Umetnost

Intervju: Jelena Gvozdenović @3oklagijice

Foto: privatna arhiva

Jelena Manić je završila studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu

2011. godine u klasi redovnog profesora Žarka Smiljanića na grafičkom odseku.

Master studije pohađala je na Aristotel univerzitetu u Solunu, gde je otišla na privremeni studijski boravak, a potom je studije uspešno završila u Beogradu.

Više puta je nagrađivana za umetnički rad i stipendirana od strane fondacija i državnih institucija tokom studija. Voditeljka je umetničkih programa „Grafika” i „Kaligrafija” u Centru za likovno obrazovanje Šumatovačka i autorka je umetničkih projekata za decu i mlade. Zaposlena je na poziciji grafičkog dizajnera u slovenačkoj kompaniji. Autorka je više samostalnih izložbi i učesnica grupnih izložbi u Srbiji i inostranstvu.

Šta za tebe znači biti na poziciji umetnice?

Biti umetnik danas je pravi izazov i borba. Živimo u nemilosrdnom vremenu koje zahteva ozbiljan trud za uspeh.

Za mene umetnost ima duboko zna - čenje i neraskidivi je deo mog života, u njoj sam pronašla suštinu. Sećam se da sam kao dete stalno držala četkicu čvrsto u rukama, slikala i igrala se s bo- jama. Zahvalna sam roditeljima što su prepoznali tu darovitost i upisali me na umetničko školovanje. Smatram da je od velike važnosti za svako mlado biće usmeriti ga na pravi put.

Izazovnost prve izložbe i bitnost kretanja po umetničkim krugovima?

Prva samostalna izložba obeležava formalni početak umetničkog stvaralaštva svakog umetnika. Kroz lični primer i umetničku izlagačku praksu, do bila sam značajnu podršku od društva i kulturnih institucija. Vežu me veoma lepa sećanja na prvu samostalnu izložbu u Šapcu. Istina je da nijedan početak nije lak ali umetnike je potrebno ohrabriti da stvaraju više. Od velike je važnosti da se umetnici dodatno usavršavaju i da se kreću u umetničkim krugovima, da posećuju izložbe i da budu stalno informisani o umetničkim dešavanjima, kako u Srbiji tako i u inostranstvu. Izdvojila bih posete Bijenalu u Veneciji i posete pojedinim svetskim muzejima poput muzeja u Kairu, Parizu, Cirihu, Beču, i drugim gradovima, koji su ostavili dubok utisak na mene i moje stvaralaštvo.

Kao voditeljka kreativnih radionica za decu i mlade tokom ovih godina s velikim zadovoljstvom mogu reći da je rad sa decom i mladim ljudima jedan od najinspirativnijih poslova na svetu. Imala sam prilike da vodim nastavu različitim grupama dece, od najmlađeg do srednjoškolskog uzrasta, kroz razne tematske projekte koji su podržani od strane visokih državnih institucija u okviru Centra za likovno obrazovanje Šumatovačka. Projekti su prepoznati kao sredstvo za podizanje nivoa kreativnosti kod dece kroz edukaciju, učenje i aktivan praktičan rad. Kroz radionice, u radu sa decom, stekla sam veliko iskustvo i naučila sam mnogo od njih, posebno kada je reč o umetničkoj slobodi prilikom kreiranja umetničkog dela. Deca su iskrena, slobodna i radoznala, i rad sa njima je čisto nadahnuće.

Niz godina si honorarni profesor kaligrafskih i grafičkih dečijih radionica u Šumatovačkoj, centru za likovno obrazovanje. Kako na tebe utiču umetničke igre u radu s decom?

Obzirom da si završila grafički odsek na Fakultetu likovnih umetnosti, a pre par godina se prekvalifikovala za poziciju grafičkog dizajnera u digitalnim umetnostima, zanima me tvoj pogled na razliku u komunikativnosti s publikom između tradicionalnih medijskih i novomedijskih umetnosti kao i na stepen umetničke refleksije u njima?

Kako bi opisala odnos kompetetivnosti stvaralaca i stvarateljki unutar ove dve skupine?

Biti umetnik za mene je jedan poziv. Da li ste se opredelili za slikarstvo, grafiku, vajarstvo, performativne, višemedijske ili digitalne umetnosti stvar je vašeg umetničkog senzibiliteta putem kojeg ćete na najbolji način predstaviti umetničke ideje publici. Samim tim, za umetnike ne postoje prekvalifikacije ali postoje istraživanja. Ceo život otkrivamo nove stvari koje o sebi nismo znali, ne samo na polju umetnosti nego u svim aspektima života. Tako sam i ja u ovom pogledu, pronašla digitalnu umetnost kao polje inspiracije ali to ne znači da će tradicionalni pristup ostati zaboravljen.

Tokom života, umetnost me prati kao senka, razgovara sa mnom i postavlja pitanja na koja, u određenim trenucima života, imate ili nemate odgovore.

I to je u redu, sve dok je ona prisutna i vodi vas kroz život. Odnos pojedinca, publike i umetničkog dela je pitanje na koje pokušava da odgovori filozofija umetnosti. Za razumevanje umetnosti je potrebno razumevanje njenog jezika, a publika da bi razumela delo, morala bi da zna taj jezik. Različiti su i kompleksni nivoi čitljivosti umetničkog dela od strane publike, koje zavisi od mnogih faktora. Svakako komunikacija u pogledu na tradicionalna medijska i novomedijska dela nije ista, kao ni sadržaj i forma i načini izražavanja. Ne doživljavam kompetetivnost između umetnika kao takvu u umetnosti, nego gledam na svako umetničko delo kao na jednu istinu koja nosi određenu poruku za svet.

Da li ti je prelaskom u digitalnu umetnost novi medij umetničkog izražavanja transfomisao pogled na celokupnu umetnost i njen domet? Da li se u ovoj sferi umetnosti vraća privatnost umetnicima i umetnicama, obzirom da nije nužna njihova fizička eksponiranost pri potrazi prostora za izlaganje i publike? nicama koje dele fotografije digitalne umetnosti, generisane od strane AI algoritma. Kako ti gledaš na ovu situaciju?

Prelazak u digitalne medije je znatno proširio moje vidike u pogledu na celokupnu umetnost i njen značaj. Moderne digitalne tehnologije nam dozvoljavaju veću efikasnost, mobilnost, kao i produktivnost u pogledu kreiranja umetničkog dela, ali s druge strane oduzimaju taktilnost i kontakt sa stvaralačkim materijalom koji je zastupljen u tradicionalnom pristupu stvaranja. Digitalne tehnologije nam omogućavaju čitave izložbe u virtuelnim galerijama, što je prednost u pogledu na troškove produkcije ali i nedostatak, jer nema živih kontakata s publikom. Smatram da je neophodno da današnji umetnik bude digitalno pismen i da se upozna s velikim mogućnostima digitalnih tehnologija.

U poslednjih par meseci, dosta se priča o dometima veštačke inteligencije na mnogim poljima, te se javila i bojazan da će uskoro ljudski men- talni rad biti zamenjen ovim alatom.

Društvene mreže su preplavljene stra-

Veštačka inteligencija sve više uzima udela u različitim poljima, pa tako i u umetnosti. Postoji strah među umetnicima da će njihov kreativan rad zameniti mašina. Danas živimo u instant vremenu u kome smo preplavljeni velikom količinom informacija, koje se svakodnevno plasiraju na internetu. Traže se brzi odgovori na mnoga pitanja i rešenja za razne probleme. Svet ima sve manje strpljenja i veštačka inteligencija se gura u redu s čovečanstvom. Ljudi iz kreativnih industrija su oduvek prihvatali nove softvere s dozom podozrenja i pitajući se da li je njihova upotreba pravi put. Veštačka inteligencija je pokrenula zabrinutost kod umetnika u pogledu autorskih prava, jer funkcioniše po principu analize preko nekoliko milijardi fotografija, slika i drugih dela na osnovu kojih formira jedinstveno umetničko delo. Samim tim, veštačka inteligencija može da koristi bez ikakvog odobrenja sve što postoji na internetu. Sasvim je izvesno da će nestati određen broj pozicija dolaskom veštačke inteligencije i da će se tržište zadovoljiti cenama brzine i kvantiteta u odnosu na kvalitet. Ali s druge strane, veštačka inteligencija nikada neće moći da zameni ljudsku kreativnost. Deca su najveći kreativci a mašine su samo softveri. Smatram da se uloga kreativca neće značajno promeniti sve dok mašine ne nauče da se igraju kao deca.

Veštačka inteligencija ima mogućnost da vrši kombina- ciju sadržaja ali samo onih koje je stvorio čovek. Samim tim, to je odsustvo originalnosti a šta je suština umetnosti nego originalnost. Sma- tram da veštačka inteligencija može znatno da olakša stvari umetnicima prilikom kreativnog izražavanja ako koriste softver u onoj meri u kojoj ne ugrožava njihovu kreativnost. Ne možemo pobediti veštačku inteligenciju ali joj se možemo pridružiti prihva- tajući promene koje nam ovo današnje vreme donosi.

Danijela Rančić je večita zaljubljenica u umetnost i kulturu, koja se vodi stavom „ako ne možeš konkretno pomo- ći – budi bar moralna podrška”. Radoholičarka kojoj je hobi postao posao, a posao prerastao u strast. Tetka dvema devojčicama, koja veruje da umetnost može promeniti svet nabolje za neka buduća pokoljenja. Kulturna radnica s zanimljivim hobijima, koji nemaju veze sa kulturom. Možete je sresti na Vračaru, u Centru za likovno obrazovanje – Šumatovačka. red priprema, otvorila svoja vrata svima koji žele da se oprobaju u umetničkom radu i stvaralaštvu. Ustanova, čiji najmlađi polaznik ima 3 godine, a najstariji – 93 godine. Iako je ustanova kulture, Šumatovačka ima i obrazovnu

Koji su benefiti rada u pedagoško-umetničkoj instituciji i kako bi predstavila identitet Šumatovačke?

Centar za likovno obrazovanje, poznatiji kao Šumatovačka , jeste ustanova kulture grada Beograda koja zvanično postoji od 1948. godine. Nekada je Šumatovačka bila produženi boravak za decu, pripremna škola za umetničke škole i fakultete, da bi u poslednjih 15 godina proširila svoju delatnost, i po- ulogu, te možemo reći da je neka spona između umetnosti i obrazovanja, tik na samoj granici ove dve oblasti. Zahvaljujući tome, kao glavni benefit rada u Šumatovačkoj izdvojila bih rad s ljudima, ali u oblasti likovnih umetnosti (pre svega). Šumatovačka je mesto gde ljudi dolaze da iskoriste svoje slobodno vreme i bave se nečim što vole. Svakog dana srećem te ljude i shvatam koliko su srećni da rade nešto lepo ili zanimljivo u okviru naših umetničkih ateljea. Često volim da kažem da Šumatovačka nije kuća, već dom. Takođe, uzevši u obzir sve delatnosti kojima se bavimo –kreativnim radionicama za sve uzraste (likovnim i primenjenim), izložbama, organizovanjem tribina i predavanja otvorenih za javnost, prikupljanjem i izlaganjem dela iz zbirke radova Šuma- tovačke širom zemlje – mogu reći da još jedan od benefita rada u Šumatovačkoj jeste to što se nikada nije desilo da se sadržaj dana ponovi. Uvek su radni dani dinamični, drugačiji, ne dozvoljavaju da budu monotoni... Meni, kao nekome ko je u tome skoro 15 godina, prija takva vrsta rada i funkcionisanja. Ono što bih izdvojila kao našu specifičnost, u odnosu na druge galerije, jeste da smo jednako otvoreni – kako za profesionalne umetnike, tako i za hobiste, koje želimo da podstaknemo i podržimo u njihovom radu i izlaganju. Galerija ,,Stepenište” je jedan mali, specifični izlagački prostor, u kome svaki od izlagača ima mogućnost da se poigra i eksperimentiše s postavkom svojih radova, a mi smo tu da mu stručno i praktično pomognemo u tom procesu.

S kakvim izazovima se susrećeš prilikom odabira i pripreme umetničkih izložbi?

Što se odabira izložbi tiče, Šumatovačka svake godine objavljuje konkurs za narednu izlagačku godinu na koji se mogu prijaviti svi zainteresovani umetnici. Nakon prikupljanja prijava, zaseda galerijski žiri, sastavljen od nekoliko članova koji glasaju i prave predlog autora koji će izlagati tokom naredne godine u galeriji ,,Stepenište” ili u Vračarskoj bašti. Trudimo se da broj izlagača bude prihvatljiv tokom godine, kako bismo mogli da svakome od njih posvetimo dovoljno vremena oko pripreme, postavke i trajanja same izložbe, a u skla- du s našim mogućnostima kao ustanove kulture grada Beograda. Svaka izložba i umetnik predstavljaju izazov sam za sebe: od toga da li je u pitanju neki poseban zahtev (što je retkost, ali se dešava), preko pripreme štampanih materijala (kataloga, pozivnica i plakata), pa sve do postavke izložbe, koje su ujedno i najzahtevniji deo. Sve više to posmatram kao igru, a ne kao posao, pa samim time ne doživljavam da je teško. nju umetničkog dela ili faze kroz koje je prolazio, kao što su npr. većini poznate

Izazov jeste da se izložbe i postavke ne ponavljaju, da ne uđemo u šablon. To se ni ne dešava, jer svake izlagačke godine apliciraju različiti autori, ali i sam prostor galerije je specifičan i drugačiji.

Kao jedan od većih izazova mogu izdvojiti, recimo, postavke koje zahtevaju da radovi budu na nekim višim pozicijama na stepeništu, ali i to je rešivo.

Na koje sve načine može da se čita umetničko delo?

Pikasove plava i ružičasta faza. Sve su to mogućnosti koje svako od nas ima, i ukoliko želi, može da iskoristi prilikom razumevanja jednog dela.

S kim umetnici komuniciraju kroz umetničko delo – sa svetom ili sa sobom? Postoji li danas oreol umetnika?

Najviše sa sobom, ali s tim radom žele da je upoznat i svet. Tada nastupamo ,,mi”, koji smo sprega između umetnika i sveta (javnosti). Šumatovačka kroz

Svako umetničko delo može da se čita na više načina. Jedan od najjednostavnijih jeste vizuelno da se uživa u estetici. I to može svako od nas da postigne.

Drugi način jeste kroz analizu tehnike ili samog medija koji je umetnik koristio u svom izražavanju (da li je naslikao sliku, uradio grafiku ili neku intervenciju u prostoru...). I zašto baš to koristi.

Možemo analizirati i procese rada kroz koje je umetnik prolazio u svom stvara- svoj izlagački rad, kako organizovanjem izložbi u okviru naših galerija ,,Stepenište” i Vračarske bašte, tako i kroz saradnju s drugim ustanovama kulture (galerijama i kulturnim centrima) širom Srbije. Umetnik stvara iz svoje potrebe, ali da bi umetničko delo imalo smisla mora biti vidljivo javnosti, što je jednim delom naša uloga. Galerija je prostor gde ta umetnička dela treba i mogu biti vidljiva što većem delu javnosti.

Da li postoji oreol umetnika? Možda je bolje pitanje da li je ikada i postojao?

Umetnici su ljudi kao i svi mi, koji ima- ju rad i talenat, negovan i razvijen kroz višegodišnje obrazovanje. Kroz svoje stvaralaštvo, umetnik nas upoznaje sa svojim unutrašnjim mikrokosmosom, deli sa posmatračima jedan deo svog intimnog prostora.

Koliko se stepen globalizacije umetnosti promenio usled pandemije?

Kao i u velikom delu naše svakodnevice, globalizacija je dosta uticala i na umetnost, pre svega umetnička dela.

Neka naša prednost je, u odnosu na ostatak sveta, to da nas ta globalizacija nije previše uzela pod svoje, pre svega umetnički rad, i da naši autori i dalje pokušavaju (i uspevaju) u tome da zadrže individualnost u stvaralačkom radu. Zanimljiva je činjenica je da veliki broj umetnika, s kojima sarađujem, doživeo početak pandemije i onaj period, tzv. zaključavanja, kao jedan od boljih za svoj umetnički rad. Većina je u tom periodu bila izuzetno produktivna i vredna u svom stvaralaštvu. To je bio neki njihov filter za opstanak i prevazilaženje kompletne tadašnje situacije.

Tako da pandemija i nije toliko uticala, kao ni globalizacija, što se naše umetničke scene tiče, ali jeste na produkciju, a to je pozitivna stvar.

Šta mi možemo da učinimo za umetnost, a šta umetnost može da učini za nas?

Mi možemo nekada da kupimo neki umetnički rad i tako podržimo samostalne umetnike u njihovom radu. Iako ljudi misle da je to i dalje nedostupno, u praksi nije uvek tako. Veliki broj umetničkih radova može priuštiti svaki stanovnik Srbije s prosečnim materijalnim primanjima, kako bi oplemenio svoj prostor ili kupio poklon svojim prijateljima nekim povodom (slava, svadba, rođendan...). Takođe, ne moramo svi biti poznavaoci svakog umetničkog dela, pre svega mislim na slike, mozaike, skulpture... Nekada je dovoljno samo doći u galeriju i pogledati izložbu, dozvoliti svom oku, mozgu i duši da uživaju u datom estetskom trenutku. I ne moraju nam se svideti svi radovi, niti moramo svako umetničko delo razumeti. Ali onda kada se desi to prepoznavanje (a desiće se), tada će posmatrač shvatiti šta umetnosti može da učini za njega. Kao što i svaka dobra knjiga, predstava, film, muzika...može učiniti da se bolje osećamo, tako i svaka dobra slika, crtež, skulptura, fotografija ili video rad, mogu postići isti efekat na posmatrača, samo treba pružiti priliku. Ovde ću parafrazirati Aristotela: Katarza je estetičko očišćenje duše onoga koji posmatra neko umetničko delo, i to je ono ključno što umetnost može učiniti za nas.