Avangrad broj 15

broj 15 - maj/jun 2013.

rad Živke Suvić Petrović; kombinovana tehnika, 100x70cm, 2012.

Unapređenje

Pogled iz ugla:

(SUB)verzija 4

intervju:

Aleksan dar Zograf

~čitali{te:

Antologija srpske poezije

7

Lorens Stern ^ajanov

-

Tabuki - ^e{ke pri~e +

11

filozofija:

Dru{tvo norma -lnih 16

ilm:

psihologija/f

Bullying 18

filmska arhiva:

Slobodan Perovi}

muzika:

Intervju sa

Lojd D`ejmsom (Naevus) 23 topis: svojeru~ni pu

Moja Afrika 28

osvrt:

Poetski teatar u KCNS 30

21

ovde blizu:

Mati~no zdanje u Somboru 26

literarni sokak

PROESIS

31

Petnaesti Avangrad avanzovao je u odnosu na prethodne brojeve za nekoliko važnih stvari koje bi trebalo da čine uspešnu karijeru jednog poletnog lista. I to karijeru što – vrlo zanimljivo s obzirom na okolnosti – traje četiri godine.

Avangrad je u svom petnaestom pojavljivanju pred čitaocima deblji i bogatiji za još dve rubrike. Jedna je posvećena filozofiji, dok smo drugu nazvali Svojeručni putopis gde će „originalnim’’ jezikom autora biti predstavljeni bliži ili dalji krajevi naše planete. Da, delujemo i lokalno, u rubrici Ovde blizu (gde se razrađuju kulturni fenomeni iz okoline o kojima iz nehata, letargije ili finansijskih sredstava ne znamo dovoljno), pa sada malo da prošpartamo i globalno. U ovom broju, jedan građevinski radnik iz Sombora ispričaće vam prvi deo svog života u Gabonu i to „svojim rečima’’. Što se tiče rubrika na koje smo navikli, valjalo bi izdvojiti muzički pasaž gde vas čeka razgovor sa vođom engleskog benda Naevus koji je veoma poznat u svetu alternativne muzike i o kom smo već pisali. Tako, u ovom broju imamo dva intervjua: pomenuti i onaj sa majstorom našeg (zašto da ne: i svetskog) stripa - Aleksandrom Zografom.

Ali, da se ne zalećemo. Nije to naš manir.

Uzmite pa prevrn’te dalje na mozaičku strukturu Pogleda iz ugla i čitajte list lagano, onako ravničarski, bez obzira na kojoj ste nadmorskoj visini ili podmorskoj dubini.

Dakle, otegnuto, ali temeljno, sa pažnjom.

Branko Ćurčić

Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija: Ivan Panić, Brankica Opačić, Dejan Šimurda, Siniša Trifunović; saradnici (po redosledu pojavljivanja): Zoran Trklja, Dragoslava Barzut, Aleksina Đorđević, Milan Gromović, Svetolik Jozć, Ivan Despotović, Kristina Lakić, Branko Radaković, Ana Vrbaški, Biljana Benić, Miloš Ristić, Živka Suvić Petrović, Aleksandar Tanurdžić, Milena Vermezović, Igor Vitomirov, Ana Komatina, Bojana Draganić, Marina Žebeljan, Ana Magda, Sovjeta Grubešić, Tanja Mijanović, Andrea Tiri, Dejan Đorđević, Borislav Stanić, Slavko Mali, Miloš Živanović (Srbija); Zoran Kojčić, Iva Damjanović (Hrvatska); Armin Stefanović, Vladan Šipovac (BiH); Dragiša Damjanović, Ivana Stanić (Crna Gora); tehničko rešenje: Branko Ćurčić; izdaje: Udruženje ARTiFAKT Sombor; štampa: Print Azur Sombor; tiraž: 700.

Rad na naslovnoj i poslednjoj stranici: Siniša Trifunović.

Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.com Sajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad Telefon: 064/157-34-48 CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(05) AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i Milan Živković.

- 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm ISSN 1821-133X COBISS.SR-ID 239782407

Ovaj broj Avangrada pomogao je Grad Sombor

pogled iz ugla

AVANGRAD

i a Nije nimalo lako u ovom vremenu definisati i razgraničiti subverzivno i jasno reći da li tako nešto uopšte postoji i ako postoji u kojim okvirima je zastupljeno. Možda bi i sama analiza mogućnosti subverzivnog bila subverzivni akt. Zato smo pitali nekolicinu saradnika šta misle o tom pitanju, posmatrajući pojam iz ugla života, ali i umetnosti kojoj su posvećeni. Kao rezultat, dobili smo veoma zanimljiva i različita zastupanja.

Usudio bih se da kažem da danas u umetnosti i/ili životu ništa pod kapom nebeskom nije subverzivno. Ako pođemo od definicije subverzije koja kaže da je subverzivno delovanje pokušaj da se promeni društveni poredak i struktura vlasti te pripadajuća joj hijerarhija, birokratija i moral, onda ćemo primetiti da naznaka subverzivnog delovanja gotovo da i nema. Razni savremeni pokušaji promena dnevnopolitičke ili postojeće društvene sfere gotovo uvek su nastojali da, na neki način, zadrže ustaljene obrasce delanja protiv kojih su, deklarativno, ustajali. Isto vredi i za transkontinentalne pobune poput ocuppy pokreta, anonymous fronta, pa sve do arapskog proleća.

Doduše, svi ti pokreti su pristali da deluju u okvirima demokratskih procedura, a videli smo kako je establišment alergičan čak i na takve vidove otpora. Šta bi se desilo da su posegnuli za mnogo ubojitijim i amoralnijim subverzivnim alatima?

Na umetnost ne bih trošio reči. Njena duboka iskompromitovanost tržišnim odnosima te teškom korupcijom i spregom obrazovanja, veštačkih pop(ulističkih) trendova i prljavog novca, učinila je od nje tužnu valutu ništa drugačiju od one kojom se plaćaju narkotici, oružje, hrana ili bilo šta drugo na ovoj ubogoj planeti. Svoju subverzivnu stranu umetnost (možda) može da ispolji isključivo na ličnom planu, jedan na jedan, kada se uživalac preda njenim čarima do te mere da a se u potpunosti liši skrupula, inhibicija i, nadasve, ega. Tada umetnost postaje zbilja subverzivn konteksta promena Međutim, nalazi. t konzumen i sposobna da promeni kontekst u kojem se njen društvene stvarnosti za sada je nemoguća i neće je izmeniti bilo kakvi umetnički alati.

Mislim da su marketinški stručnjaci jedini ljudi koje bismo danas mogli nazvati subverzivnim elementima. Njihov (debelo plaćen) rad direktno je okrenut ka rušenju svih društvenih veza koje jedno društvo čine zdravim. Podilaženje najnižim porivima i veličanje apsolutne individualnosti, sebičnosti i pohlepe, zarad sticanja enormnih profita i bogatstava (po svaku cenu), samo su deo subverzivne umešnosti koja krasi ove postmoderne teroriste. Međutim, njihov ulog je nula, njihova želja za promenom takođe. Rukovođeni su isključivo vrednošću naloga, te kao takvi apsolutno mogu biti izjednačeni sa nacističkim zločincima koji su ,,samo izvršavali naređenja”.

I ne, njima ne preti opasnost od društva. Naprotiv. Oni su, na neki način, uzor, u klasnom smislu.

Pet ličnih subverzivnih rečenica i reči: Masovno samoubistvo je poželjno.

Otvori oči, zatvori oči.

Zabranite rad!

Ostanite u krevetu.

Odustanite.

4

Zoran Trklja

AVANGRAD

pogled iz ugla

Subverzija kao način mišljenja i življenja “An artwork is an indication of the form of life of its author, who, refusing those forms he has inherited, has tried to invent his own”- Franck Leibovici Uvodni citat sadrži inicijalnu umetnikovu subverzivnu tačku: „Umetničko delo je pokazatelj forme života njegove autorke, koja je, odbijajući one forme koje je nasledila, pokušala da (iz)misli sopstvene“ . Subverzija je potentnost umetnosti.

Mislim da danas u Srbiji ni umetnici/e ne veruju u subverzivni potencijal umetnosti koju stvaraju/pr eživljavaju.

Da bi umetnost bila subverzivna neophodno je da postoji sistem umetnosti koji onda subverzijo m može biti isprovociran od strane umetnika/ca koji kritikuju sistem u nameri da ga menjaju. Međutim, kako danas u srbijanskoj umetnosti ne postoji nijedan sistem (vrednosti), umetnost je ili primitivno ispolitizov ana ili je na margini društva gde je kreativna subverzija u stalnom pokušaju da dobaci strelicu što dalje (a ako strelica pogodi cilj promašila je sve drugo i obrnuto, ako promaši cilj pogodila je sve ostalo). Već je sama sintagma „postojanje/rušenje/uspostavljenje sistema“ problematična i dezavuišuća.

Subverzivno ponašanje karakteristično je sredinama sa zavidnim stepenom svesti, što naše društvo nije ili, bolje rečeno, ne nastoji da bude. Danas u Srbiji subverzivnim vidim feminističku i queer teoriju jer se jedino tako radikalnim određenjem i zastupanjem svoje pozicije može isprovocirati „centar“, patrijarhal na matrica kojom smo uštrojeni.

Subverzivni su oni koji ruše ali i oni koji uspostavljaju „nova pravila igre“. To su danas oni pisci i spisateljice (ukoliko govorimo o književnosti) koji/e se bave marginom društva. Ništa novo, naravno. Poezija je uvek bila najsubverzivniji literarni pol, naročito u vreme totalitarnih režima.

Queer umetnost koja poslednjih pet godina egzistira kroz razne festivale u regionu možda ostavlja najsubverzivniji, ako ne udar, ono bar utisak. To je umetnost koja menja društvo. Sve drugo što pluta u bezvremenom i bezprostornom kanalu, nije videlo umetnosti.

Osim umetnosti, važno je postojanje subverzivnih medija (pre petnaestak godina simbol medijske subverzije bio je B-92, danas su to donekle web portali kao što su E-novine, Peščanik). Kod medija često dolazi do pogrešnog čitanja subverzije kao provokacije, što je hronično oboljenje srbijanskog medijskog prostora.

Provokacija bez cilja i kompasa je odsustvo svakog subverzivnog delovanja.

Na kraju, subverzivna je žena koja drži psa u kući u mestu gde to osuđuju. Subverzivan je čovek (56) koji vozi rolere uprkos tome što mu celo selo viče da je lud zbog toga. Subverzivni su oni koji imaju dovoljno poštovanja prema sopstvenim željama, oni koji se drznu živeti sebe.

Dragoslava Barzut

Svako strasno bavljenje umetnošću je subverzija. Strasno, znači da umetnik ili živi to što stvara, ili je folirant. Foliranje je društveni recept za anuliranje subverzije. Istina je subverz ivna, uvek. Istina postavlja nezgodna pitanja u najgorim prilikama. Pojedinačna ili grupna, subverz ija mora da barata istim alatom kao i sistem. Mora da bude prihvaćena i da se intenzivno sprovodi. Prihvata nje putem istine je totalno nelegitimno, za razliku od prihvatanja putem nametanja.

Potpuni efekat subverzije izostaje jer je potrebno da se umetnost infiltrira u socijalnu realnost i da bude popularna. Često kad uspe, ona naprosto postane deo sistema. Bora Čorba.

Ili je sistem ubije i pojede. Češće je pojede živu. EKV. Danas se zaklinjem u Marčela i strahujem za Vidojkovića. Pesnička grupa „SPAK!“ urla duhom na ivici svesti i egzistencije, „Poezin“ mudro radi na infiltraciji. Subverzija je moje srednje ime. Ostala su Apsurd, Paradoks, Alternativa, Andergraund, Avangarda.

Subverzija ne sme da nosi krunu elitizma i da se gadi naroda. Umetno st, sloboda, vizionarstvo, duh i istina, treba da se nameću ljudima, kroz svoje najviđenije predstavnike, u najgledanijim emisijama, u najudarnijim terminima na najružičastijim televizijama.

Aleksina Đorđević

5

pogled iz ugla

AVANGRAD

Subverzivnost na početku kraja Homo subversivus danas mogu biti samo dve osobe sa spiska zvanica: gospodin Niko ili gospođa Svako?

U izvornom smislu (rušilaštvo i prevratništvo) danas ne postoji, ili, bolje reći, potpuno je izanđalo od svoje prenaglašene i uvek iznova reciklirane „egzistencije”. U umetnosti i životu „danas”: srušiti, zapaliti, udariti žig ili popljuvati i opsovati, nije ništa neuobičajeno, jer, kako kažu, sve je to nekakav pozitivistički otpor i pobuna.

Možda je potrebno upitati se: Da li je umetnost isključivo instrument pobune, koja, „baj d vej“, može pasti i pod okrilje ideologije?

Srušiti porušeno i pregaženo više puta, nije ništa drugo do puko recikliranje čina rušenja. Pita li se neko, može li subverzija da na taj način dosegne usijanu tačku autodestrukcije i time sebi obezbedi kartu u jednom smeru – prema ambisu nihilizma i apsurda? Šta će se desiti ako je to nepromišljen potez, koji umetnost približava ideološkom činu opštenja? Zbog toga bi bilo dobro da umetnici znaju: talog tradicije ili nasleđena baština nije isključiv Teret, već dobra potka za odabir jedne „druge” tradicije, koja predstavlja znatno zdraviji put od onog pređašnjeg, anahronog i kvazisubverzivnog; iste tradicije koja će sebi obezbediti trajanje u vremenu „danas“ i u vremenu koje dolazi – vremenu „sutra“.

Subverzivnost XXI veka, nikako ne može biti avangarda XX, renesansni, prosvetiteljski ili neki drugi istorijski preporod. Napamet (tj. bez pameti) tražeći metu kojoj se protivi, umetnik može izgubiti status umetnika, i, nažalost, ući u posed nečeg što ni malo ne podseća na humanističku svest umetnosti i izražavanja načina mišljenja uopšte.

Umetnik koji je u posedu „zdrave subverzije“, koja će najpre apsorbovati baštinu, a potom pronaći vlastiti komad postmodernog „prevrnutog neba”, nikako nije ugrožen, niti je u opasnosti od drugih, a ni od sebe.

Milan GROMović

Tehnolucija

Subverzivnost je naprosto vid komunikacije.

Prirodno je da kao takva, subverzivnost prati razvoj komunikacije i medije u kojima najlakše nalazi izričaj vlastitosti. Jedini koncept koji se danas može nazvati subverzivnim – u istinskom značenju te riječi – jest tehnologija. Umjetnost je svoj revolucionarni vrhunac doživjela prije točno jednog stoljeća, u poznatim manifestima impresionizma, dadaizma, kubizma i ostalih izama; dakle, doživjela ga na tren i prokockala u začahurenosti postmodernističkog tijela.

Tehnologija je dobro iskoristila taj propust i samo u posljednjih desetak godina napravila boom kakav Tzara nije mogao ni sanjati. Činjenica da su arapsko proljeće i occupy pokreti doslovno počeli na Facebooku dovoljno govori o subverzivnoj snazi interneta. Gates, Jobs i Zuckerberg istinske su pop ikone, a progonjeni Assange i nedavno tragično preminuli Swartz globalni su heroji otpora velikim silama. Sve veći broj ljudi svakodnevno radi na što većoj transparentnosti interneta i besplatnom dijeljenju sadržaja, time zajedno sudjelujući u možda najvećoj „terorističkoj” organizaciji na svijetu, Anonimusima. Istina, artistička kreativnost i dalje igra veliku ulogu u širenju subverzivne poruke, ali dobro je poznato i da stvarnu promjenu donosi onaj koji djeluje po nalozima poruke, a ne sama poruka.

Tek ukoliko se ujedine u djelovanju, moguće je da geekovi ubuduće nose titule narodnih heroja, a nove historijske ere budu nazvane po tekovinama računalnih umjesto književnih ili slikarskih dostignuća.

Zoran Kojčić

SMS poruke iz GSP-a

Kasnim! Danas me neke žene ispipaše po autobusu. Te moja stanica da malo prođem pa tam oko struka, te druga se otpozadi gura eto joj ruka nešto niže od struka, te ova treća oće da izađe al’ ne može da se snađe pa me štipka za butinu. Ušla, zatim, neka druga, rekoh fina gospa kad ona ni pet ni šest nego ispipa mi zadnjicu. Strašno, ja sam zgrožen i izmrcvaren, i ispipan uzduž i popreko ! send

06XXXXXX 12:56

Bio je jedan par ispred mene i slušali su nešto čudno, reko bi da to zovu muzikom . Malo su se psovali, malo se grizli, malo udarali packe, ali na kraju su se poljubili i otišli negde gde se zemlja još graničila sa rekom.

Bilo kojom, tek rekom.

Sedeo sam na sedištu autobusa. Bila je to moja obala samoće. Neotkucana karta čitav jedan kontinenat.

06XXXX 18:32 your message won’t be delivered

6

Svetolik Jozić

AVANGRAD

Stripovi Aleksandra Zografa, pre svega, predstavljaju obilje materijala. Oni su ozbiljan dokaz da strip može biti ozbiljna umetnost u kojoj valja tragati za odgonetkama života, podjednako kao i u knjigama, recimo. Detalj, pronađen u nevidljivoj istoriji malih stvari, ili kuriozitet, istražen u svakoj vrsti literature i kroz putovanja, čine da ovi stripovi prevaziđu sopstvenu formu i postanu enciklopedija. I to neka nezvanična enciklopedija, senka one zvanične. Upravo je takvo osenčeno mesto, gledano kroz Zografov rad, izvor najvećih čudesa sadašnjeg i proteklog vremena.

intervju

OSLIKANI ZIDOVI V

NASIH VREMENA

7

intervju

AVANGRAD

Da li možete da napravite portret ,,ustripovanog“ junaka (senzitivnog i razumnog, delimično fiktivnog, običnjaka) našeg, najnovijeg, doba, onako kako ga Vi vidite? Da li bi to bio angažovani pojedinac (recimo, neki antiglobalista) ili neko ko samo svoj mir i sreću traži, bez obzira na društvena zbivanja?

U različitim stripovima, očekivao bih da autor kreira različite junake, ali mislim da bi mi se dopao junak predstavljen kao individualac koji sve proverava, ništa ne prihvata zdravo za gotovo, ali nije do kraja ciničan već shvata da postoji nešto izvanredno i duboko afirmativno u življenju pod kapom nebeskom, u ovom vremenu i na ovom mestu. Daleko od toga da je ovaj prostor kojeg nastanjujemo sjajan, ali treba ga prihvatiti upravo takvog kakav jeste, i zatim transformisati u nešto drukčije. Problem sa našom sredinom je što živimo na mestu koje se teško i sporo menja, i naš junak bi trebalo da bude nekakav ... preobrazitelj, neko ko može da izvrši promenu, umesto što večito proklinje sudbinu. To je sve, međutim, tako samo u teoriji – kada kreirate lik, bilo da je u pitanju strip ili neka druga umetnost, postoje mnoga druga pravila koja treba da budu zadovoljena, da taj lik ne bi bio samo plošna zamisao. Šta mislite, uopšte, o angažovanoj umetnosti kod nas? Da li je ona potrebna ovom društvu ili je valja izbeći i baviti se umetnošću radi umetnosti?

Kao prvo, potrebno je da postoje različite vrste umetnosti, različite vrste izazova. Naravno da je potrebna i angažovana umetnost – iako ja nisam neki veliki ljubitelj umetnosti koja samo ispunjava zadatak. Recimo, moj prvi strip koji se 1994. pojavio u Americi - Life Under Sanctions, za izdavačku kuću Fantagraphics, trebalo je na neki način da oslika život u zemlji koja se nalazi pod ekonomskim sankcijama. Ali ja sam takođe govorio o svojim eksperimentima sa snovima, koji su u mom životu tada imali važnost kao i svo to ludilo - s obzirom da je to bilo autobiografska priča, nisam znao kako da to prećutim. Možda i zato što bi mi jedna potpuno angažovana priča bila odveć hladna, odveć bezlična, kao nekakav školski

8

zadatak. Ali danas svakako, u ovom vremenskom okviru, nedostaje umetnosti a zašto ne i stripa, koji bi govorili o stanju duha u Srbiji, na ovaj ili onaj način... U svakom slučaju, zagovornik sam da umetnost treba da se bavi životom, a ne da bude fantazija neutemeljena u stvarnom iskustvu, iako postoje i izvanredne fantazmagorične pripovesti, koje mogu mnogo toga važnog o životu da vam saopšte. Ukoliko uspete da se snađete u tim apsurdima življenja, mišljenja i stvaranja, na pravom ste putu.

Postoji li kod Vas jedna – da kažemo krambovska – doza nostalgije za proteklim dobom, dobom kada se bez upliva tehnike drugačije živelo (i stvaralo)?

Da, to je bilo prisutno u meni mnogo pre nego što sam saznao da je to nešto krambovsko. Za Kramba sam saznao tek kada sam bio u svojim kasnim dvadesetim godinama, a do tada sam već izronio more suza za svakovrsnom umetničkom produkcijom iz dvadesetih i tridesetih godina (ili iz još ranijeg doba). U Francuskoj je neko

intervju

AVANGRAD napisao za moje stripove iz Vremena da imaju nečeg nostalgičnog, ali zapravo ja ne znam kakva je to sila koja čini da se oduševljavam starovremenskim stripovima, ilustracijama, dizajnom. Ja u svakom slučaju to ne doživljavam kao nostalgiju, s obzirom da je sve to nastalo u vremenu pre mog rođenja. Jednostavno mislim da je tadašnji izraz likovnosti bio neuporedivo uzbudljiviji od većine toga što imamo u ovom vremenu... I verujem da nešto od toga se odražava i na moj crtački stil, ili način razmišljanja, ali svakako nisam vođen nekim romantičarskim fantazmama, s obzirom da verujem da to vreme nije bilo ni lako ni jednostavno, naprotiv, tridesete recimo su bile godine strašne svetske krize, i uspona totalitarnih režima, a ipak je tada došlo do neverovatne procvati primenjene, i svake druge vrste umetnosti. I život se činio ispunjenim nekom čudnom vrstom intenziteta. Volim da listam Politiku iz tridesetih, i tu nalazim puno materijala za moje stripove. Mnogo toga zanimljivog nikada i ne bude „ustripljeno“ u mojim storijama koje se pojavljuju u Vremenu, ali jednostavno je zapanjujuće koliko se toga zanimljivog zbivalo i dospevalo u novine... Nedavno mi je Đorđe Matić, spisatelj koji trenutno živi u Holandiji, poslao fotografiju koju je pronašao negde na netu – to je fotografija iz tridesetih godina, na kojoj je prikazan jedan sasvim običan čovek, inače frizer iz Bačke Palanke. U tome je našao nešto što ga je

Jovan Loch, frizer iz Bačke Palanke

podsetilo na moje stripove. Teško je to precizno opisati, pa ipak kao da postoji nekakva sličnost u onome što emituju moji crteži i fotografija tog nekog čoveka. Teško je oteti se utisku da čak i frizure iz tog vremena izgledaju kao vrlo pažljivo kreirana umetnička dela, iako je to bilo samo deo svakodnevice, o tome je malo ko uopšte i razmišljao. Danas portret tog čoveka deluje vanvremenski, čak halucinantno, iako iza toga nema ničeg mističnog, čovek je otišao da se fotografiše u fotografskoj radnji, to je sve. Ja ponekad kreiram strip za Vreme tako što jednostavno prikupim stare fotografije (koje često pronalazim na buvljim pijacama), i poređam ih uz minimalan komentar.

Da li se vreme andergraunda (ili antikomercijale, ili alternative...) nepovratno izgubilo ili je ono samo isplivalo na površinu i postalo deo velikog točka sistema?

Danas je teško baratati nekim već uvreženim terminima i definicijama, zato što su izmenjeni mediji u kojima se pojavljuju stripovi, i izmenjen je strip. Nekada je andergraund ili alternativni strip bilo poput žanrovske definicije, a u skorašnje vreme su ta određenja nejasna. Ono što je nekada bila fanzinska produkcija, danas je delom preseljeno na internet, ili Facebook, ili u neke štampane medije koji nisu namenjeni unapred profilisanom čitalaštvu. Takođe, poneki od produkata mainstream stripa danas bivaju štampani u tiražu koji je jednak ili manji od tiraža fanzina, zato što je nestala masovna publika koja je u nekom drugom vremenu postojala. Ja danas objavljujem svoje stripove u ozbiljnom nedeljniku, ali bez ikakvih ograničenja nametnutih od redakcije. Ne znam kako bi to valjalo klasifikovati ili žanrovski odrediti. Mislim da je sve to u redu, jednostavno – vremena se menjaju, a što se mene lično tiče, nastavljam svoje kreativno traganje, zovite to kako želite.

Projekat kakav je Jamming with Aleksandar Zograf obuhvatio je saradnju sa svetskim zvezdama stripa. Možete li nam reći da li postoje i kakve su paralele između Vašeg i njihovog rada? Postoje li te nevidljive niti međusobnog uticaja?

9

intervju Da, čitav jedan album, objavljen u samostalnoj produkciji (i danas već rasprodat) sam kreirao na taj način što sam sarađivao sa različitim strip crtačima, među kojima su i Robert Crumb, Peter Blegvad, Wostok, Jim Woodring i drugi. Sa svakim od njih sam sarađivao na različite načine.

Kroz saradnju sa drugima možete puno toga da naučite, a uprkos očiglednim razlikama u stilu i prilazu, postoje uzajamni uticaji i komunikacije, koji su deo kreativne igre. Potrebno je da čovek bude otvoren za saradnju, i spreman da sasluša druge, što ponekad manjka umetnicima – zato što oni po prirodi poseduju snažan ego.

Radili ste zajedno sa Vladimirom Arsenijevićem na knjizi Išmail. Arsenijević se za ovu knjigu inspirisao jednim Vašim crtežom, a da li Vi imate određenu vrstu štiva koja Vas pokreće i na rad (kao što je to bio slučaj, recimo, u strip knjizi Polovni svet), ali i koje rado držite na dohvat ruke?

Ja sam knjiški moljac, koji ne samo što je okružen silnom količinom štiva koje je akumulirao tokom godina, već poput hrčka konstantno dovlači nove.

Dakle, ja sam hibrid moljca i hrčka, nadam se da vam se to neće činiti odvratnim. Uglavnom, često posežem za tom hrpom koja me okružuje, i smatram da je vrlo važno neke bitne knjige pročitati više puta. Saradnja sa Vladimirom Arsenijevićem govori u prilog tome da je moguće sarađivati sa stvaraocima koji pripadaju raznorodnim umetničkim disciplinama. Doduše, ja se bavim novinarstvom već decenijama, tako da postoji jedan deo mene koji pripada spisateljskom univerzumu.

Ko su strip junaci (domaći i strani) koje biste odabrali u jednu vanvremensku antologiju? Žao mi je što još uvek ne postoji knjiga koja bi sabrala stare epizode Dikana, stripa koji je izlazio u Politikinom Zabavniku. Mislim da bi bilo zabavno ponovo pročitati epizode s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih. Što se inostrane produkcije tiče, mislim da ovde nikada nije istinski predstavljen Harvey Kurtzman, koji nije proizvodio strip junake, već strip svetove, uglavnom satirične prirode.

Neizbežno, moramo Vam postaviti pitanje vezano za muziku, i to pre svega ovu ovdašnju

10

AVANGRAD muziku. Ko je na ovim prostorima ostao dosledan žanru i stavovima i kako se snaći (može li se to uopšte) u našem muzičkom bunilu danas? Da li je moguće da neki ,,mladi“ bend jednog dana bude obeležen kao kultni?

Zahtevalo bi puno prostora da se izjasnim o ovdašnjoj muzičkoj sceni, ali – u nekoliko reči – mislim da ovde postoje zanimljive autorske ličnosti, i konstantno se prozvodi zanimljiva muzika, uprkos okolnostima koje su uglavnom nepovoljne, čak i uprkos činjenici da mnoge od tih pesama nikada neće čuti publika veća od jednog uskog kruga ljudi. Na žalost ili na sreću, veći deo toga odmah postane „kult“, ukoliko ne preraste u estradnu zabavu.

Da li je današnje vreme dovoljno prelomno da čovek može da razmišlja, živi, pa i umetnički deluje drugačije nego što je to činio pre recimo dvadeset, možda i više godina?

Iako sa toliko pažnje izučavam prošlost, verujem da je centar svega sada i ovde. Vreme u kojem postojimo i delamo je čarobno, i sve naše šanse zgusnute su u sadašnji trenutak. Možda ovo vreme nije tako uzbudljivo kao neko drugo ali, nemojmo se zavaravati, ne preostaje nam ništa drugo nego da hrabro skočimo u taj ambis stvarnosti. razgovarao Branko Ćurčić

čitalište

AVANGRAD v

Svet zivih ideja O Antologiji srpske poezije 1847-2000, Nenada Grujičića, Brankovo kolo 2012.

Pred nama je knjiga koja nam na upečatljiv način otkriva – koliko nas i seća – dva veka iz bogate poezije na ovom jeziku, od pojave knjiga Branka Radičevića, pa do trenutka koji nam se ukazuje kao najviše sadašnji, skoro budući. Zašto krenuti od Branka (prvog među još nekim potonjima)?

Zato što je Radičević prvi prosev moderne (mogli bismo reći autonomne) svesti u srpskoj pesničkoj imaginaciji, kako je to povodom Antologije rekao književni kritičar Mihajlo Pantić. Taj pesnik je sebi dopustio veću slobodu izražavanja (donekle kao Puškin u ruskoj književnosti, Aleksandar Sergejevič u malom), potvrdio da je lirska (ili pak lirsko-epska) pesma ipak svet za sebe, u koji mogu ući i neke nove teme. Stoga je Radičević, i dalekom budućem Raičkoviću ili Popi, pa i

Kolundžiji ili Tanji Kragujević, pa i poslednjem Dejanu Aleksiću – umetnički bliži nego, na primer, Zaharije Orfelin ili Despot Stefan Lazarević.

Postoji, dakle, izvesno organsko jedinstvo ove knjige – ona nije puki istorijski izbor ili pregled.

Iz nečeg – rođenog naoko ni iz čega – nastaje novo, iz tog opet novo. Ima tačke početka, kao i tajnovitosti. Takođe, Antologija predstavlja poeziju u rasponu od dvestotinak godina, onako kako je vidi jedan pesnik, ne samo istoričar ili teoretičar poput kustosa kakve muzejske postavke.

Potreba za obuhvatnijim i manje konzervativnim pristupom pojmu antologije – osećala se i ranije, kao npr. u antologiji Nesebičan Muzej, Miroslava Lukića.

Početak sa Brankom ne određuje ovu antologiju kao isključivo tradicionalnu ili pak „stražilovsku“.

To je samo početak, koji će kasnije otvoriti mesto i za jednog Nastasijevića, ili Dušana Matića, za neoromantičare ili pak neomoderniste, poneki eksperiment... Stražilovska linija pevanja nije u potpunosti odvojiva od nadrealizma, signalizma, postmodernizma, post-postmodernizma... Isto kao što pevanje i mišljenje nisu razlučivi u poeziji, a čak ni u takozvanom stvarnom svetu ovo dvoje nisu u potpunosti odvojivi. Taj Heraklitov, kasnije Helderlinov moto, Nenad Grujičić navodi kao ključni orjentir pri sastavljanju Antologije.

Složićemo se, ako krenemo od našeg predmetnog sveta (po Platonu stvarnijeg od umetnosti) da u svakom mišljenju ima makar malo pevanja i da nijednu oblast fizike ili matematike nije moguće sasvim očistiti od poezije tj. pevanja. Eto zbog čega je poezija stvarna, ona je u stvarnosti. I kad krenemo od onog sasvim stvarnog, otkrivamo u tom prisustvo poezije. Međutim, vrhunsku poeziju čini čudnovata mera pevanja i mišljenja, to jest „uspešna sinteza“ – kako je definiše antologičar. „Ako golo mišljenje ne ume dati“, kako se

11

čitalište izrazio Crnjanski, „sliku misli što spiritualnije“, tom mišljenju nije bilo mesta u ovoj Antologiji – ističe Grujičić u predgovoru. Isključeno je i golo pevanje, koje je misao slabo dotakla. Poezija dakle nije kompromis između zvuka i značenja, baš kao što ni svemir nije kompromis između prostora i vremena. Zvuk i značenje u lirici čine svojevrsni kontinuum.

Neke slavne prošle antologije, kao ona Bogdana Popovića, vodile su se donekle sličnim estetskim idejama (pesma da je cela lepa, prave mere), ali su napravile i frapantne propuste. Popović (kao i Skerlić) isključio je V. P. Disa iz poezije, i to verovatno jednog od najvećih evropskih pesnika između dva veka, kako se „kasnije ispostavilo“.

Postavlja se pitanje šta može jedan antologičar budući – učiniti ne bi li izbegao ovakvu katastrofu, koja je u istoriji naše (a i drugih) književnosti već zabeležena? Možda se savršena percepcija umetnosti prosto ne može postići, možda ni najtreniraniji kritičari umetnosti ne mogu snositi odgovornost za propust neke nove pojave u njoj, koja bljesne i ugasi se kao meteor, poput Van Goga? A možda prethodno navedeno vremenom dobija ipak sasvim drugačiji odgovor. U pristupu umetnosti, pa i pristupu poeziji kao književnom rodu, postoje predrasude i nelagodnosti, kao u bilo kom drugom istraživačkom poslu. Kao što je već napisao Branislav Petrović: „Sad više nema tame u koju nisam sišao po svoje zlato“ (što priređivač uzima kao još jednu odrednicu u sastavljanju Antologije). Drugim rečima, teoretičari, pa i antologičari, po ljudskoj prirodi, plaše se da lepotu pronađu na neočekivanom, odnosno nedostojnom mestu ili u neočekivanom (po predrasudi – nedostojnom) ruhu. Vrhunac tumačenja umetnosti često jeste – samo prepoznati je.

Grujičić u predgovoru Antologiji srpske poezije od 1847. do 2000. na jednom mestu napominje da bi bilo pogrešno reći da knjiga obuhvata dobar deo „savremene poezije“. Poezija, prema antologičaru, ne može biti savremena, deo nje nam se samo čini kao takav. Zaključili bismo da možda postoji jedino savremena percepcija poezije. A savremena poezija je kao i savremena fizika: te stvari su „oduvek“ bile tamo, samo je nama trebalo vremena da ih otkrijemo. Za razliku od egzaktnih disciplina, poezija je „istinita po onome što nije rekla“, kako se izrazio Miljković. „Višak jezika.“ Definisanje jedne umetnosti kao istinite po tome što odbija da kaže laž (makar i ne govorila istinu), jeste

12

AVANGRAD možda najbolja moguća definicija, koja potire ono Stendalovo – da je umetnost divna laž. Možda je Stendal kao romansijer imao na umu da „umetnost romana“ mora sadržati stepen obmane, biti donekle netačna, iluzionistička. Prava lirska pesma to svakako ne može biti, pa verovatno ni lirsko-epske vrste. Roman može „lagati“ kada u fabulu uvede fantastiku. Fantastična pesma ne postoji, baš kao ni realistička, – pesma je uvek jedna, celovita. Iz lirike se crpi idejna struktura na kojoj se zasnivaju epika i drama. Pesma je matematika književnosti.

Jedna prava ili tačka ne postoje nigde u stvarnosti, ali nema fizike koja se ne zasniva na njima. Zbog toga su antologije lirike značajne, više nego što to izgleda sa komercijalno-laičkog gledišta.

Kako se, čitajući Antologiju, približavamo kraju, „sadašnjem trenutku“, primećujemo da se broj pesnika neznatno povećava, što knjigu čini otvorenom ka budućim trenucima poezije. Među našim donedavno savremenim pesnicima važno mesto zauzima Novica Tadić, „isprva ostvaren u uskom krugu demonijade sveta i utvarne slike urbanog života“, kasnije „izašao u jednu slobodniju, molitvenu rezonancu“, nagoveštava Nenad Grujičić. Primećujemo da Tadićevo pevanje, van stražilovske linije, na mišljenju zasnovano možda isključivije od starijeg Miljkovićevog, ili prosto drugačije, ostaje pevanje, muzika ideja...

Radmila Lazić, po rečima antologičara „izvan ruralnog po svaku cenu, opeva urbani svet u mimikriji malograđanštine... vaspostavlja svet ugrožene žene u svetu muške civilizacije.“ Pritom ipak raspevanija od Novice Tadića, ona izražava autentične, „zemaljskije“ događaje. Ova će nas knjiga naposletku odvesti i do Jelene Radovanović „u zoni otkrivenog, surovog romantizma“.

Neformalnost i autentična lirska kompozicija stavlja je u društvo klasika. Iz knjige nas „ispraća“ Dejan Aleksić, koji pokazuje da se i dalje mnogo toga može napisati u vezanom stihu, koji jeste budućnost (i prošlost) pesništva, isto koliko i takozvani slobodni stih, vezan jedino idejama, detaljima i značenjima.

Kao i u svim formama života, u lirici nema apsolutne slobode po svaku cenu, niti potpune predestinacije. Poezija je jedan žilavi, dugovečni, jedinstveni, i za proučavanje uvek izazovan organizam.

Ivan Despotović

AVANGRAD

čitalište

Kada vreme zakasni:

Lorens

Stern

Nema puno pisaca u svetskoj književnosti koji svojim radom tako očigledno odudaraju od vremena u kojem su živeli, bivajući potpuno neshvaćeni, odbačeni i prezreni. Uskogrudost i konvencije jednog vremenskog perioda teško prihvataju „strana tela“ koja bi uzdrmala učmalost i udahnula svežinu u književnost i, uopšte, umetnost jednog veka. To su umovi koji ne prate vreme, već ono nekako uvek kaska za njima, pokušavajući da ih sustigne, zaustavi i postavi na svoje mesto, unutar jednog vremenskog perioda. Tako je i nama lakše – klasifikujemo pisce i njihova dela po vekovima i pravcima, te nam ti „uljezi“ baš i ne trebaju previše. Kada nas, međutim, takvi pojedinci nekako prevare i, ujedno, nadmudre vreme u kojem žive, pravo pitanje je ko tu koga odbacuje. Ta nekolicina genijalnih umova, miljenika vanvremenskog univerzuma, sažaljivo nas promatra čudeći se našoj ograničenosti i nerazumevanju nečeg novog, vrednog i originalnog. Tako uvređeni, i mi i vreme, bivamo poslati u čekaonicu još vek-dva, ili koliko je već potrebno, sve dok ne odrastemo i sazremo za nešto što nismo mogli razumeti. I mi i naše vreme. Tako, nekoliko generacija provede u čekaonici, da bi tek neka peta-šesta na trenutak izvirila napolje i pridružila se odabranima na glavnoj pozornici. Jedan od takvih, koji su nas dugo čekali na pomenutoj pozornici jeste i Lorens Stern (Laurence Sterne, 1713-1768), još uvek neklasifikovani engleski pisac i jedan od čuvenih literarnih izuzetaka. Neko bi zlurado dodao – anomalija osamnaestog veka kojem ni po čemu nije pripadao.

Lorens Stern je oduvek bio bliži prvoj polovini dvadesetog veka i modernističkom viđenju sveta, nego književnom izrazu jednog Defoa, Fildinga ili Svifta koji su bili njegovi savremenici. Engleski klasicizam i, potom, sentimentalizam, nisu posebno dojmili Sterna koji je tragao za nečim novim i drugačijim. U tome mu sigurno nije odmoglo i solidno obrazovanje koje je stekao na Kembridžu. Nakon završetka studija, postaje anglikanski sveštenik, više iz egzistencijalne nužde nego iz religioznosti, a svoj život provodi kao seoski sveštenik u Jorkširu. Jedno vreme je živeo i u rodnom Londonu, ali i u Tuluzu, u Francuskoj, gde je boravio pre svega zbog slabog zdravlja koje ga je pratilo tokom čitavog života.

Umro je u Londonu u pedeset i petoj godini žvota.

Stern je bio i ostao neprevaziđeni inovator kada je reč o književnoj formi romana. U trenutku kada se oko njega razvijala i doslovno bujala tradicionalna romaneskna forma, on potpuno izvrće sve elemente od kojih je roman do tada bio sačinjen. Uvodi naraciju bez hronološkog reda, pa je tako već čuven početak i završetak Sentimentalnog putovanja u pola rečenice. Ideje se nehronološki nižu u pripovedanju i određene su naratorovim razmišljanjima. Stern hrabro piše za obrazovanije čitaoce, zahteva od njih da aktivno učestvuju u njegovom delu, rečju – da razmišljaju.

Uvodi niz originalnih elemenata i motiva koji će tek biti svojstveni jednom Džejmsu Džojsu i Virdžiniji Vulf: opisuje naizgled trivijalne stvari

13

čitalište čineći ih suštinski važnim, potom, pravi razliku između individualnog subjektivnog i objektivnog vremena, primećuje nelogičnost u ljudskom toku svesti (preteča modernističke narativne tehnike „toka svesti“), parodira različite stilove i konvencije u tadašnjem romanu (vek i po pre Džojsa), interesuje ga prvenstveno unutrašnji čovekov svet, a ne opisivanje spoljnog sveta.

Stern ukazuje na važnost subjektivnog utiska, tj. impresije o nečemu, atmosfere, misli, raspoloženja (nešto manje od vek i po pre Džozefa Konrada).

Kada ih čitate danas, njegova dela više liče na nekakav spontani razgovor s čitaocem, što je i sâm Stern govorio: „Pisanje, kada je dobro, samo je druga reč za razgovor!“

S Sve prethodno navedeno, najbolje je vidljivo u njegova dva najpoznatija romana: Tristramu Šendiju (The Life and Opinions of Tristram Shandy), koji je objavljen u delovima između 1760. i 1767. godine, kao i u Sentimentalnom putovanju kroz Francusku i Italiju (A Sentimental Journey through France and Italy, 1768). Bez namere da se ovde bavimo detaljnom analizom radnji i motiva iz oba romana (što je, nesumnjivo, malo duži i

14

AVANGRAD ozbiljniji poduhvat), kao ilustraciju „sternovskih“ inovacija trebalo bi navesti da čitaoci u Tristramu Šendiju vrlo malo saznaju nešto o životu junaka iz naslova, a o njegovim razmišljanjima – doslovno ništa. Reč je o beznačajnom liku koga upoznajemo kao malo dete i on ubrzo potpuno nestaje iz romana. Stern ovde u potpunosti izvrće dotadašnje konvencije (treba se prisetiti čitavog niza naslova i radnji romana Henrija Fildinga) i u centar priče stavlja naizgled periferne likove koji čine ovaj svet bogatijim i smislenijim nego što bi bez njih bio. U Sentimentalnom putovanju, Stern nastavlja u istom maniru, pa tako glavni junak Jorik uopšte ne opisuje krajeve koje posećuje na svom putovanju, niti običaje i navike naroda, već lične impresije o ljudima koje sreće i događajima koje proživljava. Da stvar bude potpuna, Jorik, do kraja romana, nije ni kročio u Italiju koja je tako ostala samo u naslovu dela i nigde više.

Sternov specifični humor, ironija i parodija odišu iz podteksta njegovih romana. Za njega, sve što je vredno i lepo zapravo jeste skriveno u ljudskom poimanju i doživljaju običnih stvari koje čine život podnošljivim i značajnim.

Nije ni danas Lorens Stern toliko poznat i slavljen, koliko bi to nesumnjivo zasluživao.

Njegova izuzetnost u literarnom smislu, stil, te pristup tematici i pripovedanju, ostaju jedinstveni u svetskoj književnosti. Potrebno je izrazito uposliti naš intelektualni potencijal kako bi se donekle shvatili Sternovi romani, što dakako današnji čitaoci nerado čine, okruženi sveopštom jurnjavom za vremenom koga nikako da uhvate, i površnošću koju takav način života nezaobilazno donosi. Zato Stern i danas ostaje skriven u nekoj polici polumračne sobe čekajući da ga otkriju oni hrabriji i promišljeniji čitaoci u budućnosti. Ovde valja parafrazirati jednog kritičara kada je govorio o čitaocima Džojsovog Uliksa: „Uliks isključuje loše čitaoce. Oni se moraju potruditi da postanu bolji. Nije Džojsova krivica što ih je trenutno tako malo.“ Isto važi i za Lorensa Sterna.

Milan Živković

AVANGRAD

čitalište

Romantične priče botaničara X Aleksandar Čajanov prevod sa ruskog Zorislav Paunković Paideia, 2009.

Inspiracija Mihailu Bulgakovu za njegovo centralno delo, Majstor i Margarita, bila je fantastična priča Venediktov, ili Značajni događaji mog života Aleksandra Čajanova (1888-1937). Reč je samo o podsticaju za pisanje velikog romana, jer pored neizbežnog magijskog realizma (ili, tačnije, romantizma koji je, inače, sam po sebi magičan) ova dva dela imaju malo toga zajedničkog. Odraze Čajanovljeve proze možda bi trebalo tražiti u srcu nemačkog romantizma, naročito u stvaralaštvu neiscrpnog E.T.A. Hofmana, jer su motivi koji povezuju iste periode dve velike književnosti, ruske i nemačke, jasno uočljivi. To su čovekove borbe sa sopstvenim usudom, kobne strasti, dvojnici i porodične tajne; sve samo kao deo dragocenosti koje skriva romantični kovčeg svetske književnosti. Čajanov ih je uspešno upakovao u rusku ambalažu, osveštao ih atmosferom tajanstvenih moskovskih večeri i dao im košmarni šmek, te ih načinio vrednim ukrasom ruskog literarnog lanca. Akciona fantastika gde junaci iz rečenice u rečenicu nailaze na značajne znake koje moraju protumačiti da bi na kraju, delimično, dešifrovali sopstveni život (tumačeno, recimo, kroz alegorijsku prizmu priče o grofu Buturinu: sudbina je u stvari pasijans koji slažu mrtvi predaci), ne može biti linearna potka za koju se hvataju pojedini ljubitelji površnih horor i sf smicalica. Romantizam je ukrštenica do slike, a slika je zagonetka.

Antologija čeških priča priredio i preveo Milan Čolić Gradska biblioteka Karlo Bijelicki Sombor, 2010.

Kratke priče iz ove antologije crpe građu iz svakodnevnog života, dobro proanaliziranog i izmerenog. Sudbine običnih ljudi, u ratu i miru, pretvaraju se u proznu rutinu i nema u tim sudbinama ničeg spektakularnog, nema magijskog realizma ruske škole, naglasak je na čistom realizmu, zavodljivom i samim tim neobičnom. Milan Čolić, priređivač i prevodilac, okupio je na jedno mesto češku pripovedačku elitu (Milan Ajvaz, Bohumil Hrabal, Vaclav Havel, Milan Kundera, Mihal Viveg) čiji radovi objavljeni u ovoj knjizi mogu biti odlična preporuka za čitanje još nekih njihovih dela. Zato Antologija čeških priča predstavlja podlogu za svet češke priče, nesumnjivo ispunjene životom, ali životom koji nije rasplinut na niz detalja, nego ima svoju meru. Tema je zaista pregršt, od literarne analize nacizma i komunizma, problema ljubavi i seksa, malih porodičnih enigmi, do metapoetičkih zavrzlama o piscima i umetnicima. U načinu kojim računaju odnos imaginacije i realizma, baš u toj krajnjoj i savršenoj dozi jedne priče, jeste i majstorstvo ovih autora. ta

*

Izme|u

sa

te, la

KNJIGE SA PIJACE o{enih ~a izn ra

Branko Ćurčić

15

a,

pa

Holandski filozof Baruh de Spinoza svrstao je intuitivno saznanje u red najvrednijih saznanja koja vode do suštine. Tabukijev junak zove se Spino (autor ne krije da mu je Spinoza omiljeni filozof), a njegova opsesija jeste razotkrivanje suštine (sopstvenog) života. U centru ovog, na početku, književnog trilera (à la Hičkok) nalazi se smrt zagonetnog mladića po imenu Karlo Nobodi koji je poginuo u obračunu policije i mafije. Karlo nije pripadnik mafije i razlozi zbog kojih je ubijen su nepoznati, ali i nezanimljivi policiji i medijima. To je samo još jedna uzgredna smrt. Spino, patolog zadužen za obdukciju u staroj bolnici u kojoj se nalazi samo mrtvačnica i ništa više, samostalno preduzima istragu, zarad sebe i sopstvenog filozofskog prosvetljenja. Tragovi na koje nailazi su naizgled nekoherentni, ali u svakom on otkriva delić sebe, svoje prošlosti i sadašnjosti. Tada radnja ispada iz okvira žanra, te se sužava nauštrb događaja i postaje vlasništvo čitaočevog zaključka.

luka, kabl ov

Antonio Tabuki prevod sa italijanskog Elizabet Vasiljević Rad, 2004.

x VHS k as i xx e

Linija horizonta

filozofija

AVANGRAD

Dru{tvo NORMA-LNIH Mišel Fuko

Jednom je neko rekao da tek kada naučimo kako se umire, naučimo i kako se živi, tek kada naučimo kako da se nosimo sa bolešću, naučimo i kako da se nosimo sa životom. Ovo može biti deo odgovora na pitanje: Ko smo? Francuski filozof Mišel Fuko u svojoj inspirativnoj Istoriji seksualnosti ukazuje na to da se ovakvo pitanje uvek mora postavljati imajući u vidu režime moći koji pitanje o subjektu svode na pitanje o objektu. Dakle, pitanje je potrebno istorizovati i politizovati.

Metod kojim se Fuko služi u nekim svojim delima, jeste genealoški metod, preuzet od Ničea.

Genealogija nikada ne traga za poreklom. Njen predmet su male istine, njih je potrebno tražiti u nečemu za šta se smatralo da uopšte nema istoriju.

Biti genealog znači suprotstaviti se teleologiji istorije, otkrivanju idealnih značenja, otkrivanju suština. Za genealoga ne postoji nekakva postojana suština u različitostima, pa je naš zadatak da je otkrijemo. Ne, ne postoji ni nešto što je ljudska priroda, što je Fuko neumorno isticao u poznatoj debati sa Čomskim. Kroz istoriju, shvatanje ljudske prirode je igralo ulogu epistemološkog indikatora u određivanju vrste diskursa. Pojam diskurs za Fukoa predstavlja ono što formira subjekat; ono što proizvodi smisao.

Kao jedan od predstavnika poststrukturalizma

16

i Fuko je mišljenja da subjekt ne proizvodi sam sebe, već je društveno i istorijski proizveden u režimima moći. I dok je Ničeova genealogija genealogija vrednosti, pre svega morala, dotle Fuko provodi jednu genealogiju moći. Kada Fuko govori o moći, on ne referiše na vlast koja bi delovala sa vrha. Radi se o moći koja deluje odozdo. Tačnije, on govori o odnosima moći.

Svaka sila u društvu prenosi moć, a moć prolazi kroz telo. Drugim rečima, potrebno je sprovesti analizu moći na njenim krajevima. Diskurs je uvek vezan za protok znanja i moći. Dakle, znanje i moć se posmatraju kao dve strane istog pitanja.

Ne govorimo više o znanju radi znanja, kao kod Aristotela, takođe ne tragamo za nekakvim univerzalnim načelom znanja koje bi legitimisalo sve pojedinačne nauke, kako je to predlagao nemački idealizam, ne govorimo više o znanju koje bi služilo oslobođenju čovečanstva, poput Humboltove ideje. Sada je moć ono što legitimiše znanje. U Istoriji seksualnosti Fuko razmatra razlike između funkcionisanja moći suvereniteta i načina na koji funkcioniše naše društvo, i to počev od XVII veka. Jedna od privilegija suverene moći sastojala se u pravu nad smrću i životom. Vladar je mogao izložiti živote podanika opasnosti, odnosno, svoje pravo nad životom ostvarivao je samo preko smrti koju je mogao zahtevati.

filozofija

AVANGRAD Iako Fuko ne eksplicira pojedinosti prelaza iz jednog diskursa u drugi, može se reći da se od doba prosvetiteljstva dešava preobražaj mehanizama moći. Pravo smrti počinje da se oslanja na moć koja upravlja životom. To je moć koja ima pozitivan uticaj na život, koja ga optimizuje, umnožava, nadzire i reguliše. Glavna briga postaje biološki opstanak civilizacije, a ne pravni.

Moć nad životom se razvijala od XVII veka u dva osnovna oblika. Jedan pol razvoja se usredsredio na telo kao mašinu, na njegovo disciplinovanje, poboljšanje njegovih sposobnosti, rast njegove poslušnosti, na njegovu integraciju u uspešnim i ekonomičnim sistemima nadzora – to je anatomopolitika ljudskog tela. Drugi pol, koji se obrazovao sredinom XVII veka, usredsredio se na telovrstu, na telo koje služi kao podloga biološkim procesima: razmnožavanju, rađanju i smrtnosti, stanju zdravlja, životnom veku, dugovečnosti i svim okolnostima koje ga mogu činiti podložnim promenama, preuzimajući na sebe regulativni nadzor – to je bio-politika stanovništva. Dakle, uloga moći sastoji se u obuhvatanju života. Tako je počela era bio-moći. U pogledu discipline, razvoj bio-moći je utemeljen u institucijama kao što su škole, kasarne... Kada govorimo o regulisanju stanovništva, tu je demografija, razne statistike, odnos između nataliteta i mortaliteta itd. Bio-moć je elemenat koji je neophodan za razvijanje kapitalizma. Dešava se da život ulazi u istoriju, odnosno pojave koje su svojstvene životu ljudske vrste ulaze u poredak znanja i moći. I ranije se moglo govoriti o pritisku biološkog na istorijsko, ali te su pojave bile pod znakom smrti.

Sada se biološko postojanje ogleda u političkom postojanju. Zakon više ne preti smrću, već meri, kvalifikuje, procenjuje. Zakon ne nestaje, već sve više funkcioniše kao norma. Pravo se stapa sa, recimo, medicinom ili administracijom, a njegove uloge postaju regulativne.

Jedna od najvažnijih tehnologija moći u XIX veku bio je dispozotiv seksualnosti. Posle viktorijanskog doba, u kojem je seksualnost bila zatvorena i svedena samo na zadatak razmnožavanja, u kojem su deca smatrana aseksualnom te im se branio govor o seksu, nastupa

doba koje karakteriše diskurs seksualnosti koji se sve više podstiče. Sada tehnike moći „pronalaze“ mnoge oblike seksualnosti. Zato Fuko kaže da je naše doba doba usađivanja perverzija. Volja za znanjem se okreće konstituisanju nauke o seksualnosti.

Istorija seksualnosti ne tematizuje seksualne prakse i njihovu istoriju, već konstituisanje seksualnosti kao formacije znanja. U tom smislu, može se shvatiti važnost koju je seks poprimio kao političko pitanje. Sa jedne strane, seks pripada disciplinama tela, jačanju i raspodeli snaga, sa druge strane on se primenjuje na regulaciju stanovništva. Drugim rečima, seks daje povoda lekarskim i psihološkim ispitivanjima, omogućava da se u isti mah prilazi i životu pojedinca i životu vrste. Fuko će reći da se zato seksualnost „lovi po snovima, na nju se sumnja i kod najblažih oblika ludila, ona se prati sve do prvih godina detinjstva, ona postaje beleg individualnosti, ono što istovremeno omogućuje i njenu analizu i njeno sputavanje“.* Isto tako, seks postaje pokazatelj snage i zdravlja nekog društva.

Kod Fukoa, analiza seksualnosti kao političkog dispozitiva ne može podrazumevati izostavljanje tela. Dispozitivi moći se nadovezuju na telo, a Fuko želi da označi pozicije sa kojih se govori o seksu, odnosno da označi ustanove koje podstiču da se o njemu govori. On pokazuje kako se sama ideja seksa obrazovala u različitim strategijama moći. Seks je najspekulativniji element u ovoj priči, to je tačka koju su neophodnom učinili dispozitiv seksualnosti i njegovo funkcionisanje.

Ključno pitanje je zato: Na koji način društvo stvara normu? Odgovor bi bio da isključivanjem određenih subjekata i označavanjem istih kao „ludih“ ili „bolesnih“, društvo istovremeno određuje i ono što je „normalno“. Na pitanje ko smo? uzvraćamo pitanjem: Šta nas konstituiše?

Kristina Lakić * M. Fuko, Istorija seksualnosti I, Karpos, Beograd 2006., 163.

Literatura: M. Fuko, Istorija seksualnosti I, Karpos, Beograd 2006.

M. Fuko, Niče, genealogija, istorija, Gradac, Beograd 2004. Ž. F. Liotar, Postmoderno stanje, Ibis grafika, Zagreb 2005.

17

psihologija/film

AVANGRAD v

Miris zapaljenih mrava – lekcije sa skolskih odmora Da bi se od srca smejao Od srca mora i da se plače Aleksandar Stojković St Iskoristiću pesničku krilaticu tražim pomilovanje, bez ekspliciranja u čije sve ime, i od koga, da bih samom sebi olakšao započinjanje pisanja teksta koje mi je, u fazi pripreme, natovarilo na pleća breme odgovornosti za finalni proizvod kao nikad pre. Puno je lica prodefilovalo mojom radnom memorijom dok sam istraživao temu zlostavljanja među mladima. Smenjivala su se u mimohodu lica ljudi sa kojima sam išao u zabavište, osnovnu školu, srednju školu, lica učitelja i nastavnika, lica onih kojima ja danas pružam podršku u nastojanjima da bolje upoznaju sebe i onih koji istu takvu podršku pružaju meni, sa licima stručnjaka iz oblasti prevencije vršnjačkog nasilja čija sam predavanja i članke pronašao na internetu, licima počinilaca i žrtava nasilja iz dokumentarnih i igranih filmova koje sam pogledao, i licima dece i adolescenata koje sam tih dana posmatrao u gradskom prevozu.

Prelistavao sam ovaj katalog lica, iznova i iznova, dok nisam probio davnašnju podelu na prijatelje i neprijatelje, na one koji razumevanje zaslužuju i one koji ga ne zaslužuju. Prepoznajete li ovaj obrazac mišljenja i kod sebe?

Podele na nas i njih, dobre i loše, gde smo, naravno, uvek MI oni DOBRI, a ONI drugi LOŠI, bazični su neuspeh društvenog vaspitanja dece iz generacije u generaciju. Niko nas pravovremeno ne uči razlikovanju ponašanja od bića, jer bi to u prevodu značilo da svi imamo potencijala za činjenje i dobrog i lošeg. Istina možda boli, ali ni približno toliko koliko je se plašimo. Tragiku bežanja od ove proste istine slikovito pokazuje paradoksalno stanovište fiktivnog školarca koji veruje da je dobar (da vredi kao ljudsko biće) jer je partizanovac (ili zvezdaš) kao i njegov otac, a da je loš (da ne vredi kao ljudsko biće) jer je više puta čuo komšije kako kažu da je ljudima koji se svađaju toliko kao njegovi roditelji mesto u ludnici. U vrtić ili školu iz porodičnog miljea polazimo sa već formiranim predstavama o tome ko smo i kakvi smo mi, a ko su i kakvi su oni. Pod geslom svi su jednaki, škole nasilno sprovode nivelisanje različitosti. Postavljajući iste zahteve pred svu decu, škola ne vodi dovoljno računa o njihovoj individualnosti, potrebama, interesovanjima, ograničenjima i talentima. Ista

18

ta škola danas povremeno sprovodi edukaciju o poštovanju različitosti, ne uspevajući da istoj prida značaj veći od marginalnog izbornog predmeta.

Oskudnog životnog iskustva, neizdiferenciranog pogleda na svet, represivnom prirodom obrazovnog sistema dodatno podsticana na konformizam i gonjena uzrasno diktiranom potrebom da budu prihvaćena od svojih vršnjaka, deca počinju da igraju surovu igru osvajanja popularnosti u kojoj se rađaju zvezde, klike i autsajderi, gubitnici, formirajući tako hijerarhijski ustrojenu strukturu vršnjačke grupe. Vrlo je važno pojam popularnosti razgraničiti od pojma dopadljivosti. Biti popularan ne znači nužno i da se istinski dopadaš drugima, već znači da imaš zavidnu društvenu moć, dominantan uticaj u grupi kojoj pripadaš. U ovoj činjenici leži razlog što se isuviše retko događa da deca prekinu nasilje koje trpi neki njihov školski drug, čak i kad su očevici događaja. Razmišljanje posmatrača zlostavljanja može da izgleda ovako: Evo ga opet.

Strašno... Usprotivim li se N.N, šta će drugi misliti o meni? Zašto baš ja da rizikujem? Mogao bih da stradam, a onda ni meni niko neće pomoći! Mogao bih još i da ih okrenem sve protiv sebe. A i ovaj nije normalan, dokle će to više da trpi! Bolje da odem.

Ali moram da vidim šta će biti do kraja, svi gledaju.

Kakva predstava! Ako N.N. (neimenovani nasilnik) ima i verne asistente, svitu, navijače, otpor nasilju još je manje izražen, a predstava perverznija.

Oblici u kojima se zlostavljanje, siledžijstvo, bullying (termin iz engleskog koji sve više ulazi i u druge jezike) tipično manifestuje kreću se od otvorenih fizičkih nasrtaja na drugog, preko nazivanja pogrdnim imenima i ismevanja, do pritajenih kampanja ogovaranja i klevetanja sa ciljem socijalnog isključivanja drugog. Direktnom zlostavljanju su skloniji mladići, a indirektnom devojke, mada i jedni i drugi pribegavaju svim raspoloživim metodama maltretiranja svoje žrtve.

Nemoguće je na ovom mestu obuhvatiti sve faktore koji igraju uloge prediktora, moderatora i modifikatora ponašanja koje vidimo golim okom i nazivamo fizičkim, emocionalnim ili verbalnim zlostavljanjem, ali možemo da ustanovimo da je u osnovi ovakvog ponašanja namerno

AVANGRAD zloupotrebljavanje ranjivosti drugog u neke sebične svrhe. Agresor demonstracijom sile učvršćuje i potencijalno uvećava svoju društvenu moć, dok istovremeno daje oduška psihičkoj energiji nagomilanoj oko sopstvenog kompleksa više ili manje vrednosti. Loša vest u vezi sa ovim jeste da, nesvesni sopstvenih kompleksa, pod određenim okolnostima, svi neprimetno možemo da krenemo stopama nasilnika. Hronicitet i intenzitet akcije koju nasilnik sprovodi mogu jasnije da ukažu da je posredi slučaj zlostavljanja. Ne zavaravajmo se ipak tzv. objektivnim merama, prelazi preko granica benignih zadirkivanja i poslovičnih kritika u nešto mnogo perfidnije daju se zamagliti na razne načine.

Pozicija arogancije prema nekome ili bahatost prema nečemu što nekome u vašem okruženju predstavlja vrednost, znak je upozorenja da biste lako mogli, uz podršku istomišljenika, skliznuti u nekontrolisanu društvenu agresiju.

Za ispravno čitanje već napisanog i onog što sledi nužno je uposliti sposobnost decentracije, odnosno promenu ugla gledanja, koja ne znači poništavanje sopstvene perspektive već radoznalo kretanje kroz tuđu psihu, koliko god nam ona u prvi mah bila odbojna, izazivala prezir, gađenje, i, da, mržnju. Naposletku, verovali ili ne, nešto u vezi sa osobom koja je meta zlostavljanja isprovociralo je kod zlostavljača iste te emocije.

Otkud se te emocije javljaju kod agresora kada mu žrtva nije učinila ništa nažao, naprotiv, gledala je svoja posla i izbegavala konflikte? Otkriveno je da agresor ne ume ispravno da tumači socijalno ponašanje drugih i da ga često pogrešno tumači kao preteće. Pre nego što se sam odnos agresoržrtva uspostavio kao takav (gde pokoravajuća strana instinkta za vođenjem pripadnika sopstvene vrste odgovara na potčinjavajuću stranu instinkta za oslanjanjem na pripadnike sopstvene vrste), žrtvu je u očima agresora nešto izdvojilo u odnosu na ostale pripadnike grupe kojoj oboje pripadaju.

Buduću žrtvu odlikuje svojevrsna ranjivost koju ovde, bez dvoumljenja, možemo nazvati upadljivom različitošću u odnosu na preovlađujuću većinu.

Najočitiji primeri karakteristika na koje se misli su: manjinska nacionalna, verska ili rasna pripadnost, manjinska seksualna orijentacija, nesklad u odnosu na stereotipe o polnim ulogama, prisustvo fizičkog ili psihičkog invaliditeta, darovitost, globalna ili lokalna telesna specifičnost (npr. u pogledu visine, težine), snižena motorna spretnost, vanprosečni (u bilo kom smeru) socio-ekonomski status, teškoće uklapanja u novu sredinu (kad su u pitanju mladi misli se uglavnom na promenu škole ili ponavljanje

psihologija/film razreda) i drugo. Stepen ranjivosti osobe ukoliko je kod nje prisutno više ovakvih karakteristika srazmerno je veći. Nasilnika počinje da gradi to što je tokom svog razvoja naučio da nije bezbedno zavisiti od drugog, tako što je iz pozicije onog kome je bilo potrebna nega bio izneveren od strane negovatelja.

Psihička odbrana koju je tada stvorio od sopstvene slabosti rascvetava se u jaku averziju prema slabosti uopšte, kao i prema zaštićujućem stavu u odnosu na ranjivost drugih. Ove snažne negativne emocije, udružene sa kompleksom superiornosti ili inferiornosti rezultiraju u devijantnom ponašanju zlostavljanju vršnjaka.

Zlostavljanje u školskom dobu ostavlja kratkoročne i dugoročne posledice po zdravlje svih učesnika.

Oni koji zlostavljaju druge, a sami ne bivaju žrtve zlostavljanja neretko tokom života pate od posledica antisocijalnog poremećaja ličnosti. Žrtve zlostavljanja često pate zbog hronično niskog samopoštovanja, depresije, anksioznih poremećaja.

Najnezavidniju prognozu mentalnog zdravlja imaju oni koji su bili i žrtve i počinioci zlostavljanja. Lišeni saosećanja okoline, sa destruktivnim mehanizmima prevladavanja, najskloniji su navedenim hroničnim psihičkim tegobama. Ako je u ovom članku ravnoteža između bavljenja žrtvom i agresorom poljuljana na stranu bavljenja agresorom, razlozi za to su dvojaki. Prvo, fokus pažnje stručne javnosti pomerio se u novije vreme na bolje razumevanje i psihološki tretman zlostavljača, ne bi li se došlo do delotvornijih rešenja problema. Drugo, smatram da najverniju sliku patnje koju vršnjačko zlostavljanje neposredno proizvodi mogu da pruže filmovi koji će čitaocu ovde biti preporučeni.

19

psihologija/film Film koji sedi na tronu filmskog tretmana teme bullying-a zahvaljujući nezaboravnim likovima i jakom autorskom pečatu je crnohumorna drama Welcome to the Dollhouse (Dobrodošli u kuću lutaka) iz 1995. Čitavo iskustvo prolaska kroz više razrede osnovne škole, kada se inače dešava najviše vršnjačkog nasilja, trauma je koja traje, i traje, i traje, i koja je za žrtvu počela već u nižim razredima, a nastaviće se možda i upisom u srednju školu. Ko ima prigovor na ovo, neka upozna devojčicu Don iz škole Bendžamin Frenklin. Uprkos svemu, znamo da ima nade za Don jer ona ima hrabro srce, iako se ponekad od straha trese kao prut. Iako nije prošla obuku programa za prevenciju vršnjačkog nasilja tipa Bullies 2 Buddies (od zlostavljača do drugara), ova devojčica svog mučitelja pretvara u saveznika.

Nažalost, usput na najgrublji način odbacuje svog prijatelja, i žrtvuje zajednički klub specijalnih ljudi, ali borba za goli opstanak mora se dobiti. Protagonista belgijsko-holandskog filma Ben X iz 2007. meta je zlostavljača jer ima aspergerov sindrom (formu autizma). Nasilje koje podnosi monstruozno je, a Benov jedini štit je mašta. Ben pronalazi prijateljicu, ali još važnije od toga, zna da više nije sam. Mašta zahvaljujući tom saznanju postaje u pravom smislu adaptivna u odbrani od napada. Da sila možda dobija bitku, ali samo umetnost dobija rat protiv nasilja želi da nam poruči i film Bang Bang You’re Dead iz 2002. Amerika je posle pucnjave u srednjoj školi Kolumbajn u državi Kolorado povela krstaški rat protiv vršnjačkog nasilja, zavladala je antibullying ideologija koja se zasniva na represiji nulte tolerancije na agresivnost, uzbunjivanju i optuživanju, i kažnjavanju na osnovu zakona kakvi se inače odnose na punoletna lica. Beng beng, mrtav si poručuje sistemu da prestane da se bavi samo zaštitom samog sebe i shvati poreklo vulkana agresivnosti kod mladih ljudi, bili oni neuklopljeni, ili po meri dominantne školske klime. Možda će se neko iz sistema, kada vidi šta je kamera zabeležila po školskim toaletima, svlačionicama, hodnicima i autobusima, makar počešati po glavi i, za promenu, reći: Ne razumem najbolje, a koga bih to sve mogao da pitam šta da činimo? Nesposobnost sistema da spreči tragediju najdrastičnije su osudili filmovi sa španskog govornog područja Bullying iz 2009. i Posle Lucije iz 2012. Zanimljivo je da u obe filmske priče protagonisti (u španskom filmu mladić, a u meksičkom devojka) tuguju zbog gubitka roditelja istog pola, i preuzimajući ulogu prezaštićujućeg negovatelja preživelog roditelja, prestaju da budu deca koja od odraslih traže negu i zaštitu. Sami roditelji, ophrvani sopstvenom tugom, odriču se

20

AVANGRAD nesvesno svojih roditeljskih kompetencija baš u najkriznijem periodu za njihovu decu. U filmovima osvete Bully iz 2001, i Mean Creek iz 2004, roditelje skoro da ne vidimo dok šteta nije učinjena, što šalje jasnu poruku. Prenapadno i negativno prisustvo majke gledali smo u filmu strave Carrie davne 1976, a prezaštićujuće, ali tople majke tinejdžerki gledamo pak u savremenim televizijskim filmovima Odd Girl Out iz 2005. i Cyberbully iz 2011. Bez naročite umetničke vrednosti, ovi tv filmovi su upotrebljivi kao didaktičko sredstvo za prikaz tipično ženskih metoda zlostavljanja i tzv. sajber-zlostavljanja. Ako želite izvrsnu zabavu, a da uz to naučite ponešto o tome kako razoružati nosioce ženske društvene agresije pogledajte Romy & Michele’s Highschool Reunion (Romi i Mišel na godišnjici mature) iz 1997.

Najširu paletu ranjivih kategorija dece na jednom mestu predstavlja dokumentarni film Bully iz 2011.

Dok ga neki osuđuju za pojednostavljivanje veze između zlostavljanja i suicida žrtve, činjenica je da je zlostavljanje u nezanemarljivom broju samoubistava bilo okidač. Mačizam koji kod svoje muške dece potenciraju američki očevi u filmu ni po čemu se ne razlikuje od balkanskog mačizma.

Komentari tipa Te stvari se dešavaju samo u bolesnoj Americi, najobičnije su negiranje problema koji nam svakodnevno mašu pred nosom. Osnovna razlika između nas i njih, ako hoćete, jeste da se tamo sve mnogo brže dešava. Dok Amerika obuzdava jedan lov na veštice, domaći inkvizitori tek naručuju drva za buduće lomače. Druga razlika je velika spremnost na aktivizam, svest da se, iako je jedan mlad čovek stradao, nekom drugom može pomoći. To se zove briga o zajednici. Treća razlika je što se materijalna šteta za pretrpljeni duševni bol redovno isteruje preko sudova, po principu što više, to bolje. Suvišno je reći da u tom pogledu ne bi valjalo da kopiramo Amerikance, mada bi sa efikasnijim pravosuđem verovatno već odavno bili tamo gde su i oni.

Razvojni psiholog Gordon Neufeld kaže da je jedini način da se ostvari napredak u prevenciji vršnjačkog nasilja da odrasli omekšaju svoje srce i pomognu detetu koje nasilje vrši da pronađe svoje suze. Nije realno isto to očekivati od deteta koje nasilje trpi, dok mu detinjstvo prolazi. Povratak svih otpisanih zadatak je celog društva.

Ivan Panić

AVANGRAD

filmska arhiva

Slobodan Perović:

Najznačajniji zaboravljeni glumac

Slobodan Perović rođen je 6. maja 1926. u Kragujevcu.

Filmsku karijeru započinje ulogom Marka u filmu Njih dvojica iz 1955. Iste godine pojavljuje se i u filmu Šolaja. Glumi partizanskog komesara po imenu Vlado. Najkomercijalniji film u kome se pojavljuje u drugoj polovini pedesetih je ostvarenje Pop Ćira i pop Spira iz 1957. U njemu tumači lik učitelja Petra Petrovića.

U filmu Dan četrnaesti iz 1960. glumi Pavleta Malbaškog starog 34 godine. Pavle je bivši lekar osuđen na 8 godina strogog zatvora. Izdržao je 6 i uprava kazneno-popravnog doma mu omogućava da godišnji odmor od 14 dana provede van ustanove zbog dobrog vladanja i zalaganja na radu, kao i još trojici osuđenika u čije živote možemo zaviriti u ovom filmu. Pavle pomalo mrzovoljan, želi samo da odmara i iz hotelske sobe u kojoj je odseo ne želi da izađe, ali kada posle nekoliko dana čistačica hoće da sredi sobu, on je primoran da izađe iz nje, te sreće devojku sa kojom će ostatak svog odmora provesti u ljubavnom zanosu.

Pavle svojoj novoj ljubavnici neće reći da je osuđenik i kada mu se odmor završi, krišom će otići od nje. Kroz dijaloge koje je vodio sa njom, možemo zaključiti da je osuđen zbog ubistva svog najboljeg druga, a zločin je počinio jer je uobrazio da mu je taj najbolji drug preoteo ženu.

Iako film puno obećava u samom početku, priča se kasnije polako razvodnjava. Mada ostvarenje u celini odiše dinamičnim ritmom, što je za svaku pohvalu, sam kraj ostaje nedorečen. Pa i pored toga, Dan četrnaesti je solidan film, izgleda sveže i danas i važan je dokument jer, između ostalog, oslikava tadašnji urbani život velegrada.

Najupečatljivije uloge Slobodan Perović ostavio je u TV dramama.

U TV drami Žute fešfice iz 1973. tumači lik Nikole koji preko oglasa upoznaje Radu (Mira Banjac). Njih dvoje odlučiće da se uskoro venčaju, ali do toga neće doći jer će se oboje zaljubiti u osobe koje su odredili kao kumove. Nikola će dovesti za kuma u Radin stan Milovana (Mića Tomić), a Rada će za kumu izabrati njenu najbolju prijateljicu Borku (Olivera Marković). Dakle, neposredno pred venčanje doći će do potpuno nepredviđenih izmena. Nikola će ipak odlučiti da mu buduća supruga postane Borka i to kada sazna za Borkinu ljubav prema miševima, jer Nikola je ljubitelj ovih sićušnih životinja i u svojoj kući čak i ima svog miša koga je dresirao.

Te 1973. Perović glumi i u TV drami Drveni sanduk Tomasa Vulfa nastaloj po scenariju čuvenog pisca Danila Kiša a koju je režirao Branko Ivanda.

U drami glume samo Perović i Zoran Radmilović.

21

filmska arhiva

AVANGRAD

Slobodan Perović

Ponovo sami, zaigraće jedan pored drugog i u kratkom filmu Halucinacije iz 1975. nastalom po tekstu Embrouza Birsa. Tu kratku dramu realizovala je grupa tadašnjih studenata sa Fakulteta dramskih umetnosti. Bio im je to ispitni film. Perović i Radmilović zaigraće još i u filmu Paviljon VI iz 1978. koji zapravo predstavlja ekranizaciju istoimene novele čuvenog ruskog pisca Antona Pavloviča Čehova. Perović u ovom filmu glumi lekara Andreja Ralskog koji je u svakodnevnom kontaktu sa duševnim bolesnicima.

Polako će i sam početi da gubi vezu sa realnošću, a sticajem čudnih okolnosti postaće i pacijent.

U najvećem broju uloga, po kojima je ostao poznat Perovićev osobeni stil, glumio je neobično zbunjene, introvertne i pomalo neurotične osobe.

Ono što je originalno u tim likovima je čudna apsurdnost.

Oni su tihi i povučeni sa specifičnim glasom ozbiljnog čoveka, a u isto vreme i detinjasto stidljivi i lucidno smotani.

Naizgled su ti likovi staloženi, ali u njima gotovo uvek tinja neka muka, a ponekad i bes. Pritajena nervoza, dekoncentrisanost, dezorjentacija, nespretnost, čudni tikovi, sve su to osobine likova koje je Perović sa lakoćom glumio ili je barem to tako izgledalo.

22

I privatno je Perović imao neke od tih osobina koje su posedovali njegovi filmski likovi. Njegove kolege kažu da je najviše od svega voleo da ćuti.

Perović je bio i veliki avanturista. Često je putovao i proputovao je veliki deo planete. Međutim, čitav je život zapravo bežao od sebe.

Ono što je zajedničko za sve likove koje je glumio je to da su oni uvek odavali energiju istinske usamljenosti. Očigledno je i da je u životu veliki glumac bio zapravo večno usamljen jer takva specifičnost teško se može prilagoditi masi bezličnih.

Slobodan Cica Perović preminuo je, neposredno pred svoj pedeset i drugi rođendan, 2. maja 1978. u Beogradu.

Danas se o Peroviću retko priča, a mlade generacije ne znaju gotovo ništa o njemu. Činjenica je da je on jedan od najvećih naših glumaca, ali je i činjenica da se velikani, kakav je on bio, kod nas lako zaboravljaju i da su zato najveći krivci takozvane institucije koje kao da ne žele da se takve nepravde isprave.

Branko Radaković

AVANGRAD

muzika

iz dubina i tmina

NAEVUS razgovor

Iznenađenje!

Ne bi li se svi malo odmorili od mog nenadmašnog recenzentstva, nudim vama, dragim konzumentima Avangrada, jedan ekskluzivni intervju.

U prošlom broju ste mogli da čitate kratak prikaz albuma “The Division of Labour“ britanskog benda Naevus. U mojoj ličnoj listi “best of 2012.“ se, pri samom vrhu, nalazi baš taj album, pa mi je palo na pamet sledeće: zašto ne bi narod pobliže upoznali sa radom Lojd Džejmsa, sjajnog autora iz carstva senki, daleko od reflektora, plastičnih tv orgijanja i mufljuza u šarenim patikama.

Eto onda: Naevus je od 1998. objavio 7 albuma, nekoliko splitova i EP-ja. U početku sa ritam mašinom i Džoen Oven, a kasnije sa Džon Marfijem (Knifeladder, Death in June) i Greg Ferarijem, Lojd dolazi do trijade “Perfection is a Process“, “Silent Life“ i “Relatively Close to the Sea“, uz prihvatanje neofolkera, gotičara, postpankera i muzičkih kritičara koji ih često opisuju kao kombinaciju Swans, Cranes, Wire + neofolk, sa povremenim uletima progresiv roka. Sa raspadom pomenute postave, Naevus pravi pauzu, pa vaskrsava kroz prošlogodišnji “The Division of Labour“ izdat na Hau Ruck!/Klanggalerie etiketama, opet uz sve same hvale i pohvale neumoljivih kritičara. Lojd povremeno radi akustične solo nastupe, ima i par eksperimentalnih projekata sa strane, a pre par godina je objavio knjigu sa tekstovima Naevus pesama, koji su odlični i veoma originalni, verujte mi, a ako ne verujete, preslušajte, pa zaključite sami...

Dakle, da ne dužim, jer može to i ovako: 1) zamislite Death in June bez totenkopfovanja na sve strane, sa vokalima koji zvuče k’o bastard potomak Majkl Đire i Daglasa Pirsa, pa dodajte u tu kombinaciju i malo Hauard Devota kome ponekad naiđu noćne more gde su hedlajneri Hawkwind i Bojd Rajs, uf; a možda je najbolje ovako: 2) rado bih preporučio Naevus svim ljubiteljima Joy Division, Swans i Death in June Ostalo će da nam kaže sam Lojd, i to direktno iz Engleske, nikako opširno, taman koliko treba, informativno.

23

muzika

AVANGRAD mog života kad sam bio više usmeren na vizuelne umetnosti; sama ideja kako jedan isečen prizor može da ti podstakne razmišljanje upravo o onom što se krije iza vidljivog, unutar rama. Što se tiče fizioloških funkcija – one svakako imaju značajnog efekta na naš život, i predstavljaju svojevrsni analog funkcijama uma, kao i čitavog sveta. Moje pesme koje su više utemeljene na pripovedačkom stilu se razlikuju od prethodnih, u smislu da postoji namera prikazivanja određenog filozofskog problema. Pretpostavljam da su na te tekstove najviše uticali pisci kao Kafka, i moj lični favorit, Vitold Gombrovič.

Lojd Džejms, karikatura Tomasa Nole

Tvoj bend često uvrštavaju u neofolk žanr, što, čini mi se, pojednostavljuje priču – jasno je da je tvoja muzika mnogo bogatija i raznovrsnija, i teško da se može tek tako ukalupiti. Koji su presudni uticaji, šta je oblikovalo zvučnu sliku Naevus?

Među mojim omiljenim bendovima su Magazine, Wire, itd. Dakle, jasno je da postoji veliki uticaj post-panka. Što se neofolk elementa tiče, mislim da se ljudi drže te asocijacije prvenstveno zbog akustičnih gitara u aranžmanima; tu su Sid Baret i rani Pink Flojd najviše uticali na mene, kao i Swans i Death in June u određenoj meri.

U tesktovima Naevus postoji određena fascinacija fiziološkim funkcijama. Često pominješ hranu, meso, telo. Opet, postoje i enigmatični, pripovedački momenti gde se baviš drugom tematikom; meni se Go Grow i The German čine posebno zanimljivim. Dakle, i tu se Naevus razilazi sa neofolk opsesijama.

Koliko inspiracije nalaziš u književnosti?

Istina je da volim neke bendove koji pripadaju neofolku, ali mi nije zanimljivo da se bavim uobičajenom tematikom tog žanra u svojim pesmama. Oduvek su me više zanimali detalji iz života, i šta ti detalji govore o samom svetu uopšte. Mislim da to datira iz ranijeg perioda

24

Postojala je pauza između izdanja Relatively Close To The Sea i The Divison of Labour i, ako sam dobro razumeo, u tom periodu se postava Naevus bitno izmenila, pa je The Divison... u početku rađen kao solo uradak. Da li misliš da se taj album razlikuje od prethodnih, i na koji način?

U periodu kad je počinjao rad na snimcima koji će kasnije postati The Division of Labour, imao sam još dva ili tri projekta na umu: drugi album Retarder, sedmi album Naevus, a postojala je i mogućnost akustičnog solo izdanja. Kako je rad na tim pesmama odmicao, stara postava Naevus se polako razilazila, a razne pesme na kojima sam radio su počele da se grupišu i stvaraju celinu. Kad je sve već bilo uveliko gotovo i snimljeno, ja još nisam bio siguran kako taj materijal izdati - kao solo album ili pak, kao Naevus album. Međutim, kad sam u celini preslušao materijal, morao sam sebi priznati da to jeste Naevus album, bez obzira pod kojim imenom se pojavio. Naposletku, taj album je izašao pod imenom Naevus, i to jeste Naevus album kojim sam do sad najviše zadovoljan. Nisam imao posebnu nameru da to bude mračna, lična zbirka pesama, ali u poređenju sa ranijim izdanjima, The Division of Labour to svakako jeste. Možda je to baš zato što ove pesme sačinjavaju organsku celinu, i to daleko više nego raniji radovi Naevus. Čini se da The Division of Labour pri kraju upada u dezintegraciju, tone u nojz i industrial, pa finišira sa golotinjom eksperimentalne akustike Chalk is Valuable... Koliko je nojz bitan za tvoju muzičku viziju?

AVANGRAD

muzika

Među umetnicima koji su uticali na mene, a služe se elementima nojza, su svakako Dome. Način na koji nojz ili ostali apstraktni elementi mogu biti ugrađeni u muziku i uticati na strukturu pesme i na tradicionalne instrumente oduvek mi je bio veoma inspirativan, pogotovo u mojim projektima Retarder i Lark Blames. Nešto od tog uticaja se može primetiti i na The Division of Labour, u smislu da je nojz prisutan u većoj meri nego na prethodna dva izdanja. A na odluku da se album završi ogoljenom verzijom Chalk is Valuable... verovatno su uticali albumi Skota Vokera Tilt i Drift, koji koriste skeletalne završne pesme, i to vrlo efektno.

stvaralaštva. No, smatram da bi trebalo postojanje piraterije da prihvatim kao neizbežno, pošto ne vidim nikakav način da se uspostavi kontrola nad tom pojavom.

Ima li mesta za politiku u pesmama Naevus?

Koji su tvoji prošlogodišnji muzički favoriti?

Nisam baš posebno zainteresovan za politiku, niti smatram da, u većini slučajeva, političke pesme mogu biti kvalitetne pesme. Tako da – jok, nema mesta za politiku u pesmama Naevus.

Can: The Lost Tapes. Scott Walker: Bisch Bosch.

Pričaj mi nešto o muzičkim projektima kojima se zanimaš pored Naevus.

Glavni projekat na kom trenutno radim je Retarder. Tu ulazi pretežno instrumentalni materijal, za koji smatram da se ne uklapa u Naevus koncept. Za sada je objavljen samo jedan Retarder album, i to Enquiries na Tourette izdavačkoj kući 2009. godine, ali polako uklapam deliće, pa bi uskoro usledio i nastavak ovog albuma. Takođe, povremeno sarađujem sa fotografom Mark Blekijem na projektu zvanom Lark Blames, i tu se fokusiramo na spontane kompozicije. Zatim, bio sam član eksperimentalnog rok benda Man Eat Man Eat Man (sa Ben Meklisom i Hanter Barom, koji su u sadašnjoj postavi Naevus). Završili smo čitav album, za koji se nadam da će uskoro biti objavljen.

Šta možemo da očekujemo od Naevus u bližoj budućnosti?

Ove godine bi na Tourette rec. trebalo da se objavi trostruka cd kolekcija svih dosadašnjih Naevus vinilnih izdanja, pesama sa kompilacija i neobjavljenog materijala. To je svakako, jedan veliki projekat, ali, kad uspem da ugrabim vremena, radim na pesmama za osmi Naevus album.

Hvala ti, Lojd. Nadam se da ćemo jednog dana čuti Naevus u Srbiji.

Hvala ti puno za intervju. Baš bih voleo da sviram u Srbiji, pa se nadam da će se to jednog dana i desiti. razgovarao Dejan Šimurda

Koji je tvoj stav povodom internet piraterije? Može li se ona kontrolisati?

Nisam oduševljen internet piraterijom; mislim da su takve stvari potpuno izmenile smisao čitave priče, i pogubno uticale na vitalnost muzičkog Lojd Džejms

25

ovde blizu

AVANGRAD

Umetnost pored koje prolazimo...

Unutrašnja dekoracija hola Matičnog zdanja u Somboru

Na glavnom somborskom sokaku, jedna od građevina koja najviše privlači poglede, nakon što je tunel platana posečen, jeste palata Matičnog zdanja, nekad kuća Stevana (Ištvana) Semze, somborskog veleposednika.

Istina, pažnju privlači njena zeleno-zeleno okrečena fasada, što je posledica rekonstrukcije zgrade početkom dvehiljaditih, no, to ćemo u ovom tekstu pokušati da zanemarimo, a crno-belim fotografijama koje ga prate da dočaramo utisak koji je ona nekada odavala. Ovaj put, zaći ćemo u njenu unutrašnjost, s obzirom da je o arhitekturi somborskih zdanja pisano... Semzinu palatu svaki Somborac poseti barem jednom godišnje, bilo zbog obavljanja administrativnih poslova, bilo prilikom svečanog prisustva sklapanju braka. U oba slučaja, dve boginje ga prate svojim prisustvom. A o tome ko su one, odakle dolaze i da ne idu u zaborav ispričaće vam Avangrad.

Palata je zidana je 1878. godine, za Ištvana (Stevan) Semzu, nekadašnjeg somborskog veleposednika iz čije je zaostavštine podignut jedan od velikih paviljona somborske bolnice. Porodica Semza je imala plemićku titulu i na hiljade jutara poseda u atarima Sombora, Prigrevice, Kljajićeva, Bačkog Monoštora, Stare Moravice, Despotova i Kulpina. Vlasnik ove palate je imao značajnu ulogu u društvenom životu Sombora svog vremena. Od 1866. i 1868. godine bio je poslanik u Ugarskom saboru, što su godinama pre njega bila njegova braća, Mađaš i Đula Semze. Bio je član odbora za dogradnju županijske zgrade u Somboru. Na

26

početku i na kraju današnje Vojvođanske ulice imao je prostranu kuću sa uređenim parkom i manjež za jahaće konje. S obzirom da nije imao dece, deo svog poseda zaveštao je svom gradu, sa željom da se od tih sredstava podigne bolnica.

Osnova Semzine palate je u obliku izvrnutog čiriličnog slova P, a fasada je rađena u stilu neorenesanse. Palata ima unutrašnje dvorište koje je nekada bilo uređeno poput renesansnih vrtova, sa centralnom kružnom zelenom površinom u čijem središtu se nalazila fontana i najrazličitije bilje.

Dvorišna fasada je u stilu eklektizma koji sažima elemente najrazličitijih stilova, i koji je u 19. veku bio omiljen i čest u opusu svih arhitekata.

Unutrašnja dekoracija hodnika palate se ponavlja, a čine je na bočnim zidovima po dve, a na glavnim po tri arkade sa stepenastim polukružnim lukom i balustrade koje zajedno formiraju plitke niše. Čitavom zidnom dekoracijom unutrašnjosti palate dominira polihromija, a posebno su zanimljivi secesijski floralni ornamenti između arkada. U niše iznad dva odmorišta i drugog dela stepeništa koje vodi na sprat uklopljene su dve zidne slike, alegorijske personifikacije Ljubavi i Braka. Ulaz u hol ka svečanoj sali, dekorisan je vitražima koji su izrađeni početkom 20. veka, i delo su somborskog vitražiste Milana Stanišića i njegove radionice. Vitraži su ukrašeni vencem sa 4 rozete, amorima, secesijskim floralnim ornamentima i medaljonima u kojima su na staklu otisnute

ovde blizu

AVANGRAD reprodukcije starih fotografija Sombora. Jedna od njih nam pokazuje nekadašnji izgled unutrašnjeg dvorišta ove palate. Prozori i vrata su sa polukružnim lunetama u kojima su ukrasi krugovi i polukrugovi.

Skice za zidne slike u Semzinoj palati (rađene u tehnici ulja na kartonu, dimenzija 43 x 30 cm) nalaze se u Gradskom muzeju u Somboru, a smatra se da je njihov autor mađarski slikar Meselj Geza (Šarbogard, 1844 - 1887). Meselj je studirao u Beču i Minhenu, gde slika pejzaže u stilu akademizma. Nakon što se vratio u Mađarsku, njegov stil se promenio. Sada prikazuje seljake i pecaroše u intimističkom i idealističkom maniru, a pokušaji da prikaže atmosferu na svojim pejzažima vode do toga da je često povezivan sa Koroom i slikarima barbizonske škole. U svoje vreme bio je poznat kao slikar i pesnik jezera Balaton i reke Tise. No, u Somboru ga vidimo u nešto drugačijem svetlu.

Skice koje poseduje Gradski muzej u Somboru prikazuju mrtvu prirodu i alegorijske personifikacije Zemljoradnje, Lova, Ljubavi i Braka. Nas interesuju poslednje dve, rađene sa namerom da ukrase zidove Semzine palate, na kojoj su se našle pet godina nakon slikareve smrti, 1892. godine.

Alegorijske personifikacije u umetnosti služe za vizuelno izražavanje apstraktnih pojmova. U ovom slučaju pojmova ljubavi i braka. Korene alegorijskih personifikacija možemo tražiti u antičkom sistemu personifikovanih ideja koje se obnavljaju u doba humanizma. Najčešće se iskazuju kroz figuru žene odevene u antičku togu sa obeležjima koji je jasno definišu. Prva zidna slika u holu Semzine palate prikazuje sedeću figuru žene u beloj haljini prekrivenoj zelenkastom draperijom. Iza nje stoji paun i vidi se deo arhitekture. Paun je atribut boginje Junone, odnosno Here, boginje bračne ljubavi. U širem smislu paun se može tumačiti i kao atribut personifikacije Oholosti. Ispred ženske figure je anđeo oslonjen na njena kolena koji u desnoj ruci drži ogledalo u kojem se ona ogleda. Na stepenicama aritekture sedi drugi anđeo a pored njega je kutija sa nakitom iz koje vadi on ogrlicu.

U središtu druge kompozicije je sedeća ženska figura sa dugom smeđom kosom i vencem cveća na glavi. Odevena je u dugu haljinu, bele, crvene i zelene boje. U ruci drži malog anđela koji je ljubi. Kraj njenih nogu sedi drugi anđeo koji posmatra dva bela goluba pored sebe kako se ljube. Još u antičkoj umetnosti, golub je simbolizovao ljubav i vernost, i zbog toga je golub ili par golubova jedan od glavnih atributa Venere (Afrodite), a u širem smislu i Požude.

Pored nogu anđela je cveće vezano plavom mašnom. Pozadinu sačinjava deo klasicističke arhitekture sa pejsažom. Iza leđa žene je drvo u cvatu.

Takođe, velika pažnja je posvećena dekoraciji tavanice na kojoj se vidi težnja za postizanjem iluzionizma, što evocira nasleđe renesanse i baroka.

Umetnik je oslikavao elemente u perspektivi, ali tako deluje kao produžetak arhitektonskih elemenata. Time se stvara iluzija duboke recesije, nebeskih sfera ili čak otvorenog neba. Freske na tavanici prikazuju četiri scene sa putima (amorima). U ovom slučaju sve scene su u vezi sa proslavljanjem ljubavi. Čitava zidna dekoracija u unutrašnjosti Semzine palate je veoma oštećena.

S obzirom da nam prostor u časopisu ne dozvoljava da se detaljnije pozabavimo svim ovim scenama, što nam u ovom slučaju nije ni bio cilj, nagovestićemo samo da bi one mogle biti tema nekog budućeg stručnog istraživanja autorke ovog teksta... A Avangrad je želeo tek da svoje čitaoce podseti i upozna sa umetnošću pored koje prolaze, kao što to čini već brojevima unazad, a činiće i dalje.

Brankica Opačić

27

svojeručni putopis

AVANGRAD

o j a M

Afrika 1. deo

Od ovog broja Avangrad pokreće svoje putopisne strane, ali sa pokušajem da interpretira originalni jezik putopisca koji, u ovom slučaju, nije to postao sa namerom nego je kasnije, pred diktafonom, sabrao utiske. Glavni protagonista je Miki, građevinski radnik iz Sombora, koji je na putešestvije u Gabon otišao 2011., kako bi za sedam meseci rukovodio jednim delom posla na izgradnji stadiona za pojedine gostujuće reprezentacije tokom Afričkog prvenstva u fudbalu (u organizaciji Gabona i Ekvatorijalne Gvineje). U više nastavaka moći ćete da pročitate kako jedan običan, naš čovek doživljava egzotične predele i ljude, te u kakve se sve avanture upustio tokom boravka negde veoma, veoma daleko. priredio Branko Ćurčić

Putovanje Frankfurtski aerodrom izgleda kao ogromna transportna stanica iz nekog budućeg vremena. To oko mene su sve teleportovi koji te za određeno vreme prenesu gde god hoćeš, skoro na svaku tačku planete. Nisam imao vremena da ga obiđem čak ni površno, a iskreno, plašio sam se da se ne izgubim. Uostalom, avion za Libervil je trebalo da poleti za svega oko sat i po vremena, te je, po pravilima, valjalo ranije ući u napravu. Dakle, nema avanturizma, pratim dogovorenu rutu i ulazim u Er Fransovu grdosiju, smeštam se na udobno sedištekrevet i čekam poletanje. Taman sam to vreme iskoristio da proverim, za svaki slučaj, pasoš. U njemu se nalazi propusnica za moju afričku avanturu – gabonska viza koju mi je obezbedila moja građevinska firma u dogovoru sa Sportskim savezom Gabona. Sve je u redu, spreman sam, valjda.

Avion se vinuo uvis nešto posle dvadeset i dva časa, sa desetak minuta zakašnjenja. Mogu reći da sam uplovio u mirni mrak, kroz prozor se nije videlo ništa osim crnog vazduha. Sklopio sam oči i pokušao da sva očekivanja izbrišem. Bio mi je potreban san. I snaga, da.

Aerodrom Nakon dvanaestočasovnog leta – vremenska zona u Srbiji i mog odredišta je ista – avion je sleteo na pistu glavnog grada Gabona, Libervila. Bogami, očekivao sam nešto vrlo skromno, tako su mi i pričali, ali libervilski aerodrom prevazišao je po skromnosti one

28

jednostavne kockaste, komunističke YU građevine odavno prepuštene zaboravu. Možda bi najviše ličio na neku našu lokalnu železničku stanicu, samo je nešto veći. Kako god, dočekao me je Dragan, čovek zadužen za moj jednodnevni smeštaj u Libervilu (i koji poznaje, između ostalog, afričku administraciju kao svoj džep), da bi me sutradan rano ujutro ponovo uputio ovde, na aerodrom, kako bih uhvatio avion za Fransvil, moje glavno odredište.

Libervil Seli smo u zeleni džip bez krova i krenuli prašnjavim putem do pola sata-sat vremena udaljenog Libervila.

Delimično, vožnja ublažava nesnosnu januarsku toplotu.

Ovako nenaviknut, dok sam maločas stajao, činilo mi se da vazduh i nije vazduh nego neka lepljiva ljigava masa koja prodire u organizam i guši dušu, steže grlo.

Dragan dugo radi u ovom gradu i već je, kaže, napamet naučio okolne puteve. No, ono što mi je neophodnije jesu neki saveti. Vidiš, govori mi Dragan, avion je glavno prevozno sredstvo u Gabonu. Putevi su neprohodni, u jednom momentu ih samo nestane i pojavljuje se džungla u kojoj, što se kaže, čovekova noga nije kročila.

Zato je nebo, brat bratu, sigurica.

Dok se truckamo u džipu ja posmatram okoliš. Pored puta su pitomi rubovi džungle, čuje se i vidi kolce egzotičnih ptica koje mi u Evropi držimo u kavezima.

Majmuni su najzaštićeniji, reče mi Dragan. Njihovo meso se jede, ali je zabranjeno i nema ga na menijima

AVANGRAD u restoranima, nego se može dobiti ispod ruke na nekoj od tezgi. Ostali životinjski specijaliteti mogu se naći kad i gde god hoćeš. Mada, majmunetina i nije nešto, iskreno, draža mi je naša divljač, prenosi mi Dragan svoje gurmansko iskustvo. Svakako, nisam ni imao želju da probam takav specijalitet.

U Libervilu su putevi asfaltirani, sve je to ipak delo francuskog kapitala. Tu u centru su zgrade, one kao u Novom Beogradu, a postoje uređeni trgovi sa okrečenim objektima, za razliku od nabacanih koliba na obližnjoj periferiji. Dragan me dovozi do jednog simpatičnog pansiona sa čije terase, kaže, možeš da uživaš u pogledu na Atlantik.

Nakon što sam se osvežio u skromnoj, ali udobnoj sobici, otišao sam na terasu da se uverim u Draganovu preporuku.

Ne lezi vraže. Okean se nije video od magle nastale od vlažnog vazduha koji kao da se lepi za kožu. Tamo daleko izgleda da nema ničega, a kamoli plave vode.

Kao da se zemlja pokidala i kao da je papir. I inače, izvan te sobice, toplota nije ona naša toplota na koju smo navikli, nego nekakva saunska, rekao bih. Srećom, sobe se klimatizuju, ali se klimatizuju specijalno za radnike iz Evrope, dok za „domaće’’ klima nije potrebna i nema svrhe uzalud trošiti struju.

Mislio sam da će me, kada me je već pozvao, Dragan odvesti da probam neki gabonski specijalitet o kom smo već pričali, međutim u restoranu (tačnije, mešavini restorana i kockarnice) na meniju smo imali „regularnu’’ hranu: goveđe odreske, piletinu i ribu na sve moguće načine. Moj utisak na osnovu tog malog uzorka piletine kojeg sam pojeo, jeste da je pre-prezačinjena, čak mnogo više nego kod „naših’’ Kineza.

Tim začinima oni čuvaju zdravlje od raznoraznih virusa, reče mi Dragan, sasvim priviknut na afričke ukuse.

Cene su dosta povoljne, kako sam mogao da primetim. Slikovito, za jedan evro moguće je kupiti četiri gabonska piva koja su zaista odlična. U pitanju je njihova, domaća proizvodnja (na etiketi piše velikim fontom 33, a to je, biće, naziv samog piva). Da stvar bude još bolja, pivo se služi u flašama od 6,5 dcl.

Ali, nije to bilo vreme za dokoličarenje.

Ubrzo smo krenuli nazad, u pansion. Sutra me je ponovo čekalo putovanje, ovaj put po „dijagonali’’ Gabona.

Pigmeji Ujutro sam krenuo sa Draganom istim putem nazad. Imamo vremena, rekao mi je Dragan, daj da ti pokažem nešto. Skrenuo je sa „glavnog’’ puta na uski grbavi puteljak. Bilo je to kao da se krećemo kroz samu džunglu. Pogledaj ono,

svojeručni putopis skrene mi Dragan pažnju dok je zaustavljao vozilo. Na čistini se nalazilo nekakvo kobajagi selo sa kolibicama od drveta, dok su između tih jednostavnih građevina trčkarali, pa nema greške, mali crni ljudi, pigmeji.

Kada su nas spazili, par njih je radoznalo počelo da nas posmatra svojim svetluckavim očima. Onako u oskudnim kožama prebačenim preko malih tela delovali su kao nekakva turistička, etno- atrakcija pored koje se ljudi slikaju da bi se pohvalili prijateljima i rođacima kakvo su čudo imali prilike lično da upoznaju. Pazi, reče mi Dragan, izgledaju pitomo, ali ti su mali ljudi vanredni lovci, možda najbolji u Africi! Pa samo po tim oštrim pogledima i žilavoći tela, mogao sam da zaključim da se oni Boga ne boje. Love nosoroge i slonove kao od šale, kaže Dragan. Izašli smo iz vozila i zašli više u selo. Tu shvatih da sam se prevario. Izgleda da smo mi, beli ljudi, bili turistička atrakcija jer su gotovo svi iz koliba pored kojih smo prolazili izašli da nas vide. Čak je i detence koje je visilo sa leđa majke poput pauka gledalo u nas kao da smo svetsko čudo.

Mislim da se čak i namrštilo, mora da smo mu bili gadni, nalik na golokože mačke. Eto, čisto da vidiš te male ali veoma kuražne ljude, poručio mi je Dragan uz smešak. Vratili smo se u vozilo i izašli na „glavni’’ put.

Odlazak iz Libervila Gabon ti je velik, poručuje mi moj domaći domaćin Dragan na aerodromu, brat bratu, kao bivša Juga.

Mada nema puteve, ovo ti je, za afričke prilike, regija i po. Kao Slovenija kod nas. U Gabon na građevinsko fizikalisanje dolaze ljudi iz Gvineje, Konga, Kameruna.

Aha. Gledaj i računaj onda, do Fransvila ćeš putoviti, zemljače, jedno sat i po vremena, sigurno. Ajde, živ mi bio. Pozdravih se sa Draganom i uđoh u solidni, omanji avion francusko-afričke koprodukcije i uskoro uzleteh ka glavnoj pekari mog afričkog hleba – Fransvilu.

Libervil

29

proesis osvrt

AVANGRAD

Poetski teatar u Kulturnom centru Novog Sada Poetski teatar u Kulturnom centru Novog Sada Dotiče li poezija čoveka danas kao crno slovo na belom papiru/ekranu? Pod krivuljom znaka pitanja stoji tačka. Iako je ceo svemir nastao iz nje u Velikom prasku, danas nam je nezamislivo da ta tačka još uvek nešto vredi. A poezija je, možda, bliža današnjem čoveku kroz teatar i muziku, sažvakana, predstavljena i otelovljena.

Od jula 2011. izvodimo poetski teatar u Kulturnom centru Novog Sada, u saradnji i dogovorom sa urednikom književnog programa Nedeljkom Mamulom.

Prvi nastup imali smo sa Sinišom Tucićem, koji je i sam vokalno i scenski učestvovao u izvođenju svoje poezije. Jedan nastup posvetili smo i mladim novosadskim pesnicima, uglazbljujući njihovu poeziju. Pesnici po čijim tekstovima smo zatim radili su, simbolički, vezani za Tribinu mladih i novosadsku avangardu.

Kosmos? Zaštosmos? predstavlja izbor iz poezije Vojislava Despotova, urnebesno začinjen haotičnim tenis – mečom kao pratnjom Penelopine politike, Ivan Pravdićem kao konferansijeom u boksericama, Natašom Milojević kao prezenterkom kulture u negližeu i kultnim Mrtvim mišljenjem u izvođenju Alice in WonderBand.

Da li postoji Judita Šalgo? dotiče jednako duboke i životne teme, ali na konceptualniji način, u skladu sa poezijom ove pesnikinje, a grupi se priključuju Alisa

30

i Vid Dinjaški, poletarci – izvođači, od jedanaest i četrnaest godina, članovi AWb-a.

Iskrenost je najveća laž, poezija Slobodana Tišme obuhvata njegove rane radove i zbirke Marinizmi i Blues diary satkana je od muzičkih omaža Betovenu i Luni, a promene muzičkih atmosfera i tekstova prate mirisi nane, eukaliptusa, cimeta, lavande.

Ja sam mali mamin seksualac predstavlja izbor iz istoimene samizdat zbirke Branka Andrića Andrle u izvođenju umetničke porodice Dinjaški – Vrbaški, a istoimenu pesmu izvodi četrnaestogodišnjak pod budnim okom svoje majke.

Struganje mašte, izbor iz poezije Vujice Rešin Tucića, uključuje i Poslao sam te da ne dođeš, uz koju se toči crno vino i lakonske pesme iz Sna i kritike koje uz pantomimski nastup, opet Alise i Vida Dinjaški, dobijaju novo, vrlo opipljivo značenje.

Ladik, Domonkoš, Tolnai, izbor iz poezije ova tri pesnika, koji su na svojim počecima nastupali zajedno, bavi se tematikom politike, diplomatije i erotike, svetim trojstvom balkanskih tema.

Veseli pakao poezije, svojevrstan kolaž prethodnih ostvarenja premijerno je izveden na nedavan smak sveta. Pošto smakova nikad dosta nema sumnje da će se uskoro ponovo izvoditi, između ostalog i povodom svetskog dana poezije u beogradskom Kulturnom centru. Do gledanja!

Ana Vrbaški

AVANGRAD

PROESIS

lITERARNI SOKAK

foto Igor Vitomirov

31

proesis

AVANGRAD

PUCANJ Sviće. S velikim naporom okrećem pedale bicikla savlađujuću laganu uzbrdicu. Do radnog mesta me čeka još jedna, mnogo strmija. Čuje se gaktanje divljih gusaka. Snopovi magle lelujaju neposredno iznad krupnih brazdi na nepreglednoj njivi. Gola crnica u očekivanju belog pokrivača zaustavila svoje disanje. Jedino se trska, svojim nežnim telom, pružila prema tragu zore provirujući iz beličastih, vunenih nakupina kondenzovane vodene pare. Iza mojih leđa spava grad.

Prelazim prugu. Ponekad bi samo daleki, preteći zvižduk lokomotive razbio moju, snovima satkanu tišinu ili mi se to samo činilo.

Ne želim da stignem do osvetljenih prozora iza kojih rade ljudi bez osmeha. Ukorenjeni čvrsto u bolesnoj stvarnosti nesposobni su,uostalom kao i ja, da vide njenu prolaznost. Sve mi je teže da izbegavam i da ne čitam u njihovom pogledu neprijateljstvo prema mojoj nežnosti.

Daleko ispred mene, rascepila svetlost nebo i zemlju. Kad bi se mogla uzneti do nje, poleteti krilima gusaka ili ovako zauvek biciklom jedriti kroz panonsku izmaglicu bez lažnog buđenja.

Desno od mene crne senke se oslikavaju na tamnom horizontu.

32

Lavež pasa preteći najavljuje lov.

Bojim se, još malo, pre no što svane, neka crvena, topla krv će razneti horizonte . Šta se događa, iza mene, u kućama koje su odavno pustile korenje u tešku bačku zemlju? Osećam...Slutim.

Znam.

Bol je raširio Dušanove kapke.

Tutnjalo mu je u slepoočnicama.

Mlečna neonska svetlost se prosula između glatkih zidova. Nije osećao hladan dodir sterilne plahte.

Miris joda, alkohola, nemoći. Igle zabodene u svezane šake. Doktore Laliću, dečak se probudio, vikala je mlada sestra uplašeno.

Dobro jutro, Dušane. Nalaziš se u bolnici. Amputirali smo ti noge, lokomotiva ti ih je smrvila. Biće dobro, odmaraj se, kaže čovek u lekarskom mantilu.

Pogled na prostrti pokrivač, na mesto gde bi trebalo da budu noge, i vrela krv koja mu se popela i sjurila do mozga, već hoće da ga ugasi. Otkucaji Dušanovog srca se ubrzavaju.

Poslednje svetlo kojeg se seća je lepo, nasmijano, lice maturantkinje Kate uokvireno treptajem šarenih sijalica seoskog kafića . Nikad više neće stići do njenog, te večeri za njega, otvorenog srca. Pijani, ljubomorni vršnjaci iz sela su se

AVANGRAD

proesis

foto Siniša Trifunović

noćas pobrinuli da zauvek ostane siromašni izbeglica bez budućnosti.

Budi se, Branko sine, jutro je .

Opet si sinoć uzeo drogu. Kaplju Radojkine suze po mršavom, rano ostarelom licu mladića u izbledelim farmericama. Leži na betonu prazne sobe u koju jedina svetlost ulazi ispod pocepane, prljave plahte obešene na velikoj rupi u kojima je nekad bio okvir prozora. Prodao ga je sinoć i za dobijeni novac kupio heroin.

Mama, gladni smo, dozivajući u jedan glas, desetogodišnji blizanci vraćaju Dušanku iz rumenih bašta oko Drave u kojima je brala krupne, sočne jagode u svom spasonosnom snu, celu noć .

Spavajte, još je mrak, kaže tužno, znajući da na stolu, u kuhinji, u jednoj kesi, ima samo kokice.

Dobiće dečaci u Specijalnoj školi „Vuk Karadžić“ za doručak prženicu, kokice su danas za večeru.

Ciganka Ruža otvara vrata na maloj kući i pušta šaku svetlosti koju su donele vrane, sa zapada od Dunava,

u svojim gladnim kljunovima. Mora danas u grad, bila je penzija, možda dobije novac za koju veknu hleba ili kakvu, u zamrzivaču, zaostalu kost.

Uzima stari bicikli s probušenom gumom i oslanjajući se na njega, kreće praćena čoporom pasa, između delimično smrznutih lokvi, na svoj dugački put. Svratiće, kao i uvek, i do nas. Moram, kada stignem u firmu, telefonirati mužu da Ruži stavi u njenu veliku torbu, napravljenu od kafanskog, pamučnog stolnjaka, kilogram pasulja, komad biljne masti i gužvaru s makom. Nošena tom mišlju pritiskam pedale i savladavam poslednju uzbrdicu.

Nestajem u oblacima svojih vizija neprolazne stvarnosti. Začu se pucanj i jutro širom otvori svoje oči. Počeo je novi radni dan. Dobro je, nije se čuo krik a guske su nestale iza južnog horizonta.

Koliko ljubavi je potrebno da pružim pa da izbrišem ovo zlo?

Pucanj ga je mogao samo uvećati.

Biljana Benić

33

mnogolikni (sa više proesis stilova i atmosfernih pristupa), opori, optički, Po kriterijumu štimunga osećajne sfere artični, hipnotičKnjiški pesnici, kancelarijski pesnici (knjiški je Miljković, ki, sumakancelarijski Nazor ), preosećajni pesnici, boemski, mitološki, traistički, ljubavni, alkoholički, ontološki, polemički, raspusni, otpusni, otkazni, vojisladokazni, pokazni, disciplinski, policijski, sentencijski, istoričarski, vistički, jedvajasni (zovu ih hermetički), rapsodi, pseudo, nacijski, nenacijski, antagonikukavni, ekstatični, melanholički, nihilični, lični, ne-lični, antilični, stički, p. namerno-nevični, prični, pripovedački, memorijski, memoarski, esejski, kontrasta, igrožanrovni, sanovni, sneni, usnuli (Desanka Maksimović ), bunovni, blještavi, buntovni, jarosni, pakosni, prkosni, sudbonosni, znakovski, smicalički, kreštavi, lavirintski, kritični, kritičarski, čisti, nežni, beli, snežni, gluhotski, pištavi, belinski (majstor gluhota i belina je Nastasijević ), simbolički, fištavi, udvorički, simbolijski, parodijski, autoparodijski, mehanički, sveštavi, mašinerijski, tehnički, tehnicistički, vokabularistički, nenarodski, formalni, p. narodniji, ubutatorskonarodni, navodnoluksuzni, tonobaksuzni, kružni, normalnog, fragmetarni, autohtoni, autoritativni, ekslamativni, zagonetni, tupp. abnormaloponentni, imanentni, prepotentni, permanentni, s-permanentni (Bukovski) ni, p. paraerotizovani, okretni, tačni, trenutni, sređujući, dorađujuće-prerađujući, normalnog, tragovni, distihni, katrenski, poemski, dugostrofični, dosadni, zanimljivi p. fatalnog, pesnici, pevljivi, jednočitajućezanimljivi, šestočitajuće zanimljivi, fatalisti, uveknovi, opsesivni, prozračni, preznačni, praznačni, dvolični, p. duše, p. dvosmisleni, vispreni, nadmeni, trkački, andergraundu ulagivački, duha, p. uha, takmičarski, pesnici čari, pesnici uma, pesnici razumski, pesnici rama, p. sluha, pesnici svetla, pesnici tame, etnografski pesnici, gradski, urbani, p. ukusa, urbanizovani, pseudorbani, narkotički (Kolridž ), narkomanski (američka pesnicibit generacija pesnika), somnabulički, autopoetski, metapoetički, evnusi, p. književnoistorički, pijačni (Dobrica Erić – Erica Dobrić - i kruške . . ruha (obla. i jabuke . . . i kotarice u kojima nose šljive i . . .), cik-cak-pesnici, čitelji), melodički, melodični, sirovi, pejzažni ( Matoš ), fotografski, ortografski, okidači, kovanički (Kostić Laza), novorečiti (Sarajlija), ortoepski (Nastasijević), provodači, lapurlatistički, hedonistički, konstrukcionistički, protezijski, etički, podvodači, mimetički, realistički, kvazimoderni (zovu ih i postmodernistički), tečni, provokatori, sipajući, poentiski, naslovnistički i naslovnirajući, imaginatorni, učitelji, neologistički, logički, alogički, hrišćanski, satanistički, hrišćanoidni, skučeni, apokaliptični, eliptični, skeptični, pesimistički, optimistički, nedokučeni, altruistički, chill-ni, čulni, zaljubljivački, istraživački, otkrivalački, imenični, onirički, pesnici psovki, pesnici brojki, saživljenički i njima suprotni glagolisani, hiljadupesamski (pikasovski), pesnici reči, pesnici dela, pesnici jela pridevisani, ( Simić), pesnici ulica i kvartova, pesnici mašte, jovovski reč-pesnici, Čarls pesnici, moralistički, utilitaristički, militaristički, pacifistički, zamenični, posleratni, pesnici u ratu (Dedinčev pesnički dnevnik zarobljenika nadlični, 60 . . . . . .), pesnici o ratu, čežnjivi, sablažnjivi, odzvanjivi, odlični, neponavljajući, pesnici apsurda, ludistički, vitalistički, nesrični, nadrealistički nadrealni i nadrealistični, tričarski, nenabrojani, visokopariskričasti, skulpturni, pesnici tam-tama (proafrički), vizionarski, ni, nemarni, anticipirajući, geografski, pesnici noći, pesnici dana, pesnici večeri trenutni, ( u svojoj pesmi o večeri), pesnici prihvaćeni, Dučić, Šantić, Jakšić i odbačeni, 34 (Vijon)...

1002

AVANGRAD

VRSTE PESNIKA

Ilić

koji su imena škoproesis la i ulica, pojmovi za prezir, busmrti, grobljanski pesnici, haiku-pesnici, petrarkisti, barokni, dale, loši freskoidni, narcisoidni (svi pesnici su u početku narcisi; pesnik koji sinovi, ono nije narcis nije pravi i veliki pesnik već lažoš), pesnici krika, pesnici umesto čega vapaja, pesnici trzaja, p. preobražaja, p. nadražaja, p. utiska, p. otiska, je dobro da p. pritiska, p. stiska, pesnici rada, pesnici o radu, socijalni pesnici, majka rodi antropološki, misaoni, refleksivni, misleni, pesnici teze, pesnici jeze, kamen (vidi groteskni, vampirski, pesnici priviđenja, p. proviđenja, p. otuđenja, Bodlerovu p. javnog mnjenja, p. htenja, p. ne-htenja, p. mora, p. gora, filozofski pesmu BLApesnici, apozicijski, p. reda (Dučić), p. nereda, p. kadra ( Prever), GOSLOV) i p. sekunde ( Oktavio Pas), p. smisla, p. besmisla, p. antismisla, p. oni koji neosmislenosti, p. kiša, p. sunca, p. vetra, p. ptica, kolekcionistički, su dobri inovacijski, akcijski, funkcionalistički, dnevnički, sintagmatski, p. za svaslobodnog stiha, p. slobode stiha, p. slobode, slobodni pesnici (četiri ko vreme, različite kategorije), p. ljubavi, ljubavni pesnici, pesnici o ljubavi, spomenici, pesnici uz ljubav, p. za ljubav (zavodnički), p. starosti, p. banalnosti, prah, uzodidaktički, klasicistički, klasični, ekspresionistički, globalistički, ri, izvori, p. mašina, p. nacionalnih manjina, bluz-pesnici, rok-pesnici, repgreške, izpesnici, p. kiča, p. šunda, baljezgatori, klasifikatori, identifikatori, danci sakontemplatori, kondenzatori, transformatori, destilatori, diktatori, vršenstva, versifikatori, relacioni, reakcioni (Majakovski), ruralni, urbani, seoskoideali, p. gradski (Jesenjin), ranoumrli, doživotni, pesnici na kratko (Rembo:mladost blasfemija, i prekid), nasledni (Ilići-pesnici), ženski pesnici, dečji pesnici, zreli p. vladara, pesnici, p. u zrelim godinama, nesazreli, nikad sazreli, recepcijski, p. dara, p. recepcionistički, štandovski, kulovski, sarkastični, fantastični, truda, p. fantastički,fantazmagorijski, alegorijski, dionizijski i apolonski mošti, p. (pročitaj Rađanje tragedije Fridriha Ničea), p. vere ( Kjerkegor ), kosti, p. koloritni, algoritni, simetrični, pravolinijski, doživljajni, oživljajni, zlosti, p. iživljajni, avajni, evocirajući, karikirajući, interpolirajući, ničega, p. mistifikatori, iluzivni, aluzivni, p. koda, p. moda, p. hoda (koji pišu nečega, p. pri hodanju-vlastiti primer-šetanje gradom pišući u mobilnom telefonu), čega, upitp. vrana, p. kafana (Jakšić), posmatralački, promatralački, sažvakalački, ni pesnici, preživalački, p. refrena, p. sena, p. senki, p. vremena, p. prostora, p. kosmosa, p. hora, himnički, ogled-pesnici, eksperimentalni, mentalni, metalni, p. logosa, auditivni, pustolovni, p. škrinja i starine, p. visine, p. dubine, p. p. štosa, gline, p. prašine, p. istine, retrospektivni, p. detinjstva, p. za decu, p. kosa, p. perspektiva pesnici ( Zmaj), dubrovački, delirijumski, rodoljubivi gavranova, (rod), očinski (oci roda), otadžbinski (i rod i oci roda su u centru p.osa, p. pažnje), biblijski, epski, dramski, lirski, prozni, neurozni, p. legenda, slavuja, metaforski (Miljković se protivio metaforskom pevanju iako je njegova p. gavrapoezija puna metaforskih nivoa), anaforski, retorski, pitalački, uzvični, nova, p. dijalekatski, dijalektički, majeutički, lunatički, citatni, parafrazni, labuda, p. frazni, ukrasni, moto p., hiroviti, plahoviti, kamenoreskni, nagoveštajni, albatrosa, obaveštajni, laj-laj-pesnici, dočarajni, plošni, fiziološki, fizički, p. dijaloispitivački, odsečni, trošni, krošnjičavi (kitičavski), voajerski, ga, p. Boga, zamišljavalački, premišljatni, umišljati, domišljati, jednokratni ateistički, (jedna kvalitetna zbirka i nijedna posle), klišesti, zločesti, babski, antižandobronamernistički, žustri, tkački, vidri, vedri, plastični, simpatični, rovski, p. antipatični, lakoshvatični, tužbalički, bajkoviti, basmoviti, zdravički, neočekivakletvični, ukleti pesnici, priznati, predsmrtpriznati, tajnoviti... nog,...

AVANGRAD

Miloš Ristić

35

proesis

AVANGRAD

I’m feeling much, much... - Živka Suvić Petrović; kombinovana tehnika, 100x70cm, 2006.

36

AVANGRAD

proesis

Terevenka

Terevenka Soba... Samo soba i ja... I ovi beli zidovi sa ponekom tamnom flekom ispovraćane žuči još od prvog puta... Nema nameštaja o koji bih se spotakla kada bih ustala. Ovaj plamen sveće pravi čudne senke. Podsećaju me na one senke prolaznih osmeha dok dam još hodala svetom. Sada imam samo ovu “žutu noć“.

Imam i kašiku. Lep je ovaj čelik. U njemu sam okrenuta. Možda kašika zna istinu? Mogla bih se ogledati u njoj beskonačno dugo, samo kada mi ruka ne bi tako drhtala.

Koliko sam puta želela da upalim svetlo! Koliko sam puta poželela imati tu imitaciju dana ovde u svojoj sobi! Prestala sam brojati. Nisam sigurna ni da je sijalica sposobna za rad.

Dakle, šta to imam ja? Imam ovu „žutu noć“, upaljenu sveću, kašiku i ovaj vilinski prah.

Iz ćoška čujem kišu. Ako bih se pomerila u centar sobe čula bih je još bolje, još jače. Čula bih njen rabuđujući zvuk. Čula bih taj tupi zvuk kada kapljica dotakne tlo, zarila bi mi se u svest duboko, oštro i duboko i pustila vodu kroz moje vene. Onda bi one postale reke, bile bi čiste i brze i moje bele usne, moje plave usne, moje usne bi postale rumene i neme, ćutale bi do kraja večnosti. Nikada ne bi odale tajnu čistote. Nikada ne bi izdale prosvetljenje.

Kada bih se pomerila u centar prostorije mogla bih zamisliti kišu kako pada na mene. Kako me obuzimaju kapi i slivaju se. Ja bih se tresla, ali ne od hladnoće. Trsla bih se od mira, od smirenosti i buđenja. Tada bih prizvala iskonsku životinju, oči bi mi bile svetle i širom otvorene i ne bih maštala, samo bih živela; živela i disala. Kosa bi mi bila čista i to bi bio moj Saturnov vek.

Ja sam srećna... Ja sam čovek... Duša mi je puna; svetlosti mi dajte...

Još jedna „žuta noć“. Koliko ću ih još podneti pre nego što moje reke prestanu teći? Hoće li neko znati da sam bila? Da moja esencija nije bila samo „žuta noć“ puna kašika, sveća i vilinskog praha od kog se ne leti? Hoće li neko znati da sam i ja imala glas? Da mi je krv curila? Čista crvena krv? Da sam se smejala? Da nisam uvek drhtala? Da sam bila bez krastica, ovih zidina na mojim rukama? Svaka od njih je jedna ista priča. Svaka od njih bi ispričala jednu istu „žutu“ noć zbog koje su bile kidane. I sad nalazim sebe kako bušim jednu.

Kada me je prestalo boleti? Jesam li ja već prešla reku i platila Haronu?

San „žute noći“ sam odavno prestala sanjati. Takva noć je postala svaki moj tren.

Kada bih sela u centar prostorije možda plamen sveće ne bi bio toliko hipnotišući? Možda bih videla nešto? Možda bih bila okružena svetom?

37

proesis

AVANGRAD

Opet ta kiša... Prodire u podsvest. Pitam se šta li je našla tamo? „Kao da je bilo nekad“, samo je to mogla videti. Možda su mi noge utrnule? Možda bi mi bilo udobnije kada bih se ispružila?

Kada ću ja doživeti epifaniju? Toliko sam puta gledala u iglu.

Sve mi se nekako razliva. Kao da prisustvujem stvaranju akvarela. Sve je tako bledo, vlažno i sliva se. Topim se zajedno sa voskom. I kako da posložim ovaj tok svesti kad svest nije u stanju da stvori jasne misli i načini sliku?

Kada sam to prodala život? Za šta sam ga prodala? Više se ne sećam onog prvog straha i smeha, prvog osmeha blaženstva u „žutoj noći“ punoj kašika i vilinskog praha od kog se ne leti. Ostali su mi samo ovi zidovi i ova soba koja jeca sve što sam nekada znala i bila. Šta će se desiti kada igla poslednji put napadne krasticu, kada sveća izgori, a kašika potpuno pocrni? Hoću li i tada sedeti sama i gledati nemi film o svom životu? Da li ću tada u filmu videti sebe? Ja u glavnoj ulozi.

Glumim nešto što nije živo već se samo pravi, pretvara se. Hoću li se snaći u tom scenariju koji sam sama osmislila.

Nekako je tvrd ovaj pod. Osetim ga. Možda je mekši tamo u centru?

Da li će me neko okajati u detinjstvu? Da li sam zaslužila da se ponovo rodim?

Kako je gluva ova soba. Dobro je to, podseti me da bih trebala disati jer mogu čuti kad sam prestala.

Ja sam srećna...

Negde sam pročitala da je najbolji način da se odupremo iskušenju taj da mu se predamo, jer delanje je neka vrsta čišćenja. Ja sam sve čistija kad god se predam „žutoj noći“.

Ja sam srecna... iako ne znam ko sam...

Nova terevenka samo što nije počela i tada me neće biti briga za centar prostorije i kišu iza prozora. Moj svet je stao u kašiku...

Aleksandar Tanurdžić

38

Akt - Milena Vermezović; bela kreda na papiru

proesis

AVANGRAD

foto Igor Vitomirov

Potreba

Isihija

Utkat u ove noći Potrebe divnoga jada Da on opet ko jesenas List za listom Pada, Pada

Tišina se prolama kroz zube misli.

Preporuka svakom besmislu je tišina.

Usnama iscrtana slika svijeta.

Svijete; život ti ovisi o smislu!

Vitgenštajnove izrecivosti...

Ispuniti ljuske krhke Da ne bježi suha tema Dok sirena pjesmu pjeva Mladost svoju Nema, Nema

Nema ničeg neobičnog u Aristotelovim kontradikcijama.

Misli naginju pojilu Lete.

Da na ovom oku nema One trunke mraza ljutog Pa da kažem volim ovo Zore ruho Kruto, Kruto

Molitva cosmosu jadnih duša najružnijeg tkanja.

Uninunijumu su oči tužne, radost skriva iskreni Arije.

Tište krhko filozofsko pero.

Svaki miris tišine spoznaje ono.

Isihijo utihni-poslušaj svijet!!!

Armin Stefanović

Tišina se prelama kroz oči svijeta.

Toliko buke; zubi zvekeću duhom!

Dragiša Damjanović

39

proesis

AVANGRAD

Marionete II - Ana Komatina; tuš i pero, 21x30cm, 2010.

Vezati se Nemoj se vezivati za ljude, za stvari, za bilo šta na ovome svijetu, jer sve je prolazno. Vežeš li se za njih izgubićeš sebe. Kada si svoj možeš sa sobom raditi šta želiš i kada želiš. Imaš sebe u sebi i ne može ti se desiti nešto nepredvidivo, jer ti sebe nikada nećeš ostaviti, nikad izdati. Sa sobom si najsigurniji.

Vežeš li se za bilo šta drugo slomićeš se, pašćeš. I nikada nećeš biti isti. Jer isto kao kad si svoj, pa ti sebe vajaš onako kako želiš, e baš isto tako drugi žele tebe da vajaju kako im se prohtije, a ti kada si se već vezao, nemaš drugog izbora nego da im se prepustiš. Oni te gnječe kao glinu. Prave oblik kakav im odgovara, a kad im više ne odgovara, razvale i prave nanovo. I ti budeš sav izgnječen i izmrvljen, jer u svakom de novo pokušaju poneki tvoj dio se izgubi. Poneka mrva ostane na podu, vajar ni ne primijeti. Desi se i da je zgazi. I kako onda da budeš posle kao što si bio prije? Kako da sačuvaš sebe cijelog, ako pustiš da se vežeš?

Nemoj biti ni usamljen! Jedinka sama ne može opstati. Moraš živjeti među ljudima, inače ćeš postati osobenjak. Moraš imati stavove, inače ćeš se izgubiti. Ići ćeš od jednog do drugog puta i svaki će ti biti isti. Živi među ljudima, ali se ne trudi da se stopiš sa masom. Masa proždire. Ne tuguj, ako vidiš da te mnogi ne razumiju, već slavi, jer to je znak da si sebe sačuvao. To znači da postojiš. Budu srećan ako te i jedan razumije, to znači da ti je srodna duša. Ali ne dozvoli sebi da se vežeš za njega. Živi pored njega kao on pored tebe – spleteni u istu nit, ali ne svezani.

Bojana Draganić

40

AVANGRAD

Predizborna tisina v

Nikada nisam volela proleće Plakati se lepe Deca plaču i tuku se Ljudi umiru Studenti se bune Pomoću veza među moćnicima Umesto grlenim glasovima Prošlo je deset godina Oče Jede se prvi Krvavo crveni paradajz Isti kao krvavo zarađeni dinari I kvarni Oče Slani u protivrednosti Svačijih suza

v Jednocinka Oblačim crnu košulju Ne zakopčavam je do vrha Skidam lak sa noktiju šminku svilene čarape Glava me boli Reči su se takođe U obliku bola Skoncentrisale u ustima Vino više ne pomaže Kada mi se zaglave prsti u pisaćoj mašini ( stalno mi pada na pamet kako muškarci lako umiru čim im zabiješ jabuku u grlo) Loše se osećam Nezavisno od toga Kakva je situacija u svetu obe pesme: Marina Žebeljan

proesis

Klanjam ti se And- ele, ti silni

silni, Klanjam ti se anđele, ti ca, tlu sve ar sa očima kud bak .. ni. bil izo podanici tvoji t kljuca. to je rulja što pohlepnos bede, Pozdravljam te nosioče ga, svo a anj toj tešitelju pos de, ble ote lep ti u zbiru pra Boga. svom gordošću udari na ri gase, Preko plama, što ga zve ri, s obe vode izdajničke kće rase, krvlju slabe Adamove ri. nebeske se zalupiše dve u, Te, ti pade u ognjenu jam ga, tvo a sa naličjem postojanj , amu preko lica ogavnu ti skr a. rog postaviše sa dva silna silni, Klanjam ti se anđele, ti g sjaja, vno dre svom lepotom tvoga ni bil izo kad planovi tvoji a. iz Božjeg te isteraše raj

Evinom porodu

si dojen, A ti Evin rode, glupošću tina te stvara, mesto mlekom majke, taš to skrojen, carevim odelom um ti veš ci oltara. dobuje po praznoj strani silni, nisi Raduj se grehu čoveče, ti li zato ždrao sveto voće, mešen visi harlekina bednog, što nas eno hoće. sa vešala rulja, razjar ri crni, Skinite mu glavu, odžača i što ječi, tin k`o loptu je dajte sve srni, oj oduzmite sina izgubljen leči. no ves nedelima misao sve nes ima bez glasa.

Hajd`pevajte ruljo, grl tmina stvara, ga što , Osluškujem poklič Evina rasa, jer zaista smo glupi, mi om lekara. stv red u haljama belim, pos obe pesme: Ana Magda

41

proesis

NEPRILAGODENA Ne snalazim se U sveopćem čoporu glumaca i raznorazih trgovaca dobrote i osjećaja ušima zveči tralalajka utrpavaju mi se svetitelji ljubavi bez pokrića smješkam se naopačke tako mi je ljepši svijet bez ružičastih naočala pjevušim ležerno I feel good odavno sam neprilagođena

DUGUJEM TI konstantno ledom okovana zasipanjem kapi prašine pred sunčan dan preklapaju nam se duše empatično suprotnim putevima Pozdravljam samoću u vrbu se pretvorih Gnijezdo sakrivam Iscrtavam pogledom reanimaciju strasti Pulsira ritam u naprsnuću tišine dok osluškujem stakato naših srca Po tvojoj mjeri krojena dugujem ti sebe stvarnu Udomit ću te dlanovima obe pesme: Iva Damjanović

AVANGRAD

obojenja Bo li me gl av a da li su mi pr ed oč im a cv je to vi na ob ro nc im a il i ut ka no st za vj es a ne tk o do la zi mo žd a sa m to ja il i že na na kl up i il i za kl ju ča ni pa s za vi ja .

Na um rl oj ži vo j og ra di ja pa ns ka pa go da se bi je li iz di gn ut a u zr ak u mo žd a je on a ot iš la mr tv o jo j ti je lo u za vj es i du h gl ed a re kl a sa m ne tk o um ir e st ar a že na se na sl ađ uj e ću k ću ka o ci je le no ći .

Bo li me gl av a kr v ob oj en a u bi je lo pr ed oč im a bi je lo sv je tl os t ma mi su ši se li šć e dr ve ta ži vo ta tk o dr vo na zv a ži vo to m ma js to r pi ta ho će mo li tu pf šv am te hn ik u gr oz na je ov a sm eđ a pu st i to je bo ja mo je kr vi di je la mo je tr ik ol or ne kr vi bo ja li su me i pr em az iv al i sa mo je kr eč fa li o.

Bo li me gl av a ra zg rč em za vj es u sa ži ml je m pa go de na um rl oj ži vo j og ra di po ne ki ze le ni li st ić is po d tr ij em a ve se la pt ič ic a im a na de pi je m as pi ri n.

So vj et a Gr ub eš ić

42

AVANGRAD

proesis

rad Tanje Mijanović

43

proesis

Enlejin ujed

Šta bi čovek prvo uradio kada izađe na slobodu? Onaj koji nema ništa, taj bi tumarao. Začu se muzika i buka ljudi vašar je bio u blizini. „Ne bi mi škodilo malo zabave“, reče i uputi se tamo. Bio je gladan i bez para. Prošlo je dosta vremena od njegovog poslednjeg džeparenja.

Pitavši neku devojku za pravac, izvuče joj novčanik iz torbe. Sakrije se iza nekog zastora, te ga otvori. „ Jebem ti!“, opsuje i baci novčanik. Već pregladneo i besan, ne shvati da se nalazi u crvenom šatoru. U procepu ugleda plesačicu sa zmijom oko vrata. Ova se uvijala na njoj kao najveštije ruke. Ubrzo siđe sa bine i uputi se u tu prostoriju. Pogleda ga stakleno-plavim očima i pusti pomoćnici da joj skine zmiju sa vrata. On nije mogao da progovori. Hteo je, ali jednostavno – nije mogao. Plesačica se izgubi pod crvenim zastorom. On je samo stajao.

Bilo mu je neverovatno što uopšte može i da stoji. Noge su mu klecale i propadale kroz sveže blato. Zapalio je cigaru.

Krenuo je iz šatora, ali ga je oštar najlon zaderao po licu. Opsovao je i uhvatio se za posekotinu. Nije ni shvatio koliko krvi se stvorilo u njegovim rukama za tako kratko vreme. Nadomak vašara je bilo veliko prirodno jezero. Sišao je do njega. Na čistom vazduhu osetio je kako smrdi na cigare i alkohol. Na svu sreću, vreme je bilo takvo da i to malo odeće što je imao na sebi predstavljalo višak.

Uleteo je u hladnu vodu. Pred očima mu bljesnuše nebesko-plave oči one anđeoski vražje lepotice. Iskoči iz vode i stade da grabi vazduh. Nešto ga je gušilo đavolski. Škripa zarđalog metala i žamor radnika naterala ga je da otvori oči. Glava ga je nesnosno bolela, a svež ožiljak na obrazu ga je pekao. Shvatio je da nema odeću na sebi. „Prokleto leto“ progunđao je navlačivši košulju. Zapalio je cigaru da bi bar malo zabunio prazan želudac. Sem štoka i katrana, unutra nije bilo više ničega. Znao je da će tek predveče moći da nabavi pare. Oprao je posekotinu i krenuo

44

AVANGRAD

u šetnju. Nije ni shvatio da je podne već daleko iza njega. Još bunovan, tumarao je polupraznim vašarom. Odjednom se ukopa u mestu. Prikaza od plesačice prođe ispred njega. Uhvatio je njen prodoran pogled. Štok u stomaku mu se prevrne, a svež ožiljak opet počne da ga peče. Bila je u običnoj beloj, letnjoj haljini: puštena divlja crna kosa, bez šminke i svoje pomoćnice. Skrenu pogled i poskokom se izgubi iz njegovog vidika. Treba mu još cigara.

Večeras je izvukao novčanik sa taman toliko para da jede i da možda nađe prenoćište. Čuo je da predstava počinje za nekoliko minuta. Patuljak sa cilindrom na glavi, koji je bio veći od skoro njega samog, naplaćivao je karte. Gurnuo mu je pare u ruke i kao omađijan ušao u crveni šator. Našao je slobodan sto blizu ulaza.

Odatle je mogao da vidi svu mušku publiku koja je željno iščekivala sveže meso.

Svetla su se zagušila. Crveni odsjaj se prelivao po celom šatoru. Sručio je štok niz grlo i povukao dim. Pomoćnica je izašla na binu i najavila: „Željno iščekivan nastup zanosne kraljice pokreta počinje. Drago nam je što ste i večeras s nama. Molim jedan aplauz za otvrovnu Asju i još otrovniju Enleju!“ Izašla je na binu. Njemu se nehajno preko usana provuče njeno ime. Progutao je još jedan štok i zavalio se u stolicu. Šou je mogao počne. Orijentalna muzika mu se slivala u uši, a oči su mu bile prikovane za njen struk. Preko sebe je imala crven čaršav od svile, čvrsto stegnut. Kosa prebačena preko golih ramena, opor miris kojim odiše i njene oči. Od sve svetlosti koja je bila uperena u nju, oči su sevale duž šatora. On je samo sedeo i gledao.

Obuzela ga je ljubomora što ona ne pleše samo za njega. Nju svi mogu da gledaju, da vide svaki deo njenog tela. Shvatio je da je u istoj poziciji kao i svi oni. Svi oni koji su došli da bi videli dobro parče mesa, da im se zategnu pantalone i popiju neki alkohol. On je želeo više.

AVANGRAD Iz zamišljenosti ga prenu pomoćnica koja se pojavila na sceni. Pažljivo je otkačila svilen čaršav i počela da ga odmotava sa Asje. Ona je i dalje igrala sklopljenih očiju dok se njeno telo otkrivalo. Sve što je ostalo na njoj je bilo crveno prsluče i marama u istoj boji, koja je bila čvrsto vezana za struk i pokrivala sve ono što budi glad.

Muškarci u šatoru su se promeškoljili, ali je i dalje vladao sveopšti muk.

Enleja joj je sad bila na vratu i polako ispitivala njeno telo. Asja nije marila, ritmično se pomerala i mazila zmiju duž tela. Njemu je pod hitno bio potreban još jedan štok. Koliko god suludo zvučalo, želeo je da on bude na mestu zmije. Ta žena ga je izluđivala. Zmija se ubrzo prilagodila i dopustila Asji da radi s njom šta god poželi. Bila je svuda – oko njenog vrata, u njenoj kosi, obmotana oko njenih ruku, struka, do njenog međunožja. Uzdah se prelomio po šatoru, a ona nije obraćala pažnju. Enleja i ona su bile jedine u ovom prostoru, vremenu.

Zapalio je cigaru. Pomoćnica je preuzela zmiju dok ju je Asja nežno mazila po glavi i dopuštala da je ova dodiruje jezikom.

Nastavila je da pleše. Plenila je svojim sanjivim pogledom, a muškarci su želeli više. Na njihovu žalost, ovo je samo plesna tačka i tu se sve završava. Muzika se polako stišavala, a Asja se postepeno zaustavljala. Pomoćnica se pojavi na sceni i objavi kraj predstave. Zaista je počinjao da mrzi tu ženu. Upalila su se velika svetla i ljudi su krenuli napolje.

On nije bio siguran da je dovoljno jak da bude na nogama. Asja se izgubila sa bine, a on se već u sledećem trenutku našao ispred šatora.

Stihijski izguran napolje, shvati šta je upravo doživeo. Zapali cigaru ne pomerivši se. Glava mu je bila prazna, kao da se samo ovo što se desilo večeras računa. Nije znao kada je sledeća predstava, ali je znao da mora nju da nađe. Bacio je cigaru i uputio se ka stražnjem ulazu u šator. Mora biti tamo.

I ovog puta ga je mogao najlon poseći, ali on nije mario. Prostor je bio prazan.

Zavirio je opet u deo gde je bila bina, ali da, mesto je definitivno prazno.

proesis Bio je ljut na sebe. Šutnuo je limenu kantu i krenuo napolje. „Šta tražiš ti ovde?”, začuo se glas. Okrenuo se, a ona je stajala ispred njega. „Tebe”, reče on.

Spustila je pogled, a on je iskoristio priliku da joj se približi. Stavila mu je ruku na grudi, odbijajući ga od sebe. „Ne smeš da budeš ovde. Moj muž drži ovaj cirkus i ako nas nađe...” „Šta?”, prekide je on, “šta može da se desi?” „On je lud, ne razumeš.” Nasmešio se: „Pa? I ja sam.”

Uhvati je divlje za vrat i poljubi. Njen uzdah je odjekivao celim šatorom. Želeo je još. „Kako je moguće da te uopšte ne znam, a toliko te želim?” on upita. „Moguće je, dragi, veruj mi.” Ščepa ga za kragnu i strasno uzvrati poljubac. Nije se opirao. Pribio ju je uz stub šatora i uhvatio čvrsto za butinu. Ona ga pusti da je ljubi po vratu i počne mu raskopčavati košulju. Njegov dah na Asjinom vratu je bivao sve topliji, a njegove ruke sve veštije. Koliko god ona ličila na anđela, znala je đavoljev zanat. Zari mu nokte u leđa u trenutku kad je crveno prsluče palo na pod. Prođe joj prstima kroz kosu nežno je dodirujući vrhom nosa po licu i vratu.

Upališe se svetla. Njih dvoje se pogledaše uplašeno. “Moj muž”, promuca ona. On je bio skamenjen. Pogled mu je bio prikovan za njene oči, za njegov ceo svet. „Idi čoveče, ubiće te!” prodere se, gurnuvši ga iz šatora. Njemu počne da zuji u ušima. Još uvek mu ništa nije bilo jasno. Otrezni ga galama iz šatora.

Shvativši šta se dešava, krenu ka najdubljem mraku. Cepanje najlona natera ga da se okrene. Par životinjskih očiju ga prostreli. U ruci vruće oružje, a u tim očima samo jedan cilj. Za njim izleti ona, vičući i psujući. Skroz rastrzana potrča za mužem koji je jednim šamarom onesvesti. Ovaj videvši to poželi da se vrati, ali znajući da bi oboje platili glavom, ustukne. Krvoločni stvor je bio na samo par metara od njega. Opsuje i krenu da trči. Glava ga je bolela i želeo je samo još jednom da se okrene i vidi Asju. Ču se pucanj i metak propara vazduh. Zastane i uhvati se za stomak.

Krv, svuda krv. Pade na kolena. Buka postade tišina. „Vredelo je”, izusti.

Andrea Tiri

45

proesis

AVANGRAD

Bog pa pesnik

Oktopod predstoje nam trenuci nesklada koji dragocjeno skladišti svoje pipke oko mojih zglobova ostavio sam ih nikad im neću reći šta mogu i koliko toga ne smijem a nemila zemljana glava probija zidove šake ništa se više ne razumije ne dešifruje ljudi gamižu zarad svoje muke ne slušaju ni danas im se riječi ne odlijepljuju od kore titraju na usnama bezobrazno strane zle same Vladan Šipovac

U naš grad na Veternici često dolaze pesnici i čitaju svoje stihove.

Sale su redovno pune publika je disciplinovana ne zvone nam mobilni telefoni.

Posle programa, u pauzi kupujemo njihove knjige razmenjujemo adrese i nudimo im pregršt stihova da možda koji objave u nekom od časopisa ili magazina čiji su vrli urednici.

Organizator ih vodi na večeru tamo ćaskaju o svemu i svačemu Odlaze posle prespavane noći u nekom od lokalnih hotela hvaleći hranu i smeštaj.

U našem gradu na Veternici Kažu: „Bog pa pesnik“.

Dejan Djorđević

Mesnica

„

„KOD DVA BRATA“ Oštar i jeftin čelik.

Napumpan i obrijan krastavac.

Naizmjenično ih nabijam.

U anus i usta.

Mislim da se dodiruju – negdje oko pretkomora.

Borislav Stanić

46

proesis

AVANGRAD

Ogorčeni pesnik Pijani pesnik je šakom polomio izlog.

Kap krvi kanu na crni trotoar.

Slete beli golub, popi je, i uginu.

Klovn Ostareli klovn više nikom nije bio smešan u cirkusu.

Otišao je na popločani gradski trg i obesio se o spomenik palom borcu.

Okupila se masa naroda da urla od smeha.

Bezobrazna devojčica Jedna pegava devojčica u autobusu neprekidno je gledala u lice starijeg čoveka koji se znojio i crveneo.

Na kraju je morao da izađe na besmislenoj stanici.

Imao je sivo odelo.

Slavko Mali

Usamljeni - Ana Komatina; crtež, kombinovana tehnika, 21,5x28cm, 2010.

47

proesis

Kućica na drvetu

Ovo se desilo pre dvadeset godina. Priča je istinita.

Moja porodica i ja živeli smo u jednom od onih malih mesta dovoljno nadomak velikih da ostanu večno zarobljena u svoje želje i strahove.Otišao sam odavno odatle, neposredno nakon događaja koji ću opisati, ali nisam nikad uspeo napustiti ni želje, ni strahove.

Završio sam šesti sa odličnim i otac mi je ponudio bicikl po dogovoru. Taj dogovor je postignut krajem jeseni, ali ja sam sazreo od tada. Tražio sam kućicu na drvetu. Zbog nje. Zvao sam je Šerilin i bila je nešto najlepše što se ikad doselilo u naš komšiluk.

Njen otac je držao gvožđaru, majka do sebe, a Šeri, Šeri je volela stripove i filmove o monstrumima. Bila je moj tip. Definitivno. Ložila se, doduše, na mog druga Maksu, sigurno jer ju je više podsećao na monstruma nego ja, ali sve se to dalo promeniti... Pubertet je bio pred nama.

– Sigurno si napravio dobar račun u toj glavi, dečko. Misliš da ćeš tako manje ići u nabavku. Okej, skitnice, ali zapamti... – otac je bio vidno razočaran – sve te daske i eksere ćeš morati sam da zaradiš.

To nije bilo pošteno i on je to znao, ali je odigrao vešto. Zbog Šerilin i njene ljubavi prema stravi i užasu sam nedelju dana brao višnje za pare. Daske i eksere sam kupio od oca. U izgradnju su bili uključeni i Maksa i Šerilin. Šeri bejbi je, doduše, više slikala po daskama, ali to je bilo zbog toga jer je ona devojčica, a mi pošteni momci. Osim Makse.

Za dva dana, bili smo spremni da se uselimo. Maksa je koristio lijanu da bi se popeo gore, valjda da joj pokaže da sam baksuz jer sam se penjao merdevinama. Tako nešto. Bio sam pametniji, u stvari.

– Vau – rekao sam ulazeći, namerno naglašavajući kako je krvavocrvena boja najbolji izbor. Jer je njen. Maksa je

48

AVANGRAD

predvodio sastanak. Čitali smo Dilan Doga. I palili sveće vrteći se unutar pentagrama.

– Nisi ga dobro nacrtao – istakao je Maksa. Bio je ljubomoran. Šerilin i ja smo bili sve bliži. Trebalo je samo nešto da se desi i poljubac je bio tu. I desilo se. Maksa me je pozvao kod sebe pre sastanka. Rekao mi je da ga pratim do šupe.

– Imam ideju kako da poplašimo Šerilin.

Takva ideja mi se već nije dopadala. Telo njegovog mlađeg brata koje se lelujalo obešeno o gredu u šupi mi se još manje dopalo. Koliko do juče gađali smo ga pirinčem, jer je bio sav ženskast… i sad je mrtav.

– Imamo tri sata dok se roditelji ne vrate. Njemu ionako neće smetati.

Drugari?

Pozvao se na drugarstvo, nisam mogao odbiti.

– Drugari. Šta ćeš uraditi sa tim?

– Prvo ćemo ga skinuti. I malo našminkati. Moramo pozvati Šerilin.

Telo Maksinog brata smo ubacili u kućicu na drvetu. Trebalo je sačekati Šerilin.

Došla je lepša nego ikad. Krio sam suze od Makse i proklinjao tajni pakt koji smo imali. Šerilin se popela gore.

– Zdravo, tajni agente Kuperu.

– Zdravo, mis Horn – odgovorio sam joj.

To su bila naša tajna imena.

Maksa je predložio masne fote. Pogledao sam u sanduk ispod svećnjaka i zažmurio.

– Ova fota, ova fota, treba da ide u sanduk i leži tamo dva minuta. Šerilin je prevrnula očima kad je ispalo da je to ona.

– U redu. Ali, ako ste zamislili da mi danas vidite sise, zaboravite.

Ušla je u sanduk i pripretila prstom: – Dva minuta, ne više.

Zatvorili smo sanduk. Maksa je već držao pirinač u ruci ne bi li je ismejao kad izađe. Zvao bi je Frankenštajnova nevesta.

– U redu, tamo. Koliko još moram da ležim u ovoj piljevini?

proesis

AVANGRAD Maksa me pogleda i isceri se.

– Do kraja života, draga. Dok moj mlađi brat ne zavoli svoju princezu. Opipaj ispod sebe.

Kroz par sekundi začuli smo vrisak. Pa još jedan. Zatim panične udarce unutar kovčega i nju kako zapomaže: – Ostavi me, ostavi me! Molim vas!

Maksa se smeškao. Čulo se samo otegnuto „molim vas“. Pokušao sam joj pomoći, ali je Maksa bio jači. Glas je bio sve slabiji dok nije prerastao u pomireni jecaj. Kada smo je oslobodili, niko od nas više nije bio isti. Ja nisam bio više tajni agent Kuper, ona više nije bila mis Horn, a Maksa moj prijatelj.

Kućica na drvetu je, osim svraka koje su ponekad tu dolazile, zvrjala prazna celo leto. Bila je tu samo da me podseća.

Godinu dana kasnije, Šerilin, koja se već ljubila sa dečacima, popela se ponovo sa mnom da mi pokaže nešto.

– Ako uđeš u sanduk, pustiću te da mi pipneš sise. Ti odluči.

Počeo sam da plačem.

– Greška. Otićiću do Makse, onda – rekla je dok je silazila dole.

Ne verujem da je otišla do njega taj dan, ali je otišla zauvek iz mog života. Tog dana sam srušio kućicu na drvetu. Otac mi je namrgođeno prišao: – Dobro, nije to od tvojih para da tako rušiš.

Sedeo sam zadihan na travi.

– Hoću bicikl kao sva ostala deca. Braću i višnje ponovo, ako treba.

Otac je spustio ruku na moje teme: – Ne treba... Idemo u veliki grad. Tamo ti ne treba bicikl.

Mnoge stvari sam našao u velikom gradu za sve ove godine, ali sam uporno tražio svoju dušu. Ponekad je navraćala u moj san da palimo krišom cigarete i to obično kad sam se „skidao“. Rekla bi mi da se samo šalila i da me voli više od svih sa kojima je bila. I da ljubim najlepše.

I da to nije ona ušla jedno veče u moja kola za novac. I da se ne bojim dečaka u snu koji nije smeo da odraste u ono što je hteo.

Dok se ljubimo u našoj kućici na drvetu, on samo leluja i leluja.

Miloš Živanović

unutrašnji

emigrant što sam stariji sve me više plaše zlokobni dani srećni ljudi pozitivni društveni kontekst jadna sebičnost dosadne gomile pružim korak zamaknem za ugao izgubim se u parku oslušnem reku zaključam vrata uključim radio otvorim knjigu isplovim što sam stariji sve mi se više gade razgovori i mišljenja pluralizam načela nezasita ispoljavanja koječega javno obožavanje čiste gluposti mrdnem brk okrenem list ozidam još jedan red spustim iglu na vinil udahnem nasmejem se živ sam i dižem sidro

zima zima još nije ni počela a ja već zatvaram prozore brojim svaki list koji padne zovem mačku da uđe preturam po stvarima tražim kapu šal rukavice u izlozima gledam čizme štedim papirne maramice skuvam šolju tople utehe pokrijem se deprom od čiste runske patetike i čekam čekam hladne prste starosti

obe pesme: Zoran Trklja

49

vodič/vesti

AVANGRAD

Uzmite Vaš primerak AVANGRADA na sledećim mestima: Gradska biblioteka Karlo Bijelicki (Kralja Petra I 11)

SO MB

PEDAGOŠKI FAKULTET i STUDENTSKI DOM DR ZORAN ĐINĐIĆ (PODgorička 4)

OR

GALERIJA KC LAZA KOSTIĆ (LAZE KOSTIĆa 5)

RADIO KAFE (Miletićeva 45) IZBA (Železnička 4)

biletarnica Narodnog Pozorišta (Trg Koste Trifkovića 2)

Crna kuća CK13 (Vojvode Bojovića 13)

Kafe Klub 2 (TRg Koste Trifkovića 4)

Gradska biblioteka (Dunavska 1)

Kafe Des ARTS (Kralja Petra I 18) Kafe Mali Akvarijum (Zmaj Jovina 3 pasaž)

TIN APA Kulturni centar / Gale

rija (Petefi Šandora 4)

BEOGRA D

BEOPOLIS (TC EUROCENTAR, Dečanska 5 /Makedonska 30)

Narodno

NOVI SAD

Biblioteka Matice srpske (Matice srpske 1)

pozorište

Sombor

Gradski muzej Sombor Trg Republike 4 www.gms.rs

Trg Koste Trifkovića 2 biletarnica:

025/436-373 repertoar:

www.npozoristeso.co.rs

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki Kralja Petra I 11 www.biblioso.org.rs

Venac Radomira Putnika 3 WWW.KCSOMBOR.ORG.RS

BAČ

Kulturno-etnolo ški klub ISKON (Bratstva i jedinstva 155)

KIKINDA

Art Pozorišni klub Pro ca 28) (Trg srpskih dobrovolja

Dunavska 35, Novi Sad

www.muzejvojvodine.org.rs

Gradska biblioteka u Novom Sadu Dunavska 1 www.gbns.rs

JOŽEF J. FEKETE (Fekete J. József), somborski književnik i novinar Mađar so-a (Magyar Szó), dobio je nagradu koju dodeljuje Udruženje novinara vojvođanskih Mađara. Nagrada se dodeljuje u pet kategorija, a laureat u kategoriji štampanih medija je Jožef J. Fekete. Udruženje novinara vojvođanskih Mađara objavilo je imena dobitnika Godišnje nagrade, koja se dodeljuje na osnovu predloga uredništva vojvođanskih medija na mađarskom jeziku. Što se tiče elektronskih medija, nagrada je pripala Ištvanu Ternovacu (Ternovácz István), uredniku Radija Novi Sad, dok je za najboljeg početnika proglašen Arpad Virag (Virág Árpád) iz Mađar so-a.

Nagradu za medij u rasejanju dobila je redakcija programa na mađarskom jeziku Radija Pančevo, a Godišnja nagrada za životno delo dodeljena je Ibolji Oros (Orosz Ibolya), novinarki u penziji subotičkog Het nap-a (Hét Nap).

PRVE tri knjige koje objavljuje nova izdavačka kuća, Književna radionica Rašić, su romani Srđana Srdića, Srđana V. Tešina i Saše Obradovića.

U romanu Satori Srđana Srdića (intervju u desetom broju Avangrada) reč je o antišvejkovskoj anabazi jednog od prepoznatljivih srdićevskih likova, društvenom i intimnom istorijom oštećenom čoveku koji u današnjici gubi tlo pod nogama, polazi na paradoksalni put samooslobađanja, na kojem autor ocrtava duhovit i gorak portret savremene Srbije.

Slobodan Vladušić za Antologiju najboljih naslova Srđana V. Tešina kaže da je u pitanju zbirka sačinjena od majstorski ispripovedanih priča od kojih svaka staje u jednu jedinu rečenicu. Tu je mikroperspektiva pretvorena u jednu fantastično funkcionalnu konciznost.

Oslanjajući se na književno nasleđe koliko i na životnu stvarnost, u romanu Sestre Karamazić Saša Obradović osnovnu dramsku postavku čuvenog romana Dostojevskog pronalazi u našoj savremenosti i razvija duhovitu, ironičnu kriminalističku priču o antiheroinama postsocijalističke tranzicije.

IZ ŠTAMPE je izašla knjiga Glasnici neviđenog - Antologija-zbornik autora rođenih od 1970. do 1980. (od Miloša do Maje), koju su priredili Dejan Bogojević i Dušan Stojković. U njoj se nalazi četrdesetak autora zastupljenih sa jednom pesmom koja treba da ih na adekvatan način predstavi. Poetički pristup je, od autora do autora, različit. Sami priređivači kažu: Pred vama nije antologija. Nije ni zbornik. Jeste, možda, antologija-zbornik. Cilj joj je da ukaže koji su pesnici i pesnikinje odskočili među onima koji su rođeni u intervalu od 1970. do 1980. godine. Zastupljeni autori: Dragan Hamović, Goran Labudović Šarlo, Dejan Bogojević, Ana Ristović, Dejan Aleksić, Gojko Božović, Nenad Glišić, Nataša Žižović, Nenad Jovanović, Olivera Vuksanović, Viktor Radonjić, Milena Marković, Alen Bešić, Ivan Lalović, Dejan Čančarević, Elizabeta Georgiev, Marko Vuković, Tomislav Marković, Ivana Veimirac, Mirjana Kovačević, Danica Pavlović, Branislav Zubović, Dragana Bukvić, Enes Halilović, Jasmina Topić, Dragana Mladenović, Danijela Padejski, Marjan Čakarević, Siniša Tucić, Bojan Samson, Jasna Stefanović, Goran Korunović, Petar Matović, Bojan Belić, Jelica Kiso, Nikola Živanović, Dragan Radovančević, Danijela Bogojević, Zoran Antonijević, Vladimir Stojnić, Vladimir Bogićević, Iskra Peneva, Maja Solar.

50

Avangrad je neprofitni list, ali uvek spreman da profitira tako što će biti tiražniji i deblji, te je iz tih razloga otvoren za saradnju, donacije i sponzorstva.

rad Ivane Stanić; kombinovana tehnika, 29,7x21cm