Kultura

Intervju: Vladislava Milovanović @in_love_with_artandfashion

Fotografije: ptivatna arhiva

Urednica je i osnivačica portala Kulturni osvrt za koji kaže da je orijentir za ljubitelje umetnosti, a ja bih dodala i da je mesto gde će se i ljudi upoznati sa umetnošću, zaljubiti se u nju i poželeti da otkrivaju više. Urednica je srpske književnosti u „Vulkanu“ i zahvaljujući ediciji „Tragovi“ koju je osmislila 2019. godine imamo priliku da po prvi put ili iznova čitamo dela velikih srpskih pisaca kao što su Rastko Petrović, Ivo An- drić, Miloš Crnjanski, Milutin Uskoković, Isidora Sekulić, Milorad Pavić i mnogi drugi. Marija Radić u svemu što radi i što je okružuje ume da pronađe lepotu, što možemo da vidimo i na njenom Instagram nalogu Sumatraista, a čitaocima poručuje i da je važno ne pristati ni na šta što nije u skladu sa našim suštinskim bićem, baš kako kaže njena zbirka poezije objavljena u izdanju Arhipelaga, „Nepristajanje“.

Kako je nastala ideja za portal „Kulturni osvrt” i koliko nam zapravo savremeni život ostavlja vremena da se osvrnemo na neke uistinu važne teme? Portal „Kulturni osvrt“ nastajao je svih prethodnih godina. Oduvek sam slobodno vreme provodila radeći ono što volim i na mestima koja volim – u bibliotekama i na književnim večerima, u muzejima i galerijama, u pozorištu – ali tada nisam imala ideju o tome na koji način bih mogla da svoja saznanja i utiske oblikujem i podelim sa drugima. U konačnoj realizaciji te ideje, veliku ulogu ima moj rođeni brat Mladen, koji je programer i grafički dizajner, te je zaslužan za nastanak i vizuelni identitet portala. „Kulturni osvrt“ je refleksija mog odnosa prema lepoti, mog poimanja umetnosti, mog osećanja sveta. Koncipirala sam ga tako da sadrži sledeće kategorije: književne preporuke, utiske sa izložbi, pozorišne preporuke, intervjue sa našim savremenicima, a poseban odeljak zauzima poezija. Odavno sam primetila da usled životnog tempa koji je često brži od nas samih, zaboravljamo sve ono što život čini vrednim življenja, ali i one male stvari – poput čitanja, odlaska u muzej ili pozorište. Zaboravili smo i da je umetnost u svim vremenima bila i ostala izvorište lepote i istine. Upravo zato, „Kulturni osvrt“ jeste orijentir za sve ljubitelje umetnosti, a naposletku i podsetnik da živimo u gradu koji nam svakodnevno nudi bogat i raznovrstan kulturno-umetnički sadržaj.

Osim što uređuješ svoj portal, radiš i kao glavna urednica srpske književnosti u „Vulkan izdavaštvu“. Koliko je ovaj posao izazovan i šta je ono što vidiš kao najlepše, najvrednije i najzanimljivije u njemu?

Najvrednijim u svom poslu smatram to što imam priliku da svakodnevno čitam raznoliku literaturu i da dam svoj doprinos razvoju savremene srpske književnosti. Najzanimljiviji deo jesu susreti i upoznavanja sa ljudima. Sa druge strane, moj posao nije lak zato što je u okviru savremene srpske književnosti sve teže pronaći knjige koje ispunjavaju utvrđene književno-umetničke kri - terijume. Nažalost, književnost se kod nas neretko upotrebljava kao sredstvo manipulacije i samoafirmacije, te naša knjževna scena liči na teatar u kojem glume samo oni koji bespogovorno prihvataju dodeljene uloge kako bi ostali na sceni. Upravo u takvim okolnostima pronalazim izazov – moj posao mi daje priliku da iznedrim književna dela pisaca koji služe istini, u najširem smislu te reči. tetno savremeno stvaralaštvo zaista doživi svoj procvat?

Sve je veći broj malih izdavačkih kuća koje objavljuju značajne naslove domaćih savremenih, ali i svetskih autorki i autora vrednih pažnje. Šta je od toga tebi privuklo najviše pažnje i u čemu vidiš još mogućnosti da kvali-

„Geopoetika“ je nezaobilazana u okviru proze, a „ Arhipelag “ u okviru poezije. Da bi savremeno književno stvaralaštvo doživelo procvat, potrebno je da oni koji pišu mnogo više čitaju. Na osnovu dosadašnjeg uredničkog iskustva, stekla sam utisak da se danas više piše nego što se čita, što je potpuni paradoks. Upravo zato imamo krizu vrednosti u savremenoj književnosti –ona se prepoznaje u težnji da se sve pojednostavi, a to nas vodi ka samo jednom epilogu – banalizaciji umetnosti. Vrednosti se uvek nalaze u prošlosti, u kulturnom nasleđu, dakle – u onome što je iza nas – i zato je apsurdno upuštati se u pisanje bez bogatog čitalačkog iskustva. Talenat se podrazumeva.

Po tvom imenu na Instagramu, zaključila sam da gajiš izuzetnu naklonost prema našem velikom piscu, Milo- šu Crnjanskom. Koliko ti je njegova književnost važna, u kojoj meri je uticala na tvoje promišljanje o svetu, pa možda i sebi, odnosno boljem upoznavanju sebe jer nas kvalitetna književnost, verujem, neminovno, vodi tome?

Tako je, Miloš Crnjanski jeste moj omiljeni pisac i smatram ga jednim od najautentičnijih glasova srpske književnosti. Odlučila sam da svoj profil na Instagramu naslovim kao „Sumatraista“, jer sam smatrala da je to jedan od načina da aktualizujem njegovo stvaralaštvo u okvirima digitalnog sveta. Koliko god da mi je ponekad teško da se identifikujem sa vremenom u kojem živim, uspevam da pronađem načine da mu se prilagodim tako što usvajam sve ono što prepoznam kao dobro i korisno. Kada je reč o sumatraizmu, poznato je da je to filozofija Miloša Crnjanskog, koja se zasniva na ideji da je sve na svetu u vezi i da se ništa ne gubi. Sumatraizam se reflektovao u mom životu upravo u preplitanjima književnosti i stvarnosti. Kada se bavite književnošću, onda se pred vama ne- prestano otvaraju prostori čudesa koji otkrivaju mnoštvo veza – između pisaca i njihovih sudbina, između umetničkih vizija i stvarnosti, između poetika različitih pisaca – i potom sve to utiče na vas tako što preobražava vaš unutarnji svet, ali i vaše poimanje književnosti i stvarnosti. Tako se sumatraizam inkorporirao u moju stvarnost.

Za mnoge od nas, iza nas izuzetno te- žak period (zbog masovnih ubistava koja su se dogodila u zemlji), ali baš u njima, svakom biću na planeti potrebno je neko utočište. Šta nam pruža umetnost u kontekstu utočišta kome se uvek možemo vratiti?

Kada biste me pitali šta tražim u knjigama i muzejima, odgovorila bih vam da tražim sebe. Svaka ta potraga jeste zapravo traganje za katarzom, u onom aristotelovskom smislu. Ukoliko uzmemo u obzir njegovo stanovište da se umetnost bavi pojedinačnim koje doseže do opšteg kroz proces transformacije, sasvim je jasno da se pred svakim umetničkim delom suočavaju dva sveta i ogledaju se jedan u drugome. Odraz jednog zavisi od lica drugog, i obratno. Upravo zato, kad god život donese poteškoće i pitanja bez odgovora, najpre zavirim u sebe. Ukoliko tu pronađem samo tišinu, onda uranjam u druge svetove. Dakle, ne u trenutna zadovoljstva – brza rešenja su uvek varka – ona u trenutku blesnu i zgasnu. S godinama sam naučila da je putovanje važnije od krajnjeg cilja zato što donosi saznanja koja nam otkrivaju nove horizonte.

I u ovim teškim danima najvažnije je ne klonuti duhom, čak ni kad tišina postane glasnija od naših misli… baš kao u meni najdražoj pesmi Vaska

Pope „Pre igre“:

Ko se ne razbije u parmparčad

Ko ostane čitav i čitav ustane

Taj igra.

U svetu koji se osipa, ljuspa, i tako nas neprestano podse - ća na to da je samo promen- ljivost stalna, nemamo mnogo izbora. Jedan od najlekovitijih jeste da neprestano delamo i da ne dopustimo plimi sva- kodnevice da potopi naša ostrva spasa. To su jedine preostale prečice do nas samih. Zato je važno da ih se ne odričemo. Ništa na ovom svetu nije naše osim onoga što smo danas uradili za sebe i za svet.

Pre četiri godine pokrenula si ediciju Tragovi u „Vulkanu” sa idejom da se čitaocima približe dela srpskih književnika koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj kulturi. Spomenula sam savremeno stvaralaštvo, ali koliko je važno da se, upravo radi njega, vraćamo korenima? Zašto je važno da se svaki mlad, ali ne samo mlad čovek uputi u istoriju svoje književnosti?

Edicija „Tragovi“ posvećena je remek-delima srpske književnosti. Osnovala sam je 2019. godine, sa idejom da čitalačkoj publici približim književna dela pisaca koji su ostavili neizbrisiv trag u našoj književnosti i kulturi. Svi pisci uvršteni u „Tragove“ živeli su u prošlim vremenima, ali oni i danas vode glasan i živ dijalog sa nama. Dok čitamo njihova dela, imamo utisak da su ih pisali naši savremenici, što samo potvrđuje umetničku vrednost njihovog stvaralaštva i vizionarski duh njihovih ličnosti. U ovoj ediciji zasad se nalaze dela Miloša Crnjanskog, Ive Andrića, Dragiše Vasića, Borisava Stankovića, Milutina Uskokovića, Jakova Ignjatovića, Rastka Petrovića, Meše Selimovića, a uskoro će biti objavljena i dela Isidore Sekulić. Sve knjige sadrže predgovore i pogovore koje su pisali vrsni poznavaoci srpske književnosti. Naslovne korice su posebno osmišljene – na svakoj od njih nalaze se ključni motivi, odnosno pažljivo odabrani odlomci knjiga – oni koji su se utisnuli u vreme, u srca čitalaca, pa tako i u sam život. Josif Brodski je rekao da pamtiti znači ponovo uspostavljati bliskost. Izbor knjiga u ovoj ediciji potvrđuje da je svaki povratak u prošlost zapravo još jedan pokušaj da se prošlost rekonstruiše ne bi li se tako uspostavio red i novi poredak u sadašnjosti.

Jedan od preduslova za kvalitetno pisanje, bez obzira na to da li govorimo o novinarstvu ili književnosti, jeste čitanje najraznovrsnije literature. Šta najviše voliš da čitaš i na koji način pronalaziš vreme za čitanje?

Zasad najviše uživam u čitanju knjiga koje su položile test vremena – u klasicima. Pored toga, pratim i čitam savre- menu srpsku i prevedenu književnost, to je važno za moj posao, a i interesuje me u kom pravcu će se književnost dalje razvijati. Čak i kada imam previše obaveza i nemam vremena da čitam knjige za svoju dušu, trudim se da svakoga dana izdvojim određeno vreme za čitanje – makar pre spavanja – to je ritual kojeg se ne odričem.

Sa kojim se izazovima danas suočavaju žene koje rade u svim oblastima kulture, dokle smo stigli i postoji li nešto, iz tvog ugla, što još nismo mapirali kao problem, a trebalo bi?

Brojni su izazovi sa kojima se suočavaju žene koje rade u svim oblastima kulture, ali moje dosadašnje iskustvo pokazalo je da znanje, trud i rad uvek dovode do rezultata. Takođe, kada čovek radi posao koji voli, onda se događa i to da se pred njim otvaraju vrata za koja je mislio da je nemoguće otvoriti ih. Bez obzira na to dokle smo stigli i kako izgleda naša društvena stvarnost, verujem u snagu pojedinca – ukoliko bi svako od nas radio svoj posao onako kako treba, sve bi bilo mnogo drugačije. U svim segmentima života najvažnije je ostati dosledan sebi, odnosno, ne pristajati na ono što je protivno našoj prirodi, stremljenjima i naporima da budemo ono što jesmo. Upravo zato i moja prva objavljena knjiga pesama nosi naslov „Nepristajanje“.

Na izložbi Portret planine 9. juna premijerno je predstavljena dvokanalna filmska instalacija „Dok gomila ruševina raste ka nebu“, koju je umetnica Kristina Benjocki realizovala u saradnji sa holandskim umetnikom i piscem Stejnom Ferhufom (Stijn Verhoeff).

Poslednjih 15 godina, srpsko-holandska umetnica Kristina Benjocki svoju umetničku praksu idejno razvija oko ispitivanja potencijala umetnosti da artikuliše i ponovo osvetli zaboravljene istorijske narative ili stvori prostor za nove i drugačije. U fokusu Kristininih interesovanja su neretko arhive, tragovi istorijskih, društveno-političkih konteksta prisutnih u materijalnoj kulturi i u sećanjima zajednica sa različitih geografskih područja, od bivše Jugoslavije do Zapadne Evrope. Istražujući uslove u kojima se fragmenti vremena sakupljaju, beleže, dokumentuju, mehanizme kojima se isti selektuju i reprezentuju, umetnica u svom radu otvara pitanja o politikama sećanja i zaboravljanja, na- činima konstruisanja prošlosti i kako su te konstrukcije implementirane u kolektivna iskustva sadašnjosti i projekcije budućnosti. Kroz širok dijapazon vizuelnih izraza, koji uključuju cr- tež, skulpturu, tekstil, fotografiju, zvuk i film, autorka koncipira ambijentalne celine i instalacije koje posmatrača uvode u prostore opipljivih uodnošavanja faktografije i rematerijalizovanih arhivskih sadržaja, kreirajući na taj način sveobuhvatnije razumevanje kompleksnosti istorijskih priča. Kristina Benjocki inspiraciju crpi iz tradicije svoje zemlje, uloge žena, materijala koji su korišćeni i uloge koja se provlači kroz nekoliko generacija i naraštaja, dajući svojim izložbama drugačiju perspektivu, novo ruho, podsećajući na sve etape kroz koje je prošlo, koju ulogu je imalo i šta danas predstavlja. Kao što je bio slučaj sa izložbom Tableaux VI-VII (2022) u IKOB-u.

Postavljena na tri nivoa Galerije-legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Kristinina prva samostalna izložba u Beogradu i Srbiji predstavlja njena višegodišnja istraživanja geoloških i istorijskih slojeva Kanerberga, planine na granici Holandije i Belgije. Iako se obično naziva planinom, Kanerberg je deo visoravni Kastert, nekada jednog od najbogatijih ležišta krečnjaka koji je iskopavan još od neolita. Upravo u jednom od kamenoloma u blizini grada Mastrihta, krajem 18. veka, otkriven je nauci prvi poznati fosil mosaurusa, vodenog gmizavca iz poslednje etape epohe krede. Sa intenziviranjem industrijalizacije početkom 20. veka, eksploatacija krečnjaka u Kanerbergu je prestala, ostavljajući za sobom složen lavirint podzemnih hodnika.

Ovi hodnici su redovno korišćeni za uzgoj pečuraka i držanje stoke sve do Drugog svetskog rata, kada su nemačke trupe počele da pretvaraju planinu u skladište i montažni objekat za proizvodnju projektila V1. Nekoliko godina nakon Drugog svetskog rata, u planinu se uselio Severnoatlantski savez (NATO) i izvršio promenu namene jednog dela u štab za ratne operacije tokom Hladnog rata, tako da Kanerberg postaje „supertajni“ deo Holandije. Zbog velike kontaminacije azbestom, štab NATO-a je zatvoren 1992, iste godine kada je u Mastrihtu ratifikovan Ugovor o Evropskoj uniji, čijih dvanaest potpisa je ovekovečeno na zidovima Kanerberga.

Nakon opsežnog istraživanja pomenutog lokaliteta, kroz istorijske i lične zapise, javne i privatne arhive, Kristina Benjocki se u seriji radova bavi fragilno- šću sećanja i stvaranja istorije. Postavkom su najpre obuhvaćeni crteži-mape koji pokazuju impozantan sistem pod- zemnih tunela, katastarskih parcela i pripadajućih objekata kao i vizuelna trasiranja različitih istorijskih i geoloških izvora vezanih za visoravan Kastert i Kanerberg.

Instalacija pod nazivom Sedimentacija sećanja u sinhronizovanoj slajd-projekciji 400 crteža zasnovanih na privatnim arhivama bivših zaposlenih u NATO-u tematizuje pitanja sećanja i zaborava, istovremeno prateći kako je genealogija moći upisivana u mračne koridore bivšeg kamenoloma.

U završnici postavke, svojevrsni filmski esej Dok gomila ruševina raste ka nebu, koji je Benjocki realizovala u saradnji sa holandskim umetnikom i piscem

Stejnom Ferhufom, vodi posetioce na imerzivno putovanje kroz memoriju Kanerberga, od dubina pradavnog suptropskog mora, preko krečnjačkih slojeva od kojih su nicale kuće, sela, zamkovi, gradovi, do prostora vojnih eksperimenata i geopolitičke kontrole

- kroz sedimente hladnih, mračnih i tihih događaja čiji se odjeci mogu osetiti i danas.

Nakon izložbe poželela sam da svoje utiske podelim sa umetnicom kako bismo porazgovarale o viđenom i pribli- žila vam rad Kristine Benjocki.

Kada ste osvestili da su umetnost i istorija vaše polje interesovanja? Da li vaša ljubav prema istoriji i umetnosti datira još od školskih dana i razgovora ispred Muzeja sa kustoskinjom Milevom Šijaković?

Moja ljubav prema istoriji i umetnosti se vezuje za Narodni muzej u Zrenjaninu, u kojem sam provela veći deo detinjstva. Pored moje majke Nade Lovrečić Benjocki koja je radila kao ar- heolog, u Muzeju je radila njena prijateljica Mileva Mika Šijaković, koja je bila vrsni istoričar primenjene umetnosti ali i neko ko je umeo da u svakodnevnim predmetima pronađe lepotu, poeziju.

Milevina kancelarija je bila kutak u kom sam provodila sate, crtajući ali i slušajući njene priče. Na radnom stolu nalazila se mermerna mastionica a u vitrini bombonjera – Češka secesija, rekla bi Mileva – dok je jednom rukom pružala staklenu činiju punu svilenih bombona drugom rukom držala muštiklu od slonove kosti a na njoj cigareta na kojoj se klatio pepeo.

Kako ste došli na ideju da napravite ovako komlpeksan projekat usmeren na visoravan Kanerberg?

Ideja za ovaj projekat nastala je kao rezultat dugogodišnjeg istraživanja. Sve je počelo davne 2016. godine kada sam bila na rezidencijalnom boravku na Jan Van Eyck akademiji u Mastrihtu. Dve godine sam provela u intenzivnom istraživanju visoravni kojoj pripada brdašce Kanerberg radeći dokumentarne registracije koristeći diktafon. U toku brojnih šetnji i neformalnih razgovora u mračnim hodnicima starog kamenoloma napravila sam veliki broj audio i video beležaka. Nakon perioda akumulacije materijala, krenula sam da vajam u vremenu, tražeći odgovarajuće oblike i forme za priče koje sam prikupila. Tako je nastala grupa radova Sedimentacija se ćanja, Izvođenje arhiva, Režim vidljivog, kompozicija Kanerberg (1-10) i dvokanalna filmska instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu od kojih je u Legatu Čolaković predstavljen izbor, koji sam napravila u dijalogu sa Miroslavom Mićom Karićem, kustosom Muzeja savremene umetnosti.

Kakvu priču nam otkriva „Dok gomila ruševina raste ka nebu“, da li je i vas šetnja odvela u nešto neverovatno i neočekivano?

Dvokanalna filmska instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu se zasniva na stvarnim događajima. Šetnja koja je opisana u uvodnom poglavlju sama je uvertira u nesvakidašnji prostor u kojem se prepliću priče i događaji koji potiču iz različitih vremenskih perioda počevši od doba krede do hladnog rata.

Gledajući ovaj dokumentarni film gledalac ima utisak da je tamo sa vama. Na koji način ste postigli takav efekat da gledaoca uvučete u hodnike Kanerberga?

Ovaj eksperimentalni dokumentarni film je prezentovan publici u formi dvokanalne video instalacije sa zvukom. Projekcije na dva ekrana su 9 metara dužine i 2.5 metara visine. Sama dinamika montaže filma i zvuka uvlači posmatrača u film, koji u svom specifičnom ritmu priča o prošlosti, ali na neki način i o sadašnjosti.

Obilazak izložbe takođe ima svoj specifičan ritam, dinamiku i momenat interakcije. Šta posetilac može da očekuje? Na prizemlju se nalaze tri rada koja predstavljaju uvod u izložbu: Storyboard Kanerberg (izbor od 50 crteža), Dokle god svetlost dopire (lajtboks) i mapa

D.C. van Schaik (foto tapet) koja prikazuje podzemne hodnike visoravni kojoj pripada Kanerberg. Na prvom spratu nalazi se instalacija sa 5 sinhronizovanih kodak-slajd projektora i kamenjem, Sedimentacija sećanja, koja traje 11 minuta. Na drugom spratu nalazi se filmska dvokanalna instalacija Dok gomila ruševina raste ka nebu koja traje 40 minuta.

Da li su kameni eksponati na drugom nivou Galerije preneti direktno iz odaja Kanerberga za potrebe vaše izložbe?

Kameni eksponati na prvom spratu su nekada korišćeni kao građevinski materijal. Ti kameni blokovi krečnjaka su ručno vađeni i obrađivani od davnina. Korišćeni su pri izgradnji palata, manastira, mostova i sl.

Po kom kriterijumu ste odlučili da izaberete prikazane kamene tvorevine, ujednačenih oblika i veličina, na kojima su uklesane godine i inicijali? Kako su oni pronašli put do vas?

To je priča za sebe! Nakon jednog od brojnih intervjua sam 18 kamenih blokova dobila na poklon. Prvo, nisam znala šta da radim sa njima, ali nakon što sam provela neko vreme sa njima u ateljeu, shvatila sam da su deo materijalne istorije.

Važan deo izložbe čine svetlosne skice koje u svojim obrisima nude nagoveštaj dešavanja unutar zidina Kanerberga. Kakva priča se krije iza njih?

Deo crteža koji su deo Sedimentacije sećanja su rađeni u privatnim arhivama NATO veterana. Ta arhivska građa je nedostupna javnosti, zato što je sve što se tu dešavalo u toku hladnog rata i dalje pod velom tajne. Po dogovoru, ja sam sva dokumenta mogla da nacrtam. Ti crteži osvetljavaju prostor, i u sekvenci koja traje 11 minuta posetioci mogu videti 80 kompozicija u prostoru. Crteži ispunjuju prostor, osvetljavajući ga, prelamaju se preko kamenja i postamenata. Šta vas je motivisalo da spojite istoriju, geologiju, politička dešavanja i ispričate sve te priče putem umetničke izložbe?

Sam prostor mi je ponudio priče u kojima se prepliću raznovrsni narativi. Svaki pojedinačni rad u seriji radova bavi se posebnim aspektom turbulentnih geopolitičkih i istorijskih dešavanja. Film Dok gomila ruševina raste ka nebu je kruna tog istraživanja.

Kanerberg u vašem radu postaje lik sa kojim gledalac može da se poveže, pričajući kroz šta je sve on prošao i kako je to na njega uticalo. Šta zaokružuje vaše istraživanje?

U filmu Dok gomila ruševina raste ka nebu dva glasa na dva potpuno različita načina govore o istoriji i geopolitici prostora kroz koji se kamera polako kreće, prateći svetlost. Ta svetlost posmatrača vodi kroz prostorije i neočekivane narative, koje su nekada predstavljene kroz tekst, kroz sliku, ili kroz zvuk. Tek pred kraj, vidimo dve osobe, muškarca i ženu koji kao da su u potrazi za nečim... Film zatvara citat Valtera Benjamina preuzet iz knjige Anđeo Istorije.

Koliko je vremena, umešnosti i kreativnosti iziskivao jedan ovakav projekat i da li ste imali pomoć prilikom realizacije izložbe?

Ovaj projekat je trajao osam godina, na njemu sam u početku radila sama, a pre dve godine mi se pridružio pisac i umetnik Stijn Verhoeff. Naš zajednički rad je filmska instalacija na drugom spratu. U produkciji filma su pored nas učestvovali Casper Brink (direktor fotografije); Daria Kiseleva (asistent montaže); Ana Smaragda Lemnaru i Yvo Sprey (glumci); Dietmar Gunne (svetlo); Sjoerd Leijten (snimanje i dizajn zvuka, kompozitor); Leo Svirsky (bas harmonika) i Dušica Vesnić (asistent).

Kristina Benjocki rođena je u Zre - njaninu 1984. godine, studirala je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Akademiji Gerit Ritveld u Amsterda- mu i Kraljevskom Konzervatorijumu umetnosti u Hagu. Bila je i rezidenci- jalna umetnica na Akademiji Jan van Ajk u Mastrihtu. Radovi Kristine Be- njocki su izlagani u Stedejlik muzeju u Amsterdamu, Muzeju moderne i sa- vremene umetnosti u Rijeci, galeriji

Ambika P3 u Londonu, Umetničkoj ga- leriji Američkog univerziteta u Bej- rutu, Izolyatsia u Kijevu i u IKOB-u, Muzeju savremene umetnosti u Eupenu. Živi i radi u Amstedamu. Njeno istraživanje visoravni Kanerberg dovelo je do složene i interaktivne izložbe u Beogradu, koja prikazuje svu raskošnost i slojevitost pomenutog geografskog područja.

Kako ste se osećali u petak kada su ljudi došli na vašu prvu samostalnu izložbu u vašoj zemlji i uživali u vašim delima i projektu koji je spreman toliko dugo, temeljno i detaljno?

Otvaranje je bilo magično... Legat je fenomenalan prostor Muzeja savremene umetnosti i čast mi je da sam deo programa. Pravo zadovoljstvo pričinla mi je saradnja sa Miroslavom Mićom Karićem, sa kojim sam u razgovoru nekoliko godina u nazad. Na samom kraju ali ne manje bitno, veliko hvala i tehničkom timu i osoblju Muzeja.

Piše Nevena Pajić

Zvuk čaša i žamor čavrljanja u dvorištu među zelenim alejama dopire do bočne kapije ulaza u dvorište dok prilazim zdanju, poput staklene kugle koja živi svojim ritmom u hladu čempresa i jela. Umetnica Kristina Benjocki i kustos izložbe gospodin Miroslav Karić, me upućuju ka beloj zgradi. Dobila sam jasna uputstva i preporuke da krenem od poslednjeg, trećeg nivoa, jer će kroz nekoliko minuta početi projekcija filma

„Dok gomila ruševina raste ka nebu“ koji traje 40 minuta.

U najudaljenijoj prostoriji crna zavesa je krila zamračenu, rashlađenu prostoriju u koju dok ulazim imam utisak kao da ulazim u utrobu pećine, a dva dela zavese ogrnula su je poput plašta koji čini da se odvoje sva dešavanja spoljašnjeg sveta, zvuci i žamor iz spoljašnje bašte. Počinje razgovor sa čovekom koji u priči ima ulogu vodiča i čuvara ovog mesta, pretvorena u digitalni manuskript koji je Kristina svojim istraživanjima, zapisi- ma i dokumentima ispisala. Zaveštanje planine koja se nalazi između Holandije i Belgije, a koja vodi do današnje izložbe u njenoj rodnoj zemlji odakle je i krenulo njeno interesovanje za istoriju.

Izložba se prostire na tri nivoa i sastoji se od dokumentarnog filma, muzejske postavke i grafike i možete je posetiti do 14. avgusta i prepustiti se obilasku visoravni Kanerberg kao da ste upravo tamo sa Kristinom i vodičem koji vam pokazuju skrivene odaje i njihovu ulogu iz vremena rudnika, ali i kao značajne geopolitičke tačke, kada su nekadašnja rudarska okna pretvorena u štab nemačke vojske koja je ove krečnjačke lavirinte koristila za svoje strateške operacije i proizvodnju projektila V1.

Ova izložba je svojevrsna avantura, šet- nja kroz vreme, priča o jednom lokalitetu koja može da se čuje, vidi, doživi i oseti, jer vas prostor ambijentom i akustikom uvlači u visoravan/planinu

Kanerberg i njen mozaik koji se ukazuju ispred vas. Mozaik tako složen i detaljan da i sva čula moraju da budu uključena i budna kako se ne bi propustio neki segment priče, komad kamena koji svedoči o svakoj narednoj promeni, sledeća prostorija, hodnik koji krije istoriju, situaciju, živote, razgovore i odluke koje su menjale istoriju, kako društva, tako i ovog mesta. Poput živog organizma ovaj film nam približava geološke, istorijske, političke, arhivske, lične i umetničke zapise i simbole jednog geografskog podneblja, priča priču o nastanku planine, pokazujući i otkrivajući njen temelj i ploču, kroz narativ koji umiruje i vodi.

Tokom projekcije filma, koji se emitovao na svakih 40 minuta, imala sam privilegiju, čast i sreću da budem potpuno sama (prednost kada se porani, a domaćini su toliko ljubazni da te puste da svaki kutak prisvojiš za sebe i uživaš), uranjajući u zvuke i tminu koja vodi kroz tunele, uvlačeći u užurbani rad rudnika čija putanja se ispred vas prolama odjecima čekića i dleta tucača kamena i mašina koje režu i obrađuju isti. Fokusirana na film, dok se platno, takav sam bar ja utisak imala, blago zatalasa i pomeri kad god bi se začuo zveket koji dopire iz pokretnih slika (ili je to bilo zbog rashladnih uređaja), doprinosilo je ambijentu podzemnih tunela i osećaju da se nešto dešava. Crnu pozadinu i tišinu platna rekidale su reči naratora i svetlosnih skica koje su se pomaljale, uobličene u mašinama, alatima, prostornog plana kako je nekada izgledalo područje, građevina u fotografijama i bojama kojima je krečnjak i kamen udahnuo život, poput razglednica. Ali, zidine Kanerberga kriju i mnoge tajne.

Nedugo posle Drugog svetskog rata, Severnoatlantski savez (NATO), koristio je jedan deo ove moćne visoravni pretvorivši je u tajni podzemni štab. Međutim, NATO je bio primoran da ga usled velike kontaminacije azbestom, zatvori kročila na beličastu podlogu betona, nisam mogla da se otrgnem utisku obilaska prave pećine, zapljusnuta hladnim, vlažnim vazduhom koji struji oko mene, šumom šišmiša i podzemnog zvuka vode i utisaka kakvi se mogu doživeti dok obilazite i istražujete podzemne kanale. Povratak u relanost pratilo je sunčevo kretanje, topao i ustajao vazduh koji se spuštao belim ste-

1992. godine, kada je u Mastrihtu ratifikovan Ugovor o Evropskoj Uniji, čijih dvanaest potpisa je ovekovečeno na zidovima Kanerberga.

Tokom projekcije filma, gledalac ima utisak da se fizički nalazi u šetnji sa Kristinom i čuvarom koji je vodi kroz mračne lavirinte hodnika, dok oči traže zrak svetlosti. Prelazeći iz prostorije u prostoriju, otkrivamo stalno neki novi ugao, oblik ili živo biće, dok su se oči sada već navikle na mrak koji predstavlja konstantu.

Dok čitate tekst koji prati priču, dajući smernice za svaki sledeći kutak, sa nestrpljenjem iščekujete koja će se figura, zvuk ili osećaj pojaviti i probuditi u vama.

Nakon izlaska iz tmine, imala sam utisak da pošto sam razgrnula crni plašt i penicama, do drugog nivoa staklenog zdanja, koji je u svojoj odaji krio blago zatamnjenu dvoranu sa instalacijama na belim postoljima različitih veličina koji otkrivaju kamene blokove najrazličitijih dimenzija, stamene i praškaste strukture. Kremaste boje, čiju punoću dopunjuju i obasjavaju četiri projektora koji okrenuti ka zidovima prostorije, svojim neprekidnim radom stvaraju svojevrsnu melodiju. Na zidovima sada možemo videti ogromne razmere kamenoloma, kao i prikaz ljudi koji su vršili eksperimente, pripremali ratno naoružanje, čistili azbest 1999. godine, ručali, proveravali radijsku vezu, puštali u pogon, rukovali se, živeli i radili unutar ovih isklesanih zidova. Puna utisaka sa osećajem dodira hladnog vazduha na koži, sila- zim do poslednjeg (ili početnog nivoa) galerijskog prostora na kojem se na fron- talnom zidu nalaze grafitni crteži, poput skica iz stripa, pore- đani u horizontalne redove, formirajući priču u nastavcima o svim dešavanjima koja su obeležila na- stanak, stvaranje i postanak onoga što je Kanerberg danas i čemu je Kristina mogla da posvedoči, deleći sa nama skice leptira, morskih organizama, insekata… Prostorija na prvom nivou, u ulaznom delu je i najtoplija, i može biti posmatrana kao zagrevanje (ukoliko krećete odatle), pružajući prikaz svega onoga što vas čeka, sabrano u manjem i drugačije raspoređenom formatu, kao mali privju klupka koji tek treba da odmotate i shvatite sve ono što on predstavlja. Izložba je stvorena ujedinjenim snagama umetnice Kristine Benjocki i holandskog umetnika i pisca Stejna Ferhufa, čije su se kreativne ideje isprepletale i pružile jedno avanturističko poslepodne, provedeno u otkrivanju podzemnog blaga i istorije Holandije u Beogradu. Nakon ponovnog vraćanja u zelenu baštu legata, gde me je dočekala grupa ljudi, aplauz i govor, Kristina mi je sa smeškom na licu rekla da su se već zapitali gde sam do sada i da sam izgleda ozbiljno uronila u čudesan svet planine Kanerberg. Vrata Legata i Kanerberga vas čekaju širom otvorena. Nemojte da vas zbuni mrak i tišina, jer se na samo korak ka istom dešava magija.