Avangrad broj 16

broj 16 - decembar 2013/januar 2014.

Poslednji pozdrav Sanja Stvorcova; kombinovana tehnika, 20x30cm

Pogled iz ugla :

Politika i ume tnost

intervju:

4

Muharem Bazdulj

~čitali{te:

Viktor Peljevin

7

Pesoa - Te{in - Rankovi}+

10

drama:

^arobnjak

Filmska muzika u drami VIZA Vide Ognjenovi} Samson i Delila

ja:

filozofi

zija Subver

13 psihologija/film

17

:

Ernest Beker 20

filmska arhiva:

Mi}a Popovi}

muzika:

Post MATERIALIST S 25

svojeru~ni putopis:

Moja Afrika

i misao

(2.deo)

27

esej:

ESEJ o ESEJU 31

23 ovde blizu:

Sinagoga u Apatinu 29 literarni sokak

PROESIS 33

Radost razgov(a)ora Današnjem čoveku nije nimalo lako. Svakim danom mu se oduzima mnogo toga. Duhovno i materijalno biva osakaćen i mahnito guran u sve manji prostor bez prozora i vrata koji simbolišu slobodu i individualni pogled na svet. U takvoj situaciji mu izvesno ostaju dva puta – jedan bi bio povlačenje u tišinu i bespomoćnost, (ne)lagodnu umrtvljenost i letargiju, dok bi drugi bio egzistencijalni urlik frustrirane jedinke kojoj se neumitno sužava životni prostor, sloboda, osećaj pravde, dovodeći konačno do ukidanja radosti života. A toga se treba istinski plašiti. Taj „urlik“ nije nerazuman i lišen logike; mogao bi se jednostavno nazvati razgovorom. To, nekad uobičajeno pretvaranje misli u govor, neposredno i slobodno, sve više nedostaje današnjem čoveku usled otuđenosti koju sâm sebi nameće, te raznih kontrola i ograničenja koja mu drugi nameću.

Takav, običan avangradski razgovor vodimo s vama i ovog puta kroz dobro poznate, ali i jednu novu rubriku. Reč je o eseju koji će svojom formom i tematskom širinom značajno doprineti osvetljavanju kulture, umetnosti, društva, ali i obične svakodnevice iz jednog posebnog i krajnje individualnog ugla.

Sem primetno debljih i kvalitetnijih korica, u ovom Avangradu osvetljavamo uvek intrigantnu vezu između umetnosti i politike, predstavljamo intervju sa savremenim bosanskim piscem Muharemom Bazduljem, te dajemo ozbiljnu analizu romana Empire V Viktora Peljevina. Tu je osvrt na veoma aktuelnu predstavu somborskog pozorišta Čarobnjak, osobenu dramatizaciju biografije Tomasa Mana. Vredi istaći i psihološki pogled na knjigu Ernesta Bekera Poricanje smrti, filmsku priču o čuvenom reditelju Mići Popoviću, te muzički osvrt na ruski bend Post-Materialists. Priču prvog dela Avangrada završavamo pomenutim esejom, potom već započetim putopisom o Africi i zanemarenoj znamenitosti – sinagogi u Apatinu.

Drugi deo Avangrada čini veliki broj originalnih proznih i poetskih književnih dela iz pera poznatijih ili manje poznatih autora. Tu se valja još duže zadržati.

Na kraju, budite vedri. Nade biti mora dok je god radosti života. Znam da je neki delić te radosti skriven i među rečima ovog Avangrada. Pronađite ga.

Milan Živković

Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija: Ivan Panić, Brankica Opačić, Dejan Šimurda, Siniša Trifunović; saradnici u ovom broju (po redosledu pojavljivanja): Predrag Milojević, Dejan Đorđević, Ivan Despotović, Mladen Đuričić, Sanja Stvorcova, Ivan Pravdić, Branko Radaković, Ivan Vujanić, Igor Vitomirov, Ana Cvejić, Zoran S. Piljević, Jasna Damjanović, Violeta Vukićević, Vitača Petrović, Olivera Marković, Slavko Mali, Siniša Vučković, Goran Ibrajter, Ana Komatina, Ivan Jasiković, Saša Tomić, Dragomir Simović, Stevan Šerčević, Natalija Ž. Živković, Zoran Trklja, Dragan Janković (Srbija); Franko Bušić, Jagoda Kljaić (Hrvatska); Aleksandra Kukoljac (BiH); Dragiša Damjanović, Katarina Sarić, Slobdan Vukanović (Crna Gora); tehničko rešenje: Branko Ćurčić; izdaje: Udruženje ARTiFAKT Sombor; štampa: Print Azur Sombor; tiraž: 700.

Rad na naslovnoj stranici: Ana Cvejić (suvi pastel na papiru 122x75cm 2013; iz serije crteža The girl gone wild) Rad na poslednjoj stranici: Siniša Trifunović Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.com Sajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(05) AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i Milan Živković.

- 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm ISSN 1821-133X COBISS.SR-ID 239782407

Ovaj broj Avangrada pomogao je Grad Sombor i ERSTE banka

pogled iz ugla

Politika

AVANGRAD

i

UMETNOST

Nije nova naša sumnja u postojanje sladostrasne veze kulturnog stvaralaštva i politike na ovim prostorima.

Pitanje je, međutim, ko iz tog odnosa dobija, a ko gubi. I da li valja podržati tu čudnovatu spregu zarad sopstvenog umetničkog profita, ili joj se odupreti, makar cena tog otpora bila presuda ličnom stvaralaštvu da jedan duži period odleži u fijoci. Pokušali smo da ovu veliku temu predstavimo kroz nekoliko različitih analiza, mada ona, naravno, zahteva još prostora i mišljenja. Zato ćemo se mi i ubuduće, posredno ili neposredno, baviti ovim uvek aktuelnim i interesantnim savezništvom.

Rat ideologija Umetnost i politika, svaka za sebe, ne postoje van svog vremena. Možda danas umetnik ne veliča svesno vrednosti društvenog sistema u kom živi, kao što je bio slučaj sa socrealizmom, na primer, ali svakako umetnici, pa i pisci među njima, podržavaju neke stavove, određeni političkom korektnošću prema sistemu kog smatraju naprednim, a kritički su nastrojeni prema sistemima suprotne orijentacije. I da bi bio čitan i hvaljen, pisac se trudi da on bude taj ko vuče napred, da se dodvori dominatnoj većini.

To radi ili u svom delu ili na nekakvoj političkoj tribini. Vladajuća ideologija je trenutno liberalizam, a vrednosti koje on donosi su načelno poštovanje ljudskih prava, veličanje inividualizma, zaštita manjina.

Najveći deo pisaca okrenut je upravo ovoj doktrini koja se prihvata kao civilizacijska tekovina. Dakle, liberalna vlast ima liberalnu opoziciju, što je najbolji znak da se sistem ne može promeniti. Do pre par godina je socijalizam imao isti tretman i svoje zastupnike koji su ga branili istovetnim žarom. Drugi, manje zastupljen oblik, iako više kritikovan, jeste sprega pisaca sa nacionalizmom, a u oba slučaja nastalo (književno) delo je u službi politike.

Teško je poverovati čoveku koji ne govori u svoje ime, već se dodvorava politici, kojoj je uvek dužan – da bi se postigla korektnost govora, moraju se zanemariti mane sistema, što je već po sebi dovoljan gubitak za jedno književno delo.

Od sprege politike i umetnosti uvek profitira politika. Pisac koji nema kapacitet da umetnički karakter knjige izdigne iznad iskazanih političkih stavova, odnosno da bavljenje politikom u knjizi učini takvim da ono bude u službi književnog, umetničkog dela koje stvara, upravo radi na omalovažavanju i degradiranju književnog poziva. Možda i najdosadnija stvar jeste uzajamni rat napisanim knjigama koji se vodi između npr. liberala i nacionalista, a koji je ustvari prepisana skupštinska rasprava. Toga, barem kod nas, imate koliko hoćete. Sve će to brzo prekriti prašina, bez obzira na histerične javne glasove autora knjiga. Isto važi i za besmislene rasprave i javne istupe u kojima se do iznemoglosti vređaju politički protivnici, u stvari kolege književnici koji se ne slažu, ali samo u političkim stavovima.

Suštinski, radi se o ljudima sličnih karaktera, koji se za postizanje ciljeva služe sličnim metodama.

Književnici takvim svojim ponašanjem samo daju legitimitet tom pijačnom raspoloženju koje vlada u našim javnim poslovima i parlamentu. Šta da se radi, iver ne pada daleko od klade.

Ako ima imalo istine u mišljenju da su umetnici produžena ruka politike i neostvareni političari, onda pomoći nema. Borba protiv ljudske gluposti i obesti nije moguća.

Predrag Milojević

4

AVANGRAD

Dhk i Hdp

pogled iz ugla

Društvo hrvatskih književnika utemeljeno je u Zagrebu 1900. i ima status strukovne umjetničke udruge.

Hrvatsko društvo pisaca utemeljeno je u Zagrebu 2002. kao paralelna organizacija, također sa statusom strukovne udruge. Kopirana situacija iz Srbije. Udruženje književnika Srbije utemeljeno je u Beogradu 1905. pod imenom Srpsko književno društvo, čiji je pravni slijednik i ima status strukovne udruge. Novo Srpsko književno društvo utemeljeno je u Beogradu 2001. i ima status strukovne udruge.

Početkom novog milenija Socijaldemokratska partija Hrvatske nakon 20 godina dolazi na vlast. Javljaju se negativne tenzije prema intelektualnim krugovima koji slove kao konzervativni, a tu je ponajprije na udaru Društvo hrvatskih književnika. Čelništvo DHK-a je u to vrijeme zagovaralo ideje nacionalne, religijske i regionalne osviještenosti ali je u svom članstvu DHK imao i sve eminentne stručnjake s područja književnosti, mahom sveučilišne profesore. A uvjeti primanja u članstvo, kao i danas, bili su izrazito strogi: možete se prijaviti ako imate najmanje tri objavljene knjige, koje ne smiju biti tiskane u vlastitoj nakladi, a potom o umjetničkim vrijednostima objavljenih knjiga sudi petočlana strukovna komisija. Strogi kriteriji uzrokovali su slab priljev mlađih članova, uvjetno kazano liberalnije populacije. Stoga uz potporu vlade kružok sastavljen uglavnom od lijevo orijentiranih novinara (naglašeno novinara, koji imaju kolumne po raznim časopisima a malo objavljenih književnih djela) formira HDP. Potpuno pogrešno i nepotrebno. HDP, da bi u kratkom kompatibilno parirao DHK-u, spušta kriterije prijema u članstvo i u kratkom prima veliki broj članova. Tako danas DHK ima oko 550 članova (uglavnom ljudi preko 50 godina starosti) a HDP ima oko 250 članova (uglavnom ljudi do 50 godina starosti). Dobna razlika uvelike govori i o bibliografskoj razlici.

Kriteriji prijema u članstvo HDP-a su nejasni, osim poželjnog lijevog političkog opredjeljenja, što dovodi u pitanje samu stručnost, a nanesena šteta hrvatskoj književnosti je golema. Lijevo orijentirani članovi DHK-a mahom su se prebacili u HDP čime se između ove dvije strukovne književne udruge stvara sve veći politički jaz. Šteta, jer je rad DHK-a bio transparentan i demokratski, a na godišnjim skupštinama su se parlamentarno birala vodstva i rješavala sva pitanja udruge. Trenutni tradicionalizam mogao se demokratski smijeniti ili ga se moglo oslabiti i na njega djelovati iznutra, ali „nekome“ to nije bio cilj. Cilj je bio polariziranje hrvatske književnosti u političke svrhe. Tako se danas slobodno može kazati kako je članstvo u DHK-u preko 90% desno, a članstvo u HDP-u preko 90% lijevo orijentirano. I tko je od toga imao koristi? Jedino opozicione političke stranke, „crveni i crni“. Dok je sama hrvatska književnost po pitanju struke trajno uništena. Jer ove dvije „strukovne“ udruge uređuju sve bitne časopise za književnost u Hrvatskoj. A u tim časopisima ne možete objavljivati ako niste politički obojani, ako ste korektan i politički umjeren književnik.

Treći put je jedino underground. Ali kako naše književnike, čak i početnike, krasi izrazit ego, malo ih se odlučuje na marginaliziranje i medijsku nevidljivost vlastite književnosti. Šteta, opet velim.

Franko Bušić

Uzajamni uticaji Vreme u kom živimo je beskompromisno po pitanju čoveka i njegovog duhovnog prostora. Ništa bolja situacija nije ni kada je reč o književnosti (umetnosti). Mi danas imamo političku književnost i književne političare. U takvom društvenom i kulturnom sistemu, lepa književnost i njeni autori koji misle drugačije su ozbiljno ugroženi. Književnost ima jedan određeni uticaj na politiku, i obratno. Ovaj drugi je mnogo više izražen. Književnost koja izražava stav osim uočavanja ima i eksplikacije društvenog. Mislim da bi književnici (umetnici) trebalo da imaju i društvenu odgovornost, te svoja dela mogu koristiti za promociju nekih društvenih ideja. Tako, političko unutar lepe književnosti jeste artikulacija stava i stanja jednog iznimnog pojedinca, što se prelama u razna čitanja. Međutim, u ovome se odlazi predaleko, pa imamo jednu nezavidnu situaciju da u književnosti (umetnosti) ima previše političkog, a u politici želja da se utiče na umetnost, na njene sfere, u političkom smislu, da se ima koristi od toga. Nema u potpunosti apolitične umetnosti. Samo, ne treba, ni u kom slučaju prelaziti granice potrebnog i mogućeg. Za početak, književnost (umetnost) treba da izbegava politiku.

Dejan Đorđević

5

pogled iz ugla

Obrazovne politike

AVANGRAD

Prevazilazeći grč u želucu koji se javlja svaki put kada se umjetnost i politika nađu u istoj rečenici, preskočiću detalje o opštim mjestima kroz koje se ovaj odnos manifestuje. Nabrojaću samo neka koja su se javljala po principu akcije i reakcije između njih, kao što su podizanje svijesti naspram cenzure, manipulacijsko pokroviteljstvo i pretvaranje umjetnosti u PR ili marketing određenih interesnih grupa naspram subverzivnog, djelovanje kroz davanje glasa i oblika obespravljenima, represiju naspram stvaranja novih formi za postojanje u društvu, slobodu duha naspram konformizma sa glavnom strujom itd. Ovi obrasci su se ponavljali kroz istoriju i ona nas uči da politika ne predstavlja stvarnu opasnost za umjetnost, koja je uvijek preživljavala i razvijala se, često cvjetajući sa margine (odakle većina promjena i potiče). Sa druge strane stvarni uticaj umjetnosti na politiku nikada nije bio toliko efikasan u smislu trenutne promjene, ali je dugoročno, kroz svoj uticaj na cjelokupnu kulturu i njeno idejno tijelo, doprinosio suštinskim promjenama. Ono što se izdvojilo kao poseban problem danas, jesu obrazovne politike, koje su jedan od nosećih stubova dominantne politike kod nas i svuda, bilo da su skrivene ili eksplicitne. Obrazovne politike imaju ogroman uticaj na generacije koje u društvu formiraju svoju ličnost, svoje vrijednosti, sposobnosti i interesovanja, i način na koji djeluju i povezuju se jedni sa drugima. Redukujući stvaralačke kapacitete djece ili upotrebljavajući ih u okvirima terora izvrsnosti, obrazovni sistem ograničava stvarne razvojne kapacitete djeteta a time i zajednice i društva, razrjeđuje atmosferu istraživanja, propitivanja i saradnje koja se u stvaralačkim procesima prirodno javlja, i to ne bez razloga! Time se, na kraju, stvaraju pojedinci koji omogućavaju održivost date politike. Ljudska bića se upotrebljavaju. Ali stvaralački porivi su jaki, njihov izraz kroz umjetnost je prirodan, pa tako u svakom razredu srećom ima ,,loših” đaka. Umjetnost i buđenje stvaralačkih potencijala nam omogućavaju da preživimo i nadživimo bilo koju politiku koja je usmjerena na zauzdavanje ljudskog duha, ljudske društvenosti i ljudske slobode. U knjizi Kreativnost u interakciji Bojana Škorc nas je zato suočila sa jednostavnim ali suštinskim pitanjem: ,,Da li je uspešan nastavnik likovne kulture onaj koji dobija nagrade za impresivna dela dece koja će uskoro prestati da crtaju, ili onaj koji stvara generacije onih koji imaju osećaj učešća u kulturi?”

Aleksandra Kukoljac

Mali je krug politike i knjizevnosti V

Ako su nekad i bila bolja vremena za književnost i kulturu na prostoru bivše nam zajedničke države, bezbroj će rečenica i stihova biti ispisano do postizanja tog nivoa. Sada smo svi, u svojim pojedinačnim, smanjenim i skučenim državicama, oštećeni. Možda ne za mogućnost izdavanja, ali nepobitno uskraćeni za čitaoca. Šta će piscu jači oblik kazne?

Takvom stanju kumovala je samo i jedino politika, ta hobotnica koja se svojim kracima proteže u sve sfere ljudskoga života. Nešto što bi za normalan život trebalo da bude minorno, ko je premijer, a ko ministar, na našim prostorima postalo je najvažnije. U tako pomaknutoj regionalnoj svesti, žrtva politike je i umetnost.

Onaj ko ne pripada nijednom klanu, grupi ili umetničkom udruženju, kao što je slučaj sa potpisnicom ovih redaka, ne može govoriti o direktnoj sprezi politike i umetnosti, jer o tome, u suštini, vrlo malo može znati.

Bolje to znaju pisci – članovi političkih stranaka na vlasti ili jakih opozicionih, koji sigurno nemaju nikakav problem naći izdavača, bez obzira na kvalitet ponuđenoga. Njima bolja povezanost politike i književnosti nije potrebna.

Začuđujuće je, ipak, da ti književnici ne primećuju koliku štetu imaju od političkoga kalupa u kome sigurno plutaju. Zatvoreni u jedan uzani prostor, zajedno sa svojom politikom, gube veliki deo onoga što nezatvoreni imaju. Da slobodno pišu za koga hoće i o čemu žele, jer ih politika neće pitati: zašto. Tako da je zajednički krug politike i književnosti zapravo mali u odnosu na krug književnosti bez politike. Iako su, na prvi pogled, politički ukalupljeni pisci u boljem položaju, dugoročno to ipak neće biti, jer, svaka je politika kratkoga daha u odnosu na književno delo. Bilo bi jako dobro kad bi oni to što pre shvatili, pa prevazišli granice. Tada bi književnost opet bila iznad politike.

(Iako je autorki maternji jezik hrvatski, u prilog vlastitom mišljenju, ovaj tekst je napisala na srpskom.)

6

Jagoda Kljaić

AVANGRAD

intervju

^arolija^ITANJA

Bosanski pisac Muharem Bazdulj jedan je od retkih savremenih autora koji je u svojim pričama i romanima rat postavio kao nekakav ružni dekor, a u prvi plan, na scenu, izveo prvorazredne glumce – ljude, sa svojim unutarnjim dramama i konfliktima sa okolinom. I sve to učinio je tako da deluje i te kako smislenije od sâmog rata, ali i od neke prežvakane ratne priče. Glavni junaci u delima ovog pisca nisu izgubljeni po zagonetnim zabitima ovog post-sveta, naprotiv, oni su predani tumači društvenih pojava, oni su pažljivi čitaoci i kolektori suštine koju traže među stranicama i glavne i marginalne literature u vavilonskoj biblioteci. Čitanje tekstova Muharema Bazdulja jeste čitanje knjiga i gledanje na svet kroz knjige. Da li, uostalom, postoji bolji način da se spozna mehanizam vaskolikog zbivanja?

Puno je tragova erudicije u Vašim proznim i esejističkim tekstovima. Pri tom, treba uzeti u obzir i mnoštvo informacija, osvrta i sećanja na nekadašnje (doduše, i sadašnje) dnevne i periodične publikacije (Ćao, Tempo, Politikin zabavnik...). Što se tiče literarnog rada, na koji način jedan takav, intertekstualni, postupak utiče na glavnu priču? Da li je centralna fabula vrh, plod ili, možda, anabaza tog niza prepletenih tekstova?

Jedno od osnovih pitanja koje si postavlja čovjek koji priča priču – bilo to u formi teksta, ali ako hoćete i u usmenoj formi, kad pričate nekom nešto u vozu ili u kafani – jest da li mu onaj kojem priču priča, dakle čitalac ili slušalac, vjeruje. Opsesija dokumentima kakva postoji kod Kiša, recimo, ili kod Zebalda jedan je od načina za lakše (ili čvršće) sticanje čitalačkog povjerenja. Drugi način jest nizanje zgodnih i originalnih detalja. Ima

jedna divna epizoda iz Milerove Rakove obratnice koju jako volim. Onaj neki Karl iz te ekipe koja se potuca po Parizu često se hvali svojim ljubavnim uspjesima.

Njegove priče su često potpuno fantastične i mada znaju da Karl voli i da laže njegovi prijatelji u to nikad nisu sigurni. E sad, on im jednom prilikom priča kako je smuvao neku udatu bogatašicu i kako ih je njen šofer odvezao na izlet u prirodu. U jednom trenutku, u njima se, je li, probudila požuda, pa su rekli šoferu da stane, odnijeli dekicu do obližnje šumice i tamo se prepustili požudi. Sve to vrijeme šofer ih je, navodno, čekao ne gaseći motor. I onda Karlovi drugari komentarišu njegovu priču, a jedan od njih veli: „Sve mi govori da laže, buni me samo ta scena kad ih šofer čeka ne gaseći motor, to su oni sitni detalji koji priču čine psihološki stvarnom.“ E, na tom fonu, često tragovi erudicije u mojoj prozi, naročito to „mnoštvo informacija, osvrta

7

intervju i sećanja“, zapravo funkcionišu kao „sitni detalji koji priču čine psihološki stvarnom“.

Da li je bilo teško uspostaviti kontrolu nad jezikom u romanu Tranzit, kometa, pomračenje, ako znamo da je u Vašim pričama (u zbirci Čarolija) prisutan raskalašni, živi govor, bogat žargonom, i da u njima postoji niz nekonvencionalnih rešenja i neočekivanih, katarzičnih i efektnih krajeva?

Jezik češće zapravo zavisi od postupka, nego od teme.

Roman „Tranzit, kometa, pomračenje“ pisan je u trećem licu jednine, pa je tu taj – kako kažete – ,,kontrolisani“ jezik, bio adekvatniji od ,,raskalašnog i živog govora“ iz Čarolije gdje su skoro sve priče pisane u prvom licu, a pisanje u prvom licu je – u nezaboravnoj frazi Margarit Jursenar – uvijek (i) portret jednog glasa. Takođe, knjige u kojima važno mjesto ima nešto starija istorijska epoha, teže je pisati savremenim žargonom. Kad gledam na svoje knjige, jedna od mogućih dihotomija po kojoj ih se može podijeliti jest upravo ta: pa su s jedne strane knjige pisane u trećem licu i „kontrolisanijim“ jezikom, te s manje ili više istorijskom inspiracijom (Đaur i Zulejha, Tranzit, kometa, pomračenje...), a s druge ove u prvom licu s „raskalašnim i živim“ govorom (Čarolija, April na Vlašiću...). Drago mi je da ste notirali „katarzični i efektne krajeve“ u pričama iz Čarolije. Generalno je to ključna karakteristika kratke priče kao žanra, važnost dobre poente na kraju (što bi se formalistički reklo „sa sižejnim akcentom na kraju“).

U romanu April na Vlašiću junakovu prošlost i poreklo ne znamo detaljno, sve je dato samo u nagoveštajima. Nije li literatura, i pored svega, jedini i pravi genetski kôd svih Vaših pripovedača?

To ste dobro primijetili. Na onim pomodnim radionicama i kursevima kreativnog pisanja jedna od najpopularnijih vježbi je ona fora na koju se često pozivaju holivudski scenaristi: kao, i za najsporedniji lik ti u glavi treba da imaš kompletnu „pozadinu“, kompletnu „priču o njegovom životu“ pa makar ona, naravno, i ne postala dijelom tvog teksta. Ja zapravo mislim da je to u većini slučajeva besmisleno. Uostalom, znamo li „kompletnu priču“ o ljudima iz stvarnog života, čak i onima s kojim smo prilično bliski? U tom romanu, čitalac će saznati sve što je o tom liku važno da se sazna u kontekstu priče koju (mu) priča. Ne bih se možda do kraja složio da je za sve moje pripovjedače, literatura „jedini i pravi genetski kôd“, ali za mnoge, ukljućujući i naratora April na Vlašiću (kojem se iz teksta, ne zaboravite, ne sazna čak ni ime) – jeste.

Transformacija grada, menjanje naziva ulica, kafana, hotela, zauzima poseban motivski sloj u Vašim delima. Mogu li glavni gradovi (i ne samo glavni) ponovo biti ,,gradovi s dušom“ u onoj meri

8

AVANGRAD u kojoj su to bili nekad? I, pored toga, šta bi danas jedan evropski grad činilo zanimljivim i različitim od drugih gradova: njegova istorija, provod, što jeftiniji provod ili nešto drugo?

Teško je to pitanje. Možda svi mi kako starimo, zapravo previše olako „dušu“ pripisujemo vremenima naše (rane) mladosti. Nedavno sam čitao odličan tekst Biljane Vankovske, a na u posljednje vrijeme aktuelnu temu onih megalomanskih spomenika po Skoplju.

Pa ona kaže, parafraziram, mi koji pamtimo ranije Skoplje se zgražavamo nad kičom, a nekim klincima koji tek odrastaju i ti će spomenici, kakvi god bili, biti sentimentalne činjenice njihovog odrastanja. S druge strane, ako već direktno pitate „šta bi danas jedan evropski grad činilo zanimljivim i različitim od drugih gradova“, ja ne mogu a da se ne sjetim pjesme koju jako volim, pjesme australijskog kantautora Pola Kelija Every fucking city. To je pjesma o tipu koji s djevojkom putuje po Evropi, od Liona i Pariza, preko Madrida i Barcelone, do Londona, Dablina, Rima, Amsterdama, Hamburga, Kopenhagena i Stokholma.

Oni se na tom putovanju posvađaju, a za njega bez nje svaki jebeni grad i izgleda i miriše i zvuči i djeluje – isto. Hoću reći, i istorija i provod su često, što se kaže, u očima posmatrača. Nekom je jedan grad najbolji na svijetu, nekom je dosadan. Relativne su to stvari. Za neke gradove si premlad, za neke prestar, u neke dođeš u pogrešnom trenutku. Uvijek je to subjektivno.

Grubo govoreći, pojedini strani mislioci i analitičari, svakako i pisci i pesnici, ,,intelektualno“ su profitirali raspadom Jugoslavije. Knjiga I drugi su pjevali o ratu detaljno proučava upravo taj deo, pre svega, engleske i američke književnosti. Koliko i kako ćemo i dalje biti interesantni Zapadnim autorima?

Zavisi li to od njihove istraživačke radoznalosti ili od naše ruritanijske, kravonijske, to jest balkanske nesmirenosti?

Znate kako to izgleda generalno, neki pisci su uvijek na tragu dnevne političke aktuelnosti. Ima onih koji su se nakon što je Balkan izišao iz mode instantno prešaltali na srednji Istok, sjevernu Afriku itd. Ima pak i onih čiji interes nije diktiran aktuelnošću. Uostalom, takve primjere imate i prije devedesetih godina dvadesetog vijeka, odnosno naših posljednjih ratova.

Nije se, recimo, Rebeka Vest pomodno zanimala za Balkan i Jugoslaviju, nego je bila iskonski i suštinski zainteresovana. S jedne strane, ako postoji iznenadan i jak interes autora koje mami miris krvi, očito je da je istorija krenula u lošem pravcu. Bila je za vrijeme rata u Bosni duhovita dosjetka, „dabogda ti kuća bila na CNN-u“. Ima onaj britanski istoričar Noel Malkolm koji je ranih devedesetih napisao knjigu Kratka istorija Bosne, a onda krajem devedesetih i knjigu Kratka istorija

AVANGRAD Kosova. Sjećam se da je u jednom novinskom tekstu za splitski Feral Miljenko Jergović duhovito varirao navedenu kletvu napisavši „dabogda ti Noel Malkolm pisao kratku istoriju“. U tom smislu, bolje nam je da nas izbjegavaju tragači za balkanskom nesmirenošću, a istinski zainteresovani autori, i sa Zapada i sa Istoka, uvijek su dobro došli.

U smislu nastavka saradnje, obnove pokidanih ili prekinutih veza, ide li regionalna književnost ka jednom tematskom sjedinjavanju (u kontekstu bavljenja sličnim motivima) i da li ona može da bude jedan korpus, kao nekad, možda i pre nego, recimo, regionalna fudbalska liga?

Ima Abdulah Sidran u jednom pjesmi o jugonostalgiji vapaj, parafraziram, ako je i propalo sve, zašto su morali propasti i kriteriji. Manje je tu bitno tematsko sjedinjavanje, a više uspostavljanje kriterija unutar tog korpusa, mislim, to se uostalom, na neformalan način, već i uspostavlja. Imate pisce koji su kao neke zvjezdice u Sarajevu, recimo, dok u Zagrebu ili Beogradu za njih niko nije ni čuo. Kao i u toj paraleli sa regionalnom fudbalskom ligom u kojoj bi, je li, igrali samo najbolji, kriteriji uzdižu određen broj pisaca iznad strogo lokalnih žabokrečina i čine ih prepoznatljivim na cijelom prostoru našeg jezika, od Sutle do Prohora Pčinjskog, including zainteresovane Slovence i Makedonce te brojnu takozvanu dijasporu. Kažem, taj se proces zapravo sve vrijeme dešava, više neformalno, više među publikom, u bazi, nego institucionalno, ali je zapravo i bolje tako, nego da se takve stvari rade komisijski.

Kako gledate na književne festivale i ko ima više koristi od njih – publika ili pisci? Ili su samostalna traganja za uzorima i idejama, nalik jednoj Vašoj priči, ipak efektnija?

Samostalna traganja su, naravno, važnija i efektnija, ali to ne znači da književni festivali nisu potrebni i korisni. Generalno, u životu često ne treba misliti po „ili-ili“ matrici, ako je prihvatljiva i matrica „i-i“. Znači, ništa bez samostalnih traganja, ali zašto ne uživati i u festivalima, naročito ako su dobri. A korisni su ili bi barem trebali biti i publici i piscima. Iako dobar pisac nije nužno i dobar performer svojih tekstova ima neke draži u tome kad čovjek koji je napisao priču, recimo, čita tu priču sopstvenim glasom, bez posredovanja recitatora ili glumca, takozvanog dramskog umjetnika.

Meni je u posljednjih nekoliko mjeseci prijalo i kad bih učestvovao na par književnih festivala, ali prijalo mi je takođe i kad bih bio u publici. Pisanje je usamljenički posao, pa i kad pisac zna da su mu knjige tražene i čitane, za njega su čitaoci često tek apstraktan pojam.

Lijepo je zato vidjeti konkretne ljudi koji su došli da te čuju, da im potpišeš knjigu...

intervju Da li ste posetili izložbu Živeo život u Beogradu i da li mislite da se u većini ljudi budi nostalgija za onim dobom kada je život bio posve drugačiji?

Iskren da budem nisam posjetio tu izložbu, mada sam skoro svakodnevno bivao u neposrednoj blizini prostora u kojem se održavala. (Blizu je, naime, redakcija Vremena.) Da iskreno i nastavim, a i pisao sam već o tome više puta, malo su mi dosadile te apolitične izložbe o Jugoslaviji, izložbe o inventaru svakodnevice i ostalim sitnicama. Vrijeme je, mislim, za vrlo ozbiljno političko promišljanje jugoslovenskog iskustva, i akademsko i umjetničko, pa i u kontekstu izložbi i sličnih kulturnih događaja. I da, većina ljudi, očito je, osjeća nostalgiju prema vremenu SFRJ, ali to je nekakva nereflektovana nostalgija, ljudi osjećaju i znaju da im je bilo bolje, ali zapravo ne znaju zašto niti ih to odviše zanima. Ovo čime se bavi izložba Živeo život je tema o kojoj je odlično pisao, recimo, slovenački pjesnik Aleš Debeljak u svom eseju Sumrak idola još 1993. godine. Prošlo je otad, je li, dvadeset godina. Možda je vrijeme za izložbu Živela Jugoslavija.

Možda ovo nije prilika, zbog našeg prostora, ali ograničićemo se samo na aktuelni trenutak. Dakle, šta je to što sada čitate, slušate i gledate, a što biste preporučili našim čitaocima?

Jao, puno je toga, naročito kad je o čitanju riječ. U posljednje vrijeme pokušavam da budem u toku kad je riječ o knjigama koje se pojavljuje na engleskom jeziku, a u povodu predstojeće stogodišnjice Sarajevskog atentata, pa sam iščitao Mjesečare Kristofera Klarka, Juli 1914: Odbrojavanje Šona Mekmikina, a trenutno čitam knjige Grega Kinga i Margaret Mekmilan o Francu Ferdinandu i njegovoj ženi Sofiji, odnosno o vremenu koje je neposredno prethodilo Prvom svjetskom ratu. Čitao sam baš ovih dana i Dnevnike čuvenog glumaca Ričarda Bartona koje je priredio Kris Vilijems, a koji su iz naše perspektive najzanimljiviji na stranicama gdje Barton piše o svojim jugoslovenskim iskustvima, od druženja s Titom do čitanja Na Drini ćuprije. Iz oblasti čiste fikcije, moram da priznam da sam se navukao na kriminalistički serijal norveškog pisca Jo Nesbea o inspektoru Hariju Holeu. Takođe, jako mi je prijalo da čitam prepisku romansijera Mišela Uelbeka i filozofa Bernar Anri Levija. Kad je o filmu riječ, u posljednje vrijeme mi je malo šta više prijalo od filma Ričarda Linklejtera Pre ponoći, nastavka njegovih filmova Pre svitanja i Pre sumraka. U popularnoj muzici, ja imam svoje all time favorite: Leonarda Koena, Toma Vejtsa, Nik Kejva, Bob Dilana, U2, Nirvanu, REM i nadasve Brusa Springstina. razgovarao Branko Ćurčić

9

čitalište

AVANGRAD

Simbolička KRV sveta Empire V je svetski režim anonimne diktature koji se naziva petim, kako se ne bi mešao sa Trećim rajhom ili Četvrtim Rimom globalizma.

Diktatura je anonimna samo za ljude. Zapravo, to je humana epoha svetske imperije vampira*

Roman Empire V Viktora Peljevina predstavlja romansiranu filozofiju ili sociologiju savremenog društva, što ga stavlja u srodstvo po peru sa francuskim kolegom Uelbekom (o čijim sam Elementarnim česticama u desetom broju već pisao).

I ovde, kao što vidimo, ima fantastike, koje se pisac inače drži, donekle pothranjen ruskom književnom tradicijom, donekle sveobuhvatnim zovom postmoderne, pa i sopstvenih ideja. Kao i mnoge druge Peljevinove knjige, i Empire V je inicijatičko delo u prvom licu; mladić koji se zove Roman inicira se u svet „fantastičnih stvorenja“. Neobično kako je glavna tema ove knjige o vampirima – novac, a njen podnaslov: priča o savremenom natčoveku.

Neverovatne stvari prikazane su kao notorne, bez zadrške, zbog čega je štivo uvek na granici humora.

Drevnu balzakovsku temu, koja nekad davno beše kamen temeljac realizma, Peljevin je „otkopao“ (da ne kažemo povampirio) i premetnuo u nešto sasvim fantastično, pri čemu se sam Balzak (znajući ga iz Šagrinske kože) uopšte ne bi toliko začudio celoj fantazmagoriji, koliko mi obični konzumenti iz 21. veka. Robnonovčani, privredni, ekonomski sistem, umesto najrealnijeg oslonca ljudske civilizacije, ovde postaje izum od strane vampira, koji su ga ustrojili ne bi li se produktivnije hranili životnom energijom i snovima ljudi. Dakle, iza tobožnje stvarnosti novca stoji kakva sirova „nestvarna“ žudnja, red jednih viših bića koja su vremenom prerasla prosto sisanje crvene tečnosti; a pogon ovog romana jeste ekstremno oneobičavanje uvreženih kategorija. Kao što je i sam običavao uživo da kaže, pisca zanima funkcionisanje ljudskog uma.

Sa stanovišta kritike prilagođene čitanci za neku buduću srednju školu (u kojoj će se doduše, kao autentičniji i temeljniji književnik, pre naći Mišel

10

Uelbek) mogli bismo reći da se Peljevin ovde bavi demonima savremenog (?) društva, gde glavni junak ubrzo saznaje kako su civilizaciju i uzrokovali demoni. Jedino što se saznanje dešava u vremenu u kom i sam postaje jedan od njih, pa tamo opet ne nalazi ništa „demonsko“. Novopečena vampirica Hera kaže mu da vampiri verovatno više ne sisaju samu krv (kao pre par stotina hiljada godina), nego poseban napitak: „On se zove bablos. Pravi se od starih novčanica koje treba uništiti.“ (156) A u tim monetama nalazi se sva muka, želja i znoj generacija ljudi, jer koliko su ih samo puta držali u rukama!

Ova netačna slutnja mlade heroine samo je želja da se polu-ljudskim jezikom objasni pravi smisao onoga što stoji iza novca.

Naime: „Ljudi znaju – postoji neko tajno društvo koje svima upravlja. A o tome kakvo je to društvo – od davnina raspravljaju sve novine.“ (162) Tako su Haldejci organizatori što povezuju ljude sa vampirima, to jest kontrolišu socijalne liftove. Bez znanja Haldejaca čovek se može popeti samo do određene stepenice u karijeri. Ako roman kao književnu vrstu definiše oslikavanje ljudskog društva i zapitanost nad njegovim tajnama – pa i raskrinkavanje – onda je Empire V roman u pravom smislu te reči. Njegov junak koji postaje nešto rđavo (vampir) samo da bi nam preneo pravo stanje stvari, uzrok mehanizam i tajnu društva – u jednom trenutku shvata da je novac živopisni san koji sanjaju ljudi, kako bi objasnili sebi nešto što osećaju, ali ne mogu da shvate. „Krava, na primer, smatra da su ljudi njena nakazna deca, ali ipak njena rođena deca koju ona mora da hrani, pošto će u suprotnom oni umreti od gladi.“ (177) Tako ni ljudi zapravo ne shvataju vampire, koji su ih uzgojili.

čitalište

AVANGRAD Peljevinovo delo bavi se pitanjem stvarnosti iza postojećih kategorija. Novac nije ništa stvarno – proizlazi iz napisanog teksta, ali to ne treba shvatiti nimalo romantičarski. Postoje zapravo dva uma: „A“ i „B“. Um „A“, kada mu predstavite dva mercedesa – iz doba Brežnjeva i najnovije generacije – konstatuje da su iste dužine, težine i upotrebne svrhe. „B“ nam pak govori kako je prvi potpuno izašao iz mode i možete ga kupiti za 500$ negde na periferiji, dok je drugi najnovijeg dizajna i viđate ga na elitnim skupovima. Enlil Maratovič našem junaku, mladiću koji je kao vampir dobio ime Rama, objašnjava kako je novac samo objektivizacija potrebna da bi se čoveku racionalno objasnile spazme novčane sise, po analogiji sa kravom. (178) Novac je mentalna napregnutost u kojoj sve vreme prebiva um „B“.

Ljudi ga skupljaju, baš kao pčele med. Ali toliki med nije neophodan samim pčelama i pisac kao da nam sugeriše da mi, sami po sebi, to nikada ne bismo činili. Slično Uelbeku, koji koristi formule iz agronomije, Peljevin se dotiče ekonomskih pojmova.

Agregatima se nazivaju stanja novca. Njegov fiktivni „agregat em 5“ (pored stvarnih: 1,2,3...) predstavlja psihičku energiju koju čovek proizvodi u borbi za gotovinu; čekove, deonice, papire od vrednosti; ili pak transakcije... „Mozak je uređaj koji stvara ono što mi nazivamo svetom. On može i da širi signale. Ako se svi takvi uređaji (mozgovi) istovremeno podese i pažnja im se fokusira na jednu istu apstrakciju (novac), svi predajnici će prenositi energiju na istoj talasnoj dužini.“ (181) Peljevin nam kaže kako su naše pare samo talasna dužina na kojoj se vampiri hrane našim sopstvenim životnim sokovima! Realizovana metafora ili štogod drugo, originalno bez sumnje, a izgleda da samo savremeni Rus (ili čovek koji vodi računa o komercijalnom učinku svog dela) može da roman ovakvog sižea završi u optimističnom ključu.

Junak koji bi trebalo da bude crni, negativni, jer postaje anonimno demonsko biće, naposletku ostaje samo junak, nama simpatičan.

Pored satiričnih momenata („U svetu postoje suverena društva vampira. Nacionalna kultura kojoj čovek pripada – to je nešto poput žiga kojim se obeležava stoka“ (182)) i pored magbetovske groteske („Sakralnu simboliku često treba shvatati suprotno: gore je dole, praznina je punoća, a najuzvišenija karijera je zapravo apsolutni pad“ (184)) – ovo je između ostalog živahna priča o Rami i njegovom putu kroz svet vampira, o njegovim simpatijama spram mlade vampirice Here, te dvoboju koji zbog nje naš junak poteže protiv Mitre. Duelom (koji se sastoji iz pisanja vampirskih

soneta) pripovedanje dolazi do kraja, a Hera postaje nova „Ištar“, biće visoko uzdignuto u vampirskoj hijerarhiji, inače boginja koju kod Peljevina srećemo i ranije, u Generaciji „P“. Roman se završava nečemu nalik na „uživajmo u životu“, što ga čini bezmalo programskim.

Zanimljivo je kako pisac tumači savremenu holivudsku produkciju i u njoj – pobedu dobra nad zlim. To je prosto potrebno da bi ljudi donosili bolje prinose „svoje krvi“ – životne energije – vampirima.

Pobeda zla bi loše uticala na energetski kvalitet tog stada. Takođe, s obzirom da se rđave stvari i namere predstavljaju kao kratkotrajne (uvek im neko dohaka), u glavi pojedinaca uspostavlja se veza među pojmovima „dobro“ i „postojeći (trajni) poredak“.

Ova planeta dakako jeste zatvor, mesto izgnanja, kao i čitav kosmos. Stoga, prema autorovim rečima udenutim u usta vampira-filozofa, Ozirisa – ni svetlost, kao što već slute fizičari, ne može da pobegne sa ovog sveta. Kako je prostor okrugao, i zrak uperen u jednom smeru bi se, posle dovoljno milijardi godina – vratio iz suprotnog smera na isto mesto. Kosmos je proizvod razmišljanja o njemu.

Stvar uma „B“.

Kako stara „Ištar“ kaže: novac je simbolička krv sveta, a profesor Kaldavaškin kulturu prvocitirane anonimne diktature naziva razvijenim postmodernizmom. „Vaša generacija ne poseduje klasične kulturne kodove. Ilijada, Odiseja, sve je to zaboravljeno. Nastupila je epoha gde predmet citiranja postaje prethodna pozajmica i citat, koji su istrgnuti iz izvora i izlizani do apsolutne anonimnosti.“ (216) Taj „crni šum“ kako se pisac odlučio da ga imenuje, služi da ljudi slučajno ne bi shvatili istinu, grupisani baš poput nekog krda, samo omeđenog diskursom i glamurom umesto vidljivom ogradom.

Zanimljivo je u ovom Peljevinovom delu i pitanje Boga. Reč, ideja, sledstveno tome i Njegovo postojanje, posledica je proizvodnje bablosa. Bog je proizvodni otpad. Baš stoga ga je teško nadjačati.

Kada bi Bog bio nešto drugo, mati svih vampira (Veliki miš) mogla bi se pobuniti i pobediti ga jednog dana. „Ali kako možeš da pobediš proizvodni otpad koji te je proterao...“ (286) (navodno – na ovu planetu) – zaokružiće filozofiju ovog romana jurodivi Viktor Peljevin. * Viktor

Peljevin, Empire V, Beograd, 2007, Plato, prevod Natalija Nenezić, str. 216 / Brojevi u zagradama odnose se na brojeve stranica pomenutog dela sa kojih je preuzet citat.

Ivan Despotović

11

čitalište

Planine i padine

AVANGRAD

Heteronimi Fernando Pesoa priredila i prevela Nada Uzelac Službeni glasnik, Beograd, 2013. Čitaoci u našoj zemlji dosad su percipirali Pesou pre svega kao pesnika, dok je Pesoa filozof, mističar, dramski pisac, teoretičar književnosti i estetičar bio skrajnut. Rukopisi što ih je tokom života gomilao u svojoj torbi, a tiču se navedenih oblasti nauke i umetnosti, ali i okultnog, posle njegove smrti (1935) dobijaju zasluženi publicitet. U njima je ovaj pisac načinio svojvrsnu sintezu filozoskih i književnih teorija, koju je primenio na različite oblasti intimnog, ali i društvenog života. Zato ne treba da čudi to što će izvesne ideje velikih mislilaca latentno iskrsavati kroz tekst, pa će se činiti da Pesoa (i to verovatno Pesoa kao predani čitalac nove literature, pre svega, jer su mnogi mislioci bili u centru pažnje za vreme piščevog života, a neki su ga i nadživeli) progovara kroz Ničea, kada govori o (anti)hrišćanstvu, modernom dobu i Supermenu, ili kroz Frojda, kada ispoveda svoje seksualne frustracije, ili, delimično, kroz Junga, kada obrazlaže teoriju neopaganizma, a nije za zanemariti ni to da je poznavao Alistera Kroulija, čuvenog engleskog okultistu. Pored toga, valja spomenuti i ogroman uticaj antičkih filozofa, naročito predsokratovaca, čija će učenja u rukopisima prelamati kroz sopstvene misaone vizure. Svaki heteronim tako zastupa svoju ideju koja često polemiše sa idejom drugog heteronima.

A heteronimi nisu pseudonimi u kojima jedan autor stoji iza više (izmišljenih) imena, nisu to ni autorovi dvojnici koji funkcionišu po principu suprotnosti trenutnom stanju duha. U pitanju je više osoba, više ćudi, više poetika, različitih, od kojih sâm Pesoa zastupa samo jednu. Izlaganje Pesoinih heteronima (Alberto Kaeiro, Rikardo Reiš, Alvaru de Kampuš, Tomas Kros, neki su od njih) dato je, između ostalog, u predgovorima, a koje su heteronimi kritičari napisali za heteronime pesnika. Tu kao da je ovaj pisac oslušnuo Šlegela koji je veličao predgovore, govorio da su oni i koren i kvadrat svake knjige. A Pesoa toliko vešto manipuliše predgovorima da mu knjige i nisu potrebne.

Iz Vavilona, s ljubavlju

Antologija najboljih naslova (drugo, redigovano izdanje) Srđan V. Tešin Književna radionica Rašić, Beograd, 2013.

Izme|u

pa

ov

KNJIGE SA PIJACE

Svetolik Ranković (1863-1899) očevidno je skrajnut sa velike scene srpskog književnog realizma (ako se složimo da su proslavljeni prvoborci ovog pravca, ipak, Jakov Ignjatović, Laza Lazerević, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Stevan Sremac, Bora Stanković), ali će se neko, pri pomenu njegovog imena, možda setiti lektire pod nazivom Gorski car gde je nepristrasno obrađen problem hajdučije u Srbiji pretprošlog veka. Kao kuriozitet, valja skrenuti pažnju i na njegovu pripovetku U XXI veku, prvi pravi bliski susret srpske literature i SF žanra. Roman Seoska učiteljica predstavlja veoma oštar i sumračan pogled na društvene (prosvetne) prilike u Srbiji krajem XIX veka koje i te kako korespondiraju sa modernim vremenima. Mada se za realizam Laze Lazarevića ponajpre vezuje termin psihološki, Rankovićeva obrada glavnih likova, Ljubice i Gojka, takođe je istančana i prepletena sa radnjom i, uz to, ispričana nimalo arhaičnim jezikom. Bahati predstavnici vlasti, raskalašni učitelji, seoske analfabete, stajaće na jednoj strani, ušuškani u svom komforu, dok će se za mesto pod suncem boriti mladi učitelji: naivni Gojko i lepa, otresita Ljubica. Interesantno je pripovedačevo skretanje sa društvenih pitanja (jedno od ključnih je: čemu prosveta kada se mora teško fizički raditi?) na područje ljudske intime. Tu Ljubica, seoska učiteljica, počinje da liči na Floberovu Emu Bovari ili Tolstojevu Anu Karenjinu, jer je i ona, kao i slavnije heroine, nezasita u maštanjima, željna ljubavi i boljeg života kog je, kako smatra, dostojna. Opet, taj splin francuske i ruske junakinje nije isti kao i čama srpske, siromašne učiteljice koja se, pored svih muka, nalazi usred pohotnog vrtloga zajedljivih i obeščašćenih seljaka i ambicioznih, surovih vlastodržaca. Zato Seoska učiteljica ostaje samo naše ogledalo.

Branko Ćurčić

o{enih ~a izn ra

12

sa

luka, kabl

x VHS k as i xx

*

te, la

Seoska učiteljica Svetolik Ranković Rad, Beograd, 1974.

ta

a,

Splinovanje srpske učiteljice

e

Antologija najboljih naslova je roman u fragmentima koji se, naravno, ne mora (i ne može) čitati redom, stranu po stranu – na to upućuju i intertekstualne smernice ka fragmentima koji se motivski nadovezuju na aktuelni pasaž. No, sigurno je to da se ovaj roman mora pročitati ponovo kako bi se utvrdilo ono što je bilo sumnjivo od početka: da red i te kako postoji. I da čitanje predstavlja sklapanje jednog neverovatnog mozaika ili, još lepše, hodanje kroz lavirint u kom se na kraju svakog slepog puta nalazi jedna vrsta tekstualnog ogledala. Ovi borhesovski termini nisu slučajni, ali se oni kroz kolaž ovih čudesnih hronika ne koriste da simbolizuju dimenzije i svetove, nego se primenjuju kao sredstvo za formiranje sâmog dela (pozivati se samo na Borhesa u ovom slučaju je nepravedno, i to zbog niza autora koji sa knjigom imaju posredne ili neposredne veze). Rezultat su fragmenti-magneti, koji su i zavisni i nezavisni u odnosu na celinu (recimo, na početku, slučaj Hercog se razlistava dalje i, pitamo se, kako je prokleti pisac našao sve te proklete podatke koji imaju veze jedni sa drugim: čini se da su mu za tu knjigu bile potrebne godine i godine rada, a ne onoliko vremena koliko tvrdi u jednom od fragmenata). Tako možemo da zamislimo vodič kroz Antologiju najboljih naslova koji bi sigurno bio deblji od originalne knjige, a koji bi napisao, na primer, fabrikant testenine Kazimir.

AVANGRAD

drama

Tomas Man Saša Torlaković Gete/Semjuel Fišer Svetozar Cvetković Hajnrih Man Radoje Čupić Marija Albreht/Katja Man/Mihail Man Tatjana Šanta Torlaković Hans Gerlingen/Hans Gerlingen mlađi /Mihail Man Marko Marković

Dramatizacija biografije Tomasa Mana problematizuje pitanje odnosa književnog stvaralaštva i (su)života pored jedne takve opsesije. U fokusu – pa i bukvalno: nasred scene – nije onaj Tomas Man, klasik svetske književnosti XX veka, nego uzorak genijalnog ega i svih onih efemernosti oko njega. Porodica, ljubav, otadžbina, sve je to sublimat jednog te istog terora nad jedinstvenim nadumom, podjednako destruktivnim za svoju okolinu kao i nacizam za čitav svet. U precizno odmerenoj kombinaciji eksperimentalnog i čisto tragičnog, ova predstava korespondira sa večitim dilemama uskladištenim u konfliktima i dan danas nerešivim u biću svakog velikog umetnika. Građanin Tomas Man ispunjava građanske dužnosti, uzorno, on je antejski podražavalac običnog čoveka, ali u isto vreme i, ne svojom voljom, ahasferski aktivan – dok piše on ne živi u jednoj zemlji i sa svojom porodicom, nego negde, među svojim likovima, zagledan u strane zemlje. Taj nesklad rađa nikad ostvarenu želju umetnika da bude običan, sasvim običan kao onaj praznoglavi Hans Gerlingen, to jest da liči na najprizemnijeg čoveka vezanog svojim lakim obavezama za život. I tako u potpunosti srećan, u prevodu: jednostavan. Scensko viđenje Manove biografije u potpunosti odgovara ideji predstave.

Nema menjanja dekora, sve je uvek jedno, bilo da je u pitanju rat ili mir, Italija ili Nemačka, detinjstvo ili starost, scena je odraz melanholije središnjeg lika. Jer, u njegovom vanvremenskom umu nema mesta hronologiji, razvrstavanju

događaja, katalogu. Mešaju se sećanja i snovi i od toga nastaju dela, kao i od onog trenutnog bleska imaginacije, sada, ili tamo negde, nekad.

Zato je Manova supruga Katja likom ista kao i njegova nekadašnja ljubav Marija Albreht, te i sin Mihail za kog otac ostaje tuđ i hladan. Lik Getea javlja se kao duh bezvremenosti, kolektivna halucinacija ambicioznih (nemačkih) pisaca i do kraja on, zajedno sa svojim doppelgänger obličjem – izdavačem Samjuelom Fišerom, ispunjava dužnost latentnog usuda, nekog ko, ipak, stoji iznad svega, kog je pisanje, za razliku od genijalnog Mana, izlečilo. Žanrovski odrediti Čarobnjaka nezahvalno je i možda malo, zbog načina na koji destruktuiše klasiku i njenog službenika, velikog literatu, passé. Hajnrih Man je, recimo, karikatura, prenaglašeni kontrast u odnosu na brata (ta distinkcija je svesno učinjena i nije baš bliska realnosti, to priznaje i autor drame Fedor Šili). No, svakako ne bez razloga. Pisanje radi slave, po svaku cenu, stvara ne samo sebičnog nesrećnika, nego i karikaturalni obrazac, daleko od genijalnosti. Tako je Hajnrih Man komična replika Tomasa, smeh kao drugi pol tuge. Krajnji rezultat je ova, da je odredimo bar nekako, drama u užem smislu kao prava predstava koja neće izneveriti ni onog ko očekuje pozorišnu dinamiku daleko od svakodnevice, a ni onog kome su na umu neka večita pitanja poput (smisla) života i (smisla) smrti.

Branko Ćurčić

13

drama

AVANGRAD

Funkcija filmske muzike u drami Viza Vide Ognjenovi}

Još jedna u nizu autorkinih „emigrantskih“ drama koja, u svojoj osnovi, tematizuje bekstvo mladih ljudi iz rodne zemlje, a dešava se, nesumnjivo, u vreme devedesetih godina prošloga veka – „pravo vreme da se zatraži viza i da se dobije“ (Ognjenović, 2002, 224). Generacija koja se ne da, kao glavni akter Ognjenovićkine drame, oličena je u grupi potencijalnih iseljenika, čiji je plan da „zbrišu“ iz zemlje, u potrazi za boljim mestom koje će im pružiti šansu da žive „k’o svet“. Reč je o tipičnoj generaciji mladih i perspektivnih ljudi, koji su odrastali u skromnim beogradskim porodicama, slobodno vreme provodili okruženi bliskim prijateljima, sa malo novca u džepu i krajnje nezadovoljni režimom aktuelnog političkog vođe1 („Nešto će morati da se menja. Neće ni ovaj biti večno na vlasti“ (Ognjenović, 2002, 237)).

Kao takva, ova buntovna generacija u kratkom periodu „prolazi“ kroz šest kraćih dramskih scena, u okviru kojih se postupkom „viziranja“2 istovremeno „gradi“ i „urušava“ jedan veliki, generacijski san, da bi u završnoj sceni doživela svoj potpuni krah, nagovešten u pismu junakinje Milice Popović3 koja je otišla i ostvarila „materijalni“ deo tog sna, ali i predviđanja mladića sa kojim se nekada volela, a odlaskom ga izgubila – da više nema vremena za prijatelje, i mora da čeka vikend kako bi im napisala red više.

Ono što takođe karakteriše jednu generaciju, jeste muzika uz koju su odrastali. Zanimljivo je što Vida Ognjenović, u prelazima iz scene u scenu, i gotovo uvek u trenutku kada je društvo na okupu u Šomijevom kafiću, u dramu uvodi kultne muzičke hitove, čiji tekstovi, u manjoj ili većoj meri, prate generacijski san. Reč je o muzičkim ostvarenjima koja su obeležila filmske projekte nastale sredinom i krajem XX veka: Chattanooga Choo Choo (Glen Miller); Diamonds are a girl’s best friend (Marilyn Monroe); Hey, baby (Bruce Channel) i She look like an angel, tačnije pesma sa naslovom Devil in Disguise (Elvis Presley). Stihovi pomenutih pesama „čuju“ se gotovo uvek u trenutku kada mogu ostvariti čvrstu vezu sa scenom koju čitamo, ili onom koja sledi. Tako, na primer, song Chattanooga Choo Choo4, po pravilu „slušamo“ kada se govori o mogućem odlasku iz zemlje.

Ako obratimo pažnju upravo na Milerovu pesmu, koja je, sa razlogom, najzastupljenije muzičko ostvarenje u ovoj drami, uočavamo „putopisne stihove“ koje „beleži“ mladić što se uputio ka dalekom američkom gradiću, zvanom Čatanuga. Pesma je, naime, nastala kao priča o putovanju vozom od Njujorka do Čatanuge, u koji ulazi mladić, sa osmehom na licu i kartom u rukama. Prepoznaje se ozarenost lica koje napušta veliki grad koji je mogao ispuniti sva očekivanja jednog ambicioznog mladog čoveka, i „ukrcavanje“ na Chattanooga Choo Choo 5 koje – kako kaže – sebi može priuštiti. Reči Mack Gordona otkrivaju nam da se u rodni grad vraća sa „sitnicama koje je čuvao“, prolazi kroz gradove i države koji vode ka zavičaju,

14

osećajući neprestano „miris i ukus“ reke Tenesi koja je blizu, i uvek iznova sećajući se Čatanuge kojoj je „voz što se kotrlja“ sve bliži. U završnim stihovima pesme jasno doznajemo da je u rodnom mestu ostavio ljubav, koja će zaplakati kada ga ugleda na stanici, i plakaće sve dok joj ne kaže da više neće lutati.

Siže čuvenog filmskog hita jasno upućuje na priču „doktorke Popović“, i na ljubav koju je žrtvovala nakon dobijanja vize. Stiče se utisak da se pomenuta junakinja, kada ima u rukama priželjkivano parče papira, znatno menja.

Za nju su se otvorila „vrata sveta“, i po prvi put se osetila inferiornom kada su je u ambasadi oslovili sa „doktorka Popović“. Od tog trenutka, za nju je najteža pomisao da odustane od svega, i propusti veliku šansu koja joj se pružila, te je samim tim očekivana i njena reakcija, kada joj dečko saopšti svoju odluku da odgodi razgovor u ambasadi, na koju kad pomisli kao da vidi vešala (v. Ognjenović, 2002, 228), ona ne ume da pronađe izgovor, i spremna je samo da naglo ustane i ode.

U slučaju ovog ljubavnog para, pokazuje se istinitim ono na šta je slutio Goran, Miličin dečko. On trezveno nagoveštava „ruševine“ svega što je ova generacija izgradila, pokušavajući da interpretira budućnost u kratkim crtama: „Meni prvo stiže razglednica u boji. Ćao, Gogi, sve je u redu. Javi se mojima i reci da sam dobro, treba da im pišem dugačko pismo, ali nemam vremena, pa čekam vikend.

Pozdravi sve. Ljubi te, Miki… Onda e-mail: Čoveče, ovde je super. Već sam našla posao, mada to još nije ono pravo, ali na tragu sam. Imam zakazano deset intervjua. Svi mi se obraćaju sa doktorka Popović. Sad sam se već navikla, pa se i sama sebi tako obraćam… Onda u atačmentu stižu fotografije, skenirane na Danteovom kompjuteru i egzaltirano pismo u kome mi do neba hvališ tu mašinu koja nema šta ne radi, samo što ne pere sudove i ne tuca, ali ti si srećom našla i ko će to da ti radi…“ (Ognjenović, 2002, 225. Podvukao Mladen Đuričić).

U kratkom preseku, gradacijski se vrlo slikovito prikazuje kako se „urušava“ generacija, kako pucaju veze sa zavičajem, kako negdašnje duhovno biće sada postaje materijalno, kako čoveka zamenjuje mašina, kako Milica Popović postaje doktorka Popović. U prvi mah ona šalje razglednicu u boji, svoga dečka nazvaće Gogi, pisaće o svojoj porodici, i na kraju poslati poljubac. Takođe, vidimo da ona ima sve manje vremena, što se posebno naglašava njenim drugim javljanjem. Razglednicu zamenjuje elektronska pošta (brza pošta), u kojoj više nema nežnih oslovljavanja, interesovanja za porodicu, kao ni poljupca koji bi, uostalom, ovde izgubio svoj smisao. Ono što je nekada pisala svojom rukom, što je imalo sentimentalnu vrednost, sada zamenjuje kompjuter. Sve što stiže od nje više ne može da se opipa, omiriše, oseti… Vrhunac je, ipak, njeno treće javljanje, u kome tekst praktično zamenjuju slike. Negdašnju priču smeniće kratka hvala njene super-

drama

AVANGRAD mašine koja može da uradi skoro sve, da bi se banalnim primerom ilustrovala i činjenica da je mašinom zamenila čak i mladića koga je volela.

Upravo muzika koja prati dramski tekst, vrlo precizno naglašava osećanja, i uvodi nas duboko u okvire života Ognjenovićkinih junaka. Milica, emigrantkinja koja časti svoje društvo nakon što dobija vizu, i koja jedina ne krije osećanje sreće kada dobije svoju šansu, ne odustaje. Njena kombinacija je dobitna, i upravo u završnom činu, kada stiže njena „lepa razglednica sa Novog Zelanda“ u kojoj šalje svima jedan „džambo poljubac“, ponovo će se začuti lagana melodija Milerove pesme, nakon koje dolazi plač što se pretvara u ridanje. Poznata melodija, i tekst koji sluti na povratak, mogu funkcionisati kao jedino što preostaje – a to je nada da će se Milica nekada vratiti, čime bi generacijski san dobio svoju šansu.

Tu je i čuveni singl Diamonds are a girl’s best friend6 koji ponovo upućuje na priču iste junakinje. Naime, reč je o stihovima koji šalju jasnu poruku da su novac i materijalna sigurnost devojci postali važniji od iskrene ljubavi. Ona je svesna toga da poljubac u ruku ume biti nešto veliko, ali naglašava da joj taj poljubac neće platiti zakup skromnog stana, niti joj pružiti lagodniji život.

Njena vodilja su dijamanti koji ne gube lepotu ni kada ponosni vlasnik izgubi svoje čari, zbog čega, uostalom, i želi čoveka koji joj može pružiti dijamante, a ne onoga koji će uživati u borbi za njenu ljubav. Naposletku, ona poručuje da je čula za „platonske stvari“, ali veruje da su dijamanti devojci najbolji prijatelji. Reči kojima su autori završili pesmu poručuju da se vreme kotrlja i da mladost prolazi (baš poput parne mašine koja je u Milerovoj pesmi odvela mladića iz materijalnog sveta u zavičaj, gde ga čeka sreća), a dijamanti će ostati isti, čak i kad čovek fizički „propadne“.

Stihovi pomenute pesme prate Miličino prvo pojavljivanje u drami, odnosno scenu nakon što dobija vizu, i sastaje se sa društvom da bi zajedno pošli u Šomijev kafić. Upravo pesmom iz čuvenog holivudskog mjuzikla, dodatno se naglašava sve uočljiviji životni put ove junakinje, i njeno opredeljenje za svet materijalnog, u kome postaje poštovana doktorka Popović.

1

Jasna je aluzija na period vladavine Slobodana Miloševića.

Misli se na dobijanje viza za koje junaci drame apliciraju, i u zavisnosti od toga da li ih dobijaju ili ne, zavisi njihova budućnost, kao i sudbina čitave generacije kojoj pripadaju. U završnoj sceni jasno uočavamo na koji način se „ostvaruje“ ono što su planirali i priželjkivali.

3 Zanimljivo je da se i u ovoj „emigrantskoj“ drami javlja porodica Popović (v. dramu Maj nejm iz Mitar iste autorke), sa težnjom da pobegne u svet. Interesantan je i podatak da se Miličin otac zove Marko Popović, što nas sve jasnije vodi ka Ognjenovićkinim ranijim istraživanjima o emigrantima, i tera nas da se zapitamo je li ovo samo slučajnost? Takođe, i ovde se uočava inicijativa da nakon odlaska ćerka „povuče“ za sobom i ostale članove porodice: „Alo, Popovići, šibamo li u svet?“ (Ognjenović, 2002, 221).

4 Muzika iz filma Sun Valley Serenade (1941). Autori kompozicije i teksta: Harry Warren i Mack Gordon.

2

Hey, baby7, poznati singl čuvenog američkog pevača Bruce Channela, u pravo se vreme „čuje“ u pozadini, najavljujući scenu u kojoj „emigrantkinja časti“, a potom odlazi u šetnju po parku sa voljenim dečkom. Postoji, naime, jedan stih ove pesme koji se posebno može izdvojiti, a to je pitanje momka, upućeno devojci u koju se zaljubio videvši je kako hoda ulicom, koje glasi: Želim da znam da li ćeš biti moja devojka? Slično pitanje na metaforičan način postavlja Goran, sluteći da Miličina sigurnost u odlazak upućuje na sigurnost da će se rastati, jer je – kako zapaža – za njih dvoje Novi Zeland „ili-ili“.

Milica, ipak, pokušava da prebaci krivicu na njega, čime se pokazuje kao devojka iz Prislijeve pesme Devil in Disguise8, što se javlja na samom početku drame. Ona se može uvezati u priču o kojoj govorimo, i dopuniti stihove prethodne pesme, jer govori o momku kome se devojka što je video učinila kao anđeo, jer je izgledala, šetala, razgovarala kao anđeo, a sada, nakon nekog vremena, on razmišlja trezveno i iznenađen je kada shvati da ga je ona prevarila, i da je bila samo „đavo prerušen u anđela“.

Navedenim pesmama nagoveštava se ljubavni krah, u ovom slučaju Miličin i Goranov, ali ne treba zaboraviti ni sličnu sudbinu Dejana i Duki, koja je, doduše u nešto manjoj meri, propraćena identičnim izborom filmske muzike. Sve navedeno precizno nas vodi ka zaključku da pojedinačni slučajevi, od kojih je ovom prilikom izdvojen i analiziran samo onaj najupečatljiviji, ilustruju pad generacije, „mladalačke ruševine“ koje se javljaju pod oštrim režimom ondašnje vlasti.

Generacija koja – takoreći – nije uspela da razbije maler, već ga je prizvala bacajući kutiju šibica koja im prolazi kroz ruke, surova je slika zemlje u kojoj je mladom čoveku viza najveći ideal (v. Ognjenović, 2002, 240).

Stihovi koji se čuju sa kasetofona ili gramofonske ploče, a koji bi trebali da sećaju jednu generaciju na najlepše trenutke njene mladosti, imaju suprotnu funkciju – da izazovu potpuno oprečna osećanja, i sete na vremena u kojima je viza funkcionisala kao jedini izlaz, na vremena koja su „zgazila“ svoju mladost. *

Ognjenović, 2002 – Vida Ognjenović, Viza, u knjizi: Drame III, Stubovi kulture, Beograd, 2002, 211-243.

5

Chattanooga Choo Choo jasna je asocijacija na parnu lokomotivu koja danas u Americi predstavlja turističku atrakciju, a čuva se u muzeju gradića Čatanuga, države Tenesi.

6 Iz mjuzikla Gentlemen Prefer Blondes (1949). Muziku i tekst potpisuju Leo Robin i Jule Styne. Kasnije će se javiti nekoliko obrada, među kojima je najpoznatija ona iz mjuzikla nešto novijeg datuma Moulin Rouge.

7 Kompozicija datira 1961. godinom, a kao jedna od nosećih zvučnih traka javiće se u filmu Dirty Dancing (1987). Autori muzike i teksta su Margaret Cobb i Bruce Channel.

8 U animiranom filmu Lilo & Stitch (2002), kao i u holivudskoj komediji Honeymoon in Vegas (1992). Pesmu potpisuju tri autora: Bill Giant, Bernie Baum i Florence Kaye.

Mladen Đuričić

15

drama

AVANGRAD

poetski teatar KCNS /

Laza KOSTIC

Samson i

DELILA v

Rec reditelja:

izvedba u ITD galeriji, Petrovaradinska tvrđava

Pozvan da napišem tekstić za programsku knjižicu panično shvatam: nemam šta reći, napisati. Sve je u predstavi. I žalom štrihovani Kostićevi stihovi, i ostale reči, reči, reči... i ćutanja; i radnje koje jedva čekamo i one koje ne smemo da izvedemo pred publikom; i urlici bola i sekstaze i šapati nežnosti i brige.

Samson i Delila su se zavoleli u davnom dobu, pre više hiljada godina. Kakve su se predstave tada igrale? Kakve su se mogle izvoditi? Kako bi priča o neobuzdanoj strasti bila bitna za gledaoce? Kako ostvariti u živoj ljudskoj igri ukrštaj neobuzdane romantičnosti emocija junaka i racionalnu preciznost Kostićevog jezika? Kako proces proba da bude inovativan kada postavljamo tekst čvrste strukture i stila, pisan pre skoro sto pedeset godina?

Kriterijum rediteljskog procesa bio mi je permanentni izazov i promena, nadograđivanje i nužno rasturanje otkrivene samozadovoljne forme. Time smo postigli da nivo igre predstave bude iznenađujuć i intrigantan, jer poput života izmiče želji za kontrolom koju izvođači traže ne bi li se osetili sigurnim u nepoznatom mraku scene ispunjenom očekivanjima gledalaca. U našoj predstavi tu nesigurnost smo pojačali igrom koja je u potpunosti okružena očima, ušima, dušama, telima posetilaca.

Publika sedi, stoji, igra po ivici kruga u kojem se zapliće i raspliće tragična pletenica strasti, savesti, miline, bola... Prožimaju se suprotnosti, kao i u životu, a sada na sceni, smešnog i strašnog, nežnog i grubog, ljubavi i dužnosti, ceremonije i transa, erosa i tanatosa, itd., u neprekidnom sudaru izobilja uzavrelih dveju sila: od omraze, od omilja...

Samson i Delila, šta nam oni znače danas? Kakve sve veze dramska poema Laze Kostića može da ima sa savremenim gledaocem? Mnoge, jer ritualno odigravamo umesto drugih svu destruktivnu neobuzdanost kako lične strasti tako i želje za vlašću, ali za razliku od stvarnog života u kome se trudimo da bližnje sačuvamo svojih tragičnih postupaka, ovde u zaštićenom prostoru teatra dopuštamo i kontrolišemo to nužno uništenje pokrenuto hibrisima junaka. I još važnije, najvažnije: pokazujemo u čemu se od tih davnih vremena nismo promenili: u potrebi da volimo i budemo voljeni.

Ivan Pravdić

16

AVANGRAD

filozofija

Subverzija i misao Misao je suštinski subverzivna onda kada je filozofska i djelatna, kada je u okvirima snaga geista obrnutog svijeta, ako nije u tim okvirima onda je Hegel zaista mrtav. Uokvirila se ova snaga nekim drugim međama, međama zla koje su postale jasne, a njihovo ulaženje u domen čovještva predstavlja jednu uzbunu vrijednu promišljanja. Dajmo razmotriti kako je, i kroz koja vrata duhovnosti anti-subjektivizam doveo do ove uzbune.

Legitimni ali obesnaženi interesi kulture u uokvirenim domenima su po suštini uvijek interesi prirode, bez njene refleksije naši moralni, revolucionarni, filozofski diskursi su prazni, nejaki ili su zatvoreni u ne-ekspresivnim oblicima mišljenja. Njemačka riječ wissen osim „znanja“ krije i „prirodu“ i „suštinu“ u svom značenju, jer je „prirodno znati suštinu“. Anti-subjektivizam je taj koji formira nereflektorni corpus koji sub modo, funkcioniše kao slobodarenje, koje se umjetno obezbjeđuje kroz uvijek novo, ta uvijek novost, nije ustrojena prirodnim snagama geista već je agregat (metod) izvođenja. Nastojanje da sve uvijek bude „novo“, dovelo je do teze da nas rušenje „poretka misli“ može dovesti i do osnažene suštine koja ima makar tendencije na vječno utemeljen geist. To nastojanje da se uvijek bude „novo“ je pogrešno interpretirano iz one pozicije sa kojom se i Theodor W. Adorno usaglasio u svom čuvenom tekstu Wozu noch Philosophie sa ukletim pjesnikom Arthur Rimbaudom koji je svojevremeno nenamjerno postavio imperativ filozofiji izrekavši: „Il faut être absolument moderne.“ Taj imperativ da se apsolutno mora biti moderan se nije morao shvatiti kao: apsolutno se mora biti „novo“, jer se tako izgubila suštinska ustrojenost ovog zahtjeva, ili se možda umjetnost namjerno oslobodila smisla. Shvatanje rječice „se“ je ono heideggersko „živi se“ kao primjer neautentične egzistencije, pa ako to primijenimo na ovaj obrazac uslovno dobijamo „novuje se“ (neu die: novo-je-se), novo je radi novine, a ne radi potrebe ili promjene. Takva pozicija koja

oblikuje umjetnike kao agregate za proizvodnju novog, nije suštinski umjetnička, a njihova svrhovitost koja se ogleda u pobuni radi pobune, nije subverzivna. Još u vrijeme jako ružnih prilika su pojedini teoretičari kulture, ili kako se danas moderno nazivaju analitičarima, mislioci kao i estetičari, ukazivali na to da se sve prilike moraju objašnjavati iz stanja svijesti. Budimo još objektivniji pa recimo da su prilike konsekvence uma, i njih treba razlikovati od stanja koja su činjenička, i produkt su nekih činjeničkih podjela rada, djelovanja, i ona su promjenjiva zato se i zovu stanja, jer se trebaju prevazići, a obično se tokovima čovječanstva i sama prevazilaze. Prilike ne nastoje promjenama, makar ne tako brzo kao što se odvijaju u stanjima, prilikama vladaju sistemi i umne konsekvence makar one bile i bolesne. Subverzacija je proces prevazilaženja stanja i tu je u prvi mah najprimjenjivije upravo ono već formulisano kroz potražnju za novim, ali taj proces je dosta oslobođen smisla i svodi se na primjenu imitacije. Taj proces se jako često koristi za opisno svrgavanje ideologija, a ideologije u svom fundamentu su osnažene i utemeljene snage uma koje traju dok traje i nosilac tog ideala; u svojoj idealnosti one su tako konstruisane da ih je nemoguće srušiti. Subverzacija je takođe ono što se odnosi na odbacivanje starih formi pravila, kao i neophodan proces u formiranju koji se često nalazi kod savremenih sociologa. Ovakve teorije nastoje što jasnije kroz sve nejasnoće konstruisati umjetnost kao „traženje sebe sama“ radi formiranje identiteta, pri tom ne znajući odgovor na pitanje „šta je identitet?“. Umjetničko polje je ovdje zarobljeno upravo u ovoj identitetskoj težnji, kada umjetnik ne zna gdje „pripada“ pa kroz manirizam nastoji da pobjegne od nepoznatog u identitet koje se očitava kao polje sigurnog, i onda je identitet slabašna konstrukcija koja je rezultat bijega, ne bunta. Ovdje se čak može reči da umjetnik iz pozicije subverzivnosti pada u poziciju subalternacije.

17

filozofija Sledeći proces koji ćemo razmotriti je pokušaj da se ustanovi prava pozicija subverzije sa njenom suštinskom odrednicom stvaralačkog subjektivizma, kao i filozofsko djelatno utemeljenje prirodne određenosti subverzije u umjetnosti. Pokazali smo da proces subverzacije ne zahvata grund kada se govori o identitetu subjekta umjetnosti, njega je moguće zahvatiti u promišljanju o subverziji. Sama umjetnost kao subjektivna djelatnost je subverzivna zbog svoje ekspresivne prirode, jer ako je nešto ekspresivno ono se buni protiv već postojećeg, što u nauci nije moguće jer je ona reprezentativna.

Umjetnost zbog jednostrane prirode nauke upravo nastoji da čak svoju ekspresivnost umanji pred licem publike samo da ne bi „manjkala“ na snagama subverzije, što je nepotrebno jer ona uvijek svrgava objektivitet u umjetničkom djelu radi subjekta. Umjetnost kao umijeće izvođenja je uvijek kroz svoj angažman pristupačna subverzorima jer je ona forma geista i intelekta koja je makar sub modo u potpunosti oslobođena. Pitanje oslobođenosti umjetnosti unutar zadatka subverzije je problematično, jer se nolens volens umjetnost stavlja u okvir sub lege libertas. Djelovanje i angažman se stavlja pod zadatak, a zadatost tog zadatka nanosi štetu na slobodnom corpusu umjetnosti. Sjetimo se da je Immanuel Kant upozorio da „lišenost pravila je ujedno i neumnost“, onda umjetnost kao da kroz subverzivnu zadatost želi da obezbijedi svoju umnost, ili njega priroda kroz umnost preteže ka polju ljepote. Ponekad u slučajevima koji se mogu nazvati i ekcesima, subverzija donese ljepotu, a takav umjetnički akt jeste akt genija. Otkriva se novo problematično polje, koje se očitava u pitanju: da li subverzori mogu biti bezbjedni? Vladajuća opasnost po nosioce subverzivnih misli je očigledna, oni ne mogu da budu subverzori unutar pravila. Umjetnost je po svojoj prirodi subverzivna jer prevrće subjektivni svijet sa objektivnim, jer u objektivnom svojim prodirujućim snagama geista ruši koncepte nužnosti i otkriva obrnuti svijet subjekta.

Subverzivnu snagu misli moramo konfrotirati instrumentalizmu kao i bio-tehnikaciji umjetnosti koja se osnažila zbog spornosti oko subjekta.

Umjetnost čak u današnjim prilikama zaboravlja subjekt, žrtvuje ga za „rad“ identiteta. Identitet u poljima intelekta može obezbijediti samo subjekt, subjekt je taj koji formira originalnost. Danas

18

AVANGRAD umjetnik biva pritisnut ogromnom željom da šokira, da bi stekao originalnost pa time dovodi da se njegov identitet stvori neprirodno, bez subjekta.

Priroda šoka se kroz budnost vezala za umjetnost, želja da se probudi uspavani čovjek sadašnjice. Šok kao najprirodnije stanje u umjetnosti danas želi prvo da probudi čovjeka, da umjetnicima obezbijedi budnu publiku. Priroda je uvijek uzvišena i sa svojom uzvišenošću uvijek šokira, pa umjetnik u svoj svojoj težnji da pobjegne od mimesisa se opet služi prirodom da bi stvorio lijepo koje bi šokiralo. Građanin, civil, vojnik, pravnik, a prije svega umjetnik je ljuštura koja se navlači u svijetu a taj svijet tu ljušturu čeliči, a jedino umjetnik želi da je omekne, da je zbaci sa sebe.

Sjetimo se samo koliki je F. Kafka bio vizionar i koliko je on ispisao riječi koje se ovdje mogu spomenuti. U prilog temi podsjetimo se samo njegovog djela Umjetnik u gladovanju. Umjetnik je konstantno u opasnosti dok u rukama ima subverzivnu oštricu, jer je stalno zariva u oko čovjeka: „...neiskaziv bol u oku, Njega pokreće ono što po ljubiteljima lepote odbaciti treba, što večno kobno jeste“. Friedrich Nietzsche je sa ove tačke u svom anti-antropocentrizmu veliki subverzor, ali sa druge strane i on upravo kao i Windelband stoji na toj poziciji da umjetnost ne treba da se hvata u koštac sa ovim što vječno jeste tj. sa istinom koja je ružna – to je ipak posao filozofa. Istinske subverzije nema bez sagledavanja onoga „što vječno jeste“, možda je ovo traženje nemogućeg u doba kada je kultura nadvladala humanitet, možda to neće biti moguće dok vlada „zadah informatičke deponije“ . Umjetnik je tu da predstavi stanje posle subverzije, kao i da potpomogne prevrat da ga kao glas raširi i približi svima. P. Picasso je jednom rekao da „svaki čin stvaranja je prije svega čin uništenja“, pa je kroz to uništenje/preoblikovanje subverzija postala odomaćena u umjetnosti. Čin stvaranja iz ostataka razorenog je čin prirodnog procesa, to je zakon prirodnog djelovanja, tako da je svrgavanje najprirodniji proces razvoja.

Srđan Ilinčić je, prilikom prikazivanja svog umjetničkog djela Process of living na Cetinju, izjavio: „Ako biste nakon ’uništenja’ nečega to u potpunosti u svakom smislu odbacili, onda ne biste imali iskustvo“; iskustvo o uništenju je iskustvo stečeno u prirodi, ono, kao i uništenje, je najprirodnije. U težnji da se iskustva, kao svedočanstva o onome uništenom, saberu i prenesu

AVANGRAD dalje, nastale su knjige, slike itd. U najtežim vremenima i stanjima svijesti upravo knjiga je bila optužena za najsubverzivniji pronalazak, jer je stala na put obmanjivanju vladara. Tako da ono što se spolja označi kao subverzivno u svojoj prirodnosti treba preispitati i ponovo postaviti jer je moguć odnos ancilla. Umjetničko djelo kao i sama umjetnost ne smije da zapadne u paradoks kulture u kojoj djeluje, jer sjetimo se „kultura je paradoksalna roba“ i zbog te paradoksalnosti umjetnost može da kroz dekonstruktivnost zapadne u neangažovanu, nedjelatnu subverziju, glupost.

Dekonstruktivno čitanje J. Derride, koje otkriva nestabilnosti u filozofiji, treba primijeniti na kulturu i otkriti njenu manjkavost pred humanitetom, jer javni neprijatelji slobode se obično pokažu kao veliki branioci kulture. Čovjek nema prostora pred medijima, uređenjem i drugim umjetnim formama da bude čovječan, taj prostor mu se otkriva pred licem umjetnosti, i licem prirode.

Subverzija nije revolucija, jer revolucija je igra vatrom protiv vatre, subverzija je umstvena konsekvenca koja tvori promjene, a sama je misao prevratna dok je umjetnička i filozofska.

Svaki filozof je gradio svoju filozofiju na ruinama drugih filozofija, tako i umjetnik na ruševinama prirode tvori umjetnička djela, takav proces nije re-evolucija ili ponovna evolucija nego originalno buntovno stvaranje. Bunt je postao obavezan sastavni dio mišljenja, skoro da ne postoji mišljenje bez subverzije objekta. Istorija ne može obezbijediti primjere za subverzivno djelovanje u umjetnosti, jer je ona mišljenje iz podataka (ex datis), mišljenje koje je ex principiis je pozvano da se bavi umjetnošću, pozvano je da u slobodarenju razumije duhovnost umjetnosti.

filozofija Umjetnik u svom umijeću da izvodi iz prirode umjetnička djela je bliži zanatliji nego misliocu, ali kada je umjetnik budan kao genije, on je φιλόδοξ (umjetnik uma) kako bi ga nazvao Sokrat. Ova formulacija krije u sebi i ambiciju kao častoljublje, koja je ključna za prevratno djelovanje. Vrijeme je da se kulturna masovna proizvodnja i tehnoljublje zamijeni čovječnom ambicijom za promjenom, da se humanitet vrati na velika vrata umjetnosti i da utihnu bučne struje plastike. Ponovni humanitet je neophodan obnovi i uzdizanju umjetnika iz pepela koji nastaje izgaranjem kulture u masovnosti koja je dovedena putem sterilnosti. Očišćenost od zadaha čovjekovog geista je oslobođenost od bolne istine, umjetnosti, prirode; svaka sterilnost budi u duši čovjeka želju za rušenjem.

Dragiša Damjanović

Okomanija - Sanja Stvorcova; kombinovana tehnika, 20x30cm

19

psihologija/film

AVANGRAD

Uslovna istinitost

simbolickog V

SVETA

osvrt na delo Ernesta Bekera * - Matematičari moraju da prekorače granicu.

Ti si me tome naučio.

- To je smrt! citat iz filma Pi (1998) Bog je stvorio evoluciju. Kako biste se opredelili prema ovom iskazu? Kao lažnom, besmislenom, nejasnom, kontradiktornom, apsurdnom, glupom, uvredljivom, blasfemičnom, jeretičkom, anarhičnom, uznemirujućem, provokativnom, šaljivom, domišljatom, kreativnom, intrigantnom, promišljenom, istinitom? Nesumnjivo ste se odredili u jednom ili više navedenih ili nekih drugih pravaca. Pokušajte da na sličan način opazite i zadržite u svesti sopstvene emocionalne i kognitivne reakcije na različitim tačkama rasprave koja sledi.

Vratićemo se sad na prvu rečenicu teksta. Šta nju prvenstveno čini problematičnom? To što ljudi ili veruju da je Bog stvorio čitav svet za sedam dana kako je opisano u Starom zavetu, ili veruju da se živi svet razvio zahvaljujući mehanizmima koji su opisani u teoriji evolucije Čarlsa Darvina. Kreacionisti odbacuju pojam evolucije, dok evolucionisti odbacuju pojam Boga.

Jedino u čemu se i jedni i drugi slažu jeste da su jedni u pravu, dok drugi nužno greše. Isključivost obeju sukobljenih strana školski je primer logike kamena (kako Edvard De Bono slikovito naziva robovanje linearnom mišljenju, tj. klasičnoj logici). Čovek spreman da se upusti, a potom i da istraje u dokazivanju istinosne vrednost iskaza kakav je

20

Bog je stvorio evoluciju previđa osnovnu činjenicu koja lebdi nad glavama svih ljudi: najdublje tajne stvaranja ne podležu logičkim argumentima! U tom smislu, niti je Darvin kao paradigmatski čoveknaučnik mogao da ošteti te vrhunske tajne svojim empirijskim nalazima o poreklu vrsta, niti je Knjiga Postanja čoveku data da bi se zadržao na njenom bukvalnom značenju. Ravan u kojoj se religija idealno nadovezuje na nauku promišljao je, i u svojoj knjizi Poricanje smrti (The Denial of Death) 1973. svetu obelodanio Ernest Beker, kulturni antropolog i ikonoklast psihoanalitičkog usmerenja.

U nastavku teksta bavićemo se nekim od osnovnih teza ovog kapitalnog, a nedovoljno poznatog dela egzistencijalističke misli XX veka.

Osnovna bitka koju čovek vodi jeste bitka za smisao. Bićemo još precizniji ako kažemo da je to bitka za smisao sopstvenog postojanja.

Egzistencijalna dilema čoveka bez presedana je u živom svetu poznatog univerzuma, i odražava njegovu dualističku prirodu. S jedne strane čovek je biološko biće, životinja koja ne može bez hrane, vode i vazduha, telo koje proždire, vari i defecira, a s druge strane čovek je simboličko biće, sposobno da posmatra sopstveno ponašanje, zamišlja budućnost, stvara značenja, i preoblikuje prirodu po svojim potrebama. Ono želi da se nastavlja

AVANGRAD kroz prokreaciju, da služi vrsti i utopi se u njeno sigurno okrilje, ali istovremeno oseća teret vrste, želi da se izdvoji, individualizira, samopotvrdi, iako se plaši da će ostati samo i napušteno. U srži čovekove situacije, Beker naglašava, jeste to da je jedino biće svesno svog neumitnog kraja, užasa smrti koja ga briše sa lica zemlje, i pred kojom je, na koncu, u potpunosti bespomoćan njegov istinski žar za životom. Neizvesnost dolaska smrtnog časa proizvodi kod čoveka ogroman strah sa kojim je izašao na kraj tako što ga je potisnuo iz sfere svesnosti i pronašao načine da ga tamo drži. Tu dolazimo do jedne od ključnih postavki Bekerove teorije, a to je da je osnovni način poricanja smrti, tačnije njenog prevladavanja, ljudska kultura. Kultura je složena simbolička građevina koja čoveku obezbeđuje pouzdanu iluziju da, pripadajući određenoj naciji, porodici, radnoj, političkoj, verskoj ili kakvoj drugoj standardizovanoj društvenoj grupaciji, njegovo postojanje dobija dimenziju besmrtnosti jer su sami objekti kulture sa kojima je identifikovan simboli večnog. Istini za volju, ovde se mora reći da Beker nema naročito pozitivno mišljenje o usvajanju gotovog kulturnog modela za lični projekat besmrtnosti jer on, po njegovom mišljenju, ne odražava pravi heroizam. Čini se ponekad da se Beker svesno odriče mogućnosti šireg prihvatanja njegovog pisanja jer čitalac ne može da izbegne da se prepozna u nimalo laskavim kvalifikativima koje autor ponekad izriče drskošću božanstva. Mora mu se upravo zbog toga i odati priznanje jer je na taj način ostao veran sopstvenom idealu herojske transcendencije – stvaralačkom, beskompromisnom opravdavanju postojanja koje čoveka vodi kroz duge periode osamljivanja, očaja usled suočavanja sa sopstvenim demonima i nemoćnog klečanja na kolenima pred nedostupnom svemoćnom silom.

Nije da se Beker ne oslanja na autoritete od krvi i mesa, naprotiv, cela knjiga je ustvari prebogato izvorište zakopanog intelektualnog blaga kakvom je i sama knjiga Poricanje smrti postala.

Mislioci čijem se delu Beker bez zadrške divi i koji mu predstavljaju neiscrpan izvor inspiracije jesu u prvom redu Seren Kjerkegor i Oto Rank. Smatrao je, čak, da mu je misija da ustoliči Kjerkegora kao praoca moderne, postfrojdovske psihologije, i osvetli Ranka kao izuzetnog proučavaoca čoveka koji se, odgovarajući izazovima vremena, odvažio da ukaže na nemoć nauke da pruži najvažnije putokaze čoveku današnjice. Sva trojica su se slagala u tome da je čovek po svojoj prirodi religijsko biće čiji kosmički heroizam podrazumeva

psihologija/film postupno odbacivanje nužne, ali lažne ljušture karaktera (koju je oblikovalo društvo) da bi se prirodno završio potpunim predavanjem onostranom koje je izvan i iznad svih ljudskih značenja, a koje se u najvećoj meri podudara sa hrišćanskom verom u svom idealnom, ovozemaljskim institucijama neprofanisanom obličju (kao i sa drugim velikim monoteističkim religijama). Ravnoteža Erosa, životne sile, težnje ka samoširenju, upijanju sveta u sebe i Agape, bratske ljubavi, samopredavanja, spajanja sa svekolikom, sveprožimajućom moći celine Jednog vodi stvaralačkom rešenju problema čovekovih suprotstavljenih ontoloških težnji. Uspeh heroizma ujedno je i uslov mentalnog zdravlja.

Neko se, čitajući sve ovo, može zapitati gde je onda mesto psihologije i psihoterapije u odnosu na zdravlje čoveka. Beker i ovom pitanju posvećuje dosta prostora i izvodi zaključak da psihologija kao nauka i psihoterapija kao vid psihološke prakse imaju zadatak da čoveku pomognu da se oslobodi neurotskih vezanosti, samoporažavajućih uverenja i ponašanja, kako bi imao čist put ka ispunjenju svojih posebnih nadarenosti. Uloga im nije da svojim konceptualnim aparatom postanu privatna religija, idolatrija svoje vrste, jer u tom slučaju služe ograničavajućem kulturnom projektu samostvaranja umesto kosmičkom heroizmu za kojim čovek iz dubine svog bića žudi. Beker hoće da kaže da samozavaravanje može imati čeličnu opnu, ali je ono i dalje samozavaravanje. Istina je da je čovek mali, nemoćan, drhturav. Ostane li na toj jednoj ravni istine, živeće životom opterećenim

Knjiga u izdanju Izdavačke kuće Naprijed iz Zagreba; 1987

21

psihologija/film teskobama, kako od života tako i od smrti. Shvati li da ga Bog voli zato što je takav (mali, nemoćan, drhturav), a ne da Bog od njega traži da bude takav, kako krivo tumače religioznost poklonici ateističke ideologije besmrtnosti, dobiće nadu, i što je najvažnije, hrabrost da živi punim plućima i da se nosi sa udarcima od kojih ga priroda ne štedi.

Sad postaje jasnije gde čoveka vodi življenje po standardima dobrote koje mu zacrtavaju drugi.

Zadovolji li jednog, razočaraće drugog. Kao da nam nije dovoljna egzistencijalna krivica koju svi nosimo (koja proističe iz konflikata dualizma čoveka), nego sebi prišivamo još i neurotsku krivicu, ne bismo li se još više udaljili od sudbine čoveka. Ali, to je cena kulture...

Krtitičari dela Ernesta Bekera tvrde da je bio nepopravljivo pesimističan, mračan i da je bio slep pred svim onim lepim stranama života: uživanju u sopstvenom telu, seksu, radostima druženja, rada, odmora, zabave. Možda bi bilo pravednije reći da nije bilo u opisu njegovog heroizma da nas podseća na sve to. Nije da nam manjka takve literature, naprotiv, svedoci smo procvata pozitivne i popularne psihologije. Upravo zbog toga je važno da se danas podsetimo njegove misli. Tome su u velikoj meri doprineli i autori dokumentarnog filma Beg od smrti: traganje za besmrtnošću (Flight from Death: The Quest for Immortality) iz 2003.

Predstavljajući grupu socijalnih psihologa koji su na osnovama Bekerove naučne zaostavštine razvili novi model ponašanja čoveka pokazali su javnosti nedovoljno upoznatoj sa Bekerovom misli zašto njeni najžešći kritičari nisu u pravu. Veliki učitelji znaju da je učenicima najvažnije predati mali broj fundamentalnih istina, i ako je potrebno, ponoviti ih veliki broj puta. Oni znaju da učenici vole harizmu učitelja, ali mnogo važnije od toga, oni žele da implicitni sadržaj njihovih reči, koji ni njima samima često nije dostupan, oživi u njihovim učenicima.

U tom smislu, implikacije Bekerovih ideja su fantastično značajne. Pored toga što objašnjavaju

22

AVANGRAD mržnju, ratove i grozničava, destruktivna nastojanja pojedinaca, društvenih grupa, nacija da zaštite kolektivnu ideologiju kojoj su privrženi, pokazuju nam da je odbrana čovekovog svetonazora uvek pitanje života i smrti. Što je privrženost iluziji veća, potencijal za dramatičnost i drastičnost međuljudskog sukoba je veća. Kako nastaju nove društveno-ekonomske formacije i novi, moderni kultovi, možemo samo da pretpostavimo oko čega će se sve lomiti koplja među ljudima u budućnosti.

Teorija nadziranja užasa (Terror management theory) koju su razvili socijalni psiholozi predstavljeni u filmu je u svojoj eksperimentalnoj potvrdi pokazala da kada ljude podsećate na smrt, kao što je to više puta učinjeno u ovom tekstu, oni reaguju odbrambeno u smislu pojačavanja svojih postojećih uverenja i neprijateljstva prema nosiocima drugačijih vrednosti i kulturnih obeležja.

Otuda potiče sugestija čitaocu iz uvodnog dela teksta. Tolerancija prema drugačijosti nije pitanje doživotne pretplate na demokratsku orijentaciju, već pitanje razvoja samosvesti i otvorenosti čoveka za nove horizonte razumevanja osnovnih ljudskih problema.

Addendum: dokumentarni film Anatomija mržnje (The Anatomy of Hate) iz 2009. donosi manje intelektualnih uvida od filma spomenutog ranije, međutim pruža pregršt životnih priča, i time stavlja meso na skelet. Nezavisno od Bekerovog učenja, dokumentarac Ja sam (I Am) iz 2010. portret je stvaralačkog suočavanja sa laži svog karaktera reditelja Toma Shadyaca. Ako filmu oprostite suvišne pseudonaučne spekulacije u središnjem delu, možete doživeti nadahnjujuće gledalačko iskustvo. O heroizmu na najdirektniji i najspontaniji način ima mnogo šta da kaže i domaće filmsko ostvarenje Kako postati heroj reditelja Mladena Matičevića iz 2006. godine.

Ivan Panić

filmska arhiva

AVANGRAD

/

Mica POPOVIC /

Mića Popović, čuveni slikar, pisac, scenarista i reditelj rođen je 12. juna 1923. u Loznici. Živeo je u Parizu od 1951 do 1954., u Njujorku od 1980 do 1982., ali najveći deo života proveo je u Beogradu, gde je i preminuo 22. decembra 1996.

Za sve filmove koje je režirao bio je i scenarista, osim za film Burduš za koji je scenario napisao Žika Lazić. Pored toga što je pisao za svoje filmove, Mića je bio i scenarista TV drame Amerikanka iz 1965. i filma Prirodna granica iz 1970. Iste te godine završila se njegova karijera reditelja i scenariste koju je on samovoljno napustio, iako zabranjivan, dostojanstveno i bez ogorčenja, da bi se sasvim posvetio slikarstvu, što je zapravo i bila njegova glavna životna misija. Ipak, nikako ne treba smatrati da je Mića, zbog slikarstva kao glavne preokupacije, imao manje važne filmove od filmova ostalih reditelja tog vremena. Njegovo filmsko stvaralaštvo ostaće veoma bitno svedočanstvo za istoriju domaće kinematografije, jer je pre svega neizbežna figura u razgovorima o crnom talasu. Kao i svi crnotalasni akteri i Mića Popović je imao problema sa svim svojim filmskim ostvarenjima. Od njegovog debitanskog projekta Farovi i deca u kojem je glavnu ulogu trebalo da igra Momo Kapor, i do čije realizacije nikada nije došlo, preko filmova Čovek iz hrastove šume (1964), Roj (1966), Hasanaginica (1967), Delije (1968), do poslednjeg filma Burduš (1970).

Iako vlada mišljenje kod pojedinih formalista da su pisci bliži filmskoj umetnosti nego slikari, Mića je verovatno prvi koji je kod nas razbio te predrasude.

Slikarstvo kao vizuelna umetnost u neraskidivoj je vezi sa filmom od samog nastanka filmske trake, kada nije bila toliko važna sama priča, kada nije bilo tona, već je postojala samo vizuelna predstava.

Mića Popović je, na jedan veoma zanimljiv način, spojio slikarstvo i film i izvukao i iz jedne i iz druge umetnosti nit koja ih ujedinjuje. Tako je Gvozden, lik iz filma Delije koga je tumačio Bata Stojković, Mićin omiljeni glumac, ovekovečen i na Mićinim slikarskim platnima. Popović je Delije smatrao i svojim najboljim filmskim delom, a voleo je i ostale svoje filmove, osim ostvarenja Burduš koje je pravio iz materijalnih razloga jer se tada borio za životnu egzistenciju. I zaista, Burduš se znatno razlikuje od svih njegovih ostvarenja nastalih pre ovog komercijalnog kraha.

Mića je inače nerado govorio o svojim filmovima, verovatno zbog toga što sebe nije smatrao pravim rediteljem, te je u jednom intervjuu, da bi okarakterisao svoj izlet u film, sebe nazvao gostujućim rediteljem.

Ipak, i pored toga što se filmom zvanično bavio samo od 1964 do 1970., ostavio je za to vreme iza sebe kvalitetan opus kojim mogu da se, pored ljubitelja umetničkog filma, ponose i slikari što su imali u svojim redovima filmskog autora, ali i reditelji, što su imali renesansnog slikara.

Branko Radaković

23

filmska arhiva

v

AVANGRAD

/

Mica POPOVIC: /

Covek iz hrastove sume

Ostvarenje Čovek iz hrastove šume iz 1964. zvanično je prvi film Miće Popovića.

Radnja je smeštena u doba okupacije. Siledžija i ubica Maksim, kog glumi legendarni Mija Aleksić, teroriše i vrši zločine u zabačenom planinskom kraju. Maksim ili pesnik smrti, kako ga je jednom u toku filma okarakterisao profesor, koga tumači Bata Živojinović, je uz četnike, ali je ipak više na svoju ruku jer ne sluša nikoga i uglavnom je sam. Zbog svog krvoločnog nagona, boje ga se ljudi iz tih krajeva.

Iako je radnja filma smeštena u vreme Drugog svetskog rata, u njemu nema klasičnih borbi na koje smo navikli u takozvanim partizanskim filmovima koji su u to vreme bili veoma popularni i jedini koje je vlast i zvanična kritika mogla prihvatiti. Svi filmovi koji su želeli da slikaju malo drugačije prizore iz vremena Drugog svetskog rata, bili su sumnjivi i nepodobni, pa čak i ovakav film koji nije bio ni na čijoj strani, već je dao jedan potpuno slobodan i nezavisan pogled na zločine koji se vrše bez obzira da li su izvršeni u ratu ili izvan njega.

U ovom filmu ne ratuje se grupno, već pojedinac vrši zločine nad drugim ljudima. Jedan čovek ubija druge i svaki put urezuje u drveni stub novi zarez nakon počinjenog zločina. Zarez znači jedan manje komunista.

Ubijanje je njegov porok, kako to primećuje profesor koji poput pesnika, kroz metafore, oslikava svoje i Maksimove mane. I taj porok profesor poistovećuje sa svojom zavisnošću od alkohola. Po njemu, Maksimovo ubijanje nije zločin, već zavisnost koja se može izlečiti.

Iako se u ratu svi bore za svoje živote, ubijaju jedni druge, ovde imamo samo pojedinca, a Popović je tako hteo da pokaže da je svako ubistvo zločin, bez obzira što je rat u toku. Na stranu što su ubistva u ratu normalna, ubistvo je pre svega nemilosrdni, brutalni čin čoveka prema čoveku. Tako ovaj film u sebi, zapravo, nosi jednu mirovnu poruku, a ne samo političku, kako su u to vreme hteli da predstave ljudi kojima je cilj bio samo da ga zabrane, navodno zbog političkih poruka.

Ako želimo da nađemo tu političku poruku, onda se ona pronalazi i data je u nekim dijalozima od kojih je verovatno najupečatljiviji u razgovoru između partizana Nineta, koji jedno vreme boravi sa četnicima kako bi saznao šta smeraju, i njegovog bivšeg profesora, gde Nine u jednoj sceni kaže: Priznajte da je moral komunista visok!, a profesor mu na to odgovara da je moral komunista visok, ali krut i neprirodan, te da im nije dovoljno telo, već odmah hoće i dušu.

Kroz ceo film čuju se sa vremena na vreme pucnjevi, u pozadini doduše, ali nikada ne vidimo ljude koje te metkove ispaljuju, osim ako ih ne ispali Maksim ili, na samom kraju, gde pucaju na Maksima. Ti pucnjevi su samo tu da ne zaboravimo da u blizini tutnji rat. Imamo

24

v

i scene sa vojskom, ali u filmu nema borbi između njih.

Pucnjevi su kao kakva podloga umesto kiše, vetra ili grmljavine.

Maksim se zaljubljuje u ženu koja je, pod maskom crnoberzijanke, u stvari još jedan izdanak partizanskog korpusa u gradu. On uobražava da žena želi zlato, zbog čega još više počinje da ubija kako bi došao do novca, pa uskoro postaje meta i partizana i četnika. I jedni i drugi žele da ga ubiju. I za jedne i za druge, on je ozloglašeni negativac kog žele da se reše, tako da u ovom filmu imamo samo jednog negativca, što je veoma interesantno. Četnici i partizani tako dobijaju još jednog zajedničkog neprijatelja: pored Nemaca, najopasniji element je Maksim. Četnici žele da ga likvidiraju jer je potrebno da uđu u grad, a ulazak sa ozloglašenim Maksimom bi bio pogrešan, dok ga partizani žele mrtvog zbog toga što bi ta smrt lepo odjeknula u narodu – oni bi onda razbili strah od zveri kakav je Maksim. Zanimljivo je da niko ne želi da ga ubije zbog toga što je počinio bezbroj zločina, već zato što vide korist u njegovoj smrti. Mića je na taj način iskritikovao i četnike i partizane. Dakle, nije stao ni na jednu od tih strana, što znači da se nije kroz film izjasnio kome pripada, a takav stav je najopasniji u totalitarnom režimu.

Na kraju, Maksim otkriva ulogu crnoberzijanke i u grad odlazi da se sveti.

Tamo će biti upucan, ali ne znamo sa čije strane je upućen metak. Maksim će zatim, preostalom snagom, krenuti prema hrastovoj šumi. Onda će opet pucati u njega, ali on će ipak uspeti da stigne do svog omiljenog mesta u hrastovoj šumi i tamo izdahnuti.

Iako, po sopstvenom priznanju, Mića Popović nije želeo da tretira četništvo, već mu je bilo zanimljivo da priča o čoveku koji se bavi nekom vrstom zločina, a ima dušu deteta, ta se tema ipak slučajno povezala sa četništvom, te mu je čak i zamereno da četništvo prikazuje na jedan neprimeren način.

Branko Radaković

AVANGRAD

muzika

rUsKi dUh

Postoji jedan internet izdavač pod imenom Deciviliser Records.

Na bendkemp stranici Deciviliser Records možete skinuti gomilu muzike, besplatno. Od Tehno Muda, preko Desje Lovorova, pa do DJ Karastojka. Dakle, radi se o lo-fi skalamerijama i kućnim radinostima: svakojakim eksperimentima, autsajderskim klobučanjima, opskurnostima, sumračenjima. Naravno, sve to izvedeno sa čvrstim ubeđenjem i opasnom posvećenošću. Bez praznjikavih sprdnji studentskog dokonog mesečarenja, bez viceva zarad’ bržeg prolaska popodneva. Autori sa Deciviliser Records žive svoje živahne živote i daruju nam svoje najbolje momente; oni su mrtvi ozbiljni dok sklapaju svoje albume. Tvrdim to sa izvesnom patetikom, ali šta ćeš...

Sad kad smo to razjasnili, ja bih želeo da skrenem pažnju na izdanje koje se na već pomenutom Decivilajzeru pojavilo u septembru. Ruska ekipa koja sebe naziva Post-Materialists je u jednom momentu kontaktirala sa prijateljima Decivilajzera i zaključila da bi singl „Moist Rita-Gliptique“ možda mogao zagolicati neke interesente i sa naših prostora. I - eto njih k nama, a Wostok + Sanja S. im odradiše ilustraciju za net singl.

Preslušavajući ove dve pesme ja sam shvatio da su ovim Rusima Residents mnogo bitni, ali to nikako ne umanjuje njihovu originalnost. „Moist Rita“ funkcioniše baš takva kakva jeste - košmarna, primitivna, monotona. Klaustrofobična meditacija pod žuticom nagriženim mesecom: obezglavljeni sanjar tumara kroz sepijom umrljanu noćnu livadu, jer njega neka čudovišna čežnja mori. Vokal manično propoveda direkt iz kanalizacije pod nekim moskovskim ćumezom, a bubnjevi odlučno bauljaju kroz truležni ambijent, dok huka, mrmor, romor i muka podmuklo kipe sa svih strana.

Bilo mi je jasno k’o dan: Post-Materijalisti savršeno znaju šta rade – ovo definitivno nije bilo nedelo nekog klinje šaljivdžije.

I šta sad ja tu imam da pričam. Proverite i sami, uostalom. Imaju oni albuma k’o blata, a imaju i obradu Venus in Furs.

Ja sam jednog dana seo da pišem za Avangrad o Post-Materijalistima i zapisao prvu rečenicu: „Dakle, tako zvuči ruska magla....“ To je baš glupo zazvučalo, pa sam odlučio da se manim ćorava posla. Rekoh sebi ja: Budalo, kontaktiraj Sergeja Efremova lično, kontaktiraj neprikosnovenog gazdu Post-Materijalista.

Sergej je bez većih problema pristao da nam za Avangrad ispriča o čemu se tu zapravo radi. Saznaćete skoro pa sve. Dobar dan i doviđenja!

Da počnemo od imena – kako drugačije… Zašto ste se nazvali Post-Materijalistima? Imate li možda neke smernice; da li ste deo, ili čak, predvodnici nekog pokreta?

Sergej: Ja to vidim ovako: post-materijalizam je nešto što je iznad materije, nešto što crpi snagu iz duhovnosti.

Post-materijalizam ne prianja uz svet telesa i kamenja; post-materijalizam pokušava da iskrivi lice takvog sveta, ne bi li ga se otarasio jednom zauvek. Umetnost je krajnja manifestacija post-materijalizma. U procesu stvaralaštva čovek postavlja svoja osećanja, svoje ideje i misli na viši nivo od materije. Dakle, post-materijalisti su ljudi koji intenzivno izobličavaju lice materije i pokušavaju da je se ratosiljaju.

Ko su članovi Post-Materijalista (PM)? Da li je to tvoj solo rad, ili je to bend ili pak kolektiv?

PM ima puno članova. Prvobitna ideja je bila da privučem što više umetnika (ili pojedinaca koji sebe

smatraju za umetnike). Do ovog trenutka kroz našu grupu je prošlo više od 60 ljudi. Jedini stalni član i vođa je onaj koji sebe naziva Fish-Eye (Riblje Oko). On je neka vrsta dirigenta, pokretača ideja; on je stvaralac koncepta ove grupe. Riblje Oko je bestelesan, on je izmišljena ličnost, i to baš zato što je stvaran.

Negde sam pročitao zanimljivu priču o nastanku pesme Moist Rita. Pitanje možda nije umesno, ali možeš li mi nešto reći o procesu stvaranja muzike PM - kako ti to radiš?

Svi naši snimci kreću od ideje – na konceptu se radi dugo i pažljivo strogim odabirom, i to pod nadzorom Ribljeg Oka. On piše note za neke članove, ali sve ostalo na kraju prepušta nama samima. Bitno je napomenuti da note koje nam Riblje Oko daruje nisu muzičke note. To su svojevrsni primitivni brojevi i simboli koji definišu zvuk, trajanje i strukturu kompozicije. Bend uspeva da ih rastumači i odatle gradi muziku. Pesma Moist Rita je,

25

muzika

AVANGRAD

u tom pogledu, najizopačenija do sad. Da bismo postigli željene karakteristike zvuka, tragali smo za pokvarenim kasetofonima i rasturenim klavirima po đubrištima.

Morali smo da snimimo vokale kroz metalnu cev da bi stvorili onaj užasavajući glas. Nije zgoreg pomenuti ni da članovi benda konstantno menjaju instrumente na svakom albumu.

Naši nastupi su umnogome poput improvizovanog teatra. Svaki muzičar je glumac i igra baš onu ulogu koju je sanjao čitav život. Ali mi često pozovemo gledaoce da nam se pridruže u akciji. Mada, ponekad ne možemo da imamo potpunu kontrolu nad situacijom, pa se desi da uništimo našu ili tuđu opremu. Mislim da sam oglodao bar tri mikrofona dosad.

Postoji puno mutnih pasaža, šuštanja, šištanja, ludačkog reverba na vašim snimcima, što ponekad ostavlja utisak detinje razigranosti, i, naravno, stvara zanimljivu teksturu. Reci mi nešto o vašoj lofi estetici.

Riblje Oko je uveren da muzika ne predstavlja samo melodiju, već i zvuk. Naš lo-fi pristup je apsolutno svesna odluka. Kako gitarista svira gitaru, tako mi sviramo frekvencije i efekte. To je posebno važan deo strukture naših pesama.

Možeš li mi pomenuti neki ruski bend koji je, po tvom mišljenju zanimljiv?

Moj omiljeni ruski bend je AWOTT (Asian Women On The Telephone). Oni žive blizu nas, u susednoj ulici. AWOTT su mistični đavolski afro-beat kolektiv; obezličeni su, nose veoma čudne arhitekturalne (?) maske. Njihov dada-rock stil je monoton, haotičan i prljav, a nastupi su im hipnotični i mogu biti pogubni po razum – kao dens žurka neke autistične familije.

Puno gitara koje bruje i zuje, puno vrisaka, mehaničkih udova, manijačkih izbuljenih očiju, i puno tišine koja i te kako zna da bude glasna. Oni su poznati i van granica Rusije, a prošle godine su izveli zaista eksplozivnu turneju po Americi i Evropi.

Vidim da su naslovi vaših pesama na engleskom, ali, koliko mogu da naslutim, mislim da pevate i na ruskom. Pa, reci mi ponešto o vašim tekstovima. O čemu vi pevate, šta to vas inspiriše?

Svi naši tekstovi su na ruskom jeziku (osim Venus in Furs, obrade Velvet Underground). Naši tekstovi su posvećeni seksu, ljubavi i nesavršenstvu tela. Mi pevamo o telesnim promenama koje nastaju pri buđenju čula. Pokušavamo da prikažemo jednu izopačenu svest do krajnje granice, i tako otkrijemo kako je sve pod uticajem upravo takve svesti. Da bi na pravi način ilustrovao ono o čemu pričam, dajem vam u celosti tekst pesme Moist Rita: Velika šupljina vlažna usta bitne poze strašni košmari Vlažna Rita tako li miriše cveće mesečina me iritira Ti jarko sijaš povodom ove ljubavi a ja upijam svoje noćne more zvuci cure kroz zidove i prozore tvoj osmeh je iskrivljen svetlom mesečine Svest koja uništava stvarnost – to je glavna tema naših tekstova.

Možeš li da svrstaš muziku PM u neki pravac? Kako bi ti objasnio neukom slušaocu šta vi to svirate?

To je muzika koja je iscedak Frojdove psihoanalize.

Muzika koja je sin Franca Kafke i Dejvida Linča. Ili je to možda samo tipična bitnik-muzika. Kako god. Ova muzika je čista u svojoj suštini, i zato je možete zvati kako god hoćete. Ja volim da je zovem weird psych pop.

Kažete da je PM najbolje slušati u moskovskim podrumima i napuštenim fabrikama. Šta možemo da očekujemo od vas uživo?

26

A kako se živi u Rusiji ovih dana? Život u Rusiji… hm… upravo imam jednu malu mačku, i možda je bolje da pitaš nju. Čudno je živeti u Rusiji u poslednje vreme.

Priča se da dolazite u Srbiju uskoro. Kad će se to dogoditi, i gde?

Planiramo da posetimo Srbiju u novembru, ili tako nešto. Treba da imamo dve svirke, i to je sve što zasad znam.

Eto kraja Sergej, pa da čujemo nešto za kraj…

HVALA TI! razgovarao i preveo sa ruskog engleskog Dejan Šimurda

o j a M

AVANGRAD

svojeručni putopis

Afrika 2. deo

U ovom broju nastavljamo da prenosimo iskustva i utiske Mikija Đakovića sa egzotičnog puta u Gabon, gde je ovaj Sombarac otišao sredinom 2011. godine kako bi radio na izgradnji stadiona za Afričko prvenstvo u fudbalu. Nismo želeli da Mikijev pripovedački stil posebno prilagođavamo, nego da čitaocima predstavimo živi govor jednog prinudnog avanturiste.

Ljubica Kada smo sleteli u Fransvil, grad ne baš veseo i siv kao poneki posleratni grad u Srbiji, agent naše firme nas je odvezao u vilu (a to je, da istaknem, vlasništvo ličnog lekara predsednika Gabona): ljupki, klimatizovani objekat (da nije rashlađen, ne znam kako bih uspeo da zaspim) sa svim neophodnim potrepštinama za život i rad. Čak i sa kablovskom televizijom i internet zonom.

Tu vilu dobili smo na korišćenje uz pomoć naše žene, Ljubice, koja trideset godina živi u Africi.

Ona je bila dopisnik Tanjuga i veoma je upućena u modernu istoriju crnog kontinenta, zna dobro da proceni političke prilike jer je podrobno izveštavala o sukobima i revolucijama. Još ću dodati da su predsednik Gabona i ona lični prijatelji i da je Gabonci zbog njene harizme i dobrote, ali i uticaja, zovu Velika Mama. Kada smo došli u vilu imao sam čast da je upoznam i zaista mogu da potvrdim da je reč o ženi iz koje izbija pamet i odvažnost. Poručila mi je, više nekako usput, gledajući me onako zaraslog i umornog od puta, da mi ni na pamet ne pada brijanje i šišanje u javnim frizerskim salonima, nego da se dogovorim sa ostalim radnicima, pa da se sami šišamo. U suprotnom, moguće je veoma lako, ni kriv ni dužan – da, da – zaraditi sidu. Ukoliko nemate para, dodala je Ljubica, da platite privatnog francuskog frizera koji je izuzetno skup, bolje se sami strižite.

Bongo Što se tiče opšte kulture, od Ljubice sam saznao da predsednika Gabona, Bongoa, veoma poštuju, što

zbog zasluga za narod, što zbog čuvenog oca, veoma angažovanog u odnosima Gabona sa svetskim političkim liderima. Posle sam imao i priliku da lično vidim tog simpatičnog i dobroćudnog čoveka koji je sa počasnom pratnjom došao da oceni kako napreduju radovi na stadionu. Narod ga je okružio kao filmsku zvezdu, a on se sa puno strpljenja bukvalno sa svima rukovao, i sa onima, ko je nešto pitao, popričao reč-dve, dok ta pratnja nije nikog terala nazad niti se ponašala kao da štiti predsednika. Što da se ne rukujem s čovekom, rekoh sebi, pa se umuvah u masu, stadoh u gužvu i – eto me pred Bongom Bogom! Predsednik se rukovao sa mnom i niti me je čudno pogledao što nisam domaći, niti je bilo kojim svojim gestom učinio nešto da pokaže svoju sumnjičavost. Bio je srdačan sa mnom kao i sa njegovim narodom. Šta znam, nisam se ni ja tih dana puno razlikovao od Gabonaca, sunce me je dobrano propržilo pa sam, da kažem, i bio nekih 70 odsto crnac. Prema Bongou naročito poštovanje, tako je nešto rekla Ljubica, gaje ljudi-intelektualci jer je Gabon stipendirao, uz pomoć francuske države, studente koji su odlazili u Francusku na tamošnje univerzitete. Pored toga, uložio je taj Bongo puno u klinike, u medicinu, kao i u obrazovanje. Takođe je regulisao izvoz drva u Evropu, jer je svako drvo moralo da prođe kroz gabonsku pilanu pa tek onda da ode dalje u izvoz.

Hani Tada, kada smo došli, bio nam je predstavljen i zvanični prevodilac. To je bio momak po imenu ili nadimku Hani, čiji je otac Alžirac, a majka Srpkinja,

27

svojeručni putopis dakle, nema sumnje da je u pitanju bila jedna ,,diplomatska’’ ljubav. Hani je završio negde kod nas mašinski fakultet, te je bio pravi čovek za sporazumevanje i upoznavanje sa pravilima, za nas važno kao voda sâma. On nam je, pored ostalog, dao korisne informacije o malariji. Ako je dobijete, rekao je, vučete je kroz ceo život.

Ne postoji vakcina protiv malarije, niti specijalni način da se zaštitite, dakle, u pitanju je čista sreća i čvrst imunitet. Kasnije sam saznao da nekolicina naših, sa kojima sam imao priliku da se upoznam na gradilištu, već ima malariju. Oni nisu krivicu za svoju bolest pripisivali nebeskoj sili, nego nepažnji. Izlazili su predveče iz svojih sobica, onda kada dolazi kakva-takva svežina, te uletali u ono top vreme kada vazduh zapljuskuju najjači talasi komaraca. U toku dana, komaraca, kako sam i sâm primetio, zbog velikih vrućina, uopšte nema.

Pored Hanija, dodatno olakšanje bilo je to što smo u vili imali i kuvara iz Srbije koji nam je, bez premca, spremao specijalitete iz rodne grude. A što se tiče one, kako se zove, zdrave ishrane, ja sam imao izlaz na terasu pored palmi sa bananama. Nešto dalje, bile su urmine i kokosove palme, pa, još dalje, na zemlji, puno pootpadalog manga. Kao naših šljiva i kajsija posle dobrog vetra. Svuda naokolo leteli su papagaji i kreštali poput majmuna. I nije bilo problema, kada god mi se šta jelo od onog što visi na drveću, imao sam samo da pružim ruku ili protresem stablo. Jer svega toga ima u izobilju, kaže Hani. Ja na to dodam, onako naški, ima egzotike za izvoz. Jeste, sve je to za izvoz, odgovori mi Hani, ozbiljno.

Posao Što se tiče posla, na gradilište se odlazi džipom dva puta dnevno: od 7 do 12 i od 14 do jedno 17 časova. Nije to puno, ali zbog sparine od 55 i kusur na gradilištu, čini se da radimo duplo više.

U pauzi odlazimo u vilu, na bazen i ručak, pa onda posle ajde ponovo na rad. Domaći radnici ne prave pauzu, rade sa malim prekidima bez napuštanja gradilišta. Ja sam bio raspoređen na zapadnu stranu tribina, sa nekoliko radnika.

Već je drugog dana posla našem radniku, Radovanu, majmun sa obližnjeg drveta zgrabio mobilni telefon i pobegao sa njim gore na grane.

Tu se neki naš Boža, Radovanov prijatelj, snašao. Pozvao je majmuna svojim mobilnim telefonom, podviknuo mu MAJMUNE LI JEDAN, VRAĆAJ TELEFON, a ovaj se uplašio

28

AVANGRAD i bacio aparat na travu. Srećom, još uvek je radio i Radovan je posle nesmetano mogao da se čuje sa svojom ženom.

Još prvi dan sreo sam ,,domaće’’, crne radnike. Išli su na posao u klimavim zelenim džipovima, a bilo ih je u prikolici, na krovu, u haubi. Zgomilanih i načičkanih, po toj vrućini, uh! Ali nikom nije bilo tesno, niti se iko bunio što je dobio ,,lošije’’ mesto koje je moglo biti i na krovu te usijane limene konzerve. Naprotiv, kao dobro uvežbani hor, svi su pevali nešto na plemenskom jeziku! Bili su veseli i iz onog oblaka prašine mahali mi tako zbunjenom.

Afrički kulen Za užinu, tamo na radnom mestu, ja sam imao francuski baget i malo čajne koja je dobavljana našem kuvaru, dok su domaći jeli ,,manjoku’’.

Bila je to neka vrsta hlebnog drveta. Oni su ranije, pre nego što su došli da rade, sekli grančice sa tog posebnog drveta, pa to kuvali dok se sve ne zgusne tako da su dobijali masu sličnu našim pihtijama. Samo što su umesto svinjskih papaka i iznutrica, po sluzavoj i gustoj tečnosti bili sastojci od drveta. Posle toga su tu smesu stavljali u kore od banane i uvezivali, tako da je to bilo nešto kao afrički kulen. Uzeo sam malo od kolege, domaćeg radnika, da probam, ali ne mogu reći da sam bio oduševljen. Bilo je to nešto poput bezukusnog želea (naravno, kora od banane se nije jela, nego se ljuštila nožem, baš kao kulen). No, da kako-tako odbranim čast naše, srpske kuhinje, doneo sam iz vile domaće krofne koje su afrički radnici u slast pojeli i nahvalili, ali su se ipak posle vratili manjokama.

Svakom svoje, šta ćeš. Još sam primetio da ujutru poneki radnici iz Afrike žvaću neku kao trsku dugu skoro po metra! Pitao sam jednog od njih, koji je nešto kao znao engleskog, kao i ja što sam nešto kao znao: Jel Bernar, ima li to kakve svrhe, a on mi je poručio da je to šećerna trska i da je njeno grickanje dobro za jačanje zuba. Pored toga, veoma je higijenski i uz taj tretman pranje zuba predstavlja nepotreban napor. Ako nema trske, nastavio je Bernar sa svojim savetima, dobro je zagrabiti i mulj sa dna močvare i žvakati, to je izuzetno korisno za zube, ali i za stomačne tegobe koje nisu retke za malo osetljivije žitelje Gabona (koji su, doduše, manjina, još je dodao Bernar, uz zadovoljni osmeh). priredio Branko Ćurčić

ovde blizu

AVANGRAD

sinagoga u Apatinu:

Zanemarena ZNAMENITOST Sinagoga (grč. συναγογε) predstavlja sakralni arhitektonski objekat judaizma, u prevodu sa hebrejskog bet kneset ili bet hakneset i označava kuću okupljanja, molitveni dom ili molitvenu skupštinu.

Najreprezentativnije sinagoge na prostoru nekadašnje Austrougarske monarhije, pa tako i u Vojvodini, građene su u periodu krajem 19. i početkom 20. veka, koji je u stručnoj literaturi nazivan periodom ,,jevrejske renesanse“. Od nekadašnjeg broja koji je bio blizu osamdeset, danas je u Vojvodini preostalo samo nekoliko verskih građevina ovog tipa. Drugi svetski rat i godine koje su usledile nakon njega opustošili su ili potpuno uništili ove građevine, kao i ostale materijalne tragove jevrejske kulture u Vojvodini. Doprinos jevrejskog naroda, kojeg je na teritoriji Vojvodine bilo u nevelikom broju, izuzetno je značajan za njenu kulturnu i graditeljsku baštinu koja je izgledu pokrajine dala multinacionalni i multietnički karakter. Stare fotografije, grafike i kartografski prikazi vojvođanskih mesta u većini slučajeva jedina su svedočanstva postojanja sinagoga u njima. Ipak, nekoliko sinagoga u Vojvodini postoji i danas, ali gotovo sve su u izrazito nepovoljnom građevinskom stanju ili pak nemaju adekvatnu namenu.

Dobri primeri revitalizacije sinagoga na teritoriji Bačke su u Novom Sadu i Bačkoj Topoli, gde su one pretvorene u koncertnu dvoranu i biblioteku, a sinagoge u Somboru, Senti, Zemunu, Subotici i Apatinu nisu još doživele odgovarajuću prenamenu.

Ovaj tekst posvetićemo apatinskoj sinagogi, koja je u najugroženijem građevinskom stanju od gorepomenutih, a njen se značaj u istoriji sakralne arhitekture Bačke ne bi smeo zanemariti. Sinagoga u Apatinu izgrađena je 1885. godine, kao slobodnostojeći objekat, jednostavne pravougaone osnove. Prema tipologiji Rudolfa Klajna, svrstavamo je u tip sinagoge kuće, koja je na prostoru Bačke bila jedna od najzastupljenijih arhitektonskih formi izgradnje sinagoga. Pored ovog tipa, u Bačkoj nailazimo i na tip Solomonovog hrama kojem pripada, na primer, nekadašnja sinagoga u Novom Bečeju; tip katoličkog hrama sa dva tornja (recimo, sinagoga u Bajmoku, koja takođe više ne postoji); tip fabričke

hale (jevrejska sinagoga u Somboru) i tip vizantijske kupolne crkve (kao sinagoge u Novom Sadu i Subotici).

Stilski gledano, spoljašnjost apatinske sinagoge, odnosno istočna, ulična fasada, poseduje odlike neogotičkog i neoromaničkog stila izgradnje. Ovaj stil izgradnje bio je čest u Vojvodini, kao i neobarokni i neoklasicistički stil, sa svojim stubovima, timpanonima i kapitelima, koji preovladava oko 1820. godine. U vreme kada je izgrađena sinagoga u Apatinu, nakon 1868. godine, često su se javljali neomavarski i neovizantijski stil izgradnje, sa tornjevima i kupolama, kao što se vidi na primeru novosadske i subotičke sinagoge, koje opet poseduju i karakteristike tada savremene secesije.

Odlike neogotike apatinskoj sinagogi daju dva visoka prozora na uličnoj fasadi objekta, sa karakterističnim prelomljenim lukom. Između ova dva prozora smešten je mali okulus. Dva pilastra se nalaze na rubovima fasade i uokviruju dekorativni friz arkadica na zidanom zabatu, koje su ujedno i jedina dekoracija ove jednostavno rešene fasade. Na vrhu zabata je

29

ovde proesis blizu

Luhot - foto arhiva Centra za podunavskonemačku istoriju i kulturu Adam Berenz

predstava luhota (Mojsijevih starozavetnih ploča) prikazanog u vidu dve polukružno zasvedene tablice.

Na predstavu Mojsijevih starozavetnih ploča dodat je krst, što svedoči o tome da je nakon Drugog svetskog rata, iz izvora saznajemo da je to bilo 1955. godine, ova sinagoga prodata predstavnicima baptističke crkve u Apatinu i simbolično označava prelazak ovog objekta iz judaističkog u baptistički hram.

Unutrašnjost svake sinagoge sastoji se od predvorja, molitvenog dela, koji je bio namenjen samo muškarcima i dela za žene. U predvorju, na samom ulazu u sinagogu, postavlja se česma za pranje ruku, takozvano ritualno kupatilo. Na istočni zid molitvenog dela, koji je okrenut prema Jerusalimu, po pravilu se smešta aron hakodeš, sveti orman u kojem se čuvaju svici Tore (Svetog pisma judaizma, koje sadrži pet knjiga Mojsijevih). U apatinskoj sinagogi ova tri dela nisu fizički odvojena, već čine jednu celinu, ali svakako da je za vreme bogosluženja ova podela poštovana, a moguće da je postojala i drvena pregrada koja je odvajala prostor namenjen ženama od molitvenog dela. Od crkvenog mobilijara očuvan je sveti orman na istočnom zidu, smešten između dva neogotička prozora, tačno ispod okulusa. Pravilo da aron hakodeš bude uvek za dva-tri stepenika izdignut od ostatka sinagoge, takođe je ispoštovano. Izrađen je od drveta, obojen u plavo, a zastiru ga dvokrilna vrata. Sa leve strane svetog ormana bila je postavljena stolica za

30

AVANGRAD rabina, a sa desne stolica za kantora. U središtu sinagoge, nalazila se bima, propovedaonica sa koje je rabin vršio bogosluženje. U Apatinu je godinama službu rabina vršio Salamon Samuel, vršeći ovu dužnost za sve Jevreje u srednjem srezu Bačke županije. Jevreji u Bačkoj su gotovo svi bili Aškenazi, odnosno pripadnici grane unutar celokupne svetske jevrejske populacije koja za osnovu ima govorni jezik nemački ili jidiš, sa određenim običajima, za razliku od druge velike grupacije – Sefarda kojima je Španija pradomovina, a govorni jezik ladino.

U izgradnji sinagoga ne postoje bitne razlike između sinagoga aškenatskog i sefardskog tipa, razlike postoje jedino u bogosluženju, različit redosled čitanja molitvi i u pojedinim melodijama crkvenih pesama.

Unutrašnjost sinagoga po pravilu može biti dekorisana se raznim ornamentima, izuzev predstavama ljudskih likova i svetitelja. Često je slučaj da su samo okrečene u belo, bez ikakve zidne slikane dekoracije. Svodovi, tavanice ili kalote kupola oslikavane su predstavama neba sa zvezdama ili oblacima. Apatinska sinagoga je čuvena, od nedavno i u popularnoj štampi, a isto tako i u stručnim krugovima, po predstavi na svodu tavanice.

U barokni floralni i ornamentalni slikani okvir, koji je sačinjen tako da deluje kao produžetak elemenata arhitekture i stvara iluziju otvaranja svoda ka nebu, smeštena je predstava neba sa oblacima, u čijem središtu se nalazi Mojsijeva tablica sa Deset Božjih zapovesti i maslinova grančica. U vrhu predstave naslikani su zraci sunca koji se probijaju kroz oblake i obasjavaju luhot.

Simbolika je jasna i odnosi se na trijumf judejske vere i nadu u spasenje jevrejskog naroda. Autor zidne slike nije poznat, ali je izvesno da se radi o učenom majstoru sa ovih prostora.

Kao jedinstven fenomen u istoriji arhitekture, sinagoge se ističu svojom arhitekturom i likovnošću i predstavljaju svojevrsna remek-dela arhitektonskog nasleđa Vojvodine. U tome je izuzetan značaj potrebe njihovog očuvanja, kao dela celokupne graditeljske baštine Srednje Evrope. Njihov nestanak i propadanje znatno bi osiromašio umetničko i arhitektonsko nasleđe Vojvodine, ali ne samo to, već i poštovanje sećanja na pripadnike judejske vere koji su živeli na ovim prostorima.

Brankica Opačić

AVANGRAD

Esej o ESEJU

Nedavno se, sasvim slučajno, zadesih u jednom restoranu sedeći nedaleko od čuvenog somborskog slikara, Save Stojkova. Pomislih, čovek je sve već odavno rekao na svojim slikama, ne znam koja bi se reč još mogla dodati... Prevarih se. Prirodan i neposredan kakvog ga svi znamo, gospodin Sava je sedeo s nekolicinom svojih prijatelja i razgovarao s njima na čudesan način. On i njegovi sagovornici behu tako veseli i obični da me taj prizor nekako potpuno opčini... Otkud sad to?! Gde se dade nekontrolisana i besmislena buka puna upadica i rasprava svojstvena razgovoru većine ljudi? Danas je, zna se, glasniji i nadmeniji po prirodi bolji.

Pobednik. U tome je sve(t). A vidi sad odjednom, zar se može i ovako razgovarati?! Pristojno i dostojanstveno, kako to samo gospodin Sava ume.

Načulih uši kako bih nazreo makar delić razgovora, ali moja sitna nepristojnost beše potpuno poražena pristojnošću koja je dopirala do mene. Slikar je, u svom maniru, širio svetlost u svim pravcima oko sebe, govoreći dobroćudno, šaleći se, dakako, na svoj račun. Kao da ste prisustvovali nekoj epifaniji ili duhovnom prosvetljenju u kome je život definitivno pobedio. Čudesno. Odmerenost, iskrenost i pristojnost u svakoj izgovorenoj reči bila je potpuno neverovatna. Pomislih, koliko je malo potrebno za običan, a ispunjen razgovor – nekoliko istinskih prijatelja, terasa i sunčan dan.

Ta radost običnog razgovora se danas retko može sresti. Čovekova reč je, čini se, postala isuviše komplikovana i precenjena, pa su mi, valjda, ove male i jednostavne reči čudno zazvučale... Nekako sam se odvikao... Možda je i sa vama isti slučaj pa, pomislih, da ovo podelim s vama... Da ih negde potražite.

Vi i mi, svojevrsni Avangrađani, sada i na ovom mestu zajednički odlučujemo da ćemo osloboditi razgovor svih prisilnih ograničenja, vratiti mu jasnost i neposrednost, ali i pristojnost i dostojanstvo, koje je (ne)namerno izgubljeno negde usput da bi se zaboravilo na njegovu suštinsku ulogu, a to je razumevanje među ljudima. Takav razgovor – jasan, neposredan, slobodan, tolerantan, dostojanstven i pristojan – ovde će se zvati esej. On će imati ogromnu tematsku širinu: od Bejkonovih opštih eseja o istini, smrti, prijateljstvu, preko svakodnevnih „bikerstafovskih“ razmišljanja Stila

esej

i Adisona, te Šelijevih ljubavnih eseja, pa sve do modernističkih promišljanja Virdžinije Vulf i Bertrana Rasela o životu i smrti. Dakle, esej ne poznaje manje ili više vredne teme. O svemu se može razgovarati i svaka stvar, ma bila ona i naizgled najbanalnija, krije nekakvu vrednost koju bi trebalo dotaknuti. Zato je esej idealna forma u kojoj se prepliću naučni, istorijski, književni, politički, filozofski, sociološki, lingvistički i drugi pogledi na sve elemente života. Mogli bismo, pomalo pretenciozno zaključiti, da bi jedna uravnotežena i sistematična zbirka eseja mogla najsveobuhvatnije i najbrže jednom vanzemaljcu objasniti kakva smo mi to vrsta, kako smo se razvijali, gde smo sada i koji su nam mogući dometi u budućnosti.

Sve to piše negde u redovima mnogobrojnih eseja napisanih do sada kao direktan rezultat raznolikosti i bogatstva ljudskog uma.

Esej ili ogled jeste svojevrsna rasprava koja vešto hoda po granici između naučne vrste i književnoumetničke forme sa izrazito subjektivnom tačkom gledišta. On može po prirodi biti inventivan, duhovit, emotivan, manje ili više ozbiljan, ali uvek sa tendencijom da se predmet ispitivanja suštinski rasvetli. Vrlo često je u njemu prisutna i multidisciplinarnost koja ima tu snagu i sposobnost da pojedine pojave što celovitije objasni. Ono što se eseju teško može osporiti, to je neposrednost i jasnost umetničkog izraza, te prisustvo originalne stvaralačke moći njegovog autora. U novije doba, prvi je tu literarnu snagu eseja uočio Mišel de Montenj (Eseji, 1580), ugledajući se na rimske uzore poput Plutarha i Seneke. Čuveni su i eseji engleskih autora poput Frensisa Bejkona (Eseji, 1597), kao i utemeljivača forme periodičnog eseja Ričarda Stila i Džozefa Adisona. Poslednja dvojica su u svojim časopisima Brbljivac (The Tatler, 1709) i Posmatrač (The Spectator, 1711-12) definitivno udarili temelje modernoj esejističkoj tematici i formi. Obojica su želela da progresivne ideje saopšte što širem krugu ljudi, da ih zabave, ali i edukuju, te da, kako je to Adison jednostavno formulisao, „izvuku filozofiju iz biblioteka, škola i koledža i predstave je u krčmama, klubovima i na javnim okupljanjima“. Racionalnim, ali i sentimentalnim tonom, uspevali su da zainteresuju širok krug ljudi, da utiču na njihov čitalački ukus,

31

proesis esej te da utru put razvoju forme građanskog romana.

Prednost koju daje forma eseja uočili su i različiti autori posle Stila i Adisona: u devetnaestom veku – Karlajl, Makoli, Raskin (Engleska); Sent-Bev, Ten, Brinetjer (Francuska); Emerson (Amerika); Bjelinski (Rusija); u dvadesetom veku – Haksli, Eliot, V. Vulf, Frans, Bares, Andre Žid, Tomas Man, Pol Valeri i drugi. Ni naši prostori nisu bili lišeni blagotvornosti esejističke forme. Tako su formu eseja koristili Jovan Skerlić, Antun Gustav Matoš, Miroslav Krleža, Isidora Sekulić, Marko Ristić, Miloš Crnjanski i drugi. Čuveni engleski esejista Čarls Lem je smatrao da je esej u suštini razgovor s čitaocem, nešto poput predgovora. U tom smislu, vrednost eseja direktno zavisi od mudrosti, zanimljivosti i duhovitosti pisca, ali i potencijalnog čitaoca. Taj aktivan odnos između pisca i čitaoca eseja predstavlja fundamentalno obeležje literarne forme eseja iz koga se neprekidno crpi snaga, bogatstvo i širina tematike ove vrste izraza. Esej se vrlo često pominje i kao žanrovski neodredljiv, tj. kao „nadžanrovski sistem“ (Mihail Epštejn). Isto važi i za formalna

AVANGRAD obeležja. U skladu s rečenim, esej može biti filozofska rasprava, društvena kritika, portret nekog literarnog dela, biografija, ali i neobavezno ćaskanje o svakodnevici. Takav tematski opseg donosi eseju i jednu od najbitnijih karakteristika – slobodu. Ona, dakako, ne sme biti zloupotrebljena i banalizovana jer i esej podleže strogim vrednosnim literarnim kriterijumima. Dakle, nije svaka „škrabotina“ na papiru esej, pogotovo ne kvalitetan esej.

Na ovom mestu se u budućnosti očekuju raznoliki eseji. Ponekad tradicionalni, nekad inovativni, ali uvek inspirativni za onog ko ih čita.

Pomeranje granica u ovoj literarnoj formi jeste moguće, kako u tematskom, tako i u formalnom smislu. Kreativnost, stvaralačka mašta i otvorenost autora biće presudni za kvalitet svakog eseja. Na kraju, ne treba biti suviše strog: dovoljno je da ovde u budućnosti započnemo pristojan razgovor, te da razmenjujemo argumente o sve složenijem svetu oko nas. To bi mogao da bude dobar početak.

Milan Živković

Zeleni venac - Ivan Vujanić; ulje na platnu

32

AVANGRAD

Proesis literarni sokak

foto Igor Vitomirov

33

proesis

AVANGRAD

Saturnov prsten Vidio sam je samo još jednom. Bio sam tada, napokon, oženjen i sređen čovjek.

Na pragu pedesetih. I da. Zatvorio sam joj tada vrata. Odlučno i nepokolebljivo. I svog doma, a i srca.

Deset godina ranije, na dvadesetogodišnjici mature, posljednji put me bješe uvukla u pakleni obruč vlastitog života. U Saturnov krug pod kojim je rođena i u kojem se, poput kunjića na cirkuskom točku, bezglavo vrtjela godinama. Saturn je bio planeta u kući i njenog i mog rođenja. Kao ludi smo se smijali na toj prvoj, zajedničkoj godini studija, kada smo odlučili da izradimo natalne karte i provjerimo da li smo sudbinski jedno drugom predodređeni.

Retrogradna planeta koja će nas uvijek na početke vraćati kada budemo pomislili da do kraja smo stigli. Jer sve su tačke u kružnici istovremeno počeci i završeci, nikada, zapravo, i ne znate gdje ste. Ako Vas zapadne kosmička kletva. Da zavrtite se oko ose sopstvene kao Saturn oko prstena svog.

A bili smo kao Saturn i njegov prsten.

Zaista Vam kažem. Ona i ja. Od djetinjstva zajedno. Sad tek uviđam, sada kada je život gotovo prošao pored mene, da nas je samo jedno razdvajalo i, najzad, razdvojilo skroz. Sitnica, mislio sam dugo. Njena strast za promjenom, za uvijek novim, za bijegom. Vodolija u njoj. I moja postojanost i vezanost za zemlju.

Za djevicu u meni. Horoskopske trice.

Nijesam im do kraja vjerovao nikad. A možda sam trebao.

Napustila me je pred sam kraj druge godine studija. Pod izgovorom da odlazi sebe da pronađe. I da će mi se vratiti čim se to desi. Da ne brinem. Da ostaje moja i samo moja. Vjerovao sam joj. Ostao kod kuće i u njoj se sabirao. I čekao.

Krenula je od Indije. Iz nje sam dobio prvu razglednicu. U potpisu naša dva imena i znak plus između njih. U dnu nevješto nacrtan Saturn sa prstenom. Vječna simbioza. Ona i ja.

34

Potom su uslijedile razglednice iz Nepala, Laosa, Kambodže, Tajlanda, Jordana, Izraela i Tibeta. Stizale su sad već haotično, bez datuma i redosljeda, bez potpisa. Pretrpane utiscima, refleksijama, nesređenim mislima… Sintaksa u njima poremećena, iščašena, kao da je ispisivana tehnikom nadrealističkog postulata automatskog pisanja. Slutio sam da prelomljena je kroz prizmu njenog (oh, kako sam se bojao te slutnje!) iznenadno poremećenog uma. Jer to nije ličilo na nju! Kako sam silno želio tada da budem joj blizu i zagledam se u njene, od stakla bistrije oči koje su me onda, veselog i spokojnog ostavile da ih čekam! Nijesam znao šta da radim. Osim da se nadam. I vjerujem.

A onda su sasvim prestale da dolaze.

Molio sam se. U strpljenju i tihovanju.

Sam kod kuće iz koje nijesam izlazio, u kojoj sam se sabirao za nju i mene. Ona plus ja. Da nas nađe kad dođe umorna sa puta. Nas u množini. Nas dvoje. Kao jedno.

Kao nekad.

Na početku četvrte godine, stiže napokon pismo. Ali ne od nje. Piše mi mati njena: Marko, sine, ne shvati ovo što ti pišem kao želju da te okrivim za bilo šta. Mada si mi ipak mogao javiti da je Magdalena napustila fakultet. Poslali smo vam, još na prvoj godini studija cijelu moju i Dušanovu životnu ušteđevinu. Da se lakše snađete u tuđem svijetu. Da ne gladujete i potucate se po iznajmljenim vlažnim sobama. A prošle smo joj godine uplatili novac što joj je pokojna moja majka testamentom ostavila. Znaš dobro da nam je jedinica a na tebe smo kao na sina kojeg nikad nijesmo imali, gledali. Vratila se nedavno.Ispijena i sva u dronjcima. Šta li je uradila sa onolikim novcem? Da ti ne pričam kakav smo šok doživjeli jer mislili smo da je sa tobom u Beogradu. Pisala je da učite mnogo, da je medicina zahtjevna, da nemate vremena da dođete u posjetu. Da je čuvaš i brineš o njoj. Dušan je pao u postelju kada je ugledao. Srce. Upisan je

AVANGRAD na listu čekanja za kateterizaciju ali se plašim da neće izdržati. Magdalena bi da ga dovede u Beograd, čula je za nekog čuvenog kardiologa. Neće da čeka, kaže, da umre joj na rukama. Pogotovo što, osjeća i zna to ona dobro, sama je kriva, znala je da ima slabo srce. Pa, eto, da znaš, doći ćemo svi. Ona se od mene stidi zbog nečeg, ne govori ništa, zato u tebe i polažem posljednje nade. Iako osjećam da je i od tebe sramota, rekla mi je kako je prestala da ti se javlja.

Ipak, natjeraj je da ti se otvori sine moj, tebi je jedinome uvijek vjerovala.

Preklinjem te. Jer ja neću spokoja imati dok ne saznam gdje je bila i šta joj se to dogodilo, a što ju je ovako žalosno izmijenilo.

Tvoja teta Olja Gospode! Bio sam preneražen! Istina, bila je Magda oduvijek pomalo čudna i lakovjerna, ali ovo saznanje je bilo previše, čak i za mene, koji bih joj uvijek bio spreman preko svega da pređem. Čijim je to lakim plijenom postala?

Pitao sam se noćima, danima, ustreptao od pomisli da ću je vidjeti poslije toliko vremena. Još sam je ludo volio. Toliko da mi nije na pamet padao novac koji je dobila, a koji mi je isto tako prećutala.

Slutio sam u nekom paničnom strahu da je upala u neko tajno društvo ili sektu.

Ipak, nadao sam se, misleći i dalje da je poznajem kao drugu polovinu duše svoje, da ga je razdijelila u dobrotvorne svrhe po zemljama koje je obilazila na svom duhovnom putovanju. Kako sam je smio tako olako pustiti onda! Ja, koji sam joj, onako nesigurnoj i usplahirenoj, zaštitnik i čvrst oslonac trebao biti!

Gušio sam se u griži savjesti, ali odveć prekasno.

Susret nakon više od dvije godine donosi onu istu, neponovljivu bliskost.

Mršava je, do bola je teško gledati je. Ali zrači. Nekom snažnom duhovnom aurom kojom je okružena. Srećna je. Ja još više. Grlim je snažno, ne ispuštam iz naručja. Zagrljajem koji ima snagu da obriše dvjesta, a ne dvije godine razdvojenosti. Život mi je dao drugu šansu. Neću je ispustiti ovoga puta.

Zaklinjem se, i sudbini i sebi.

Sreću kvari jedino strepnja oko čika Dušanove operacije. Moraju mu ugraditi

proesis bajpas. Tri čak. A operacija košta 15.000 eura. Sada smo strani državljani u nekad zajedničkoj domovini. Njih se dvije vraćaju u Crnu Goru. Da pokušaju sakupiti potreban novac. Ja ostajem da ga obilazim. Čvrsto uvjeren da već sam član porodice. Da uvijek sam to i bio. Da obišla je svijet tražeći sebe a mene spoznavši. Na početku i kraju puta. Mene u sebi i vice versa. Da kao smo Saturn i prsten njegov. Da odlaziti nije ni morala. Jer sve je tu bilo. Sve u zagrljaju mom. Početak i kraj koji čekali su strpljivo da u jednu tačku se sliju.

Operacija protiče uspješno. A i njih dvije se uskoro vraćaju. Založile su kuću, objašnjavaju. Bio je to jedini način, teta Olja nemoćno širi ruke.

Magdalena se pobrinula oko svega. Ostaju da noće u mom malom iznajmljenom stanu.

Provodimo u njemu nekoliko blistavih dana. Ne bih ih dao za sva zemaljska blaga. Tu neponovljivu bliskost. Sve do jednog jutra u kojem me, negdje tik pred zoru, budi neki neobjašnjivi nemir.

Slutnja koja mi mrzne kosti se iznova obistinjuje. Opet je otišla. Opet sam ostao sam.

Otac joj iznenada umire istog jutra njenog nestanka. Doktori su izbezumljeni. Otpusna lista je već bila gotova, opravljao se bez ikakvih poteškoća. Ostaju za njim neizmireni troškovi operacije, ucviljena udovica i nesuđeni zet. Da otplaćuju ih godinama.

Saznajem da je podigla novac od prodaje kuće. Ali ne i da je posjetila oca istog onog jutra kada me je probudio onaj nepoznati nemir. Saznanje o tome uslijediće tek punih četrnaest godina kasnije. Onda kada joj se ne budem nadao više. Imao sam stalan posao, perspektivnu karijeru, mnogih uspjeha kod žena... Sve sam imao. Osim duše. A džaba čovjeku i svijet čitav da zadobije, ako dušu svoju izgubi. Pročitao sam u Svetom pismu. Sve sam se više okretao religiji, u njoj tražio utjehu. Zaborav jednog mitskog, sudbonosnog sna. O Saturnu i njegovom prstenu. Horoskopskom proročanstvu, karmičkoj povezanosti.

Prestao sam da čitam zvijezde i počeo da gazim čvrstim korakom po sigurnom tlu. Još onda, nakon njenog drugog odlaska. Nijesam se vratio nikada više.

U provinciju iz koje smo jednom davno

35

proesis zajedno pobjegli. Kraljevski maturski par.

Sve do te proklete proslave. Odbor koji je organizovao, sastavljen od nekadašnjih zavidnih a sad propalih štrebera koji su nas oboje, svojevremeno otvoreno prezirali, nije htio da prihvati moje odbijanje. Sa desetogodišnjice sam se izvukao, red je bar sad da dođem, ubijediše me. Bio sam siguran da ona neće doći. Iz duše je prezirala takva formalna okupljanja.

Magdalena. Koja je sanjala o otvorenim nebeskim prostranstvima i nomadskom životu. Jednom sam joj dao svu slobodu.

Zloupotrebila je. Surovo i bez milosti. A i dalje sam mislio o njoj.

Došla je sa mužem. Uglađenim bogatašem.

Bila je ljepša nego ikada. Održavam prisebnost sve do trena u kojem nas prozivaju za ples. Bivši kraljevski par generacije. Šapuće mi da je pronašla sve o čemu sanjala je. Da je nagovorila ljude da me pozovu jer se po mene bješe vratila. Po prvu i posljednju stanicu svog životnog puta. Oči joj blistaju nekim fatalnim sjajem. Samo, kaže, još njega da se otarasi. Ogromno bogatstvo će joj ostaviti, nemaju nasljednike.

A mene čeka da spusti na tron. Svih ga je ovih, godina dugih, za mene, objašnjava, gradila.

Odvodi me u stranu. Priča o drugima, o braći i sestrama koje je na putovanjima upoznala i oko sebe okupila. Nazivaju se poklonicima Saturnalija, svetkovina u čast rimskog boga Saturna, grčkog Krona koji je svrgnuo sa prestola svog oca Urana. Žele da promijene svijet i obrnu društvene odnose. Sluge će zapovijedati gospodarima, a gospodari posluživati za stolom svoje robove. Revoluciju su započeli u Buenos Ajresu. Tamo se redovno okupljaju, ispred Saturnalije, skulpture Ernesta Bionidija u botaničkoj bašti.

Prinose žrtve u ritualnim obredima pročišćenja i pokajanja. Mene još samo čekaju, govori mi dok me drži za ruke.

Reinkarnaciju Saturnovu. Nju već imaju, prsten njegov. Kojim ja svečano treba desnu ruku da prstenujem. I da napokon sjednemo zajedno na suđeni nam kraljevski tron. Gradila ga je, ponavlja, odano i dugo. Žrtvovala u temelje njegove rođenog oca kojem je odnijela bočicu sa otrovom onog jutra kada je trebalo otpust iz

36

AVANGRAD bolnice da dobije. Kao što Kron je ubio oca svog. Uzela novac od prodaje kuće za tu svrhu. A sada, čitao sam između redova, planira isto sa mužem koji nas sumnjičavo gleda preko svečano ukrašenih stolova.

Ne znam koga više da žalim. Njega, nju ili sebe. Po prvi put osjeća moje nepovjerenje.I da ovog puta neću biti spreman preko svega da joj pređem, sve da razumijem i oprostim. Onako olako, kao što uvijek sam. Zakazuje mi susret na našem starom mjestu, livadi ispod tvrđave. Da na njoj oživi mi sjećanja na našu, neponovljivu bliskost, i njima me smekša. Sjutradan u isto vrijeme. Odlazim kao u transu. Ne spavam cijele te noći.

I pijem. Da odolim. Da ne odem i golim je rukama udavim. Nju pa sebe. Borim se sa sobom i proklinjem život, boga, sudbinu, sve po spisku! Ali, i pored svega, drhtim od pomisli da ću je ponovo imati u rukama.

Pod kožom i kostima, u tijelu koje je bolno prepolovljeno otaljavalo svoje bitisanje bez njenog prisustva, evo, više od pola života već.

Sastajemo se na livadi pod tvrđavom noćima. Topi me i u pjenu morsku, laku pretvara. Ja nju u zvijezdu najblistaviju. Ipak. Odlučan sam da raskinem pakleni obruč u koji me uvlači.

Ovog sam puta jači od nje i opsjenarske vještine njene. Čarolije pod čijim me nevidljivim plaštom decenijama zatočenog drži. Decenijama u kojima sam je iskidan i prazan i vječno gladan čekao i nadao joj se kao hljebu nasušnome, a samo mrvice bijedne zauzvrat dobijao. Ja, sluga sklupčan pod stolom gospodarice. Ja sada mijenjam i obrćem pravila igre.

Vraćam joj ponuđeni prsten. Raskidam krug, mada znam da time srce svoje kidam na krvave komade koji će sada, skupa sa kostima iz grudi ispasti i otpuziti njenim tragom. Kao što znam da Saturn se neće moći bez prstena svoga okretati više. Da u mjestu će stati i propasti. Do kraja svijeta i vremena.

Vidio sam je samo još jednom. Bio sam tada, napokon, oženjen i sređen čovjek.

Na pragu pedesetih. Gledano spolja. I da. Zatvorio sam joj tada vrata. Odlučno i nepokolebljivo. I svog doma, a i srca.

Sada sam to mogao lako. Jer nijesam ih ni imao. Gledano iznutra.

Katarina Sarić

AVANGRAD

proesis

- Ana Cvejić; akvatinta, bakropis, rezervas (grafika), 41,5x29,5cm, 2012

37

proesis

AVANGRAD

- Jasna Damnjanović; kombinovana tehnika, 20x30cm

22:22 Vetrovi... neumorni vetrovi na ovoj uzvisini od snova odbegli.

„Voz odlazi“

Malo vremena za prolaz pod svetlima fenjerskim, kune me daljina, troši moje potonje korake.

Srušene su sve kocke koje si nizao.

Bliže se dani kada se više i ne sećaš da ti se dizao.

Rezime jednog života.

Na raskršću severa i juga neka slova na tragu, kroz misao provučena daleka pučina.

Toliko masnih uspomena, nabubrelih reči, Toliko žena, drugova i kafana.

A kad se osvrneš, VELIKO NIŠTA.

Nebo i mesec, u malo vode na dlanu, zapućeni pesnik u starom kaputu sa torbom punom stihova.

Kasno je čini se !

U trenu spoznati puteve ,obale i pučine dočekati brodove kraj svetionika svetlo s prljavog okna prosutog potom negde u daljinu...

Zoran S. Piljević

38

I… Kuda sad?

Prokockao si najbolje godine, život ti se sveo na srušene domine.

Sledi još završni komad, pa da se reše, i tvoga mesa i tvog života.

Potom, priznanje za životno delo!

Povelja istrošenom idiotu, i jednosmerna karta za rodno selo.

Ali kasno…

Ti uvek na stanicu stižeš kada voz odlazi.

Radu Draincu Mladen Djuričić

proesis

AVANGRAD

Jednaki u

strahu i strijepnji U Kotoru je pazarni dan. Skuplja se narod sa svih strana. Tu su, pored Bokelja, Cetinjani, s Njeguša, Dubrovčani, Mlečani. Puno je verdura, mirisa riba, mušulja, domaće kužine.

Više je onih što posmatra i zapitkuje no kupaca. Pogađaju se oko cijene. Gospar Ivo Pima se sprema za trgovinu. Žena ga savjetuje: – Pazi, pogledaj bisere sa svih strana, nemoj da te prevare.

– Ja ću kod šjor Šima. On me neće …

– I od njega se pazi. Trgovina je trgovina.

– Ne kaštigaj se, Mare.

– Znam te, tebe će dijete prevarit, s tvojom dobrom dušom.

– Oli prestat…

– Oću ako ih dobro pogledaš.

– Pogledaću ženska glavo, neću žmurit.

– Neko bi bolje i žmureći. Da odem s tobom.

– Ne! Stoput ne. Šta će reći svijet, gosparu Ivu žena bira. Ajme, nemo tu bruku, e ću te za vazda…Ne kaštigaj.

– Idi, idi…Neću više nijednu prozborit.

– Gospode, spasi Iva, raba tvoga.

– Dobro dobro, lipi moj gosparu, samo sam tila – umiruje ga njegova Mare. * * * * Vidio šjor Šime gospara Iva kako izlazi iz kujundžijskog butiga.

Poradovao se o mogućoj trgovini, a povod je vjeridba njegove kćeri. Glasi su ka talasi prekrili obalu.

– Čestitam, čestitam, moj gosparu.

Cijela Boka zna. Dobri glasi su ponos Boke, a za darove, moja butiga je…znaš gosparu…od Kotora do Dubrovnika…malo je takvih…i Mlečani govore.

– Bez fale, Šime, bez…ako ja pogledam i uzmem. Prvo pogledam.

– Ti si u pravu gosparu (pokazuje na đerdan bisera), pogledaj, očima i rukom. Ti znaš šta je dobro.

– Eeeee…tako. Jesu fini (divi se).

Da vidimo šta će reći Gracijela. Ne zaboravi zet je iz Padove! Šjor Šime, iz Padove!

– Iz Padove ! Ti gospe, iz Padove.

– Grofovske palače! Sin grofa Serđa Marinija, moj šjor.

– Čuvene loze, gospar Pima. E, i naša Gracijela je ponos Boke. Vila gorska.

Takve lipote…što jes jes.

Pretrčaše dva pacova, gospar Pima se zapanjeno prekrsti.

– As ti gospe, šta će ovi nepomenici, pu pu pu (pljunu tri puta). Ka da je, ne daj bože, da ne kažem. I to baš danas… žalija mi se i Marko od Karampane, u njegovoj krčmi, šetaju ovi crni, pi pi pi.

– Nije ovo dobro.

– Nije, šjor Šime. Ovo Kotor nije doživio.

– Jeste li odabrali?

– Ako se dopadne Gracijeli.

– Znam ja njen prefinjeni ukus gosparu. Neka je srećno. Ako je nevoljna, nek se vrati.

– Kako kaže Gracijela.

Gospar odnese ogrlicu, sa željom da obraduje svoju miljenicu, kćer Gracijelu. Zabrinulo ga je ono šetanje po butigi. Neće na dobro, mislio je u sebi. Gracijela ga je čekala s nestrpljenjem. Dopala joj se ogrlica.

To ga razveseli. Sa olakšanjem ode da se odmori. * * * *

39

proesis

AVANGRAD

Ivo Pima je poštovan i uvažavan.

Nikome se nije zamjerio, pomagao je sirotinju. Važio je za poštenog i cijenjenog trgovca. Nije su upuštao u prevare ili bilo kakve sumnjve poslove.

Tek što ga obori prvi san, ču se lomljava. Cigle su padale sa krovova, a kuće su pucale na pola ili se potpuno urušavaju. Na zemlji se pojaviše pukotine. Kuće na obali odjednom nestadoše, potonuše u more. Gospar se probudi od velike tutnjave. Portreti njegovih predaka popadaše sa zida. Čuo se zveket porcelana i stakla.

– Kakva sotona razbija i ruši.

– Gosparu, Gracijela! – zapomagala je služavka Stanica.

– Što je ta vriska – još bunovan od spavanja, zapanjeno pođe prema sobi odakle je zapomagala Stanica.

Gracijelin krevet bješe zatrpan kamenjem od ruševina. Virile su joj samo ruke. Gosparu Pimi oduze se glas, lice mu se grčilo. Poblijeđe i pade. Stanica je vrištala, zvala u pomoć. Grad je ličio na pakao. Bol, smrt, prašina, dim, vatra, glasovi (slomljeni, moleći).

Većina je prvi put osjetila i čula za zemljotres. Vjerovali su da je to božji znak ili opomena. Zašto na njih i Kotor, nikome nisu ništa skrivili. Poštuju porodicu, poštuju zakon, redovno idu u crkvu. Zašto? * * * * Sljedećeg dana, probudi se gospar Pima. Drugi potres je zatrpao Stanicu.

Zvao je, dozivao. Nije znao kome da se obrati. Glavom je udarao po okolnim stvarima. Sa polusrušenog zida, Pima uze mač, podiže ga uvis – To su oni! Pretvorili se u sotonu.

Oni izviru iz butige. Dolaze iz zemlje, iz mora, iz zraka, iz zidova. Ušli su u ljude, u stvari, u verdure…Ja ću njih !

Znam ko ste i diste! Znam !

Išao je sa uzdignutim mačem, tražeći pacove. Nisu obraćali pažnju na njega, svako se zabavio oko svoje nesreće.

Dok su neki živi bili srećni, drugi nisu htjeli da žive bez najdražih.

Skraćivali su sebi život, vješanjem ili oružjem. Na kapiji grofa Zarića visjelo je njegovo tijelo.Žena mu i troje djece

40

bješe ispod ruševina. Čitave porodice su bile u ruševinama. Nije imao ko da ih sahranjuje. Više je bilo mrtvih i ranjenih no nepovrijeđenih. Nije imao ko da žali. Iznuren od bola i tuge Pima se teturao. Na Trgu od pjace naiđe na grupu ljudi. Mačem pođe na njih.

– Vi ste sotone donijele pakao. Vi crni, repati!

– Gospar Pima, to smo mi, zar nas ne poznaješ?

– Sotone, na komade ću vas – jurišao je na njih.

Snažni Vidak steže ga iza leđa, prodrma, pade mu mač.

– Gosparu, ja sam, Vidak.

– Ti si pacov, ti si njihov. Kolika ti je glava? Svi ste vi, crni, repati.

Stavili ste maškare, prepoznao sam vas.

Pima odlazi. Sve ih vidi sa pacovskim glavama. Trče za njim da ga ubijede, da ga uvjere da su oni njegovi prijatelji, komšije, Kotorani…Još luđe bježi. Pope se na zid. Odjednom stade, kao da se sjeti Gracijelice…Gracije…kočije…

Niko, brže Niko, kočije za moju malu Gracijelicu. Da dočekamo Djovana Marinija. Tvog Djovana. Eno ga…dolazi.

To je on, njegov brod. Djovani jaše na veliku ribu, okreni se požuri, jure te pacovi. Brže…brže…poješće tebe i ribu.

Maši mu, Gracije, vjeverice moja…

– Gosparu siđi sa zida, daj mi ruku.

– Pacovska glava ti je kao brdo. Iš! Iš!

Koliko ih je? Idu na mene – koraknu,i pade sa visokog zida.

Na obalu doplovi brod. Posada se prekrsti, vidjevši ruševine. Na brodu se vijorila zastava sa natpisom “Gracijela”. More se smirilo. Poput violine čula su se zvona sa Svetog Tripuna i Svetog Luke. Nježna koprena tuge obavi Kotor. Čuli su se krici, ljudski i životinjski. Lutale su spodobe, stvarne i nestvarne.

Postojala je samo strijepnja i nada za opstankom.

U strahu i strijepnji svi su bili jednaki, ljeta gospodnjeg 1667. Tako ljetopisi kažu, u nesreći svima treba vjerovati. Svaka bol počinje sa velikim slovom i duže se pamti. Ona je duža i glasnija od ljubavi.

Slobodan Vukanović

AVANGRAD

proesis

- Živka Suvić Petrović; crtež na papiru, kombinovana tehnika, 100x70cm, 2010

41

proesis

AVANGRAD Tezina praznine v

Svrabu valja OPRAVDANJE

je laka: udišemo izobilje ničega pod zubima hranimo smeće kičma je kriva kičma je jedna kriva

Svrbi me glava. Pere mi se kosa. Dosadno mi je.

Možda bih mogla da napišem pesmu, iako nisam sigurna da bi me to bogzna koliko oplemenilo možda i zatrudnim nepcima a ja nisam takva volim slobodu, doduše, ne poštujem je ali sada me svrbi glava. Oprala bih kosu.

A baš sam prala kosu juče. Da! Upadam u kolotečinu vrzino kole dosade. Možda bih mogla da napišem pesmu ali nisam sigurna da li je to sada bitno. Svrbi me, svrbi, glava. Dosadno mi je. Volim slobodu

izdišemo, izdahćemo.

Crkavamo polako i evo je ta smrt nije neka i nije neka (lična je) obe pesme: Vitača Petrović

Rodbina Nekad su dolazili na čast.

Sad na parastos.

Zaobilaze nas. Šuškaju i ogovaraju.

Neće da znaju.

Neće da vide.

Neće da čuju.

Taj susret bi da odlože.

Nismo ni mi znali.

Parcela 23B. Zemlja miriše.

Vlaga.

Jeftin celofan.

Daleko su se parkirali.

U ovaj čas.

Susret.

Predstoji.

Okrenuti leđima.

Zaboravljene su zasluge.

Nije to baš bilo tako.

Nisu došli oni koje smo želeli da vidimo.

U stvari su svi nepoželjni.

Nismo poznavali pokojnika.

On je znao nas.

Udovica ne plače.

Plakala je za života.

Rodbina ćuti.

Vrlo rečito.

Oni koji se nisu pojavili.

Oni koji su došli nepozvani.

Ko još veruje u to.

Violeta Vukićević

42

Nebo udvojeno šušte očne jabučice šušte za još vida bez jada otrov ih pojeo otrov iskidao sahranio otrov strunama krvari šušteći šušti nebo nebo šušti

Istrgnuta na jastuku zaboravljena istrgnuta utroba zaboravljena vlada prazninom vatra se raširila otvorom praznim zaboravljena vrišti obe pesme: Olivera Marković

proesis

AVANGRAD

MAJKA U krugu bolnice u Padinskoj skeli dan je bio zgužvan. Kao iscepani, zakrvavljeni, komad kasapske hartije.

Sunce je pregrevalo dan, koji nije imao početak i kraj. Bila je tu samo sredina, samotna u svom očaju.

Milovan je brčkao po kontejneru. To ga je smirivalo i oslobađalo psihijatre obaveze lažne empatičnosti. Zato su ovu metalnu čistačicu njegovih suvišnih misli postavili kraj ulaza u paviljon.

Nagnut nad utrobu kontejnera, dugo je rukama ispipavao ovu riznicu iznenađenja, zaneseno i istrajno, kao tragač za velikom tajnom.

Odjednom mu se lice ozari. Pod rukom oseti nešto što u njemu probudi davno usahle uspomene, i njemu samom prilično nejasne.

Beše to izlizana bočica davno potrošenog laka za kosu.

Njegovo ružno, zapušteno lice odjednom zasja nekom čudnom, neobjašnjivom lepotom, očito umiveno izvesnom duševnom transformacijom.

Visoko podiže ruku u kojoj držaše sprej, kao da se bojao da mu ga neko ne otme.

Neki pacijent, na asfaltiranoj, od suznih kiša izjedenoj stazi, uporno je preskakao nevidljivi konopac. Čas na jednu, čas na drugu stranu.

Milovan ga i ne primeti. Priđe nasmešen do zastakljenog ulaza u zgradu. Izvadi iz zadnjeg džepa crni plastični češalj, s dve gustine proreda.

Poče da se začešljava levom rukom, terajući kosu naviše. U desnoj je držao bočicu spreja i uporno pritiskao raspršivač palcem. Usmeravao ga je u svim pravcima njegove umišljene frizure, iako u bočici već odavno nije bilo sadržaja.

Dugo je samozadovoljno uređivao

svoju zapuštenu kosu, sve dok nije „potrošio“ sav sprej.

Onda, uspravivši dostojanstveno svoju, do tada, zgurenu figuru, ušeta ženstvenim korakom u paviljon.

Pridajući neuobičajeni značaj svojoj novoj pojavi, koračao je hodnikom odjekujučim korakom.

Sa vrata nekih od soba provirila bi po nečija izbezumljena glava, ostali su spavali dubokim sedativnim snom, ili, jednostavno, nisu bili u svojim bolesno neokrečenim sobama.

Milovan skrenu levo i otvori vrata WCa. Na zidu pred njim visilo je veliko, naprslo, ogledalo.

On stade pred njega, dok se vrata, povučena tihom letnjom promajom, nečujno zatvoriše za njim.

U ogledalu vide preplašenog dečaka suznih očiju, skupljenog u smušenu lopticu ispunjenu strahom.

Milovanu se lice odjednom izmeni.

Postade hladno i strogo.

– Gde ti je otac, Milanče ? – povika oštrim, prozivajućim glasom.

– U kafani, jel ? A gde bi bio taj depresivni idiot! A tebe ko će da hrani, oblači, vaspitava?! JA!!!

Misliš li da je meni lako! Svako veče druga svinja! Ovaj oće otpozadi, ovaj odozgo, onaj da mu pušim ...! I sve to trpim zbog tebe! I onog pijanog kretena koji će sad da dođe i traži da ždere... što si se uopšte rodio, skote mali ?!

Sav usplahiren, tresući se, zamahnu snažno šakom ka dečaku u ogledalu, i razbi staklo u paramparčad.

Skrhano pade na kolena i poče snažno i očajno da rida.

Krv i suze mešahu se, kapljući po mnoštvu sićušnih ogledalaca, sa kojih ga je uporno gledalo bezbroj malih preplašenih dečaka.

Slavko Mali

43

proesis

AVANGRAD

foto Siniša Trifunović

v

Snezna tišina ravnice Na obali reke, čovek nepomičan, beo, uz njega mokro kuče.

Pogled ispraća sante ledene, što matica krši, vuče.

Levo, nazire most. Uzdanje neko, nada il’ uteha, a sad prepreka.

Isti narod razdvaja – jedni druge zovu ljudi ispreka!

Spuštenih veđa, preko vidi rasuta svetla. Nestvarna, sjajna pređa.

Na ovoj strani, Božji dar je i maleni plam sveća.

Iza njega mnoge duše ukradenih snova, na komadu bele ravnice.

Tu, gde su pobegle i mnoge ptice, sad snevaju malene glavice.

Očevi, majke. Njegova majka. Žene u crnom, ali svetlih duša.

Miro neko iz njih se čuje, molitve njihove Gospod sluša.

Postao je rođak Severnih vetrova. Oko njega snegom se igraju.

Ne, nije ljut. Samo, malo su bučni, noćas. Smeta igra njihova.

Nije vreme bajki – već vreme crnih ljudi, zverova.

Izašli su spremni na videlo, pogleda krvava, gladna.

Vreme je nedela. Svuda su. Njihova duša je i leti hladna.

Mrak pade niotkud. Sneg kao da svetli. Sve njegovo iza osta.

Okolo, drugari, braća. Spremni da dočekaju nezvana gosta.

Prebacuje hladan čelik u drugu ruku.

Pomisli na mesta oko njih, gde se raduje, peva. Svet se u miru vrti.

Ovde, svi još uče korake – igrajući ples smrti.

Prevareni su svi, bez razlike. Ovo gvožđe ne pomaže.

Rođaci severni preneli su njegovu glasnu molbu: Pomozi nam svima, Bože.....

Siniša Vučković

44

AVANGRAD

Stihije

proesis

Goran Ibrajter

*** U atom, u kvark Tamo hitam Oka otvorena S čuđenjem pod ruku Tamo da tražim Posteljicu i pupčanu vrpcu Izdan magle Te zvezdane građe

(vazduh-vatra) Biti ništa kao vazduh I biti sve kao vatra Biti sve kao vazduh I biti ništa kao vatra Biti sve i ništa Umeće je nad umećima Umeće učenja vredno Al smrtnome nedostupno

Iz ciklusa Postanje (u sedam dana) Iz ciklusa Hibris

Marionete I - Ana Komatina; tuš i pero, 21x30cm, 2010

45

proesis

v

AA AVAV STST ZAZA Zabivši zastavu u zemlju, ne postadosmo gospodari zemlje, već robovi zastava.

More, more, oko nas kao usud širi plavu tkaninu svoju.

Plovimo. Jezdimo. Verom ogrnuti.

Jezdimo po zabitima ovog sveta.

Na brodu pesnik i krivokletnik – pod palubom se stalno glože.

A gde je svetionik u toj olujnoj noći?

U ljubav verujte, pesnik vapi – okanite se posla ćorava!

Ne slušajte glas što bruji i štrca otrov u nevina usta!

Pokleknuće krivokletnik pod samarom svoga zla.

Noć je duga – prijatelj vetra, što pritiska mu gnusan san...

Ivan Jasiković

Veza ili: buljavi ČVOR Vidim ulaz i izlazim vidim izlizanu cipelu i ne govorim Isprod olizanog jezika viri i posmatra me pertle čvor Dahće kao pas želeći da ga raspletem ali ne želeo je da sebi svežem ist i

Saša Tomić

46

AVANGRAD

Poceci i krajevi

Sedeo sam i gledao tačno ispred sebe, u jednobojni, jednolični zid, koji se u mom umu ostvarivao kao bioskopsko platno i na koji sam mogao da projektujem sve životne slike koje su mi okupirale misli. Svaki životni događaj mi je bio obeležen kao jedna slika, jedan trenutak u vremenu, zamrznut i širom otvoren za dalje istraživanje. Ušao sam u prvi koji je naišao. Magla je kao paučina bila raširena po celom trenutku. Stajao sam ukočen u samom centru sobe dok su se stvari džinovski nadvijale nadamnom. Na sasvim novi način sam ih doživljavao, kao nejasne i nepoznate, možda i veličanstvene u samoj svojoj nedokučivosti. Osećaj sigurnosti usled kruga poznatih lica oko mene, jednako nerazumljivih, ali krajnje prijateljski nastrojenih. Napustio sam tu sliku. Možda je bila i prva u nizu. Video sam sledeću odmah pored.

Primećivao sam da je nešto tamnijeg tona i da je sve na njoj bilo beskrajno iskrivljeno. Ušao sam unutra i osetio kako se i sam krivim i postajem groteska poput svega ostalog. Prvi pad sa bicikla. Nije čak ni sam trenutak pada, već tačno pre njega. Iščekivanje, to je ono najgore. Svet oko mene stoji iskrivljen svim mojim mislima usled nemogućnosti da iko u njemu spreči ono što će da se dogodi. Zbog toga prezirem sve što me okružuje i samim tim sve počinje da mi izgleda daleko i odvratno. Sam sam na celom, prepunom svetu, koji sada izgleda beskonačno veliki. Iskočio sam iz tog trenutka nošen nesavladivim osećajima koje poseduje. Par sekundi i sva prethodna osećanja su nestala.

AVANGRAD

Nastavio sam da hodam lagano galerijom naišavši na određene trenutke koji odišu muzikom koja je oduvek bila nezaobilazan deo mog života. Ulazio sam i izlazio upijajući note koje su se kombinovale i stvarale umalo zaboravljene deonice. Ipak, nešto mi je remetilo pažnju. Nešto neuhvatljivo u prvim momentima, ali sasvim jasno u sledećim.

Same kompozicije života, glatke, tečne i logične, a zatim haotične i odsečne, maltene kakofonične.

Uživam u njima i gnušam ih se, rade tačno ono što treba, međutim, krajem svesti primećujem to nešto.

Pogrešni tonovi ulaze s vremena na vreme i remete kompoziciju, ulaze u nju, uništavaju harmoniju i nastavljaju da lebde. Potrčao sam ka njima, ali su se sada udaljavali sve brže i više. Hvatajući se za tamnu materiju, uspeo sam da dostignem njihovu visinu, ali znam da je prošlo još neko vreme dok ih nisam sustigao. Umoran i sa tonovima u ruci pogledao sam oko sebe.

Našao sam se pred jednom novom, potpuno nepoznatom galerijom, dosad neviđenih boja.

Krenuo sam da obilazim te trenutke pun radoznalosti i čiste jeze.

Nisam prepoznavao nijedan događaj, svi su nosili neke osećaje sa kojima se nisam susreo ranije.

Primetio sam da se, kako sam se bližio poslednjih nekoliko slika, trenuci maltene nastavljaju jedan za drugim. Ušao sam u prvi.

Hladnoća, vetar, mračna soba i ja nepokretan u starom krevetu. Stvari po sobi su bile jedva vidljive i s vremena na vreme su potpuno nestajale u mraku koji me je okruživao. Strah je bio preovlađujuće osećanje, i nalazio se u svemu što sam video.

proesis

Ponovo iskrivljen svet, ali sada blaže, sa slabijom žestinom i tromije ostvaren. Izvukao sam se iz trenutka, ali sam greškom odmah upao u sledeći. Maltene identičan trenutak kao i pre. Hladnoća je sad bila malo prisutnija.

Strah je ostao potisnut novim osećanjem. Očajavanje je preuzelo.

Nikoga nema da preduzme nešto povodom hladnoće, a ja sam ležao bespomoćan, sam. Morao sam da znam šta ide dalje. Uleteo sam u sledeći. Tišina preuzima sve.

Nema više ni straha ni očajavanja.

Osećam blagi spokoj što se bližim kraju. Poslednji trenutak. Ne želim samo tako da izbledim, zar je to kraj za mene? Jedva sam se izvukao iz trenutka, ali sam konačno bio napolju i video da postoji još samo jedan, potpuno mračan i zastrašujući. Nisam smeo da kročim unutra. Bojao sam se da mi se stope ne izbrišu pa da izgubim tako lako jedinu vezu sa stvarnošću. Neće biti tako.

Izvadio sam neparne note iz džepa i kombinujući ih krenuo da stvaram.

Vatra se ubrzo izrodila i krenula da osvetljava galeriju. Prineo sam je trenucima, i ubrzo su svi počeli da gore i da dobijaju svetliju nijansu usled vatre koja ih je prožimala. Trenuci su se menjali na način koji me se nije ticao. Vatra je moja, promena nije. Otišao sam odatle.

Probudio sam se iz tog sanjarenja sa jasnom idejom.

Blaženstvo znanja mi je prekrilo um. Nasmejao sam se poluglasno i izašao iz sobe.

Dragomir Simović

47

proesis

SVETLANA

AVANGRAD

Dolazim, Svetlana... Dolazim...

Tri su vranca uginula podamnom. Ipak... Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad se upitam da li je burma još uvek na tvome prstu? Da li je moje ime, ugravirano sa unutrašnje strane, urezano na tvojoj koži, onako kako je tvoje urezano na mojoj?

Ne brini Svetlana... Dolazim i nosim ti poklone.

Putovao sam sa ciganskim psima, drugovao sa najgorim šljamom i drhturio na severnom vetru... Sanjao o tebi, Svetlana... Ali, skoro sam stigao... Dolazim, Svetlana...

Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad bih poželeo da ne znaš gde sam. Da nikada ne saznaš kako peče korbač četovođe. Želeo sam da sakrijem požare koji su gutali gradove zapaljene mojim ogrubelim rukama. Hteo sam da zaboravim led koji mi se hvatao na telu i u duši dok sam stražario u dugim zimskim noćima.

Nisam uspeo, Svetlana. Nisam mogao da zaboravim. Ali nije važno, jer Ja dolazim. Dolazim i nosim ti poklone.

Nikada ti ne bih poželeo da osetiš kako je gacati po krvi nevinih.

Kako je spirati sa sebe utrobu istih onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga. Kao jaganjci...

Ali prošlo je Svetlana... Prošlo je... Dolazim...

I pitam se, Svetlana, pitam se - da li si ti mislila na mene onako kako sam ja mislio na tebe? Da li si me se ijednom setila u ovim dugim godinama?

Dok si okopavala baštu ili navlačila jelek...

Svejedno... Jer ja dolazim i nosim ti poklone...

Da li si me se setila dok si dahtala pod njime, Svetlana?

Stigao sam, Svetlana. Došao sam i nosim ti poklone :

Čizme na umornim nogama, tužne oči i hladno srce...

Nož za pojasom, oštar poput britve...

I pakao tvoga neverstva!

Stevan Šarčević

foto: Natalija Ž. Živković; slika sa snimanja poetskog filma Šaputanka, dela projekta Omnibus Video V. Poezija Natalije Ž. Živković

48

proesis

AVANGRAD

Vecna LJUBAV v

diže se i dalje o da ali pišaš široko davno je prošlo vreme kad si pišao preko ramena sve te mlade kurvice ne primećuju te novac ti nije gumicom vezan oko kite puste nešto na radiju dodaš gas svetla jure u off ostavljaš most za sobom noć je poput onih davnih prepuna očekivanja džaba pocepana papuča gleda te mrtvačkim pogledom čovek u ogledalu sve češće sluša klasiku internet koristi za skidanje starih filmova i gledanje novih trominutnih felacija miris starca iznenađuje te ko bi rekao da je toliko glupo ko bi rekao da je toliko jednostavno noć i dalje miriše na šansu ali ovog puta dete moje lepo tvoje promrzle kosti čeka večna ljubav Zoran Trklja

Jasna Damnjanović; kombinovana tehnika, 20x30cm

Čekat Ću te Nije me strah čekati Biti na kraju reda Naslonjen na zid Gledati buđenje drugih.

Nije me stid Plakati pred septembrom Biti manji od kapi kiše Sit od očaja, Gol dočekati zimu.

Nije mi želja biti prijatelj snijegu Hodati bos po staklu Ozebao Ranjen Poderanog srca Sušiti vatrom suze. Čekat ću te Jer sam ružan bez tebe Siromašan Prljav Čekat ću te Na kraju reda Naslonjen na zid Sada već ostario ludak Gledajući odlazak drugih na počinak.

Dragan Janković

49

vodič/vesti

AVANGRAD

Uzmite Vaš primerak AVANGRADA na sledećim mestima:

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki (Kralja Petra I 11)

PEDAGOŠKI FAKULTET i STUDENTSKI DOM DR ZORAN ĐINĐIĆ (PODgorička 4)

Narodno

Subotica

SO MB

OR

GALERIJA KC LAZA KOSTIĆ (LAZE KOSTIĆa 5) biletarnica Narodnog Pozorišta (Trg Koste Trifkovića 2) Kafe Klub 2 (TRg Koste Trifkovića 4) Kafe Des ARTS (Kralja Petra I 18)

Studio 11 (Zagrebačka 11)

NOVI SAD

rija (Petefi Šandora 4)

BEOGRA D

BEOPOLIS (TC EUROCENTAR, Dečanska 5 /Makedonska 30)

Trg Koste Trifkovića 2 biletarnica:

025/436-373 repertoar:

www.npozoristeso.co.rs

IZBA (Železnička 4) Crna kuća CK13 (Vojvode Bojovića 13)

Biblioteka Matice srpske (Matice srpske 1)

TIN APA Kulturni centar / Gale

Sombor

Gradski muzej Sombor Trg Republike 4 www.gms.rs

RADIO KAFE (Miletićeva 45)

Gradska biblioteka (Dunavska 1)

Kafe Mali Akvarijum (Zmaj Jovina 3 pasaž)

pozorište

Gradska biblioteka Karlo Bijelicki Kralja Petra I 11 www.biblioso.org.rs

Venac Radomira Putnika 3 WWW.KCSOMBOR.ORG.RS

BAČ

Kulturno-etnolo ški klub ISKON (Bratstva i jedinstva 155)

KIKINDA

Klub Teatar ca 28) (Trg srpskih dobrovolja

Dunavska 35, Novi Sad

www.muzejvojvodine.org.rs

Gradska biblioteka u Novom Sadu Dunavska 1 www.gbns.rs

Iz štampe je izašao 21. broj jedinog kikindskog književnog časopisa Severni bunker. I ovaj broj je tematski i posvećen je istraživanju zavodljivog i inspirativnog odnosa između književnosti i pornografije.

U odeljku Pornografija na svetski način za “Bunker” pišu: Adam Hazlet, Dejv Lordan, Dejvid Sedaris, Džejms Lezdan, Džonatan Letem, Krejg Tejlor, Luis Krofts, Metka Cajhen, Niven Govinden, Rob Dojl i Saskia Fogel.

Njihove priloge su, sa engleskog i nemačkog, preveli Tanja Brkljač, Bojana Gajski, Ivan Radosavljević i Lerherl G. von Hernals. U odeljku Pornografija na mađarski način, koji je priredio Marko Čudić sa grupom studenta hungaristike, objavljene su priče Atile Balaža, Tibora Hajaša, Petera Hajnocija i Lasla Martona.

U odeljku Bunkera naslovljenog Pornografija na exYU način objavljeni su prilozi pisaca iz Hrvatske, Slovenije i BiH: Borisa Postnikova, Marka Pogačara, Muharema Bazdulja, Slađana Lipoveca i Slavoja Žižeka (u prevodu Ivane Maksić).U odeljku Pornografija na naš način objavljene su priče, odlomci iz romana i eseji Đure Đukanova, Dragana Babića, Igora Marojevića, Miće Vujičića, Milena Alempijevića, Mirjane Đurđević, Nenada Jovanovića, Save Damjanova, Slavoljuba Stankovića, Uglješe Šajtinca i Vuleta Žurića.

Glavni i odgovorni urednik časopisa je Srđan V. Tešin, a redakciju čine Srđan Srdić, Mila Melank i Tanja Brkljač.

U izdanju beogradske Lagune, iz štampe je izašao novi roman Slobodana Vladušića (prikaz roman a Forward u 7. broju, intervju u 8. broju Avangrada), Mi, izbrisani. Ovo delo poznatog kritičara i pisca poziva vas u potragu za čovekom i devojkom koja vodi od virtuelnog sveta Metropolisa, preko Fejsbu k stranica, do mračnih ulica i stanova jednog propal og grada...

Sedeći za šankom restorana Delfin, u virtuelnom svetu programa Metropolis, M. P. upoznaje devojk u pod imenom Keti Peri. Zabrinuta, ona mu spomi nje izvesnog Anđela Frojnda koji joj je prišao na nekoj žurci sa rečima da će joj ubiti dečka... Iste večeri , u realnom svetu, M. P. slučajno nailazi na mister ioznu Fejsbuk stranicu sa pričom o devojci koja je naga izbačena na sneg iz audija u pokretu. Iako nije sigura n da je priča istinita i da devojka zaista postoji, M. P. odlučuje da je potraži, vođen nejasnim razloz ima koje ni sam sebi ne može da objasni. Ali, da bi našao nju, mora prvo da pronađe jedinog svedok a događaja, koji je priču i postavio na Fejsbuk: osobu sa sajber nadimkom Anđelo Frojnd...

Mi, izbrisani donosi jedinstvenu atmosferu sajbermistike i američkog film noira, iza koje se nasluć uju obrisi postoktobarske Srbije i epohe u kojoj ljude više neće ubijati, već brisati.

Mi, izbrisani je prvi roman u srpskoj književnosti kojeg ravnopravno čine papirno izdanje i sajber dodaci koji će se pojavljivati godinu dana nakon izlaska romana na sajtu www.slobodanvladusic.net .

Mi, izbrisani – za one koji se razlikuju. ća, pod nazivom Indigo (prethodne zbirke: Objavljena je peta zbirka poezije pesnika Ognjena Radovi Može se besplatno preuzeti sa adrese http:// Narukvica vetrova, Tahtaline, Hapo biraki, Origo). les.wordpress.com/2013/09/ognjen-radovicdovic.fi gnjenra http://o ili ognjenradovic.wordpress.com indigo-978-99955-57-88-1.pdf

50

Avangrad je neprofitni list, ali uvek spreman da profitira tako što će biti tiražniji i deblji, te je iz tih razloga otvoren za saradnju, donacije i sponzorstva.

- ÄŒila Ĺ imurda; kombinovana tehnika, pastel akril i vodene boje, 2013