Književnost

Intervju:

Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije:

Ivana Todorović

Ukoliko pratite književna dešavanja u Beogradu, sigurno ste već čuli za „Kirka“ književni salon. Kirka je mesto koje okuplja ljubitelje kvalitetne pisane reči: održavaju se tribine, književne promocije, razgovara se o velikanima domaće i svetske književnosti, ali se mogu nabaviti i neka posebna izdanja koja se na policama čuvaju kao dragocenost. Iza „Kirke“ stoji Dragana Poljak , po struci pravnica, ali po životnom pozivu pre svega istinski zaljubljenik u pisanu reč, poznavalac literature i novinarka čiji su tekstovi objavljivani u Politikinom kulturnom dodatku sada sabrani u njenu knjigu

„ O piscima i događajima “. Jedna od umetnosti u kojoj pronalazimo snagu, volju i inspiraciju i koja je tu da nas zagrli u teškim trenucima, svakako je književnost, bilo da čitamo ili stvaramo. O čitanju i stvaranju kao duševnoj hrani, razgovarala sam sa Draganom Poljak.

Sećate li se trenutka u kom ste se zaljubili u umetnost reči, književnost? Divno pitanje. Moram priznati da je do toga došlo sasvim neočekivano i spontano. Sve je počelo u osnovnoj školi, u petom razredu, kada je neko doneo „Harijetu uhodu“ Lujze Ficjui, pa kasnije „Tajni dnevnik Adrijana Mola“, „Mi deca sa kolodvora Zoo“ a nakom toga i Herman Hesea koji je danas nekako malo u modi. Sve su to knjige koje su nas mamile da ih pročitamo u nekom uzrastu, i mi smo se u tome takmičili. Nismo imali uređaje poput tableta, ovo je bila vrsta izazova za nas. Ipak moj deda je bio profesor književnosti je moguće da sam od njega nasledila neku „kvačicu“ za ovu vrstu ljubavi. I moja mama je donosila uvek najnovija izdanja te iako su to bili ozbiljniji naslovi, mamile su i korice i sadržaji.

Kako ste došli na ideju da se otvori mesto kao što je „Kirka“? Koliko nam savremeni način života dozvoljava (vremena) da se bavimo sobom, umetnošću, književnošću, kulturom?

Ideja za Kirku je uvek postojala, pretpostavljam kao kod svakog ozbiljnog zaljubljenika u književnost. Mnogi su mi rekli da je to bio njihov san, a meni se ukazao momenat i ja sam smatrala to izazovom. Odlučila sam da umesto advokatske kancelarije probam sa salonom u kome bi se okupljali moji prijatelji koji su ljubitelji one prave književnosti i koji redovno stižu da isprate nova domaća i svetska izdanja. Naravno nisu svi verovali da je to moguće, ali sam bila uporna u nastojanju da Beogradu treba jedno mirno, kulturno mesto gde će dolaziti ljudi sličnog senzibiliteta. Nisam ni sanjala da će to doći tako brzo, mnoga značajna imena su nam došla i doprinela kreiranju ove posebne energije. Kirka se nalazi na Vračaru u Njegoševoj ulici, zamišljena je u maniru francuskih književnih salona, sa književnim večerima, tribinama, radi - onicama, i prodajom izuzetnih izdanja.

Pretpostavljam da vođenje jednog književnog salona podrazumeva mnogo interakcije sa ljudima, organizacije, strpljenja, ali i upućenosti kako u istoriju književnosti, tako i u savremene literarne tokove. Koliko je sve to izazovno i šta je ono najlepše, najzanimljivije i najvrednije u ovom poslu?

U pravu ste, treba puno rada i to se uglavnom ne vidi, a kulminacija svega je kada vidite da su ljudi zadovoljni i da im je lepo. Svaki književni događaj je imao određenu vrstu energije, priču, neposredni momenat, upoznavanje, i iznalaženje pravog naslova. Sve mora da se poklopi, i kada se sve završi i sve bude potaman, ja sam najsrećnija.

Sve je više malih izdavačkih kuća koje objavljuju značajne naslove domaćih savremenih, ali i svetskih autorki i autora vrednih pažnje. Šta je po vašem mišljenju preduslov da kvalitetno savremeno stvaralaštvo zaista doživi svoj pravi kulturni procvat?

Nismo imali idealne okolnosti proteklih godina, mi smo malo tržište ali imamo sjajne male izdavače koji se bore, uostalom kao i Kirka, i imaju predivne naslove. To su ljudi dugo u svom poslu, koji po svom osećaju pronalaze prave stvari za objavljivanje i u tome uspevaju.

Iza nas je izuzetno težak period, ali baš u njemu, svakom biću na planeti potrebno je neko utočište od stresnih događaja. Šta nam u tom smislu pruža književnost, i kako Kirka odgovara na ovaj izazov?

U pravu ste, izuzetno teški dani, mi do skora nismo organizovali događaje, pravili smo pauzu. Ipak, sada se polako vraćamo, utočište je potrebno jer nas život tera da idemo dalje, a Kirka treba da bude mesto opuštanja, gde uz ambijent kao i izabranu literaturu, čak i uz wi-fi, imate mogućnost da popijete čaj ili kafu. Kako bi opstali, pravimo i razne radionice pisanja, i u tom smislu gosti su nam bili pisac prof. Miomir Petrović i profesorka Zorica Tomić. Zahvalni smo na saradnji sa Udruženjem profesionalnih izdavača, kao i onima koji nas sve vreme podržavaju poput prof. dr Nede

Todorović i Zorana Hamovića izdavača „Clio“. Pored njih gosti su nam bili Ljubica Arsić, Peca Popović, Sanja Domazet, Gojko Božović iz Arhipelaga, Petar

Arbutina iz Službenog glasnika i mnogi drugi. Imali smo i pokrovitelje večeri kakvo je bilo ono o Milovanu Danojliću.

Jedan od preduslova za kvalitetno pisanje, bez obzira na to da li govorimo o novinarstvu ili književnosti, jeste čitanje najraznovrsnije literature. Šta vi najviše volite da čitate i na koji način pronalazite vreme za čitanje?

Pretpostavljam da ne postoji uspešan pisac koji pritom izbegava da čita, ali verovatno ima onih koji se drže određene vrste literature. Svaki značajan pisac je gotovo neizostavno stvorio stil po uzoru na neka dela koja je voleo ili autora. Mene je čitanje doveo do Kirke, iako sam se pisanjem bavila prvo kao novinar, a sada kao saradnica u Kulturnom dodatku Politike, našem najozbiljnijem kulturnom nedeljniku. Mi još uvek imamo kvalitetnu kulturu, kvalitetne pisce, intelektualce i publiku, iako izgleda kao da je sve potisnuto. Sve druge zemlje prate savremene tokove, ali u kulturu čitanja ne diraju, ona je sveto mesto. Uvek sam imala vremena za knjigu, to je deo mog bića. Kad ne čitam, imam utisak da nazadujem. Volela sam francusku pa rusku književnost, pa egzistencijaliste, a sada čitam probrano. Jako mi se sviđaju izdanja „Akademske knjige“ i „Službenog glasnika“, „Clia“ i „Arhipelaga“. Knjizi „Semper idem“ Đorđa Lebovića se vraćam, ona je našla put do publike uz minimum reklame.

U vašoj knjizi „O piscima i događajima“ sakupljeni su tekstovi koje ste napisali za Politikin dodatak „Kultura-umetnost-nauka“ u periodu od dve godine. Da li već imate neke planove za budućnost kada je reč o pisanju, da li biste se možda oprobali i u nekoj književnoj formi i šta bi to bilo?

Ta knjiga je nastala uz Kirku, i imala je fantastičan prijem. Zahvalna sam izdavačkoj kući „Clio“ koja mi je pomogla da to objedinim uz osnivanje Kirke, nepretenciozno, to su tekstovi o autorima i književnosti uopšte. Meni je pisanje uvek bilo na umu ali za to treba vremena i iskustva, zato su verovatno mnogi slavni pisci kasno počeli da pišu. Ali pisanje je posebna ljubav, i to je plemeniti poriv koji se odupire promenama. Nadam se da će i to doći na red, jednog dana. Volim istoriju i filozofiju, ko to ume da spoji, divim mu se, to je umetnost.

Sa kojim se izazovima danas suočavaju žene koje rade u kulturi, dokle smo stigli i postoji li nešto, iz vašeg ugla, što još nismo mapirali kao problem, a trebalo bi?

Žene su naša najveća publika, i zaista imamo divne dame koje interesuju razne teme. Prosto je uživancija videti te lepe, doterane i obrazovane žene u publici. Ove nedelje će biti baš priča Evolute o ženama antike, što je samo jedan segment. Ženska prava su jako važna pogotovo u sredinima gde se ona tumače sa podsmehom ili nipodaštavanjem. Imamo velike želje, nadamo se da ćemo uspeti da ih sprovedemo.

Kupovinom svake knjige pomažete Kirku.