Holly Miller

HOLI MILER

Od pogleda na tebe Prevela Tatjana Bogunović

Beograd, 2021.

By

2

Naziv originala: Holly Miller THE SIGHT OF YOU

3

PROLOG

4

1 KALI

Džoele, tako mi je žao. Kad sam te onako videla… Oh, zašto sam ušla u taj voz! Trebalo je da sačekam sledeći. Ništa nije bilo toliko bitno. Ionako sam propustila svoju stanicu, i zakasnili smo na venčanje. ]er čitavim putem do Londona razmišljala sam o tebi, o tome šta je moglo da piše u poruci koju si mi dao. A onda, kada sam je konačno otvorila, zurila sam u nju toliko dugo da smo, kada sam podigla pogled, već prolazili stanicu Blekfrajers.

Toliko toga sam ija imala da kažem tebi – to mi je bilo potrebno. Ali, kada sam te videla, moj mozak je prosto stao. Možda sam se uplašila da ću reći previše.

A šta ako je to baš danas, Džoele? Šta ako je danas poslednji put da vidim tvoje lice, da čujem tvoj glas?

Vreme brzo prolazi, a ja znam šta sledi.

Kako bih volela da sam ostala. Samo još nekoliko minuta. Žao mi je.

5

DEO PRVI

6

2 DŽOEL

Sada je jedan ujutro i stojim, go do pojasa, ispred prozora u svojoj dnevnoj sobi. Nebo je vedro i obasuto zvezdama, mesec kao kliker.

Svakog trenutka moj komšija Stiv izaći će iz stana iznad mog.

Krenuće dole ka svojim kolima, držeći nosiljku u kojoj se beba divlje vrpolji. On vodi Popi u vožnje usred noći, ne bi li je umirio i uspavao tutnjavom guma i svojom plej-listom zvukova domaćih životinja.

Evo ga. Pospani bat njegovih koraka na stepenicama, Popin plač.

Njegovo prepoznatljivo drmusanje osetljivih ulaznih vrata. Gledam kako prilazi kolima, otključava, okleva. Zbunjen je, zna da nešto nije u redu. Ali njegov mozak je još uspavan.

A onda mu sine. Psuje, stavlja ruku na čelo. Dva puta obilazi oko vozila, ne verujući. Žao mi je, Stive – sve četiri gume. Neko ih je sigurno ispustio. Večeras ne ideš nigde.

U trenutku je delovao kao statua, osvetljen neonskim sjajem uličnih svetala. A onda ga je nešto nateralo da pogleda pravo u prozor sa kojeg sam ja gledao u njega.

Ostajem smiren. Dokle god sam nepomičan, sigurno ne može da me vidi. Roletne su mi spuštene, stan je zamračen kao zmijsko leglo.

Sigurno ne može da vidi da virim kroz rupicu na roletni. Da sve posmatram.

I na trenutak pogledi nam se susreću, pre nego što on pogleda u drugu stranu, odmahujući glavom, dok Popi vriskom sigurno budi celu ulicu u gluvo doba noći.

Pali se svetlo u kući preko puta. Osvetljava tamnu ulicu i kroz prozor se čuje negodovanje: „Druže, dosta je!“ 7

Stiv podiže ruku, a onda se okreće i vraća se unutra. Čujem ih kako se penju uz stepenice, dok Popi i dalje jadikuje. Stiv je navikao da bude budan u sitne sate, ali Hejli mora da spava. Nedavno se vratila na posao u prestižnoj londonskoj advokatskoj firmi, što znači da je veoma bitno da ne kljuca na sastancima.

Sve u svemu, moji večerašnji zadaci su ispunjeni. Precrtao sam ih u beležnici, a potom seo na kauč i podigao roletne da bih mogao da gledam u zvezde.

Nagradio sam se čašicom viskija, jer to radim u specijalnim prilikama. A onda sipam još jedan i ispijam ga, brzo.

Dvadeset minuta kasnije spreman sam za spavanje. Potrebna mi je specijalna vrsta sna, a sve što sam uradio večeras trebalo bi da mi pomogne da to postignem.

„Tako je vreo“, kaže moja osamdesetogodišnja komšinica Ajris, kada nekoliko sati kasnije dođem do njene kuće da prošetam njenog žutog labradora Rufusa.

Još nije osam ujutru, što može biti razlog zašto nemam pojma o kome govori. Možda o njenom komšiji Bilu, koji navraća skoro svako jutro donoseći gomilu tračeva ili neke čudne flajere? Ili o poštaru, koji nam je upravo razmetljivo mahnuo dok smo ga posmatrali kroz prozor dnevne sobe?

Poštari. Uvek su ili tupavo veseli ili neopisivo jadni. Nikada nemaju sredinu. „Spavao je na pločicama u kuhinji da bi se ohladio.“ Naravno. Priča o psu. Ovo se događa češće nego što bih želeo: to da sam previše iscrpljen da bih mogao da vodim običan razgovor sa nekim ko je najmanje duplo stariji od mene. „Dobra ideja.“ Nasmešim se. „Mogao bih i ja to da pokušam.“ Strelja me pogledom. „Time ćeš teško privući neku damu, zar ne?“ Ah, dame. Ko to beše? Ajris je bila ubeđena da tamo negde postoji čitav buljuk njih koje su spremne da zaustave svoj život da bi bile sa nekim kao što sam ja. „Misliš li da može to podneti?“, pita me, pokazujući na Rufusa. „Napolju, na ovoj vrućini?“ 8

Nekada sam bio veterinar. Više nisam. Ali mislim da se Ajris teši mojim nekadašnjim zvanjem. „Danas je hladnije“, uveravam je. U pravu je kada kaže da je u poslednje vreme mnogo toplo, budući da je tek septembar. „Sići ćemo do jezera, da se malo brčkamo.“ Ona se osmehuje. „I ti?“ Odmahujem glavom. „Ja više volim da remetim javni red i mir kasnije. Tako je uzbudljivije.“ Ozarila se, kao da su joj moje jadne šale vrhunac dana. „Tako smo srećni što te imamo. Zar ne, Rufuse?“ Iskreno govoreći, Ajris je prilično sjajna. Nosi minđuše u obliku voćkica i ima premijum pretplatu na Spotifaj.

Saginjem se da prikačim Rufusov povodac dok se on uspravlja na noge. „Još je malo punačak, Ajris. To mu neće pomoći da bolje podnosi vrućinu. Kako ide njegova dijeta?“ Ona sleže ramenima. „Može da nanjuši sir na pedeset koraka, Džoele. Šta da ti kažem!“ Uzdišem. Već skoro osam godina prekorevam Ajris zbog Rufusove ishrane. „Šta smo se mi dogovorili? Ja ću ga šetati, a ti ćeš se brinuti o ostalim stvarima.“ „Znam, znam.“ Počinje da nas gura iz dnevne sobe štapom. „Ali nikako ne mogu da odolim tom njegovom pogledu.“

Dok stignem do parka, vučem još tri psa. (Šetam još dva zajedno sa Rufusom, za bivše klijente koji nisu baš pokretni. Postoji i četvrti, danska doga Bruno. Ali on je socijalno neprilagođen i neverovatno jak, pa njega šetam kad se smrkne.)

Iako uveče temperatura padne, održavam obećanje koje sam dao Ajris, o jezeru. Kad skinem psima povoce, sav se ozarim dok ih gledam kako, kao konji, galopiraju prema vodi.

Uzdišem. Ponovo pokušavam da ubedim sam sebe da je ono što sam uradio sinoć ispravno.

Mora da bude. Jer ovako stoje stvari: skoro čitavog svog života imam predskazujuće snove. Nekakve lucidne, živopisne vizije zbog kojih se uvek budim, u najmanju ruku, uznemiren. Pokazuju mi šta će se 9

dogoditi kroz nekoliko dana, nedelja ili godina. A radi se uvek o ljudima koje volim.

Snovi se javljaju otprilike svake nedelje, i prilično je jednak broj i onih dobrih i loših i neodređenih. Ali najviše me plaše ona mračna predskazanja: nesreće ili bolesti, bol i nevolja. Zbog toga sam stalno napet, stalno na oprezu. Iščekujem sledeći put kada ću morati da promenim tok sudbine, da se umešam u nečije pažljivo skrojene planove.

Ili, u najgorem slučaju, da spasem nečiji život.

Gledam svoj pseći stampedo sa klupe pored jezera, smešeći se kolegama, šetačima pasa, i zaobilazeći ih u širokom luku. Skoro svakog jutra se skupljaju pored mosta, i pozivaju me ako napravim grešku i pogledam ih. Izbegavam ih još od kada su počeli da razmenjuju savete o zdravom spavanju i kada se priča pretvorila u onu o kućnim lekovima i terapijama, o raznim pilulama i rasporedima. (Izvinio sam se i ispario odatle. Od tada se nisam družio sa njima.)

Sve me to previše boli. Jer svašta sam pokušao da bih postigao da spavam a da ne sanjam. Dijete, meditacije, emocionalne podrške.

Lavanda i ambijentalna muzika. Mlečni napici. Pilule za spavanje sa neželjenim efektima, esencijalna ulja. Toliko teške vežbe da sam od njih povraćao. Povremeni periodi teškog opijanja u dvadesetim, pod potpuno pogrešnom pretpostavkom da time mogu da izmenim cikluse spavanja. Ali godine eksperimentisanja dokazale su da moji ciklusi ne mogu da se promene. I ništa što bih ikada uradio to nije moglo promeniti.

Ipak, jednostavna matematika nalaže da je manje spavanja jednako i manje snova. I tako, ovih dana ostajem budan do sitnih sati, pomoću TVa i prilično teške kofeinske zavisnosti. Onda dopustim sebi kratak i opor odmor. Istrenirao sam um da predvidi: prekidam san nakon samo nekoliko sati.

Zbog toga mi je, sada, hitno potrebna kafa. Zviždukom dozivam pse iz vode i krećem prema putu duž reke. Na ulici sa moje desne strane budi se svakodnevni život. Saobraćajni špic, biciklisti, pešaci, dostavna vozila. Disonantan orkestar se uštimava za uobičajeno radno jutro.

Zbog toga sam neobično nostalgičan za normalnim životom.

Trenutno nisam previše u stanju da razmišljam o nekom unosnom poslu, prijateljstvu ili zdravlju. Zabrinutost i nedostatak sna čine da sam konstantno zbunjen, ometen i uznemiren.

Da bih nekako sprečio da me ova čitava stvar sahrani, živim po nekim labavim pravilima: svakodnevno vežbam, ne pijem previše, 10

klonim se ljubavi.

Samo dva puta u životu rekao sam istinu o ovome. A taj drugi put sam se zakleo da će biti i poslednji. I zato ne mogu da kažem Stivu da sam delao prema grozničavom predskazanju o Popi. Mojoj kumici, koju volim kao rođene sestriće. Video sam sve: iscrpljeni Stiv, zaboravlja da zakoči na raskrsnici, Popi na zadnjem sedištu. Gledao sam kako njegov automobil juri prema banderi brzinom od pedeset kilometara na sat.

Nakon nesreće, morali su da seku auto kako bi je izvadili.

Zato sam morao to da uradim. I to je bilo vredno onog duplog viskija, ako smem da dodam.

Zakačio sam pse na povoce i krenuo prema kući. Moram da izbegavam Stiva, makar neko vreme. Dokle god ne podižem glavu, manja je verovatnoća da će me povezati sa onim što se dogodilo sinoć.

Kada odvedem pse, pronaći ću neki kafić u koji ću se sakriti, bar tako mislim.

Neko mesto gde u ćošku mogu da popijem kafu, anonimno i neopaženo.

11

3 KALI

„Nemoj mi reći da ti se to nikada ranije nije dogodilo.“ Dot i ja brišemo stolove u kafiću, nakon zatvaranja, razmenjujući teorije o mušterijama koje su izašle ne plativši račun. Ovo je oduvek moj omiljeni deo dana – privođenje posla kraju i razgovori, vraćanje starog sjaja prostoriji. A napolju, rani septembarski vazduh, topao i nežan kao breskvina koža. „Možda nisam u pravu“, kažem.

Dot prolazi rukom kroz svoju kratku blajhanu kosu. „Ozbiljno.

Koliko dugo radiš ovde?“ „Osamnaest meseci.“ Svaki put kada to izgovorim, zvuči sve neverovatnije. „Osamnaest meseci, i do sada ti nijedna mušterija nije otišla ne plativši.“ Dot odmahuje glavom. „Verovatno imaš takvu facu.“ „Sigurna sam da je samo zaboravio. Mislim da ga je Marfi omeo.“ Marfi je moj pas, crno-smeđi mešanac. Pa, on je na neki način moj.

U svakom slučaju, uživa u životu kućnog ljubimca u kafiću, jer je tu bezbroj ljudi koji se brinu o njemu i krišom mu guraju poslastice.

Dot frkće. „Jedina stvar koju je taj tip zaboravio je novčanik.“ Nikada ga ranije nisam videla. A opet, nikada ranije nisam videla ni većinu današnjih mušterija. Svi koji svakodnevno, zbog posla, dolaze i odlaze iz Eversforda, gradića u kojem sam provela čitav svoj život, obično svraćaju u konkurentski kafić na vrhu brda. Ali on je jutros zatvoren bez ikakvog upozorenja, a njegove redovne mušterije počele su da naviru čim smo otvorili, svi onako u odelima, sveže obrijani sa pažljivo uglancanim cipelama.

Ali ova mušterija je bila drugačija. U stvari, bilo bi me pomalo 12

sramota da priznam koliko je privukao moju pažnju. Sigurno nije išao na posao – njegova tamna kosa bila je potpuno razbarušena, i izgledao je iscrpljeno, kao da je imao tešku noć. U prvi mah, kada sam došla da uzmem njegovu narudžbinu, delovao je rastrojeno, ali, kada su nam se pogledi konačno sreli, ščepali su se i nisu puštali.

Razmenili smo samo nekoliko reči, ali dobro se sećam da je, pre nego što je izašao ne plativši – i između povremenih nastupa piskaranja u beležnicu – stvorio neku prećutnu vezu sa Marfijem. „Mislim da bi mogao da bude neki pisac. Nosio je sa sobom beležnicu.“ Dot je negodovala. „Naravno – izgladneli pisac. Naravno da ćeš ubaciti neki romantični obrt umesto lopovluka.“ „Da, a da je po tebi, imali bismo jedan od onih znakova, kao na benzinskoj pumpi: Ako nemate sredstva da platite…“ „Hej, to je odlična ideja.“ „To nije bio predlog.“ „Možda ću ga sledeći put iznenaditi svojim najboljim krošeom.“ Ne sumnjam da bi to bilo dobro – Dot je nedavno krenula na časove kik-boksa, i predala se tome sa tolikim žarom da sam joj zavidela. Ona je ta koja uvek pomera granice, juriša kroz život kao zver puštena iz kaveza.

Za razliku od toga, ona misli da sam se ja povukla od života – da sam se zavukla u njegove ćoškove i iz njih žmirkam na jarku svetlost. I verovatno je u pravu. „Ne primenjujemo borilačke veštine na mušterijama“, kažem joj. „Politika kafića.“ „Uostalom, neće biti sledećeg puta. Upamtila sam mu facu. Ako ga vidim u gradu, zahtevaću plati.“ „Popio je samo kafu.“ Dot sleže ramenima. „Nazovi to porezom na uzmi i beži.“ Smešim se i prolazim pored nje u kancelariju pozadi da odštampam narudžbinu za sutrašnju dostavu. Bila sam odsutna samo minut kada sam je čula kako uzvikuje: „Zatvoreno je! Dođite sutra!“ Dok izvijam glavu iza vrata kancelarije, prepoznajem lika na ulazu.

A takođe, čini se, i Marfi – sa iščekivanjem njuška šarke, mašući repom. „To je on“, kažem, osećajući kako mi se u stomaku blago komeša.

Visok i mršav, siva majica, tamne farmerke. Koža koja nagoveštava da je proveo leto napolju. „Tip koji je zaboravio da plati.“ „Oh!“ „Sjajne detektivske sposobnosti, Šerloče.”

13

Uz negodovanje, Dot otključava sigurnosnu bravu i okreće ključ, odškrinuvši vrata. Ne čujem šta on govori, ali pretpostavljam da je došao da izmiri račun jer ona sada skida lanac i otvara vrata da bi ga pustila unutra. Marfi kreće unazad dok on ulazi, maše repom, cupka šapicama. „Izašao sam, a nisam platio“, kaže, uz kajanje koje razoružava. „Potpuno nenamerno. Evo.“ Dodaje Dot novčanicu od dvadeset funti, trlja rukom kosu, pogleda u mene. Oči su mu široke i tamne poput vlažne zemlje. „Doneću vam kusur“, odgovaram. „Ne, zadržite ga. Hvala. Izvinite zbog ovoga.“ „Uzmite nešto da ponesete. Još jednu kafu, neki kolač? U znak zahvalnosti što ste bili tako pošteni.“ Na stranu sve ostalo, nešto u njegovom ponašanju delovalo je kao da moli za ljubaznost.

Ostalo je još nešto danskog kolača, vazdušaste mekane poslastice, sa karamelizovanim kokosom na vrhu, koju grubo zovemo kolač iz snova.

Pakujem parče i nudim mu ga.

On na trenutak okleva i nesigurno trlja bradu. Onda uzima kutiju, a njegovi prsti dodiruju moje. „Hvala.“ Klima glavom i odlazi. Topli dah baršunastog vazduha uplovljava u prostoriju dok on zatvara vrata. „Pa“, kaže Dot, „nije baš mnogo rekao.“ „Mislim da sam ga oterala onim kolačem.“ „Da, šta je to bilo? Još jedna kafa?“, ponovila je. „Neki kolač?“ Jedva sam se suzdržala da ne pocrvenim. „Bar se vratio da plati račun. Što dokazuje da si bila pravi cinik.“ „Teško da je tako. I sa tim parčetom kolača koji si mu dala, jedva da si zaradila.“ „Nije stvar u tome.“ Dot podiže svoju istetoviranu obrvu. „Naš šef se možda ne bi složio sa tim. Ili barem njegov računovođa.“ „Ne, Ben bi ti rekao da malo više veruješ ljudima. Znaš – daj ljudima šansu.“ „I, šta radiš večeras?“ Dot se blago osmehuje, dok prolazi pored mene i odlazi u kancelariju po svoju jaknu. „Teško spavanje u dobrotvorne svrhe? Otvaraš kuhinju za beskućnike?“ „Baš smešno. Možda ću malo svratiti kod Bena, da vidim kako je on.“ Dot ne odgovara. Znam da misli da sam opterećena brigom o Benu i da provodim mnogo vremena zaglavljena u svojim sećanjima. „A ti?“ 14

Ona se pojavljuje ponovo sa naočarima na vrhu glave. „Skijanje na vodi.“ Smešim se. Naravno – šta drugo? „Trebalo bi i ti da dođeš.“ „Ne, ja sam nepopravljivo nespretna.“ „Pa šta! Voda je meka.“ „Ne, bolje je da ja…“ Nezadovoljno me gleda. „Znaš šta ja mislim, Kal.“ „Znam.“ „Jesi li već otvorila nalog na Tinderu?“ „Ne.“ Molim te, nemoj da mi zvocaš. „A mogu i ja da ti ugovorim sastanak sa nekim…“ „Znam.“ Dot može sve da uradi. „Lepo se provedi večeras.“ „Rekla bih ti isto, ali…“ Srdačno mi namiguje. „Vidimo se sutra.“ I odlazi, ostavljajući za sobom oblak mirisa parfema Guči blum.

Nakon što ode, gasim svetla jedno po jedno, pre nego što, kao i svako veče, sednem na klupu pored prozora da bih udahnula izbledeli miris hleba i kafe. Po navici, vadim telefon iz džepa, pronalazim Grejsin broj i pozivam je.

Ne. Ne možeš više tako. Stani.

Prekidam poziv i sklanjam broj sa ekrana. Pozivanje Grejs je navika koje sam pokušala da se otarasim u poslednje vreme, ali sva se ozarim kada vidim njeno ime na ekranu telefona. To je kao zrak sunca po tmurnom danu.

Dopuštajući svom pogledu da odšeta kroz prozor, neočekivano shvatam da zurim u oštre, tamne oči čoveka sa beležnicom koji je bio ovde ranije. Trgnem se i nasmešim, ali kasno – on spušta pogled na pločnik i odlazi kao senka, žustro koračajući u sumrak.

Više ne nosi kutiju sa kolačem. Ili ga je već pojeo, ili ga je bacio u prvu kantu na koju je naišao.

15

4 DŽOEL

Budim

se uz trzaj u dva ujutru. Ustajući iz kreveta, uzimam beležnicu, trudeći se da je ne probudim.

Nije više onako toplo kao prošle nedelje, i u stanu je sveže. Oblačim duksericu i donji deo trenerke i odlazim u kuhinju.

Sedim za visokim stolom i zapisujem sve.

Moj mlađi brat Dag biće zadovoljan. Sanjao sam njegovu ćerku Belu kako dobija sportsku stipendiju u lokalnoj privatnoj školi, kada napuni deset godina. Očigledno je izvanredan plivač, dobija pregršt medalja svakog vikenda. Čudno je to kako funkcionišu stvari. Dagu su zabranili da posećuje lokalni bazen kada je bio dete, nakon previše bombaskokova i pokazivanja srednjeg prsta spasiocu.

Bela nema još ni tri godine. Ali Dag misli da nikada nije previše rano da se iskoristi nečiji potencijal. Njegov četvorogodišnji sin Badi već igra tenis, a on gleda Britanija ima talenat i sakuplja savete poput onih kako vaspitati dete sa jakim karakterom.

Ali opet, moji snovi potvrdili su da će se to isplatiti. Zabeležio sam i tri puta podvukao da mu pomenem lokalni plivački klub, što pre. „Džoele?“ Melisa me nepomično posmatra sa vrata. „Ružni snovi?“ Odmahujem glavom, kažem joj da su snovi bili dobri.

Melisa nosi moju majicu, i verovatno će je poneti kući. Ona misli da je slatko to što radi. Ali ja bih radije da zadržim sadržaj svoga ormana.

Prilazi mi i seda na visoku stolicu. Prekršta gole noge, prolazi rukom kroz gustu plavu kosu. „Jesam li ja bila u njima?“ Namiguje mi u isto vreme i stidljivo i razuzdano.

16

To bi, u stvari, bilo nemoguće, hoću da kažem, ali ne govorim. Ona ne zna ništa o mojim snovima, i tako će i ostati.

Već je skoro tri godine kako se Melisa i ja viđamo otprilike jednom mesečno, obično sa veoma malo kontakta između toga. Stiv je zaustavlja da razgovaraju češće nego što bih ja to hteo, kao da misli da bi bilo dobro da je upozna. Čak je i Melisi to zabavno, počela je da priča sa njim u hodniku, samo da bi me isprovocirala.

Bacim pogled na sat u kuhinji. Odupirem se zevanju. „Ponoć je.

Trebalo bi da se vratiš u krevet.“ „Ma.“ Tromo uzdiše, čačka nokat. „Razbudila sam se. Mogu da ostanem budna s tobom.“ „Kad ideš na posao?“ Melisa rukovodi odnosima sa medijima u londonskom ogranku jedne afričke rudarske kompanije. Njene jutarnje smene često počinju u šest ujutro. „Prerano“, odgovara, nevoljno prevrćući očima. „Javiću da sam bolesna.“ Planirao sam ujutro da idem da šetam pse sa svojim prijateljem Kiranom, i nadao sam se da ću doručkovati u kafiću. Već nekoliko puta bio sam tamo, nakon onog debakla od prošle nedelje kada sam zaboravio da platim.

U početku, priznajem, osećao sam moralnu obavezu da se vratim.

Ali sada je to više zbog toga što imaju psa i zbog odlične kafe. I tople dobrodošlice, uprkos tome što nisam baš bio mušterija za primer prvi put kada sam kročio tamo. „Zapravo… već imam neke planove.“ Stomak mi se zgrčio od krivice dok sam to izgovarao.

Ona naginje glavu na stranu. „Šarmantno. Znaš, i dalje mi nije jasno zašto si singl.“ „Ti si singl“, naglašavam, kao i svaki put kada dođe. „Da. Ali ja želim da budem singl.“ To je jedna od Melisinih teorija. Da ja očajnički želim vezu, da umirem da budem nečiji dečko. Bio sam singl pet godina pre nego što sam je upoznao, što je činjenica kojom se sladi kao mačka mišem.

Ponekad me kritikuje da sam previše nametljiv, kada joj, nakon mesec dana odsustva komunikacije, pošaljem poruku i pitam je da li želi da nešto naručimo.

Ipak nije u pravu. Bio sam iskren sa njom od početka, pitao sam je da li se slaže da budemo u opuštenoj vezi. Nasmejala i rekla da. Rekla mi je i da sam pun sebe. „Znaš, jednog dana otvoriću tu beležnicu dok budeš spavao i videću 17

tačno šta ti to tamo piskaraš.“ Kiselo sam se osmehnuo i spustio pogled. Nisam znao šta da joj odgovorim na to. „Da li bih to mogla da prodam novinama?“ Možda i može: sve je unutra. San od svake nedelje za dvadeset osam godina, a beležio sam sve protekle dvadeset dve.

Sve sam zapisao u slučaju da je potrebno da se umešam. Ipak, s vremena na vreme moram da pratim kako se loš san odvija. Pustim, ako vidim da nije previše ozbiljno, ili kada ne vidim način na koji mogu da reagujem. Za čoveka mog mentalnog sklopa, nijedna opcija nije najbolja.

Ipak. Kao dijamanti u prašini, sijaju srećniji snovi među onim lošim.

Promocije, trudnoće, srećni obrti. A ima i onih dosadnih, o običnim životnim rutinama. O frizurama i prodavnicama hrane, kućim poslovima i domaćim zadacima. Mogao bih da vidim i šta Dag ima za večeru (iznutrice, ozbiljno?) Ili bih mogao da saznam da li će tata pobediti u lokalnoj badminton ligi, ili da li će moja sestričina zaboraviti svoju opremu za fizičko.

Bitna vremena i datumi su uvek jasni u mojoj glavi kada se probudim. Urežu se kao što znam kada mi je rođendan ili kog dana u decembru pada Božić.

Vodim računa o svemu, čak i o onim bezazlenim stvarima. Sve ih pratim u svojoj beležnici. U slučaju da postoji neki obrazac, neko rešenje svega ovog. Ne mogu da dozvolim sebi da propustim neke stvari.

Bacam pogled na svoju beležnicu na radnom stolu. Spreman sam u slučaju da Melisa pokuša da je zgrabi. Ona me je odmah provalila i ceri se, kaže mi da se opustim. „Hoćeš li kafu?“, pitam je, pokušavam da prigušim taj blesak u njenom oku. Ipak, malo se kajem zbog toga. Uprkos njenoj aroganciji, siguran sam da joj ne smeta da dolazi ovde samo jednom i odradi svojih osam sati kao normalna osoba. „Znaš, uz toliko novca mogao bi sebi da priuštiš pravi aparat za kafu. Niko više ne pije instant kafu.“ A onda, niotkuda, u mom umu se stvorila vizija kafića. Kali, koja mi sprema piće i pogled na kaldrmu sa mog mesta pored prozora. Malo me uznemiruje i trudim se da se saberem, sipam kafu u šolje. „O kakvom novcu govoriš?“ „Sviđa mi se kako se pretvaraš da si siromašan. Nekada si bio veterinar, a sada ne radiš.“ To je samo delimično tačno. Da, imam neku ušteđevinu. Ali samo zbog toga što sam na vreme shvatio da mi je posao nesiguran. I to neće 18

trajati doveka. „Hoćeš šećer?“, pitam da bih je odvratio od teme. „Dovoljno sam slatka.“ „To je diskutabilno.“ Ignoriše me. „Pa – hoćeš li?“ „Hoću li šta?“ „Kupiti pravi aparat za kafu.“ Prekrštam ruke, okrećem se ka njoj. „Za ovo jednom mesečno kada dođeš kod mene?“ Namiguje mi. „Znaš, ako bi zapravo počeo lepo da se ponašaš prema meni, možda bi bilo šanse da ovo preraste u nešto veće.“ Namignuo sam joj i kucnuo kašičicom o šolju. „Onda, instant kafa.“

Prvi put sam sanjao proročki san kada sam imao samo sedam godina, i tada sam bio veoma blizak sa svojim rođakom Lukom. Rođeni u samo tri dana razlike, provodili smo svaki slobodan trenutak zajedno.

Kompjuterske igrice, vožnja biciklima, lutanje sa psima.

Jedne noći, sanjao sam da je Luka, kada je, kao i obično, išao prečicom preko terena do škole, niotkuda napao crni pas. Probudio sam se u tri ujutro, baš kada je pas sklapao svoje čeljusti oko Lukovog lica.

Kao migrena, tutnjao mi je u glavi datum kada je to trebalo da se dogodi.

Imao sam samo nekoliko sati da to zaustavim.

Za doručkom, koji nisam pipnuo, ispričao sam mami sve, preklinjao je da pozove tatinu sestru, Lukovu mamu. Mirno i ćutke je to odbila, uverivši me da je to bio samo košmar. Obećala mi je da će me Luk čekati u školi, i biće sasvim dobro.

Ali Luk nije bio u školi, sasvim dobro. Pa sam otrčao do njegove kuće, toliko brzo da sam mogao da osetim ukus krvi u grlu. Otvorio mi je vrata čovek koga nisam poznavao. On je u bolnici, grubo mi je rekao.

Napao ga je pas jutros na terenu.

Mama je pozvala moju tetku te večeri i saznala sve detalje. Crni pas napao je Luka na putu do škole. Moraće da mu urade plastičnu operaciju na licu, levoj ruci i vratu. Imao je sreće što je ostao živ.

Kada je spustila slušalicu, mama me je odvela u dnevnu sobu, gde smo oboje u tišini seli na kauč. Tata još nije bio stigao kući. I dalje mogu 19

da osetim miris pileće supe koju mi je spremala. Začuđujuće utešni glasovi mog brata i sestre koji se prepiru na spratu. „To je samo slučajnost, Džoele“, mama je uporno govorila. (Sada se pitam da li je pokušavala da ubedi sebe.) „Znaš šta to znači, zar ne? To je kada se nešto dogodi sasvim slučajno.“ Mama je tada radila u tatinoj računovodstvenoj firmi. Zarađivala je na način kao i tata, baveći se logikom, gledajući činjenice. A činjenica je bila da ljudi nisu vidoviti. „Znao sam da će se dogoditi“, jecao sam neutešno. „Mogao sam to da sprečim.“ „Znam da ti to sad tako izgleda, Džoele“, prošaputala je, „ali bila je samo slučajnost. Zapamti to.“

Nikada to nismo nikome rekli. Tata bi rekao da haluciniram, a brat i sestra bili su previše mali da bi razumeli, ili da bi ih to uopšte zanimalo.

Neka to bude naša tajna, rekla je mama. I tako je i bilo. Čak i danas, ostatak moje porodice ne zna istinu. Misle da sam anksiozan i paranoičan. Da su moja zbrkana upozorenja i manične intervencije zbog nerazrešenog tugovanja za mamom. Dag misli da to mogu rešiti pilulama, jer Dag misli da postoje pilule za sve probleme.

(Spojler: ne postoje.)

Da li moja sestra Tamsin pretpostavlja da tu ima još nečega neobjašnjivog? Verovatno. Ali ja joj namerno ne govorim detalje, a ona ne pita.

Ne mogu da kažem kako nikada nisam bio u iskušenju da im sve ispričam. Ali, ako se ta potreba ikada i ukaže, samo treba da se prisetim jedinog puta kada sam bio toliko naivan da se posavetujem sa profesionalcem. Osuđujući pogled i podrugljiv osmeh bili su dovoljni da se zakunem kako se nikada više nikome neću poveriti.

20

5 KALI

Petak

uveče sredinom septembra donosi sa sobom uobičajeni obeshrabrujući poziv od strane mog agenta za izdavanje stanova. „Loše vesti, bojim se, gospođice Kuper.“ Mrštim se i podsećam Ijana da me može zvati Kali – poznajemo se već godinama.

Polako ponavlja moje ime, kao da ga prvi put zapisuje. „Dobro onda. Sada, gospodin Rajt nas je upravo obavestio da prodaje svoju imovinu.“ „Koju imovinu? Šta?“ „Tvoj stan: 92 B. Ne, čekaj – C.“ „U redu je, znam svoju adresu. I stvarno me izbacuješ iz stana?“ „Više volimo da kažemo obaveštenje o iseljenju. Imaš mesec dana.“ „Ali zašto? Zašto prodaje?“ „Nije više isplativ.“ „Ja sam osoba. Ja sam isplativa. Plaćam stanarinu.“ „Hajde, ne uzrujavaj se.“ „Misliš li… da će ga prodati drugom stanodavcu? Mogu da budem stalni stanar.“ Sviđa mi se kako to zvuči, makar – nekako uvećava prava, zahteva nešto od stanodavca, a ne uvek od stanara. „Oh, ne. On zaista hoće da se iseliš. Hoće da sredi i ulepša stan.“ „Super. Osim što ja nemam gde da odem.“ „Jesi li na socijalnoj pomoći?“ „Ne, ali…“ „Ima dosta stanova u ponudi trenutno. Poslaću ti imejl.“ Shvatila sam da ništa ne može da se poredi sa tim da si izbačen iz stana, jer se osetiš kao potpuni i ogromni promašaj. „Pravi način da mi 21

započne vikend, Ijane.“ Pitam se da li sve pozive za izbacivanje iz stana radi petkom uveče. „Stvarno? Bez brige.“ „Ne, bila sam… Vidi“, govorim mu, očajna, „možeš li da mi pronađeš nešto sa lepom baštom?“ Moj stan je na poslednjem spratu, tako da nemam pristup ovoj ovde – a sve i da imam, silazila bih na otpad. Skoro sasvim je prekrivena betonom i prepuna raznog đubreta – zarđalih ležaljki, popucalih žica za sušenje veša, raspadnutih kuhinjskih stolica i neupotrebljivih kolica. Ne smeta mi otrcano i neuredno – mnogo je bolje od sterilnih vrtova koji služe samo za pokazivanje – ali ovde postoji velika pretnja od neke zaraze ili trovanja.

Ijan se kikoće. „Je li budžet i dalje isti?“ „Ako ne i manji.“ „Interesantno. Oh, i Kali – pretpostavljam da si sredila one pčele?“ „Pčele?“ Pravim se naivna.

Ijan okleva. Čujem ga kako nervozno kucka. „Da, evo ga. Izlazile su iz tavana, pored prozora tvoje dnevne sobe.“ I zaista jesu – mislim da ih je prijavio par koji je živeo u stanu do mog. Poklopila sam slušalicu dlanom tada kada je Ijan pozvao, rekla mu da imam prijatelja koji može da nam pomogne da to sredimo. Logično je da se sada, mesecima kasnije, raspituje šta je urađeno u vezi sa tim.

Očajnički sam želela da ih zaštitim, taj srećni, čarobni dom koji su pčele gradile. Nisu pravile nikakvu štetu – za razliku od ovih što su ih prijavili, koji su, samo nekoliko dana nakon što su se uselili, svoj prednji vrt ozidali ciglama i zamenili prirodnu travu veštačkom. „Oh, da“, radosno kažem. „Sve je sređeno.“ „Odlično. Nećemo da nam tu prezime.“ Osmehujem se. Gnezdo je već sigurno prazno i pčele su odavno otišle. „U stvari, pčele ne…“ „Kako?“ „Nije važno.“ Nakon što smo završili razgovor, zabacujem glavu na naslon kauča.

Izbačena na ulicu u svojoj trideset četvrtoj. Pa, to je baš dobar izgovor da pojedem celu kutiju sladoleda.

22

U susednom vrtu postojalo je glogovo drvo, pre nego što su ga ti stanari iščupali da bi na tom mestu napravili parking za svoj auto. Tada je baš bilo u punom cvatu. Oblak latica, koji se uskovitlao dok su ga podizali kranom, podsetio me je na vetrovite prolećne dane mog detinjstva, slatku radost jurcanja kroz konfete prirode i tatino klicanje.

Podsetilo me je i na glogovo drvo koje sam gledala dok sam sedela za stolom u fabrici boja u kojoj sam nekada radila. Obožavala sam ga, taj usamljeni tračak života na betonskoj granici industrijskog imanja.

Možda ga je tu posadila ptica, ili neko očajan kao što sam se i ja tada osećala. Godinama sam ga posmatrala kako se menja kako se menjaju i godišnja doba, divila se njegovim pupoljcima u cvatu u proleće, njegovoj bogatoj krošnji u leto i jesenjem bakarnom sjaju. Bio je predivan i zimi, geometrija njegovih golih grana godila mi je kao da gledam galerijsku skulpturu.

Odlazila sam do njega u vreme svakog ručka, ponekad samo da dodirnem stablo ili da pogledam gore u krošnju. Toplijim danima, naslonila bih se na njega i jela bih svoj sendvič u njegovom hladu.

Nakon trećeg leta, neko se očigledno smilovao nad mojom sudbinom i tu postavio drvenu klupu.

Ali na početku šestog leta drvo je posečeno da bi se na njegovom mestu podigla kućica za pušače. Ne mogu vam opisati kako mi se prevrtala utroba kada sam videla gomilu sivih lica tamo gde se nekada vijorilo zeleno lišće na granama, kako se tiskaju i zure uprazno pod krovom od pleksiglasa.

Gledam sada kroz svoj prozor, dole gde je nekada bilo komšijsko drvo gloga. Verovatno bi trebalo da počnem da pretražujem po internetu, da pronađem neko drugo mesto gde bih mogla da živim. Čudno je kako neko tako lako može da te primora da odeš sa mesta gde si živeo toliko dugo, i to kada se najmanje nadaš.

23

6 DŽOEL

Stojim pored reke i razmišljam o onom što se dogodilo ranije. Ili što se nije dogodilo. Teško je reći šta je tačno.

Bilo je dosta čudno onog prvog dana u kafeu, kada je Kali spustila moj dupli espreso na sto. Pogledali smo se, a ja sam osetio kako mi se cela koža naježila dok sam se borio da odvojim pogled od njenog. Zenice prošarane bojom lešnika, kao sumrak na pesku. Duga, nemarno vezana, kestenjasta kosa. Ten boje vanile. I onaj ponovni osmeh koji sigurno nije mogao da bude namenjen meni.

Ali očigledno jeste.

Kali je klimnula glavom Marfiju, koji je bio pored mojih nogu i uživao u češkanju. „Nadam se da vam ne dosađuje.“ Tokom ove protekle nedelje i skoro več dnevnih poseta kafiću, stvorio sam prilično jaku vezu sa njenim psom. „Ovaj dečko? O, ne.

Razumemo se nas dvojica.“ „Razumete se?“ „Naravno. On mi pravi društvo, a ja mu dajem mrvice kolača kada vi ne gledate.“ „Želite li kolač?“, pita uz prijatan osmeh. „Upravo nam je stigla nova količina kolača iz snova.“ „Molim?“ „Oh, onaj kolač, danski – njegovo ime na danskom znači kolač iz snova.“ Mrzeo sam taj naziv. Ali, budimo iskreni, taj kolač je kulinarski ekvivalent drogi. „U stvari, hoću. Hvala.“ Skoro istog trenutka se vratila, i spustila pred mene tanjir sa povećim parčetom kolača. „Uživajte.“ 24

Ponovo smo se pogledali. I još jednom sam shvatio da ne mogu da odvojim pogled od njenog. „Prijatno.“ I dalje je stajala tu. Poigravala se sa ogrlicom. Bila je od crvenog zlata i veoma nežna, u obliku laste u letu. „Pa, naporan dan? Idete li na posao?“ Prvi put nakon mnogo vremena bio sam posramljen što ne mogu da odgovorim potvrdno. Što nemam nijednu interesantnu stvar da joj ispričam o sebi. A, u stvari, nisam ni siguran zašto sam to želeo. Postoji nešto čudno u vezi sa njom. Način na koji se kreće, neki sjaj u njenom osmehu. Zvonki smeh, pun i sladak kao miris proleća.

Saberi se, Džoele. „Imam jednu teoriju o vama“, rekla je potom.

Pomislio sam na Melisu, koja je imala toliko teorija o meni da je mogla da napiše ogroman, a opet beznačajan doktorat. „Mislim da ste pisac.“ Pokazala je na moju beležnicu i olovku.

Opet sam imao potrebu da je impresioniram. Da je nekako zadobijem, da kažem nešto impresivno. Očekivano, nisam uspeo. „Bojim se da su to samo nepovezana brbljanja.“ Nije delovala previše razočarano. „Onda, čime se…“ Ali odjednom, iza nas, neka mušterija pokušavala je da je prizove.

Okrenuo sam se i video Dot kako jurca između stolova, kiselo se osmehujući i izvinjavajući se.

Kali se nasmešila i pokazala rukom prema šanku. „Pa, trebalo bi…“ Čudno je kako sam osetio potrebu da posegnem za njom dok je odlazila. Da je nežno privučem ka sebi, da ponovo osetim toplinu njenog prisustva.

Još odavno sam se istrenirao da se ne obazirem na prolazne privlačnosti.

Ali ovo je bilo nešto iskonsko, nešto što nisam osetio godinama. Kao da je ponovo probudila deo mene za koji sam mislio da je odavno nestao.

Ubrzo nakon toga sam otišao. Dok sam izlazio, odupro sam se nagonu da je još jednom pogledam.

„Džoele! Hej, Džoele!“ 25

I dalje pokušavam da saberem svoje misli od jutros, ali shvatam da me neko doziva. Ovo obično nije najbolji način da neko privuče moju pažnju, ali prepoznajem glas. To je Stiv, i traži me.

Izbegavam ga od kada sam mu, prošle nedelje, ispumpao sve četiri gume. Valjda su me sada stigla moja „nedela“.

Nosim se mišlju da otrčim na jezero, da probam da pobegnem sa svojim malim čoporom pasa. A onda se setim da bi me Stiv sigurno stigao, oborio na zemlju i naterao da se predam, i to sve za nekih deset sekundi.

Stiv je lični trener, a drži i časove preživljavanja u prirodi za one mazohistički nastrojene tipove. Sigurno je upravo završio, jer je sav znojav i pije ogromni proteinski napitak. Na sebi ima trenerku, patike i majicu koja mu stoji kao salivena. „Dobro je, psi“, kaže on mom čoporu, dok hvata korak sa mnom.

Deluje opušteno. Ipak, možda je to od endorfina. Odlučno koračam dalje, držim se čvrsto. Ako me pita išta o svojim gumama, sve ću poreći. „Kako je, drugar?“ Ili, jednostavno, ništa neću pominjati.

Stiv odmah prelazi na stvar, jer on je baš tako efikasan. „Džoele, znam da si ti ispustio moje gume prošle nedelje.“ Glas mu je tih ali odlučan, kao da sam dete koje je uhvatio kako krade cigarete iz kioska na ćošku. „Raspitivao sam se, tražio sam od Rodnija da proveri snimke.

Sve je zabeleženo na kamerama.“ Ah, Rodni. Oči naše ulice. Pravo pravcato građansko hapšenje.

Mogao sam da znam da će me odati. Tragovi su bili tamo mesecima, još od kada je instalirao sigurnosni sistem samo da bi mogao sve da „cvrkuće“ policiji.

Osetio sam krivicu. Hteo sam da kažem nešto, ali nisam znao šta.

Tako sam samo zavukao šake dublje u džepove i nastavio da hodam. „Znaš“, nastavlja Stiv, „nakon što si to uradio, naslonio si glavu na branik. Bilo ti je krivo, zar ne?“ Naravno da jeste, razmišljao sam u sebi. Jer, toliko godina, Stiv mi je bio više nego prijatelj, kao deo porodice. „Znam da nisi hteo to da uradiš, druže. Samo mi reci zašto.“ Sama pomisao na ovakav razgovor deluje kao da stojim na ivici provalije. Srce mi divljački tuče, koža me pecka od napetosti, usta su mi suva kao barut. „Morao sam da kažem Hejli“, Stiv je uporan, a ja mu još ništa ne govorim.

To me ne iznenađuje: njih dvoje imaju zdravu vezu. Dele sve, bez 26

rezerve. „Nije srećna. U stvari, ljuta je. Ne razume šta si time hteo da postigneš. Mislim, Popi je bila sa mnom…“ „Gume su bile gotove. I da si hteo, nisi mogao da voziš.“ Stiv me grabi za ruku i povlači. Toliko me je stegao da sam se osetio prilično bespomoćno: morao sam da ga pogledam u oči. „Popi je tvoje kumče, Džoele. Najmanje što možeš uraditi jeste da mi kažeš zašto.“ „To nije… Veruj mi da sam imao dobar razlog.“ Čeka da ga čuje. „Ne mogu da objasnim. Žao mi je. Ali nije bilo zlonamerno.“ Stiv uzdiše, pušta mi ruku. „Vidi, Džoele, sve ovo… Na neki način mi potvrđuje ono o čemu Hejli i ja razmišljamo već duže vreme. Ionako nam je potrebno više prostora, pošto sada imamo Popi, pa ću ti reći…

Uradićemo to. Odselićemo se.“ Tužno uzdišem. „Žao mi je.“ To mora da zna. „Stvarno mi je žao.“ „Verovatno nećemo prodati stan. Makar ne odmah – primićemo nekog stanara. Hipoteku smo skoro otplatili, pa…“ Zastaje, gleda me kao da mi je rekao nešto uvredljivo. „Kao da mi kažeš kakav malograđanski paćenik.“ Stiv i Hejli su bili pametni, kupili su stan kada mu je cena bila još razumna. „Ne, nikako. Ti si vredan. Boriš se, veruješ.“ Polako klima glavom. „Voleo bih da mi možeš reći o čemu se radi, druže. Ja… zabrinut sam za tebe.“ „Sve je pod kontrolom.” „Džoele. Mislim da bih mogao da pomognem. Jesam li ti ikada pričao…” „Izvini“, brzo kažem, ne dopuštam mu da završi. „Moram da idem.

Ovi psi neće se prošetati sami.“ Naravno, naravno da hoće. Ali sada su jedini izgovor koji imam.

Proveo sam u Eversfordu čitav svoj život i skoro čitavu deceniju bio sam Stivov i Hejlin ekscentrični komšija sa sprata ispod.

Pokušao sam da ih izbegnem u početku, kada su se doselili. Ali Stiva ne možeš tek tako da zaobiđeš. On je sam svoj šef, što je značilo da 27

ima vremena za stvari kao što su izbacivanje mog smeća ili primanje paketa umesto mene ili terorisanje stanodavca zbog ogromne pukotine na našem bočnom zidu. I tako smo od komšija postali prijatelji.

Viki, moja tadašnja devojka, žarko je želela da održi to prijateljstvo.

Stalno se dogovarala sa Hejli o sastancima u četvoro: uživanja u zalascima sunca u vrtu iza zgrade, praznični roštilji, proslave rođendana u gradu. Predlagala je i logorsku vatru i vatromet u lokalnom parku, proslave Noći veštica uz rum, zamračene prozore i horor filmove.

Viki me je ostavila na svoj rođendan, nakon tri godine koje smo proveli zajedno. Predstavila mi je to spiskom koji je napravila, sa tankim stupcem razloga za, nasuprot salvi prokletih nedostataka. Na vrhu liste bila je moja emocionalna otuđenost, ali isto tako bitna je bila i moja opšta disfunkcionalnost i stalna napetost. Moja nevoljnost da se prepustim večeri, i očigledna nemogućnost da spavam. Tu je bila i moja beležnica koju joj nikada nisam dopustio da pogleda, kao i moja konstantna rasejanost.

Ništa od toga nije bila novost za mene, niti je bilo nepravedno. Viki je zasluživala mnogo više u vezi nego što sam joj pružao ja.

Siguran sam da nije pomoglo i to što sam skrivao svoje snove od nje.

Ali Viki me je oduvek malo podsećala na Daga, po tome što nema baš neku moć empatije. Iako je bilo mnogo toga kod nje čemu sam se divio (ambicija, smisao za humor, energija), takođe je i onaj tip osobe koja bi, ako bi pregazila zeca, samo slegnula ramenima i nastavila dalje.

Nekoliko meseci nakon što je otišla, dosta sam pio. Radio sam to i ranije, one poslednje dve godine na faksu, kada sam pročitao kako alkohol remeti san. Mada, znao sam da to nije rešenje. Da to, zapravo, neće pomoći. Ali mislim da sam pokušavao da uverim sebe kako će ovoga puta stvari biti drugačije.

Nisu bile, pa sam se ostavio toga. I to, verovatno, baš na vreme, jer sam počeo da se uljuljkavam u opasno okrilje zavisnosti. A pomisao da onda treba da se borim i protiv toga, pored svega ostalog, postala mi je primamljiva kao i prijavljivanje da preplivam Lamanš ili zapodevanje tuče u lokalnom kung-fu klubu.

U godinama koje nakon Vikinog odlaska, Stiv i Hejli bili su mi više od prijatelja, kao porodica. Bilo je skoro kao da su razumeli moj bol. A kada je, ove godine, rođena Popi, mislim da su smatrali da će za mene biti dobro ako joj budem kum.

Na krštenju, ponosno sam držao Popi dok smo se slikali. Privijala se uz mene poput kučenceta, topla i neodoljiva. Pogledao sam u njeno lice, osetio koliko je ovo dragoceno, kako me ljubav preplavljuje.

28

Besan na sebe, predao sam je roditeljima. Onda sam se napio i polomio dve vinske čaše. Morali su ranije da me odvezu kući.

To je i napravilo sve ovo. Od tada je sve postalo usiljeno.

29

7 KALI

Pred

kraj meseca Ben predlaže da provedemo veče u pabu, gde neki prijatelj od prijatelja slavi rođendan. Kad završim sa poslom, potpuno sam premorena, ali u poslednje vreme ne želim da izneverim Bena – još je previše osetljiv, kao neko ko izlazi iz hibernacije nakon duge i hladne zime.

Džoel je bio jedan od poslednjih gostiju večeras i u tih pola sekunde dok izlazi i zatvara vrata za sobom, razmišljam da li da istrčim na ulicu i pozovem ga da nam se pridruži. On je sada nešto najbolje što mi se dogodilo u vezi sa poslom u kafiću – može da me potopi samo svojim osmehom, da me podigne najkraćim pogledom. Shvatila sam da čekam svaki dan da ga vidim, da smišljam šta bih mogla da mu kažem da ga nasmejem.

Ali u poslednjem trenutku sam se predomislila, jer sam prilično sigurna da bi taj poziv bio previše. Jadan čovek trebalo bi da može uživati u kafi na miru, a da ga ne uznemirava i ne juri neodlučna konobarica. U svakom slučaju, neko tako divan sigurno je zauzet – čak i ako, kao što je Dot naglasila, uvek dolazi sam.

I stvarno, podsećam samu sebe, jedva da se i poznajemo – taman dovoljno za osmehe i neke usputne dosetke, kao dve zvezde u susednim galaksijama koje razmenjuju odsjaje preko bezgraničnog neba.

Rođendanska proslava je u bašti paba i, srećom, i dalje je dovoljno toplo da se sedi napolju. Vidim svoju prijateljicu Ester i njenog muža Gavina, i još gomilu ljudi sa kojima smo se družili dok je Grejs bila živa.

Da je sada ovde, bila bi na terasi paba, čuo bi se njen zvonki smeh kao fragment poznate, omiljene muzike.

Na trenutak zastajem i osluškujem ne bih li ga čula. Jer, znate – u 30

slučaju da…

Skliznem na klupu pored Ester, a Marfi se smešta kraj mojih nogu. Čitav vodopad lonicere, svetlozelene boje, posute kremastim cvetovima, spušta se odozgo sa pergola na naše glave. „Gde je Ben?“ „Zadržao se na poslu. Mislim da nije raspoložen.“ „Nije raspoložen ili je u depresiji?“ „Pa, dolazi. Mislim da je baš neraspoložen.“ Ester, u bež korsetu bez rukava, gura prema meni kriglu sajdera.

Upoznala sam Ester i Grejs prvog dana kada smo krenule u osnovnu školu. Od početka sam se krila u njihovoj senci, diveći se, ali nisam imala hrabrosti da pariram njihovoj odvažnosti. Obe su bile otvorene, iskrene i direktne, što ih je često odvlačilo sa časova, a u kasnijim godinama se manifestovalo u večerima provedenim u oštroj debati u Vremenu za pitanja,1 i njihovim direktnim argumentima o vladinoj politici, klimatskim promenama i feminističkim teorijama. Bile su pune entuzijazma, žestokog i grozničavog. A onda je Grejs skončala, nasilno i iznenada, ostavivši Ester da se sama bori za njihove ideale, njihove najvatrenije strasti.

Grejs je ubijena pre osamnaest meseci. Ubio ju je pijani vozač taksija.

Izgubio je kontrolu i skrenuo sa puta, i Grejs je umrla na trotoaru po kome je hodala.

Rekli su nam da je bilo brzo. Da se nije mučila.

Dok smo čekala Bena, nastavili smo da pričamo o poslu. „Danas sam se okušao u tvom poslu iz snova, Kal”, kaže mi Gavin, pijuckajući pivo.

Nasmešim se, pomalo zbunjena. „Kako to misliš?“ Gavin je arhitekta, i svake godine njegov tim volontira u lokalnoj zajednici. Priča mi kako je danas proveo osam sati uređujući Voterfen stanište – naš lokalni prirodni rezervat, moj privatni raj. „Možeš da zamisliš kako je to prošlo.“ Ester mi namiguje. Ona naporno radi za malu platu kao menadžer jedne dobrotvorne socijalne službe. „Kada oni kancelarijski narkomani rade osam sati u prirodi.“ Udahnuvši miris cveta lonicere, zamišljam dan među zelenim žbunjem, divljim šumama i trskom, isprepletanim nad hladnim rečnim koritom. S vremena na vreme volontiram dole u Voterfenu, podnosim tromesečni izveštaj. Za pojedinačne slučajeve i, naravno, nije plaćeno – istraživanje uzgoja ptica, monitoring staništa, ali to je u redu.

1

BBC-jeva debatna emisija. (Prirn. prev.)

31

Zadovoljava moju žudnju za predelima bez zgrada, za zemljom bez ljudi i čistim, nezagađenim vazduhom.

Smešim se Gavinu. „Zvuči interesantno.“ On pravi samoprezrivu grimasu koju može da izazove samo takav, neplanirani napor. „Može i tako da se kaže. Mislio sam da sam u formi. I mogu samo da kažem da premeštanje gomile cepanica, razvlačenje žičane ograde i savijanje kičme zbog čupanja ko zna čega nije baš zabava kakvu zamišljam.“ Primećujem ogrebotine na podlakticama. A i u kosi mu je ostalo još malo trunčica prirode. „Žablja trava?“ „Molim?“ „Jeste li to čupali?“ „Da, šta god to bilo“, kiselo mrmlja, ispijajući pivo. „Pakao.“ „Meni zvuči kao raj.“ „Pa, upravnik kaže da će uskoro primati pomoćnike. U to bi bolje utrošila svoju diplomu ekologa nego u serviranje kafe. Zašto ne bi…“ Cak i ako ga Ester prekida nakašljavajući se, osećam kako se nešto u meni komeša, kako se budi razmetljivost uspavanog bića. „Šta?“ Ben spušta svoju ogromnu ragbi pojavu pored mene i, držeći kriglu u ruci, posmatra nas očekujući odgovor. Potpuno je otelotvorenje završetka radnog dana – podvrnuti rukavi, razbarušena kosa, rasejan pogled. „Ništa“, kažem brzo. U talogu, na dnu prazne čaše sa moje desne strane, primećujem bubamaru. Guram prste uz ivicu čaše da bih je spasla. Ona odleće. „Uskoro će tražiti radnike u Voterfenu“, kaže Gavin. „Znaš – priroda, tamo gde možeš da odeš da te muče u dobrotvorne svrhe?

Izgleda da je to Kalin posao iz snova, pa…“ Prekida i mrko gleda u Ester, što je njegov uobičajeni prigovor kada ga šutne u potkolenicu.

Ben se uspravlja i prestaje da češka Marfija. „Mislio sam da ti se sviđa u kafiću.“ Njegova zbunjenost me grebe kao šmirgla. „Sviđa mi se“, uveravam ga, ignorišući Gavinov upitan pogled. „Ne brini. Ne idem nikud.“ Ben odahne, i znam šta to znači – Grejs bi mnogo značilo da kafe bude u sigurnim rukama. Bilo je tako očekivano što sam, nakon njene smrti, napustila posao da bih postala menadžer kafića, skoro logično.

Ben je radio u marketingu i to je voleo, dok sam ja stagnirala u fabrici boja. Provela sam tamo jedanaest godina. Jedanaest godina organizovanja poslova za svoju šeficu, kuvanja kafe, odgovaranja na telefonske pozive. To je trebalo da bude samo usputna stanica nakon 32

faksa, brz način da se zaradi za stanarinu – ali tri meseca postala su godine, i deceniju kasnije, nagrada za vernu službu, koja je beskrajno zabavljala Grejs. „Deset godina vernosti jednoj ženi“, zadirkivala me je, kada sam došla kod nje sa bocom šampanjca koju sam dobila. „Kao neki uvrnuti mali brak.“ To je bilo samo godinu dana pre njene smrti.

Ubrzo zatim, usvojila sam Marfija od Bena. On je, u stvari, bio Grejsin pas, ali u Benovoj kancelariji nisu dozvoljavali boravak pasa, a u kafiću je bilo dovoljno ljubavi za njega.

Posedovanje kafića bio je prvi stabilan posao za Grejs nakon završetka fakulteta, a i to je počelo klimavo. Sve nas je iznenadila kada je, iskoristivši nasledstvo, neplanski kupila prostor gde je bila stara prodavnica dečije garderobe. U međuvremenu je putovala po svetu, radila šta je stigla – konobarisala, radila telefonsku prodaju, delila flajere maskirana u razne kostime. S vremena na vreme pozvala bi me iz neke daleke zemlje, i pričala mi o svojim avanturama, a ja bih posle njenih poziva ostajala uzbuđena i zavidela joj na svemu. Kratko bih maštala kako sedam u avion, uzbuđena što ću i ja konačno uhvatiti svoj komadić sveta. Često sam se pitala kako bi to bilo, samo otići. Privlačilo me je divlje prostranstvo, beskrajno nebo, opijajuća panorama. Jednog polugodišta u školi učili smo od Južnoj Americi, i od tada sam čeznula da posetim nacionalni park na severu Čilea. Naša nastavnica geografije je bila tamo, dve godine ranije, i na kraju predavanja delovalo je kao da smo i mi bili tamo sa njom. Te večeri ispričala sam tati njene avanture i pitala ga da li i mi možemo sledećeg leta na odmor u Čile. Nasmejao se i rekao da će pitati mamu, ali odmah sam znala da je to njegov način da kaže ne.

Verovatno je bio u pravu, jer niko pri zdravoj pameti ne bi prihvatio takav zahtev od desetogodišnjeg deteta.

Umesto toga, putovala sam na Ande u mislima, proučavala slike vulkana prekrivenih snegom i nepreglednih pejzaža, sanjala noću alpake i lame, sokolove i flaminge. To je bio moj beg od stvarnosti, kad god mi je bio potreban – da odlutam u taj kutak Čilea, u mašti.

Uvek sam obećavala sebi da ću otići. Ali nakon fakulteta imala sam tako malo ušteđevine da nisam bila sigurna da mogu parirati Grejs u njenom pristupu poslu. Nisam bila tako odvažna kao ona, ni tako puna samopouzdanja. I tajming mi nikada nije bio dobar – tražila sam posao, pokušavala nešto da uštedim, naporno radila, izlazila sa momcima. I tako su godine prošle, a Čile je ostao neostvaren san.

Znam da je vođenje kafića Benu izgledalo kao odličan beg od 33

dosadnog posla na kome sam bila zaglavljena. Ali sve što je rad u kafiću pokazao bilo je da posluživanje kafe nije moja strast. I dalje živim u gradu u kom sam rođena, a čitav svet je tamo negde – pulsira od mogućnosti dok se okreće, i okreće, i okreće.

34

8 DŽOEL

S namerom, a kao slučajno, prolazim pored veterinarske ordinacije u kojoj sam radio. Radim to najmanje jednom nedeljno. Ne pitajte me zašto.

Možda se pretvaram da još radim tamo, da ću proći kroz dvokrilna vrata kao da se ništa nije promenilo. Da ću se javiti Alison na recepciji i zastati da popričam sa Kiranom na putu do moje ordinacije.

Spazio sam ga na parkingu. Stoji kod zadnjih vrata, naslonjen na zid. Na pauzi je.

Prelazim ulicu i idem prema njemu. Videvši me, podiže ruku da me pozdravi. „Zdravo.“ Uspravlja se. „Kako si?“ „Dobro, hvala na pitanju.“ Klimam glavom kao da je to istina, mada obojica znamo da nije. „Ti?“ „Morao sam malo da izađem na vazduh.“ Naslonio sam se na zid zajedno sa Kiranom i krišom odmerio njegovu mornarskoplavu uniformu. Identična je onoj u mom stanu. Ista uniforma koju sam nekada i ja ponosno nosio.

Obojica okrećemo lice prema blagom septembarskom suncu. „Loš dan?“, pitam. „Nije sjajan. Sećaš se Džeta Mensfilda?“ „Naravno.“ Gluvi border koli i njegova preslatka vlasnica Eni. Usvojila je Džeta nakon što joj je preminuo muž. Bili su odani jedno drugom. „Amputirao sam mu prednju nogu pre šest meseci. Sarkom.“ Upitno ga gledam. „I vratio se?“ „Upravo sam morao da saopštim tu vest Eni.“ 35

„Kao je prošlo?“ „Skoro onako kao što misliš.“ „Šta će raditi?“ „Na sreću, složila se sa mnom.“ Što manje bola, mislim, i udoban krevet. „Sumnjam da ima više od mesec dana.“ Zamišljam Eni kako vodi Džeta kući. Trudiće se iz petnih žila da se pretvara da je sve normalno. Mešaće hranu u njegovoj činiji trudeći se da ne plače. „Jesi li dobro?“ „Valjda.“ Kiran se kiselo osmehuje i pogleda me. „Nekako je lepo što si ponovo ovde. Kao u dobra stara vremena.“ Kiran nije ništa znao o mojim snovima: plašio sam se da će misliti da sam lud ili da će me sažaljevati. Po mom ličnom mišljenju, čak mislim da je odlično što sam otišao.

Budući da mi je prijatelj i bivši šef, Kiranovo mišljenje mi je veoma bitno. To je delom i razlog zbog kojeg sam otišao: preduhitrio sam ga.

Osmehujem se na silu. „Da.“ „Želiš li posao?“ Zadržao sam osmeh, ali sam odmahnuo glavom. „Trenutno baš nemam vremena.“ „Da“, odgovara Kiran, „Baš mi i deluješ kao tip sa mnogo obaveza.

Došao si da prebiraš po prošlosti, zar ne?“ „Da“, kažem, ispravljam se i nakašljem. „Kada smo već kod toga, moram da krenem.“ „Svrati kad od možeš“, viče Kiran za mnom dok idem preko parkinga.

Podižem ruku u znak pozdrava i udaljavam se.

Na putu do kuće prolazim pored kafića. Dok prilazim, vidim Kali koja zaključava lokal, a Marfi sedi kraj njenih nogu.

Od moje prve posete, pre skoro tri nedelje, svraćam ovde skoro svaki dan. Nekad me uslužuje Dot, a nekada Kali. Mada, uvek se nadam da će to biti Kali. Nekoliko puta, kao neki pubertetlija, čekao sam da vidim da je ona slobodna. Pravio sam se da sam zagubio novčanik, ili sam se premišljao između sendviča i kroasana.

36

Primetio sam da ne ličim na sebe kad god sam blizu nje.

Jutros sam sedeo blizu mušterije koja je nerazumno raspravljala sa Dot o tome šta su to uštipci (Dot je zastupala gledište da to nije kolač).

Usred rasprave, za oko mi je zapala Kali koja je posluživala za drugim stolom. Oboje smo se suzdržavali da ne prasnemo u smeh, dok se ona nije sakrila iza šanka i tamo se kikotala. A ja sam morao da pokrijem lice rukama jer sam se plašio da ću pući od smeha pred njima.

Kada je, na kraju, došla da primi moju porudžbinu, pretvarao sam se da biram šta bih, pre nego što sam glasno naručio uštipke. Tada je ponovo počela glasno da se smeje.

Mnogo je vremena prošlo od kada sam se tako smejao sa nekim.

I zato sada oklevam. Gledam je kako okreće ključ, proverava kvaku, još jednom pregleda izlog. Ovo je idealan momenat da joj priđem, da je pozovem na piće posle posla. Ali zaustavljam se u poslednjem trenutku.

Odjednom, niotkuda, pomislio sam na Vikinu listu za i protiv. A pre toga i na Kejt, u krevetu sa nekim drugim.

Moj život do danas: povremeni „napadi“ normalnosti (škola, faks, devojke, posao) između dugotrajne nestabilnosti (besmisleni eksperimenti, težak alkoholizam, samoća).

Zaboravi. Nema svrhe. Ovo je smešno.

Osim toga, nemam ni pravi dokaz da je ona zainteresovana. Za nju, ja sam verovatno samo još jedna mušterija, i to malo čudna.

Pa umesto toga samo gledam, kao da virim kroz ključaonicu u neki drugi život. Kali je sada u svetloj džins jakni, vezuje kosu u visoki rep.

Nešto tiho mrmlja Marfiju i stavlja naočari za sunce. A onda zajedno odlaze.

Preplavljuje me želja da ja budem taj pored nje. Da je grlim jednom rukom oko ramena, uživam u njenom osmehu i smejem se zajedno sa njom.

37

9 KALI

Početkom

oktobra, nekoliko nedelja nakon one večeri u pabu sa Benom i ostalima, uzimam slobodno jutro i idem da tražim stan.

Očekivano, Ijanova prva ponuda je memljivi jednosobni podrum, gde sam u kuhinjskom kredencu pronašla gomilu mišolovki. „Neću da živim sa miševima, ali ne bih ni da im lomim vrat“, priznajem.

Ijan me gleda kao da nije upoznao prepotentniju osobu u životu. „Sa ovim budžetom bićeš beskućnik“, gunđa, mada se smeška kao da je to veoma zabavno, a nije.

U dnevnoj sobi u sledećem stanu koji obilazimo – na prvom spratu zgrade u viktorijanskom stilu, gde me dočekuje stanodavac Stiv, koji lično želi da upozna potencijalnog stanara – primećujem jednu uramljenu sliku. To je slika psa skoro istog kao Marfi, napravljena od više od stotinu otisaka psećih šapica. „To je Hejlino“, kaže Stiv, prateći moj pogled. Stiv je lični trener i od glave do pete je u sportskoj opremi. „Ona je moja žena. Obožava pse.

Zapravo, to me podseti – zamolio sam Ijana da proveri, vi nemate ljubimce, zar ne?“ Prekrštam prste i kažem mu da nemam. Nije bilo svrhe da tražim od Ijana da mi pokazuje stanove u koje primaju i ljubimce, uglavnom zato što i ne postoje.

Ipak, zasad sam zadovoljna. Ulica je prijatna i puna drvoreda – već čujem umilni jutarnji ptičiji cvrkut – i to samo nekoliko ulica od mesta gde sada živim. Stanarina je viša za pedeset funti, ali i kod prethodnog stana koji smo pogledali bila je tolika, a ovaj je bar pedeset puta lepši.

Malo je sparno jer je potkrovlje, ali u hodniku ne smrdi na boleštine i mokraću, što je, sa ovim mojih budžetom, depresivno retko.

38

„Ima prostor napolju“, kaže Stiv kada ga pitam ima li dvorište, „ako se to računa.“ Oboje znamo da se ne računa – da je prostor napolju u stvari šifra za mesto gde stoje kante – ali sam se trudila da delujem zainteresovano. „Oh?“ Vodi me do kuhinjskog prozora, gde očajno zurim u još jednu betonsku noćnu moru, ludo popločanu, u stilu sedamdesetih.

Toliko čeznem za travnjakom. Nekim zelenilom u koje bih mogla da gledam. „To sve pripada liku sa sprata ispod“, kaže Stiv. „U stvari, nije baš da pripada njemu – iznajmljuje stan, kao i vi. Izvinite što je tako neuredno. Siguran sam da će srediti ako ga zamolim.“ „Ne“, brzo kažem, jer to suvo lišće i stare cigle, trulo drvo i daščice starih ograda su jedina stvar koja, iskreno, ide u prilog ovom ogromnom prostoru. „Nemojte. To je dobro za prirodu, sve te stvari.“ Stiv se mršti. „Ovo?“ „Znate, bube i insekti. Moljci, paukovi. Oni vole… malo nereda.

Zbog skloništa i…“ Skrećem temu i smešim se; stvarno ne želim da izgubim ovaj stan jer zvučim poremećeno. „Pa, kakav je? Taj komšija odozdo?“ Stiv je i dalje ćutao, što me je navelo da se zapitam zašto ne može da ga opiše kao finog momka ili pristojnog lika. „Pa, nije baš društven tip“, na kraju kaže, što je, sigurna sam, blaži način da kaže da je asocijalan. „Verovatno ga nećete ni viđati.“ Nakratko sam pokušala da zamislim tu osobu, neuhvatljivu kao lasica, koja se nervozno šunja po mraku. Kada je Dot govorila o tome da mi je potrebno više uzbuđenja u životu, možda je upravo mislila na malo lokalne mistike.

Dot se namrštila kada sam joj, kasnije po podne, ispričala sve ovo.

Budući da obožava zabave, ona ne vidi neku svrhu komšija, osim ako pola dana ne visi u njihovim stanovima, deli sa njima travu i prevrće po njihovoj kolekciji ploča. „Pogrešno si napisala kapućino“, pokazuje. „Treba sa č a ne sa ć.“ Nije bilo mnogo mušterija tog popodneva, možda zato što su se navlačili olujni oblaci. Balansiram na duplim merdevinama i, svojim 39

najlepšim rukopisom, ponovo ispisujem belom kredom svaku razmrljanu stavku na meniju.

Podižem krpu do table, brišem pola psovke koju sam započela i pokušavam ponovo. „Vidi ti nju“, kaže Dot. „Pretpostavljam da je frajer.“ „Ne počinji.“ Ona sleže ramenima i počinje, ne obazirući se: „I dalje mislim da trebalo da te upoznam sa svojim trenerom kik-boksa.“ „Ne, hvala. Zvuči zastrašujuće. I, molim te, nemoj da ga dovodiš ovde.“ Dot ima neodoljiv poriv da momke, za koje misli da bi mi se dopali, poziva u kafić na kafu i kolače. Rekla sam joj da prestane, da je čudno kada sam ja na poslu – isto kao da ona ide na sastanak sa dečkom u svoju kancelariju, i da pričaju o hobijima, najboljim putovanjima i omiljenim filmovima, među mašinama za foto-kopiranje.

Naravno, Dot je uporna. „A šta je sa onim momkom što sam ga upoznala na brzim sastancima?“ „Dot, neću da izađem sa tipom koga si ti odbila na brzom sastanku.

Zar misliš da sam toliko očajna?“ Dot me gleda kao da želi da to pitanje nije bilo retoričko. Ali, pre nego što je uspela da prozbori, neko iza nas se nakašljao.

Okrećem se i vidim Džoela za šankom. Podrhtavam od stida dok pokušavam da ne mislim o tome koliko već dugo stoji tu. Nisam ni primetila kada je ušao. „Izvinjavam se što prekidam.“ Oči su mu čudesne, skoro crne.

Već skoro mesec dana dolazi u kafe skoro svakodnevno, obično ujutro, ponekad kasno po podne. Uvek sedi na istom mestu pored prozora, pita Dot i mene kako smo, čeka Marfija, daje dobar bakšiš, i, na izlasku, donosi svoj tanjirić do šanka. Često ga vidim i kako čisti mrvice sa svog stola u salvetu, ili briše ako je prosuo malo kafe.

Dot mi to prepušta, i veselo mrda ramenima dok odlazi u kancelariju pozadi. „Izvinjavam se“, crvenim i silazim niz merdevine. „Samo smo… nije važno. Prazne priče.“ „Bez brige. Samo sam hteo…“ „Naravno. Izvinjavam se. Šta mogu da ti donesem?“ Naručuje sendvič sa jajima i paradajzom – on je vegetarijanac, saznala sam, kao i ja – i dupli espreso. Obučen je za malo hladnije vreme, ima crni džemper, braon čizme i crne farmerke. „Brzi sastanci“, govorim, prevrćući očima dok zapisujem njegovu narudžbinu. „Tako zamišljam pakao.“ 40

Džoel se smeši. „Da.“ „Mislim, dovoljno je loše da te procenjuje neko na sastanku naslepo, a tek dvadeset ljudi sa karticama sa bodovima?“ Stresam se. „Mislim da nema ništa gore od toga. Zar nije bolje da se dvoje ljudi upoznaju prirodno, i onda…“ Uhvativši njegov pogled, završavam temu, jer tišina koja je usledila traje predugo.

On se nakašlje i premesti sa noge na nogu, kao da želi da pobegne do svog stola pored prozora. „Potpuno se slažem.“ Sjajno, Kali. Sad misli da ga muvaš. Danas sve samo očajne teme od tebe. „Ne moraš da čekaš“, kažem brzo. „Doneću sve.“ „Sva si se ulepila.“ Dot se smeje dok izlazi iz kancelarije kada je Džoel otišao. Marfi ga je otpratio do stola kao da su njih dvojica došli zajedno.

Kikoćem se i predajem joj njegovu narudžbinu, a onda se ponovo penjem na merdevine i nastavljam gde sam stala. „Molim?“ „Zajapurila si se.“ Uzima hvataljku i vadi iz vitrine sendvič za Džoela.

Napolju počinje pljusak, dobuje po trotoaru kao kiša vodenih metaka. Uzimam kredu i ponovo počinjem da pišem. „Nemam pojma o čemu govoriš.“ „Je li flertovao s tobom?“ „Nije.“ „Znaš da dolazi ovamo praktično svakog dana?“ Sležem ramenima i okrećem se prema njoj, mada krajičkom oka gledam u Džoela. „Mislim da se samo vezao za Marfija.“ „Da, baš“, kaže Dot i stisne usne. „Marfi. Sigurno je to. On baš, baš voli tvog psa.“

„Ne možeš ostati ovde celu noć, Kal.“ „Neću da ga budim.“ „Onda ću ja.“ „Ne! Nemoj. Pusti ga nekoliko minuta. Imam je još mnogo toga da završim.“ Dot nakrivi glavu na stranu i pogleda ga kao da proučava nijanse na nekom umetničkom delu. „I, šta misliš, čemu je štos?“ 41

„Kako to misliš?“ „Ima li posao? Deluje pomalo kao…” „Šta?“ „…skitnica.“ Sviđa mi se to kod Džoela, ta sirova privlačnost nesavršenosti. „Je li to važno?“ „Oh, tako si slaba na njega.“ „Nisam.“ „Kako god. Imaš moj blagoslov. Mogla bi da prođeš i mnogo gore.“ „Hvala ti, Dot. Sada možeš ići.“ „Dobro. Ali, molim te, nemoj da ostaneš ove do ponoći gledajući ga kako spava.“ „Obećavam da neću.“ Pokazuje koliko ima poverenja u mene tako što jako zalupi vratima na izlasku i podiže palčeve.

Džoel se trgne, pa odlazim do njegovog stola. Marfi je kraj mojih nogu. „Uskoro zatvaramo“, tiho mu kažem.

Trepće i sanjivo gleda okolo. „Molim?“ „Zaspao si.“ Nekoliko trenutaka gleda u mene pre nego što se, uz prigušenu psovku, naglo uspravi. „Izvinjavam se. Baš neprijatno.“ „Nije uopšte. Uvek se dešava.“ „Stvarno?“ Oklevam, a potom se nasmešim. „Ne, ali… u redu je. Stvarno.“ „Oh, pa ti bi da ideš kući.“ On ustaje, stavlja beležnicu u džep i uzima svoju šoljicu za kafu i tanjirić. „Ja ću to poneti.“ „Ne, molim te, dozvoli mi.

U sledećem trenutku šoljica i tanjirić lete na pod i razbijaju se kao ljuske od jajeta.

Džoel nakratko zatvara oči, a onda me pogleda i složi grimasu. „Upravo ovakve mušterije kao što sam ja upotpunjuju ovaj posao, zar ne?“ „U redu je.“ Smešim se, ne želeći da priznam da je, u suštini, tako. „Idi ti. Ja ću to srediti.“ Ne sluša me i saginje se da pokupi krhotine. Kažem Marfiju da ne mrda sa mesta i spuštam se na pod da pomognem Džoelu.

Dok kupimo ostatke, prsti nam se nehotice dodiruju. Trudim se da ga ne gledam dok mi srce ludački udara.

42

Pokupivši keramiku, podižemo se na noge uz zaglušujuće udaranje gromova koje se čuje spolja. Nebo je sad već tamnoljubičasto. „Mogu li da platim za štetu?“ „Nikako. Ja sam kriva.“ Džoel me pogleda, a meni se utroba uskomeša. „Slušaj, žao mi je što moraš da me izbacuješ.“ „Ma u redu je. Jednom sam to morala da uradim paru koji je bio na prvom sastanku.“ Deluje iznenađeno. „Smorili su jedno drugo, pa su oboje zaspali?“ Smejem se. „Ne. Samo su bili tako… obuzeti jedno drugim da nisu ni primetili kada su svi ostali otišli.“ Vidim da razmišlja o tome. „Bili su obuzeti… vrcavim razgovorima?“ „Ne baš. Morali smo bukvalno da ih odvajamo jedno od drugog.“ „Ah, mladost ludost.“ „Bojim se da nije baš tako. Mislim da su imali oko pedesetak.“ Sada se i on smeje. „Čudno, sa se ne osećam kao negativac.“ Cerim se. „Dobro je.“ Na izlasku, Džoel se zaustavlja da još jednom pomazi Marfija, a onda me pozdravlja i odlazi. Gledam ga kako se udaljava i prelazi ulicu, dok ga gura olujni vetar.

Kada je prešao ulicu, okrenuo se i pogledao preko ramena. Brzo spuštam pogled i počinjem jako da trljam sto koji se već sijao od glancanja.

43

10 DŽOEL

Pripremamo nedeljni ručak, okupljeni u tatinoj zadimljenoj kuhinji.

Moja sestričina Amber tutnji kroz kuću u kostimu dinosaura, zbog čijeg ogromnog repa skoro da i nema osećaj za prostor. „Pa, ako pitaš mene, to postaje smešno“, govori tata Dagu, kao da ja nisam tu. „Niko i nije pitao tebe“, ističem.

Dag je započeo današnju raspravu u porodici Morgan pitanjem da li sam našao posao. Pošto mu nisam odgovorio, jednostavno je nastavio da priča sa tatom o tome, kao da ja nisam u prostoriji. „Siguran sam da je nezaposlenost u korenu svih tvojih problema.“ Tata zuri u mene preko ivice naočara, držeći u ruci šargarepu i nožić za ljuštenje. „Što se pre vratiš, to će ti biti bolje.“ Samo ne još jedan zamoran razgovor o tome kako ne mogu više ovako. O tome koliko mi je bilo loše na operaciji onog jutra. (Oni i ne znaju obim svega toga: da sam opet počeo mnogo da pijem, da nisam spavao, da sam bio mamuran, neuračunljiv i tužan.) Bilo je vreme da odem.

Ponekad me pogodi kao grom, to koliko mi nedostaje. Na primer, kada šetam svoj čopor pasa u parku. Ili kada prođem pored mačke koja se izležava i sunča na ogradi. Kada osetim miris dezinfekcionog sredstva (to me uvek podseti na duge sate koje sam proveo u operacionoj sali). Ili kada se družim sa Kiranom, i smejemo se kao nekad. „Moja pozicija za posao tamo više nije otvorena, tata. Ja sam taj koji je otišao.“ Nezadovoljno uzdiše. „Bačena diploma.“ Ne razdiru me toliko te njegove reči koliko prezir koji osećam. Na 44

sreću, pritrčava nam šestogodišnji stegosaur. „Ujko – Džoele – sada si ti na redu!“ Amber ciči, gurajući mi potkolenicu bodljicama svoje dinosaurske kičme.

Sa oduševljenjem joj se osmehnem. „Kao da si znala.“ „Baksuz“, tupo mi se ruga Dag, stojeći pored sudopere. „Vraćam se za minut. Idem samo da sredim ovog dinosaura.“ Brišem ruke kuhinjskom krpom i krećem u okršaj ispuštajući svoj najbolji praistorijski urlik.

Kasnije, dok perem sudove, dolazi Tamsin i naslanja se na frižider.

Njen muž Nil ih suši. On ne voli da ćaska, ali je odgovoran i pažljiv, zbog čega mi je drago da se upravo on oženio mojom sestrom. „Čula sam da te je Dag ugnjavio“, kaže mi, grickajući nokat. „Ništa novo.“ „Ne misli on to, znaš.“ Moja sestra je tri godine mlađa od mene i skoro trideset centimetara niža. Kao i Dag, i ona ima riđu kosu ali, za razliku od njegove, njena je toliko gusta i sjajna da joj redovno prilaze ljudi i dive joj se. (Kladim se da se Dagu to ne dešava baš često.)

Danas deluje umorno, rastrojeno. Više liči na mene nego na sebe. „Hvala ti na lepim rečima“, kažem, „ali znam da misli.“ „Samo je zabrinut.“ (U prevodu: svi smo.) „Uzgred, bravo za kostim dinosaura.“ Tamsin uz osmeh prevrće očima. „Nosila je taj kostim na zabavi prošle nedelje i sada joj je omiljena stvar. Ipak, to nam je juče uveselilo odlazak u prodavnicu. Svi smo pomalo ekscentrični u ovoj familiji, zar ne?“ Pa da, jesmo. „Istina.“ „Hej, baš sam htela da te pitam. Šta je značio onaj znak za izdavanje ispred tvog stana pre nekoliko nedelja? Ne seliš se, valjda?“ Stiv i Hejli su otišli sinoć, a ja nisam mogao da smislim neki dobar način da im se izvinim što nisam bio baš neki prijatelj i dobar komšija.

Zato sam se večeras pritajio. Nisam otvorio vrata kada su kucali. „Ne“, kažem joj. „Stiv i Hejli.“ „Zbog nečega što si im rekao?“ 45

„Verovatno.“ Usredsredio sam se na to da skinem svaku kapljicu sosa sa činije.

Osećam kako me gleda. „U redu. Dobro, mi idemo sada.“ „Zar već? Jesi li sigurna da nećete da ostanete? Sad će tata da me pita zašto nemam devojku.“ Ovakva moja jadna šala obično nasmeje Tamsin. Ali, kada sam podigao pogled, nije bilo radosti u njenim očima. „Ja samo… da kažem da…“ „Nismo trudni“, kaže Nil tiho i spušta kuhinjsku krpu. Uzima moju sestru za ruku. „Upravo smo saznali.“ Osetio sam kako mi njihov bol stvara knedlu u grlu. „Žao mi je.“ Tamsin klima glavom. „Rekla sam tati i Dagu da me boli glava.“ „Naravno.“ „Uzeću naše stvari.“ Nil izlazi iz kuhinje i potapše me po leđima dok prolazi pored mene. „Ne zaboravi našeg dinosaura“, Tamsin govori za njim. Glas joj podrhtava. „Žao mi je, Tam“, uspevam da izgovorim kada smo ostali sami.

Ona klima glavom i naslanja je na frižider. „Bože. Očajnički to želim, Džoele.“ Sećam se dana kada se Amber rodila. Odjurio sam u bolnicu i proveo ceo dan zureći u svoju sestričinu u njenoj kolevčici. Bio sam toliko ponosan, mislio sam: Moja sestra je stvorila bebu. Pogledajte svi – pravo, stvarno ljudsko biće! „Mislim, kada… kada si…“ Ostaje bez daha. „Prošlo je pet godina. Pet.“ „Desiće se“, tiho joj kažem. „Ne možeš to znati.“ Ali znam. Znam, zato što sam sanjao to pre dva meseca. Tamsin u bolnici, ja sam pored nje, držim je za ruku. A pored kreveta, najbolje od svega. Dečačić, Hari, spava u svojoj kolevci.

Ona to još ne zna, ali on će doći na svet sledećeg Božića.

Uzimam je za ruku i stežem je. „Da, mogu. Drži se, Tam, molim te.

Obećavam ti da će se srediti.“

46

Pošto sam oprao sudove, šetam niz puteljak u tatinoj bašti. Sada je sredina oktobra i jesenji vazduh je prohladan. Gust, kovitlajući oblak pritiska obližnje kuće, sipajući kišu na njih.

Mama je obožavala ovaj vrt, zvala ga je svojim svetilištem.

Nedostaje mi svakoga dana.

Preminula je od raka dojke kada mi je bilo trinaest. Sanjao sam o tome četiri godine ranije, jedne odvratne ledene noći u novembru.

Taj san uplašio me je kao ništa do tada. Nikom nisam rekao šta sam video: strepeo sam da ne uplašim mamu, da ne razbesnim tatu. Da ne rasturim porodicu. Jesam li ja kriv? Izazivam li ja ove stvari? Toliko sam se povukao da sam jedva progovarao, odbijao sam da se smejem. Kako sam mogao da budem srećan, znajući ono što sam znao? Moj svet je ostao bez boja. Plašio sam se da zaspim, skoro da sam postao alergičan kada bih samo zatvorio oči.

Konačno nam je rekla, na Božić, tri godine kasnije. Sedeli smo poređani na kauču kao neki mali prestupnici. Nikada neću zaboraviti izraz njenog lica. Jer nije gledala u tatu, koji je stajao tik uz nju, i nije pokazivao emociju. Niti u Tamsin, koja je ridala. Niti u Daga, koji je bio toliko tih da jedva da je disao. Gledala je u mene, jer je znala da ja već znam. Zašto? Preklinjale su me njene oči. Zašto mi nisi rekao?

To što joj nisam dao tu poslednju prokletu šansu da živi proganjaće me i ostaće najveća greška koju sam ikada napravio u svom životu.

Iza mene se zalupiše zadnja vrata. Dag. „Zdravo, mali brate.“ To što me tako zove je lična šala moga brata koja je samo njemu zabavna. Nazdravlja sebi na tome otpijajući gutljaj piva.

Opirem se porivu da prokomentarišem njegov džemper. Siguran sam da on misli da je to deo opreme za golf, iako nikada u životu nije zamahnuo štapom.

Niotkuda, Dag izvlači kutiju cigareta. Začuđeno zurim u njega. „Šta to… „Reći ću ti.“ Povlači dim i izduva ga. „U stvari je nekako uzbudljivo truditi se da te ne uhvate.“ Baca pogled preko ramena prema prozoru dnevne sobe. Tamo je njegova žena Lu sa njihovom decom, Belom i 47

Badijem, pokušava da ih ubedi da ostave ajped i da se igraju sa tatom.

Dag se pomera nekoliko koraka ulevo, da bi mogao da se sakrije iza drveta jabuke.

Moram da se nasmejem tome. „Tragičan si.“ I moj dah, na ovom hladnom vazduhu, deluje kao dim cigarete. „Da. Lu i ja nemamo baš nešto zabavan život ovih dana. U principu, samo idem u na posao, u teretanu, gledam TV, spavam. Kakva dosada.“ Jednoličan život, razmišljam, skoro ljubomorno. Ne potcenjuj to. „Dakle, ti si pušač sa članskom kartom teretane“, ubacujem. „Deluje kao loša investicija, zar ne?“ Ne obraća pažnju na to. Povlači još dim i gleda me iskosa. „Kad već pričamo o zabavi.“ Čekam. Dagova definicija zabave skoro nikada nije ista kao moja. „Ta tvoja anksioznost’…“ Pokazuje je prstima znake navoda, samo da bi demonstrirao svoju muškost. „Lu priča o nekom odmoru sledeće godine. Fuerteventura. Prvi put u inostranstvu za decu.“ Disanje mi se malo ubrzava. „Lepo.“ „Da, neko od onih ol-inkluziv mesta.“ Zamislio sam sliku. „Šta – sa igraonicama za decu? Bazenima i ostalim stvarima?“ Dag slegne ramenima. „Verovatno.“ „Trebalo bi da uključiš i Belu. Lu kaže da baš zna da pliva?“ Dag šmrkne. „U redu, pa, hvala ti na savetu za dobro roditeljstvo. U svakom slučaju, sve zavisi od toga da li ti planiraš da se pojaviš na aerodromu, da mahnito mašeš rukama iznad glave i isteruješ nas iz aviona.“ Uradio bih to ako bi postojala bojazan da će se avion srušiti. Srećom po Daga, to se neće desiti. Slučajno znam da su njegove šanse da pogine u avionskoj nesreći otprilike jedan na prema jedanaest miliona.

Ipak mislim da nisam baš takav. Ne bih ja to radio tako očigledno, da nije baš hitan slučaj. Da, dolazim im sa čudnim upozorenjima i neobičnim savetima, ali tokom godina, trudio sam se da budem malo suptilniji u tome. Kao kada sam diskretno sklonio Daga od tuče u pabu, u kojoj bi mu slomili vilicu. Ili kada sam savetovao Lu da ne ide kod nekog lošeg zubara, što bi joj bilo okidač za mesece hroničnog bola u vratu. Kada sam ih oboje presreo u gradu i sprečio da ih opljačkaju.

(Prijavio sam sumnjivog lika, mada je najviše što sam mogao bilo da tvrdim da sam bio „svedok sumnjivog ponašanja“. To je ironija koja me uvek prati.) „Možda je odmor potreban baš tebi”, kaže Dag. „Kada si poslednji 48

put otišao negde?“ Nisam mu odgovorio. Ko još priznaje, u ovo instagramsko doba, kada nam je svet nadohvat ruke, da nikada nije izašao iz svoje zemlje? „Oh, znam“, seti se Dag. „Magaluf, 2003.“ (Naravno da sam lagao za to. Rekao sam svojima da sam u inostranstvu sa drugarima koje sam upoznao na prvoj godini faksa. A u stvari sam se ranije preselio u drugi stan koji sam delio sa njima i prisluškivao njihove priče kada bi mi se ponekad pridružili. Pričao bi ih Dagu kao da su moje.)

Dag odmahuje glavom. „Momački raspust na faksu i ništa posle toga. I ti kažeš da sam ja tragičan.“ „Srećan sam ovde.“ Kad ovo kažem, mislim da je dobro znati da mogu brzo da stignem negde ukoliko sanjam nešto strašno i moram da se umešam. „Oh, da. Stvarno deluješ srećno, Džoele.“ Dag se mršti i povlači još dim cigarete. „Znaš li šta tebi treba? Dobar…“ „U redu je“, presečem ga, pre nego što izgovori. Guram ruke u džepove. Cupkam od hladnoće.

Slučajno me je podsetio na razgovor koji sam prošle nedelje imao sa Kali, o „brzim sastancima“. Sećam se kako sam posmatrao njen rukopis dok je zapisivala moju porudžbinu. Kako joj je pramen kose skliznuo niz lice i pomerao se sa svakim njenim dahom. Sećam se minđuša koje je nosila: par ptičica od pravog srebra.

Ali najviše od svega sećam se magnetne privlačnosti njenih očiju.

Bila je toliko jaka da sam se skoro nagnuo napred i predložio joj da nas dvoje probamo jedan takav „brzi sastanak“. Ali sam se zaustavio u poslednjem trenutku. Brzo sam se okrenuo i otišao. Plašio sam se da će pročitati moje misli. Plašio sam se šta to znači.

Jer klonio sam se takvih osećanja skoro čitavu deceniju. A sada su me spopala bez ikakvog upozorenja, lišavajući me opreza. „Ti pričaš o seksu, ne o vezi“, kažem Dagu.

Dag šmrkne, kao da ne postoji šansa ni za jedno ni za drugo. „Znaš, postoje pilule koje možeš da uzimaš. Naruči ih preko interneta, ako ti je neprijatno.“ Znam da misli na moju „anksioznost“. Ali ne mogu da se oduprem želji da ga malo podbadam. „Da nisi premlad za male plave pilule?“ Na trenutak se zaustavlja. Duboko uzdiše. „Džoele, mislio sam na putovanje. Ovo će biti prvi put da idemo u inostranstvo sa decom. Ako uradiš nešto i to zabrljaš, završili smo. Moja porodica mi je na prvom mestu.“ 49

Sada sam se uozbiljio, progutao knedlu i klimnuo glavom. Samo hoću da svi budete bezbedni. „Mame nema već dvadeset dve godine, druže. Vreme je da odrasteš.“ Potapše me po ramenu. Dodaje mi svoju upaljenu cigaretu.

Vraća se unutra.

Zurim u mesto u travi gde je nekada bio kavez za zečeve. Toliko godina, ova kuća je bila dom i mnogim životinjama. Psi i zečevi, zamorčići i patke. Ali tata ih je sve pustio da odu nakon što je nama umrla. A sada je ovo mesto živo samo kada po njemu trči dinosaur.

Bol koji sam osetio kada sam izgubio mamu je jači od svega što poznajem. I da mi sam život zavisi od toga, siguran sam da ne bih mogao ponovo da prođem kroz to.

Ostajem tu još nekoliko trenutaka dok mi se stomak steže od kajanja.

50

11 KALI

Nekoliko

nedelja nakon što sam izgubila krov nad glavom i, uz maminu i tatinu pomoć, konačno sam se preselila u svoj novi stan.

Pomalo se osećam kao krivac – u stvari imam previše stvari, previše kutija sa koještarijama koje prenosimo samo nas troje. Ali oni su bili srećni što mogu da zavire u moj „nered“. Mislim da su u stvari bili zadovoljni što sam tražila pomoć od njih.

Odlaze oko pola šest da bi mama stigla na vreme za svoj čitalački klub. Zatim se tata vraća nekoliko sati kasnije i dovozi Marfija na zadnjem sedištu automobila. Čekam ga napolju, u mračnoj ulici, pod vedrim nebom posutim zvezdama. Mislili smo da je najbolje da izvršimo primopredaju napolju, pod velom noći. „Hvala ti na svemu, tata.“ „Bez brige, dušo.“ Dodaje mi Marfijev povodac. „Znaš da smo presrećni što možemo da ti pomognemo.“ „U stvari, mislim da imam malo previše godina za ovo“, priznajem dok mi hladan vazduh magli dah. „Kao da me ponovo useljavate u studentski dom.“ Tata se smeši. „Ma hajde. Nikad nemaš previše godina da ti budu potrebni roditelji.“ Osmehnem mu se.

Bez obzira na to koliko mislim da sam neuspešna, tata mi uvek kaže nešto ohrabrujuće.

Grli me rukom oko ramena i privija uz svoje grudi. Upijam njegov prepoznatljivi miris i uživam u osećaju da ga neizmerno volim. „Jesi li sigurna da nećeš ostaviti psa kod nas na nekoliko dana?“, 51

kaže mi. „Da prvo obavestiš komšiluk?“ To bi bilo razumno od mene, ali ne mogu da ostavim Marfija, čak ni na jednu noć. Još se ponekad upitam, kada ga pogledam, da li razmišlja o tome gde je otišla Grejs.

Kao da mi čita misli, tata mi blago steže ramena. „Dobro. Ali zar ne misliš da bi trebalo da kažeš makar svom agentu za izdavanje?“ Pogledam u Marfija koji gleda u mene kao da jedva čeka da spava. „Tata, Ijan nije tip osobe kome bi trebalo reći baš sve.“ Izgleda da tata želi nešto da mi dokaže, budući da je principijelan čovek, ali onda se predomisli. „Hvala na biljkama“, ponovo mu kažem, dok me ljubi za rastanak.

To je bio njegov poklon za useljenje – prozorska saksija u koju je posejao jagorčevinu, paprat, grančicu bršljana, vres i ciklame. „Mislim da će ti to popraviti pogled“, rekao je kada mi je ranije predao biljke. Oči su mi bile pune suza kada sam mu zahvaljivala, zamišljajući koliko mu je vremena trebalo da pronađe saksiju, izabere biljke, postavi ih tako.

Kada je tata otišao, bacam pogled na komšijin prozor, ali, pošto su mu roletne spuštene i svetlo ugašeno, pretpostavim da je izašao. Znam da neću dugo moći da skrivam Marfija, pa se nadam da mogu stvoriti saveznika od njega.

Pokušavam da gurnem ključ u bravu ulaznih vrata i shvatam da, čudno, ključ ne odgovara. Nekoliko trenutaka zurim u njega pre nego što shvatim. I vrata mog stana i vrata ulaza u zgradu imaju bravu sa šifrom, a ja sam ponela samo svoj ključ od stana.

Pomeram se korak unazad i gledam u svoj prozor. Nisam ga ostavila otvorenog – mada nema šanse da se popnem uz plastični oluk do tamo. Onda pomišljam da je možda neki komšija predvideo ovakvu situaciju i prekršio stanarski ugovor time što je ostavio ključ od ulaza napolju, ispod saksije.

Počinjem da se mirim sa tim da ću pozvati roditelje i prenoćiti kod njih, kada se otvore ulazna vrata.

Oboje u trenutku stanemo, bez reči. „Zdravo.“ Preplavljuje me neočekivano zadovoljstvo. „Šta… šta ti radiš ovde?“ „Ja živim ovde. Šta ti radiš ovde?“ Čučne da pozdravi Marfija, koji mahnito maše repom od zadovoljstva. „Hej, zdravo i tebi.“ „Ti… živiš ovde?”

Sav ozaren, Džoel se uspravlja. Uvek izgleda tako primereno, i večeras nije izuzetak – mornarskoplava jakna, farmerke, braon čizme. „Već skoro deset godina.“ 52

Ostajem bez reči od sreće, pre nego što shvatim da on čeka da mu objasnim svoje prisustvo na njegovom pragu. „Upravo sam se uselila.“ Ćuti nekoliko sekundi. „U Stivov stan?“ „Da.“ Blago se osmehuje. „To je sjajno.“ „Ne mogu da verujem.“ „Dakle, bićemo komšije.“ Trlja bradu. „Pa, kako si? Za ovih dvanaest sati od kada te nisam video?“ Jutros smo kratko ćaskali u kafeu dok smo gledali dve žene koje su sedele blizu šanka i bile natovarene kesama punim božićnog papira za uvijanje. Složili smo se da treba zabraniti takvo ponašanje makar do decembra, da bismo zatim u isto vreme oboje shvatili da, u stvari, uživamo u ranom Uskrsu, negde u februaru.

Vreme je da priznam. „Zapravo, zaključala sam se napolju.

Zaboravila sam da stavim ključ od ulaza na privezak.“ „Desila mi se ista stvar kada sam se doselio“, kaže on, onim svojim finim tonom. Držeći i dalje otvorena vrata, pomera se i propušta me da prođem. Predivno miriše, na sandalovinu i začine. Pokušavam da ne razmišljam o svojoj odeći za selidbu – donji deo trenerke i prastari sivi džemper sa rupama na laktovima. Makar je mrak, razmišljam. „Hvala.“ Zastajem na pragu. „Slušaj, znam da Marfi ne bi trebalo da bude ovde, ali…“ „Neću ni pisnuti.“ „Hvala ti“, kažem sa olakšanjem. Hvala bogu da si ti. „Znam da je teško naći stanodavca koji prima pse.“ Pitam se da li to kaže iz iskustva. Jednom sam ga pitala da li ima psa, pošto sam bila oduševljena njegovom vezom sa Marfijem, ali rekao mi je da nema. Možda je imao, nekada.

Gledanasat. „Slušaj, izvini što… Upravo sam izlazio.“ „Ništa, ništa. Nemoj da te zadržavam.“ „Dvorište pozadi je skroz popločano“, kaže, „ali, ako moraš da ga izvedeš uveče, ima jedna bašta tamo na kraju ulice.“ „Oh, nisam znala. Hvala.“ Izraz lica nije mu se promenio. „Pa, laku noć“, na kraju tiho kaže, pre nego što ode niz ulicu, u noć.

53

12 DŽOEL

Kada sam se vratio iz šetnje sa Brunom, pre nešto manje od jednog sata nakon što sam sreo novu komšinicu, zastao sam u hodniku.

Pogledao sam gore uz stepenice koje su vodile u Stivov stan.

Ne u Stivov. U Kalin. Ona je trenutno u stanu iznad mog.

Zamišljam je kako se kreće kroz njega i pravi prostor za sebe. Duga kosa miluje joj ramena dok raspakuje kutije, sa smirenom samouverenošću kojom zrači otkad sam je upoznao. Možda je upalila sveću, pustila neku muziku. Nešto urbano, ali lagano. Dok mi je jutros spuštala kafu na sto, primetio sam njen zeleni lak za nokte. Osetio sam miris njenog parfema. Osetio sam i čudan nagon da je uhvatim za ruku, da je pogledam i kažem joj: Hajde da odemo negde.

Zatvorio sam oči. Prestani da misliš o njoj. Samo… prestani.

Ipak, nisam prestajao. Možda je čula kako su se zalupila spoljna vrata kada sam ušao. Možda će proviriti, predložiti da popijemo neko piće, pitati da pozajmi malo šećera. Nasmejaće me, možda, kako već čini svakoga dana u kafeu. Kraljica britkih šala, samoprekornog humora.

Ali onda uzdišem. Trudim se da se osvestim. Ovo će proći, govorim sebi. Poput udara vetra, ili plimnog talasa. Deluje jače nego što jeste. Daj mu vremena, proći će.

Sledeće večeri Kali i Marfi izlaze na spoljna vrata dok ja upravo ulazim. Bio sam kod Kirana: družili smo se uz večeru on i ja, njegova 54

žena Zoi i njihovo dvoje dece. „Ima li nešto interesantno?“ Kali pušta Marfija sa povoca da bi mogao da skoči prema meni. Rep mu divlje kovitla kroz vazduh, kao da su prošle nedelje od kada me nije video, a ne sati.

Preturam po pošti. „Žao mi je. Osim ukoliko ne želiš moj račun za struju. Ili ne uzimaš zajam na Stivovo ime.“ Kali nosi zelenu jaknu sa krznenom kapuljačom i sivi pleteni šal obmotan oko vrata. „Najbolje čemu mogu da se nadam je izvod iz banke. Ili flajer prodavnice smrznute hrane sa kraja ulice.“ Osmehujem se. „Kakav je stan?“ „Divan je. Mnogo je bolji od prethodnog stana u kome sam živela.

Prostraniji, manje đubreta.“ Zatim se smeši i podiže obrvu. „Ipak, još razmatram kakav je komšija ispod.“ Smejem se. „Da, razumem te potpuno. Ja bih ga obilazio u širokom luku, da sam na tvom mestu. Deluje kao neki prevarant.“ I ona se smeje, vrteći po rukama ključ od stana. „Vraćaš se sa posla?“, pitam je. „Kasno je.“ „Oh, ne, ja… bila sam negde nakon posla.“ Ja kao da nemam mozga. „Izvini. Pitao sam kao zabrinuti komšija, nisam hteo da zvučim kao tvoj tata. „Oh, u redu je. Ja obično zvučim kao svoja mama. Danas sam rekla mušteriji da može danas umreti.“ „Ha! I šta je on rekao?“ „Isprva ništa. Onda se namrštio i pitao me kako to mislim. Ima dvadeset i nešto godina, najviše. Verovatno je još student.“ Laknulo mi je što mi ne zamera na mom nedostatku socijalnih veština. Ipak, dajte joj vremena. „Dobro.“ Podižem svežanj koverata. „Bolje bi bilo da se pozabavim ovim zajmom. Ovi dokumenti neće se sami falsifikovati.“ Učtivo se smeši i sklanja nemirni pramen kose iza uha.

Malo oklevam, a onda se blago naginjem napred (jer ništa nije kao kad se neko sagne da objasni svoju šalu). „Samo se šalim. Bio bih najgori prevarant na svetu. Jedva mogu i piće da kupim a da se pritom ne preznojim.“ Očigledno, nakon toga jedva čekam da uđem u svoj stan.

Zašto sam – zašto – pričao njoj o piću i znojenju i finansijskim zločinima?

Odavno se nisam osećao ovako nespretno. Zaplićem jezikom i pričam gluposti, borim se da ubacim neki smisao u to. Kao glumac amater koji je pobrkao tekst. Nije ni čudo što se onako učtivo nasmešila i 55

što je oklevala kao da očekuje neku bolnu završnicu.

Kako sam samo stigao dovde! Šta bi sa sklanjanjem od devojaka do kojih mi je stalo, od osmeha koji mi uzdrmaju utrobu, pogleda koji mi prožmu kičmu?

Zaljubio sam se u Kejt, opasno. Kada smo započeli vezu, na kraju druge godine faksa, izlazili smo skoro godinu dana. Da nije bila na istim kursevima kao i ja, sumnjam da bi nam se putevi ikada ukrstili. Ovako, viđali smo se svaki dan, i bila je zabavna, nežna i topla.

Mislim da je Kejt uvek pripisivala moje mane stresu zbog studiranja.

Isprekidan san i nemir, rasejanost i nepažnja, pokatkad i nestajanje. Pa, to može da se poveže sa studentskim životom.

Ali onda sam sanjao da ona spava sa nekim drugim, za šest godina od tada u nekoj našoj pretpostavljenoj budućnosti. Bila je u stanu koji nisam ranije video, gola na krevetu za koji sam pretpostavio da je polovinom moj. Momak sa kojim je bila delovao je starije od nas (je li to budući kolega?). U svakom slučaju, delovao je prilično samouvereno, kao životni izbor.

Zbog slike na noćnom stočiću, na kojoj smo bili nas dvoje, shvatio sam da je u pitanju prevara. Razmišljao sam da ostanem, pitao sam se da li bih mogao to da sprečim. Ali da provedem narednih šest godina kao na iglama? Ne zamišljam da bi jedna veza tako trebalo da izgleda. U svakom slučaju, šteta je već načinjena. Ipak, ne možeš se praviti da neke stvari u životu jednostavno ne vidiš.

Tako sam to prekinuo. Smislio sam neki bolno ironični izgovor kako ne mogu da zamislim našu budućnost. Bio je to čudan osećaj, izvinjavati se zato što lomim njeno srce, a bilo je suđeno da bude obrnuto.

Nije bilo lako preboleti Kejt. Bilo mi je potrebno dosta vremena da prestanem da je sanjam. Da potpuno izgori plamen onoga što sam osećao prema njoj. Ali pet godina kasnije upoznao sam Viki. Bila je glavna glumica u predstavi koju sam otišao da pogledam, i nakon toga smo ostali da ćaskamo u baru. Još nisam siguran kako smo završili u mom stanu kasnije te večeri. Konkurencija je bila velika i mnogo kulturnija od mene.

Na početku sam pokušao da sakrijem ko sam. Živeo sam onako 56

kako me je videla Niki. I neko vreme sam uspevao u tome, do dana kada smo se uselili u zajednički stan. Blizina zajedničkog života otkrila je pravog mene, i Viki je uskoro postala nestrpljiva. Sva moja razdražljivost, nespavanje, pisanje beležaka rano ujutro. Moja emocionalna udaljenost i tendencija ka rastrojenosti. Počeli smo da se svađamo. Umešala se pasivna agresija kada smo počeli da se hladimo od početne opijenosti jedno drugim. Baklja nam se polako gasila, a naš balon je polako gubio visinu.

Sve vreme dok smo bili zajedno, nijednom nisam sanjao Viki.

Nakon samo šest meseci, znao sam šta to znači, i delom sam osetio olakšanje. Veza bez ljubavi je besmislena, da, ali zar nije bolje ovako?

Bez ljubavi znači i bez komplikacija. Bez mučnih snova, bez bojazni za oboje. Bez predskazanja neverstva. Nisam voleo Viki, i to je bilo opuštenije nego da jesam.

Ko zna! Možda je, na nekom nivou, čitava ova stvar remek-delo samosabotaže.

Nije ni važno. Nakon što je otišla, odlučio sam, tako predivno jednostavno. Nikada se više neću zaljubiti.

57

13 KALI

Sedim sama u Voterfenu i mislim o Grejs.

Prvi put smo došle ovde kao deca, skakućući kao zečevi preko drvenog mosta koji je povezivao javni park sa rezervatom prirode.

Kloparale smo njegovim obalama i vijugavim peščanim stazama, umakale smo noge u bare i močvare, hvatale viline konjice blistavim mokrim rukama. Grejs bi pričala, a ja sam išla za njom i plutale smo kroz penušave bele oblake suručice, opijene kao pčele raskošnom pesmom prirode. Lutale bismo po našoj, ličnoj džungli od šaša i trske, zelenila prekrivenog purpurnim draguljima vrbovice, ostajale do sumraka, dok se okolina ne bi rashladila. I šalile smo se i pričale o školi i snovima.

Tada je Grejs volela Voterfen zbog onoga što je predstavljao – odraz slobode, bez domaćih zadataka. Ali ja sam volela Voterfen kakav je zapravo i bio – sirov i neiskvaren, kakav bi svet i trebalo da bude.

Beskrajan teatar divljine, raj na pozornici.

Baš u Voterfenu pronašle smo naše drvo. Veličanstvenu staru vrbu, pored najudaljenije granice rezervata, grana savijenih nad vodom poput glava budnih čaplji. Penjale bismo se uz njeno izbrazdano stablo, postajale sirene pod vodopadom njenog lišća, osmehivale se jedna drugoj dok su nam pod nogama koje su se klatile sa grana prolazili šetači nesvesni našeg postojanja. Urezale smo naše inicijale u hrapavu koru njenog stabla.

I sada se penjem na drvo, kao što smo to uvek činile, iako je vlažno, iako je hladno. Inicijali su još tu, obrasli mahovinom i uglačani od kiša.

Prelazim prstima preko njih, pokušavajući da ne zamišljam urezani natpis na Grejsinoj nadgrobnoj ploči.

Ben i ja smo ga zajedno smislili.

58

Grejs Garvi. Obožavana supruga, ćerka, sestričina i unuka. Ljubitelj života. Beskompromisno jedinstvena.

Nikome nisam ispričala o našem drvetu. To je, zauvek, bilo samo za Grejs i mene.

Nakon faksa, kada sam se vratila u Eversford, u početku nisam znala kuda dalje. Grejs je i dalje putovala, a Ester je bila privremeno u Londonu i baš tada je upoznala Gavina. Moji roditelji nisu mogli da nadomeste prazninu koju sam osećala kada su mi prijatelji otišli. Tada su mi dolasci u Voterfen ulivali snagu – okružila bih se zelenilom i pticama.

Prisećam se dodatnog posla koji je Gavin pominjao pre nekoliko nedelja. Svakodnevno proveravam sajt Voterfena – ali ništa. Opet, znam kako se stvari sporo kreću kada je u pitanju dobrotvorni rad, potrebna je večnost da bi se odobrili i najmanji troškovi.

Ali, čak i ako budu objavili oglas za posao, nisam potpuno sigurna da bih mogla da dam otkaz Benu. Da li bih stvarno mogla da predam Grejsin san nekom drugom, da ga se odreknem kao nasledstva koje više ne želim?

A opet… imam i svoje snove. Kao što je ovaj: da radim ovde u Voterfenu, i mirišem zemlju slatku od kiše na pokrivaču od trske, dok grakću vrane i čvorci kruže nebom. Da se pokvasim i oznojim i uprljam blatom, da ostanem bez daha od rada i sreće. Da vratim makar malo od onoga što ovo mesto pruža meni.

Izvini, šapućem Grejsinom duhu. Znam da je kafe bio tvoj san. Ali nisam sigurna da će ikada biti i moj.

Dok hodam kući, osećam kako me sve inspiriše – možda zbog toga što sam razmišljala o Grejs, ili o tome kako nastavljam posle kafića. Želim da uhvatim ovaj trenutak, i da pozovem Džoela u svoj stan na piće. Ipak, sada smo komšije već čitavu nedelju dana. Uvek može da kaže ne.

59

„Baš je domaćinski“, kaže Džoel dok ga uvodim u dnevnu sobu.

Skidam šal i spremam se da ga, kao i uvek, bacim preko naslona fotelje, ali se predomišljam, uredno ga motam i, umesto toga, ostavljam na stočiću pored ulaznih vrata. Jer, realno, domaćinski može značiti i da je svinjac. Još nisam završila sa raspakivanjem kutija, i trebalo je da pospremim, naravno, pre nego što sam ga pozvala gore.

Izgledalo je da se premišlja, pre nego što je na kraju pristao. U trenutku sam se uspaničila, uplašila sam se da ga ne dovedem u neprijatnu situaciju, da mora da bude ljubazan. Zato sam krenula da izustim neko opravdanje – ali, pre nego što sam i mogla da se osramotim, pristao je.

Nadam se da nije očekivao da je moj stan sofisticiran i uređen sa stilom. Sav nameštaj sklopila sam sama, sitnice sam birala sa rafova, nemam svetlucavih ukrasa i uredno poslaganih figurica. Samo razne nepovezane stvarčice koje sam prikupila tokom godina, kao na primer dušek sa pačvork prekrivačem koji sakriva mrlje od kafe i vina, gomilu plutanih podmetača za čaše i šolje sa oslikanim prizorima iz prirode koje sam dobijala od prijatelja i porodice. Imam dve police od iverice prepune knjiga o životinjama i prirodi, i nekih sitnica s nimalo stila – figurica ptičica i šumskih životinjica, opet dobijenih od mojih najmilijih, i trošnu džunglicu prepunu biljaka na prozorskom simsu. Ništa što bi govorilo da sam odrasla osoba, uspešna, ili da sam na bilo koji način životni dobitnik. I sve to pre nego što se Džoel sapleo o jednu od neotvorenih kutija koje blokiraju prolaz u kuhinju.

Bežim na minut u spavaću sobu da se presvučem, da dođem do daha, popravim frizuru i stavim malo ruža za usne. Zatim se vraćam u dnevnu sobu i nudim Džoelu piće. „Imam kafu, čaj ili… neko osrednje vino.“ On okleva na trenutak a potom zatraži manju čašu vina.

Dok Džoel pregleda moju policu sa knjigama, a Marfi leži kraj njegovih nogu, donosim bocu iz frižidera i sipam dve čaše. Posmatram njegove prste dok polako prelazi preko korica knjiga. Rukavi džempera blago mu prelaze preko zglobova. Pokušavam da obradim njegove spore pokrete, vitak stas, odmereno i promišljeno ponašanje koje bih volela bolje da upoznam. „Rečnik biljaka. Vodič kroz drveće. Pijavice. Moljci.“ „Bojim se da nisam baš kul“, priznajem.

Možda sam ovo malo potcenila – svoje odrastanje. Oduvek sam bila ta koja je učila iz tatinih knjiga o prirodi ili, još gore, svakoga dana gledala Opstanak sa njim. Izlazila bih bosonoga čim bi se zima pretvorila 60

u proleće, sakupljala grančice i lišće i ljuske od jaja, lice bi mi bilo umrljano blatom, a kosa puna trunja.

Ponekad, leti, kada je nebo bivalo vedro i vrelo, tata bi stavio sijalicu da sija noću u bašti. Ispod nje bi postavio drvenu kutiju, pa bi se sledećeg jutra oduševljavali bubicama koje smo privukli, koje su plesale po mraku dok smo mi spavali i sanjali. Veliki noćni leptiri sa rozikastim krilima, baštenski tigrovi, jedinstveni i graciozni, i moj omiljeni, beli hermelin u svom kraljevskom kaputu. Dodavali smo ih na našu listu, a potom smo ih ostavljali na sigurnom, u rastinju, daleko od kljunova radoznalih ptica, zaštićene od sunca, da čekaju sledeću noć.

Moj bivši dečko Pirs zadirkivao me je što sam takav zaluđenik za prirodu. On je bio od onih što ubijaju paukove papučom, što čašom poklapaju ose i gnječe moljce dok spavaju. I svaki put kada bi to uradio, umrlo bi i malo moje ljubavi prema njemu. „Nije loše imati neku strast“, kaže Džoel. „U stvari, to mi je samo hobi.“ „A možda poziv u životu?“ Dodajem mu čašu vina, i skraćujem priču o tome. „Možda.“ Nazdravljamo. Otpijam gutljaj i osećam kako mi struji kroz telo nešto što ne mogu da pripišem samo alkoholu.

Saginje se da pogleda red saksija na simsu. „Šta ovo gajiš?“ „Te na kraju su trave. Ovo su obične kućne biljke.“ Smešim mu se. „Volim zelenilo.“ Kako se premešta do druge police sa knjigama proučava moju malu kolekciju putopisa – vodič kroz Čile, ptice Južne Amerike, razne mape.

Knjige o baltičkim državama koje mi je poklonila mamina prijateljica, koja je putovala tamo kao mlada. Pretpostavljam da su moji roditelji mislili da ćemo otići tamo jednog dana, ali nikada nismo. Najdalje smo otišli u Španiju i Portugaliju, i na jedno čudno kampovanje u Francusku.

Provela sam sate izgubljena među stranicama tih knjiga, putujući iz svoje fotelje u netaknuta staništa i obilazeći predele obasjane mesečinom, gde civilizacija nestaje sa vidika a zemlja se ljubi sa nebom. „Ti si svetski putnik“, pretpostavlja Džoel.

Pomišljam na Grejs i kako bi se ona nasmejala ovome. „U snovima, možda.“ Deluje pomalo nervozno, pre nego što pokaže na knjigu. „Nisi…“ „Nisam još. Nadam se da hoću, jednog dana.“ Otpijam gutljaj vina. „Postoji jedan… nacionalni park u Čileu, skroz na severu. Oduvek mi je bila želja da odem tamo.“ Pogleda me. „Stvarno?“ 61

Klimnem glavom. „Učili smo o tome u školi. Sećam se da ga je učiteljica nazvala… Uneskov rezervat biosfere.“ Smejem se dok precizno izgovaram ime, radi efekta. „Zvuči tako egzotično, tako uzbudljivo. Kao da je negde u svemiru.“ I on se smeje. „U pravu si, zvuči tako.“ Koleginica sa kursa na faksu je bila i tvrdi da je tamo videla pticu koja je toliko retka da je skoro mit. Ta nenadmašnost prirode mi je još produbila želju da odem. „Privlače me udaljena mesta“, priznajem. „Znaš – tamo gde je priroda veća od tebe.“ Smeši se. „Da, poniznost pred prirodom, zar ne? Kao kad pogledaš u zvezde i setiš se koliko smo mali.“ Zajedno smo se premestili na kauč. Džoel je spustio ruku na Marfijevu glavu, češkajući ga iza ušiju.

Pijuckam vino. „Pa, koje je najinteresantnije mesto na kome si ti bio?“ „U stvari… ja nikada nisam bio u inostranstvu.“ Uzdiše, delujući posramljeno, kao da je upravo priznao da ne voli fudbal ili Bitlse. „Baš dosadno, zar ne?“ Jesam iznenađena, ali osećam i olakšanje što ne nosi sa sobom putopise sa svih kontinenata, kao što je to činila Grejs, priče zbog kojih je moj život delovao još običnije nego što zapravo jeste. „Uopšte nije.

Nisam ni ja neki avanturista. Postoji li neki razlog što…“ „Komplikovano je.“ Pitam se kakva priča stoji iza toga, ali pre nego što ga pitam, on menja temu i pita me koliko dugo radim u kafeu. „Zapravo, pripadao je mojoj prijateljici, Grejs. Ona…“ Reči su mi zastale u grlu. „Izvini. Preminula je nedavno.“ Nekoliko trenutaka ne progovara. A onda, veoma tiho kaže: „Mnogo mi je žao. Šta se dogodilo?“ „Saobraćajna nesreća. Pijani taksista.“ Nastala je pauza. Osećam kako me odmerava pogledom, utešno poput lampe u magli. „Jesu li…“ Brzo sam klimnula glavom. „Dobio je šest godina.“ Onda mu pričam sve – o Grejs i usvajanju Marfija, o tome kako bih prestala da radim u kafiću. „Pre toga sam bila asistent u fabrici.

Proizvodili su metalna pakovanja. Znaš – konzerve za piće, raspršivače, boje… U stvari, nije ni važno. Dosadna sam i sama sebi s tom pričom.“ Stavljam ruku na lice i smešim se. „Čime se ti baviš?“ Kao da mu je odjednom neprijatno. „Bavio. U stvari, bio sam 62

veterinar.“ Neverovatno – na trenutak nisam znala šta da kažem. Instinktivno sam se zapitala zašto mi to nikada ranije nije pomenuo, ali sam onda shvatila da nije ni imao razloga. „Ali više nisi?“ „Na pauzi sam.“ „Izgoreo si?“ „Može se tako reći.“ „Pretpostavljam da je to veoma stresan posao. Kao i lekarski.“ „Da, može da bude.“ „Da li ti ikada nedostaje?“ Deluje kao da traži prave reči, a onda mi kaže da šeta pse kao uslugu nekim starijim ljudima, i da mu to pomaže kada mu je teško.

Smešim se, srećna što čujem da ima još dobrih ljudi na ovom svetu.

Džoel pijucka vino. Ruka mu izgleda nezgrapno dok drži postolje čaše. Ima ruke veterinara, pomislim. Sposobne, pouzdane. „I, gde se Stiv preselio?“, upitam ga. „U onaj novi kompleks pored pristaništa.“ „Oh, tamo sam provela veći deo detinjstva. U prirodnom rezervatu.“ „U Voterfenu?“ „Da“, odgovaram zadovoljno. „Jesi li bio?“ Klima glavom, a ja ga ponovo pogledam u te tamne oči. „To je odlično mesto da odmoriš mozak. Ako znaš na šta mislim.“ „Znam“, kažem. Ćaskamo još nekoliko minuta pre nego što popijemo vino. Ali, pre nego što mu ponudim još, zahvaljuje, pomiluje Marfija za rastanak i kreće ka vratima, gde zastaje na trenutak, pre nego što se nagne ka meni i poljubi me u obraz.

Dodir njegove kože izaziva mi vrelinu u obrazima i satima kasnije razmišljam o tome.

63

14 DŽOEL

Na Noć veštica, Melisa odlučuje da dođe iz Votforda kako bi me odvukla do one prodavnice na ćošku (nešto o onim mandarinama starim nedelju dana, koje nisu baš zadovoljavajuće za poklade).

Prošlo je više od nedelju dana od onog pića u Kalinom stanu.

Mnogo sam razmišljao da joj uzvratim poziv, prežvakavao sam razgovore u glavi u nadi da ću smisliti dobar način da to uradim.

Ali onda se prisetim svih razloga zbog kojih moram da se oduprem svim osećanjima koje imam u vezi sa njom. Da poštujem svoju obavezu da se ne obavezujem. Ali to nije tako lako, pogotovo kada živimo na različitim spratovima iste zgrade. Kali je otvorena i šarmantna svaki put kada naletim na nju, i mnogo uviđavniji komšija od mene. Raspoređuje našu poštu, podseća me kada je dan za iznošenje smeća. Ponekad, nakon smene, ostavi kutiju kolača ispred mog stana.

Ali omiljena stvar u vezi sa stanovanjem u stanu ispod Kalinog su mi moćne balade koje se čuju iz njenog kupatila skoro svakoga jutra.

Grozno peva, ali shvatio sam da mi to nije bitno. Kako se ispostavlja, volim da pratim taktove njenog jedinstvenog, piskavog nesklada.

Pretpostavljam da bih mogao prestati da idem u kafić. Ali to bi bio baš ekstreman potez samo zbog zaljubljivanja. Imam već trideset i neku, nisam više tinejdžer. „Večeras bi trebalo baš da preplašimo decu“, predlaže Melisa, dok hodamo do radnje, „i da ti otvoriš vrata.“ „Zapravo, ja sam veoma dobar prema deci.“ „Ma da, baš. Ti si najnepogodnija osoba za decu koju sam u životu upoznala.“ „Netačno. Ja volim decu. Moji sestrići bi se složili sa mnom.“ 64

„Ne voliš Priču o igračkama.“ „Pa šta!“ Ona sleže ramenima. „To je čudno. Svi vole Priču o igračkama.“ „Znaš li šta je, po meni, čudno? Odrasli koji gledaju crtaće.“ Melisa sklanja platinasti pramen svoje perike sa lica. Propala je žurka u Votfordu na koju je krenula, ali ona je, što nije iznenađujuće, zadržala svoj kostim (lik Džulije Roberts iz filma Zgodna žena. Očigledno. Nešto ranije izvadila je srebrni sprej za kosu i pitala me da li hoću da budem Ričard Gir. Rekao sam da neću). „Slušaj, možeš li samo da hodaš iza mene? Ne želim da iko zna da smo zajedno.“ „Ha!“ Hvata me podruku. „Obožavam da te blamiram, Džoele.

Tako si uštogljen i nervozan.“ Pa, u stvari, mogu se složiti s tim.

Ostavljam Melisu kod poslastičarnice i odlazim da kupim namirnice, kad sam već ovde. Pasulj prebranac, beli hleb, supa od paradajza, pica. Možda ću jednog dana pokušati da naučim da kuvam pa ću ići i u veliku kupovinu, kao većina ljudi mojih godina. Ali zasada mi odgovaraju konzerve i pakovana hrana. „Srećna Noć veštica, opet“, čujem glas, nežan kao povetarac.

Okrećem se, i to je ona. Jutros mi je napravila i donela za sto kafu začinjenu bundevom, ukrašenu malim duhom od belanaca i osmehom koji mi još ne izbija iz glave. „Znaš“, kaže, „zaboravili smo da se dogovorimo ko će večeras u poklade.“ Razmišljam o otme. „Pa, zapravo ja ne verujem u poklade.“ „Interesantno.“ „Imam teoriju da ako se pretvaraš da ne postoje, one odu.“ Kali polako klima glavom. „A moja teorija je da si ti najbliži ulaznim vratima. Hoćeš li stvarno da me teraš svaki put jurim niz stepenice?“ Podužem obrvu, zadirkujem je. „Možda.“ „Dobro. Onda neka bude fer.“ Podiže nekoliko kesica gumenih bombona sa temom Noći veštica. „Ja ću kupiti slatkiše. Ali posle moramo da podelimo ostatak.“ Gledamo se. Taj pogled kao da mi topi utrobu.

65

Ali u tom trenutku osećam Melisin parfem, osećam njene ruke oko moga struka. Srce mi se stegne zbog toga što, zapravo, nije fer prema Melisi. Ipak, u moju odbranu, dobro je što je obučena kao prostitutka. „Uzela sam bombone, bebi. Hajdemo.“ Nakašljem se. „Melisa, ovo je Kali.“ Nešto je upravo iščezlo iz Kalinih zelenozlatnih očiju. „Zdravo.“ „Zdravo!”, odgovara i Melisa. „U šta si se ti maskirala?“ Kali iznenađeno pogleda u mene.

Preneraženo odmahujem glavom Melisi. „Ti si jedina u kostimu.“ „Bolje da krenem“, ljubazno kaže Kali. „Drago mi je što smo se sreli.“ Melisa me hvata za ruku i vodi do kase, bat njenih čizama odzvanja po linoleumskom podu. „Ko je ta kučka?“ „Hej“, stanem i puštam joj ruku. „To je prilično grubo.“ Kezi se. „Džoele! Šalim se sa tobom. Vidiš li na šta mislim kad kažem da si sav napet i pod tenzijom?“ „Ne pomažeš mi.“ „Ko je ona?“ „Moja nova komšinica sa sprata iznad. Uselila se kada je Stiv otišao.“ „Znaš li šta tebi treba?“ „Da platim ovo i odem kući? Po mogućnosti sam?“ „Ha. Stvarno me voliš.“ Ne, pomislim. Stvarno te ne volim.

Sedim na podu u dnevnoj sobi, leđima naslonjen na zid, sa kutijom pice pored nogu. Kao i uvek, na Melisin zahtev naručio sam veliku picu sa kobasicom. Ali ona nikada ne pojede više od dva parčeta, a moram i da joj skinem svu kobasicu sa nje. Čučne pored mene i izvlači parče iz kutije. „Hej, znaš li da ovo radimo već skoro tri godine?“ „Toliko dugo?“ Sumnjičavo mi se smeši. „Kao da se ne sećaš tačnog datuma kada si me video.“ U stvari se ne sećam. Ali se sećam kako je bilo. Jedan kasni večernji trening, kad sam prolazio kroz fazu da mislim da je odgovor na moje 66

probleme intenzivno umaranje. (Skoro da je i bilo, jer sam umalo pao mrtav na polovini prvog treninga.)

Melisa je nakon toga došetala do mene, sva u spandeksu, sa kosom vezanom u konjski rep i kompletno, besprekorno našminkana. U tom trenutku, ja sam čučao savijen i trudio se da ne povratim. „Novogodišnja odluka?“ Sticajem okolnosti, bio je januar. Ali nije mi to bilo bitno. „Samo hoću da steknem kondiciju“, izgovorio sam kroz dah. „I, kako ti ide?“ „Napredujem.“ „Vau! Koliko li si samo bio loš ranije!“ Nakon tuširanja i proteinskog napitka, otišli smo u moj stan. Bio sam iznenađen kada me je pozvala nekoliko nedelja kasnije, ali to se nastavilo.

Sada, iznad naših glava, čujem krckanje Kalinog parketa. Zamišljam je kako se kreće kroz stan sa čašom vina u ruci. Kako zastaje pored prozora i gleda u zvezde.

Pitam se da li razmišlja o meni, nakon onog našeg kratkog susreta u radnji. Je li zaključila da mi je Melisa devojka? Da sam tako plitak koliko i nepouzdan?

Možda bi bilo najbolje da jeste, razmišljam. „Dominik mrzi picu“, kaže Melisa i seda pored mene.

Nije mi poznato to ime. Ali prepoznajem način na koji mi to govori, kao da otvara poklon. To nije prvi put, a nikada se nismo obavezali da se nećemo viđati sa drugim ljudima. Ovo što sada imamo odgovara i meni i njoj. Zato smo i opstali toliko dugo.

Skidam tri kolutića kobasice u kutiju i nastavljam sa ovom igrom. „Ko je Dominik?“ „Neko sa kim se viđam.“ „Stariji?“ „Zbog čega to kažeš?“ Sležem ramenima. „Na zabavi ti je falio Ričard Gir.“ Osmehuje se. „U stvari, nije.“ „Je li večeras trebalo da budeš na njegovoj žurki?“ Htela je da izgovori da jeste. „Posvađali smo se. Hoće da se preselim kod njega.“ „Koliko dugo se…“ „Tri nedelje.“ Žvaćem. „Zvuči pomalo preterano.“ Blago krivi vilicu. „Nemoj mi reći da si ljubomoran.“ 67

„Slušaj, iskreno, ako si upoznala nekoga ko ti se sviđa, onda…“ „Šta onda?“ „…onda mislim da ne bi trebalo više da radimo ovo. Želim da budeš srećna. Rekao sam ti to.“ Neko vreme sedimo u tišini. Osećam otkucaje, ali sedimo toliko blizu jedno drugom da ne razaznajem da li su moji ili njeni. „Večeras možemo samo da se družimo“, kažem joj. „Ništa ne mora da se dogodi.“ Provlači se ispod moje ruke da bi me poljubila u usta. „Hvala ti. Ali i ja to hoću, pica-dahu.“ Ah, Melisa. Uvek mogu da računam da će reći pravu stvar.

Te noći sanjao sam nešto toliko uznemirujuće da me je potpuno obuzelo.

Subota je uveče, skoro godinu dana od sada, a ja stojim u tatinoj kuhinji. On se ljuti zbog nečega, pokazuje prstom u mom smeru. Reči koje izgovara pune su besa.

Ali ne mogu da shvatim šta govori. „Ti čak i nisi moj sin! Ja čak i nisam tvoj otac!“ To izgovara dva puta tokom svog monologa. Ja samo stojim pred njim, malo uplašen, mnogo zgranut.

A onda on izlazi iz sobe i govori mi da ga ostavim na miru. Na drugom kraju kuhinje, Tamsin ispušta činiju punu pudinga od jagode.

Rasipa se po podu pored mojih nogu. Umrlja me kao krv.

Sada sam na dnu stepeništa. Zurim gore, vičem za njim. „Tata? O čemu, dođavola, govoriš? Tata?“

68

15 KALI

Nekoliko večeri nakon Noći veštica Džoel me čeka u hodniku. „Slušaj, hoću da ti se izvinim.“ Odjednom crvenim, pitajući se da li se izvinjava zbog zvukova koji su dopirali iz njegovog stana, kasno u utorak noću.

Ležala sam u krevetu i gledala dokumentarac o plastici u okeanima.

U početku sam čula samo nekoliko tupih udaraca – dovoljno da smanjim ton svog laptopa i oslušnem. Ali zatim, kada je lupanje postalo ritmičnije, praćeno uzdasima i stenjanjem, ugasila sam film i jednostavno, nepomično slušala. Nisam mogla a da ne zamišljam Džoela, da se pitam kako li izgleda, da pomislim kako bi bilo da sam na Melisinom mestu. Osećala sam kako mi se ježi koža od vreline dok mi puls raste, a onda – baš dok sam zatvarala oči i puštala da se slika razvije – usledio je vrhunac, konačni uzdah pre nego što je sve utihnulo.

Osećajući se grešno, opet sam brzo upalila laptop i svim silama pokušala da se fokusiram na surove snimke plastičnog otpada nasukanog na plaže Indonezije.

Ali ostatak noći i nekoliko dana nakon toga nisam mogla da izbacim tu scenu iz glave. Tokom neočekivano napornog vikenda, kada sam jedva i bivala kod kuće, razmenili smo samo nekoliko uljudnih osmeha – a sada, kada ga vidim, ne smem da ga pogledam u oči. Nadam se da ne misli da sam šokirana ili uvređena – upravo suprotno. I on deluje malo postiđeno, ali ne znam zbog čega drugog bi mi se izvinjavao, zato pratim njegovu priču. „Stvarno ne treba da mi se izvinjavaš.“ „Samo smo popili piće.“ „Naravno.“ „Nije uvek takva.“ 69

„Da.“ „Malo je otvorenija nakon…“ Podižem ruku da ga zaustavim. „Shvatila sam. Stvarno.“ „I taj kostim bio je samo…“ „Stvarno nema potrebe…“ „Dobro. Samo sam želeo da ti kažem da se šalila. Ali nije trebalo tako da priča sa tobom.“ „Da li… pričaš o tome šta mi je Melisa rekla u radnji?“ „Da… A o čemu ti pričaš?“ Gutam knedlu. „Nije važno. Mislim da se nismo razumeli.”

Sada, naravno, nema šanse da pomenem viku koju sam čula kasnije te večeri. Odzvanjalo je kao pucnji, skočila sam iza sna. Nije se čuo ženski glas, tako da se sigurno nisu svađali – Džoel je sigurno nešto sanjao. Ali, ako to pomenem sada, delovaće čudno i napadno, kao da sam neki voajer, što je noćna mora svakog komšije.

Džoel je delovao zbunjeno, ali nasmešio mi se kao da nije bitno. „Kako Marfi podnosi vatromet?“ Večeras je Noć Gaja Foksa i nebo već puca od neonskih disko-svetala. „Ben se ponudio da ga uzme kod sebe. Njegovi mama i tata žive na selu, kilometrima udaljeni od prvih komšija.“ „Dobro razmišljanje.“ Kiselo se osmehujem. „Pa, imaš li ti neke planove za Noć Gaja Foksa?“ „Uopšte ne“, odgovara mrtav ozbiljan. „Ne podnosim tog lika.“ Smejem se. „Dot i njena ekipa sa skijanja na vodi prave žurku u parku.“ Raste tenzija među nama. Želim da ga pozovem, baš želim, ali on sigurno ima devojku.

Duboko udišem da bih se okuražila. „Pa, ako ne radiš ništa večeras…“ To je bio najsporiji osmeh na svetu, najveća agonija dok čekam odgovor. „Okej“, kaže on na kraju, tihim, ozbiljnim glasom. „Da, voleo bih da pođem.“

70

16 DŽOEL

U

stvari, imao sam planove: da strepim u Dagovoj bašti sa ostatkom svoje porodice, dok gledam kako dve trećine njegovog vatrometa ne poleće u vazduh. Ali i hteo sam da otkažem. Dosta sam iscrpljen pošto sam ovih noći jako malo spavao. A i onaj san sa tatom me je prilično zakucao. Nisam mogao da ga izbacim iz glave, pregledao sam svaku našu zajedničku fotografiju koju imam. Ponovo sam iščitavao sve telefonske poruke sa suzama u očima, kao da je neko umro.

Ponovo se prisećam svega. Ti čak i nisi moj sin! Ja čak i nisam tvoj otac!

To nije nešto što tek tako kažeš da bi povredio nekoga. Imam mnogo drugih primera šta bi mogao da mi kaže da je to želeo. Što jedino može da znači da ima nečega u tome.

Moram da saznam nešto više o ovome, što sam predvideo te noći.

Da li da otvoreno pitam tatu? Mislim da ne bih mogao da podnesem težinu tog razgovora. Barem ne još. Moram da odem do njegove kuće kada on ne bude tu, mislim. Da sam saznam istinu.

Deset minuta kasnije nalazim se sa Kali ispred. Vazduh početkom novembra ispunjen je mrazom i zamagljen zvezdama, mesec je halogeno svetao. Daje neki čudni odsjaj već zapaljenom nebu.

Podsećam se da ovo veče sa Kali nije kao sastanak ljubavnika. Mi smo samo komšije koje idu zajedno da gledaju vatromet. Baš kao što sam radio i sa Stivom i Hejli. Kao tradicija, platonski, bez obaveza.

71

Idemo se ka reci. Kalino lice se nazire ispod sive vunene kape koju je spustila preko ušiju i mekog crvenog šala obmotanog oko brade. Ruke su nam u džepovima, glave uvučene u ramenima. „Pa, koliko dugo se viđaš sa Melisom?“ Zvučalo je kao da je iskreno zanima. Što pretpostavljam da je i normalno kada upoznate Melisu.

Kiselo se osmehujem. „To… nije baš onako kako izgleda.“ Osećam kako me posmatra. „Nije?“ „Nisam siguran da mogu objasniti. Nisam siguran ni da želim.“ „Zašto?“ „Možda ćeš misliti da sam loš.“ Koračamo dalje. „Veza bez obaveza?“, pretpostavlja. „Da.“ „To nije tako loše.“ „Nije ni dobro.“ „Ali život nije savršen.“ „Nije“, slažem se sa njom, pomislivši: To je baš istina.

Iznad naših glava eksplozija, a onda vodopad svetala koji nas od jednom boji u milion boja.

Uz tihi zvuk muzike stižemo do Dot i njenih skijaša koji su pravili žurku pored kućice za brodove u parku. Postavili su besprekorno organizovan sto za piće i zapalili vatru (po svim bezbednosnim standardima) u gorioniku za spaljivanje lišća, identičnom onome koji ima moj tata u dvorištu. Odavno nisam prisustvovao zabavi sa ljudima koji mi nisu porodica. Ali postoji nešto šarmantno u jednostavnosti svega ovoga. Čovek koji peče slezove kolačiće, ostali koji nose pečene krompire. Deca koja mašu prskalicama.

Dot me zagrli kada smo stigli. Njiše se u stilu ranih šezdesetih, kompletno našminkana, sa zalizanom kosom i veštačkim trepavicama.

Kaput joj je u pomalo vojničkom stilu, nakit starinski.

Ljubi me u levi obraz i gura mi u ruke čašu nečega. „Zdravo, Mušterijo. Znala sam.“ „Šta si znala?“, zabavljen time, upitam je. „Znala si šta pijemo?“, brzo pita Kali, obraza rumenih od hladnoće i šetnje.

72

„Noćni vatreni punč. Moja tvorevina.“ „Šta je u njemu?“ Dot sleže ramenima. Mislim da većina ljudi i pravi punč na taj način. „Pomalo od svega. Većinom rum.“ Uzimam gutljaj. Dobar je, supersladak i jak. Kao tropski voćni sok sa alkoholom. Planirao sam da potražim negde kafu, ali pretpostavljam da mogu sačekati sa svojom dozom kofeina. „Spazila sam čoveka za sebe“, poverava mi se Dot, hvatajući me podruku.

Pogledam u Kali i smešim se. „Eno ga tamo. Onaj plavušan što nam je okrenut leđima, što se bakće sa slezovim kolačićima. Šta misliš?“ Ne bih da prosuđujem čoveka kada mu vidim samo potiljak. „Pa, deluje korisno. Sposobno.“ Dot ćuti i ispija svoj punč. „Oh, u pravu si“, na kraju progovara, kada je došla do vazduha. „On tako nije moj tip. On je klupski blagajnik, za ime sveta! Vidi kako sam o pažljivo okreće one slezove kolačiće.“ „Nisam mislio…“ „Ne, istina je. Na šta sam mislila! Nema ni trunke piromana u tom čoveku.“ „Izvini“, blago kažem, pitajući se kako sam samo uspeo tako dramatično da skrenem Kupidonovu strelu za manje od trideset sekundi. „Dobro. Još pića.“ Dot odlazi do kućice za brodiće. „Jesam li rekao nešto pogrešno?“ Kali se smeje. „Iskreno rečeno, nisi ni imao za šta da se uhvatiš.“ „Mada su piromani očigledno na vrhu njene liste.“ „Nemoj da brineš. Dotin ukus za muškarce je bukvalno neobjašnjiv.“ Hodamo nekoliko koraka do mračne ivice jezera. To je, u stvari, kamenolom ispunjen šljunkom, okružen drvećem i peščanim stazama.

Voda je boje mastila, ispunjena mesečinom. „Sviđa mi se nadimak koji mi je dala Dot.“ „Mušterija? Jedinstveno, zar ne?“ „Mislim da me sprečava da umišljam i spušta na zemlju.“ Ona se opet smeje. „Ona zna kako se zoveš. Mislim da više ima veze sa punčem koji je popila.“ „Šta je mislila kada je rekla Znala sam!”

Kali ispušta isprekidani dah. „Znaš, nemam pojma.“ Na određenoj udaljenost od kućice za brodiće, Dotin plavušan sa 73

slezovim kolačićima menja svoju ulogu. Gomila se okuplja, izgledaju kao skupina pingvina, dok rafali vatrometa kreću u nebo.

Predeo oko nas postaje prošaran bojama nalik slici apstraktne umetnosti Džeksona Poloka, uz ton pojačan do daske. „Osećam se pomalo kao tinejdžerka“, kaže Kali, kada joj jedna raketa prozuji previše blizu. „Muvam se po parku posle ponoći, pijem domaći punč.“ Pretvaram se kao da sam se setio nečega. „Znao sam da te prepoznajem odnekle.“ Smejući se, Kali se okreće prema meni. A onda zastaje. „Oh, imaš…

Dotin kamin na licu.“ „Ah.“ „Hoćeš da ti ja…“ Pre nego što sam stigao da joj odgovorim, skinula je rukavicu i podigla ruku do mog hladnog obraza. Polako je skinula mrlju svojim toplim dodirom. „Evo ga.“ U meni se nešto zavrtelo. Borim protiv nagona da je uhvatim za ruku dok je polako spušta, da joj kažem koliko je lepa. „Hvala ti“, uspevam da izgovorim.

Neko iz grupe ljudi uzvikuje Kalino ime. Krećemo nazad kroz travu prema kućici za čamce. „Hoćete li nam se pridružiti?“, pita Dot, koračajući prema nama. „U čemu?“ Pokazuje prema vodi. „Palimo džet-ski.“ Kali se zagrcne. „Šališ se. Previše je hladno.“ „Zato i služe ronilačka odela.“ „Dot, pijana si. Jesi li sigurna da je bezbedno?“ „Naravno“, odgovara Dot. „Nejtan je odličan instruktor.“ Kali se mršti. Verovatno, kao i ja, i ona misli da je Nejtan sigurno samo delimično kvalifikovan, budući da je očigledno propustio čas o odgovornosti.

Dot maše rukom. „Oh, ne brini, on pije limunadu.“ Okreće se prema meni. „Hoćeš li ti da nam se pridružiš, Mušterijo?“ „Ah, ne hvala. Ne želiš da me vidiš u ronilačkom odelu. Veruj mi.“ Dot se kikoće. „Svi smo ovde prijatelji.“ „Mislim da ćemo ovoga puta preskočiti“, kaže Kali.

Dot grli rukom Kali oko ramena i ljubi je u kosu. Pozavideo sam joj na tome. „Šta ti ja uvek govorim?“ Kali slegne ramenima. Dot trči prema kućici za čamce, verovatno da okupi što više dobrovoljaca za svoju samoubilačku misiju.

74

Otpijam još gutljaj punča. „Šta ti ona uvek govori?“ Kali okleva. „Hoćeš li da prošetamo?“

„Izvini zbog Dot. Misli da sam matora i dosadna.“ Koračamo stazom koja vodi u Voterfen, rezervat prirode. Mesec nekako izgleda sjajniji, kao ogromna rupa u mračnom nebu.

Iako koračamo jedno pored drugog, ona nas vodi. Poznaje ovaj put kao što ptica selica zna put na jug, prati svoj kompas. „Koliko godina ima Dot?“, pitam je. „Dvadesetak“, ležerno odgovara Kali. „Tako da to što si ti ’stara’, čini da imaš…“ „Trideset četiri.“ Pogleda me. „Ti?“ „Još sam stariji od tebe. Imam trideset pet. Za nas je nada izgubljena.“ Prelazimo drveni most koji predstavlja ulaz u rezervat. Blago se uspinjemo uz pločnik. Drveće baca senke, a grane kao da se šire iz mraka da nam požele dobrodošlicu. „Dot mi uvek govori da… Oh, kako se kaže?“ „Da zgrabiš život za…“ „Tačno to. Ona bi htela da idem na kik-boks i skijanje na vodi.“ „A je li to ono što ti želiš?“ Kali se smeši. Kosa koja joj pada ispod kape počinje da se sjaji na mesečini, prekrivena sićušnim kapljicama noćne rose. „Da kažemo da se za sada odupirem tome.“ „Možda ste samo drugačije.“ Na trenutak ćuti kao da razmišlja o tome. „Možda.“ Hodamo dalje u rezervat, pločnikom koji vijuga kao arterije kroz nervni sistem. Vatromet sad već vidimo u daljini. Gazimo duboko kroz zvuke noći u prirodi: usamljeni huk sove, krckanje sićušnih životinjica.

Iz dubine šume začuje se poneko cvrkutanje. „Samo da znaš“, kažem, „nemam pojma gde smo sada.“ Toliko je mračno da gubim orijentaciju.

Ona se smeje. „Ne brini. Često dolazim ovde noću.“ „Ne možeš da spavaš?“ „Ponekad“, priznaje.

75

Silazimo sa pločnika i prelazimo na usku pešačku stazu pored kanala uz nasip. Konačno, na mestu gde se drveće rastavlja kao zavesa, Kali staje. Približava svoju ruku mojoj. Osećam miris njenog šampona, dodir citrusa uspinje mi se uz nozdrve. „Ovo mi je jedan od omiljenih prizora“, šapuće.

Pešačka staza gleda na široku močvaru. Prepuna je života, komešanja, kao ukrašena nakitom od srebrnih barica. Rasute po površini vode plivaju divlje patke. Prateći Kalin ispruženi kažiprst, spazim grupu gracioznih jelena. Njihova delikatna tela, vitka kao skulpture, okupana mesečinom. Čučimo pored staze i gledamo ih. Miris vlažnog rastinja se podiže i uvlači nam se u nozdrve. „Predivni su, zar ne?“, šapuće mi kao u transu.

Klimam glavom, jer kome nisu!

Još neki zvuk se valja u pozadini – zviždanje talasa, praćeno slatkim grgoljenjem. Pitam Kali odakle dolazi taj zvuk. „To su zviždarka i grogotovac. Bučna gomila.“ Ponovo gledam u jelene. „Oni su kao remek-delo.“ „Volim da ih gledam ovako. Plahoviti su i veoma dobro se skrivaju.

Mogu da nanjuše ljude i do sto metara.“ Gledamo ih još neko vreme, radoznali sisari iz našeg malog skrovišta od rastinja. Tada mi se Kali nasmeši, kao tajni znak da nastavljamo dalje.

76

17 KALI

Ne prestajemo da pričamo, jedva

dolazeći do daha, dok hodamo jedno pored drugog stazom koja se polako širi i krivuda oko reke.

Pričam Džoelu o svojim roditeljima i njihovom poslu – mama je krojačica, a tata onkolog. Pita me koliko dugo sam zaljubljenik u prirodu i kažem mu da je tako, u suštini, čitav moj život. Tata me je prvi put doveo u Voterfen i napravio prostor u svom delu povrtnjaka samo za mene. Smejao bi se što je mama šizela kada sam sakupljala životinjice i bubice iz bašte, tešio me kada sam morala da se rastanem sa njima.

Naučio me je kako da razlikujem žabu od žapca, pokazivao mi razlike između sokola i kopca, visoko na nebu. Leti, rano ujutro, sedeli bismo zajedno u bašti i pričao bi mi o svakoj ptičici koja je pevala svoju jutarnju pesmu. Pravili smo hotele za bube i kućice za ježeve, presovali cveće i umakali ruke u barice, mešali zemlju za crviće i stenice.

Ispričala sam mu da nisam iskoristila svoju diplomu i o poslu pomoćnika upravnika za koji se još nisam prijavila. Objavili su oglas za posao pre nekoliko nedelja na sajtu, a vreme za prijavu je do ovog petka.

Pita me šta me sprečava u tome.

Razmišljam nekoliko trenutaka. „Možda baš ta promena. Kao da svi tek treba da se dovedemo u normalu, nakon Grejsine smrti. A taj posao ima ugovor na određeno vreme, i nema garancija za nešto dugoročno.“ „Ali možda bi se isplatilo?“ Mrštim se. „Pretpostavljam da ne volim da rizikujem. Moji roditelji su uvek bili tako… osetljivi, znaš. Zbog toga verovatno nikada nisam putovala. Nekako je uvek delovalo bezbednije da se ne pomeram. Kao… ako i ne juriš za svojim snovima, neće ti ni biti žao ako ih ne ostvariš.“ „I preuzimanje kafića deluje prilično rizično“, tiho primećujem.

77

„Davanje otkaza na starom poslu, nakon toliko godina.“ U pravu je, bilo je rizično, ali tada su moje misli bile okupirane tugovanjem za Grejs. Nisam se obazirala na strah jer je tuga bila jača – nekim danima me je obuzimala poput ludila. A pristanak na rad u kafiću bio je način da odam počast Grejs – skok vere, impulsivno, bez razmišljanja. Jer tako je i ona živela svoj život.

Nastavljamo dalje putem. Džoel večeras izgleda zanosno, u tamnom vunenom kaputu, sa šalom oko vrata. Mislim da mu odgovara zima, sa svim njenim slojevima, potcenjenim lepotama i suptilnim preprekama.

Dok šetamo, pitam ga da li je dobio ime po nekome, kao na primer po Biliju Džoelu, i on mi odgovara da nije, naravno da ne, to bi bila ludost, kaže pre nego što mi postavi isto pitanje – samo što, razumljivo, ne može da se seti nikog poznatog pod imenom Kali. „U stvari“, pričam mu, „jedne večeri, dok je mama bila trudna sa mnom, tata je predložio da se zovem Keri. Razgovarali su o dečjim imenima – ali, pošto su večerali, tata je imao puna usta dok je izgovarao ime.“ Smešim se. „Naravno, čokoladne torte.“ „Mislila je da je rekao Kali?“ Klimnula sam glavom. „A mami se toliko svidelo ime da nije imao srca da je ispravlja. I tako sam dobila ime Kali. Rekao joj je tek kad sam napunila osamnaest godina – održao je mali govor na tu temu na proslavi mog rođendana u restoranu. I, naravno, poslužili su čokoladnu tortu.“ „Ovo je verovatno najbolja priča na svetu o tome kako je dete dobilo ime.“ „Hvala. I ja mislim isto.“ Pitam Džoela za njegovu porodicu i saosećam kada mi otkrije da mu je mama umrla kada je imao samo trinaest godina. Kada ga pitam, ne priča mi mnogo o detaljima – samo da je imala rak i da su bili veoma bliski.

Koračamo još malo dalje kada, po navici, stajem na puteljku pod starom vrbom. „Grejs i ja provodile smo sate na ovom drvetu kada smo bile deca. Znaš da kada se popneš gore…“ „…možeš da posmatraš sve a da te ne vide.“ „I ti si to radio?“ On klima glavom, a ja osećam toplinu naše nove veze, novi plamičak koji se pali u mojoj utrobi. „Pa“, kaže nakon nekoliko trenutaka Džoel, „kažu da je najbolje gledati vatromet sa visine.“ Tako se zajedno nespretno penjemo u krošnju stare vrbe, gde mu 78

pokazujem moje i Grejsine inicijale koje smo urezale u kori drveta. Na horizontu, u pozadini lično našeg privatnog pogleda koji se pružao sa vrha drveta, još je plesao vatromet, bučan kao koraci džinova.

Gledali smo možda još dvadesetak minuta, kada je konačno zavladala tišina i nebo je ponovo usnilo.

U trenutku kada smo krenuli da se spuštamo, iz senke se pojavila sova, očaravajuća kao pahuljica. Posmatrali smo je kako klizi kroz vazduh, kako se uspinje i onda nestaje kao dim iza drveća.

Sledeće večeri vratila sam se u stan nakon večere kod Ester i pronašla belu kartonsku kutiju pred ulaznim vratima. U njoj je bilo parče čokoladne torte iz sicilijanske poslastičarnice iz grada, koju obožavam ali nikako da je priuštim sebi. I bila je poruka.

Tvoja priča izmamila mi je osmeh.

Dž.

P. S. Nisam siguran da li smem to da ti kažem ali, molim te, slušaj svoje srce. Prijavi se za taj posao.

79

18 DŽOEL

Čokoladna

torta bila je greška. Sada to znam. Odlazak u poslastičarnicu, odabir najlepšeg parčeta, posmatranje kako ga pakuju.

Sa toliko nade u srcu, nisam ni na trenutak zastao da promislim.

Samo sam želeo lepe stvari za nju. Da joj izmamim osmeh, da joj malo ulepšam dan. Nisam čak ni siguran zašto. Ali takav osećaj prati me od kada smo se upoznali.

Zato sam bio razočaran kada mi nije otvorila vrata. Malo sam se obeshrabrio kada sam morao da joj napišem poruku.

Istinu sam prihvatio tek kada sam se, nakon nekoliko minuta, vratio u svoj stan. Podsetio sam se da ako imam imalo pristojnosti u sebi, pustiću niz vetar šta god to bilo što je počelo da se razvija među nama.

Jer se ništa nije promenilo od kada je mama umrla, ili od kada je Viki otišla, ili od kada sam raskinuo sa Kejt. I ništa se i neće promeniti. Činjenica je da nas deli samo parket. Ali sledećeg jutra, upravo kada sam pomislio da bi trebalo više da se potrudim da držim odstojanje od nje, neko je pokucao na moja vrata.

Stojim nasred dnevne sobe i spremam se da otvorim. A onda se setim svih razloga zbog kojih ne bi trebalo i zatvaram oči. Čekam da ode.

Šetajući pse kroz park tog popodneva, zovem tatu da mu kažem da neću moći da dođem na ručak u nedelju.

80

Osećam knedlu u grlu dok mu šaljem poruku. Još jedna veza se urušava, jer ja znam previše. I opet, još jedan momenat koji ne mogu da premotam.

Ponovo ga proživljavam u glavi. Zamišljam njegov lik dok izgovara: Ti čak i nisi moj sin! Ja čak i nisam tvoj otac!

Da li se zato nikada nisam slagao sa njim? Da li sam zato uvek osećao kako ga razočaravam? Uvek je izgledalo da je Dag taj sin koga je želeo, i tome sam dugo pripisivao sve te zajedničke strasti i interesovanja. Sve, od modela vozova i crvenog mesa, do ragbija i brojeva (Dag je preuzeo tatinu računovodstvenu firmu kada se on penzionisao).

Ali možda, prvi put sada, postoji indicija da je sve to mnogo dublje nego što ja mislim.

Na neki čudan i uvrnut način, počinje da dobija smisao. Cak i ako izvlači na površinu još neka suštinska, životna pitanja: ko je i gde je moj pravi otac?

81

19 KALI

Tog

jutra kada sam pronašla čokoladnu tortu pred vratima, napravila sam grešku i pomenula to Dot. Postala je opsednuta strategijom, opijena taktikama, samoproklamovani komandant mog ljubavnog života.

Ali ne želim da primenjujem nikakvu taktiku sa Džoelom. Taktika mi je bila potrebna u vezi sa Pirsom, kada je još na početku dolazilo do preokreta – kao kada opečeš jezik na nešto veoma ukusno, ili kada probaš neki predivni komad garderobe a u njemu se osećaš malo debelo.

Za razliku od toga, kada sam sa Džoelom, sve deluje tako ispravno, iskreno, tako prijatno. Pored njega mi je toplo. Što me podseti da, još od one noći kada sam čula Melisu i njega kroz parket, nisam više sumnjala u to koliko mi se dopada.

Jutros, na putu za posao, zastala sam ispred njegovog stana, ali, kada sam pokucala, nije bilo odgovora. Ništa se nije čulo iznutra. Zato sam gurnula poruku ispod vrata.

Napisala sam samo: Ta čokoladna torta me je obradovala (mnogo). Hvala ti.

K. P. S. Prijavila sam se za posao.

82

20 DŽOEL

Stiv me je pozvao na neki njegov „zdravi“ sok. Ovo je već treći put kako me poziva. Iskreno, takav poziv bih obično odbio, ali još mi je krivo kako su se stvari odvijale među nama. Tako sam se, nekoliko dana nakon Noći lomače, sastao sa njim u kafiću teretane u kojoj je vežbao.

Očekujem da ovo bude neka vrsta pomirenja.

Bio sam u pravu. Zvučnik iznad naših glava emituje migrenoznu grmljavinu haus muzike zbog koje sam, u prošlosti, bežao iz noćnih klubova. Stiv gura preko stola ka meni sok koji me zabrinjavajuće podseća na supu od paradajza. „Šta je u njemu?“ Danas sam prilično umoran i nadam se da, protivno svim izgledima, možda sadrži malo kofeina. „Šargarepa i cvekla. Kelj. Sok od pomorandže. Za detoks“, odgovara. Kao da to opravdava činjenicu da su sirovo povrće samo samleli u tečnost i prodali mu to za skoro pet funti.

Ipak, pomirenje.

Pričamo desetak minuta. Na telefonu mi pokazuje slike njihove nove kuće. Podseća me da Popi puni godinu dana za Novu godinu, kaže da je Hejli dobro na poslu. Dok govori, ne mogu a da ne primetim njegove bicepse. Vidim kako se grče pod kožom, kao da ne mogu da izdrže što su odvojeni od tegova.

Ovde se osećam pomalo kao uljez, u farmerkama, majici dugih rukava, u čizmama.

Na kraju ostavlja telefon. „Kako je Kali?“ Ostajem hladan. „Odlično. Ona je veoma dobra komšinica. Deluje i kao dobra stanarka.“ Razmišljam o poruci koju mi je ostavila, koju sam stavio u kuhinju. Koliko mi je teško u poslednje vreme da razmišljam o 83

njoj čisto platonski. „Dobro“, kaže Stiv, osmehujući se. „Zahvalićeš mi kasnije.“ Ćutim. Nažalost, ovo mi ne daje drugog izbora nego da otpijem još gutljaj mlevenog povrća. „Pa, kako je sve ostalo? Znaš – život, posao, zdravlje?“ „Ništa se stvarno nije promenilo.“ „I dalje nemaš posao?“, zadirkuje me, kao da pričao o nečemu drugom. „Sigurno si spržio svu ušteđevinu.“ Mumlam nešto kao potvrdan odgovor. To je bolna tačka, uglavnom zato što sam i ja. Živeo sam kao monah da bih isprva uštedeo, unovčio sam nasledstvo od baba-tetke. Nisam rasipnik (ugađam sebi jedino odlascima u kafić). I imam sreće što mi je stanodavac finansijski nepismen i podiže mi stanarinu jednom u deset godina. Ali ni taj novac neće trajati doveka.

Stiv nikada nije zazirao od postavljanja ličnih pitanja, što sam većinom pripisivao samopouzdanju koje mora da ide uz njegovu gladijatorsku građu. Ali on poseduje i neku vrstu topline.

Predusretljivost isklesanu kao još jedan mišić od godina razgovora sa klijentima, slušanja njihovih problema dok se forsiraju čučnjevima trudeći se da ne povrate.

Stiv spušta svoj smuti. Pogleda po okolnim stolovima. A onda, iz čista mira ispaljuje: „Jesam li ti ikada pomenuo da imam diplomu iz neuropsihologije?“ Uspevam da mu kažem da mi nije to pomenuo. „Ono što hoću da ti kažem… ako ikada budeš hteo da razgovaramo…“ Otvara ta prokleta vrata i ostavlja da se ljuljaju na šarkama. Ali prizor iza njih je hladan i neizvestan. „Zašto? Mislim, ako si neuropsihijatar, zašto radiš ovde?“ „Mora li da postoji razlog?“ Gledam kako Stiv skida prsluk preda mnom. A onda pokušam da ga zamislim u belom mantilu. „Da“, kažem trepćući. „Mora.“ Sleže ramenima. „Krenuo sam u teretanu da bih mogao da podnesem stres zbog studiranja, a onda sam shvatio da mi se to dopada.

Tako sam počeo da treniram ljude – kao povremeni posao tokom master studija, i shvatio da sam rođen da to radim.“ Isuse! Master studije. „Ti si doktorirao?“ Zašto nikada nisam video ništa u njegovoj pošti što bi me uputilo u to, što bi me opomenulo o ovoj alarmantnoj činjenici? „Ah! Odustao sam nakon tri godine. Mada Hejli ponekad voli da me zove doktore…“ 84

Podižem ruku da ga prekinem, a onda je spuštam. „Zašto mi govoriš ovo?“ „Mislio sam da bi želeo da znaš.“ „Da znam, da bih mogao da iskoristim tvoje usluge?“ Niotkuda, u glavi mi se pojavljuje moj fakultetski lekar. I dalje mogu da ga vidim kako sedi ispred mene. Pogledi iskosa, podrugivanje.

Neobjašnjiva neprijatnost.

Stiv odmahuje glavom. „Ne tako. Ja nisam savetnik. Pretpostavljam da sam samo hteo da ti kažem da ako ikada budeš hteo da proćaskaš, možda ću razumeti više nego što misliš. Nisam samo dizač tegova.“ Mislim da ga nikada ranije nisam tako procenjivao. Ali, da me je neko pitao o njegovoj prethodnoj karijeri, sigurno ne bi razmišljao o specijalisti za mozak. „Jesi li se pokajao?“ „U vezi sa čim?“ „Što nisi jurio tu karijeru.“ „Nisam. Tada ne bih upoznao Hejli i ne bismo imali Popi.“ Pogleda okolo po kafiću. „A ovo je mnogo bolje nego karijera u nekoj nepoznatoj laboratoriji. I dalje mogu pozitivno da utičem na ljudski um. Samo mnogo direktnije.“ „Kako to da me nikada nisi pozvao da treniramo zajedno?“ (Ovo me zanima više od svega.) „Pretpostavljam da te nikada nisam doživeo kao tipa koji želi da trenira.“ „Ja pešačim“, protestujem. „Bez uvrede, Džoele, ali i moja baba pešači.“ „Pa zar motivacija nije deo treninga?“ Video sam Stiva ranije u parku kako viče na vežbače i govori im kako je bol samo slabost koja napušta telo, dok oni besomučno stenju. „Ipak, treba prvo da želiš to.“ Gledam u svoju polupopijenu supu od paradajza. Ako Stiv već oseća da sam izgubljen slučaj, onda ovaj otužni bućkuriš od pomorandže može i da ostane u čaši gde i pripada. „Vidi, druže. Samo sam hteo da kažem da ako ti ikada nešto zatreba…“ „U stvari, postoji nešto što možeš da uradiš za mene.“ Hoću da ga pitam za uslugu u vezi sa Kali.

Odlazim sat vremena kasnije, dezorijentisan i pomalo ogoljen. Kao da je vetar oduvao površinske slojeve sa mene. Kao da mi je odleteo šal koji nikada više neću vratiti.

Na putu do kuće razmišljam o onome što mi je rekao Stiv. O tome 85

kako je išao jednim putem, pre nego što se ohrabrio u nečemu što ga je usrećilo.

Ta stvar za mene je upoznavanje Kali. Usrećuje me kada je vidim kod kuće ili u kafiću. Ne želim da prestanem da se viđam sa njom. Ona dopire do onih delova mene za koje sam mislio da više ne postoje.

I bolje je da je tu kao prijatelj, nego da nije tu uopšte. Iako bi, u nekom drugom životu, sigurno bili nešto više od prijatelja.

Fakultet. Vreme kada su intenzivno učenje, nedostatak društvenog života i sna pravili haos u mom već zbrkanom umu. Redovno sam preskakao predavanja, ili se pojavljivao na njima potpuno iscrpljen.

Moja diploma bila je pod znakom pitanja čak i pre nego što sam i počeo sa studiranjem, i nešto je moralo da se promeni.

Tako sam, kada sam upisao drugu godinu, rešio da odem lekaru.

Bilo mi je potrebno nekoliko meseci da organizujem to. Bol zbog Lukove nesreće i mamine smrti i dalje je bio velik, i kao da sam se plašio da će mene okriviti za to. Ili da će me proglasiti mentalnim bolesnikom i zatvoriti protiv moje volje. (Zamišljao sam kakva bi bila tatina reakcija kada bi se to dogodilo, koliko bi bio hladan, on, kralj nepokazivanja osećanja.)

Nisam poznavao ranije univerzitetskog lekara. Bio je star, što je moglo da bude i ohrabrujuće da nije delovao tako nestrpljiv i pre nego što sam seo u stolicu.

Ordinacija je bila zamračena, roletne spuštene. Mirisalo je na bolnicu. Na dezinfekciona sredstva i hladnoću. „Nesanica“, bio je njegov kratak odgovor na moju dvominutnu priču koju sam bez daha podelio. U tom trenutku sam još bio pun nade, samo zato što sam uspeo da uđem na ta vrata. Bio sam siguran da ću tu dobiti pomoć koja mi je očajnički bila potrebna. Možda on ima lek. „Da“, odgovorio sam. „Zbog snova. Zbog predskazanja.“ Onda je prestao da kuca i suzio pogled. Pretpostavljam da nije hteo da upiše taj deo. Osmeh mu je prešao preko usana koje su delovale tako meke da sam bio siguran da koristi neku posebnu kremu za to. „Prijatelji, gospodine Morgane?“ „Molim?“ 86

„Imate li mnogo prijatelja ovde, ili se borite? Da se uklopite?“ Istina je da sam se uvek borio. Povukao sam se od vršnjaka u školi nakon onoga što se desilo Luku. Postao sam usamljenik. Snovi su zaposeli onaj prostor u mom umu, potreban za druženje, tako da sam mogao da nabrojim na prste jedne ruke prijatelje koje sam stekao ovde.

Ali to je bila prokleta posledica, a ne uzrok. Sigurno je doktor, od svih ljudi, mogao to da spozna. „Droge?“, nastavio je, pošto nisam odgovorio. „Ako postoji nešto što bi delovalo… probao bih sve.“ Ciničan osmeh. „Ne. Mislim na rekreacione droge. Da li ih uzimate?“ „Oh. Ne. Nikada.“ Pogledao me je pravo u oči. Video sam da mi ne veruje. „I ne uzimate nikakve lekove?“ „Ne.“ Trudio sam se dalje. „Vidite, sanjao sam da če moja mama umreti. I onda je umrla. Umrla je od raka.“ Dok sam ovo izgovarao, osećao sam knedlu u grlu. „Svež vazduh“, odsečno je izgovorio, kao da ja nisam rekao ništa. „Vežbajte, prestanite da pijete i uzmite ovo.“ Naškrabao je recept i predao mi ga. „Vežbam, i ne pijem mnogo…“ „Ovo je protiv nesanice. Obavezno pročitajte uputstvo.“ „Ali nesanica…“, nastavio sam, drhtavim glasom, „…u stvari nije problem. To je više propratni efekat.“ Promeškoljio se u stolici, nakašljao da pročisti grlo. „Jeste li našli mesto u čekaonici sada, gospodine Morgane?“ „Da, ja…“ „Vi ste srećnik. Ponekad je tolika gužva da se stoji. Studenti su bolesna gomila.“ Nagnuo se napred i ljutito zabio olovku u notes. Kao da se ja namerno ne pokoravam pravilu koje važi za sve. „Mogu da rešavam samo jedan problem na jednom sastanku.“ Na licu sam mu video prezir. Kiselina mi je razdirala želudac.

Ne znam zbog čega (loš dan, lični problemi), ali nešto u vezi sa mojim prisustvom tog popodneva stvarno ga je razbesnelo. Niotkuda, podsetio me je na tatu.

Onda je nastupila tišina koju je razbijalo jedino kucanje sata na njegovom stolu. Beli, plastični sat sa ljubičastim logom farmaceutske kompanije.

Ali morao sam da pokušam. Još samo jednom. Trebalo mi je toliko dugo samo da zakažem pregled, da skupim hrabrosti i uđem u 87

ordinaciju. Ponavljao sam reči koje sam danima vežbao u kupatilu pred ogledalom. „Je li možda nešto neurološki… Možda nešto nije u redu sa mojim mozgom? Ta moja predskazanja.

Prekinuo me je njegov smeh. Stvarno mi se smejao. I iako mu je lice inače bilo sumorno, bio je sav ozaren. „Pa vi očigledno ne možete da predvidite budućnost. Ne znam da li je ovo neka šala, ili izazov na koji su vas naterali, ali traćite moje vreme. Izlazite iz ordinacije.“

88

21 KALI

Nedelju

dana nakon Noći lomače, kada vidim Džoela u kafiću, znam šta ću uraditi. Vežbala sam kako to da mu saopštim – ali sada su mi se usta osušila i počinjem da brbljam, što sigurno neće pomoći.

Dok spuštam njegov dupli espreso, šoljica mi se trese u ruci. „Jutro.“ „Hej!“ Podiže pogled. Iako mu oči deluju umorno, toplo mi se osmehuje.

Srce mi toliko lupa kao da će iskočiti i polomiti mi rebra. „Ja… dobila sam imejl sinoć. Pozvali su me na razgovor za posao u Voterfenu.“ Lice mu se ozarilo. „Vau! Čestitam. To su sjajne vesti.“ Preskačem sve i krećem na svoje sledeće pitanje. Ne razmišljaj, samo uradi to. „Pa, onaj novi italijanski restoran pored reke je dobio baš dobre kritike. Izgleda da su im odlični spaghetti al pomodoro. Hoćeš li da ih probamo večeras?“ Deluje pomalo zatečeno – mada, ako ćemo iskreno, možda je to zbog toga što je devet ujutro, i čeka me ogroman red za kafu kod šanka, a ja očijukam kod njegovog stola i brbljam o špagetima.

A onda, niotkuda, žena za susednim stolom se naginje i dobacuje. „Probala sam ih sinoć. Vrhunski su. Svakako vam preporučujem.“ I pokazuje prstima koliko je ukusno.

Hoću da je poljubim. Ali, umesto toga, smešim joj se i gledam opet u Džoela čekajući odgovor, dok mi se stomak prevrće u agoniji.

Konačno, on proguta knedlu i daje mi odgovor za koji sam se molila. „Da, okej. Što da ne.“

89

Dok čekamo da nas odvedu do našeg stola u restoranu, Džoel opisuje popodnevnu šetnju pasa. „…tako Zvončica – to je maltezer – počinje da beži do kanti za smeće. A ja trčim za njom i uporno je dozivam…“ Odglumi scenu. Ja se toliko smejem da mi suze naviru na oči. „Ona je u stvari razbojnik prerušen u krpu za pod. Sa veoma izraženim stavom.“ „Sa izraženim stavom?“ „Oh, pa to je stručni termin za Jebi se, ja odlazim.“ „Pa, ne možeš da je kriviš.“ Zagleda se u ugao mog šala. „Za nju si ti kao vakcina.“ I on se sada smeje. „Pošteno. Nisam ni razmišljao o tome.“ „I dalje ne mogu da verujem da volonterski šetaš ljudima pse. Jesu li vlasnici neverovatno atraktivni ili nešto tako?“ „Pa, hajde da vidimo. Tu je Ajris – ona ima osamdeset pet. A Meri još malo puni devedeset. Ali, da ti kažem, da sam pedesetak godina stariji…“ Podižem ruku da ga zaustavim, neprekidno se smejući. „Znam da sam ovo ja započela, ali sada mi je krivo što jesam.“ Prilazi nam konobar koji nas vodi do našeg stola. „Izvini“, Džoel se osmehuje. „Smanjiću malo crni humor.“ „Ne, nemoj, molim te“, odgovaram. „Obožavam crni humor.“

Osećam to, pomišljam, dok sedamo u udoban separe. Pored Džoela, srce mi se topi kao nikad do sada… ali, opet, teško ga je pročitati. Nisam sigurna da li tačno tumačim signale koje mi šalje, ali ne znam da li me gleda kao prijatelja ili kao nešto malo više. Neki put, kada ga pogledam u oči i kada osetim tu magičnu privlačnost duboko u grudima, tada pomislim da me gleda kao više od prijatelja – ali onda kao da se nešto promeni u njemu, i tada se ogradi od svih svojih osećanja, zakopa ih duboko i kao da nestanu.

90

Pored toga, još mi nije jasno kakav odnos imaju on i Melisa. On kaže da su „posebni“ prijatelji, ali to može svašta da znači. Želim da pitam, ali nisam sigurna da li ću. Ponekad osetim neki gard kod njega, a poslednja stvar koju želim je da ga uvredim. „Obožavam da pijem vino iz ovoga“, kažem, dok konobar spušta pred nas bokal crvenog vina i dve čaše. „Kao da sam u nekom uličnom kafeu negde na Mediteranu.“ Džoel se smeši dok nam sipa i dodaje mi čašu. „Uzgred, htela sam da ti zahvalim“, nastavljam. „Što si pričao sa Stivom.“ Džoel se sastao sa njim ovog vikenda i objasnio mu situaciju sa Marfijem. Izgladio je čitavu stvar tako da ne moram više da brinem da će me uhvatiti. „Već si mi zahvalila.“ Jesam, onda kada mi je rekao – ali tada sam samo promucala nekoliko reči boreći se da ne zaplačem. „Pa, sada ti i zvanično zahvaljujem.“ Trepćući, podiže čašu da nazdravi. „Ne, ovo je zvanična čestitka tebi.“ „Možda je malo preuranjeno“, priznajem. „Još nisam dobila posao, a sigurno neće pomoći to koliki sam tremaroš na intervjuima.“ „Ne verujem da je tako.“ „Oh, jeste. Tresem se, znojim – sve po redu. Oni samo treba da me pitaju: Zašto biste da radite u očuvanju prirode, gospođice Kuper? I ja ću verovatno početi da plačem.“ Osećam kako me posmatra. „Pa, ako i zaplačeš“, odgovara on, „to će im samo pokazati koliko si strastvena.“ Iako je napolju hladno, u restoranu je dosta toplo, i Džoel skida svoj džemper. Izgleda predivno, golih ruku, onako preko puta mene, topao i smiren. Posle dugog razmatranja, večeras sam odlučila da se obučem opušteno – moje najbolje farmerke i svilenu bluzu sa zvezdicama koju me je nagovorila Grejs da kupim, samo nekoliko nedelja pre nego što je umrla.

Otpijam gutljaj vina. „Šta si ti rekao na svom intervjuu – kada su te pitali zašto želiš da budeš veterinar?“ „U stvari, nisu me pitali. Makar ne na poslu na kome sam bio.“ Lice mu je poluzaklonjeno čašom. „Više je bilo priče o specijalizacijama, opremi, sertifikatima.“ „Ali sigurno su te pitali na faksu.“ Blago ga guram kolenom. „Molim te, reci mi. Potrebna mi je sva pomoć.“ 91

„Okej. Ali zapamti da ja više i nisam veterinar. Šta ja, u stvari, znam!“ „Reci mi.“ „Pa dobro, odrastao sam okružen životinjama. Tata to nije voleo, ali on je činio sve da usreći mamu. A ona ih je obožavala. Imali smo zečeve, zamorce, patke, piliće. I volontirao sam u lokalnoj ambulanti za spasavanje životinja, čistio sam kaveze. Tamo smo i našli našeg psa, Skampa. Bio je moj najbolji prijatelj. Sve smo radili zajedno – istraživali po šumi, provodili sate pored reke. Bio je uvek sa mnom. Bili smo nerazdvojni. A Skamp je voleo da trči. Nikad se nisam trudio da ga zaustavim jer ni on nije mogao dugo bez mene. U svakom slučaju, jedne večeri, šetali smo stazom kroz šumu i on je pojurio za zecom. Što je bilo prilično normalno za njega – osim što se ovoga puta nije vratio. Počeo sam da ga dozivam, ali… ništa.“ Džoelov glas se malo prigušio. „Ostao sam sve do mraka tražeći ga, a onda sam se vratio kući kod mame.“ Zaćutao je. „Na kraju smo ga našli. Pokušao je da protrči kroz bodljikavu žicu, ali se zaglavio na pola puta. Izgubio je toliko krvi da… Nije imao šanse. Ali kao da je samo čekao da ga pronađemo. Borio se da dođe do daha, a onda me je pogledao kao da mi kaže da mu je žao što je onako otrčao. Nekoliko sekundi kasnije umro mi je na rukama.“ Osećam kako mi se oči pune suzama. „U svakom slučaju, rekao sam mu da ga volim. I onda sam ga samo držao dok toplina nije iščezla iz njegovog tela. Tog dana sam znao da želim da se brinem o životinjama. Na intervjuu nije ni trebalo da budem sav zarozan i da kažem da volim životinje. Trebalo je da pričam o svom radnom iskustvu i budućim planovima, o svojim veštinama koje bih uneo u posao. Ali ne postoji druga reč kojom bih opisao šta sam osećao.

Sve ostalo bi bilo suvišno. Samo ljubav.“ Uzdahnuo je, a onda me je pogledao.

Nežno se osmehujem, mada mi se srce cepa. „Meni deluje da si još veterinar.“ Dok jedemo pastu i čabate, Džoel baca pogled po restoranu. „Znaš, zamišljam da Italija… nije nimalo nalik ovim šarmantnim freskoslikama.“ Smejem se. Pa nisu ih loše uradili, ali teško da će ovi odštampani hramovi i kopije pica ikada prevazići Mikelanđela. „Trebalo bi da dodaš i Rim na svoj spisak“, kaže on, lomeći parče hleba i umačući ga u ulje. „Sudeći po svemu, to je jedan od najzelenijih evropskih gradova.“ 92

„U stvari, bila sam tamo jednom. I jeste – predivan je.“ „Porodični odmor?“ Osećam kako me ovo pita da bi čuo sasvim drugačiji odgovor od mene. „Ne, bila sam tamo sa bivšim dečkom, Pirsom.“ Džoel pijucka vino i ne komentariše.

Pokušavam da smislim šta da kažem, kako da opišem odmor koji je u isto vreme bio i predivan i pravo mučenje. „Ja… provela sam dosta vremena sama, istražujući parkove i ruševine starog grada, šetala sam pored reke. Pronašla sam neverovatan ružičnjak…“ Ponovo proživljavam taj prelep, vedar dan, kako je vazduh mirisao na taj predivni miris. „Pirs nije ni izlazio iz hotela. Većinu vremena je proveo pored bazena. Bili smo toliko različiti, u stvari. On je kao neki plejboj, superfaca. Rim je, u stvari, bio naš treći sastanak. To je bila njegova ideja.“ Džoel se smeši. „Zaista faca.“ „Privlačio je nevolje – znaš. Upadao u tuče, dugove. Nestajao bi na neko vreme. Uvek bi se svađao sa ljudima, skakao iz krize u krizu. Na početku sam mislila da bi trebalo da budem sa nekim ko potpuno nije moj tip…“ Odlutala sam u priči. „To je bila velika greška. Ispalo je da nije uzalud što postoje tipovi za svakoga.“ Džoel uvrće špagete oko viljuške, zamišljenog pogleda. „Misliš, bolje je ići na sigurno?“ Na trenutak nisam sigurna šta da odgovorim. „Ili makar izbegavati nevolje, pretpostavljam. Da.“ A onda preko njegovog lica prelazi senka koju ne mogu baš da odredim, ali nestaje isto tako brzo kao što se i pojavila.

93

22 DŽOEL

Kada smo se sinoć vratili iz restorana, poigravao sam se sa mišlju da pozovem Kali kod mene na kafu. Nekoliko sekundi, te reči su mi skoro lebdele iznad usana.

Ali zaustavio sam se u poslednjem trenutku. Kali mi je rekla da više nije zainteresovana za dramatične veze: još jedno upozorenje zašto ovo ne treba da ide dalje. Ceo život snovi su mi određivali ponašanje i obeležavali dane, uspone i padove. Kao što je Viki onomad rekla, ja sam upravo suprotno od stabilne osobe, sušta suprotnost postojanosti.

Tako puštam da se reči rastope, slatke samo nakratko, poput šerbeta na jeziku.

Očigledno sam napravio mučnu situaciju kada sam joj poželeo laku noć. Prvo sam se čudno premišljao, a zatim krenuo da je poljubim u obraz, na šta ni ona ni ja nismo bili spremni. I sve to je nadjačalo kada sam počeo da mrmljam nešto neobjašnjivo o kontinentima, dok smo se sudarali nosevima.

Od tada držim pognutu glavu.

Svratio sam kod tate u nadi da ću otkriti istinu o svom snu. Srećom, svakog petka provodi dan na drugom kraju grada, baveći se svojim hobijem, drvodeljstvom. Uveče dođe kući sav prekriven strugotinom i iverjem, miriše na sveže isečenu građu.

Jednom sam sanjao da je odsekao sebi vrh prsta, pa sam ga, ubrzo 94

zatim, zbunio poklonivši mu neprobojne rukavice. Na kraju se sve sredilo, jer je tata stigao u te godine kada često menja rukavice. Kožne za vožnju, od lasteksa za sipanje benzina. Gumene za pranje i duži par za ribanje toaleta.

Drži kutije sa maminim stvarima u Tamsininoj staroj sobi. Ja ih retko gledam od kada ih je stavio tu, a sada se sećam i zašto.

Podelio je njen život u kategorije. Možda je morao da uradi tako.

Ljudi pričaju da je tugovanje za nekim proces, a on ga je ovim baš preterao. ODEĆA. KNJIGE. CIPELE. RAZNO. DOKUMENTACIJA. Spustio sam šolju kafe pored i izvukao kutiju RAZNO. Morao sam da delam brzo: kao i ja, i tata je dosta pouzdan što se tiče njegovih navika i dnevne rutine, ali je i rođeni policajac, dobro mu ide hvatanje ljudi na delu.

Kutija je puna fotografija, skupljenih gumicama na gomilu, starih članaka isečenih iz novina i magazina. Svežanj starih karata i sitnica, kao što je ručno pravljeni okrugli tanjir koji joj je tata poklonio za Božić jedne godine. Kutija sa nakitom, čak i nekoliko bočica parfema. (Ne usuđujem se da ih dodirnem, a kamoli da ih uzmem u ruke. Suviše se bojim da ću ponovo osetiti njen miris, da ću osetiti toplinu njenog zagrljaja. Tokom hemioterapije, koža joj je postala preosetljiva na parfeme, a stalno je govorila kako se ne oseća kompletno bez njih. Otkako je umrla, cela kuća nije kompletna. Ne otkako je miris njenog parfema potpuno iščezao.)

Prelistavam fotografije. To su većinom porodične, koje nisu stale u albume. Nijedna mi ne govori ništa. Zato uzimam kutiju na kojoj piše DOKUMENTACIJA. Pretpostavljam da tražim nešto kao krštenicu ili hrpu pisama. Možda još neki papir koji će me povezati sa mojoj prošlošću. Ali nema ničega. Samo gomila starih računa, bolničkih dokumenata. Čudno je videti ih: pismo za mamu od njenog lekara, koje potvrđuje rezultate biopsije.

Nekoliko reči na toj stranici koje nam menjaju život iz korena.

Ponovo gledam u svoju beležnicu, u ono što mi je tata rekao u mom snu. Obuzima me neopisiva tuga i još više mi naviru sećanja koje sam upravo ponovo proživljavao.

A onda čujem kako su se vrata dole zalupila. „Džoele?“ Moja sestra. Odahnem. „Hej!“, pozivam je. „Videla sam tvoj auto.“ „Sačekaj.“ Guram stvari nazad u kutije i ostavljam ih na tepihu.

Trčim dole da je pozdravim. Osećam olakšanje dok je grlim, prisećajući se vesti koje će mi saopštiti sledećeg proleća. Misli o novom životu 95

pomažu mi sada, kada sam ponovo zagazio u svoj bol. „Zar ne bi trebalo da si na poslu?“ „Sada sam na pauzi za ručak.“ Podiže ceger. Rukavi njene roze košulje podignuti su do lakata. „Kupujem neke namirnice.“ „Kakve?“ „Nešto što može da se podgreje.“ Gledam je. „Koliko dugo to radiš?“ „Nije to ništa.“ Okreće se od mene i kreće ka kuhinji. Otvara frižider i pretura po plastičnim kutijama. „Otkako si otišla od kuće?“ Sleže ramenima. „Oh, možda. Pretpostavljam da sam tada počela, i… nikada nisam htela da prestanem. Nekako mi je delovalo ružno.“ Toliko puta sam video tu plastične kutije. Uvek sam pretpostavljao da je tata postao blago opsednut svojom ishranom. Nikada mi nije palo na pamet da pitam.

To je nešto što rade deca: brinu o roditeljima kada ostare. Možda nikada nisam hteo da pitam jer sam, na nekom nivou, osetio da nešto nije u redu?

Ponovo me preplavljuje tuga. A sada je osećam u celom telu uvek kada pogledam u Tamsin. Možda mi je samo polusestra. Jesmo li zbog toga toliko drugačiji likom? Tamsin i Dag, sa svojom crvenom kosom i nebo-plavim očima, a sa druge strane ja, taman kao njihova senka.

Ponekad, kada sam bio mlađi, slušao sam komentare svojih vršnjaka, ali mama me je uveravala da ni ona uopšte ne liči na svoju sestru. Za mene je to objašnjenje bilo dovoljno. Zato sam ga i prihvatio i to je bio moj odgovor svakom ko me je kinjio zbog toga. Nisam više razmišljao o tome.

Pokušao sam da se umirim lepšim mislima. Kao što je Amberin nastup na predstojećoj božićnoj predstavi. Ili bicikl koji će dobiti za Božić, što ne znaju još ni Tamsin ni Nil. Dok Tamsin reorganizuje frižider, pokušavam da se saberem. „Hej, Tam. Znaš li da li se ikada dešavalo nešto čudno između mame i tate?“ „Kako čudno?“ Uspravlja se.

Mršti se, što me je zaustavilo da kažem nešto nepromišljeno. Ne smem dozvoliti da misli kako sam otkrio neki dokaz o neverstvu ili tako nešto. Uglavnom ne, pre nogo što budem imao neki dokaz. „Nije važno.

Zaboravi. Nije trebalo ništa ni da pominjem.“ „Znaš”, glasno razmišlja, očigledno malo rastrojena, „ponekad se pitam da li bi trebalo da organizujemo tati neki sastanak.“ Kiselo se osmehujem. „Ne mogu da zamislim da tata toliko spusti 96

svoj gard.“ I ona se smeši. „Znam još nekoga ko je takav.“ Premeštam se s noge na nogu. „Ja želim da ti nađeš nekoga.“ Primiče mi se i hvata me za ruku. „Ti si tako divan.“ „A ti si tako pristrasna. U svakom slučaju, ja sam srećan što nisam u vezi.“ Sto više to izgovaram, to ću možda više i verovati u to. „Želela bih da pronađeš pravu ljubav.“ Tamsin je odlučnija u ovome nego što bi možda trebalo. „Nisam zainteresovan za pravu ljubav. Stvarno.“ „Sigurno želiš da upoznaš neku devojku. Dag kaže da si bukvalno u celibatu.“ Upoznao sam devojku, Tam. I ona je šarmantna, i zabavna i predivna kao leptir. Ali postoji mnogo razloga zbog čega to ne bi moglo da funkcioniše. „Dag priča mnoge stvari.“ „Pa onda to nije istina?“ Ne bih stvarno želeo da zalazim u detalje moje i Melisine veze sa svojom mlađom sestrom. „Okej, samo da znaš, nećemo voditi ovaj razgovor.“ „Prošlo je dosta vremena od Viki.“ Pri samoj pomisli na Vikin lik, prisećam se koliko bi bilo nefer da uvučem Kali u moj vrtlog disfunkcionalnosti. „Viki je bolje bez mene.“ Tamsin je uporna. „Jesam li ti ikada pričala o Bet? Radim sa njom i preslatka je. Mogla bih da vas upoznam…“ Dok Tamsin i dalje govori o Bet, zazvoni mi telefon. Poruka od Kali, nešto o nekom paketu koje je preuzela za mene. Stavila je i emotikone.

Osećam olakšanje što me nije otkačila nakon sinoćnjeg fijaska sa poljupcem.

Cmoknem sestru u obraz. „Volim te, Tam.“ Izlazim iz kuhinje i penjem se uz stepenice. „Šta si tačno tražio ovde?“, pita za mnom. „Istraživao sam“, mumlam, siguran da me nije čula.

97

23 KALI

Prošlo je više od nedelju dana od večere sa Džoelom, kada me je doveo do suza i ganuo pričom o Skampu. To mi je juče bilo u glavi sve vreme mog intervjua u Voterfenu, kao i ono što je rekao da sam strastvena.

Sada sam u gradu u kupovini i telefonski poziv koji dobijam tera me da poskočim od sreće.

Planirala sam da otrčim do stana i makar se očešljam, ali, dok dolazim do kuće, potreba da pokucam na Džoelova vrata nadjačava moje planove.

Otvara mi vrata, sav mokar, sa peškirom omotanim oko struka.

Kapljice vode, kao rosa, raspršene su po njegovoj svilenoj koži.

Pokušavam da se saberem i usredsredim na ono zbog čega sam došla. „Izvini“, kaže pre nego što sam ja uspela da izgovorim. „Hteo sam da otvorim pre nego što…“ „Džoele, dobila sam ga.“ „Šta si dobila?“ „Upravo me je pozvala Fiona. Dobila sam posao u Voterfenu – ugovor na godinu dana.“ „Kali to je sjajno! Čestitam.“ I dok smo se gledali – samo na trenutak, pre nego što se blago 98

nasmešio i spustio pogled – shvatila sam koliko mi se dopada, toliko da mi nije bitno da li radim pravu stvar.

On polako podiže glavu dok mu prilazim. Na trenutak stojimo, a lica su nam toliko blizu da nam se nosevi skoro dodiruju. Moja krv vri. Čujem svoje srce kako ludački lupa. Penjem se na prste da bih ga poljubila, i on mi uzvraća poljubac – isprva nežno, upitno, a onda, punije, jače, dok nam se usne potpuno ne spoje. Osećam toplinu njegovih ruku dok mi provlači prste kroz kosu, i vrelinu tela, još mokrog od tuširanja, dok me privlači bliže sebi. Osećam i kako drhti od uzbuđenja i tada mislim samo o njegovom ukusu, o vlažnom poljupcu o slatkom mirisu njegovog gela za tuširanje.

Na kraju se povlačim i pokušavam da povratim dah. „Izvini“, mrmlja i pogleda u moju majicu, mokru od njegove vlažne kože.

Napolju je počela kiša. Čuje se ritmično dobovanje po krovovima automobila i pločnicima, šuštanje lišća.

Osmehujem se i grizem za usnu. „U redu je.“ „Kali, ja…“ Otvara vrata malo više i pušta me unutra. „Možeš li da mi daš pet minuta? Verovatno bi trebalo da se obučem.”

Odjednom osećam stid. Srce mi galopira kao trkački konj. „Ionako treba da prošetam Marfija. Idem to da uradim.“ On klima glavom. „Ostaviću vrata otključana.“

99

24 DŽOEL

Brišem paru sa ogledala i zurim u svoj odraz.

Jedva sam došao do daha, kao da me je neko stegao oko pluća i naglo povukao. Želim da zaustavim ovo, ali ne mogu. Ne mogu više da se borim protiv toga. Suviše mi se dopada.

Naginjem se nad lavabo, spuštam glavu. Pomisao na Kali i mene…

Sve deluje tako prirodno i neizbežno. Kao prvo prolećno vedro nebo.

Kao mladica koja raste iz šumskog tla.

I taj poljubac… pa, već sam ga hiljadu puta ponovo proživeo za samo nekoliko minuta.

Ali i dalje sam izgubljen. Odvojen od realnosti, nesiguran.

Razmišljam o naporima koje sam pre mnogo godina uložio da zaštitim svoje srce i zdrav razum.

A šta je sa njenim srcem i njenim zdravim razumom?

Podižem pogled. Gledam u ono što je ostalo od mog odraza. I evo ga sada. Refleks koji sam trenirao, kao kočnica u mom mozgu.

Razmišljam koliko me u stvari malo poznaje. O tome kakav bi joj bio izraz lica ako bih joj ispričao celu priču.

A opet… sva logika ovoga sveta je kao protivteža onom poljupcu. I zbog toga sam, kada je zazvonilo zvono dok sam se oblačio, pojurio da otvorim.

Jer, uprkos svemu, pet minuta bez Kali već deluje kao čitava večnost.

Pritiskam interfon. „Ćao.“ „Ćao, bebi.“ Moje srce tone. „Melisa?“ 100

Ona se nasmeje. „Džoele?“ „Šta ti radiš…“ „Jesi li stvarno zaboravio?“ Prolazi me jeza. Naslanjam glavu na interfon. Molim te, molim te, samo da nije njen rođendan. „Hoćeš li me pustiti da uđem? Lije kao iz kabla.“ Zatvaram oči. Da li stvarno želim da budem jedan od onih likova? „Izvini, Sačekaj.“ Pritiskam interfon da joj otvorim vrata, da bih barem mogao da joj objasnim.

Nisam je video skoro mesec dana, od Noći veštica. Bledo se sećam kako je pomenula svoj rođendan kada smo se te večeri poljubili i radili ono kao i uvek kada se vidimo. Možda sam joj i pomenuo nešto o dolasku ovde večeras. Sve je ovo moja greška.

Otvaram ulazna vrata. „Ovo je kao neka završnica, zar ne?“ Stojeći u hodniku, skida kapuljaču. Otkopčava kaput. Koža joj je potamnela od sunca.

Odmahujem glavom. „Izvini. U stvari sam… imao druge planove.“ Do pre deset minuta nije bilo tako. Zato sam se osetio kao lažov što sam to rekao. „Druge planove? Neka devojka?“ Moje oči govorile su da je tako. „Ali ipak si me pustio da dođem čak ovamo.“ „Zaboravio sam“, konačno priznajem. „Izvini.“ Ona ne progovara. Na trenutak pomislim da će početi da plače.

Nikada nisam video Melisu da plače, ponekad sam se pitao zna li uopšte kako.

Brzo se sabere. „Pa, mogu li makar da uđem da piškim? Pući ću.“ „Naravno. Izvini. Naravno da možeš.“ I dok se pomeram da je pustim da uđe u moj stan, pogledam gore.

Kali stoji na vrhu stepeništa, ukopana kao preplašeno lane, sa Marfijem kraj nogu.

I pre nego što sam otvorio usta da zaustim njeno ime, ona je nestala.

101

DEO DRUGI

102

25 KALI

Reci mi da će biti lakše. To što mi nedostaješ. Mislila sam da će biti, ali izgleda da je samo teže. Želim da čujem tvoj glas uživo, ne samo u svojoj glavi. Želim da se smejem zajedno sa tobom i da te poljubim. Da ti ispričam šta sam radila. Da me zagrliš, da osetim tvoj obraz uz moj.

Ali znam da je najbliže tom razgovoru ovo što sada ti pišem. Zato se pretvaram da si sada pored mene, da razgovaram sa tobom. Možda će to pomoći – možda će pomoći da ne poželim da te vidim, još samo jednom.

Kako bih volela da si ovde. Nedostaješ mi, Džoele, više nego što mogu da podnesem.

103

26 DŽOEL

Melisa

je u kupatilu, sa poluotvorenim vratima, i priča mi. U međuvremenu, ja špartam po dnevnoj sobi, i očajnički želim da odjurim uz stepenice i da kažem Kali da ovo nije onako kako izgleda. (Čak se i pitam da li bi možda imao vremena za to pre nego što Melisa završi ono što zovu najduže piškenje u istoriji.) „…mislim, ti ne zaboravljaš ništa. Nikad i nisi. Znaš kad je i rođendan moje mame, za ime boga.“ Konačno se čuje kako pušta vodu i pere ruke. „Pa, ko je ona?“, pita me pošto je izašla iz kupatila i skrštenih ruku se naslonila na dovratak. Srce mi je na trenutak poskočilo kada sam je video u onako elegantnoj haljini, sa loknama koje joj padaju preko ramena. „To je ona devojka sa gornjeg sprata, zar ne? Ona iz prodavnice.

Videla sam da ti se sviđa jer si bio onako nakostrešen prema meni.“ Pomislim na Dominika, tipa sa kojim se Melisa „kao“ viđala počekom meseca. U stvari, ne želim da je prozivam za to. Ali dogovor između Melise i mene oduvek je bio samo to. Dogovor. „Zašto… zašto činiš da se osećam loše?“ „Ne činim. Možda se jednostavno… osećaš loše.“ „Žao mi je, Melisa.“ „I sada ja treba da vozim sve do Votforda po ovoj oluji?“ Eksplozija kiše udara tada u prozor poput sarkastičnog aplauza upućenog direktno meni.

Zurim u Melisu i pomišljam na svaki put kada je vozila auto-putem samo da bi me videla. I kako joj nikada nisam uzvratio posetu jer ne volim da budem daleko od kuće. I o tome kako je ona prihvatila sve 104

moje bubice i nije osuđivala moje ponašanje.

Dogovor ili ne, Melisa je meni pružila mnogo više nego što sam ja njoj.

Uzdišem. „Naravno da ne treba. Naravno da možeš ostati. Ja samo moram…“ Cinično se ceri. „Nemoj da je otkačiš zbog mene.“ Prolaze trenuci. „Slušaj, Melisa… večeras se ništa neće dogoditi. Između nas.“ Osmeh joj se razvlači preko lica kao da sam upravo rekao nešto predivno. „Oh, pa ti si sav principijelan i sve to.“ „Teško da jesam.“ Spuštam pogled. „Mislila sam da ne želiš nikada da imaš vezu. Mislila sam da želiš da budeš bez obaveza.“ „I ja sam, ali…“ Nesigurno je pogledam.

Usledi duga pauza. „Pa, izgleda da je stvarno posebna“, dodaje. A onda pali cigaretu i odlazi u kuhinju da sipa sebi vino.

105

27 KALI

Kada sam zatvorila vrata nakon onoga što sam videla, umotavam se u svoj najudobniji vuneni džemper i pletem kosu u pletenicu. Onda sipam sebi viski u jednu od mojih šolja sa morskim pticama Škotske – prvu čistu koju sam našla – i pijem je naiskap osećajući kako mi peče grlo.

A onda, neko kuca na vrata.

Oprezno ih otvaram. „Izvini, Kali.“ Džoel deluje skrhano. „Nisam znao da će doći.“ Obukao je farmerke i majicu, a kosa mu je razbarušena kao da ju je upravo obrisao peškirom. Pokušavam da ne zamišljam kako je izgledao malopre kada mi je otvorio vrata – topao, golih grudi, zadihan, kako me očajnički želi.

Ili barem tako mislim. „U redu je.“ Dozvolila sam sebi da pustim suzu dok sam ispijala onaj viski, i sada brinem da bi Džoel to mogao da primeti. „Znala sam za nju, i sama sam izabrala to da ignorišem.“ Sve je ukazivalo na to, pretpostavljam, ali, jednostavno mi nije delovao kao takav tip. „Ne, Melisa i ja… mi nismo zajedno. Kunem se. Ovo između nas je samo… je…“ Dok su se njegove reči polako gubile, shvatam da sam se nadala da će imati nešto više da kaže kako bi ublažio sve.

Pokušava ponovo, sada tiše. „Rekao sam Melisi da može ostati.

Samo noćas. Morala bi dugo da vozi nazad. Ali obećavam ti, ništa se neće dogoditi.“ Prisećam se onoga kada sam ih čula zajedno, one Noći veštica. „Stvarno ne moraš…“ 106

„Ne, Kali, mnogo mi se sviđaš…“ Prekidam ga klimanjem glavom, ali ne progovaram jer nisam više sigurna šta to znači.

Iznad naših glava kiša dobuje o oluke kao da pokušava da se probije unutra. „Mogu li da svratim sutra?“ Mrštim se. „Ne znam da li je to…“ „Molim te, Kali.“ Uzdahne nekoliko puta, kao da je svaka reč kao slomljeno staklo u njegovom umu. „Ovo je samo pogrešan tajming.

Ništa više.“ „Upravo se spremam da izađem“, tiho mu kažem, mada to i sama nisam znala do sada. „Bolje da krenem.“ Deluje tako snuždeno, i odjednom osećam bes zbog svega protraćenog. Na stranu sve ostalo, onaj poljubac je zaista bio najbolji u mom životu.

Kao da je ostao bez daha. „U redu. Pa, lepo se provedi.“ „Pokušaću.“ Ali on još ne odlazi, a ja nemam drugog izbora osim da mu tiho poželim laku noć i lagano zatvorim vrata ispred nosa.

107

28 DŽOEL

Iako

osećam neverovatan poriv, kakav dugo nisam osetio, da udarim nešto, uspevam da se obuzdam da ne polomim šake o najbliži zid. Želim ponovo da pokucam na Kalina vrata, da ponovo pokušam da joj objasnim. Ali dala mi je šansu, a ja sam je prokockao. Zato se vraćam dole, da razmislim o svemu.

Kada sam ušao u stan, video sam da je Melisa skinula haljinu. Sada je golih nogu, u jednoj od mojih majica, a kosa joj pada preko ramena.

Zaustavlja me kraj ulaznih vrata sa čašom crvenog vina u ruci. Prelazi prstom po mom obrazu i prinosi svoj pegavi nos blizu mog. Miriše na dim cigarete i prepoznatljivi parfem koji me podseća na naše poljupce. „Nikom neću reći, lepotane.“ Lagano, koliko mogu, pomeram se od nje i odlazim u kuhinju. „To ne bi bilo dobro.“ Seda na kauč. Namešta se i prekršta noge tako da kada pogledam u nju, mogu da vidim njen donji veš. „Mogu li da te pitam nešto?“ „Jesi li gladna? Da naručim picu?“ „Šta ona ima što ja nemam?“ To stvarno nije tako jednostavno, želim da joj kažem. Kali mi se toliko sviđa – i to nema veze ni sa čim za i protiv, ni sa kakvim poređenjima i afinitetima.

Iako zvuči ludo, veza koju imam sa Kali je… mnogo bazičnija od toga. Kao urođena i prirodna. Kao udar munje ili nadolazak plime.

Uragan osećanja.

Zamišljam kako me je Kali upravo gledala, rasejanog pogleda, očiju zelenih i zlatnih, kao nešto predivno što je sada slomljeno. „Sa kobasicom?“ tiho kažem, da ne bih morao da odgovorim na 108

njeno pitanje.

109

29 KALI

Ubrzo

nakon svega, izlazim iz stana, pozivajući Ester u grad na neplanirani mohito. Jednostavno ne bih mogla da podnesem da ponovo čujem Džoelove i Melisine uzdahe – i barem neću proslaviti svoj novi posao ležeći u krevetu sa antifonima na ušima.

Sedimo u baru i pijemo previše brzo, kako ljudi to rade već kada žele sebi da pomute sliku, i skoro sat vremena kasnije više i ne pominjem Džoela.

Ali na kraju me Ester pita, i tako joj pričam o Melisi. „Čekaj. Zar ona nije prostitutka?“, pita Ester, sećanja zamagljenog koktelima. „Ne, samo je bila tako obučena za Noć veštica.“ „Kako se neko oblači kao prostitutka?“ „Kao Zgodna žena.“ Ester se nevoljno trgnula, i na pomen filma i Noći veštica. „I sada je tamo i prenoćiće!?” „Rekao mi je da ima mnogo da vozi nazad.“ Izraz njenog lica postao je toliko sažaljiv da je prosto bilo ponižavajuće. „Molim te reci da ne veruješ u to. Ovo je ponovo kao sa Pirsom.“ „Džoel nije Pirs. On je potpuna suprotnost.“ Ester gnjavi kockicu leda slamkom. „Zar se ne sećaš kada je Pirs otkazao večeru jer je njegova ’rođaka’ noćila kod njega – a ispostavilo se da je ona devojka koju je upoznao na terenu za golf?“ Sležem ramenima i otpijam gutljaj koktela da bih ublažila sećanje koje me i danas peče. Ne pomaže onoliko koliko sam se nadala.

Ester pokušava da me urazumi. „Samo nisam sigurna da je on za 110

jednu dugu vezu, Kal.“ „Zašto da ne?“, odgovaram, očajna što je došla do jedinog argumenta koji mogu ubedljivo da opovrgnem.

Spušta svoje pijano lice do moga. „Otkačio te je zbog devojke koja se pojavila na njegovom pragu.“ Iskreno, i ja sam prilično pijana sada, zbog čega mi je duplo teže da joj protivrečim.

Sledećeg jutra primećujem da nemam više kafe, ali ne mogu da rizikujem da opet naletim na Melisu, i zato sedam pored prozora u dnevnoj sobi i čekam da ode. Nebo je sivo kao guščije perje, u vazduhu se oseća miris hladne novembarske kiše. Sa obližnjeg drveta koje će procvetati u proleće čuje se cvrkutanje crvendaća. Gledam kako se svet polako budi i isteže. Kao da se otvaraju pozorišne zavese: na ulicama počinje poznata simfonija koraka, škripe otvaranja vrata i brujanja motora. Razabiraju se siluete dok nebo lagano postaje svetlije i belje, probija se kroz paru i dim iz upaljenih odžaka.

I pre nego što sam očekivala, ona se pojavljuje, preskače barice, dok joj duga smeđa kosa vijori i pada preko ramena. Ima na sebi jednu od onih jakni sa veštačkim krznom oko vrata, i kola koja verovatno koštaju dvadeset puta više od moje mesečne stanarine. Otključava bravu i ulazi bez osvrtanja.

Krećem, čim su mi svetla njenih kočnica namignula sa kraja naše ulice.

Nažalost, nije mnogo odmakla, jer sam naletela na nju pored spoljnog frižidera prodavnice na ćošku. Ona je od onih groznih ljudi kojima nije potrebna šminka da bi se isticali, koja ima već ugrađenu perfektnu kožu, duge trepavice i savršenu strukturu lica.

Na moje iznenađenje, smeši mi se, i to mnogo više prijateljski nego što je to bilo prethodni put. Nadam se da to nije zbog toga što je upravo imala najbolju noć u svom životu, mada sam uzela u obzir i tu mogućnost. „Ne mogu da vozim bez nje“, kaže i podiže papirnu čašu sa kafom.

Pretpostavljam da to ljudi rade u čudnim situacijama – pričaju o bilo čemu što rade u tom trenutku. „On nije imao mleka, a ja mrzim crnu 111

kafu.“ On, pomišljam. Nema potrebe za imenom. Obe mislimo na istog čoveka.

Prolazi još trenutak i shvatam da Melisa čeka da i ja kažem nešto. „Slušaj, znala sam da ste vas dvoje. „Nikada nismo pričali da je naša veza ozbiljna. Iskreno govoreći, to i nije Džoelov način.“ Ne mogu da kažem da li joj je stvarno stalo. „Da.“ „Nije ti pričao, zar ne? O svojim… problemima.“ Kažem da nije, jer pretpostavljam da bih znaia da jeste. Melisa naginje glavu ka meni i počinje tiše da priča, a ja pomalo osećam krivicu jer je Džoel, bez obzira na ono sinoć, uvek bio predivan prema meni. A ja sada stojim ovde i tračarim o njemu. Poziva me rukom da joj priđem, izaziva me da pređem onu granicu.

Ne pitam je, ali ona mi svejedno govori. „On je pravi usamljenik, znaš. Pomalo… poremećen. Operisan je od toga da ima pravu vezu. I jesi li ikada videla onu beležnicu koju uvek nosi sa sobom?“ Želim da odem, ali ona me zasipa gomilom glupih informacija. „Znaš li šta je u njoj?“ Konačno me je upecala. Zagrizla sam mamac. „Ne.“ Ona okleva, bez sumnje namerno, i grize svoju donju usnu. „Ili je možda bolje da pustim njega da ti to kaže.“ Obuzima me iznenadna potreba da je zgrabim za ramena i prisilim je da mi kaže, ali u poslednjem trenutku se odupirem tome. Ako postoji nešto što bi Džoel trebalo da mi kaže, onda je na njemu da to uradi. „Okej“, kažem, slegnem ramenima i krećem da je obilazim. „Pomalo je ludo. Verovatno mi ne bi poverovala kada bih ti rekla.“ Pogledam je u oči. „Ne želim da znam. Molim te?“ Samozadovoljni osmeh. „U pravu si. Da sam na tvom mestu, verovatno bih i ja želela da ostanem u blaženom neznanju.“ „Izvini“, tiho joj kažem. „Kasnim. Bolje da krenem.“

Bacam pogled na Džoelova vrata dok prolazim do svog stana, ali se ne zadržavam. Idem dalje.

112

30 DŽOEL

Stiv se naslanja gluteusnim mišićima, čvrstim kao kamen, na ivicu stola u svojoj sićušnoj kancelariji u teretani. „Imaš sreće. Sledeći klijent dolazi mi tek u dvanaest.“ Stojim pored vrata, sa rukama u zadnjim džepovima, želeći da sam obukao nešto više od onoga što trenutno imam na sebi. Stivova teretana se ne greje, jer je to jedno od onih mesta gde se ljudi ozbiljno znoje.

Srce mi kuca u ritmu haus muzike koja probija sa druge strane vrata. I to nije zbog kafe koju sam upravo popio. To je to. Nema povratka.

Molim te… moraš da mi veruješ, Stive. „Moram da znam mogu li ti verovati.“ Stiv prekršta ruke. Priličan podvig kada su ti bicepsi kao kugle za kuglanje. „Naravno.“ „Ne, stvarno. Moram da znam da ovo što ti budem rekao nećeš reći nikome. Uključujući i Hejli.“ Prekida me kao da sam tražio da me pretvori u Švarcenegera. „Jesi li se upleo u nešto nelegalno?“ „Nisam.“ „Okej. Onda ovo ne ide dalje.“ Opet kao da stojim na ivici ponora. Samo ovog puta ću stvarno skočiti. Osećam to i fizički: vrtoglavicu, opasnu veličinu čitave stvari.

Ovo je prvi put od faksa, kada me je ismejao onaj doktor. „Dok si studirao… da li si ikada naišao na ljude koji su vidoviti?“ Čudna tišina. „Zavisi šta smatraš pod vidoviti“, na kraju odgovara Stiv. „Koje… koje su opcije?“ Prebacuje se sa noge na nogu. „Koliko vidoviti? Vidovnjaci sa 113

premijum brojevima telefona…“ „Ne. Mislim na ljude koji stvarno mogu da predvide budućnost.“ Na trenutak razmišlja. Ovoga puta malo duže. „Ti?“ Zakrči mi stomak. Skačem sa litice. „Da.“ „O čemu ovde pričamo? Predviđaš svetske događaje? Brojeve na lutriji?“ „Ništa tako. Imam… snove.“ „O čemu?“ „Vidim šta će se dogoditi ljudima koje volim.“ Do sada nisam znao da tišina može biti tako parališuća. Srce mi preskače dok posmatram tragove neverice na njegovom licu.

Nekim čudom ih nema. „Nastavi.“ Ne mogu da shvatim da se još nije nasmejao i predložio mi jednu dugu šetnju. Ponaša se tako da skoro zaboravljam šta sam hteo da mu kažem. „Nastavi, Džoele. Slušam te.“ Duboko udišem i počinjem da pričam o Popi. Njegovoj ćerki, mojoj kumici. Opisujem mu svoj san – jezivi prizor Stiva koji ne koči na raskrsnici i zabija se u stub ulične rasvete. I sve što je usledilo. Govorim mu zbog čega sam mu ispustio gume onda u septembru.

Tiho opsuje i trlja bradu. Gleda prema prozoru kao da bi ga izvalio iz okvira. „Šta još?“ Nastavljam: od Luka do moje mame i njene bolesti. Do trudnoće moje sestre. Govorim mu o Kejt, i o mom tati.

Dajem mu svoju beležnicu da bi i sam mogao da se uveri. Prvi put u životu sam ovo podelio sa nekim. Otvorio sam put Stivu u moj um – u moje snove, misli i planove, anksioznosti i ideje. Na ovim stranicama bili su ispisani čak i najnebitniji detalji.

Hoće li misliti da sam lud? Hoće li mi se smejati, kao onaj doktor pre mnogo godina? Uputiti me na nekakvu procenu mentalnog zdravlja?

I šta ću ja tada? Jer ovo što mi se događa je i te kako stvarno.

Stiv prevrće stranice beležnice. „Postoji li neki šablon u tome?“ „Ne. Skoro svake nedelje imam po jedan san. Dobar, neutralan, loš.

Nikada ne znam šta je sledeće.“ Pretpostavljam da predviđam više dobrih i neutralnih stvari, nego loših, što nije iznenađujuće. To je odraz neke ravnoteže u životu mojih voljenih. Ali, kada se dese oni loši, stostruko nadjačaju sve ostale.

Očajnički bih želeo da to prestane. Jer želim da budem sa Kali.

114

Stiv se okreće i cepa naslovnu stranicu stonog kalendara. Na noj piše da treba da se pomučiš da bih dobio mišiće.

Uzima olovku i počinje da piše. „Jesi li bio kod lekara?“ „Samo jednom, na faksu.“ „I šta je on rekao?“ „Da izađem iz njegove ordinacije i da se ne vraćam.“ I dalje pišući, Stiv podiže obrvu. „Nije ti rekao da ovo može biti povezano sa anksioznošću?“ „Nije rekao ništa. I, Stive, čak i ako sam anksiozan… mogu da predvidim budućnost.“ „Jesi li ikada sanjao nešto što se nije obistinilo?“ „Ne obistini se ako se ja umešam. Svaki san koji imam… proročki je.“ Stiv nastavlja da piše. Ali ja počinjem da se osećam kao izduvan balon, jer on još nije došao ni do kakve spoznaje koju sam očajnički čekao.

Mislim da sam u dubini i znao da neće. Da bi bilo pravo čudo da iz ovog razgovora izađem sa rešenjem. „Jesi li ikada bio ozbiljno bolestan?“ „Da li se ovo računa?“ „Ne.“ „Onda nisam.“ „Jesi li imao neku povredu glave? Bilo kakav udarac u glavu koga se sećaš?” „Ne. Ništa. Zašto?“ „Znanje mi je malo zarđalo, ali mislim da to ima veze sa čeonim i slepoočnim režnjem. Verovatno, desne hemisfere.“ Pokazuje olovkom oko svog čela, kao da će mi to pomoći da razumem.

I razumem, u širem smislu, zahvaljujući lekcijama sa faksa iz veterinarske neurologije. Ali nikada nisam mogao da nađem vezu između mog medicinskog znanja i snova. Nadao sam se da bi Stiv mogao da je nađe.

Stiv spušta olovku. „Slušaj, Džoele, nisam radio ovakve stvari skoro dvadeset godina. Mogao bih da ti dam neke informacije, ali to bi bilo samo nagađanje. Ali i dalje imam neke kontakte. Pitam se da li bi Dajana Džohansen mogla da ti pomogne.“ „Ko je ona?“ „Sada, vodeći neurolog. Studirao sam sa njom. Siguran sam da je mogu ubediti da te primi. Ona predvodi univerzitetski naučni tim, ima veze svuda.“ 115

„Misliš li da bi mogla da me pregleda?“ „Možda. Ne znam kako to danas funkcioniše. Moraće da se prijavi za resurse, ako bi išlo oficijelnim putem. Onda bi bile potrebne i etičke dozvole i možda bi morao da se podvrgneš nekim detaljnim medicinskim ispitivanjima.“ „Misliš“, uzdahnem, „nema brzog rešenja.“ „Stvarno misliš da postoji pilula za sve ovo?“ Glas mu je smekšao, kao da teši bebu.

A onda me pogodi: beznađe, teško kao buzdovan. „Vidi, uradiću sve što mogu, obećavam ti.“ Stiv me gleda u oči. „I… hvala ti, Džoele, što si mi verovao.“ Potvrdno klimam glavom, a onda nekoliko sekundi tišine.

Stiv protrlja bradu. „Moram da kažem da mi je nekako laknulo.“ „Laknulo ti je?“ „Pa, ovo objašnjava dosta toga. Jesi li zato odgurnuo Viki od sebe?“ „Verovatno.“ „A šta je sa Kali?“ Trepćem. „Šta?“ „Ona je pravi razlog zbog čega si ovde, zar ne?“ „Zašto to kažeš?“ „Zvao sam je prošle nedelje – samo da proverim da li joj treba nešto.

Pitao sam je kako se slažete i…“ Isceri se. „Samo ću reći da nisam mogao da je ućutkam.“ Znam da bi ovo što čujem trebalo da me obraduje. Ali sve to je bilo pre sinoć, naravno. Pre nego što se slast našeg poljupca pretvorila u gorko kajanje.

Još nismo pričali. Izašao sam jutros iz stana, otprilike sat vremena posle Melise, ali nije bilo traga od Kali. „Jesi li joj rekao išta od ovoga?“ „Ne.“ „I ko još zna?“ „Samo ti. I onaj doktor od pre mnogo godina.“ „Nisi rekao porodici? Prijateljima?“ „Ne. Nikom.“ Stiv ispušta zvižduk. „Slušaj, Džoele, ne znam mnogo, ali znam da je razgovor dobra stvar.“ „Samo sa pravim sagovornikom. Zato sam i došao kod tebe.“ „Ali, da si pričao sa Kali, možda bi razumela. Nećeš ni znati ako ne pokušaš.“ Ćutim.

116

„Okej.“ Stavlja dlan na svoj vrat. Pretpostavljam da ga je dobro opteretilo ovo što sam mu rekao. „Dozvoli da pričam sa Dajanom, kao prvi korak.“ „Hvala ti.“ „Hej, ja bi trebalo da zahvaljujem tebi. One noći si spasao Popi od…“ Ostatak rečenice nije ni morao da izgovara, i znao sam zašto. Jer je teško čak i zamisliti takvu stvar, a kamoli je izgovoriti.

Onda smo samo gledali jedan u drugog, dok je muzika i dalje udarala sa druge strane vrata. Kao dvojica pijanaca koje su izbacili iz lokalnog bara i sad pokušavaju da se sete puta do kuće. „Znači, veruješ u ono što sam ti ispričao?“ Čak i sada, ja ne verujem da je ovo istina. „Da“, blago govori. „Verujem ti, Džoele.“ Negde duboko u meni, razmotavao se dugo godina zavezani čvor. „Voleo bih da ti mogu pružiti odgovore koje želiš. Ali pozvaću Dajanu danas po podne. Na tvojoj sam strani, Džoele. Razbićemo ovo, obećavam ti – čak i ako je potreban timski rad.“ Te reči, timski rad, raštrkale su moje misli. Ideja da sam objekat proučavanja, laboratorijski eksperiment. Je li Stiv pomenuo testove, etičke dozvole? Možda će to što će pozvati Dajanu privući pažnju.

Pretvoriti je u jednu od onih poznatih naučnica koja se uvek pojavljuje na neočekivanim mestima, ili u kvizovima i radio-emisijama. „Pusti me da razmislim o tome“, brzo mu odgovaram. „Nemoj još da zoveš Dajanu. Moram prvo da obavim nekoliko stvari.“

Kao što sam i obećao, razmišljam o tome na putu do kuće. Stiv je u pravu. Trebalo bi da verujem Kali. Da joj kažem sve.

Ali više od svega: prvi put u svom životu, mislim da to stvarno želim.

117

31 KALI

Tačno u tri sata, on se pojavljuje. „Ćao“, kaže stojeći sa druge strane šanka. Deluje snažno i iskreno, poput šume, u svom tamnosivom kaputu sa crnom vunenom kapom. „Imaš li pet minuta?“ „Ima ona celo po podne“, čujem Dot kako kaže, pre nego što sam išta progovorila. Okrećem se, a ona pokazuje na sat. „Ozbiljno. Ostalo je dva sata do zatvaranja, a mi smo bukvalno prazni. Skoro kao taj lik.“ Pokazuje glavom prema starcu sa šeširom koji sedi pored prozora. „Idi. Usreći me, molim te. Obećavam da ću te pozvati ako se napravi red pred vratima.“ Dot ne zna šta se sinoć dogodilo. Nisam joj čak ni rekla da smo se poljubili.

Kad ponovo pogledam u Džoela, osećam kako mi tuga puni grudi – toliko je pogrešno što se ne smeje. „Imam interesantan izbor pasa napolju“, progovara. „Hoćeš li da povedeš i Marfija u šetnju?“

Napolju upoznajem Marfija sa Džoelovim psima, koji izgledaju kao da jedva čekaju da se predstave mirisanjem zadnjica jedni drugima. „Žuti labrador je Rufus. Maltezer je Zvončica, a dalmatiner Spot.

Ima još jedan – Bruno – ali on ne voli društvo, tako da njega šetam odvojeno.“ Krenuli smo niz ulicu, sa psima koji su na povocima išli ispred nas. Hladna magla koja se spustila činila je da svet izgleda kao da 118

je pod vodom, kao da je sunce samo svetla rupa u nebu. „Pa, Kali. Jesi li slučajno ti fan kejkvoka?“ „Plesa?“ „Ne, ovo je malo drugačije. Neki bi rekli da je bolje.“ Uprkos svemu, smešim se. „Nastavi.“ „Pa, u suštini se radi o idiotu koji te časti kolačima, a zatim sledi šetnja po parku dok se on izvinjava i pokušava da objasni svoje postupke.“ Pomišljam na Melisu, na to kako sam se očajno osećala sinoć kada sam videla nju i Džoela zajedno. Ali pogled na Džoela dovoljan je da odlučim da ga saslušam.

Stajemo kod sicilijanske poslastičarnice, a onda krećemo ka parku, gde puštamo pse. Raštrkaju se kao lasice iz kaveza, bacajući blato oko sebe dok slobodno trče. „Evo. Poslednji je tvoj.“ Džoel mi pruža papirnu kesu kao mirovnu ponudu.

Uzimam poslednju sfinku – sicilijanske kuglice od testa sa rikotom, prelivene šećerom i narkotički slatke.

Briše šećer sa prstiju. „Pa, sinoć nisam stigao ni da ti čestitam zbog novog posla. To je fantastično. Sjajne vesti.“ Pogledam ga na trenutak, iznenada osećajući stid. „Ne bih se ni prijavila da nije bilo tebe. I onoga što si mi rekao, o tome kako se strastvenost prema nečemu ceni – to mi je stvarno pomoglo.“ Dok hodamo, osećam Džoelov miris u vazduhu. On odmah budi i sećanje na naš sinoćni poljubac i onu jezu koja mi je prošla niz kičmu, toplu i duboku. Poljubac, za koji sam mislila da je nešto magično za oboje. „Mnogo mi je žao zbog onoga što se desilo, Kali.“ „Zbog poljupca?“ „Ne! Taj deo je bio… neverovatan. Mislim… zbog Melise. Zaboravio sam da dolazi. Dogovorili smo se pre nekoliko nedelja.“ Govori istinu. Jedan pogled na napetost na njegovom licu bio je dovoljan da me ubedi u to. „Naletela sam na nju jutros u prodavnici“, priznajem mu. „Nismo dugo pričale. Ja sam onako… pobegla.“ „Postoji mnogo toga više što se dogodilo nego što je Melisa. I ja bih želeo da ti ispričam, ali… znam da ne želiš dramu. Nakon Pirsa.“ Izgledalo je kao da se upecao, zato je nakratko zažmurio. „Izvini. To nije zvučalo lepo. Ne treba da mi povlađuješ.“ „U redu je“, tiho ga uveravam, pitajući se šta je to što ima da mi kaže. „Možeš mi reći sve.“ 119

Ispušta dugačak uzdah, kao neko ko će upravo da skoči sa veoma visoke skakaonice. „Izvini. Ovo je… ovo je teže nego što sam mislio.“ „Ne želim da se zbog mene osećaš neprijatno.“ „I nije mi neprijatno. Sa tobom mi je mnogo prijatnije nego sa bilo kim u poslednjih mnogo godina.“ Šetamo pored pontona gde su privezane pedaline koje čekaju da prođe zima. Lagana magla prekriva površinu jezera, kao nekakva spektralna kamuflaža za udvaranje divljih pataka. Na suprotnoj obali leži mirna i napuštena kućica za čamce gde smo bili one Noći veštica. „Imam…“ Džoel izgovara i trlja vrat dlanom. „Izvini. Ovo je stvarno teško.“ Hvatam ga za ruku da bih ga uverila da je u redu. Ali u sebi počinjem da se plašim skoro onoliko koliko vidim da je Džoel uplašen. „Imam snove, Kali.“ Glas mu je iscepkan, kao slab prijem na radiju. „Sanjam o… o tome šta će se dogoditi ljudima koje volim.“ Prolaze sekunde. „Oh… ja…“ Džoel se na trenutak smeši. „Samo da ti kažem da znam kako sve ovo zvuči.“ Pokušavam da mislim. „Kada kažeš da vidiš šta će se dogoditi…“ „Vidim budućnost. Danima, mesecima, ponekad godinama unapred.“ „Jesi li…“ „Ozbiljan?“ Pogleda me. „Nažalost, jesam.“ „Ne, htela sam da kažem…“ „Izvini. Prekinuo sam te. Dva puta.“ „U redu je. Samo sam htela da pitam da li si siguran da ti snovi… nisu samo slučajnosti.“ „Barem da jesu.“ Stojimo na obali jezera. Nemam pojma šta da kažem ili uradim sledeće. Kako ovo može biti istina? A opet, Džoel je jedna od najiskrenijih osoba koje sam ikada upoznala. „Samo da znaš, ako misliš da pobegneš“, kaže, pokazujući glavom u pravcu iz koga smo došli, „apsolutno te neću kriviti. Mogu samo opet… da postanem onaj čudni lik iz prizemlja, ako to želiš. Neću se ljutiti, obećavam.“ Brzo ga razuveravam. „Za mene nikada nisi bio čudni lik iz prizemlja.“ Ali opet. Ono što mi je rekao u rangu je seizmičkog potresa, kao crna rupa u logičkom razmišljanju, i nemam pojma kako da se ponašam u vezi sa tim. „Slušaj, Džoele, sve što si upravo rekao… protivi 120

se razumu. Realnosti.“ „Tačno. Ali mogu da pokušam da objasnim.“ Tako nastavljamo da hodamo dok on opisuje svog rođaka Luka i napad psa, njegovu mamu koja umire od raka, svoju porodicu i gubitke i zamalo izbegnute nesreće i besane noći pune mučenja i pitanja. Priseća se i strašnog iskustva koje je imao sa lekarom na fakultetu. Priznaje da mrzi da bude daleko od kuće, jer se plaši da će sanjati nešto strašno u šta će morati da se umeša, i shvatam da sigurno zbog toga nikada i nije putovao.

Kada je pomenuo san koji je imao one Noći veštica, u kome njegov tata tvrdi da nije njegov pravi otac, delić slagalice kao da je dobio svoje mesto. „Čula sam te“, kažem mu. „Čula sam, te noći, kako dozivaš u snu.“ Njegovo zaprepašćenje je skoro opipljivo. „Žao mi je. U snu… Zvao sam ga.“ „Ne treba da ti bude žao. Ja sam samo… čula koliko si uznemiren.

Jesi li…“ „Pričao sa njim? Ne.“ „Zašto… zašto nisi?“ I dok se lagano osmehuje, vidim da mu se oči pune suzama.

Potrebno mu je nekoliko sekundi da se sabere pre nego što mi odgovori. „Šta bih mu, dođavola, i rekao?“ Nakon toga, nastavio je da priča skoro čitavih deset minuta, i kada je završio, pogledao me je tako da sam se sva naježila. „Kali, znam da ovo nije baš lako razumeti. Ili čak i poverovati da je istina. Ni sam dugo vremena nisam verovao. Bile su mi potrebne godine da se pomirim sa činjenicama. Zato i ne očekujem od tebe da shvatiš celu priču odmah, danas.“ „Nije da ti ne verujem.“ „Oh.“ Napravi grimasu olakšanja. „Pa, to je više nego što sam očekivao.“ Dva nema labuda poleću sa površine jezera, i udaranje njihovih krila zvuči kao udaranje naših srca. „I… ko još zna za ovo?“ „Skoro niko. Zna Stiv. On ima prijatelja koji mi možda može pomoći, ali… ne nadam se previše.“ Prisećam se šta mi je Melisa rekla ranije u radnji. „Mislim da Melisa zna.“ „Ništa joj nisam rekao. Ona samo misli da imam problema sa spavanjem.“ 121

Pošto sam mu ponovila sve što mi je rekla, odjednom se osetim neočekivano krivom jer sam je oklevetala. Nije baš bila neprijatna prema meni – da, ponela se kao da štiti svoju teritoriju, ali to joj se može oprostiti. „Pitala me je da li znam šta je u tvojoj beležnici.“ „Blefira“, odgovara on. „Ne ispuštam je iz vida.“ Razgovaramo još neko vreme. Kaže mi da će njegova sestra Tamsin ostati trudna sledeće godine – jedva mogu da shvatim da on to zna i pre nego što će se dogoditi – a onda mi on prstom nacrta na dlanu kako funkcionišu ciklusi spavanja, okrećući moju utrobu kao kegle. Pokazuje mi svoju beležnicu, govori mi kako je umoran od samolečenja – lavandom, toplim mlekom, pijanstvima, biljnim čajevima, tabletama za spavanje, suplementima i frekvencijama. Ali ništa od toga ne pomaže.

Da bi održao zdrav razum, ograničio je sebi spavanje, i smanjio je konzumiranje alkohola, veruje da vežbanje pomaže da održi dobro raspoloženje. „Postoji li išta što možeš da uradiš?“, pitam ga. „Da sprečiš snove da se ostvare?“ „Mogu da sprečim nesreće, ako stignem na vreme.“ Guta knedlu. „Stvari kao što je rak su teže. Ili nemoguće.“ Uzimam ga za ruku i osećam težinu njegovog tereta kao da je moj.

Mnogo kasnije, kada smo se vratili kući, Džoel odjednom kaže: „Ja ću čuvati Marfija, ako želiš. Kada počneš da radiš u Voterfenu.“ Mozak mi se okrenuo. Ovih dana sam besomučno tražila dnevni boravak za pse. „Ne možeš to da uradiš.“ „Što da ne?“ Pogledam u Marfija koji zuri u mene. „Jer je previše da to tražim od tebe.“ „Ne tražiš. Ja ti nudim. Tu sam ceo dan. Čuvaću ga, izvodiću ga u šetnju sa drugim psima. Svideće mu se.“ Dirnuta sam ovim. „Ne znam šta da kažem.“ „Kaži da.“ „Ja… to bi bilo…“ „Stvarno nije problem.“ U glavi mi se pojavi slika Džoela kao veterinara. Već sam znala da 122

ima mirne ruke i čvrst temperament, da je uverljiv i plemenit. „Mogu da te zamislim kao veterinara“, kažem mu.

Spušta pogled na tepih u hodniku i gura ruke u džepove. „Ne bih mogao“, nevoljno odgovara. „Nisam baš bio dobar u tome.“ „Kako to misliš?“ „Kao onoga dana u kafiću, kada sam zaspao – eto, takav sam postao i na poslu. Jedina razlika je bila u tome što sam otišao pre nego što su me zamolili da odem.“ „Koliko ima da si napustio posao?“ „Tri godine.“ Nakašlje se da pročisti grlo. „Svaku paru sam pre toga pretvorio u ušteđevinu. Neka sam dosadan, ali znao sam da će mi jednoga dana trebati.“ „Nema ništa dosadno u tome što želiš sebi da kupiš slobodu.“ Smeši se kao da je to najlepša stvar koju mu je iko ikada rekao. I odjednom, naginjem se prema njemu da bih ga poljubila. Svaka moja ćelija se pali dok se topim u njegovom naručju i dok njegove usne nežno dodiruju moj vrat, onda bradu, i opet se spuštaju prema vratu. Podižem mu majicu, osećam njegov čvrst stomak, golu kožu pod mojim prstima.

Poljubac postaje sve strastveniji kako se pomeramo prema zidu, isprepletanih tela i divljih usana, svakog pokreta kao u ludilu dok dokazujemo jedno drugome koliko oboje želimo isto.

Nekoliko minuta kasnije, potreban je nadljudski napor da se rastavimo.

Dahćući i drhteći, podižem kosu u rep. „Trebalo bi da…“ Džoel ubrzano diše. Hvata me za zglob ruke. „Hoćemo li se videti sutra?“ Najradosnije obećanje od svih. „Da. Vidimo se sutra. Da.“

123

32 DŽOEL

Potrebno

mi je nekoliko minuta da se osvestim nakon buđenja.

Nisam sanjao.

Sa olakšanjem, okrećem se na krevetu i gledam u plafon. Tamo gde se moja spavaća soba završava a Kalina počinje. „Mislim da univerzum hoće da nam ovo uspe“, šapućem prema delu plafona gde zamišljam da je njen krevet.

Već znam da jedva čekam da je vidim. Da pokucam na njena vrata, da joj predložim da odemo na kafu ili branč. Da opet osetim onu bujicu života kada je poljubim.

Ali i dalje su tu i svi razlozi protiv toga: da se zaljubim u nju i plašim šta bih tada mogao da vidim, i sve što ide sa tim.

Ali polako počinju da pretežu svi razlozi za.

Ona sada zna za moje snove. Otvorio sam svoju dušu jedinoj osobi do koje mi je stvarno stalo još od Kejt. Otvorio sam je Kali, koja je udahnula nadu u moje srce. A opet me je zaustavila nakon onog poljupca sinoć u hodniku. Nešto nas privlači jedno ka drugome, moćno kao gravitacija. A sada, nakon svih ovih nedelja, možda je konačno vreme da dopustim da gravitacija pobedi.

Gledao sam kako mi tokom godina izmiču mogućnosti i veze od kojih sam se suzdržavao. Kao sa Kiranovom rođakom Rubi, sa kojim sam igrao futsal ispod stola pet minuta nakon što smo se upoznali. Onda ona britka veterinarska sestra sa kojom sam ćaskao u baru, onda kada me je Dag ubedio da izađem. Devojka na šalteru pošte, čije prljave šale na račun veličine paketa me još nasmeju i zbog koje izbegavam i to mesto.

Ali Kali ih sve nadmašuje.

124

Okrećem lice prema jastuku i dozvoljavam sebi da se osmehnem. I dok se smešim, čujem kako voda struji kroz cevi u zidovima i znam da dopire iz Kalinog stana. Zvuk njenog tuširanja je kao aplauz na mom plafonu.

I evo ga: prvi stihovi njene jutarnje pesme. „Želim da znam šta je to ljubav.”

Ni sam to bolje ne bih rekao.

Skoro dvadeset tri minuta opirao sam se da pokucam na njena vrata. „Jutro“, stidljivo kaže, kada sam se konačno predao. Ima na sebi farmerke i papuče, i prevelik pleteni džemper boje jutarnje izmaglice.

O bože, prelepa je. Šta sam ono hteo da kažem?

Smešim joj se. „Kakav ti je apetit? Na skali od jedan do deset.“ Ona grize donju usnu i kači pramen vlažne kose iza uveta. „Dobra devetka.“ „Mogu li te iskušati doručkom?“ „Uvek.“ „Šta najviše voliš?“ Malo pocrveni. „Uh, luda sam za palačinkama.“ „Sjajno. Znam mesto.“

Mesto gde jedemo palačinke je majušno. Skoro je otvoreno, ali već ima dosta mušterija koji prave redove ispred, čak i nedeljom. Ali danas smo imali sreće pa smo uspeli da zauzmemo dva mesta pored prozora.

Kali je uzbuđena, kaže da je želela da dođe ovde otkad je otvoreno.

Konobarica koja nas poslužuje neprijatno je štura kao i ovaj hladan vazduh, ali uveravam Kali da će palačinke biti odlične. „Jadna žena. I ja bih verovatno bila tako nadrndana da imam toliko porudžbina ovako rano ujutro u nedelju”, priznaje Kali. Primetio sam to kod nje, da uvek veruje ljudima i smatra da su dobri. Naginje glavu 125

prema meni. „Moram da ti priznam da sam sada malo nervozna zbog ovih palačinki.“ Stomak mi poskakuje od gladi i još nečega.

Gleda po prostoriji. „Vidi kako je prepuno. Da sam neka poslovna žena, bila bih ljubomorna.“ „To je samo privid. Mesto je mikroskopski malo.“ Ćušne me laktom. „Bilo mi je lepo, znaš. Juče.“ Sada mi se budi nada u stomaku dok me gleda pravo u oči. Ipak, moram da pitam. „Lepo u poređenju sa… odlaskom kod zubara?

Obračunavanjem poreza?“ Smeje se i namiguje mi. „Izvini. Lepo je glupa reč.“ „U kontekstu svega što sam ti rekao, veruj mi, lepo je najbolja reč ikada.“ Palačinke nam stižu nekoliko minuta kasnije, ogromna gomila pufnastih jastučića natopljenih sirupom. Lepljive i slatke, debelo premazane umućenim puterom.

Kali ih pomno posmatra. „Okej, sada mi je jasno otkud toliki red.“ Počinjemo da jedemo. Pokušavam da ocenim o čemu razmišlja, da pročitam njen govor tela kao sunčani sat. Je li stvarno tako srećna kao što izgleda? Bezbrižna i nakon mog jučerašnjeg priznanja? Ne mogu da verujem da je tako.

Na kraju smognem snagu da je upitam je li razmišljala o onome što sam joj rekao.

Briše usta. Okreće se ka meni. „Da. I ne želim da to prekine ovo što imamo. Pod ovim, mislim na nas.“ Obliva me talas olakšanja, ali opet… „Znam da je teško poverovati u sve što sam ti rekao, Kali.“ Hvata me za ruku. „Ne, ja…“ „Razmišljao sam… na koji način to da ti dokažem.“ „Ne moraš to da radiš.“ „Ali želim.“ Otpija gutljaj kafe i čeka. „Sutra uveče će pući glavna cev u Market ulici. Usred saobraćajnog špica, zatvoriće glavni trg. Moja sestra će ostati zaglavljena u tome i propustiće čas joge.“ Video sam da Kali pomno razmišlja o ovome. Na stranu posledice, razmišlja, nema šanse da bi pomenuo pucanje cevi, čak i da je toliko lud. „Džoele, stvarno ne moraš da radiš ovo…“ „Moram“, insistiram. „Da ne misliš baš da sam lud.“

126

Dok završavamo kafu, Kali me pita za Viki. Odjednom sa zahvalan što sedim okrenut prema prozoru i ne moram da je gledam u oči preko puta stola. „Raskinuli smo pre osam godina.“ „Koliko dugo ste bili zajedno?“ „Tri godine.“ „Jeste li bili srećni?“ Zurim napolje na hladnu ulicu. „U početku.“ „Ko je prekinuo?“ „Ona. Mislim da je shvatila da želi normalnu vezu.“ Kali uzima svoju šolju. Čeka da ja završim. „Nisam bio baš dobar dečko“, priznajem. „Bio sam… prilično okrenut sebi. U haosu. Verovatno, veoma loše društvo.“ „Veoma si iskren.“ Deluje impresionirano. „I ništa od ovoga ti ne smeta?“ Opet se okreće prema meni i gleda me u oči. „Ne moraš da budeš bez mana da bi te neko voleo.“ „Ne“, slažem se sa njom. „Ali i tako bi trebalo da imaš više toga za nego protiv.“ Ne govorim joj da još čuvam onu listu koju mi je dala Viki na kraju.

Još je znam napamet, od reči do reči. „Jesi li ikada sanjao Viki?“ „Misliš, da li sam je voleo?“ Odjednom, Kali kao da se postidela. „Da.“ „Ne. Nikada je nisam sanjao.“ „Pa, jesi li ikad… bio zaljubljen?“ Iza nas, pozvali su za sto grupu studenata. Žurno prolaze pored nas, sa energijom i optimizmom koji u meni bude neku čudnu nostalgiju. Za čim, nisam tačno siguran. „Jednom. Pre mnogo godina.“ Pogledam je i nakašljem se da pročistim grlo. Opisujem joj, u najkraćim crtama, svoju vezu sa Kejt. „Možeš da pobegneš kad god poželiš“, kažem joj. „Stalno to govoriš.“ „Pa, ne pričam baš najbolje o sebi.“ Mislio sam da nikada neću. raditi ovako nešto.

Svojom šakom poklapa moj dlan. Iako joj je koža topla, zadrhtim od

127

njenog dodira. „Pričaš.“ Gledam je u oči. I negde, duboko u sebi, kao da ponovo osećam sigurnost.

128

33 KALI

Na internetu sam, širom otvorenih očiju, i čitam najnovije vesti na sajtu lokalnih novina Eversforda.

Večeras je pucanje glavne cevi izazvalo ogroman zastoj u centru grada. Saobraćaj je zaustavljen u Ulici Market i na okolnim putevima, a vozači prijavljuju da čekaju duže od sata…

Duboko udišem. Verovala sam Džoelu i pre ovoga, ali sada je neosporno. Želim da ga zagrlim i nikada ne puštam.

Nisam sigurna zašto, ali htela sam lično da se uverim u to – delovalo je skoro čudesno – zato sam pokucala na Džoelova vrata i pozvala ga da pojedemo nešto napolju. Smestili smo se pored prozora hamburgerije u Market ulici, gledajući haos iz prvog reda. „Jesam li ja loša osoba?“ Džoel umače pomfrit u kečap. „Zašto? Jer si želela da dođeš ovde i posmatraš nesreću?“ Pravim grimasu. „Samo da se razumemo, ne bih došla da je bila neka nesreća, ili…“ „Hej, u redu je“, odgovara, nežno me gurkajući laktom. „I ja to ponekad radim.“ „Samo da proveriš da ne sanjaš?“ 129

Smeje se, i nakon toga sedimo neko vreme u tišini. „Pa“, na kraju kaže, „ne možeš reći da te nisam izveo u provod.

Brza hrana i zastoj usred saobraćajnog špica – šta bi više poželela!“ „Oprošteno ti je – ovo je bio totalno moj predlog.“ Opet mislim zbog čega smo ovde. „Kakvo ludilo, zar ne? Znao si da će se ovo dogoditi.“ Na trenutak se uozbilji. „Veruj mi, vrlo brzo prestaje da bude senzacija.“ Sa druge strane prozora, otvaraju se vrata automobila. Rasplamsava se svađa između dva napeta vozača.

I dok kreću jedan na drugog pesnicama, Džoel grabi svoje piće. „Hoćeš li da krenemo? Nisam siguran da želim ovo da gledam.“ „Znaš, nije tvoja krivica“, govorim mu dok izlazimo iz restorana i brzo odlazimo sa pićem u rukama. „Pukla je cev. Nisi mogao to da sprečiš.“ „Mogao sam nešto da uradim. Da pozovem vodovod – proverili bi to.“ „Niko nije povređen“, tiho ga podsećam. „Nije“, slaže se sa mnom. „A bilo je mnogo važnije da ti večeras ovo pokažem.“

130

34 DŽOEL

Vraćamo se kod Kali. Laknulo mi je što sam uspeo da joj dokažem svoju priču, iako nije to tražila od mene. Ali sve ovo me je prilično uznemirilo. Zato, kada smo stigli, menjam temu i pitam je kako je ona provela dan.

Priča mi kako je za ručkom rekla Benu da daje otkaz u kafiću. „Kako je prihvatio vest?“ „Bolje nego što sam se nadala. Mislim da će unaprediti Dot, i onda naći nekoga da popuni njeno mesto.“ Uzdiše. „U stvari, bio je jako prijatan. Pun podrške. Zbog toga mi je bilo još gore – kao da mu okrećem leđa. Možda čak i Grejs.“ Sedimo zajedno na kauču, mada se dodirujemo samo pogledima.

Napolju, mesečev luk kao da visi iz tame. Nebo je prekriveno zvezdama. „Pružio ti je podršku jer je to odličan potez za tebe“, uveravam je. „Da započneš novo poglavlje u životu.“ Kali je prošla rukom kroz kosu i pustila je da padne preko ramena.

Otkrila je svoj prefinjeni vrat i naušnicu koju nosi u setu sa pravim presovanim cvećem. „Mislim da sam to dugo čekala. Plašila sam se, naročito nakon Grejsine sahrane. Budila sam se usred noći i pitala se šta bi ljudi rekli da ja umrem. Skoro da sam postala opsednuta. Ester je mislila da pokušavam da pobegnem od tugovanja za Grejs. Znaš – da pokušavam da umanjim bol tako što ću se okupirati svojim neuspesima.“ Mislim na mamu. Kako sam postao opsednut svojim snovima nakon što je umrla. Tada sam počeo ozbiljno da beležim i snimam svaku prokletu stvar koju sam video. „Bila sam zabrinuta da će moj nekrolog čitati kao CV“, kaže Kali.

131

„Znaš – Krajnje pouzdana. Dobitnik nagrade za predanog radnika u fabrici metalnih pakovanja u Eversfordu. Precizna, vredna… Pretpostavljam da mi je to dalo onaj poslednji podsticaj. Da dam otkaz na poslu i zaposlim se u kafiću. Mislim da sam nekoliko meseci bila malo luda.“ „Kako luda?“ Sleže ramenima. „Radila sam dosta uvrnutih stvari. Kao, na primer, kada sam odučila da skratim šiške, koje, očigledno, mrzim. Onda sam odlučila da ceo stan ofarbam u tamnosivo, što je bilo odvratno, pa sam se zaustavila na pola i morala sve ponovo da prefarbam.“ Ispušta dug uzdah. „Šta još? Prijavila sam se za jedan od onih užasnih sastanaka preko interneta. Onda sam se napila i…“, odlutala je. „Oh, ne.“ Nasmejem se. „Molim te stani. Napila si se i… pobegla?

Uhapsili su te? Napravila si petocifreni račun u baru?“ Glas joj je utihnuo do šapata. „Istetovirala sam se.“ Cerim se. „Sjajno.“ Tišina. „Pa, kakva je?“ „Kakva je?“ „Tetovaža.“ Ona ugrize usnu. „Nije važno.“ „Kako, šta i gde?“ „To je vrlo duga priča.“ Pogledam na zamišljeni sat na ruci. „Oh, imam vremena.“ „Okej. Pa, napila sam se i onda… sam se istetovirala.“ Duboko uzdiše i sklapa ruke u krilu.

Neću je pustiti tako lako da se izvuče. „To si mi već rekla. Bojim se da će mi biti potrebno još detalja.“ Ponovo grize usnu. Pomera pramen kose i zadene ga iza uveta. „Pa, imala sam u glavi da želim neku pticu… ali bila sam pijana, i nisam baš mogla da objasnim šta želim. Htela sam lastu – trebalo je da bude elegantna i lepa. Nežna, znaš? Pokušala sam da mu nacrtam šta mislim, ali očajno crtam i…“ „Gde je?“ „Na kuku.“ Podignem obrvu. „Mogu li da vidim?“ „Okej, ali ne smeš da se smeješ.“ „Obećavam.“ Taman dovoljno, spušta pojas svojih farmerki.

Pogledam u to. A onda u nju. „To je… vau.“ „Znam.“ 132

To jeste lasta. Mislim. Ali ako jeste, onda je lasta na steroidima. Jarko crvena i plava, i neočekivano velika. Vesela i lepršava sa iscrtanim oblinama. U kljunu ima prazan svitak i pretpostavljam, po Kalinom izrazu lica, da je to bilo slučajno.

Ili je lik što je tetovirao tada bio naduvan. „Baš je… mislim,…“ Razrogači pogled. „Stvarno ne moraš da budeš fin. Plakala sam kada sam se otreznila i videla šta sam napravila. Počela sam očajnički da tražim gde mogu da uradim lasersko uklanjanje tetovaža, zaklela sam se da to nikada više neću sebi uraditi.“ „Šta je trebalo da…“, nakašljem se, „…da piše na svitku?“ „Oh, mislili su da to želim zbog nečijeg imena. Čudi me da nisu nešto izmislili i stavili tu bez pitanja.“ „O, bože. Zapanjen sam.“ Udara me jastukom. „Obećao si da se nećeš smejati.“ „Ne smejem se. Mislim da je šarmantno.“ „Nije šarmantno. To je kao grafit koji ne može da se opere. Skupljam pare da skinem to laserski.“ Hvatam je za ruku. „Mislim da treba da budeš ponosna na to. Teško ćeš to skinuti i laserom. To je deo tvoje priče.“ Počinje da se smeje, usana crvenih od pritiskanja zubima. „Jesi li ozbiljan?“ „Sasvim. Uradila si nešto ludo, hrabro. Kada pogledaš u tu tetovažu, treba da budeš srećna.“ Ponovo gledam u njene usne. Kad je pogledam, osećam da sam srećan: oseća nalet koji me obuzima. „Nastavi da radiš lude stvari“, govorim joj stiskajući joj ruku. „Stvarno? Lude kao što je ova tetovaža?“ Cerim se. „Zašto da ne! Dokle god je to dobro ludilo. Tvoje ludilo.“ „Imam osećaj da će u Voterfenu bili prilično ludo. Makar za mene.“ Govori mi smejući se. „Šta je sledeće – hoćeš li sa mnom u Čile?“ Znam da se, u stvari, šali. Ali to što sam sa Kali je najbliže što sam ikada uspeo da pobegnem od svog svakodnevnog života. Jer samo to što je poznajem je kao da sam proveo neko vreme u inostranstvu. Na nekom mestu o kome sam maštao, ali nikada nisam imao hrabrosti da ga istražim.

Naginjemo se napred u isto vreme. Počinjemo da se ljubimo i letimo u svemir.

133

35 KALI

Esterin je rođendan i pozvala je mene i Džoela na žurku u njenoj kući. „Godinama nisam bio na kućnoj žurki“, priznaje mi dok se spremamo. „Kako to?“ „To u stvari nije moje… prirodno okruženje.“ Kaže da to ima veze s tim što se s vremenom ograđivao od prijatelja, i što se čitavog života osećao kao autsajder.

Peglam haljinu koju ću obući večeras, plavu sa pojasom koja ističe moje kukove i savršeno ide uz visoke štikle i crveni karmin. „Ne brini.

To niko ne zna.“ Ljubi me, „To ti misliš.“ „Pa, nije me briga i ako znaju“, promrmljam.

Imam osećaj da će, kada se Džoel i ja pojavimo zajedno na žurki, to biti glavna tema, ali on deluje nervozno, pa odlučujem da mu to ne kažem.

Ester nas dočekuje na vratima noseći bedž na kome piše ČETRDESET I FENOMENALNA. „Gav je bio ironičan”, govori i ljubi nas oboje. „Imam trideset šest.“ „Ja sam Džoel“, kaže i pruža joj ruku.

Ester se ozari kao da je to najsmešnija stvar koju je čula čitave 134

godine. „Ti. Si. Urnebesan. Hajde. Svidećeš se ostalima!”

Dok hodamo kroz hodnik, sve vreme očekujem da će se pojaviti Grejs na vratima, rumenih obraza i malo pripita, sa punim čašama u obe ruke i bezbroj poljubaca za svakog od nas.

Lepa stvar kod Džoela je što njegova spoljašnja toplina kojom zrači pokriva onu njegovu narav pustinjaka. Samo što smo dobili piće, a Gavin ga je već uvukao u neki razgovor o održivosti u arhitekturi, koji se na kraju pretvorio u raspravu sa Ester o pokušaju srednje klase da prokocka svoje domove, i nakon toga dugo vremena uopšte nisam uspevala da pričam sa njim. Svaki put kada bih pogledala u njegovom pravcu da proverim da li je okej, bio je uključen u razgovor sa nekim drugim, dok ga, na kraju, nisam izgubila iz vidokruga među ljudima koje uopšte nisam poznavala. Ali, s vremena na vreme, pogledi bi nam se sreli, kao dva satelita u solarnom sistemu, i kad god bi se to desilo, u stomaku bi mi zalepršalo milijardu zvezda.

Shvatila sam da je prošlo sat ili možda i dva, dok nisam osetila ruku oko struka.

To je Ester. „Samo sam htela da ti kažem koliko sam ponosna na tebe.“ „Ponosna?“ „Da, zato što slediš svoje snove. Trebalo je da ti pružim više podrške svih ovih godina.“ Mislim da i jeste. Uvek mi je govorila da se suviše brzo povlačim kada nisam prolazila posle prvih intervjua i prijava za posao nakon faksa, nije dozvoljavala da odustanem od svojih snova. Ti si jedina osoba koju poznajem koja prepoznaje ptice po načinu na koji lete, rekla mi je, iznenada, jednog hladnog zimskog jutra, kada sam joj pokazala jato šiljorepih pataka nad našim glavama, koje su delovale kao šavovi na naboranoj nebeskoj tkanini. I ko još može da prepozna drvo samo gledajući njegovu koru! Treba da pratiš svoje snove, Kal. Život treba živeti.

Ali tada je moje samopouzdanje bilo dosta poljuljano zbog tih prvih, početnih padova. U ekologiji je velika konkurencija – i delovalo je sigurnije i manje stresno da ugušim svoje ambicije, i da nekako uverim 135

Ester da ću sigurno pokušati ponovo. Tako je, nakon nekog vremena, prestala i da pominje tu temu. „I jesi“, kažem joj sada. „Samo mislim da tada nisam bila spremna da slušam.“ „Sviđa mi se ta ogrlica“, odgovara, pokazujući glavom na moj vrat. „Bila sam sa njom kada ju je kupila za tebe.“ To je mala kalajna šišarka, božićni poklon od Grejs, malo nakon što je upoznala Bena. Mislim da je pokušavala nešto da mi kaže time, o šišarkama i hrastovom drveću i o tome da bi trebalo da podignem svoju zadnjicu i…

Ester me ponovo grli, a onda odskakuće da potraži Gavina.

Kasnije pronalazim Džoela kako ćaska sa Gavinom i Ester u kuhinji u podrumu. Kakvo je olakšanje što vidim da oni ne zameraju na načinu na koji smo počeli našu vezu, mislim na onu zabunu sa Melisom. Ili da su se, u krajnjem slučaju, složili da sačekaju do sutra pre nego što me izribaju preko WhatsApp-a. „Hej!“ Grlim Džoela. Negde je skinuo džemper, i sada je samo u majici, onako mekane kože i topao. Već prepoznajem njegov miris, poput ponovnog cvata. „Izgubila sam te.“ „Hej! Mislim da sam ja izgubio tebe.“ „Prekini. Ne, ti prekini”, govori Ester. Sada pije vino, usne su joj crvene od njega.

Nasmešim se. „O čemu pričate?“ „O Benu“, kaže Ester, „Hoće da napusti posao i proda kuću. Možda će se odseliti.“ „Stvarno?“ Večeras nisam mnogo pričala sa Benom, ali delovao mi je prilično pripit kada sam ga videla ranije u redu za toalet. „Pokušavamo da odlučimo da li da ga odgovorimo od toga“, nastavlja Gavin. „Ne, zašto?“ Ester grize nokat. „Pa, u slučaju da je prenaglio u odluci.“ Čvršće stežem Džoela oko struka. „Ali Grejs nema već skoro dve godine“, tiho kažem.

Na trenutak svi ćutimo.

136

„Mislim, odlično je, zar ne“, nastavljam, „što Ben konačno oseća neku nadu? Nije izgovorio ništa optimistično otkako je Grejs umrla.“ „Dobro je dokle god ide napred, a ne beži“, mirno kaže Ester, dok se negde sa strane ne začuje zvuk lomljenja čaše.

Gavin proviruje kroz vrata da bi video šta se događa. „To je Ben. O bože, povraća.“ „Ne verujem, prijatelj kuće“, kaže Ester i namiguje dok ispija čašu sa vinom. Onda ona i Gavin odlaze iz kuhinje i ostavljaju Džoela i mene same.

Napolju, otvoreno dvorište formira crnu osu oko okvira podrumskog prozora. Noćni vazduh je oblačan, mlečan i maglovit. „Misliš da će biti dobro?“, pita me Džoel. „Oh, sigurno. Ester je odlična u kriznim situacijama.“ Mrštim se. „Samo se nadam…“ On čeka. „…da Ben ne brine oko kafića. Ne mislim da je toliko u vezi sa tim što sam ja otišla… koliko što se stvari menjaju. Što ide dalje.“ Džoel deluje zabrinuto. „Ali možda će, ako nastave, sve ispasti okej.

On već želi novi početak…“ Pokušavam da se nasmešim. „Da. Razgovaraću sa njim, pretpostavljam. Kada se oporavi od ovoga večeras.“ Džoel šara pogledom po prostoriji. „Ovo mesto je stvarno sjajno.“ „Znam.“ Prevlačim prstima preko čvorova i žlebova pulta napravljenog od stare hrastovine. „Tako je udobno i domaćinski.“ On klima glavom. „Kao pravi porodični dom.“ „Pokušavali su da dobiju bebu“, odjednom izgovaram, ne znajući ni sama zašto. „Ester i Gavin.“ „Oh, žao mi je, nisam mislio da…“ „Ne, znam, ja samo…“ „Znači, oni su…“ „Pokušavali. Pre nego što je Grejs umrla. Ali onda su prestali.“ „Pretpostavljam da smrt tako utiče. Natera te da ponovo razmisliš o svemu. Da pritisneš pauzu.“ Tužno se osmehujem. „To je okej, sve dok ne zaboraviš ponovo da pritisneš dugme za nastavak.“ Nekoliko trenutaka oboje ćutimo, slušajući mučni američki bluz koji se probija kroz drvene daske plafona, kada se Džoel nagnuo prema meni i poljubio me. Deluje nekako uzvišeno biti ovde dole, u toploj sigurnosti kuće, ušuškan kao mali kengur, bezbedan od spoljašnjeg sveta. „Razmazao sam te“, kaže kada smo se na trenutak razdvojili.

137

Sada su i njegove usne crvene od mog karmina. „I ja sam tebe.“ A onda se naginjem i ponovo ga ljubim, Jako i strastveno, dok nam se tela spajaju, a usne postaju vlažne i vrele. Otkucaji nam postaju kao jedan, baš tu na otvorenom dlanu kuhinje, zagrejani velikom kaljevom peći i zaštićeni škripavim, blago zakrivljenim zidovima.

138

36 DŽOEL

Kali je zadremala pored mene na krevetu, onako u zgužvanoj odeći i sa razbarušenom kosom. Onaj poljubac iz Esterine kuhinje, preselili smo pravo kući. Preko ulaznih stepenica, dok sam borio da nađem ključeve, a onda u hodnik. Onda kroz vrata mog stana do kauča, pre nego što smo konačno završili u spavaćoj sobi. Zajedno smo pali na dušek, pipajući jedno drugo vrelim rukama po čitavom telu. Srca su nam tukla u ujednačenom ritmu, koža ovlažila. U jednom trenutku nogom sam oborio lampu sa noćnog stočića (kako li smo se našli u tom položaju!) i našli smo se u potpunom mraku. Osećao sam kako joj se grči karlica kada se smeje, dok u meni raste divlja požuda.

Prošlo je nedelju dana od kada smo se prvi put poljubili i od kada sam počeo opasno da se zaljubljujem u nju. Ali hoću ovo da uradim kako treba. Da idemo polako. Da ne žurimo. Već mi toliko znači da nema smisla žuriti.

Zato sada leži sklupčana pored mene kao mačka, dok ja gledam TED priču o ljudskim bekstvima, sa sve slušalicama na ušima.

Možda se osećam ovako zbog Melise. Zbog toga što moj mozak pokušava nekako da razgraniči i odvoji nju od Kali. Ili možda želim da verujem da neću ovo upropastiti pre nego što preraste u mnogo više od poljupca.

U svakom slučaju, odajemo pomalo čudnu sliku, mislim, ako nas posmatrate sa strane. Ja u svom ličnom malom svetu. Kali spava pored mene, potpuno obučena.

139

37 KALI

Sunce

je kao uljana lampa, visoko na nebu ovog ranog decembarskog jutra. Ovo je moj prvi dan u Voterfenu i nalazim se usred močvare. Truckam se u kabini traktora, koji, možda deluje čudno, vozim upravo ja. Moja nova šefica Fiona je na pomoćnom sedištu do mene, prikolica nam je puna stubova za ogradu, a iza nas je omanji bataljon ostalog osoblja i volontera koji koračaju po brazdama koje za sobom ostavljaju traktorske gume.

Nekoliko puta stiskam upravljač, kako bi se uverila da se ovo stvarno događa i da nisam odlutala u neki od Džoelovih snova.

Dok se vozimo, pažnju mi odvlači okruženje u kome se nalazim.

Pejzaž odiše zimom, a sunce se odbija o kristalizovanu zemlju. Dva puta smo videli jelena kako uzmiče kroz nisko rastinje, i sokola koji pravi piruete po besprekornom nebeskom štafelaju. „Ne postoji mogućnost da nam se traktor zaglavi, zar ne?“ Približavamo se svetlijem delu tla gde je zemlja prilično vlažna, kakva je često u ovakvim močvarnim područjima. „Oh, da – postoji“, veselo odgovara Fiona. Tamne kose i rumenih obraza, ona ima karakter praktične babice. „Pa šta radiš kada se zaglaviš?“ „Oh, pa ne radiš.“ „Šta ne radiš?“ „Ne zaglaviš se“, odgovara sa osmehom. „Ako to uradiš, onda si stvarno zajebao.“ Usredsređujem se na blato ispred sebe. „Okej. Shvatila.“ Ona se smeje. „Opusti se. To je kao da voziš auto. Osetićeš ako bude počeo da gubi snagu.“ Osećam kako me gleda. „Ti, voziš automobil, zar 140

ne? Nisam proveravala imaš li dozvolu.“ Iscerim se i potvrdim da, u stvari, imam dozvolu. Nakon skoro dve godine rada u kafiću, gde je i najmanje prolivanje kafe delovalo kao da te posmatraju iz Trip advajzora, Fionin opušten pristup je sada kao dozvola za disanje. Već sam osećala kako mi se mozak prilagođava, prelazi u drugu traku, menja brzine. Možda bi me to i ponelo da ne dužim ja poljoprivrednu mehanizaciju i ne pokušavam da izbegnem da upadnem u najbliži jarak.

Fiona me uverava da ću s vremenom zavoleti ovaj traktor. Opisuje mi hipnotička leta kada se, u suncem okupanoj močvari, čupa i uništava korov, i duga meditativna popodneva obilaska močvarnih livada, kada je osunčan vazduh izgleda kao da je posut leptirima. Kaže mi i da sam stigla u najgore moguće vreme. „Što je, u stvari, dobra stvar“, dodaje, „jer, kako ja to gledam, od sada vreme može biti samo bolje.“ „Mada je nekako volim zimu“, kažem joj.

Upućuje mi osmeh saosećanja. „Još nismo počeli da čistimo odvodni sistem.“

Jutro smo proveli podižući stubove ograde i postavljajući žicu oko njih, što je dosta zastrašujuće i napeto. Plašim se da tone uradim loše i tako ne pošaljem nekog od svojih kolega u ambulantu. Ali ta strepnja me ohrabruje – kakav neočekivan stimulans, morala sam snažno da se fokusiram da nekome ne odsečem glavu, ili da ne skrenem traktorom u jarak, ili da ne izgubim oslonac i ne padnem u reku. Od prvog dana kako sam počela da radim, čeznem za fabrikom konzervi.

Ručamo na plastovima trske, duboko usred močvare. Zagrejani i zajapureni od jutrošnjeg posla, skidamo jakne i džempere, iako je napolju samo koji stepen iznad nule. Posmatramo okretanje i poniranje sokola kliktavca, dok nam hladan vazduh, kao voda, spira znoj sa kože.

Iz obližnjeg pojasa stabala, ogoljenih grana, čuje se dobovanje čaplji koje 141

zvuči kao kiša.

Dok gutamo supu i sendviče, počinjemo da pričamo o želji za putovanjima. Dejv, volonter i skorašnji diplomac iz oblasti ekologije, ide sledeće nedelje da radi na projektu konzervacije u Brazilu, da prati i istražuje biljni i životinjski svet u državnom rezervatu. Potpuno mu zavidim od trenutka kada mi je rekao.

Fiona nam traži da joj svi kažemo gde bismo želeli da putujemo. „Ja bih u Letoniju“, kaže Lijam. Nabusit, širokih ramena, kose boje meda, Fionin stalni asistent, koji je pre pet godina došao iz inostranstva kada je shvatio koliko je lošeg finansijskog stanja. „Lepota, mir i tišina, i nikog oko tebe da te nervira.“ „Već si bio u Letoniji“, dodaje Fiona. „To se ne računa.“ Smešim se i pomislim na svoju kućnu biblioteku i pitam se koliko zajedničkih stvari imamo Lijam i ja.

Lijam sleže ramenima. „Ne želim da idem bilo gde drugde.“ „Ni na kakvo egzotičnije mesto?“, pita Dejv, i po osmehu u očima vidim da su i ranije vodili ovakav razgovor. „Možda u Afriku?“ „Eh! Znaš da sam hladnokrvan. U svakom slučaju, video sam sveta koliko sam želeo.“ Fiona se okreće ka meni. „A ti, Kali? Koja je tvoja destinacija iz snova?“ „Nacionalni park Lauka“, kažem. „Znaš, u…“ „Čileu“, odgovaraju svi u horu.

Blago se naginjem napred. „Tamo ima jedna ptica…“ Dejv počinje da se smeje. „Ah, čuvena andska šljuka.“ Lijam šmrkne i zagriza svoj sendvič. „Imaš više šanse da vidiš snežnog leoparda.“ „Ili jednoroga“, kikoće se Dejv. „Znam nekoga ko ju je video jednom“, ubacuje se Fiona.

Oduševljeno klimam glavom, sećajući se devojke sa kursa na faksu. „Znam i ja.“ Dejv se osmehne. „Pa, ako ikada budete imali sliku, pošaljite je meni.“ Fiona me gleda u oči. „Ne obraćaj pažnju. Prijatelj kaže da je to mesto neverovatno, kakvo se viđa jednom u životu. A ta ptica je otkriće epskih razmera.“ „Da“, kaže Lijam, gužvajući prazno pakovanje i gledajući na sat. „Ovo je sve veoma lepo, ali ograda se neće napraviti sama.“ „Bojim se da ćeš morati da se navikneš na njega“, kaže mi Fiona i namiguje. „On je malo kao haski. Samo bi da je u pokretu.“ 142

Lijam mi se već dopada – deluje kao moj tip momka. Tako prva skačem sa plasta trske i krećem za njim do ograde.

Stižem kući i kucam na Džoelova vrata, osmehujem se kada me privlači ka sebi u zagrljaj. „Izvini – sva sam znojava i grozna.“ „Znojava i divna“, insistira. „Sve mi ispričaj.“ Opisujem mu svoj dan, pokazujem žuljeve na dlanovima. „Nisam ni znala koliko sam van forme. Ali još jedan plus, naučila sam da vozim traktor.“ „Prvog dana? Baš su te ubacili u mašinu.“ „Da. Ali neka, makar nisam imala vremena da paničim.“ „Fini neki ljudi?“ „Da. Veoma fini. Sjajni.“ Osmehujem se Marfiju. „Kako je on?“ „Pa, prvo je tugovao za tobom. Ali osvojio sam ga svojom ubistvenom kombinacijom šetnje, bacanja loptice, slatkiša i češkanja stomačića.“ Spušta ton i počinje da mi šapuće. „Među nama, mislim da se zaljubio u Zvončicu.“ Smejem se. „Zvončica je prestara za njega. Ima skoro deset godina.“ „Hej, nemoj da kritikuješ. Skretanje pažnje čini čuda.“ Osećam kako tenzija u meni slabi, kao kada se puž promalja iz svoje kućice nakon oluje. „Mnogo ti hvala.“ „Nema na čemu. Hoćeš li piće?“ Odlazi do frižidera, izvlači bocu i traži vadičep.

Džoelov stan je mnogo lepši od mog – uvek je čist i sve je na svom mestu, i odiše nekom smirenošću. U dnevnoj sobi su samo dva kauča sa tirkiznim prekrivačima, televizor pristojne veličine, blutut zvučnik i ništa više – pored sukulentne biljke na sredini i stočića za kafu, na kome se obično nalaze njegova beležnica i olovka.

Bacam se na kauč. „Kupio si dobro vino.“ „Molim?“ „Ako ima pampur, znači da je fensi. Ili sam to izmislila?“ „Pa“, kaže, sipajući mi punu čašu, „izgleda da je dobro. Makar za plutane šume. Čitao sam, sada kada si ti u poslu očuvanja prirode i svega toga.“ Prelazi sobu i pruža mi čašu rashlađenog vina. „Izvoli, popij ovo, a ja ću ti napuniti kadu.“ 143

Oh, moje srce. Moje srce peva. „Hvala ti“, uspevam da izgovorim, ali on je već otišao u kupatilo da odvrne česmu. Gledam ga kako odlazi – širina njegovih ramena, tamna kosa – i počinjem da osećam žudnju.

Nakon nekoliko intenzivnih nedelja koje smo proveli zajedno, Džoel i ja nismo imali seks.

Znam da ne želi da požuruje stvari, da su mu osećanja u vezi sa odnosima komplikovana i da sumnja u sopstvena osećanja. Srećna sam što idemo polako. Ovo što radimo je izgleda prava stvar za nas.

Kada je puna i ja odlazim tamo, a Džoel je već upalio sveće i postavio čiste peškire. Svi ovi nežni gestovi, sve što sam ja priređivala Pirsu i na šta on nije odgovorio, jer nije smatrao da sam vredna toga.

Donedavno, Džoel verovatno nije ni imao sveće, a kamoli kupku od lavande koju je sipao u vodu. Kao da je godinama čekao da uradi ovo za nekoga.

144

38 DŽOEL

Prošlo je pola nedelje otkako je Kali počela da radi u Voterfenu, i sada se vraćamo kući sa večere kod mog bivšeg šefa Kirana i njegove žene Zoi. Nakon topline njihove jazbine sa podnim grejanjem (oni žive u vili od žute cigle sa dva ulaza, u najskupljoj četvrti Eversforda), spoljni svet deluje goruće hladan. „Je li Kiran tvoj jedini prijatelj?“, pita me tiho Kali dok šetamo, a hladan decembarski vazduh nam ledi dah. „Stiv mi je dobar prijatelj.” Bolji od većine, sudeći po svemu što je pretrpeo od mene. „Zašto?“ „Šta zašto?“ „Zašto su Stiv i Kiran tvoji jedini prijatelji?“, uhvatila me je podruku i postavila to pitanje kao da i nije bitno. Osim što ja znam da jeste.

Pretpostavljam da se pita kako ovakav lik kao ja, bez nekog ozbiljnog poremećaja ličnosti, može da dočeka svoju trideset i neku bez gomile drugara kojom bi mogao da se pohvali. Sveprisutne ekipe, koja samo čeka njegovo momačko veče. Dag, koji ima svoje verne ortake (stare drugare iz škole, sa ragbija, kolege sa posla, rođake) nikada tako nije mislio. Večito me je smarao što nema roštilja za moj rođendan, što ne dobijam pozivnice za letnja venčanja. Utakmice i svetska prvenstva prolazili su bez društva sa kojim bi se nazdravljalo. „Pretpostavljam da, od kada su snovi počeli“, priznajem, „nisam bio baš koncentrisan na pronalaženje prijatelja. To mi je tada oduzimalo većinu vremena. Trudio sam se da sve beležim, da držim misli pod kontrolom. Još je tako, ako ćemo iskreno.“ Sinoćni događaj mogao je to i da potvrdi. Sanjao sam da je neko 145

falsifikovao kreditnu karticu jednog bliskog rođaka, ispraznio mu čitav račun u banci. Imam nekoliko meseci do toga, ali šta da uradim? Da mu kažem da do juna plaća samo kešom, da pojača bezbednost na internetu? Čitavo jutro razmatrao sam mogućnosti, i na kraju sam odlučio da mu pošaljem imejl. Izmislio sam nešto da se prijatelj zainteresovao za ovu temu. Šta će uraditi dalje sa tim, pretpostavljam da je na njemu.

Kada sam ponovo pogledao na sat, bilo je skoro podne. Nisam ni primetio kada je Kali otišla iz stana na posao. Do sada je nijednom nisam poljubio kada se probudi, nisam joj skuvao kafu, pitao je šta bi htela da radi za vikend. Izmicale su mi sitne pažnje kojima bismo se dublje povezali. „Baš šteta“, kaže Kali sada.

Nakašljem se da pročistim grlo. „Ne može ti nedostajati nešto što nikada nisi imao. Nije lako održati prijateljstvo kada ne možeš da podeliš ono što te definiše.“ „Možda ne bi trebalo to da te definiše.“ Ali je tako, pomislim. Tu nemam izbora.

Nastavljamo da hodamo pored ograde od kovanog gvožđa opasane zimskim jasminom u cvatu. „Pa, mojim prijateljima se sviđaš“, kaže Kali. „Nisam mogla ni da pohvatam sve poruke koje sam dobila dan nakon žurke kod Ester.“ Smešim se. „To je dobro.“ Jer pretpostavljam da je, ako ne možeš da budeš normalan, onda najbolje da se pretvaraš da jesi. „Znaš, ono što ti misliš o sebi, nije uvek isto kako te drugi vide.“ Osećam kako mi prijaju njene reči i stežem joj ruku koju je podvukla pod moj lakat. „Kada smo već kod toga… da li si oduvek smatrala sebe takmičarom za tajnog Masteruma?”

Ona se smeje. „Šta?“ „Kako jedna osoba može da ima toliko opšteg znanja! Ti znaš sve.“ (Igrali smo trivija igre nakon večere. I, da skratim priču, Kali je obrisala pod svima nama.)

Opet je skromna, što nije iznenađenje. „Ma baš. Dobro mi idu samo nauka i priroda.“ „I geografija. Mislim, gde si pokupila toliko činjenica o Peruu? I ne znam nikoga ko može odmah iz glave da mi kaže koji je glavni grad Tanzanije.“ Kali spušta bradu u šal. „Ha. Pirs je to mrzeo kod mene.“ „Šta je mrzeo?“ Teško mi je i da zamislim da Kali uopšte ima neku osobinu koju bih prezirao.

146

„To što znam mnogo raznih stvari. Mislio je da hoću da ga ponizim.“ „Kao dete“, dodao sam, i nisam hteo da idem dalje i da ga ogovaram. Tip je upropastio svoju šansu sa najboljom devojkom na svetu. On je već time na samom dnu. „Samo ću reći: da je on izgubio kao što si ti večeras, durio bi se bar nedelju dana.“ Iznenađeno podižem obrve. „Čekaj, kao što sam ja? Nisam bio tako loš kao Zoi. Ona nije znala čak ni ko je izmislio telefon.“ Kali počinje da se smeje. Hvata me malo čvršće za ruku. „Znaš li kako je samo htela da kaže gospodin Telefon?“ „Da, i samo zato što ju je Kiran stalno ćuškao.“ Pogledamo se uz veseli kikot, i počinjemo da se krivimo od smeha.

Usamljeni noćni šetač pasa nas zaobilazi u širokom luku, osvrćući se preko ramena dok odlazi niz tihu ulicu.

Nisam rekao Kali kako me je Kiran zadržao u kuhinji, ranije te večeri dok sam mu pomagao da skloni tanjire. (Pre mnogo godina naučio sam od Tamsin da su, kad imaš decu, to te male stvari koje mnogo znače.) „Gde si pronašao ovu devojku?“ Njegovo pitanje bilo je retoričko. Dok smo jeli supu od paškanata, Kali im je već ispričala kako smo se upoznali, držeći me za ruku i dodirujući nogom ispod stola. Ja sam se samo smešio. „Srećan sam zbog tebe, druže.“ „Hvala.“ „Izgleda da sreća konačno počinje da radi u tvoju korist.“ Počinjem da stavljam tanjire u mašinu za pranje posuđa. Čujem kako se u trpezariji Zoi kikoće zbog nečega što je Kali rekla. Kako sipaju još vina u čaše.

Okrećem se prema njemu. „Žao mi je što sam te izneverio.“ „Džoele“, kaže prijateljski i spušta mi ruku na rame, „prošli smo kroz cc ovo.

Tokom godina dok smo radili zajedno, ispostavilo se da Kiran ima čvrst uticaj na mene, za koji sam ranije smatrao da mi nije potreban.

147

Miran i staložen, oduvek mi je pomagao oko mojih najzahtevnijih klijenata i medicinskih odluka. Nakon posla, odlazili bismo na piće ili bilijar. I čekao bih one bore smejalice koje su mu se pojavljivale pored očiju, pre nego što bi nestale. Jer, uvek kada bi nestale, to je bilo to: nestajao bih i ja.

Kasnije su došle i one druge linije na licu. Ali to su bile one od besa i frustracije dok me je gledao kako se sve više udaljavam od života koji sam do tada izgradio. Ipak, uvek je bio strpljiv sa mnom. Samo je čekao, kao da će se struja koja me je tada ponela odjednom promeniti. I ja bih tada mogao da počnem, dugo i mukotrpno, da plivam prema obali.

Izvukao sam gornju rešetku mašine za pranje posuđa, i počeo u nju da stavljam činije od supe. Kiranova ruka skliznula je sa mog ramena. „To je bilo jednom, Džoele.“ Kao da je morao to da kaže.

I jednom je previše. „Ono što se desilo nije tvoja greška.“ Neke stvari možeš izgovoriti milion puta a da nikada ne poveruješ u njih.

Kao da ptica preleti od Aljaske do Novog Zelanda, a da nijednom ne stane da se odmori. Ili da je neko od tvojih voljenih umro mirno u snu, dok si ti sve vreme sedeo pored i držao ga za ruku.

Nekoliko trenutaka u kuhinji bilo je tiho kao u svemiru. „Hej, možeš li da mi učiniš uslugu?“, rekao je Kiran zatim. „U vezi sa Kali.“ Pogledam ga. „Da ne zabrljam ovo?“ Kiran sleže ramenima. „Da. Sviđa mi se kako te gleda. Kao da si jedini u prostoriji. To je tako retko.“ Odjednom moram da se uhvatim za ivicu pulta. Nadam se da Kiran neće to primetiti. „Reci mi kako mogu da imam to, a da ga nekako ne pokvarim.“ Klima glavom. „To je, u stvari, vrlo jednostavno.“ „Objasni mi. Molim te.“ lako ne može. Naravno da ne može. Jer ne zna šta pokreće moje najdublje strahove. „Samo je potrebno da se predaš. Da skočiš. Nogama napred, bez zadrške.“ Nakon toga vratili smo se kod Zoi i Kali u dnevnu sobu. Ali ostatak večeri jedino o čemu sam mogao da razmišljam bilo je: Kako, dođavola, da se predaš vezi kada se plašiš da se zaljubiš?

148

39 KALI

Na

kraju druge nedelje mog rada u Voterfenu, osećam kako se ponovo budim.

Nikada nisam bila tako povezana sa svojim telom. Divim se rastegljivosti svojih dugo uspavanih ligamenata dok mi krv struji kroz krvotok, pluća mi se šire, a mišići se polako bude. Podižem cepanice, skupljam trsku i zadihana se probijam kroz močvaru. Smejem se apsurdnosti znojenja na temperaturi ispod nule, nalazim zadovoljstvo u glatkom zamahu kose. I kao zavisnik, počinjem da žudim za iscrpljenošću koja nastupa noću, kada više ne osećam nikakav bol, i kada se zavalim na Džoelov kauč a on mi masira ramena.

Pomišljam kako me je Pirs zavitlavao kada nisam mogla da otvorim teglu sa džemom ili odvrnem čep na boci soka. Pogledaj me sada, kažem mu u svom umu, dok tovarim cepanicu od dvadeset kilograma u prikolicu ili me zabole leđa dok čupam korov sa nasipa, bacam ga sa strane i pravim novo stanište za miševe.

Svakoga dana svet se prevrće među mojim prstima, iznad moje glave, pod mojim nogama. Kao zemaljski osećaj povratka kući.

U petak po podne Fiona me pita jesam li udata. Pretpostavljam da je to teško pogoditi, ovde gde niko ne nosi prstenje da se ne bi izgubilo.

Sečemo trsku u močvari. Fiona i ja prebacujemo trsku vilama, nakon što je Lijam i nekoliko volontera iseku. Vetar je danas posebno oštar, i 149

duva i nanosi hladnoću sa strane, ali rad je toliko težak i naporan da sam ja već samo u majici.

Osećam se ovako živa i vrela u poslednje vreme i zbog Džoela, naravno. Mnogo me privlači na meni neki novi način. Želim da osetim kako njegove ruke istražuju po mom telu, a njegove usne na mojim su kao eksplozije duboko iznutra.

Ali on i dalje želi da sačekamo, pre nego što napravimo sledeći korak. Ponekad, kada smo zajedno, nežno mi šapuće i uvek prekine pre nego što dođe do tačke odakle više nema povratka. Ne želim da žurim sa ovim. Je li to okej? Mnogo mi značiš.

Toliko je drugačiji i od Pirsa i od bilo kog drugog sa kojim sam izlazila. I mada, naravno, žudim da imam seks sa Džoelom, u isto vreme uzdržavanje i čekanje čini da sve deluje još više nabijeno elektricitetom. „Ne“, odgovaram Fioni. „Nisam udata.“ „Živiš li sa nekim?“ Smešeći se, sklanjam pramen kose sa očiju. „Na neki način. Viđam se sa tipom koji živi u stanu ispod mog.“ Fiona baca trsku kao da je slaže za večeru. Zavidim joj na tehnici, koju je usavršavala tokom mnogo godina – može da podigne duplo od onoga koliko mogu ja, i znam da je usporavam. „Stvarno? Pa, kakav je?“ Počinjem da joj ga opisujem – volim da pričam o Džoelu, osećam ukus njegovog imena na jeziku. Ali, dok reči izlaze iz mojih usta, osećam se skoro detinjasto, kao da joj pričam o svom imaginarnom prijatelju.

Fiona verovatno misli da veza od mesec dana i nije neka veza, mada je teško znati sigurno. A ne mogu ni da pročitam ništa od njenog govora tela jer smo u sred posla. „Čime se bavi?“ „Bio je veterinar.“ Nekoliko trenutaka ne odgovara. A onda: „Čekaj. Džoel. Džoel Morgan?“ „Da. Poznaješ ga?“ Klima glavom i dalje bacajući trsku. „Spasao je život mom nemačkom ovčaru. Pojela je ribarsku udicu na plaži, sve zajedno sa kanapom.“ „Jao. Jadno stvorenje.“ „Da. A ona i ne voli muške veterinare. Ali Džoel je bio izvanredan.

Veoma smiren. Divan lik – nikada neću zaboraviti kakav je bio s njom.“ Mnogo sam srećna što mogu da prihvatim kompliment u njegov ime. „To zvuči baš kao Džoel.“ „Posle nedelju dana sam svratila ponovo da mu još jednom 150

zahvalim, ali rekli su mi da je otišao.“ Nekoliko trenutaka bacam trsku u tišini. Dišem duboko, a dlanovi me peku od žuljeva, iako imam debele rukavice. „Pa, čime se sada bavi?“ „Uzeo je malo slobodnog vremena“, odgovaram, opušteno koliko mogu, kao da to nije ništa. „Šeta pse kao uslugu nekim komšijama koji ne mogu mnogo da izlaze.“ „Oh! Pa, reci mu da se brzo vrati. Bio je sjajan veterinar. Jedinstven.“ „Hvala. Reći ću mu.“ „A ako je dobar sa ljudima koliko i sa životinjama, mislim da si ubola premiju.“

Nekoliko sati kasnije nalazim se sa Džoelom u gradu da posle posla odemo na kinesku hranu. Mnogo sam gladna, pošto sam upravo odradila teksaski trening, dug osam sati. „Svratio sam ranije u kafić. Dot te pozdravlja“, govori mi. Sada ređe ide u kafić, otkako ja više ne radim tamo. Večeras deluje umorno – nije mnogo spavao ove nedelje – ali oči su mu i dalje tople i pune, dok čeka da mu ispričam današnju priču. „Misliš, još nisu bankrotirali?“ „Hej, otišla si tek pre nekoliko nedelja. Potrebno je vreme da takve korporacije propadnu.“ Smešim se i otpijam gutljaj vode. „Je li čudno sada tamo bez mene?“ „Pomalo. Naročito kada Dot privuče sebi stolicu za moj sto i neće da ode.“ „Jesi li upoznao Sofi? Dot kaže da je počela da radi ove nedelje.“ Sofi je nova radnica koju je zaposlio Ben i koja je, kako kaže Dot, toliko ambiciozna da je već predložila da uvedu uniforme, posluživanje hrane i – kako Dot kaže – nesmotreno ugrožava meni avokadom.

Grejs je bila alergična na avokado. Od njega je imala takve grčeve da se previjala od bolova.

Džoel me fiksira pogledom, dok, pod stolom, trlja svoju nogu o moju. „Da. Mada ti nije ni do kolena, naravno. Malo je… oštra.“ Mrštim se i otvorim prstima prolećnu rolnicu. Grejs je želela da kafić bude prijatan i prijateljski, mesto bez pravila o veličini šoljice za kafu, 151

gde možeš da ušetaš sam, a da se ne osećaš usamljeno.

Ponekad si mogao da je čuješ sa ulice kako se smeje, kako puca kroz vazduh kao konfete. Često bi bila i napolju i ćaskala sa prolaznicima dok je čistila stolove. Grejs je čitavu sebe dala svetu okolo – kao prozor koji svetli usred noći, nisi mogao da prođeš pored mesta gde je ona a da ne osetiš trenutnu toplinu.

Kada me je Džoel pita kakav je bio moj dan, pričam mu priču o Fioninom psu. „Kaže da si spasao život njenom nemačkom ovčaru, nedelju dana pre nego što si otišao.“ Dopunio je naše čaše vodom iz bokala – prvo moju, a onda svoju. „Ribarska udica?“ „To je taj.“ Za mene je to vrlo impresivno, iskreno govoreći, da neko dovede psa koji se upecao na ribarsku udicu i da Džoel tačno zna šta treba da radi. „Sećam se, dobar pas.“ „Obično ne voli veterinare muškarce, po njenoj priči.“ „Fiona ili pas?“ Smešim se. „Pas.“ „Oh, bila je dobra. Takvi psi su obično samo uplašeni.“ „Možda je znala.“ „Znala šta?“ „Da si jedan od dobrih momaka.“ Promeškolji se na stolici, nervozan kao i uvek kada mu neko udeli kompliment. „Fiona mi je rekla da ti kažem da se brzo vratiš. Kaže da si bio izvrstan – njene reči, ne moje. Mada i ja mislim da si prilično odličan.“ „Uzmi malo nudli“, stidljivo mrmlja, pokazujući štapićima. „Da se ne ohlade.“

152

40 DŽOEL

Kali i ja smo tek izašli iz lokalnog tržnog centra u kome je smešten i rasadnik i robna kuća, gde smo proveli sat vremena pod optičkim i akustičkim udarom zimskih čudesa, osvetljenijih od Blekpul zabavnog parka. Mesto je kao Božić na drogama, psihoza preterane stimulacije čula. Daire kao zvončići na saonicama, nenormalna količina đumbirovih kolačića uz kafu. Pešadija patuljaka koje niko neće da kupi.

Obično mi taj božićni duh prenese moja sestra. Ali, kada je Kali otkrila da možemo iznajmiti drvo iz rasadnika, koje će posle vratiti i uzgajati dalje i za sledeću godinu, pitala me je da li želim i ja da se uključim i probudim taj duh.

Rekao sam da hoću. Ali to je bilo pre nego što sam pristao da pomognem da se jelka prenese kroz krcati parking, tri dana pre Božića. „Znači zato ljudi kupuju veštačke jelke“, uzdišem. „Ali plastične su kao bez duše, bez radosti.“ Gledam ponovo prema rasadniku. „Nikada u svom životu nisam bio na tako žalosnom mestu kao što je ovaj centar. I, uzgred, mislim da su preprodavci.“ „Ja mislim da si se samo iznervirao jer nisi mogao da upoznaš Božić Batu.“ „To sigurno nije tačno. Nosio je naočari za sunce.“ „Možda zbog previše svetala?“ Odmahujem glavom. „Zbog previše pića sinoć. Sto posto je bio mamuran.“ Kali se smeje. „Jadničak. Zamisli kakvo je ovo mučenje za njega.“ „Pokušavam da ne zamišljam to. Deca koja vrište. Božićna muzika unedogled. Neobuzdana potreba da se ispovraćam… Pošto si mi to 153

pomenula, zvuči kao Božić sa mojom porodicom.“ Konačno smo stigli do automobila i naslonili drvo na branik.

Stavljam ruke na krsta, pokušavam da dođem do vazduha. Stiv bi se zaprepastio da vidi koliko malo snage imam u gornjem delu tela. Mislim da ne bih mogao ni pet minuta da radim Kalin posao (za razliku od mene, ona jedva i da se oznojila). „Okej, hoćemo li?“ Zakači nogu za zadnji točak, spremna za prvi pokušaj stavljanja jelke na krov automobila. „Najbolje od svega je, kada imaš pravo drvo, što ti stan divno miriše.“ „Čekaj, kada smo rekli da jelka ide u moj stan?“ Ona se nasmeši. „Hm, kako ovo da ti kažem?“ „Misliš da neću moći da se popnem do tvog stana, zar ne?“

U stvari, bila je u pravu. I tako smo stavili drvo u ćošak pored prozora u mojoj dnevnoj sobi. Ukrasili smo grane zvončićima i visuljcima, lampicama, čokoladnim bombonama. Osećam nostalgiju za prošlim vremenima.

Tata je prestao da slavi Božić nakon mamine smrti. Nije više bilo ukrasa niti posebne hrane u frižideru. Najdalje što je otišao jeste to što nam je svima poklonio vaučere za kupovinu u gradskom tržnom centru.

Mislim da je svima laknulo kada se rodila Amber i kada je Tamsin ponudila da Božić slavimo kod nje. Nasledila je mamin smisao za humor. Znao sam da će stvari krenuti nabolje kada je, jedne večeri kod mene, onako pripita, priznala da planira da će „ove godine napraviti novi Božić“. Makar je osećaj bio pravi.

Napokon nemamo više ovih svetlucavih stvarčica. Stajem iza Kali i celu je obuhvatam rukama. Ona se naslanja na moje grudi, a ja spuštam lice na njenu mirišljavu kosu. Nekoliko trenutaka stojimo tako. Srca nam kucaju u istom ritmu. Sigurno osećaš kako će moje srce da poludi, hoću da joj kažem. Zaljubljujem se u tebe, Kali. „Znaš“, šapuće mi, „počinjem da mislim da će… da će ove godine Božić zapravo biti prijatan.“ Osećaj mi je bolno poznat. „Pretpostavljam da je prošli bio prilično težak.“ Okreće se prema meni. Pogled joj je nežan kao mesečina. „Sigurno je 154

ovo i za tebe težak deo godine.“ „Mnogo je lakše od kada su došla deca. Sada sve pravimo zbog njih.“ Ona se smeši. „Kladim se da obožavaju to.“ „U stvari, sve je najviše na mom bratu i sestri. Ja se samo pojavim sa poklonima. Pustim da se deca pentraju po meni. Trudim se da se ne napijem.“ „Ah! Obožavani ujak.“ „Oh, ja sam i sudija. Moji su skoro pukli prošle godine. Igrali smo pogađanja.“ „Rešenje je bilo Dobre vibracije od Bič Bojsa. Moj brat je bio pijan. Ali znao sam da će pokušati i da će to biti dosta prljavo.“ Ona počinje da se smeje. „Oh, ne.“ „Da, bilo je prilično smešno. Tamsin i ja smo držali ruke deci preko očiju. Tata je bio skroz trezan i zaprepašćen. Na kraju su se premestili u baštu. Morao sam da intervenišem.“ Kali se smeje kao da sam joj upravo ispričao predivnu priču. „Volela bih da upoznam tvoju porodicu.“ „Sada mi je malo teško… da provodim vreme sa njima.“ Pokušao sam da odagnam tugu, uhvaćen u zamku nostalgije, koja će mi možda uskoro značiti nešto sasvim drugo. Iako još nisam otkrio nikakav dokaz o svom ocu, i dalje ne mogu da se otresem uticaja onog sna. „Znajući ono što ja znam o mom tati – ili što mislim da znam – nisam siguran kako se osećam.“ Stisne mi ruku u znak podrške. „Ali sada je Božić“, zaključujem. „Tako da ću ih u svakom slučaju videti u nekom trenutku, i tada bi trebalo i ti da dođeš.“ „Volela bih.“ Sedamo zajedno na kauč. Po sobi se širi toplota upaljenih cepanica, kao rastopljena lava. „A ti? Ideš li kod roditelja?“ „Na Božić obično idemo kod moje tetke. To je kao neka porodična tradicija. Ali moji rođaci su dosta neprijatni. Nisam sigurna da bih se osećala potpuno… praznično raspoložena, ako bih provela Božić sa njima.“ Srce mi je poskočilo kada mi je, odjednom, sinula ideja. „Hej, pa kada već oboje izbegavamo svoju porodicu, zašto ne bismo proveli zajedno ovaj Božić?“ Ona me ljubi. „To bih volela. Samo moram da… obavestim mamu i tatu.“ „Ne bih da napravim neki problem…“ 155

„Ne, u redu je“, brzo mi odgovara. „Neće biti problema, obećavam ti.“ Prolazi nekoliko trenutaka. A onda ona ustaje i kreće prema prozoru.

Spušta roletne, traži od mene da ugasim svetlo. Poslušam je. Čučne i uključuje lampice kojima smo ukrasili božićno drvo.

Odjednom, mini-supernova prekriva zidove šarenim zvezdanim sjajem. „Možda ćemo od ove godine drugačije da shvatamo Božić“, šapuće Kali.

Ne razmišljam više o budućnosti, niti o prošlosti. Jer u ovom trenutku, večeras, srećniji sam nego što sam bio dugo vremena. „Mislim da si možda u pravu.“

156

41 KALI

Na kraju, jedini načni na koji sam mogla da provedem božićni dan sa Džoelom bio je da pristanem da odem sa mamom i tatom na božićnu večeru gde će oni moći da upoznaju tog mog misterioznog čoveka.

Mislim da mama jednim delom nije ni verovala da on postoji.

Džoel ih je, naravno, oduševio. Postavljao je prava pitanja, smejao se tatinim šalama, brižno je razgovarao sa mamom.

Pre nego što smo otišli, Džoel je otišao u kupatilo, a mama mi je prošaputala: „Pa, draga moja, mislim da je divan. Veoma prizeman.“ U međuvremenu, grleći mamu oko ramena, tata je rekao: „Fin momak.“ I taj osmeh koji sam tada videla bio je odobrenje koje mi je bilo potrebno.

Na božićno jutro probudilo me je neko tandrkanje u kuhinji. Otišla sam tamo i pronašla Džoela kako bosonog i samo u farmerkama i majici bledo gleda u tiganj. Marfi sedi pored njegovih nogu i nada se da će dobiti nešto.

Džoel se osvrće i smeši mi se. „Hteo sam da te pitam na koji način da ti pripremim jaja, ali postoji jedna začkoljica u tom planu.“ Popnem se na visoku stolicu. „A to je?“ „Nemam pojma šta da uradim sa jajima.“ Ceri se i pruža mi koktel. „Može li ovo umesto doručka? Srećan ti Božić.“

157

Ručak je prošao bolje nego doručak, uglavnom zato što je Džoel kupio celokupni sadržaj frižidera iz prodavnice, pa je samo trebalo to da podelimo i zagrejemo u mikrotalasnoj. Pomalo imam neki osećaj krivice i zadovoljstva u isto vreme kad pomislim šta bi moja mama – surovi advokat i kuvarica domaće hrane – rekla da vidi da podgrevamo pečeni krompir, da pravimo sos iz kesice koja klikne kada je gotov. Ima nešto u tome da se osećam predivno buntovnički.

Džoel se ceri dok mu pričam o ovome, ležeći na kauču. „Ako je buntovnički to što koristiš mikrotalasnu, onda su tvoji roditelji veoma srećni ljudi.“ „Oh, još nisu videli moju tetovažu.“ „Misliš da neće odobriti?“ „Sećaš se moje tetovaže, zar ne?“ Na trenutak me gleda u oči, a onda tiho kaže: „Nisam siguran.

Možda bi trebalo da se podsetim na brzinu.“ U stomaku su mi opet leptirići dok se osmehujem, krećem da spuštam farmerke i ponovo mu otkrivam deo kože prekriven tetovažom.

Džoel se naginje prema meni i spušta poljubac na moje usne, iskren, iz srca, pre nego što se povuče i počne prstom da opisuje konture ptice.

Prolazi najmanje minut pre nego što lagano, nežno, spušta ruku niz moje farmerke, sve niže i niže, sve vreme me gledajući u oči. Prstima prelazi po ivici mog donjeg veša, opet i opet, skoro nepodnošljiv nadražaj. A onda, konačno, spušta ruku među moje noge zbog čega naginjem glavu pozadi i zatvaram oči, puštam da poletim u svemir. „Imam nešto za tebe“, mrmlja kasnije, toplog, mirisnog daha u mojoj kosi, dok prstom još opisuje konture na mom kuku.

Donosi poklon koji je stajao ispod drveta. Uspravljam se. Osećam kako me posmatra dok ga odmotavam i široko se osmehujem: bokal i dve visoke ravne čaše, iste onakve iz kakvih smo pili one večeri u onom italijanskom restoranu, pre mog intervjua u Voterfenu. „Da uvek možeš da budeš kao u kafeu na trotoaru“, kaže on, „negde na Mediteranu.“ Dirnuo me je skoro do suza. Naginjem se do njega i ljubim ga, šapućem mu hvala. „Oh, i… još ovo.“ 158

Dok odmotavam drugi poklon od njega, osećam pod prstima meku, belu pamučnu majicu sa slikom crnog traktora i sloganom: MOJ DRUGI AUTO JE TRAKTOR. Smejem se. „Odličan izbor.“ „Video sam je i pomislio na tebe.“ „Slučajno si naleteo na ovo?“ „Pa, ne. Dao sam da mi naprave, specijalno za tebe.“ Naravno. „Hvala ti. Mnogo mi se sviđa.“ Uzima me za ruku. „Dobro. Hajde. Pretpostavljam da je sada dovoljno mračno.“ „Treba li da… budem nervozna?“ On se smeje. „Rekao bih da je, sa mnom, uvek dobro imati rezervu.“ I tako, dok mi Džoel drži ruke preko očiju, nespretno kao tek rođeno ždrebe, koračam do bašte. Uživam u ovom osećaju – toplina njegovih dlanova na mom licu, dok me vod kroz mrak.

Konačno osećam hladan spoljašnji vazduh, i Džoel sklanja ruke.

Duboko udišem. Ograda sija hiljadama svetiljki, sve je kao naša lična galaksija puna svitaca. „E pa… ovo je nešto“, promrmljam nakon nekoliko trenutaka. „Da jednu neviđeno ružnu baštu pretvoriš u nešto predivno.“ „Da“, tiho odgovori. „Nije ispalo loše, zar ne?“ Ali, pre nego što sam uspela i da odgovorim, hvata me za ruku i vodi okolo do šupe. Pošto do sada nikada nisu korišćena, vrata su obložena neprobojnom korom bršljana. Sada, ispod nadstrešnice, izviruje potpuno novo gnezdo od drvene kutije. „Mislio sam da nabavimo ptičice za sledeću godinu. Možda crvendaće.“ Oh, čitav svoj život sam čekala da te upoznam, mislim, dok ga privlačim ka sebi da ga poljubim.

Kasnije, Džoel izlazi da prošeta Marfija. Ponekad ga vodi oko naselja kasno noću – pretpostavljam da je to još jedan način da sebi natera san na oči.

Dok je on napolju, ja zovem Grejs. Znam da zvuči ludo, ali uvek smo razgovarale za Božić, tako da moram makar da okrenem njen broj.

To je bilo najteže od kada sam je izgubila – da se odviknem od starih navika.

159

Zamišljam, kao što radim uvek, da će mi se večeras javiti. Da ću je pitati gde je bila sve ovo vreme, a ona će mi reći da se negde zadržala u ćaskanju sa već nekim od bezbroj ljudi koji su je voleli.

Ali pozdravlja me samo ravan ton njene telefonske sekretarice. „Srećan ti Božić, Grejsi. Ovde je sve stvarno dobro. Volela bih da možeš upoznati Džoela. Mislim… mislim da bi ti se stvarno svideo. U svakom slučaju, samo sam zvala da ti kažem… da te volim.“ I onda, neko vreme dopuštam sebi da se isplačem, zato što mi nedostaje, zato što je Božić.

160

42 DŽOEL

Već

je kasna božićna noć, a ja sam još budan. Kali se ugnezdila pored mene i trza se u snu kao životinja koja sanja.

Malo ranije, bes me je skoro savladao. Ne prema Kali, već prema sebi. Što se nisam oduševio poklonu koji mi je dala. Liflet i vaučer, štampani na tako debelom i masnom papiru da je izgledalo kao pozivnica za venčanje.

Nedelju dana u spa centru, sa uračunatom hranom i troškovima.

Samo za mene, ne i za nju. Pretpostavljam da nije mogla da priušti paket za dvoje.

Rekla mi je da im je specijalnost terapija sna, i bila je tako uzbuđena da je zamuckivala i saplitala se o sopstvene reči. (Nisam imao srca da joj kažem da nemam želju da tonem u dubok san, niti sada niti bilo kada u budućnosti.) Naučili bi me kako da meditiram, da radim jogu. Ponovo me je pitala za Dajanu, i da li sam se možda čuo sa Stivom, pa da pokrenemo čitavu stvar. Rekla je da bi sledeća godina mogla da bude prekretnica.

Zaboravio sam kako izgleda biti pun nade, verovati u promenu. Ta misao mi sada deluje potpuno čudno. Kao da gledam visoko iz svemira na mesto gde sam nekada živeo. Ponovo mislim na vreme i novac koje sam potrošio eksperimentišući tokom godina. Na lavandu, frekvencije i šumove. Na pilule za spavanje i alkohol, i ko zna šta još što sam naručivao preko interneta. I ništa od toga nije uspelo. Ovaj problem nema rešenje, Kali.

Već neko vreme, ovaj osećaj kada provodim vreme sa njom mi nadjačava strah od posledica. Ali (ma koliko to bilo iz dobre namere) njen poklon me je samo podsetio da moji snovi ne idu nigde.

161

Nakon što je zaspala, na telefonu sam izguglao taj spa centar. Srce mi se pocepalo: koštalo je skoro kao tromesečna stanarina.

Okrenuo sam se prema noćnom stočiću i podigao svoju božićnu čestitku za nju. Dva polarna medveda koji se trljaju nosevima, unutra potpisana S ljubavlju.

Zurim u te reči dok mi ne naprave rupu u mozgu.

162

43 KALI

Drugog

dana Božića, na Dan darova, ležimo u krevetu, roletni odškrinutih tek toliko da puste u sobu prve jutarnje zrake sunca. Polako prelazim vrhom prsta preko Džoelovih golih grudi, iscrtavam konture njegovih mišića, predivne ivice njegovih kostiju. Beležnica mu je sklopljena u krilu, sa olovkom zadenutom u elastični držač sa strane, tako da pretpostavljam da je sinoć nešto sanjao. „Kako se osećaš povodom današnjeg dana?“, pitam ga. Pokušala sam i nisam uspela da zamislim sebe na Džoelovom mestu, da neočekivano moram da ispitujem svoje poreklo. „Dobro. Jedva čekam da te upoznaju.“ Čitavih osam članova potpuno nove porodice – stresno koliko i izlazak pred komisiju za posao koji stvarno, stvarno želiš. Pomišljam na to kako je Džoel impresionirao moje roditelje na božićno veče, i nadam se da i ja mogu isto.

Ipak. „Ne, mislila sam… zbog tvog tate.“ Okreće se i pogleda me. „Pa, ako izuzmemo sve ostalo, deset sati u njegovom društvu je veliki izazov.“ Imam osećaj da zaobilazi temu. Možda je previše bolno. „Sigurno te neće kinjiti na Božić.“ „Nadam se da ćeš mi priskočiti u pomoć.“ Pravi grimasu. „Mada bi, verovatno, trebalo da te upozorim da će se moj brat i njegova žena posvađati posle ručka.“ „Oh, hoće li…“ „Sanjao sam to“, tiho mi objašnjava. „Nešto o tome koliko deca treba da dobiju čokolade. Ali, ako ti i ja budemo prali sudove, možemo 163

to da izbegnemo.“ „Dobra ideja.“ Ali iako se smešim, iznutra drhtim – njegova predviđanja me svaki put šokiraju.

Džoel se ne zadržava na tome, što i nije neko iznenađenje. Umesto toga, on duboko izdiše i baci pogled na sat na noćnom stočiću. „Trebalo bi da se spremimo.“ „Uskoro“, šapućem, i spuštam vrh svog prsta preko njegovih golih grudi, dole prema stomaku. „Da, u pravu si“, mrmlja i polako zatvara oči. „Mislim, Božić je.

Nema potrebe da žurimo.“

Teško je zanemariti razliku između Džoela i njegovog brata i sestre.

Ne samo u ponašanju već i u izgledu – on ima tamnu kosu, a oni boje bakra, kao kada cvet procveta a nije mu vreme, ili kao neka retka ptica među domaćim.

Primetila sam blagu promenu u njegovom ponašanju kada smo stigli. Dok sam ga gledala kako se saginje da poljubi svoje male rođake, kako se rukuje sa Nilom i tapše brata po leđima, nije bilo ni traga nekoj nelagodnosti. To me je podsetilo koliko je samo uvežbao da ne pokazuje svoja osećanja.

Tamsin je donela ručak – brdo hrane koja je ostala od juče, pravo bogatstvo ukusa, kao kada se ostavi u marinadi preko noći, da time proradi magija hrane. Čim smo seli, Džoel je uhvatio moju nogu svojom ispod stola, dok su, na „površini“, naše oči igrale tango. Hvala ti, kao da mi govori, što radiš ovo.

Dok ručamo, nešto čavrljamo, uglavnom priča Dag. „Zar i biljke nemaju osećanja?“ To je njegova reakcija kada mu kažem da sam vegetarijanac kao i njegov brat. A zatim, kada sam pričala o upotrebi motornih testera: „Kladim se da bi pobegla kada bi palo drvo, a?“ Kasnije, ipak, niko za stolom nije progovarao kada me je Lu pitala za moje roditelje i kada sam rekla da mi je tata radio kao onkolog.

Posle večere, Dag je počeo da deli kutijice sa čokoladicama, što smo Džoel i ja izbegli tako što smo otišli da peremo sudove. Osluškivala sam iz kuhinje hoće li izbiti svađa – i, naravno, jeste. Čuje se vika, lupanje vratima, i, u jednom trenutku, neko kako trči uz stepenice.

164

Na kraju se povela priča o nekoj šetnji, kako bi, pretpostavljam, svež vazduh smirio strasti među njima. Zato sam predložila da pokažem Džoelovoj porodici obližnje polje, odakle sam znala da u sumrak može da se vidi kako se roje crveni zmajevi. Deca su isprva bila oduševljena idejom, dok im Tamsin nije sa osmehom objasnila da nećemo mi puštati zmajeve. Osećam se užasno, kao da sam im upravo predložila da idemo u bioskop, a da ćemo završiti odlaskom u supermarket. Ipak, sigurna sam da će se oduševiti pticama.

Sumrak se obrušava na somotske brazde polja, terajući sunce ka zalasku. U daljini, tamo gde se spajaju nebo i zemlja, ptice kruže oko čestara, klizeći po hladnoj struji. Šire se kao dim, njihov broj raste od dva na osam pa na dvadeset. Dvadeset pet. Trideset. Džoel stoji pored mene, a ja se saginjem do Badija koji mazi Marfija po glavi, i otkrivam mu trikove koje prave ovi čarobni zmajevi. Opčinjen, Badi gleda kako plivaju na krilima vetra i kako im se boje razmazuju u sutonu, dok polako, jedan po jedan, počinju da se osipaju sa neba.

I tako provodim veče Dana darova – predstavljam Džoelu i njegovoj porodici suptilno veličanstvo prirode. Ne bih mogla da poželim ništa bolje.

165

44 DŽOEL

Na kraju je ispalo

da je tako lako otvoriti vrata jednom potpuno drugačijem životu. Lako je moglo i da mi promakne: onaj odblesak u tami tatinog potkrovlja, gde su me, pre ručka na Dan darova, poslali da donesem još dve stolice.

Bila je to prašnjava vreća za jedan od onih maminih fondova za zadovoljstva, velika kožna torba boje marcipana. Nosila je tu torbu svuda sa sobom. Kada je odlazila na brzinu u prodavnicu, kada je išla autobusom do grada. Ili kada je posećivala baku i dedu u Linkolnširu. I, na kraju, poslednji put kada je odlazila u bolnicu.

Primetio sam grb na toj prašnjavoj torbi. Bio je isti kao onaj znak iz prodavnice, utisnut u zlatnoj boji koji sam toliko puta video. Podigao sam je i primetio da je teža nego što bi trebalo da bude. Otvorio sam tu prašnjavu torbu, a potom i onu iznutra.

Osetio sam miris koji mi probija srce. Pisma stara nekoliko decenija, sećanja prekrivena prašinom. U torbi su bile stvari koje je nosila sa sobom kada je poslednji put otišla u bolnicu. On ih nikada nije raspakovao.

Njena meka, pamučna spavaćica sa ružičastim cvetnim dezenom.

Podigao sam je naspram tankog snopa svetlosti koja je izbijala iz pukotina na tavanu. Setio sam se kako sam osetio njenu mekoću na svom licu, poslednji put kada sam je zagrlio. Četkica sa savijenim čekinjama (tipično za mamu, bila je tako detaljna što se tiče higijene da su joj ponekad desni krvarile od trljanja). I njene naočari. Prevrćem ih po rukama. Tako savršeno su joj prianjale, kao da su uveličavale njenu dobrotu.

I knjiga koju je čitala. Triler nekog autora čije ime nikada nisam 166

mogao da zapamtim, mada se sećam da je tražila tu knjigu mesecima.

Jedna od stranica bila je savijena. Mora da je stigla dotle, i onda je umrla.

Prevrćem stranice knjige, i završavam na unutrašnjoj prednjoj korici. I bio je tu.

Kasnije nas vozim kući. Kali je podigla noge na instrument-tablu da bi potpuno izložila svoje čarape sa deda mrazevima. (Bravo, tata.)

Saobraćaj je gust večeras, ali mi ne smeta. Želeo bih da ostanem zauvek sa Kali u ovim kolima, zauvek tu. Da zauvek polako trošimo lepa osećanja.

Sumrak je. Smiraj dana. Haos oko Božića i dečje hiperaktivnosti značio je da mogu makar malo da predahnem od brige oko situacije sa tatom. A uz to sam zadovoljan i time što sada, nakon sinoćnjeg sna, neću sanjati ništa nekoliko narednih dana. Takvo osećanje je najbliže nečemu što mogu da nazovem opuštanje. „Hoćeš li da znaš tajnu o Dagu?“ „Uvek“, kaže Kali. „Ima fobiju od drveća.“ Ona se smeje, kao i većina kada čuje ovako nešto. „Plaši se da će mu pasti grane na glavu. Kada duva jak vetar, on radi od kuće. On je zvanično dendrofob.“ Pogledam je. „Tako da je ono što te je zezao da bežiš od motorne testere samo njegov mačo-odgovor.

Prazne priče.“ Osmehne se pospano, i naslanja obraz na kišom okupan prozor. „Tako sam i mislila. Tvoj brat je alfa mužjak, zar ne?“ Klimam glavom i mrštim se. „Nije uvek tako, zar ne – da posečeš i pobegneš? Odakle uopšte taj izraz?“ „Ne, a zar to nema neke veze sa čamcima? Uostalom, ako si zasekao na pravom mestu, trebalo bi tačno da znaš gde će drvo pasti.“ „Dobro“, saosećajno odgovaram.

Ispred nas, put izgleda kao reka crvenih neonskih svetala.

Kali stavlja svoju ruku na moju nogu dok pritiskam kočnicu. „Džoele, da li misliš…“ Glas joj je opušten sada kada je u kolima toplo. „Mislim, da li si ikada pomislio da su tvoji snovi… znaš… kao dar?“ „Dar?“ 167

„Da, mislim… prilično je moćno to što možeš da vidiš budućnost.“ Prstima šara po mojoj butini. „One noći, kada je pukla vodovodna cev u gradu, naterala me je da stvarno razmislim.“ „I šta si smislila?“ Osećam kako me posmatra sa strane. „Da si, na neki način, privilegovan zbog svojih snova. Znaš nešto što niko drugi ne zna.“ „Ne.“ Glas mi je krut. „Nikada nisam razmišljao o tome na taj način.“ „Izvini“, odgovara nakon nekoliko trenutaka. „Nisam mislila da umanjim njihov uticaj na tebe.“ Saobraćaj se polako kreće. „Ne, samo… Znam o čemu govoriš.“ Kao i uvek, sukobljavaju se u meni pomešana osećanja. „U svakom slučaju… hvala ti za danas. Prvi put upoznavati nečiju porodicu… ipak je nekako napeto.“ „I ja sam tebe naterala da upoznaš moje. I bilo mi je lepo – porodica ti je divna.“ „Bila si totalni hit sa decom. Izvini zbog Badija.“ Kada smo odlazili, nije hteo da se rastane od Kali (ne i od mene). Još mogu da ga čujem kako vrišti dok mi ulazimo u auto. „Nemoj da ti bude žao. On je presladak. I Amber i Bela. Volim decu.

Kada sam završila školu, bilo je veliko pitanje da li ću se baviti brigom o deci ili zaštitom prirode.“ Smeje se. „Smešno je kako sam završila ne radeći ni jedan ni drugi posao.“ „Nije važno. Radiš sada.“ „Istina.“ Radosno uzdahne. „Pa, šta si mi rekao da si našao na tavanu?“ Od jednom osetim vrelinu ukradenog blaga u džepu svog kaputa. „Knjigu, u maminoj bolničkoj torbi. Unutra je broj telefona i slovo.“ „Kakvo slovo?“ „V.“ „Neko koga poznaješ?“ „Mislim da ne. Potražio sam poštanski broj – Njukvej. Nikada nisam bio tamo. Niko od nas nije, bar mislim.“ „Možda je kupila knjigu u nekoj prodavnici polovnih stvari. Ili je pozajmila od prijatelja.“ „Da, možda.“ Skrećem pored ordinacije. Bacam pogled u tom pravcu, da vidim da li je još na mestu. Skoro smo stigli kući. „Misliš li da je moj tata mrgud?“, pitam je. „To je dobra reč. Mrgud.“ 168

Nasmejem se. „Ne. Mislim da je vrlo iskren. Ali njegov pogled prema tebi je pun ljubavi.“ Je li stvarno to ono što Kali vidi? Moje gledište je sada iskrivljeno. „To je verovatno pogled razočaranja“, kažem. „Koliko puta je ponovio da više nisam veterinar?“ „To nije razočaranje. On samo ne razume.“ „Možda. Ipak, prilično sam siguran da želi da je imao dva Daga.“ „Koliko dugo se osećaš ovako?“ Deluje potišteno zbog mojih reči. „Čitav svoj život. Pomislim da…“ „Nastavi“, ohrabruje me. „Šta pomisliš?“ „Da je to možda istina. Da stvarno nisam njegov sin.“

169

45 KALI

Počela

je nova godina, i nekoliko nedelja nakon toga odlazim u Kembridž na devojačku zabavu. Alana je moja stara koleginica iz fabrike boja, i jedna je od onih ambicioznih kojima je to samo usputna stanica, zbog čega je jasno zašto je napredovala u tom korporativnom svetu od kada smo počele da radimo. Pošto radi na zapošljavanju ljudi u finansijskom sektoru, mora da je zaboravila da ja više ne radim u fabrici, jer mi je već dva puta gurnula svoju poslovnu karticu u šake i insistirala da mi zakaže intervju. Prvi put kad je to uradila mislila sam da mi uvaljuje neku drogu, i skoro da nisam smela da otvorim dlan.

Ovo je jedan od takvih događaja gde nikada ne znam da li svi potajno preziru jedni druge. Tu je šest deveruša, ali sve su okupirane svojim telefonima, i kuma koja je i organizovala ovu koktel-turu – što bi bilo sasvim u redu da nije sredina januara i da Alana nema neopisiv strah od vode. I zato otkazujemo vožnju čamcem i, umesto toga, pronalazimo neki bar, gde kuma odlazi direktno u toalet da se izbesni, a ostatak svite za njom da mukotrpnim pregovorima pokuša da je smiri.

Ja sam organizovala Grejsinu devojačku zabavu, vožnju bagijima po poljskim putevima u blizini Brajtona, u pokušaju da oživim – makar delom – njeno čuveno iskustvo vožnje bagija po pustinjskim dinama kod Dubaija. Posle smo otišle na kari, a onda na pivo u pravom pabu, što su dve stvari za koje je Grejs govorila da joj uvek nedostaju kada je na putovanjima. A, na vrhuncu dana, padala je kiša – i to prava, britanska kiša. Hladna, neumoljiva, kao iz filma Četiri venčanja – Grejsina omiljena vrsta padavine.

170

Posle popijene skoro pola litre čuvenog džona smita,2 nagnula se ka meni. Maskara joj je bila razmazana od suza zbog silnog smeha. Sećam se da sam zapamtila da joj kupim jednu vodootpornu, da na svom venčanju ne bi izgledala kao za Noć veštica. „Želim da se udaš, Kal.“ „Molim?“ „Tako želim da se ti udaš.“ „Zašto?“ Pogledala je po pabu. „Da bih ja mogla tebi da priredim sve ovo.“ Vrhom prsta sam obrisala malo maskare sa njenih jagodica. „Kada budem upoznala čoveka za koga bih želela da se udam, prvo ću tebi reći.“ Tada još nisam poznavala Pirsa, mada brak nikada nije bio opcija u našoj vezi. A pre toga nisam imala ozbiljnije veze, možda nekoliko izlazaka koji, u suštini, nisu vodili nigde.

I sada me rastuži kad pomislim da Grejs nikada neće upoznati čoveka za koga želim da se udam.

Zabava je nastavila svoj sunovrat kada su svi počeli da se prepiru čija je ideja bila da se ide u vožnju čamcem, a ja sam se iskrala napolje da bih pozvala Džoela. „Kako je?“ „U stvari, strašno. Pasivno-agresivna žurka za mladu, na kakvoj nikada do sada nisam bila.“ „Tb nikako ne doprinosi velikom danu.“ „Pričaj mi o tome. Razmišljam da pobegnem. Hoćeš li da učestvuješ u mojoj zaveri?“ Čujem ga kako se smeje. „Uvek. Misliš li da će ti zameriti?“ „Alana upravo počinje da se svađa sa svojom kumom, tako da sumnjam.“ Oklevam. „Kako ti zvuči noć u jeftinom hotelu?“ Imam rezervaciju za sobu u nekom hotelu na obodu grada. Kuma ga je izabrala, jer je imala popust na grupnu rezervaciju, ali je Alana poludela kada je videla. To je jedan od onih hotela za koji može da se 2

Vrsta piva. (Prim. prev.)

171

kaže da je pristojan samo ako si slep i ako ti ne smeta da sve što dodirneš bude blago lepljivo. „Jeftin, kažeš?“ „Vrlo je slabo ocenjen na Trip advajzoru.“ „Ni reči više. Stižem.“

Nešto više od sat vremena kasnije, on kuca na vrata moje hotelske sobe. „Vau“, kaže kad mu otvorim. „Izgledaš neverovatno.“ Pošto sam bila uzbuđena što ću izaći iz papuča i kućnog mantila, večeras sam se baš potrudila, pa nosim malu crnu haljinu i cipele sa ekstremno visokom potpeticom, uvila sam kosu u lokne i naglasila oči ajlajnerom. Taj efekat je sada splasnuo – skinula sam cipele i kosa mi se opustila – zato je toliko lepo što Džoel misli da i dalje divno izgledam. „Pokušavam da shvatim je li dobro ili loše što lik na recepciji nije ni trepnuo kada sam samo prošao pored njega“, govori Džoel i grli me dok ulazi u sobu.

Smešim se i ljubim ga. „Rekla bih da je dobro. Zaista. Hvala ti što mi spasavaš ovo veče.“ „Oh, u stvari sam ovde samo zbog besplatnih kolačića.“ Namigujem mu. „Izvini. Bilo je samo nekog peciva, a ja sam bila malo gladnjikava.“ „Ah! I kakvo je bilo?“ Smejem se. „Bajato.“ Zajedno se bacamo na krevet. Ili makar pokušavamo, pre nego što postane očigledno da je ram kreveta smrt za trtičnu kost.

Džoel pravi bolnu grimasu. „Oh, oni u stvari ne žele da se leži u ovom krevetu, zar ne?“ „Izvini. Ovo mesto je gore nego što sam mislila. Jedva da vredi i pola zvezdice.“ Pokušava, ali ne uspeva da pritisne dušek dlanom. „Ne, previše si stroga. Ovo je, na primer, veoma korisno. Ne moraš ujutro da uključuješ budilnik, vidiš?“ Krevet je, zapravo, sastavljen iz dva manja – naša devojačka zabava imala je neparan broj zvanica, i kada je kuma pitala, rekla sam joj da 172

nemam ništa protiv da spavam sama u sobi – zato sam ih spojila, što je čitavu postavku učinilo više simboličnom nego što je i bila.

Ponovo gledam po sobi. „Uh, mislim da nikada nisam odsela u nekom ovakvom mestu, bez imalo duše. I ove zavese… jesu li od plastike?” „Pa sad, reći da je bez duše malo je nefer.“ Naginje se prema meni i ljubi me. „Sačekaj ovde trenutak. Nemoj da piješ mleko. Vraćam se za dve sekunde.“

Vraća se petnaest minuta kasnije i protura glavu kroz vrata. „Zatvori oči. Bolje da je ono mleko tamo gde sam ga ostavio.“ Smejem se i zatvaram oči. Stavljam i ruke preko da ne bih pokušala ni da virim. Čula mi se izoštravaju dok slušam njegove korake, paljenje upaljača i otvaranje čepa. Onda zvuk sipanja, šuštanje. I konačno, škljoc, i kao da vidim sumrak. „Okej, otvori oči.“ Na stolu su male, čajne lampice i šolja sa šarenim cvećem. Sa njegovog telefona čuje se lagana muzika, a u rukama mu je boca sa šampanjcem. Sleže ramenima. „Ovo je sobna usluga sa dušom.“ „Kako si…“ „Pa, čajne lampice sam ukrao iz trpezarije. Ali šampanjac sam kupio, a ljubaznog kućepazitelja sam zamolio da mi pozajmi upaljač da bih napravio romantičnu atmosferu. Oh, i cveće sam uzeo iz prizemlja.“ Namiguje mi. „Jer, ko još ne voli plastične karanfile? Izvini – malo su prašnjavi.“ Nisam sigurna da me je iko tako nasmejao i rasplakao u isto vreme, ali i smejem se i plačem dok silazim sa kreveta, prilazim mu i grlim ga oko struka. „Upravo si pretvorio najgoru noć u najbolju u mom životu.“ Lica su nam sada tako blizu. Usne skoro spojene u poljupcu. „Hoćeš li da je učinimo još boljom?“, šapuće mi. „Da.“ Reči mi se tope na jeziku. „Stvarno, stvarno, da.“ Saginje se i ljubi me, snažno, kao eksplozija koja je nedeljama čekala da se dogodi. Dok uzbuđenje raste i naša tela se spajaju – ruke nam šaraju svuda, hvataju i svlače odeću, provlače se kroz kosu. Skidamo se, čini se u trenutku, i spuštamo, stisnuti i zapetljani, na naše spojene 173

krevete. Povlači mi i poslednji delić svilenog donjeg veša, pre onog konačnog vrtoglavog momenta – nakon toliko nedelja čekanja – za koji znam da smo se oboje toliko spremali. „Kali“, kroz dah izgovara moje ime, „ti si mi sve.“ „I ti si meni“, šapatom mu odgovaram, opijena, u ekstazi. Želim da mu kažem da ga volim – jer je to istina koju već nedeljama znam – ali, umesto toga, zatvaram oči, i osećam kako ulazi u mene, i baš tu, baš sada, to je sve što sam ikada želela.

174

46 DŽOEL

„Oh, ne. I Rufus mrzi Dan zaljubljenih.“ Kali se smeje dok Ajrisin pas diže nogu da bi obeležio stub autobuske stanice. Na njemu je poster koji najavljuje neku romantičnu komediju koja izlazi 14. februara. „Zašto? Ko još mrzi Dan zaljubljenih?“, pitam je. „Samo svi koje poznajem, i to fanatično.“ „Fanatična mržnja. Zvuči razumno. Opet, zašto?“ „Oh, znaš, jer je to cinična korporativna zavera i marketinška bljuzga. Simbol čistog konzumerizma. Jesam li ti rekla da Ester svake godine pravi žurke protiv Dana zaljubljenih?“ Suzdržavam se da se ne nasmejem. „Ali mislio sam da Ester ima svoju privatnu kolekciju filmova sa Hjuom Grantom.“ „Nije ona protiv ljubavi, samo protiv komercijalizacije ljubavi.“ „A ti visokobudžetni filmovi su potpuno nekomercijalni.“ „Rekla bi da je ona odlučila da ih kupi…“ „Svih trideset.“ „…bez obzira na to da li joj je Dan zaljubljenih. Nama. Celom svetu.“ „Pa šta onda radite na tim žurkama, palite ruže? Bacate čokolade u šolju?“ Kali zastaje da odmota Marfijev povodac koji mu se zapetljao oko prednje noge. „Zapravo, ne. Ali jesu žestoke. Veoma… obuzimajuće.“ „Šta – sedite u krugu i ponavljate koliko mrzite Dan zaljubljenih?“ Uspravlja se, ozbiljnog lica. Ne znam koliko je ozbiljna u vezi sa ovim. „Dobro, makar imaš mišljenje. I da znaš, uvek postoji tema. Prošle godine su bili zombiji.“ „Da li pravi žurku i ove godine?“ 175

„Da. I tema je hevi-metal kroz vreme.“ „Vau.“ Onako nonšalantno trljam bradu. „Pa, u koga ćeš se maskirati? Mislim, ako budeš išla?“ Krajevi usana lagano joj se izvijaju, kao da se obuzdava da se ne nasmeje. „Nisam sigurna. I nisam rekla da ću ići.“

Na kraju, nije otišla. Naprotiv, i objavila mi je da neće jedne večeri, dve nedelje ranije. Pozvala me je da se nađemo u kafiću u osam sati, na Dan zaljubljenih.

Za mene je ovo prvi Dan zaljubljenih. Potpuno sam u tome. Da ste me ranije pitali, bio bih čvrsto uz Ester i pljuvao bih po čitavoj stvari.

Sama ideja o proslavi ljubavi, nikada nije bila nešto za šta bih se opredelio.

Ali onda sam upoznao Kali.

Stigao sam petnaest minuta ranije, noseći bocu vina i gomilu cveća.

(Da, kažem „gomilu“. Ispostavilo se da niko ne želi da izgleda kao da se baš potrudio na Dan zaljubljenih: sve „normalno“ cveće je rasprodato dok sam ja stigao do cvećare. Tako sam završio sa buketom veličine omanje planete, sa petnaest različitih vrsta cveća u njemu i ukrasnim zelenilom, kao da ima svoju mikroklimu. Ali nisam mogao da se pojavim praznih ruku, i to mi je što mi je.)

U kafiću su spuštene sve roletne. Ali vidi se sićušno, treperavo svetlo koje poziva unutra kao koliba usred šume.

Otvara mi vrata i počinje da se smeje. „Ne vidim ti lice.“ „Da. Samo da znaš, potpuno sam svestan da ovakvo smešno cveće može da bude prekretnica.“ Viri iza buketa. „Zavisi od toga ko ga donosi.“ „Neorganizovani idiot. Izvini. Kasno sam stigao. Gurni ga u kantu ako želiš. Kakvo iskustvo, šetati ulicom sa ovakvim cvećem na Dan zaljubljenih. Bilo je i dobacivanja.“ „Mislim da si jedina osoba koju poznajem a koja mi se izvinjava što mi donosi cveće.“ „Hej, s obzirom na to kakvo je, imam opravdanje.“ „Ne, mnogo mi se dopada.“ „Pa, pretpostavljam da ga ima toliko da možeš otvoriti svoju 176

botaničku baštu.“ Stavljam buket na šank. „Uzgred, izgledaš predivno.“ Kosa joj je smotana u punđu na temenu. Na njoj svetluca metalik korset bez rukava, od materijala koji izgleda kao topljeno zlato. „Hvala. Spremila sam kostim za Esterinu žurku. Pa sam pomislila, zašto da ne?“ Gestikulira rukama kao da se predstavlja.

Zlatni korset, zlatne minđuše u obliku flaminga. Zlatna senka na očima. Bilo mi je potrebno nekoliko trenutaka da shvatim. „Hevi metal kroz vreme… ti si zlatno doba.“ „Odlučila sam da se poigram sa temom.“ „Drago mi je da to čujem.“ Pogledam svoju garderobu. Obična plava košulja i crne farmerke. Sigurna kombinacija. „Ali ja sam baš obično obučen. Trebalo je da mi kažeš.“ „Zašto? Kako bi se ti obukao?“ Čučnem da, na brzinu, pozdravim Marfija. „Pa, imam metalik-zlatni kombinezon. Ali ga čuvam za specijalne prilike.“ „Specijalnije od ove?“ „Mogu samo da ti kažem da bugi večeri u klubu pariraju ovome.“ „E to bih platila da vidim.“ „Ovo deluje kao da smo se vratili u prošlost.“ Uspravljam se i skidam kaput. „Dolazim u kafić i radujem se što ću te videti.“ Stidljivo se osmehuje. „Uvek je lepo videti tebe.“ Za mojim stolom pored prozora, za kojim sam sedeo svaki put kada bih došao ovde, Kali je postavila sveće, posuđe i čaše. U kantici se hladi boca vina, sa razglasa peva Ela Ficdžerald. „Pitala sam Bena da li možemo večeras da dođemo ovde. Mislila sam da bi bilo lepo, pošto smo se ovde upoznali. Izvini ako je malo jadno.“ Ljubim je. „Nimalo. Divno je.“ „Stvarno misliš? Obećavam ti da ti neću poslužiti espreso i jaja na tostu.” „Nešto si spremala?“ „Pa, ne – makar ne presom za sendviče i mikrotalasnom. Lepo sam se dogovorila sa kafanom dole iz ulice.“ Navalili smo na kolače od kozjeg sira, pravo iz rerne kafane. Čaše su nam pune, a između nas, romantično gori sveća. „Znaš“, pričam Kali, „onda za Božić, kada sam njuškao po tatinom potkrovlju, pronašao sam račun sa maminog i tatinog medenog meseca, pre trideset četiri godine.“ Pogled joj se nakratko rastuži, kao da sam, kada sam rekao „račun“, mislio „napušteno štene“. „Račun, za šta?“ 177

Na razglasu kafića, Ela je polako prepustila mikrofon Eti Džejms. „Za otmeni obrok u Krajstčerču. Pogodi koliko ih je sve koštalo? Tri jela i piće.“ Nasmeši se. „Dvadeset funti?“ „Osam funti i trideset devet penija.“ „Neverovatno. Kao da… držiš u ruci nečiju istoriju.“ „Mama je bila sentimentalna. Čuvala je takve stvari. Jednom nam je pokazali autobusku kartu koju joj je tata kupio posle njihovog prvog sastanka.“ „Bila je tako romantična.“ „Pretpostavljam da se trudila. Tata nije bio takav.“ Nasmešim se i odmahnem glavom. „Znaš, za nas u ordinaciji, Dan zaljubljenih je uvek bio kao noćna mora.“ „Stvarno? Kako to?“ Prisećam se. „Psi se domognu i prejedu čokolade, mačke koje zvaću cveće. Ukrasni papiri i selotejp u stomacima. Prevrnute sveće. Lista je beskonačna.“ Kali ispija malo vina i spušta čašu. Mogao bih da gledam u njene oči ceo dan i nijednom da ne trepnem. „Jao. To je dovoljno da od svakog napravi cinika za Dan zaljubljenih.“ „Skoro“, kažem, „ali ne sasvim.“

Nakon što smo pojeli desert, uhvatim je za ruku. „Ovo je bila neverovatna noć.“ „Jeste.“ „Plaši me koliko se dobro osećam.“ Prsti nam se prepliću. Čvrsto, nerazdvojno. „Zašto?“ „Jer nikada…“ Ona zna nešto o tome šta ja mislim kada je reč o ljubavi. Ali nije moja odluka da zauvek izbegavam ljubav, romantičnu ljubav. A večeras nije baš trenutak da joj pričam o tome. „Volim da budem sa tobom, Džoele“, šapuće mi. „I ja volim… da budem sa tobom.“ „U stvari“, odvažno kaže, „volim te. I ne plašim se da to kažem.

Volim te, Džoele.“ Možda refleksno, spuštam pogled. Ona crta srce u čokoladnom sosu 178

na tanjiru za desert koji delimo, i inicijale u njemu.

Prvo ide K. „Volim te“, ponovo šapuće, kao da želi da bude sigurna da ja znam.

„Plašiš se da to kažeš, zar ne?“ Mislio sam da Kali spava. Trudim se da ostanem budan, napola slušajući TED priče, a drugom polovinom gledajući u knjigu koju sam pronašao kod tate. Nedeljama sam razmišljao šta da radim sa njom. Da li da delam po onome što sam otkrio, ili da ostavim prošlost tamo gde i pripada?

Mogao bih da pronađem adresu po broju telefona, da saznam ko tu živi. Ali šta onda? Sada kada imam šansu da uradim nešto, odjednom se plašim. Plašim se onoga što bih mogao da otkrijem. Plašim se šta bi to moglo da znači.

Isprva nisam čuo šta je rekla. Spustio sam slušalice sa ušiju. „Plašiš se da kažeš Volim te.“ Ima na sebi moju prastaru najki majicu, kosu vezanu u rep. Deluje tako slatko i ranjivo da, na trenutak, pomislim da priča u snu. „Ne plašim se da budem sa tobom.“ To nije baš tačno. Ali sada makar želim da znam kakva će nam biti budućnost. Nisam potpuno paralisan.

Ipak, ljubav… ljubav je nešto čemu još nisam spreman da se predam. „Plašiš se da me voliš. Misliš da će biti baksuz ako to izgovoriš.“ „Znaš šta osećam prema tebi.“ Ali, čak i kada ovo izgovaram, iznutra se grčim. Da li sam kandidat za najjadnije izražavanje osećanja na svetu?

Znam da Kali želi da ovo rešim. Nekoliko puta već me je pitala da li sam zakazao sastanak sa Dajanom. I da li sam iskoristio vaučer koji mi je poklonila za Božić i rezervisao termin u spa centru ( za koji sam siguran da neće uroditi plodom). I, naravno, ne krivim je.

Možda čak i ne bi trebalo da spavam sa njom, ako ne mogu da joj kažem da je volim.

Hvatam je za ruku pod pokrivačem. Soba je hladna ove noći na Dan zaljubljenih, ali njena koža je topla.

179

„Znam da me voliš“, prigušeno mrmlja. „Ne treba da se plašiš.“ Ne plašim se, pomislim. Prestravljen sam.

180

47 KALI

Kako

nedelje prolaze, proleće se polako pomalja, a svet postaje svetliji i sjajniji. Nakon toliko vremena, zemlja sravnjena zimom sada kao da ponovo poprima nove dimenzije. Pluća joj se polako pune pesmom novorođene zore, lišće puni udove drveća. Leptiri postaju zalutale iskre među eksplozijom žutih narcisa, a u Voterfenu počinje sezona cvetanja. Obožavam kada me na posao ispraća pesma crnoglave grmuše, crvenonogog sprudnika i zviždovke koja se nadmeće sa patuljastim sokolom po prostranom nebu nad mojom glavom.

Iako postoji mnogo toga što volim zimi, nakon nedelja koje sam provela čisteći nasipe i gazeći po močvari u visokim gumenim čizmama, olakšanje je osetiti kako se zemlja stvrdnjava pod nogama, dok dani postaju svetliji i sunce lagano zagreva vazduh, kao jaje iz koga će se uskoro izleći piće. Nema više mirisa zemlje i ustajale vode, zamenio ga je miris nektara cvetova u slatkom, aprilskom cvatu. Dok se priroda ponovo popravlja, tako i mi – spuštamo testere i sekače, i počinjemo da popravljamo ograde i servisiramo mašineriju. Uživamo u laganijim poslovima kao što je čupanje čička, košenje livada. Postajem opsednuta potragom za pticama koje se sada razmnožavaju i provodim sate pogleda usmerenog ka nebu, ili osluškujući zvukove koji dopiru iz niskog rastinja, dok čekam da uhvatim taj blesak kad poleću, nagoveštaj lepeta krila, cvrkut.

U našem gnezdu, na baštenskoj šupi, par crvendaća napravio je svoj dom. Džoel i ja povremeno viđamo ženku, preslatku narandžastu strelicu, kako kljunom ušuškava mrtvo lišće i mahovinu, praveći gnezdo za svoje mlade. Kakva je privilegija posmatrati je, kao da nam veruje i zahvaljuje na drvenoj kućici koju je Džoel izabrao za njih. Nadam se da 181

ćemo videti i ptiće koji će se izleći za nekoliko nedelja, nespretne gužvice koje će uskoro zakucati na svoj prozor u ovaj svet.

A dole, pored reke, lista vrba, u punom sjaju svog zelenila. Ponekad, posle posla, popnem se na nju, samo na pet minuta, da osetim toplinu njenog zelenog zagrljaja i još jednom budem pored Grejs, da vidim jesu li naši inicijali preživeli još jednu zimu. Kako prolazi svaka godina, brinem da neće izbledeti i nestati, kao što zemlja proguta jesenje lišće, nestanu šare i ublaže se boje, dok ceo njegov karakter i veličina ne postanu samo prašina.

Uvek joj kažem da je volim, gore na drvetu. Pomalo se osećam kao kad to kažem Džoelu, i čekam odgovor koji verovatno nikada neću dobiti.

Krećemo na promociju knjige jedne Zoine prijateljice, kada odlučujem da pomenem tu temu. Već neko vreme sam razmišljala o tome – u stvari, od Božića – i čak i ako je riskantno i ako bi moglo da mi se vrati, uradiću to.

Planirala sam da ga pitam sutra posle doručka, da razmišlja o tome dok pijemo kafu, bez pritiska. Ali, dok uvijam kosu, sedeći prekrštenih nogu ispred Džoelovog ogledala u spavaćoj sobi, a on stoji iza mene i zakopčava košulju, sve deluje kao savršena prilika. Jer ovo izgleda kao savršena fotografija, ovo sada, života kakav bi mogao da bude – u udobnosti doma, zajedno. „Nemoj da odlepiš.“ Ovako počinjem.

Oh, bravo, Kali.

Vidim u ogledalu Džoelov osmeh. „Ni u snu.“ „Razmišljala sam…“ Klima glavom, Nastavi. „…o tome da li bi trebalo… mislim… ima li smisla…?“ A onda se potpuno zapetljam. Ne mogu da pronađem prave reči, pošto me gleda, onako iz ogledala, onim crnim očima, pravo u oči. Čeka. „I dalje ne odlepljujem… „ Duboko udišem i skačem na noge. „Mislila sam možda da počnemo da živimo zajedno.“ I dalje je nepomičan. Sekunde prolaze. „Da li… to želiš?“ 182

Hvatam njegov pogled. Oh, sada počinješ da odlepljuješ. Ali odlučujem da ga ohrabrim i potvrdim mu glavom, kako osećam to u svom srcu. „Da. A ti?“ „Stvarno nisam…“ „Prerano je“, povlačim se. „Ne, nije…“ „Ne brini“, nežno kažem. „Ne moraš ništa da kažeš sada.“ Delić mene se nada da će ipak nešto reći, ali ne progovara. Samo kaže: „Dobro. Hvala.“

Ulazimo u zagušljivu knjižaru gde se održava promocija, i potajno osećam olakšanje kada me, na kraju predavanja, Džoel hvata za ruku i šapuće da mora da izađe na vazduh. „Moramo li da kupimo knjigu?“, pita me kada smo izašli napolje na trotoar, presrećni što smo na vazduhu. Danas je bilo vruće, a blagi večernji povetarac koji nam miluje lice još je prožet sunčevim zracima.

Lagano ga ćušnem po ruci. „Da! Ovo je promocija knjige. Zašto bismo inače došli?“ „Nije mi baš jasno. Je li naučna fantastika ili erotika?“ Smešim se. „Smatraj da je erotska naučna fantastika.“ On se smeje. „Aha. Znao sam da ima neki specijalni naziv za to.“ „Pa naravno. I robotima je potrebna ljubav.“ Zakasneli kupci prolaze pred nas na ulici. Mladić i devojka jedu sladoled, neki lik se šeta u majici i sa sunčanim naočarima. Kada vidim takve ljude, osećam optimizam, onaj svojstven proleću, kao kada ptice grade svoje gnezdo ili kada se cvet rascveta. „Izvini, Kal“, odjednom kaže Džoel. „Zbog onoga ranije. Iskreno…

Bože. Loše sam to izveo.“ Oh, uvod. To je bila greška, sada to vidim. „Ne, ja sam bila navalentna. Nemoj…“ „Razmišljao sam. O onome što si rekla.“ Nakašlje se. „Šta kažeš da se… ti preseliš kod mene?“ Moje srce zaleprša. „Kod tebe?“ „Da. Mislim, nemoj pogrešno da me shvatiš, sviđa mi se tvoj stan, ali zar nema više smisla da to bude kod mene, imam vrt i Marf, i…“ 183

Ne mogu da obuzdam osmeh koji kao da mi se širi oko glave. „Jesi li siguran? Ne moraš da…“ „Znam. Ali ovo mi deluje ispravno.“ „Da.“ „Sve dok se slažeš sa… znaš. Svim.“ „Inače te ne bih ni pitala.“ Da, ponekad ga nemam ujutro, kada se izgubi u beleženju, u rečenicama i slogovima. Ako provedemo noć zajedno, retko zaspimo u isto vreme – on često izađe sa Marfijem, kada je već odem u krevet, ili jednostavno ostane budan i ne spava. I ponekad nam je narušen odmor, ako ga probudi neki san. Pa šta! Nijedna njegova mana nije ni do kolena osećaju koliko ga volim.

Spušta glavu, primiče usne mojima. „Ovo je sve pod pretpostavkom da potajno ne mrziš moj stan, naravno.“ „Potajno ga volim više nego svoj.“ „I, uradićemo ovo?“ „Hoćemo.“ Delić sekunde pre nego što me je Džoel poljubio, delovalo je kao da želi da mi kaže nešto drugo. Ali, dok sam držala dah, čekajući da to čujem, usne su nam se spojile i trenutak je prošao.

184

48 DŽOEL

Kalino lice umrljano je blatom, a pramenovi kose poispadali su joj iz konjskog repa. Leži naslonjena na mene na kauču, zadovoljna na kraju sunčanog dana u Voterfenu. Srećan sam zbog nje, nakon toliko nedelja koje je provela tamo pritisnuta zimom. Promrzli prsti, blatnjava odeća. I nikada se nije žalila.

Petak je uveče, a sa druge strane prozora bude se sjajna noćna svetla koja najavljuju vikend. Marfi se naslonio glavom na koleno moje sestre i netremice gleda u njeno lice. Kao da tačno zna šta je došla da nam kaže. „Trudna sam.“ Odmah skačem na noge i grlim Tamsin. Nadam se da ne primećuje da je moje iznenađenje odglumljeno, mada je moja radost i te kako stvarna. Jer sam u svojim snovima već upoznao Harija. Već sam ga poljubio u čelo i zapanjeno gledao rozikaste prstiće. Već me je pregazio parni valjak ljubavi prema njemu. „Ti si najbolja mama koju poznajem“, mrmljam ljubeći je u glavu. „Čestitam.“ Raširio sam jednu ruku i pozvao i Kali u grupni zagrljaj. I tako nas troje stojimo, grlimo se, smejemo se i brišemo suze.

Dok nam Kali donosi još pića, pitam Tamsin koliko je već trudna. (naravno, već znam da je tu oko osme nedelje. Ali nikada ne prestaje da deluje čudno – znati nešto intimno o nekome, a da ni ta osoba to još ne zna.)

Nasmešim se kada potvrdi ono što već znam. „Nil je sigurno presrećan.“ „Oh, znaš ti Nila. Taj i kada bi dobio na lutriji, samo bi rekao kul.“ Nastavlja da mazi Marfija. „Ali, da. Mislim da je ovo jedini put da sam 185

ga videla sa suzama u očima.“ „Dakle, božićna beba.“ Kali dodaje Tamsin još jedan biljni čaj.

(Nabavio sam ih posebno za ovu priliku, kada sam sanjao o Hariju.) „Kako je to uzbudljivo.“ Tamsin uzdiše. „Podseti me na to na njihov rođendan sledeće godine, i svake godine nakon toga. Grozno planiranje.“ „Želiš li da saznaš pol bebe?“ „Ne. Želim da to bude iznenađenje.“ Smešim se Kali i brzo skrećem pogled. Deluje pogrešno što mi već znamo najbolji deo (Rodićeš dečaka i nazvaćeš ga Hari), i to čitavih sedam meseci pre Tamsin. Mada već mogu da osetim poznati udar straha: Želim samo da sanjam lepe snove o njemu.

Tamsin pijucka čaj. Na sebi ima plavo-bež pamučnu haljinu i sandale sa tkanim đonom. Navrh glave su podignute naočari za sunce koje joj drže bakarnu raspuštenu kosu. „Mislim da je mama bila osam nedelja truda sa Dagom kada se udala za tatu.“ Negde postoji i fotografija tog događaja. Ja, sa nepune dve godine, između roditelja koji neprijatno ukočeno stoje na opštinskom stepeništu.

Nejasno je se sećam. Da li izgledaju da im je neprijatno jer je dete u maminom naručju dete nekog drugog čoveka? Da li tata stvarno nešto zna? Ili to podsvesno oseća? Šta se dogodilo, mama? Zašto nikada nismo pričali o tome? „Ovaj je začet vanbračno“, govori Tamsin Kali. Onda mi namiguje. „Zato mislimo da je… znaš. Otpadnik.“ Krv počinje da mi ključa. Začet van braka – ili sin drugog čoveka?

Sa rukom na još ravnom stomaku, Tamsin pogleda u Kali. „Znaš, ne mogu da verujem. Nil i ja se trudimo od kada je Amber napunila godinu dana. Mislila am da nam se više nikada neće dogoditi.“ „Mnogo mi je drago zbog vas“, odgovara joj Kali. „Samo se nadam…“ Tamsin zastaje.

Utroba mi se prevrće. „Nemoj“, šapnem joj. „Ali pred nama je dug period. Šta ako nešto…“ „Neće.“ „To ne znaš.“ „Znam. Znam.“ I pogledom pokušavam da je uverim. Znam. Znam. „Kako?“ Kali mi steže ruku. Pokušam da delujem smireno. Danas nije dan kada sam bitan ja. Danas je bitna Tamsin. „Samo mi veruj, okej?“, kažem joj. „Sve će biti u redu. Obećavam.“ Izgleda da je ovo upalilo. Klimnula je glavom u znak odobravanja.

186

Maramicom koju joj je dala Kali briše zaostale suze. „Pretpostavljam da se ovako nešto događa kada nešto previše želiš.“ „Ne postoji previše.“ Uspeva da se nasmeši. „A šta je sa tobom?“ „Šta je sa mnom?“ „Ne sa tobom. Sa vas dvoje. Hoću li uskoro biti tetka?“ I dalje držim Kali za ruku, ali ne reagujem na pitanje. „Tam, prošlo je šest meseci.“ Kali se još nije zvanično ni uselila. Ali rekla je Stivu. A i gomila njenih stvari već je svuda po stanu. Gledam u njene biljke i kućno cveće, poređane na prozorskom simsu. Donela ih je juče, kao i svoju saksiju koju joj je pravio tata, i ova iznenadna zelena oaza deluje kao dašak svežeg vazduha. Ove nedelje ima planove da popuni prostor saksijama sa cvećem, da ih presadi i postavi za pčele i leptire. „Čudne se stvari dešavaju“, govori Tamsin.

I u pravu je. Dešavaju se. Stalno. A onda, kao grom iz vedra neba, na pamet mi je pala misao. Onakva koja uključuje da je Kali trudna, a da ja pucam od sreće.

Uprkos svemu što me plaši kada je u pitanju ljubav, ne mogu da ne pomislim kako bi bilo predivno na neki čudan način. Da gledam u Kalin stomak koji raste, i u kome raste i naš sin ili ćerka.

Ali kažem samo: „Sestre.“ Ostavljam tu ideju sa strane. Zarivam lice u šolju.

Nakon što je Kali te noći zaspala, vodim Marfija da prošetamo krug oko bloka. Dok sam napolju, dobijam SMS. Od Melise. Pita me šta radim, kaže da je prošlo mnogo vremena od kada se nismo videli.

Govori mi da se ne ponašam kao stranac.

To nije prvi put. Javila se i za Božić, a onda opet u februaru. Oba puta napisao sam joj odgovor, ali joj ga nikada nisam poslao.

Završavanje veze porukom delovalo mi je više kukavički nego da ne kažem ništa, što i nije baš logično.

Ali sada znam da je to bilo glupo od mene. Moram da joj pošaljem poruku. I šaljem, što neutralniju moguću. Govorim joj kako stoje stvari sa Kali, i da je najbolje da više ne razmenjujemo poruke. Želim da budem blag ali nedvosmislen.

187

Sve joj lepo izložim, pritisnem dugme za slanje, a onda me je sramota. Zbog načina na koji sam se ponašao prema njoj, i zbog toga kako je sve ispalo među nama. Nadam se da će mi jednog dana oprostiti.

188

49 KALI

Početkom

juna Džoel predlaže da proslavimo moj zvanični dan useljenja tako što ćemo otići na picu sa kamena, dole u gradu. Toliko su ogromne da smo ih jedva pojeli, ali nakon toga ipak idemo dalje niz put da pojedemo desert. „Zaslužujemo ovo nakon svih onih kutija koje smo preneli“, uveravam Džoela, dok jedem ogromnu porciju čokoladne torte i kolača od sira. „Izvini što ih je bilo toliko. Mogla sam se zakleti da nisam imala toliko stvari.“ „Bez brige. Mada će me sutra sigurno boleti na nekim interesantnim mestima.“ „I mene. Mislim da su mi se mišići smanjili sada kada je lepo vreme.

U poslednje vreme se samo vozim traktorom – ne stignem čak ni da se oznojim.“ „Zvuči okej za svakodnevni posao.“ „Pa da. Nije loše. Pretpostavljam da treba da uživam dok traje.“ Džoel navaljuje na svoj kolač od sira. Večeras izgleda zgodnije nego ikad, u laganoj džins košulji, sa rukavima urolanim do laktova. „Tačno tako. Sigurno treba da bude bolje nego zimi.“ Muljam na trenutak po tanjiru i odvajam parče čokoladne torte kašikom. „Ne znam. Ima nešto u vezi sa zimom što… kao… lepota u ništavilu.“ Nasmejem se i sležem ramenima, jer u stvari i ne mogu da objasnim. Većina normalnih ljudi prezire zimu, njeno sivo nebo, bočno padanje snega i konstantni nagon za drhtanjem koji priređuje njena hladnoća. „Zima nekako deluje više divlja. A ja to volim. Vetroviti pejzaži, nepristupačne pustare – to je moj svet.“ Džoel se ceri. „Nema ništa loše u tome da budeš drugačija.“ 189

Smešeći se, opisujem raspuste svog detinjstva, kada smo tata i ja išli u istraživačke misije, pešačili, skupljali sitnice iz prirode. „Pretpostavljam da me zato privlači Čile. Veliko prostranstvo – to da si stvarno povezan sa prirodom.“ Nastavljam da pričam Džoelu kako veličanstveno izgleda Letonija, iznova oduševljena dok se sećam sa koliko ljubavi je o tome pričao Lijam. „I zašto to nikada nisi uradila, Kal?“, upitnim pogledom kaže Džoel. „Mislim, imaš sve one knjige i želiš da vidiš sve te stvari…“ Znam da nema nameru da me kritikuje, ali me njegove reči ipak rastuže. „Kao da nikada nije bilo pravo vreme za to. Po prirodi sam oprezna, a moj svet je uvek bio prilično… siguran, čak i kada sam bila dete. A kada sam i pokušala da usmerim Grejs da uradimo neke stvari malo drugačije, sve je krenulo pogrešnim putem.“ Mislim na svoju tetovažu, tu strašnu impulsivnu nesreću. „Možeš ponovo da pokušaš.“ Znam. I stvarno bih želela jednog dana da odem u Čile i vidim tu pticu, makar da dokažem Dejvu i Lijamu da nisu bili u pravu.“ „Je li retka?“ Vadim kašiku iz usta. „To je neka vrsta… zagonetke.“ Isplivavaju mi na površinu delići sećanja. „Moj tata je jednom video retku pticu.

Mama i ja bile smo u prodavnici kada je tata pozvao, sav usplahiren, i tražio joj da mu donese foto-aparat. Otrčale smo do kola i odjurile kući da ga uzmemo, a onda smo pola sata jurcale kolima po putu da bismo ga našle kod jezera pored zaobilaznice… Mama je pravila makazice po auto-putu…“ Smejem se. „Mislim, nisam ja neki posmatrač ptica, ali, tada sam imala samo sedam godina, i bilo je vrlo uzbudljivo. Nikada to neću zaboraviti. Osećala sam se kao da sam u nekoj policijskoj TV seriji.“ Džoel me posmatra. „Pa, možda je vreme da i ti pronađeš neku retkost.“ „Ne sada, pošto sam dobila posao iz snova“, čvrsto kažem. „Putovanja će morati da sačekaju.”

Ono što ne govorim jeste da to, naravno, nije samo zbog posla. Sama pomisao da sad budem odvojena od Džoela – mog ličnog, čarobnog otkrića, onog za kojim sam oduvek čeznula, a pronašla sam ga na domaćem tlu. Bilo bi tako pogrešno okrenuti mu leđa sada, u ovom trenutku. Čak i na nekoliko nedelja. Čak i ako bih pratila svoje snove.

190

Vratili smo se u stan, i tražim ključeve od ulaznih vrata, kad osetim Džoelove ruke oko mog struka i njegov topli dah na vratu. Mrmlja nešto što nisam razumela, i zato se okrećem i pitam ga šta je rekao. Kaže mi da mogu uraditi sve što želim, i da nikada ne sumnjam u sebe.

Onda ulazimo zajedno u hodnik, dok nam se dah ubrzava kroz beskrajni, strastveni poljubac. Povlačimo jedno drugom odeću, ne skidajući čak ni jakne, raskopčavajući ih taman koliko je dovoljno da ispunimo zajedničku želju. Nekako smo oboje na podu, gledamo se u oči puni naboja, drhteći od požude. I sa svakim pokretom osećam atomsku težinu moje ljubavi prema njemu, kao da mi je srce upravo eksplodiralo u hiljade zvezda padalica.

191

50 DŽOEL

Pristao sam da budem Kalin pratilac na Hjugovom venčanju. On je stari prijatelj porodice Kuper.

Nije mi trebalo dugo da provalim zašto su Kalini roditelji to izbegavali. Ispostavilo se da preseljenje u Švajcarsku i otvaranje privatne firme nije baš mnogo učinilo za Hjuga, makar što se tiče njegove ličnosti.

Kada smo stigli u prijemni hol njegove vile u jakobinskom stilu, dva puta je nazvao Kali pogrešnim imenom, a pre toga ju je pitao da li je ona iz keteringa. (Pretpostavljam da je to zbog mog preterano fensi odela.

Ali, ne mogu da tvrdim, pošto deluje kao da nema nimalo smisla za humor.)

Samanta, Hjugova nova žena, deluje kao okej lik. (Možda malo tupava, budući da se ipak udaje za govnara. Srećno joj bilo.)

Još više je pao u mojim očima (ako je to uopšte moguće) kad nas je smestio da sedimo za stolom pored svih njegovih najstarijih rođaka.

Niko od njih nije baš sasvim pri zdravoj pameti, tako da nam je preostalo da se Kali i ja zabavljamo sami. Ipak, to i nije tako loše. Na primer, ispostavilo se da je razvrstavanje vegetarijanske hrane interesantan intelektualni izazov. „Sigurno je neka greška. Ovo je meso.“ Kali priča kroz zube dok proučava minijaturni biftek na svom tanjiru. Izgleda kao da joj je veštački osmeh zalepljen za lice.

Ceo dan nisam mogao da prestanem da gledam u nju. Želeo sam da je poljubim u vrat, da prođem prstima duž njene kičme. Podigla je kosu u neobaveznu punđu, a oko njenog izvajanog tela leprša zelena haljina.

Ima minđuše u obliku listića sa sitnim smaragdima, koje sam joj poklonio kada sam video tu njenu haljinu.

192

Pre nekoliko nedelja ušao sam u sobu kada je isprobavala garderobu. Baš ovu, zelenu, nekoliko trenutaka ranije bacila je na pod.

Delovala je kao detelina na livadi.

Ali ne mogu baš jasno da razmišljam o tome, ovako okružen osamdesetogodišnjacima. To je nepredvidiva gomila. Jedan od njih je upravo počeo divlje da se njiše uz muziku gudačkog kvarteta, čija melodija alarmantno podseća na pesmu Otrovna od Britni Spirs.

Kali se osvrće i traži vodu. „Napomenula sam u upitniku da smo vegetarijanci.“ „U upitniku?“ „Oh, da. Morala sam da popunim upitnik, kao na intervjuu za posao. A lista poklona bila je stvarno zahtevna.“ Gledam čašu sa vinom. „Koliko momačkih večeri je, kažeš, imao Hjugo?“ „Tri.” Naginjem se bliže njoj. „Koliko venčanja?“ „Dva. Ovo i ono u Cirihu.“ „A koliko medenih meseca?“ „Dva. Jedan veliki, i jedan mali.“ Podižem čašu da nazdravim. „Hajde da nikada ne postanemo kao Hjugo.“ „Nazdravlje tome.“ Kucnemo se i otpijamo gutljaj. „Uzgred, da li sam ti već rekao kao neverovatno izgledaš u toj haljini?“ „Šest puta. Sedam, ako računaš i onu noć kada je završila na podu.“ „Naravno da računam. Ne pokušavam samo da te bezobrazno zavedem.“ Spušta ruku na moje koleno. „Nemam ništa protiv. Jesam li ja rekla tebi kako elegantno izgledaš u tom odelu?“ Smešim se i prisećam kako smo se prošle nedelje dohvatili u garderobi robne kuće, dok sam probao baš to odelo. I dok smo se borili sa rajsferšlusima i dugmićima, palo mi je na pamet da bi možda mogli da nas uhapse. Ali sam ubrzo nakon toga shvatio da me baš briga.

Pojavljuje se konobar. „Mogu li da vam pomognem?“ Kali se naginje ka njemu i prošapće mu da smo vegetarijanci.

Zaprepašćeno se uspravlja, kao da je opčinjen njenom lepotom, što i mogu da mu oprostim. „Bojim se da nismo dobili zahtev za vegetarijanskom hranom.“ Nikakav? Za venčanje od preko sto pedeset gostiju? Čekamo da smisli neko rešenje, ali on samo zuri u nas. Očigledno 193

očekuje od Kali da kaže da nije problem. Da ćemo zato, samo danas, biti mesožderi. Ili možda zamišlja da će ostvariti kontakt sa njom. „Oh!“ To je sve što Kali kaže na kraju.

Dok odlazi, ima hrabrosti i da joj namigne. „Vau!“ Smešim se. „Stvarno ga pali nešto u vezi sa čudnim vegetarijancima.“ Mršti se. „Kako to misliš?“ Naginjem se prema njoj. „Mislim da si mu se svidela.“ „Ne, samo je bio zbunjen.“ Kako je samo nesvesna, kao i uvek, koliko je lepa.

Kali se saginje bliže tanjiru i pipka biftek viljuškom. „Šta misliš, šta da radimo?“ „Mislim da imamo samo jednu opciju.“ „Nastavi.“ Podižem punu čašu vina. „Tečni ručak.“ „Hoćeš da kažeš venčani doručak.“ „Ne bih ni da ti pričam zašto ga zovu doručak.“ Na kraju smo sasvim preskočili hranu i prvi izašli na podijum za ples, čim su se prigušila svetla. Kali se smeje i vodi me za ruku. Njen osmeh je kao svetlo u mračnoj sobi.

Plešemo, pevamo, smejemo se dok nam se ne zavrti u glavi.

Savršen, savršen dan.

Bežimo u ponoć, divlji i razuzdani. Noć je vedra, a letnji vazduh blag. Kali nosi sandale u ruci, dok hodamo preko vlažnog travnjaka prema krilu kuće u kojem smo smešteni. Haljina joj se njiše dok ona gazi preko orošene trave čvrsto me držeći za ruku.

Pogledam u nebo iznad nas, pokriveno zvezdama, i zadržavam taj trenutak u grudima. Mislim da nikada neću biti tako srećan kao sada.

Kali mi priča o knjizi koju čita: plivanje u divljim rekama, od autora knjiga o prirodi koga ceni. Radi se o pohodu jednog čoveka koji pliva između britanskih ostrva. „Tera me da poželim da skočim u najbližu reku. A pravo je vreme u godini, zar ne? Ne možeš biti bliže prirodi nego da se baš kupaš u njoj.“ Stižemo na vrh još jednog velikog travnjaka. „Čekaj.“ Povlačim je i 194

zaustavljam. „Pogledaj.“ „Šta?“ „Tvoju idealnu priliku.“ U dnu livade, kao u činiji, prostire se predivno jezerce, tamno kao ponoć, privlačno kao limunada. Vazduh je vreo, kao i mi: čak i meni ova ideja deluje primamljivo. „Jesi li ozbiljan?“ Puštam joj ruku i skidam sako. On pada na zemlju i saginjem se da odvežem pertle. „Džoele, ne možemo.“ Gleda okolo. „Možda nas prate do naših odaja.“ Počinjem da otkopčavam košulju. „Onda bolje da požurimo.“ Glasno uzdiše. Gleda preko ramena. „Okej.“ „Okej?“ „Okej“, ponavlja, odjednom ohrabrena. Poseže rukom prema ramenu i otkopčava rajsferšlus na haljini. Spušta bretele, i haljina klizi na travu. Prelepa je u zelenom donjem vešu, kože preplanule od dana provedenih napolju. Polako mi prilazi i nastavlja da mi otkopčava košulju. Smejemo se dok zajedno spuštamo moju košulju.

Otresam cipele, a Kali mi otkopčava kaiš i spušta pantalone. Držeći se za ruke, trčimo u donjem vešu, niz padinu prema jezeru. Prateći trenutak, u zaletu, ne zaustavljamo se i ulećemo u vodu. Hladna je kao duboko more, kao udar tečnog azota. Izranjamo na površinu i hvatamo dah, divlje udarajući rukama i nogama. Prskamo i talasamo kao ribe koje se bore da ih ne ulove. I mada smo natopljeni i smešni i borimo se za dah, kada se ponovo pogledamo, počinjemo da se smejemo. Toliko se smejemo da postoji opasnost da se udavimo. Zato instinktivno krećemo prema obali.

Na izlasku, uranjamo ruke u blato. Izvlačimo se na obalu, poluprekriveni jezerskom travom. Oboje smo premoreni i ne možemo da progovorimo.

Pošto smo se izvukli na obalu, ležemo na leđa i gledamo u zvezde.

Dahćemo kao životinje, dok nam se krvotok oporavlja od šoka.

Progovaram prvi. „Kako ti je bilo?“ „Neverovatno.“ Okrećem glavu. Njena mokra kosa kao svetlucava tamna masa pada po zemlji, kao morska trava na pesku. „Stvarno, tako dobro?“ „Idemo na plivanje po divljini“, odgovara, „ti i ja. Učlanićemo se u klub. Postoji li klub divljih plivača? Mogli bismo da radimo ovo svakog vikenda, samo mi, zajedno.“ 195

Naginjem se preko nje i ljubim je, prelazim rukom preko njenog tela. Preko one predivno bizarne tetovaže zbog koje je volim još više. „Hladno ti je?“ Drhti dok joj skidam travu koja joj se obmotala oko noge. „Da.“ Onda: „Želela bih da ovo traje zauvek. Ovaj trenutak, baš ovde, sa tobom. Toliko te volim.“ Koža mi se naježila i stresam se.

Spušta lice tik uz moje. „Ne dozvoli da ti kažem ništa više.“ Sklanjam pramen mokre kose sa njenog lica. „Zašto?“ „Jer ne želim da te uplašim.“ Hoću da izgovorim da ništa što mi kaže ne može da me uplaši. Ali nisam siguran da je to istina.

U daljini se čuju udarci basa uz disko-ritam koji se prostire iz velike dvorane. Očigledno je stigao di-džej iz Italije koga su najavljivali, spustio se helikopterom na imanje.

Kali podvlači ruku iza glave. Tama baca senku na njeno lice, kao da ocrtava novo nebo za svoj Mlečni put. „Jer može da te uplaši. Koliko je jako to što osećam prema tebi.“ Izgovorila je to veoma razumno, britkim glasom koji para vazduh. „Znam.“ Saginjem se da je ponovo poljubim. „I mene plaši.“

196

51 KALI

Sutradan, kroz prorez na rastavljenoj zavesi, sunce je pustilo svoj zrak na moje lice. Džoelova beležnica leži pored njega na krevetu, pa pretpostavljam da je sinoć nešto sanjao. Ne govori mi ako ne želi, a ja ne pitam uvek. „Pronašao sam ti klub“, šapuće Džoel. „Hm?“ Osećam da mi je glava kao zgnječeno pecivo. Uspela sam samo da nam skuvam kafu iz kesice, pre nego što sam se opet vratila u krevet. „Klub divljih plivača. Pogledaj.“ Pokazuje mi svoj telefon. „Sastaju se svake nedelje ujutro, tokom leta.“ Zatvaram oči. „O, bože. Sad se sećam.“ „Sećaš li se jezera?“ Ispuštam jauk. „I šta si radila kada smo se vratili u sobu?“ Ponovo otvaram oči, brzinom svetlosti. „Kada si odlučila da okačiš svoj donji veš kroz prozor da se osuši?“, nastavlja. „O, ne. Je li…“ „O, da“, odgovara, kao da se trudi da se ne smeje. „Sišao sam dole u pidžami pokušavajući da spasem što se spasti može.“ „Molim te, molim te, reci mi da si uspeo.“ „Žao mi je, Kal“, kaže, ali sada se stvarno smeje. „Našao sam donji deo, ali tvoj brus visi na jednom od gargojla, nema šanse da ga dohvatim.“ „Pobogu!“, uspravljam se, a imam osećaj kao da mi se u glavi odvija poravnanje planeta. „Molim te, reci mi da se šališ.“ 197

On puca od smeha. „Kamo sreće.“ „Onda moramo da idemo. Moramo odmah da se odjavimo!”

Džoel ustaje iz kreveta, odlazi do prozora, otvara donji deo i gura glavu napolje. „Da, mislim da si u pravu. Sunce je izašlo. Ta lepota više ne može da se sakrije. Zeleno se baš ističe na ovoj zgradi. Ipak, gledaj to sa vedrije strane: dobro će se osušiti.“ Bacam jastuk na njega, ali, uprkos tome što se osećam kao očajnica, smejem se. „Ozbiljno, moramo da idemo.“ „Zar ne misliš da bi trebalo da ostanemo na doručku?“ „Ne!“ „A jedno brzo izvođenje Agadua pod tušem? Sinoć si to predivno otpevala.”

U glavi mi je horor film. „Odlazimo, odmah.“

Na putu do kuće stajemo u nekom kafeu sa prilazom za automobile i parkingom, u kome služe samo instant kafu u šoljama i imaju petnaest jela od prženih jaja.

Kroz prozor gledamo na put po kome jurcaju automobili.

Džoel deluje umorno, ali na dobar način – na način koji me podseća na jutarnje poljupce u krevetu ili večeri uz muziku, sveće i razgovor.

Sa druge strane, nisam baš sigurna da li želim da znam kako ja izgledam. Toliko sam žurila da izađem iz hotela da nisam do kraja osušila kosu. Nisam se ni našminkala, osim što sam stavila maskaru i prsnula na sebe malo parfema. „Znaš li da si sinoć bio glavni na podijumu za igru?“, kažem Džoelu. „Misliš, glavni nespretnjaković?“ „Ne, ozbiljna sam! Za jednog osobenjaka, imaš dosta dobre pokrete.“ „Hej, ni ti nisi bila loša.“ „Ma hajde – ja imam dve leve noge. Jesi li video da sam se skoro pala preko muzičara?“ Završava rolnice od jaja i briše prste. „Mislim da im nije smetalo.

Mislim da im se svidelo što si tako bezgranično poletna.“ „Bolje reći blago poremećena.“ 198

„A decu si oduševila.“ To je istina. U jednom trenutku shvatila sam da sam okružena grupom mlađe dece i učim ih da plešu tvist. Nakon što me je neko vreme posmatrao, i Džoel se uključio, i tako smo narednih dvadesetak minuta svi zajedno plesali – samo mi i gomila dece poludele od previše šećera – kada mi je sinula misao: Mi bismo bili odlični roditelji. Toliko bi se zabavljali. Koliko dece ćemo imati? Dvoje? Petoro? Desetoro? Bila sam toliko srećna i umorna da sam pustila mašti na volju i uživala u fantaziji – bila sam skoro opijena njome.

Kažiprstom pratim šare na Džoelovoj podlaktici. „Gde si naučio da plešeš?“ „U stvari, mama me je naučila. Plesali bismo bugi u dnevnoj sobi nakon škole, dok smo čekali da se tata vrati kući sa posla.“ Ta slika mi je nagnala suze na oči. „To je tako slatko.“ „Ah, to treba da kažeš mom bratu.“ Gledam u sto. Podmetač za hranu je pun žutih mrlja, što me je podsetilo na ostatke karija od prethodne večere.

Džoel spušta šolju i prolazi rukom kroz kosu. Osećam miris hotelskog šampona. „Znaš, iako je takav idiot, Hjugo je uspeo da napravi prilično dobru žurku.“ „Hoćeš da znaš šta ja mislim?“ Hvatam njegov pogled kroz paru iz šolje za kafu. „Nastavi.“ „Mislim da je zbog nas bila odlična. Mislim, prilično sam sigurna da bismo ti i ja mogli dobro da se zabavljamo i na livadi.“ „Pa, nisam to pokušao do sada. Ali možemo da nađemo neku sada na putu do kuće.“ Odmahujem glavom, misleći na jezero od sinoć. „Nema više divljanja po otvorenom.“ „Da, mnogo smo sigurniji u kolima.“ Nastavljam prstom da opisujem oblike na njegovoj koži. „Bilo bi sjajno da možemo ovo češće da radimo. Bilo je dobro, zar ne? Što smo ponovo proveli noć van kuće?“ „Da“, odgovara skoro iznenađeno, kao da nije do sada razmišljao o tome. „Bilo je.“ „Pa… da li bi želeo? Da ponovimo ovo?“ „Da“, odsečno govori. Ali prebacuje ruku preko mog ramena, a pogled mu je kao nemi film, ljubavna priča bez reči.

199

52 DŽOEL

A onda, samo mesec dana kasnije, dogodilo se. Tačno onako kako sam se plašio da će biti.

San je uznemirujući i bolan, tako realan kao udar groma.

Kali me budi šapatom, ali već sam budan. Gura me i okrećem se na drugu stranu. Zagnjurim lice u jastuk.

Molim te, ne Kali.

Ne tako.

Ne. Ne. Ne.

200

DEO TREĆI

201

53 KALI

Još mislim o nama, Džoele. Verovatno više nego što bi trebalo. I najmanja stvar mi te vraća.

Sinoć sam bila na plivanju na lidu, i to me je vratilo u ono vreme kada smo ti ija zajedno skakali u jezero. Pre nekoliko nedelja pravila sam onaj danski kolač i plakala. Pozvali su me na devojačko veče, a ja sam samo mislila o Kembridžu, i onoj predivnoj noći koju smo proveli tamo. Čak sam počela i da čitam onaj naučnofantastični roman – sećaš se? – i, u stvari je prilično dobar! Trebalo bi i ti daga pročitaš. (Uzgred, na sedamdeset devetoj strani sam se dobro nasmejala. Pokušaj da imitiraš taj glas u svojoj glavi kad budeš čitao. Znaćeš na šta mislim kada budeš došao dotle). Nadam se da češ, kad budeš ovo čitao, još imati svoj primerak knjige. Ako ga ne budeš imao, možeš da uzmeš moj.

Toliko dugo je prošlo od kada smo se zajedno smejali. Ponekad je jedino što me pokreće to što se setim koliko smo se zabavljali. Kako si me palio i pokretao, svakoga dana.

202

54 DŽOEL

Napolju,

po nebu, valjaju se avgustovske oluje. Stojim pored prozora u dnevnoj sobi i čekam zvuk završetka tuširanja.

Ovo je gore nego što sam mislio. Škripi parket u stanu iznad moje glave. Novi stanar, Deni, uselio se umesto Kali. On radi do kasno i retko je tu. Ponekad se pojavi i razmenimo prijatne pozdrave, a onda ponovo nestane kao duh.

To kada se Kali uselila kod mene pre nekoliko nedelja sada izgleda kao izbledelo sećanje. Njen tata pomogao nam je da spustimo kutije sa stvarima i držao mi predavanje o bezbednosti, kao da ne živim ovde već deset godina. Šampanjac na kauču prve večeri, poklon od njenih roditelja. Omiljena hrana u zajedničkom frižideru. Zajedničko tuširanje i ispijanje kafe. Gledanje sa stepeništa kako Marfi juri loptice. Njene stvari, kolekcije sitnica kojih se stidela, a za mene su bile zanimljive kao blago.

Potpuno krivim sebe. Nisam smeo dozvoliti sebi da se opustim, da ne pozovem Stiva. Jer da sam preduzeo nešto, ništa od ovoga se ne bi dogodilo.

203

55 KALI

Konačno sam izašla iz kupatila i stala ispred ormana sa fiokama sada punim mojih stvari. Sviđa mi se to – ili mi se sviđalo – da je tesno, da smo prerasli ovaj prostor od kada sam se uselila, da nam je svet posto mali. „Izvini“, kaže Džoel sa mesta na kom stoji, pored prozora, kao da bi bio srećan da skoči kroz njega.

Razmišljajući o tome šta se dogodilo sinoć, ponovo mi se plače.

Previše me boli kad se setim suza koje su sipale ispod njegovih kapaka dok je spavao, kako je uporno grcao moje ime kao da ostaje bez vazduha. „Džoele… ovo nije nešto zbog čega treba da se izvinjavaš.“ Lomi se – kao da je na ivici da preplavi sobu svojim osećanjima. Ali u poslednjem trenutku se povlači. „Možeš li da otkažeš ovo večeras?“ Pokušavam da se setim. Večeras. Večeras?

Setila sam se – dogovorila sam se sa Ester i Gavinom da odemo na večeru kod Bena. „Naravno.“ „Mislim da ne…“, ali ne završava rečenicu, tako da ne znam šta misli, a kamoli šta radi. „Džoele, molim te, nemoj da radiš ovo.“ „Šta da radim?“ „Da me isključuješ.“ Samo se gledamo, oboje pogođeni tugom, nemoćni da je zaustavimo. „Stvarno sam mislila kada sam rekla da te volim“, šapućem. „Znam.“ „I ne samo tebe već sve u vezi s tobom.“ Deluje skoro omamljen od bola, dok napolju tutnji oluja.

204

„Bio je o meni, zar ne?“, kažem. „Tvoj san od sinoć.“ Oči su mu sada širom otvorene, tamne kao kod sove. Posmatra me bez reči skoro minut, kao da ga napuštam, i jedino što može jeste da me gleda kako odlazim.

Kada progovori, glas mu je blag. „Zakasnićeš.“ I to je sve.

205

56 DŽOEL

Vratila se malo pre šest. Proveo sam veći deo dana napolju, šetajući pse, a onda u bašti sa Marfijem. Dok oblaci plešu po nebu, pitam se šta da radim. Šta mogu da kažem.

Pogled mi se zaustavlja na Kalinoj saksiji sa cvećem, koja je sada puna pčela i leptira. I njena prozorska saksija koju joj je napravio tata sada je procvetala i puna je letnjeg rastinja. Ona je kao njeno ogledalo: eksplozija boja rasutih po sivoj, život koji pobeđuje pasivnost.

Naši ptići crvendaća odavno su odleteli i sada je njihovo gnezdo prazno. Ali neko vreme je mužjak još bio tu, doletao je sa drveta šljive iz susednog dvorišta. Kali mi je rekla da uči svoje mladunce da pevaju. Ko zna da li je to istina, ali mi se dopala ta misao: vekovima stara pesma, zapisana u vazduhu. „Ćao.“ Izgovoreno tiho, uz uzdah. Spušta torbu i grli me oko vrata.

Ljubi me. Napravila se fina bela crta od znoja na njenom licu. Ima ukus soli i tuge. „Kako si provela dan?“, mrmljam u njenu kosu. „Užasno“, odgovara, lica zagnjurenog u moju majicu. Skoro da mi je laknulo, ali samo zato što ne želim da budem miran. Da budem siguran da je sve okej, kada nije. Više bih voleo da se razljuti, da ovo završimo tako.

Katastrofa, i to ona koju sam izazvao ja. „Nisam mogla da prestanem da mislim o tvom snu.“ „Moramo…“ Jedva izgovaram reči. „Moramo da pričamo o tome.“ Odmiče se iz zagrljaja. „Moramo. Možemo li negde da odemo?“ Više bih voleo da ne vodimo ovaj razgovor u javnosti. Ali, pošto ću uskoro upropastiti Kalin život, mislim da je pošteno da to uradimo pod 206

njenim uslovima.

Odlučili smo da odemo u kafe na krovu koji gleda na reku. Zvuči lepše nego što zapravo jeste. Skupo i neprimereno postavljeno na poslednjem spratu poslovne zgrade, i ne tako popularno kao što se očekuje od ovakvog mesta. Pogled je dobar, mada nije nešto impresivan: Eversford nema baš neku arhitekturu, a ni neki čudni šarm. To je dosadan spoj poslovnih zgrada i solitera, crkvenih tornjeva i popločanih krovova. Pomešanih i nedefinisanih stilova. Ipak, odavde vidimo reku koja svetluca na suncu kao žica tečne žive. A prošle su i jutarnje oluje.

Nebo je široko i bistro, svetloplavi padobran nad našim glavama.

Ima i više drveća nego što sam to ranije primećivao. Uzdiže se između zgrada, kao mali zeleni vulkani.

Sedamo za sto u uglu pored visokog staklenog panela, koji je verovatno tu da bi nas zaštitio da se ne sunovratimo sa krova. Moram da budem bistre glave, zato naručujem kafu, a Kali se odlučuje za čašu vina. Ne krivim je. Haljina sa cvetnim dezenom koju je obukla tako je neprimereno vesela da je skoro bolno gledati je.

Ona prva počinje da govori. „Sinoć si sanjao o meni, je li tako?“ Bez reči klimam glavom. Usta su mi kao od gume. „Ponavljao si moje ime, iznova i iznova. Bio si tako uznemiren.

Bože, toliko me je… rastužilo da te vidim takvog.“ Pluća mi se grče: sada je red na mene. Ali i nakon što sam ceo dan ponavljao to u glavi, nisam pronašao reči kojima bih mogao dati smisao ovome. „Kal, plašim se da ono što ti kažem…“ Preseče me. „Onda nemoj. Ne moraš da kažeš ništa. Ja ću postavljati pitanja, a ti samo klimni ili odmahni glavom.“ Udahnem. Ili izdahnem. Njena odlučnost me je malo pokolebala.

Njen pogled je pronašao moj. „Ponekad je najteže nešto izgovoriti.“ „Večeras jeste.“ Na kraju su bila potrebna samo tri pitanja. Tri pitanja i stvar trenutka. „Jesam li umrla?“ Da. „Znaš li kako?“ 207

Primoravam sebe da je ponovo vidim kako leži beživotna na zemlji.

Nema povreda. Nema krvi. Ne znam. Ne. „Znaš li kada?“ Da. Onda ćutimo, i pogledi nastavljaju tamo gde su reči prestale. Sa obližnjeg stola do nas dopire smeh, dok dole, na zemlji, šumi saobraćaj Eversforda. Svet nije prestao da se okreće. Život bezdušno nastavlja da teče.

Znam da moram da progovorim. Da kažem kakav mi je plan. „Možda postoji nešto…“ „Čekaj.“ Svojom rukom poklapa moju. Začuđujuće je hladna. „Nemoj više ništa da kažeš.“ „Ali, ako ti…“ „Stvarno to mislim, Džoele. Nemoj više ništa da kažeš. Moraš da saslušaš mene.“ Tako sam prestao da pričam, i umesto toga usmerio pogled na njenu ogrlicu sa lastavicom u letu. To je ona ista koju sam video na njoj pre mnogo meseci, kada sam je prvi put spazio u kafeu. „Ne želim da znam ništa više. Ništa o tome šta si sanjao. Ne želim da znam šta si video, niti kada će to biti. Nikada. Nikada ne želim da znam. Okej?“ Zurim u nju. Oči pune suza zamenio je čelični pogled. „Kal, mislim da ne shvataš…“ „Shvatam.“ Njen glas seče slatki večernji vazduh. Povlači svoju ruku. „Shvatam. Jedino što znam, u ovom trenutku, jeste da ću umreti.

Ne znam kako će se to desiti, niti kada će biti. Zbog toga nisam drugačija od ostalih ljudi ovde.“ Pogleda prema našem konobaru, a onda prema grupi ljudi koji su sedeli udaljeni nekoliko stolova od nas. „Alija znam.“ „Da. I ako mi kažeš, prenećeš mi smrtnu bolest. Ovde, sada.“ „Kal“, kažem joj, „kako ne želiš da znaš ovo? Možda postoji nešto što bismo mogli…“ „Ali ne postoji. Već si rekao da ne znaš kako će se desiti.

Bespomoćan si kao i ja, Džoele, i to dobro znaš.“ „Kali.“ Glas mi puca od emocija. „Molim te, pusti me samo da…“ „Ne, Džoele. Ovo je moja odluka. Ne mogu da se nosim sa smrtnom presudom.“ Pomišljam na mamu, kojoj je bilo uskraćeno dragoceno vreme kada je mogla da se pripremi. Na to da se svi moji strahovi od ljubavi koje sam dobio kada je ona umrla ostvaruju sada sa Kali, i da je to više nego 208

što mogu da podnesem. „Da li stvarno tako želiš?“ Samo jednom klima glavom.

Ponovo je uzimam za ruku. Čvrsto je stežem. Možda pokušavam stiskom da je urazumim. „Ne mogu da živim sa tim da ja znam, a ti ne.“ „Želiš li da se rasteretiš?“ „Ne, nije to.“ Ali pitam se onda da li je. „Znaš šta ovo znači, zar ne?“ „Znači mnogo stvari.“ „Znači da me voliš.“ Kali uvek vidi svetlu stranu. Čak joj se na usnama pojavljuje blagi osmeh. „Kali…“ „Sad možeš to da kažeš. Dogodilo se ono najgore. Ne moraš više da se plašiš.“ A onda se naginje preko stola i poljubi me.

Ali, dok je ljubim, mogu samo da vidim njeno telo na zemlji.

Nema nikakve naznake trzaja ili pokreta, a koža joj je hladna kao mleko.

209

57 KALI

Te

nedelje nakon Džoelovog sna trudila sam se da budem normalna. Umesto da se, kao i obično, pridružim Fioni i Lijamu u vreme ručka, odlazim do reke i penjem se na vrbu sama. Razgovori sa kolegama su već poprimili drugačiji ton – teško je uključiti se u diskusiju o sinoćnoj TV emisiji, ili o popustima u prodavnici, kada Džoel i ja provodimo večeri izbegavajući priče o datumu moje smrti.

U petak uveče, umorna od košenja livade, penjem se na drvo i skidam čizme i čarape. Ušuškavam se među granama, dok šetači prolaze ispod mojih bosih nogu, i osećam prijatno strujanje u umornim stopalima i prstima. Zuje vilinski konjici, kao sićušni helikopteri, a sa suprotne strane, iz močvare, dopire iskonski zov grla stoke. Ceo dan vazduh je topao i bez vetra, nepomičan, kao da se čuva za semenje koje će uskoro poiskakati iz svojih čaura.

Razmišljam samo o Džoelu – kako se, uzburkane krvi i punog srca, bori protiv svojih misli i grozničavo skriva u sebi agoniju. Pokušam da ga zamislim da mi govori ono što zna, i kako posledice tog zemljotresa kao talas prelaze kroz njega do mene. Razmišljam i na koji način bi to promenilo naše živote, i šta bismo postali.

Ne mogu da znam u šta bih se pretvorila, niti da li bi me te informacije zatrovale i potpuno promenile. Sigurno nije slučajno to da smo biološki programirani da ne znamo ovakve stvari.

Pokušavam da zamislim kako bi bilo da znam koliko imam vremena, kako bi se hemija svih iskustava promenila. Možda bih odbacila sve što mi je drago, a za to vreme bi se primicao kraj, vijugajući sve bliže poput tamnog prsta tornada.

Prosto ne znam kako smo se Džoel i ja nadali da ćemo izgraditi 210

zajednički život, uz toliko strahova koji nas prate.

Ali Džoel to već nosi sa sobom, i ne može da ga gurne u zapećak. Da ga istinski volim, možda bih ga ohrabrila da kaže ono što mu je na srcu i prihvatila da podelimo teret. Jer ljubav nije samo u pravljenju lakih izbora i traženju jednostavnih rešenja – ljubav je u teškim i surovim odlukama, u žrtvama koje, u stvari, ne želiš da podnosiš. Ništa vredno ne dobija se lako, uvek govori moj tata.

Zurim u moje inicijale urezane u kori drveta pored Grejsinih, a onda tražim telefon, pozivam je i čekam zvučni signal. „Evo me na našem drvetu, razmišljam o tebi. U stvari, razmišljam o Džoelu. Kako bih želela da razgovaram sa tobom, Grejs. Prilično sam sigurna da bi ti znala šta da radim – ili bi barem znala šta da kažeš.

Mislim da bi mi rekla da ostanem u blaženom neznanju i da živim u ovom trenutku. Jesam li u pravu? Uvek si govorila da želiš da umreš radeći nešto što voliš. Žao mi je što ti se to nije ostvarilo. Ali umrla si ne znajući da će se to dogoditi, što bi trebalo da bude sledeća najbolja stvar, valjda.“ Zatvaram oči. „Grejs, samo mi daj znak ili tako nešto, hoćeš li? Samo nešto – bilo šta – samo da znam šta da radim… Obožavala bi ga – Džoela. Znam da bi bila prezadovoljna kada bi videla koliko me usrećuje. Mislim da bi to i tebe usrećilo. Zato nemoj da zaboraviš, znaš.

Samo mi… daj neki znak.“ Pritiskam dugme za završetak poziva i još nekoliko trenutaka stojim naslonjena na čvrste grane vrbe. Smešno, ali već sada tražim znake – neki signal od prijateljice koji će mi pokazati da me je čula. Ali sve oko mene je mirno – čak i reka stoji u mestu.

211

58 DŽOEL

Prošlo je dve nedelje od mog sna. Dve nedelje potpune oduzetosti.

Iznova sam prelistavao po sećanju Kaline i moje stranice, kao knjigu koju sam se uvek plašio da otvorim. Znam da postoji velika opasnost da je izgubim, ali prosto ne mogu čekati da je odnese plima. Moram pokušati da uradim sve što je u mojoj moći.

Stiv mi, bez daha, odgovara na telefonski poziv. „Džoele?“ Šetam Bruna. Upravo u tom trenutku gledam na sat, skoro je devet uveče. „Izvini druže, jesi li…“ „Samo radim sklekove pre spavanja.“ Izbacuje višak vazduha kao neki vojni narednik. „Znači, živ si.“ „Da, izvini, ja sam…“ „Ignorisao moje poruke.“ U trenutku se osetim kao neki njegov klijent koga grdi jer je odustao od treniranja. „Mislim da sam spreman da se vidim sa Dajanom.“ „Trebalo ti je vremena da odlučiš.“ „Da, izvini.“ „I sada si siguran?“ „Veoma.“ „Kako je sve – znaš – sa snovima?“ „Ne može biti lošije.“ Ćuti nekoliko sekundi. „To ima veze sa Kali?“ „Ne mogu sada da ti objašnjavam. Samo… možeš li da mi zakažeš sastanak?“ „Naravno, druže. Naravno.“ Dok prekidam vezu, shvatam, možda prekasno, da je veoma teško pronaći prijatelje kao što je Stiv.

212

59 KALI

Uspravljam se i pogledom tražim sat. Dva je ujutro, a iz sna me je probudila zvonjava telefona.

Džoel je komiran pored mene. Slobodnom rukom skidam mu slušalice koje su mu pale na lice. Mora da je zaspao sa njima na ušima.

Na trenutak zurim u njegovu zatvorenu beležnicu, zamišljam šta unutra piše o meni. Shvatam koliko bih lako mogla da promenim čitav tok svog života, kada bih samo okrenula stranicu. „Proveravao sam Grejsinu telefonsku sekretaricu“, govori Ben. „Šta je sve ono o tebi i Džoelu?“ Oh, ne. On proverava njene poruke. „Izvini“, šapućem i poklapam rukom slušalicu. „Možeš da je obrišeš.“ Prošlo je nekoliko nedelja otkako sam ostavila tu poruku, i zaboravila sam na nju.

Izvlačim se iz kreveta i odlazim do dnevne sobe. Marfi ide za mnom. Noćni vazduh je vlažan, kao u svlačionici na bazenu. Naslanjam se između saksija na prozorskom simsu i otvaram roletne da vidim noćno nebo. „Moram da znam da li si okej“, kaže Ben. „Okej sam.“ Na trenutak čeka. „Bila si u pravu, znaš.“ „U vezi sa čim?“ „Sa onim što si rekla u svojoj poruci. Kada ljudi kažu da žele da umru radeći ono što vole, to u stvari znači da ne žele da znaju kada će to biti.“ Tačno je da je to Grejs uvek govorila, zbog čega se ponekad pitam da li je trebalo da umre dok se penjala na Stonu planinu sa Benom, ili 213

kada je trčala polumaraton na ostrvu Lanzarote. Još nemam odgovori – ali znam da nije trebalo da umre od tuđe ruke, dok je žurila niz onu groznu ulicu, kasneći na pilates. Ali pretpostavljam da je to surova realnost života – ne možeš da biraš.

Proklinjem svoju neosetljivost. „Izvini, Bene. Nisam razmišljala.“ „Kali, ako želiš, reci mi da gledam svoja posla… Ali šta se događa sa tobom i Džoelom?“ Njegovo pitanje, mada dobronamerno, ubolo me je kao strelica. „Komplikovano je“, to je sve što govorim, šturo i krajnje pojednostavljeno. „U redu. Ali dopusti mi da kažem samo ovo. Ako si pronašla pravu ljubav, Kal, ne puštaj je. Nemaš pojma…“ Zastaje ne trenutak. „Niko od nas ne zna šta ima dok to ne izgubi. Da, to je kliše, ali samo zato što je istina.“ U glavi mi je vrtlog od misli, i razmišljam o Džoelu. „Bene, mogu li da te pitam nešto?“ „Naravno.“ „Veruješ li stvarno… veruješ li da je bilo bolje što je Grejs otišla tako brzo? Ili bi želeo da ste imali više vremena da se, znaš… pripremite?“ „Da se pripremimo… kao kad neko ima rak?“ „Izvini“, mrmljam. „Ne moraš da odgovoriš, ako ne želiš.“ „Ne, u redu je. Da budem iskren, Kal, kada je reč o Grejs, morao bih da kažem da je mnogo bolje ne znati. Da, bio je ogroman šok kada je umrla. Bilo je brutalno. Imao sam osećaj da je taj nitkov udario u svakog od nas. Ali mislim da Grejs ne bi mogla da se nosi sa smrtnom presudom.“ „Tako sam i ja mislila.“ „Nisi bolesna, zar ne?“ U Benovom glasu osetio se strah. „Ne a da znam.“ „Možda i nisam u pravu“, kaže potom. „Možda bi Grejs želela da je imala još nekoliko meseci. Možda bi tada izvukla još od života, da je znala.“ Smešim se. „Ne vidim kako je to moguće.“ „Da, ni ja.“

214

60 DŽOEL

Dajana

me je pozvala na sastanak na univerzitetu na kome je radila. Sredinom septembra, pre nego što se vraćaju studenti. Pokušao sam to da shvatim kao dobro predskazanje. Novi semestar, nova stranica. Šansa da se počne ponovo. „Sednite.“ Kancelarija u kojoj sedimo je skučena i zagušljiva, pregrađena blokovima, sa nedovoljno svetla. Čitavo mesto deluje izrazito korektivno, zato okrećem stolicu prema vratima. Za svaki slučaj.

Predstavlja mi se i pita kako može da mi pomogne. Glas joj je britak, mada prijateljski, i govori odsečno. Verovatno ima preko pedeset godina, ali ne deluje nimalo ekscentrično za jednog profesora. Ali ima onu ergonomsku stolicu. A sa onim naočarima, crnim uskim farmerkama i oslikanim dubokim patikama, mogla je da radi i u nekoj marketinškoj agenciji. „Stiv kaže đa je razgovarao sa vama. O mom… stanju.“ Več nešto nervozno upisuje u svesku, i ne gleda u mene. „Kažete da ste vidoviti?“ „Pa, nije da ’kažem da jesam’, već jesam.“ Jednom klimne glavom. Ne komentariše.

Promeškoljim se čudno na ergonomskoj stolici na kojoj sedim. „Je li… to nešto sa čim ste se ranije sretali?“ „Ne lično. Možete li da mi kažete nešto više o vašim iskustvima?“ Pred očima, opet zamišljam onu provaliju. Onog lekara sa faksa, njegov zajedljiv osmeh. Ali sada sam ovde. Zato duboko uzdišem i podsećam se da je Stiv već ispričao Dajani sve. A ona je, uprkos tome, prihvatila da se vidimo.

215

Počinjem sa nekim jednostavnijim stvarima. Sa svojim snom od sinoć. Tamsin, Nil i Amber, koji za šest meseci, na polugodišnjem raspustu, putuju u lokalni safari park. (Lavovi i tigrovi nisu neka opravdana pretnja, mada majmuni mogu malo da oštete Tamsin auto.

Mislim da ću pomoću nekog klipa sa Jutjuba da ih upozorim da se ne približavaju.)

Nastavljam da govorim, prelazim na ono o Luku i mojoj majci.

Onda o Popi i automobilskoj nesreći, sestrinoj trudnoći. Pričam joj o tome kako ne spavam i kako se mučim noću. Pričam o tati. A onda joj pričamo Kali, o tome šta će se dogoditi za nekoliko godina od sada.

Osim ako mi Dajana ne pomogne. Osim ako ne može nešto da učini. „Sanjam samo o ljudima koje volim“, ponavljam joj.

Naučnica se trgnula. „Stiv je pomenuo nešto o…”, Pogledam u svoju beležnicu. Leži otvorena u mom krilu, kao podsetnik. „…mom slepoočnom i čeonom korteksu. I mojoj desnoj hemisferi mozga?“ „Jeste li ikada imali povredu glave, ili neku ozbiljnu bolest?“ „Nikada.“ „Da li vam nekada promakne nešto značajno? Mislim, da li se dešavaju neke značajne stvari o kojima niste sanjali?“ „Da. Stalno. Ne mogu da vidim sve. Ima toliko toga što ne znam.“ „Jeste li ikada sanjali nešto što se nije… obistinilo?“ „Samo ako se ja nekako umešam u to. Ako uradim nešto da to sprečim.“ Ne zadubljuje se u to šta bi to moglo značiti, već me pita o mojoj medicinskoj istoriji. „Dakle.“ Na kraju gleda u svoje beleške i nešto zaokružuje. (Sve bih dao da mogu videti šta je to). „Posavetovaću se sa svojim kolegama.

Možda možemo pronaći neka sredstva i sprovesti istraživanje, ako nam etički odbor odobri.“ „Koliko će sve to trajati?“ Lagano zaobilazi pitanje. „Moramo da proverimo fondove, da odlučimo hoćemo li podneti interdisciplinarni zahtev. I to samo ako ste spremni da mi dopustite da podelim informacije sa mojim kolegama, da se konsultujem sa njima?“ „Da“, odgovaram. Ali, iako sam došao ovde po pomoć, imam neprijatan osećaj u vezi sa samom idejom da me posmatraju. Kao da sam bio dugo zarobljen na nekom mračnom mestu, osećam potrebu da izađem na svetlost dana. Pokušavam ponovo da se koncentrišem. „Pa… mislite li da mi možete pomoći?“ 216

Nakon svih ovih godina, još nisam siguran da mogu verovati u to.

Dajana se zavali u stolici koliko je to moguće. Nonšalantno baca pogled ponovo na svoje beleške. Kucne po njima vrhom hemijske olovke. „Hm, to zavisi od toga šta smatrate pod pomoći. Očigledno ne možemo da vam promenimo budućnost. Ali možda možemo uraditi nešto u vezi sa tim vašim snovima.“ „Mislite da sprečite da se događaju?“ „Stvarno ne mogu da kažem u ovom stadijumu.“ Očigledno da ne bi htela da obećava nešto tako neverovatno kao što je da me vrati u normalu.

Prožima me misao. Toliko sam se fokusirao da sprečim snove, da nisam razmišljao šta time mogu postići.

Jer ima li ovo svrhe ako Dajana ne može da pomogne Kali?

Jedino o kome brinem je Kali, otkako sam sanjao njenu smrt. Više ne brinem o svojim zbrkanim moždanim ćelijama. „Ima nešto što vas nisam pitala“, kaže Dajana. „Ima li neko u vašoj porodici isto… stanje kao i vi?“ U glavi počinje da mi se odmotava klupko. „Ja… nisam siguran.“ „Za početak bih želela da prođem kroz vašu porodičnu istoriju.“ Disanje mi postaje kruto, mehaničko. Zašto mi ovo ranije nije palo na pamet?

Ja čak i nisam tvoj otac! „U stvari“, iznenada kažem, zatvarajući svoju beležnicu i ustajući, „nemojte ovo još nikom da pričate. Potrebno mi je još vremena. Da razmislim o svemu.“ „Ne žurite, dobro razmislite.“ Po tonu njenog glasa, pretpostavljam da ima još mnogo drugih istraživanja koja bi joj zadala manje glavobolje. „Hvala vam što ste me primili.“ „Pozdravite Stiva“, odgovara. Ali ja sam već ispario.

Hodam kroz betonski hodnik univerzitetskog kampusa, vraćajući se do parkinga. Vlada neka jeziva tišina i čuje se samo zviždanje jesenjeg vetra među zgradama.

Pitanje mi seva kao munja po umu.

Toliko dugo sam bio usredsređen na pronalaženje leka da nikada 217

nisam pomislio o tome šta bi usledilo posle. Možda bih, kada bih prestao da sanjam, bio večito zabrinut. Kao onaj neverovatni antiklimaks nakon dobitka na lutriji. Pazi šta želiš.

Jer možda je zapravo ono što stvarno želim način da sprečim da se budućnost dešava. I akademski svet mi ne može pomoći u vezi sa tim.

Jedina osoba koja to može sam ja.

218

61 KALI

Istog

dana kada je Džoel imao sastanak sa Dajanom, i ja sam zamalo nastradala na poslu. Plastični klin za seču izleteo je iz drveta koje smo sekli, u trenutku kada sam podigla vizir na šlemu. Masivan i širok, kao stoper za vrata samo oštriji, promašio je moje lice za milimetar. Malo bliže i ostala bih bez oka – ili još gore, da me je pogodio u vrat. Glupa, nesmotrena greška koja me je dobro uzdrmala.

Pitam se da li ću uvek biti tako razdražljiva, pošto mi je Džoelov san probudio saznanje o mojoj smrti. Možda je ovako onima koji su preživeli moždani ili srčani udar – pa im je stezanje u grudima ili glavobolja početak kraja. Možda će od sada uvek biti ovde kada se probudim ujutro – ptica u kavezu u mom stomaku, malo ali uporno podrhtavanje od straha.

Sigurno umirem mlada, shvatila sam. Vidim to po to me koliko je Džoel uznemiren. Sigurno ga ne bi ovoliko mučilo da vidi kako umirem stara i sede kose, mirno u snu.

Vrtim u glavi sve načine na koje bi to moglo da se desi – da me zdrobi drvo ili da padnem sa nekog, da se udavim, ugušim, umrem od ugruška ili od tumora, polomim kosti… pitam se da li ću patiti, da li će Džoel biti tu, i ima li…

Na trenutak zatvaram oči i pokušavam da se umirim. Stani. Samo si u šoku. Ova uznemirenost će proći. Strah će izbledeti. „Hej, Kal“, zove me Lijam i spušta ponovo svoj vizir, pripremajući se za novu seču. „Nemoj previše da razmišljaš. Ozbiljno – dešava se i najboljima.“ Lijam je fin prema meni, ali previše sam potresena i možda bi bilo najbolje da pozovem Džoela i pitam ga da mi sve ispriča. Ali onda se 219

podsetim kako bi stalno otkucavanje sata bilo mnogo, mnogo gore od povremenog susreta sa smrću. Bilo bi to ono zloglasno klatno koje odbrojava zalaske sunca, leta, svaki poljubac.

Sad vidim zašto se kaže da je neznanje blaženstvo. Jer ako bi se ispostavilo da je kraj brz i brutalan, ili oboje, znam da ne bih mogla da živim u tom strahu.

Nekoliko minuta kasnije Lijam i ja stojimo i gledamo kako konačno pada drvo koje smo sekli. To je bolestan hrast koji je predstavljao opasnost jer je bio blizu pešačke staze, i zato smo morali da ga posečemo. Ćutimo dok pada kao kralj na drevnom bojnom polju. Prvi put je ugledao sunčevu svetlost u doba kraljice Viktorije, prvi žir koji se probio kroz tlo da bi postao zelena mladica bio je u doba Čarlsa Dikensa, Džordž Eliot. A sada, nakon skoro dva veka, šapat lišća prerasta u divlju riku, dok udara o zemlju jače nego grmljavina. Osećam kako istorija izdiše, kako nestaje hiljade tajni koje je čuvao, i odjednom me to osećanje preplavljuje. „Strašno, zar ne“, govorim Lijamu, dok se stišava oluja uzburkanog žbunja i močvaru ponovo polako prekriva tišina. Ptice koje su se raštrkale po okolnom drveću i dalje stoje poput semenja koje je odletelo sa glave maslačka. „Gledati kako nešto tako staro doživljava svoj kraj.“ „I jeste i nije.“ Lijam skida šlem i otresa strugotinu sa kose. „Gore je ako padne neka grana i ubije nekoga.“ Ćutim.

Dok Lijam i ja počinjemo da sečemo grane hrasta i pravimo cepanice, pokušavam da zamislim kakav će mi biti život ako dopustim da mi Džoel kaže ono što zna. Iako iskreno ne mogu da ga krivim, pitam se da li bih, nakon svega, počela da ga prezirem jer je popunio prazninu koju svi uzimamo zdravo za gotovo, što je ugasio topli sjaj mogućnosti. Što je stavio tačku tamo gde je nisam želela.

Ali tu smo gde smo, i možda ga suviše volim da bih to mogla da prevaziđem. Grejs je uvek govorila: Ili ću pronaći način, ili ću ga napraviti.

Kasnim kući, nakon što sam ostala da pomognem da se vozilo sa cepanicama vrati u dvorište. Iako je Marfi na svom uobičajenom mestu, pored peći, u stanu je neobično prazno, mirno kao sat koji je stao.

220

Primećujem poruku naslonjenu na čajnik na pultu u kuhinji.

Otišao sam u Njukvej na nekoliko dana. Objasniću kad se vratim. XX Uznemireno sedam na kauč i zurim u parče papira kao da je otkupna poruka od otmičara. Marfi gura nos u moje krilo i gleda me onim svojim najtužnijim pogledom.

Znam da je pozivni broj za Njukvej ispisan na knjizi koju je Džoel pronašao. Jedino što mogu jeste da se nadam da će, ko god živi na toj adresi, moći da nam pomogne pre nego što bude prekasno.

221

62 DŽOEL

Izgleda

isto kao ja, samo je dvadeset godina stariji. Prepoznajem istu rupicu na bradi. Splet bora u spoljnom uglu oka, Kupidonov luk gornje usne. Njegove oči, tamne kao svemir. „Budi miran, budi miran… Hej, jesi li dobro?“ Verovatno misli da ću se onesvestiti, jer ima onu facu kakvu ljudi naprave kad gledaju na vestima prirodne katastrofe. Hvata me za laktove i protresa sve iznutra.

Njegova dnevna soba podseća me na Kalinu, kada sam je upoznao.

Pretrpana je stvarima i puna šarenila. Sobne biljke i slike talasa okačene po zidovima. Tri daske za surf, naslonjene na orman. Prekrivka za kauč koja izgleda kao da je sa arapske pijace. Stari plejer pored gomile cedeova. Prava-pravcata lava lampa. „Dođi, sedi. Hoćeš čaj?“ Iako uspevam da mu potvrdno klimnem glavom, i dalje stoji iznad mene i posmatra me. „Da li ti se ovo često događa?“ „Da se pojavim na pragu nekog stranca? Pokušavam da mi ne pređe u naviku.“ „Ne, mislim na boju tvoje kože. Malo si… ubledeo.“ „To bi trebalo da sredi malo brendija u tom čaju.“ Spuštam glavu među kolena, kao da se molim. Možda bi i trebalo.

Tapše me po ramenu. Onda zadrži ruku na mom ramenu nekoliko trenutaka. „Odmah stiže.“

222

Zove se Voren Gud, tako mi je rekao preko telefona. To je sve što znam. Pozvao sam broj iz mamine knjige, čim sam se vratio sa sastanka.

Kratko smo pričali, a zatim sam seo u auto i dovezao se u Njukvej u jednom dahu i u petoj brzini. Celim putem razmišljao sam o Kali.

Kockice su se sklopile u toku mog sastanka sa Dajanom, i prosto nisam više mogao da čekam. Na kraju krajeva, vreme mi nije bilo neki saveznik.

Donosi mi šolju čaja sa brendijem i čašu čistog za sebe. Nesigurno se smešta u fotelju preko puta mene.

Otpijam gutljaj čaja. U sobi je tišina, tako da ono što ću reći sigurno zauzeti čitav prostor. „Mislim… mislim da si ti moj otac.“ Gleda me razrogačenih očiju. A onda, na kraju, kaže: „U pravu si.

Jesam.“ Osećam kako mi se puls ubrzava. Krv mi juriša u mozak.

Nakašlje se da pročisti grlo. „Rekao si preko telefona… da si pronašao moj broj prošlog Božića.“ Zatim je usledila pauza koja traje dovoljno dugo da se zapitam jesam li napravio grešku time što sam došao ovde. Očigledno očekuje od mene da kažem nešto. Ali šta? Smeta li mu što sam toliko čekao? Šta li misli – da li je trebalo da skočim u kola i doletim auto-putem ovamo dan nakon Božića? „Da. Pa… Zašto je zapisan na toj knjizi? Onoj koju je mama čitala u bolnici.“ (Kratko sam to pomenuo preko telefona, jer sam želeo sve detaljno da čujem uživo.)

Voren odmahuje glavom, kao da želi da sredi svoje misli. „Otišao sam da je vidim, poslednji put. Tada mi je rekla za tebe. Mislio sam da želi da ti da moj broj.“ „Do tada nisi znao za mene?“ Još jednom odmahuje glavom. „Šta si ti bio – prolazna avantura?“ „Ne, bili smo zajedno, pre nego što je upoznala… pa, Toma.“ Tom. Dakle, Voren je poznavao mog tatu. „Jesi li je voleo?“ „Jesam. Mnogo.“ „Onda zašto…“ „Hoćeš li da izađemo na vazduh? Da oduvamo prašinu?“ „Kako si znao da je mama bolesna? Zar si u kontaktu sa… Tomom?“ „Ne. Čuo sam preko prijatelja.“ Večeras je vazduh oštriji, dolazi pravo sa Atlantika. Nekoliko surfera seče talase i pravi bele štrafte na vodi, dok se većina ostalih drži 223

suvog tla. Psi lutalice tumaraju po obali. Septembarsko nebo je pastelno, purpurno i roze kao na ljubavnoj razglednici. „Pa, šta si radio kada si upoznao mamu?“ „Hteo sam da idem na put oko sveta u mom kamperu“, kaže Voren. „Vidiš, ja sam surfer. Ili sam bio.“ Svetski putnik. Makar se u tome razlikujemo. „Šta radiš sada?“ Složi isto lice kao i ja kad me pitaju o poslu. „Učim decu da surfuju, tu i tamo zaradim neku siću od fotografija. Pokušao sam da napravim svoju liniju dasaka za surfovanje, ali…“ Pogleda prema moru. „Nestalo mi je novca.“ Izlazimo sa plaže i zalazimo se dublje u kopno, pored viktorijanskog hotela na stenama. Ogroman je kao palata, romantičan, epskih razmera.

Romantika. Sam termin mi je sad pomalo nejasan. Kao kada gledaš pejzaž kroz zamagljeno staklo. „I zašto ste raskinuli?“ „Zvalo me je surfovanje. Mislio sam da ću biti sledeći svetski šampion.“ Smeje se. „Ostavio sam tvoju mamu, Džoele. Uvek sam bio sebična slina. I ubrzo nakon toga, upoznala je Toma. Tvog tatu.“ Zadivljuje me njegova iskrenost. „To je to?“ „Uglavnom“, kaže, ali kao da želi da nije. „Da li bi ostao da si znao da je trudna?“ Izbegava odgovor. „Uvek sam govorio Oliviji da ne želim decu.

Rekao sam joj da takav život nije za mene. Možda je zato odlučila da mi ne kaže.“ Olivija. Olivija. Ime koje nikada nisam čuo. Zvuk koji dopire do mene kao muzika. „Znaš, to što je bila sa Tomom verovatno je bilo najbolje za tvoju mamu – i za tebe. Kakav život bih ja mogao da vam pružim! Život u kombiju, opsednut jurnjavom za savršenim talasom? Nisam imao novca, nisam imao ništa, ni posao… ništa na svoje ime.“ Pomislim na svog tatu, na sate koje je provodio u kancelariji. Na to kako je čitavog života posvećen redu i teškom radu. Kao kada se vojnik javlja na dužnost, svakoga dana tokom čitavog života. „Je li mama bila trudna sa mnom kada je upoznala mog tatu?“ „Jeste. Dobila je posao kod njega u firmi, koliko se sećam. Ali nisu odmah počeli da se zabavljaju.“ Gledam prema obali. Galebovi izvode akrobacije hvatajući haringe.

Ovo barem objašnjava tatino dugogodišnje neprijateljstvo prema meni.

Ja nisam bio greška u računanju, pogrešni proračun koji je on mogao brzo da sredi. Pre će biti da je bilo kao da je Voren grafitima ispisao svoje 224

ime preko cele kuće, i da je tata to morao da gleda svakoga dana, čitavog svog života. „Bilo je tako lako voleti tvoju mamu“, govori Voren. „Svi su je voleli. Ona toga, naravno, nije bila svesna.“ Pomislim na Kali i srce mi se ispuni. „Dakle, Dag i Tamsin… oni su moji polubrat i polusestra?“ pitam ga. „Da.“ Obliva me vrućina, kad pomislim kako bi reagovala Tamsin kada bi znala. Uvek smo bili tako bliski. „A tatini roditelji… uopšte nisu moji baka i deda.“ Svi oni raspusti u Linkolnširu, gde smo uvek tako toplo dočekivani. Jesu li oni znali? Jesu li ikad makar nešto posumnjali, kada im se na pragu pojavilo tamnokoso unuče? „Žao mi je“, tiho kaže Voren. „Moji roditelji – tvoji biološki baba i deda – umrli su pre mnogo godina.“ Hodamo dalje, koračajući istim korakom. Atlantski okean kao da postaje peć u kojoj je polako topi sunce na zalasku. „Šta ti je mama rekla kada si se pojavio u bolnici?“ „Bila je srećna što me vidi. Razgovarali smo, i tražila je moj broj. Na kraju je to bio, u stvari, smešan trenutak.“ „Pretpostavljam da je zaboravila da mi ga da“, kažem, sećajući se kako je hemioterapija oslabila njeno pamćenje. „Pretpostavljam“, odgovara suvim glasom.

Pogledam u njega. Osećam kako se prvi put ljutim na njega. „Pa zašto nikada nisi pokušao da stupiš u kontakt sa mnom? Mama je umrla pre dvadeset tri godine.“ Mršti se i trlja bradu. Na trenutak pomišljam da pokušava da nađe neko opravdanje. „Oh, vau. Ovo je teško.“ Bes mi se pojačava. „Meni kažeš.“ „Pokušao sam, Džoele. Pokušao sam. Više puta.“ Srce mi preskače. „Šta?“ „Prvi put je to bilo nekoliko godina posle. Čim sam se sredio u glavi, pozvao sam Toma. Tada si imao samo petnaest godina.“ Osećam nalet vetra. „Rekao mi je da si suviše mlad. Rekao mi je da pokušam ponovo kad napuniš osamnaest. Tako sam čekao, ali on je govorio kako si zauzet ispitima, a nakon toga da si na fakultetu. Uvek je tvrdio kako nije pravo vreme. Kada si diplomirao, pokušao sam ponovo, ali rekao mi je da ste vas dvojica razgovarali. Da si ti rekao da te ne zanimam. Da ne želiš 225

nikada da me vidiš.“ Zinuo sam. „I ti si mu poverovao?“ „Naterao me je da se plašim da ću ti upropastiti život, Džoele.

Rekao mi je da si osetljiv, da ću te ja poremetiti u svemu, da ću napraviti velike probleme. Izvini – pretpostavljam da je samo hteo da te zaštiti.“ Voren proguta pljuvačku. „Ali, vidi, nekoliko godina kasnije… sanjao sam. O ovome danas.“ „Šta si sanjao?“ Stajemo i okrećemo se jedan ka drugom. Voren ćuti i samo me posmatra dok ja ne postanem sasvim siguran.

Osećam čudan, animalni poriv da zavijam. Zbog čega – zbog olakšanja? Sreće? Frustracije? „I ti to imaš. I ti to imaš.“ Hvata me za ruku. „U redu je.“ „Čekao si me? Znao si da ću danas doći?“ Koža mi je blago narandžasta na zalazećem suncu. „Da.“ To je nasledno.

Okrećem se na drugu stranu, puštam vetar da mi duva u lice. U nozdrvama osećam miris soli, kosa mi se ukrućuje dok pokušavam duboko da udahnem.

Prolazi nekoliko trenutaka dok ne osetim dovoljno snage da mogu krenuti dalje. „Koliko dugo?“ Još ne mogu da svarim ono što mi je rekao o tati. „Otkako sam bio dete.“ „I nisi našao lek.“ Voren se još malo premišlja pre nego što počne da se priseća svog putovanja očajnika. Droge i mnogo alkohola kada je bio mlađi, a onda malo konzervativniji pristup od mog – višestruke posete lekaru i savetnicima.

Hipnoterapija, akupunktura, meditacija. Na kraju smo obojica udarali u isti zid.

I on ima svoju beležnicu. U crnom, tvrdom povezu, kao što je i moja. „Spavaš li?“, pitam ga. „Retko.“ „Imaš li devojku? Ili ženu?“ „To je previše komplikovano.“ Pogleda me na trenutak. „Ati?“ Nasmejem se. „Zbog čega misliš da sam ovde?“ „Nemoj mi reći da si zakleti neženja.“ Pomišljam na Kali i na moj san. A onda mi se srce ponovo pocepa na dva dela. „Pokušao sam da budem. Nisam bio dovoljno jak. Popustio 226

sam.“ Ovo je prihvatio kao dobru vest, jer je čuo samo deo priče. „Nemaš pojma koliko sam srećan zbog tebe.“

Kasnije mi nudi da prespavam kod njega. Ali to mi deluje previše rano. Potrebno mi je sklonište od mećave misli u mojoj glavi, i zato zove da vidi ima li slobodnih soba u lokalnom motelu.

Dok on razgovara telefonom, primećujem uramljene fotografije koje vise u hodniku. Surfer, mokre kose, u prsluku, sa havajskom ogrlicom od cveća oko vrata. Gomila ga nosi na rukama. Isprva pomislim da je Voren, a onda pogledam bolje. Potpisano je zlatnim flomasterom. Jedva mogu da pročitam ime. Džoel Džefris.

Možda mi je mama dala ime po Vorenovom omiljenom surferu. Kao način da ga se uvek seća.

Prilično sam umoran sledećeg jutra, nakon manje od jednog sata sna. Mislim da je tome umnogome doprinelo i to što je između moje sobe i trpezarije ovog motela postavljena mrežasta zavesa. Zato se vraćam kod Vorena, na jaku kafu i rolnice od jaja iz lokalnog kafea.

Jedemo napolju, u Vorenovoj bašti (što je zapravo samo delić zemlje na kojoj je trava požutela, a u ćošku, pored ograde stoji velika palma). Sa plaže dolazi slan vazduh, a po ranom jesenjem nebu rasuti su beli oblaci.

Voren odmotava hranu. „Ovo je dugo očekivano.“ „Glad?“ Smeje se. „Ne. Mislim ovaj trenutak. Sanjao sam ga. Mislim, ovo i ono kada si se sinoć pojavio.“ Gledam u njega. „Sanjao si o… ovome što sad radimo?“ Čudno. Nikada nisam pomislio kako bi bilo da sam ja glavni akter sna. „Sanjao sam da piješ crnu kafu.“ Podižem obrvu.

227

Voren otvara poklopac svoje šolje. „Iver ne pada daleko od klade.“ Nasmeši se. „I ja pijem samo crnu.“ Dok pijemo crnu kafu i jedemo rolnice od jaja, pričam Vorenu o Dajani. Namerno mu ne pričam o snu u kome je Kali. Možda jer već vidim kako se nada da makar ja imam normalan ljubavni život. „Znaš, Dajana je u pravu“, kaže mi kad sam završio.

Gledam ga, bore na njegovoj koži. Skupljaju se u uglovima očiju.

Ima onaj uvek preplanuo ten, šiban vetrovima. Čak i usred zime, kada se sunce ne pojavljuje skoro šest nedelja. „U čemu?“ „Pa možda bi ona mogla da zaustavi ove snove. Možda. Nakon što joj nekoliko godina budeš laboratorijski pacov. Ali ona ne može da promeni budućnost.“ „Šta to govoriš?“ „Mi imamo to stanje, Džoele. Ali sada imamo i jedan drugog.

Otkako sam sanjao ovaj san, pokušavam da se dovedem u red. Da malo bolje sredim kuću, da češće idem da surfujem. Da ne budem toliko… pustinjak.“ Tapše se po stomaku. „Skinuo sam nekoliko kila.“ Ta pomisao deluje mi nekako simpatično: Voren koji vredno radi i priprema se za moj dolazak. „Želim da pomognem, ako ikako mogu. Nemoj da praviš iste greške koje sam napravio ja – da pokvariš vezu i karijeru…“ „Taj brod je već odavno otplovio.“ Pričam mu priču kako sam postao najgori veterinar na svetu. A onda mi Voren uzvraća pričom o njegovoj obećavajućoj karijeri surfera. Kako je sve pokvario alkoholom i drogom. „Ali možemo tebe da vratimo u kolosek“, nastavlja. „Nije kasno.“ Ponovo mislim o tati, i o tome šta mi je sve uskratio time što je odbijao Vorena. Sve ovo vreme, Voren je mogao biti neko kom bih mogao da se poverim, ko bi mogao da mi pomogne da prođem kroz najteže periode u životu. „Nisam siguran da mu mogu oprostiti“, kažem Vorenu. „Ne budi prestrog prema njemu. Verovatno se plašio da će te izgubiti, nakon što je Olivija umrla. Pretpostavljam da je to video drugačije nego ja – on je obavio težak posao, a onda sam se ja pojavio nepozvan i očekivao da samo uplivam.“ Mrštim se i otpijam gutljaj kafe. „I šta sada?“, pita Voren. „Sve što sam ikada želeo jeste da prestanu snovi“, na kraju kažem. „Toliko dugo to želim, ali…“ „Pošto je došlo do toga, misliš da ne možeš podneti to što ne znaš 228

šta će biti?“ Izdahnem. Razmišljam o tome što mi je rekao. „Možda. Koliko je to zbrkano?“ „Pa, živeo si sa ovim toliko dugo, i razumljivo je da ne znaš da li možeš bez toga. Kao oni matorci koji čitav život čekaju penziju, i kada je konačno dočekaju, ne znaju šta da rade.“ „I, koji je odgovor?“ „Zaboravi nauku, zaboravi lekove. Samo idi i živi – ti i Kali.

Najbolje što možete.“ „Nemam pojma kako to da uradim“, kažem. Jer sada nas zaklanja tamni oblak moga sna, razorna pretnja koja je samo treptaj daleko.

229

63 KALI

Sa

tatom sam u bašti, beremo povrće za nedeljni ručak, što me vraća u prošle dane. Mama bi nas obično puštala da sami to radimo – ali volim da mislim da nas je posmatrala sa prozora i sećam se onih dana kada sam se gegala za njim u svojoj maloj kabanici, vukući za sobom plastičnu kanticu i lopaticu, dok me nosi vetar i šamara kiša.

Možda je to osećaj koji potiče od sećanja na detinjstvo, ali se iznenada zapitam da li sam sebična kada biram da ignorišem. Ili da pripremim svoje roditelje, da upozorim sve ljude koji me vole. Možda bih mogla i da napravim jedan od onih pogreba za života, gde se svi okupimo i pričamo lepe… O, ne. Kako je ovo morbidno. Niko ne treba da doživi sopstvenu sahranu. Niko. „I, gde je otišao?“ Tata me ispituje o Džoelovom iznenadnom putu. „U Kornvol.“ „I ti si se složila sa tim, zar ne?“ „Naravno, tata. Mi nismo…“ „Sijamski blizanci? Oh, znam. Vi, deco, danas radite stvari malo drugačije.“ Smešim se. Pretpostavljam da ću za tatu uvek biti njegova mala devojčica.

Džoel i ja smo se juče čuli preko Fejstajma, a onda ponovo jutros.

Potvrdio mi je ono u šta je sumnjao – da Tom nije njegov pravi otac – i rekao je da će ostati do utorka uveče i da će pokušati sve da reši.

Presrećna zbog njega, rekla sam mu da ga volim, da ostane koliko god je potrebno da razbistri glavu. „Tata, mogu li nešto da te pitam?“ „Naravno.“ 230

„Misliš li da su tvoji roditelji…“, progutam knedlu pre nego što nastavim, „misliš li da su bili zahvalni što su imali vremena da se pripreme pre nego što su umrli?“ „Ponekad“, kaže jednostavno, dok čupa šargarepu. „Ponekad im je bilo drago što su imali to vreme. Ponekad nije.“ „Koji su im bili razlozi protiv?“ „Pa, to se menja. Ljudi su drugačiji. Nije svakom idealan način da ode laganom smrću. Ljudi često misle da bi radije imali vremena da se pripreme, ali, na kraju, provedu poslednje mesece paralizovani tugom i strahom. Nije uvek onako kao što piše u magazinima.“ „Misliš, nije sve kao skok sa bandžija ili putovanje po Americi u kombiju.“ Tata se tužno osmehne. „Nije, dušo. Nisu svi emocionalno sposobni da naprave poslednju listu zadataka, iako možda imaju tu fizičku mogućnost. Siguran sam da ja ne bih mogao.“ Sledećih nekoliko trenutaka nastavljamo da beremo šargarepu. Sa obližnje farme čuje se zvuk poljoprivredne mehanizacije, dok sa ivice bašte dopire lagani poj ptica. Ovde je uvek bilo tako mirno – bez saobraćajne buke i automobilskih sirena, bez zvukova urbanog života. „Pa, šta bi ti više voleo?“, pitam ga. „Brzo, ili…“ Pogleda preko moje glave. Levi obraz mu je umrljan blatom, na šta će mu mama kasnije skrenuti pažnju. „Kali, ovaj razgovor počinje da me zabrinjava…“ „Nema potrebe“, brzo kažem. „Samo sam radoznala.“ „Rekla bi mi ako…“ „Tata, nije ništa, stvarno. U stvari, zaboravi da sam išta rekla.“ Uspravljam se i udišem duboko. „Šta je sledeće?“ „Peršun, molim te“, odgovara, ali kao da nije potpuno uveren.

Kasnije, dok se spremam da krenem, kažem, iako nisam stvarno htela: „Tata, šta misliš, koliko bi trebalo da se žrtvuješ za nekog koga voliš?“ „To zavisi od toga šta žrtvuješ“, odgovara tata. „Pa, ako je nešto što bi usrećilo tu drugu osobu, a tvoj život učinilo mnogo gorim, da li bi to uradio?“ 231

Tata se mršti. „Kali, ne mogu da ti odgovorim na to pitanje bez pravih okolnosti.“ Pa, okolnosti su najgore, pomišljam. Toliko loše da ne možeš ni da zamisliš. „Pronašla sam ih!“, čuje se mama odozgo, gde je tražila isečke iz novina koje je čuvala za mene.

Priđem mu da ga poljubim. „To je fer. Volim te, tata.“ „Na kraju, pretpostavljam, sve zavisi od toga da li tebe Džoel voli koliko ti njega.“ Provaljena sam. Gledam u tepih.

Voli me, tata. Samo ne može da natera sebe da to i kaže.

232

64 DŽOEL

Voren i ja sedimo na terasi bara koji gleda na plažu Fistral, pijemo pivo i jedemo načose. Nebo i more svetlucaju, talasi zapljuskuju obalu.

Iako je ponedeljak po podne, okolo ima dosta ljudi. Čavrljaju na pesku, zastaju pored našeg stola, u šortsevima i japankama, da se rukuju sa Vorenom i prokomentarišu talase. Počinjem da osećam kako se razlikujem od njih u svojim patikama i farmerkama. Pretpostavljam da sam mislio da ću se odmah uklopiti budući da trenutno nemam gde drugde da budem.

Ovako provodimo poslednjih nekoliko dana. Većinom napolju, uživajući u neverovatnim prizorima i pejzažima. Polako upoznajemo jedan drugog. Pokušavamo da vratimo smisao propuštenih godina.

Ne predstavlja me nikome kao sina. Samo kaže: ovoje Džoel. I ljudi se rukuju i sa mnom, pitaju me kako sam. „Znaju li oni?“, pitam ga.

Voren umače načos u pavlaku, gvakamole i sos od paradajza. „Da li ko zna šta?“ „Prijatelji, poznanici. O tebi. O snovima.“ Slegne ramenima. „Neki znaju. Neki ne znaju.“ Gledam ga i ne verujem. „I šta oni misle o tome?“ „To moraš njih da pitaš.“ „Ne želim. Pitam tebe.“ „Pretpostavljam da neki misle da sam lud. Neki mi veruju. Većinu baš briga.“ Uzima još jedan načos iz gomile i povlači sa njim i sir dok struna ne pukne. „Jednu stvar naučiš s godinama, Džoele: da je ljudima manje stalo do tvojih ličnih stvari nego što misliš.“ 233

„Ali… zašto? Zašto si im rekao?“ Smeši se. „Jer sam konačno shvatio da je lakše nego da nosim taj teret kao teg oko vrata.“ Otpijam gutljaj piva i gledam u talase. Onda se setim priče svog lekara sa fakulteta. To objašnjava zašto su me moj tata i brat osuđivali.

Voren gleda i osluškuje more. „Danas su ljudi mnogo otvoreniji i spremniji za druge stvari“, kaže kada sam završio. „Pogledaj Kali. I tvog prijatelja… Stiva, zar ne?“ Mrštim se, ćuteći. „Ili je to do ljudi sa kojim sam. Ono što neki od njih rade… Jednom kada zajašeš talas od dvanaest metara, počneš da gledaš na stvari malo drugačije. To je kao droga, a većina ljudi koje poznajem su na tome. Ne razmišljaju mnogo o meni i mojim ludim snovima.“ „Surfovao si na talasu od dvanaest metara?“, kažem su sledećem trenutku. Šmrkne. „Nisam ja. Veliki talasi i starci se ne mešaju. Ti, s druge strane…“ „Ti si lud.“ „Baš tako, Džoele.“ Naginje se napred. „Ono što sam shvatio u poslednjih nekoliko godina jeste da, kad malo izađeš iz svoje glave, može da ti bude mnogo bolje. Kad uradiš nešto drugačije. Kad veruješ svetu oko sebe.“ „Nećeš početi da mi pričaš kako je surf rešenje, zar ne?“ Smeje se. „Ha! Možda i hoću.“ „Ali da li si zaista srećan?“, pritiskam ga dalje. „Nisi…“ „Ni sa kim?“ Zavali se u stolici. „Postoji mnogo načina da budeš srećan u ovom životu, Džoele.“ I ja se nasmešim. Moram. Jer, uprkos svemu, toliko mi prija da pričam sa nekim ko me razume. Da stvarno znam, prvi put u svom životu, da nisam sam u ovome. „Znaš šta, Vorene? Mislim da si pomalo hipik.“ „Je li to kompliment?“ Podižem obrve i uzimam poslednji načos. „Nisam još odlučio.“

234

Nakon četiri noći u Kornvolu, vozim kući. Rano ujutro stajem na benzinskoj pumpi i pijem kafu u njihovom neobičnom malom kafeu.

Pokušavam da odmorim oči pre nego što nastavim vožnju do Eversforda.

Za obližnjim stolom žena ljulja bebu. Njen partner je pored nje i proždire krofnu dok trepće pod UV lampom. Ali najviše me interesuje žena. Oči su joj zatvorene i, mada pokušava da uspava bebu na benzinskoj pumpi u dva ujutro, deluje prilično srećno. Mirna je i zadovoljna, kao da sluša sviranje harfe ili je masiraju.

Podseća me na Kali. Isto srcoliko lice, ista duga tamna kosa. Kada okrene glavu, vidim da ima isti profil. Sličnost je zapanjujuća, i ne mogu da prestanem da zurim (dok ne primetim da će njen partner ustati i naterati me da prestanem, što je potpuno razumljivo i zbog čega odlazim.)

Opet izlazim na auto-put, na poslednju deonicu pre Eversforda. Ali Kalina dvojnica sa detetom u naručju mi ne izlazi iz mozga. I ne zadugo, jedna misao protrči kroz mene: ako je ovo stanje nasledno, onda nikada ne treba da imam dete. Uprkos onom predivnom, prolaznom trenutku od pre nekoliko meseci, kada sam zamislio Kali trudnu… Ne bih mogao da prenesem ovaj život na drugo nevino biće.

Ali gde je tu Kali? Iako nikada nije mnogo pričala o tome, siguran sam da želi decu. Ili mi nikada nije dala razlog da mislim da ne želi.

Njeni roditelji su nekoliko puta pomenuli. Osim toga, ima onaj redak prirodni dar sa decom zbog koga joj se kače o nogu i plaču kada odlazi.

Sećam je se kako se igra sa mojim sestrićima. Kako uči gomilu dece na podijumu da igraju tvist na Hjugovom venčanju. Zaboga, razmišljala je da radi kao vaspitačica. I ako želi decu, ko sam ja da joj stojim na putu!

Usvajanje? Iz nekog razloga, mogu da zamislim svoju sestru kako mi to predlaže, brinući, kao i uvek, kako uskraćujem sebi sreću u životu.

Ali usvajanje nije nešto što bih želeo da probam. Jer bih ja i dalje bio isti: opsednut svojim snovima, zabrinut zbog Kali. Čak i da ne prenesem ovo stanje na svoju decu, siguran sam da bih nekako upropastio to dete.

Preneo bih mu nervozu, inficirao bih ga anksioznošću.

Zamišljam kako godine prolaze, a Kali i ja ne napredujemo jer ja mrsko odbrojavam do njene smrti. Onih ranih dana agonije sa mamom, kada sam znao za njen rak pre nego što je saznala i ona, stalno sam razmišljao kako će biti četiri godine od tada. Život je izgubio svoje boje, postao je siv. Kao opet da prolazim kroz to, a da usrećim Kali? To nije moguće. Jednostavno nije.

Sećam se šta mi je rekla dok smo se vozili kući, prošle godine na 235

Dan darova. Kako vidi moje snove kao dar. I ponovo me obuzima tuga, jer znam da će oni za mene uvek biti prokletstvo.

Skoro je četiri kad stignem kući. Ne mogu da je budim, zato ostajem u dnevnoj sobi sa Marfijem.

Sedeći na kauču, guglam Džoela Džefrisa. On je Britanac, istih godina kao i Voren. Ali, za razliku od Vorena, Džoel je šampion u surfu sa životom za primer. Kuća na plaži, žena, deca, ekipa. Instinktivno, osećam tugu zbog Vorena, pre nego što se setim onoga što mi je juče rekao na plaži.

Postoji više načina da budeš srećan u ovom životu.

236

65 KALI

Budim se oko pola šest, baš

kad svetlo počne da se probija kroz roletne. Osećam da je Džoel kod kuće, i oblačim svoju majicu sa traktorom koju mi je poklonio za Božić i tabanam kroz dnevnu sobu.

Pronalazim ga na kauču. Zavalio je glavu na jastuk i zuri u plafon, potpuno nepomičan. „Zdravo“, prošapćem, sednem pored njega i uzimam ga za ruku. „Šta radiš ovde?“ Izraz njegovog lica dovoljan je da me slomi. „Izvini. Nisam hteo da te budim.“ „Kako je bilo u Kornvolu?“, spuštam ruku i milujem Marfija po glavi. „Nedostajao si nam.“ „I vi meni.“ Pogledi su nam se sreli dok su ptice izvodile svoje solo tačke pred otvorenim prozorom. „Reci koja je ono ptica“, promrmlja Džoel. „Crvendać. Pevao je cele noći.“ „Cele noći?“ Klimam glavom. „Zbog uličnih svetala. Misli da je dan.“ „Nekako deluje nepošteno. Da ne može da spava.“ „Ne možeš ni ti, noćna ptico.“ Prolaze trenuci. „Znaš li da oni žive samo dve godine?“, kažem. „Ko?“ „Crvendaći.“ Onda se naginje napred i poljubi me, a taj poljubac kao da oslikava osećanja celoga sveta. Ima ukus iscrpljenosti i kafe. Nastavlja da me ljubi 237

po vratu, vlažnim, vrelim usnama, a ja osećam skoro divljačku glad za njim, da bih mu pokazala koliko mi znači, koliko mrzim da budem daleko od njega. I on sigurno oseća isto, jer naš poljupci postaju vreliji, a pokreti nam se ubrzavaju. Oboje skidamo majice, a ja drhtim dok me dodiruje po goloj koži. I on skoro da drhti dok spušta ruku između nas da bi mi spustio veš. Od jednom je u meni, gleda me u oči, i ništa mi više nije važno osim ovog trenutka, njegovog lika i daha kroz koji izgovara moje ime.

Ceo svet se zaustavlja kada se posle bacimo jedno pored drugog na krevet goli. Tela su nam u senci i čak i jutro kao da čeka da svane.

Dok pijemo kafu, Džoel mi priča još o Vorenu i svojim roditeljima, i njihovoj srceparajućoj istoriji. Otkriva mi da i Voren ima isto stanje, i da je prošao kroz iste stvari kao i Džoel. Kaže mi da su mu Tamsin i Dag samo polubrat i polusestra, i da je Tom uspeo da čuva tajnu od njih sve do sada.

Zamišljam posetu Vorenu u Kornvolu pri srećnijim okolnostima.

Možda bi naučio Džoela i mene da surfujemo. Zamišljam oko nas miris okeana i zrake sunca, slanu vodu koja udara o obalu, i prožima me tuga. „Toliko toga odjednom…”, govorim kada je završio priču, i uzimam ga za ruku. „Mogu da podnesem sve to, Kali…“ Ne mogu da podnesem ono drugo. „Jesi li rekao Vorenu da si sanjao o meni?“ „Ne. Nisam mogao. Mislim…“ Čekam. „…mislim da bi ga to slomilo.“ „Mogu to da razumem. I mene bi slomilo.“ Zuri u svoje krilo. „Stvar je u tome… nakon što sam video Vorena, ne mogu prestati da mislim o mami. Način na koji me je gledala kada nam je rekla da ima rak.“ „Kako? Kako te je gledala?“ „Kao da je želela da sam joj rekao ranije. Zbog toga se kajem najviše u životu, Kal, što joj nisam rekao. Što joj nisam pružio šansu da se pripremi.“ 238

Utroba mi kulja iz saosećanja sa njim, ali um mi je odlučan. „Ipak, ne znaš šta će se dogoditi meni. Ne postoji ništa što bismo mogli da uradimo.“ „Ali znam kada…“ „Ne.“ Nikada nisam bila toliko sigurna u vezi sa nečim. Dok gledam u Džoela, pogled mi prelazi preko slatke senke njegovog lica. „Bez nagoveštaja, bez objava. Rekla sam ti da ne želim da znam, i stvarno ne želim. Ne bih mogla da živim dalje, ako bi…“ „Kali, molim te, samo…“ „Ne. Ako to budeš rekao, više nema povratka. Sve će se zauvek promeniti.“ Polako klimne glavom. „Samo nisam siguran da mogu nastaviti ovako da živim”, odgovara, „ako ti ne kažem ili makar ne dam neki nagoveštaj.“ Pitam se da li je u pravu, da li ću sada početi da viđam znakove u svemu – loše raspoloženje, suze, ćutanje. Da li je naš zajednički život osuđen da postane serija nagađanja?

U sobi vlada tišina. „Ne moraš da ostaneš ovde“, na kraju kaže.

Suze mi teku niz obraze. „Sa tobom?“ On klimne glavom. „To nije ono što…“ „Znam. Ali hoću da znaš da… ne moraš.“ „Želim da ostanem, Džoele. Zato što te volim.“ Dugo se gledamo u oči.

A onda prošapće: „Volim te.“ Zurim u njega. Nakon svih ovih meseci, napokon mi je rekao.

Iako su mu oči pune suza, ne skreće pogled. „U pravu si“, govori. „Šta je najgore što može sada da se dogodi? Bio sam glup što ti to ranije nisam rekao. Volim te, Kali. Toliko te volim. Uvek sam te voleo.“ Grli me i spušta lice na moj vrat, ponavljajući iznova i iznova, dok na koži osećam njegov topao dah.

Te noći, u krevetu, čvrsto sam ga obgrlila rukama, očajnički pokušavajući da nas zaustavim da ne odlutamo u suprotnim pravcima.

239

Usne su mu blizu mojih, i divlje i nežne u isto vreme. Ali to je tužna nežnost, kao ona koju vidite u crno-belim filmovima. Kao da se ljubimo kroz otvoren prozor voza, baš pre nego što se oglasi pištaljka za pokret.

240

66 DŽOEL

Sada

je početak oktobra, dve nedelje otkako sam se vratio iz Kornvola. Već nekoliko sati, Kali je na večeri sa Ester, Gavinom i Benom.

Odustao sam u poslednjem trenutku, govoreći da imam glavobolju, u šta ni sa trenutak nije poverovala. Ali mučio sam se čitav dan. Povrh svega, još sam bio uznemiren zbog sna o Badiju, kako pada sa bicikla, koji sam imao pre nekoliko noći. „Još smo par, zar ne?“, upitala me je, pola sata pre nego što je izašla iz stana. Stajala je poluobučena pred ogledalom, sa viklerima u kosi. Ja sam sedeo na krevetu iza nje. Oprostio sam joj što je pomislila, kada je videla kako je gledam, da je ovo što imamo samo privid. Nešto što može da vidi, ali je hladno kada ga dodirne. „Naravno da jesmo“, mrmljam. Ipak, koji je dokaz za to? Svakoga dana čekam i nadam se da nešto može da se promeni, da se ukaže rešenje. Ali to se ne dešava. „Onda ću ostati sa tobom kod kuće.“ „Ne, želim da ideš.“ Jer sam stvarno i želeo da ide. Želeo sam da se malo zabavi, da zaboravi na sve što se događa. Nisam želeo da je vučem za sobom na dno.

Pretpostavljam da se lepo provodi. Ponoć je, a nje još nema. Nije poslala ni poruku da uskoro dolazi.

Drhtim u bašti, dok razgovaram sa Vorenom i gledam u stan. U naš stan, gde smo počeli da pravimo uspomene. Samo je u kuhinji upaljeno svetlo, narandžasto kao plamen koji se gasi. Iznad našeg, Denijev prozor je u mraku. „Sanjao sam o Kali.“ „Izvini“, kaže Voren.

241

„Nije dobro.“ Voren se nakašlje. „Čekaj, znaš kada će…“ „Za osam godina“, izgovaram kad smognem snage.

Pušta me da plačem neko vreme, podržava me u tišini.

Kada sam stao, pita me da mu detaljnije ispričam. Naravno, nema puno detalja. „Ne znam kako će se to dogoditi“, nastavljam. „Nisam to video u snu. I to što ne znam je…” „…najgori deo svega“, Voren završava moju rečenicu.

Slažem se, to opravdava Kalin divlji otpor da bilo šta pokušam da promenim. „A šta je sa njenim tatom?“ „Šta sa njim?“ „Zar nisi rekao da je lekar?“ „Bivši. Sada je u penziji. Ali ne mogu njega da pitam za pomoć.“ „Zašto?“ „Predlažeš mi da mu kažem? Sve?“ „Ne sve. Ispipaj ga. Mogao bi da vidiš da li postoji istorija neke bolesti u porodici koja može biti bitna. Postoje načini da se sve stvari u okvir.“ „Nisam siguran.“ Kalin tata je prilično pametan. Svakoga dana rešava kriptogram ukrštenice. Provaliće me u sekundi. „Moraš sve da pokušaš, druže.“ Ovo je ono neuvredljivo druže, koje te na neki neočekivan način podstakne. Kako mrzim što te nisam imao, pomislim besno. Da mi pomogneš da prođem kroz ovo, svih ovih godina.

Ali nisam. Podižem glavu i zurim u nebo posuto milionima zvezda. „Sanjao sam kako je mama umrla“, kažem mu nakon nekoliko trenutaka. „Znao sam da će umreti od raka i nisam joj ništa rekao. Zbog toga se najviše kajem.“ „Bio si samo dete, Džoele“, tiho odgovara. „Ali kako me je gledala kada je saznala…“ „Ako kažeš Kali kada će umreti, to neće vratiti tvoju mamu, Džoele.“ „Šta hoćeš da kažeš?“ Ali mislim da znam. „I ako je Kali odlučna u tome da ne želi da zna, to moraš poštovati.“ „Ne. Ne mogu da živim sa tim da ja znam. Ne mogu to da nosim u sebi, svakoga dana, a da je i dalje učinim srećnom. To nije moguće.“ Duga tišina. „Pa onda možda nisi ti više taj koji treba da je činiš srećnom.“ 242

Ovo je došlo kao udarac, iz daljine, čak iz Kornvola. Potvrda mojih najdubljih strahova. „To nije ono što sam hteo da čujem.“ Uzdiše. „Znam. Ali, ako želiš da slušaš utešne i slatke reči, onda si pozvao pogrešan broj.“ Besno mu prekidam vezu.

Ne, Vorene, razmišljam u sebi. Neću odustati.

Nekoliko sati kasnije, ponovo sanjam. Događa se nešto više od tri godine od sada, i gledam Kali koja hoda po plaži, držeći se za ruke sa…

Oh! Mračno je, toplo i kao da će oluja. Palme i pesak i, nekako, poznat krajolik… Je li to Majami? (Nikada nisam bio tamo. Najdalje što sam putovao preko okeana je preko Netfliksa.)

Kali deluje srećno. Smeju se zbog nečega. Glave su im nagnute jedna prema drugoj, i mučno mi je koliko su skladni.

A onda primetim prsten na njenom prstu, i sve u meni se zamrači.

243

67 KALI

Dani prelaze u nedelje, i uskoro je kraj oktobra. Vazduh je oštriji i dani kraći, približava se zima. Džoel i ja stojimo u saobraćajnoj gužvi.

Ester zna da se nešto događa, više puta je pitala da li je sve u redu.

Možda je osetila nešto one noći kada Džoel nije došao na večeru. Ili je možda pričala sa Benom, a on joj je rekao za moj razgovor sa Grejs. Ali, naravno, ne mogu da joj kažem, i kad god me upita, mrmljam nešto kako sam samo umorna od posla.

Džoel i ja skoro da više i ne pričamo – razgovor o tome je kao probijanje kroz gužvu, a da na kraju uvek završiš na pogrešnom mestu.

Ali primetila sam da je Džoel smiren i odlučan, što me tera da se zamislim.

Deluje mi kao da nešto planira, ali ne mogu da kažem šta.

Pomaže to što ga nepokolebljivo volim. Nemam pojma šta će nam doneti budućnost, ali, kada zatvorim oči i mislim samo o sada, kao da nekako polako prolazimo kroz ovo. Još smo par – ne možemo jednostavno da se predamo, da okrenemo leđa najboljoj stvari koja nam se dogodila u životu – što znači da još izlazimo, još imamo seks, još se smejemo od srca. Ali ipak deluje kao da držimo nebo svojim rukama: i ako dune vetar sa pogrešne strane, nećemo više imati snage za to.

Proveli smo dan kod Tamsin, slaveći njen rođendan. Dag i Lu doneli su tortu u obliku jednoroga, koja je, iskreno, više za decu nego za Tamsin, ali ima i bezalkoholnih koktela i raznih igrica za žurke, koji su više za nas nego za decu. Dan je bio pun veselja i smeha – dan koji me je podsetio na sve što smo mogli da budemo Džoel i ja.

U trenutku se zaustavim od toga da se poslužim tortom pre vremena. Neprekidno pričam o tome kako treba da počnem sa dijetom, 244

da potpuno izbacim vino, da filtriram vodu i krenem na jogu.

Pretpostavljam da to ljudi rade kada dođu do spoznaje o svojoj smrtnosti – treniraju telo kako bi produžili život. Možda bi trebalo da popričam sa tatom, da ga pitam za neki savet.

Ali odjednom me Amber povlači za rukav, držeći u ruci parče torte na papirnom tanjiru. „Sačuvala sam ti rog od jednoroga, teta Kali“, šapuće. „Ako ga pojedeš, živećeš zauvek.“ Mogla sam da osetim kako me Džoel gleda sa druge strane stola, ali nisam podigla pogled. Da jesam, možda bih zaplakala. „Znaš“, sanjarim, dok kasno po podne hodamo kući, a vazduh miriše na drva za potpalu, „prošlo je skoro godinu dana od one noći na Dan darova.“ Steže me za ruku. „Jeste.“ „Te noći sam znala da mi se sviđaš. Tada sam se malo zaljubila u tebe.“ „Samo malo?“ „Okej. Mnogo sam se zaljubila.“ „Razumljivo, bio sam dobar ulov.“ „Pravi.“ Utroba mi se grči dok to izgovaram. Molim te, veruj mi.

Veruj mi da te i dalje toliko volim.

Prelazimo još nekoliko koraka, gazeći po opalom lišću, savršeno sinhronizovani. Prošle noći se sat pomerao unazad, i sada se već smrkava. „Pa, jesi li i ti?“ „Šta?“ „Jesi li se i ti zaljubio u mene?“ „Džentlmen nikada to ne govori.“ „Da, ali ti možeš da kažeš meni.“ Ruka mu se steže oko mog ramena. „To je bilo više od zaljubljivanja, Kali. Znao sam to od početka. Nije bilo svrhe da se opirem tome.“ Hodamo dalje ćuteći. U ovom delu grada je poginula Grejs i nisam bila ovde od te noći. Nakratko se zapitam da li ista sudbina čeka i mene – ali Džoel je rekao da ne zna kako će se to dogoditi, što znači da nije video auto, niti prolaznike, beton…

Ali taman kada ta misao počinje da me opseda, Džoel me vraća u sadašnjost. Povlači me za ruku i pokazuje nešto sa desne strane. „Pogledaj, Kali“, brzo kaže. „Pogledaj.“ Pokazuje na niski zid ispred napuštene kuće, na pola puta u delu koji je označen za rušenje. Ulazna vrata i prozori prekriveni su grafitima, a puzavica vijuga poput pipaka po olucima i zidovima od cigle.

245

Iza zida se vidi deo smeđeg repa, potpuno nepomičnog.

I pre nego što sam trepnula, Džoel je otrčao.

Skoro uplašena, krenula sam za njim. „Napušten je.“ Džoel je već na kolenima i prelazi rukom preko krzna mladog crno-belog šteneta. Čučnem pored njega. Pas ne reaguje na Džoelov dodir. „Šta mu je?“, upitam ga, boreći se da ne zaplačem.

Džoel lagano počinje da ga pregleda. „Nisam siguran. Nekakva infekcija. U lošem je stanju. Desni su mu pobledeli – vidiš, ovde? I hladan je. Moramo hitno da pozovemo pomoć.“ Ustaje na noge i okreće broj, mrmlja nekoliko reči u telefon. Čujem ga kako daje adresu gde se nalazimo. „Dolazi Kiran”, kaže mi, nakon što prekine vezu, i onda ponovo klekne pored mene. „Ugrejmo ga dotle.“ Zajedno podižemo psa u krilo. Džoel skida svoju jaknu i uzima moj kaput i umotavamo ga pokušavajući da ga zagrejemo. I dalje ne reaguje – nepomičan je i mlitav, kao da umire. „Hoće li biti dobro?“, pitam Džoela.

Pogleda me u oči. „Žao mi je, Kal. Ne izgleda dobro.“ Ugrizem se za usnu i pokušavam da ne zaplačem.

Kiran nas vozi do Džoelove stare ordinacije, Džoel i ja na zadnjem sedištu držimo psa na kolenima. Dok Džoel govori Kiranu svoju procenu, kroz maglu registrujem da pominju krv u venama, anemiju, unutrašnje krvarenje. Onda Kiran poziva nekoga u lokalnoj humanitarnoj organizaciji, ko pristaje da pokrije troškove lečenja, nakon čega on i Džoel počinju da razgovaraju o najboljem načinu lečenja.

Kada stanemo na parking, primetim da je psu ogrlica spala na sedište. Nema pločice sa imenom ili telefonom, ništa što bi moglo da ga identifikuje. Podižem ogrlicu i bez reči je stavljam u džep. „Ti idi kući“, kaže mi Džoel dok izlazimo iz automobila. „Ovo bi moglo da potraje.“

246

Već je pao mrak kada se vratio u stan. Ja sam u kadi, a on umorno seda na ivicu. Pomalo miriše na dezinfekciono sredstvo.

Uspravljam se i malo vode se preliva preko ivice. „Kako je prošlo?“ „Mislim da je dobro. Ima prilično ozbiljnu infekciju. Dali smo mu transfuziju, antibiotike. Nisam siguran, ali Kiran ga večeras vodi kod sebe kući.“ „Hvala bogu da si ga primetio.“ „U poslednjem trenutku. Sada samo moramo da čekamo.“ Uzimam ga za ruku. Opuštena je, teška, a oči su mu prazne, umorne. „Jesi li dobro?“ Prevlači rukom preko lica. Bled je, kao da je nekako ostario. „Samo sam iscrpljen.“ „Bio si neverovatan. Smiren… Da li ti nedostaje?“ Gleda kroz prozor odakle su se videla svetla obližnjih kuća kao svici u mraku. „Nedostaje mi da pomažem životinjama.“ „Pa, možda bi mogao. „Nisam sposoban da radim.“ „Sposoban si, Džoele. Dokazao si to večeras.“ „Ovo je jedno veče, Kal. To ne može da se poredi sa tim kada radiš svaki dan.“ Znam da ne treba da ga prisiljavam – znam. Ali želim da Džoel vidi ono što ja vidim: njegov veliki talenat i nežno srce, njegovu unutrašnju toplinu i dobrotu. „Džoele, ono što si uradio večeras…“ „To bi uradio svaki veterinar.“ Pogledam dole i osetim miris jagode u peni za kupanje. „Zašto to radiš?“ „Šta radim?“ „Omalovažavaš sve, govoriš da nisi pravi veterinar.“ „Jer i nisam. Nisam radio skoro četiri godine.“ „Ali sjajan si sa životinjama.“ „Moraš da budeš nešto više od toga, Kal.“ „Zašto si stvarno otišao?“ Usledila je pauza i čulo se samo pucketanje mehurića, kao šum ostavljenog šampanjca posle neke glupe žurke. „Džoele?“ „Napravio sam ogromnu grešku, Kali, i mislim da ne zaslužujem više da budem veterinar. Okej?“ „Ne, nije okej“, tiho kažem. „Nikada mi to nisi rekao.“ 247

„Žao mi je. Ali teško mi je da pričam o tome.“ „Molim te, reci mi.“ Izvlači ruku iz moje i pravi nevidljive šare prstima. „Šta želiš da znaš?“ „Želim da znam šta se dogodilo.“ Oči su mu postale nekako mračnije. „Napravio sam grešku, i posledice su bile… najgore moguće.“ „Kakvu grešku?“ Na kraju mi priča kako je bio rastrojen na poslu. Tada je radio pola radnog vremena, pokušavajući da vrati malo zdravog razuma, pošto je prolazio kroz gadan period nakon nekoliko uznemirujućih snova. Bio je konstantno mamuran i umoran, nije vežbao niti vodio računa o sebi, dolazio je iscrpljen na posao. „Imao sam jednog klijenta, Grega. Patio je od depresije, i pas mu je bio ceo njegov život. Razgovarao je sa mnom kada je dolazio. Ja sam samo slušao. Mislim da mu je to malo pomagalo. Rekao mi je da je bio na ivici da izvrši samoubistvo, i to više puta, ali tada bi pomislio šta bi se dogodilo sa njegovim psom, i to bi ga zaustavilo. Ponekad je taj pas bio bukvalno jedini razlog Gregovog života.“ Ćutim i slušam ga. „U svakom slučaju, Greg je jednog dana doveo psa – imao je dijareju i bio je malo tromiji. Bio sam siguran da nije ništa ozbiljno, ali trebalo je da uradim više. Trebalo je da ga pratim, da uradim testove krvi, ali ja sam ga samo poslao kući, i rekao Gregu da pazi na njega i da ga dovede ponovo ako se stanje pogorša.“ „To zvuči…“ Razumno, hoću da kažem. Potpuno razumno. Ali, u stvari, šta ja znam! „Sada, kad razmišljam o tome, znam da se osetio kao da mi uzalud troši vreme. Sećam se da sam bio kratak sa njim. Ne namerno, ali… nisam bio ništa bolji od onog lekara na mom faksu. Uradio sam Gregu isto ono što je taj doktor uradio meni.“ „Šta se dogodilo?“, rekla sam tiho. „Pa, doveo je psa nedelju dana kasnije, ali tada već nisam mogao ništa da uradim. Jetra mu je već otkazala, i ja sam bio kriv. Promakli su mi glavni simptomi.“ „Sigurna sam da si uradio najbolje što si mogao. Ne smeš kriviti sebe…“ „Kali, ja jesam kriv. Nisam čak uradio ni obične analize krvi. Nisam bio koncentrisan, nisam obratio pažnju. I taj pas je patio zbog mene.“ „Džoele“, kažem i opet posežem da ga uhvatim za ruku, „molim te, 248

nemoj da kriviš sebe. Greške se događaju i najboljima.“ Zuri u mene razrogačenih očiju. „Ne razumeš.“ „Ne moram da budem veterinar da bih znala da…“ „Nekoliko nedelja kasnije, Greg se ubio“, iznenada je rekao. „Pas je bio njegov život, a ja sam mu ga oduzeo, iz proste, proklete nesposobnosti.“ Šok me je ućutkao. Nekoliko trenutaka nisam progovarala dok se voda u kadi hladila. „Tako mi je žao.“ „Ja sam odgovoran za Gregovu smrt“, nastavlja tihim, jedva prepoznatljivim glasom. „Jednostavno.“ Počinjem da drhtim. „Ne. Nije tako jednostavno.“ „Htela si da znaš zašto govorim da nisam pravi veterinar. Evo zašto – jer ne zaslužujem da imam tu titulu.“ Spušta pogled prema meni. „I ako želiš da znaš zašto moram da ti kažem šta sam sanjao, to je zato što ne mogu da provedem ostatak života znajući da sam mogao da uradim više. Ne sa tobom, Kali. To ne mogu da uradim sa tobom.“ „Molim te, nemoj“, kažem i osećam kako mi se grlo suši. „To nije fer.“ „Nisam siguran više da mi je stalo da budem fer. Stalo mi je da uradim ispravnu stvar.“ Onda ustaje, okreće mi leđa i izlazi.

Ostajem u kadi još nekih pola sata dok mi vrele suze teku niz lice, a voda u kad postaje sve hladnija.

249

68 DŽOEL

Ujutro na Noć veštica izlazim da prošetam pse i pozivam Vorena.

Teško je poverovati da je prošla čitava godina od kada su sevnule varnice između mene i Kali, u onoj radnji na ćošku. Toliko toga sam dobio u ovoj godini. Ali nismo li, takođe, izgubili sve?

Svakog jutra kad otvorim oči i nastavljam napred, očekujem otkrovenje. Da će mrak u kome sam nekako postati svetlost. Ali to se nikada ne dešava. „Uradio sam kako si rekao“, kažem mu. „Šta sam rekao?“ „Ja… Gde si ti? Zašto čujem vrištanje?“ „Na plaži. Ne znam – nešto u vezi sa peskom i vetrom tera decu da vrište.“ „Šta? Pa oktobar je.“ „Poslednji vikend pred polugodište.“ Zamišljam ga kako sleže ramenima. Taj je veliki slegač, pomislim, moj biološki otac. „Zar ne treba da budeš tamo i nadgledaš, ili…“ „Držim čas za deset minuta. Šta ima?“ „Bio sam da vidim Kalinog tatu. Da saznam da li postoji neka istorija bolesti u porodici za koju bi trebalo da znam.“ „Bravo za tebe. I jesi li saznao nešto?“ Nije bilo toliko čudno kao što je moglo da bude. Uhvatio sam ga dok je Kali bila na poslu, i seli smo u kuhinju. Mrmljao sam nešto nebitno o tome kako sam loše sanjao i nisam hteo da uznemiravam Kali.

A onda, samo tako, dao mi je informacije koje su mi bile potrebne. (Nisu baš pomogle. Čitava porodica Kuper ima čist medicinski dosije.)

Uverio me je da neće nikom pričati o našem razgovoru, što je bilo 250

prilično velikodušno od njega. Znao sam da će, ako Kali sazna, misliti da sam je izdao i ispričao sve njenim roditeljima. I postoji šansa da mi posle toga nikada neće verovati.

U svakom slučaju. „Ništa.“ „Ah!“ „Da, to baš i nije upalilo.“ Pauza koju preseca graktanje galebova. Pitam se da li da kažem Vorenu za svoj san o Kali na plaži na Floridi. Nisam mogao to da izbacim iz glave.

Ali sama pomisao da to podelim sa Vorenom iz nekog razloga me ljuti. Verovatno zato što neću da potvrdi njegovu teoriju da možda ja više nisam taj koji treba da usrećuje Kali.

Pravim još nekoliko koraka i zamišljam Kali kod kuće. Još je topla od tuširanja, češlja svoju dugu kosu, koža joj blista. Osećam kako čeznem da je poljubim u vrat, da čujem njen glas.

A opet. „Misliš da bi trebalo da odustanem, zar ne? Da pustim Kali da živi svoj život, da pronađe nekoga ko će je usrećiti. To kažu, je li tako? Ako nekoga voliš, pusti ga.“ Sekunde prolaze. „Tako kažu.“ „Onda je to to.“ „Ne još. Ne mora da znači. Nemoj da uradiš ništa na brzinu.“ „Vreme mi baš i nije saveznik, sećaš se?“ „Da. Ali, vidi, ako dođe do toga, znaćeš kada je pravi momenat.“ „Pa, hvala ti na pomoći.“ „Žao mi je što ne mogu da popravim ovo, Džoele.“ „Imao si šansu da popraviš pre trideset sedam godina.“ „Šta to…“ Ne mogu da sprečim ono što ću u pravo izgovoriti. I to iz čiste frustracije. „Mogao si da popraviš i pre nego što je počelo, da nisi imao besmislen izlet sa mojom mamom.“ „Nije bio besmislen.“ „Zamenio si je daskom za surf. Koliko besmislenije može biti!“

Te noći ponovo sam sanjao Kali, nešto manje od godinu dana od sada. Negde je, umotana protiv hladnoće, nisam siguran gde. Ali znam 251

da je neko daleko prostranstvo, tačno onakav epski pejzaž koji je volela.

Deluje strastveno i živo kakvu je nisam video dugo vremena. Ima dvogled oko vrata i foto-aparat u ruci. Čujem kako vetar zavija oko nje, vidim visoko plavo nebo. A u daljini se uzdiže vulkan, impozantan kao katedrala.

Drhtim kada se probudim. Ustajem iz kreveta, uzimam svoju beležnicu i okrećem se na izlazu da je pogledam, kao što uvek radim.

Sklupčana je na krevetu kao zapeta, lica pritisnutog na moj jastuk.

Zapeta. Pauza da se uhvati dah. Da se spozna smisao. „Zaslužuješ više“, šapućem sa praga sobe. „Ne želim da propustiš nijednu stvar.“ Ponovo pomišljam na ono što mi je Voren rekao. Možda više nisi ti taj koji treba da je usreći.

I na početku je trebalo da razmišljam glavom a ne srcem. Znam to sada, kao što sam znao i onda. Trebalo je da ja pritisnem kočnicu, čim sam osetio da razum gubi bitku. Mogao sam da budem pametan. Trebalo je da budem. Oboje bih nas spasao ove agonije. Pošto sam video dobre stvari koje je sudbina pripremila za nju, ne mogu da je lišim toga.

Kali ima vremena da krene dalje. Da napravi život za sebe, da uradi sve ono što je oduvek želela. Može da bude onakva, shvatio sam, kakva ne bi mogla da bude sa mnom.

252

69 KALI

„Jesi li videla ovo?“ Lijam mi dodaje razglednicu dok čistimo testere u radionici.

Brišem ruke i uzimam je. Razglednica je od Dejva. Sa prednje strane pogled iz ptičije perspektive na amazonske kišne šume, a sa zadnje siže njegovih poslednjih avantura. Srce mi zakuca malo jače kada zamislim šta sada doživljava, u blizini ekvatora – uzavreli pejzaži i egzotična otkrića, svetlucava divljina kišnih šuma. „Čudno, zar ne?“ „Šta to?“ Slegne ramenima kao da bi to trebalo da bude očigledno. „Da se pre samo godinu dana Dejv muvao ovuda, jeo čips i zabušavao na kvadu, a sada je na drugom kraju sveta. Kladim se da se nikada neće vratiti.“ Okrećem razglednicu. „Da. Čudno. Izgleda da se sjajno provodi.“ Lijam izvlači motor iz testere i spušta ga na klupu. „Nije to za mene.

Ali da.“ Smejem se. „Znam. Šest meseci u kišnim šumama je tvoja vizija pakla.“ Zadrhti kao da pričamo o stvarnim načinima mučenja. „Mada me čudi kako to da ti to nikada nisi uradila.“ Smešeći se, ponovo okrećem razglednicu. „Šta nisam uradila?“ „Putovala“, odgovara zbunjeno, karakteristično za njega. „Uvek pričaš o tome. Trebalo bi da odeš u Čile, da pronađeš tu pticu.“ Prisećam se Grejsinog lika. Ona bi mi govorila iste stvari i smešim se Lijamu. „Mislim da si rekao da imam više šansi da vidim snežnog leoparda.“ 253

Skoro da mi se nasmešio na to. „Pa, siguran sam da bi se dobro zabavila tražeći ga. Šta te sprečava?“ Slegnem ramenima i okrenem se. Mrmljam nešto o tajmingu. Mora da je zarazna Lijamova jezička rastrojenost. „Tajming je savršen, zar ne?“, nastavlja. „Sigurno ti uskoro ističe ugovor.“ To je tačno – ističe za nekoliko nedelja i nema još vesti da li će biti novca za obnovu. Fiona me ubeđuje da me hoće ovde, ali je samo pitanje kada i kako. Na kraju krajeva, kaže, u međuvremenu mogu da mi ponude posao čišćenja terena, što je bolje nego ništa. „Za mesec dana“, kažem Lijamu. „Jesu li ti već rekli šta se događa?“ „Nisu. Drže me u neizvesnosti.“ Lijam se mršti. „Zar nisu upravo dobili sredstva po nacrtu za dodelu sredstava? Siguran sam da sam video imejl o tome sinoć. Mogla bi da odeš na putovanje, a posle…”

I u ovom trenutku, uz besprekoran tajming, vrata radionice se otvaraju i Fiona gura glavu kroz prorez. „Kali, možemo li da razgovaramo?“

254

70 DŽOEL

Sedajući za sto u tatinoj kuhinji, pokušavam da se setim koliko je prošlo od kada smo nas dvojica stvarno razgovarali. Možda je to bilo kada sam dao otkaz na poslu. Vikao je na mene u bašti, potpomognut gospođom Moris, komšinicom iz kuće pored (koja je prisluškivala čitavu stvar i baš se složila sa njim kako sam potpuno neodgovoran).

Dobra vremena, dobra vremena.

Blago pocrveneo i još u šortsu nakon partije badmintona koji igra svakog ponedeljka, tata mi pruža kafu. Primećujem da ima jednu od onih gumica na naočarima, da bi ih držala dok se on bavi sportskim aktivnostima.

Na trenutak se upitam da li je možda okrutno prema njemu da mu ovo tek tako, bez upozorenja, saspem u lice. Ali rešenja su počela brzo da se gomilaju. Pre samo nedelju dana sam bio ovde, kada mi je zazvonio telefon i, iz dnevne sobe, Amber je povikala Vorenovo ime.

Otrčao sam tamo, zgrčenog stomaka ali, na svu sreću, tata je otišao uz stepenice, na sprat da donese nešto. Ipak, neće proći još mnogo dok ne shvati šta se događa. „Pa, ovo je lepo iznenađenje“, govori tata, što je u stvari najtužnije jer je potpuno pogrešna procena.

Nekoliko trenutaka gledam po kuhinji, kao da mi je ovo poslednji put. Prezrele banane, Belina portikla, precvetao neven. Gledam u sve to kao da ništa neće biti isto kada izgovorim ono što imam. Pretpostavljam da umnogome i neće. „Tata, znam da nisam tvoj sin. Znam za Vorena.“ Nestalo je boje sa njegovog lica. Ne progovara i ne miče usnama. „Tata.“ Naginjem se preko stola. „U redu je. Znam sve.“ 255

Tišinu u kuhinji probija kucanje zidnog sata. Tata je i dalje nepomičan, kao da je voštana figura.

Na kraju, progovara. „Kako?“ „Je li bitno?“ Teško izdahne, što je trebalo da znači ne. „Nije se lepo odnosio prema tvojoj majci, Džoele.“ „Znam.“ Gleda me razrogačenih očiju. „Jesi li ga video?“ „Jednom. Živi u Kornvolu.“ Cokće. Kao da je Voren šifra za utaju poreza, a Kornvol kôd za Bermudska ostrva. „Tata, trebalo je da mi kažeš. Da je pokušao da stupi u kontakt sa mnom.“ Tata se mršti. „Uspaničio sam se. Nisam želeo da se vrati u naše živote. Nije imao… prava na tebe. Nije imao prava.“ Misliš, pored toga što je moj biološki otac. „Ali ni ti nisi imao prava da to skrivaš od mene.“ Uzdahne. Pritiska slepoočnice. Već vidim kako će ovaj razgovor biti izazov, za njega koji je posvećen nekomunikaciji. „Pretpostavljam da sam mislio da ćeš jednoga dana saznati. Mislim da sam samo pokušavao da odložim neizbežno.“ I dalje se čuje otkucavanje sata. Šta stvarno da kažem? Ne mogu još da mu oprostim, ali želim da čujem njegovu stranu priče. „Tvoja majka je tada pokušavala da mu kaže da je trudna. Ali Voren je rekao da ide na putovanje pre nego što je ona išta i mogla da izgovori.“ „Tako si nastupio ti.“ Izdiše. „U početku ne. Nije čak htela ni da izlazi s mnom pre tvog prvog rođendana.“ Onda se kiselo smeši. „Mislim da ste zato uvek bili toliko bliski. Proveli ste to vreme zajedno, samo vas dvoje, u onom njenom smešnom sobičku.“ Kažiprstom ocrtavam oblik srca na stolu. Uvek sam imao posebnu vezu sa mamom. Plesali smo zajedno po dnevnoj sobi, šaputala mi je priče kada bi brat i sestra otišli na spavanje. Poveravala mi se kao starom prijatelju. Uvek sam pretpostavljao da je to zato što sam njen prvenac.

Ali, kada sam čuo da smo tu godinu dana proveli zajedno, smo nas dvoje, to mi je delovalo kao blago. Kao nešto dragoceno što je izniklo iz sveže preorane zemlje.

Pijuckam kafu. „I onda ste izašli na sastanak i…

I dalje okleva, a onda se nakašlje da pročisti grlo. „Ubrzo nakon toga 256

se uselila kod mene, ostala trudna sa tvojim bratom. Venčali smo se, i onda je došla Tamsin.“ „Zašto mi nikada nisi rekao? Mislim, ranije? Kada sam bio mlađi.“ „Uvek smo planirali to da uradimo. Ali nakon što je umrla, mislio sam da nije na meni sa to uradim. Pretpostavljam da sam delom zbog toga bio toliko ljut kada se Voren pojavio. Moraš da razumeš, Džoele – izgradili smo ceo zajednički život pre nego što je umrla. Voren nam se nikada nije javljao. Nisam ni želeo da pričamo o tome nikada više.“ Mršti se. Prevrće naočari u rukama. „Neki od mojih izbora možda nisu bili savršeni. Ali, na kraju, tvoja majka i ja bili smo u braku dvanaest godina. Imali smo troje dece, kuću, novac, prijatelje. I ja verujem – iskreno verujem – da je bila srećna.“ Iskreno? I ja verujem da je tako. „Slušaj, možda me nije volela na način kao što je… divlje, ludo, onako kako je volela Vorena. Ali, kada je dobila vas, decu – pa, to je bila druga vrsta divlje, lude ljubavi. Bolja. A Voren nikada nije želeo porodicu – to je prva stvar koju joj je rekao kada su se upoznali. Makar je toliko znao o sebi.“ Složio sam se sa Vorenovim stanovištem. Ali, srećom po mene, pretpostavljam, prilično spektakularno nije uspeo da se drži toga. „Mada, znao je šta je izgubio.“ Klimnuo sam glavom. „Mora da se zato toliko trudio da ostvari kontakt.“ „Ne, mnogo pre toga. Kada se tvoja mama poslednji put razbolela, video sam ga kako odlazi iz bolničkog kruga. Bilo je očigledno da ima nekoliko stvari zbog kojih se kaje.“ „Video si ga?“ „Da. Svuda bih ga prepoznao. Ipak, smešno.“ „Šta?“ „Pa, ona je primljena baš tog jutra. Nikom nisam rekao.

Pretpostavljam da ga je pozvala tvoja majka. Mislim, taj čovek je možda svašta, ali nije vidovnjak.“ I u tom trenutku sam shvatio.

Na kraju, tata sleže ramenima kao da je nebitno što je njen bivši ljubavnik došetao da je vidi na samrtničkoj postelji. „I, kako će se stvari srediti između vas dvojice, prema tvom mišljenju?“ „Ja… ne znam. Da li ti smeta – što sam u kontaktu sa njim?“ „Ne“, kao da se pripremao za ovo pitanje i odgovor koji će mi dati. „Ali budi oprezan. To je sve što ću ti reći.“ Tada me preplavljuje talas emocija. „Ti ćeš uvek biti moj tata.“ 257

Lice mu se opusti. „I ti ćeš uvek biti…“ Ne završava rečenicu. Ali dovoljno mi je što je makar pokušao.

„Prijatelj prijatelja, malo sutra.“ „Džoele?“ Nalazim se u mojoj novoj omiljenoj jazbini, u bašti, i gledam u ledom prekrivene krovove. Večeras je vazduh leden, ali nisam obukao kaput. „Nisi čuo da mama umire od prijateljevog prijatelja. Sanjao si to, na početku vaše veze. Sanjao si da će umreti od raka, i prekinuo si vezu jer si želeo da ona ode i nastavi da živi svoj život, pre nego što bude kasno.“ Uzdah. „Pretpostavljam da bi svakako jednoga dana shvatio. Sreća pa si mnogo pametniji od mene.“ „Da, da. Reci mi istinu.“ „Sanjao sam… da sam je video u bolnici. A onda sam, dve noći kasnije, sanjao njenu sahranu.“ „Znači, znao si da će imati decu, da će nastaviti da živi. Uopšte nisi bio sebična slina – upravo suprotno. Prekinuo si jer si želeo da ona bude srećna.“ Tišina. „Dobro, jesam, je li sad okej?“, kaže na kraju. „Da. Ostalo joj je još četrnaest godina, i znao sam da neću uspeti da je usrećim, sa svim svojim problemima, nedostatkom novca i pićem.”

Izduvao sam dah u hladan vazduh i gledam kao odlazi kao sićušan, besni, olujni oblak. „Dakle, zato si mi govorio da pustim Kali.“ Voren uzdiše. Telefonska linija zapucketa. „Kada sam otišao da posetim tvoju mamu u bolnici, znao sam da sam jednu stvar uradio kako treba. Da je proživela dobar život. Da umire srećna. Odlučio sam da ne pokvarim to vreme koje je imala od kada je otišla, i ako ti to nešto znači, mislim da sam doneo pravu odluku.“ Neočekivano, osećam kako mi deo tereta koji mi pritiska leđa pomalo olakšava. Ne mnogo, ali dovoljno da primetim. I Voren je znao, mama.

Možda podsvesno nisam hteo da pokvarim vreme koje je mami i meni ostalo.

258

„Samo da znaš, Džoele, tvoja mama i ja imali smo pravu ljubav. Bio sam prilično beskoristan kao osoba, ali sam voleo tvoju mamu. Kada smo se držali za ruke i pogledali onaj poslednji put, znao sam da je sve vredelo, da je bila srećna.“ Pomišljam na Kali, onako sklupčanu u krevetu. Mislim na njenu sadašnjost, na njenu budućnost i kraj. Mislim na sve te stvari. I sada znam šta treba da uradim.

259

71 KALI

Noć nakon Večeri Gaja Foksa, zovem Džoela dok stojim u vodi do kolena usred močvare, da ga pitam da li hoće da idemo na večeru u novi španski restoran u gradu.

Poslednjih dana razmišljam o nečemu, a sada sam dosta uzbuđena zbog toga. Čitavo popodne, dok kiša pada a ja u ribarskim čizmama i kabanici gazim po močvari, zamišljam da otkrivam svoj plan uz široki osmeh preko celog lica. Zamišljam sebe kako ga uveravam da je zbog ovoga – ovoga – bila ispravna odluka da mi ne kaže. I sada mogu planirati budućnost, jer nisam opterećena šta će biti.

Na kraju, ne pominjem ništa do deserta.

Večeras Džoel deluje potišten, ometen nečim. Misli su mu negde drugde, i počinjem da brinem da mi tajming nije baš najbolji. Znam da u poslednje vreme jedva da je spavao – a ove nedelje je bio najiscrpljeniji od kada ga poznajem.

Ali veče odmiče i ja ne mogu više da čekam. „U ponedeljak sam imala sastanak sa Fionom.“ Džoel me pogleda svojim tamnim očima, a nervi mi trepere. Iako nije raspoložen, pogled mu je i dalje pun ljubavi. „U vezi sa tvojim ugovorom?“ „Ponudili su mi stalno mesto.“ „Kal, to je… to je sjajno. U ponedeljak? Zašto mi nisi rekla?“ 260

„Pa, bila sam… Stvar je u tome da mi je ona rekla da će se uskoro izdavati jedna koliba sa druge strane Voterfena. Stara koliba koja je nekada služila za sečenje trske. Juče me je odvela da je vidim. Predivna je, Džoele. Mogli bismo da živimo tamo, ti i ja, i bili bismo u rezervatu, okruženi drvećem i pticama i trskom…“ Sada me gleda u oči, ali ne mogu baš da protumačim izraz njegovog lica. Je li emotivan i ponosan ili nekako tužan? „Fiona je rekla da mi može dati nekoliko slobodnih nedelja do sledećeg ugovora.“ Smešim se i gledam u svoj polupojeden desert. „Nikome ne treba mnogo ubeđivanja da uštedi neku paru.“ Po izrazu na njegovom licu, vidim da mu nije jasno.

I evo ga. „Sećaš se Dejva, momka koji je otišao ubrzo nakon što sam ja počela da radim, koji se preselio u Brazil? Pa, poslao nam je razglednicu.“ Guram je preko stola do njega. „I pomislila sam…“ Džoel podiže razglednicu i pogleda je na brzinu. „Želiš li ovo da uradiš? Da ideš u Brazil?“ „Ne. Mislila sam da idem u Čile, u Nacionalni park Lauka. Da pokušam da nađem onu pticu.“ Džoel mi se nasmeši – verovatno prvi put večeras – i otpija gutljaj iz svoje čaše. „Mislim da je to sjajna ideja.“ Uzimam još jednu kašičicu krema katalana deserta. Drago mi je što sam se odlučila za tri jela – mislim, mesto je puno devedesetogodišnjaka koji jedu sir, piju viski i puše čitavog svog života. „I, mislila sam… kada se vratim, možemo da se preselimo u tu kolibu u Voterfenu, a ja mogu da radim u rezervatu.“ Klima glavom – ali tako polako da je pomalo i nepotrebno. „Pa, možda ne bi trebalo da se vraćaš, Kal.“ Verovatno delujem kao da mi ništa nije jasno. „Šta?“ Otpija još gutljaj vina. „Mislim… da bi trebalo da odeš u Čile i ostaneš koliko želiš.“ „Da, nekoliko nedelja, kao što sam…“ „A nakon toga da pođeš kuda god te vetar odnese.“ „Pa“, nervozno odgovaram, „vetar će me doneti pravo ovamo.

Tebi.“ „Ne.“ Iako konačne, reči zvuče tako pogrešno, kao da ispadaju iz konteksta. Kao zov ptice selice koja je skrenula sa puta. „Šta ne? „Treba da živiš svoj život, Kal.“ „Ali biću…“ „Ne, mislim da stvarno živiš. Da zaboraviš na mene. Da radiš sve 261

ono što bi želela, i još više.“ Smejem se. „0 čemu pričaš? Ne želim da zaboravim na tebe.“ „Tako je najbolje.“ „Džoele, ne… Šta?“ „Ovo… neće uspeti, Kal.“ Iako je restoran topao i pun, i čuje se prijatno čavrljanje, za našim stolom odjednom je hladno. „Džoele“, kao da ostajem bez daha. „Moramo da se potrudimo. Ako se ne potrudimo, onda možemo i da odustanemo.“ Njegov pogled mi se urezuje duboko i ostaje tamo. „Ti“, polako shvatam, dok mi naviru suze na oči. „Ti odustaješ. Ti odustaješ?“ „Ja… prihvatam realnost. Ono što imamo… neće uspeti.“ Uzimam ga za ruku. „Ne, ovo je… Ne. Treba da budemo zajedno, Džoele. Niko… niko ne može da me nasmeje kao što možeš ti. Srećna sam samo kada se budim pored tebe ujutro. Niko me nikada nije tako uverio da treba da zgrabim život kao što si ti. Bez tebe, verovatno bih i dalje radila u kafiću, gledala kako mi prolazi život. Zbog tebe opet jedva čekam budućnost. Proći ćemo kroz ovo… znam da možemo.“ Odmahuje glavom. „Kali, samo bih te zadržavao. Ne želim da propustiš sjajan život kakav zaslužuješ.“ „Ne. Ne. Sjajan život – to je ovaj koji imam sa tobom.“ Negde iza njegovih očiju, jedna vrata su se zauvek zatvorila.

Primećujem da je stegao prste oko stope svoje vinske čaše. Nije ni pipnuo desert. „Nije, ako ja ne mogu da uradim ono što ti hoćeš.“ „A šta ja to hoću? Ali znam, znam.“ „Hoćeš da nastavim kao da se ništa nije dogodilo, da svaki dan živim sa onim što sam sanjao, a da se pretvaram da nisam. Ne mogu to da uradim, Kal. Jednostavno… ne mogu.“ Reči izlaze iz njegove duše kao odlazeći dah. „Trebalo bi da me zaboraviš. Da ideš i da živiš.“ Želim da kažem: Kako? Ali umesto toga kažem: „Nisi u pravu.“ „Neko… neko drugi može da ti pruži mnogo više nego što mogu ja.“ Duboko uzdišem i dalje ne verujući šta se dešava.

Džoelov glas polako puca. „Ne mogu da ti uskratim budućnost, Kali. Sve mogućnosti. Biću najsrećniji kada vidim da si ti srećna. A ako svakoga dana budemo živeli sa onim što sam sanjao, to se nikada neće desiti. To znaš, zar ne?“ Ovaj razgovor polako me kida i rastavlja na delove. Prsti su mi utrnuli i kao da su mi se odvojili od tela – ali i dalje ću se boriti za nas. „Ne. Volim te, Džoele, i znam da i ti voliš mene. Ovo je suviše dobro da 262

bismo se odrekli svega. Mora da postoji način da… Zašto ne odeš opet kod Dajane?“, govorim mu u očajanju. „Rekla je da bi možda mogla da pomogne.“ „Ali, Kali, ona ne može da promeni budućnost“, šapuće, očiju punih tuge. I dok govori, težina njegovih reči me sve više spušta i znam da sve završava ovde, večeras, sada. „Sve je bilo ni za šta“, govorim, pokušavajući još jednom da doprem do njega. „Jer iako mi kažeš ono što znaš, naši životi neće biti ništa bolji.

Biće gori. Nije rešenje da mi kažeš.“ „Onda nema ništa više što bismo…“ Ali tu ga reči guše i ne može da nastavi.

I dalje zurim, i dalje ćutimo, a moje suze su suviše teške da bi mogla da ih zadržim. Jer, ako je istina ono što mi priča – ako stvarno ne može da živi sa tim – onda nema puta za nas dvoje.

Možda stvarno nema. „Nešto mora da se promeni, Kal“, na kraju tiho kaže. „Neko od nas je to morao da izgovori.“ Odmahujem glavom. Ne zato što i dalje mislim da mogu promeniti njegovo mišljenje, nego zato što sam u šoku, kao u nekoj petlji. „Ne mogu… ne mogu da verujem.“ Po njegovom izrazu vidim da se i on oseća isto. Ovo je tako iznenada i brutalno, kao srčani udar ili automobilska nesreća.

I dok mi suze i dalje nezadrživo teku, stona lampa treperi kao da saoseća sa nama. „Ovo mi je bila najbolja godina u životu“, govorim, jer želim da zna. „Mislim da će najbolje godine za tebe tek doći“, šapuće mi. „Želela bih da nisi sanjao taj san.“ Moje reči su pune kajanja. „Želim to više od svega.“ Gledamo se u oči. „Toliko sam se trudio da te ne volim, Kali. Ali to nije bilo moguće, jer… pa. Ti si ti.“ Osećam kako me posmatraju sa ostalih stolova, uzimam salvetu i brišem oči. Verovatno mi je maskara razmazana po čitavom licu.

Verovatno refleksno, Džoel se naginje preko stola da mi pomogne, zbog čega plačem još jače, hvatam ga za ruku. „Kako može ovako da se završi?“ Plačem i stežem mu ruku, možda poslednji put. „Još nismo završili.“ „Znam.“ Gleda u mene. „Zbog toga je ovo toliko teško.“ Ali u pravu je. Vidim to sada. Konačno smo došli do kraja puta, i ne postoji način da se vratimo.

Duboko uzdišem pokušavajući da se smirim i pripremim za najteži 263

deo, za koji nisam sigurna da mogu naterati telo da uradi. Uspevam da ustanem na noge, iako se pomalo ljuljam.

Ne mogu da ga gledam, jer ako ga pogledam, neću moći da uradim ovo. „Večeras ću prespavati kod Ester…“ „Ne, nemoj. Ja ću otići kod Tamsin.“ Onda zastajem, jer ne mogu da odem zauvek a da to ne kažem. „Samo… veruj ljudima kada kažu da te vole. Jer vole te, mnogo.“ I izlazim kroz vrata i borim se nekako sa ulicom, i ne obraćajući pažnju na hladnoću. Kad stignem do suprotnog trotoara, uspevam da se okrenem i pogledam ponovo u restoran, kao da proveravam da je još tu, nadajući se da je sve ovo samo plod moje mašte, iluzija i priviđenje koje prave svetla postavljena pod čudnim uglom.

Džoel i dalje sedi za našim stolom, okrenut leđima prozoru i pognute glave. Saobraćaj je utihnuo oko mene, a ulica se topi. Sada sam samo ja, zurim u Džoela kroz prozorsko okno, kao da je već relikvija, nešto što mogu voleti ali nikad ne smem dodirnuti.

Odjednom čujem škripu kočnica i zviždanje vetra. Ljudi prolaze pored mene, roje se kao ose. Svet me gura sa sobom, a struje me povlače.

Duboko udahnem, onda izdahnem, zakoračim napred, i pustim da me ponese.

Tek kada sam se srušila na Esterinom pragu, dvadeset minuta kasnije, shvatam da i dalje u ruci držim kašičicu za desert.

264

72 DŽOEL

Nakon što je Kali otišla iz restorana, ja sam ostao još možda trideset minuta, sat vremena. Na kraju je dogorela sveća za našim stolom. Ali niko od konobara nije prilazio. Verovatno su videli šta se dogodilo. Veza koja se raspala u komadiće, upravo ovde u restoranu.

Ne mogu da prestanem da zurim u prazan tanjir.

Na kraju me konobar pušta da ga ponesem kući. Došao sam ovde sa jedinom devojkom koju sam istinski voleo, a odlazim dva sata kasnije sa tanjirićem i slomljenim srcem.

Nismo uspeli da izguramo čak ni godinu dana. A kamoli ceo život.

265

DEO ČETVRTI

266

73 KALI

Život je toliko drugačiji ovih dana. Kad god pomislim na to, teško mi je da poverujem koliko su se stvari promenile od poslednjeg puta kada sam te videla.

Ali kada sam te poslednji put videla, Džoele? Viđaš li me ikada usvojim snovima? Ponekad se pitam da li znaš kako živim sada – kada me ne vidiš, kada ne vidiš detalje, boje. Mnogo sam razmišljala o tome što si rekao – mislim da će najbolje stvari tek doći za tebe – i dugo sam razmišljala koliko je to teško. Da li da zanemarim svoju tugu. Da li da budem optimistična.

Znam da si uvek želeo da budem srećna. Ali isto tako znam da ću morati da naučim da te pustim, da bi bilo tako.

Trudim se, Džoele. Da stegnem srce, da prestanem da volim ono što smo bili, i da te konačno pustim.

Samo znaj da se trudim, svakoga dana.

267

74 DŽOEL – ŠEST MESECI KASNIJE

Leđa

su mi iskrivljena, a vrat trajno ukočen od svih onih noći provedenih na neudobnom kauču. Spavam ovde od kada je Kali otišla.

To je mala cena koju plaćam jer ne ležim pored praznog mesta gde je, u nekom drugom životu, trebalo da bude ona.

Nedelju dana nakon što se odselila, Ester i Gavin su došli po njene stvari. Nisam mogao da budem tu, i zato sam izveo pse (bez Marfija, naravno) u šetnju od petnaest kilometara. Kada sam se vratio, stan je ponovo bio prazan. Beživotan, samo eho. Baš kakav je i bio pre nego što se ona uselila.

U početku sam mislio da će biti bolje ako ne budem okružen njenim stvarima. Nadao sam se da praznina može da odagna sećanja. Ali svuda je bilo njenih tragova. I još ih ima. Gumice za kosu ispod jastuka na kauču, u fiokama, zakačene na kvake. Čudne čarape zavučene među moje stvari. Saksije na simsu, odbačene i sada pune korova. Njen omiljeni radni džemper (Ester je zaboravila da ga uzme) i dalje visi pored ulaznih vrata, ispunjava moj hodnik blagim mirisom paljevine.

Slamke od isečene trske sa njenih čizama pored kuhinjskih dasaka, jer još ne mogu da smognem snage da ih očistim. Prošle nedelje sam stao na minđušu, jednu od onih što sam joj kupio.

Nije mi bilo bitno ni što sam prokrvario zbog toga.

Nedostaje mi kao da mi ju je neko ukrao. Kao da su mi u mraku ukrali nešto što se ne može nadomestiti. Od one noći u restoranu, ne mogu više da prođem pored kafića, niti da idem bilo gde blizu Voterfena. Ne mogu čak ni da prolazim pored ulice gde se nalazi ona sicilijanska prodavnica testenina. Nisam slavio Božić, nisam gledao filmove na Dan zaljubljenih. Živim od ovsenih pahuljica i šetnje pasa. S 268

vremena na vreme se pojavim da proverim kako su Tamsin, Amber i Hari, koji sada ima pet meseci, a onda se vratim u stan i nastavim da zurim u zidove.

Dobro je što imam komšije koje ne moram da uvažavam. Denija i ne uvažavam, baš me briga šta on sada misli o meni. Ne moram da ćaskam i da se pretvaram da sam okej. I, što je najbolje od svega, ne moram da smišljam sranja tipa Tako je kako je i Mislim da je tako najbolje (što sam rekao svojoj porodici tokom onih prvih nedelja).

Tata i Dag, iako su mnogo voleli Kali, nisu bili iznenađeni našim raskidom. Ali Tamsin je bila očajna. I nikada neću zaboraviti Amberino lice kada sam joj rekao da možda više nikada neće videti teta Kali. To je delovalo kao najbahatija vrsta okrutnosti.

Kada sam se te večeri vratio kući, jecao sam.

Jednog popodneva, početkom maja, trgne me zvonjava interfona.

Dobrih deset minuta sam zurio u pod pored peći gde je nekada ležao Marfi. Prisećao sam se toplote njegovog tela uz moju butinu i Kalinog osmeha koji me je obasjavao kao sunce.

Lome me one male stvari. Kao kada okrenem glavu da joj se obratim, pre nego što se setim da je nema. Ili kada se pitam šta bi htela za večeru. Kada pronađem šolju koju je ostavila dok stavljam vodu za čaj. Ponovo preživljavam naše najbolje poljupce i ona vremena kada je bilo potrebno samo da me dodirne, i ja bih leteo u stratosferu.

I Marfi. Kako je tapkao oko mene, uvek se nadajući da ću mu dati parčence sira ili pregršt lepih reči koje je razumeo. Bio je prikačen za mene kao senka. Nežan kao jagnje i nesumnjivo odan.

Nakon dvadesetak sekundi zvonjava prestaje, da bi je prekinula još gora zvonjava mog telefona. Pogledam u ekran i uznemirim se kada vidim Vorenovo ime.

Protežem se da provirim kroz otvor u roletnama na prozoru. Stoji na mom prokletom pragu. Odmah me je provalio. „Ne možeš da ostaneš.“ To je sve što sa mu rekao kada sam otvorio vrata. Ima kofer i sve što treba. „Zabrinut sam za tebe.“ „Ne mogu ovo da radim sada.“ 269

„Ne moraš da radiš ništa. Samo me pusti da uđem, makar da ne budeš sam.“ I bez ikakve naznake, ovo me slomi. Briznem u plač, onakav od koga vam se celo telo grči. A on me samo drži i drži dok suze ne presuše.

Kasnije izlazi da kupi krofne od ananasa i čips. To je prva topla hrana koju sam jeo za dve nedelje i, iskreno, koja je svrha kada ovsene pahuljice možeš da jedeš i iz ruke! Jedemo sa kolena, jedan pored drugog kao matorci na plaži. Prsti su nam masni, usne peku od soli. „Smršao si“, primećuje. „I bled si.“ Zašto mi ljudi ovo uporno govore? Kao da to već ne znam, ili nemam ogledalo. „Kada sam raskinuo sa tvojom mamom, odložio sam put na neko vreme“, kaže Voren. „Samo sam sedeo na krevetu i nisam jeo mesec dana. Izgubio sam kontakt sa prijateljima, bio sam očajan.“ Da, a u međuvremenu je ona bila trudna sa mnom, razmišljam. Pitaš li se ikada kako je bilo njoj? „A onda sam shvatio“, nastavlja. „Znaš li šta je rešenje za sve? Slana voda na licu.“ Gledam ga prazno, pitajući se šta hoće da mi uvali. „Moraš da zaroniš u nekoliko talasa, druže. Dođi da surfuješ sa mnom. Pomoći će ti, obećavam. Osećaćeš se kao novi čovek. Kada imam neki problem, more je to koje ga uvek reši.“ U ovom trenutku ne želim ni da mi Voren bude drug, ni da se osetim kao novi čovek. Hoću da se vratim u onu noć kada sam sanjao onaj san i da popijem toliko kofeina koji bi probudio čitav svet iz kome. „Dođi u Kornvol, ostani malo sa mnom. Naučiću te da surfuješ, pomoći ću ti da nastaviš sa životom.“ „Nisam spreman da nastavim sa životom.“ Voren briše so sa prstiju. „Ovo nije dobro. Pogledaj se – razbolećeš se. Moraš da izlaziš, da viđaš ljude…“ „Ima jedan pristojan hotel pored reke. Nije preskup. Pozvaću ih.“ Voren duboko uzdiše. „Okej. Prijaviću se sutra, ako insistiraš.“ „Insistiram.“ 270

„Ali večeras spavam ovde.“ Potapše jastuk na kauču. „Neću ti smetati.“ Možda je udubljenje u dušeku trebalo da mu pokaže. „U stvari, ja tu spavam.“ Sažaljivo me pogleda. „Ma hajde, Džoele.“ „Vidi, bez uvrede, Vorene, ali ne možeš da mi govoriš kako da živim svoj život.“ „Uradio si pravu stvar, znaš. Pustio si je.“ Razmišljam o mami. O Vorenovoj odluci kojom joj je omogućio da proživi svoj život.

Ipak. „To mi ništa ne olakšava.“ „Znam. Ali sam siguran da Kali ne bi želela da ti…“ To je prevršilo meru. „Možda bi trebalo da odeš.“ Bespomoćno me gleda. „Želiš li to stvarno?“ Samo… veruj da te ljudi vole, Džoele. „Ne mogu ovo sada.“ To je sve što kažem.

Kada je otišao, sedam na kauč. Vazduh i dalje miriše na masnoću i čips. Pokušavam da zamislim šta Kali radi sada, pitam se hoće li ovo osećanje ikada prestati. Razmišljam o njoj sve dok ne počne srce da mi gori i dok mi se mozak ne zapali i onda konačno rasplamsavam taj plamen duplim viskijem.

271

75 KALI – ŠEST MESECI KASNIJE

Prošli su meseci i sada je maj, a ja nikada nisam bila tako potištena, bezvoljna i usamljena.

Najgore je petkom uveče. Tih dana, koji su nekada bili najbolji u nedelji, kada sam mogla najviše da se opustim – da napravim toplu kupku i otpustim dah koji zadržavam od proteklih, stresnih dana. Ali sada je sam dolazak kući na kraju nedelje dovoljan da pokrene lavinu sećanja na one sjajne mesece pre Džoelovog sna, kada su život – i naša ljubav – delovali istinski beskrajno.

Tih dana, petak uveče je značio: Džoel, vatra koja pucketa i rashlađeno belo vino. Vikend koji nas čeka kao plutani čep koji samo što ne iskoči iz boce, dugi poljupci koji prerastaju u večeri beskrajnog vođenja ljubavi, naše kože, rumene i glatke, ubrzani dah i srce koje tutnji u ludom ritmu. Zajedničko tuširanje pre večere u gradu, večera uz sveće, piće sa prijateljima.

Moj mozak odbacuje one ružnije stvari, kao kada Džoel ne može da spava, ili kada je zaposednut značenjem sna. Jer, u stvari, nisu bitne te ružne stvari. Volela sam ga iskreno, baš onakvog kakav jeste. Šest meseci kasnije, i dalje ga volim.

Život i nije neki od kada sam, one večeri, otišla iz restorana. Nisam mogla da podnesem da mama i tata prolaze kroz ovaj moj bol, pa sam odmah otišla kod Ester i Gavina. U stvari, jedino sam tamo mogla da 272

odem. Jer sam se osećala skoro isto kao kada je Grejs umrla.

Isprva, Ester nije bila sigurna šta da radi sa mnom. Zajedno smo prošle kroz onaj period nakon Grejsine smrti – puno smo pile, zurile utrnuto jedna u drugu i povremeno se podsećale da bi trebalo da jedemo i da se okupamo. Sada me ona gleda kako ovo proživljavam sama, a nije baš lepo gledati nečiju tugu. Pošto sam se zatvorila, molila me je da je pustim unutra.

Ima još mnogo toga što ona ne zna. Kao, na primer, zašto smo Džoel i ja raskinuli (samo sam joj rekla: „To nije moglo da uspe“, i okrenula se).

Ili zašto toliko vremena provodim u njenoj kuhinji u podrumu, i zurim u mesto gde smo Džoel i ja stajali one večeri na njenoj žurki i poljubili se.

Taj poljubac pamtiću zauvek.

Nakon nekoliko nedelja Esterina zbunjenost mojim stanjem polako je počela da se rasplamsava. Tako sam se, konačno, preselila u kolibu na obodima Voterfena, jer nisam mogla više da se vučem po kući mojih prijatelja kao duh. Jadni Gavin verovatno je želeo da okači zastave kada sam napokon otišla.

Tada sam prihvatila i posao koji mi je ponudila Fiona, i nisam uzela odmor između ugovora, jer nisam mogla da podnesem pomisao da otputujem za Čile.

Ali sada, u mojim najcrnjim momentima, ta ideja opseda me ponovo, kao iskra svetlosti u ovom mraku. Češće izvlačim moje putopise sa polica, i prelistavam ih dok doručkujem ili pre spavanja.

Možda ću jednog dana, uskoro, uzeti odmor i otputovati, pokušati malo da oporavim mozak.

Koliba je oskudna, ali to je upravo ono što mi je sada potrebno. Na odličnom mestu, na kraju rezervata, udaljena od svega, okružena trskom i visokim drvećem, primetna samo sokolovima i sovama. Ovde me niko ne čuje kada plačem, niko me ne tera da jedem niti mi govori da izgledam kao smrt – mada znam da je tako, ali mi nije bitno. I pošto je prilaz kolibi kroz dugačku, prokopanu stazu, do koje se dolazi prelaskom preko pruge, ne moram da brinem da ću imati neke nenajavljene goste. Socijalni život preselila sam na telefonski, i to mi odgovara.

273

Ponekad, kada padne mrak, idem u duge šetnje rezervatom, samo ja i Marfi i mesec. Ponekad ispustim dug huk, otpustim malo agonije u noćno nebo, i u tim trenucima se pitam da li zapravo polako ludim.

One male stvari podstiču najgoru vrstu usamljenosti – kada se smešim kad pomislim na vikend, ili kada otvorim WhatsApp da ga pitam kako mu je prošao dan, pre nego što mi sine i setim se svega. A sada ne mogu da pobegnem od realnosti, kao što sam mogla sa Grejs, i da mu ostavim poruku koju nikada neće dobiti. Jer on jeste još tu, tu dole niz put – ali više nije moj.

Kada je Ester donela moje stvari iz stana, greškom je ponela i neke Džoelove majice. Provodila sam večeri sklupčana na kauču, grleći ih u naručju kao da grlim njega. Ronila bih suze kada bih čula crvendaća kroz prozor kuhinje, a kada bih se nalazila sa Dot, insistirala bih da se nađemo što dalje od kafića, i pravila bih onaj danski kolač koji nikada ne bih pojela. Beskonačno sam prelistavala fotografije na telefonu, gledala u njegovo predivno lice, opirala se porivu da ga pozovem.

Uvek sam se opirala porivu da ga pozovem. Nisam se čula sa njim od onog dana kada sam napustila restoran, i mogu to da shvatim samo kao da on ne želi nikakav dalji kontakt.

Iako je Džoel bio moja najveća slabost, bila sam dovoljno jaka da sprečim da mi mozak odluta predaleko – da počnem da razmišljam kako i gde i koliko još imam vremena. I ako bi se ta pomisao i pojavila, naučila sam brzo da je odagnam. Ne želim da je rasplamsavam, jer onda bi sav ovaj bol bio uzaludna.

Dodala sam onu kašičicu za desert iz restorana svojoj maloj kolekciji uspomena, stvari koje će me večno podsećati na nas. Hotelski šampon sa Hjugovog venčanja. Ogrlica sa psa koga je Džoel spasao, koji se na kraju hrabro izvukao. Tu je i majica sa traktorom, jer više ne mogu da podnesem da je nosim na sebi, i poruka koju mi je Džoel ostavio u kojoj me podstiče da se prijavim za posao u Voterfenu. Nakit koji mi je poklonio, naočari i bokal od pretprošlog Božića. Sentimentalne sitnice koje podsećaju na kratko vreme koje smo proveli zajedno, oko kojih se sad lome osećanja. Jedna priča, ispričana tek dopola.

274

76 DŽOEL – JEDANAEST MESECI KASNIJE

„Odlično ti ide.“ „Misliš?“ „Vidi kako te gleda“, kaže Tamsin. „Jesi li siguran da nećeš da se preseliš kod nas, da odspavamo nekih šest meseci? Platićemo ti.“ Smešim se i ljuljuškam Harija na kolenu. Na neki volšeban način, prestao je da vrišti, mada još ne možemo da se opustimo. I nije baš da gleda mene. Pre bih rekao da proučava moju facu dok smišlja svoj sledeći potez. Majstori taktike, te bebe. „Zapravo, Džoele, potrebna mi je tvoja pomoć oko nečega. Nije vezano za čuvanje dece.“ „Slušam.“ „Ima veze sa onim danom. Kada si me pozvao i rekao mi da ne idem u metro.“ Video sam stanicu metroa u svom snu, samo nekoliko sati pre nego što će se desiti. Ogromni stampedo, slepa panika, vrištanje. Nisam mogao da razaznam koja je to stanica, ali znao sam da Tamsin, sa Amber i Harijem, treba da ide u London da poseti nekog starog prijatelja sa faksa. (U tom trenutku nisam znao zašto je počeo stampedo, niti kako.

Nisam imao nikakav argument kojim bih alarmirao Londonske železničke mreže.) „Oh, to.“ I dalje ljuljuškam Harija i pričam direktno njemu. Izvodim grimase, kao i svi kada razgovaraju sa bebama. „Da, to. Vidiš, malo sam zbunjena.“ „Oko čega?“ „Oko toga kako si mogao da znaš. Pozvao si me nekoliko sati pre nego što se to desilo.“ Vesti su to prenele i vrtelo se ceo dan po 275

socijalnim mrežama.

Osetio sam se kao u zamci. „Rekao sam ti. Imao sam osećaj.“ „Daj, Džoele.“ Sećam se šta mi je Kali rekla onog Dana darivanja, pre skoro dve godine. O tome kako su moje vizije možda dar. I šta mi je rekla onda kada je otišla iz restorana.

Samo… veruj da te ljudi vole, Džoele.

Gledam u svoju sestru. Danas je prilično elegantna (zalizana kosa, braon haljina, odlične čizme), ali stare navike teško umiru. Godine držanja stvari u sebi sahranile su sve moje tajne. „Sad ću ti nešto reći“, kaže ona.

Progutam knedlu. Zar ne treba ja to da kažem? „Okej.“ „Sećaš li se kada sam prošle godine bila ovde i rekla ti da sam trudna? Baš pre nego što sam otišla, bila sam u toaletu.“ Podižem obrvu, ponovo gledajući Harija. Ništa ne govorim. „Pa, kada sam izašla, vi ste bili u hodniku i čula sam kako ti Kali govori: Amberin brat. I Hari je savršen.“ Zurim u plavooko čudo ispred mene. Hajde, Hari. Sada je tvoj trenutak. Vrišti, napuni pelenu. Ispovraćaj se ako moraš. Bilo šta. „U svakom slučaju, bila sam veoma zbunjena. Uvek sam znala da će se, ako budem imala dečaka, on zvati Hari, ali nikada to nisam rekla tebi.“ Odmerava me pogledom. „Tako sam počela da razmišljam, i tu sam dodala i druge stvari – tvoju navodnu paranoju, anksioznosti tokom svih ovih godina. Ali da znaš Harijevo ime i pol pre mene. Metro. I kako si bio jeziv onda kada je mama umrla.“ „Okej“, govorim, mazeći Harijevu bucmastu ručicu. Skoro deluje kao da mi se smeši, taj mali prevrtljivac. Verovatno nema nameru da pomogne svom omiljenom ujaku da se izbavi iz ove situacije. „Okej.“ „Znam da sam te uvek zafrkavala što si malo…“ „Znam.“ „…ali možeš da mi veruješ, Džoele. Možeš sve da mi kažeš.“ Na trenutak sretnem njen pogled. Pre nekoliko meseci, tata i ja smo rekli Tamsin i Dagu za Vorena. Rasparalo mi je dušu kada sam video svoju sestru kako plače tog dana. To je bio najteži i najčudniji period u mom životu, pun nekih argumenata, optužbi, pitanja. I sada, evo me, ponovo ću testirati njenu ljubav prema meni.

Ali, na kraju krajeva, znam da Tamsin ima optimističan pogled na svet. Pravi putevi okupani suncem, dugi blagi zavoji. Ne veruje u oštre krivine, slepe ulice i mračne uglove. Misli da sve može da se prevaziđe, i do sada je za nju tako i bilo. Ako mi je ikada bio potreban dokaz za to, 276

imao sam ga kada sam joj rekao da nismo rođeni brat i sestra. Jer je na kraju, u potpunosti i velikodušno, prihvatila čitavu stvar, i ništa se među nama nije promenilo.

Zato duboko udahnem i počinjem. Držim svog sestrića i dalje u krilu. Pričam joj… „Ja vidim… šta će se dogoditi, Tam. Ljudima koje volim. U svojim snovima. Vidim kako se odvija budućnost, satima, danima, nedeljama unapred.“ Hari počinje da guguče. Ali Tamsin je nepomična. Stavlja ruku preko usta, a oči joj se pune suzama. „Molim te, veruj mi“, šapućem joj. Sve do sada nisam shvatao koliko mi je to potrebno. „Znala sam“, polako govori. „Sve ovo vreme… mislim, znala sam, Džoele.“ „Kako?“ Jedva hvatam vazduh.

Otvara usta. Sleže ramenima kao da sam je pitao da mi objasni zašto nam treba kiseonik. „Nikada nisi iznenađen. Ničim. Uvek imaš neko suptilno upozorenje, povremeno neku sugestiju. Izgleda kao da uvek znaš… kada treba nešto da ti kažemo, ili kada se nešto dogodilo. A prošle nedelje, kada je tata…“ „Da…“, tiho kažem. Pošto sam sanjao o njegovom prilično ozbiljnom trovanju hranom (sreća moja), pitao sam ga kako je, bez razmišljanja, za nedeljnim ručkom. Zaboravio sam da, u stvari, nije ni rekao nikom od nas za to. Brzo sam počeo da se izvlačim, insistirao sam da nam je rekao. Ali sam tad osetio kako me Tamsin gleda. „Sve se to skupljalo godinama, a onda ovo sa Harijem i metroom…“ Hari hvata šakom moj nos. Saginjem glavu i dozvoljavam da me dira po licu. „Je li nešto neurološki?“ „Nasledno je“, priznajem. „Nasledio sam to od Vorena.“ Tamsin opsuje dok izdiše vazduh. „Zašto mi, dođavola, nisi rekao, Džoele? To sam ja, zaboga. Mogao si da mi veruješ.“ Imam osećaj da bi me u ovom trenutku gađala nečim u glavu, da ne držim u naručju njenog sina. „Nije to nešto što se tako lako govori, Tam. I nisam hteo da rizikujem da pokvarim naš odnos. Nisam mogao, naročito nakon mamine smrti. Ti i ja… uvek smo bili bliski.“ „I baš zbog toga je trebalo da mi kažeš.“ Tamsin prevrće po svojoj torbi i izvlači pakovanje maramica. „Džoele, je li Kali zbog toga otišla?“ Hari mi se migolji u rukama. „Na neki način“, odgovaram, jer, naravno, ne mogu da joj ispričam celu priču. „Ali nije ona kriva.“ 277

Nastavili smo da pričamo do uveče, dok nam Hari nije oboma dao do znanja da je vreme da se razilazimo.

Tamsin me je jako zagrlila kada je odlazila, uveravajući me da je uvek tu za mene. Govori mi kako će me uvek voleti, bez obzira na sve.

Pokušava i da kaže kako je sigurna da će se stvari srediti i između mene i Kali.

To je bio jedini momenat tokom tri sata našeg razgovora kada sam skoro pukao.

Ali nisam. Sačekao sam da ona ode pre nego što sam ponovo briznuo u plač.

Prošlo je skoro godinu dana. Znao sam da je ona noć u restoranu verovatno poslednji put da smo se videli. Ali, nekako, još ne verujem da je tako. Kao da ću se okrenuti u krevetu i opet dodirnuti njenu ruku. Da ću je poljubiti na kauču kada kaže nešto lepo. Da ću osetiti leptiriće u stomaku kada se savije od smeha na neki moj vic.

I dalje izbegavam sva mesta na kojima smo bili zajedno. Ne mogu rizikovati da naletim na nju, da ugrozim svoj oporavak. Voren mi je predložio da ako žudim za osetim njenu blizinu, treba da rezervišem mesto u onom spa hotelu za koji mi je dala vaučer pre dve godine.

Naravno, vaučer je istekao. Ali možda je Voren u pravu. Možda će mi biti uteha ako odem tamo. Neka ponovna veza sa njom, kao kada se ruke spoje u mraku.

Ali znam da nisam spreman. Možda ću, jednog dana, biti. Ali ne još.

Ipak, poboljšanje može doći na razne načine. Pre nekoliko meseci Stiv me je zvao da treniram kod njega. Predložio mi je da počnem u jednom od onih njegovih groznih kampova pored reke (koristio je fraze tipa Svih nivoa i Svojim tempom i Bez predrasuda). Nakon ubeđivanja, pristao sam. Jer sam morao da uradim nešto da prestanem da mislim na nju.

Najviše sam postigao na vežbama boksa. Pesnicama sam izbacivao bes i frustraciju. Zašto, zašto, zašto, zašto, zašto? A onda bih čučnuo i savio se do poda, da osoba koja drži jastučiće za udaranje ne bi videla koliko su mi oči pune suza.

Pošto je video da koristim svoje pesnice u pogrešne svrhe, Stiv me je 278

uzeo pod svoje. Tako sada tri puta nedeljno vežbam sa svojim starim prijateljem i izbacujem sve. Stiv samo stoji tu, sa podignutim jastučićima, čvrst i postojan kao čelik.

To malo pomaže. Ne samo da se oslobodim teskobe već i da osetim da nisam sâm.

279

77 KALI – JEDANAEST MESECI KASNIJE

Kasno

po podne, mog prvog dana u Nacionalnom parku Lauka, puzim, prikrivena, dok je pored mene moj vodič Rikardo. Naletela sam na njega sinoć u holu hostela u kome sam odsela. Imao je dvogled oko vrata i objašnjavao je nekim putnicima šta je to tako posebno u vezi sa ovim parkom. Začudilo me je što nisu bili zainteresovani, ali ja sam bila zanesena pričom.

Zato sam ga zaustavila dok je odlazio i pitala o ptici koju sam očajnički pokušavala da nađem. Mogu da ga unajmim za vodiča, rekao je, privučen mojom pričom. Možda ću morati da budem sa još nekoliko posmatrača ali da, on može da me odvede da vidim tu pticu, i sve ostalo što mi usput zaokupi pažnju. Bacio mi je petaka pre nego što je otišao, što me je još više ubedilo da sam pronašla pravu osobu za to.

Temperatura pada i skoro da drhtim, iako sam umotana u jaknu i imam kapu na glavi. Možda je to zbog uzbuđenja, zbog iščekivanja.

Posmatramo beskrajni stenoviti pejzaž širokih Anda, obasjan mesečinom, brda puna živopisne vegetacije koja se spajaju sa nebom dok vazduh poprima miris zemlje. „Tamo“, kaže Rikardo i spušta svoj dvogled da bi mi pokazao. „Vidiš?“ Vetar mi šiba po rukama dok podižem dvogled koji mi je pozajmio Rikardo i izoštravam pogled na Mičelovu carsku šljuku, koja stoji na busenu trave u močvari.

Konačno, ne moram više da je zamišljam. Svugde bih je prepoznala – taj beli stomačić sa sivim perjem okolo. Žutosmeđa krila i crna glava, sa kao rđa crvenom trakom na vratu.

Posle svih ovih godina.

280

Srce mi skoro iskače iz grudi. Opčinjena sam i dahćem od sreće, a oči mi se pune suzama. Da gledam u nešto tako retko, tako dragoceno – jedinstveno iskustvo – koje ne može da se poredi ni sa čim što sam doživela do sada u svetu prirode. „Vidiš li je, Kali?“, ponavlja Rikardo. „Vidim“, šapućem, a glas mi podrhtava od sreće. „Vidim je.“ „Da je slikam?“ Pomišljam na Dejva i smešim se. Ako je ikada budeš uslikala, pošalji mi fotku. „Ne“, odgovaram Rikardu, tražeći po torbi foto-aparat. „Ne, ja ću.“ Sedimo zajedno skoro dvadeset minuta, fotografišemo i razmenjujemo mišljenja dok gledamo kako ptica počinje da se pomera i spušta kljun u potrazi za bubama i crvima iz močvare. Opijena sam prizorom i osećam se kao patuljak pod ovom panoramom – veličanstveni vulkani sa vrhovima prekrivenim snegom i tamnoplavo nebo po kojem jezde kondori. Pejzaž koji deluje skoro kosmički, vanzemaljski. Okružena sam prostranstvom prirode i duboko udišem, pokušavajući da upijem svaki trenutak. „Jesi li dobro?“ Rikardo deluje zabrinuto. Veoma je oprezan kada je u pitanju visinska bolest, i nosi boce sa kiseonikom u svom džipu.

Klimam glavom. „Imaš li glavobolju?“ „Ne, dobro sam, samo… pokušavam sve da upijem. Da ne zaboravim.“ „Nećeš.“ Rikardo se smeši i slegne ramenima kao da kaže: Jer je nemoguće zaboraviti ovo.

Naravno, u pravu je. Kao da je vreli, crni put kojim smo došli dovde put za neku drugu planetu – onu koja živi negde daleko, daleko od Džoela i mene i svega što smo izgubili. Ovde zaboravljam svoj bol i ispunjavam svoj san.

Lijamu bi se svidela ova zemlja koju presecaju oštri vetrovi, kao na kraju sveta. Bar mislim da bi. „Hoćemo li da pozovemo ostale?“, kaže Rikardo na kraju, pokazujući rukom prema svom džipu. Misli na ostala tri putnika iz mog hostela, koji su hteli da posete termalne izvore dalje uz put, a ne da vide moju ptičicu.

Ne želim da idem – mogla bih ovde da ostanem čitave noći, pod nebom punim zvezda – ali termalni izvori će se uskoro zatvoriti. „Hvala ti“, kažem Rikardu, „što si mi pokazao. Toliko godina sam želela to da vidim.“ 281

„Ako budemo brzi“, odgovara on, „možda ćemo uspeti da vidimo i flaminge.“

Sledećih nekoliko dana moje putovanje sa Rikardom u njegovom terencu donelo mi je pregršt veličanstvenih iskustava – videla sam vikunje i lame, alpake i jelene, obilje različitih vrsta ptica. Zajedno smo istraživali, pravili piknike na obodima vulkana, planinarili do čudesnih laguna. Otkrio mi je velike kanjone, svetlucave reke, beskrajne živopisne visoravni i upijam svaku Rikardovu reč. Uvek ću mu biti zahvalna na stvarima koje mi je pokazao.

Ovo je moj prvi put van Evrope i sada otvoreno pružam ruke svetu.

„I koja je tvoja sledeća stanica?“ Ovo je moja poslednja noć ovde pre nego što otputujem na zapad u Ariku na tri dana, a onda na jug, u pustinju Atakama, putem nacionalnih parkova. Posle toga ću tri noći provesti u Santijagu, pre nego što poletim kući i završim svoj tronedeljni put. Sedim u jednom baru u gradu Putre sa Aronom, još jednim putnikom iz hostela, koji me je pozvao na piće. Pristala sam jer sam ga viđala sa grupom i delovao mi je dovoljno prijateljski. A i trebalo mi je društvo.

Razmenili smo nekoliko reči tokom nekoliko poslednjih dana. Aron je poreklom iz Kejptauna, radi u Riju, i ove tri nedelje sam obilazi Južnu Ameriku. Harizmatičan je, brz, izgleda i zainteresovan za mene, a može i dobro da me nasmeje, ali… malo je previše savršen. Visok, atletski građen, energičan i šarmantan, sa dugim trepavicama i izraženim jagodicama, besprekoran poput Pirsa kada sam ga upoznala. Mislim da mi se više sviđa da vidim nečije nedostatke. Tako nećete biti u šoku kada svane naredno jutro.

Gledam svoj raspored, a onda pitam Arona kakvi su njegovi planovi. On ide u pravcu suprotnom od moga, preko granice prema Boliviji. Kaže da mogu poći sa njim ako želim. I možda, da su stvari 282

drugačije – da nisam još tako rovita zbog Džoela – možda bih i razmislila o. tome, uradila nešto nepromišljeno.

Ali znam da nije način da prebolim Džoela tako što ću ga zameniti nekim drugim. Zato se naginjem preko stola i ljubim Arona u obraz, zahvalim mu na odličnom vinu i poželim mu srećan put.

Pre nedelju dana, na putu za Hitrou, bila sam preplavljena sećanjima. Samo sam razmišljala kako ću iskočiti iz voza i pojuriti kući da kažem Džoelu koliko ga još volim. Još na aerodromu stalno sam se osvrtala i pitala da li ću ga možda videti kako se probija kroz gužvu do mene, onako kao u filmovima.

I kada sam sela u avion, skoro ceo put do Čilea pitala sam se šta bih uradila da se stvarno pojavio na aerodromu. Da li bih podlegla ludilu tog iskušenja i poljubila ga tu, nasred sale za odlaske?

Ali na kraju sam shvatila da mi promiče suština. Džoel se ne bi pojavio na aerodromu, jer on želi da nastavimo svako kroz svoj život.

Ponovo mislim na ono poslednje veče u restoranu, kada mi je stegao ruku i molio da vidim svoju bolju budućnost. Mislim da ono najbolje za tebe tek dolazi. I iako još ne mogu da zamislim da će doći vreme kada će mi bez njega biti dobro, znam da je sve što je ikada želeo da budem srećna. Zato sam obećala sebi, pre nego što smo sleteli u Čile, da ću se potruditi da polako krenem napred. Sledećih nekoliko nedelja posvetiću svom životu i onome kakav bi trebalo da bude, jer, iskreno, sada nemam pojma.

Kašičica za desert iz onog restorana stajala je na dnu mog ranca.

Ponela sam je sa sobom kao podsetnik. Da je život – što bi tek trebalo da spoznam – zadovoljstvo u kome treba uživati. Probati što više ukusa.

Kada sam se vratila u hostel, poslala sam sliku svoje ptice Lijamu, Fioni i Dejvu:

283

Danas sam videla jednoroga!

Onda sam sela na krevet i izvadila iz torbe olovku i razglednicu.

Ruka mi malo drhti dok pišem prve reči. Džoel.

Uprkos mojoj odluci da nastavim dalje, danas me je pogodila najjača želja da mu kažem kako se osećam. To me je stiglo ranije, dok sam bila u termalnom bazenu i opuštala se u vodi. Gledala sam kako kondori kruže nebom kada je, bez upozorenja, počeo da se odmotava film u mojoj glavi. Jezero na Hjugovom venčanju. Džoel koji me zadirkuje zbog ludog plivanja. Kako smo pobegli i šta smo radili na putu do kuće.

Jer smo tog dana pronašli polje gde smo se zabavljali. Parkirali smo na stajalištu i, držeći se za ruke, trčali duž zasejane zaravni pre nego što smo se oboje sručili u osunčane brazde dok su nam strukovi pšenice šibali po licu. Posle smo ležali na leđima i zurili u nebo i ptice koje su letele iznad nas.

I zbog toga sam se zamislila. Kako je sve što smo radili zajedno dirljivi uvod u ono što radim sada. I nekako mi se čini pogrešno što ovo ne delim sa njim. Zato to i radim. Držim olovku i pišem Džoelu razglednicu.

Iako je verovatno nikada neću poslati, to je poljubac koji šaljem preko okeana, od mog srca do njegovog.

284

78 DŽOEL – OSAMNAEST MESECI KASNIJE

Surfujemo

u zoru. Sada sam već pristojan surfer, od kada sam redovno počeo da dolazim u Kornvol i od kada me je Voren gurnuo u vodu, rekao mi da veslam i da se trudim da ne ubijem nikoga.

Gledam okolo. Smešim mu se i podižem palčeve u znak odobravanja. Tek je maj, tako da se more još nije ugrejalo. Čak i kroz pet milimetara debelo odelo od neoprena, talasi koji se obrušavaju kradu mi dah. Ali osećaj je dobar i još nema letnjih kupača.

Sedam na svoju dasku i gledam kako se talasi valjaju. Hvatam svoj talas i veslam, podižem se i jurišam nalevo. Krajičkom oka vidim Vorena sa moje desna strane i nekoliko dragocenih trenutaka moj mozak stoji, ne razmišljam ni o čemu. Voda postaje grmljavina, zaglušujuća kao brujanje vojnih aviona.

Puštam da sve odnese. Prošlost, budućnost i sve između.

Kasnije idemo u pab. Gubim se u gomili i počinjem da razgovaram sa nekim. Završavam kod nje kući, kilometar od Njukveja. Nemam pojma da li ona ovde živi, ili je kao i ja, u prolazu, ali seks nam je dobar.

Ništa tako magično kao što sam imao sa Kali, ali dovoljno dobro. Kao i talasi, pomaže mi da zaboravim.

285

Sledećeg jutra, pronalazim je u dnevnoj sobi. Sićušna i tamne kose, pijucka kafu u spavaćici. Shvatam da živi ovde. Svuda su uramljene slike, sveže cveće na stolu, cipele na verandi.

Mučna tišina. Ovo nisam radio dugo.

Stidljivo se osmehuje. „Kafa?“ „U stvari, bolje je da…“, nespretno pokažem palac preko ramena, kao auto-stoper.

Na licu joj se videlo olakšanje. „Da, htela sam da ti kažem. Ne tražim ništa…“ „Ni ja“, brzo kažem. „Žao mi je.“ „Ne! Nemoj da ti bude. Ja… hoću da prebolim nekoga… pa…“ „Oh, dobro je.“ Shvatam šta sam rekao. „Mislim, nije dobro…“ Nervozno se nasmeje. Vidim kako joj se uvijaju prsti na nogama.

(Imam li stvarno ovakav uticaj na žene u poslednje vreme?) „U redu je.

Znam šta si mislio.“ Pogledam fotografije na okviru kamina. Nekada je imala dugu kosu.

Mora da se skoro ošišala. „Je li ovo tvoj…“ „Dečačić. Da. Sada ima pet godina.“ Čvršće steže šolju za kafu.

Otpija dug gutljaj, kao da odugovlači. „Sada sam nekako ni tamo ni ovamo sa njegovim tatom.“ „Oh! Nadam se da nisam…“ „Nikako. Mislim, tehnički smo završili, ali ja još ne mogu da… ga prebolim, razumeš?“ Stomak mi se grči. „U stvari, razumem.“ „Imaš li ti dece, Džone?“ Smešim se. Hteo sam da je ispravim, ali sam zastao. „Ne.“ Usledila je tišina. Kroz zidove dopire zvuk plača bebe. Suptilno skraćuje ovaj razgovor. „Izvini“, kaže nakon nekoliko momenata. „To je bilo malo grubo od mene. Sinoć mi je bilo lepo.“ Pogledam je, i na trenutak se upitam da li će od sada uvek biti ovako. Gomila poluveza, lišenih pravih emocija. Bez onakvih osećanja koje sam imao sa Kali. „U redu je“, kažem i uzimam jaknu sa stolice na kojoj sam je sinoć ostavio. „Mislim da smo oboje u istom sosu.“ 286

Naginje se napred. „Ti si tako dobar momak, Džone. Stvarno, nema takvih kao što si ti.“ Oblačim jaknu i još jednom joj se osmehujem. Pa, barem je prisutan taj osećaj.

„Nemoj“, kažem Vorenu kada se napokon vratim u njegov stan.

(Duga šetnja, autobus, taksi.)

Smeši se. „Nisam ni mislio da si otišao u prodavnicu.“ „I nisam. Koju prodavnicu? Nisam.“ Voren podiže ruke kao da sam izvukao pištolj na njega. „Zaboravi da sam išta rekao. Slušaj, važi li i dalje za sledeću nedelju?“ Sledeće nedelje Voren dolazi sa mnom u Eversford na roštilj, za koji se tata konačno složio da će napraviti. Prvi put ćemo se svi skupiti na jednom mestu i upoznati jedni druge. Cela familija. „Podsetio sam tatu pre nego što sam krenuo.“ „Biće prilično čudno da ga upoznam na ovaj način. Nadam se na dobar način čudno.“ Ne govorim Vorenu da me u stvari, najviše brine Dag, zbog njegove navike da se stalno ponaša kao kreten.

Pre šest meseci, na nagovor Tamsin i Vorena, otišao sam na pregled kod lekara. Do tada sam spoznao da ne mogu da budem ničiji projekat, i zato sam konačno odbio Dajaninu pomoć. Ali primetio sam suptilan napredak u svom stanju nakon što sam nekoliko puta boksovao sa Stivom. A sada sam i rekao nekim ljudima i imam njihovu podršku.

Izgleda da je tajming dobar.

Ovaj lekar me je dobro saslušao i deluje da više razume nego onaj sa fakulteta. Uputio me je kod savetnika. I sada, postepeno, nakon razgovora dva puta nedeljno, počinjem da otpetljavam čvor u mojoj glavi. Počinjem da razmišljam o budućnosti.

To je bio veliki izazov. Ali i morao je da bude, da bi me zaustavio da razmišljam o Kali. Slika njene smrti je kao insekt u mojoj glavi, moljac koji se uskomeša pri najmanjoj svetlosti. Ne mogu dozvoliti sebi da mislim o tome šta ona sada radi. Jer ako budem dozvolio, ponovo ću biti skrhan zbog činjenice da sam je izgubio.

Zato se fokusiram na fitnes, svoje mentalno zdravlje i čitav spektar 287

korisnih radnji. Kao na primer, da poboljšam odnos sa tatom, i sa Dagom. Da budem dobar ujak. Razmišljam o mogućnosti da ponovo postanem veterinar. Polako povećavam vreme koje provodim spavajući noću, i cilj mi je da se na kraju ne plašim toga. Učim da kuvam, ne pijem toliko kafe.

Mislim da bi Kali bila zadovoljna mnome. Ali kakvo je to rasipanje svega! Da, mogu pokušati da živim život kojim bi Kali bila ponosna. Ali uvek će mi slamati srce da je moj san napravio toliki jaz između nas, koji nikako ne može da se premosti.

Pošto je na kraju odlučila da ne pokuša ništa da spase sebe, ja nikada nisam mogao prestati da se trudim.

I dalje mi nedostaje. Sve male stvari. Kao kad čekam da se nasmeje kada ispričam vic. Način na koji prisloni svoju glavu na Marfijev vrat kada se vrati sa posla. Kako bi joj se ruka trzala kada bi zaspala ispred televizora. I oni prvi trenuci kad je poljubim i kao da poletim. Njeno pevanje pod tušem.

Poslednja pesma koju je tako otpevala bila je Uvek ću te voleti, ono naše poslednje jutro koje smo proveli zajedno. Dva dana kasnije, nakon one Esterine poruke da Kali neće doći kući, otišao sam u kupatilo i samo sam stajao tamo. Pokušao sam da upijem zvuk njenog glasa. Njen peškir pao je sa držača i ležao je na pločicama. Bočica njenog omiljenog šampona od kokosa i dalje je stajala na polici iza mog gela za tuširanje, poklopac joj je i dalje bio otvoren.

Uzeo sam ga i držao neko vreme. Duboko sam udahnuo, pre nego što sam ga zatvorio.

To sam radio nekoliko meseci. Svakog jutra sam ga mirisao, da bih mogao da počnem dan misleći samo na nju.

288

79 KALI – OSAMNAEST MESECI KASNIJE

Viđam

ga svakog jutra na obali. Odseli smo u istom mestu u severozapadnom delu Letonije, u rustičnim kolibama pored plaže, gde prestaju borove šume i počinje Baltičko more. Mesto je malo – samo nas je dvanaestoro tu. Shvatila sam da je Britanac kada sam ga jednog jutra čula kako priča sa posmatračem ptica dok sam se u zoru vraćala iz šetnje po peščanoj plaži.

Ovde ima mnogo posmatrača ptica. Nisam jedna od tih, ali ptice selice često sleću u divljim predelima zemlje. Sada vidim zašto se Lijamu toliko sviđa ovde – opčinjavajuće je pusto, daleko od svega, mesto gde se nebo stapa sa morem, sa prelepim peščanim plažama i beskrajnim šumama.

Već dve nedelje sam u Evropi – to je moje prvo putovanje u inostranstvo od kada sam se prošle jeseni vratila iz Čilea. Ponovo sam htela da se okružim samoćom i tišinom – ovim prostranim plažama koje sam videla na stranicama knjiga, borovim šumama koje sam zamišljala dok sam sanjarila. Rikardo, moj vodič iz Čilea, preporučio mi je još mnogo destinacija pre nego što sam otišla iz Južne Amerike, ali one će morati da sačekaju da malo popunim svoj bankovni račun. Ester i Gavin dobiće prvo dete za nekoliko meseci i pitali su me da budem kuma, tako da sad koristim vreme za putovanja – jer ne bih želela da propustim ni trenutak kada se beba rodi.

Oboje smo ranoranioci, Fin i ja. Juče sam bila iza njega u redu u suvenirnici, kada se predstavio nekom čoveku, i tako sam zapamtila njegovo ime. Odseo je dve kolibe dalje od mene i, svakog jutra kada sam prolazila pored, nespretno bi me pozdravio na letonskom, što je zvučalo isto toliko zabavno kao kada sam mu ja odgovarala. Ovde je sam – bar 289

nisam videla nikog sa njim.

Pretposlednje noći ovde sedim na drvenoj klupi ispred moje kolibe, pijem pivo i jedem hleb i sir i upijam pogled. Nebo je prekriveno oblacima kao od svilenih bombona, a sunce se kao pomorandža polako cedi u more.

Upravo sam napisala još jednu razglednicu Džoelu. Imam ih sad nekoliko u koverti u Esterinoj kući – kao da sam spakovala sve svoje misli i avanture u vremensku kapsulu. Dala sam ih njoj da mi ih čuva, ukoliko mi se nešto dogodi. Jer ako se nešto dogodi, moram biti sigurna da Džoel ima put do moga srca.

Pošto sam napisala razglednicu, pravim još jednu fotografiju zalaska sunca i šaljem je Lijamu. Da li bi želeo da si ovde? I namerno dodajem emotikon, jer ga toliko nerviraju.

A onda opet gledam u obalu.

Okrećem se i vidim Fina kako ide prema svojoj kolibi. Podiže ruku da me pozdravi.

Smešim se i spuštam pivo. „Ćao.“ Oprezno mi uzvrati osmeh. „Ti si Engleskinja?“ „Da.“ „Ah! Onda izvini na mom pidžinskom letonskom.“ Smejem se. „I ti na mom.“ Duboko udiše i pogleda u nebo. „Lepa noć za to.“ „Prelepa.“ I baš kad očekujem da nastavi, on okleva. „Ostaješ li dugo?“ „Odlazim prekosutra.“ Odgovaram. „Želiš li pivo?“ Smeši se i prilazi bliže. „Može jedno. Ne uznemiravam te, zar ne?“ „Ne, nikako. Sem ukoliko nisi planirao da…“ „Uglavnom sam hteo da radim isto ovo što i ti.“ Smeje se. „Obožavam zalaske sunca.“ Otvaram pivo i pružam mu bocu.

Zahvaljuje mi i seda. Visok je preko metar osamdeset, ima plavu kosu, iskreno lice i plave opčinjavajuće oči. Deluje opušteno u šortsu i japankama, sa kačketom na glavi.

Gledam u svoje pivo i osećam žmarce, duboko u jami stomaka. „Dakle…“ „… Kali.“ „Kali. Ja sam Fin.“ Rukujemo se. „Jesi li ovde zbog ptica ili zbog samoće?“ „Pomalo od oba. Nisam baš posmatrač ptica. Više… ljubitelj.“ Smeje se. „Lepo rečeno. Dakle, ovde si na odmoru?“ 290

„Da. Ti?“ „Isto.“ Oči mu se zacakle i klimne glavom. „Uzgred, dobra majica.“ Majica sa traktorom koju mi je Džoel poklonio za Božić, sada već pre tri godine. Konačno opet mogu daje obučem i da se sa smeškom prisetim njegovog osmeha. Osećam da sam sada hrabrija, nekako, kada mislim o njemu.

I dalje odlutam u mislima ka njemu – pomislim šta li sada radi, sa kim provodi vreme, o čemu li sanja. Ili da li ima posao, ili neki hobi, i drugačiji pogled na život od kada smo se rastali. Ali oštre ivice mojih sećanja polako počinju da se zamućuju. Tako me manje bole, deluju više kao ogrebotine nego ubodi. „Hvala“, kažem Finu. A onda, da ne bih morala da objašnjavam, „Koliko si već ovde?“ „Skoro nedelju dana. Ti?“ „Ovde, samo tri noći. Bila sam u Estoniji i Litvaniji.“ Fin deluje impresionirano. „Sve to je i na mojoj listi.“ Smešim se i pričam kako sam videla rode u šumi i orlove iznad jezera, kako sam se izgubila u estonskoj močvari dok se smrkavalo jedne večeri.

Fin se naslanja dok mu pričam i pažljivo me sluša, oči mu se smeju. „Bože, moram još da putujem“, kaže kada ja završim i ispija još gutljaj piva. „Šta te sprečava?“ Pitanje koje mi ljudi postavljaju celog života.

Deluje čudno sada kada ga ja postavljam drugom.

Pravi grimasu. „Novac. Godišnji odmor. Neorganizovanost. Grrr!

Mrzim realnost.“ Otpija gutljaj. „Deluješ kao da si prilično sređena, Kali.

Zavidim ti. Koja je tvoja tajna?“ „U stvari, sve je ovo novo za mene. Poznata priča – suviše uplašena da iskoristim mladost kad je trebalo, a onda počinjem da paničim dok se približavam četrdesetoj.“ Fin razvuče osmeh. „Ah! Ovde si uživala u opuštajućem zalasku sunca, i onda sam došao ja i ponovo otvorio temu egzistencijalne krize.

Okej. Vratimo se nazad – pričaj mi o sebi, nemoj mi dozvoliti da progovorim sledećih najmanje pola sata.“ „Pola sata?“ „Meriću ti vreme“, govori, gledajući na sat. „Počni od toga što ćeš mi reći zašto je tvoj drugi auto traktor.“

291

„Je li mi vreme već isteklo?“ „Nemam pojma.“ Finove oči svetlucaju, kao svetionik daleko na moru. Nagnuo se napred i naslonio laktovima na butine. Smejao sa mojim šalama, pažljivo slušao moje priče, postavljao pitanja. Zabavan je i bez predrasuda, stvarno zgodan, sa osmehom koji pleni.

Pita me čime se bavim, postavlja pametna pitanja o seči drveća i upravljanju staništima i šumama. Dok pričamo, shvatam da ga ne upoređujem sa Džoelom koliko sam mislila da hoću. Ne poredim ga ni sa kim. Možda to znači da mu dajem fer šansu, ili možda znači da svom snagom i dalje mislim na Džoela. „A šta je sa tobom?“, pitam Fina, svesna da sam već dosta dugo ja ta koja priča. „Čime se ti baviš?“ Spušta pogled na trenutak, a onda me ponovo pogleda. „Bavim se ekologijom. Zbog toga i jesam ovde. Posmatram migraciju ptica.

Nadograđujem svoje veštine.“ Zurim u njega. „To je… Trebalo je da mi kažeš.“ „Hteo sam da čujem nešto o tebi.“ Toliko pitanja mi je palo na pamet. „Dakle, ti si stvarno… šta u ekologiji?“ „Pa, više sam konsultant. Većinom sam na terenu. Istraživanja, procene, izveštaji, sav taj džez.“ „Voliš li to?“ „Da“, odgovara mi. „Obožavam. Za to sam rođen.“ Znam to osećanje, pomislim, dok zajedno gledamo u more, sada prekriveno tamom.

Kaže mi da je rođen i odrastao u Brajtonu, da ima veliku porodicu, mnogo prijatelja. Kaže da obožava pse i romantične komedije, i da voli dobru hranu. Takođe je očajan sa novim tehnologijama, katastrofalan u uradi sam poslovima i neko ko se ne zamara sitnicama. „Pa, ako smem da pitam“, kaže, gledajući dole u tepih od borovih iglica pod našim nogama, „postoji li neko ko te čeka kod kuće?“ Misli mi otputuju do Džoela. Zamišljam ga kako stoji u bašti, sa rukama u džepovima, gleda u zvezde.

Pitam se, samo na sekundu, da li gledamo u isto mesto na nebu.

Onda ponovo pogledam Fina. „Više ne.“ 292

Kasnije se Fin i ja ljubimo, prvo lagano a onda jako, dok sunce zalazi za Baltičko more. Poljubac koji je u isto vreme i stran i blizak, poljubac koji vraća davno zaboravljenu radost. Nisam imala nikoga od Džoela – i pokušavam da ga zaboravim čak i sada kada njegov dodir prolazi kroz mene kao morska struja. Fin mi se sviđa, i već znam da ovo može biti nešto dobro.

Vreme je da se krene dalje. Džoel je rekao da želi da nastavim, i ovaj poljubac sa Finom večeras, pod zvezdama, deluje kao dobar početak.

A onda, zato što to želim i zato što deluje ispravno, pozivam Fina u svoju kolibu.

Nekada nisam mogla da zamislim da budem sa nekim drugim osim sa Džoelom. I to me je uplašilo skoro više od činjenice da moram nastaviti sa životom. Plašila sam se da ću večito podsvesno da poredim, i da to nikada neću prevazići – jer kako bi neko mogao da me ljubi kao što me je Džoel ljubio!

Ali vreme sa Finom podsetilo me je da postoji milion vrsta neverovatnih uživanja. On je pun samopouzdanja, što sam uskoro spoznala, kada su nam se poljupci produbili. Stvarno je dobar u ovome – smeo i nepokolebljiv, nedvosmislen, glasan. I na kraju nas je spasla ta samosvest, jer je Fin zgodan toliko da to ne mogu da ignorišem, na način da preseca svaku misao koju možda imam o Džoelu. Ne stajemo da uzmemo vazduh i nadahnuta sam i iznenađena jer je Fin probudio u meni nešto za šta sam mislila da je zauvek izgubljeno.

293

Sutradan se budimo u zoru i sedimo na stenama na peščanom sprudu. Sami smo ovde, gledamo kako vazduh poprima narandžastu boju kako izlazi sunce. Kao da smo brodolomnici, nasukani na našem, privatnom ostrvu.

Visoko na nebu reka ptica selica prolazi iznad naših glava, kao snažna bujica lepetanja krila. Dok prolaze, Fin mi pokazuje sve različite vrste. Jedva mogu da ga pratim, ali ne samo zbog ptica – ošamućena sam i blago ushićena što je ovaj čovek pored mene, harizmatičan i pažljiv, toplih ruku i srećnog osmeha. Jutros u zoru me je probudio poljupcima – koji su za sekund prerasli u mnogo više od toga.

Proveli smo jutro na plaži i šetali smo držeći se za ruke kao da smo godinama zajedno. Razmenjivali smo poglede, ljubili se iza drveća. U podne smo se odvezli do lokalnog kafea, gde je Fin odvažno pokušao da naruči ručak na letonskom. „Šta si tražio?“, šapućem, kada mi se pridruži za stolom.

Smeje se. „Nemam pojma.“ Na kraju, hrana je bila odlična – dve ogromne salate, piće i kremasti kolači. Nastavili smo dan – nerazumno možda – popodnevnim kupanjem u obližnjoj reci. A kada je počelo da se smrkava, odvezli smo se duboko u borovu šumu tragom tetreba. I iako nismo pronašli pticu koju smo tražili i skoro smo se zaglavili dvadeset puta okrećući auto na uskom putu, nismo prestajali da se smejemo, a ja nisam mogla prestati da mislim: Stvarno bih mogla da se zaljubim u tebe.

Ipak, trudim se jako da ne očekujem ništa, jer postoji mali deo mog srca koji će uvek pripadati Džoelu.

Dvadeset četiri sata kasnije, na aerodromu u Rigi, ushićeno gledam u telefon i poruku od Fina: Zdravo, Kali. Ovo nisam dugo radio (!) tako da nisam siguran kakva su pravila… ALI mogu samo da kažem da je neverovatno da smo se upoznali i da bih mnogo voleo da te vidim ponovo. Ako bi i ti to htela…

Zatim stiže i druga poruka: Za mene je ovo bilo… pa, prilično impresivno.

294

I još jedna: (Dodao bih da se uopšte ne ljutim, ako za tebe nije bilo to!!! Ali nadam se.) x I još jedna: Okej, umukni Fine. Sada ću te pustiti da se ukrcaš u avion. Želim ti siguran let, putovanja, sve. Čujemo se uskoro, nadam se. x Razmišljam da isključim telefon, da sačekam dok ne dođem kući i da mu odgovorim tek za nekoliko dana. Ali nakon pet minuta, dok stojim i osmehujem se čitajući njegove poruke, shvatam da ne želim to.

I dok pozivaju putnike za moj let, ja kuckam poruku: I ja sam oduševljena što sam te upoznala. I volela bih da se vidimo ponovo. Kod tebe ili kod mene? x

295

80 DŽOEL – DVE GODINE KASNIJE

Kiran staje pored baštenskog zida, da dođe do daha ili da povraća.

Pretpostavljam da ću uskoro saznati. „Šta ti se, dođavola, dogodilo?“, cvili.

Koristim ovaj predah. Kleknem i duboko dišem. Pluća me malo peku, ali na onaj dobar način. Onako kao kad plačeš od sreće ili se smeješ do suza.

Večeras je prvo veče, što se nadam da će prerasti u redovno viđanje sa drugarima sredom. Kiran je poveo i Lakija, psa kog smo spasli i kog je na kraju usvojio. (Nažalost, moji ostali pseći prijatelji prestari su da bi nam se pridružili.)

Pogledam u Kirana. „Mogao bih da ti postavim isto pitanje.“ „Oh, živeli. Udari me dok sam još na podu.“ Lice mu je crveno kao paprika, koža klizava od znoja. „Umirem ovde, druže.“ Citiram Stiva. „Bol je samo slabost koja napušta telo, znaš.“ „Reći ću ti šta stvarno znam“, dahće. „Ti si samozadovoljni…“ Smejem se. „Izvini. Morao sam.“ Nastavljamo da trčimo. Ja bih mogao mnogo brže: bolja ishrana, redovni treninzi sa Stivom i surfovanje sa Vorenom učinili su čuda mom kardiovaskularnom sistemu. Ali večeras uživam u laganom tempu, jer mi je to šansa da razgovaram sa Kiranom.

Stiv, Tamsin, Voren i moj savetnik, svi oni smatraju da je pravo vreme za ovo. „Razmišljao sam o onome što si mi rekao pre mnogo vremena.“ „Onda kada sam prihvatio da krenem na trčanje sa tobom?“, Kiran zareži. „Jer povlačim to.“ Dolazimo do kraja puta. Završava se na parkingu sa pogledom, a 296

pošto je kasno, mesto je pusto. U blizini je klupa, sa pogledom na Eversford. Odavde se vide reka i crkveni toranj. Preko mora krovova, vide se sićušni tavanski prozori, koji svetle kao brodići među talasima.

Iako je novembar a vazduh je leden i oštar, obojica smo dovoljno zagrejani da ne osećamo još hladnoću. Tako sedam pored Kirana, koji se već, mrtav umoran, opružio na klupi.

Laki se smešta na zemlju pored nas. On čak i ne dahće, prokleti pas atletičar. „Razmišljao sam da se vratim na posao“, oprezno izgovaram. „To jest, ako me primaš.“ Kiran skače i uspravlja se u sedeći položaj. „Sjajno. Naravno. To su odlične vesti.“ „Morao bih malo da se podsetim…“ „Već sam to uradio, druže, pre sto godina. Poslaću ti imejl. Kako to da si se predomislio?“ Konačno sam ispričao Kiranu i Zoi o snovima koje sam imao ovoga leta, dok smo pili pivo u pabu. Bio sam nervozan i dlanovi su mi se znojili, plašio sam se da ću reći nešto što neću moći da povučem. Ali delovalo je da su prilično spremno sve prihvatili (a bilo kakve sumnje su brzo odbacili nakon što sam ih upoznao sa Vorenom). Kakvo olakšanje.

Gledam dole na Eversford, Igranka trepćućih svetala kroz oblake iz industrijskih dimnjaka. „Vežbanje. Bolje spavanje. Nerazmišljanje o nekome. Shvatanje da skrivanje ne pomaže.“ Ipak, žalim zbog toga što Kali i ja ne sedimo ovde zajedno.

Samopoboljšavanje do savršenstva, ali ako nema one osobe koju voliš, uvek će ti nešto nedostajati.

Ali nikada i nisam bio ja pitanju. Ako je Kali sada srećna, i ako ne razmišlja o svojoj sudbini, to je jedino bitno.

Kiran se osmehuje. „Dakle, nisi… Mislim, ovo nema veze sa devojkom?“ „Ne.“ „Koliko je prošlo – dve godine?“ „Da.“ „Da li se ikad čuješ s njom? Sa Kali?“ Odmahujem glavom. „Uhodiš je?“ „Ha…“ „Mislio sam preko interneta“, brzo govori Kiran. „Oh! Ne.“ „Pa, verovatno si u pravu.“ I on gleda dole na Eversford. „Na kraju 297

bi se samo mučio. To je problem današnjice. U stvari, nekada ne možeš pobeći od svoje prošlosti jer je sve onlajn svakoga dana, zuri nazad u tebe. Onda, tražiš li?“ „Šta?“ „Nekog drugog. Mogu da te povežem sa nekim, ako želiš. Zoi zna gomilu ljudi.“ „Hvala ti“, kažem sa osećajem praznine u sebi. „Ali nemoj.“ „Džoele“, nastavlja, „koliko dugo ćeš još čekati?“ Šest godina, Kirane, mogao bih da mu kažem. Kali ima još šest godina života. Ne mogu ni da razmišljam o viđanju sa nekim drugim sada. Možda nikad neću ni moći.

Ali kako da objasnim da sam sposoban sam o za kratke flertove i površne susrete, a da ne zvučim trulo?

Kiran još ubrzano diše. „Ne mogu da verujem da konačno mogu da prestanem da brinem o tome kada će mi se vratiti moj najbolji veterinar.“ „Jesi li rekao kada će ti se vratiti dah?“ Kiran šmrcne. „Ha! Postoje uslovi, znaš.“ „Kao što su?“ „Kao što su da nema sarkastičnih komentara o tome kako je tvoj šef sporiji od prosečnog devedesetogodišnjaka.“ „Popravićemo to“, govorim mu. „Poznajem lika.“

Te noći ponovo sam sanjao Kali. San, zbog koga me je preplavila sreća, koji me je polako probudio sa osmehom na licu.

Tri godine od sada, jedno rano jutro. Kali je na klupi na šetalištu.

Oči joj svetlucaju pod pletenim šeširom. Pogled joj je uperen ka moru, i pijucka iz šolje.

Deluje kao neki primorski gradić. U pozadini je hotel i sijalice na lampionima. Sigurno živi ovde, pretpostavljam, ako već nije u poseti nekome. Ali nema prtljaga, i sama je.

Osim što je pored nje Marfi, kraj nogu su joj i dečja kolica.

Nežno ih ljulja, sa osmehom koji mi govori da joj je srce puno.

A sada, kada ovo znam, i moje je.

298

81 KALI – DVE GODINE KASNIJE

„Mrzim što te ostavljam“, govorim sa uzdahom, dok se spremam da uhvatim voz nazad za Eversford jedne kišne nedelje u novembru. „Onda nemoj.“ Fin leži na krevetu, bez majice, svež posle tuširanja i mirišljav od citrusne kupke. Naslanja se na lakat i pretvara se da me gleda kako se pakujem, iako me njegov pogled priziva k sebi. U iskušenju sam da se predam, kleknem kraj njega i poljubim ga, pre nego što se setim da stvarno moram da idem. Da poljubim Fina na krevetu i da to ne preraste u nešto više, i dalje je jednostavno nemoguće.

Uspravlja se. „Ozbiljan sam. Preseli se kod mene, Kali. Ti i Marf.

Hajde, ovo je ludost, ovo putovanje tamo i nazad. Preseli se u Brajton.

Volim te. Zašto da ne?“ Zašto da ne? – mislim da bi to bio Finov epitaf. Jednostavno je tako vaspitan. Šta je najgore što može da se desi? Brini o tome kasnije. Bolje je da moliš za oproštaj nego da tražiš dozvolu. On kaže da svemu, malo toga odbija. Tako je drugačiji od Džoela i njegove tihe i potcenjene rezervisanosti.

I tako je drugačiji od mene – na mnogo načina, iako sam postala otvorenija za avanture pored njega, makar mislim da je tako. Ovih dana smo stalno negde napolju i verovatno previše vremena provodimo u avanturama, kao što je padobranstvo, ulaznice za koncerte i pozivnice za venčanja u inostranstvu. Jednom se dovezao da me vidi usred nedelje i priredio mi žurku iznenađenja nakon što smo bili zajedno samo nekoliko nedelja. Finu je ceo svet nadohvat ruke, može da pronađe prijatelja i u praznoj sobi.

Ljudi mi stalno govore da je dobro da budem sa nekim ko me uravnotežuje. Ne možeš biti jin bez janga, kažu. I sigurna sam da su u 299

pravu.

Ponekad se pitam šta bi se dogodilo da se sretnu Džoel i Fin – da li bi bili u gardu ili bi odmah kliknuli.

Ali, kao i Džoel, i Fin je uviđavan, uvek zainteresovan. Sluša šta govorim, masira mi stopala dok mu pričam, pamti detalje – na primer, da volim kafu preko mleka, da volim jagode i Rajana Gozlinga, da uvek zaboravljam kišobran i ne podnosim tekilu.

Utešno je to što me podseća na Džoela, a zbog onoga u čemu se razlikuju je šarmantan. Kao što je njegova neočekivana strast prema esid-haus muzici, njegova biblioteka knjiga o prirodi koja je veća od moje i zauzima skoro celu dnevnu sobu, ili kako podnosi ljute papričice da i ne trepne. Talentovan je da prepozna ptice u letu – ozbiljno, svaku pticu – a ima i tajni i potcenjeni talenat za pravljenje kolača. Strastven je kad je reč o lokalnoj i regionalnoj politici, pa me zbog toga podseća na Grejs.

Ovo nije prvi put da me je Fin pozvao da se preselim kod njega.

Obrazlaže to time što je on vlasnik stana i da zbog toga ima smisla da ja živim kod njega. Stan je sa druge strane obale, na poslednjem spratu velikog bloka. Veoma je mali, ali samo nekoliko minuta udaljen od mora. Možemo i da ga vidimo iz dve sobe.

A i stvarno mi se dopada ovde. Obožavam da držim otvorene prozore, da slušam galebove, udišem slani vazduh. Prvih nekoliko puta kad sam došla na vikend ovde, jedva da smo i izlazili iz sobe, samo da jedemo i pijemo, da piškimo ili da se istuširamo. Sve smo radili u stanu – zašto trošiti vreme na kupovinu i večere napolju! – pravili tople kupke, pregledali sve u Finovom video-klubu, držali glavu u krilu onog drugog i razgovarali o budućnosti.

Prošlo je samo šest meseci, i da, idemo suviše brzo. Ali brzo može biti i uzbudljivo – kao avion pre nego što poleti, ili vožnja na ogromnom toboganu. Strašno, ali uzbudljivo. Fin mi je rekao da me voli posle samo dve nedelja, zato nije trebalo da budem iznenađena ni kad je samo nekoliko nedelja potom predložio da se preselim kod njega.

I dalje ponekad mislim na Džoela, naročito kada se vratim u Eversford. Čak sam i nekoliko puta svratila u kafić, sedela na njegovom 300

starom mestu pored prozora i naručila debelo parče onog danskog kolača. Razmišljala sam o tome kako je – je li srećan, šta sada radi, da li su mu se snovi promenili. Dot me je uveravala da nije dolazio od kada smo raskinuli, i da ne moram da se plašim da ću ga sresti. Što je dobro, jer nemam pojma šta bih uradila, ili šta bih mu rekla, da ga sretnem.

Ponekad se pitam da li sam dovoljno uradila – da li je trebalo jače da se borim – za nas. Možda mu je bilo potrebno više od mene, a ja sam ga razočarala, napustila kada sam mu bila najpotrebnija.

Ali onda prelistam sve razloge zbog kojih smo se rastali, i pokušam opet da se smirim. Pustim da se sve slegne, ta tuga koja spava duboko u meni.

Polako sam shvatila da Džoel odlazi. Na njegovom mestu sada stoji Fin, živi svetionik, koji me sto posto voli.

„Šampanjac?“, doziva Fin iz kuhinje.

U frižideru je boca skupog šampanjca, poklon Finu za rođendan od jednog prijatelja sa faksa koji uvek kupuje u fri-šopu. Šampanjac – zato što se selim u Brajton. Pristala sam. Na kraju nisam mogla da smislim nijedan razlog zašto ne bih. Šest meseci je dovoljno dug period, razmišljala sam, a Fin kaže da ima mnogo kontakata koji mi mogu pomoći da pronađem posao (u šta ne sumnjam).

Nedostaju mi mama i tata, naravno, i Ester i Gav i njihova preslatka beba, Dilajla Grejs. Ali oni obožavaju Fina, tako da sam sigurna da će biti oduševljeni. A, na kraju, Fin je u pravu – ovo putovanje tamo i nazad počinje da deluje malo ludo. Jer ja želim da budem sa njim. Želim. A ono što osećam prema njemu… više je od hemije.

Zato sam pristala, i toliko je bio srećan da je svojim osmehom mogao da obasja kontinent.

Pojavljuje se ponovo u sobi, sada sa majicom, kao da misli da ova prilika zaslužuje da ispoštuje neke formalnosti. Zatvarač puca i šampanjac se proliva po tepihu, i ja se smejem dok on psuje, i dodajem mu peškir sa gomile na krevetu. Marfi, koji svaki put dolazi sa mnom, sumnjičavo njuška mokru mrlju. „Pa“, kaže Fin, dok mi dodaje punu čašu, „recimo samo da mi je izuzetno drago što sam nabasao na tebe na onoj plaži u Letoniji, Kali 301

Kuper.“ Nazdravljamo i otpijam gutljaj. Šampanjac je hladan, iz frižidera.

Gledam ga pravo u one njegove plave oči. „I meni. Ti si odličan ulov, Fine Petersene.“ „Ovih proteklih šest meseci bili su najbolji u mom životu“, govori, a osmeh mu ispunjava sobu.

I ja se smešim. „Nazdravljam u to ime.“

U kasne sate u ponedeljak ujutro neko me je protresao i probudilo iz sna. Sinoć sam morala da uhvatim voz nazad za Eversford, jer dok se ne preselim u Brajton, moram da nastavim normalan život.

Navlačim kapuljaču, krećem ka kolibi sa Marfijem pored nogu, i posmatram mirno tamno nebo. Večeras ne vidim zvezde, možda zbog mnogo svetala, ili je možda oblačno.

I u mom umu je oblačno. Nije to krivica – više neka tiha nelagoda.

Nisam izdala Džoela i rekla Finu za njegov san, i ne nameravam.

Ali, ako se obavežemo na zajednički život, pitam se da li Fin ima prava da zna.

Pokušavam da naslutim kako bi reagovao, i zamišljam kako bi se samo smejao. Ne bi on to omalovažio – više je da ne bi slinio nad nečim što ne može da promeni. On je mišljenja da se ne treba mešati u životne tokove. Ne brine mnogo o novcu, nije nešto tačan, i ne brine šta drugi misle o njemu. Već znam da ne bi ulazio dublje u to i pokušavao da razjasni stvari. Od početka bi prihvatio da neke stvari nemaju odgovor – ili, ako i imaju, da je prolazan kao vazduh.

Možda imam još godinu dana života, možda deset ili pedeset. Fin i ja sada gradimo svoju budućnost, i to je ono što je najvažnije. Džoelov san je već počeo da bledi i da polako prelazi u senku mojih sećanja.

Ne. Neću zamarati Fina oko nečeg što je sve manje opipljivo kako dani prolaze.

Kada smo se prvi put upoznali, Fin je pitao zašto smo Džoel i ja raskinuli. Rekla sam mu, prilično iskreno, da smo želeli različite stvari.

Fin se na to nasmešio i rekao da je tako nešto bilo i sa njim i njegovom bivšom. I onda smo nastavili da hodamo, ne pričajući više o tome.

302

82 DŽOEL – TRI GODINE KASNIJE

„Daj mi još dva!“ „Ne, mrzim te.“ „Još dva! Hajde!“ Vidim da me Stiv neće pustiti dok ne uradim još dva trbušnjaka.

Torzo mi gori dok se napinjem. Onda se rušim sav znojav i revoltiran i počinjem da režim i pretim kako ću otkazati svoje članstvo u teretani. „Da, da.“ Stiv mi baca flašicu vode. „Hoćeš da bude lako? Onda ostani u krevetu.“ „Bar da jesam“, stenjem. Ostavljam flašicu i okrećem se. Trudim se da ne povratim.

Stiv pristaje da popusti na pet minuta dok dođem do daha. „Onda, kako je bilo?“, pita me. „Šta kako je bilo?“ „U spa centru, idiote.“ Jutros sam se vratio iz velnes centra, onog za koji mi je Kali poklonila davno istekli vaučer. Mesto i dalje dobro radi, pravi sokove za ljude sa lošim navikama, masira im vitalne organe. Bilo je i joge i meditacije. Akupunkture i nekih vradžbina. I nekoliko ceremonija koje su uključivale bosa stopala i neko zveckanje.

Osećao sam nekako kako joj dugujem to, čak i nakon ovoliko vremena. Bila je toliko dobra prema meni tog Božića, toliko nade je polagala u mene da se ponekad usudim da se setim sebe kakav sam bio tih dana. Uprkos onome što je usledilo. „Pomalo ludo“, govorim Stivu. „Ali osećam se dobro. Za divno čudo.“ „Jesi li spavao kao beba?“ 303

„Nikada to nisam razumeo. Bebe su poznate kao loši spavači. Kada smo kod toga, kako je Eliot?“ Stiv i Hejli dobili su drugo dete pre dva meseca, dečaka. „Još nas teroriše. Bukvalno je malo čudovište. Mislim da nije zatvorio oči duže od pet minuta od kada se rodio. Mada, obožavam ga“, dodaje sa osmehom. A onda me pita: „Da nisi…“ „Ne, naravno da nisam.“ Imamo dogovor, Stiv i ja, da ću, ako ikada više budem sanjao nešto o svojim kumićima, prvo reći njemu. Štagod da je, dobro ili loše, odmah ćeš mi reći. Isti dogovor imam i sa Tamsin i sa Vorenom. Izgleda da većina ljudi želi da zna.

Ponekad se zapitam nakratko kako bi se stvari odvijale da je Kali htela da zna istinu. Da li bismo sada bili venčani i imali decu, našu porodicu? Da li bih možda imao šansu da promenim tok… „Dobro“, kaže Stiv i skače na noge. „Hajde.“ „Šta? Nije prošlo pet minuta.“ „Džoele, šta ti uvek govorim? Ako dremaš, gubiš.“ Ovo mi govori veoma saosećajno. Čak i gestikulira rukom.

U slučaju da nisam shvatio prošlih deset puta kada mi je to rekao.

Zapravo, nisam spavao kao beba tamo u spa centru, uprkos akupunkturi, refleksologiji i neverovatnoj količini eteričnih ulja od koje mi je bilo muka. Jeste mi mnogo bolje u poslednje vreme, ali i dalje sam nervozan kada sam noću van kuće.

Kada sam uznemiren, imam jaku potrebu da se napijem, ali nisam to hteo da radim. To me je previše podsećalo na prošlost, na mračna vremena. Nekako sam morao da se sprečim da odjurim u najbliži supermarket koji radi dvadeset četiri sata. Zato, kada padne mrak, lutam ulicama, umotan u debeli kaput i šal, sa kapom na glavi.

Poslednje noći tamo, kada je ta žudnja na svu sreću nestala, naleteo sam na nekoga ko je radio skoro isto što i ja. „Izvini! O bože, izvini.“ Opsuje i spušta slušalice oko vrata. „Uplašio si me.“ Prošla je ponoć, a temperatura je pala ispod nule. Na sebi je imala samo majicu i donji deo trenerke, i tanki džemper.

304

„Izvini, nisam očekivao da… vidim nekog.“ Nekoliko puta naleteo sam na nju za doručkom (dok sam tiho molio za kafu i glasno pitao gde su kroasani). Jednom na meditaciji. Dva puta na jogi, gde smo se pogledali dok smo se onako poluiskrivljeni borili da ne prasnemo u smeh. „I, zbog čega si ovde?“, upitao sam je.

Naslonila se na cigleni zid pored koga smo se sudarili. „Zbog mnogo toga.“ Nasmešio sam se. „Zvuči ozbiljno.“ „Tako su mi rekli.“ Nabraja na prste. „Ne jedem redovno. Imam ozbiljnu kofeinsku zavisnost. Uskoro punim trideset a ne znam nijednu joga pozu, što mislim da je krivično delo ovih dana. Ti?“ Pogledam je. Plava kosa do ramena, plave oči. Usne poplavele od hladnoće. „Ah, ja sam kao… obećao nekome da ću doći ovde. Eto zato.“ Nasmeši se i ne pita dalje. „Uzgred, ja sam Rouz.“ „Džoel.“ Čvrst stisak ruke, pun kontakt očima. „Pa, Džoele. Ti… hvataš svež vazduh?“ „U stvari, borim se protiv poriva da odem na neku terevenku. Ti?“ Opet se smeje i pokazuje na svoje slušalice. „Ne mogu da spavam, pa… potvrđeno pomaže.“ Smešim se i prisećam svojih prvih dana kada sam hteo da se oslobodim snova. Odlučio sam da joj ne kažem kako nikada nisam uspeo u tome.

Ispostavilo se da nisam ni morao. „Sve ovo je pomalo čudno, zar ne?“, rekla je. „Izjavljivanje koliko volim sebe, i ponavljanje unedogled. Ja, zapravo, dobijam suprotan efekat ako to slušam dovoljno dugo.“ Nasmejao sam se. „Da, i jeste pomalo čudno.“ Odmahnula je rukom. „Ah, sigurno te neće terati da radiš to. Za razliku od većine ovde, ti deluješ kao oličenje zdravlja.“ Ovaj kompliment uhvatio me je nespremnog. „Samo da kažem – sasvim sam svesna da sada delujem potpuno suprotno od zdrave. Izgledam kao leš. I to ne podgrejan, jer mi bukvalno nikada nije bilo ovoliko hladno.“ Podigla je pogled prema nebu, cvokoćući. „Pogrešna procena.“ Nasmešio sam se. „Čudno, baš sam hteo da pitam.“ Onda sam skinuo kaput i ogrnuo je njime. „Evo. Ne bih voleo da vidim da te mantre propadnu uzalud.“ Zurila je u mene. Malo je zadrhtala kada sam povlačio revere i 305

nameštao kaput na njoj. Kosa joj je ostala ispod kragne i napravila traku oko lica. „Laku noć, Rouz. Drago mi je što sam te upoznao.“ Otišao sam od nje kroz vrt, upijajući tišinu noći. Nadao sam se da će se deo možda uvući i smestiti negde u mom umu.

306

83 KALI – TRI GODINE KASNIJE

Bili

smo na Floridi – još jedna Rikardova preporuka – na dve nedelje, i istraživali močvare i prirodne rezervate, plivali na belim peščanim plažama, družili se sa ljudima koje smo upoznali na putu. Više i ne znam koliko je razgovora vodio Fin dok smo bili ovde, ovaj čovek kome je harizmatičnost srednje ime. On i dalje stiče prave nove prijatelje kada ode na odmor, što je talenat koji sam ja izgubila još kada sam ušla u pubertet.

Nakon večere u našem novom omiljenom kubanskom restoranu Fin predlaže da prošetamo, da još jednom uživamo u toploj večeri pre nego što se sutra vratimo u hladnije predele. Tako lutamo kroz Majami Bič držeći se za ruke, u pravcu… pa, plaže. „Proleteo je, zar ne, Kal?“, govori Fin. Na trenutak pomislim da misli na pticu – iz navike od ove poslednje dve nedelje – a onda shvatim da govori o odmoru. „Ne mogu da verujem da u ponedeljak idem na posao.“ Ne smeta mi, naprotiv. Nakon nekoliko meseci potrage, prijatelj Finovog prijatelja uputio nas je na posao u rezervatu udaljenom pola sata od Brajtona. Tamo mi se sviđa, skoro kao u Voterfenu.

Jednim delom osetila sam olakšanje što napuštam Eversford i što ostavljam za sobom i strah da ne naletim na Džoela. Toliko sam se plašila da neću znati šta da mu kažem – da ću, ako ga sretnem, osetiti nešto što ne želim. Ponekad se pitam da li me je video dok sam sedela na njegovom starom mestu u kafiću, ili kada sam nosila onaj par minđuša koje mi je on kupio; možda bi mislio da ga nikada nisam potpuno prebolela. A onda se zapitam da li bi tada možda bio u pravu.

307

Fin ima stvari koliko i ja – i više, ako je to moguće – tako da nisam bila tako obuzeta sobom i svojim stvarima kad sam se useljavala onako kao što sam bila sa Džoelom. Mada Džoelu nije bilo bitno što su moje kutije zakrčile prolaze, ili što su stvari rasute po stanu. Ipak, nekako mi nije smetalo kada sam se useljavala kod Fina. Većinu mojih stvari, koje smo mogli, nagurali smo u fioke i ormane, pre žurke dobrodošlice koju je Fin organizovao prve noći – mada, tehnički, to nije bila dobrodošlica.

Ali, ranije te večeri, izgledalo je da je pola Brajtona bilo nagurano u stan, i pili smo i pušili i plesali kao da smo ponovo u studentskim danima. Na pola žurke, dok je Fin zabavljao desetak ljudi pričom o tome kako smo se upoznali, pogledala sam u njega i pomislila: Ne mogu da verujem da si sve ovo uradio za mene.

Vrhunac boravka na Floridi bio je provesti kvalitetno vreme sa Finom. Pošto mu je na poslu sada mirno – sezona istraživanja i anketa počinje tokom proleća i leta, kada radi mnogo duže i nema vremena za druženje – koristimo svaki slobodan trenutak. Fin je društvena osoba i tu su ljudi – uvek – dolaze kod nas u stan, ili nas zovu da im se pridružimo na piću u obližnjem baru. Vikendom smo uvek na porodičnim okupljanjima, jer Fin ima dva brata i sestru, i bezbroj rođaka. Večeri u nedelji provodimo sa prijateljima, u pabovima i restoranima, na koncertima, bez pauze. Ali tako nam je od početka – jurimo napred, retko stajemo, ponekad bacimo pogled da proverimo da li su ostali još tu pre nego što nastavimo dalje.

Ne smeta mi – čovek sa tako ispunjenim životom ne može biti ništa loše – ali ponekad poželim da smo sami, da uživamo jedno u drugom kao tokom onih prvih dragocenih trideset šest sati u Letoniji. Jer toliko je dobro uživati u Finu. On je darežljiv, urnebesan, tvrdoglav i mudar, i ponekad stvarno ne bih da ga delim ni sa kim. Ali znam da je to sebično, a Fin nije takav, i, u svakom slučaju, život ne funkcioniše tako.

308

„Kal”, šapuće mi Fin, kada dolazimo do plaže. Saginjemo se da izujemo japanke i naša potamnela stopala tonu u pesak. „Nešto bih želeo da te pitam.“ Dok sam se okretala da ga pogledam, izvadio je kutiju iz džepa.

Ruka mi je poletela do usta, a odnekud se čulo klicanje, a potom i čestitke od grupe prolaznika. „Nemam pojma kako ovo da uradim”, uzdiše. „Zato je možda najbolje na starinski način. Kali, volim te do kraja ovog ludog sveta.

Hoćeš li se udati za mene?“ „Da.“ Želim da se vreme uspori i ubrza u isto vreme. „Da, da, da.“ I tamo, pred plimom i palmama, pod spektakularnim olujnim nebom, Fin i ja dogovorili smo se da trajemo zauvek.

309

84 DŽOEL – ČETIRI GODINE KASNIJE

Od svih mesta koja me podsećaju na neki deo moje prošlosti, stojim na benzinskoj stanici na Auto-putu M-25. „Džoele?“ Okrećem se i preplavljuje me talas neočekivanog zadovoljstva što vidim Melisu. „Zdravo.“ Gleda me nekoliko trenutaka, a onda me upoznaje sa Adonisom koji stoji pored nje. „Leone, ovo je Džoel.“ Oprezno mu pružam ruku i pitam se hoće li me pre udariti nego što će se rukovati sa mnom. Ali neće. Samo me pozdravlja, sa blagim osmehom, što je verovatno više nego što zaslužujem.

Melisa se smeje. Ima neki sjajan roze karmin koji ističe njene besprekorne zube. „U redu je. Pričala sam mu samo lepe stvari o tebi, naravno.“ Uputim pogled Leonu koji znači: Možeš da me udariš neki drugi put, obećavam ti. „Mogao bih da odem i uzmem nam kafu“, kaže. „Vraćam se za minut.“ Stojimo jedno preko puta drugog nasred prolaza. Bujica putnika prolazi pored nas. „Jesi li… Kako si?“ „Dobro.“ Nasmeši se. „Zapravo, upravo smo krenuli na Hitrou.“ „Blago vama. Idete na neko lepo mesto?“ „Na Barbados.“ Pruža ruku kako bih video njen prsten. „Medeni mesec.“ „Vau, to je… Čestitam.“ Skratila je kosu i vidim njen cvetni kombinezon ispod jakne i šala.

310

Spremna za Barbados – tipično za Melisu. Lepo je videti je zaljubljenu, kako sija, onako kako nikada nije sa mnom.

Deluje kao da bi htela nešto da kaže, ali ne može da nađe prave reči.

Tako, pošto sam uvek bio džentlmen, uskačem prvi. „Leon je dobar, je li?“ „Pa“, odgovara, „bolji je od tebe.“ „Dobro je. To je početak.“ „Šalim se. Sjajan je. Stvarno sjajan.“ Čežnjivo gleda prema radnji gde je otišao da uzme kafu. „Pa, kuda ideš?“ „Oh – u Kornvol. Nije tako egzotično kao Barbados.“ „Odmor je odmor.“ „Aaa, ne – u stvari, selim se tamo. Počinjem iz početka.“ „Vau! Mislila sam da ćeš živeti u onom stanu dok ne umreš. Bez uvrede.“ Njen nedostatak takta mi skoro budi nostalgiju. „U redu je.“ „Onda, šta te je pokrenulo?“ „Porodične stvari. Duga priča.“ Odmahuje glavom. „Dakle, nisi više sa onom devojkom koja je živela sprat iznad?“ Devojka koja je živela sprat iznad. „Ne. Ona je… sa nekim drugim sada. Mislim da je udata.“ (U stvari, znam da jeste. Dag mi je rekao – ispostavilo se da on i Gavin imaju zajedničkog prijatelja.)

Melisa klimne glavom. I, verovatno prvi put od kada je znam, ne zafrkava me. „Imaš li posao tamo? U Kornvolu.“ „U stvari, imam.“ „Ponovo radiš kao veterinar?“ „Da.“ Ponovo klimne glavom, ovoga puta sporije. Pogleda me u oči i zadrži pogled. „Pa. Čestitam.“ Neočekivano sam dirnut ovim. „Hvala.“ Prolazi nekoliko sekundi, a onda prilazi da me zagrli za rastanak. Čudno je osetiti ponovo njene ruke oko mog vrata. Kao da ponovo pronalaziš svoj omiljeni komad odeće, udišeš poznati miris. „Šta će svi oni stari šišmiši bez tebe sada?“ Gutam knedlu. Nije baš bila sjajna godina u mojoj ulici, što se tiče umiranja. „Ostala je samo jedna sada, nažalost.“ (Ajris se još drži, uporna kao i uvek.)

Melisa se povlači. „A ti se ne viđaš ni sa kim?“ Kao da ne veruje da imam drugi razlog što se selim u Kornvol.

311

Uzdahnem. „Voleo bih, Melisa, ali sada si na medenom mesecu.“ Nasmeje se od srca, na način koji mi je nekako nedostajao. „Znaš, šteta je što ti i ja nismo mogli da budemo prijatelji.“ „Mislim da jesmo prijatelji.“ Okleva na trenutak, i shvatam da joj je teško da se rastanemo. „Pa, čuvaj se. Pokušaj da upoznaš neku finu devojku.“ „Jesam. Nije nam išlo.“ Još jednom mi namiguje. „Džoele, šta da ti kažem! Sada sam udata.“

Iznajmio sam stan na deset minuta udaljenosti od Vorenovog u Njukveju, sa malim vrtom i gostinskom sobom. Stao sam u garden centru nakon što sam prešao Devon, i kupio gomilu kućnih biljaka za moju dnevnu sobu. Kupio sam i saksiju za prozor. I mada se selim ovde da bih počeo ponovo, i dalje ne mogu da živim bez nečega što me podseća na Kali.

Do ranog popodneva još sam manje-više dobar, zato idem kod Vorena. „Teški rastanci?“, upita me. „Tamsin je slomljena. Hoće da dođe sledećeg vikenda, da dovede decu.“ „Voleo bih da je vidim“, kaže Voren. „A kako se ti osećaš što si ovde?“ „Nervozno. Ali u dobrom smislu.“ „Tako je najbolje. Nije mi dosta dobre nervoze u životu.“ Nasmeši se. „Je li sve spremno za ponedeljak?“ „Mislim da jeste.“ Radim pola radnog vremena sa Kiranom već više od godinu dana. Planiram da sledećih šest meseci radim u svojoj novoj ordinaciji u Kornvolu i da idem na kurseve u Bristolu. „Nisam siguran da li sam ti već rekao, ali ponosan sam na tebe, druže.

Stvarno si pokrenuo stvari u dobrom pravcu.“ „Hvala.“ „A to što si ovde, sa mnom… Pa, to mi mnogo znači. Stvarno.“ Klimam glavom. „Ima li dobrih talasa?“ 312

Voren gleda na sat. „Sada?“ „Da.“ „Ima.“ „Hoćemo li na brzinu?“ „Uvek, druže. Uvek.“

Te noći sanjam Kali.

Budim se baš u trenutku kada joj ponovo govorim da je volim.

Lice mi je vlažno od suza, a ramena mi drhte od tuge.

313

85 KALI – ČETIRI GODINE KASNIJE

Fin i ja smo se venčali na leto, pošto smo se složili da nijedno od nas dvoje nije za duge veridbe. Veliki broj ljudi koji je hteo da nam poželi sreću u braku zahtevao je i veliki svadbeni prijem koji je premašivao naš budžet, tako da je, na kraju, Finova sestra Betani, koja živi na farmi, bila domaćin zabave. Okačila je figurice ptičica između greda ambara, rasula livadsko cveće po plastovima sena i napravila nam tortu sa jestivim cvećem. Svuda su bile životinje i bilo je vruće, ali, kada je pao mrak, dve stotine ljudi je plesalo i smejalo se pod ludim svetlima, okačenim o crepove kuće.

Za večerom, Finov govor o tome kako me je upoznao u Letoniji, i o svemu što se dešavalo u dve godine od tada, zvučao je kao glasno pročitano ljubavno pismo. Budući da je talentovan govornik, njegova priča je sve rasplakala, a potom i nasmejala. Gledala sam kako se pun ambar ljudi talasa od emocija i to je prizor koji nikada neću zaboraviti.

To, radost mojih roditelja, Esterin predivni govor o Grejs, i Dotino pijano žvalavljenje sa Finovim kumom – ovaj dan bio je ispunjen srećom u svojoj najčistijoj formi.

Ali povremeno mi je ipak potrebno da malo usporim. Da bih mogla da uživam u sadašnjosti, umesto da uvek jurim nešto sledeće. Želim da provodimo više vremena na plaži, držeći se za ruke, ili ljubeći se na kauču, ili samo šetajući kroz grad. Tako je bilo sa Džoelom, i ponekad sam tužna što to nemam sa Finom.

Bili smo u Australiji na zakasnelom medenom mesecu – Fin ima rođake u Pertu, i tako smo proveli poslednju nedelju ovde sa njima.

Opijeni suncem, plivali smo u okeanu, upijali široka prostranstva i plaže koje oduzimaju dah. Kod kuće je sad zima, i mada i to doba ima svoje 314

lepote koje ću uvek voleti, ne mogu reći da mi nije bilo beskrajno drago što smo u šortsevima i japankama – naročito nakon što sam provela nekoliko poslednjih dana na poslu u ribolovačkim čizmama i kabanici.

Probudila sam se rano ujutro. Fin je još spavao i nisam htela da ga uznemiravam. Tako je zgodan i smiren, pocrneo i golih grudi opružen pored mene na krevetu.

Tako sam se iskrala u kupatilo, gde sam, pet minuta kasnije, tiho plakala od sreće.

Trošimo doručak dugom šetnjom duž reke Svon. Jutros je sve izuzetno plavo – nebo, voda, prozori oblakodera. Fin priča o tome kako bi vodio rođake negde na večeru, da im zahvali na gostoprimstvu, pre nego što odemo kući. Slušam ga, ali i misli mi lutaju, uključujem se i isključujem, borim se da se fokusiram. „Fine“, kažem kada smo stigli do ivice vode. Ima kačket i naočari i mrmlja o tome u koji restoran bismo mogli da odemo.

Okreće se ka meni. „Da, u pravu si. Pretpostavljam da morska hrana nije neka opcija. Da li bi htela da probamo onaj grčki restoran?“ „Fine, moram da ti kažem nešto.“ Možda instinktivno, hvata me za ruku. Volim da osetim prsten na njegovom prstu – još mi je novo i sveže, to što sam gospođa Kali Petersen i što i ja nosim burmu. „Kal, u čemu je problem?“ „Nema problema“, tiho kažem. „Trudna sam.“ Najblaži uzdah, onda najtopliji poljubac, obrazi vlažni od suza, drhtanje ramena. Grli me i tako stojimo nekoliko minuta dok život prolazi pored nas, postaje pun boja, svetlucav i osunčan.

Nežno se odvaja od mene i spusti lice do mog. Skida naočari kako bih mogla da ga gledam u oči. „Kada… kada si…“ „Jutros. Bilo mi je malo muka.“ Ponela sam iz Engleske testove za trudnoću, za svaki slučaj.

To je nešto o čemu smo pričali od početka. Fin je iz velike porodice i nikada nije krio da želi decu. I ja sam to želela, ali sam brinula zbog stvari o kojima on nije – kao kako će se on nositi sa time da mora da se povuče iz društvenog života, kako ćemo sa bebom u ovako malom 315

stanu, da li će Marfi dobro prihvatiti ovaj preokret. A da ne pominjemo ono hoću li ikad zatrudneti, budući da sam u kasnim tridesetim – čitala sam toliko horor priča o tom strašnom biološkom satu. Pokušavali smo pet meseci, i zato sada osećam ogromno olakšanje i zahvalnost. Kockice se sklapaju. Samo se nadam da ćemo se prilagoditi novonastaloj situaciji i drugačijem stilu života od onog koji smo imali do sada. „Kali… toliko te volim. Ovo su najbolje vesti.“ „I ja volim tebe. Toliko sam uzbuđena.“ „Osećaš li se dobro? Jesi li sigurna da želiš da šetamo? Prilično je vruće. Mogli bismo da odemo i…“ „Dobro sam.“ Smejem se. „U stvari, prija mi svež vazduh.“ „Ne mogu da verujem da nisam primetio.“ „Trudna sam tek nekoliko dana. Nisam htela da ti dajem lažnu nadu, u slučaju da nije ništa.“ Isceri se. „Pa, trebalo bi da napravimo planove. Mada… kakve?

Nemam pojma šta treba da radimo.“ „Ni ja. Pretpostavljam da je to deo zabave.“ „Hoćemo li da zovemo sve preko Skajpa? Da im kažemo?“ Želim da kažem Džoelu. Htela bih da mu javim hitno, a onda konačno shvatim.

Džoel već zna. Znao je to godinama.

Mislim da za tebe najbolje tek dolazi. „Kali?“ Izbacujem Džoela iz glave i stežem Finovu ruku. „Sačekajmo dok ne dođemo kući. Sviđa mi se pomisao da je to samo naša tajna, makar na neko vreme.“ On se smeši i grli me oko ramena. „Pa, onda bi trebalo da proslavimo. Šta možeš da jedeš – tortu?“ Smešim se i ja. „Skoro smo doručkovali. I, iskreno, malo mi je muka.“ „Je li ti čudno?“, pita me Fin nakon nekoliko trenutaka. „Mislim, osim što ti je muka… kako se osećaš?“ Ne moram ni da razmislim da bih mu odgovorila. „Euforično.“ I to je to – najbolji i jedini način da opišem.

316

86 DŽOEL – PET GODINA KASNIJE

„I na kraju, želim da zahvalim svojoj deci. Ponosan sam na vas. Na sve troje.“ U prostoriji se čuje žamor odobravanja. Čaše su podignute u našem pravcu.

Tatin je sedamdeseti rođendan i proslavljamo u staroj sali ragbi kluba dole niz ulicu. Sve je tu što možete očekivati od proslave u staroj sali ragbi kluba: uglađeni di-džej koji pušta Dagovu listu pesama Bitlsa, posluženje (ništa tvrdo) – tuna i piletina (ima malo i tanke kobasice, samo radi ravnoteže) – gomila ljudi koji stoje u grupama i jedva čekaju da pobegnu. Samo pogledom znam da je belo vino toplo i da se osamdeset posto razgovora vodi o računovodstvenim problemima. Ipak, ovo je tatina proslava koju je organizovao Dag. Sigurno neće biti koktela i na pozornici se neće pojaviti Idris Elba.

Možda je sve tako predvidivo jer sam o ovome već sanjao. Pre dve nedelje, u snu koji kao da je trajao čitav život.

Nakon govora, pronalazim Tamsin koja je pored stola u dnu sale sa Harijem i Amber. Hari, koji ima skoro pet godina, čita neku knjigu.

Amber, koja ima dvanaest, ima slušalice na ušima.

Pametna devojka.

Hvatam njen pogled i usnama joj pokazujem, „Jesi li dobro?“ Podiže pogled sa svog ajpeda i sleže ramenima. „Dosadno.“ „Reci to svom drugom ujaku“, opet joj spelujem i pokazujem na Daga. Ona se isceri.

Zavaljujem se u stolicu i uzimam šaku kikirikija. „Kako ide, seko?“ Tamsin grize usnu i namešta bretele svoje tirkizne haljine. „Pravi uspeh, zar ne? Ali on se zabavlja, je li tako?“ 317

Pogledam u tatu. Priča neku priču grupi svojih drugara sa badmintona, a oni deluju ushićeno. Bog zna o čemu im priča. Možda o onome kada je skoro izgubio lopticu? „Naravno. Pogledaj ga. Nisam ga video tako srećnog još od kada su 2010. izglasavali budžet.“ Tamsin se smeši i ispija gutljaj vina. Namiguje mi. „Bože, ovo je mlako.“ „Kako si ti, Hari?“, pitam sestrića. „Dobro“, krotko odgovara. (U stvari je u pravu: Hari je najmilije dete koje sam ikada video. Nije ni čudo što sam mu samo poluujak.) „Skoro sam završio.“ Podiže knjigu i pokazuje mi. Knjiga je o svemiru, deluje zastrašujuće naučno. „Dobro štivo“, ohrabrujem ga, a onda složim upitnu facu prema sestri. „Zaboga, Tam, to je bukvalno domaći zadatak.“ Podiže ruke. „Nemoj mene da kriviš. Želeo je da je ponese. Ne spušta tu prokletu stvar.“ „Rodila si genija“, šapućem joj. „Možemo li malo da ga iskoristimo preko Jutjuba, i da posle svi idemo u penziju?“ Blago me gurne u rame. „Super što su Kiran i Zoi uspeli da dođu.“ Pogledam u svog prijatelja i njegovu ženu koji šarmiraju jedan par dvostruko stariji od njih. Čak su i Stiv i Hejli tu negde (mada imam osećaj da Stiv reklamira svoj posao. Uhvatio sam ga malopre kako maltretira dve osamdesetogodišnjakinje da dodirnu prste na nogama). „Zdravo, vas dvoje.“ Voren seda pored mene i tapše me po kolenu.

Drago mi je što je tata pozvao i Vorena. Mislio sam da možda neće hteti, ali na kraju je samo slegnuo ramenima i složio se. Kao da smo pričali o nekom poznaniku iz prošlih vremena. Izgleda da ni on ni Voren nemaju više snage da se takmiče zbog mame, ili mene. Tako je iscrpljujuće to nadmetanje: iskreno, mislim da nijedan od njih dvojice ne želi svađu.

Na kraju sam rekao tati i Dagu za svoje snove. Oni su poslednji saznali (nisu nešto ni shvatili, a nisu bili ni previše zainteresovani).

Razgovor je bio kratak i štur, i nismo o tome više pričali. Ko zna da li su mi uopšte i poverovali. Ali makar sam bio iskren sa obojicom – možda prvi put u životu. To što sam preživeo raskid sa Kali učinilo me je neustrašivim u pogledu mnogih stvari, možda i malo nesmotrenim.

Otkrio sam da je dosta stvari sada lakše, nakon što sam to prebrodio.

Samo… veruj da te ljudi vole, Džoele.

318

Dok Voren priča sa Harijem o Sunčevom sistemu, Amber se, odsutno, naslanja na mene. Obgrlim je oko ramena i ljubim u glavu. I prvi put, ona se ne pretvara da povraća niti mi govori da se sklonim.

Smešim se Tamsin, i ona se smeši meni. Sve se sredilo, govorimo pogledima. Dobro smo.

Nakon proslave Voren se vraća u Kornvol. Ali ja ostajem još nekoliko noći. Sledećeg dana vozim se nekih sat vremena prema kopnu, gde sam se dogovorio da se nađem sa nekim.

Ugledam njenu plavu kosu sa vrata paba. Zauzela je najbolje mesto, pored kamina.

Smeši se dok prilazim, a ja se saginjem da je zagrlim. Osećaj je lagan i ispravan, nije čudan kao što sam brinuo da će biti. „Izvini. Jesam li zakasnio?“ Oči su joj ledenoplave, ali joj je osmeh topao i pun. Deluje opušteno u majici sa natpisom koji ne mogu da pročitam a da neprijatno ne zurim u nju, i ispranom džemperu. „Nisi. Ja sam poranila.“ Rouz me je pozvala u ordinaciju pre nekoliko meseci i pitala da li je se sećam. Naravno da sam se sećao. Predložila je da se sastanemo kad budem u njenom kraju. „Živeli.“ Kucnemo se čašama, nazdravimo, ona belim vinom, ja limetom i sodom. „I kako je bilo na kraju u spa centru?“, pitam. Onog jutra kad smo se sreli, otišao sam pre nego što se razdanilo. Opet sam počeo da razmišljam o Kali, i želeo sam da odem kući. „Pa, nastavila sam sa jogom. I sada pijem samo dve kafe dnevno.“ 319

„Prilično impresivno. Voće i povrće?“ Prolazi rukom kroz kosu. U vazduhu se oseća njen parfem. „To mi je i dalje bolna tačka. A ti?“ „Oh, moji problemi su bili više…“, skrećem sa teme. Vidim da bih mogao da se otvorim Rouz na način za koji mislim da još nisam spreman. Šta da kažem? „…u tvojoj glavi?“ Klimam i otpijam gutljaj.

Pauza. Oči su joj zanosne. „Pa, pretpostavljam da smo svi bili tamo zbog nekog problema.“ „Istina.“ „Ili, kako je rekao moj bivši muž kad sam se vratila kući: na takva mesta ideš da te poprave, a ne da se odmoriš.“ Smešim se. „Jao!“ Zatrepće i nasmeje se. „To je bio moj nespretan način da kažem da sam razvedena.“ „Oh, žao mi je.“ „Ne, nemoj da ti bude.“ Otpije gutljaj vina. „Što je najsmešnije, upravo u tom spa centru shvatila sam da treba da se razvedem.“ Podižem obrvu. „Moć samopotvrđivanja?“ „Da! I u to ime…!

Ponovo nazdravljamo. „A ti si veterinar”, kažem. „Jesam. Da li ti se svideo moj trik?“ U njenom imejlu koji je poslala na ordinaciju, pretvarala se da smo se upoznali na nekoj konferenciji za koju nikada nisam čuo. Brza pretraga po Guglu uverila me je da ju je, naravno, izmislila. Ali sam takođe otkrio da je Rouz Džekson veterinar.

Neko vreme ćaskali smo o poslu. Kako sam prestao i ponovo počeo da radim, o njenoj ordinaciji, pa o mojoj. O razlozima za rad van radnog vremena i protiv njega (njena ordinacija to radi, moja ne). Poslovne muke. Lečenje divljih životinja. Rad za praznike. Sviđa mi se njena iskrenost i smisao za humor. Način na koji povremeno dodiruje moju podlakticu kada je nečim nasmejem. Toplina njenog osmeha. „Dakle, znaš da sam razvedena“, kaže ona, kad se razgovor umiri. „Šta je sa tobom?“ „Samac sam, ali…“ Gurka podmetač za pivo prstima po stolu. „Ne tražiš nikoga.“ Mrštim se. „Izvini. Komplikovano je.“ „Imaš nekog drugog u planu?“ 320

Pomislim na Kali. „Ne“, iskreno odgovaram. „Ali nisam siguran da sam spreman da ponovo upoznam nekog… na taj način.“ Ona se smeši. „To je fer. Hvala ti što si iskren sa mnom.“ Nakon toga ispijamo piće. Rouz mi kaže da je nabavila karte za neku komediju koja se daje sledeće večeri, i da je mislila da pozove mene. I možda bih i išao da me nije tako direktno pitala za moju situaciju. Ali shvatio sam da mi je drago što ovde završavamo.

Jer mi se sviđa. Privlači me na način koji nisam osetio još od Kali. I ne želim to da upropastim, da ga pretvorim u nešto što ću olako odbaciti.

I ako to podrazumeva da propuštam ovu šansu sa njom, onda ću to tako i prihvatiti. „Voleo bih da ostanemo u kontaktu“, govorim joj dok se spremam da krenem.

Rouz se smeši. „Hoćeš li da se dopisujemo?“ Zatrepćem. „Molim? Da li sam dobro čuo? To je tako jadno.“ „Najjadnije moguće“, složi se sa mnom. „Sreća tvoja što si tako šarmantan, je li tako?“ Nisam siguran da bih sebe sada opisao kao šarmantnog. Ali, budući da mi daje kompliment, prihvatam ga bez dalje rasprave. „Oh, skoro da zaboravim“, govori, ustajući sa mesta. „Ovo je tvoje.“ Pruža mi kaput kojim sam je ogrnuo pre dve godine u spa centru.

Smotala ga je na stolicu i bio je pored nje sve ovo vreme. Nisam ni primetio. „Zadrži ga“, odgovaram joj.

Zatrepće nekoliko puta i onda mi pruži ruku. Formalni rastanak. „Okej. Onda… pozovi me. Mislim, ako ikada budeš želeo da ti ga vratim.“ „Dogovoreno.“ Hvatam je za ruku i rukujemo se. Pogledi nam se sreću i smešimo se jedno drugom.

321

87 KALI – PET GODINA KASNIJE

Kada nahranim blizance prvi put u toku dana, a Fin ode na posao, krećem sa njima u kolicima i sa Marfijem u šetnju duž plaže.

Bilo nam je potrebno dugo vremena da izvedemo da obe bebe jedu i spavaju u otprilike isto vreme, ali konačno počinjemo da se izvlačimo iz haosa koji je vladao prvih nekoliko meseci. Iscrpljeni smo i više nego malaksali – mislim, još se nismo oporavili od šoka kada smo dobili blizance, dečaka i devojčicu – ali, nekako, uspeh smo da prođemo kroz sve to.

Juan i Robin napunili su danas pet meseci. Još ne mogu da verujem.

Još im prilazim da ih pipnem i da se uverim da li su stvarno naši.

U prvo vreme kada su se rodili, bilo je veoma korisno što Fin ima tako bogat društveni život. Prijatelji i rodbina su nas na smenu podržavali i pomagali nam, kuvali, sterilisali bočice i šetali Marfija. I sada su prošli ti prvi meseci, a moja ljubav samo raste, a ja sam opijena darežljivošću sudbine. Kada posle tople kupke držim svoje bebe na grudima, kao da mi srce kuca izvan tela.

Jednosmerna ulica u kojoj živimo uska je i puna automobila, saobraćaj u njoj je gust, ali, kada sam na šetalištu, treba samo da pogledam u more da bi me preplavio mir.

Sva sreća da klupa na kojoj obično sedim nije suviše mokra. To je ona ista na kojoj su sedeli Grejs i Ben jutro nakon što su se veče pre toga 322

upoznali u Brajtonu, i pili vruć čaj i jeli sendviče sa slaninom, dok im je srce ludo lupalo od uzbuđenja. Znam to, jer je napravila selfi i postavila ga na Fejsbuk nekoliko meseci kasnije (Dan nakon što smo se upoznali!), i sećam se hotela u pozadini.

Smeštam se na nju i pijuckam kafu bez kofeina koju mi je napravio Fin jutros pre nego što je otišao na posao. Sada to radi svakoga dana jer njemu nije veliki problem, a meni jeste da ulazim sa duplim kolicima u kafić na kraju naše ulice. Ponela sam i parče danskog kolača, jer ako ne možeš imati tortu za doručak kada si novopečena mama, onda kada možeš! Mnogo jedemo ovaj kolač u poslednje vreme – od kada je Fin pronašao moj recept i napravio mi ga dok sam ja jedno popodne bila u šetnji. Nisam imala srca da mu ispričam otkud baš taj kolač.

Ljuljam kolica nogom, kreveljim se bebama, nameštam im čarapice i kapice. Pijuckam iz termo-šolje i jedem svoj kolač, dajem komadić Marfiju.

A onda taj osećaj. Osećaj da je on u blizini. Toliko je jak da počinjem da se osvrćem okolo i gledam lica ljudima koji prolaze po trotoaru.

Ponovo se okrećem prema blizancima i pogledam ih. Luda si. Džoel nije ovde. Zašto bi, za ime sveta, on bio ovde! Nisam mislila o njemu – ne sasvim – nedeljama. Možda se zbog nedostatka sna ta crna magija vraća u moje misli.

Tokom trudnoće imala sam strašne nesanice, kada su noći bile kao ogromna jezera neiskorišćenih minuta kroz koje sam morala da prođem.

Da bih prestala da zurim u plafon, ustajala bih iz kreveta i šetala ukrug po stanu u pidžami dok je Fin spavao, a Marfi trčkarao za mnom kao da zna da mi je potrebna moralna podrška.

Ponekad bismo zajedno sedeli pored prozora u dnevnoj sobi, i ja bih u svojoj glavi pričala sa Grejs. A ponekad – samo ponekad – zamišljala bih da je i Džoel budan i da kroz različite prozore gledamo u isti zvezdani mozaik.

Ali zbog beba koje su bile bezbedno učaurene u mojoj utrobi i Fina sklupčanog na našem krevetu, nisam smela dozvoliti da mi misli odlutaju suviše daleko u budućnost. Ako su me protekle godine nečemu naučile, to je da je sadašnjost ono što je najbitnije.

Fin i ja sinoć smo popili piće – naše prvo pravo, zajedničko, od kada su se blizanci rodili. Fin je želeo da napravi od toga pravi događaj, pa je dekantirao bocu crvenog vina u bokalu koji mi je Džoel poklonio za Božić pre šest godina. Pili smo iz visokih čaša – i samo na trenutak dozvolila sam sebi da zamislim kako se Džoel osmehuje i kako mi govori: Sa ovim uvek možeš da zamišljaš da si u nekom kafeu na trotoaru, na 323

Mediteranu.

Mora da je Fin osetio kako su mi misli odlutale, jer me je ćušnuo nogom i pitao da li sam okej. A ja sam se nasmešila i odgovorila da jesam, jer u stvari sam i bila. Uspeli smo. Prošli smo kroz težak period onih prvih dana roditeljstva, i sada izlazimo na onu svetliju stranu.

Ovim kao da smo nazdravljali tome. I bilo je ispravno da se u tom trenutku setim Džoela i da u mislima podignem čašu za njega i zahvalim mu na svemu onome što mi je dao.

324

88 DŽOEL – ŠEST GODINA KASNIJE

„Sinoć sam sanjao Vorena“, pričam Kiranu i Zoi za doručkom.

Došli su u Kornvol na vikend, a dečake (koji su sad tinejdžeri) ostavili su na sigurnom kod Kiranovih roditelja. „Ispričaj nam sve“, govori Zoi. Zagriza kroasan sa puterom. Sveže istuširana i kompletno sređena, ona je jedna od onih ljudi koji su iritantno imuni na mamurluk.

Sa druge strane, Kiran izgleda kao da ima malariju. „Čekaj“, kaže on. „Je li dobro ili loše?“ „Dobro.“ Spuštam ton. „Upoznaće nekoga.“ „Upoznaće nekoga?“, nastavlja Zoi. „Da“, smešim se. „Deluje fino. Bili smo na plaži. Smejala se njegovim šalama. I držali su se za…“ „Jutro.“ Pojavljuje se Voren, sav siv. Sinoć je prenoćio ovde, odlučivši da se pre onesvesti na mom kauču nego da pokuša da odšeta do kuće. „Džoel ima neke vesti“, kaže Zoi. Ona i Voren su kao srodne duše, stvarno. Završavaju jedno drugome rečenice, imaju isti smisao za humor. Mada Zoi mnogo bolje podnosi terevenke do kasno u noć. „Stvarno?“, odgovara Voren. „Imaš li…“ „U džezvi“, pokazujem rukom prema šporetu. (Ja pijem zeleni čaj. I dalje pokušavam da obuzdam svoju kofeinsku zavisnost.) „Hajde“, mrmlja on. Puni šolju kafom, ne stavlja šećer ni mleko.

Seda pored mene i zagnjuri glavu u svoje šake. „Loše ti je, druže?“, pita ga Kiran sa osmehom. „Zbog ovog više ne pijem.“ Odgovara Voren u jednom dahu. „Da one jeger bombe trebalo bi da dolaze sa uputstvom da se 325

ograničava upotreba starijim osobama“, kažem. „Ili da se makar može kupiti samo ograničena količina.“ Voren mahne rukom prema meni, verovatno da otrese sećanje na sinoćni alkoholni debakl. „Kakve su te tvoje vesti?“ „Više su nekako tvoje vesti. Sanjao sam da si upoznao devojku.“ Podiže pogled. „Šta?“ „Dobro, ženu. Imaš šest meseci da se središ.“ Uprkos tome kako se osećao, smeši se. „O, bože. Kakva je?“ „Deluje fino. Makar se smeje tvojim šalama.“ „Je li odavde?“ „Ne znam baš. Ali na plaži smo.“ Uzdiše. „Prošlo je mnogo vremena. To verovatno neće potrajati.“ Nakašljem se da malo pročistim grlo. Spuštam ton. „Ne slažem se.

Vi ste se… držali za ruke.“ Zoi poskoči. Voren se trgne. „Jesi li siguran da sam to bio ja?“ „Da.“ Završavam kroasan i čaj i oduševljen sam i samozadovoljan što prkosim ovom zajedničkom mamurluku. Sinoć sam spavao duže nego što sam godinama unazad. „Pa, to je nešto čemu mogu da se radujem, zar ne? Dobro. Hoće li neko sa mnom na trčanje?“ Bukvalno su me izbacili napolje.

Preneo sam svoju zavisnost od fitnesa na stazu duž obale. Osećam probadanje u plućima i mišićima zadnje lože. Vetar seče kroz vazduh kao mač, blato prska pod mojim nogama.

Misli mi odlutaju prema Kali. Zamišljam je kako doručkuje, dok su deca pored nje u onim visokim stolicama. Smeje se nečemu sa svojim mužem, briše umazana dečja lica. Lice joj blista, obasjano suncem koje ulazi kroz prozor.

Na trenutak, stomak mi se stegne od ljubomore, što nikako ne liči na mene. A onda se setim i zašto. Ovako je makar srećna, i to je ono što me smiruje.

Na kraju krajeva, zna da nam ne bi uspelo.

Duboko udišem hladni atlantski vazduh i nastavljam da trčim.

326

89 KALI – ŠEST GODINA KASNIJE

Zurim u pozivnicu koju držim u ruci. „I dalje ne mogu da verujem da se Ben ženi.“ „Hoće li ti biti neobično?“ Smešim se i puštam da tuga prođe. „Grejs nije sa nam već skoro devet godina. Mislim da mi je to neobičnije, ako je to moguće.“ „Moguće je. Mada, Mija je sjajna.“ „Obožavam Miju. I Grejs bi se sigurno svidela.“ Juan i Robin, koji sada imaju skoro osamnaest meseci, sede podbočeni između nas na kauču, opčinjeni bebi-kanalom na TV-u.

Odsutno mazim Juana po kosi. „A i venčanje deluje prilično kul“, dodaje Fin. To je sala u Šordiču, otvoren bar. Mija radi u marketingu i kreće se u zastrašujuće modernim krugovima. „Možda ću iskoristiti priliku da vidim mamu i tatu na nekoliko dana dok smo tamo. Da provedu malo vremena sa Juanom i Robin.“ Mama me uvek gnjavi kako treba češće da ih posećujem, a oni dolaze u Brajton kad god mogu.

Fin se nasmeši, uzimajući Robin u krilo i ljubeći je u glavu. „Odlično. Tvoja mama će biti oduševljena.“ Opet pogledam u pozivnicu. „U stvari, malo sam iznenađena što pozivaju sve sa decom. Znaju li oni da deca imaju zakonsku obavezu da ometaju i prekidaju davanje zaveta?“ „Pretpostavljam da je Ester rekla Benu.“ Smejem se i pružam ruku da pomazim Marfija. On sedi pored mog kolena a glava mu je na mojoj butini. „Verovatno.“ „Pusti decu, nisam sigurna da bi trebalo nas da puste na to venčanje.

327

Jesmo li dovoljno kul?“ Ne postoji ništa što vam daje istinski osećaj da ste odrasla osoba nego kada dobijete decu. Naš vratolomni društveni život, naši odmori – ona obeležja života „pre dece“ – sada kao da pripadaju nekom drugom.

Od kada su blizanci rođeni, ponekad prelistavam naše stare fotografije, samo da se podsetim da su se neke stvari stvarno dogodile.

Nakon što sam to priznala Finu, jedne večeri sam se vratila kući i videla da je razvio naše najbolje fotografije u crno-beloj tehnici, uramio ih i okačio na zidove. Naš prvi selfi, uslikan u svitanje, onog jutra kada sam otišla iz Letonije. Onda fotografija nas dvoje na šetalištu u rezervatu na Floridi, kako, onako sjajni i pocrneli, podižemo palčeve. Naš poslednji doručak u Majamiju – omlet i jaka kafa – ono jutro kada smo se verili.

Spuštanje niz užad, negde u blizini Tanbridž Velsa. Kako se smejemo sa prijateljima, na travnatim brdima Daunsa. A na posebno mesto Fin je stavio fotografiju koja je nastala pre svega toga: moja Mičelova carska šljuka, u podnožju vulkana u Čileu. „Mislim, kako se uopšte obući za ovakvo venčanje?“, govori Fin. „Da li da obučem odelo, ili će svi biti u pidžamama ili tako nešto?“ Nadam se da će obući odelo – ima jedno koje izvlači specijalno za venčanja, srebrnosivo. Obično sa njim obuče i košulju sa cvetnim dezenom, i stavi naočari za sunce i tada izgleda… Pa, ako neko može da zaseni mladoženju, prilično sam sigurna da bi to bio baš Fin. „Pa, takva lepota se baš traži na tim kul događajima. Mogli bismo da se pojavimo i u gumenim čizmama i verovatno bismo bili trendseteri.“ „Ne mogu da verujem da Benovo venčanje već zovemo ’događaj’“, kaže Fin. „Biće ljudi sa slušalicama.“ „Obezbeđenje.“ „Zabranjene objave na socijalnim mrežama.“ „Volim te“, kaže Fin potom, preko glava blizanaca.

Smešim se. „I ja volim tebe.“ „Ne znam…“, spušta pogled. „Šta?“, prijatno iznenađena njegovim iznenadnim naletom naklonosti. Poslednjih meseci bilo je tako malo vremena za to. Sada pričamo kad stignemo i to u pola rečenice (Jesi li…, Moram da…, Hoćemo li brzo…), i mada pokušavamo da povratimo naš seksualni život, imamo prećutni dogovor da, iako imamo izbor, kada konačno uveče legnemo u krevet, radije sklapamo oči i spavamo nego što „skačemo“ jedno na drugo.

328

„…ne znam šta bih radio da te nisam upoznao, Kal. Ti si nešto najbolje što mi se ikada dogodilo – ti i blizanci.“ Naginjem se napred i ljubim ga u usta. To je pokrenulo neku iskru u meni, i mislim da ću večeras ipak da „skočim“ na njega.

Kasnije se svlačimo i nastavljamo da se ljubimo, žurno bacamo pod pokrivač, vrelih ruku i vlažni u hladnoj sobi. Možda zato što je prošlo nekoliko nedelja, ili zato što ovih dana sve radimo na brzinu, i ovo deluje životno i ludački (u najboljem smislu). Vrelina i zanos me vraćaju u onu našu prvu noć u Letoniji.

Posle se okrećem prema njemu i želim da mu šapnem da bi stvarno trebalo da se potrudimo da ovo češće radimo, kad se iz susedne sobe opet začuje dečji plač.

Fin počinje da se smeje. „Ah, dete“, mrmlja, znojav i još bez daha, „makar jednom ti je savršen tajming.“

329

90 DŽOEL – ŠEST I PO GODINA KASNIJE

Idem u Notingam sa Dagom, da se vidimo sa našim bratom Lukom i još nekim rođacima.

Ponovo sam u kontaktu sa Lukom od pre dve godine. Dobar je osećaj uspostaviti ponovo neke veze, i hteo sam da uradim i više od toga. Iznenađujuće za nekoga koje tako džangrizav, i moj brat je imao istu nameru.

Luk se nikada nije vratio u školu nakon što ga je napao pas. Njegova porodica odselila se u Midlands, godinu dana nakon što se to desilo, da bi on mogao da se oporavi od šoka. Danas je on slavni kuvar, pošto je vodio dva restorana sa Mišlenovim zvezdicama. Dva puta smo jeli u restoranu u kome sada radi i proveli lepe momačke večeri.

Još mu nisam rekao za moje snove. Ili, tačnije, za jedan san. Prvo sam hteo da ga upoznam bolje. Da izgradimo neki odnos pre nego što mu ogolim dušu.

Ali sanjao sam o ovoj večeri pre više od mesec dana. (Vrhunac: Luk nas vodi u bluz bar gde nas tretiraju kao VIP goste; Dag se upropasti od alkohola.)

Dok čekamo voz, moj brat počinje da biva nervozan. Nosi svoje vikend-odelo – farmerke, koje mislim da nisu ispeglane, i pomalo tesnu majicu. „Umirem za cigaretom.“ „Nemoj mi reći da još pušiš.“ On slegne ramenima. „Samo u društvu.“ „I opet, umireš za cigaretom.“ Dag hukće. „Oh, to sam mislio. Tata je zabrinut za tebe.“ Nasmešim se i zapitam da li će Dag nekada prihvatiti kritiku a da je ne vrati pravo u lice. „Kako to?“ 330

„Kaže da si previše mršav.“ Pogleda me oholo. „A ja se slažem s njim.“ „Ah, nije to ništa.“ Ali istina je da nisam sasvim svoj u poslednje vreme. Vreme se ubrzalo i godine prolaze kao pejzaži kroz prozor voza. Razmišljao sam o Kali, sumnje su me mučile. Jesam li uradio pravu stvar? Da li da joj se javim, još jednom pokušam da je spasem?

U poslednje vreme ponavlja mi se jedan isti san. To se do sada nije događalo. Onaj u kome Kali umire, i sada je postao tako stvaran. Svaki put se budim okupan znojem, vrištim njeno ime.

Dag skrene pogled. „Dobro je. Baš sam rekao Lu pre neki dan da konačno počinješ da se ponašaš normalno, i to prvi put u životu.“ Blago mu se osmehnem, iako me još ne gleda. Toliko se razlikujemo.

A opet, čudno je to da ga ne bih menjao ni za šta na svetu. Nekako je utešno što mogu da se oslonim na njegovu grubost. Kada pomislim na svu zbrku koja nas čeka.

331

91 KALI – ŠEST I PO GODINA KASNIJE

On stoji na suprotnom peronu sa svojim bratom, glave zagnjurene u kragnu jakne i sa rukama u džepovima, kao što je često činio.

Deluje mršavo, mislim. Pomalo sablasno, ne liči na sebe.

Ili makar ne na onog sebe koga sam poznavala. Prošlo je skoro sedam godina. Ali protekle godine brzo su se istopile, i sada ga vidim kao kada sam ga gledala poslednji put, preko puta mene u restoranu.

Zaboravi na mene. Radi sve ono što želiš da radiš, i više od toga.

Moje srce je kao na struni i samo mogu da se molim da će podići pogled i videti me.

Uzela sam nekoliko dana godišnjeg odmora zbog Benovog venčanja, ali Fin ovog vikenda radi u Ipsviču, pa putujem od mame i tate do Londona, sama sa blizancima. Fin će nas sačekati na stanici u Blekfrajersu, i već jedva čekam – da se ponovo vidimo i da mi pomogne, nakon tri dana kako smo razdvojeni. Ovo je prvi put da putujem sama sa blizancima, i Juan mi je u naručju, a Robin u kolicima pored nogu.

Neću da uznemirim decu – i ostale na peronu – i da ga zovem.

Džoel je zadubljen u razgovor, i taman kad pomislim da me neće videti, on podiže pogled i opet stojim prikovana njegovim zvezdanim očima.

Nikada te neću zaboraviti, Džoele.

Svet oko mene bledi. Zvuci postaju odjeci, stojim kao u magli.

Vidim samo Džoela i osećam kako mi se kovitla u stomaku dok gledamo jedno u drugo.

Ali taj usporeni trenutak prekida blesak svetala i hidraulična navala mog voza koji dolazi u stanicu.

Ne, ne, ne. Na vreme – baš sad – danas?

Nemo izgovaram: „Džoele“, ali voz nas razdvaja i ljudi oko mene 332

počinju da se kreću. I ja moram da krenem – vozovi za London idu svakih trideset minuta, nemam vremena, a ako zakasnim, to bi značilo da Fin mora da me čeka, onda jurnjava da pronađemo taksi, panika da ne propustimo venčanje, potencijalno poniženje ako nas grupa na vratima maskirana u modele Toma Forda ne pusti da uđemo.

Nemam izbora. Moramo da uđemo u voz.

U kupeu je zagušljivo. Sva sreća, naša mesta su za stolom za četvoro, i jedino društvo nam je penzionerka prijateljskog izgleda koja deluje da neće previše negodovati ako moji dvogodišnjaci odluče da budu malo nemirni. Složila sa da otvorimo gornji prozor, i onda sam smestila Juana u sedište pored mene, a Robin sam uzela u krilo.

Ali sve vreme se izvijam i naprežem ne bih li napolju videla Džoela.

Isprava sam videla samo strance, dok nisam spazila Daga, koji je sada stajao sam.

A onda iza sebe čujem kucanje na prozor.

Okrećem se i to je on. Divni, sjajni on. Sigurno je trčao preko koloseka. Suze su mi navrle na oči dok sam ga nemo pozdravljala.

Jesi li dobro? Vidim kako izgovara.

Klimam glavom. Ti? I on klima glavom, a onda zastane. Jesi li srećna?

Progutam knedlu i na sekundu zadržim dah da opet ne bih zaplakala. I opet klimnem glavom.

Jer kako mogu da mu predstavim celu sliku, vijugavo korenje istine, kroz prozor, dok se čuje zaglušujuće pištanje koje označava polazak voza? Šta mogu da kažem za pet sekundi čime bih izrazila kako se osećam i to pred mojom decom i radoznalom nepoznatom staricom?

Sa druge strane prozora, Džoel stavlja dlan na staklo. Pružam ruku i radim isto, i odjednom smo zajedno, a opet razdvojeni, kao što smo izgleda uvek bili.

Onda još jedan zvuk pištaljke i lagano i mučno, naše ruke počinju da se razdvajaju. Džoel počinje da trči, trudeći se da drži korak, ali naravno da ne može. Moje srce kao da je vezano za njega, a ta nit će svake sekunde pući. Onda, u poslednjem trenutku, on podiže ruku i ubacuje nešto kroz otvoren prozor iznad naših glava. To pada u moje krilo kao seme javora.

Hvatam ga, i odmah podižem pogled, ali stanica je već iza i prolazimo pored tmurnih fasada železničkog skladišta. On je nestao, možda poslednji put.

Zurim u Robin koja sedi u mom krilu. Gleda u mene, kao da pokušava da odluči da li će briznuti u plač, i pada mi na pamet da ju je 333

ovo verovatno uplašilo: nepoznato lice na prozoru, unezverenog pogleda i prigušenog glasa. Zato je privlačim bliže sebi, hvatam njenu malu ruku, stežem je. „Volim te“, šapnem joj u kosu. „Jeste li dobro?“, tiho me pita starica, saosećajnim pogledom.

Klimnem glavom, ali ne mogu da pričam. Bojim se da ću zaplakati ako progovorim. „Je li to onaj što se izvukao?“ To je sve što kaže, blagim, mekim glasom.

Pogledam u Juana pored mene. On gleda kroz prozor sa suprotne strane, zadubljen u predele pored kojih jurimo.

Oh, kako jurimo.

Trepnem i puštam nekoliko vrelih suza. A ona polako klima glavom, jer obe znamo da više ništa nema da se kaže.

Nekoliko trenutaka pre nego što stignemo u Blekfrajers, razmotavam salvetu.

Na njoj je, naškrabano hemijskom olovkom, bilo samo pet reči.

UVEK ĆU TE VOLETI, KALI x

334

92 DŽOEL – OSAM GODINA KASNIJE

Čekam

je na mestu gde reka zavija, pored iskrivljene stare vrbe koju sam video u svom snu. Iako je danas vazduh okrepljujuće svež, sunce je blago. Blago i saosećajno, kao da zna šta se sprema.

Gledam u krošnju drveta, veličanstvenog kao spomenik. Sećam se kako sam opisivao Kalino prvo slovo imena urezano u njegovu koru.

Zamišljam kako bi to slovo izgledalo u nekim budućim vremenima.

Oprljeno suncem, uglačano zimama, dok se konačno ne izgubi pod slojevima mahovine.

Ništa nisam rekao Kalinim voljenima o današnjem danu. Jedino što me je molila bilo je da joj ne govorim šta sam sanjao, i nisam mogao da rizikujem da se ta tajna pročuje. I mada me je to slomilo, ispuniću njenu želju do kraja. Jer ako je ne ispunim, onda je ovih proteklih osam godina uzalud.

Pretpostavljam da je u poseti mami i tati, da dovodi decu kod bake i deke. Siguran sam da se, kad god je u Eversfordu, vraća u Voterfen, koji je privlači kao pticu selicu.

Otkako sam je video u vozu pre osamnaest meseci, ne mogu prestati da razmišljam o njoj. Kao šapat na vetru mojih sećanja.

Dok čekam, vreme postaje tmurno, u daljini lije kiša kao da nebo prosipa suze. Hladnoća me štipa za obraze dok se oblaci polako valjaju po nebu. Na suprotnoj obali reke, drveće golih grana kao da je pognulo glave.

Toliko godina sam se molio da je moj san bio pogrešan. Da se Kali neće pojaviti. Da ću stajati ovde dok se ne smrkne i postajati sve srećniji sa svakim zrakom svetlosti koji nestaje.

Jer iako smo razdvojeni, jednostavno ne mogu da se probudim sutra 335

a da ne znam da je ona tamo negde. Da znam da je srećna i da živi život od milion boja.

Kada sam je tog dana video u vozu, želeo sam da polomim staklo, da se popnem u kupe. Da joj kažem da nikada nisam prestao da je volim i da ne mogu zamisliti svet bez nje.

Gledam u sat i brojim minute. Želim da zaustavim Zemlju da se ne okreće, da stisnem kočnicu na vreme.

Molim te, neka sam pogrešio. Molim te.

Ali sada osećam promenu u vazduhu, prigušeni bat koraka. I moje srce se rasprši, jer ona je ovde.

Hukće dok prolazi još jedan zavijutak pored obale reke.

Zadubljena u pejzaž, pokrivena kaputom i šalom, izgleda kao bilo koji zimski šetač. Kao da je ovo još samo jedan novembarski dan.

Ali, naravno, nije. Jer već čujem helikopter hitne pomoći iznad močvare, sa elisom kao krila vilinskog konjica. Pozvao sam ih pre nekoliko minuta, da ne bi izgubila ni sekundu. Morao sam da budem siguran da sam uradio sve što sam mogao. Čak i sada, dok zastaje da uživa u kuckanju vodomara, ja drhtim u nadi da će se samo okrenuti, duboko udahnuti i nastaviti.

Vrati se Kali, Još ima vremena. Ali ti moraš to uraditi sada. „Džoele?“ Videla me je.

Moje srce se prepolovi kada se pogledamo. I na trenutak koji deluje kao sat, gledam je netremice.

Ali sada me već upitno gleda. Zato polako klimam glavom. Žao mi je, Kali.

Najnežniji osmeh, i šapat: „Oh!“ Pruža mi ruku.

Vreme kao da stoji dok nam se prsti prepliću i osećam toplotu njene kože kroz vunene rukavice. Drugom rukom je grlim i polako privlačim na svoje grudi. Bez reči spušta glavu na moje rame, možda da se uteši. A onda je poljubim u glavu i poslednji put joj kažem da je volim.

Nakon toga nije više bilo reči. Ali u nekom drugom životu, držeći se za ruke, okrećemo se i odlazimo duž staze prema zalasku sunca koje nas prati do kuće.

I sada, evo ga – savija se u mojim rukama, tiho se bori za vazduh, što izgleda kao da kašlje. Nežno je spuštam na zemlju i sklanjam joj kosu sa lica. Skidam joj šal, dok moje suze padaju na njeno lice.

Nakon sveg ovog vremena, j oš nisam spreman da se oprostim od nje.

336

Deset.

Moje srce odbrojava sekunde.

Devet. „Kali“, šapućem, „još sam ovde. Ne idem nikud, znaš li? Ostani sa mnom.“ Osam. Sedam.

Očajan, skidam joj rukavice, trljam joj ruke kao da mislim da time mogu da je zaustavim da mi isklizne. Šest.

Možda i mogu. „Hajde, Kali. Nemoj se predati. Još sam ovde, ostani sa mnom.“ Pet. A onda, možda umišljam, ali mogu se zakleti da sam osetio kako pokušava da mi stegne ruku. Kao da se bori da ostane. Četiri.

Srce mi preskače dok suze liju sve jače niz moje obraze. Ali i dalje joj šapućem, stežem je za ruku. „Ostani sa mnom, Kali. Dolazi hitna pomoć.

Nemoj da se predaješ.“ Tri. Dva. Jedan.

Ali sada znam. Ne može da mi odgovori, jer je mrtva. I pokušavam sve da ponovo pokrenem njeno srce dok, negde u blizini, čujem kako sleće helikopter hitne pomoći.

Nekoliko minuta kasnije helikopter ponovo poleće iznad drveća, noseći je sa sobom.

Uradio sam sve što sam mogao. Sada ostaje samo da čekam. Da se nadam tako jako da boli, da se molim da će se izvući.

337

EPILOG

338

93 DŽOEL

Kali je umrla tog dana od srčanog udara. Na obdukciji nisu mogli da pronađu nijedan dokaz da je imala neko srčano oboljenje, tako da je kao uzrok smrti naveden sindrom iznenadne aritinične smrti.

Izbrisao sam moj poziv hitnoj pomoći i nisam ostavio svoje ime.

Tako niko ne zna da sam bio sa Kali u njenim poslednjim trenucima. Ali napomenuto je u nekoliko izveštaja da ju je pronašao prolaznik.

Nekoliko dana kasnije Kiran mi je poslao link jednog članka iz lokalnih novina. Fin je molio da se javi onaj ko je pozvao hitnu pomoć te večeri, kako bi mogao lično da mu zahvali za njegov trud i pomoć.

Nisam se javio, naravno. Nisam želeo da dajem Finu nikakav povod da sumnja da smo Kali i ja bili u kontaktu dok su oni bili zajedno. Bila je verna do kraja, naravno da jeste. Volela ga je.

Nisam siguran da je iko primetio da sam ušao u crkvu. Seo sam u poslednji red, pored Bena i njegove žene Mije. Oni sada imaju bebu, i zajedno vode marketinšku agenciju u Londonu. Ben i ja smo se zagrlili na pola prve himne Sve sjajne i predivne stvari.

Trudio sam se da ne gledam u Fina. Nisam mogao da zamislim boljeg čoveka pored koga je završila ljubav mog života. Utučen je, naravno. Sve vreme je sedeo sa glavom u šakama. Kalini roditelji su pored njega, jednako skrhani.

Fin je poveo Marfija sa sobom na povocu. On je sada tako star i pati 339

od artritisa. Pokreti su mu kruti i muči se da legne, ali njegove oči su verne kao i uvek.

Moram da sklonim pogled od njega ili ću pući.

Na kraju, Fin izlazi ispred svih u crkvi da bi održao govor. Potrebno mu je nekoliko minuta da se smiri. U početku mu reči zastaju u grlu i ne može da priča. Ali, kada konačno počne, obasjava čitavu crkvu svojim duhom. Priča nam priču o tome kako su se on i Kali upoznali. O tome koliko su se zabavljali, koliko su imali neverovatan život. Dvoje neverovatne dece. „Kažu da postoji neko za svakoga“, završava, drhtavim glasom. „Za mene, ta osoba bila je Kali.“ Odlazim iz crkve pre poslednje himne, siguran u to da je Kali proživela život punim plućima ovih osam godina. Koliko je bila voljena.

Dok svi odlaze dalje u krematorijum, ja šetam oko bloka. Želim da izbegnem Kaline roditelje, Dot ili bilo koga od njenih prijatelja. Onda odlazim između drveća tise, gde me je Ester zamolila da se nađemo.

Prilazi mi sama. Lice joj je zaklonjeno ogromnim tamnim naočarima.

Zagrlimo se. „Mnogo mi je žao“, prve su reči koje izgovaram. A onda: „Bila je lepa služba.“ „Hvala. Mislim da bi se i Kali svidelo.“ Zamišljam cveće koje ukrašava deo crkve u kome je ona. Vrbovim prućem utkano u kovčeg, rašireno po pokrovu. Vazduh prožet tim mirisom, zaslađen ljubavlju. „Ne ideš u krematorijum?“, pitam Ester. „Ne. Kal bi razumela. Loša sam u ovim stvarima.“ Uzdiše. „Prvo Grejs, a sada…“ „Znam“, tiho govorim. „Žao mi je.“ Primećujem tek mlaki osmeh. „U stvari, imam nešto za tebe.“ Izvlači debelu kovertu iz tašne i pruža mi je. „Kali ti je pisala razglednice, Džoele. Nakon što ste raskinuli. Ona ih je… dala ih je meni da ih čuvam. U svakom slučaju, rekla mi je da ti ih dam. Ako umre.“ Ne znam šta da kažem. Koverta u mojoj ruci teška je kao cigla. „Želela je da znaš… koliko je bila srećna.“ 340

Gledam u kovertu. Sigurno ima… koliko – dvadeset razglednica ovde? Trideset? „Uradio bih sve ponovo“, kažem potom. „Čak i ako se ništa ne bi promenilo. Opet bih je voleo.“ A onda mi glas puca i više ne mogu da progovorim.

Duga tišina koju prekida samo ptičija pesma. „Dakle, onaj misteriozni prolaznik nije se javio“, na kraju kaže Ester.

Saberem se. „Ne.“ Podiže naočare na vrh glave. „Ipak, dobro je znati da je neko bio sa njom. Znaš – u poslednjim trenucima.“ Gledam u njene suzne oči i klimam glavom. I to je to. „Dolaziš li na bdenje?“ Odmahujem glavom. „Mislim da je ovo kraj puta za mene.“ „Dobro.“ Onda zastaje. „Hvala ti, Džoele.“ „Na čemu mi zahvaljuješ?“ Lagano slegne ramenima kao da se nadala da ću znati. „Za ono što si uradio.“ Ostajem na groblju nekoliko minuta nakon što Ester ode. Nebo je oblačno, kao da je i ono u žalosti. Ali, samo što sam hteo da odem, sunčev zrak probija tmurni oblak.

I dok zemlja postaje sve svetlija pod mojim nogama, crvendać sleće na nadgrobni spomenik pored mene, i mrda glavom. „Uvek ću te voleti, Kal“, šapućem. Guram kovertu u jaknu, okrećem se i polazim kući.

341

94 KALI

Jutros sam razmišljala o onom danu kada sam te upoznala. Sećaš li se?

Onda kada si zaboravio da platiš, a ja sam ti dala parče torte, brbljala, kolena su mi klecala.

Nego, sada stalno jedemo taj danski kolač, ja i Fin i blizanci – znam da je blesavo, ali volim da pronalazim male načine na koje ću te se sećati.

Treba da znaš da je Fin… on je predivna osoba, Džoele. Čudno je da to tebi govorim. Ali znaj da to nije da bih te povredila. Samo želim da znaš da sam srećna – da sam sigurna da smo napravili pravu odluku pre osam godina, kolikogod teška bila i kolikogod da se ponekad činila pogrešnom.

Opet, ovog vikenda bila sam u Eversfordu, i upravo idem u Voterfen.

Misliću na tebe, dok budem šetala duž reke.

Jer još te volim, Džoele. Deo moga srca uvek će pripadati tebi. Čak i kada odem… gde god to bilo.

Kraj

Obrada: Disco Ninja 342

343

O AUTORU Holi Miler odrasla je u Bedfordširu. Nakon što je završila fakultet,

radila je u marketingu, kao urednik i tekstopisac. Holi trenutno živi u Norfoku sa partnerom i njihovim psom.

344