nešto da lje „otada retko pišem pesme koje ne bih potom sam digao u vazduh, omeo ih heteregonim ele mentima, od kojih su svi neprovereni, neprover ljivi, budući da je istina, čak i lirska, uvek složenija, opasnija...” Sintagma čista poezija, dakako, ne smera na od ređenje žanra. Jer ona je podjednako prisutna i u pesničkim i u proznim delima Ota Tolnaija. I priče pevaju, i pesme pripovedaju. Konačno, sva njego va dela kreću se u jednom žanrovskom preseza nju, ili jednom žanrovskom međukoraku. Tekstovi preletači, eseji, digresivne stranputice, sek vence iz istorije kulture, umetnosti, filozof ije, filološke opservacije... razlivaju se, razgranavaju tkivo tek sta, raspinjući i kidajući granice žanra koji postaje nebitno, drugorazredno pitanje. Sve su to, rekao bi pesnik, jedna „tolnaijada”: odrednice Novog Tolnaijevog svetskog leksikona. Čista poezija govori o „osetljivosti kao centralnoj kategoriji”, o podrhtavanju, treperenju, s kojim se svet dočekuje i potom o „(prisnom) dahtanju”, ka da se o njemu izveštava. Treperenje, rađanje i smrt tiskog cveta, slatina, plavetnilo mediterana, azur, Kr vavo jezero... ključne su reči ove osetljivosti. Adalbert Šifter u svom romanu „Visoka šuma” ne koliko pasusa posvećuje drvetu koje svim svojim lišćem, na svaki dah vetra zatreperi i još dugo se potom „taj zelenosrebrni trepet” komeša i podrh tava. Da li zato „što ga je Gospod osudio na večni nemir da pri svakom dašku vetra pretrne i zadrh ti kao onaj večni Žid kojem nikada nema pokoja” ili je „treperenje jasike izvesno dolazi samo od du gačkih i tankovitih peteljki na koje ona postavlja svoje listove kao vetrokaze, da ih svaki dašak pro vetri i okrene...”? Poput te jasike, trepetljike, celim svojim bićem pesnik podrhtava. Svaka i najmanja sitnica, sporednost, pre i iznad svega baš ona, povod je za nastanak pesme. Je dan, pomalo skrajnut, lako previdiv moto, otvo riće još jedan važan ulaz u ovu zbirku: „brit va s drškom od kornjačevine/kao mala balerina/blago se nakloni”. Sa velikim uvažavanjem, mali neugled ni predmeti, sporedne stvari, šamlice, biserni zubi
48
49
U već pominjanom inter vjuu, Tolnai, povodom čitanja Petefija, navodi rečenicu Alberta Sent Đer đija, koja kaže da naučnici ne nalaze tajnu života zato što je ona prostija nego što oni misle. Pa onda u jednoj pesmi, prisvajajući ga, citira Ho lana:
Konačno, sva njegova dela kreću se u jednom žanrovskom presezanju, ili jednom žanrovskom međukoraku. Tekstovi preletači, eseji, digresivne stranputice, sekvence iz istorije kulture,
„Nije mi sporedan
umetnosti, filozofije, filološke opservacije...
Ni jedan kolačić, niti pad
razlivaju se, razgranavaju tkivo teksta,
Djeteta u koprivama... I kad mu majka kaže: Idi po rum za čaj, A ono ide i stalno ponavlja: rum za čaj, rum za čaj, Dok na koncu ne prošapće: drum za raj...
raspinjući i kidajući granice žanra koji postaje nebitno, drugorazredno pitanje. Sve su to, rekao bi pesnik, jedna „tolnaijada”:
/
motike, zelene komode, izribane ladice, žičane četke, suknjice leda, vojnička ogledala, jastučići za igle, limeni lončići... uvode se u pesmu. Njihova imaginarna, emotivna prepunjenost postaje sama pesma: „ničim se ne bavim što nisam bar vrhom prsta mogao da dodirnem”. One su ono sidro ko je prizemljuje i ohrabruje beskrajni apetit poezije, vezuje „preslanu mastiljavu čorbu Jadrana” sa „ve likim tortama od šlaga malih poslastičarnica”. Sve je već tu, zatočeno u lokalnom koloritu, Pišta Konc, kanjiški advokat, u rutini i egzotici provincijalnog, postaće jedini oslonac u svetu: „Kuda i da krenem/ daljine su već u meni”. Daljine doz vane u „unu trašnjem moru”, vlastitoj „geosferi i hidrosistemu”, daljine zasićene književnim, likovnim, višestruko kulturno isposredovanim, ulančanim pa onda po novo zamešanim ili razasutim referencama i frag mentima, daljine prisvojene i odomaćene.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
I priče pevaju, i pesme pripovedaju.
N OVA M I SAO
/
Ipak, Tolnaijev balkanski drum koji stremeći dalji nama vijuga od severne Bačke, Velikom Jugosla vijom do Jadrana ponajmanje vodi u raj. „Balkan. Zemlja sjajnih uspomena, uzbudljivih svetskih briga” zapisano je u Tolnaijevom svetskom leksi konu. Na tom istorijsko-geografskom terenu, piše Tolnai, sprovode se njegova istraživanja. Svaki be značajni predmet koji iskrsava u tom vrludanju i razgranavanju, regresiranju i digresiranju, skladiš te je slika sećanja, sećanja i kontrasećanja, tuđih, vlastitih, pesnički izrešetanih, krvavih. Taj živi, ne predvidivi, prepleteni i prezaisćeni korpus, repe tira se u svakoj pojedinoj pesmi. Repetira i preci zno pogađa. Zato pesnik, duboko i proživljeno može da napiše: „ja ne asociram, ja prikazujem svoje rane”. Popisuje ih, povezuje, razvrstava. Crni sto (gondola), ikonostas, zelena komoda, zujavo plavo-zlatna košnica i purpurni otoman, uok viru ju prostor ove pesničke anamneze i forenzike. U tom okviru, kroz jednu individualnu imagologiju, Tolnai istražuje i reflektuje sveukupni „mis-en-sce ne” vlastitog života, velike i neznatne poteze isto rije, ogriske vremena i prostora, kulturni i umet nički milje, fragmente „sveta umetnosti”, stvara jući jedan heterotopni prostor u koji smešta razli čite i često nespojive objekte i lok acije poput Fukoovog vrta u kojem je „i najsitniji delić sveta u isto vrijeme i njegova sveukupnost”. n
Strategije čitanja: nepotpune manjinske arhive Zbornik Strategije čitanja, Fakulteta za medije i komunikacije, priredila Mirjana Stošić, Beograd, 2014. Piše: Ana Koncul
„Čak i ako iziskuje od čitaoca da uđe u polje u kojem mu nedostaje vazduha i u kojem mu izmiče tlo, čak i ako, izvan tih gromovitih pristupa, čitanje deluje kao da je učestvovanje u otvorenom nasilju koje je delo, u sebi samom ono je mirno i tiho prisustvo, umirena sredina nesrazmernosti, tiho Da koje je u centru oluje.” Rolan Bart, „O Čitanju”
N
asuprot nešto tradicionalnijim uverenjima karakterističnim za ranog Vitgenštajna, logički po zitivizam i analitičku filozofiju, koji podrazumeva ju da što je konkretnija denotacija znaka u odno su na njihov referent, to je sam znak smisleniji, savremene semiotičke teorije pretpostavljaju da je istovremeno postojanje bar dva inkompatibilna sistema označavanja (dve različite kulture, dve strukture, dva jezika ili nekog drugog sistema ko dova) minimalni uslov za stvaranje značenja ili razumevanje određenog teksta. Smisao otuda nastaje pri konfrontaciji sa nepoznatim, sa onim za šta se pređašnji načini interpretacije isposta vljaju kao neadek vatni; a neprevodivost, nerazu mevanje, pogrešne interpretacije i entropija se smatraju preduslovima za stvaranje značenja. Zbornik „Strategije čitanja” u izdanju Fakulteta za medije i komunikacije, koji je priredila Mirjana Sto šić, predavačica na Fakultetu za medije i komuni kacije, predstavlja doprinos korpusu literature koja se upravo bavi pozivom na stvaranje značenja kroz, na određeni način, aporetičko čitanje – kroz blasfemični pokušaj prevođenja pročitanog na jezik koji je smislen i blizak čitaocu, kroz prevođe nje koje je ujedno i nemogući prolaz iz opskurnog ka svetlu (ali i obrnuto), mučni, nepremostivi pro
laz nad beskrajnim ponorima; neiz vršivo, teško, odbojno čitanje koje je zapravo nešto posve dru go – događaj budućeg adventa, stvaranje viška značenja i viška zadovoljstva. Zbornik čini devet naest tekstova iz oblasti semiotike, studija kulture, književne teorije, studija prevođenja, filma, medi ja i komunikacija, i postmoderne teorije. Većinu prevoda čine tekstovi koji su sami deo francuske poststrukturalističke misli, ili predstavljaju njeno nasledstvo. Među autorima tekstova su Suzan Son tag, Pol de Man, Semjuel Veber, Delez, Eko, Batler, Pegi Kamuf, kao i autori čiji su tekstovi više nego dragoceni za savremenu kritičku teoriju, ali goto vo nedostupni domaćoj čitalačkoj publici – Džefri Hartman, Džek Halberstam, Džeremi Fernando, Majkl Orurk, Ejmon Dan i N. Ketrin Hejls. Kako tek stovi ne predstavljaju pregled metoda i strategija čitanja, Zbornik je u određenom smislu deceptiv no naslovljen i pre ga je moguće opisati kao ma njinsku arhivu tekstova o čitanju nego kao neku vrstu priručnika. Iako je tekstovima naizgled za jednička samo književno-teorijska orijentacija i to što predstavljaju karakteristična rasejana čitanja, ono što ih još vezuje je, kako autorka navodi, još i to što „per vertiraju smisao ’teksta’ uvek u disto pijskom značenju”.
Zbornik predstavlja poziv na etiku neodgovorno sti (Orurk, Dan), na blefiranje pri čitanju (Fernan do), na slepilo, na perverdeformativnost, na razi grano, arbitrarno čitanje, na monstruoznu hra brost koju je neophodno skupiti kako bi se knjiga otvorila, kako bi se izmestilo ili pokazalo nepoš tovanje prema napisanom (Orurk, Dan), kako bi se izneverile napisane reči (Derida), ili prekršili zako ni teksta. To je poziv da se knjiga rastereti od au tora (Blanšo), poziv na otpor usmeren ka prevo đenju sveta u problem savršeno tačnih kodova i situacija u kojima označitelji označavaju stabilne, jasno razgraničene, nedvosmislene označene. Ovo otvaranje za šumove u komunikaciji i upozorenje koje sugeriše da rigidni prevodi i stroge interpre tacije mogu uzrokovati gore iluzije od višeglavih monstruma upućuje i na mogući propust u ovoj zbirci teks tova (koji je unapred opravdan već obimnim izdanjem i određenjem Zbornika kao uvek nepotpune arhive) – doprinos Done Haravej odlaganju konačnog tumačenja teksta i razume vanju čitanja kao afirmativnog i pluralnog, koji nikako nije zanemariv. Svakako, kolekcija tekstova nedvosmisleno otvara prostor za čitanje koje pro vocira nove semantičke veze i koje dalje proizvo di suštinski nove tekstove i prostor za čitanje koje prekida, remeti, manipuliše, kvari, eksploatiše, dodaje ili doprinosi inače već korisnom tekstu. Premda je nemoguće (i pre svega nepoželjno) Zbornik odrediti kao celinu, nakon čitanja autor kina zamisao ostaje jasna – nužno je svakom tek stu pris tup it i kao Balz akovoj šag rins koj kož i, „ne-mestu epistemološke i/ili empirijske aporije, narativu o kraju narativa”. „Strategije čitanja” doprinose borbi za jezik ispu njen šumovima, zagađenjem i nelegitimnim fuzi jama; ponovnoj konceptualizaciji i reimaginaciji čitalačkih praksi, naglašavajući ključnu ulogu šu mova i buke u različitim kontra-hegemonim dru štvenim praksama. Zbornik pruža uvid u kulturo lošk i značaj pogrešnih interpretacija i neprevo divosti, i skreće pažnju na važnost subverzivnih čitalačkih strategija, koje kao tak ve potencijalno služe i kao otpor inače opresivnim dominantnim kulturnim kodovima. Mirjana Stošić u predgovoru upozorava da „iskustvo čitanja postaje drugo ime za istoriju beskonačnih neuspeha da se značenje i smisao fik siraju”1, te odatle verovatno potiče i najznačajniji doprinos ovog zbornika (prevede nom) telu tekstova o čitalačkim praksama, ali i mnogo više od toga, korpusu literature iz oblasti semiotike, studija kulture i kritičke teorije objavlje ne kod nas. Mirjana Stošić, Predgovor, u Strategije čitanja, priredi la Mirjana Stošić, Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, 2014. 1
50
Kako tekstovi ne predstavljaju pregled metoda i strategija čitanja, Zbornik je u određenom smislu deceptivno naslovljen i pre ga je moguće opisati kao manjinsku arhivu tekstova o čitanju nego kao neku vrstu priručnika. Iako je tekstovima naizgled zajednička samo književno-teorijska orijentacija i to što predstavljaju karakteristična rasejana čitanja, ono što ih još vezuje je, kako autorka navodi, još i to što „pervertiraju smisao ’teksta’
Konačno, pomalo je beznadežno oček ivati in strukcije o tome kako čitati ili svojevrsnu discipli nu ili nauku o čitanju. Kako u tekstu koji otvara Zbornik Rolan Bart piše, ona bi jedino bila mogu ća kao „Nauka o Neiscrpnom, u Bezgraničnom premeštanju (...) čitanje bi, sve u svemu, bilo ne prestano krvarenje kojim bi se struktura (...) stro poštala, otvorila, izgubila, verna po tome svakom logičkom sistemu koji ništa ne može definitivno da zatvori – ostavljajući netaknutim ono što bi tre balo nazvati kretanjem subjekta i istorije: čitanje, bilo bi tamo gde se struktura sluđuje.”2 n Rolan Bart, „O Čitanju”, u Strategije čitanja, priredila Mirjana Stošić, Fakultet za medije i komunikacije, Beo grad, 2014. 2
51
N OVA M I SAO
/ Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Već više od pola veka nemoguće je isključivo ko ristiti odrednicu tekst, te je danas i samo čitanje mnogo šira instanca i obuhvata više od pukog procesa čitanja pisane reči. Tako zbornik „Strate gije čitanja” nudi značajne resurse za razumevanje savremene kulture uopšte. Prevođenje na razu mljivo uvek iznova podstiče strujanje rezervi tek stova i vodi ka procesu stvaranja novih kodova i novih jezika. Mnoštva različitih sistema označava nja i inicijalna neprevodivost stvaraju različite ten zije i tako uzrokuju eksplozije (značenja) i generi sanje uvek novih tek stova. Prevođenje između često radik alno različitih semiosfera, koje je u osnovi procesa čitanja, ne samo što predstavlja nepresušni izvor za autokomunikaciju kulture, već postavlja i uslove za preispitivanje ključnih proce sa konstituisanja subjektivnosti i identiteta.
/
uvek u distopijskom značenju”.
Roman Vs. Priča
Slikanje sveta ili slikanje događaja? Piše: Srđan V. Tešin
Predmet izučavanja teorije pripovedanja postao je i ostao roman, shvaćen bezmalo kao prototip književne proze iz kog proishode sva merila. Vladislava Gordić, „Hemingvej, poetika kratke priče”
P
riča, kao književni žanr, ne može biti adekvat no def inisana, pre svega zbog svoje beskrajne fleksibilnosti. Kad je sve priča teško je odrediti njene granice i distinktivna obeležja. Ipak, priču možemo porediti u odnosu na roman. Priča, reci mo, nije roman jer nema njegovu širinu, domet i univerzalnost. Priču ne bi trebalo razlikovati od njoj bliskih formi, iako je narativna praksa velikog broja autora iz celog sveta učinila neophodnim insistiranje na generičkoj i formalnoj dinstinkciji između kraćih (kratka kratka priča, fleš fikcija, mi kro fikcija, mikro narativ, mikro priča, priča na raz glednici, brz a priča, mini priča, jednominutna priča, roman na dlanu ili prozni aforizam), kratkih (kratka priča) i dužih proznih dela (pripovetka, no vela, roman). U ovom mikroeseju pokušaćemo da
odgovorimo na pitanja o razlici između romana i priče (pod ovim terminom ćemo podrazumevati sve žanrovske podvrste kratkih i najkraćih proza). Prozne forme se, najpre, razlikuju po dužini: krat ka priča mora biti kratka, inače, prosto rečeno, ni je kratka priča i to je neizbežno ključna činjenica. No, ne slažu se svi teoretičari i pisci sa ovim najo snovnijim određenjem kratke priče. Recimo, David Albahari u eseju „Kako čitati kratku priču?” kaže: „Po meni, kratka priča može da bude jedna reč kao i tekst od stotinak strana. Dužina je nešto što sam autor određuje kada piše kratku priču.” Ipak, dužina ostaje kao presudan faktor u defnisanju proznih oblika i predstavlja ključnu razliku između kratke priče, priče, pripovetke, novele i romana. Norman Fridman se, piše Alan Pasko u studiji „O kratkoj priči: u kratkim crtama”, svojevremeno za pitao: „Šta čini kratku priču kratkom?” Fridman je, poput Albaharija, bio svestan toga da je kratkoća kratke priče relativna. To u prvom redu znači da su dela ovog žanra kraća od nekih drugih dela, ali ne znači samo to. „Po Fridmanu, kratka priča nije kratka zbog većeg jedinstva radnje, niti zbog sta tičnog ili restriktivnog poimanja književnog lika, već stoga što se bavi malim stvarima”, piše Vladi slava Gordić u studiji „Hemingvej, poetika kratke priče”. Fridman, ipak, nije uspeo da ustanovi ko načna distink tivna obeležja ovog žanra: „Priča”, kaže on, „može biti kratka zato što je sama radnja u osnovi jednostavna; ili zato što je radnja, ukoliko
je kompleksna, redukovana sredstvima selekcije, smanjenja opsega i/ili kroz tačku gledišta”. Dužina, ovde se Fridman i Albahari slažu, zavisi od toga na koji način autor želi da obradi materijal. Taj zaklju čak nije nipošto trivijalan niti očigledan. Pol Zumtor ističe da „kratkoća nikada nije stvar slučajnosti, već uvek predstavlja formativni mo del”. On izvodi generalni zaključak o tome da sa ma kratkoća nameće određene forme, smatrajući da su kratki tekstovi uvek okrenuti sadašnjem tre nutku i postojanju u sadašnjosti. Zumtor veruje da u kratkoj priči postoji težnja ka tome da se zane mari proces i razvoj u korist prikazivanja jedne stvarnosti. Kratka priča nikada ne prikazuje pro ces. Štaviše, Meri Luiz Prat navodi činjenicu da „veliki broj kritičara smatra trenutak spoznaje ka nonskom odlikom moderne kratke priče”. Kratkoća kratke priče nameće posebnu vrstu eko nomičnosti, koja se kloni proširivanja, suvišnosti, pa čak i ponavljanja. Oni oblici ekonomičnosti ko ji zahtevaju proširivanja su izvan parametara krat ke priče. U ovom žanru ekonomičnost znači da su: i dve reči previše, ako je dovoljna jedna! Da li izvesne teme ne pogoduju priči? Moderna kritika smatra za aksiom da umetnička vrednost ne može zavisiti od teme koju je umetnik odabrao da obradi. Fridman tvrdi da ne možemo specif i kovati to da se priča bavi određenom vrstom tema ili da sadrži određeni pogled na svet. Ipak, uživa nje u otkrivanju nepoznatih istorijskih, religijskih i kulturnih stvarnosti je uglavnom izvan domaša ja kratke priče. Izbor teme je u direktnoj vezi sa time što u priči deluje malo likova, na skučenom prostoru, u munjevitom odsečku vremena. Kratka priča se, dakle, ne ograničava na određen broj te ma, ali joj posebno prijaju granična područja. Bitno je i pitanje: „Šta pisac kratkih priča očekuje od svojih čitalaca?” Kako se autori kratkih priča ne mogu zadržavati da bi pružili detaljna razjašnje nja, moraju pretpostaviti čitaočevo prethodno znanje, koje može i ne mora biti prisutno kod od ređenog čitaoca u određenom trenutku. Priča ni je u mogućnosti da inkorporira česte, sistematske redundantnosti koje se javljaju u romanu. Zbog toga autori moraju pretp ostaviti da će čitalac obratiti pažnju na sve elemente dela i upamtiti ih. Istine radi, kako primećuje Pasko, značajni, „evo kativni detalji javljaju se i u romanu, ali nisu toliko primetni, zbog njegove obimnosti.” Priča teži ka opštem. Čak i kada obiluje detaljima, čitaoci su pre skloniji generalizovanju nego pri či tanju romana. Ne samo što autori moraju da pret postave da će čitalac primetiti svaku reč, sliku ili ritmičnost u priči, već su čak i skloni tome da sva
52
4. Kratku priču karakteriše ograničen broj likova, samo jedna radnja i jednostavna fabula (obično je čine: ekspozicija, zaplet, kulminacija i tužan/sre ćan završetak). 5. U kratkoj priči obično nema mnogo radnje, sko ro da nema ni razvoja likova, a ono što je karakte riše može se opisati kao „komadić života uhvaćen objektivom”. 6. U kratkoj priči fabula nije naročito složena (za razliku od fabule romana), ali stvara jedinstven utisak, a u čitaocu ostavlja više jedno snažno ose ćanje negoli skup upamćenih činjenica (ali čitalac svakako mora da obratiti pažnju na sve elemente dela i da pokuša da ih upamtiti). 7. Kratk a priča (uglavnom) prik azuje prelomni životni trenut ak (koji može imati za posledicu „fatalni udarac”). 8. Kratka priča pruža jedinstven utisak tona, boje i efekta. 9. Kratka priča vrlo često ima otvoren/iznenadan početak i otvoren/neočekivan kraj. 10. Kratka priča je ograničena na jedan ambijent (fiksno mesto i vreme, društveno okruženje).
U kratkoj priči autori se više oslanjaju na raspored nego na ponavljanja ili razvoj, više na nagoveš taje, nego na naglašeno isticanje. O nemogućno sti ponavljanja u kratkoj priči, Vladislava Gordić piše: „Kratka priča ima otvorenu formu, formu koja uvek upućuje na svet izvan konteksta, sadr žaja i granice priče. U kratkoj priči nema mesta za ponavljanja i unakrsne reference”. Kratka priča izbegava proširenja i radije pribegava elipsi, in direktnim zaključcima i izražavanju u malo reči. Kratku priču uglavnom odlikuje jedinstvenost, pre nego mnogostranost. Anri Žid je verovao da je ta orijentacija dovoljna da načini razliku između romana i kratke priče: „Roman, kako ga ja prepo znajem ili zamišljam, sastoji se od mnoštva razli čitih gledišta, podređenih mnoštvu različitih liko va koje autor postavlja na scenu”. Kod nekih pisa
53
Umesto zaključka ovog mikroeseja, taksativno će mo nabrojati jedanaest najtipičnijih odlika krat ke priče, ključnih za razlikovanje u odnosu na roman: 1. Kratka priča je delo prozne fikcije koje se može pročitati u jednom navratu. (Nasuprot ovom Po ovskom određenju kratke priče sagledanog iz ugla čitaoca, Rejmond Karver, iz ugla autora, kaže: „Pri ča ili pesma mogu se napisati u jednom dahu.”) 2. Kratka priča kombinuje objektivne, realistične opise sa pesničkom atmosferom. 3. Bliska je veza između kratke priče i pesme, jer se u obema javlja jedinstveni spoj ideja i struk ture.
Pojava novih medija i razvoj komunikacionih tehnologija uticala je i na razvoj, promenu i na stanak novih proznih žanrova. Tako se, pojavom društvenih mreža i razvojem veb platformi, otvo rilo široko polje za formiranje novih proznih žan rova kao što su tviter priče, SMS priče, blog priče, fejsbuk priče i druge žanrovske podvrste uslovlje ne tehničkim ograničenjima. Bićemo svedoci toga da li će priča – zbog toga što kratkoća i sažima nje odgovaraju potrebama savremenih ljudi i što priči pogoduje duh modernog (tehničkog i teh nološkog) vremena (čitanje literature sa ekrana računara, tableta, e-čitača ili smartfona) – biti vo deći žanr 21. veka i da li će odneti prevagu nad romanom? n
N OVA M I SAO
Priča se jasno odvaja od romana, mada je teško sagledati sva njena distinktivna obeležja. „Ona sa ma u sebi sadrži ambivalenciju, budući da može biti događaj izraza (čime se približava lirskoj poe ziji, a gubi distinktivna prozna obeležja poput za pleta) ili izraz događaja (što znači posedovanje čvrste kompozicije karakteristične za prozne for me)”, zaključak je koji Vladislava Gordić izvodi po vodom neumitnosti ambivalentnih određenja kratke priče, ističući napetost između izraza i do gađaja, forme i sadržine, priče i diskursa, kao na čelo koje je definiše.
/
Priča je, zbog kratkoće kao osnovne osobine, osu đena na intenzivnost. Bodler to jasno kaže: „Krat ka priča, jezgrovitija od romana, zgusnutija, uživa večite blagodeti sputanosti: njen efekat je inten zivniji, a pošto je daleko manje vremena potrebno za čitanje priče nego za razumevanje romana, ne gubi se ništa od utiska celine.”
ca ova tendencija dostiže stepen zakonitosti. „Dok je romanu cilj slikanje sveta, priča slika događaj, služeći se u tome ograničavanjem i sažimanjem na pojedinačno i izuzetno”, navodi Vladislava Gor dić najbitniju razliku između romana i kratke priče i ukazuje na to da kratka priča nije opterećena či njenicama i analizom kao roman i da je po svojoj koncentrisanosti bliža lirskoj poeziji. Kratka priča ima izraženu tendenciju ka jedinstvu, a čak i kada se javlja udvajanje, uvek postoji izvesna direktnost i jednostavnost, po kojoj se kratka priča razlikuje od drugih i dužih proznih žanrova.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
kom od elemenata pridaju veliku važnost. Od čita oca se očekuje da čitaju dubinski i između redova. Prema ovome, priča zahteva posvećenog čitaoca.
/
11. Kratka priča mora biti kratka!
Liz Mekgetigan
Javne biblioteke na talasu novih tehnologija Razgovarala: Ivana Jovanović Arsić
Početkom novembra u rekotoratu Novosadskog univerziteta održan je Međunarodni okrugli sto „Javne biblioteke i njihova publika” u organizaciji udruženja Kulturis, Gradske biblioteke u Novom Sadu i Gradske biblioteke u Pančevu. Oko stotinu bibliotekara iz cele Srbije, uz razmenu iskustava i mišljenja sa domaćim i inostranim stručnjacima, bavilo se toga dana dvema važnim temama: Koja je uloga biblioteke u lokalnoj zajednici i Koja je uloga biblioteke u eri novih tehnologija?
R
azgovor o temi „Koja je uloga biblioteke u eri novih tehnologija” otvorena je izlaganjem Liz Mek getigan, direktorke Odeljenja za digitalne biblio tečke sadržaje škotske firme Solus, koja se bavi menadžmentom digitalnih sadržaja i komunika cijama. Liz je u Solus došla sa pozicije šefa Biblio tečke i informativne službe grada Edinburga. Ima zavidne rezultate u oblasti javnog informisanja, raz voja elek tronskih sadržaja i upravljanja infor macijama. Koordinirala je niz izmena u gradskim bibliotekama kroz inovativnu upotrebu društve nih medija i elektronskih knjiga. Inicijator je prve britanske aplikacije za mobilni telefon namenjene korisnicima biblioteka, Edinburgh’s library app. Čini se da još uvek nismo u potpunosti svesni važno sti koju nove tehnologije igraju u svakodnevici kori snika javnih biblioteka i publike kulturnih programa uopšte. Na Okruglom stolu „Javne biblioteke i nji hova publika” veoma slikovito si pomenula da će u toku ove godine više od 150 miliona ljudi biti rođeno u društvima čija se ekonomija temelji na tehnologiji i informacijama. Liz Mekgetigan: Upravo tako. Moramo da pro menimo vizuru. To nije pitanje izbora, već pitanje opstanka javnih biblioteka. Promene koje slede su neminovne.
Potrudila si se da definišeš tzv. top 10 trendova sa kojima javne biblioteke treba da se uhvate u koštac i volela bih da ih pojasniš. Liz Mekgetigan: Vrlo rado. Na prvom mestu to je kreiranje fizičkog prostora koji podstiče sa radnju: javne biblioteke uživaju poverenje svoje zajednice i deluju poput katalizatora: spajaju ljude i ideje kako bi zajednica ostvarila svoj potencijal. Biblioteke treba iznova da osmisle i dizajniraju svoj prostor, proizvode i usluge koji bi bili u skladu sa potrebama svoje sredine. Moramo da ulažemo u veštine naših korisnika, da ostvarimo saradnju sa javnom administracijom na lokalnom i državnom nivou oko zajedničkih ciljeva. Mislim i na partner stvo sa školama u smislu obrazovanja i podučava nja u okviru same zajednice. Zatim, tu je saradnja sa lokalnim biznis sektorom, sa privrednim komo rama, službama za zap ošljavanje u cilju usk la đivanja neophodnih znanja i veština sa potreba ma tržišta i upotrebom novih tehnologija. Cilj je pomoć u pronalaženju zaposlenja, u vidu stvara nja veoma stručne, a opet vrlo fleksibilne radne snage.
platformi predstavlja za biblioteke novi resurs za poboljšanje odnosa sa korisnicima i priliku da učvrste svoju poziciju u središtu kulturnog života u okruženju. To je sada i put za bibliotekare da razviju veštine i sadržaje zajedno sa svojim kori snicima. Takođe, to je način da se izgradi zanimljiv sadržaj npr. u vezi sa lokalnom istorijom i nasle đem i da se potencijalno izgubljena istorija sačuva kroz samoizdavačku delatnost. Tu je potom 3D štampa. Iznenadili biste se da ču jete da je tehnologija 3D štampe stara već 30 go dina. Međutim, tek odnedavno se odomaćila u javnim bibliotekama kako su one postajale pro stori za saradnju sa poslovnim okruženjem, digi talne laboratorije i centri učenja. Baš kao što su biblioteke prve ponudile javnosti slobodan pri stup knjigama i novinama, pa potom internetu i računarima, potrebno je da se omogući širok pri stup ovoj, kao i drugim novim tehnologijama. Ako biblioteke ne budu napravile ravnotežu u smislu pristupa novim tehnolgijama, ko će? Na isti način kako smo to učinili sa knjigama i ra čunarima, biblioteke treba da zauzmu vodeću ulogu u nastojanju da se pomogne ljudima svih starosnih dobi da izgrade veštine i znanja koji su im potrebni za napredovanje u visokotehnološ kom svetu. 3D štampa prevazilazi granice procesa digitalne transformacije našeg društva, a biblio tekari pomažu zajednici da iskoristi dobrobiti tog razvoja. Korišćenje 3D štampe u bibliotekama predstavlja osposobljavanje ljudi da se uključe u kreativno učenje, pokrenu poslovne inicijative i rešavaju složene probleme. Na četvrtom mestu je interaktivnost pri učenju. Pojam pismenosti u današnje vreme obuhvata mnogo više od pukog čitanja i pisanja; evoluirao je u „transpismenost”, poznatiju kao ovladavanje veštinom čitanja, pisanja i komunikacije u nizu platformi i alatki. Budućnost učenja činiće inter aktivno i kreativno iskustvo, često u grupama, uz korišćenje zvuka, dodira i vida, i ono prestaje da bude pasivno iskustvo. Bebe su danas okružene
Na drugom mestu, neophodno je pružiti podršku javnosti oko razvoja elektronskih sadržaja i elekt rons kih knjig a. Pojava samoizdavačk ih
54
Potpuno digitalne biblioteke: Budući da po zajmljivanje knjiga opada u mnogim mestima ši rom sveta, polako se nazire model biblioteke bez knjiga: biblioteke u kojoj bibliotečki fond čine di gitalni sadržaji i razvojne platforme, najsavreme niji hardver i učenje utemeljeno na informacionim tehnologijama. Na nacionalnom nivou javlja se potreba za kreiranjem jedinstvenog korisničkog interfejsa za javne biblioteke. Dobra digitalna ponuda može doprineti koheziji usluga javne biblioteke u kreiranju zajedničke vi zije o dometima digitalne biblioteke: u smislu har dverskih i softverskih resursa, kao i veština struč nog kadra koje su potrebne za ostvarenje ovog cilja. Univerz alna digitalna platforma može da ispuni čitav niz relevantnih funkcija i pruži uverlji vo iskustvo u radu sa korisnicima.
Rast društvenih mreža takođe nam pokazuje da ljudi žele da doprinesu, da komuniciraju i da se uključe. Reč je o pruž anju korisnicima prilike da se angažuju, uče na zabavan način i sami kreiraju sadržaje. Uvećana/virtuelna stvarnost: već nekoliko go dina unazad uvećana stvarnost je tema na konfe rencijama o bibliotekarstvu kao sledeća velika stvar u angažmanu korisnika. Iako je reč o impre sivnim demonstracijama na konferencijama, do sada nije bilo praktičnih implementacija u javnim bibliotekama u Velikoj Britaniji. Međutim, došlo je vreme da se i to promeni. Agencija za promociju čitalačkih navika (Reading agency) organizovala je projekat „Letnji čitalački izazov 2014” sa ciljem da se popularizuju čitanje i razvoj pismenosti kod
55
BIG DATA (VEL IK A KOL IČ IN A PODATAK A) Uz mnogo priče o konceptu big data ne čudi da bibliotekare sve više zanima kako mogu da koriste podatke iz biblioteke u cilju razvoja boljih usluga i samog bibliotečkog sistema. Bibliotekari se na laze u zavidnom položaju. Po prirodi stvari bibli oteka prikuplja mnoštvo podataka o korisnicima u trenutku dok su oni u interakciji sa bibliotečkim sistemima i uslugama. One su preplavljene ovom vrstom podataka i postavlja se pitanje kako isko
N OVA M I SAO
/
dece i mladih http://www.youtube.com/watch?v= IEscjARYwwg&feature=youtu.be Reč je o projektu „Mitski lavirint”, inovativnom modelu saradnje iz među nas u Solusu i Agencije kako bi se tokom letnjeg raspusta privukao što veći broj dece u bi blioteke. Deca ili njihovi roditelji preuzimali su besplatnu mobilnu aplikaciju na svojim mobilnim uređajima pre dolak sa u biblioteku. Aplikacija „Mitski lavirint” koristila je uvećanu stvarnost u promotivnim materijalima, kao što su posteri i po zivnice za „Letnji čitalački izazov”. Magija zaista počinje kada se uđe u biblioteku! Kada pomoću aplikacije deca pronađu mitove, putem uvećane stvarnosti aktivira se legenda na njihovom uređa ju, animira ih i dozvoljava detetu da legendu „za drži” na svom mestu u „Mitskom lavirintu”. Kako deca prikupljaju više legendi, bivaju nagrađeni. Kada nađu tri, dobijaju priliku da igraju specijalno dizajniranu igricu na svom uređaju, nakon šest još jednu utakmicu, a ako prikupe svih deset i virtu elnu zlatnu medalju. Mi sada po prvi put raspola žemo brojkama koje mogu da pokažu kako je ova aplikacija dovela do češćeg korišćenja biblioteke, pre svega od strane dečaka.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
tehnologijom, a deca nauče da koriste tablete pre nego što prohodaju. Deca su sve veštija sa teh nologijom i često im knjige deluju dosadno, i sva kako manje interaktivno. Za učenje u školi već danas se često koriste tableti, pa kak va bi onda tek trebalo da bude ponuda biblioteke za njih za 5 godina?
Demokratizacija informacija: Demokratizacija znanja je usvajanje i širenje znanja među nama – običnim ljudima, a ne samo privilegovanom eli tom kako je to nekad bio slučaj sa sveštenstvom i akademicima. Za biblioteke to predstavlja i pret nju i priliku. To znači da više nismo čuvari informa cija i znanja kao što smo nekada bili. Mnogi misle da će nas internet zameniti. Ali upravo danas bi blioteke predstavljaju lansirne stanice za učenje veština koje zahtevaju „transpismenost” i stvaraju okruženje za podučavanje ljudi. Demokratizacija informacija je ključni razlog zašto moramo da se istaknemo na polju stvaranja kvalitetnog sadrža ja i negovanja „transpismenosti” naših korisnika.
/
Hibridni prostori – deljenje prostora sa drugim javnim službama: Širom sveta biblioteke funkci onišu sa neadek vatnim finansijskim sredstvima. U brojnim slučajevima lokalna javna administra cija ima već odvojene budžete za razne vrste uslu ga u okviru kojih bi se biblioteke prirodno mogle uklopiti. Rešenje ovog problema je u zajedničkom smeštanju nekoliko različitih javnih službi u isti prostor čime se olakšava pristup korisnicima i šte de javna sredstva.
blike i uklap a se u strategiju angažov anja za jednice, dos tupn os ti online resurs a, e-knjiga i kanala komunik acije putem društ venih mrež a. Preko 50 lok aln ih adm in is tracij a šir om Velike Britanije danas koristi našu aplik aciju „Bibliote ka u džepu”. Kako će se ove promene odraziti na zap oslene u bib liotekam a i njih ov nač in rad a? Da li su oni spremni za ove prom en e? Kako mogu da se pri preme za ono što ih čeka? Liz Mekgetigan: Kako bismo iskoris tili sve mo gućnosti digitalne ere moramo se popeti čitavu step enicu naviše.
ristiti to što su inicijalno u velikoj meri nestruktu irani podaci. Budućnost biblioteka može zavisiti, u ne maloj meri, od naše sposobnosti za analizu i upotrebu raznih vrsta podataka, koje kreiramo ili im imamo pristup, i naše sposobnosti da se pono vo povežemo sa korisnicima na maštovit i inova tivan način. Ova budućnost zavisiće od novih ulo ga i novih vrsta usluga u biblioteci. Ukoliko bibli oteke budu u stanju da ispune očekivanja korisni ka i doprinesu boljem iskustvu, onda će moći da iskoriste svoju poziciju i upotrebe podatke za razvijanje onih vrsta usluga i sistema koji korisnici u 21. veku očekuju. Imamo priliku da prikupimo, analiziramo i postupamo u skladu sa podacima koje imamo i da napravi značajan zaokret ka na šim korisnicima. I završila bih sa sledećim: naučimo da budemo konkurentni! Novi bibliotekar mora biti lider! Uloga zahteva čvrstinu, ličnost, marketinške i pro motivne veštine. Potrebno je da prodate uslugu lokalnim liderima u vašem okruženju. Biblioteka radi u konkurentnom okruženju – vaši korisnici sada imaju alternativu za usluge biblioteke. Drugi se trude da vas nadmaše u zadovoljavanju njiho vih potreba, a vi se tu slabo snalazite. Ljudi imaju iskustva u radu sa klijentima, poput Starbaksa, Gugla, Amazona i Epla. Vaš fizički prostor mora biti moderan, gostoljubiv, ponudite kafu ako je
moguće, ljudi treba da požele da svraćaju kod vas i da se tu zadrže. Hvala ti na ovom detaljnom obrazloženju. Prime ćujem da u Solusu dosta pažnje poklanjate mla đoj populaciji. Liz Mekgetigan: Trudimo se da privolimo mla de ljud e knjigama, pismen os ti i bib liotek ama na njim a prij emč iv nač in. Upravo na osnov u uspeha koji smo pos tigli u kor išćenju tehnik a uvećane stvarnos ti, nedavno smo kreirali apli kaciju „Bib liotečko blag o, pods tic ajna igra za javne biblioteke”. Obezbedili smo 3D štampače za svak u bib liot ek u i pruž il i pril ik u dec i da odštamp aju svoje omiljene likove iz igrice. Na ovaj nač in učenje, čit anje i nove tehn ol og ij e „uvijene” su u šareni papir zab ave!
Svet bibliotek a i bibliotek ara je na prek retnici! Bud ućnost je stig la a sa njom i nei zves nost i nedoumice, ali i ogroman kapacitet za inovaci je i nove i uzbudljive mogućnos ti. Kako bismo ih iskoris tili moramo da redef inišemo našu po ziciju i naše usluge, da publici i lok alnim vlas ti ma ponudimo profesionalnu i digitalnu uslugu, okrenuti kor isnicim a. Nov a ponud a mor a biti kombinacija izvrsnos ti u društ venom, fizičkom i digit alnom smislu. Neophodno je da izmeni mo sliku koju mnogi imaju o nama, da je zame nimo novom koja će zadrž ati etiku i vrednos ti socijalne pravde koja je u središtu ideje o bibli oteci. Kako da napravimo ravnotežu? Verujem da je tehnologija taj velik i tas na vagi koji vraća bal ans i na koj em se tem elji naš rad u okvir u zajednice. Zak ljučila bih da pos toji potreb a da se mnogo toga uradi pre svega na razvoju liderske pozi cije kako bismo izgradili tu novu budućnost, ali nema sumnje da nas tamo čeka divna nagrada. n
Predstavi nam molim te neke od sjajnih projeka ta koj e ste nedavno realizovali ili na kojima tre nutno radite. Liz Mekgetigan: „Bib liotek a u džep u” – naš a aplik acija za mobilnu biblioteku. Korisnici oče kuju da mogu da dob iju inf ormacij e gde god da su u bilo kom trenutku – koncept biblioteke otvorene 24 sata putem koje imate pristup sve mu, posebno ISBN skeniranju da proverite da li bibliotek a ima knjigu u svom fondu. Ovo omo gućava bibliotek ama da dosegnu do nove pu
56
Razgovarao: Stefan Aćimović Foto: Ivan Mašić
Muzika zahteva poverenje, veliko međusobno poverenje članova benda, i to je jedini način da se napravi nešto dobro.
Q
Hadžimanov Benda, od jeseni 2012. Najmlađi (19) je basista Pera Krstajić, gorući talenat i stipendista čuvenog Berklija (Berklee College of Music, Bo ston), gde u januaru započinje studije. Usled pre zauzetosti oko priprema za veliko putovanje, nije mogao da prisustvuje ovom razgovoru, pa je trio njegovih kolega odgovarao na pitanja. • Qzama Quartet je pre nekoliko dana dovršio sni manje muzike za planirani album prvenac, a to ste sproveli u delo u susednoj Bugarskoj, u Sofiji. Zašto ste baš tamo snimali materijal, i kako je sve proteklo, da li ste zadovoljni urađenim? Kakvi su planovi u ve zi s potencijalnim izdavanjem albuma? Filip Bulatović: Glavni razlog našeg puta u Sofiju je nedostatak spoja kvalitetnog klavira i kvalitetnog studija u Beogradu. Dobar klavir u dobrom studiju u Beogradu jednostavno ne postoji. Pokušali smo
Peđa Milutinović: Ivan Bočev je bio tonski snima telj, a sami smo bili producenti tj.tonci, odnosno album još nije naknadno produkcijski obrađen, snimili smo materijal pa ćemo još videti ko će to da nam uradi. Važno je da smo puni sjajnih utisa ka sa tog puta i zadovoljni smo urađenim. Snimi li smo osam numera, i sve su autorske. Filip Bulatović: Nismo se još između sebe dogo vorili šta ćemo tačno da uradimo sa albumom, ali ćemo ga definitivno izdati, ne znamo još u kojem obliku i za koju diskografsku kuću, što uostalom i ne zavisi samo od nas. Sa druge strane, miksova nje je proces koji zahteva puno pažnje i tome tre ba posvetiti izvesno vreme, prvo selekciji snimaka koji će biti finalni, a potom i pravom izboru pro ducenta i radu s njim, tako da je to posao koji je trenutno pred nama. • Ko je autor tj.glavni kompozitor u bendu, i kako ste se prvobitno okupili i počeli da svirate zajedno? Filip Bulatović: Ja sam komponovao i aranžirao četiri pesme, Luka je tri, i tu jednu numeru (Five rolls) smo Luka i ja zajedno napisali a čitav bend je učestvovao u aranžiranju. Neke od mojih stvari su inače nastale pre mnogo godina, poput nume
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
zama Quartet je beogradski džez sastav, koji svira isključivo autorsku muziku, čime spada u ne naročito brojnu srpsku porodicu. I njen je, po go dinama najmlađi član (mislimo na godine tj. mla dost muzičara). Bend je koncertno aktivan od je seni 2013, najviše po džez klubovima u Beogradu, međutim u poslednjih nekoliko meseci desile su se i neke svirke u drugim gradovima, a kruna stva ralačko-izvođačke godine bio je nastup na Jazz festivalu u Novom Sadu u novembru 2014. Člano vi benda su Filip Bulatović (klavir), Luka Ignjatović (saksofon), Petar Krstajić (bas), i Predrag Milutino vić (bubnjevi). U najkraćim crtama, Filip je studirao džez klavir na Univerzitetu u Kelnu, Luka je master džez saksofona na Konzervatorijumu u Amsterda mu i profesor je saksofona na beogradskom FMU. Peđa je najeksplozivniji i najcenjeniji mladi bub njar na domaćoj džez sceni, i stalni je član Vasil
Luk a Ignjatović: Moj prijatelj iz Ams terdama predložio nam je jedan tamošnji studio, s obzirom na to da smo se raspitivali za ceo region. Nalazi se na svega pet sati vožnje od Beograda, i nudi jako dobre uslove po vrlo povoljnoj ceni. Da ne rekla miram sada ovde, ali toplo preporučujem svima taj studio u Sofiji, pa ukoliko nekog zaista zanima, može nas kontaktirati preko našeg sajta ili Fejsbuk stranice za detaljnije informacije.
/
Posvećenost džezu i autorskoj muzici
na više mesta da pozajmimo ili iznajmimo neki kla vir za snimanje, međutim nismo uspeli, tako da smo jednostavno seli u kombi i uputili se u Sofiju.
N OVA M I SAO
Intervju Qzama Quartet
57
re Montenegrian Swan, koju sam gotovo sedam godina držao „u džepu”, ali sam je čuvao, jer sam smatrao da nisam pronašao adek vatne ljude sa kojima bih to svirao...tekkada se ovaj bend okupio i kada sam osetio taj pravi spoj i energiju ostalih članova, izneo sam pesmu iz „arhive” i tako smo počeli da je sviramo. Što se tiče nastanka Qzama Quarteta, situacija je bila otprilike ovak va – Luka i ja smo svirali neko vreme, i pravili pesme i sve, međutim čak smo u jednom trenutku razmišljali da napravimo duo, u nedostatku dobre ritam sekcije. Ne govorim ništa loše o ostalim kolegama džezerima iz Beograda, svi na sceni stvarno sjajno sviraju, ali mi smo tražili ve ću posvećenost, kako bi Amerikanci rekli, nekoga ko je (potpuno i više od ostalih) engaged to music. Peđa je bio prvi kod koga smo osetili taj veliki en tuzijazam koji smo tražili, a ubrzo posle njega se pojavio i Pera, koji zaista vrtoglavo napreduje u muzičkom smislu, gotovo na dnevnom nivou. • Kakvi su utisci sa nedavnog nastupa na Festivalu u Novom Sadu? Iskustva sa velike koncertne bine i uopšte učestvovanja na jednoj većoj festivalskoj manifestaciji tog tipa?
Filip Bulatović: Za početak želimo da se zahvali mo Vesni Kaćanski koja nas je pozvala da sviramo na Novosadskom Jazz festivalu, ispunivši tako ra nije dato obećanje. Cenimo taj gest, jer smo svesni da nemaju svi ljudi poverenja u bend koji nije ra nije nastupao na nekom većem festivalu, tako da se još jednom zahvaljujemo na podršci. Bilo je zaista odlično, prezadovoljni smo, reakcija publike je takođe bila sjajna. Za mene je tak va vrsta na stupa idealan način da se svira, dakle sat, sat i po pune koncentracije na bini, uz prave uslove i pu bliku. Takođe sam imao priliku da se družim i sa jednim fantastičnim sak sofonistom iz Njujorka, Krisom Čikom, koji je svirao u bendu koji je nastu pao posle nas, tako da je i to bilo lepo iskustvo. Pokupili smo jedno novo iskustvo, sviranja na ve likoj bini, sa velikim monitorima, uz mnogo veći zvuk od onog u klubovima recimo, i što je vrlo važno za nas muzičare, bila je to naša svirka koju je publika pomno slušala i pratila od početka do kraja, što uglavnom nije slučaj u manjim prostori ma u kojima najčešće nastupamo. Konkretno iz moje perspektive je na takvoj bini mnogo, mnogo više zvuka dolazilo iz klavira.
• Primetio sam da ste u poslednje vreme pokušavali i apelovali na posetioce vaših klupskih svirki da poku šaju da manje pričaju za vreme trajanja same svirke. Na koji način se treba boriti protiv tak vih pojava, i kako podići svest publike i u manjim džez klubovima? Luka Ignjatović: Smatram da klub nije prava stvar za to što bismo mi voleli da dobijemo, odnosno ne dobijemo od publike. Mislim da je potrebno da se napravi neka kombinacija kluba i kulturnog centra, gde bi ljudi dolazili na koncert sa osnovnom idejom da s punom pažnjom taj isti koncert i isprate. Filip Bulatović: Ne mislim da je toliko problem u klubu, već je nivo ponašanja publike na prilično
Smatram da svako ko ima i minimalne tehničke uslove i želju da nešto napravi, uz talenat i malo umeća, može da se bavi nekakvim autorskim radom u muzici, nezavisno od toga u kakvom se okruženju nalazi.
58
Sjajni američki saksofonista Dejvid Bini, koji je ne davno boravio u Srbiji oko mesec dana, zvao je Peru i mene da sviramo zajedno, međutim odbili su me za vizu u američkoj ambasadi, tako da do te saradnje u ovom trenutku neće doći, barem ne na američkom kontinentu. Dejvidova ideja je bila da ga nas dvojica posetimo u Njujorku već 9-10. januara, u vreme održavanja Winter Jazz festivala, pa bismo tamo verovatno i svirali s njim, i što je mnogo važnije, nesumnjivo ostvarili neke značaj
59
u 20 a ne u 23h. Tako bi na svirku dolazili oni ljudi koje zaista zanima to što će da čuju. Možda bi to bio manji broj osoba, ali bi svi oni bili ti koje muzika zapravo i interesuje, a nisu tu iz nekog drugog razloga (npr. iz potrebe da se na nekom klubu u gradu bude, odnosno pojavi). To bi onda bila prava, probrana publika, a u takvim
ne kontakte. No, šta je tu je, i ja sam verovatno pomalo nespreman otišao na taj intervju i uopšte sve se desilo jako brzo pa sam nedovoljno vreme na posvetio tom procesu itd. Ali to i nije toliko va žno, smatram da svako ko ima i minimalne tehnič ke uslove i želju da nešto napravi, uz talenat i ma lo umeća, može da se bavi nekak vim autorskim radom u muzici, nezavisno od toga u kak vom se okruženju nalazi. Filip Bulatović: Samo bih dodao, da to što Peđa nije dobio vizu vidim kao veliku nepravdu, i sra motu s te „administrativne” strane, jer je šteta za tako talentovanog muzičara (po mom mišljenju boljeg bubnjara od gotovo svih drugih s kojima sam imao prilike da sviram) da zbog nekih besmi slenih propisa nema priliku da širi i produbljuje svoje znanje, samo zato što je iz Srbije. Ne smet nimo pri tom s uma da je on čovek koji je svoj život posvetio džezu, koji je kao što znamo, trademark američke kulture, a pri tom ga je u goste zvao ta mošnji državljanin, renomirani džez muzičar, koji je želeo da svira s njim. • Kako izgleda tvoj pedagoški rad na Fakultetu mu zičke umetnosti, gde predaješ saksofon? Luka Ignjatović: Imao sam tu sreću da se džez odsek na FMU otvorio godinu dana pre mog po vratka u Beograd, posle sedam godina provede nih u Amsterdamu, pa se tako otvorilo i mesto na koje sam ja došao. To je fantastičan posao, jer ra dim sa ljudima koji su kao i ja izabrali džez kao životnu vokaciju, tako da je u tak vom okruženju prijatno i lako raditi. Sa druge strane, taj posao mi daje slobodu da ne moram iz finansijskih razloga da nastupam više od trenutnog ritma, tj. ne svi ram u drugim projektima osim Qzama Quarteta i
Drama Organ trija (zajedno sa bubnjarem Alek sandrom Cvetkovićem i Alek sandrom Grujićem, pijanistom; takođe je u pitanju autorski džez pro jekat). Na našem odseku na FMU vlada odlična atmosfera, i interesovanje je čini mi se u porastu. Do sada se uglavnom godišnje prijavljivalo oko tridesetak kandidata, a polovina tog broja i upiše studije. Zajedničko za sve studente je da su jako zainteresovani, što je i najbitnije u celoj priči. • Kako i u koje doba ste se zaljubili u džez? Albumi koje posebno cenite, i koji su možda bili ključni za vaš muzički razvoj? Koncert koji neizbrisivo pamtite i smatrate ga posebno značajnim, ili uticaj nekog profesora/mentora na vaše sviranje i pristup džez muzici? Peđa Milutinović: Prvo u šta sam se zaljubio od džeza je kultni fusion/jazz-rock album bubnjara Bi lija Kobama (Billy Cobham), Spectrum. Potom sam po očevoj preporuci, slušao Čik Koriju (Chick Corea) i njegov električni bend, a ubrzo zatim i akustični. Pre nego što sam istinski i u potpunosti zavoleo akustični džez zvuk, slušao sam puno album gita riste Džona Skofilda (John Scofield), A Go Go, tako da sam suštinski preko džez-fanka i fusion-a ušao u ovu muziku. Kao značajan koncert za moje poi manje svega što ova muzika i naročito pozicija bubnjara jeste, ponovo ću pomenuti Bili Kobama i njegov beogradski koncert 2005. godine, projekat Culture Mix, posle kojeg sam sigurno znao čime ću se u životu baviti. Nekoliko godina kasnije, na
/
okolnostima bend samo može da pruži više.
N OVA M I SAO
Peđa Milutinović: Muzika zahteva poverenje, ve liko međusobno poverenje članova benda, i to je jedini način da se napravi nešto dobro. Pošto svi ram u više bendova istovremeno, imam prilike da uporedim osećaj sviranja u Qzami i u nekim dru gim projektima, i razlika je prilična, u korist ovog benda naravno, gde se osećam potpuno ispunje no i zadovoljno posle koncerta ili probe. Što se tiče preživljavanja na sceni, mislim da smo mi je dan od pozitivnih primera, i da iznova dokazuje mo i sebi i drugima da to sve može da funkcioniše kako treba, uprkos teškim uslovima.
održavaju ranije, recimo da koncert počne
/
• Da li je teško opstati u Srbiji kao mladi džez sastav koji se bavi autorskom muzikom? Aktuelnosti ve zane za druge muzičke projekte u kojima si anga žovan?
Trebalo bi pokušati da se svirke zakazuju i
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
niskom nivou. Razgovarao sam sa nekim stranim muzičarima koji su u prethodnim mesecima na stupali u Srbiji, i na osnovu toga ovo i govorim, npr. saksofonisti Mark Turner i Dejvid Bini su mi rekli da su bili neprijatno iznenađeni glasnoćom publike, pri tom govorimo o različitim prostorima za nastup – većoj bini u Domu omladine Pančevo i manjoj klupskoj svirci u beogradskoj „Čekaonici”. Postoji više faktora koje treba uzeti u obzir kako bi se takvo stanje eventualno promenilo na bolje. Trebalo bi podići cenu ulaznice za svirke u kojima neki bend predstavlja svoju autorsku muziku. Za tim bi trebalo pokušati da se svirke zakazuju i odr žavaju ranije, recimo da koncert počne u 20 a ne u 23 h. Tako bi na svirku dolazili oni ljudi koje zaista zanima to što će da čuju. Možda bi to bio manji broj osoba, ali bi svi oni bili ti koje muzika zapravo i interesuje, a nisu tu iz nekog drugog razloga (npr. iz potrebe da se na nekom klubu u gradu bude, odnosno pojavi). To bi onda bila prava, probrana publika, a u takvim okolnostima bend samo može da pruži više. Sa druge strane, naša dva poslednja koncerta u Jazz Centru (bivša „Čekaonica”) su bila značajan pomak u odnosu na sve prethodne, da li je to zbog toga što smo apelovali na posetioce pre koncerta da se stišaju, ili zato što su to bili i Perini „oproštajni” koncerti pred odlazak u Ame riku, ne znam, ali smo prezadovoljni sjajnom atmo sferom i ponašanjem publike.
istom mestu (Sava Centar) prisustvovao sam kon certu kvarteta saksofoniste Vejn Šortera (Wayne Shorter), gde sam uspeo da osetim neverovatnu energiju i duh tog benda, iako sam sebe tada sma trao klincem, pa mogu da kažem da je ta svirka dodatno učvrstila moju odluku da budem džez bubnjar i da se nesumnjivo bavim onim što volim, i naravno da nastavim da vežbam sve više i više. Luka Ignjatović: Smatram da sam upisivanjem na džez odsek muzičke škole „Stanković”, napravio ključni korak ka svemu što je kasnije usledilo, i to je def initivno fantastično mesto, gde sam se iz među ostalog upoznao i sprijateljio s Filipom. Što se tiče albuma koje bih izdvojio kao jake početne uticaje, to su svi albumi Majlsovog (Miles Davis) kvinteta sa Koltrejnom (John Coltrane), zatim Can nonball Adderley, itd. Inače su uvek na mene naj više uticale kolege iz škole, i ljudi sa kojima sam svirao, i muzička razmena koja se tu dešavala. Što se tiče profesora, prvo mi je predavao Ivan Švager a zatim i Neša Petrović, i to su ljudi koji su me mno go naučili o džezu i postavili čvrste temelje, pa sam s tim znanjem upisao Konzervatorijum u Am sterdamu, gde sam kasnije uspešno studirao. A
Osećaj sviranja u Qzami i u nekim drugim projektima, i razlika je prilična, u korist ovog benda naravno, gde se osećam potpuno ispunjeno i zadovoljno posle koncerta ili probe.
tamo sam od glavnog profesora, fantastičnog Fer dinand Povela i njegovog asistenta Jaspera Bloma zaista puno naučio, ali pomenuo bih posebno i gostujućeg profesora iz Njujorka, Dika Koatesa, koji je uticao na radikalnu promenu tehnike svira nja koju sam načinio, i to što me je on naučio je jedna od najbitnijih stvari uopšte u mom muzič kom razvoju. Takođe sam zahvalan i Stjepku Gutu koji me je posavetovao da odem u Amsterdam a ne Grac, gde sam prvobitno planirao da se upi šem, ali me je on znalački posavetovao o tome gde su bolji profesori saksofona. Filip Bulatović: Nisam imao nikakav afinitet pre ma džezu koji bih nasledio iz kuće, od roditelja i tome slično. Otac me je sa osam godina odveo u muzičku školu, i dao mi da biram koji bih instru ment voleo da počnem da sviram, nabrajujući prethodno šta je sve dostupno, i izabrao sam kla vir. Posle šest godina završene osnovne muzičke škole, želeo sam nešto da nastavim, jedino u šta sam bio siguran je da nisam hteo da sviram „note”, i tako sam i ja završio na „Stankoviću” kod profe sora Miše Krstića, koji me je posavetovao kako da se pripremim za prijemni. Tamo sam odsvirao dve numere Rej Čarlsa i upisao se. Pomenuti profesor je najzaslužniji za moju posvećenost džezu koja se kasnije ispoljila, i evo danas je to jedino čime se bavim, sviram džez klavir. Od inicijalnih albuma pamtim Majlsov Bag’s Groove, zatim Live in San Francisco braće Aderli, kao i legendarni koncert iz 1953. Jazz at Massey Hall (all star kvintet tadašnje američke scene). Miša je užasno forsirao pijanistu Bada Povela kao primer, tako da sam „skidao” ne brojena njegova sola i tako sticao tehniku, a hteo bih da pomenem samo da su se svi Krstićevi uče
nici kojima je predavao na klasi, upisali na škole u inostranstvu, što je podatak koji dovoljno govori o njegovim kvalitetima, i zahvaljujem mu se još jednom ovom prilikom. Kasnije na studijama u Kelnu najviše sam naučio od profesora Huberta Nusa, čoveka koga bih naz vao hodajućom rizni com znanja. Umalo da zaboravim, da napomenem da mi je najveći uzor među pijanistima, uz Bad Povela i Herbi Henkoka, za mene neprevaziđeni Bil Evans, čiji sam i danas najveći poklonik. Toliko sam ga slušao i transkribovao da imam osećaj da sam pronikao i u neke pozadinske strukture nje govog sviranja i komponovanja, konkretno u na čin kako vodi i harmonizuje melodije. • Za kraj, kakvi su planovi Qzama Quarteta u 2015? Hoćete li nastaviti da svirate za vreme Perinog odsu stva, ili ćete se za sada baviti samo produkcijom ma terijala koji ste snimili i traženjem izdavača? Peđa Milutinović: Mislim da ćemo biti na „stend baju” dok se naš basista ne vrati iz Amerike, što će se desiti u junu. Imamo dosta obaveza oko mate rijala koji smo snimili za album, treba da uradimo miks (produkciju), pronađemo izdavača, fino osmi slimo kako će sve to da izgleda itd. Verovatno će se svako od nas trojice malo više posvetiti i nekim drugim projektima, jer će biti vremena za to. Mi slim da nijedan basista ne može da zameni Peru, a nijedan od nas trojice ne veruje da je moguće da se pojavi neko ko bi mogao da dostigne nivo poverenja, drugarstva i energije koji kao četvorka ostvarujemo, tako da privremenog basistu – za menu, nećemo ni tražiti. Sačekaćemo njegov po vratak pa ćemo videti šta će se dalje dešavati. U međuvremenu očekujte izlaz ak pr vog albuma Qzama Quarteta. n
60
Piše: Stefan Aćimović
Trubač Tomas Johanson se predstavio čistim (takođe i u vrlo visokom registru) i dopadljivim tonom, sa raskošnim lirskim osećajem, a opet veoma eksplozivan i rezantan na trenutke, što je svakako preduslov za članstvo u ovom bendu.
Lider švedsko-nor veškog kvinteta All Included je sjajni švedski saksofonista Martin Kuhen, od rani je poznat publici beogradskog Ring Ring festivala, gde je ostao upamćen kao vešt improvizator, i ia ko kategorizovan prevashodno kao free jazz umet nik, veliki znalac gruva sa izuzetnim darom i za lepe i upečatljive melodije. Koncert je počeo uni sonom, a ubrzo i naizmeničnom vatrom iz duvač kog trija (saksofon, truba, trombon), koja se nije potrošila do kraja nastupa, uz ritam sekciju u sa stavu Džon Strom – kontrabas, i Tolef Ostvang – bubnjevi. Ovak vu vrstu muzike nije uvek jedno stavno rečima jasno odrediti, pa stoga ni ne kaže mo da je ritam sekcija ta koja „prati” duvačku, jer je muzika većim delom improvizana, iako se po katkad pojavljuju deonice koje podsećaju na te me. Tako da se može steći utisak da u pojedinim trenucima slabo ko tu koga prati, međutim nije baš tako, svako sluša ostale, s tim da članovi ritam sekcije ne obraćaju toliko pažnju jedan na drugo ga, nego najčešće individualno prate nekog od duvača, te boje i akcentuju preko njegovih nota, koje su opet najčešće slobodnija improvizacija.
61
Ipak, dve do tri numere ove večeri imale su solid niju i jasnije određenu strukturu i povremeno sta bilan bubnjarev ritam (poput pesme Satan in pla in clothes, zbog čijeg naziva se Kuhen diskretno izvinio publici, u slučaju da je nekome zasmetalo). Bendlider se pokazao kao furiozni virtuoz vrištećih deonica i na alt i na tenor saksofonu, s tim da je ovaj drugi ipak instrument gde Martin dolazi do punog izražaja, usled mogućnosti da dubokim tonovima osveži brišuće pasaže koje ostvaruje u višim registrima. Sa druge strane, brzim stakato „paternima” obogaćuje soloe svojih kolega. Trubač Tomas Johanson se predstavio čistim (ta kođe i u vrlo visokom registru) i dopadljivim to nom, sa raskošnim lirskim osećajem, a opet veoma
Sastav All Included je sasvim opravdao svoje ime, i publika je to znala da pozdravi gromoglasnim aplauzom, te je bilo i bisa, u vidu jedne kompozi cije sporijeg tempa i nezaboravne teme, međutim očigledno ne jednako nezaboravnog imena, s ob zirom na to da nisam uspeo da ga zapamtim. Vi soka doza spontanosti je bila prisutna na bini i u trenucima kada se nije sviralo, tj. u predasima iz među pesama, koje je najčešće kratkim opaskama ispunjavao mister Kuhen, i nije mu nedostajalo duha u tome, s tim da je prisutne dodatno zasme javala činjenica da se sve to dalo čuti na prilično lošem engleskom (iznenađujuće za jednog Skan dinavca).
/
eć godinama planiram da posetim Kanjižu u vreme trajanja tamošnjeg džez festivala, međutim to se nije desilo sve do 2014. i jubilarnog dvadese tog izdanja ove svetkovine, prevashodno avangard ne/free jazz orijentacije. U pitanju je bilo drugo veče festivala (prve večeri nastupio je američki saksofonista i pesnik Levis Džordan). Pre koncerta skandinavskog sastava All Included u velikoj sali Doma umetnosti, u manjoj je odigrana predstava u režiji Jožefa Nađa pod imenom „Vilhelmove pesme”. Od nemuzičkog programa festivala valja pome nuti i izložbu slika i crteža Miroslava Jovančića, realizovanu takođe u sklopu čitave manifestacije.
/ foto: Ivica Vojnić /
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
V
/
Džez festivali u Vojvodini
eksplozivan i rezantan na trenutke, što je svakako preduslov za članstvo u ovom bendu. Definitivno muzičar koga vredi poslušati u nekom formatu gde bi imao značajnijeg prostora za soliranje, od nosno tamo gde bi se mogla više čuti njegova truba bez mešanja sa drugim duvačkim instru mentima. Korpulentni trombonista Mats Aleklint je svakako najznamenitiji član benda što se tiče vizuelnog doživljaja (zbog stasa, frizure, riđe kose, karirane košulje, farmerki i patika, što nije bilo ni blizu onome kako su ostali bili odeveni, naprotiv), no ostavimo to po strani. Ne samo što je njegov trombon muzici davao posebnu podlogu kada je kolege pratio dubljim i mračnijim tonovima, vrlo upečatljiv je i u glisando maniru, a nisu mu strani ni mrmljajuće i atonalne fraze, uz odličan tajming. Mats je zaista muzičar neobično šarenolikog re pertoara za svoj instrument, izuzetan stilista jed nom rečju, i nijednog trenutka se nije osetilo da kaska u bilo kom smislu iako objektivno malo spu tan zahtevnošću trombona u ovak vom egzaltira nom džez izrazu.
N OVA M I SAO
Džez muzika
Kvartet je otvorio set numerom „Freedom Day” sa kultnog afrocentričnog džez albuma/svite „We Insist! Freedom Now” Maks Rouča i Ebi Linkoln iz 1960. Prilično neočekivano uzbuđenje za početak i talas pritajenog oduševljenja, s obzirom na to da sam veliki ljubitelj pomenutog albuma, i naravno nisam nikada imao priliku da čujem uživo izvedbu neke od pesama sa te veličanstvene svite u slavu borbe Pokreta za građanska prava afroamerikana ca. Aleksandra je, razume se, u manje napetom i emocionalno nadahnutom maniru od furioznog snimka Ebi Linkoln otpevala ovu numeru, ali nije manjkalo energije, naprotiv, bilo je interesantno čuti Freedom Day u manje agresivnom vokalnom raspoloženju. Interesantan je podatak da je na ori ginalnom albumu pre 54 godine kontrabas (na tri od ukupno pet pesama, uključujući i Freedom Day) svirao izvesni Džejms Šenk, dakle Aleksin prezime njak, tako da postoji mogućnost da je to zapravo pevačicin deda, što nažalost nije moguće proveriti putem interneta. Ukoliko to nije njen predak, ova podudarnost je interesantna makar kao kuriozitet.
Uprkos, po rečima organiz atora „naž alost vrlo skromnom programu za ovu godinu”, glavni kon cert festivala je bio zaista sjajan (što neće umanji ti nadanja probranih koji ga pomno prate, da će recimo sledeće godine u Kanjiži moći da slušaju Soni Simonsa). To nije bilo sve od džeza za taj kiš ni 13. septembar, jer se program nastavio u obli žnjem Art kafeu, gde je u formi sešna svirao trio (Tercett) saksofoniste Viktora Tota, i to su radili na prilično superioran način. Na repertoaru su se mo gle čuti barem dve Koltrejnove kompozicije u iz vedbi stilski doslednoj tvorcu, što nije mala stvar u bilo kojem trenutku u vremenu. Iako sa očigled no skresanim budžetom, i bez imalo medijske pompe, ustvari sa vrlo skromnom promotivnom kampanjom, nikako i kvalitetom ponuđenog, Ka njiža Jazz Festival se pokazao kao pun pogodak i obećavajuće prvo poglavlje srpske festivalske džez jeseni. Od srca savetujem da ne propustite da nekad posetite ovu manifestaciju, kroz čiji isto rijat su prodefilovala mnoga imena koja predsta vljaju krem avangardnog/free jazz pokreta, pome nimo svega nekoliko njih: Mal Waldron, Archie Shepp, Sam Rivers, Anthony Braxton, Steve Lacy, Hamid Drake, Matthew Shipp, Charles Gayle. Subotički „Jazzik” festival nastao je 2010. godine i ovo je bilo njegovo peto izdanje. Umetnički direk tor, ujedno i osnivač je renomirani lokalni saksofo nista Gabor Bunford, dobro znano ime na domaćoj džez sceni. Jedna od ideja vodilja ove svetkovine je
da promoviše mlade džez talente, kao i da im omo gući učešće na brojnim besplatnim radionicama u sklopu propratnog programa. U tom duhu otpoči njale su obe festivalske večeri (prve večeri nastupi li su Vasil Hadžimanov bend i HarsNeumannDesA Trio – Mađarska), jer su priliku na bini dobili učenici džez odseka muzičke škole Subotica, koja je orga nizatorski partner festivala, a inače je to trenutno jedini džez odsek u nekoj muzičkoj školi na terito riji Vojvodine (od 2008). Bilo je vrlo prijatno poslu šati nekoliko numera koje su najmlađi džezeri izve li, uz geslo ne tako davno preminulog Mihajla Miše Blama – „Ne živi se od džeza, živi se za džez!”, koje je krasilo binu kao element scenografije. Posle dva desetak minuta došlo je vreme i za glavno dešava nje večeri, nastup sastava naslovljenog Alexandra Schenk Band feat. Dušan Novakov. Aleksandra Šenk je austrijska pevačica mlađe ge neracije, školovana na privatnom bečkom univer zitetu Konservatorium Wien, kod profesorke Ines Reiger Dominik. Dušan Novakov je rođeni Panče vac, a diplomac je Muzičke akademije u Gracu. Živi već dugo u Beču, a jedan je od koncertno naj aktivnijih džez bubnjara u Evropi. Učestvovao je i na premijernom izdanju Jazzik festivala 2010. go dine, tada kao član kvarteta Triple ACE & Johannes Enders. Relativno je čest gost festivala ali i manjih svirki širom Srbije, kad god nađe vremena on se nekako pojavi iza seta bubnjeva u Beogradu, Pan čevu, ili drugde kod nas.
Novakov je autoritativnim vođenjem benda to kom prve pesme stavio jasno do znanja ko je su vereni vođa ovog sastava, i to je odnos snaga koji je do kraja koncerta ostao nepromenjen. Ritam sekciju su kompletirali Nikola Stanošević – klavi jature, i Karol Hodas – kontrabas. Repertoar je bio šarenolik, gotovo bez džez standarda, sa znatnim brojem pesama preuzetih iz oblasti pop(ularne) muzike, međutim uglavnom u zanimljivim aran žmanima, koji su bili dovoljno džez(i). I originalni. Podsetivši povremeno na slične aranžerske po stupke Bred Meldaua ili klavirskog trija Bad Plus. Upečatljiva je bila „Heart-shaped Box” Nirvane, kao i obrada Radiohead-a, možda malo manje „Won derwall” od Oasis-a, a nije ni to bilo loše, verovat no je po sredi lični animozitet prema numeri i njenim originalnim izvođačima. Zanimljiva je ta kođe bila izvedba legendarnog soul/r&b hita „Dan cing in the Street” originalno potpisanog i snimlje nog od strane Marte Rivs i njenog pratećeg benda The Wandellas, godine 1964. Beše to svojevreme no jedan od prvih i najvećih hitova koji su prosla vili čuvenu etiketu Motown, a kasnije puno puta obrađivan (najpoznatija je verovatno verzija koju su u duetu snimili Džeger i Bouvi, inače dosta gro zna pop-rok izvedba koja je skoro pa potpuno poništila dušu ovog razdraganog soul hita). Gospođica Šenk je ime na koje bi valjalo obratiti pažnju u budućnosti, sa naizgled toplim i meka nim vok alom, međutim veoma sposobnim za transformacije, i što je najvažnije fenomenalnim razumevanjem muzike, odnosno osećajem za sva ku numeru ponaosob (možemo u tom smislu po misliti na poređenje s Di Di Bridžvoter, ili još i više
62
63
Uprkos, po rečima organiz atora „naž alost vrlo skromnom programu za ovu godinu”, glavni kon cert festivala je bio zaista sjajan (što neće umanji ti nadanja probranih koji ga pomno prate, da će recimo sledeće godine u Kanjiži moći da slušaju Soni Simonsa). Kvartet je otvorio set numerom „Freedom Day” sa kultnog afrocentričnog džez albuma/svite „We In sist! Freedom Now” Maks Rouča i Ebi Linkoln iz 1960. Prilično neočekivano uzbuđenje za početak i talas pritajenog oduševljenja, s obzirom na to da sam veliki ljubitelj pomenutog albuma, i naravno nisam nikada imao priliku da čujem uživo izvedbu neke od pesama sa te veličanstvene svite u slavu borbe Pokreta za građanska prava afroamerika naca. n
N OVA M I SAO
Za pisca ovih redova, na trenutke se moglo i (ne) uživati u premekanom (odviše pop, na rubovima onoga što danas možemo zvati džezom) zvuku, poput onoga u pesmi „Ti se ljubiš”, no u skladu sa filozofijom festivala, koja glasi „negovanje mejnstrim pravca u džezu”, te „obraćanje široj publici sa željom da ovaj pravac približi većem auditori jumu”, nema mesta daljim pritužbama.
/
te i rokerskim pristupom scenskom nastupu koji je dodatno potpirivao reakcije publike i emitovao pozitivne vibracije. Činilo se da se obe pevačice vrlo dobro snalaze u scat deonicama, te je možda i mala šteta što im nije ostavljeno više prostora za tu vrstu ekspresije tokom koncerta. Sveukupno, zabavan završetak večeri i petog po redu „Džezika” na sceni „Jadran” subotičkog Narodnog pozorišta.
/
No, neko je morao na binu i posle Dušanovog i Aleksandrinog kvarteta, a to je bio Novosadski Big Bend. Ovaj veći sastav je najavljen kao naslednik nekadašnjeg Plesnog orkestra RTV Novi Sad. For miran je 2003. i do sada su nastupili već oko tri stotine puta. 2010. je orkestar izdao album pod imenom „Samo muzika” (CD izdanje SKC Novi Sad), a započeli su sa snimanjem i drugog albuma. Bio je to nastup vrlo kompaktne skupine, bespre korno usviranog sastava, pod dirigentsko-aran žerskom palicom Fedora Vrtačnika. U duhu imena prvog albuma, protekao je i program subotičkog nastupa, tj.izbor pesama za ovaj koncert. Na osno vu zaista šarenolikih i nepobitno kvalitetnih (i ve čito „groovy”) aranžmana, i nekoliko solista viso kog potencijala u duvačkoj sekciji, može se steći se utisak da bend ima potencijala za uplivavanje u neke zanimljivije tokove savremenog bigben dovskog izraza, međutim to baš i ne biva naročito. No, na oficijelnom sajtu ovog sastava može se
pročitati da se „na repertoaru orkestra nalaze hi tovi pop, džez, latino, soul, filmske, disko i evergrin muzike” (na osnovu redosleda prva dva žanra do sta toga je jasnije). Na istom mestu takođe može te pročitati i da „pored redovne koncertne delat nosti, NS big bend nastupa u velikom i malomkombo sastavu na kok tel zabavama, kompanij skim proslavama i manifestacijama različitog ka raktera sa, za te prilike, specijalno urađenim pro gramom.” Kako bilo, sa izuzetkom od dve-tri čisto instrumentalne numere, sa bendom su te večeri nastupale vokalistkinje Danka Adamov, i Gordana Vidaković kao gošća na nekoliko pesama. Uklju čujući i završnu „You can leave your hat on”, origi nalnu kompoziciju Rendi Njumena iz 1972, najpo znatiju u izvedbi Džoa Kokera, koji će napustiti ovaj svet svega dva i po meseca nakon ovog kon certa. Inače numeru znanu i kao nezvaničnu glo balnu „striptiz himnu”, te se ni NS big bend nije uzdržao od gotovo karnevalske izvedbe iste, uz uglavnom veselo odobravanje publike. Ipak, naj veći deo pevačkog tereta uspešno je ponela Dan ka Adamov. Čini se sasvim u elementu na pesma ma sporijeg a naročito srednjeg tempa, poput te večeri maestralne izvedbe „Feeling good” (Nina Simone), gde je očigledno došlo do punog pokla panja senzibiliteta pevačice i aranžmana benda, koji je podsetio na Geralda Vilsona i zvuk njegovih većih sastava iz sedamdesetih godina. Vibrato kvaliteti Dankinog „instrumenta” su ovde zasijali punim sjajem. Gordana Vidaković je bila povre meno i pravovremeno osveženje ovog koncerta, sa sjajnim glasovnim mogućnostima i snažnim funk/r&b manirom vokalne izvedbe, a na momen
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Dajen Rivs). Što nije toliko često odlika džez voka lista, te to znaju dosta da cene i njihove kolege čiji instrumenti nisu glas. Intimnosti atmosfere su doprinela i Aleksandrina povremena objašnjenja zašto je neka od pesama bila na repertoaru, uglav nom lične prirode i uz poneku kućevnu remini scenciju, te se moglo shvatiti da je set-lista veći nom sastavljena od numera koje su u ranoj mla dosti pevačici bile od značaja. Dušan Novakov se predstavio kao izrazito kompaktan bubnjar, u najboljim sviračk im godinama, čini se odličan bendlider, uvek besprekorno tačan. Čvrst u smislu solidnosti ritma i svinga, a istovremeno uvek spo soban i raspoložen za zabavne minijature, i pone kad neoubičajene minimalističke izbore. Naročito inspirativan solista, takođe. Tvrd kada je to potreb no, ali suveren u balansu između lirskog i mnogo energičnijeg svirajućeg manira. Jednom rečju, sila od bubnjara, ali pre svega upečatljiv stilista sa istančanim osećajem da boje harmonskih instru menata začini pravim, i nikad suvišnim dodirima. Na jednoj od numera pred kraj koncerta ostvario je i simpatičnu rolu svirajući bez palica, odnosno dlanovima. Pomenimo podatak da je Novakov u maju ove godine svirao turneju „Great Voices of Harlem”, promovišući projekat u kojem je nastu pao i Gregori Porter, trenutno najsjajnija vokalna zvezda na severnoameričkom jazz/soul/blues ne bu. Tokom karijere ovaj znameniti bubnjar je na stupao i sa mnogim neverovatnim džez asovima, a pomenućemo svega nekoliko imena – Andy Bey, Kirk Lightsey, Oliver Lake, George Cables, Mark Murphy, itd. Ovogodišnji nastup u Subotici sa Aleks Schenk je sveuk upno bio pun pogodak, i sam već dovoljan da zadovolji kvalitetom što se cele večeri tiče.
64
Maja Grnja
Igra je umetnost i život
radom, u jednom periodu je bila profesor scenskog pokreta dvogodišnje škole glume na slovačkom „Studija Glumačkog Stvaralastva” pod pokrovitelj stvom Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine, Ministarstva obrazovanja Republike Srbije i Vlade AP Vojvodine. Takođe se bavi i istraživanjem u domenu savremenog plesa.
Razgovarala: Biljana Mickov
• Kako vidite razvoj savremenog baleta danas?
Novosađanka Maja Grnja spada u one umetničke stvaraoce koji svojom skromnošću, vrhunskom umetnošću i kvalitetom doprinose razvoju naše sredine. Diplomirala u Baletskoj školi u Novom Sadu u klasi profesora Vere Felle, usavršavala se na mnogobrojnim seminarima i radionicama kao što su Internacionalni letnji baletski seminar u Budimpešti, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, Internacionalnom seminaru savremenog plesa ERG STATUS u Beogradu i na mnogim drugim.
Maja Grnja: Prvo što treba uzeti u obzir da je ba let sam po sebi jedna od mlađih pozorišnih umet nosti koja je multidisciplinarna. Spoj igre, muzike, književnosti, dramaturgije, likovne umetnosti, drugih vizuelnih umetnosti i umetničkih izraza koje se nadovezuju. Savremena igra je još mlađa umetnost koja pruža jos više slobode. Danas su to najčešće apstraktni prikazi toliko upečatljivi da obujme maštu gledaoca, zgrabe je i ne puštaju. Kao putovanje u zemlju čudesa, čarobne snove i 3D fantazije. Za savremene umetničke discipline je potrebno i savremeno društvo, ili bar savremeno poimanje umetnosti i kulture onih koji su za nju nadležni i onih koji u njoj učestvuju. U kom pravcu će savre mena igra kao umetnička disciplina otići ja ne mo gu da vam kažem, jer ne znam. Ja mogu da vam kažem kako mislim da treba da izgleda savremena predstava. Po mom ukusu savremeni ples danas najbolje prezentuje recimo predstava Akrama Kana „U Igorovim mislima”.
Od značajnijih nagrada koje je dobila su godišnja nagrada Srpskog narodnog pozorišta za ulogu Gudule 2005 i zlatna medalja „Jovan Đorđević” najviša nagrada Srpskog narodnog pozorišta za ukupno umetničko ostvarenje u 2007. godini. Učestvovala je na II međunarodnom video samitu „Videomedeja” u performansu Presvlačenje Eve Kaje, i na INFANT-u, Internacionalnom festivalu alternativnog i novog teatra u predstavi Rande zvous Sacral Rolfa Denemana (trupa Artsenico – Dortmund). Bavi se vrlo uspešno pedagošk im
65
N OVA M I SAO
/ Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
svojoj bogatoj igračkoj karijeri Maja Grnja je bila član baleta Slovenskog narodnog gledališča u Mariboru. Od 1991. ima stalni angažman u Srp skom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a od 2001. pr vakinja je baleta SNP-a, zatim nastavnik savremenog plesa u Srednjoj Baletskoj skoli u No vom Sadu, i repetitor u SNP-u, takođe se bavi ko reografijom i scenskim pokretom. Poznate su njene uloge u predstavama „Krcko Oraščić”, „Labudovo jezero”, „Karmina burana”, „Karmen” i solo uloge u operama „Knez Igor”, „Čovek od La Manče”, „Baron Ciganin”, „Majska noć”, „Travijata i Aleko”.
/
U
Kultura treba da nam bude alat kojim uspostavljamo norme i standarde, bar u određenom društvenom miljeu, a da bi to mogli da postignemo mi umetnici moramo sami sebi postavljati standarde i istrajavati u tome. Ja lično mogu uticati samo svojom umetnošću i svojim odnosom prema radu. Svojim stavom prema novim tendencijama i kroz poruke koje želim da prenesem svojim scenskim nastupom. Te višeslojne poruke su plod kolektivnog rada i svima mora biti važno kako će se one prezentovati. To je jedan dug proces.
Kod nas ima stremljena, i podržana su, samo je pitanje da li je to dovoljno. Ako me pitate šta je važno za razvoj savremene igre na prvom mestu je sigurno savremeni pristup u obrazovanju igrača i pružanje stvarne moguć nosti da se on usavršava i kroz sistematičan način rada nadogradi. Pomoći mu da se dalje razvija. • Da li je po vašem stručnom mišljenju edukacija kao konstantan proces za profesionalce i za samu publi ku bitna u današnjem vremenu? Maja Grnja: Edukacija je bitna u svakom vreme nu, nama igračima je neophodno da stalno prati mo nove tendencije, a publika samim tim ima priliku da oceni i proceni napredak. Publika se uči da gleda i razume balet, kulturom dolazaka u po zorište, a mislim da je poželjno i obavljati druge aktivnosti koje se u svetu već dugo upražnjavaju, a to je preanimacija i animacije publike. • Kakav je odnos i relacija između klasičnog baleta i savremenog plesa? Maja Grnja: Rekla bih da su oba stila igre usko povezana, jer kao što negujete svoje telo za kla sičnu tehniku igre tako i za savremene plesne pravce morate biti u izuzetnoj igračkoj formi. A sa druge strane, svaki je specifičan, odnosno umeće za sebe. Savremena igra izlazi iz strogih okvira kla sike, ali isto tako zahteva plastiku, dobru koordina ciju tela i pruža mogućnost kombinovanje plesnih tehnika, već u zavisnosti od zamisli koreografa.
66
Maja Grnja: Motiv, zahvaljujući svojim roditeljima nalazim unutar sebe, u stalnom sam traganju za istinom, kvalitetom, novim idejama, drugačijim načinom izražajnosti kroz pokret i muziku i emo tivnom prikazu i prilazu ulozi uz osećaj mere u tome. Trudim se da budem posvećena. • Imate dugogodišnje iskustvo rada na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, i u sektoru kul ture. Kako bismo mogli poboljšati status kulture u našem gradu?
67
•Umetnost izlazi izvan zatvorenih prostora i okreće se javnom prostoru, sve više i više. Igra takođe, kako vidite uticaj art-a na javni prostor jednog grada? Maja Grnja: Grad – Pozornica je jedna od najlep ših zamisli i modernih tekovina pojedinih evropskih gradova. n
N OVA M I SAO
/ • Gde nalazite motiv za vašu umetnost?
/
Maja Grnja: Emocija je obavezan elemenat igre. Da bi pokret bio jasan, doživljen i potpuno iskren, mora biti vođen osim tehničkim izrazom i dubo kim emotivnim nabojem. Proces koji vodi do tog spoja je meni uvek zanimljiv i izazovan.
Maja Grnja: Kultura treba da nam bude alat ko jim uspostavljamo norme i standarde, bar u odre đenom društ venom miljeu, a da bi to mogli da postignemo mi umetnici moramo sami sebi po stavljati standarde i istrajavati u tome. Ja lično mogu uticati samo svojom umetnošću i svojim odnosom prema radu. Svojim stavom prema no vim tendencijama i kroz poruke koje želim da pre nesem svojim scenskim nastupom. Te višeslojne poruke su plod kolektivnog rada i svima mora biti važno kako će se one prezentovati. To je jedan dug proces.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
• Da li je balet, igra koja pored pokreta, istražuje i emocije?
Jovana Balašević
Pozorište je ponekad jedina realnost Razgovarala: Sonja Madžar
Pozorište je meni vrlo bitno tokom čitavog života. Pozorište mora da provocira, mora da komentariše stvarnost, realnost i okolinu ali ne po svaku cenu da ismeva. Volim taj beg koji pruža pozorište, kad mogu da odem na dva sata i zaboravim na sve, budem neko drugi, negde drugde u drugom vremenu.
N
ovosadsku glumicu, tridesetčetvorogodišnju Jovanu Balašević danas gledamo u mnogim pred stavama Srpskog narodnog pozorišta, beograd skog Madlenijanuma, u filmu „Kao rani mraz” i na još ponekom mestu. Rođena u umetničkoj poro dici poznatog prezimena (daleko van granica na še zemlje) još nakon osnovne škole se opredelila za umetnost i scenu pa je tako posle Srednje ba letske škole upisala glumu na novosadskoj Aka demiji umetnosti u klasi Miše Janketića. Iako je sve teklo glatko i u planiranim rokovima, po završetku fakulteta nastao je tajac na profesionalnom planu. Dvogodišnju pauzu Jovana sada posmatra kao dobru stvar koja joj se desila u pravo vreme i koja joj je oblikovala profesionalnu ličnost. Stubovi oslonci, oni koji su joj davali prave životne smer nice ali i oni koji je najstrože kritikuju jesu njena porodica. Priznaje da su joj najveće nagrade na sumični komentari slučajnih prolaznika na ulici ali i da je nagrada „Predrag Peđa Tomanović” koju je dobila početkom godine u svojoj matičnoj kući Srpskom narodnom pozorištu, za ulogu Ane u predstavi Vide Ognjenović „Ostavite poruku ili Be gunci”, još jedna potvrda njenog talenta. Markant na i emotivna, lepa i vedrog duha, glumica Jovana Balašević iskreno govori o svom pozivu, pr vim i
drugim šansama koje nam se pružaju i stvarnosti koja nas okružuje. • Scena jeste bila tvoj e prvo opredeljenje posle osnovne škole kada si upisala Srednju baletsku ško lu. Ipak ubrzo si, čak posle trećeg razreda upisala glumu na novosadskoj Akademiji. Iako su balet i glu ma vrlo slične umetnosti, otkud taj prelaz? Jovana Balašević: Srednju Baletsku školu sam upisala, jer zaista nisam nikako mogla da upišem srednju školu pripremajući prijemni ispit iz mate matike. Niko ni iz porodice nije mogao da mi po mogne dok sam dolazila sa zadacima iz matema tike, a i to je bilo vreme kad nisu bili toliko popularni privatni časovi kao danas. Jedino srednja Umet nička i Baletska škola nisu za upis zahtevale taj test iz matematike a imala sam tu sreću da sam u če tvrtom razredu osnovne upisala Baletsku školu koju sam stvarno volela. Kako su odmicale godine, tamo sam stekla odlične drugarice i to je bilo mo je pravo društvo u to vreme. Sa drugaricama sam počela da posećujem pozorište, pr vo baletske predstave pa onda i dramske i to su bile srećne pa možda mogu da kažem i najbolje godine Srpskog narodnog pozorišta, kada sam gledala „Ljubavi Džordža Vašingtona” i druge predstave. Međutim
nikada nisam išla na raznorazne dramske sekcije i kurseve koji su i tada postojali, nego sam se jed nostavno bavila imitacijom svega što se dešavalo oko mene. Bilo koji događaj da sam prepričavala, koristila sam upravni govor uz odgovarajuću mi miku i gestikulaciju i najpre sam time zabavljala sestru i svoje društvo. Upravo su oni bili ti koji su mi pr vi skrenuli pažnju na uspešne imitacije, jer su to sve bile svakodnevne situacije koje su se dešavale svima a ja sam ih verovatno drugačije doživljavala i prepričavala tako da je to sve iza zivalo smeh. Taj neki latentni dar za dramaturgiju koji ima i moj otac, koji nije završio Akademiju ali je uspeo da napiše scenario za film i mnoge pe sme za koje drugi kažu da takođe podsećaju na filmove, izgleda sam nasledila od njega. I baš tada, kada sam bila u pubertetu, mama je počela da neguje to kod mene između ostalog i zato što se bojala oko svega što se dešavalo na ulici tih de vedesetih godina kada smo sestra i ja bile devoj čice. Tako je ona svaki dan podsticala da na svoj način prepričavam šta se dešava kako bi uz pomoć tih priča dobijala prave insajderske informacije i imala sliku svega što se dešava oko nas a sve je to bilo pod parolom dobre zabave i puno smeha. Mene je taj smeh hranio i pomogao da se još više otvaram u tom smislu. Ja sam onda počela da imi tiram gotovo svaku situaciju u kojoj sam se našla, od taksiste, preko konobara koji nas uslužuje pa sve do ljudi u bioskopu, koje čak nisam ni videla, nego samo čula glasove. Mama mi je tada uka zala i rekla da imam talenat za glumu i nesvesnu lucidnu sposobnost opservacije. To je bilo vreme kada je trebalo razmišljati u kom pravcu ću nasta viti školovanje i onda smo odlučili da počnem sa pripremama za prijemni ispit za glumu. Tokom treće godine srednje škole sa Sonjom Josić Stipić sam pripremala ono što je bilo neophodno za pri jemni kao što su se i drugi pripremali za fakultete koje su odabrali. Tada sam i upisala Akademiju... Prosto me je mama savetovala da pokušam čak i pre završene srednje škole, kako bih se upoznala sa situacijom koja mi je bila nepoznata jer u kraj njem slučaju je to sve moglo da bude i nešto što mi se neće dopasti. Ona me je takođe odlično pri premila u odnosu na scensku svest i utoliko sam bila u prednosti na ostale. To su stvari koje su dru gačije od baleta i objasnila mi je šta je to prof il, leđa, tačke u prostoru i tome slično. Međutim i pored toga, priznajem da sam se osećala čudno, dok sam slušala svoje kolege sa klase koji su pret hodno išli na dramske sekcije, pričali kako je igra ti Šekspira na otvorenom kad su bili u Americi sa Plendžom, a ja o tome pojma nisam imala. Sve to je pomalo uticalo na moje samopouzdanje i nesi gurnost, ali je vremenom došlo na svoje.
68
Danas se mnogi umetnici i glumci žale kako je kultura propala, kako su pozorišta prazna i slično a ja smatram da su upravo oni jedni od krivaca, jer pod raznim izgovorima pristaju na angažmane koji nude laku zaradu, brzu lovu i uključuju pojavljivanje na određenim televizijama i emisijama. Nekad možeš nešto da uradiš i da sve prođe tako da nikog ne zaboli, ali kada puno takvih stvari uradiš onda postoje posledice.
• Imala si mogućnosti da tada promeniš sredinu i odeš u neki drugi grad pa čak i na drugi kontinent. Ipak si izabrala da ostaneš ovde...
69
N OVA M I SAO
/ Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Jovana Balašević: Dok sam studirala dobijala sam uloge kao honorarni saradnik Srpskog narod nog pozorišta, međutim kada sam završila fakultet desio se tajac i danas za to krivim isključivo sebe. U tom periodu sam mnogo razgovarala sa svojom sestrom, koja mi je ukazala da zapravo tokom stu diranja nisam sebe izgrađivala i da sam sve to ola ko shvatila. Rekla mi je da ta površnost, koja je kod mene postojala jeste s jedne strane olakšavajuća okolnost, jer ne treba da budem naučnica i niko to od mene ne očekuje ali s druge strane opušte nost je preovladala. Između ostalog je izgovorila „Sada kada se desila pauza, moraš da shvatiš da te čekanje zapravo oblikuje i brusi”. To je bila re čenica koja me je vodila i koju i danas pamtim kao veliku istinu. Pauze u glumačkom poslu se iz razli čitih razloga dešavaju i traju i po nekoliko godina i tada pada samopouzdanje. Međutim, shvatila sam da sam sama kriva i započela sam doškolavanje tokom te dve i po do tri godine sam se zajedno sa sestrom Jelenom koja je tada upisala režiju. Sa njom sam uradila Godoa, gde mi je ona dodelila ulogu skitnice... Odlučila je da me u toj ulozi liši seksualnosti i maskira u muškarca. Taj period je za mene bio pravo studiranje i tada sam i dobila dru gu šansu, što je dosta teško u mom poslu. Samo zahvaljujući sestri sam uspela da na pravi način pre vaziđem tu situaciju, jer nisam imala ni prijatelja ni kolegu niti bilo koga ko je tako iskreno i direktno sa mnom razgovarao.
/
• Po završetku studija kada je trebalo da započneš svoju karijeru, desila se tišina u profesionalnom smi slu. To su momenti kada se javlja sumnja u kvalitet, talenat i rad. Kako si prevazišla tu pauzu?
Jovana Balašević: Očigledno mi je bila potrebna sredina koja me je činila dodatno nesigurnom, a za to je idealna novosadska publika odnosno naš grad, jer sam svugde bila mnogo bolje i toplije pri mljena. Pa se na sve to tako namestilo još i na moj karak ter koji je pomalo i mazohistički nastrojen. A sa druge strane sam svoj grad ipak smatrala kon forom koji imam u smislu da sam mnogo vezana za svoje roditelje i porodicu i nikad nisam mogla ni da zamislim život bez njih. Uz porodicu sam za ista puno toga učila i mislila sam da ću sve to iz gubiti ako odem. Roditelji su za mene bili i ostali autoriteti kojima verujem. • Koja su to imena iz sveta filma i pozorišta koja ti ceniš ili možda imaš želju da sarađujete? Jov an a Bal aš ev ić: Po tom pit anju sam vrlo skromna i mogu samo da kažem da mi je žao što Kišlovski nije živ. To je neko za koga smatram da mi je bio blizak po senzibilitetu i film „Tri boje pla vo” je za mene nešto što sam vrlo volela – i muzi ka i uloga koju je imala Žilijet Binoš. Takođe vrlo cenim ono što je Monika Beluči uradila sa uloga ma koje je pažljivo birala, u filmovima „Otpozadi”, „Malena” i uloga Magdalene u filmu „Stradanje Isusovo”. Volim uloge koje ne pričaju mnogo i žao mi je kada me opterete tekstom, volim stanja i mislim da može mnogo da se kaže i bez toliko teksta. Sviđaju mi se „Krugovi” Srdana Golubovića i „Rane” i „Lepa sela lepo gore” Srđana Dragojevi ća. Što se tiče pozorišta ne znam ni koga bih spo menula, jer se uslovno rečeno bojim reditelja iako mnogi od njih odlično rade, ali mislim da dobar reditelj treba da bude i dobar psiholog kako bi mogao da proceni šta i kako da kaže glumcima. • Naša realnost pokazuje da umetnost nije na ceni niti je podržana onako kako zaslužuje. Logično tome su ponekad i prazne pozorišne sale. Kako glumci u takvim momentima funkcionišu i kakve emocije ta da izlaze u prvi plan? Jovana Balašević: Dešavalo se da imamo praznu salu na predstavi i tada svi glumci sa kojima sam na sceni osećaju tugu i melanholiju. Onda se u jed nom momentu dogovorimo da se zezamo, ali ni
to nije rešenje, jer nismo zbog toga došli. Ja sam uvek tužna, jer znam da cenim kada i tri čoveka dođu da nas gledaju i priznajem da tada još više imam osećaj poštovanja međutim, koliko god da vala sve od sebe, primarno osećanje u meni jeste tuga. Na kraju uvek to nekako lepo završimo, po delimo sa publikom ono što imamo i dobijemo aplauz, koji tada bude još jači. Ipak svaki glumac je srećan i zadovoljan kada je sala puna i kada mo žemo međusobno da se osetimo sa publikom. De silo se nedavno i da je sala bila puna, publiku su činili đaci osnovne škole a mi smo igrali predstavu, koji oni nisu mogli da razumeju... To je bila najna pornija predstava do sada i užasno smo se namu čili da održimo koncentraciju na sceni pored nji hove priče i šuškanja, da glumimo dramatične trenutke, dok su se oni smejali, i da komične scene odigramo bez ikak vog razumevanja. Danas se mnogi umetnici i glumci žale kako je kul tura propala, kako su pozorišta prazna i slično, a ja smatram da su upravo oni jedni od krivaca, jer pod raznim izgovorima pristaju na angažmane koji nude laku zaradu, brzu lovu i uključuju pojavljivanje na određenim televizijama i emisijama. Nekad možeš nešto da uradiš i da sve prođe tako da nikog ne zaboli, ali kada puno takvih stvari uradiš onda po stoje posledice. U tak vim stvarima sam oprezna i znam kako bih ja. Ono što sada nažalost prolazi i smatra se prihvatljivim, za umetnost je uvredljivo. Trebalo bi vrlo vešto pronaći liniju između komer cijalnog i umetničkog i privući publiku koja uzrok smeha neće tražiti u ismevanju nekoga, njegovog dijalekta i slično. • Od dece poznatih i talentovanih roditelja se obično ne očekuje puno. Ipak porodično ste snimili film „Kao rani mraz” i igraš u predstavama „Čekajući Godoa” i „Ćelava pevačica” za koje režiju potpisuje tvoja ro đena sestra. Na koji način primaš pohvale i kritike, koje su u vezi sa tvojim prezimenom a sa druge stra ne opravdavaš očekivanja svoje porodice, dok radiš sa njima? Jovana Balašević: Moje prezime je ono sa čim uvek izlazim na scenu. Evo i pre neki dan se desilo da čujem iz publike glas „Ovo je Balaševićeva ćerka” i u tom smislu nisam ravnopravna sa svojim kole gama. Potrebna mi je posebna vrsta koncentracije i pripreme što sam možda i ja sebi priredila. Ali ono što jeste stvarni teret prezimena je to što ljudi za pravo vole pobednike – one koji dolaze bez ikakve logične šanse da uspeju i što je priča neverovatnija, to narod pobednike više voli i ceni. Tako postavlje ne stvari moju sestru, brata i mene stavljaju u okvi re da sve imamo i ništa nam nije potrebno. Apriori postoje i predrasude koje su meni dosta donele, jer upravo takvi ljudi za mene pomisle da sam ja još
jedno dete poznatih roditelja i da nemam šta da pružim. Divno je što su tako mislili i što i dalje tako misle, jer kada neku ulogu odigram prosečno pre ma svojim standardima, onda su baš oni ti koji dođu sa prevelikim oduševljenjem da mi čestitaju. Iskre no, kao i svakom glumcu čestitke i priznanja mi prijaju, laskaju, daju mi sigurnost ali i potvrdu da ipak održavam standard koji sam sebi zadala. Ipak u takvim momentima pomislim u sebi „Super, ali šta ćete tek misliti o meni kada razvalim neku ulogu!”. Dok sam glumila u filmu „Kao rani mraz” i Bebinim predstavama imala sam mnogo veću odgovornost iako ljudi to često obrnuto zaključuju. Bilo je bitno da njih ne izneverim i da sve uradim najbolje što mogu, jer tu onda nema mesta negativnim komen tarima koliko god se neko trudio. • Početkom ove godine Srpsko narodno pozorište ti je dodelilo nagradu „Predrag Peđa Tomanović” za najbolje glumačko ostvarenje na sceni tog pozorišta tokom prošle godine, za ulogu Ane u predstavi Vide Ognjenović „Ostavite poruku ili Begunci”. Nagrade i komentari stručne publike su zvanični, ali kakve ko mentare dobijaš od pozorišne publike i kako se od nosiš prema svemu tome? Jovana Balašević: Svaki put kada mi neko priđe na ulici da me pohvali, emotivno to doživljavam i oči mi se napune suzama. To se zapravo uvek i dešava u situacijama kada sam nervozna, u gužvi i izbačena iz svog koloseka i onda se pojavi neko ko me potapše po ramenu i izgovori reči hvale na račun moje glume i uloge koju sam odigrala u od ređenoj predstavi ili filmu... To su stvari koje me potpuno razoružaju i to su za mene najveće na grade. Međutim nagrada „Predrag Peđa Tomano vić” je ozvaničila moj talenat, jer godinama u mo joj matičnoj kući dobijam samo usmene pohvale. Nakon dve velike uloge u Madlenijanumu u Beo gradu sam se zapitala zašto je to bilo tako teško da se prvo odmota u Novom Sadu. Ova nagrada mi je važna, jer je prva i jer se desila baš ovde pred publikom koja je vrlo stroga. Najviše mi prija zbog roditelja koji su tih dana primali čestitke i to je tre nutak u kom sam ja njih učinila ponosnim, da njima ljudi čestitaju i da ja njih kao goste pozovem na svečanost povodom dodele nagrada. • Zbog čega je pozorište „hrana za glavu” i zašto je važno da se na taj način hranimo? Jovana Balašević: Pozorište je meni vrlo bitno to kom čitavog života. Pozorište mora da provocira, mora da komentariše stvarnost, realnost i okolinu, ali ne po svaku cenu da ismeva. Volim taj beg koji pruža pozorište, kad mogu da odem na dva sata i zaboravim na sve, budem neko drugi, negde dru gde u drugom vremenu... za mene je to najjači reality. n
70
Piše: Luna Jovanović
„Putovanje je bilo način da se bude na drugom mestu ili da se ne bude nigde. Danas je to jedini način da se doživi osećaj da čovek negde jeste. Kod kuće, okružen informacijama sa svih ekrana, ja više nisam nigde, i svuda sam u svetu istovremeno. Sleteti u neki novi grad, to znači da se odjednom nađem ovde.” Žan Bodrijar
Ž
ve isključivo preko pravouganog ekrana. Ravno dušnost za sadržaj sopstvene sredine biva povolj no otkupljena radoznalim pogledom u „drugo”. Severnoistočni Peru ponudio mi je upravo ono što što sam očekivala kao nastavak iščitavanja i izuča vanja mitova – empirijski trag mitskog čoveka, njegovu prapostojbinu.
Nebrojano mnogo masivnih kamenih površina na koje sam nailazila u Peruu predstavlja oblik ili obeležje neke od magičnih životinja poput pume, orla ili zmije, manifestaciju božanskih osobina i njihovu simboličku slojevitost koja se intuitivno
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
ivot civilizacija prekolumbovske Amerike da nas opstaje kao izvor neutažive čežnje savreme nog Zapada – to je stečena potreba za dalekim, za drevnim, za izvornim. Susresti se sa obiljem utisaka o nekom drugom prostoru opstaje u pri vilegiji da se individua, makar trenutno, izmesti iz rasatkanog bivstva koje razmatra udaljene kraje
Simbolički jezik Ajmara (Aymar aru) Indijanaca ko ji je opstao kao govorni jezik danas, kreirao je na ziv grada prema drevnom predanju o podizanju pr vih temelja: veliki ratnik Ajar Auka (Ayar Auca) dobio je krila i odleteo do predviđenog mesta, potom se pretvorio u stenu (qusqu) oblika pume, ovekovečivši sopstveno pravo na zemlju današ njeg Kuska. Sam pojam stene za pranarode tih prostora, ali i za Inke kasnije, oduvek je bio svet.
/
Grad Kusko – peruanski punktum
Grad Kusko (Cuzco), pozicioniran blizu doline reke Urubambe, pod okriljem Anda, predstavlja steciš te starosedelačkih kultura Južne Amerike i jedno od njihovih glavnih i najstarijih uporišta. Danas grad broji nešto više od četiristo hiljada stanovni ka i istorijski je punktum čitavog Perua. Kako je dugo bio prestonica moćne civilizacije Inka u pe riodu od trinaestog do šesnaestog veka nove ere, nesumnjivo je obeležen slavom i odjekom proš losti. Nekada ogroman grad pozicioniran na veli kom platou, pločnicima prekrivenim zlatom i ogo ljenim domovima bez mnogo ornamenata, danas samo u nekoliko tačaka sličan pređašnjem na prednijem stanju. Hramovi Inka bili su na samom vrhu platoa sa kojeg se pogled pruža prema celo kupnom gradu, blještavi i grandiozni centar druš tvenih zbivanja, slavlja, žrtvovanja.
71
kalnih trgovaca govori mi o autentičnom menta litetu naroda koji verovatno nikada neću zaista upoznati. Uske ulice Kuska ograđene su starim kamenim blokovima zahvaljujući kojim deluju prilično im pozantno, neovisno od savremenije arhitek ture okrnjene očiglednim siromaštvom. Osećaj koji sam imala, dok sam prolazila minija turnim uličnim prolazima, nalik tunelima samo bez krova, pobudio je pretpostavku o nekadašnjoj atmosferi prestonice Inka. Uniformisani krovovi kuća doprinose utisku estetske celovitosti grada i kohezije prisutne na više društvenih nivoa. Divni reljefni detalji retki su i dragoceni – javljaju se u vidu rezbarenih ukrasa na terasama jarkih boja i na prozorima, izviru iz braon i oker kamena kao dašak života. Kada je konk vistador Francisko Pizaro počeo da ruši arhitektonske forme starog sveta, upotreblja vao je isti materijal za izgradnju katoličkih zdanja. Crk ve Kuska iz kolonijalnog perioda odišu istorij skom težinom, specifičnom mešavinom teskobe koju osećamo kada se setimo nasilnog pokrštava nja, ali i neobičnog utiska bogatstva istorijske nad gradnje čiji je svaki sloj poseban, a na izvestan način univerzalan. Glavni trg obeležen je novonastalom, kitnjastom statuom Pačakutija, legendarnog i nemilosrdnog vladara, nesumnjivo marketinški potez savremene vlasti koja nama posetiocioma pruža šmek „egzo tičnog drugog”.
naslućuje. Moram priznati da sam u nekoliko na vrata piljila u oblike stena na čije su me obrise uputili, pokušavši da uočim životinju bez mnogo uspeha. Hristijanizacija drevnih kultova paganske Amerike nikako nije oduzela život paganizmu, jed no je pristiglo kao prisilna ekstenzija drugog. Ne minovnost promene političkih, društvenih, religij skih prilika, ovde kao da je podarila novu formu pređašnjoj suštini. Tako Pachama (Majka Zemlja) kao obožavani entitet prehrišćanskog sveta često vizuelno ne može da se razluči od predstave De vice Marije, a lokalno stanovništvo (pretežno indi janskog porekla) i dalje poštuje stare običaje ko liko i katoličke ceremonije. Dok sam lutala ulicama Kuska, posmatrala sam upadljive i snažne fizionomije prolaznika, njihove šarene odevne kombinacije koje neodoljivo pod sećaju na modernizovanu verziju narodne nošnje viđenu u lokalnom muzeju. Svaka ručno ispletena šara na tkanini poseduje precizno značenje, a ša
ra ima na desetine. Starije žene neguju divne du ge pletenice neretko obogaćene različito isplete nim ukrasima jarkih boja. Na pijacama u okolini Kuska mogu se naći vešto izrađeni predmeti naroda iz svakog kutka okoline Anda. Ponegde se još uvek trguje prema principu razmene dobara, naravno, ne i sa strancima. Še tajući se duž zbijenih redova između tezgi, naišla sam na začudne objekte izrađene od kosti, kože i kristala, a susretljivi prolaznik počeo je da mi ob jašnjava upotrebnu svrhu tih predmeta. Iznena dilo me je da su u pitanju instrumenti za izvođenje muzičkog rituala zarad proslavljanja i umilostivlje nja Pačamame (Majka Zemlja). Tu su i vešto izra đene maske naroda bliskog onom iz Kuska, a na mena im je sezonsko prerušavanje tokom drama tizacije mitskih sadržaja. Meštani Kuska najčešće su povučeni u odnosu na strance i retko će se prvi obratiti, no živa atmosfe ra pijace i prisustvovanje žustrim razgovorima lo
Postoji nekoliko arheoloških nalazišta blizu Kuska, a najveće od svih nalazi se u Svetoj Dolini. Ona se još naziva i Urubamba Dolina, prema glavnoj reci koja u prevodu sa Ajmara jezika znači „kuća sun ca”. Pisak (P’isaq) kao jedno od nalazišta u dolini, pepoznatljiv je usled svoje koncentrične struktu re – paralelni, polukružni niz kamenih zdanja sa jedinstvenim centrom. Različite etničke grupacije na ovom mestu oformile su grad još u periodu pre pristizanja Inka. Ceremonijalni platoi, fontane, hram Sunca, kupati la, sve je opstalo samo u naznakama i potrebna je imaginacija podržana istorijskom dokumentacijom kako bi se kreirala slika o dotičnom mestu. Mirča Elijade (Mircea Eliade), istoričar i istraživač, pisao je
Divni reljefni detalji retki su i dragoceni – javljaju se u vidu rezbarenih ukrasa na terasama jarkih boja i na prozorima, izviru iz braon i oker kamena kao dašak života.
72
o hramovima ovakvih civilizacija kao o posebnim primerima „sakralne gradnje”. Model arhitektonske konstrukcije poput one u Pisaku zamišljen je, tvrdi Eliajde, da ilustruje izgradnju univerzuma, odnosno, da bude arhitektonski odraz mitskih obrazaca. U njegovom razmatranju, svaki oblik sakralne arhitek ture vizuelno apstrahuje istine i predanja kolektiva. Oponašanje, iliti vizuelno vaspostavljanje doživlje nog ustrojstva Sveta i njegovih načela, osnovna je namena sakralne arhitekture. Hram ili grad konstru isan strogo promišljeno, prak tični podsetnik na neprikosovena svojstva svetih principa i njihov simplifikovani odraz. Imago mundi. Koncentrično raspoređene linije čija je simetrija osnova utvrđenja podizanih od strane Inka, deluje prefinjeno i moć no u pojavnoj jednostavnosti.
Hristijanizacija drevnih kultova paganske Amerike nikako nije oduzela život paganizmu, jedno je pristiglo kao prislna ekstenzija drugog. Neminovnost promene političkih, društvenih, religijskih prilika, ovde kao da je podarila novu formu pređašnjoj suštini.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Šta sam ponela sa sobom iz peruanske prestonice i njenih raznolikosti ? Da li je za bilo koga ko premo sti geografski jaz i oseti čar bivanja na radikalno drugačijem mestu, uopšte moguće da ponese ne što natrag, a da pri tom dobar deo ne ostavi? Mislim da je takva razmena jedini pravi način – spremnost individue da umakne stabilnosti usidrene tačke gledišta, te i sposobnost da se nepoznato sagleda kao sopstveno. Mreža utisaka tada zadobija isti centar. Mogu sa sigurnošću da tvrdim da je jedino pravo putovanje ono sa kojeg se vratili radoznali za svoj mikrosvet, sredinu u kojoj pronalazite obrise istog onoga što ste uočili i „tamo daleko”... n
73
/ Foto: Selman Trtovac, Crna ruka /
Memorija nasilja i snovi o budućnosti u MSUV Piše: Sonja Jankov
Sećanje na Prvi svetski rat obeležio je 2014. godine i Muzej savremene umetnosti Vojvodine izložbom koja se mogla pogledati u periodu od 19. novembra do 11. decembra.
P
rojekat „Memorija nasilja i snovi o budućnosti 1914-18/2014.” realizovali su MSUV, Francuski insti tut i Goethe-Institut u Srbiji, uz podršku francusko-nemačkog fonda (Elysée Fund), povodom obeleža vanja stogodišnjice Prvog svetskog rata. Centralni deo projekta, čija je kustoskinja Sanja Kojić Mlade nov, predstavljala je izložba u MSUV, dok je beo gradskoj publici projekat bio predstavljen u formi razgovora sa umetnicima koje je moderirala Gor dana Nikolić 20. novembra u KM8. Izložba koja se mogla pogledati u Muzeju savre mene umetnosti Vojvodine, na prvi pogled ne iz gleda kao izložba koja se fokusira na užase rata. Ona se u stvari, kroz umetničke projekte, fokusira la na prisustvo Prvog svetskog rata u današnjem životu, kao i na repetativne traume ratova od kojih je Evropi i savremenom čoveku vremenski bliži rat sa kojim se raspala SFR Jugoslavija. Učesnici/ce pro jekta pristupili su ovom vremenskom periodu Evrope iz sopstvene geografsko-socijalne pozicije, koja kod nekih umetnika obuhvata nekoliko gra dova/država, tako što su stvarali u medijima slike, skulpture, grafike, fotografije, videa, video i zvuč nih instalacija. Kako navodi Sanja Kojić Mladenov, umetnici zastupljeni na izložbi „svojim istraživanji ma ukrštaju različite dimenzije, pristupe i pitanja, prošlost i sadašnjost, odnose između centara i peri ferija, aspekte kretanja/putovanja, migracije i egzila, kao i nove standarde u komunikaciji u savremenim lokalnim, regionalnim i evropskim dimenzijama, u vremenima u kojima je neophodno ispitivanje
konstelacija i ideologija iz prošlosti zbog izgradnje položaja u multipolarnom svetu”. U okviru postavke, artefakti i dokumentarna građa iz Prvog svetskog rata nisu bili zanemareni. Oni su prisutni u radu Roberta Jankuloskog (MK) koji do kumentuje čaure granata i iz ranijih, balkanskih, ratova, kasnije filigranski ukrašenih i prerađenih u vaze tako da su postale deo domaćinstava, ili pre tvorene u metalne proteze od strane medicinskih tehničara za ljude koji su iz rata izašli sa invalidite tom. Igor Antić (RS-FR) za polazište svoje akcije „Rat je svuda” koristio je evropsku civilizaciju koja je iz građena u poslednjih sto godina na iskustvu Prvog svetskog rata, projektujući arhivski ratni snimak na svoj komšiluk u Parizu – na susednu zgradu, gara žu, hodnik svoje zgrade, zelenilo na ulici, biciklove u dvorištu, stepenište i tavanicu ulaznog hola... Sličan pristup odabrao je i Igor Bošnjak (BA) za kon ceptualan rad preds tav ljen u mediju videa If I Hadn’t done It koji sumira fotografije, istraženu gra đu, snimke lokacije i predstavlja konceptualni in tervju sa Gavrilom Principom u 2014. godini, kada Princip konstatuje kako se danas ne može bezbed no preći ni ulica, za razliku od perioda pre sto go dina, koji percepiramo kao ratan i opasan. Bošnja kov rad nosi u sebi dozu crnog humora. Prvo, u Principovim rečima koje konstatuju kako je uprava Historijskog muzeja BiH mogla odabrati i bolje fo tografije njega i Ferdinanda koje su korišćene za promotivne svrhe izložbe koja je u Sarajevu posta vljena povodom stogodišnjice Rata. No, najviše u
konstataciji „Valjda će kroz sto godina biti bolje” koja nosi u sebi nadu da će civilizacija možda u narednih sto godina naučiti da je rat strahota i zlo koje se ne sme ponavljati u istoriji. Locus Suspectus je zajednički rad DiStrukture (RS) i Barbare Marković (RS-AT), koja narativno opisuje sadašnji izgled i život lokacije na kojoj je u Sarajevu izvršen atentat na prestolonaslednika Franca Fer dinanda. Barbara govori sve što vidi i čuje na toj lokaciji – šta ljudi govore jedni drugima ili psima lutalicama, šta turistički vodiči govore o ovoj turi stičkoj atraktivnoj lokaciji, šta piše na memorijalnim tablama, grafitima, u oglasima za pomoć narodu u Palestini ili za letovanje u Turskoj ili u oglasima za prodaju, kako se zovu prodavnice koje okružuju lokaciju, kad je radno vreme Muzeja u blizini, koja firma za fizičko obezbeđenje osigurava obližnje
/ Vesna Perunović, Splitting Up /
74
lokale, ponavljajući reč coca-colla koliko je taj vizu elni znak prisutan. Aktuelni život grada, memorija grada i njegova slika prepliću se u govorenom tek stu, dok kamera sve vreme snima govornicu, akcen tujući na taj način sam portret – grada, vremena, života nakon ratova. Na izložbi su bili zastupljeni i video radovi Tomasa Kenera (DE-FR) i Anuk Mila dinović (CH-DE), koji se ne fokusiraju direktno na Prvi svetski rat, no na nasilja šireg društvenog obi ma koja rezultiraju beskućništvom, deponijama, migracijama i (etničkim) čišćenjima. Radenko Milak (BA) u seriji akvarela Never Ending Story portretiše Čarlija Čaplina i Gavrila Principa, okrećući se seriji materijala iz štmapanih medija tokom rata, portretišći, takođe, i poslednji prime rak izumrle vrste divljeg goluba, koji je preminuo 1. septembra 1914. godine. Serija grafika Assassi nated Nebojše Lazića (RS-US) predstavlja seriju portreta selektovanih političara/revolucionara na koje su izvršeni atentati posle onog na Franca Fer dinanda. U tehnici litografije, presovane obojene papirne pulpe ili digitalnog printa, Lazić spaja slo žene mehanizme političkih ubistava sa složenim tehnikama grafike.
Na izložbi su bile zastupljene i dve upečatljive in stalacije u prostoru. Dok Magali Sanheira (FR) mi nimalistički samo postavlja ikebanu sa plavom i belom ružom, Splitting Up Vesne Perunović (RSCA) kroz vrlo jednostavne elemente – testeru, ske let bračnog kreveta i crvene razderane tkanine – svedoči o nasilnom razdvajanju porodica i ljudskih života. Izložba „Memorija nasilja i snovi o budućnosti” obu hvatila je i projek at Beautiful Days koji je vodila Luise Kloos (AT). Umetnici koji su učestvovali u ovom
projektu, kroz medij video radova, bavili su se su protstavljenim stavovima iz 1914. godine i Prvog svetskog rata koji je ubio 10 miliona ljudi i ostavio isto toliko teško ranjenih i osakaćenih, dok je velik deo stanovništva živeo u neverovatnom siroma štvu. Uz opise iz drame Poslednji dani čovečanstva Karla Krausa i romana „Na Drini ćuprija„ i „Gospo đica” Iva Andrića, Arion Asllani (RS), Igor Juraj (HR), Admir Mujkić (BA) i Sanjin Fazlić (BA), Lote Šrajber (AT), Davide Skerlj (IT), Lea Titz (AT) i Josip Zanki (HR) istražili su nevidljive nivoe 1914. godine u svom savremenom okruženju. Četvorojezični katalog (104 strane, sa reprodukci jama, prevodi na engleski, francuski i nemački je zik) publikovan ovom prilikom daje uvid u sve segmente projekta, koji tematski obuhvataju uti caj društvenog konteksta na izgrađivanje socijal nih vrednosti pojedinaca, odnos individualnih i kolektivnih sećanja tokom velikih socijalnih trau ma kao što je rat, uključivanje istorijskih artefaka ta u umetničke sadržaje i projekciju socijalne pla stike. Katalog otvara uvodni tekst kustoskinje iz ložbe, Sanje Kojić Mladenov, kao i tekst „Da nije vremena, mogao bih večno da živim. Da nije pro stora, mogao bih da budem svuda” Štefani Buher, nezavisne kustoskinje iz Bremena. n
/ Foto: postavka izložbe Memorija nasilja i snovi o budućnosti 1914-18/2014, MSUV /
75
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
/
N OVA M I SAO
/
Drugačiji pristup portretu primetan je kod Selma na Trtovca (RS), kroz celinu koja je spajala radove
„Crna ruka”, autoportret umetnika, „On je isti kao i mi” i „Evoluciju”. Rad „Crna ruka” je autentični crni odlivak u gvožđu ruke čovekoubice, koja je za umetnika „simbol – u izvesnom smislu umetnički aksiom”. Mariane Marić (FR) spaja portrete mladih devojaka u Sarajevu sa prizorima rata u gradu, stva rajući lično-objektivnu reportažu o traumama. Sa rajeva se dotiče i audio-video instalacija Still Jelene Jureše (RS-BE) koja spaja audio snimak sa probe dečijeg hora „Princess krofne”, osnovanog tokom rata kako bi se animirala deca, sa video snimkom Drinjače u koju se baca otpad usled nedostatka komunalne službe.
Prilog istoriji Prvog svetskog rata iz ženskog ugla Piše: Milovan Pisarri
Zbog potpunog drugačijeg društvenog položaja žene, pogled na rat koje če sto žene pružaju suštinski je drugačiji od muškog viđenja, iako se radi o istom istorijskom periodu i o istim događajima.
R
at u Evropi se proučava i predaje najčešće kroz neizbežnu prizmu političkih događaja, koji su prethodili izbijanju rata, kroz uspostavljanje frontova i rovovski rat, korišćenje novog oruđa ili stravična stradanja u bitkama na zapadnom i istoč nom frontu. Ipak, pokušaji da se Prvom svetskom ratu priđe iz drugih uglova započeti su otprilike pre pedeset godina. Do kraja XX veka, istoričari iz raznih evropskih ali i drugih zemalja otvarali su mnoga nova polja istraživanja koja su se bavila drugim aspektima ratnog perioda, među kojima su na primer položaj civilnog stanovništva, eko nomske i društvene posledice rata, kulturalni zna čaj evropskog i svetskog konflikta, ali i takozvane rodne studije1. Ponavljanjem vojnih i političkih događaja konstantno reprodukuje jedan muški narativ, koji se bavi muškim pitanjima: radi se o muškoj istoriji, jer se događaji tumače isključivo sa stanovišta muških učesnika. Sve nam to ukazuje na potrebu, danas više nego ikada, da se pronađu alternativni pristupi istoriji Prvog svetskog rata i na neophodnost da se, pot punijeg razumevanja istorijskih događaja radi, izađe iz uskih okvira vojne i političke naracije. U Videti na primer: Annette Becker, Oubliés de la Grande Guerre; Humanitaire et culture de guerre, populations oc cupées, déportés civils, prisonniers de guerre, Pariz 1998; Stéphane Audoin-Rouzeau, L’Enfant de l’ennemi, Pariz 1995; Hugh Cecil – Peter Liddle. (prir.), Facing Armaged don. The First World War Experienced, London 2003; John Horne – Alan Kramer German atrocities 1914: a history of denial, New Haven – London, 2001; Mario Isnenghi, Il mito della Grand e Gue rra, Bol ogna 1989; Antonio Gibelli, L’officina della Guerra. La grande Guerra e le tras formazioni del mondo mentale, Torino 2007. 1
tom smislu, jedan mogući pristup jeste istorija iz ženskog ugla, koji se metodološki zasniva prven stveno na korišćenju istorijskih izvora ženske pro veniencije. Oni se tiču naročito privatnog i druš tvenog života, a ne političkog i vojnog jer su, kako je gore navedeno, žene iz njega bile isključene. Samim tim, kao i naravno zbog potpunog druga čijeg društ venog polož aja žene, pogled na rat koje često žene pružaju suštinski je drugačiji od muškog viđenja, iako se radi o istom istorijskom periodu i o istim događajima. U istoriografiji, uopšte govoreći, do osamdesedih godina XX veka smatralo se da je Prvi svetski rat snažno uticao na promenu odnosa između muš karaca i žena u evropskim društ vima2. Istoričar Fransua Tebo (Françoise Thébaud) je govorio o tri faze proučavanja pitanja žena u Prvom svetskom ratu: šezdesetih i sedamdesetih godina, naročito u Velikoj Britaniji, na videlo su izašle nove uloge, koje su žene dobile tokom rata: zbog toga su isto ričari pretpostavili da je sledila i nova uloga žena u društvu, odnosno da je sledila neka vrsta eman cipacije.
tokom rata, i dokazale su da iako su žene počele masovno da rade, nikad nisu dobijalje istu platu kao muškarci. Devedesetih godina su se teze prve istoriografskih radova definitivno srušile: rat nije predstavio nika kvu drastičnu promenu kad je zaposlenje u pita nju, između ostalog zato što su žene bile zaposlene najviše u ratnoj industriji, koja je većim delom uga šena posle kraja rata. Takođe, studije su pokazale da se društvena struktura suštinski nije promeni la, jer su odnosi između muškarca i žene unutar porodice, širih zajednica i društva, ostali praktično isti. Sličan put je imala teza o političkoj emancipaciji žena tokom rata ili odmah posle njega: promene, kao na primer u Velikoj Britaniji, koje su u ranijoj istoriografiji predstavljene kao priznanja ženama zbog njihove uloge za vreme rata, bacile su neo pravdanu senku na predratne borbe feministkinja (kao sufražetnkinja) i njihovih dostignuća3. Zahva ljujući tim studijama, možemo danas da tvrdimo da postoji važan istoriografski segment posvećen ulozi ženi u ratu. Istraživanja su pokazala kako je tokom Velikog rata žena imala, u svim zemljama zahvaćenim ratom, često ulogu dobrovoljne bol ničarke, ređe i lekara, kao i da je usled odsustva muškaraca bila zaposlena naročito u industriji i poljoprivredi; u razvijenim zemljama, one su radi le, takođe, kao poštari, službenici, ili umesto ulič nih čistača, berberina, čak i vozača tramvaja. Či njenica da je to bilo često praćeno burnim prote stima od strane tradicionalnog (muškog) sveta govori o potencijalnoj snazi tih promena u druš tvu, ali takođe o nep ermanentnom karakteru emancipacije žena: nove uloge koje su dobile nisu predstavljale rezultat borbe za emancipaciju koje su određene grupe vodile unutar evropskih druš tava, kao što je na primer slučaj sa sufražetkinja ma, nego odluke vladajućih struktura koje su u (privremenom) zapošljavanju žena videle moguć nost da se što efikasnije odgovori na problem manjka radne snage usled mobilizacije radno spo
Druga faza obuhvata kraj sedamdesetih i početak osamdesetih godina, u kojoj se istoričari fokusira ju na ulogu žena posle rata odnosno na vraćanje žena na njihove tradicionalne uloge, kao i na či njenicu da se upravo zbog toga ne može tvrditi da je ratni period doneo bilo koju ravnopravnost sa muškarcima. Analize tog istoričara su se foku sirale na primer na problematiku zaposlenja i rada Birgitta Bader-Zaar, Controversy: War-related changes in Gender Relations: The Issue of Women’s Citinzenship, International Encyclopedia of the First World War, str. 2. 2
3
Isto, str 2-3.
76
25. IX 15.7 Borba koja je još 22-oga otpočela, bez prestanka traje. Pred podne je otpočela još jača artiljerijska, zatim mitraljeska i puščana vatra uz to još i eks plozija bombi. Opet vri kao u paklu [...]. Po ulicama se vode borbe. Naši sačekaju u poprečnim ulicama neprijatelja koji sa Dunava pravim ulicama nastu pa [...]. Na terazijama malo predahnusmo, jer tu prestadoše da nam zuje kuršumi oko glave, ali se granate i dalje oko nas rasprskavaju. Jedan ranje nik izdiše, drugoga previjaju itd. Puna egoizma ali i bola u tom momentu da ne bih pala neprijatelju u ruke bežim i dalje, i ne prišavši da pružim pomoć ovim jadnicima, za koje bih se u svako drugo doba žrtvovala i koje neizmerno ljubim, jer su deca mo je otadžbine, za nju padaju...8
Posebno mesto imaju žene koje su tokom rata na stavile da se bore za mir. Iako su mnoge predratne ženske pacifističke organizacije, u nacionalističkoj histeriji, stale na stranu svojih vlada, određene grupe su i dalje verovale u internacionalnu soli darnost žena u borbi protiv tlačenja, između osta log sa stanovišta majka budućih vojnika. Mar ta 1915. godine u Berni sastale su se socijalistkinje iz cele Evrope, a jedna od najvažnijih rezolucija bila je stav da je pravi neprijatelj kapitalista koji ugnje tava mase, a ne pripadnik „neprijateljske” nacije. Krajem aprila iste godine, u Hagu je osnovana In ternacionalna ženska liga za mir i slobodu. Poruka, koju su poslale svetu bila je da je neophodno ra diti za mir, i da u tom radu žene moraju da imaju svoj glas4. Susan R. Grayzel, Women’s Mobilization for war, Inter national Encyclopedia of the First World War, str. 13. 4
77
Misleći na ratne godine u Srbiji, na raspolaganju imamo veoma važne izvore. Prvi primer može bi ti dnevnik mlade Beograđanke Mare Radenković, koji se danas čuva u Arhivu grada Beograda, u ko jem se između ostalog opisuju teški trenuci tokom uličnih borbi u Beogradu u jesen 1915. godine: Videti naprimer: Bruna Bianchi (prir.) La violenza contro la popolazione civile nella Grande Guerra, Milano 2006; od iste aut ork e, Crim in i di gue rra e crim in i cont ro l’umanità. Le violenze ai civili sul fronte orientale (19141919), Milano 2012. 6 O ulozi žena u ratu, ako uzmemo u obzir ratne godine u Srbiji, videti: Božica Mladenović, Žena u Topličkom ustanku 1917. godine, Beograd 1996; od iste autorke, Po rodica u Srbiji u Prvom svetskom ratu, Beograd 2006. 5
24. OKTOB AR 1918. Počeli su da pristižu iz neprijateljskih logora naši zarobljenici i internirci. Dolaze potpuno iscrpljeni od gladi, bolesni i iznureni od silnog pešačenja. Ve liko i Malo ratno ostrvo pružaju s Kalemegdana je ziv prozor. Na njima se sleglo na hiljade zarobljeni ka i interniraca koji čekaju da pređu u svoju zemlju, ali neprijatelj je uništio plovne objekte tako da vla sti nemaju čime da prevezu ljude. Tu, na domaku domovine i svojih kuća, iznureni i skoro goli, spa vaju pod vedrim nebom i čekaju na čamce, jedina prevozna sredstva koja su još ostala. Mnogi tu i umiru, nemajući sreću da stanu na tlo svoje rodne grude. Bolnica u Dorćolskoj osnovnoj školi pruža jezivu sliku. Naređeno je da se svi logoraši, kad pre đu na desnu obalu Save, dovedu ovamo, radi pre gleda i čišćenja od vašiju. Ali, kad se ljudi svuku, čoveka obuzima tuga. To su živi skeleti na kojima su ostale samo koža i kosti. Oni su preplavili sobe, hodnike i dvorište bolnice. Leže na zemlji izgublje na pogleda i bez reči. Toliko ih svakodnevno umi re da u maloj mrtvačnici, koja je načinjena od fa muluzovog stana, nema više mesta za leševe [...]. U dnevniku datumi prate stari kalendar. Istorijski arhiv Beograda (IAB), dnevnik Mare Raden ković, ZARH, K-9, lični fond Živana Petrovića, str. 3. 7
8
/
Sa stanovišta istorijske nauke, u pitanju je dakle pre svega novi izbor izvora na kojima treba raditi, znajući međutim da postoje barem za sada velika ograničenja, prvenstveno klasnog tipa. Ako uzme mo u obzir na primer dnevnike koji su žene pisale tokom rata ili njihove autobiografije, ne treba da zaboravimo da je tada broj pismenih žena bio ve oma mali i da su iz njega faktički isključene sve žene radnice, one koje su radile u poljoprivredi itd.
N OVA M I SAO
Važna je takođe bila uloga žena u patriotskim or ganiz acijama, što ukazuje i na politički prostor koji se na prvi pogled otvorio za njih. Vrbovale su dobrovoljce, organizovale manifestacije za sku pljanje priloga za muškarce na frontu ili, u slučaju Srbije, organizovale su u inostranstvu prikupljanje i slanje pomoći bilo koje vrste.
/
Žene su bile, takođe, kao što je gore spomenuto, vojnici: u pitanju su najviše žene koje su se dobro voljno ili krišom priključile vojskama, kao na pri mer Milunka Savić ili engleskinja Flora Sanders u Srbiji. Iako su u pitanju bile pojedinke, bilo je i slu čajeva kad su čitave vojne jedinice sastavljene is ključivo od žena, kao na primer takozvani „ženski bataljoni smrti” formirani u Rusiji u junu 1917. go dine.
U okviru istraživanja posvećenih civilima žrtvama zločina, položaj žena je takođe „zaslužio” svoje mesto. Pažnja nekolicine istoričara usmerena je, već desetak godina, prema ženama koje su bile izgnane, one koje su bile u logorima, a naročito prema žrtvama seksualnog nasilja odnosno silo vanja5. Na kraju, treba istaći manje istraženu ulogu koje su žene imale tokom ali naročito posle rata kad su morale da se suoče sa povratkom svojih muževa, sinova i očeva kući i sa svim problemima koje su sa sobom donosili6.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
sobnih muškaraca: zapošljavanje žena je, dakle, bilo funkionalno ratnim potrebama država u ratu.
Takođe, postoji publikacija „Oblaci nad gradom”, koju je dok torka Slavka Mihajlović objavila tek 1955. godine. Dnevnik obuhvata ceo ratni period, ali je napisan sa brojnim prekidima. Najviše infor macija pruža o periodu između jeseni 1914. i jeseni 1915. godine. Slavka Mihajlović je radila u gradskoj bolnici u Beogradu, i bila svedokinja svakodnevnog života u okupiranom Beogradu. Kroz njene reči, pored događaja u Beogradu, Srbiji i u ostalim ze mljama, vidljiva je jedna slika života u prestonici za vreme najgorih trenutaka:
Ponavljanjem vojnih i političkih događaja konstantno reprodukuje jedan muški narativ, koji se bavi muškim pitanjima: radi se o muškoj istoriji, jer se događaji tumače isključivo sa stanovišta muških učesnika. srpskim vojnicima obolelim od tifusa10. Kad je epi demija prestala, odlučila je da otvori u Kragujevcu ambulantu za civile. Veliki broj ljudi koji su tu do lazili iz raznih krajeva zemlje, ubedio je Kler Sto bart da organizuje još šest sličnih ambulanti, kroz koje će u kratkom periodu proći oko 22.000 civila. Tak va inicijativa je bila verovatno jedinstvena u Evropi. U njenoj autobiograf iji, objavljenoj 1916, jasno opisuje one trenutke: U zemlji kao što je Srbija, koja je toliko propatila tokom nekoliko godina neprekidnog ratovanja, morala je da postoji neka potreba; jedino pitanje je, koje vrste potrebe? Inspiracija je došla peti dan nakon našeg dolaska u Kragujevac. Razgovarala sam sa majorom Proti ćem: on je opisivao prilike u zemlji, i rekao je da jedna trećina srpskih doktora je umrla ili zbog ti fusa ili na frontu, dok su ostali bili svi zauzeti u vojsci, u gradskim bolnicama, u administrativnim poslovima ili na frontu. Rezultat toga je da ne po stoji medicinska pomoć za seljake u unutrašnjosti. U tom trenutku sam shvatila šta to znači. Zemlja se nalazila usred ozbiljne epidemije tifusa, ali i di senterije, tifoidne groznice i drugih bolesti; u se lima i u manjim gradovima, nije bilo doktora koji bi lečili bolesnike ili sprečavali da se infekcije pro šire [...]. Bio je pijačni dan u Kragujevcu [...]. Odmah smo postavili beli šator na ivici bolničkog logora, na ulici, improvizovali smo natpis na nekoj staroj gajbi, i, uz pomoć prevodioca napisali na srpskom da ukoliko ljudi donesu svoje flaše, mi bismo im davali besplatno lekove i lekarsku pomoć [...]. Re zultat je bio da u roku od nekoliko nedelja 12.000 ljudi, žena, dece, došli su u našu ambulantu na svojim kolima ili peške čak i od pedeset, šezdeset ili sedamdeset kilometara daleko11. Arhiv Srbije (AS), Ministarstvo inostranih dela, Poli tičko odeljenje (MID-PO), 1915, XXI/521. Sanitetska mi sija koju je predvodila doktorka St. Clair Stobart je bila jedna od misija organizovanih od strane inicijative Ser bian Relief Fund u Londonu, od kojih su još dve bile sastavljene od žena lekara i bolničarki. Videti: AS, MIDPO, 1915, XXI/90. 11 Mrs. St. Clair Stobart, The flaming sword in Serbia and elsewhere, London-NewYork-Toronto 1916, str. 66-68. Prevod je moj. 10
Još mučniju sliku ostavljaju žene iz Beograda i unu trašnjosti koje plačući prolaze hodnicima i pretura ju po leševima ne bi li pronašle nekog svog9. Slavka Mihajlović, Oblaci nad gradom 1914-1918, Beo grad 1955, str. 192. 9
Treći primer nam pruž a dnevnik engleske dok torke Kler Stobart. Ona je stigla u Srbiju krajem marta 1915. godine, na čelu jedne sanitetske mi sije sastavljene od sedam žena lekara, petnaest bolničarki i još dvadeset ljudi, kako bi pomagala
78
Memoare su napisale i druge žene koje su se to kom 1915. godine nalazile u Srbiji i koje pružaju, između ostalog, važnu sliku o uslovima života u tadašnjoj Srbiji12.
O ovome sam pismeno saslušavana i sve su ovo njihove vlasti utvrdile, ali mi nikakvo zadovoljenje nisu dali. Rekoše mi da mora presudu doneti njihov veliki sud u Skoplju [...]13. Videti naprimer: Monica Stanley, My diary in Serbia. April I, 1915 – Nov. I, 1915, London 1916; Barbara McLaren, Women of war, Lond on – New York – Toronto 1917; Caroline Matthews, Experiences of a woman doctor in Serbia, London 1916. 13 Arhiv Jugoslavije (AJ), Ministrastvo inostranih poslova – Direkcija za ugovore (MIP-DU), 334-13, svedočanstvo Svilenke Pejić, 13. decembra 1918. 12
79
Pažnja istoričara mora dakle da se usmeri ka izvo rima ženske proveniencije kojih u mnogim arhivi ma u Srbiji i u inostranstvu ima verovatno dovolj no kako bi se, sa čistog suvoparnog pristupa gra Izr az je preuzet iz naslov a knjig e: Lina Vuškov ić i Zor ic a Trif un ov ić (ur.), Ženska strana rata, Beograd 2007. Iako posvećena ratovima 90-ih u bivšoj Jugosla vij, ona predstavlja odličan primer drugačijeg gledanja na rat. 14
Marta 1915. godine u Berni sastale su se socijalistkinje iz cele Evrope, a jedna od najvažnijih rezolucija bila je stav da je pravi neprijatelj kapitalista koji ugnjetava mase, a ne pripadnik „neprijateljske” nacije.
N OVA M I SAO
đi, prelazilo na nivo tumačenja i interpretacija istorijskih zbivanja. Period koji stoji pred nama, odnosno čet vorogodišnji vremenski raspon to kom kojeg će mnogo pažnje biti posvećeno obe ležavanju stogodišnjice Velikog rata, pruža prilika da se ozbiljnim naporom, pored komemoracija bitaka i sećanja na pale borce, prošire vidike i poč ne sa novom naracijom o tim veoma važnim, a kompleksnim događajima. n
/
Odmah sam uzela dete na leđa i otišla bugarskom komandantu na žalbu, a on me uputi njihovom le karu, koji sve ovo utvrdi. Ristova tada nisu pronašli, i zato su me docnije zvali kod komandanta bugar skog u Vlasotince a odatle me uputiše njihovom sudu u Vranju.
Navedeni primeri, snažno pokazuju važnost tih izvora iz kojih proizlazi nešto što bi se moglo de finisati „ženska strana rata”14. Prirodno je pitati šta razlikuje ženski dnevnik, ženska autobiografija ili žensko svedočenje (osim o silovanju, što je poseb no pitanje) od muškog? Odgovor leži prvenstveno upravo u različitom društvenom, političkom i eko nomskom položaju: žene koje nisu vojnici niti uče stvuju u političkom životu bilo koje zemlje, imaju potpuno drugi pogled na dešavanja i samim tim nude druge mogućnosti da se, izvan vojnih i poli tičkih okvira, razmatra razarajuća dimenzija Velikog rata, njegove posledice i njegovo nasleđe.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Kad su Bugari (vojska) u mesecu oktobru 1915. god. prešli našu granicu i došli u naše selo, onda jedan bugarski vojnik Ristov iz telefonskog odeljenja 41. pešadijskog puka dođe u moju kuću i napade nas. Ja, moja snaha i stara majka pobegosmo iz kuće u šumu, a moje dete Talijanka ostade u kući. Talijanki je bilo tada 8 godina. Ristov ga uzme zatvori se s njim u sobi i baci ga na krevet. Cele je noći spavao s detetom, silovao ga i obesčastio. Ovo je vršio ne koliko puta preko noći. Sutra dan kad sam došla kući zatekla sam dete bolesno ogrezlo svo u krvi, košulja i haljinica takođe krvavi, čak i prostirke na krevetu bile su krvave.
/
Poseban pogled na rat, odnosno na okolnosti ko je su rezultat ratnih zbivanja i drastičnih promena, pre svega, moralnih vrednosti koje sam rat nosi sa sobom, pružaju svedočanstva žena žrtava zločina. Na ženama se, naime, tokom svih ratnih sukoba iskaljuje muška agresivnost koja je upravo zbog vojnih potreba tada proizvedena i dovedena do najvišeg stepena brutalnosti, jer je finalizovana ubi stvu protivnika. Žene postaju plen, i njihov inferi orni društveni položaj koji je tokom Velikog rata bio izrazito prisutan u mnogim od zaraćenih zemalja, postaje legitimna baza za njihovo seksualno prisva janje – silovanje. Tokom austrougarske invazije, a naročito bugarske okupacije, silovanje je bilo ma sovna pojava, kako svedoče mnogobrojni doku menti prikupljeni tokom, ali i posle rata. Žene su nerado govorile o tome, ne samo zbog patnje i boli nego i zbog stida nametnutog od patrijarhalnog društvenog poretka. Ipak, u nekim slučajevima su pristale da govore o pretrpelom zločinu ili o zločinu počinjenom nad nekom od članova porodice:
Stradanje Srba u Sremu 1914. godine Piše: Slobodan Bjelica
No najstrašnija stradanja nastupila su nakon ofanzive srpske vojske u Sremu, septembra 1914. godine, koja je preduzeta na zahtev saveznika, pre svega Rusije, suočenih sa nepovoljnom situacijom na svojim frontovima
O
dmah nakon Vidovdana 1914. godine nasta li su teški dani za prečanske Srbe. Masovne anti srpske demonstracije koje su izbile u Sarajevu, a iz njega se proširile na ostale bosansko-hercego vačke gradove i sela, poprimile su karakter pravog pogroma: pljačkaju se srpski dućani, uništava srp ska imovina, demoliraju pravoslavne crk ve. Izlivi mržnje prema Srbima zapljusnuli su i Hr vatsku i Dalmaciju. Na udaru su se našle sve srpske pro svetne, kulturne i druge ustanove, a zabranjivana je i ćirilica. Formalna objava rata, tačno mesec dana nakon Sarajevskog atentata, objavila je i početak fizičkog istrebljivanja Srba u crno-žutoj monarhiji. Pod izgovorom opasnosti od ustanka Srba na pro storima koje su naseljavali, austrougarske vlasti su počele, i nastavile tokom celog rata, sa praksom uzimanja talaca koji bi svojim životima garanto vali bezbednost carskih i kraljevskih trupa i vojnih objekata. U nameri duhovnog obezglavljivanja Srpstva, najugledniji Srbi – sveštenici, intelektual ci i trgovci bili su internirani u logore duboko u unu trašnjosti Austrougarske – sve do Arada, Nežidera, Komorana... Internacija srpske elite trajala je sve do kraja rata, a mnogi se Srbi iz logora nisu ni vra tili, ili do njih nisu ni stigli. U više navrata su tokom rata inscenirani sudski procesi širom jugosloven skih krajeva Austrougarske, najviše đačkoj i stu dentskoj omladini, sa optužbama za veleizdaju. Najteže je bilo Srbima u Bosni i Hercegovini, koji su, osim progona organa vlasti, trpeli i teror svojih
suseda druge veroispovesti, organizovanih u tzv. „šuckore”. Od tragične sudbine nisu bili izuzeti ni oni Srbi koji su u vreme Velikog rata živeli na prostoru Voj vodine. U danima nakon Sarajevskog atentata, bez obzira na izjave lojalnosti, interniraju se i maltre tiraju svi viđeniji srpski intelek tualci i političari: Jaša Tomić, Đorđe Krasojević, Žarko Miladinović, Vasa Stajić... Srpske političke stranke i njihovi listo vi, pevačka i sokolska društva zatvaraju se i zabra njuju, srpski činovnici se smenjuju, skidaju se ćiri lični natpisi. Osim inteligencije, i običan narod bio je žrtva represije, posebno u pograničnom pojasu duž Save i Dunava. Uzimanje talaca, internacija pa i bezrazložne lik vidacije lokalnih Srba, nisu bile retka pojava. Posebno su na udaru bile one poro dice koje su se u prethodnom periodu doselile iz Kraljevine Srbije u Vojvodinu. Oduševljenje za rat sa Srbijom, koje je obuzelo nesrpsko stanovništvo, izazivalo je nelagodu kod Srba Vojvođana. Vojne vlasti su uvodile prek i sud, mere kontribucije i rek viriranja, karakteristične za okupaciju, prav dajući se da je prostor uz srpsku granicu „de fakto” neprijateljska teritorija. Srem i južni Banat su u leto 1914. godine bili opterećeni ogromnom kon centracijom vojnih jedinica, koje u svom pona šanju prema lok alnom srpskom stanovniš tvu, njegovoj imovini i crk vama, nisu imale nimalo obzira.
No najstrašnija stradanja nastupila su nakon ofan zive srpske vojske u Sremu, septembra 1914. go dine, koja je preduzeta na zahtev saveznika, pre svega Rusije, suočenih sa nepovoljnom situacijom na svojim frontovima. Srpska vlada i Vrhovna ko manda nisu sasvim nevoljno preduzeli upad u Srem. Još početkom avgusta srpska Vrhovna ko manda se bavila mišlju da preduzme ofanzivnu operaciju preko Save, i to u dva pravca – glavni udar bi bio između Obrenovca i Debrca, a spored ni između Šapca i Mitrovice. Međutim, austro ugarski napad preko Drine poremetio je ove pla nove, da bi oni bili obnovljeni odmah nakon Cer ske bitke. Tada je u Srbiji zavladala atmosfera pobedničke euforije i optimizma da će se rat vrlo brzo završiti. Iz savezničkih prestonica je sugeri sano da bi bilo poželjno da srpska vojska zauzme bar deo austrougarske teritorije, kako bi njime poduprla svoje pretenzije na Konferenciji mira. I sam predsednik vlade, Nikola Pašić, požurivao je Vrhovnu komandu da preduzme ofanzivu „iz po litičkih razloga”. Konačno je odlučeno da se u noći 5/6 septembra izvrši forsiranje Save, i to da glavni napad vrši Prva armija prema Kupinovu, sa zadatkom da potuče neprijatelja odbacujući ga od Fruške gore na istok. Sporedni udar, koji je trebalo da vrši Timočka di vizija, imao je za cilj samo zauzimanje Sremske Mitrovice i formiranje mos tobrana. Ujedno je predviđena demonstrativna operacija jednog ma njeg dela Timočke divizije prema Sremskoj Mitro vici, uključujući i artiljerijsko bombardovanje. Po stupljeno je upravo prema ovak vom planu, s tim što je došlo do izvesnog kašnjenja u transportu Timočke divizije i njenih materijalnih sredstava, pa je prelazak reke izvršen u zoru, a ne po noći, čime je izgubljen efekat iznenađenja. No mnogo veći problem za Timočku diviziju predstavljalo je loše stanje desantnih čamaca tako da je prebaci vanje vojske vršeno isključivo prevoženjem u pon tonima, zbog čega pontonski most sve do večeri nije bio završen. Sve to je, te večeri i sutradan, do velo do poraz a Srba na polju Legetu, gde je iz stroja izbačeno više hiljada vojnika i oficira.1 Pr va armija je bila znatno uspešnija i oslobodila četrdesetak sremskih mesta, uključujući i Zemun. No zbog pritiska Austrougara na Drini, srpska voj ska je već polovinom septembra bila prinuđena da se povuče iz Srema. Dokumentacija iz austro ugarskih izvora svedoči da je neprijateljska voj ska znala za srpski nedostatak materijala za forsi ranje reke, te nije ni očekivala ofanzivu preko Save. Stoga je komanda austrougarske vojske naredila O tome vidi opširnije u: Radovan Srdić, Bitka na Lege tu, Sremska Mitrovica, 1994. 1
80
Za nedelju dana svog boravka u donjem Sremu srpske jedinice bile su svuda oduševljeno doče kane od strane lokalnih Srba. Međutim, kada je srpska vojska ubrzo morala da se povuče preko Save, Sremci su iskazivanje patriotskih osećanja platili ogromnim žrtvama. Nakon povratka austro ugarske vojske i prvog talasa zločina austrougar skih snaga, usledio je drugi, nekoliko dana kasnije – kaznena ekspedicija, tzv. štrajfkor. Nečuven teror prema sops tvenim podanicima vojne vlas ti su objašnjavale neprijateljskim drž anjem Srba na
81
Tokom septembra živote su izgubili mnogi mešta ni Batajnice, Klenka, Platičeva, Grabovaca, Beške, Boljevaca, Jakova, Surčina, Brestača, Šašinaca, Jarka, Bežanije, Dobanovaca, Ugrinovaca, Deča, Karlov čića, Donjeg Tovarnika, Ogara, Obreža, Kupinova, Ašanje, Progara, Bečmena, Petrovčića, Golubinaca, Šimanovaca, Popinaca, Pećinaca, Buđanovaca, Mi škovaca, Starih Banovaca, Prhova, Vojke i Zemuna. Među ubijenima je bilo i žitelja bačkog sela Kovilja
Da su se kratkotrajnim prelaskom Srpske vojske u Srem i dočekom koji im je priređen austrougarski vojni sudo vi bavili i dugo nakon jeseni 1914. godine, svedoči i slučaj četiri žene iz Zemuna. Naime, Jelena Benko, supruga pokojnog zemunskog apotekara Franje, i njihove tri ćer ke – Sof ija, Despa i Mima, bile su optužene da su u ime Srpske ženske dobrotvorne zadruge u Zemunu svečano dočekale Srbijance. Zbog toga su aprila 1916. godine osuđene na dugogodišnje zat vorske kazne od strane Divizijskog vojnog suda u Zagrebu. Milan P. Kostić, Iz Prvog svetskog rata 1914-1918, Zbornik Matice srpske za istoriju, 51/1995, 151. 2
N OVA M I SAO
granici od samog početka rata, te obaveštajnim i drugim uslugama koji su oni činili srpskoj vojsci prilikom njene neuspešne ofanzive. Imajući u vidu da su se srpske jedinice u redu povukle iz Srema, a sa njima veliki broj Sremaca otišao u izbeglištvo, zvuči potpuno apsurdno da bi oni koji su eventu alno pomagali srpske trupe čekali u svojim kuća ma povratak Austrougara. Pre će biti da je u pita nju bio kolektivni obračun sa srpskim narodom u Sremu.
/
prebacivanje 29. divizije na ruski front, što bi osta vilo Srem praktično bez vojske. Čak je za 7. sep tembar pripremala demonstrativan napad preko Save, svega nekoliko kilometara nizvodno od Le geta, kako bi kamuflirala povlačenje iz Srema. Da je srpska vojska saček ala još nekoliko dana sa ofanzivom, naišla bi u Sremu na potpuno nebra njeno područje.
Nakon oslobođenja, jugoslovenska kraljevina je u Petrovaradinu podigla spomenik pobijenim Ba tajničanima, odnosno spomen-ploču streljanim Beščanima, ali je propustila da kazni vinovnike njihovog stradanja. Mnogi od potkazivača iz sep tembra 1914. godine mirno su živeli u svojim do movima i dvadeset godina kasnije, a nikada nije bilo utvrđeno ko je bio naredbodavac zločina nad Srbima. Prema svedočenju Dake Popovića „istre bljivanje Srba u Sremu vršilo se po propisu samih
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
U osvetničkom besu vojnici su progonili čak i ži telje pojedinih mesta koja uopšte nisu bila obu hvaćena srpskom ofanzivom u prvoj polovini sep tembra. Tako je stanovništvo Sremskih Karlovaca i još nekih sela bilo preventivno preseljeno tokom trajanja borbenih operacija, a interniranja i hapše nja Srba je bilo čak i u mestima zapadnog Srema, koja su se nalazila daleko od linije fronta. Nakon okupacije Srbije 1915. godine oslabio je pritisak na prečanske Srbe, tako da je interniranim Srem cima doz voljen povratak u svoja opustela sela 1916, odnosno 1917. godine. Uoči raspada Austro ugarske iz internacije su puštani i preživeli pripad nici srpske društvene elite, koji prilikom preuzima nja vlasti u Vojvodini, tokom jeseni 1918. godine, nisu organizovali nikakve akcije odmazde. Istovre meni prodor srpske vojske preko Save i Dunava protekao je gotovo bez opaljenog metka.
/
i banatske Borče (koja je takođe pružila gosto primstvo srpskoj vojsci). Njima treba dodati one koji su docnije bili osuđeni na smrt od strane pre kog vojnog suda,2 kao i one koji su od posledica malter tiranja umrli na putu za ili tokom interna cije. Oni muškarci koji su imali sreću da sačuvaju život, prošli su kroz različite oblike šikaniranja, imovina im je bila opljačkana, stoka odvedena. Mnoge srpske kuće, pa i cela sela, bila su zapa ljena. Među brojnim oskrnavljenim i izgorelim pravoslavnim bogomoljama nalazio se i manastir Fenek. U toku jeseni usledio je i treći talas pro gona, kada je 27 sela duž srpske granice bilo pot puno ispražnjeno od preostalih žitelja: žena i dece, koji su bili internirani – uglavnom u Hr vatsku, ali i dalje.
merodavnih vlasti”, pa čak i članova vladajućeg doma. Popović je lično bio prisutan kada je na oči gled nadvojvode Josifa, komadanta austrougarske divizije, ubijen jedan sremski Srbin. Na vapaje za pomoć nadvojvoda nije odgovorio, a posle egze kucije je prokomentariosao: „Tako treba da se po stupi sa svim rackim nitkovima”.3 Zanimljivo da je nadvojvoda Josif posle rata napisao opširne me moare, u kojima je opisao zločine koje je austro ugarska vojska vršila u Mačvi.4 Vredelo bi prove riti da li je pomenuo i slične slučajeve sa druge strane Save. Propust srpske istoriografije je što do dana dana šnjeg nije posvetila dužnu pažnju ovoj epizodi srpske golgote u Pr vom svetskom ratu. Jedina monograf ija posvećena stradanju Srba u Sremu pre čitavih stotinu godina nastala je iz pera jednog Toša Iskruljev, Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914, Novi Sad, 2014, 322-323. 4 Ferenc Pollman, Austro-hungarian atrocities against Serbians during WWI, u: Prvi svetski rat i Balkan – 90 go dina kasnije, Beograd, 2011, 135. 3
„laika” – Todora Toše Iskruljeva (1885-1974), učite lja, činovnika i publiciste rodom iz banatskog sela Jasenova, pisca knjige pod naslovom „Raspeće srpskog naroda u Sremu 1914. godine i Madžari”. Iskruljev je objavio svoje članke iz „Jugosloven skog dnevnika”, koji su nastali 1932. godine kao rezultat mukotrpnog istraživačkog rada po srem skim mestima. Kako sam Iskruljev piše, obišao je 35 od ukupno 40 sremskih sela, nakratko oslobo đenih u prvoj ratnoj godini (nije stigao da ode u Krnješevce i Mihaljevce, a Hrtkovce, Nikince i Ba novce nije posetio budući da u njima nisu živeli Srbi). Od kuće do kuće, od seoskog sveštenika do opštinskog beležnika, Iskruljev je skupljao potre sna svedočanstva i imena nastradalih, te objavio oko tri stotine imena i prezimena Srba i Srpkinja pobijenih u septembru, ali i julu i avgustu 1914. godine. Autor se nije izjasnio o konačnoj cifri, osim što je na kraju knjige naveo da su austrougarske represalije odnele nekoliko hiljada života. Vero vatno da je Iskruljev tu ubrojao i one koji su tokom internacije umrli u logorima, a takvih nije bilo ma
lo. Primera radi, navedeno je da je iz Starih Bano vaca od 300 interniranih umrlo njih 50, iz Vitoje vaca 100 (ovo selo je posle rata imalo 650 stanov nika), iz Kupinova 30 odsto muškaraca starijih od 14 godina, čak 400 Zemunaca...5 Svedočanstva, koja je sakupio Toša Iskruljev, ima ju neprocenjivu vrednost za našu istorijsku nauku. Međutim, budući da je Iskruljev svoju knjigu pisao tek dve decenije nakon početka Pr vog svetskog rata, kada još nisu bili objavljeni mnogi važni do kumenti, neki njegovi zaključci moraju biti stavlje ni pod znak pitanja. Pre svega, ne možemo se složiti sa Iskruljevim zaključcima da osnovni uzrok poraza Timočke divizije leži u nedovršenom pon tonskom mostu. Jer, sve i da je prebačeno deset bataljona i pet baterija iz sastava Timočke divizije koje su ostale na mačvanskoj strani, poraz bi bio Andrej Mitrović broj lik vidiranih Sremaca procenjuje na oko tri stotine, a interniranih čak na dvadeset hiljada. Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd, 2004, 105. 5
82
Imajući u vidu vrlo zaoštrene jugoslovensko-ma đarske odnose u vreme kada je Iskruljev pisao knjigu, potrebno je sa izvesnom dozom rezer ve uzeti autorovo isticanje Mađara kao glavnih, mal tene i jedinih egzekutora nad Sremcima 1914. go dine. Toša Iskruljev donosi svedočanstva meštana, gotovo iz svakog postradalog sela, da su mađarski vojnici i oficiri bili najsvirepiji prema Srbima, dok su ih oni slovenskih nacionalnosti često spasavali. Ovu kategoričku tvrdnju Iskruljeva trebalo bi jed Poslanik Hrvatskog sabora Marko Mileusnić je za stra danje Srba u Sremu krivicu bacao i na njihove komšije – Hr vate. Prema: Vasa Kazimirović, Srbija i Jugoslavija 1914-1945, 1, Kragujevac, 1995, 129. 6
83
Već u toku rata javnost je mogla ponešto saznati o stradanjima Srba širom Austrougarske, pa i u Sremu, iz interpelacija koje su u bečkom, budim peštanskom i zagrebačkom parlamentu podnosi li pojedini poslanici Srbi, Hrvati i Slovenci (Srđan Budisavljević, Stjepan Radić, Anton Korošec i dr.) Najdetaljniji je bio Dalmantinac Ante Tresić – Pa vičić, koji je na sednici Bečkog parlamenta 17. ok tobra 1917. godine izneo neke konkretne slučaje ve: „U rujnu 1914., dva dana nakon odlaska srpske vojske iz sela Kupinova dođoše mađarski strafuni u ovo u narodnoj pjesmi proslavljeno mjesto, te zatvoriše odmah sve odrasle ljude. Slijedećeg da na odvedoše ih na kolima prema Brčkom u Bosni. Ali kada dođoše do grobišta, tada zapovjedi ko mandant vojničke patrole jednom kočijašu, da utjera u groblje, dočim ostala kola nastaviše put. Vidi opširnije u: Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914, Beograd, 1990. 7
meštana, gotovo iz svakog postradalog sela, da su mađarski vojnici i oficiri bili najsvirepiji prema Srbima, dok su ih oni
Tada štrafuni poredaše petoricu uglednih ljudi i da prištede fišeke, probodoše ih bajunetama. Oni padoše na zemlju, ali su bili još živi, te sklopljenim rukama zaklinjahu i moljahu milost. Štrafuni im dadoše udarac milosti bajunetom u srce. Ova su imena te petorice: Niša Radosavljević, nazvan Sa ban, načelnik Kupinova, Grmuša Ljupko Vlašić, Nikola Ralić i Nezinjanin. Treba još dodati, da su štrafuni, ostavljajući selo Kupinovo zapalili dvade set kuća, tako da su nesretnici, dijeleći se od dra gog zavičaja, našli ulice rasvijetljene pož arom svojih rođenih kuća. Nadšumar imovne općine petrovaradinske Obrad Peičić bio je umoren po tajno od vojnika u svojoj vlastitoj kući u Klenku, gdje ga kroz prozor ustrijeliše. Župnika Stevu Jo vanovića Ravina iz Donjeg Tovarnika, odvedoše vojnici prema Irigu. Tu ih susretoše dva oficira, koji nešto šapnuše na uvo štražmešteru, a ovaj odmah odvede župnika na stranu, gdje ga ustri jeliše. Sveštenika Boška Momirovića, iz Brestača u Sremu, objesiše skupa sa načelnikom i općinskim tajnikom, sve bez procesa, pa ih onda izgoriše. Po pa Dujanovića, jednu učiteljicu i još pet ljudi sve iz Beške odvedoše u Petrovaradin i tu ih svih se dam umoriše. U selu Golubinci stjeraše vojnici bajunetama stanovnike u dvorište mjesne škole i tu ih kano zecove, pri tako zvanom tjeranju u ko tlinu sve postrijeljaše, dok se je uz pucnjavu mje šao užasan vrisak, jauk i lelek. Ja spominjem samo imena nekih naobraženih ljudi, jer s imenima se ljaka ne bih nikada svršio. Nikak va ljudska mašta ne bi mogla opisati sve načine na koje ih ubijahu. Strijeljali su ih iz makinskih pušaka, utapali su ih u Savu, veživali su ih oko plastova sijena, koje bi za palili. Mnogi ležahu čitave sedmice nepokopani, dok su im vrane oči ispijale. U Zemunu umoriše profesora Dušana Savića u njegovoj vlastitoj kući, ukradoše mu 50.000 kruna, a tijelo mu baciše u Dunav...8 n Govori dr Ante Tresić – Pavičića, izrečeni u austrijskom parlamentu za vrijeme rata, Dubrovnik, 1919, 13-17. 8
/
slovenskih nacionalnosti često spasavali.
N OVA M I SAO
Sa druge strane, poznato je da je mađarska vlada, iako neraspoložena za rat sa Srbijom, kada je već do njega došlo bila vrlo radikalna u pogledu bu dućnosti svog južnog suseda. Planirana je anek sija severnih krajeva Srbije, koji bi potom bili ko lonizovani mađarskom sirotinjom. Sam mađarski premijer Ištvan Tisa je uoči objave rata uputio pismo srpskim vladikama: Georgiju Zupkoviću u Budimpeštu, Georgiju Letiću u Temišvar, Gavrilu Zmejanoviću u Vršac, Mitrofanu Ševiću u Novi Sad i Mironu Nikoliću u Pakrac, u kome ih je upozorio da će svaki znak nelojalnosti srpskog življa u pred stojećem sukobu biti surovo kažnjen. Zapretio im je da će pravoslavna crkva biti odgovorna za takve eventualne posledice, te ih je pozvao da umiruju narod. I zaista, tokom celog rata arhijereji Karlo vačke mitropolije neprestano su apelovali na svo je vernike da ostanu verni domu Habsburga – upr kos činjenici da je među sremskim žrt vama iz septembra 1914. godine bilo i više sveštenika.
Toša Iskruljev donosi svedočanstva
/
Detaljno opisujući mesta i monstruozne načine na kojima su zločini vršeni, Iskruljev navodi da su mnogi srpski životi izgubljeni zbog denuncijacija komšija druge vere, sa rezignacijom konstatujući da zbog toga posle oslobođenja niko nije kažnjen. U tom kontekstu on pominje nekorektan odnos najpre lokalnih Nemaca, ali i Mađara, „Arbanasa” iz Hrtkovaca i Nikinaca, čak i Slovaka prema Srbi ma u Sremu 1914. godine, upadljivo izbegavajući da u bilo kak vom negativnom kontekstu spome ne sremske Hrvate – iako mu je verovatno bilo poznato da hrvatska štampa u Sremu nije zaosta jala u antisrpskoj propagandi 1914. godine.6 To se može objasniti istorijskim trenutkom u kome je Toša Iskruljev pisao i objavljivao članke koje će ka snije objediniti kao knjigu – vremenom ideologi je „integralnog jugoslovenstva”. Ova ideologija, koju je nametnuo kralj Aleksandar Karađorđević, pokušavala je da na silu izbriše sve granice između Srba, Hrvata i Slovenaca i da preuveliča značaj sve ga onoga što ih je kroz istoriju spajalo.
nog dana proveriti u saradnji sa istoriografijama susednih zemalja, ukoliko one budu bile raspolo žene za tak vu vrstu posla. Ono što danas znamo, najviše zahvaljujući istraživanjima akademika Mi lorada Ekmečića, jeste da su mađarske civilne vla sti tokom rata u više navrata protestovale protiv progona koje je vojska vršila nad Srbima u Vojvo dini.7 Povodom događaja u Sremu u septembru 1914. godine, u mađarskoj vladi su se mogle čuti ocene da vojska vodi rasni rat protiv Srba, te da se ne može kažnjavati ceo jedan narod. I niže mađar ske političke vlasti često su čuvale svoje srpske sugrađane od obesti vojske, kao što je to radio novosadski gradonačelnik Bela Profuma.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
neizbežan, jer bi neprijatelj i tada imao višestruku nadmoć u ljudstvu i tehnici, zahvaljujući pojača njima koja su mu vozovima stizala iz pravca Rume i Novog Sada. Sa druge strane, ocena Iskruljeva da je akcija Timočke divizije, mak ar i neuspešna, omogućila uspešan prelazak Prve armije u Srem može se uzeti kao tačna. Međutim, ako se ima u vidu da je Prva armija ostala u Sremu svega nede lju dana, postavlja se pitanje koliko je čitav ovaj pohod bio svrsishodan? Zauzimanje južnog Srema izazvalo je mnogo teže posledice nego što je voj nički poraz na Legetu – pružanje izgovora austro ugarskoj vojsci za obračun sa srpskim civilnim stanovništvom. A to stanovništvo je dodatno bilo uzbuđeno načinom na koji je srpska vojska zauzi mala sremska sela, a koji nije ličilo na taktičko na predovanje nego na trajno oslobođenje (svečane manifestacije, vatreni govori, preuzimanje civilne vlasti, čak promena imena ulica u Zemunu).
Prilog iz arhivske građe Arhiva Vojvodine povodom sarajevskog atentata Piše: Ljiljana Bubnjević
Ovim prilogom sam želela da upoznam istraživače sa činjenicom, da gore navedeni dokument, koji se čuva u Arhivu Vojvodine, do sada nije objavljivan.
U
zbirci „Varia” Arhiva Vojvodine nalazi se doku ment, izveštaj pod naslovom „Ubistvo Franca Fer dinanda u Sarajevu – Prilog o uzroku i posledici rata od majora Šnagl Ludviga”1 koji se čuva u Beč kom Ratnom arhivu, a koji svedoči o pojedinostima sarajevskog atentata. Izveštaj je kucan pisaćom mašinom na deset strana, svojeručno je potpisan i korigovan, precrtavane su neke reči, čak i rečenice i dodavane svojeručno nove. Svih deset strana je ispečatirano sa dve vrste pečata: prvi je štambilj crvene boje (na latinskom jeziku Ex archivo bellico hungarico Budapest) koji se odnosi na dokumenta u Ratnom arhivu u Budimpešti, a drugi je pečat okrugli crne boje (na mađarskom jeziku M. Kir: Hadilevéltár Budapest), koji takođe svedoči da je dokument arhiviran u Vojnom arhivu kraljevine Mađarske u Budimpešti. Reč je o istom arhivu. Major Ludvig Šnagl napisao je izveštaj 28. juna 1924. deset godina nakon početka Prvog sv. rata, sa namerom da podseti javnost na činjenice koje su prethodile ubistvu prestolonaslednika Franca Ferdinanda, a koje su prema njegovom svedoče nju dale povod za izbijanje Pr vog svetskog rata. Autor u svom dokumentu ističe kak vi su bili inte resi Monarhije u aneksiranom području Bosne i Hercegovine, gde su se u to vreme odvijali vojni manevri, koje je organizovao i sprovodio Oskar Poćorek (Oskar Potorek), general artiljerije. Poseb no opisuje mapu puta Franca Ferdinanda u peri http://www.archivinformationssystem.at/detail.aspx? ID=75824 1
odu od 23. do 30. juna, detaljno opisujući nemili događaj, odnosno atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda koji se dogodio 28. juna 1914. godine. Svoj izveštaj major Ludvig Šnagl je sačinio delom iz saznanja koje je imao kao očevidac, a delom iz izvora koje je pronašao u Ratnom arhivu u Beču. Iako major sebe navodi kao očevica, do kraja izveštaja nije sasvim jasno na kojim se pozi cijama tačno nalazio pre i za vreme atentata. Nig de u svom dokumentu autor nije precizirao svoju ulogu u tadašnjim zbivanjima. Čitajući biografiju majora Ludvig Šnagla iz različi tih izvora, prevashodno sa sajta Bečkog Ratnog arhiva, ipak se stiče utisak da je on na neki način bio „svedok iz senke” navedenih događaja, pre i posle atentata. Na to ukazuju autorovi živopisni opisi događaja tog 28. juna 1914. godine, veoma detaljan protokol: počevši od rasporeda automo bila koji su se kretali u koloni kroz okićeni grad Sarajevo, kao i prazničku atmosferu, jer su istog dana Srbi proslavljali svoj najznačajniji praznik -Vi dovdan. Takođe, on opisuje Čabrinovićev bomba ški napad, ranjavanje i zbrinjavanje povređenih, kao i događaje koji su potom usledili, ali i sam čin atentata Gavrila Principa. Autor se u svom radu osvrće na aneksionu krizu2, i tadašnjim međudržavnim odnosima Srbije i Au strougarske. Aneksiona kriza je kriza koja je nasta Istorija srpskog naroda, VI-1, Beograd 1994, 135-173. (Dimitrije Đorđević) 2
la aneksijom Bosne i Hercegovine, odnosno pri ključenjem ove teritorije Austrougarskoj, koja je izvršena proglasom cara Franca Jozefa 5. oktobra 1908. godine. Šnagl ističe da je Srbija već tada zna la za mogućnost eventualnog otpočinjanja rata, okrivljujući pri tom i srpsku kraljevsku porodicu za povezanost sa atentatorima. Posebno je interesantan deo izveštaja majora Šna gla u kojem iznosi podatak o prepisci srpskog predsednika vlade Nikole Pašića i dr [Miroslava] Spalajkovića3, srpskog poslanika u Petrogradu (Pe tersburg, Rusija) 1909. godine. U toj prepisci dr. Spalajković upozorava da rat ne sme da se započ ne u Srbiji nego u Bosni i Hercegovini, i da za izbi janje rata pred svetom mora da bude okrivljena Austrija. Trebalo bi uzeti u obzir da je Izveštaj pisan deset godina nakon početka Pr vog svetskog rata. Sve navode majora Šnagl Ludviga, autora izveštaja, možemo prihvatiti kao drugostepeni izvor odno sno klasifikovati kao „memoarsku građu”. Ovim prilogom sam želela da upoznam istraživa če sa činjenicom, da gore navedeni dokument, koji se čuva u Arhivu Vojvodine, do sada nije ob javljivan. Sledi celokupan prevod izveštaja sa mojim inter vencijama u uglastim zagradama. Izveštaj majora, ratnog savetnika, Ludviga Šnagla iz Bečkog arhiva napisan 28. juna 1924. godine, pod naslovom Ubistvo Franca Ferdinanda u Sara jevu – Prilog o uzroku izbijanja rata. „28. juna obeležava se desetogodišnjica od tragič ne smrti prestolonaslednika starog Habsburškog carstva [Franca Ferdinanda] i njegove supruge koje su u atentatu ubile unajmljene ubice u glav nom gradu Bosne [Sarajevu]. Tog dana 28. juna 1914. godine za grad Sarajevo, čula je cela planeta. Vest o tragičnoj smrti presto lonaslednika munjevitom brzinom objavljena je čitavom svetu putem telefona i telegrafskih žica, zbog čega je čovečanstvo u tom trenutku potpu no zanemelo. Evropa u kojoj više od pola veka nije bilo nekog velikog ratovanja, nalazila se na pragu najvećeg rata od svih ratova. U sledećim redovima želim da predočim čitaocu tužne događaje od 28. juna 1914. godine, delom iz sopstvenih iskustava koje sam imao kao očevi Za vreme prvog svetskog rata bio je poslanik Kralje vine Srbije u Petrogradu (Rusija). Spalajković Zoran, Političko zaveštanje srpskom narodu dr. Miroslava Spa lajkovića, Beograd 2002, 3. 3
84
Ilidži. U naredna dva dana [26. i 27. jun], zbog nevremena i obilnih kiša, pres tolonaslednik je u pratnji Konrada (G.d.I.v. Conrad) šefa generalšta ba, putovao dva dana do manevarskih polja vo zom, odakle je kasnije na konju odjahao do svoje vojske. Mnogo puta je Vojvoda tražio od komandanata vojnih jedinica informacije o pripremama vojnih vežbi, posebno zahtevajući sve podatke i poje dinosti vezane za održavanje ovih manevara. Is traživanja koja su bila objavljena posle atentata, govore o tome da je Franc Ferdinand tih dana bio veoma uznemiren, po pitanju svoje lične sigur nosti. Nakon što je Vojvoda tog 27. juna delimično obi šao vojsku, u poslepodnevnim časovima usledio je ’signal za prekid vežbi’, posle čega se prema već utvrđenom protokolu vratio u Ilidžu, gde je bila planirana večera za 19 časova.
Kada je trebalo da se utvrdi program i mapa puta kretanja Franca Ferdinanda za period od 23. do 30. juna došlo je do razmimoilaženja u mišljenjima u vojno-bezbednosnim krugovima, među kojima se najviše isticao grof Tisa (Graf Tisza), koji je po kušao da odvrati vojvodu od puta u Bosnu. Me đutim, vojvodu je odlikovao takav karakter koji mu nije dozvoljavao da lako menja odluke. Krajem maja 1914. godine vlada u Bosni i Herce govini bila je upoznata sa informacijom da je ne mačkog generalnog konzula upozorio neko od „mladih Slovena” na planirani atentat, i te okolno sti nisu smele biti zanemarene pri planiranju pu tovanja prestolonaslednika.
85
Manevri su bili planirani za 26. i 27. jun na teritori ji mesta Tarčin, 16 km zapadno od Ilidže, i trebali su uz pomoć zajedničkog rada vojske sa svom voj nom i ratnom opremom, da prikažu sliku stvarnih ratnih prilika na terenu. Vojvoda je krenuo na put iz Beča 23. juna 1914. go dine. U Trstu je usledilo njegovo ukrcavanje na S.M.S. Viribus unitis [austro-ugarski bojni vojni brod klase Tegethof, Tegetthof] u pratnji pomorske eska drile prispeo je 25. juna na ušće Neretve kod Met kovića. Od Metkovića put je nastavljen vozom za Ilidžu. Putovanje je nakratko bilo prekinuto u Mo staru da bi vojvoda obišao ovaj grad. Železnička pruga je i protiv volje prestolonaslednika, bila stro go čuvana, na određenim punktovima pokrivena stražarskim mestima, a te naredbe morale su biti strogo poštovane i zbog vojvotkinje koja je koristi la prevoz železnice iz Bosanskog Broda za Sarajevo. Prema predviđenom protokolu vojvotkinja se sre la sa svojim suprugom Francom Ferdinandom u
visočanstvu, Vaš potčinjeni, Franc.” Misli se na mesto Bad Išl (Bad Ischl) koje se nalazi u ju žnom delu Gornje Austrije, a koje je bilo u doba Habsbur govaca odmaralište carske porodice. 4
/
„Dozvolite Vaše visočanstvo da izrazim svoje naj dublje poštovanje i veliko zadovoljstvo što ste Vi lepo i udobno putovali [do Vaše Rezidencije] u Išl, i nadam se da će Vam boravak biti prijatan i učini ti Vas srećnim. Ujedno želim da Vas izvestim da je moje putovanje do sada proteklo u najboljem mo gućem redu, bez obzira na vremenske nepogode. Na putu do Mostara pratila nas je velika vrućina, ali doček koji nam je tamo priređen bio je veličan stven. Ipak, juče prilikom održavanja vojnih vežbi toliko je bilo veliko nevreme da je jedna vojna ko lona čak upala u kišnu oluju. Srećom, danas se vreme popravilo tako da sam nakon ’signala za prekid vežbi’, mogao da prisustvujem delimičnoj smotri vojske. Spremnost naših oružanih snaga je na visokom nivou i za svaku pohvalu. Našu vojsku krasi visok stepen obučenosti, izvanredan duh, kao i velika sposobnost delovanja na samom te renu. Mogao sam da primetim da vojnici deluju sveže i da su odličnog raspoloženja. Sutra ujutro ću posetiti Sarajevo i uveče ću otputovati [za Beč]. Duboko se klanjam Vašem
N OVA M I SAO
U protokolu vojnih vežbi za Bosnu i Hercegovinu koju je sačinio šef Generalštaba [G.d.I.v. Conrad] i Oskar Poćorek (Oskar Potiorek), general artiljerije, 24. februara 1914. godine, ubeležen je mesec jun, kao termin kada će vojnim manervima prisustvo vati komandat svih oružanih snaga, Franc Ferdi nand.
To što je vojvoda rekao caru da nerado putuje u Bosnu zbog vrućine, može se tumačiti kao izgovor za ono što nije hteo javno da kaže, a to je bilo mračno naslućivanje predstojeće opasnosti.
Istog dana u 16h Vojvoda Franc Ferdinand poslao je sledeći telegram caru Jozefu, koji je trebao da otputuje u mesto Išl4 (Ischl):
/
Franc Ferdinand nadvojvoda – prestolonaslednik još je za vreme carskih vojnih menevara u Češkoj 1913. godine, izrazio nameru da želi da putuje u Bosnu, kako bi prisus tvovao vojnim vežbama anek tiranih zemalja. Prestolonaslednikova želja da otputuje u Bosnu bila je od velikog interesa za samu dinastiju, jer još od austrijskog princa Rudol fa, nijedan car nije posetio novostečene provincije.
Na prijemu vojvode kod cara [Jozefa], vojvoda Franc Ferdinand izjavio je da nerado putuje za Bo snu, zato što ne podnosi veliku vrućinu. Tom pri likom, izdejstvovao je kod cara odobrenje da nje gova supruga, vojvotkinja Sof ija fon Hoenberg (Sophie von Hohenberg) u isto vreme doputuje u Ilidžu kod Sarajeva.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
dac, a delom iz izvora koje sam pronašao u Rat nom arhivu [u Beču].
Iz voza je prestolonaslednik, mašući rukom po zdravljao svoju hrabru vojsku, koja se istakla na manevrima.
glavni dvorski upravitelj baron Rumerskirh (Ru merskirch) i taborski ađutant, generala artiljerije, potpukovnik fon Merici (Obstlt.v, Merizzi). Bomba je potpuno oštetila automobil, zbog čega je grof Bos dobio lakše povrede, a potpukovnik fon Me rici zadobio ranu na potiljku, koja je jako krvarila. Na trećem automobilu u koloni, od eksplozije su popucala stakla, a u njima su se nalazili Načelnik vojne kancelarije prestolonaslednika, pukovnik dr Bardolf (dr. Bardolff), major Heger (Höger) i savet nik vlade, dvorski lekar dr Fišer (dr. Fischer) i pot pukovnik Eger (Oblt.i.d.R. Egger). Prilikom eksplozije bombe, prestolonaslednički par je ostao nepovređen, kolona je automatski zaustavljena a grof Harah (Harrach) je poslat da proveri šta se dešava.
Na Vojvodin telegram car je odgovorio 28. juna u 11 časova, onda kada prestolonaslednik i njegova supruga nisu više bili među živima. Car piše: „Iskreno, veoma sam srećan zbog Vašeg izveštaja i ne sumnjam u Vašu kompetentnost ka da je u pitanju vojna obučenosti XV i XVI puka. Verujte da su moja očekivanja ispunjena. Iz Vašeg pisma mogu da zaključim da možemo imati puno poverenje u generala artiljerije Oskara Poćoreka. Franc Jozef.” * * * Te sudb on osne ned elje, 28. jun a, osvanuo je sunčan dan na srpski praznik Vidovdan (St. Veits tag-15. jun po starom kalendaru) najveći verski praznik za pravoslavne Srbe. Ovaj datum je veoma značajan za srpski narod, jer se istog dana 1389. godine dogodio boj na Koso vu (Amselfeld). Tadašnja srpska vojska je poražena [od Turaka] a srpski knez Lazar položio je svoj život za slob odu. Ovaj istorijski datum za sav srpski narod predstavlja simboliku večite težnje za slo bodom. Svečana poseta Vojvode Franca Ferdinanda istoga dana kada su i Srbi proslavljali Vidovdan, smatra na je među srpskim stanovništvom, kao velikom provokacijom od strane Monarhije. Prema već utvrđenom protokolu u Ilidži u hotelu „Bosna” u 9 časova, održana je svečana misa, na
kon čega je prestolonaslednički par, posebnim vozom nastavio putovanje za Sarajevo. Vojska, koja se vraćala sa manevaraskih polja i pri micala Sarajevu, bila je usmerena ka logoru kod Blažuja, jer nije smela da uđe u grad za vreme po sete prestolonaslednika i njegove supruge. Nakon što su prestolonaslednik i njegova pratnja posetili ’Filipovićev logor’ u 10 časova, posle toga nastavilo se sa vožnjom do Gradske kuće u Sara jevu. Ispred Vojvodinog automobila, išlo je vozilo sa policijskim komadantom i vladinim komesarom dr Gerde (Dr. Gerde), sa kojima je bio gradonačel nik Fehim Ćurčić, efendija. Kada je auto prestolonasledničkog para, zajedno sa generalom artiljerije [Oskar Poćorek], prošao praznično okićenim delom Apelov keja (Appel Qu ai), koji se nalazi između reke Miljacke i ulice Franc Jozefa, a blizu Komande utvrđenja u 10. 25h za čula se detonacija slična topovskoj baljbi. Bomba je pogodila auto. Šok i prestravljenost je obuzela sve prisutne. Bačena bomba, za koju je utvrđeno da je napravljena u Srbiji, pala je na otvoreni krov auta prestolonasledničkog para i odatle se otko trljala na levu stranu ulice, gde je eksplodirala i oštetila zadnje točkove automobila koji se nalazio odmah iza automobila prestolonaslednika. U tom drugom automobilu, kojeg je oštetila bom ba, su se pored šofera nalazili: grof Aleks Bos Val dek (Alex. Boos-Waldeck), na zadnjem sedištu grofica Lanjus (Lanjus) dvorska dama vojvotkinje,
Iz oštećenog automobila, koji se nalazio iza Voj vodinog, istrčao je glavni dvorski upravitelj [baron Rumerskirh] i odmah potrčao napred ka vozilu prestolonasledničkog para (broj tablica A-118). Za njim je odmah pristiglo i treće vozilo u kojem se između ostalih nalazio i dr Fišer, dvorski lekar, ko ji povređenog potpukovnika fon Mericija zbrinuo u najbližoj garnizonskoj bolnici. Pošto su Vojvodu detaljno izvestili o novonastalim okolnostima, i obavestili ga da je potpukovnik Me rici teško ranjen, posle izvesnog vremena, kolona je nastavila put do Gradske kuće. Neuspeli atentat na Franca Ferdinanda pokušao je da izvrši Nedeljko Čabrinović, Srbin iz Trebinja. Posle eksplozije Čabrinović je preskočio zid na ke ju i skočio u reku Miljacku, gde ga je sustigla poli cija i uhvatila uz pomoć berberina Marošija (Ma rossi)5 [mađarskog porekla] očevica atentata. Posle hapšenja, Čabrinović je [u policiji] izjavio da se kaje zbog učinjenog dela i da je pokušao aten tat na prestolonaslednika, jer mu je predočeno da je vojvoda Franc, označen kao glavni zagovornik velike Austrije koja pretenduje da uništi Srbiju. Kada je kolona na čelu sa prestolonaslednikom stigla pred Gradsku kuću, gradonačelnik Fehim Ćurčić, potpuno preneražen i šokiran onim što se dogodilo, ipak je pokušao da započne svoj po zdravni govor u čast Vojvode, ali ga je Vojvoda prekinuo sledećim rečima: „Gospodine gradona čelniče, došli smo u prijateljsku posetu Sarajevu, Ovaj podatak se spominje u sledećoj knjizi: Aranka Balint/Filip Krčmar, „Početak prvog svetskog rata u sve tlu Bečkerečke štampe”, Istorijski arhiv Zrenjanin, Zre njanin 2014, 36. „Detalji o ubistvu prestolonasledničkog para” (Einzelheiten über die Tragödie des Kronprinzen paares” Gross-Becskereker Wochenblatt, Nr. 27, 4. Juli 1914, S. 2-3) 5
86
Vojvotkinja Sofija fon Hoenberg, koja je trebala da se vrati u „Konak”, zamolila je svog supruga da nastavi putovanje sa njim do Garnizonske bolnice, kako bi zajedno posetili potpukovnika Maricija, na šta je on odmah pristao. Gradonačelnik [Fehim Ćurčić] i vladin komesar [dr. Gerde], koji su se nalazili u vozilu ispred automobi la prestolonasledničkog para, nastavili su vožnju do [Garnizonske bolnice], ali preko ulice Franca Jo zefa, bez obzira što je prvobitna odluka bila druga čija. Kada je automobil sa prestolonasledničkim parom, generalom artiljerije [Oskarom Poćorekom] i grofom Harahom, koji je stajao na podnožniku vozila, na strani na kojoj je sedeo Vojvoda, pristigao do rakrsnice ulice Apelov keja (Appel Quai) i Franc Jozef, automobil se zaustavio, jer je vozilo ispred, iz nepoznatih razloga skrenulo u ulicu Franc Jozef. [Sa Apelovog keja se skreće u ulicu Franc Jozef]. Pre skretanja spornog automobila, general artilje rije Poćorek odmah je uočio da se to vozilo kreće u pogrešnom pravcu, mimo dogovorene rute, i usplahireno doviknuo: „Šta se ovo dešava, krenuli ste pogrešnim putem, dogovoreno je da kolona ide preko Apelovog keja.” U istom trenutku začu lo se nekoliko pucnja. Naime, atentator Gavrilo Princip je iskoristio datu situaciju kada je automo
87
Uprkos svemu, pa i pobesneloj masi, koja je nasr nula na atentatora Principa, policija je uz velike napore ipak uspela da ga sprovede u pritvor. Ovaj atentat, koji je izvršen na Visokog gosta odnosno predstavnika Monarhije Franca Ferdinanda, oka rak terisan je od strane muslimanskog stanovni štva kao neprimeren, što je kasnije rezultiralo de monstracijama protiv Srba. U međuvremenu, Vojvotkinji koja se posle prvog pucnja onesvestila i pala na kolena svog supruga, Vojvoda se obratio sledećim rečima: „nemoj umre ti Sofi, ostani ti našoj deci.” U prvi mah, onima ko ji su bili u najbližem okruženju Vojvode, on nije izgledao povređeno, da bi nakon nekoliko sekun di utvrdili da krv polako natapa njegov kaput, po sle čega je on izgubio svest. Bilo je očigledno da je atentator bio veoma precizan.
Vojvoda je doveden u „Konak” bez svesti. Tim leka ra je konstatovao da mu srce veoma slabo kuca, a da se puls jedva oseća. Iz rane na vratu i iz usta tekla je krv. Otprilike posle 10 minuta, u 11 časova pre podne, nastupila je smrt. Vojvotkinja, oko koje su se brinuli grofica Lanjus i jedan od lekara, bila je već preminula kada su je dovezli u „Konak”. Presto lonaslednički par je bio smešten na prvom spratu „Konaka”. Uskoro je pristigao dr Jozef Štadler (Josef Stadler), sarajevski nadbiskup koji je očitao posled nju molitvu nad odrom prestolonasledničkog para. Naknadno je utvrđeno da je vojvotkinja na čijem telu nisu mogle da se utvrde tragovi krvi, premi nula zbog krvarenja unutrašnjih organa, jer joj je zrno probilo desnu stranu donjeg trbuha i prese klo stomačnu venu.
/
Vojvoda Ferdinand je ovu preporuku odlučno od bio, objasnivši da on pre svega želi da poseti ra njenog potpukovnika Mericija. Zbog ovak ve Voj vodine odluke prvobitna ruta kretanja kolone je promenjena i dogovoreno je da se ide Apelovim kejom do Garnizonske bolnice, kako bi se na taj način izbegao prolazak kroz grad.
Teolog Danijel Pušić, pr vi je sustigao atentatora, Gavrila Principa, 19-godišnjaka, gimnazijalca, srp ske nacionalnosti, rođenog u Grahovu. U nameri da pobegne policiji i opirući se hapšenju, Gavrilo Princip je svojim pištoljem Brownin udario policaj ca Spahovića u glavu.
N OVA M I SAO
Protokol je dalje predviđao posetu Narodnom muzeju, preko Apelovog keja i ulice Franc Jozef – Čemaluše. Tada je Vojvoda upitao Oskara Poćo reka generala artiljerije, kak va je bezbednosna situacija i da li kolona može slobodno da nastavi put dalje ili postoji opasnost od nekog sledećeg atentat. General artiljerije Poćorek odgovorio je, da prema njegovom mišljenju, opasnost više ne postoji i predložio, da se ili direktno ode u „Konak”, ili u Muzej, ali da se po svaku cenu izbegne prola zak kroz grad. Što se tiče nastavka puta, tadašnji vladin komesar [dr Gerde] se takođe složio sa sta vom generala artiljerije [Oskar Poćorek].
Nastao je opšti metež, i sva ta prisutna masa ras trčala se na sve strane kako bi uhvatili atentatora.
Prestolonaslednički automobil odmah biva odve žen u obližnji „Konak”. Gospoda iz pratnje, koja su se nalazila u vozilima u koloni iza prestolonasled ničkog para, posle pucnjave iskočili su iz svojih vozila i potrčali ka mestu nesreće. Baron Morsej (Morsey) učestvovao je u hapšenju Principa, a ma jor Hutenbrener (Hüttenbrenner) pobrinuo se da obezbedi lekarsku negu i uputio se u „Konak” u kojem je naišao na višeg štabskog lekara dr Vol fganga (dr. Wolfgang) i lekara regimente dr Bajera (Rgtarzt dr. Bayer). Telefonom su poz vana još tri lekara da dođu iz Garnizonske bolnice, međutim, svaka intervencija je bila uzaludna.
/
Posle pokušaja atentata, onako kako je već bilo predviđeno programom, supruga prestolonasled nika, vojvotkinja Sofija fon Hoenberg posle prvo bitnog šoka, na prvom spratu sarajevske Gradske kuće organizovala je prijem za sve viđenije žene turskih glavešina.
bil prestolonaslednika zastao na spornoj raskrsni ci, i upucao iz pištolja Franca Ferdinanda i njegovu suprugu.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
a Sarajlije bacaju bombe na nas. To je pobuna! Sada možete da nastavite dalje.”
Dokaza za to ima dovoljno, a jedan od takvih pro nađen je sledećem pismu koje je uputio dr [Miroslava] Spalajković, tadašnji poslanik iz Petrogarada u Rusiji, predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću, 9. januara 1909. godine. Ovo pismo je pronađeno nakon zauzimanja Beo grad 1915. godine u pisaćem stolu predsednika vlade Nikole Pašića. „Ako bude došlo do rata, taj rat ne sme biti zapo čet u Srbiji. Srbija ne bi smela dati nijedan povod za izbijanje rata i morala bi se sprečiti svaka mogu ća provokacija na granicama ili bilo kak va druga diplomatska nedoličnost, pogotovo ne na račun gospođe Forgač, [supruge austrougarskog diplo mate, mađarskog porekla]. Rat mora da se započne u Bosni i Hercegovini. Svetu mora da se predstavi, da taj narod tamo želi rat. Toga se Austrija najviše pribojava. Srbija mora da se drži po strani, toliko dugo koliko god jo to budu dozvoljavale okolno sti i ne sme dozvoliti da se prolije krv, dok god to Austrija to ne bude izazvala. Austrija mora biti okri vljena pred svetom za taj rat. To ljudi u Srbiji mo raju veoma ozbiljno da shvate.”
Naime, delovi materijala sa sedišta, sprečili su oti canje kr vi. Projektil, koji je vojvodi zadao smrto nosnu ranu, pre toga je probio kragnu uniforme sa desne strane, presekao mu vratnu aortu i zau stavio se u vratnom pršljenju kičme, što je i prou zrokovalo smrt prestolonaslednika. (...) Tela vojvode i vojvotkinje su balzamovana, i po stavljena u mrt vačke sanduke na prvom spratu „Konaka”, a oficiri Sarajevskog garnizona i vojska Lične garde, ispratila je posmrtne ostatke vojvode Franca Ferdinanda i njegove supruge. (...) Dana 29. juna u Sarajevu vojni preki sud je progla sio vanredno stanje, a tela prestolonaslednika i njegovre supruge ispraćena su na železničku sta nicu u 19.10, uz prigušeno dobovanje dobošara Miahela (G.d.J. Michael), grmljavinu gradskih to pova, kojima je komandovao komandant sprovo da Apel (Edl. v. Appel), i zvonjavu crkvenih zvona. Za potrebe prenošenja njihovih tela organizovan je vanredni voz do grada Metković. Iz Metkovića vojnim brodom S.M.S. Viribus-om unitis, prestolo naslednički par 2. jula biva prebačen u Trst. Odatle su njihova tela trasnportovana železnicom za Beč u koji su stigli iste večeri. Voz žalosti sa telima prestolonasledničkog para prošao je pored vojnog špalira Bečkog garnizona na bečkoj željezničkoj stanici i dalje krenuo ka uli ci Princ Eugen [Prinz Eugen je ulica koja okružuje
centar Beča do Burga, Burg-misli se na Hofburg – rezidenciju Habsburgovaca u Beču]. Nakon što je 3. jula u 16 časova usledio poslednji pomen, prestolonaslednički par je prevezen u ve černjim satima (22h) na zapadnu bečku železničku stanicu, sa koje su dalje, na osnovu testamenta vojvode, preveženi do grobnice Artšteten kod Po hlarna (Artstätten bei Pöchlern). Svi tadašnji visoki zvaničnici stranih zemalja koji su došli da izjave saučešće caru Jozefu najoštrije su osudili gnusni zločin, koji se dogodio u Saraje vu. Ubistvo prestolonaslednika ocenjeno je kao najneprimereniji i najbrutalniji čin protiv austrijske Monarhije. Važno je napomenuti da su se posle atentata, ne prestano održavale demonstracije u celoj Bosni i Hercegovini, zbog čega se moglo naslutiti da će doći do objave rata. Da će doći do Velikog svetskog rata, naročito su ukazivala i istraživanja i informacije, koje su dobi jene od organizatora atentata. (...) Neposredno pre krvoprolića u Sarajevu, srpski kralj Petar se povukao sa prestola, a nasledio ga je princ Aleksandar kao regent. Tada su započete pobune u Srbiji protiv Turske i Habsburškog carstva, koje su se sve više širile, jer su bile potstrekivane i potpo mognute od strane najviših krugova ruske vlasti.
Na osnovu izveštaja srpskih zapisničara, koji su u to vreme bili zaposleni u štampariji, moglo se za ključiti da je srpska kraljevska porodica bila veoma precizno informisana o planiranom atentatu. Zato je teško poverovati da se tadašnji princ Aleksandar [Karađorđević], za Uskrs 1914. godine, našao sa Gavrilom Principom i Nedeljkom Čabrinovićem iz privatnih razloga, u srpskoj državnoj štampariji, čiji je direktor tada bio Živojin Dačić, kome se ujed no i pripisuje uloga organizatora ovog sastanka, jer je bio vrlo blizak sa kraljevskom porodicom i predstavnik Narodne odbrane6 . Kraljevska porodica [Karađorđević] je morala znati da će ubistvo prestolonaslednika dovesti do fatal nih posledica i da će taj čin bespovratno narušiti međudržavne odnose Srbije i Austrije. Na osnovu naredbe bivšeg austrijskog državnog sekretara Bauer dr Otoa (dr Otto Bauer), državni arhivar dr Gos (dr. Goos) sastavio je dokument u kome se kaže da se krivica za izbijanje rata pripisu je Habsburškom carstvu, što se u potpunosti po dudara sa konstatacijama iz prethodno citiranog pisma dr Spalajkovića.” Dokument se završava svojeručnim potpisom ma jora Ludvig Šnagla. n Istorija srpskog naroda, VI-1, Beograd 1994, 169. (Dimi trije Đorđević). Narodna odbrana je bila nacionalna organizacija u Kraljevini Srbiji osnovana 1908. godine (u vreme aneksione krize) u Beogradu, kao protest pro tiv nelegalne aneksije provincije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske. 6
88
nesvesno su želele naš sjajni rat”
PAC IFIS TIČK I DISK URS U DEL IM A VIRDŽIN IJ E VULF
S
prega pacif ističkog i feminističkog književ no-teorijskog diskursa u pr voj polovini 20. veka sadržana je u delima engleske spisateljice Virdži nije Vulf (Adeline Virginia Woolf, 1882-1941). Još je prvih decenija 20. veka Virdžinija Vulf (u knjizi „Sop stvena soba”, 1925. i eseju „Tri gvineje”, 1938) pro blematizovala adekvatnost celokupne pisane isto rije ocenjujući je kao nedovoljnu i nekompetentnu.
Hijerarhija u vrednovanju istorijskih događaja i kolektivnog pamćenja u kojima dominantno me sto pripada velikim političkim narativima, kao što su ratovi i nacionalnim junacima, kao što su vojsko vođe i državnici, odražava hijerarhiju patrijarhata. Zato Virdžijija Vulf stavlja naglasak na kreiranje feminističke istoriografije u kojoj se ženska zalaga nja i njihova dela neće procenjivati i vrednovati korišćenjem strategija i taktika dominantno muške kulture kojoj pripadaju, već konstruisanjem novih interpretativnih okvira. Polazeći od saznanja da
U želji da pobegnu iz patrijarhalne podređenosti, gde se brak nudi kao jedina profesija za žene sred nje klase, one su „svesno želele da „nađu sjajnu Im periju”; nesvesno su želele naš sjajni rat”. U ovom segmentu se očituje zatvoreni krug marginalnog položaja u kojem se žene nalaze. U nastojanju da iskorače u javnu sferu, one zapravo podržavaju pa trijarhalni i militaristički sistem vrednosti koji su iz gradili njihovi muževi. „Kako bismo drugačije mogle da objasnimo tu zapanjujuću eksploziju elana iz avgusta 1914. godine kada su obrazovane kćeri obra zovanih muškaraca, pohrlile u bolnice, a neke od njih i dalje u pratnji služavki, vozile kamione, radile u polju i u fabrikama municije, koristeći pritom svo je ogromne zalihe šarma i saosećanja da bi ubedile mladiće da je herojski boriti se u ratu, a da ranjeni u borbi zaslužuju svu njihovu brigu i hvalu”. Virdžinija Vulf zaključuje da i muškarci i žene ima ju isti cilj a to je sprečavanje rata i „poštovanje
Hijerarhija u vrednovanju istorijskih događaja i kolektivnog pamćenja u kojima dominantno mesto pripada velikim političkim narativima, kao što su ratovi i nacionalnim junacima, kao što su vojskovođe i državnici, odražava hijerarhiju patrijarhata.
89
/
profesija za žene srednje klase, one su „svesno želele da „nađu sjajnu Imperiju”;
N OVA M I SAO
U želji da pobegnu iz patrijarhalne podređenosti, gde se brak nudi kao jedina
/
Piše: Lela Vujošević
U političkom eseju „Tri gvineje”, napisanom u me đuratnom periodu (1938), na osnovu iskustava iz Prvog svetskog rata i pretnje od nadolazećeg fa šizma, Virdžinija Vulf u pismu navodnom prijatelju, obrazlaže tezu da je rat „varvarstvo”, „nepodnoš ljiv, grozan i bestijalan”, i da koren militarizma, kao društ venog stanja, leži u ljudskoj prirodi, ali se razvija u patrijarhalnom ustrojstvu društva. Iako su instinkti u manjoj ili većoj meri zajednička od lika oba pola, ratovanje je oduvek bilo muška, a ne ženska navika. Bilo da je ona sklonost militari zmu urođena ili slučajna, zakoni i društvena prak sa, razvili su tu razliku. Retko se tokom istorije događalo da ljudsko biće pogine od puške koju drži žena; ogromnu većinu ptica i životinja ubili ste vi, a ne mi; a teško je suditi o onom što nam nije zajedničko.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Suprotstavljene vrednosnim i institucionalnim ograničenjima
žene žive u intelektualnom, kulturnom i političkom svetu iz čijeg su stvaranja bile gotovo u potpuno sti isključene i u kojem su bile priznate samo kao „marginalni glasovi”, feminizam odbacuje kano niziranu istoriju i usmerava se na stvaranje sop stvene ženske tradicije.
velikih principa – Pravde, Jednakosti i Slobode, ali su taktike za njegovo ostvarenje razičite. U ženama srednje klase ona vidi potencijalno moćnu silu protiv militarizma, ali zaključuje da one ne mogu da ostvare svoje potencijale dok su pod plaštom patrijarhata. Borba za „našu domovinu” ne dopri nosi promeni autsajderske ženske pozicije. Zato u eseju „Tri gvineje” ona ženama u ratnim uslovi ma predlaže „apsolutnu ravnodušnost”: prvo, žene ne treba da imaju bilo kak vu dilemu oko borbe nog angažovanja, jer država ne samo da ne oče kuje od žena, kao marginalki, da se bore oružjem, već im to ni ne dozvoljava. Istovremeno, u skladu sa demokratskim principima, žene treba da poštu ju razvijene muške instinkte za ratovanjem, i da ih ne odvaraćaju od njih. „Ravnodušnost” se odnosi i na konkretne postupke: u ratnim uslovima žene treba da odbiju „da rade na proizvodnji municije ili na negovanju ratnika”, ali i da, sledeći primer Aristofanove Lizistrate, odbiju da ispunjavaju svo ju osnovnu (rodnu) ulogu i da odlože rađanje dece u ratnim uslovima, u kojima deca postaju „topov sko meso”. Ona savetuje ženama da odbiju učešće u „demonstracijama patriotizma” i „manifestacija ma nacionalne oholosti”: vojnim paradama, „uru čivanja nagrada i svim sličnim ceremonijama koje podstiču želju za nametanjem „naše” civilizacije ili „naše” vlasti drugim ljudima. Aktivan otpor ratu žene najdelot vornije mogu da daju proširujući stepen svojih građanskih prava – prava na sticanje svih stepena obrazovanja, ekonomskim osamosta ljivanjem i izjednačavanjem plata sa muškarcima za isti posao, kao i nastojanjem žena da se izbore za sticanje svešteničkih i političkih funkcija. Virdžinija Vulf internacionalizuje svoj pacifizam i patriotizam rečima: „Neka ljubav prema Engleskoj koju je dete sačuvalo u srcu slušajući gakanj vrana iz krošnje bresta, slušajući pljuskanje talasa na pla ži ili glasove koji su na engleskom jeziku šaputali dečje pesme, ta kap čitog, iako iracionalnog, ose ćanja nateraće ženu da prvo Engleskoj podari onaj mir i onu slobodu koje želi da podari celom svetu”. U argumentaciji ona koristi principe klasične re torike kako bi, navodeći nizove činjenica i verodo stojnih dokaza, usmerila čitaoce na diskurzivnu analizu koja bi ga navela na logičan zaključak da je u celolupnom društvenom interesu sprečavanju rata. Virdžinija Vulf koristi vizuelne predstave kao način uveravanja čitaoca u ispravnost svojih kri tičkih stavova, koji se ne ograničavaju samo na kritičku analizu svih političkih, verskih, porodičnih, vojnih i drugih društvenih insitucija unutar porek ta, već je njena kritika usmerena na podrivanje temelja svih nivoa hijerarhije, koji su uporište ne jednakosti i dominacije. Na primer ona pravi jasnu i upečatljivu paralelu između „fotografija mrtvih
„Ravnodušnost” se odnosi i na konkretne postupke: u ratnim uslovima žene treba da odbiju „da rade na proizvodnji municije ili na negovanju ratnika”, ali i da, sledeći primer Aristofanove Lizistrate, odbiju da ispunjavaju svoju osnovnu (rodnu) ulogu i da odlože rađanje dece u ratnim uslovima, u kojima deca postaju „topovsko meso”.
tela i porušenih kuća” i „kulture i intelektualne slo bode” odn. „prostituisanja kulture i intelektualnog podjarmljivanja”. „Slika muškarca u uniformi – to je slika zla”, navodi autorka, i u saglasju je sa ne moralom, licemerjem, servilnošću, pohlepom, dominacijom i ratobornošću patrijarhalnog sveta, kako unutar jednog društvenog poretka, tako i u odnosu sa drugim državama i narodima, u formi imperijalizma. Šta više, smatra da se sistem domi nacije iz privatne, može transformisati u javnu sferu, odnosno da se patrijarhalna kontrola doma, može s lakoćom pret voriti u fašističku kontrolu nad državom, što su naredni istorijski događaji i potvrdili. U kontekstu modernih postkolonijalnih teorija, Virdžinija Vulf, dekonstruiše superiornu poziciju vik torijanske kulture („naše civilizacije”) nad „drugima”, stavljajući žene iz svih zemalja u isti, neravnopravan položaj sa muškarcima. Kori steći u argumentaciji činjenične i logičke kao i emocionalne elemente, fikciju i nefikciju, poetički i retorički diskurs, diskurzivni i narativni pristup, Virdžinija Vulf je stvorila jedins tven književni amalgam, koji je i danas aktuelan i svež.
MEM OA RS KI TEKS TOV I „NAŠ IH ENG LES KIN JA” Za razliku od pacif istkinje Virdžinije Vulf, članice Bolnice škotskih žena i drugih humanitarnih misi ja koje su pružale pomoć narodu i vojsci u okupi ranim zemljama tokom Pr vog svetskog rata, su svojim aktivnim učešćem u ratu svoj lični identitet prof ilisale u sukobu sa društvenim identitetom i tako su pomerale granice tradicionalnih rodnih
uloga i pokazale da je alternatniva postojećim ste reotipima moguća, čak i poželjna. Mnoge huma nitarke su ostavile zapise o svojim iskustvima u okupiranim zemljama u kojima su, za razliku od muške, kolonijalne, imerijalističke percepcije, do minantne u 19. veku i početkom 20. veka, često zauzimale „antikolonijalni pristup”, nastojeći da se približe i što bolje identifikuju „druge” ljude, odn. domaće stanovništvo, pokazujući razumevanje i saosećanje, koje nije bilo svojstveno muškom etosu. U britanskoj javnosti su do kraja balkanskih ratova preovladavali negativni stereotipi i predrasude o Srbiji i srpskom narodu, izgrađivani na osnovu ko lonijalnog diskursa koji karakteriše binarna pozi cija: hegemonija znanja i kulture Zapada u odno su na „Druge” i drugačije, kao pripadnike podre đene i marginalizovane kulture.1 U kontek s tu modela kolonijalne superiornosti, Srbija se u Ve likoj Britaniji, sve do 1914, uobičajno nazivala Ser via, a njeni stanovnici Servians, koji su po mišljenju nekih engleskih putopisaca varvarski, polucivili zovani narod (semi-civilised subjects). U tekstu Ser via the youngest member of the European family Zapadnjački etnocentički diskurs na osnovu kojeg se konceptualizuju Srbija kao varvarska zemlja i Srbi kao primitivni narod, još uvek se provlači u različitim poli tičkim, pravnim, medijskim diskursima. Uostalom, ovaj hijerarhijskim model klasične dihotomije (imperija – kolonija) se preslikava i u savremenom procesu globa liz acije kao planetarnom procesu, koji funkcionište tako što vladajuće društvene strukture „zemalja centra” kreiraju i održavaju naučne, društvene i ideološke pa radigme, nastojeći da ih plasiraju „zemljama periferije” i „polu-periferije”, kako bi ostvarili patronat i regulaciju i kontrolisali puteve novca, političkih interesa i pogleda na svet, naravno, u svoju korist. S druge strane, zemlje polu-periferije ili zemlje u tranziciji interiorizuju margi nalizovanosti i svoj politički značaj i relevantnost ostva ruju u odnosu na postignuti stepen približavanja Evrop skoj uniji i uključivanja u EU diskurs. 1
90
Ideološka sintagma „balkanizacija” („balkanski sin drom”) kao sinonim za nestabilnost i konf liktnost, po stao je učestao u 1990-im godinama prilikom raspada Jugoslavije. O rasprostranjenosti ovog političkog pojma govori i podatak da nekadašnji premijer Škotske, Karl Bilt, u intervjuu za britanski dnevnik Financial Times iz 4. juna 2014. godine govori o opasnostima „balkaniza cije” Britanskih ostrva. 2
91
Pobeda Srbije u balkanskim ratovima pokrenula je u Britanskoj javnosti niz javnih rasprava, novin skih tekstova, putopisa i knjiga u kojima ne samo da se negiralo stanovište o Srbiji kao divljoj zemlji i njenom narodu kao primitivnom, već se afirma tivno i sa velikim simpatijama govorilo o Srbiji (njenoj istoriji, tradiciji i kulturi) i Srbima kao hra brom narodu, koji krasi patriotizam i nepokoren duh (na pr. knjige prof. Sitona Votsona (Robert Wiliam Seton Watson, 1879-1951), štampane u Londonu 1915. i 1916). Ipak, većina tekstova i dalje
Putopisna literatura o egzotičnim orijentalnim kra jevima nastala u 19. i počekom 20. veka, iz pera žena, po oceni savremenih teoretičarki (Sara Mills, A. Hammond) decenijama je prećutkivana, prevas hodno zato što je bila u suprotnosti sa patrijarha nim normama i vladajućim kulturnim vrednostima (autorke su „reinterpretirane kao proto-feminist kinje”, kao „žene koje su se borile protiv društvenih
N OVA M I SAO
narhistički opredeljenoj britanskoj javnosti naro čito se pogoršala posle svirepog ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, juna 1903, čime je ugašena kraljevska loza Obrenovića. Mno gi britanski listovi tada su zahtevali od britanske vlade da odmah prekine diplomatske odnose sa Srbijom, opisujući je kao „nazadnu” i „krvoločnu” zemlju.
/
britanski diplomata Paton (Andrew Archibald Pa ton, 1811-1874) ukazuje na inferiornost Srbije u odnosu na Veliku Britaniju kao moćnu kolonijalnu silu, ali i na druge razvijenije evropske zemlje. On navodi da je Srbija deo evropske porodice, ali u porodičnoj hijerarhiji ona zauzima inferiorni po ložaj nalik detetu. Na pragu 20. veka Srbija se u vodećim engleskim časopisima The Times i The Westminster Gazette opisuje kao „prva stepenica Orijenta”, „Divlji Istok”, i tada je skovan pojam „bal kanizacija” kojim su se stigmatizovale balkanske zemlje i u budućem vremenu.2 Slika Srbije u mo
Ovak vi tek stovi, pisani u duhu mnogobrojnih i popularnih putopisa koji su, u skladu sa vladaju ćim stereotipima toga vremena, koristili tehnike kolonijalnog diskursa: egzotizaciju i zamagljenost u funkciji oblikovanja kolonizatorskih fantazama, ali i glof irikovanju vlastitog naroda i etabliranih stavova o vlastitom napretku i civilizovanosti. Oni proizilaze iz sudara dva različita kulturna kontek sta: britanskog imperijalnog, koji je, po tumačenju autora tek sta, imućnijim, ali rodno diskriminisa nim ženama viktorijanskog doba bio „sumoran i dosadan” i balkanskog odn. srpskog kao „orijen talnog” i „egzotičnog”.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
„Dah om ejske Amazonke do sada su važ il e za crnačku osobenost, kakva među civilizovanim lju dima, Evropljanima, nema paralele. Slučajno je ot kriveno da je kralj Petar uzeo za uzor svoje afričke kolege u Dahomeji i zaista oformio ženski vojnič ki odred. Londonski Graphic sadrži, između osta lih, manjih slika, fotograf ije ženske čete prilikom vojnih vežbi. Broj je datiran na 1. avgust, ali foto graf ije su snimljene najmanje tri nedelje ranije, dakle, u Srbiji, su žene već u prvoj polovini jula, dugo pre nego što je bilo govora o ratu, vežbale pucanje”.
/
je odisala dominantnim kolonijalnim disursom kojim se oblikuje slika o Balkanu kao „drugom”, „uzbudljivom” i „ezgotičnom svetu”. U člank u pod nazivom „Zašto Balkan privlači žene” (Why the Balkans Attract Women), objavljenom u engle skom časopisu The Graphic 1912. godine, anonim ni autor zaključuje da je Balkan mesto „grubo”, „divlje”, „polucivilizovano” i Britanske žene privlači željom da pobegnu od ograničenja i ustaljenog vik torijanskog načina života. Ova vrsta disk valif ika cije žena putnica ili putopisaca počiva na klasičnim rodnim stereotipima kojima se žena smešta u sferu telesnog i čulnog. Tekstovi londonskog nedeljni ka The Graphic, koji bi, po današnjim standardima spadali u tabloidnu štapu, bili su veoma popularni i van granica monarhije, pa na primer, velikobeč kerečki nedeljnik Gross-Becskereker Wochenblatt od 5. septembra 1914. godine u tekstu pod nazivom „Oružane vežbe srpskih žena”, prenosi zaključke londonskog lista i spremnost srpskih žena da uče stvuju u ratu objašnjava „necivilizovanošću srpskog naroda”:
Pobeda Srbije u balkanskim ratovima pokrenula je u Britanskoj javnosti niz javnih rasprava, novinskih tekstova, putopisa i knjiga u kojima ne samo da se negiralo stanovište o Srbiji kao divljoj zemlji i njenom narodu kao primitivnom, već se afirmativno i sa velikim simpatijama govorilo o Srbiji (njenoj istoriji, tradiciji i kulturi) i Srbima kao hrabrom narodu, koji krasi patriotizam i nepokoren duh (na pr. knjige prof. Sitona Votsona (Robert Wiliam Seton Watson, 1879-1951), štampane u Londonu 1915. i 1916).
konvencija viktorijanskog doba i osporavale im perijalističke stavove anti-kolonijalnim izjavama”. Jedan deo ženske literature podražavao je impe rijalistički diskurs svojih muških kolega, ali se u jav nosti pojavio i niz ženskih autobiografskih spisa, koji su se oslanjali na feministički diskurs. Obrazo vane, radoznale i odvažne Engleskinje, koje su u 19. veku pohodile ove krajeve, iskoračile su s pozi cije dominantnog kolonijalnog modela, ne samo svojom hrabrom odlukom da krenu na put u dale ke, nepoznate krajeve i tako prenebregnu stroge viktorijanske norme, koje su žene smeštale u po rodičnu, privatnu sferu (i određivale im ulogu „an đela kuće”), već i svojim društ venim i političkim komentarima (rezervisanim za muškarce), a poseb no interesovanjem za potlačene orijentalne žene. Britanke i druge Evropljanke iz 19. veka, koje su se, uprkos puritanskih normi, odvažile da samostalno putuju balkanskim zemljama i ostavljaju zapise sa svojih putovanja, bez obzira na diskurs njihovih rukopisa (kolonijalni ili postkolonijalni), svojim su protstavljanjem vrednosnim i institucionalnim ograničenjima, svedočile su feminizam i tako su postale deo svojevrsnog političkog angažmana i javnog diskursa. Flora Sandes (Flora Sandiz, 1876. Jorkšir – 1956. Safolk, Engleska) koja će u vojnoj istoriji ostati zabeležena kao pr va žena oficir u srpskoj vojsci, svojim knjigama (An English Woman-Sergeant in the Serbian Army (1916) i The Autobiography of a
Woman Soldier: A Brief Record of Adventure with the Serbian Army, 1916–1919 (1927) navodi lična isku stva kojima pobija negativne stereotipe o srpskoj vojsci i srpskom narodu. Pre no što je došla u Srbiju, njeni sunarodnici koji ništa nisu znali o Srbiji, od vraćali su je od putovanja pitajući se šta će ona među „divljacima”. U svojim memoarima ona je iznela svoj doživljaj srpskog mentaliteta koji se kosio sa kulturnim i političkim paradigmama, kon struisanim u kontek stu sintagme o „divljem Bal kanu”. Ona je eksplicitno isticala srpsko herojstvo, ljubaznost i predusretljivost, kao i njihovu pristu pačnost i humor, koji potiru uvrežene stavove o srpskom varvarizmu. Na osnovu svog iskustva sa linije fronta, ona je konstatovala da su srpski voj nici daleko od nedisciplinovanosti, te da je okrut nost apsolutno strana njihovoj prirodi. Ističe da među srpskim vojnicima vlada uzajamno pošto vanje, odsustvo pljačke i humano postupanje pre ma zatvorenicima i izražava divljenje načinu na koji su njeni „srpski saborci strasno vezani za sopstvenu zemlju” i konstatuje da je, uprkos austro-nemačke agresije, „duh Srbije neugasiv”. Među srpskim voj nicima se osećala kao da je „deo porodice”, a s druge strane, srpski vojnici su je proz vali „Naša Engleskinja”. Elsi Inglis, jedna od osnivačica Bolnice škotskih žena, dobitnica najvećeg broja srpskih ordena, aprila 1915. zapisala je u Kragujevcu: „Vidite, mi se nalazimo u vrlo tužnoj zemlji, ali to je najodvažnija zemlja u Evropi, bez izuzetka”. Elsi Inglis, juna 1915. iz Kragujevca: „Ovo je tako divno mesto. Izgleda da to ponavljam svaki put kada pišem iz bilo kog dela Srbije! Ali to je stvarno tako, Srbija je divna zemlja. Ovde smo smešteni u brdima, pa kada je ovako sivo i maglo vito jutro kao danas, onda lako možemo zamisliti da smo u Škotskoj. Šta bi svaka Škotlanđanka mo gla drugo da poželi? Ali ovo plavo nebo i divno sunce može da sija samo u Srbiji”. Dr Harijet Koburn, nakon povratka iz Srbije u Ka nadu, 1919: „Srbija je vrlo lepa zemlja, bogata vinogradima, jabukama i orasima, kao i svim drugim uobičajnim poljoprivrednim proizvodima. Tako je lov na divlje svinje naročito popularan. Srbi su narod pesnika i muzičara, pa tako svaka kuća ima svoje jedno stavne muzičke instrumente. Vojnici su uvek rado pevali radosne pesme, a i nji hova narodna kola su očaravajuća. Seljanke su
nosile široke nabrane suknje, ukrašene lepim ruč nim vezivima, marame na glavama, pa su izgleda le tako šarenoliko dok su hodale drumom i uvek nešto plele ili prele – nikad besposlene”. Iako je duh koji provejava tekstovima o Srbiji iz pera članica lekarskih misija tokom Prvog svetskog rata, proizišao iz evropske humanističke tradicije i „diskursa opšteg dobra” u kojem se pojedinac realizuje samo ukoliko participira u opštem dobru, ovi tekstovi ne spadaju u autorsku književnost, jer obiluju stereotipima (ovog puta afirmativnim stereotipima). Entuzijazam autorki i njihova opči njenost Srbijom i srpskim stanovništvom rezultat je percepcije društ venih odnosa u ratnoj Srbiji bitno drugačijim od britanskih koji su već bili za hvaćeni procesom alijenacije, ali pre svega okol nostima pod kojima su one formirale stavove. Naime, namera njihovog dolaska u Srbiju zahva ćenu vihorom rata, bolestima i epidemijama, uslo vila je da im srpska vojska i stanovništvo uzvrate gostoljubivošću i toplim emocijama punim za hvalnosti. Britanke, koje su ostavljale zapise o vre menu provedenom u Srbiji tokom Prvog svetskog rata nisu iznosile objektivne, sveobuhvatne i ana litičke analize srpskog društva i kulture i premda su bile rodno senzibilisane, nisu se bavile društve nim položajem žena u Srbiji niti su pokušavale da postojeće rodne uloge i rodne strukture promene. Ovaj nedostatak nije samo posledica ratnih okol nosti i borbe za oslobođenje, čija je tematika po značaju natkrilile sve ostale, već leži u različitim kulturološkim razlikama koje reprodukuju matrice patrijarhata. Drugim rečima, simbolični smisao patrijarhata u Srbiji bio je znatno drugačiji nego u Velikoj Britaniji (zasnovan na mitologizaciji doma i zavičaja), a dodatno ga je ublažilo ratno stanje koje je pomerilo stroge granice među polovima. Angažovanost žena u Pr vom svetskom ratu, bez obzira na strategiju koju su koristile – pacifističku ili militarističku (bilo da su istupale s pozicije rod nog identiteta i borile se za ženska prava, ili su bile u ulozi patriotkinja: učestvovale u oružanim borbama, pružale logistiku i medicinsku pomoć ili su masovno preuzimale radna mesta regruto vanih mušk araca) doprinela je Velikoj Britaniji osvajanju formalno-pravnih građanskih prava, a u drugim zemljama širenju pukotine u borbi za ženska pava. Upornost, hrabrost i nepokoleblji vost pojedinih žena i ženskih inicijativa i pokreta, promenila je njihove živote, a njihov grupni akti vizam dao je novi pravac društvenim i istorijskim procesima..n
92
Propaganda u Velikom ratu
1. Mi ne želimo rat 2. Neprijatelj je isključivi krivac za rat 3. Neprijatelj ima demonske osobine 4. Mi se borimo za dobru stvar, a ne za sebične ciljeve
Piše: Predrag M. Vajagić
Zaraćene strane su radi ostvarenja svojih ratnih ciljeva psihološki pripremale
5. Neprijatelj namerno čini zločine. Kad mi pogre šimo,to je uvek nehotice 6. Neprijatelj se koristi nedopuštenim oružjem
svoje vojnike, zbog je čega propaganda bila sastavni deo ratovanja. Obim su
7. Naši gubici su neznatni, a protivnički veliki
koba u Prvom svetskom ratu ukazao je na potencijal i snagu kojom je raspo
8. Našu stvar podržavaju umetnici i intelektualci
lagala propaganda, jer se pokazalo da za pobedu nisu bili dovoljni ekonom
9. Naša misija je sveta
Za razliku od evropske i američke istoriograf ije, do maća istoriografija se nije bavila pitanjem propagande u Pr vom svetskom ratu. Jedini izuzetak čini rad Alek sandra Jazića, naučnog saradnika na Institutu za me đunarodnu politiku i privredu u Beogradu, videti: Alek sandar Jazić, „Propaganda u Pr vom svetskom ratu”, Nova srpska politička misao, Vol XVIII, po. 1-2 (2010), str. 119-138. 2 Istorija ratovanja se može posmatrati i preko delova nja raznovrsnih propagandnih metoda i tehnika. Vide ti: Radenko Šćekić, „Rat i propaganda-istorijski osvrt, primjeri i analize”, Vojno delo, God. 64, br.3 (2012), str. 389-401. 1
93
Ivan Šiber, „Ratna propaganda”, Politička misao, Vol. XXIX, No. 1 (1992), 89-90. 4 Artur Pronsbi (Arthur Ponsonby 1871-1946), britanski političar, sociolog i pisac. U svojoj knjizi Falsehood in War-time: Propaganda Lies of the First World War (1928) napisao je: „Kada se proglasi rat, istina je prva žrtva”. Knji ga ima za temu korišćenje laži u ratnom vremenu, iden tif ikujući ulogu propagande u Prvom svetskom ratu, autor navodi i obrađuje listu od prekopreko 20 laži ko je su bileu opticaju tokom Prvog svetskog rata. 3
Međutim, kada je postalo očigledno da se rat ne će završiti brzo, došlo je do pada morala kod voj nika i civilnog stanovništva. Zbog toga se pojavi Michael Kunczik, Astrid Zipfel,Uvod u znanost o medi jima i komunikologiju, Zagreb, 2006,265-268. 6 John Horne, „Introduction: mobilizing for „Total war” 1914-1918”, State, society and mobilizaation in Europe during the First World War, (editing John Horne), Cam bridge University Press, Cambridge 1997, p. 1-17. 5
N OVA M I SAO
Pr vi svetski rat predstavlja važnu fazu u razvoju masovnih medija kao instrumenata masovne pro pagande. Mnogo novca je uloženo u cenzuru, nadzor informacija i uticaj na medije, a najčešće korišćena informacija odnosila se na ratne zločine. Vršenjem propagande trebalo je postići dva cilja, maksimalizirati učešće ljudi u aktivnostima svoje grupe, odnosno minimizirati učešće neprijatelja u aktivnostima sopstvene grupe. Prvim ciljem je tre balo stvoriti grupni identitet koji je podrazumevao osećej pripadnosti grupi u ratu, jačanje emocija prema svojoj zemlji, identif ikacija pojedinca sa državnim vođstvom, prihvatanje proklamovanih ratnih ciljeva i stvaranje samopouzdanja da će se postavljeni ciljevi ostvariti. Maksimalizacija učešća pojedinca u ratnim naporima se izjednačavala sa „visokim moralom”. Drugi cilj je u osnovi predsta vljao „obrnutu sliku u ogledalu”, čime se trebalo delovati u trenucima gubitka samopuzdanja na cije, tako što su se dovodile u sumnju vrednosne osnove i ratni ciljevi neprijatelja.3 Na mehanizme kojima se propaganda služila tokom Pr vog svet skog rata u vidu argumenata i načela prvi je uka zao britanski socilog i političar Artur Pronsbi4, a njihovu sistematizaciju u vidu deset modela ar gumentacije je izvršila belgijska istoričarka Ana Moreli:
/
Jedna od glavnih karakteristika Pr vog svet skog rata jesu velike ljudske žrtve i ogromna ratna razaranja koja su bila sistemskog karaktera. Ovaj vojni sukob od savremenika nazvan Veliki rat do neo je „promene svih vrsta”. Nagli raz voj tehnike koji je obeležio kraj XIX i početak XX veka bio je jedan od presudnih činilaca u ovome ratu koji je doveo do tada nezabeleženog obima nasilja. U proučavanju istorije ovog vojnog sukoba od po sebne važnosti po našem mišljenju jeste uloga propagande.1 Od najstarijih vremena postojala je potreba da se različitim postupcima utiče na sta vove i ponašanje pojedinaca i društvenih grupa. Zaraćene strane su radi ostvarenja svojih ratnih ciljeva psihološki pripremale svoje vojnike, zbog čega je propaganda bila sastavni deo ratovanja. Obim sukoba u Prvom svetskom ratu ukazao je na potencijal i snagu kojom je raspolagala propagan da, jer se pokazalo da za pobedu nisu bili dovoljni ekonomski kapaciteti i vojna moć države. Ovakvo stanovište bilo je apsolutno suprotno tadašnjoj nemačkoj ratnoj staregiji koja je smatrala da se rat može rešiti isključivo vojnim sredstvima.2
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
P
Vođenje „Totalnog rata” podrazumevalo je mobi lizaciju svih resursa nacije: materijalnih, moralnih i psiholoških. Zbog tak vog pristupa potrebno je mobilizaciju posmatrati u mnogo širem smislu ne go što je uobičajeno u istorijskoj analizi Prvog svetskog rata. Primarni proces mobilizacije jeste vojni, koji je masovno podizao vojne obveznike iz populacije, a zatim ih je prebacivao na ratište u okvirima vojnih jednica. Sekundarni proces je podrazumevao ekonomsku mobilizaciju, koja se brzo pokazala kao ne manje značajna na ishod rata u industrijskim društvima koja su je generisa la i posvetila joj dobar deo pažnje. Mobilizacija moralnih i psiholoških resursa zahteva istraživanje o angažovanju različitih kolektivnih predstava i verovanja u vrednost sistema, koja su se odvijala organizovano kroz državu i civilno društvo. Priro da nacionalne mobilizacije je bila tako definisana da je u pojedinim manifestacijama bila uslovljena razvojem političkog i kulturnog života predratnih društava. Zbog toga nacionalnu mobilizaciju suš tinski možemo posmatrati kao politički i kulturni proces. Na početku sukoba avgusta 1914. godine na rat se gledalo kao racionalan instrument za po stizanje političkog cilja, on je bio „nužno zlo”, pa čak i koristan za kulturni razvoj. Dotadašnje ratno iskustvo navelo je komandne zaraćenih strana da u prvim mesecima trajanja sukoba u propaganda istaknu borbe „prsa u prsa” i herojske podvige.6
/
10. Izdajnik je onaj ko sumnja u naše izveštaje5
ski kapaciteti i vojna moć države.
američkoj vojsci, ostale su zabeležene u istoriji kao prelomni događaji tokom rata.7 Razvoj ratnih dejstava je pred vladajuće krugove kao urgentan problem postavio rešavanje mno gobrojnih problema vezanih za regrutovanje do brovoljaca, popunu budžeta podizanjem ratnih zajmova, organizovanje brige za ranjenike, obez beđivanje ishrane stanovništ va, obezbeđivanje socijalnog mira i niz drugih značajanih pitanja. Za njihovo uspešno rešavanje bila je potrebna šira društvena podrška do koje se dolazilo propagand nim delovanjem. U cilju što uspešnije mobilizacije nacije pristupilo se stvaranju institucija sa zadat kom organizacije propagandnih aktivnosti. Ovakve institucije postojale su u svim državama koje su učestvovale u ratu, a razlikovale su se po tome da li su bile pod civilnom ili vojnom kontrolom.8 Raznovrsna vizuelna propaganda tokom Prvog svetskog rata koristila se slikama koje su imale za cilj da prenose ideje široj javnosti. Široki spektar propagandnog izražavanja putem slika korišćen je kod izrade plakata, karikatura, razglednica, ilu stracija i filmova. Sve zaraćene države kreirale su propagandne plakate, koji su se između sebe raz likovali po uticaju, ali suštinski obuhvatali su iste motive. Ratna dešavanja su stvorila poseban ka lendar kojim se obeležavaju različiti datumi, a za to su korišćena najčešće vizuelna sredstva, do stupna širokim masama stanovništva.
PLAK AT I Plakati su bili efikasna propagandna sredstva na kojima su svoje mesto pronašle istorijske ličnosti, ratni heroji, vojni komadanti i državnici. Za njima su sledile alegorijske figure poput Britanije, Ger manije, Marijane, Kolumbije i Svetog Georgija. Lik žene na plakatima predstavljao je personifikaciju slobode, dok se pobeda isticala preko Džona Bu la i Ujka Sema, protivnik je bio naslikan kao splet zmija, čudovište ili demon. Kao važan faktor za mobilizaciju nacije protiv neprijatelja korišćen je Autor plak at a Uncle Sam Want Youbio je američk i umetnik i ilustrator Džejms Montomeri Flag (James Montgomery Flagg 1877-1960). Njegov najpoznatiji rad, plakat koji je pozivao Amerikance na mobilizaciju na stao je 1917. godine. Inspiraciju je pronašao u sličnom posteru koji je prikazivao lorda Kičenera koji je pozivao Britance da se prijave za regrutaciju. Preko četiri milio na primeraka ovoga postera su štampana tokom Prvog svetskog rata, a korišćen je i za propagandne potrebe tokom Drugog svetskog rata. 8 Civilna kontrola na propagandom bila je prisutna u Velikoj Britaniji, SAD i delimično u Francuskoj, dok je vojska apsolutno kontrolisala propagandu u Nemačkoj, Austrougarskoj i Rusiji. 7
la potreba kod svih zaraćenih strana za oblikova njem javnog mnjenja u svrhu održavanja potreb nog nivoa morala. Za ostvarivanja brzog i pouzda nog protoka informacija koristili su se svi raspolo živi mediji toga vremena. Preko medija se vršila propaganda u cilju pridobijanja podrške javnosti, regrutacije novih vojnika ili prikazivanja ratnih uspeha. Bezbrojni plakati, razglednice, karikature,
pesme, novine, časopisi, leci, radovi pisaca i umet nika, predmeti za svakodnevnu upotrebu, ali i moderni mediji kao što su fotografija i film koriš ćeni su u propagandne svrhe. Propagandne kam panje tokom Pr vog svetskog rata bile su ograni čene tehničkim i komunikacijskim resursima. Upr kos tome neke od njih poput čuvenog postera Uncle Sam Want You, kojim se vršila regrutacija u
94
Edit Kavel (Edith Louisa Cavell 1865 – 1915) bila je bri tanska bolničarka, rat ju je zateka u Belgiji, gde je nakon nemačke okupacije organizovala mrežu za pomoć bri tanskim i francuskim ratnim zarobljenicima pri bekstvu u neutralnu Holandiju. Nakon što su je nemačke vlasti otkrile, osuđena je na smrtnu kaznu koja je iz vršena uprkos brojnim diplomatskim intervencijama od strane neutralnih država. Njeno pogubljenje je maksimalno iskorišćeno od strane sila Antante za propagandu pro tiv Nemačke. 10 Aulich, James, „Graphic Arts and Advertising as War Propaganda”, <http://encyclopedia.1914-1918-online. net/article/Arts> (26. oktobar 2014) 11 Videti: Caroline Jacobi, Ava, Into the Abyss: The Legacy of the „Rape of Belgium” Propaganda, Senior Honors Theisis in History, Georgetown University, 2009. 9
95
Dmitriй Evgenьevič Cыkalov, „Karikatura kak orudie propagandы v period Per voй mirovoй voйnы”, Vse obщaя istoriя, Vestnik VolGU. Seriя 4: Istoriя, 2012. № 1 (21). s. 85-90. 13 Reeves Nicholas, „Cinema, spectatorship, and propa ganda: Battle of the Somme (1916) and its contempo 12
KNJIŽ EVN OST Književnost je igrala važnu ulogu u kreiranju bor benog duha naroda tokom Pr vog svetskog rata. Iako često postoje sličnosti između različitih isku stava književnici su počinjali da pišu o ratu iz mno go razloga. Načela britanskog propagandnog rada tokom rata bila su usvojena na tajnoj konfe renciji u čijem radu su učestvovali najznačajniji britanski pisci, a nekolicina od njih je pristala da svojom delatnošću podrži britanske ratne napore. Na tajnoj konferenciji učestvovalo je 25 vodećih britanskih pisaca među kojima su bili Artur Konan Dojl (Arthur Conan Doyle), Arnold Benet (Enoch Arnold Bennett), Džon Edvard Majsfild (John Ed ward Masefield), Ford Medoks Ford (Ford Madox Ford), Vilijam Arčer (William Archer), Gilbert Če sterton (Gilbert Keith Chesterton), Henri Džon Njubolt (Henry John Newbolt), Džon Golsvorti (John Galsworthy), Tomas Hardi (Thomas Hardy), rary audience”, Historical Journal of Fim, Radio and Tele vision, Vol. 17, No. 1, (1997), pp. 5-28. 14 Sorlin, Pierre„,French Newsreels of the First World War”,Historical Journal of Film, Radio and Television, Vol.24, No.4, (2004), pp. 507-515. 15 McKernan, Luke, „Propaganda, Patriotism and Profit: Charles Urban and British Official War Films in America during the First World War”, Film History, Vol. 14, No. 3/4, (2002), pp. 369-389. 16 Stern, Frank, „Screening Politics: Cinema and Inter vention”, Georgetown Journal of International Affairs, Vol. 1, No. 2 (2000), pp. 65-73.
/
Kinematograf ija je na početku rata bila mlada umetnost koja je započinjala sa svojim razvojem. Za propagandu je bila idealan medij zbog moguć nosti komunikacije sa širokim narodnim masama, dok je sa druge strane njena popularnost ubrzano rasla. U bioskopskim salama gledaocima su puš tane filmske novosti koje su sadržale scene sni mljene na linijama fronta. Među prvim državama koje su filmsku industriju ustrojile prema nacio nalnom uzoru, videvši u njoj efikasno ratno oru žije bila je Nemačka. U Nemačkim filmskim novo stima najviše pažnje je dobijao car Vilhelm II, a za njim je sledio načelnik štaba nemačke vojske ge neral Erih Ludendorf. Kako bi što efikasnije vodila propaganda u američkoj javnosti nemačka vlada je finansirala tajnu filmsku kompaniju koja je ra dila na širenju pro – germanskog raspoloženja. Veliki uticaj na britansku javnost imalo je prikaziva nje filma „Bitka na Somi” (The Battle of the Somme) avgusta 1916. godine čime je rat dobio jednu novu vizuelnu dimenziju prikaza. Film započinje scena ma nasmejanih vojnika koji kreću na front, slede njihove pripreme za napad, a potom šok za gleda oce prikaz smrti britanskog vojnika. Na kraju filma slede scene sprovođenja zarobljenih nemačkih vojnika, odnosno mrtvih protivnika. Filmski prikaz bitke na Somi je od gledaoca sakrio pravu istinu o jednoj od najvećih vojnih katastrofa koju je bri tanska vojska doživela u svojoj istoriji.13 Suprotno
N OVA M I SAO
Karikatura je takođe bila mobilisana od strane pro pagande i ona je svoje mesto pronašla u satirčnim časopisima, dnevnim listovima, razglednicama, lecima koji su bacani iz aviona u protivničke rovo ve. Za razliku od nacionalnih stereotipa koji sa drže u sebi mešavinu grubosti, dobrodušnog humo ra i divljenja prednostima suseda, vojni klišei su isticali isključivo loše osobine protivnika. U pred ratnom ruskom folklore Nemcima su davani na dimci „kobasica”, „dimljeni”, „mesari”, a isticane su osobine karakteristične za Pruse arogancija, rato bornost i pedantnost. Kao inspiracija karikaturisti ma najviše je služio car Viljem II, dok su u manjoj meri podsmehu bili izloženi car Franjo Josif i sul tan Mehmed V. U zemljama Antante nemački car je smatran glavnim krivcem za izbijanje rata i pri
KIN EM ATOG RAFIJA
tome filmske novosti u Francuskoj nisu prikaziva le smrt svojih vojnika iz razloga očuvanja morala kod stanovništva. Tek nekoliko scena je prikaziva lo vojnika u rovu, saveznički vojnici se gotovo nisu ni prikazivali, jer je rat smatran kao francusko – ne mački sukob. Umesto rata pažnja filmskih žurnala bila je usredsređena na glamurozne, senzacional ne ili dramatične aspekte civilnog života.14 U SAD su tokom rata snimljena tri komercijalna filma čiji su naslovi bili „Peršingovi krstaši” (Pershing’s Crusa ders), „Američki odgovor” (America’s Answer) i „Pod četiri zastave” (Under Four Flags). Američka javnost međutim nije pokazala preteranu zainteresova nost za dugometražne fimove koji su vrlo brzo potisnuti od strane filmskih žurnala.15 Bioskop je svoju sposobnost da utiče na „masovni sentiment” nacije otkrio na početku Prvog svetskog rata. Na početku je film bio eksperimentalno propagand no sredstvo, ali je na kraju postao centralni instru ment za ono što se nazvalo„nacionalizacija masa”. Tada se preko manipulacije emocijama vršila mo bilizacija ljudi za nacionalnu stvar protiv zamišlje nog ili stvarnog neprijatelja.16
/
KAR IK AT UR A
kazivan je kao patetičan vladar koji je patio od sumanute ideje da vlada celim svetom. Britanski karikaturisti su ismevali nemačku ratnu tehniku, pa je tako neprijateljska avijacija prikazana u vidu dirižabla u obliku svinje koja je umesto bombi ba cala kobasice uz komentar „Kada svinje počnu da lete”. Slično stanje je bilo na suprotnoj strani gde su Nemci prikazivali Ruse kao nekulturan narod, agresivne „poluazijate” koji nisu imali nikakve veze sa civilizacijom Zapadne Evrope. Rusi su opisivani kao okrutni, surovi i nepošteni protivnici, a oficiri ruske vojske su bili predstavljeni kao alkoholičari koji sa bičem teraju svoje vojnike u borbu. Kao medij karikatura se koristila da istakne dobre oso bine sopstvene nacije, a nasuprot tome koristeći hiperbolu protivnika je trebalo prikazati tako što bi se istakle sve negativne karakteristike njegovog nacionalnog karaktera.12
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
strah. Veliki publicitet na plakatima su dobijali rat ni zločini nad civilima i nenaoružanim vojnim za robljenicima. Nemačka je koristila pomorsku blo kadu koja joj je bila nametnuta kao propagandni motiv radi podsticanja besa svoga stanovništ va prema Britaniji. Međutim potapanje Lusitanije, pogubljenje bolničarke Edit Kavel,9 uništenje ka tedrale u francuskom gradu Remsu i podmornič ki rat na plakatima su bili prikazani kao dokaz ne mačkog var varstva. Dok su Centralne sile kao heroje isticale pilote i zapovednike podmornica, korišćenje tehničk ih sredstava za vođenje rata smatralo se vidom kukavičluka. Tako su nemački avioni predstavljani kako napadaju misiju Crvenog krsta, odnosno bombarduju Njujork.10 Britanci su okupaciju neutralne Belgije od strane Nemačke maksimalno koristili u propagandne svrhe radi mobilizacije dobrovoljaca u vojsku, ali i da utiču na SAD da uđu u rat. Nekolicina britanskih postera je prikazivalo silovanja žena i ubijanje civila od stra ne nemačkih vojnika, posle čega su sledile poruke „Za svoj dom se vredi boriti” ili „Zapamti Belgiju”.11
„svoje olovke i svoje reči” kako bi pomogla naciji.20 Mnogi mladi francuski pisci stupili su u redove voj ske i bili poslati na prvu liniju fronta. Među njima se posebno isticao Anri Barbis (Henri Barbusse) koji je 1916. godine napisao roman „Oganj” (Le Feu), pronašavši inspiraciju u svom ličnom ratnom isku stvu. Kritikujući rat on ga je istovremeno prihvatao kao nužno sredstvo za pobedu nad nemačkim mi litarizmom. Književni kritičari su njegov roman svr stavali u naturalistički pravac, smatravši ga gotovo činjeničnim izveštajem onoga što se dešavalo u rovovima. Za mnoge je Barbisov roman predsta vljao nastavak književne tradicije koju je utemeljio Emil Zola, a do završetka rata štampan je u tiražu od preko 300.000 primeraka.21
Radjard Kipling (Rudyard Kipling), Horacio Gilbert Parker (Horatio Gilbert George Parker), Džordž Ma koli Treveljan (George Macaulay Trevelyan) i Her bert Džordž Vels (Herbert Džordž Vels); kao i slika ri Francis Edgar Dod (Francis Edgar Dodd) i Paul Neš (Paul Nash).17 Nakon ulaska SAD u rat nekolicina značajnih ame ričkih pisaca počeli su da pišu o događajima u Evropi, a među njima bilo je i onih koji u bili uklju čeni u kreiranje propagande još od 1914. godine. Međutim nisu svi bili pro-britanski i pro-francuski orijentisani, levičari poput Uptona Sinklera (Upton Sinclair’s) i Džimija Higinsa (Jimmie Higgins) po državali su rat koji je vodila Antanta, koju su sma trali za manje zlo od „nemačkog varvarstva” koje je bilo sa druge strane.18 Francuski književnici su učestvovali u kulturnoj mobilizaciji nacije radi njenog ujedinjenja u borbi protiv Nemačke. Francuski predsednik Rejmon Po enkare19 je pozvao Francusku akademiju da koristi Paul Gough, A Terrible Beauty: British Artists in the First World War, Bristol,2010, pp. 21-31; v: Gary S. Messinger, British Propaganda and the State in the First World War, 1992, New York. 18 Matthews, John T.„,American Writing of the Great War”, Vincent Sherry (ed.), The Cambridge Companion to the Literature of the First World War, Cambridge, 2005, pp. 223. 19 Rejmon Poenkare (Raymond Poincaré 1860-1934), predsednik Francuske republike 1913-1920. 17
Od samog početka sukoba 1914. godine, većina nemačkih intelektualaca je dalo svoju podršku ra tu. Decenijama pre toga u Nemačkim intelektual nim krugovima, rat je viđen kao „deo božanskog ili prirodnog poretka”, sukob između nemačke kulture i zapadnog materijalizma.22 Tako je stvo rena atmosfera u javnosti koja je opravdavala rat u kome je sve bilo dozvoljeno uključivši i kršenje neutralnosti Belgije, odnosno sprovođenje repre sije prema civilnom stanovništvu okupiranih teri torija. Književnici su isticali ideje superiornosti nemačke nacije, a među njima svojom podrškom ratu se isticao Tomas Man (Thomas Mann), zbog čega se sukobio sa rođenim bratom Hajnrihom Manom (Heinrich Mann) koji je bio protivnik rata. Tomas Man je zajedno sa drugim nemačkim inte lektualcima poput ekonomiste Vernera Sombarta (Werner Sombart), sociologa Johana Plenge (Jo hann Plenge), istoričara Fridriha Majnekea (Frie drich Meinecke) i Gerharda Hauptmana (Gerhard Hauptmann) pisao eseje koji su imali zadatak da definišu „ideje 1914. godine”.23 Povezani sa nemač kim književnim krugovima bili su austrijski pisci Robert Musil (Robert Musil) i Štefan Cvajg (Stefan Zweig) koji su takođe sa oduševljenjem pozdravili početak rata. Hanna, Martha: The mobilization of intellect: French scholars and writers during the Great War, Cambridge 1996, pp. 1. 21 Smith, Leonard V.„,Masculinity, Memory, and the French First World War Novel: Henri Barbusse and Ro land Dorgelès”, Coetzee, Frans/Shevin-Coetzee, Marilyn (eds.): Authority, Identity and the Social History of the Gre at War, Oxford, 1995, p. 262. 22 Jelavich, Peter„,German Culture in the Great War”, in: Roshwald, Aviel/Stites, Richard (eds.): European Culture in the Great War. The Arts, Entertainment and Propagan da 1914-1918, Cambridge 1999, p. 43. 23 Natter, Wolfgang G.,Literature at War, 1914-1940. Re presenting the „Time of Greatness” in Germany, New Ha ven, 1999, p. 124. 20
ŠTAMPA Štampa je za vreme trajanja Prvog svetskog rata bila glavni medij za distribuciju vesti, pri čemu su sva novinska izdanja beležila do tada nezabeležen rast tiraža. U Nemačkoj i Austrougarskoj postojale su sličnosti u vezi pravila koja su bila ustanovljena za novinsko izveštavanje tokom rata od strane vla de i vojne komande. Gušenje slobode štampe i rigidna cenzura bile su nešto izraženije u Austrou garskoj čiji su se građani vrlo često informisali či tajući nemačku štampu.24 Većina novinara u ove dve države bili su spremni za svoju ratnu ulogu, koju nisu samo sagledavali kroz izveštavanje jav nosti, već i kroz obrazovanje nacije u patriotskom duhu. Ovo je naročito bilo očigledno tokom prvih nedelja rata kada su austrijski novinari zahtevali preduzimanje oštrih mera protiv Srbije, dok su nji hove nemačke kolege tražile da se Austrougarska monarhija podrži u vezi odluke da stupi u rat.25 Početni entuzijazam novinara kako je rat odmicao bio je ugušen stegama cenzure i odbijanjem da se postigne kompromis na nivou slobode koji su no vinari zahtevali. Zbog toga je u Nemačkoj i Austro ugarskoj izostala podrška novinara onda kada je bila najpotrebnija u završnoj fazi rata. Slično stanje je bilo i sa druge strane Zapadnog fronta u Velikoj Britaniji i Francuskoj gde su novine bile podložne cenzuri. Međutim za razliku od država Centralnih sila cenzura nije bila toliko stroga, a naročito se u Velikoj Britaniji prepoznala moć štampe koja se usmerila na oblikovanje svesti svoga stanovništva. Britanskim novinarima je uspelo da izgrade samo cenzuru u svom izveštavanju o ratnim događajima, čime se izbegavala cenzura od strane države.26 Na stranicama dnevnih novina nalazili su uglavnom cenzurisani sadržaji, a preovlađivali su naručeni tek stovi koji su za cilj imali upravo manipulaciju sa ose ćanjima čitalaca. Takvi tekstovi su izazivali mržnju prema neprijatelju, posle čega bi broj ljudi koji su se prijavili za mobilizaciju obavezno rastao. Ovakav vid medijske propagande trajao je tokom celog Prvog svetskog rata, a kombinacija preuveličava nja i laži se u praksi pokazala kao vrlo efektna. Sumirajući gore iskazano, može se zaključiti da je tokom Prvog svetskog rata u strukturi državne vlasti vodećih zemalja postojao sistem institucija Wilke,Jürgen,Presseanweisungen im 20. Jahrhundert. Erster Weltkrieg–Drittes Reich–DDR, Köln/Weimar/Wien, 2007, 16ff. 25 Koszyk,Kurt, Deutsche Pressepolitik im Ersten Weltkrieg, Düsseldorf, 1968, 13f. 26 MacLeod, Jenny: Asmead-Bartlett, Ellis, „War Corre spondence and the First World War”, in: McEwen, Yvon ne T. / Fisken, Fiona A. (eds.)War, Journalism and History, Oxford, 2012, p. 39. 24
96
U predratnom ruskom folklore Nemcima su davani nadimci „kobasica”, „dimljeni”, „mesari”, a isticane su osobine karakteristične za Pruse arogancija, ra tobornost i pedantnost.
koje su vršile centralizovano upravljanje cenzurom i propagandnim ak tivnostima. Pr vi koraci na or ganizovanoj ratnoj propagandi bili su preduzeti u Velikoj Britaniji, vlade SAD i Francuske su propa ganda koristile u interesu nacionalne odbrane; sa
97
druge strane u zemljama bloka Centralnih sila prema propagandi se postupalo konzervativnim pristupom kojim se trebalo postići centralizovana kontrola nad informacijima, odnosno ostvariti psi hološki efekat na vojnike Antante.
Na početku je film bio eksperimentalno propa gandno sredstvo, ali je na kraju postao centralni instrument za ono što se nazvalo„nacionalizacija masa”. Početni entuzijazam novinara kako je rat odmicao bio je ugušen stegama cenzure i odbijanjem da se postigne kompromis na nivou slobode koji su novinari zahtevali..n
/ N OVA M I SAO
/
Međutim, kada je postalo očigledno da se rat neće završiti brzo, došlo je do pada morala kod vojnika i civilnog stanovništva. Zbog toga se pojavila po treba kod svih zaraćenih strana za oblikovanjem javnog mnjenja u svrhu održavanja potrebnog nivoa morala.
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
Za vreme trajanja rata mediji su bili pod potpu nom kontrolom vlada zaraćenih država, a mani pulacije podacima i novinskim tekstovima bile su svakodnevne. Na taj način je trebalo kod stanov ništva probuditi patriotska osećanja i naterati ga da se aktivno uključi u rat. Stepen kontrola medi ja tih je godina dostigao nivo sa kojim se do tada građani i čitaoci nisu bili sreli, zbog čega je mani pulacija osećanjima i razmišljanjem bila olakšana. Natpisi u novinama su se vrlo brzo pokazali kao nedovoljni, a propaganda je dostigla vrhunac ma sovnom upotrebom postera u čemu su prednja čile SAD. Za potrebe propagande troše se velika novčana sredstva, a posteri koji su u to vreme na stali bili su u umetničkom smislu savršeni. Teksto vi koji su trebali stanovništvo da ubede kako pro tivnik predstavlja zlo koje treba biti uništeno nisu mogli biti delo amatera, već su vlade za njihovo pisanje angažovale najbolje stručnjake. Zbog toga su autori mnogobrojnih knjižica, pamfleta i letaka koji su se delili građanima, bili istoričari i univerzi tetski profesori. Slično stanje je vladalo u književ nosti i muzici toga perioda, umetnička dela su trebala da govore o ratnoj slavi sopstvene nacije, za inspiraciju su služili herojski podvizi pojedinca na frontu. Ratni heroji su vrlo često bili povlačeni sa fronta u pozadinu gde su bili angažovani na propagandnim skupovima koji su organizovani po većim gradovima. Njihov zadatak je bio da u svojim obraćanjima opravdaju vođenje rata I na govore nove mase da se prijave u vojsku. Obrasci i pravila vođenja propagandnog rata koji su tada nastali biće korišćeni u svim budućim sukobima tokom XX veka. Ratna propaganda Pr vog svet skog rata je svojom delatnošću udarila temelje industrije medijskog marketinga koji je postao neizostavni deo globalizacije ljudske civilizacije.
Migracioni tokovi – iskustva muhadžira Piše: Ramiza Smajić
Iz faktičkog ugla, masovni egzodusi, uzrokovani uglavnom protjerivanjem, u evropskoj stvarnosti s početka 20. stoljeća dosežu svoj vrhunac tokom Balkanskih ratova 1912-1913. godine. Skoro jednaki talasi nastavljaju u godinama poslije, tokom 1. svjetskog rata i prvom periodu Kraljevine SHS. Za sve to vrijeme, ustvari, još od druge polovine 19. stoljeća, potencira se priča o humanoj strani razvijanja nacionalnih ideja, a činjenično, militarističko prekrajanje evropske historije istu je sahranjivalo.
K
roz literaturu je ostala zabilježena jedna zgo da kad je Bos anac krenuo sa grup om ljudi za Stambol. Putovanje na konjima tad je trajalo sed micama, mjesecima, ali Bosanac uporno neku vre ću ne da dalje od sebe, na konju vreća pred njim, na konačištima on vreću pod glavu. Najzad stigo še svi na odredište i sad ga pitaju saputnici: „Daj nam, bogati, reci šta si to nosio sve vrijeme u toj vreći?” „Zemlju”, kaže on. „Ama kak vu zemlju”, u čudu će oni. „Pa lijepo”, on će na to, „Nakupio u vreću zemlje iz svoje avlije i ja gdje god zanoćim, lijepo tu vreću pod glavu i onda znam da sam na svojoj zemlji!” Čemu ovaj neformalan uvod u izlaganje? Ne spo minjem ja ovu zgodu zato što sam iz Bosne. Nisam ni ponijela vreću zemlje, jer sam osmanista, pa je i moje poimanje zemlje puno šire, manje omeđe no političkim granicama. Ima nešto, međutim, što moram prije svega da is taknem, a što mi u prvi mah nije bilo na umu. U programu koji mi je dostavljen, u radnom naslovu mog izlaganja riječ „muhadžiri” je, greškom ili ne, napisana velikim slovom. Ja znam da vi to vjero vatno znate, ali osjećam se dužnom pojasniti ovu riječ, pogotovo što sam, osim historičar, i arabista i turkolog, poznajem i perzijski, a nisam jedan rad napisala o pogrešnoj, namjernoj ili ležernoj upo trebi anahronizama i termina orijentalno-islam
skog porijek la.1 Vjerovatno se ne bih, dak le, u ovom izlaganju ponovo vraćala na to, ali ono veli ko slovo iz mog naslova me je podsjetilo na neke skoro komične greške počinjene ne od početnika, nego iskusnih historičara i to upravo kod riječi „muhadžir”. Iako većina starijih generacija poznaje tu riječi (često u verziji „muhadžer” ili „muadžer”), Branislav Gligorijević piše o – sic! – „naseljavanju mudžahedina u Staroj Srbiji i Makedoniji”!2 Isto ra di Jovan Bojović koji termin „muhadžir” takođe zamjenjuje terminom „mudžahedin”.3 Iako nema opravdanja za ovakve kardinalne greške u termi nima, donekle su objašnjive činjenicom da su ovi radovi nastajali u godinama rata u BiH i da je po pularni jezik bio opterećen terminima vezanim za džihad. To je, međutim, napravilo trajnu zbrku u Između ostalog: Ramiza Smajić, Neki terminološki pro blemi u izučavanju osmanskog perioda historije Bosne i Hercegovine, u: Istorijska nauka o Bosni i Hercegovini u razdoblju 1990-2000, zbornik sa naučnog skupa ANU BiH, 2003. 2 Branislav Gligorijević, Kralj Aleksandar Karađorđević, knj. 1, Beograd, 1996, str. 89-90 3 Jovan Bojović, Šaransko-jezerski bataljon u oslobo đenju pljevaljskog kraja 1912. godine, u: Oblasti Stare Raške krajem XIX i početkom XX veka, naučni skup, Pri jepolje: Dom revolucije, 214. Posebno ukazano u: Safet Bandžović, Iseljavanje Bošnjak a u Tursku, Sarajevo, 2006, str. 195 (Dalje: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka) 1
historiografiji za koju se možemo samo nadati da jednom neće biti uzeta i iskorištena kao fakat. Imamo mi izbor riječi kao useljenik, iseljenik, prog nanik, izgnanik, izbjeglica, emigrant, imigrant, migrant itd... sa svim svojim nijansama, ali riječ „muhadžir” u osnovi ima riječ „hidžret” koja je to liko sveobuhvatna da čak podrazumijeva prelaže nje čovjek a iz jednog stanja u drugo, pa čak i smrt.4 Hidžret ili Hidžra je jedan od najslavnijih događaja u historiji islama, prelazak poslanika Mu hammeda iz Mekke u Medinu 622. godine n.e. i tačka od koje muslimani počinju računati vrijeme. Nepažljivi i zlonamjerni autori taj hidžret nazivaju i bijegom, što je paradoks i za lingviste, jer je arap ski jezik jedan od leksički najbogatijih jezika svi jeta i nimalo nije slučajno da je taj događaj nazvan Hidžrom, iseljavanjem na Allahovom putu. 5Od političke historije Balkana, suhoparne uglavnom, ne vidi se sudbina malog čovjeka, njegov strah, njegova stremljenja. Ideologije, sistemi, države se mijenjaju, nestaju, ali ljudski strahovi, nadanja, vi zije, uvijek su isti. Moja tema se dotiče muhadžira, njihovog vremena, identiteta, sjećanja, doživljaja, u novom podneblju, u novim prilikama, uoči, to kom i nakon Velikog rata. U regionu je potreba multiperspektivnog istraživanja izbjeglištva do nekle već uočena, prvenstveno radi osvjetljivanja mistifikacije stvarnih odnosa u društvu i preven tivnog iskorištavanja stečenih iskustava.6 Kod ve ćine nas, međutim (ovdje prvenstveno mislim na struku) daju se uočiti slični, stereotipski fokusi i greške. Do danas nisu izdefinisani pravi motivi ko ji su doveli do masovnih iseljavanja i nije praćen kontinuitet iseljavanja. Ta tema je marginalizirana, pretežno iz straha sudara sa politikom. Što više ulazim u problematiku iseljavanja, sve mi je očiti Prema Kur’anu, poslanik Ibrahim je rekao: „Ja sam mu hadžir svome Gospodaru. Zaista je On moćan i mudar” (29:26) 5 Vidjeti više u: Kasim Hadžić, Kur’an o muhadžirima, Islamska misao, III/1981, 25, str. 10-13 6 „U tom smislu proučavanje izbjeglištva važno je u smi slu njegove spoznaje iznutra, a ne iz vana. Spoznaja iznutra znači razumijevanje izbjeglištva u neposrednim odnosima osoba na nivou konkretnih dogañaja u koji ma se može utvrditi postojanje čovječnosti i postojanje istinske ljudske zajednice. Svakako je potrebno uložiti napor da se nadvladaju ustaljene i površne percepcije kako je u složenim i promjenjivim društvenim pojava ma jedino moguće rješenje usvajanje društ venih od nosa otuđenih osoba.” Vesna Ivanović, Bibliograf ija radova o izbjeglicama, prognanicima i raseljenim oso bama. Detaljnije vidi: http://www.bl.uk/reshelp/pdfs/ Bibliography%20of%20Publications%20on%20Refu gees%20Expellees%20and%20Internally%20Displa ced%20Persons%20from%20the%20former%20Yugo slavia,%20compiled%20by%20Vesna%20Ivanovic.pdf 4
98
Iz fak tičkog ugla, masovni egzodusi, uzrokovani uglavnom protjerivanjem, u evropskoj stvarnosti s početka 20. stoljeća dosežu svoj vrhunac tokom Balkanskih ratova 1912-1913. godine. Skoro jedna ki talasi nastavljaju u godinama poslije, tokom 1. svjetskog rata i prvom periodu Kraljevine SHS. Za sve to vrijeme, ustvari, još od druge polovine 19. stoljeća, potencira se priča o humanoj strani raz vijanja nacionalnih ideja, a činjenično, militaristič ko prekrajanje evropske historije istu je sahranji valo. Inače, 1914. godine svijet je podijeljen izme đu velesila čije su vlade na posve drugom misao nom polju. Pogledajmo šta def iniše Evropu na prelazu stoljeća: – razvoj tehnologije, u slijedu, naravno i rast indu strijske proizvodnje; – Velika Britanija uvozi meso iz Kanade, Novog Ze landa, Rusije, Argentine;
Ako analiziramo tekstove balkanskih historičara, nesumnjivo će se nametnuti dojam nekog čudnog opravdavanja procesa migracija. Vrlo jasan primjer su migracije muslimanskog stanovništva koje se identificira sa Osmanlijama, „Turcima”, apsolutno ne vodeći računa o etničkim razlikama. Povezuju ći religiju i nacionalnu (ne)senzibilnost, na neki način se podrazumijevalo da muslimani dijele sud binu odlazeće osmanske države. Uz takvo tradici onalno nezalaženje dublje u problematiku migra Amir Hodžić i Mirsad Kalajdžić, Bošnjaci u Turskoj, Sa rajevo, 2014, str. 68 7
99
/ N OVA M I SAO
Kad je riječ o muhadžirima sa početka 20. stoljeća sa bosanskih prostora, danas ima naznaka pozitivnih kre tanja u modernijim tokovima istraživanja, o čemu svje doče brojni radovi Safeta Bandžovića (npr. Iseljavanje Muslimana u Tursku, „Sandžak”, nova serija, br. 11-12, Novi Pazar, 1992.; Tokovi iseljavanja Muslimana iz Bosne i Hercegovine i Sandžaka u Tursku, Novopazarski zbor nik, br. 17, Novi Pazar, 1993.; Emigracija Muslimana iz Bosne i Hercegovine i Sandžaka u Tursku 1878-1941, Simpozijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, XV, Prijepolje, 1993.; Iseljavanje Muslimana iz Bosne i Her cegovine i Sandžaka u Tursku 1878-1941, Almanah, br. 1-2, Podgorica, 1994.; Iseljavanje Bošnjaka-Muslimana iz BiH i Sandžaka u Tursku, Tak vim, 1414/15, Novi Pazar, 1994.; Seobe Bošnjaka-Muslimana u Tursku, Mak, br. 4, Novi Pazar, 1994.; Iseljavanje Muslimana iz Srbije i Crne Gore tokom XX vijeka u Tursku, u: Identitet BošnjakaMuslimana, Plav, 1995; Muhadžirska balkanska golgota krajem XIX stoljeća, „Has”, Novi Pazar, 2-17. jul 1996. itd.), Osmana Lavića (Iseljavanje muslimana iz Bosne i Her cegovine za vrijeme Austro-Ugarske i risala Mehmeda Teufika Azapagića, Anali Gazi Husrev-begove bibliote ke, knj. XVII-XVIII, Sarajevo, 1996.), te politološki fokusi Šaćira Filandre, Senadina Lavića... Da ne budemo po grešno shvaćeni, bilo je značajnih istraživanja i obrada iseljeništva po pojedinim segmentima, ali fokusiranih uglavnom na ekonomske motive i na statističkoj osno vi. Izdvojit ću: Vojislav Bogićević, Emigracija Muslimana Bosne i Her cegovine u Tursku u doba austrougarske vladavine 1878-1918, Historijski zbornik, br. 1-4, god. III, Zagreb, 1950; Iljas Hadžibegović, Migracije stanovništva Bosne i Her cegovine 1878-1914. godine, Prilozi Instituta za istoriju, XI-XII, Sarajevo, 1976; 8
Muhamed Hadžijahić, Uz prilog prof. Vojislava Bogiće vića, Historijski zbornik, br. 3, Zagreb, 1950; Političko djelovanje bosanske emigracije u Turskoj, „Naš svijet”, Matica iseljenika BiH, god. II, br. 17-18, Sarajevo, ok to bar-novembar, 1966.; Nekoliko riječi o domovini i ise ljavanju, Socijaldemokrat, br. 9, Sarajevo, 2002. Mustafa Imamović, Bošnjaci u emigraciji, Sarajevo, 1996. Dževad Juzbašić, O iseljavanju iz Bosne i Hercegovine poslije aneksije 1908. godine, u: Migracije i Bosna i Her cegovina, Sarajevo, 1990. Ibrahim Kemura, Dva patriotska apela bosanskih mu slimanskih prvaka iz prvih godina austro-ugarske oku pacije, Glasnik VIS, br. 9-10, Sarajevo, 1970; Jedna zna čajna akcija protiv iseljavanja Muslimana, Glasnik VIS, br. 1-2, Sarajevo, 1971. Ejup Mušović, Etnički procesi i etnička struktura stanov ništva Novog Pazara, Beograd, 1979; Muslimansko sta novništvo Srbije od pada Despotovine (1459) i njegova sudbina, Kraljevo, 1992.; Jugoslovensko iseljeništ vo u Turskoj, Zbornik radova, EI, br. 12, Beograd, 1981; Crno gorski muhadžeri i njihova kretanja, Istorijski zapisi, 1-2, Titograd, 1986.; Posleratne migracije i emigracije sta novništva novopazarskog kraja, Novopazarski zbornik, br. 13, Novi Paz ar 1989.; O posleratnim migracijama sandžačkih Muslimana u Tursku i Makedoniju, u: Migra cije i Bosna i Hercegovina, Sarajevo, 1990.; Makedonija kao most na putu iseljavanja sandžačkih Muslimana i kao njihova nova domovina, Novopazarski zbornik, br. 18, Novi Pazar, 1994. Sulejman Smlatić, Kalafat koy kod Bige – naselje bosan skih iseljenika – Muslimana, Geografski pregled, XI-XII, Sarajevo, 1967-68; Maternji jezik – najveće blago (kako naši iseljenici u Turskoj njeguju našu narodnu tradiciju i kulturu), Iseljenički kalendar, Sarajevo, 1971; U Kalaba ku kraj Izmira, Iseljenički almanah, Sarajevo, 1972; Mu slimani srpskohr vatskog jezika u Turskoj, IX kongres geografa Jugoslavije, Sarajevo, 1974.
/
Ima jedna scena koja vrlo slikovito sažima u sebi kompleksnost muhadžirskog putešestvija i duha. Novinari lista „Preporod” su 2011. godine boravili u turskoj pokrajini Biga, koju su naselili i doista kultivisali ljudi porijeklom iz Bosne, pretežno Kra jine. U trenutku dok su se novinari družili u kafani s tim Bošnjacima začuo se ezan s obližnje džamije. Svi su polahko počeli ustajati, ali dvojica ostala da sjede. Novinarima je to bilo zanimljivo, pa ih upita še zašto to i oni ne krenu na ikindiju, a oni, onako unezgođeno, odgovoriše: „Ma, znate, mi smo se malo poturčili...”7 Oni su činjenicu što su prestali ići u džamiju vezali za svoje „poturčivanje”!
cija i njihovo posmatranje samo u okviru osloba đanja od osmanske uprave, nije nikakvo čudo što su pitanja svakodnevnog života i iskustva migra nata ostala posve na margini istraživanja.8
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
ja greška koju već u hipotezi postavljaju istraživa či da se na progone i etnička čišćenja gleda kao na posljedice, a ne ciljeve ratova! No, to zaslužuje odvojenu analizu, tako da ću samo zaključiti da analitičko istraživanje iseljeništva u cjelini danas nije više samo izazovno, nego je nezaobilazno. Svaka zemlja u regionu ima svoju muhadžirsku priču, a to nije zaobišlo ni Vojvodinu.
– velike evropske zemlje uvoze poljoprivredne proizvode (izuzev Austro-Ugarske, koja je jedini evropski izvoznik žitarica);
– otvaraju se robne kuće (Harrods u Londonu, Au Bon Marche u Parizu), ustanovljavaju se veličine odjeće, obuće...9 – dolazi do ubrzane kolonizacije udaljenih konti nenata... Na Balkanu pak... Famozna civilizatorska misija (la mission civilisatrice), koja je još od polovine 19. sto ljeća trebala da „pomogne primitivnim narodima” od Dalekog Istoka do Jugozapadne Afrike, ovdje se, na prelazu dva stoljeća, očitovala kroz habsbur šku politiku.10 Sa 1914. godinom Balkan je postao vjetrometina sukoba francuskih, njemačkih, austro ugarskih i ruskih interesa. Radeći na migracijskim tokovima ranijeg perioda, a što je od velike pomoći kod komparacije poda taka i historijskih okolnosti, uočila sam neke za jedničke momente u tom kretanju: npr. kad nakon osmanlijskog poraza pod Bečom 1683. godine, ljudi odozgo iz pravca Knina prelaze preko Une, oni ne idu daleko, tek u okolna najbliža mjesta. Zašto? Jer u sebi gaje nadu da će se vratiti kući. Kad narod iz Smederevskog sandžaka tokom 19. stoljeća u više navrata bježi preko Drine u Bosnu, ne ide daleko od granice, drži se Višegrada, Roga tice, zašto? Jer gaji nadu da će se vratiti kući. Kad se potiče iseljavanje Bošnjaka krajem 19. i tokom 20. stoljeća iz BiH u oblasti koje su službeno još uvijek dio Osmanske države ili Turske poslije, do sta naroda ostaje tik uz pogranična područja, pro stor Sandžaka, zašto? Jer – opet gaje nadu da će se vratiti svojoj kući. Tek kad uslovi života i izdrža vanja postanu preteški, narod ide dalje, dolazi do dvostrukih, pa i trostrukih migracija.11 I onda, kad se napokon ustale na nekom području, nakon Philipp Blom, Opijeni brzinom, http://pescanik.ne t/2014/04/opijeni-brzinom 10 Miloš Ković, ’Civilizatorska misija’ Austrougarske na Balkanu – pogled iz Beograda (1901-1914), Istraživanja, br. 22, Novi Sad 2011, 366-367 11 Iako ima stotine primjera migriranja pravcem preko Crne Gore, Makedonije, Grčke, Albanije, prema centru Osmanske države, tj. onoga šta je od nje ostalo, izdvo jit ćemo jedan malo neobičniji: Osman Krehić, naime, 9
ovak vih ili onak vih iskustava susreta sa novim podnebljem, raz vija se jedan više emocionalan odnos prema kraju iz kojeg se došlo, do te mjere da sam i sama ostala zatečena jednim dešava njem. Naime, djeca onih muhadžira koji su u Bigu stigli prije 100 godina, grupi istraživača među ko jima sam bila i ja lično, izveli su jedno veče splet igara iz „Bosne”, tako da su prvo krenuli sa užič kim!, kolom, potom čačak-kolom!, pa smo odgle dali makedonsko oro!, a poslije kratke pauze se nastavilo igrati u usporenom arnautskom ritmu.! Mjesecima, pa i godinama poslije sam pokušava la odgonetnuti taj sukcesivno iskazivan fenomen odnosa prema domovini, neobičan osjećaj iden titeta u kojem su ljudi koji nisu nikad posjetili Bo snu, djeca i unuci onih muhadžira iz vremena Ve likog rata, službeno zavedeni danas kao Turci, iz jašnjavaju se okolini kao Bošnjaci, govore arhaični, ali savršeni bosanski jezik. Sklonost tih bošnjačkih muhadžira za vjenčanja sa bugarskim Pomacima i albanskim muslimanima za osnovu vjerovatno ima zajedničku prošlost iz 1912/13. godine, kad je osmanska vlast morala prepustiti i pomaške teri torije u Bugarskoj nakon balkanskih ratova i kad počinje masovno nasilno pokrštavanje i egzodus Pomaka i Arnauta na prostor Osmanske države, skoro istim pravcima kojima su Bošnjaci već bili u toku procesa dvostrukog migriranja.12 Shvatila sam da se definitivno mora uzeti u obzir taj emocionalni osjećaj identiteta. Međutim, osim značaja i mogućnosti analize osjećaja identiteta, faktor koji je vrlo bitan u istraživanjima je i emo tivni osjećaj pripadnosti. Analitičari ljudskih duša su davno ustanovili neobjašnjivost i neracional nost osjećaja ljubavi, bilo koje, prema drugom čovjeku, kućnom ljubimcu, domovini. Jesmo li se ikad zapitali zašto je progonstvo kroz historiju naj teža kazna nakon smrtne? Prognanik za sobom ostavlja sav svoj dotadašnji život. Iako sa njim če sto odlaze najbliži, to ne čini kaznu lakšom. On ostavlja poznanike, rodni kraj, domovinu. Koliko god mi teoretisali o multiperspektivnosti historije, činjenica je da historijsko pamćenje konstruišu određene društvene grupe ili sistemi. Zanimljivo je da je uvijek potencirano suprotstavljanje emo tivnoj motivaciji u kreiranju historijske svijesti,13 a ovaj emotivni momenat se prepoznaje u nečemu 1905. godine u San Francisko dolazi iz Australije, a po tom prelazi u Čikago 1906. godine. 12 Pregledan članak-repor tažu o Pomacima, praćenu valjanom literaturom, dao je Sejfudin Dizdarević u: http://saff.ba/medu-pomacima-muslimanima-bugar ske/#.VE-AdyLF8UU 13 Kosta Nikolić, Postmodernizam i humanističke nauke – primer istoriograf ije. Glasnik Etnografskog instituta SANU, br. 2, Beograd, 2013., str. 55-56
o čemu rijetko ko razmišlja, možda najvećim dije lom što procese i određene fenomene ne posma tramo „odozgo”, od šireg prema užem, nego iz usko nacionalnog ugla, uz stalnu tendenciju za „jednom” istinom. Pored svega ostalog, i statistički plan je kontraver zan: prema nekim procjenama broj objavljenih knjiga, ne radova nego knjiga o Prvom svjetskom ratu u posljednjih 80-ak godina vrti se oko cifre od 25.000. Nažalost, većina tekstova govori o rat nim raz aranjima, pustošenjima, uz sadrž aj koji betonira postepeno predrasude o „mračnom tur skom vaktu”, „turskom sindromu” i sl. Kad su u pitanju pokušaji brojčanog praćenja, procjena Justina McCarthya je da je muslimanski korpus osmanske Evrope samo u toku Pr vog svjetskog rata izgubio 27% stanovništ va.14 Činjenica je da Austro-Ugarska iz političkih razloga nije objavlji vala javno brojeve iseljenika. Danas se službeno smatra da se sa prostora BiH od 1878-1918. iselilo 63.000 muslimana. Prema Mustaf i Imamoviću, pak, broj iseljenih muslimana u tom periodu je 180.000.15 Voj is lav Bog ićev ić don osi cif ru od 150.000, Đorđe Pejanović 140.000, dok Sulejman Smlatić daje brojku od 160.000 za period 18781918.16 Prema Smailu Baliću, na prostor Osmanske države u periodu 1910-1915. iselilo se oko 100.000 Bošnjaka.17 Do 1910. godine već su bili zabilježeni i povraci muhadžira na bosanskohercegovački prostor.18 Dijelom je to bilo zbog vijesti o teškom položaju muhadžira i zahtjeva vlastima od strane domaćih uglednika da se povratak odobri. Bilo je i iniciranih žalbi. U literaturi je višestruko pominjan neki berberin Ismail iz Bosanske Gradiške, koji je muhadžirske porodice nagovarao da se žale rod bini na težak položaj u Makedoniji.19 Sigurno da Justin McCarthy, Stanovništ vo osmanlijske Evrope prije i poslije pada Carstva, Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u BiH, br. 7-8, 9-10, Sarajevo, 1999. 15 Mustafa Imamović, Pregled istorije genocida nad Mu slimanima u jugoslavenskim zemljama, Glasnik Rija seta Islamske zajednice u SFRJ, br. 2, Sarajevo, 1991., str. 685 16 O ovim aprok simativnim procjenama detaljnije vi djeti u: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka u Tursku, str. 160 17 Smail Balić, Bošnjaci u inostranstvu, Glasnik Rijaseta Islamske zajednice u BiH, br. 5-6, Sarajevo, 1999, str. 458 18 Cirkulišu podaci o povratku 117 lica 1908. godine, 133 tokom 1909., 1943 lica 1910. i 951 lice 1911. godine. De taljnije vidjeti u: Dževad Juzbašić, O iseljavanju iz Bosne i Hercegovine poslije aneksije 1908. godine, u: Migra cije i Bosna i Hercegovina, Sarajevo, 1990., str. 620 19 Pronađeno je njegovih 130 pisama. To je bilo razlogom da svi oni koji su kontaktirali sa Bosnom preko njega budu protjerani u Anadoliju. Istu sudbinu su imali i svi oni u čijim pismima je bilo „nezgodnih riječi za pona šanje vlasti prema muhadžirima”. Detaljnije vidjeti u: 14
100
Arhiv Srbije, Ministarstvo inostranih dela, Političko-pro svetno odelenje, 1910, br. 4534, prema: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka u Tursku, str. 157. I sam Jovan Cvijić je u povratku iz Južne Makedonije, na željezničkoj sta nici Topčin sretao bosanske muhadžire. Detaljnije u: Jo van Cvijić, Govori i članci, II, str. 201 (Sabrana dela, I-IV, Beograd, 1987.) 20 Gligor Todorovski, Srpski dokumenti za sostojbata na madžirite vo Makedonija (1906-1911), Glasnik, br. 2-3, Skopje, 1982, str. 215-216 21 Detaljnije u: Vukoman Šalipurović, Raonička buna, knj. II, Priboj, 1917, str. 14; isti, Babinska buna kao klasni seljačk i pok ret protiv feudalnog čifčijskog poretk a, Simp. „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, III, Prijepo lje 1976, str. 294. 22 V. Šalipurović, Raonička buna, II, str. 14
101
AS, MIDS, PPO, 1909, br. 120; 1909, f 1-17; br. 2588; 1909, br. 120; 1910, br. 467 i dr. Prema: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka, str. 179-230 24 Sreten Vukosavljević, Istorija seljačkog društva, I, SAN, Pos. Izd., knj. CCIX, Institut za izučavanje sela, knj. 1, Beograd, 1953. 25 Miodrag Radović, Promena u zanimanjima stanov ništva opštine Prijepolje od početka ovog veka, simpo zijum „Seoski dani Sretena Vukosavljevića”, IV, Prijepo lje, 1976, str. 59 26 Miodrag Radović, Efendijina sećanja i kazivanja, No vi Pazar, 1998., str. 30 23
ukažem bar na neka – iz različitih razloga – oskudno istražena ili zanemarena polja. Zaključujem konstatacijom da je modernom građaninu svijeta, makar on bio rođen na Balkanu, dosta stereotipa i suhe faktografije, bez duha i okovanog ratia. Prešutkivati nepoželjnu prošlost, time ju potirati, insistirati na nasilnim simetrijama ili čak historiografskom jednozvučju, nije prirođeno čovjekovom osjećaju slobode. Bila pozitivna ili negativna saznanja, ona moraju doći sa pozicija različitih aktera u događanjima, čime se onemogućuje tabuiziranje, idologiziranje ili
bance na sukob, dio njih pred nasiljem srpskih komita bježi u pravcu Anadolije, drugi se odluču ju na otpor. Srbi odgovaraju paljenjem albanskih sela, pobijeni su svi mještani sela Blace, silovane i zatim spaljene žene u selima Vojnik i Labej, u se dam od 38 naselja Donjeg Debra djeca i mlade žene u bacane u plamen, dešavanja za koja je Trocki rekao da su rezultat sistematskog uništava nja muslimanskog stanovništva.27 Britanski novi nari su se žalili da im se ne dozvoljava kao stranim izvještačima ići sa srpskom vojskom da bi se spri ječilo da se priča šta se dešava na terenu. Okrut nost komita je bila tolika da su vojnici regularne srpske vojske prigovarali „da su Turci ušli u našu zemlju, oni se ne bi ovako ponašali.” Nakon pada Kumanova masa muhadžira se slila prema Skoplju. Srpski borac Milorad Marković opisuje strahote u Strumici krajem 1912. godine, između ostalog mu čenje i ubijanje „Turaka”, silovanja itd., te o sudbi ni muhadžira u napadima srpske vojske. Oficiri su nagovarali vojnike da pljačkaju zbjegove, sami su silovali žene i uzimali zlato, a vojnici ostale vrijed ne stvari.28 Blizu 2000 „turskih” izbjeglica, većinom žena i djece, između Radovišta i Štipa, „umrlo je S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka, str. 227 Silvija Đurić, Dnevnik pobeda: Srbija u balkanskim ratovima 1912-1913, Beograd 1988, 244-246 27
28
/
samoobmanjivanje.
N OVA M I SAO
Godine pred sami Veliki rat obilježila je i kolera. Epidemije su odnosile masovno živote, pa ima po datak da je dnevno znalo umrijeti i 70 lica. Govo rilo se kako su smrti bile brze „čovjek se razboli danas u podne, a do predveče umre”. Iz tog vre mena su neke džamije dobile i ime „kolerine dža mije” (u Lugu i Potok mahali, Novi Pazar), zato što su napravljene u nadi da Bog pomogne i spasi od te pošasti. 26 Godina 1913., međutim, donijela je toliko događanja na Kosovu i Makedoniji, koja su zasjenila sva prethodna u balkanskim ratovima, pa nije čudo da je Dimitrije Tucović nazvao to Tre ćim balkanskim ratom. Austro-Ugarska potiče Al
Osnovni cilj ovog malog rada bio je da
/
Prateći migracije s kraja 19. i početkom 20. stolje ća, mogu se uočiti neke stalne linije kretanja mu hadžira, pa tako i nekoliko ključnih imigracionih središta. Jedna od prvih tačaka je bila novopazar ska oblast, a osmanskoj vlasti je bilo u političkom interesu da se u tom području muhadžiri i zadrže. Djeluje, međutim, da pridošlice nisu bili poželjni od domaćih, tako da su ostala zabilježena svjedo čenja kako gradovi Polimlja „nisu zapamtili ljuće sirotinje i veće nemaštine nego što su bili mua džeri”, te kako su muhadžiri „umirali od gladi i zi me”.21 Muhadžiri su se mogli naseljavati samo na lošoj planinskoj zemlji koja nije bila pogodna za obradu.22 Crnogorske vlasti su ignorisale te pro bleme i sticao se utisak da su poticale na dalje kretanje prema Anadoliji. Još od izgradnje želje znice do Uvca Priboj je postao važno trgovačko središte, jer je sva roba iz Austro-Ugarske prolazi la tim putem prema Osmanskoj državi i dalje na istok. Političke prilike nakon službene aneksije BiH su i samo muhadžirsko pitanje pretvorili u politič ko, umjesto socijalno-humanitarno. Ilegalno nao ružavanje pravoslavnog stanovništva i pomaganje
komitskih pokreta Srba izazivali su nemir i revolt kod muslimana, a pogranični prostor je takođe bilježio natezanja domaćih nemuslimana i pridoš lih muslimana. Kostić, upravnik javorske carinar nice se žali tako srpskom Ministarstvu inostranih dela kako „doseljenici muslimani, koji dolaze iz Bosne otimaju srpska zemljišta, a naročito na to im idu i pomažu sudovi.” Ostali su zabilježeni i iz vještaji kako je čak traženo od vlasti da se muha džiri maknu sa određenih mjesta, ali da to vlasti nisu dozvoljavale bez posebnog odobrenja. Istih zahtjeva je bilo i od Prokopija Šiljka koji se žali na muhadžirsko naseljavanje u Brvenici kod Pljevlja, pa kaže: „Kad su naši seljani iz pomenutih sela ulo žili protest kod vlasti i pozvali se na ranije rešenje u idaru, paša im je rekao: „To je njima car dao, pa im i ućumet dao, a ko im bude smetao, taj će pla titi i lire, i biće uhapšen.” Dok jedni govore kako se muhadžiri naseljavaju uz sve glavne puteve, radeći kao handžije, kafedžije, ali i ratari, drugi se žale kako se to naseljavanje na najboljim mjestima radi očito planski, da je starosjediocima teško, da se protive ali nema koristi, dok muhadžiri sijeku i krče čak crk venu zemlju.23 Zanimljivo je gledište Sretena Vukosavljevića o tome da su odnosi izme đu pravoslavnih i muslimanskih seljaka bili dobri dok nisu došli muhadžiri iz planinskih krajeva ko ji su pripali Crnoj Gori.24 Muhadžiri iz Bosne su u Prijepolju domaće Bošnjake obučavali novim za natima i trgovini u kojima su dotad prednjačili Srbi, pa su već 1914. svi berberi i nanuldžije bili Bošnjaci, određen broj sahačija i sarača.25
Č A SO PIS Z A SAV R EM EN U K ULT UR U VOJ VO D I N E
je bilo i opravdanih zahtjeva. Naime, nakon poja ve barske groznice 1910. godine, osmanske vlasti su donijele odluku o obustavi prijema novih mu hadžira u Makedoniji. Muhadžiri iz krajeva zahva ćenih epidemijom trebalo je da budu preseljeni u druga mjesta. Da situacija nije bila ni najmanje lahka, vidi se iz dokumenta br. 83 (AS, MIDS, PPO), gdje iz srpskog konzulata u Solunu izvještavaju kako je samo za dva mjeseca 1910. godine u mu hadžirskom naselju Avret-Hisar umrlo 125 lica, u Strumici 35, Đevđeliji 82, Tik vešu 30, Poreču 16, Solunu 28 i Katarini 38. I drugi izvještaji svjedoče kako „muhadžiri begaju iz naseobina, na kojima sem gole zemlje i zidova nemaju nikak vih sred stava za život”, kako se neki vraćaju u Bosnu, a većina prosi, djeca i žene se „vuku oko kasarni” i čekaju od jutra do mraka da vojnici bace ostatke od svoga ručka ili večere.20
Salku Lalića itd. Ta praksa očito nije vezana bila ni na koji način za religijsku pripadnost, jer je puno i slučajeva kao što je, recimo, to da za Muharema Dizdarevića, boravak kod njega garantira pozna nik Nikola Strinić. Ili: Salku Mesihovića iz Vitine u New Yorku prima prijatelj Krsto Ćutuk. Bošnjaka Mehmeda i Ibru Lekića prima prijatelj Jozo Batić, Šemsu Selimića i Avdu Terzića prima prijatelj Sti pan Kraljević, Aliju Dizdarevića, Huseina Šukalića i Salku Nukića prima prijatelj Tadija Erceg. Tahira Dizdarevića prima prijatelj Jure K., Muhameda Do rocića prima prijatelj Mato Markotić, itd. itd.32
od gladi-doslovno od gladi”.29 Na primjeru Bugar ske se može vidjeti kako je tekao proces pokršta vanja: prvo bi muslimane podijelili u grupe, pa bi im bila data pravoslavna imena iz nomenklature Bugarske pravoslavne crkve ili bugarske historije. Potom bi pokrštenik bio poprskan svetom vodi com i morao bi pojesti komad svinjskog mesa. Na kon toga bi se dobila potvrda (plaćena!) sa novim imenom. Pokrštenici bi onda bacili fes sa glave, a muslimanke bi otkrile lica. Bilo je i otpora i reakcije u smislu samoubistava. Ispred bugarske armije je u Bursu 1912. godine uspjelo da stigne 21.000 iz bjeglica. Crnogorske vlasti su takođe, vršile pokrš tavanja tokom 1913. godine, toliko brutalna da su neki Albanci bježali na teritorij pod kontrolom srp skih vlasti. Albanski muslimani iz Peći i Đakovice su utočište tražili u Sjevernoj Albaniji. Za zločine, silo vanja, nasilna pokrštavanja, masovna ubistva u Evropi se znalo, ali je vladao stav da se rezultati pobjeda balkanskih država legalizuju.30 Usud „catena mundi”/civilizacijsko raskršće, ratovi, a time i migracije, oblikovali su fenomen balkani zma (čitaj: primitivizma, nereda, nasilja, nesreće i To su riječi srpskog činovnika koji je upućen u Štip da organizira filijalu nacionalne banke. Ratni izvještaji Lava Trockog – balkanski ratovi 1912-1913, str. 172; Branko Hor vat, Kosovsko pitanje, Zagreb, 1988, str. 34 30 Do koje mjere i iz kojih pobuda su činjeni zločini, vidi se i iz postupaka poput onog kad katoličkom svećeni ku Paliću režu na obje ruke po dva prsta, zato da bi se nadalje mogao krstiti samo sa tri prsta. O rečenom više vidjeti u: S. Bandžović, Iseljavanje Bošnjaka, str. 234. 29
nehumanosti). Da ipak ima i donekle pozitivnih muhadžirskih priča jesu iskustva iz Amerike. U Či kagu su Bosanci već 1906. godine osnovali i ozva ničili pr vo bosansko uzajamno potpomagajuće društvo u Sjevernoj Americi „Džemijetul-hajrije” i izgradili džamiju u Čikagu. Dok su se na Balkanu nizali ratovi, Balkanski i Svjetski, ovo društ vo je proširivalo aktivnosti, a i svoje ogranke, u Indijani, Pensilvaniji i Montani. Objedinjujući vjerske aktiv nosti i podmirivanje svakodnevnih potreba iselje nika, ovo društ vo je vodilo brigu o dženazama, liječenju i plaćanju troškova liječenja, rješavanju dugova, mjesta za ukop (harema), daljem održa vanju tih mezarluka, organiziranju vjerskih prosla va itd. Komunicirati na svom jeziku, razmjenjivati informacije o porodicama, poslu i zapošljavanju imali su priliku u bosanskim kafanama. Nakon pr vog vala od oko 1000 useljenika, do dvadesetih godina 20. stoljeća nastavljeno je useljavanje, uglavnom uz preciznu evidenciju imena i prezi mena, starosti, bračnog stanja, porodice prihvati oca i odredišta. 31 Ako slijedimo onu mak simu Mark Tvena da se „historija ne ponavlja, ali se ri muje sa stvarnošću”, uočit ćemo praksu koja se nije izmijenila ni cijelo stoljeće kasnije – veoma često isti čovjek garantuje da će primiti na bora vište ljude iz posve različitih porodica. Npr. Muha rem Serdarević prima rođake ili prijatelje Fazlino vića Abida, Mehmeda Lakića, Osmana Mujkića, Halid Sadiković, Iz prošlos ti Ljubuškog, Sarajevo, 2013, str. 206 31
Uoči izbijanja Prvog svjetskog rata austrougarska vlast je tražila da se po općinama, selima i gradovi ma prikupe podaci o iseljenicima u Sjevernu Ame riku (mjesto boravka, starost, nacionalnost itd.). Spiskovi su zaista i sačinjeni, završeni 1916. godine, ali nikada nisu poslani austrougarskim konzularnim agencijama u Americi zbog ratnih događanja.33 Za hvaljujući uredno vođenoj evidenciji putnika na brodovima, koji su stizali u Ameriku, danas se zna da su prvi Bosanci stigli – sa austrougarskim paso šima – u periodu od 1902. do 1903. godine, i to naj više u Čikago. Bili su to mladi ljudi, horni za rad, pogotovo zato što su bili najčešće bez kvalifikacija. Radili su po rudnicima, tvornicama, gradilištima, ali se zna i da je prvi bosanski imam u Čikagu, Munib Krehić, došao još 1906. godine, sa 19 godina.34 Ovo su bile, svakako, samo natuknice vezane za problematiku muhadžirske svakodnevice i isku stava u novim krajevima. Hiljade muhadžirskih porodica po Bliskom istoku i drugim krajevima u kojima su završile nakon Velikog rata, imale su specifičnih, ali i zajedničkih iskustava koja čekaju da budu obrađena. Osnovni cilj ovog malog rada bio je da ukažem bar na neka – iz različitih razloga – oskudno istražena ili zanemarena polja. Zaklju čujem konstatacijom da je modernom građaninu svijeta, makar on bio rođen na Balkanu, dosta ste reotipa i suhe faktograf ije, bez duha i okovanog ratia. Prešutkivati nepoželjnu prošlost, time ju po tirati, insistirati na nasilnim simetrijama ili čak hi storiografskom jednozvučju, nije prirođeno čovje kovom osjećaju slobode. Bila pozitivna ili negativ na saznanja, ona moraju doći sa pozicija različitih aktera u događanjima, čime se onemogućuje ta buiziranje, idologiziranje ili samoobmanjivanje. n Faruk Bogučanin, Konsolidirani spisak ranih bošnjač kih useljenika u Sjedinjene Američke Države; Vidjeti takođe od istog: O ranom useljavanju Bošnjaka u Ame riku, kao i Četiri Bošnjaka potonula s „Titanikom”, sve na http://www.bosnjaci.net/ 33 Hamdija Kapidžić, Bosanci i Hercegovci u Americi pred izbijanje Prvog svjetskog rata, Iseljenički kalendar (ur. Mehmedbašić H.), Matica iseljenika, Sarajevo, 1970. 34 H. Sadiković, nav. dj., str. 207 32
102
Borba protiv rastakanja u besmislenost Laslo Blašković: Razbrajalica, Arhipelag, Zavod za kulturu Vojvodine, Beograd – Novi Sad, 2014.
Piše: Aleksa Nikolić
N
ovi Blaškovićev roman, načinjen je tako da svojom spoljašnjom kompo zicijom podseća na zbirku priča, u čijim je dvostišnim naslovima ispisana čitava jedna poema. Ipak, nedvosmisleno svrstavanje ovog dela u žanr roma na opravdano je čvrstom tematskom povezanošću kratkih poglavlja, posto janjem jednog istog pripovedača i kontinuiranim pojavljivanjem određenog broja prethodno upoznatih likova. Novosadski maturant s kraja dvadesetog veka, uvek oslovljavan samo sa Laci, priča o isprepletenim prošlostima ne koliko porodica, čiji su članovi barem delić svog života proveli na tlu topo grafskog uporišta ove proze – novosadskom Telepu. Pripovedanje teče uz vešto izvođeno ulivanje prošlosti u vremensku tačku iz koje se pripoveda, i obratno. Kada je jasan, prelazak na pričanje o onome što je bilo nekad, praćen je izvesnom promenom u načinu prikazivanja te negdašnje stvarnosti, kao i modifikacijom leksičkog izbora, koja podrazume va okretanje arhaizmima. Dakle, vreme i životi porodičnih predaka otkrivaju se čitaocu lapidarnom naracijom, pri čemu događaji, zaobljeni u po jednoj rečenici i slepljeni jedni uz druge, teku kao u nekoj kratkoj bajci, zgusnutog, ali znalački raspoređenog sadržaja. Uz pomoć svega toga, ova proza doživljava, maločas spomenute momente matamorfoze, kada se iz slikanja proste, pomalo sive i teško popravljive sa dašnjosti, premeće u domen prik azivanja idilične prošlosti. Čini se da je piščeva namera da odlaganjem jasnog i pravovremenog smeštanja novospomenutih likova u porodični rodoslov, zadrži (ili pobudi) pažnju čitalaca. Kada čitalac pomisli da je mreža likova taman počela da se raspliće u pripovedačevoj sadašnjici, ona se počinje mrsiti zalazeći u ono što se davno odigra valo. Tamo, u daljoj porodičnoj povesti, očevi i majke Aničinih (Lacijeva devojka) roditelja lutaju po baranj skim i fruškogorskim selima, snalazeći se u ratu, zalju bljujući se, doživljavajući duhovne preobražaje, i naj bitnije, u jednom momentu dospevajući u Novi Sad. Iz tih priča o daljoj prošlosti, proizilazi krug onih o generaciji Aničinih roditelja, sa kojima Laci u svom životu stupa u kontakt, stoga pričanje o njihovim ži votima, koje prestaje biti tako idilično, neretko nadire
103
u tren samog pripovedačevog govora. Tu se nižu i ukrštaju linije ženskih junakinja, svih začudno obeleženih preskačućim ritmom srčanih otkucaja, linije emigriralih u Ameriku (Aničin deda Teofilo i stric Cane), te linija Lacijevih porodičnih prijatelja, čijim prikazivanjem sam roman i počinje. Kada dospe do opisivanja Antonijevih (Aničin otac) zatvoreničkih dana, ova proza postaje ogled o preuzimanju odgovornosti i posedovanju hrabrosti da se sprovede ona, toliko puta spominjana, sartrovska vizija slobodne eg zistencije, u kojoj se veruje da, između ostalog, u svakom trenutku života svojom odlukom čovek može postati heroj – nadjačati nedaće života. Ili po beći, ili se suočiti! Pobediti ljubavnu apatiju braka, koja pustoši Antonijev i Idin odnos, podneti bolnu istinu o neprimetno sujetnim prijateljima sprem nim na podvalu, kak va tinja i obistini se u liku pripovedačevog druga Horo vica, suočiti se sa prazninom u sebi i nemogućnošću da se ona (kvantitetom) nadomesti, što postoji u Antonijevog brata Caneta, ili pobediti rezigniranost zbog nečega u sopstvenoj sudbini, koja postoji u svima (nama). Blašković stvara i paralelu onoj konfrontaciji Kami – Sartr, koja, sli kajiću razgovor između Antonija i Lacija, pokazuje razliku između čoveka koji počinje da sumnja da izbor u delanju uopšte postoji, i onog koji smatra da ljudi jednostavno delaju po onom nagonu koji imaju u sebi, po onome što jesu – takav stav pisac originalno, razbrajalički prikazuje aludirajući na tri Mersoova pucnja: „bim-bam-BUM”. Dečjim zanosom činjeno klackanje prošlosti i sadašnjosti, razbrojeno u gomilu priča, čije mnoštvo liči na pomahni tale udove oktopoda (iz podnaslova romana), piščevim umećem biva zatvoreno u savršeno skladnu i povezanu celinu. Pričati o prošlosti života ne znači, činiti puku i be smislenu razbrajalicu, spoznavati i nizati elemente priče kao slogove, već pronalaženjem veza među njima, da vati svojoj razbrajalici smisao, te pronaći lepotu u tome. Kako se oktopodovi udovi elegantno i sinhrono pokreću kada imaju svoj cilj, smisao svog pokreta, tako i priče ro mana zablistaju kada doprinose međusobnom ulančava nju i građenju celine jedinstvenog smisla. Tu počinje naše uživanje. n
Zlo je i svako zaboravljanje zla Filip David, Kuća sećanja i zaborava, Laguna, Beograd, 2014.
Piše: Gordana Draganić Nonin
A
lbert Vajs, glavni junak knjige „Kuća sećanja i zaborava”, romana koji je proglašen za najbolji u srpskoj književnoj produkciji 2014. godine (NIN-ova nagrada), u jednom trenutku ulazi u kuću sećanja i zaborava, kuću u kojoj je smešteno sve počinjeno zlo koje pohranjuje ljudska civilizacija, te dobija priliku da zaboravi. Da li je to dobra prilika? Filip David, pisac ove izvanredno napisane knjige, kroz lik Alberta Vajsa sugeriše da je taj izbor nemoguć, jer šta je čovek, šta smo mi, bez svojih sećanja, ma koliko ona bolna bila i ma koliko patnje nam donosila. A patnje Alberta Vajsa, kao i još nekoliko likova ovog romana, nisu male, čak šta više, u nekim trenucima su neizdržive. Kroz njihove sudbine, David je opisao sudbine Jevreja stradalih u našoj zemlji tokom Drugog svetskog rata, a kada uzmemo u obzir činjenicu da je Beograd bio grad sa najviše logora u čitavoj Evropi u to vreme, onda su to sudbine koje ne smemo, kao društvo, zaboraviti. Iz dnevničkih beležaka Alberta Vajsa, čitalac otkriva da on traga za saznanjem zašto je bilo toliko nesreće u ljudskoj sudbini, kako se iz mirnog života ulazi u nemirna, poremećena vremena kad život gubi svaku vrednost i gde se skriva zlo koje sve okrene naopako, a onda se povlači ostavljajući iza sebe pustoš u ljudima i oko njih. Iako je tema zla bila tema i prethodna dva njegova romana, u ovom najno vijem koji prati upravo sudbinu čet vorice ljudi koji su preživeli Holokaust, David na fascinirajući način donosi priču, koja je, pored toga što obrađuje jednu od najdubljih i najtežih tema iz istorije čovečanstva, puna nade. Tako još jednom dobijamo pot vrdu onoga što je Jovica Aćin zabeležio u knjizi „Gatanja po pepelu”, da bi „upravo naša ranjivost na istinu logorskog pisanja mogla biti mera nade”. David u romanu razmatra zlo kao metafizičku stvar, obračunava se sa mistič nim, upravo sa fantastikom, žanrom čiji je, znamo, upravo on bio jedan od vodećih zastupnika u srpskoj književnosti. Za razliku od Hane Arent, koja je u knjizi „Ajhman u Jerusalimu” pisala o „banalnosti zla”, David smatra da i ta njena formulacija spada u „objašnjenja” koja vode ka razumevanju, a zlo se ne može razumeti. Ono što se može objasniti, može se i razumeti. Zlo u čo veku, kojem smo svakodnevno svedoci, ne može se ni objasniti, ni razumeti. Međutim, zlo je i svaki zaborav zla. Zlo glavnim junacima donosi grižu savesti i ogromnu bol, patnju gotovo neopisivu. Tako će Alberta Vajsa celog života pratiti griža savesti zbog ne pronalaženja mlađeg brata u nepreglednom snegu kad ih otac ispušta iz voza, jer ih taj voz vodi direktno u smrt. „Ovaj posao odvijao se sporo, otvor se jedva primetno širio, ali ja sam znao da će otac uspeti. Nije bio od onih koji se predaju ili odustaju. U njegovim žilama tekla je krv velikog Hudinija, rabinovog sina Erika Vajsa, koji je svojim bekstvima zadivio čitav svet”. Mae stralno napisane epizode, na primer, upravo ta, da je dalji rod oca Alberta Vajsa bio u srodstvu sa Hudinijem, velikim iluzionistom, majstorom nestaja nja, oslobađanja od lanaca i dobro zakovanih sanduka, samo je jedna od epizoda koja čitaocima pruža nekoliko asocijacija, taman dovoljno da vam
se učini da ste, pročitavši ovu knjigu, pročitali mnogo knjiga. Ima li nečega boljeg za čitaoca? Upravo na tako dobro zakovan sanduk, ličiće drveni vagon kroz koji svetlost prodire samo kroz slučajne rupice, vagon čije dno reže otac kako bi spustio svoja dva sina i oslobodio ih sigurne smrti u Aušvicu. I pored ogromne griže savesti zbog mlađeg brata, kasnijih patnji u detinjstvu, kada se Vajsu „ponudi” u kući sećanja i zaborava, upravo zaborav, mogućnost da više ne oseća tu bol i ne čuje „tutanj točkova voza u pokretu”, buke koja ga je pratila celog života i u snu i na javi, on shvata da ljudski život upravo čini ta bol i patnja, da je to suština i da bez nje i sećanja, čovek i nije živ. Setiće se Albert da je otac u šali govorio kako svi Vajsovi dele to nasleđe „nestajanja” jednog Hudinija. Setiće se oca, koji će nepogrešivo znati da dolazi zlo. I baš u liku oca Alberta Vajsa, David ukazuje na ključnu stvar kad je zlo u pi tanju: kako ga prepoznati, kako se to „iz mirnog i sređenog života ulazi u nemirna, poremećena vremena”. „U složenoj životnoj situaciji kada je pre mnogih drugih shvatio da se poja vila jedna pukotina koja se širi i pretvara u provaliju iz koje kulja mrak apo kaliptičnih razmera, otac se postavio kao naš zaštitnik, što je nesumnjivo i bila njegova dužnost, pokušavajući da pronađe ono bezbedno mesto, dale ko i zaštićeno od svake pretnje. To što će mnogima za koju godinu izgledati kao sunovrat svega ljudskog, on je video tada, sasvim jasno, a to, svakako, nije bio običan nemir, obična briga, nego unutrašnji užas, unutrašnja panika, koje nije uspevao da suzbije i zaustavi”. I tada je otac našao način da mu si novi iščeznu i nestanu iz vidokruga opasnosti: postati nevidljiv, „majušan do neprimetnosti”. Tako se glavni junak našao u snegu, u preobražaju, kao Kaf ka kad legne u travu kako bi bio manje ranjiv nego kad stoji. Čitajući knjigu „Kuća sećanja i zaborava”, otkrivamo i koliko čovek nikada ne može biti siguran u svoje poreklo kroz priču o Miši Volfu, koji tek u poznim godinama saznaje da nije Miša Brankov. Kutija u kojoj je, između ostalog, bio i notni zapis kompozicije koju je komponovao njegov otac „Kad svane dan”, u logoru na Starom sajmištu, bila je potvrda njegovog pravog identiteta, a saznanje o tome je ravno „snazi unutrašnjeg zemljotresa”. Ovu priču je David iskoristio i za scenario za film koji je režirao Goran Paskaljević „Kad svane dan”. U romanu se otkrivaju i sudbine drugih likova, od kojih je jedna i Urije la Koena koji piše u pismu svom prijatelju da „svako od nas nosi svoj bol, zatvoren u sopstvenim sumnjama” i da samo „ponekad, reči mogu postati mostovi preko kojih jedni drugima prilazimo”. Upravo nam je David ovim romanom prišao na jedan tako ubedljiv literarni način, a njegove su reči o zlu čvrste poput kamena. Kao uostalom, i njegova borba protiv zaborava kojem je naše društvo toliko sklono. Jer, Filip David je uvek verovao u „moć uma i snagu reči” i kroz ceo je život znao da prepozna i beskompromisno reaguje na svaku pukotinu koja se pojavljiva la u našem društvu, jer svaka pukotina koja se pojavi, vrlo brzo postaje „mrak apokaliptičnih razmera”. Znajući dobro, i iz ličnog iskustva, koliko zlo može biti razarajuće jer „upravo svemu čega se dotakne, zlo oduzima smisao”. n
104
Potraga Sonja Veselinović, Krosfejd, Kultuni centar Novog Sada, 2013.
Piše: Jelena Zagorac
D
rugo umetničko ostvarenje Sonje Vese linović, lirski roman „Krosfejd” nagrađen je nagradom „Isidora Sekulić” za 2014. godinu. Spisateljica ima svoj autoritet, snežnu kralji cu Nađu, koja joj opseda snove i zahteva pri ču. Spisateljica bodlerovski zna da „[N]ema mira u velikom gradu, zvuci ga večno pod rivaju iznutra, sa dna: [...]”. (16) „Osvrneš se za sobom, [...]. U doživljenom ogromna je koli čina nesvarenog.” (47) Nastavlja da jadikuje: „[...] [n]emam snežnu, nemam tihu misao da zagasi vatru pod dijafragmom i vrati mi ose ćanja.” (66) Nepokolebljivo tvrdi: „[...], [m]ora se o ljubavi. Bez nje ću promašiti, kao i uvek.” (19) Ali „[D]avila se u vetru s Dunava, otvara la usta da joj klizne niz glasne žice, oslobodi je neartikulisanog romana.” (29) Suprotno ovoj devojci, Nađa trez veno pri znaje: „[...] [s]tvarno ne umem ljupko da se izrazim, [...] Koji mi , ne znam, ali osećam da je šira priča. Bili smo izuzeti iz čuda, sada već isklizavamo i iz prostora lepote. [...] Čulo do dira nas prevazilazi sve.” Ono koje ima dublji smisao od dodirivanja kompjuterskog miša i nebliskog muškog tela. Za koje se bori spi sateljca – u snovima potpuno ispunjena jer ima „pune oči tela” (50). Nađa, snežna kraljica bez snova, pomaže hi rovitoj devojci u borbi navodeći je da napiše roman o plesu, jer njime „verbalizovala bi [...] – osvešćivanje telesnosti.” (22) Bez definisanja onoga što nas muči, bez priče –iz sećanja, sa distance – nema ni suočenja sa istim. A bez suočavanja nema svođenja na prihvatljivu meru. Bilo tako ili obrnuto (krug je zatvoren), no tek nakon suočavanja sa sopstvenom telesnošću, spisateljica prestaje da bude prenaglašeno svesna i muške telesno sti i tek tad, baš kao i kod Crnjanskog, može da usledi čista, produhovljena ljubav i rečenica: „Popada sneg po nama, [...]. Popada sneg.” (72). Prava je ljubav samo ona najdublja, koja nas čini boljima. A sami smo sebi najveći suparnici. Tako devojka neprestano luta svesna da: „Razložićeš se u sebi u beskraj i neće u središtu ostati ona mala sobom ispunjena lutka, u poslednju će biti grubo naguran sneg. I šta kad muškarac pođe da traži tu najdublju, tu najmanju?” (39)
105
Iz početka joj ne polazi za rukom da nađe sebe u svetu onak vom kakav jeste, ali posle mnogo jednoličnih, ispraznih dana najed nom, rembovski prosvetljena, shvata: „Nika da neće biti tog muškarca iz sna.” (85) Sve je spremno za kraj kao u bajkama, u koje toliko veruje, jer njihova je stvarnost stvarnija od naše. Budi se: „[...] [n]eko me zove, tiho, meko, nežno, [...] Nepobitno se upisujem sama u sebe. Poklapanje uspelo.” (89) Spisateljica priče ispričane u lirskom romanu „Krosfejd” ima svoj alter-ego, oličen u sne žnoj kraljici Nađi. Njen je zadatak da raciona lizuje potisnuti deo iskustva svoje spisateljice i učini ga vidljivim delom njenog tehnikom osiromašenog sveta. Tako je još na jedan na čin, osim imenom, Nađa Sonje Veselinović povezana sa Bretonovom Nađom. Nadna ravnošću i snegom – koji u romanu simboli še neosetljivost, ali i mir i čistotu – Nađa je povezana sa Andersenovom Snežnom kra ljicom. Razmišljajući o svojoj pripovedačici, Nađa na jednom mestu kaže: „[...] [m]oja su najdublja iskustva fleševi u njenoj prepunoj glavi.” (36). Ovaj lirski roman i jeste napisan tako. Baš kao i iz Remboovih „Iluminacija” i iz „Krosfejda” samo isijavaju slike i fragmenti događaja ne pružajući informacije o uzroci ma i posledicama. Objašnjavanje i raščlanji vanje samo osiromašuje stvarnost i čini od nje ono što ona nije. Da bi stvarnost „Krosfejda” učinila što bogatijom Sonja Veselinović se koristila zvukom, čime je – uz odabir žanra – pošla putem kojim je srpska proza retko išla (recimo sa Isidorom Sekulić, Crnjanskim i Andrićem) . Latino-američka muzika (i ples) – sa svojim osobenim ritmom – bitan je deo ovog ostvarenja. Ritam je, baš kao i u „Saputnicima” Isidore Sekulić, shvaćen kao sklad sa Prirodom, ali i jednoličnost, robovanje. I sam naslov „Krosfejd”, osim imena američke rok grupe, u oblasti audio-inženjeringa označava tehniku miksovanja zvuka, baš kao što se u romanu mešaju i prožimaju mlada junakinja i njen alter-ego – kao i njihove pripovedačke perspektive. Da bi na kraju sve tvorilo harmoničnu celinu. n
Praksa interkulturalnosti u Opštini Srbobran Srbobran-Szenttamas, Iz naše zajedničke prošlosti, Prometej, Novi Sad, 2014.
Piše: Milan Đorđević
P
rvi tom godišnjeg srpsko-mađarskog zbornika radova iz zavičajne isto rije, pod naslovom Srbobran-Szenttamas: Iz naše zajedničke prošlosti, obja vljen je na srpskom jeziku, tekuće godine, u izdanju novosadskog Prometeja. Osnivači i urednici ove, u vojvođanskom multietničkom kulturnom prosto ru, jedinstvene periodične publikacije, su sugrađani Milan Đorđević, profesor filozofije, i Hargita Horvat Futo, profesor na Odseku za hungarologiju novo sadskog Filozofskog fakulteta. Iz predgovora knjizi, u kome su izložili i obra zložili osnovne programske namere i ciljeve vlastitog dugoročnog projekta, saznajemo da su, institucionalno i finansijski podržani od strane Kulturnog centra Nandor Gion iz Srbobrana-Sentomaša, okupili saradnike kojima je zajedničko htenje da: „ [...] pisanom rečju, produktivnom saradnjom u vla stitoj lokalnoj višenacionalnoj zajednici, promovišu, afirmišu i konkretno ostvaruju temeljne humanističke vrednosti multietničkog, interkulturalnog društva.” Čvrsto su uvereni da njihova zamisao i civilna inicijativa predstavljaju autentičan intelektu alni i ljudski odgovor na bitne, vitalne potre be pokrajine u kojoj žive i vredan doprinos progresivnim snagama koje nastoje da je uključe u pozitivne civilizacijske tokove i pro cese. U osnovi ideje o organizovanju lokalne srpsko-mađarske građanske literarne sarad nje je principijelno uvažavanje slobode i po sebnosti onog drugog i drugačijeg. Znalačk i struktuiran, po etničko-dualnom principu u pet tematskih oblasti, zbornik sa drži, na dve stotine strana, stručno oblikova ne, dobro stilizovane, naučno-kritičkom apa raturom opremljene i od strane profesional no afirmisanih recenzenata pozitivno ocenje ne tekstualne priloge deset autora o: opštoj istoriji naselja (Čaba Kiš, Milan Đorđević), zavičajnim književnicima (Hargita Horvat Fu to, Mirjana Grujić Stanić), srbobranskim sala šima i salašarima (Ilona Horvat Kančar, Rado slav J. Subić), istoriji lokalnog zanatstva (Žana Tojzan, Stevan Opančarev) i tradiciji meštana (Ibolja Kolenak, Gabriela Lodi). Neujednačeni kvalitativni nivo stručnosti i obim radova, ko ji doprinose njihovoj širokoj i raznolikoj čita lačkoj prijemčivosti, rezultat je obrazovnih, istraživačko iskustvenih i starosnih razlika
njihovih autora. Zajednička im je osnovna interpretativna nit interkulturalnog i transkulturalnog komparativno-analitičkog i sintetičkog pristupa genezi srpskog i mađarskog modernog civilizacijskog modela na prostoru Vojvodine. Na kraju knjige nalaze se rezimei radova na mađarskom jeziku, u prevodu Marte Palič, a priloženi su i osnovni biografski podaci o autorima zastupljenim u zborniku. Vredno je spomenuti i da se srbobransko-sentomaški zbornik odlikuje veoma lepim i primerenim likovnim rešenjem korica za koje je za služna talentovana studentkinja grafike, na novosadskoj Akademiji umetno sti, Natalia Kiš iz Srbobrana-Sentomaša. Svaka knjiga, te stoga i ova, ima, uslovljene brojnim objektivnim nepovoljnim okolnostima, određene sitne formalne i sadržinske mane i slabosti, čije de tektovanje i prebrojavanje prepuštamo sitničavim, malicioznim i nihilistički raspoloženim sterilnim kritizerima. Nasuprot tome ističemo da je bitna vrednost ovog, u praksi veoma retkog, građanskog, dugoročno osmišljenog, lok alnog srpsko-mađarskog istoriografsko-publicističkog projekta u ko lektivnom naporu samosvesnih pojednica koji polaze od temeljne spoznaje da su ko munikacija, međusobno uvažavanje i stvara lačka prijateljska saradnja jedini ispravan i realan način ostvarivanja suštinski ljudskih principa slobode, prava i demokratije. Ukratko, osnovno rukovodeće delatno nače lo sadržano je u uverenju da velike priče o ravnopravnosti, tolerantnom suživotu i ljud skim slobodama u stvarnosti ne znače ništa ako ih građani u svojim etnički i kulturno he terogenim lokalnim sredinama zajedničkim kreativnim radom ne ostvaruju, tj. dovode u život. U skladu s tim, urednici i autori nagla šavaju da glavni motiv osnivanja i dugoroč nog, kontinuiranog, godišnjeg publikovanja zbornika iz zavičajne istorije nije u želji jed nog malog, zat vorenog kruga ljudi da pro movišu sebe i akademski sterilno afirmišu ideju interkulturalizma. Naprotiv, reč je o to me da se vlastiti sugrađani iz sva tri naseljena mesta opštine Srbobran učine aktivnim uče snicima u zajedničkom poslu prikupljanja građe. n
106
Istorija Prvog svetskog rata Monografija Srbija i Braničevo u Velikom ratu 1914–1918, Istorijski arhiv Požarevac, Požarevac, 2014.
Piše: Slobodan Đukić
U
godini kada se u Srbiji obeležavala stota godišnjica Prvog svetskog rata grupa autora priredila je monografiju pod nazivom „Srbija i Braničevo u Ve likom ratu 1914-1918”. Rukopis je nastao kao rezultat zajedničkog projekta Instituta za savremenu istoriju, Vojnog arhiva i Istorijskog arhiva Požarevac. Iako je veliki broj radova u srpskoj istoriograf iji posvećen Pr vom svetskom ratu, malo je naučnih studija koje se jednovremeno bave ratnim dešavanjima u Srbiji i njihovim odrazom na jednu manju sredinu kao što je Braničevo. Zbog toga monografija „Srbija i Braničevo u Velikom ratu 1914-1918” zaslu žuje punu naučnu i čitalačku pažnju. Obim osnovnog rukopisa Monografije iznosi 302 strane i sastoji se od uvoda, dva dela i XX poglavlja. Osnovnu struk turu rukopisa čine poglavlja: (Deo prvi) Početak svetskog rata i operacije srpske vojske u 1914. godini, Srbija i njena vojska u ratnoj 1915. godini, Saveznici i Srbija 1914-1916, Rehabilitacija i reorganizacija vojske Kraljevine Srbije na Krfu, Savezničke sanitetske misije i lečenje srpske vojske, Srpska vojska na Solunskom frontu 1916-1917, Heroi ne Prvog svetskog rata, Dobrovoljci u srpskoj vojsci i njihov dolazak na So lunski front, Proboj Solunskog fronta i oslobođenje Srbije 1918, Gubici srpske vojske u Pr vom svetskom ratu, (Deo drugi) Srpska vojska u Braničevskom kraju do „Makenzenove” ofanzive 1915, Vazduhoplovna komanda u Požarev cu 1915, „Makenzenova” ofanziva i okupacija Braničeva 1915, Okupatorska uprava u Srbiji 1916-1918, Bugarska okupacija u Požarevačkom okrugu 19161918, Tri teške ratne požarevačke godine, Grčki izgnanici u vreme bugarske okupacije u Požarevcu, 1916-1918, Braničevski odred i borci VIII puka na So lunskom frontu, Oslobođenje Požarevca i okoline 1918. Monografija je pisana na osnovu neobjavljene građe iz arhiva u Srbiji i ino stranstvu, objavljene arhivske građe, štampe i literature. Poglavlja monogra fije imaju naučni karakter, napisani su stručno i zasnovani na metodologiji društvenih nauka. Osnovni tekst monografije potkrepljen je naučnim apa ratom i sadrži 966 fusnota. Poglavlja su pisana jasnim jezikom i lepim stilom koji omogućava praćenje navedenih činjenica i nedvosmisleno razumevanje izvedenih zaključaka.
107
Struktura monografije stručno je koncipirana i omogućava jasan pregled, po deljena je hronološko-tematski na XX poglavlja, koja doprinose boljem razu mevanju obrađenih tema. Ovako koncipirana monografija pruža dobru osno vu za dalje naučno izučavanje vojne i političke istorije Prvog svetskog rata. Autori poglavlja ne ponavljaju nešto što je u drugim publikacijama već reče no, nego nude nove poglede na Veliki rat 1914-1918. Oni su se bavili poseb nim aspektom Velikog rata 1914-1918. i koristili druge istorijske izvore, tako da radovi pokazuju različit istraživački stil i metod. Monografija sadrži nove uvide i zaključke svakog autora ponaosob, što predstavlja veliku vrednost ove publikacije. Zahvaljujući takvom pristupu ovaj rukopis baca novu svetlost na zbivanja u Braničevu i Srbiji tokom Velikog rata. Rukopis u potpunosti odgovara nameni i zahtevima postavljenim u Uvodu, sa namerom da bude korisna literatura za sva dalja naučna istraživanja Prvog svetskog rata. Osim toga ona može biti korisno štivo široj čitalačkoj publici koja se zanima za istoriju Prvog svetskog rata. n
Poezija moderne civilizacije Časopis za književnost i umetnost, Nova riječ, Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata, Subotica, 2014.
Piše: Teodora Zrnić
G
odina 2014. u Hrvatskoj je u znaku obeležavanja sto godina od smrti Antuna Gustava Matoša. S obzirom na porodičnu geneologiju pisca u Grad skoj biblioteci u Subotici 17. marta, na dan Matoševe smrti, priređen je pro gram pod nazivom „Voyage s Matošem”. Moto ovog virtuelnog putovanja bila je Matoševa misao: Putovanje – evo to je poezija moderne civilizacije. Uredništvo „Nove riječi” se pridružilo obeležavanju godišnjice, te je u trećem broju časopisa posvetilo pr vi temat pr vaku hr vatske moderne. Cilj temata, osim podsećanja na život i rad kao noveliste, lirika i pisca nefikcionalne pro ze, jeste istaći obrise prisutnosti bačkih Bunjevaca u srpskoj i hrvatskoj knji ževnosti. Poetično i kulturno delovanje ovog autora jeste ono što ih povezuje. Dubravka Oraić Tolić autorka knjige „Čitanja Matoša” u inter vjuu, koje su vodile Helena Sablić Tomić i Nives Tomašević ističe kako se vratila Matošu posle deset godina: „Fascina cija Matošem bila je ista, promjenile su se samo teme i teorijska uporišta. U `starim` čitanjima Matoša promatram iz vizure Za grebačke stilističke škole, metodama mojih profesora Frangeša, Flaknera i Žmegača. Tu me je zanimao Matošev čudesni stilski plu raliz am, neobični spojevi impresionizma, simbolizma i raskošne secesije s jedne stra ne i humora, groteske, karikature, ali i pro toavangardne estetike ružnoga i montaže, osobito u poemi ’Mora’, s druge strane. U ’novim’ čitanjima u prvome su planu Mato ševe ideje viđene na presjecištu kulturolo gije i antropologije, njegov neiscrpni idejni pluralizam. Matoš je u svojim feljtonima re agirao na sva društ vena i politička pitanja onodobne hrvatske i Europe. Metode su u čitanjima bile različite, ali rezultat je zapravo bio isti. Ono što me fascinira i danas, a veru jem i svakoga tko se susretne s Matošem, to je čarobno jedinstvo prognaničke biografi je, visokih estetskih standarda i nepotkuplji vog novinarstva”. Stranstvovanje, dezerterstvo, čežnja i neiz vjesnost u Matošu probudi putopisca, a kao
pisca tog žanra predstavlja ga Mirko Sebić u eseju Holocaustum divini amoris – ili, kako da vam kažem, opet furtimašimo. Pjesničke glasove iz Srema čitamo u drugom poglavlju. O znakovima i trago vima u Krležinom „Djetinstvu u Agramu 1902-1903.” pisao je Žarko Paić u eseju „Veliko dijete i njegovi dvojnici” i obeležio treće poglavlje časopisa pod nazivom „Studije iz hrvatske književnosti”. Tomislav Žigmanov je 2008. godine objavio zbirku priča „Prid svitom: saga o svitu koji nestaje”, koja je pretočena u dramski tekst naz van „Bunjevački blues”. Glumačka družina „Histrion” iz Zagre ba postavila ju je na scenu, dramaturgiju potpisuje doajen hrvatskog glumišta Vlatko Dulić. Praizvedba predstave upriličena je u His trionskom domu u Zagrebu, zatim je igrana u Somboru i Subotici. Predstava je izazvala veliko zanimanje publike i kritike, a s obzirom na to da je posle dvadeset godina adaptiran i dramatizovan prozni tekst pisca iz Vojvodine poglavlje „Interpretacije kaza lišne prakse” je posvećeno delu pozorišnih kritika iz pera Mire Muhoberac, Sanje Nikče vić i Zvjezdane Balić. U protekloj deceniji bilo je otežano pratiti izdavaštvo u Hrvatskoj te je Neven Ušumo vić hronološki prezentovao izbor deset pro znih naslova objavljenih 2001. godine, među kojima su hrvatski pisci Miroslav Kirin, Ma rinko Koščec, Damir Karakaš, Tomislav Zajec i Rujana Jeger. Pored pomenutih poglavlja u trećem broju „Nove riječi” zastupljena je i književna teo rija, književno nasleđe, komparativna anali za i književna produkcija. Kulturno nasleđe nas identifikuje i izgrađuje, sledstveno tome uredništvo je svesno svoje uloge i odgovornosti u očuvanju materijal ne i nematerijalne baštine i posebno teži zaštiti i očuvanju marginalizovane lokalne baštine. n
108
Velikobečkerečka štampa u I svetskom ratu Filip Krčmar, Aranka Balint Početak I svetskog rata u svetlu velikobečkerečke štampe, Istorijski arhiv Zrenjanin, Zrenjanin, 2014.
Pišu: Filip Krčmar i Aranka Balint
U
traganju za načinom na koji bi Istorijski arhiv Zre njanina adekvatno obeležio veliki jubilej stogodišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, u prvi plan je izbila sreć na okolnost da ova arhivska ustanova poseduje bogatu zbirku višejezične lokalne periodike. Kako je objavljiva nje istorijskih izvora jedan od glavnih zadataka kultur no-prosvetne delatnosti arhiva, ne čudi opredeljenje priređivača da čitalačkoj publici predstave do sada ne poznato viđenje I svetskog rata kroz kompilativnu pu blikaciju odabranih novinskih tek stova onovremene velikobečkerečke štampe. Kada je o velikobečkerečkoj štampi onog vremena reč, ona je do 1914. godine imala za sobom dugu tradiciju, započetu sredinom XIX veka. Njene temelje postavio je Franc Paul Plajc, knjižar i štampar iz Regensburga, koji je 1851. godine pokrenuo Gross-Becskereker Wochen blatt (Velikobečkerečki nedeljnik), najstariji novinski list na nemačkom jeziku na području današnje Vojvodine. Važno je istaći činjenicu da u vreme izbijanja Pr vog svetskog rata srpska štampa u Velikom Bečkereku nije postojala. Njen dotadašnji istorijski razvoj, započet u drugoj polovini osam desetih godina XIX veka, pokazao je svu uzaludnost pokušaja i nastojanja lokalnog srpskog življa da ima sopstveni list. Poslednji srpski list koji je izlazio u ovom gradu uoči Prvog svetskog rata („Bečkerečke novine”), bio je ugašen aprila 1914. godine, dakle, svega par meseci pre Sarajevskog atentata1. Nasuprot tome, najčitaniji i najznačajniji mađarski list u Velikom Bečkereku – Torontál – imao je neprekinutu tradiciju izlaženja dužu od četiri decenije i važio za zvanično glasilo vlasti Torontalske županije; njegov prvi broj pojavio se 1872. godine, a od 1892. izlazio je kao dnevni list, koji je tradicionalno sta jao na zvaničnom kursu mađarske vlade. U vreme izbijanja Velikog rata bila prožeta neskrivenim govorom mržnje usmerenim protiv srpskog naroda. Beležeći ponekad i po tri izdanja dnevno u ratnim danima (jutarnje, podnev no i večernje), kao i vanredna izdanja nedeljom, Torontál je nesumnjivo postao glavni uzročnik zagađenosti društ vene klime svakodnevnim plasmanom ratnohuškačke i antisrpske retorike. Osim toga, njegovo izveštavanje se ne retko odlikovalo svojevrsnim prećutkivanjem nepoželjnih vesti. Slične ocene mogu se izreći i na račun nemačkog Gross-Becskereker Wochen blatt-a, ipak, valjalo bi primetiti da su ratna retorika i vokabular Wochenblatt-a znatno blaži i umereniji od Torontál-ovih. Kako je vreme odmicalo, početni entuzijazam postepeno se gubio, iako štam pa o tome nije otvoreno pisala. Uz optimistične i ohrabrujuće vesti o pobe 1
Ferenc Nemet, Istorija štampe u Velikom Bečkereku 1849-1918, Zrenjanin 2007, 101, 224.
109
dama na srpskom frontu – koje su redovno pisale o velikim gubicima neprijatelja i ogromnom ratnom ple nu – počele su se javljati i vesti o prvim žrtvama i obja ve žalosti zbog smrti sinova uglednih velikobečkerečkih porodica (one će vremenom prerasti u stalne rubrike)2. Ove promene slikovito je opisao jedan od najvećih srp skih pisaca Miloš Crnjanski (1893-1977), koji je rat pro veo kao vojnik 29. pešadijskog puka „Baron fon Lau don” (nem. 29. k. u. k. Infanterie Regiment „Freiherr von Loudon”) sa sedištem u Velikom Bečkereku. Njegove ratne uspomene predstavljaju suštu suprotnost jedno ličnim i eufemističk im kazivanjima lokalne štampe: „Bečkerek se orio od pijane pesme bataljona stajaće vojske koja je odlazila. To su bili ljudi, seljaci, tako bira ni, tako stasiti – cvet Banata – da se ćuprija od njihovog paradnog koraka tresla. Već pr vih dana jeseni, sva su ta lepa, mušk a tela, bila mrt va”. Na drugom mestu, Crnjanski je o ratnim dešavanjima u jesen 1914. zabele žio: „Tako sam i ja ubačen u bataljon, prvi na redu, koji je polazio u Galiciju i tako sam ušao u vagon, na stanici, u Bečkereku, uz plač i kuknjavu Bečkerečana, koji su znali da, većinu, u smrt, ispraćaju (...) Iako je disciplina u austrijskoj vojsci, osobito u stajaćoj vojsci, bila užasna, kao u francuskoj Legiji stranaca, već je u Bečkereku, u garnizonu, dolazilo do insubordinacija. Zatvori su bili, već krajem 1914, puni marodera, a sabotaž a je, u austrijskoj vojsci, naročito u slavenskim pukovima, bila opšta...”3. (Stradanje 29. pešadijskog puka i njegovih zemljaka u Galiciji inspi risalo je Crnjanskog da napiše svoju pesmu u prozi pod nazivom „Apoteoza”, svojevrsni nekrolog mladosti Banata koja je pronašla smrt na Istočnom frontu). Dosadašnji istorijski radovi o Velikom Bečkereku u Prvom svetskom ratu mo gu se izbrojati na prste jedne ruke i skoro bez izuzetka prikazuju pobedničko viđenje rata, u skladu sa ustaljenom maksimom da istoriju pišu pobednici. Ne sme se nipošto izgubiti iz vida činjenica da je ovaj grad – nalik mnogima – rat započeo na jednoj, a završio na drugoj strani. n „Tagesneuigkeiten. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt 37, 12. Sep tember 1914, 3; „Tagesneuigkeiten. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochenblatt 39, 26. September 1914, 3; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochen blatt, 41, 10. Oktober 1914, 5; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochen blatt 41, 10. Oktober 1914, 5; „Lokales. Heldentod”, Gross-Becskereker Wochen blatt 43, 24. Oktober 1914, 5; „Lokales. Gefallene Helden”, Gross-Becskereker Wochenblatt 45, 7. November 1914, 5; „Lokales. Heldentod zweier Brüder”, Gross-Becskereker Wochenblatt 49, 5. Dezember 1914, 4. 2
3
Miloš Crnjanski, Komentari poezije, Beograd 2013.
Pozorišni festival „Dezire central station” ili kako Urban stvara grad u gradu (utisci sa jednog putovanja)
Piše: Nataša Gvozdenović
O vogodišnji „Dezire” imao je moto Dead or alive – dakle, vestern prizvuk.
Tišina i zveckanje mamuza koje možete čuti. Ako slušate. Ili sad ili nikad. Ili jesi ili nisi. Festival je otvorio novi cirkus- francuski „Monfort teatar” predstavom „Akrobate”- otvaranje na pravi način- dirljivo i potresno, savremeni cirkus u kojem akrobatska veština služi kao oruđe kojim se priča priča-inspirisana nesrećom akrobate Farbrisa Šampiona o prijateljstvu, nežnosti, humanosti, snazi koju daje trošenje bez ostatka. Ostajete jednako bez teksta pred veštinama koje vidite, nosi vas dečije uz buđenje pred cirkusom uz jak ljudski i dramski naboj koji vam prenose dva performera – koji kulja kroz njih. Uz nevidljivo prisustvo nevidljivog trećeg. Moćno u dirljivosti. Direktor festivala Andraš Urban osvaja još jedan prostor za festival pored pozorišta „Deže Kostolanji” i subotičkog Narodnog pozorišta – tu je i prostor moderne galerije „Likovni susreti”-usred neodoljive secesije igraju se dve predstave pozorišta „Maladipe” iz Budimpešte. Prvo „Roberto Cuko” u režiji Ivice Buljana – pazolinijevski kadrovi – koltezov tekst o serijskom ubici – Buljan kao i obično sa apetitom režira psihotičan teatar. „Ne mogu vam reći da uživate”, kaže nam svima na početku predstave, ali vam mogu reći da doživite nešto”. U tom prostoru Maladipe teatar izvodi Brehtov komad „Molijerov Don Žuan” reditelja Šandora Žotera – duhovita spontana igra koja kipti od cinizma i obilja kiča, kemp na jedan način, slika se svet, naravno lišen ljubavi, sav u pritvornosti. Na sceni pozorišta „Deže Kostolanji” gledamo mađarsku trupu „Hodvorks” – prva koreografija, a obe je postavila Edrijen Hod, je „Zora” – ispituju se gra nice sopstvenog tela na toliko prirodan način da ima nečeg zaumnog u tome – njih četvoro je na sceni – dva muškarca i dve žene potpuno su nagi. Igraju. Sve štima. Istražuju sopstvene granice – usresređeno, sa dobro usmerenom snagom i naravno – duhovito. Njihova druga predstava je „Uslovi smrtnosti” – maštovita, u igri veoma veoma vešta. U prvom planu je čulnost, muzika je tačno birana iz instinkta, a cilj putovanja je mistifikacija tabua.
surovosti, sudbini dečaka blizanaca koje zajedništvo i jedna vrsta surovog otklona zapravo spasava i otvara im budućnost. Urbanova „Hamlet mašina” Narodnog pozorišta u Bitolju – polazi od one Hajnera Milera svakako, ali i odlazi drugde stiže do danas i pretpostavlja bu dućnost, pozorište lično i angažovano i obavezno oštro – dugo nisam videla da ansambl toliko uživa da igra – da deli ispovesti na sceni. „Naučio nas je da budemo drski”, kažu mi glumci posle predstave. Opet prozivka – da se raz luči šta je istina i kakav je to odnos sa Bogom u svetu u kojem svako ima svog privatnog Boga? Opasan je Urban. Bela Pinter je opet bio na „Dezireu” sa predstavom „Naše tajne” – Pinter je kao i obično zanosan na jedan specifičan način – tačan, nadrealan, duhovit, ironičan – Mađarska 80-ih, „doušnici i oni koji su izdati”, upropašteni životi – zanimljivo je ukrstiti mačeve današnjim vremenom sa tog mesta. Festival zatvara ili kako pesmom dignuti glas protiv nepravde i Borut Šepa rević i projekat Montažstroja „A gde je revolucija stoko” predstava govori o taštini, licemerju i nedosljednosti u društvu u kojoj je osnovna vrednost novac, kaže Šeparović. tako da završetak ovogodišnjeg „Dezirea” već poziva na na stavak. To be continued. Andraš Urban definitivno za vreme festivala stvara grad u gradu stvara „pozo rišnu teritoriju” – na kojoj se susreću raznovrsne teatarske trupe – posvećene i visokokalibrisane. „Dezire” je i pozorišna škola, koliko god da vam je godina. Da se vratimo na vestern s početka priče Dead or alive ili – Urban zna da – „ko nije izašao na dvoboj taj nije ni živeo”. U domenu stvarnosti pozorišne i druge. Daleko od floskule. n
„Trijumf nad prozaičnom modernom stvarnosti”, kaže Edrijen Hod. Igra se Frljićeva „Aleksandra Zec”, gledala sam je na Bitefu prvi put i opet je bila jednako mučna teška, rek vijem besmislenim smrtima. Predstava „Elizabeta I” dolazi iz Budimpešte, izvodi je teatar „Skene”, imam osmeh dok pišem o njoj, jer to je igra u koju je zadovoljstvo – mešavina žan rova – priča o jednoj nezavisnoj pozorišnoj trupi u doba Elizabete I i priča o jednoj nezavisnoj pozorišnoj trupi u vremenu u kojem živimo, kako god ga nazvali... I Gabor Nađpal kao pripovedač i veštac – dakle – uživanje. Predstavu „Velika sveska” Agote Kšištof postavio je reditelj i koreograf Čaba Horvat – koji dolazi zapravo iz folklora, zatim iz plesa-likovno zaniljiva pred stava, koja opet u središtu ima naraciju – fantastično ispričana priča o ratu,
110
Svedočanstvo uzrastanja nacionalne muzičke i pozorišne baštine Svetozar i Jadranka Radujko, Pozorišna muzika, Pozorišni muzej Vojvodine, Novi Sad, 2013.
Piše: Marija Adamov
P
ovod za nastanak knjige „Pozorišna muzika” bio je 150-godišnji jubilej Srpskog narodnog pozorišta, najstarije teatarske kuće u Srba. Van interesovanja mlađih muzikologa, „usmerava nje” istoriografskog pogleda na razvoj muzič kog pozorišta, nudi još dosta izazova svim onim istraživačima kojima su bliske multidisciplinarne nauke kakve su i muzikologija i teatrologija i na uka o književnosti. Upravo iz domena književnih interesovanja i obrazovanja, kao i pasije prema umetnosti Svetozara, odnosno muzičke eduka cije i novinarske profesije Jadranke Radujko, proizilazi i kompetencija ovog autorskog „dvoj ca” da u međusobnom dijalogu i saradnji, na kon „Knjige o Isidoru”, ponovo udruže snage za nova proučavanja i osvetljavanja novosadskog muzičkog života, ovoga puta vezanog za prve decenije postojanja Srpskog narodnog pozoriš ta, zaključno s početkom Pr vog svetskog rata. Sledeći istorijski luk koji prethodi njegovom osnivanju, sedam godina pre Beograda, oni „pokrivaju” i period do 1861, kada se beleže i prve aktivnosti ove institucije u Novom Sadu i stvaraju njegovi „starinski” muzičko-scenski oblici. Svojim pretežno muzikografskim, teatrološkim, muzikološkim i istorijskim usmerenjem, ali i kri tičkim, esejističkim, estetičkim i polemičkim „crticama”, njihova publikacija rasvetljava jedno, za mnoge istraživače, intrigantno vreme i problematiku, dajući još puno osnova i smernica za dalji naučni rad i neku drugačiju rekon strukciju muzičkog života „srpske Atine” i „stare Vojvodine” do formiranja Kraljevine Jugoslavije. Gledano sa stanovišta njenog interdisciplinarnog karaktera, ali i naših tako nepovoljnih životnih uslova, priprema ovako složene publikacije nesumnjivo je bila skopčana i s aktuelnim egzistencijalnim problemima, pa stoga i s tog aspekta predstavlja poduhvat posebne težine i vrednosti. Drugi zajednički opus Jadranke i Svetozara Radujka iznosi na svetlost dana bogatu arhivsku građu i nedovoljno poznate činjenice o jednom važnom periodu u razvoju muzičke kulture u Srbiji, ali i vremenu složenih odnosa kako u samom novoosnovanom teatru, tako i u širem društvenom i istorij skom okruženju. Podeljenu na osam delova od kojih svaki obiluje nizom
111
vrlina, „njihovu istoriju” pr venstveno krasi du boki zahvat i jasan uvid u obimnu materiju čije hronološko izlaganje i metodičnost, ali i slikovi tost pristupa, daje brojne mogućnosti i putoka ze i za dalja istraživanja. Budući da je mozaična po strukturi, čije „kockice” oslikavaju određene stvaralačke etape, posebnu vrednost knjige „Pozorišna muzika” čini i to što je u nju „složen” veliki broj ilustracija (fotografije, citati, plakati, faksimili rukopisa, notni materijali) i priloga ko ji svojom obimnošću i stilom izlaganja značajno upotpunjuju osnovni tok naracije, a argumen tovanim odabirom doprinose i zanimljivom, većinom vrlo studioznom, pa i savremenom i svežem načinu predstavljanja relevantnih arhiv skih dokumenata. Iz svakog od poglavlja „izvire” čitava galerija lič nosti iz političkog i kulturnog života obrađenog perioda, pa tako ova knjiga predstavlja i speci fičan grupni portret inteligencije, mentaliteta, načina i stila života onog vremena. Bez suvišnih ili nefunkcionalnih detalja, iako je prvenstveno fokusirana na tematiku i probleme muzičkog pozorišta i njegove prezentacije i recepcije, kroz nju se može pratiti i društvena uloga muzičkog segmenta SNP-a od njegovog osnivanja do 1914. godine. Kontinuirano negovanje različitih muzičko-scenskih oblika, paralelno s osavremenjavanjem repertoarskog okvi ra, praćeno kritikama iz dnevnih listova i časopisa, govori da je ova epoha, koja je rodila i operu na novosadskoj sceni, na svoj način bila značajna i us pešna. I kao što su predstavljena istorijska etapa i njeni plodovi ustanovljeni i potvrđeni kao nezaobilazna činjenica naše kulture u celini, knjiga Jadranke i Svetozara Radujka, verujemo, postaće takođe neophodna literatura kako za istoričare opere na našim prostorima, vokalne umetnike i sve njene stva raoce, tako i njene ljubitelje, muzičke kritičare i operu samu. Istovremeno i kulturna i društvena hronika i svedočanstvo uzrastanja jednog segmenta nacionalne muzičke i pozorišne baštine, novi izdavački poduhvat dua Radujko i Pozorišnog muzeja Vojvodine predstavlja i svojevrstan doku ment o rađanju i razvoju kritike, koja je uprkos (i tadašnjim) nedostacima, nedoslednostima i neprimerenim ocenama, postala nezaobilazna potreba naše kulture. n
Korpus stvaralačke preokupacije Izložba Đorđe Lebović (1928–2004) – svedok protiv svoje epohe, SNP, 2014.
Piše: Ivana Koči
I
zložba „Đorđe Lebović (1928-2004) – svedok protiv svoje epohe” autor ke Ivane Koči otvorena je 12. decembra u Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu. Postavka je realizovana u saradnji Pozorišnog muzeja Vojvo dine i SNP-a, a izložbu je otvorio Dejan Mijač. Ovom izložbom pokušali smo da približimo javnosti raznorodno delo ove jedinstvene umne i stvaralačke pojave na našim prostorima, čiji se misaoni i kreativni potencijal koncentriše oko nekoliko jezgara, kako žanrovskih i kroz različite medije (proza, drama, esejistika; pozorište, radio, film, televizija, strip) tako i filozofskih, etičkih i društvenih. Logori kao monstruozni koncepti smrti i prostori raščovečenja i stradanja čoveka XX veka čine veliki korpus Lebovićeve stvaralačke preokupacije, i ovoj temi se, kao preživeli svedok, iznova vraćao, pišući posvećeno i u vreme svog – kako sam veli – „dobrovoljnog izgnanstva” u Izrael, devedesetih godina prošlog veka. Otud „Nebeski odred”, kao pozorišni komad i filmsko ostvare nje, „Haleluja”, i ona pozorišna, i televizijska, ali i radiodramska („Sahrana počinje obično popodne”), „Viktorija”, „Lutka sa kreveta broj 21”, „Vojnik i lutka”, te brojne druge. Naredni tematski korpus, uslovno rečeno, predsta vljale bi kroz istorijsko dramsko štivo izražene preokupacije složenim privat nim, kulturnim i političkim prilikama Srba u Ugarskoj u prelomnim trenucima rasplamsavanja romantičarskih ideologija XIX veka i postupnog urušavanja građanske kulture – preokupacije nastale prilježnim istraživanjem bogate prozne riznice znamenitih Jakova Ignjatovića i Veljka Petrovića – pa otud „Dolnja zemlja”, „Sentandrejska rapsodija”, „Ravangrad 1900”, kao i brojne druge teme, s ponajčešćim prodornim akcentima goteskonosti, tragične
farsičnosti, apsurda i žestoke ironije. S obzirom na to da je izvođen u bivšoj Jugoslaviji i inostranstvu (njegov „Nebeski odred”, u koautorstvu sa Aleksan drom Obrenovićem, igra se i danas), izložba prikazuje prizore iz čuvenih pred stava Srpskog narodnog pozorišta, Jugoslovenskog dramskog, Beogradskog dramskog, te pozorišta u Osijeku, Sarajevu, Narodnog pozorišta u Varšavi, Kamernog teatra „Holdvilag” u Budimpešti, i brojnih drugih. Ostvarivao se, nadalje, preko uspešnih televizijskih scenarija za ratne drame, kak va je i „Pesma” (po istoimenom romanu Oskara Daviča), ali i one istorij sko-biografske – „Alek sa Šantić” (prema romanu Josipa Lešića), na primer, kao i brojne druge, sve do popularnih ratnih akcionih žanrova, među kojima je i scenario za film „Valter brani Sarajevo”, čime se samo utemeljuje teza o svestranom Lebovićevom spisateljskom talentu, što izložba reprezentuje. Takođe, posthumno objavljen, njegov nedovršeni memoarski spis Semper idem otkriva pred čitalačkom publikom ovog specif ičnog autora u svetlu moderne realističke proze. Ipak, nemeće se zaključak da se Lebovićevo delo – iako podjednako uspešno realizovano kroz raznolike oblasti i teme – usme renjem svoje misaone, humanističke i stvaralačke preokupacije najsnažnije koncentriše oko jednog objedinjujućeg središta, u kome je pre svega i iznad svega pozorišno stvaranje, a unutar njega ono zaokupljeno „mračnim tea trom”, logorima smrti i iskustvom apokaliptične istorije dvadesetog veka, koji jesu i moraju biti, kako nas Lebović opominje, „središna tačka za razu mevanje našeg sveta i čoveka u njemu”. Autorka izložbe i kataloga je Ivana Koči, dizajneri izložbe i kataloga su Nenad Bogdanović, Milisanda Marković i Bojan Jovanović. n
112
Marijana Knežev – Kaleidoskop snova Izložba, kultna kafe galerija „Frida”, Miletićeva 31, Novi Sad, 2015.
Piše: Zoran Gaši
...P
isati o kolažu znači biti spreman na svojevrsne estetičke i vizuelne kompromise ali ne i na samo navedeno, nego posmatrača edukovati da je u ovom slučaju autorova drugost, prvost. Dijaboličnost kolaža u ovom slučaju ono što opterećuje u njegovoj dijalektičnoj formi traženja drugog po svaku cenu, u dosadnoj i tvrdoj formi u kome opšti umetnik, pa prečesto zatrpan tehnologijom govori o ničemu, istražujući ništa. Ali u vremenu u kome živimo svoje male dosadne živote, bleskovitost kolaža osvetljava značaj interpunk tivnosti pomerljive, prihvatljive (neprihvatljive) stvarnosti čiji smo delovi ne sklada. U toj potrebi sažimanja, kolaž oponaša svu dramatiku već viđenog u lični komentar ove male jadne civilizacije, i kao da rezimira govori šta se sve moglo. Takve kolažne komentare vremena rade manje ili više uspešni umet nici poput – Pikasa, Edmudnsena, Vorhola, ruskih avangardista, Dišana, Maks Ernsta, Menreja, ali i začetnika enformela sa naših prostora – Bogdanke i Dejana Poznanović, Radeta Tomića ili Vujice Rešina Tucića, koji je u kolaž uneo sadržinu. Marijana Knežev je autor koji se u popunosti utapa u ovu parano ičnu konf iguraciju umetničkog artefakta koji je u ovom vremenu prečesto lažan ili lako razvodnjiv. Ona u svoje prve planove izvodi ideju da je umetnost iluzija, čija je nesreća već sama po sebi zavodljiva u snazi preterivanja. To optičko preterivanje Marijana Knežev za trenutak otkriva ali i vešto sakriva iz više planova nudeći pravo svakome da izabere rakurs kojim posmatra ovaj osmišljeni kaleidoskop snova... n Zoran Gaši, Izvod iz dužeg teksta
113
Tviter priče ne gore Dragan Babić, Tviter priče, Kragujevac: Studentski kulturni centar (Biblioteka Prvenac: kolo 13), 2014.
Piše: Katarina Kovčin
U
koliko rukopisi zaista „ne gore” (sa zna cima navoda i bez njih), ukoliko je Mihail Bulgakov bio u pravu da umetnost ne pri znaje ničije granice i vremenom, ona će ih prevazići te nadživeti, onda je sasvim sigur no da u XXI veku, rukopisi (ili, možda bolje, „tastaturopisi”) tek ne gore a pomoću sve opsežnosti virtuelnog mrežnog slova inter neta, verovatno neće ni goreti. Zbirka „Tviter priče” autora Dragana Babića predstavlja sabrane kratke (kratke) priče, crtice, tvitove naloga @jakokratkaprica koji su se objavljivali na samom nalogu u peri odu od maja 2012. do aprila 2014. godine. Kako autor navodi u delu svoje zbirke, #poe tika, tviter priče predstavljaju jedan od najkraćih i najsažetijih proznih oblika koji je ujedno i neminovno ograničen na sto četrdeset slovnih znakova. U potrazi za mogućim korenima tviter priče i njenim dalekim precima, autor priziva kontekst misli „čitanja u jednom dahu” Edgara Ala na Poa i njegove „Filozofije kompozicije”, prilikom čega Po navodi neizmerni značaj „jedinstva predstave” koji proizlazi iz čita nja dela „u jednom dahu”. Ne zaboravimo i misli Šarla Bodlera (iz eseja „Slikar modernog života”), kako jedan umetnik, živeći u modernom i ubrzanom vremenu, mora samim tim i prihvatiti „ubrzani” način prikazivanja svoje oko line, tražiti najekonomičniji način da opiše prizore i pri tom izbegne svaki suvišni element, koji bi najzad odavao utisak usiljenosti u delu. Autor traga za ranijim počecima tviter priče, ili barem, počecima svesti i potrebi za krat kom, „kratkom”, pričom pažljivo prilazeći mogućem zaključku da tviter priče predstavljaju formativne linije kraće proze, posebno misleći na situaciju „gde se iz etablirane novele, pripovetke i kratke priče razvijaju nove i donekle eksperimentalne forme, koje se u svetu i kod nas zovu flash fiction (fleš fikšn), mikro i mini priča ili proza, odnosno vrlo kratka priča i kratka kratka priča”.1 Sudbina tviter priče je određena i njeno postojanje se mora razviti unutar tačnih sto četrdeset znakova i niti jedan znak više neće biti oprošten, pod cenu života tviter priče koja ne može da bude objavljena, dok ne ispuni svoj brojni uslov. Ograničavajući svoju priču ovako, sam autor je prinuđen da traga za novim narativnim postupcima čija svrha će se pokazati u maniru pri kome je sušti Babić, Dragan (2014). Tviter priče. Kragujevac: Studentski kulturni centar (Biblioteka Prvenac: kolo 13). 54 str. 1
na ključna i „manje” je uvek „više”. Reduk cija jezika, reči, pažljiv odabir imenica, gla gola pa čak i samog vremena u kome će se autor izraziti, od neminovnog su znača ja za tviter priču. Takođe, s obzirom na istu sažetost i ograničenost naracije, tviter priče teže ka poentiranju, klimaksu, neophodno je uključiti „finiš koji često funkcioniše su protno od onoga što se očekuje; ne postoji prostor za obimne detalje i proširivanje fa bule, već priča treba da se – neretko neoče kivano za čitaoce – brzo dovede do kraja principom premisa – razrešenje”. Priče Ba bića prate navedeno manirsko izražavanje, pri čemu se sam ključ dešifrovanja kratke priče nalazi često u poslednjoj misaonoj celini, u poslednjoj rečenici, poslednjim rečima. Iako se likovi, junaci tviter priča mahom ne imenuju, da li zbog težnje ka sažetosti (npr. zamenice „on” ili „ona” će uvek biti kraćeg oblika od bilo kog imena), ili iz jednostavnog razloga što se ne razvija tip naracije koji zahteva imenovanje likova niti stalne junake koji bi vodili naraciju, či taocu se ostavlja izvesna sloboda da sam odluči hoće li čitati sve tviter priče u ključu istih junaka (pri čemu, svako „on” ili „ona” biće jedan čovek – univerzalni, everyman) ili će svakom pričom upo znavati sasvim drugog junaka. Rekli bismo da se, u tviter pričama, velika sloboda daje upravo čitaocu i njegovim postupcima dočitavanja. Iako autor svaku priču okončava jasnom poentom, isto tako priče odlikuje mogućnost da se razviju u romane koje čitalac može da izmašta. Kak va budućnost čeka tviter priču i hoće li one „goreti”? Autor sam daje od govor na ovo pitanje, smatrajući da „književnost, a najpre kratka priča, pre življava tako što se prilagođava”. Književnost, osluškujući vreme u kom se nalazi, prisvaja građu i postupke koji bi se do skoro smatrali neliterarnim, širi svoje interesovanje i rasprostire se na nove mreže, nove domene ljudskog života – ostajući verna sebi. Uključujući tehnologiju i svu širinu mreže inter neta u sam proces svog nastajanja, tviter proza sebi obezbeđuje „potpunu de mokratizaciju stvaralačkog prostora i slobodu pisanja i čitanja nestandardnih, neobičnih” narativnih oblika. Tviter proza, postavljena u rang sa obimnijim i ustaljenim stvaralačkim oblicima, možda se, isprva, neće smatrati toliko ozbilj nim „suparnikom”, ali bez obzira, ona će čitaocu (i stvaraocu) otključati novi domen koji im ranije nije bio dostupan u ovak vom obliku, mesto okršaja kratke priče i interneta iz koga jedino može proisteći domen inovativnosti. Što i nije toliko loše, zar ne? n
114
Biblioteka u Kisaču ima svoju knjigu Mihal Gombar Osnivanje biblioteke u Kisaču, priredila Zdenka Valent Belić, Gradska biblioteka, Novi Sad, 2014.
Piše: Zdenka Valent Belić
M
alo je ustanova kulture kod nas koje su tako visokosenzibilne za razvi janje integrativnog multukulturalnog modela kao što je to Gradska bibliote ka u Novom Sadu. Neuporedivo češće se javljaju ili ustanove koje neguju kulturu većinskog naroda, ignorišući pri tom činjenicu da u Srbiji više od trećine stanovništva čine pripadnici nacionalnih zajednica, ili su to manjinske ustanove kulture koje u težnji očuvanja svog nacionalnog identiteta neguju segregativni model kulture, zat varajući se tako – nenamerno – u prividna geta. Integrativni multikulturalni model jača kohezivne društvene veze, omo gućava integraciju nacionalih manjina i potpuno priznavanje i zaštitu njiho vog etno-kulturnog identiteta.
predstavlja kompletnu istoriju ove biblioteke, nego govori o osnivanju i radu čitalačkog društva, čija je jedna od najvažnijih aktivnosti bilo upravo formi ranje i rad biblioteke i čitaonice, na čijim je osnovama dalje kontinuirano rasla današnja ustanova.
Upravo zbog toga je dragocena sistematična težnja Gradske biblioteke u Novom Sadu, koja ne samo da se redovno stara o biblioteci u Kisaču, kao svom ravnopravnom ogranku, redovnom nabavkom knjiga, finansiranjem njenog rada i realizacijom programa na slovačkom jeziku, nego je očuvanju slovačkog kulturnog identiteta dala svoj doprinos i objavljivanjem više knji žnih izdanja. U ovom smislu treba pomenuti ediciju ove ustanove „Prevodi”, u kojoj su do sada objavljene knjige prevoda sa slovačkog jezika Vićazoslava Hronjeca i Miroslava Demaka, a čiji cilj nije samo delo značajnih manjinskih pisaca učiniti dostupnim svim čitaocima na jeziku većinskog naroda, nego i promovisati stvaralaštvo važnih prevodilaca sa ovih jezika.
Dalje su dragoceni izvori za ovu publikaciju bile četiri knjige zapisnika, u ko jima je zabeležen rad obnovljenog Čitalačkog društva u periodu od 1913. do 1941. Ovi originalni zapisnici predstavljaju neprocenjivo vredne dokumente za slovačku kulturnu istoriju i moraju se trajno čuvati. I u tom smislu novo sadska biblioteka je dala svoj doprinos i pomenute četiri knjige zapisnika, sa ukupno 169 zapisnika, zatim Poštansku knjigu za period 1927–1940. i knjižicu beležaka Jesenskog digitalizovala i u ovoj formi će ih trajno čuvati za budu će istraživače.
Najnovije knjižno izdanje ima potpuno drugačiji karak ter i značaj. Ovoga puta je Gradska biblioteka u Novom Sadu dala svoj značajni prilog slovačkoj nacionalnoj manjini objavljivanjem publikacije „Osnivanje bibliote ke u Kisaču”, čiji je autor učitelj iz Kisača Mihal Gombar. Publikacije je izašla dvojezično i bogato je ilustrovana prilozima i fotografijama. Knjiga je izašla u ediciji „Blago zavičaja”, kojom ova ustanova želi da zabeleži osnivanje i delovanje svih ogranak a Gradske biblioteke u Novom Sadu, kojih ukupno ima 26. Sledeća težnja glavnog i odgovornog urednika i direktora Dragana Kojića jeste da zabeleži osnivanje tih biblioteka rečima savremenika tih doga đaja. Do sada su monografiju dobile biblioteke u Budi savi, Petrovaradinu, Futogu, Sremskim Karlovcima i sve ove knjige predstavljaju priloge za istoriju bibliotekar stva i važne kamenčiće za mozaik poznavanja kulturne prošlosti. Biblioteka u Kisaču ima među svim ograncima najdužu tradiciju delovanja. Prikladan naziv knjige bi mogao da bude i „Čitalačko društ vo u Kisaču 1913–1941” zbog toga što knjiga ne
115
U tekstu se naglašava činjenica da je čitalačko društvo u Kisaču osnovano još 1862. godine, za šta postoji pisani trag, zabeležen u svesci Excerpta varia Ge orii Jeszenszky ab anno 1854, Juraja Jesenskog, evangelističkog sveštenika u Kisaču, koji je svoj tekst, objavljen u listu Peštbudinske vedomosći, u decembru 1862, vlastoručno prepisao u svesku.
Knjigu je priredila Zdenka Valent Belić i ujedno je prevela na srpski jezik i u svom pogovoru naglasila da su upravo Slovaci bili onaj podsticajni i progre sivni elemenat ovog društva već od samog svog dola ska. O tome u kojoj meri su Slovaci, vaspitani u prote stanstkom duhu, polagali na obrazovanje, govori činje nica da su već u svojim migracijama vodili sa sobom obrazovane zanatlije, koji su odmah nakon dolaska učili decu. Već prvih godina svog trajnog nastanjivanja u Kisaču poslali su zahtev da im odobre postavljanje učitelja, što im je 21. marta 1785. i dozvoljeno. S aspekta istorije ove biblioteke, u knjizi je zabeležen kratak trenutak. S aspekta jedne generacije – značajni period njihovog života, ali za ovu biblioteku i za razvoj ove sredine zabeležen je odlučujući period koji je trajao tridesetak godina i u kom su postavljeni temelji kultur nog razvoja ovog mesta. Ovim gestom Gradska biblioteka u Novom Sadu odala je priznanje autoru, značajnom kisačkom kulturnom posleniku, Kisaču, Slovacima, kisačkoj biblioteci, na ko ju je i sama jako ponosna, ali ovaj gest je utoliko vred niji ako znamo da je čitav projekat finansirala isključivo iz sopstvenih izvora. n