Avangrad broj 17

besplatni list za kulturu

AVANGRAD broj 17 - jun /jul 2014.

Somnus ambulare I Tijana Kojić; ulje na aluminijumu, 130x200cm

pogled iz ugla:

st Politi~ka korektno

intervju:

Zoran Grma{

4

7

~čitali{te:

Kristofer Marlo drama:

O crnorukcima , psima i deci 14

Goci} - Varga - Herceg+

10 filozofija:

Konsekvence

filozofske misli na savremeno doba

psihologija/film

:

Za DVOJE

17

je potreban di jalog 20

filmska arhiva:

Dragan Kresoja

muzika:

23

Na

KAMENJIMA 25 svojeru~ni putop is:

Moja Afrika 27

ovde blizu:

[picerov dvorac

(3.deo)

esej:

Zapis o ti{ini 31

29

literarni sokak

PROESIS 33

Poezija Sloboda Ljubav Ili duh pobune, po Andre Bretonu.

Ako naslovnu nadrealističku parolu minimalizujemo na ovu našu štampanu iluziju, kako je u jednom intervjuu Miljenko Jergović nazvao svoj časopis Ajfelov most, dobićemo sadržaj novog broja petogodišnjeg Avangrada. Šta je tu različito od prethodnih brojeva? Možda (još uvek – možda, ali, biće i – sigurno) smeliji pokušaji da se iskaže svoje mišljenje, a ne preza od tuđih reakcija.

U prilog tome ide naročito Pogled iz ugla gde se kroz nekoliko komentara definiše politička korektnost (ta užasavajuća doslednost, kako bi je nazvao Lešek Kolakovski) u sprezi sa savremenim stvaralaštvom na ovim prostorima. Naročiti vid posvećenosti – povučenost, ali ne i potištenost – može se uočiti kroz reči slikara i profesora Zorana Grmaša, i dalje, u nenamernom jedinstvu, kroz intervju sa muzičarom Nemanjom Rakasom. I dalje, kroz pregled nove (i stare) literature, afrički putopis, esej, kroz ruinirane hodnike ukletog Špicerovog zdanja u Beočinu.

Kroz poeziju (i prozu) u Proesisu.

Do jedne male, možda i iluzorne, slobode.

Branko Ćurčić

Urednici: Branko Ćurčić i Milan Živković; redakcija: Ivan Panić, Brankica Opačić, Dejan Šimurda, Siniša Trifunović; saradnici u ovom broju (po redosledu pojavljivanja): Tijana Kojić, Borivoje Adašević, Tatjana Venčelovski, Ana Cvejić, Sovjeta Grubešić, Zoran Grmaš, Mladen Đuričić, Tijana Radenković, Branko Radaković, Ana Stjelja, Sanja Stvorcova, Vjećeslav Berar, Čila Šimurda, Dragana i Aleksandra Stevanović, Ivana Dragin, Sonja Pejić, Nenad Živković, Ana Cvejić, Zlatko Pangarić, Dragana Grbić, Ljiljana Samardžić, Dragoslav Čupić, Božidar Đurović, Vladimir Milojković, Dušan Radivojević, Damir Tahiri (Srbija); Mirko Savković, Mirjana Miljković, Zoran Kojčić (Hrvatska); Zlatko Mušić, Berislav Blagojević, Aljoša Ljubojević (BiH); Dragiša Damjanović (Crna Gora); tehničko rešenje: Branko Ćurčić; izdaje: Udruženje ARTiFAKT Sombor; štampa: Print Azur Sombor; tiraž: 700.

Rad na naslovnoj stranici: Zlatko Mušić (Kiša, akril na platnu) Rad na poslednjoj stranici: Siniša Trifunović Priloge primamo na e-mail: avangrad@gmail.com Sajt: www.avangrad.weebly.com; www.facebook.com/avangrad CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 008(05) AVANGRAD : besplatni list za kulturu / urednici Branko Ćurčić i Milan Živković.

- 2009, br. 1 (maj)- .- Sombor : ARTiFAKT, 2009-. - Ilustr. ; 24 cm ISSN 1821-133X COBISS.SR-ID 239782407

Ovaj broj Avangrada pomogao je Grad Sombor

pogled iz ugla

zaobilazna magistrala:

AVANGRAD

POLITIČKA KOREKTNOST

Temom o odnosu političke korektnosti i umetnosti nastavljamo utabanom stazom iz prethodna dva broja (15 i 16) u kojima smo se dotakli elemenata subverzije i politike u delima duha. Hteli smo da čujemo šta afirmisani autori misle o terminu politička korektnost koji se, posredstvom državnih činovnika i njihovih verbalnih nastupa, uvukao u svakodnevicu i postao njen neizbežni sastojak.

Interesovalo nas je i da li današnji stvaralac može da održi distancu između dva moguća nesaglasja: svog društvenopolitičkog stava (i, možda, angažmana), koji ne mora da bude politički korektan, i svog prekog dela. To je, dakle, nalik onoj protivrečnosti između homo politicusa i homo poeticusa, čiju je razliku Danilo Kiš lepo objasnio: Ta dva stava su dva pola jedne te iste intelektualne osovine; oni se, međutim, odbijaju kao dve istoznačne magnetne sile.

Izbor autora je, pre svega, čitalačko-posmatrački, njihove umetničke koncepcije svakako su različite, međutim, ono što je vidno, njihovi promišljeni komentari o postavljenoj temi, kroz različite varijacije, veoma su bliski i međusobno se prožimaju i dopunjuju. Tako, nakon čitanja ovih kratkih tekstova, može se zaključiti da je za političku korektnost potrebno malo znanja i puno podobnosti, a za političku nekorektnost puno znanja i, samim tim, malo podobnosti. priredio Branko Ćurčić

Sveti politički serkl Najpre mislim tako da ukoliko živite u umetnosti, ne možete istovremeno živeti i u svetu društvenih normi; ta vrsta sedenja na dve stolice pre ili kasnije uništiće vas kao umetničko biće. Stvaralac, bio on piscem ili kakvim drugim umetnikom, ostavši u jednom času bez unutrašnjeg oslonca svog stvaralačkog impulsa, izgubiće svoje osnovno svojstvo, obrevši se tim činom u nekoj vrsti bivše čovekolikosti. Od nastanka ljudske pismenosti, a čini mi se da problem mogu ispravno sagledati jedino sa pozicije svog stvaralačkog poriva, umetnost i umetnik bili su ti koji su određivali nove norme jednog sveta, bez milosti se obrušavajući na tabue, uzuse i zabrane. Društvo i društveni sistemi trudili su se od svog nastanka da ograniče umetnika u njegovom stvaranju, namećući mu norme ponašanja, čak norme stvaranja, kao oblik cenzure dela, ali i autocenzure, već u skladu sa razumljivim konformističkim potrebama koje, od vajkada, prate stvaraoce. Sa te pozicije polazeći, u političkoj korektnosti vidim novi oblik cenzure umetničkog dela, sasvim nalik na cenzuru koju je u davnini nametala Sveta inkvizicija, samo što kazna za stvaraoca može biti blaža što je, naravno, pod velikim znakom pitanja. U ona vremena za greh slobodnog mišljenja se gubio život, a građanska je glava padala u okrvavljenu košaru, dok se danas glava nalik pretkovoj kotrlja u košaru gubljenja građanskih pozicija, a Svetu inkviziciju je zamenio sveti politički serkl koji teži kompletnom krojenju naših misli i postupaka. Mislim dalje da se društvo, kao fenomen sam po sebi, razvija tako da sa sobom nosi težnju ka cenzuri umetničke akcije, te da je politička korektnost jedna od etapa na razvojnom putu društva, nezavisno od njegove geografske pozicioniranosti, tako da bi i stvaralac trebalo da zauzme stav prema njoj kao prema najgrubljem pokušaju oduzimanja umetničke slobode. Rečju, umetnost bi trebalo da bude ona pokretačka snaga koja određuje norme, a umetnik može biti odgovoran samo svetinji umetnosti kojoj služi i možda još jedino Bogu, dok prema društvu i uzusima tog društva, suštinski, on mora gajiti isključivo prezir.

Borivoje Adašević

4

pogled iz ugla

AVANGRAD

Licemjerstvo i druga krajnost Najprije, treba primjetiti da je sam termin „politička korektnost“ skovan prilično nesrećno. Da se ne ulazi u dublju analizu, dovoljno je zapitati se: Kada je to politika bila korektna? Čini mi se da politička korektnost, uopšte u životu ali i u umjetnosti, predstavlja licemjerstvo i okove novog i perfidnijeg načina cenzure i autocenzure. Ljudi, javne ličnosti, političari, umjetnici, svi oni mogu biti ispeglani i besprijekorno politički korektni u javnim istupima, ali to ne znači da privatno nisu krajnje netolerantni homofobični šovinisti. Isplativost ponašanja i stvaranja prema aršinima političke korektnosti u suštini nije upitna. Naročito ovdje gdje tumačenje političke korektnosti u značajnoj mjeri koincidira sa interpretacijama vitalnog nacionalnog interesa. Štaviše, stičem utisak da ona postaje norma. I premda sam apsolutno protiv bilo kakve vrste diskriminacije ili govora mržnje, smatram da se pod plaštom političke korektnosti odlazi u drugu krajnost, a ni umjetnost nije imuna na ove tendencije. Tako na ekranu čak i zombiji imaju različitu boje kože (!?), Votson postaje žensko, a možemo očekivati da roman M. Jergovića „Otac“ danas-sutra bude preveden pod naslovom „Roditelj“, nakon čega će se raspravljati da li je to „Roditelj 1“ ili „Roditelj 2“. Hoćemo li „Idiota“ od sada štampati kao „Osoba sa duševnim smetnjama“ ili „Osoba sa mentalnom retardacijom“ ili „Osoba ometena u razvoju“ ili „Osoba sa posebnim potrebama“ ili kako se već politički korektno kaže? Ko ima vremena da se bavi ovakvim stvarima, neka izvoli. Ja nemam. Ali imam namjeru da, kao i do sada, budem čovjek prema svim ljudima.

Berislav Blagojević

Različite strane Umetnost i politička korektnost stoje na različitim stranama. Politička korektnost polazi od teze da jezik, osim što odražava stvarnost, može i da je oblikuje. Umetnost, istina, ima sličnu težnju – da na stvarnost utiče. No, razlika je u tome što je jezik, ipak, po svojoj prirodi – standard, konvencija, zadata forma, dok umetnost ima različite varijetete i ne može na taj način biti ograničena. Slično asertivnim tehnikama u psihologiji, politička korektnost je alat. Ali ne govori o karakteru, o biću, o ideji, o ubeđenju. Umetnost mora da govori i o tome. Forma kojoj podleže politička korektnost, ma koliko joj dobre namere bile, lako može da klizne u licemerstvo, minimalizaciju mana, populizam , marketinški poželjnu poruku, opšte mesto – sve ono što prava umetnost mora da izbegava da bi bila umetnost. Ona mora da izbegava generalizaciju, mora da bude univerzalna, a to su dve različite stvari. Ako politička korektnost nije realni odraz stvarnosti, ona i dalje ostaje politička korektnost, dok umetnost koja je politički korektna nije prava umetnost. Umetnost je, po svom biću, subverzivna, ne neutralna i sterilna, ona je večito zapitana, provocira i traga za odgovorim a, preispituje postojeće, što se ne uklapa u datost političke korektnosti.

Umetnik mora da zna da posmatra i uočava, da razmišlja široko, kritički, argumentovano, da gaji svoju slobodu i da za nju snosi odgovornost. Postoje vremena i društvene prilike koje su nesklone takvoj slobodi, a ta granica je prilično rastegljiva – od puke malograđanštine do političke cenzure.

Kriza i nesigurnost, koje su prisutne danas, mogu samo da pojačaju takvo stanje. Umetniku je u prirodi težnja da razume, ali i da sumnja. Ta kreativna nesigurnost, pojačana danas onom egzistencijalnom, može da stavi umetnika pred moralnu dilemu. Odluka je samo njegova. Danas može biti i poželjno i isplativo biti politički korektan u oblasti umetnosti, ali to je kratkog daha.

Dugoročno gledano, to bi dovelo do erozije umetničke ličnosti i talenta i kapitulacije same umetnosti.

Tatjana Venčelovski

5

pogled iz ugla

Jedan san

AVANGRAD

U gradu u kojem živim, na sjeveroistoku Bosne i Hercegovine, u uskoj ulici kraj Pošte, nedavno sam sjedio u birtiji ,,Zavičaj’’ i jednom alkoholičaru platio deset piva. Naravno, ni sebe nisam zaobišao.

Poslije nekoliko sati sjedenja, digao se i rekao mi: ,,Ova tura je moja. ’oću i ja da ispadnem politički korektan!’ ’ Političku korektnost u njenom primarnom značenju (nikako u kafanskom) ne bih nikada dovodio u vezu sa umjetnošću, jer mislim da svako povlađivanje i sprovođenje bilo kakve korektnosti, pa i političke, oduzima književnosti, slikarstvu, fotografiji, arhitekturi i bilo kojoj umjetnosti dio daha. Kada bih pokušao da primijenim princip političke korektnosti npr. na književne pravce ili autore koji su uticali na građenje mog stila pisanja, morao bih da prekrižim i uništim dio andergraunda, postmodernizma, dio jugoslave nske književnosti ’80-ih godina, apstraktnog slikarstva...

Političku korektnost možemo gledati jedino u odnosu na život, a ne ispitivati je u umjetnosti.

Za mene je politička korektnost termin koji, postavljen uz današnju politiku, moralna načela, (ne)ulagan ja u umjetnost i osjećaj skučenosti određen pojmom ,,savremena umjetnost’’, gubi svaki iskren smisao.

Kada bih sanjao – volio bih da sanjam političku korektnost kao utopijski model budućnosti. Ali, nedavno je dokazano da san traje samo 6 sekundi.

I da, nisam mu dozvolio...i jedanaestu turu sam platio ja.

Aljoša Ljubojević

U ime zaštite društvenog ćudoređa 1

Meni je zanimljiv način na koji Slavoj Žižek političku korektnost povezuje sa nasiljem, odnosno predstavlja je kao odgovor na subjektivno nasilje. On nasilje između ostalog dijeli na objektivno (nevidljivo nasilje ispod površine koje je neophodno za funkcionisanje sistema) i subjektivno (nasilje koje narušava uspostavljeni red i zato je vidljivo, a provodi ga pojedinac ili neka grupa zbog čega nema potpune disperzije odgovornosti). Po njemu je politička korektnost odgovor na stvarne probleme subjektivnog nasilja koje zaslužuje kaznu, odgovor koji širi svoj prostor, dok u isto vrijeme društvo nije dospjelo na razinu da preuzme etičku odgovornost za objektivno nasilje koje zato poprima sve okrutnije karakteristike.

Kada govorimo o političkoj korektnosti u umjetnosti mislim da je važno uzeti u obzir činjenicu da umjetnost predstavlja, razvija i preispituje ideje. To podrazumjeva i pogrešne ideje. Ja nisam siguran da potiskivanjem ideje mogu potpuno nestati, a potiskivanje lako može poprimiti razmjere cenzure u ime zaštite društvenog ćudoređa. Uzmite kao primjer suđenje punk-rock grupi Pussy Riot zbog sablažnjivog nastupa u crkvi ili nama bliskije izbacivanje cigareta iz filmova. Pa i samom Churchillu su pobrisali cigaretu sa fotografije na 2 izložbi u Londonu.

U svakodnevnom životu meni je zanimljiv primjer registarskih oznaka u BiH. Oni su iz nekog razloga odlučili koristiti oznake gdje se ne može prepoznati grad iz kojega je vozilo, valjda kako bi se izbjegle međuetničke tenzije. Međutim, ja sam primijetio kako oni vrlo često ipak znaju od kuda je koje vozilo, a to saznanje doživljavaju kao neku vrstu zločeste subverzije ili dokaz da vlast, strana i domaća, ne može nadmudriti narod svojim idejama. Lično sam sklon političkoj korektnosti u svakodnevnom životu, ali je izbjegavam u kreativnom pisanju i debati do koje mi je stalo.

1Intervju Slavoja Žižeka za International Journal of Žižek Studies, University of Leeds, 18. mart 2008. (https://www.youtube.com/watch?v=WCOv8X-u2Ko) 2Winston Churchill’s cigar airbrushed from picture, Nick Collins, The Daily Telegraph, 15 jun 2010. (http://www.telegraph.co.uk/news/newstopics/

howaboutthat/7828755/Winston-Churchills-cigar-airbrushed-from-picture.html)

Mirko Savković

Obezličeni čovek

Današnje savremeno društvo izgubilo je sve obzire i vrednosti prema jedinoj stvari koja je najvrednija, a to je čovek. Čovek je danas bezličan, spakovan u šablon, bez individualnosti i, nažalost, bez vrednosti. Samim tim, položaj umetnika, kao posebne individue koja oseća i zapaža, nezahva lan je. Umetnik reprodukuje sebe i stvari koje izazivaju, pa i iritiraju, njegovu ličnost. Politička korektnost, kao i ljudska korektnost, gotovo da se izgubila. Nažalost za jednog umetnika koji stvara na našim prostorima, postoji uticaj spoljnih faktora koji u velikoj većini slučajeva određuju šta će se pisati, raditi, stvarati... Sve može biti napisano i urađeno, ali pre samog objavljivanja ili izlaganja postoje viši fatori koji određuju da li će isto biti viđeno ili pročitano. Smatram da svaki čovek ima izbora, samo je pitanje da li je svestan toga i koliko će to iskoristiti a da ispolji svoj stav i svoje mišljenje, jer kao što i sâm Meša Selimović reče: ,,Ništa vam drugi ne mogu nametnuti ako vi na to ne pristanete”.

6 Ana Cvejić

AVANGRAD

intervju

Talo`enje se}anja i ose}anja profesora Grma{a Uspon karijere Zorana Grmaša, iz prosečnosti sredine prigradskog naselja do vrhunskog likovnog umetnika, prvenstveno grafičke provincijencije, trebalo bi da bude uzor svakom mladom čoveku koga prostor, vreme, žudnja i jad, iz raznih okolnosti, onemogući u otelotvorenju umetničkih snova.

Mr Zoran Grmaš, profesor, docent na Katedri grafike Akademije umetnosti u Novom Sadu, Bukovčanin je iz Kestenjare. Ne s Kalvarije, Mandžurije, Gornje, Donje Baranje, Krsta, Vezirca ili nekih drugih čudnih naziva delova, višeprstih, iz ptičje perspektive gledanih, gudura i uspona ovog naselja, džepa u Sremu, čija su odlika mešani mentaliteti Sremaca i Bosanaca, a svakodnevna pojava grafita oduševljenja ,,Bukovac iznad svih’’ ili ,,Gadafi, ne daj se burazer’’.

U pomenutoj Kestenjari danas nema kestenova, u goloj ulici rodna je kuća slikara. Atelje, opet, ispod visoravni Vezirac, u hladovini breza pokraj bršljanom obraslog zida i loze sa još nedozrelim grozdovima.

Ovde se stiže lako iz Novog Sada, prolazeći kroz veoma lep kraj iza Petrovaradina, koji, nažalost, poslednjih godina trpi promene. Trski je sve manje, kao i lastavica u glinokopima nekadašnje ciglane, ali su, uprkos tome, vidici nestvarni u odnosu na blizinu gradskog betona. Pred kućom nas dočekuje zelena klupa i čudo od velikog, maznog psa, Đorđa.

Profesor Grmaš rođen je 1970. godine, obrazovao se u srednjoj školi visokogradnje, diplomirao na Akademiji umetnosti na Katedri grafike u klasi profesora Zorana Todovića, te magistrirao pod mentorstvom istog profesora i postao sâm profesor, docent, istih opredeljenja. U svojoj impresivnoj karijeri, Zoran Grmaš je učestvovao u stotinjak zajedničkih i samostalnih domaćih i međunarodnih izložbi i desetak likovnih kolonija, nekoliko značajnih projekata i simpozijuma, a dobitnik je i petnaestak nagrada. Iz izostavljenog potankog opisa studiranja i usavršavanja u Italiji, na Akademiji umetnosti “Carrara” u Bergamu i ateljeu “Grafica Uno”, “Atelieru 14”, umetničkoj grupi “Quali differenze”, te aktivnosti u osnivanju umetničkog udruženja “Oltreponte”, trebalo bi, ipak, da izdvojimo njegov angažman na jednom od najobimnijih projekata na kojima je radio ˗ posthumnoj realizaciji dela francuskog umetnika Wiffreda Lama. Kako nam je profesor rekao, radilo se o zaostavštini od osamdeset do tada nezavršenih i neobjavljenih radova.

Zanimljivo je da ste u jednom blistavom trenutku svog likovnog puta, umesto šetnji firmiranim cipelama ulicama Milana, odabrali povratak u noći pod Fruškom Gorom, gde svraka ne dozvoljava lagodno spavanje, a seoski psi započinju budnicu pre petlova. Zašto?

Volim Novi Sad. I Beograd je lep, ali u Novom Sadu svi se poznajemo. U Milanu sam bio stranac. Istina, u Italiji je sve lepo. Sve im je umetnost. Vinogradi, voćnjaci, perivoji, putevi, hrana, automobili, sve je umetnost. Otišao sam u onim teškim godinama embarga, devedesetih, iz osećaja zarobljenosti, i tamo me je dočekala sloboda i lepota, drugačiji pogledi na svet, drugačije ponašanje. Mnogo sam u Italiji doznao i naučio na profesionalnom planu. Vratio

sam se kada je zemlja postala slobodnija, kada su otvorene granice.

Od kada datira Vaš interes za izvesnim vidom umetničkog izražavanja? Da li ste briljirali u likovnim sekcijama ili bili zvezda crtanja od početka školovanja?

Iz rane mladosti pamtim samo želju za izradom skulptura.

Uvek sam nožićem i sekiricom od grančica i nekoga panja nešto deljao. U srednjoj školi nisam imao dobre ocene iz likovnog, jer nikada nisam radio po zadatim temama, već sam crtao šta sam želeo. To su bile prvo mape pravog i izmišljenog sveta, sa željenim rutama putovanja, a kasnije nepostojeći likovi bazirani na strip crtežu.

7

intervju Ljubav prema geografiji zadržala se do danas. U lepo organizovanom ateljeu, posebno mesto na zidu zauzima cepin i uže za penjanje. Profesor Grmaš je član Planinarskog društva ,,Vilina vodica” iz Bukovca i vlasnik licence za planinarskog vodiča broj MB 281. Šta za Vas znači tumaranje po planinama?

Uvek sam se voleo nekud penjati, a kako ovde nema visokih planina, počeo sam potragu za nečim višim. Do sada mi je najlepši uspon bio na Rilu, zatim čarobno mesto, kao što su Prokletije, novogodišnji uspon na Rtanj i još poneki vrh.

Sami usponi nisu pobede planine, već i određeno pročišćenje, proces meditacije koji podstiču ti nestvarni vidici, nevidljivi znaci zamaskirani u daljinama.

Ali na nekim minijaturnim uljima primećujemo realistički snežni pejzaž. Ima li tu privrženosti nekim posebnim prirodnim pojavama?

Sneg je najlepša meteorološka pojava. Čarobnu prirodu oko sebe možete svakodnevno videti, ali sneg kada pada... to je najčarobniji prizor.

Dok razgovaramo o raznim temama, primećujemo na levoj ruci tetovažu. Lobanja sa cilindrom na glavi i neki natpis ispod. Ne ljuti se na pitanje otkud mu taj crtež i kako je izveden, jer u to vreme nije bilo tatoo salona, i zašto? Onako, bezbrižno, reče da su to radili svi u njegovom društvu, pa i on, ludost iz tih prelaznih godina kada se traže osobenosti i označitelji pripadnosti. U međuvremenu se dogodilo vreme, a deluje da se u tim trenucima u njegov podsvesni svet vratilo doba Gutenberga i grafičara, kojima je radna uniforma na mašinama bio frak, cilindar i bele rukavice.

Zašto ste izabrali grafiku kao pretežni oblik Vašeg umetničkog izražavanja?

Prvi izbor mi je bila skulptura. I nisam odustao od nje.

Napravio sam matricu za grafiku u poliesteru koja je istovremeno skulptura i reljef za otisak (reče, pokazujući rad na zidu koji asocira na zamrznutu materiju ili stenu, čini se prozor u neistraženi svet magičnosti). Što se tiče slikarstva, nije me naročito privlačila belina platna koja zahteva samo intervenciju bojama. Grafika je nešto drugo. To je proces koji traje. Trenutni mi je odabir tehnika kolografije, koju sam u potpunosti usavršio. Metod sličan dubokoj štampi.

Na kartonskoj ploči, matrici, apliciraju se razni materijali i oblikuje kolažna apstraktna reljefna kompozicija.

Apstraktni izražaj ne može svako prihvatiti. Kad krenete u izradu jedne grafike, mislite li na nas, posmatrače odnosno kupce? Da li vam je važno da ste s nama u dijalogu u smislu da mi prepoznamo šta je sadržaj grafičkog lista ili su Vaše grafike samo Vaši monolozi?

Kao da kažete: Evo, šta vam je tu vam je! I s obzirom da u tim apstrakcijama ima dosta tamne boje, koje ne mogu biti široko prihvaćene, pogotovo što kupac može kod prijatelja primetiti istu takvu, mislite li da je grafika elitistički izraz umetnosti?

To su moji monolozi. Put do krajnjeg izgleda grafike je veoma težak i slojevit. Možda bi to mogao bolje objasniti moj magistarski rad pod nazivom Taloženje ili Sedimentacija,

8

AVANGRAD kojim se objašnjava tehnika nastajanja grafike. Ukratko, izrada podrazumeva likovno i poetsko taloženje sećanja i osećanja, a u izvedbenom smislu princip po kojem svoja dela stvaram i fizički izrađujem. Taj proces započinje u glavi. U našoj profesiji ne možemo odvojiti sebe kao čoveka popodne, i umetnika prepodne. Slažemo izabrane simbole u apstraktno okruženje, pa pošto je grafika asocijativna forma, u svakom listu drugi čovek vidi drugi prizor. Zato ne bih rekao ni da je grafika elitistički izraz umetnosti. Jedna matrica daje više otisaka, pa su time i listovi jeftiniji od recimo ulja na platnu, i tako dostupniji široj publici. Ne bih se složio ni da su boje tamne. Tu ima mnogih boja. Naravno, u ovoj tehnici polazne boje su bela i crna. Tako je bilo od nastanka prvih crteža ugarkom iz vatre na zidu pećine. Da je ugarak bio ljubičast, i naše polazne boje bi bile ljubičaste. I prva fotografija je bila crno-bela i tek kasnije su se uključivale druge. Sad, svaki umetnik ima svoju paletu boja, pa tako i ja.

Kako stojite sa realnim crtežom? Da li biste nam sad, ovde, slobodnom rukom mogli nacrtati nešto...akt... bundevu...violončelo?

Pa naravno da bih mogao. Crtanje je osnova studija i svako je temeljito prođe.

No, umesto pomenutih motiva, dobismo crtež kafe-aparata i šolje kafe, koji su stajali na stolu.

Teško je voditi razgovor sa čovekom, koji se bavi tako kompleksnom umetnošću. Krenemo jednim pravcem, pa se u uzgibanim linijama nađemo u drugom, i tu se kao u žitnim poljima na sve strane pojave predmeti, ljudi, životinje, biljke i odvlače pažnju od primarnog cilja. Profesorove grafike i ulja lepih naziva, kao što su Ritam noći, Dan čekanja, U susret, Dan noć, Formiranje... pokazuju da njegovo negiranje romantičnosti nije baš tako tvrdokorno. Pomnim gledanjem u tu slikovnost, otkrivamo iznad linije horizonta aleju narandži, nežne figure ukomponovane u oblik krsta, žal opalog lista za životom, međuživotne kapije...

Međutim, na poslednjoj izložbi slike su Vam bile veoma svedene. Na svakoj je bio otisak prsta, palca. Šta je to značilo: Ja znam da ništa ne znam! Krećem: Ab ovo.

Ili: Zapečatio sam što sam znao i krećem dalje? I sâm podnaslov izložbe Etika est etika intrigira. Zašto nije Etika est estetika?

To je igra reči.”Etika est etika” je jedno, a spojeno “Etika estetika” je drugo. Dvosmislenost.

AVANGRAD U kom smislu?

Jednostavno u smislu da mi moramo biti autori svojih radova. Ne da neko drugi izrađuje naše radove, a mi da ih samo potpisujemo. Ili prisvajamo, i potom potpisujemo tuđe ideje kao svoje.

Da budete plagijatori?

Tako je. Ta igra s otiskom palca je poziv na individualnost svakoga od nas ponaosob, a, opet, spirala otiska je samo zanimljiva forma i to je jedan novi simbol u mom vokabulariju korišćenih simbola.

Na Vašoj grafici Il tempo neke linije asociraju na kosti.

Pitam se da li biste nekoj mesari prodali autorsko pravo na tu grafiku za pristojnu cenu da napravi reklamu pod sloganom, npr.: Vreme teče, kremenadla se peče?

Svi umetnici rade po narudžbini. Mikelanđelo nije sâm od sebe uzeo kistove i boje i pošao oslikavati kupolu, već je to neko od njega naručio i platio. No, ipak treba paziti na renome, i ne upuštati se u umetničku prostituciju.Ali, ako neko želi učiniti i tako nešto, nemam ništa protiv, jer svako ima pravo da postupa u skladu sa svojom profesijom i karakterom.

Zanimalo nas je mnogo štošta iz profesorovog života, ali smo se ograničili na još dva, tri pitanja. Prolazeći Bukovcem primetili smo veliki grafit ,,Godine prolaze, a mi blejimo...”

Može li se taj grafit protumačiti kao poziv u pomoć ili kao mirenje sa sudbinom? Pretpostavljamo da ga je napisala mlada osoba. Vi ste se svojom snagom izdigli iz prosečne ili čak ispodprosečne intelektualne sredine.

Da li sva deca moraju prolaziti kroz isti trnoviti put da bi ostvarila svoje želje ili mislite da na lokalnom nivou postoji mogućnost da im se pomogne?

Tako kako ta deca pišu sada, tako je bilo i pre dvadeset, trideset godina i to ne samo u Bukovcu, već u celoj zemlji.

Na lokalnom nivou ne verujem da se može išta učiniti, jer ne postoji ni makro ni mikro linija u smeru programirane pomoći pri vaspitanju i obrazovanju mladih, talenata itd., koja bi se morala protezati od vrha države do lokalne uprave.

Trenutno smo u nekoj konfuznoj situaciji, neopredeljeni za bilo koju stranu, pa kada je država takva, kako se može očekivati od mladih da budu drugačiji. Taj grafit je i mirenje sa sudbinom, ali ujedno i poziv u pomoć iako nema pomoći.

Da li ste Vi strog profesor?

Nisam strog, ali sam zahtevan. Najviše žalim kada se talenat traći lenjošću.

Nedavno ste imenovani za člana žirija na konkursu Putokazi. Kako se osećate? Iako su pred Vama godine umetničkog rada, da li se tim potezom osećate kao mudrac iz veća staraca?

Počastvovan sam!

Da li planirate nešto značajno u bliskoj budućnosti?

Postoji li mogućnost postizanja višeg stupnja formalnog obrazovanja? Recimo, doktorata. Vi ste magistar likovne umetnosti, član ULUV od 1996. godine i od tad se samostalno bavite grafikom i slikarstvom, ne mislite li da bi to bio logičan sled?

intervju Do sada nije bilo mogućnosti sticanja višeg akademskog zvanja ne samo kod nas, nego u celoj Evropi. Samo u Edinburgu se može doktorirati na temu teorije, ali ne i umetničke prakse. Trenutno se kod nas preduzimaju neke pripreme kako bismo mogli godine prakse, inovacija i raznih tehnika primeniti u podizanje akademskog ranga.

Na kraju razgovora želimo malo začiniti znatiželju čitaocima, pa pitamo profesora Grmaša neka nam neke pojmove definiše bojama. Pristaje, i evo što smo čuli: Mudrost je plava, laž je žuta, iskrenost zelena, radost narandžasta, a lepota crvena.

Najviše iznenađuje zelena iskrenost, pa u Vujakliji nalazimo odgovor da ova boja simbolizuje život, bujanje i uspon. U šatro govoru, zelena je ekvivalent mladosti (Mali, još si zelen!), na istoku je zelena boja poput klasične muzike, a kod Van Goga je tandem crvene i zelene boje izraz strahotne strasti čoveka. Možda je u toj zelenoj boji sadržana prikrivena stvaralačka strast i večita žudnja za postizanjem simbolističkih otkrovenja života zamaskiranom iskrenošću.

Razgledajući galeriju grafičkih listova prof. Grmaša, ne možemo se odupreti dojmu da ovakav slikar, grafičar, ma kako skromno delovao, mora biti bogata ličnost, apsolutno slobodna u tumačenju sebe i sveta oko sebe, bezprostorno i bezvremenski. Okrećući listove na različite strane, zaključujemo da nam se čine drugačijima, no opet su isti kao književni palindromi. Svako traganje za dubljim smislom u njima, završiće u simbolu i boji odbačenih stvari i prisutnih stanja, ali iznova i iznova reprodukovani u potpuno drugačijoj energiji. razgovorala Sovjeta Grubešić

Otisak i oko - Zoran Grmaš; kolografija, 80x66, 2010. napomena: radovi prof. Grmaša na stranama 49 i 51

9

čitalište

AVANGRAD

Egzotika i egzibicija

Goran Gocić Tai Geopoetika, Beograd, 2013.

NIN-ova nagrada za roman godine Ovdašnji čovek mora da otputuje zaista daleko da bi tamo gde se obreo bio kategorisan kao predstavnik opozitne strane sveta, neko na kome se ne očitavaju sve te male autentičnosti njegove državice i njegovog mestašca. Tada je taj putnik, recimo, samo Zapadnjak ili, uže, pojava sa ,,osvetljene’’ strane sveta koja u egzotičnim predelima istoka traži trunke životne inspiracije. Nije bitno koga ta neoromantičarska enigma zastupa, to može biti: American man, Japanese man, Serbian man; sasvim je svejedno, računa se samo znak raspoznavanja, brendirani prefiks označen rečju turista koja, u nekakvoj globalnoj semiologiji, predstavlja konzumenta savladane daljine.

Pseudo-Gocić ili quasi-Gocić (nazovimo ga tako pozivajući se, delimično, na termine Ajvora Ričardsa, odnosno Romana Ingardena), pripovedač, odmetnuo se na takav put, noseći sa sobom težak prtljag: prenatrpan kofer sebe samog. Ljubavno iskušenje u thai zemlji, u isto vreme slobodnoj i podatnoj (te tako vrlo pogodnoj za esejističko tretiranje), do dna će isprazniti njegov prtljag, ostavljajući na prašnjavom dnu svedočanstvo: roman.

Pravo putovanje je kružno putovanje, ako sledimo iskustvo Kolridžovog starog mornara, to je otrežnjujuća ciklična ruta po kojoj se kreće nadobudni i arogantni (anti)junak, spasilac sveta, Don Juan & Casanova markirani ego. Kada pripovedač sazna da njegova izabranica nije ništa drugo do go-go igračica, usputni zalogajčić za običnog faranga, počeće njegov lagani preobražaj i to svojevrsnom budističkom metodom uklanjanja zabluda i strasti čiji se otrovni plodovi iz unutrašnjeg ja granaju u spoljnje ti. U psihoanalitičkom smislu biće to smer: pisanje - roman - olakšanje.

Put od spasioca do spasenog nije nimalo lak. On, pre svega, podrazumeva obračune sa sebičnim pogledima na sopstvenu i tuđu egzistenciju, zahteva revidiranje hrišćanstva, zahteva epifaniju, zahteva rezultat – pogled ljubavnika u ljubljenoj, konačno utapanje (srpskog) Zapadnjaka u tajlandsku (budističku) lepoticu.

Bitka se vodi na više frontova.

Vođa suparničke navale osećanja, ,,materijalnosti’’, suštog života i inkarnacije njegovih literarnih heroja Barouza i Oklopdžića, jeste Gospodar, Gos, neko ko je takođe, pre izvesnog vremena, radi spisateljskih iluzija, došao na Tajland.

Sa njim se (psudo/quasi) autor dopisuje putem e-maila (čitaocu je dostupno samo ono što Gos piše na jedan direktan način, shodno njegovoj naravi), dobijajući internet informacije o zagonetkama Tajlanda i instant iskustva prošarana živi pa umri manirima Zapada.

Krajnje je zanimljivo i blagim humorom začinjeno rešenje kojim i mi, kao čitaoci, i pripovedač, kao heroj pobeđnog jastva, postajemo svesni onog što nadilazi i nas same i naše varljive nade, možda oličene u (podmitljivoj) religiji.

Rastakanje, truljenje, ništavilo, ni budističko ni hrišćansko, nego kosmičko ništavilo, to je ona užasna spoznaja do koje, zajedno sa našim literarnim zavodnikom, golanom, dolazimo. A ključni motiv su – loši zubi! Od njih, učimo to od malena, sve počinje. I sve se završava, zaključujemo stariji i svesniji. Sve ostalo su samo jorgani pod kojim se krijemo, i naša sujeta, i naše ambicije, i naši mamurluci, i naš i svačiji hording (ili slaganje varke na varku, kako bi rekao Andrić) na kom se sagradio ovaj poslednji svet što nikako da krepa i mesto ustupi ponovo rođenoj nevinosti.

Dakle, nema druge nego otisnuti se na put i pročistiti unutarje gorkim saznanjem o sopstvenoj smrtnosti jer, kako poručuje (u ovom romanu često dozivani) Montenj, ,,premeditacija o smrti jeste premeditacija o slobodi”(Ogledi, SKZ, Beograd, 2013, str. 111). I iskusiti, pri tome, ljubav, jer ,,ljubav je putovanje, kretanje, brzina zajedničkog dolaska”, kaže D.H. Lorens (Tajne Feniksa, IP Rad, Beograd, 1977, str. 67), čime valja podvući ovu kratku analizu.

12

AVANGRAD

čitalište

Sitnije od pepela

Kšištof Varga Trunje s poljskog prevela Milica Markić Plato, Beograd, 2013.

Duga rečenica Kšištofa Varge je dugi niz negativnosti koji se uliva u drugu rečenicu i stvara kakvu-takvu radnju, rascepkanu retrospekcijama i urnebesnim alegorijama o klišeima savremenog društva. Prvo lice, trgovački putnik Pjotr Avgustin, pedesetogodišnji Poljak, samac, vrsta je nižeg japija zaduženog za brze sastanke i dogovore oko tričave trgovine neimenovanim dobrima, neko kome ostaje dovoljno vremena za vivisekciju okoliša. Za nekoliko minuta svog posla, čiji detalji nisu izneseni jer predstavljaju koještariju nedostojnu uzvišenog akta kakvo je čitanje, on mora da prošparta vozom s jednog kraja Poljske na drugi. Glavni deo romana čini onaj trenutak kada se voz, kojim inače Pjotr Avgustin nema običaj da putuje, iz nepoznatih razloga zaustavlja. To je inicijalna tačka da se, uz pomoć tegobnih sećanja na svet detinjstva i ružnih ravnica koje obrađuju bezmisleni seljaci, analitičko-ironični pogled na sopstveno okruženje izlije u beskompromisne zapise koje trgovački putnik, putujuća svest i savest Poljske, kuca na poslovnom laptop računaru. Krajnji rezultat je grupni portret sadašnjeg i nekadašnjeg društva, te smese sastavljene od kulta tela, neukusa i prihvatljivih kontradiktornosti (komunizam+katolicizam). Centralna pozicija tako ustrojenog sveta pripada pripovedačevim roditeljima, obezličenim predstavnicima srednje klase, varšaviziranim seljacima, čiji je jedini neuspeh njihov sin, njihov jedinac neuklopljen u sveopšti šareniš postojanja. A on, taj Pjotr Avgustin, vrsta je suvišnog čoveka plastičnog društva, onog čiji se duh meri količinom njegove verbalne destrukcije tradicije i savremenog; ali taj duh, izuzimajući neizdvojeni epilog i scenu takoreći metaforičkog sjedinjenja sa masom, nije agresivan, njegova je težnja da bude autonoman u vremenu bezuslovnih prihvatanja, u realnosti koju je Bodrijar nazvao integralnom jer je, po njegovim rečima, ,,usisala sve što ju je poricalo, prevazilazilo ili preobražavalo” (Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla, Arhipelag, Beograd, 2009, str. 79). Vargin junak je zato poput običnog ispljuvka jednog up(b)ijajućeg mehanizma u kom postoji ,,realizacija svih metafora” (Ž.Bodrijar, isto, str.

52), ali ispljuvka sa klicama opasnih rasuđivanja.

ta

*

Izme|u

sa

te, la

Janoš Herceg Crni anđeo s mađarskog preveli Eugen Ormaj i Mladen Leskovac Prosveta, Beograd, 1952.

KNJIGE SA PIJACE o{enih ~a izn ra

13

a,

pa

Ovo su velike priče o ljudskom sitnežu. Svet niskog staleža u Hercegovim pričama nalazi se u klinču svojih snova sa kojima, onako nevešt, ima da se izbori. Ne postoje ovde oni dugi, klasični, ekspozei, svaka radnja počinje in medias res: odmah nam je dato na uvid sa kakvim se mukama ima suočiti svakodnevni junak. Ambijent (stanični restoran, kafana, majstorska radionica, vagon, pa i pusto, snoliko polje) prilagođen je ekonomičnoj fabuli te likovi, makar i kroz unutrašnje monologe, odmah deluju i tako komešaju prividnu statičnost. Listajući ove priče, možda bi današnji (mladi) čitalac koji, ajde, ima strpljenja za čitanje, podviknuo: Eh, šteta što ovaj pisac nije još eksplicitnije pisao, što nije smeo (dodajmo: zbog duha vremena, to jest duha pisanja) i sočno da psuje. Možda bismo se tu sa tim naivnim čitaocem i složili: sve to bi na neki način doprinelo potpunijem štimungu više nego realističkom žanru. Ali, na stranu sa prohtevima modernog konzumenta literature, jezik Janoša Hercega je jednostavan i precizan, lep, on od prve rečenice zna kako će glasiti poslednja. Vešto izveden obrt u naizgled linearnoj konstrukciji otkriva, recimo, čoveka kao licemera i nasilnika (Pantomima; U staničnom restoranu) ili kao slučajnog grešnika, izigranog u svojoj želji za (nemogućom) pravdom (Greh Jožefa Karasa). Na kraju, dâ se primetiti neki kočićevski zahvat nad svim tim krhkim sudbama, koje protiv zakona života i prirode ne mogu ništa.

Mogu samo trenutno da pobede, kao Kočićev Lujo ili Hercegov Floriš, mada se, tamo negde, izvan teksta, prava bitka tek očekuje. prikazi: Branko Ćurčić

luka, kabl ov

x VHS k as i xx e

Élet

drama

O

AVANGRAD

CRNORUKCIMA, PSIMA I DECI Biljana Srbljanović

Mali mi je ovaj grob Samizdat B92, Beograd, 2013.

Smeštena u precizan istorijski okvir, nova drama Biljane Srbljanović – Mali mi je ovaj grob, aktualizuje one istorijske trenutke koji se neposredno vezuju za sarajevski atentat, njegove počinioce i podstrekače. Vremenski period koji postavlja na scenu, autorka posmatra iz perspektive četiri istorijska junaka i fiktivne junakinje putem koje je, u značajnoj meri, iskazala sopstvene stavove o atentatu kao činu, ali i o ličnostima koje iza njega stoje. Drama govori o mladim ljudima koji, u potrebi da učine nešto herojsko, sprovode u delo jednu veliku viziju, ali i o mračnom pukovniku koji stoji u pozadini sarajevskog atentata.

Pre svega, neophodno je istaći napomenu koja stoji u uvodnom delu komada: „Zasnovan je na istinitim događajima, arhivu, zapisima sa suđenja i brojnoj istorijskoj građi. Ipak je predmet čiste fikcije i u njemu ne treba tražiti više od toga“ (Srbljanović, 2013, 5. Podvukao Mladen Đuričić). Zato i ne čudi što se u drami Mali mi je ovaj grob autorka iznova vraća već ustaljenim činiocima svojih ranijih dramskih komada, psima i deci. Za razliku od njih, izbor teme je pomalo neočekivan i netipičan za dosadašnji dramski rad Biljane Srbljanović, ali sasvim pogodan da se ponovo progovori o crnorukcima, ovaj put

14

mnogo direktnije nego što je to učinjeno u jednom scenariju na kojem je ranije sarađivala.* Mali mi je ovaj grob u fokus stavlja mlade junake, izabranike sudbine koji su, na specifičan način, predodređeni za „velike stvari“. Jedan od njih, možda je najpreciznije opisan u segmentu Lombrozove teorije o atentatoru za koga se kaže da je „sasvim mlad nezreo dečak, koji još nije dostigao ni polovinu ljudskog veka; jedan fanatičan, odveć zagrejan karakter, vizijama naklonjen, (…) odveć pristupačan sugestijama, usled čega biva lako zaveden knjigama ili drugovima“ (Dedijer, 1966, 641. Podvukao M. Đ). Te reči jasno upućuju na junaka koga autorka već u prvoj sceni predstavlja kao dečaka krivog nosa i krvave glave, a zatim dodaje: „zove se Gavrilo Princip i uskoro će ubiti čoveka“ (Srbljanović, 2013, 27).

Reč je o mladiću koji je svojevremeno klečao na kolenima i molio majora pred svim regrutima da ga primi u vojsku, a odbijen je kao „škart“ (v. Srbljanović, 2013, 48-50). Pred drugovima on ne uspeva da sakrije dečačke emocije dok se priseća svog neuspeha, i baš tada Biljana Srbljanović u njemu vidi najveće dete: „Gavrilo briše nos. Možda rukavom“ (Srbljanović, 2013, 50. Podvukao M. Đ). Njegovo dečaštvo naglašava se i dok ga drugovi oslovljavaju sa Gavrice, što

AVANGRAD Principu koji sebe smatra odraslim užasno smeta.

Ta netrpeljivost prisutna je tokom čitave drame, i nestaje tek u poslednjem činu, u terezinskom zatvoru, kada ga Danilo Ilić oslovi ovim imenom.

Nejaki Gavrica tada se setno smeši, a njegov osmeh asocira na onaj „nezadrživi mladalački smeh“ iz mračnog bioskopa Apolo, na smeh iz vremena pre atentata.

Drugi junak, na čiji fizički izgled autorka precizno ukazuje u jednoj od didaskalija, zove se Nedeljko Čabrinović. On „deluje detinjasto, mada je krupan dečko, visok i razvijen, ima neke jake obrve i gustu kratku kosu, ima neko kockasto telo, velika ramena i debeo vrat“ (Srbljanović, 2013, 19). Ipak, u drami je vrlo često posramljen, i prema rečima autorke – ne deluje snažno. Osim fizičkog izgleda, zanimljivi su i njegovi, veoma česti, dečački ispadi. On žustro reaguje na jeftine provokacije i lako se upušta u svađu. Često ispada i komičan dok, na primer, ležeći pljucka u plafon, ili dok razmišlja o agavama koje u njegovoj svesti izgledaju toliko strašno da bi pucao u njih, kad bi samo imao pištolj (v. Srbljanović, 2013, 56).

Zajednička osobina dvojice junaka o kojima je bilo reči jeste uvek prisutan, nesavladivi strah. Takva osobina priliči još uvek nezrelim dečacima, i autorka je naglašava već na početku, kada na scenu izvede dva potpuno „nesnađena” junaka. Preplašeni u toj meri da reaguju na svaki šum, budući atentatori na momente deluju smešno dok ih, sa predstavom koju imamo o njima kao istorijskim ličnostima, gledamo kako se pribojavaju žandarmovog dolaska. Taj strah prisutan je sve do samog izvršenja atentata, ali tek toliko da nagovesti da su pred nama dečaci koji nikada nisu pucali.

Likove mladih atentatora u značajnoj meri dopunjuje i fiktivna junakinja Ljubica Ilić.

U drami ona postaje prva žrtva sarajevskog atentata, a predstavljena je kao devojčica koja ne zazire mnogo od „strašnih priča” koje Principu i Čabrinoviću, na momente, lede krv u žilama.

Naprotiv, ona se često stavlja u položaj one koja ih plaši, prvenstveno dolaskom žandarma, a kasnije i rupom u koju je bačen Žerajićev trup. Ova neustrašiva devojčica, putem koje je autorka iskazala vidne simpatije prema mladim atentatorima, u drami je još uvek pod majčinom zaštitom, ali istinski spremna da hrabro iznese mladobosansku ideju. Za nju se sa sigurnošću

drama može reći da je hrabra koliko i njeni drugoviatentatori.

Spona između mladih atentatora i čoveka koji dela iz pozadine jeste Danilo Ilić, nešto stariji momak jednako podložan uticajima sa strane kao i mladići o kojima je bilo reči. Ono što je naročito zanimljivo kod ovog junaka jeste njegov potčinjen odnos prema Apisu, crnorukcu koji postaje ne samo njegov učitelj, već i „gazda”.

U svojoj potčinjenosti, Danilo Ilić je predstavljen kao poslušni pas koji je spreman da učini sve ne bi li ispunio očekivanja „nadređenog”. Kada shvati šta je njegov zadatak („APIS: I od sad da mi javljaš sve. O svakom drugu, o svakom susedu, o drugovom drugu, o piljaru, popu, o ocu iz groba.

Ako se oženiš – i o ženi, o rođenoj majci, o toj maloj kurvi od te tvoje sestre, kakav kurac voli i to da mi javljaš, da li me razumeš?” – Srbljanović, 2013, 39), Danilo odgovara potvrdno, nakon čega mu Apis protrlja glavu, kao detetu, ili psu (v. Srbljanović, 2013, 40).

Interesantan je i Danilov razvojni put od „običnog” momka do poslušnog crnorukca, koji učeći podražava i pojedine osobine svoga učitelja. To se primećuje u nekoliko navrata. Prvi put kada rastera družinu koja se okupila u stanu njegove majke, i revoltirano izusti Apisovu uzrečicu „E, jebalo majke” (Srbljanović, 2013, 64), ali i u trenutku dok dostavlja mladićima oružje uz pomoć kojeg će dan kasnije biti izvršen atentat, i sav značajan upotrebljava Apisovu terminologiju: „Neutralisao. Tako reci. Nemoj ‘ubio’” (Srbljanović, 2013, 92. Podvukla autorka).

Apisov podanik ipak je samo dobar učenik, a da bi se o učeniku znalo više neophodno je reći nešto i o „učitelju”, najmračnijem junaku drame Mali mi je ovaj grob – Dragutinu Dimitrijeviću Apisu. Ova kontroverzna istorijska ličnost na scenu stupa, ne slučajno, nakon citata „What do you mean funny? Funny how? (Tommy DeVito)” – Srbljanović, 2013, 29, kojim autorka u startu ukazuje na uvek prisutni osmeh na Apisovom licu. Ovaj debeli, čudan i neprijatan čovek se isuviše često osmehuje, i čini to – kako ističe autorka – „kao negativac u ratnim filmovima”

15

drama (Srbljanović, 2013, 35). Taj pokvareni osmeh u drami je višestruko potcrtan, a možda najpreciznije okarakterisan rečima drugog crnorukca koji je, neposredno pre nego što su Apisa streljali, zabrinuto govorio: „Ne znaš ti takve ljude, kad se smeju, oni su najgori” (Čedomir Popović).

Takvog junaka autorka drame označava kao đavolsko lice, kao podlog kera, i u više navrata predočava o kakvom je pukovniku zapravo reč.

Naglašavajući njegovo višegodišnje izbegavanje učešća u ratu, opravdanja koja ima za svoje „izostanke“, ali i odlikovanja koja su mu nakon ratova dodeljivali, Biljana Srbljanović u prvi plan stavlja Apisov kukavičluk koji se u potpunosti sagledava tek u trenutku kada je suočen sa smrću. Smrt koju je toliko puta uspešno izbegao, udaljavajući se od fronta i gurajući u grob „naivnu srpsku decu“, Apis dočekuje uzvikujući kako nikada nije bio politička prostitutka, ali i tihim nezadovoljstvom u vidu replike „Mali mi je ovaj grob“. Ta rečenica predstavlja veliku metaforu kojom će autorka, pred sam kraj, još jednom suprotstaviti oporog crnorukca koji nakon svega izražava nezadovoljstvo malom rakom, i njegovu žrtvu – Gavrila Principa koji je sahranjen kao pas.

Apisova smrt za Biljanu Srbljanović ipak ne predstavlja kraj, već „novi početak“. Izražavajući svoj prezir ne samo prema Apisu, nego i prema svemu što on reprezentuje, autorka vrlo temeljno govori o crnorukcima i svemu što oni, kao tvorci jedne ideje, nose sa sobom. Stoga, ako je Apis reprezent paradržavnog udruženja Ujedinjenje ili smrt, sa njegovom smrću očekuje se i nestanak same organizacije.

Ipak, Apisova smrt je samo fizička. Takvo stanje stvari sugeriše da i Crna ruka samo prividno prestaje da postoji nakon pukovnikove smrti, a da je zapravo i danas prisutna i vrlo moćna, te da još uvek „dela iz pozadine“.

Demonsko zlo o kome se otvoreno govori u drami Mali mi je ovaj grob, predstavlja ono što – prema rečima autorke – kao društvo već više od veka skrivamo i zatrpavamo, umesto da se sa njim suočimo (iz intervjua sa Borkom Trebješanin, Politika). Seme tog zla posejali su oni što „u mračnim sobama spremaju bunu i smišljaju uvek nove varke“ (Srbljanović, 2013, 62),

16

AVANGRAD a onda je nicalo, naglo, baš kao što su odrastala i „naivna srpska deca“. Smatrajući da treba ili da umru u životu, ili da žive u smrti, omladinci su podmuklo iskorišćeni, i „usmereni“ ka putu na kojem deca stasavaju u ubice. Taj put vodi do groba, ali i do potpunog nestajanja koje je, na samom kraju drame, osvedočeno u replici mrtvog Danila Ilića: „Nestali smo, Gavrice, nema nas“ (Srbljanović, 2013, 154). *

Tajna crne ruke jedna je od epizoda prve sezone serije Otvorena vrata, koju je Biljana Srbljanović u saradnji sa Milošem Radovićem kreirala sredinom devedesetih godina. Za veći deo epizoda ove serije sama je napisala scenario, dok je u epizodi Tajna crne ruke potpisana kao saradnik na istom.

Literatura: Vladimir Dedijer, Sarajevo 1914, Prosveta, Beograd, 1966.

Biljana Srbljanović, Mali mi je ovaj grob (drama u dva dela), Samizdat B92, Beograd, 2013.

Mladen Đuričić

AVANGRAD

filozofija

Konsekvence filozofske misli na savremeno doba Svaka epoha ponovo preispituje mitosna ustrojstva u svom grund-u, na naznakama epohe prosvjetiteljstva to su odlično uradili M. Horkheimer i T. Adorno. Na prvim naznakama postmodernizma u ruho paradigmi se opet izvršila revizija koja je imala nešto bolje rezultate nego revizije koje se nijesu sprovodile u srednjem vijeku. Za postmodernizam revizija se može čitati u radu Lyotarda, Foucaulta, Derride. Misao se kreće ne samo unutar sistema ili epohe, njen kraj se ne ocrtava krajem iste, nego ona umire na kamenu biblijske kule od jezika do duha. S time da se moramo usprotiviti onoj Wittgensteinovoj da su svi problemi filozofije problemi jezika, danas možemo reći da se granice našeg jezika moraju ponovo crtati u okvirima duha. U stvaralaštvu svakog filozofa se ocrtava sakrivena odgovornost.

Odgovornost da razruši temelje misli koja može imati negativne posljedice. Time je odgovornost svakog mislioca veća od odgovornosti naučnika koji, kako veli Heidegger, ne misli već samo istražuje. Nauka danas, oslobođena nekih teorijskih okvira, u procesu je oslobađanja mišljenja, samim tim i zakona, što implicira da „izbacivanjem zakona iz nauke, znači proturanje zakona religije“, kaže V. I. Lenjin. Ova pozicija je otkrila odgovor na pitanje: „Zašto u doba `super` nauke i napredovanja medicine, imamo ekspanziju mističnih ljekara, i ekspanziju religijskih zajednica?“. Izgleda da je pred nama opet epoha prosvjetiteljstva, koja, kako tvrde Horkheimer i Adorno, ima za cilj postavljanje ljudi za bogove.

Egocentrizam je toliko ojačao da se izgubila svaka osnova moralnosti, hiper-ontologizacija je dovela do obožavanja kulta sebstva, a za takav kult je potreban mit, koji ubrzo preraste u sektu. Ovaj mit nadmoćnog je biblijski, jer čovjek ima pravo na život. Ta bahata jastvenost dovela je do imperativa svakog bića, koji se ogleda u volji da ovlada životom sa podrazumijevanjem spontaniteta. Od kraja XIX vijeka nastoji se oboriti prevlast znanja

nad životom, taj jedinstveni kontinuitet, u koji se tako čvrsto vjerovalo, počevši od Nietzschea koji govori da je linearno shvaćena istorija izumrlo ubjeđenje, pa sve preko Horkheimera i Adorna, koji tvrde da se vjera u progres može odnositi na napredovanje od ručnog oružja do super bombe, ali da progres na epohalnu teoriju nije primjenljiv; i na kraju do Foucaulta koji diskontinuitet uzima kao primarni metodski postupak za razmatranje svega. Jedan mit ima svoju procesualnost dok se ne zapiše i stavi u stege totaliteta. Prvobitni mit u vidu stvaralačkog izvještaja koji zabilježi Hesiod, nije ništa drugo nego stvaranje identiteta procesom negacije izvornosti mita. Mit ne postoji ukoliko ne postoji procesualnost, a autorsko zapisivanje je proces demitologizacije. Cilj procesa demitologizacije je više nego jasan i on je oslobađanje ljudi od straha spontaniteta. Spontanitet je sve do savremene epohe bio nekako uguran u okvire labave psihologijske konstrukcije sudbine. Sudbina je nacrt koji svjesno nije spoznatljiv, ali je udobno dušama ljudskim kada se njihova besmrtnost stavi u poredak, u red, u niz; gdje nema mjesta spontanitetu. Nacrt koji obezbjeđuje jednu sigurnost u izvršenje onoga zacrtanog, nekako slovi kroz svoju strogost kao istina. Savremeni teoretičari se pitaju: koji je to nacrt, paradigma, koju živi savremeni čovjek? Prije nego damo odgovor, obratimo pažnju na lice filozofije koje se skamenilo i ne govori, nego ćuti tražeći način da izvrši djecoubistvo nad humanističkim naukama, u korist vaskrsenja čovjekovog. „Čovjek je mrtav!“, tvrdi M. Foucault, zahvaljujući paradigmama humanističkih nauka. Da li je ovo mit novog vremena? Demitologizacijski postupak u metodskom smislu jeste, no, nije li to prvi postupak svake epohe? Nastojati da se sprovede cjelovit postupak poistovjećenja, svođenja u jednost, istost, dijalektika je bez razvoja, puko uokviravanje ne-slike.

17

filozofija Globalizacija je teorija, tj. traganje za cjelinom, pitagorejskom sferom, koja je pogrešno postavila u temelju teorije zahtjev za cjelinom. Mišljenju se čini nepravda kada se politički principi ubjeđenja nazovu teorijom. Prošlo je mišljenje put unutrašnjosti, savremeno doba zahtijeva puku eksteriornost po svaku cijenu. Treba praviti diferenciju između eksteriornosti i spoljašnjosti, jer spoljašnjost nije puki fakticitet već podrazumijeva i svoju suprotnost; dok je eksteriornost puki fakticitet bez geista, grunda, cogita. Globalizacija je teorijsko iskopavanje sopstvenog rova između humaniteta i fakticiteta, koji plaća mir duhovnih teleologija. Taj princip totaliteta koji je ugrabila globalizacija, postao je totalitarizam sa svojim negativnim socijalnim konsekvencama.

Globalizacija je nasilje bez principa, ona je nasilje identitetom, zatvaranje u logiku istog, u obožavanju ubjeđenja, ne vjerovanja ili pak mišljenja; besprincipna logofilija identitetskog jada. Mišljenje stavlja i dušu, i duh, i zor, i moći, i nemoći pred svijet; to je istinski odnos filozofije sa svijetom. Dok je cilj filozofije upućen ka aletheia (neskrivenost), politički diskursi u istinama nauka skrivaju samo jednu namjeru, namjeru skrivanja moći. Ovo je razlog zbog čega je jedna filozofija, kao teoria (traganjem za) istine nepoželjna, jer ona nudi bolno oko, kako kaže Windelband, jer istina je ružna, kaže Nietzsche. Put istine je put bez kraja, a nasuprot toga su uglačana ubjeđenja koja imaju toliko lijepe planove za čovjeka, da je čovjek u svojoj nezabrinutosti već usnio snom mrtvaka. Savremeni teorijski okviri su slijepi, čak i na empirijskom nivou, izgubivši principe drugosti, izgubili su ocular essentia. U prošlom vijeku su J. Dicgen i drugi nastojali da predmet nauke oduhove i određivali ga beskonačnim, ciljajući na princip nikad dovršenosti naučnog saznanja koji je filozofija nesebično podijelila svim umstvenim tvorevinama. U vijeku buke, predmet nauke je ograničen toliko da ne postoje dvije prirodne nauke koje se bave istim predmetom. Broj nauka je postao beskonačan, a materijalni predmet je iščezao. Ovakva situacija je dovela do paradoksa da rastom uticaja nauke o fizisu (fizike), jača i uticaj spiritualizma, energizma, monoideizma itd. Kada

18

AVANGRAD se zatvori u princip istosti, misao nije razvojna, tada se dobijaju elegantne matematičke formule, čija cijena je veliki gubitak humaniteta. Dužnost je u savremenom svijetu izumrla, a odgovornost se gubi kada se izgubi drugost, to je najbolje objasnio E. Levinas. Vijek ćutnje je zamijenio vijek buke; vijek vjerujem očima svojim je zamijenio vijek živim ubjeđenje diskurzivnih tvorevina. Ovo bi bio djelimično odgovor na pređašnje pitanje. Filozof uvijek u tajnosti sniva utopije, sebe ne vidi kao kralja poretka koji tvori, već posjeduje poniznost prema drugom koji je uvijek prije mene. Levinas i budistička filozofija imaju jednu zajedničku tačku, a to je nemilosrdnost prema egocentrizmu.

Mišljenje se gradi spolja, po riječima Foucaulta, u iskazima koji su za njega osnov znanja, kao i iskazi sa svojim momentima: rijetkosti, spoljašnjosti, gomilanjem itd., konstituišu naše znanje bez konstrukcije u diskontinuitetu. U savremenom društvu postoji samo spoljašnjost i jaka želja za tom spoljašnjošću, za posjedovanjem iste, za vršenjem nasilja i moći nad njom. Savremeno društvo ne postoji, ono je paradigma mrtve konstrukcije slijepih identiteta. Društvo ne može biti savremeno jer vrijeme ga ne određuje, ne ide sa tokom kontinuiteta koji je vremenski slijed (ne ide sa-vremenom), već u princip diskontinuiteta.

Zahvaljujući nesistemskom pozicioniranju sve teorijske prakse, filozofija je ostala u čuđenju i filozofija ima najviše posla danas, ovog trena i sad, jer njena sadašnjost je vječna. Takođe, zahvaljujući nesistemskom pozicioniranju sve teorijske prakse, i smrti čovjeka, filozofija je rasuta i ne postoji, ne u smislu da je nema, tvrdi Focault, nego da je rasparčana. Adorno objašnjava da filozofija ne treba da stoji mirno i da gleda kako joj otkidaju dio po dio, nego da treba da stekne svoju aktuelnost u kritici društva, i da se metodski usavrši. Metodsko usavršavanje je uvijek završilo stvaranjem neke nove humanističke nauke, a kritika je, kako je i I. Kant tvrdio, još uvijek otvoren put, dok za K. Jaspersa: „Ko izbjegava kritiku, zapravo ne želi znati.“ Dragiša Damjanović

AVANGRAD

filozofija

Bez naziva (iz serije radova „You can eat me / I can feed you“) - Tijana Radenković; digitalna fotografija, dimenzije promenljive, 2013.

19

psihologija/film

AVANGRAD

scena iz filma Ona

Za dvoje je potreban dijalog

– Zahvaljujući tebi najzad ću napisati svoje veliko delo. Sad znaš zašto si mi potreban.

– Uopšte nije zato.

– Zar bih inače sedeo dobrovoljno s tobom u ovom – kako si to sam odredio – gnoju, kad me ne bi na to podsticala tako velika misao, takva misija?

– A ja ti ponavljam da ovde uopšte nisi zato.

– Nego zašto sedim ovde s tobom? Zašto, reci, molim te!

– Jer želiš da porazgovaraš.

– Šta kažeš?

– Obično, da porazgovaraš sa mnom.

– A o čemu to nas dvojica možemo da razgovaramo?

– Makar i o muvama, o muvama, o lepcima za muve... odlomak iz drame Emigranti Slavomira Mrožeka, u prevodu Petra Vujičića

Ritam je nonšalantno gazio napred demonstrirajući nekakvu podrazumevanu supremaciju. Sintetički tupi zvuci nemo su slali poruku da je vreme da potražimo drugo mesto za razgovor. Ipak, nije mi bilo do povlačenja. Postojala je i druga opcija - da se razgovor preusmeri na distrakciju.

Nazvao sam tada tu muziku visceralnom.

Na ovu opasku moj prijatelj (sa kojim sam delio odbojnost prema DJ kulturi) je, pomalo neprijatno iznenađen, rekao da bi taj epitet pripisao nekim sasvim drugačijim muzičkim stilovima i rešenjima. Usledila je kraća rasprava oko toga šta je konotativno značenje ovog pojma, ali razlika u mišljenjima nije

20

nestala. Za mene, visceralno je značilo nešto lišeno intelekta, mehaničko, i, stoga, prizemno.

Za mog prijatelja, visceralno je opisivalo snažnu organsku reakciju, za šta je potreban stimulus odgovarajuće kompleksnosti i provokativnosti. Naše neslaganje bilo je u suštini prividno. Sami polovi dualizama kao što je cerebralno – visceralno, kojima se služi naša neizbežna subjektivnost, sastoje se od protivrečnosti koje mogu da se otkriju samo u raspravi, zahvaljujući tome što osobe koje u njoj učestvuju imaju različite ličnosti, različita životna iskustva, te često afinitete za disparatne delove stvarnosti.

AVANGRAD Kao što visceralno može da potekne od intelekta (verujem da bi se sa tim složili svi ljubitelji zvuka Swans-a, uključujući mog prijatelja), film Spajka Džounzija Her (Ona) iz 2013. pokazuje kako to izgleda kada je cerebralno izvor strasti. Protagonista filma Teodor zaljubljuje se u glas operativnog sistema na svom računaru koji je ženskog pola i zove se Samanta. Poznati paradoks veštačke inteligencije kaže da koliko god mašina bila inteligentna (brza, tačna, precizna, sposobna da rešava složene zadatke), ona ne može da bude inteligentna kao što je čovek, odnosno ne može da poseduje sposobnost metakognicije i autorefleksije. Matematički, ti procesi su i dalje neuhvatljivi, pa ih nije moguće ni kodirati u binarni jezik računara.

U budućnosti koju nam predstavlja film Ona, zagonetka je naizgled rešena i na tržištu roba moguće je kupiti proizvod koji u vaš kućni računar useljava veštačku inteligenciju u pravom smislu reči. Tako Teodor u većem delu filma razgovara sa Samantom na način koji se ne razlikuje od intimnog dijaloga dvoje ljudi koji sede u kafiću, šetaju obalom reke, ili uživaju u privatnosti svog stana. Na gledaocu je da proceni da li je sugerisana podudarnost varka ili stvarna mogućnost.

Autor knjige Conversation: a history of a declining art (u slobodnom prevodu Razgovor: istorija veštine koja zamire), 2006, Stiven Miler terminima surogat razgovori (ersatz conversations) i uređaji za izbegavanje razgovora (conversation avoidance devices) naziva najupadljivije simptome evolucije (nazadovanja?) komunikacije među ljudima u informatičkoj eri. Plodotvorna rasprava, neslaganje među sagovornicima koje je uljudno i koje se zato može završiti stavom da se isti slažu oko toga da se ne slažu, ugrožena je vrsta iz naslova knjige. Miler u medijski zasićenoj javnosti primećuje paradoks koji osakaćuje zdrav dijalog: politička korektnost i forsirana pristojnost imperativi su novog vremena, dok se istovremeno promoviše narcisoidno samoizražavanje u

psihologija/film

svakoj prilici i na svakom mestu, gde se za obezvređivanje drugog ne ispostavlja račun.

U takvoj klimi, jedinka se oseća sigurnije kada na televiziji gleda (režirane) prepirke u kojima drugi trpe niske udarce, pri čemu bezbedno u pravcu ekrana može da viče na one čije joj se mišljenje ne dopada, nego kada je u situaciji da sama učestvuje u raspravi. Pored toga, čovek gubi sposobnost da vodi smislene razgovore oslanjajući se previše na tehničke sprave koje posreduju komunikaciju. Ne sluša se drugi čovek nego zvučnik telefona, ne prati se neverbalna ekspresija sagovornika nego se na ekranu gledaju jednostavni slikovni simboli koji upućuju na emocije. Pažnja se usmerava sa celine na delove i tako rascepljena razgovor sa drugim pretvara u razgovor sa sobom i nezainteresovanost za drugog. Sa kim to zapravo Teodor razgovara u filmu Ona? Da li bi gledalac željan zabave bio podjednako lako zaveden da poveruje u istinitost romanse između čoveka i računarskog softvera da je drama ovakvog sadržaja bila izvedena u formi pozorišne predstave, što bi mizeriju glavnog junaka verovatno obuhvatilo u njenom totalitetu?

21

psihologija/film

Polemišući o ontološkim karakteristikama filmskog medija s jedne strane, i pozorišnog sa druge, Zander Bricke (Brietzke) u knjizi American drama in the age of film (Američka drama u eri filma), 2007, razvejava zablude koje su procvetale sa tehnološkim napretkom u proizvodnji filmova, a pri tom doprinele potiskivanju popularnosti pozorišta. Te zablude tiču se poimanja filma kao prevashodno vizuelnog medija koji, kao takav, najbolje odgovara duhu današnjice, i poimanja pozorišta kao dominantno literarnog, narativnog medija koji je, kao takav, tobože zastareo. Stvari ipak stoje drugačije nego što nalaže intuicija. Bricke podseća da je sled slika osnovna jedinica filmskog jezika, te da je naracija (pomoću montaže) prava priroda filma. S druge strane, pogrešno je pozorišnu predstavu svoditi na dramski predložak, jer upravo pozornica poseduje potencijal za spektakl u prostoru koji gledaocu daje slobodu da u mnoštvu istovremeno prisutnih stimulusa pažnju fokusira na onaj koji želi (a ne samo na onaj koji je, u slučaju filma, izabrala kamera). Ako u svetlu ovakvog dijalektičkog razmatranja sveta filma i pozorišta sagledamo Džounzijev film, potvrđuje se pretpostavka da se pod maskom izrazito vizuelnog ostvarenja nalazi izrazito narativni film. Džounzi je autor koji je nedvosmisleno privržen distinktivnim odlikama filmskog medija, i zato bira priče koje se mogu ispričati jedino jezikom pokretnih slika. Dijalozi između Teodora i Samante uverljivost su dobili pre svega zahvaljujući rediteljevom znalačkom korišćenju prednosti filmskog medija, ali i sjajnoj glumi.

Ako se osvrnemo na igrane filmove My Dinner with Andre (Moja večera sa Andreom) iz 1981. i Mindwalk iz 1990. koji čitavim svojim tokom prate jedan dug razgovor prijatelja, odnosno neznanaca, primetićemo da se završavaju unutrašnjim govorom jednog od učesnika dijaloga. Ovaj govor gledaocima otkriva da osoba nakon rasprave u kojoj

22

AVANGRAD

se eristički (kako je Šopenhauer nazvao umeće da se uvek bude u pravu) upinjala da odbrani svoje pozicije, ospori tuđe, i dokaže da je istina baš takva kakvom je ona vidi, postiđena pred samom sobom svet u kom živi posmatra sa manje jeda i gneva, a više samilosti. Ostaje otvoreno pitanje da li na osnovu završnih kadrova filma Ona možemo da pretpostavimo da se Teodor probudio iz letargičnog životarenja u kom ga zatičemo na početku filma, ili mu buđenje tek predstoji, uz malu pomoć (stvarnih) prijatelja.

Ivan Panić

AVANGRAD

filmska arhiva

Dragan KRESOJA

Dragan Kresoja rođen je 23. marta 1946. u Beogradu.

Iako je, za svog života, uradio svega šest samostalnih dugometražnih igranih filmova, ostavio je neizbrisiv trag u domaćoj kinematografiji jer je svako njegovo delo značajno na svoj način.

Svoju kinematografsku karijeru započeo je, kao i mnogi tadašnji reditelji, početkom šezdesetih godina prošlog veka u Kino klubu Beograd. Pošto je sa svojim prvim filmom Dosada iz 1964., koji je snimio na 8 mm filmskoj traci, obišao mnoge festivale i dobio mnoge nagrade, stekao je pravo da snimi film na 16 mm traci, te su tako 1966. nastali Hepening i Žena je žena.

Godine 1967. bio je asistent režije u tri dugometražna filma: Pošalji čoveka u pola dva, Deca vojvode Šmita i Praznik.

Kao asistent reditelja Veljka Bulajića radio je i na ostvarenju Bitka na Neretvi iz 1969., a onda je nastavio kao pomoćnik režije na mnogobrojnim filmovima.

Neki od najznačajnijih su: Specijalno vaspitanje (1977), Kvar (1978), Variola vera (1982), Tajvanska kanasta (1985) i Dom za vešanje (1988).

Dragan Kresoja, Živojin Pavlović i Slobodan Šijan Dakle, iako je 1983. godine samostalno izrežirao svoj prvenac Još ovaj put, Kresoja je nastavio da bude asistent jer je tako sticao ogromno iskustvo i u kontinuitetu nastavljao svoj rad, a uz to treba dodati i da je mnoge projekte spasio od sopstvene propasti.

Sledeći njegov dugometražni igrani film bio je Kraj rata (1984), a zatim je režirao Oktoberfest (1987), Original falsifikata (1991), Pun mesec nad Beogradom (1993) i Tamna je noć (1995).

Kao što su svi veliki i značajni reditelji imali jedinstven i sebi svojstven umetnički pečat, i Kresoja je imao svoj originalan rukopis po kome se lako može prepoznati. Svi njegovi filmovi su mračne priče iz života običnih ljudi, izuzev filma Pun mesec nad

Beogradom koji pripada horor žanru ali bez obzira na to i u njemu uočavamo Kresojin prepoznatljiv trag iz prethodnih filmova. Pre svega, u svojim ostvarenjima govorio je o porodici, ali na svojstven način, o odnosu mlađe i starije generacije, o nesrećnoj i neuzvraćenoj ljubavi, o iluzijama, o mladima koji ne mogu da nađu sebe u svetu odraslih, o ratu, ali ne kao mnogi drugi naši reditelji čiji su ratni filmovi stilski ličili jedni na druge... I pored svega toga ne bi trebalo nikako izostaviti činjenicu da je Kresoja imao prepoznatljivu i jedinstvenu fotografiju. Niko u svetu, a ni kod nas, nije imao takav način bojenja filma. Tom svojom neobičnom fotografijom proizvodio je melanholiju koja kao da je proizašla iz turobne atmosfere njegovih glavnih likova koji su uglavnom svi u ozbiljnim problemima i veoma često završavaju tragično ili kao gubitnici. Zanimljivo je da njegov poslednji igrani film, i pored sumorne i strašne atmosfere koja traje gotovo tokom celog filma, ironično poseduje srećan kraj.

Možda bi najtačnija definicija bila, kada pričamo uopšteno o poslednjim sekvencama njegovih filmova, jer su svi veoma slični po atmosferi, da nismo načisto da li je određeni glavni lik sasvim propao ili je barem delimično izašao iz problema. Uvek postoji neka nada ali opet, sa druge strane, depresivni ambijent filma upravo nas tera da pomislimo suprotno. Zbog toga, gotovo uvek smo u nedoumici, ali atmosfera nas opije i to možda i nije važno. Može se tako reći da je Kresoja bio majstor u dočaravanju depresivnih i melanholičnih stanja. On je govorio o realnom životu bez ulepšavanja, ali je to sve znao da začini svojim posebnim tonom. Taj ton bio je samo njegov i taj ton više niko ne može da dočara. Takav način komponovanja ne da se naučiti jer je za tako nešto bio sposoban samo neko ko je rođen da tako nešto i realizuje, a Dragan je prosto bio predodređen da radi to što je radio.

Februara 1996. godine Kresoja je režirao predivan dokumentarac To je bilo to o legendarnom glumcu Stevi Žigonu, a snimajući prve kadrove za film Suton nad Beogradom 6. novembra 1996. reditelj je u helikopterskoj nesreći na ušću Save u Dunav poginuo zajedno sa svojim sinom Milošem Stefanom, kamermanom. Njihova tela pronađena su i izvučena iz vode 7. novembra 1996.

Dragan Kresoja i njegov sin su nažalost imali sličnu sudbinu kao mnogobrojni tragični likovi iz Draganovih filmova.

Branko Radaković

23

filmska arhiva

AVANGRAD

Još ovaj put Film Dragana Kresoje Još ovaj put iz 1983. godine slika turobnu priču o dva brata koji ne mogu da se izvuku iz zle mreže u koju su se sami upleli.

Glavni junak ove mračne drame je diler droge Maks koga glumi Aleksandar Berček. Njegovog rođenog brata Volođu, koji se bavi slikarstvom, glumi Branko Vidaković.

Iako im je otac veoma važna i poznata politička figura i ugledan građanin, mlada braća u svoj toj raskoši, u kojoj mogu da uživaju, ne pronalaze svoj put. Umesto da koriste očevu moć, oni sve što im se nudi i što im je na dohvat ruke ne uzimaju, već odbijaju iz nepoznatih razloga i tonu sve dublje u propast.

Otac, iako stalno zauzet i posvećen svom poslu, ipak želi da im pomogne, te problem ne treba tražiti u njemu jer su Maks i Volođa već dovoljno odrasli i svoje probleme zapravo samo oni sami bespotrebno stvaraju.

U uvodnim kadrovima imamo scene Maksovog okršaja sa dvojicom kupaca njegove robe. Nakon toga, u jednom noćnom klubu, Volođa upoznaje Maksa sa Mirom. Lik Mire tumači Vladica Milosavljević. Mira je student pedagogije i nikako se ne uklapa u društvo njih dvojice, iako joj to možda u početku tako ne izgleda, jer dok Maks diluje drogu, Volođa je konzumira, a Mira je jedna sasvim obična i normalna osoba koja živi po klasičnim životnim kanonima gde je stvaranje sopstvene porodice glavni životni cilj.

U početku sve to deluje benigno i kao da će braća rešiti svoje probleme, ali situacija se uskoro pogoršava. Iako Mira i Maks svoju zaljubljenost krunišu brakom i dobijaju sina, Maks ostaje isti. I dalje je u čeljustima nelegalnog i opasnog posla sa izgovorom da će još samo ovaj put, pa će prestati i otvoriti kafić. Ipak, dospeva u zatvor.

U zatvoru upoznaje zatvorenika po imenu Džek, kog glumi Bata Živojinović, i sa kojim postaje prijatelj. Posle tri godine provedene u zatvoru, Mira podnosi zahtev za razvod braka. Iako Maks ne želi razvod, zakon je na Mirinoj strani i on je nemoćan da bilo šta uradi kako bi to sprečio.

Džek zbog veoma loše zdravstvene situacije, bez obzira što mu je ostalo još osam meseci zatvora, biva oslobođen.

Iako od upravnika zatvora dobija uput za lečenje u bolnici, svoje zdravstveno stanje ne shvata ozbiljno, te i ne odlazi da se leči.

Istog dana kada Džek izlazi iz zatvora, Maks zasluženo dobija slobodan vikend jer je jedan od najboljih zatvorenika u radnom i moralnom pogledu. Njih dvojica u isto vreme izlaze, te provode dobar deo vikenda zajedno. Film će tada na trenutke dobiti vedriji ton, a do kraja smenjivaće se vesele slike koje će Maks obogatiti svojim humorom i sumorne i potresne scene koje će sasvim kulminirati na samom kraju filma.

Džek je srećan jer je napokon na slobodi, a Maks veruje da će izgladiti odnos sa Mirom. Dok Maks pokušava da je pronađe, Džek provodi vreme sa svojom devojkom Zoricom. Njen lik tumači Radmila Živković. Zorica je kafanska pevačica, a Džek otkriva da se bavila i prostitucijom dok je on bio u zatvoru.

Maks će saznati da mu je brat ozbiljno zaglibio u paklu droge, a, pored toga, do njega će doći i jedna poražavajuća istina – žena i sin žive mu u Subotici, gde je Mira živela pre nego što je upoznala Volođu i Maksa. Za Maksa tamo nema mesta jer je njegova porodica u tom gradu započela novi život i Mira ne želi da ga menja jer je, između ostalog, našla i drugog muškarca koji je prihvatio Maksovog sina, a i on njega. Najveći udarac za Maksa je što njegov sin ne prepoznaje biološkog oca, već je oca pronašao u Mirinom momku.

Džek će na kraju umreti, a Volođa će sa ozbiljnim psihičkim problemima završiti na lečenju, ali za njega kao da nema nade jer to nije onaj Volođa sa kojim je Maks odrastao, već jedna potpuno izmenjena bolesna osoba koja više ne poznaje stvarnost. Nada više ne postoji.

Iako je za vikend izašao da udahne slobodu, shvatio je da sloboda za njega više ništa ne znači. Mada će doći dan kada će izaći iz zatvora, njegov život nikada više neće biti isti.

U poslednjim scenama, Maks, naslonjen na automobil, puši cigaretu zamišljeno. Pakleni vikend se završio ali život koji ne može da promeni još uvek traje.

Scenario za Još ovaj put napisao je Milan Jelić.

Dragan Kresoja je već ovde pokazao da bez problema može da napravi ozbiljnu dramu, iako je ovo bio prvi samostalni film koji je režirao, dok su veliki glumci u ovom ostvarenju pokazali da odlično znaju da načine autentične likove iz jednog teškog i dramatičnog života.

Muziku za Još ovaj put uradili su čuveni Mladen i Predrag Vranešević. Oni su svojim kompozicijama učinili da u određenim scenama, kada je to potrebno, atmosfera bude veselija, ali i da sumorne momente učine još depresivnijim.

To mogu samo majstori.

Branko Radaković

24

AVANGRAD

o j a M

svojeručni putopis

Afrika 3. deo

Miki Đaković ovde završava priču o svojoj afričkoj avanturi. Tako, treći deo njegovog svojeručnog putopisa više je posvećen gabonskim naravima i svakodnevnim običajima koje je, kao radnik na izgradnji stadiona za Afričko prvenstvo u fudbalu 2011. godine, upoznao i proučio.

Izlasci Nakon radnog dana imali smo običaj da obiđemo diskoteke i tamo se malo opustimo uz zvuke komercijalne afričke muzike u nekoj, šta znam, pop varijantici, ali i uz dobro nam poznate svetske, da ne kažem globalne, hitove. Nas tridesetak radnika, što sa raznih strana Evrope, što Afrikanaca, kupovala je po pet flaša viskija iz radnje i odlazila u tu građevinu koja je bila diskoteka, a nalikovala je običnoj limenoj garaži.

Piće se u diskoteku moglo slobodno unositi, a pušenje je, naravno, bilo dozvoljeno. Kako sam saznao, cigare su se, preko kojekakvih tokova, uvozile iz Senegala, jer Gabon nema svoju duvansku industriju. Iskreno, to je sve šklj roba (samo kopije pravog LM-a i Marlbora) nalik jedna na drugu i, pretpostavljam, veoma rizična za zdravlje.

Svađe domaćih vode se isključivo na plemenskom jeziku. I tu se oni oslovljavaju plemenskim imenima koja imaju pored ovih regularnih, francuskih. Desilo nam se da prisustvujemo svađi dva domaća muškarca u kafani. Tu svađu je, odlučno, prekinula žena, biće supruga jednog od te dvojice. Žena, majka ili supruga, jeste glavna i mora se poštovati bez obzira na situaciju.

Ona je uvek u pravu. Blizu našeg smeštaja, u jednom baru (inače, u noćnim izlascima piće se služi bez čaša, pije se samo iz flaše) desilo se da je neku pijanicu žena povukla za uvo i odvukla kući. No, na istom mestu, sreo sam jednu porodicu – žena, muž, dete – koja je došla u bar da odigra nekakav, porodični valjda, ples, uz bubanj-muziku sa zvučnika. Odjednom, žena se na naše oči skloni iza nekog malog paravana blizu šanka, čučnu i bez blama se, kao da je to nešto najnormalnije na svetu, ispiša!

Preko dana sam znao da sedim u jednom od četiripet lokala u gradu, nešto ,,ekskluzivnijeg’’ tipa, dok

su sve ostalo bukvalno šupe i kolibe. Ali, recimo, ni u toj ekskluzivi sto nije imao presvlaku, nego je tabla predstavljala neko razmuzgano drveno postolje. Sve ostalo je bilo kako tako pristojno. Palo mi na pamet, tek tada, u trenucima predaha, da uopšte nisam video nekog crnca sa jakom kosom, onako kako sam ih zamišljao: snažne vanzemaljske kikice (dredovi, jel tako?) ili afro-frizure, tako nešto. Svi oni, i muškarci i žene, imali su sitnu, proređenu i kvrčavu kosu.

Pričao mi je Žan Pol, radnik koji zna srpski i s kim sam umeo fino da pričam, da kome naraste kosa više od pet centemetara, taj je car! Ipak, imaju običaj da od tih pramenčića uvijaju pletenice, pa da ih onda nastavljaju na druge pletenice i da naposletku dobiju nešto što sam ja zamišljao da predstavlja taj dred. Ali to je bio njihov, normalni način ,,tretiranja’’ kose.

Izlet Išli smo do rezervata terenskim džipom, sa Hanijem.

Od životinja koje slobodno šetaju, u oko najviše upadaju antilope. Njihovo meso nije skupo. Lavova i tigrova, koje sam očekivao, u Gabonu nema. Ipak to nije toliko slobodna zona i divljina, jer pravu, netaknutu prirodu čuvaju rendžeri i sprečavaju prolazak ljudi u najmračnije delove džungle. Što se tiče plemenskih rezervata, i oni su vrsta turističke atrakcije, kao i pigmeji, videli smo ih samo iz daljine. Približavanje njima i ulazak u samo pleme nije dozvoljeno. Cilj je države, kako smo čuli od Hanija, da se i ti ljudi iz plemena, idolopoklonici, približe hrišćanstvu. To je na neki način i ulaznica za moderniji život, pre svega za obrazovanje, ali i za zdravstvo. Naš prevodilac je još dodao da je put do plemena pored kog smo prolazili prohodan, ali i da postoje plemena do kojih puteva nema, pa još kada padnu tropske kiše i naprave velike bare, ona su sasvim odsečena. U povratku, prolazili

27

svojeručni putopis smo kroz afrička sela, te videli mnoštvo nekih patuljastih koza i ovaca koje uopšte nisu imale dlaku. U selu postoje pošta i male prodavnice, ali zaposleni su obično napolju, druže se, kuvaju nešto u ogromnom kotlu i piju pivo. Tu, u tim selima, kao i u gradu, struja se plaća po nekoj pripejd varijanti. Uzimaju na pošti dopunu, izgrebu i ukucaju šifru u brojilo. Većina, pogotovo u selima, nema para za tu dopunu.

Centar Centar Fransvila je trg ili, kako sam čuo da ga zovu, Potos, baš kao onaj gradić u Grčkoj. I tu se sve dešava. Koncentracija prljavštine tamo je zapanjujuća, jednog trenutka pomislio sam da se nalazim na neuređenom smetlištu. Haos. Dok sam sedeo u kafiću, na stolici smeštenoj u drugu stolicu, jer je toj prvoj slomljen naslon, video sam da ljudima prljavština ni najmanje ne smeta. Oni prolaze kroz nju kao da je reč o izdžigljalom zelenilu i ni ne pomišljaju da skrenu ako se ispred njih nađe gomilica smeća.

U centru nisam primetio nijedan markirani butik, mada ima par sa imenima koja su mi zvučala poznato.

No, čuo sam od naših radnika da je to sve neka na brzinu sklepana roba, bofl pravljen u kućnoj radinosti koji se prodaje kao svetski brend.

Parfimerije, koje se dosta reklamiraju po bilbordima, nisu ništa drugo do mešavina prodavnica sa prehrambenim proizvodima i osnovnim potrepštinama za ličnu i kućnu higijenu. Pored kase imaju neku vrstu pijačne tezge, gde rukama vade i mere (uvozno) brašno na kilu, te ga pakuju u plastične kese. Dok to rade, bolje je ne stajati blizu. Kao da ih taj čin zabavlja, pa se brašno rasipa na sve strane, a oni ništa, mrtvi ladni nastavljaju dalje da mere dok se rojevi muva skupljaju, a psi lutalice dolaze da poližu egzotičnu poslasticu prosutu na podu.

Karakter Gabonci su, tvrdim, jako dobri i zahvalni ljudi. Tražiš nešto, čak i pitku vodu, daju bez problema. Tom prilikom te uvode u svoje daščare i goste kao

28

AVANGRAD da si došao u posetu a ne da tražiš vodu. Materijalne stvari ne cene puno, ne znači im to ništa ukoliko nema neke sitne, osnovne koristi, što bi se reklo, za danas, do sutra. Žan Pol, momak sa kojim sam najviše provodio vremena na gradilištu, pitao me je da li može da dobije izvesnu dužinu lima preostalu sa gradnje, ne nešto puno. Kada sam zamolio šefa da mu damo, jer šta ja znam, ima šestoro dece, a dobar je kao leb, Žan Pol je skakao od radosti kao da je dobio na lutriji!

Pitao sam ga šta će sa tim limom, da mu ne treba možda za kuću. Žan Pol, koji inače solidno zna srpski jer je radio puteve duž čitave Afrike zajedno sa našim radnicima, rekao mi je da je to za izvoz. Ima brodska firma, dodao je, koju drži neki Mate iz Splita i koji materijal preostao sa gradilišta razvozi dalje po Africi.

U znak zahvalnosti, Žan Pol me je pozvao u svoju kolibu gde sam se upoznao sa njegovom porodicom te probao meso od zmije čiji me je ukus najviše, ne znam da li zbog nostalgije, podsećao na ukus šarana.

Enterijer njegovog ,,stana’’ bio je toliko bogat da ako bi odlučio sutra da se seli, mogao bi sve da ponese na svojim leđima. I to bi mogao da se odseli na najbliži slobodni plac, bez bojazni od administracije, jer ovo je zemlja svačija i svako ima pravo da izgradi dom gde želi. Kada smo završili za jelom, pozvao sam Žan Pola da se prošetamo i negde popijemo piće. On je slegao ramenima, pokazao na svoju suprugu i pesnicom se udario o otvorenu šaku. Necu dobro proci ako pice popijem u kafani ja, rekao mi je i dodao: mama bije.

Oni sve žene s kojima su u srodstvu ili prema kojima gaje naročito poštovanje zovu mama. Nisam se u početku snalazio, pa kada mi je Žan Pol rekao da mu je umrla mama, ja sam mislio da mu je umrla biološka majka, a u stvari mu je umrla tetka. Nije tugovao, jer kod njih smrt ima nešto blaže oblike tuge nego kod nas, nekako je ,,normalnija’’, to jest učestalija. Što se tiče groblja, ono je proizvoljno, ljudi se sahranjuju iza svojih kuća (stave krst ili ozidaju ciglama grobno mesto) ili negde na polju, ako je porodica bila velika.

Dome, slatki dome Obliva me hladan znoj pri pomisli da ću se uskoro vratiti u Srbiju. Ne zato što se nisam uželeo svega tamo, nego što, eto, tamo se možda ponovo, što se kaže, učaurim i više nigde ne putujem. Iako mi je i ovog puta preko glave, šta znam, plašim se ostajanja u svojoj zemlji i gradu. Plašim se i ponovnog odlaska, nije da se ne plašim. Ali sam sada nekako sviknut, ne sviknut, nego više, što se kaže, navučen. A ko će ga znati! I ko će me u Srbiji pitati za ovo putovanje i za moja osećanja. Imaju ljudi svojih muka preko glave.

KRAJ priredio Branko Ćurčić

ovde blizu

AVANGRAD

S

ove strane dobra i zla Špicerov dvorac u Beočinu

Jedna od tema kojoj se uvek rado vraćamo u rubrici Ovde blizu jesu dvorci Vojvodine. Tema je naizgled bajkovita i raskošna, ali u našem slučaju uznemirujuća je i skreće pažnju na ove vrsne spomenike kulture koji se nalaze u ozbiljnoj egzistencijalnoj krizi.

Dvorci su kao dela graditeljstva u dugom vremenskom periodu bili pokazatelji društvene pripadnosti, te su kroz svoje raznovrsne građevinske i dekorativne elemente, jedinstvenost i originalnost, oslikavali ekonomsku moć svojih vlasnika. Prve građevine ove vrste nastaju na području severno i južno od reka Save i Dunava u 18. veku i grade se sve do sredine 19. veka. U drugoj polovini 19. veka ovakve građevine, koje su najpre služile za odmor van stalnog mesta boravka, nazivane su dvorcima, zbog toga što su građene u duhu austrijske i mađarske arhitekture. Dvorci su vekovima izražavali koncepte i osećanja različitih kultura, poštujući dijalog između grada i sela, formalnog i neformalnog, umetnosti i prirode.

Ovoga puta vodimo vas u Beočin, malo mesto u južnobačkom okrugu. Tu se nalazi dvorac porodice Špicer, sada među meštanima poznat kao sablasno zdanje i kuća duhova oko koje se ispredaju brojne priče. Ali ovaj dvorac, kao i svaki drugi, bio je mesto za odmor i uživanje. Izgrađen je za porodicu imućnog veleposednika nemačkog porekla Ede Špicera, koji je imao znatan akcionarski udeo u beočinskoj fabrici cementa. Projekat za dvorac izradio je istaknuti mađarski arhitekta Imre Štajdl, u periodu od 1890. do 1895. godine, dok je na samoj građevini uklesana 1898. godina, kao godina završetka radova.

Graditelj Špicerovog dvorca, Imre Štajndl, bio je profesor na budimpeštanskom univerzitetu i član Mađarske akademije nauka. Najviše je projektovao u stilu neogotike i neorenesanse, a među njegove najpoznatije radove spadaju: zgrada nove gradske većnice u Budimpešti, Veterinarski koledž, Tehnički univerzitet, crkva Svete Elizabete. Na polju restauracije, najznačajnija Štajndlova ostvarenja su: obnova katedrale u Košicama, zamka Vajdahunjad u Budimpešti i obnova Zgrade mađarskog parlamenta.

Istorija arhitekture ističe Špicerov dvorac kao jedan od retkih primera eklektičkog sklopa, na kojem su elementi gotike, romanike, renesanse, baroka i secesije usklađeni na uspešan način. Osnova dvorca je asimetrična, sa naglašenom glavnom fasadom i glavnim ulazom sa portikom. Glavna fasada podeljena je na tri rizalita, od kojih je središnji, ulazni, uvučen u odnosu na bočne. Ulaznim delom dominiraju prilazne stepenice ograđene balustradom i tročlana renesansna arkada sa stubovima. Na fasadi se ističu četiri etaže: podrum, prizemlje, sprat i tavanski prostor. Različiti arhitektonski detalji: terase, lođe, prozori u obliku okulusa, trifora i bifora, arkade, balustrade i kupole na kulama, ukomponovane su u korpus ovog objekta. Još jedan zanimljiv arhitektonski element koji izdvaja dvorac Špicer od ostalih dvoraca u Vojvodini je staklena bašta na uličnoj fasadi. Redak sklop ornamentalne dekorcije od maltene plastike, štuko dekoracije, keramike i kovanog gvožđa čine oblici u vidu fantastičnih zmijolikih, žabolikih i zmajolikih bića.

29

ovde proesis blizu Enterijer dvorca rešen je u stilu mađarske varijante secesije. U centralnom holu dominantni su veliko stepenište sa dekorativnom ogradom i veliki prozor sa vitražima koji se proteže duž dve etaže.

Dekorativni floralni ornamenti secesije vidljivi su na oslikanim zidovima i konzolama koje podupiru galeriju sprata. Neizbežan deo secesijskog enterijera je kamin izrađen od žolnai keramike živih boja, koji je danas potpuno uništen. Sva nekadašnja raskoš ovog enterijera vidljiva je samo u tragovima.

Uoči Drugog svetskog rata, porodica Špicer napušta svoje imanje i odlazi iz zemlje, a dvorac biva korišćen kao zgrada nemačke vojne komande. Nakon nacionalizacije, sve do početka devedesetih godina prošlog veka, imao je brojne namene: bio je lečilište ratnih i vojnih invalida, osnovna škola, biblioteka, dom kulture, radio stanica, sedište rukometnog kluba i restoran sa prenoćištem. Sedamdesetih godina 20. veka ambijent dvorca koristio je reditelj filma Kelijevi junaci, u kom je glumio čuveni Klint Istvud, a 1998. godine u njemu je boravio Emir Kusturica zbog snimanja svoje komedije Crna mačka, beli mačor.

Nastao u vremenu koje odražava stilske promene i ranu fazu secesijske arhitekture, koja će tokom 20. veka formirati stilske i estetske norme, ovaj dvorac predstavlja značajan spomenik kulture. Pod zaštitom države je od juna 1997. godine, od kada se, paradoksalno, njegov sunovrat ubrzao. Ruiniran je, sa urušenim tremom, delovima krova, polupanim prozorima i istrgnutom i spaljenom drvenarijom.

Vrt oko dvorca je takođe zapušten i obrastao divljim rastinjem. Sve što je moglo da se odnese pokradeno je i polomljeno, a ono što nije moglo da se odnese iškrabano je. Ali i uprkos tome, zdanje i dalje opstaje, i svedoči o jedinstvenosti svojstava koja ga čine spomenikom kulture, zbog kojih je i proglašen kulturnim dobrom i stavljen pod zaštitu države. No, od te zaštite, ovaj dvorac za sada nije imao ništa.

Neće, ipak, biti kasno da se nešto i sada preduzme.

30

AVANGRAD

Dvorci Vojvodine, a time i dvorac porodice Špicer, predstavljaju velika kulturna blaga koja su se sticajem prilika našla u nezavidnom položaju. Namena za koju su građeni izgubila je svoju aktuelnost promenom društveno-istorijskih prilika, a njihova sudbina je pratila sudbinu njihovih gospodara. Oni su bili znaci jednog vremena, simbol moći elite koju je novija istorija želela da porekne i pobedi.

Prema romantičnoj legendi, groteskne kreature na fasadi zamka delo su izvesnog Nadora, neimara sa Dalekog istoka. Veruje se da je u zamku pronađen pergament u kom je, u vidu dnevničkog zapisa, autor pribeležio Nadorovu mračnu svakodnevicu. Pisac dnevnika strahuje od čudnog umetnika sa sedam prstiju na jednoj šaci koji po ceo dan samo gnječi gips.

On kaže da mu se učinilo da je Nador pred završetak radova zaželeo da nahrani pticu mrvicama iz svoje ogromne šake. Kada je ova sletela i stala da kljuca, sedmoprsti vajar stegao je šaku u pesnicu i zgnječio pernatog letača. Taj čovek je, po autoru, bio oličenje samog zla. Kada je, to poslednje veče, zaspao, ptice su iz osvete došle i zasule ga izmetog tako da se i sâm pretvorio u kreaturu nalik statuama koje je vajao.

Brankica Opačić

esej

AVANGRAD v

ZAPIS O TISINI glumac i tisina v

Pozornica. Usamljeni kutak raspirujuće strasti – pozorišne igre. Oduvek behu samo pozornica i prašina. Prašina sa starih pohabanih kostima, sa izlizanih glumčevih cipela, sa plišane pozorišne zavese. I tišina. Ona beše pre svega, pre sveta. Tišina koja sve povlači u svoj vrtlog bez kraja, koja oduzima dah pri svakom novom pokušaju vraćanja u život, i povratka u suštinu ove surove stvarnosti.

Da li je glumac svestan tišine? Da li je osluškuje, da li čuje kada mu tihim šapatom i umilnim glasom nešto poručuje? Da li zna da ga ona stalno iskušava, neprekidno ispitujući njegove moći?

Glumac i ne sluti kakve mu sve zagonetke smišlja ova ćudljiva dama. Kada se na sceni začuje samo zvuk koraka, u trenu kada glumac uranja u misli svoga junaka, vrlo nežno i gotovo nečujno, na pozornici glavnu ulogu preuzima TIŠINA. Ona se dodvorava publici, od prvog do poslednjeg reda, skrivena pod sedištima partera i balkona, ona hita u visine i širine, sve dok ne zavlada pozornicom i dok se ne zavuče pod kožu povodljive publike.

Kada se pozorišna igra toliko zahukta da glumci, jedan za drugim, izgaraju na bojnom polju pozorišne umetnosti, ona se čini kao tren. A ponekad, pak, deluje kao večnost, kao beskonačan niz neuhvatljivih trenutaka. Kada nastupi katarza, tišina svojim velom prekrije i potmule jecaje i teške uzdahe posmatrača, koji bi niz nju, kao niz reku, da puste sve svoje nespokoje, strahove i patnje.

Postoji i ona tišina koja ne godi, koja para uši, koja bruji kao sirene velikih brodova, kao loše uštimovan orkestar. To je ona tišina koja glumca tera da se zacrveni, koja zastrašuje čak i one najhrabrije, koja ruši sklad pozorišne igre, i koja ističe svu nemoć glumca. Tišina, neprijatelj i tlačitelj, uporni, neželjeni pratilac i slepi putnik voza koji ide daleko... Kada se reči zalepe za neki zid glumčevog pamćenja, kada se svojim čvrstim čvornatim prstima zakače za bledilo inače utreniranog uma, tada tišina trijumfuje, uživajući u svojoj slatkoj pobedi, demonstrirajući svu svoju moć.

Neretko se desi da je ubrzo nakon takvog neslavnog trenutka, gurnu u neki zabačeni kutak scene, da je reči što odjednom počnu da naviru, ostave da čami u nekom mračnom svetu, daleko od svetlosti pozornice. Ta borbena bujica reči kao da želi da poviče: „Ni ti nisi nepobediva, ni tvoja slava nije večna!” Glumac se sa tišinom bori od kada je prvi put istupio na scenu, od kada su mu obukli odore i dali mu da govori. Katkad glumac svojim magičnim prstima zgrabi tišinu, čekajući povoljan trenutak da otvori svoj veliki dlan i pusti je da na svojim krilima odleti tamo gde će se osećati kao na vrhu sveta. Neki glumci kraj tišine prolaze kao da ona ne postoji, i kao da nikad nije postojala. Zato oni nikad neće dotaći zvezde pozorišnog neba, niti će se okititi krunom što je istka Talija, Melpomena, Kaliopa... Oni će večno ostati u senci tišine, u senci sopstvenog odraza, nemi i uskraćeni za zlatnu nisku burnih ovacija. Onaj glumac koji se, kao u antičkoj areni, izbori sa tišinom, taj trijumfuje, tom se lovorov venac uveliko sprema i pesma posvećuje. Glumac i tišina su kao pramen i vlas kose, usne i reči, govor i glas. To je sveti spoj čudesne umetnosti i njene muze.

31

proesis esej

AVANGRAD

Glumac tišinu sneva, i mašta da na krilima tog sna, osvoji pozornicu. Pre no što se njegov glas scenom zaori poput vučjeg krika što svojom silinom osvaja planine, pre nego što pokreti njegovog tela u trans odvedu njegove posmatrače, čuje se samo tišina. Kada u najsvetlijem trenutku svoga dara, zapljusnut džinovskim talasom inspirativne snage, glumac izgovara reči iz pera Sofokla, Šekspira, Kalderona... on osvaja tišinu. On ispunjava svako zrno njenog bića a publiku dovodi do ekstaze. To traje izvesno vreme, a onda se poput oluje što je upravo protutnjala, sve polako stišava, ostavljajući trag u dušama onih prisutnih. I taj trag oblikuje tišina. Kuda potom ona ide i šta smera, to je samo njoj znano.

A kada se zavesa spusti, daleko od žamora i zadovoljnih osmeha koji se poput svetlosti rasplinjuju po pozorišnim bifeima, koji se presvlače u oblake gustog duvanskog dima, daleko od reči, pokuda i pohvala, svoj život na pozornici nastavlja tišina. Ona je i pre i posle. I početak i kraj. U mraku što nadgleda prohujalo vreme, kraj predmeta koji tek čekaju da budu oživljeni, sklupčana i spokojna sedi tišina. Ta kraljica pozorišnih dasaka, verni pratilac svih glumaca, sedi na svom tronu od beskraja sa žezlom skovanim od smiraja. Zato, glumci, osluškujte tišinu, udahnite je u svoje duše i pođite putem koji vam ona nesebično osvetljava!

Tišina teži večnosti. Biti glumac, znači oponašati ono što teži večnosti a to je UMETNOST. Ana Stjelja

32

Kokomanija - Sanja Stvorcova; kombinovana tehnika, 20x30cm

AVANGRAD

PROESIS literarni sokak

foto: Siniša Trifunović

33

proesis

AVANGRAD

Uspavanka od cetiri dugmeta V

Dugmad se dele na ona koja su prišivena da stoje otkopčana, i na ona prišivena da stoje zakopčana. Velika je razlika među njima. *

Makja je nosila misli golišave, bez sramote. Oči su joj plivale po ljudskoj pučini kao od majke rođene.

Prsti su joj se lepili za obraze kao med. U pljuvački je osećala gorčinu suglasnika, pa je tajne gutala bez žvakanja. Smejala se kao da je progutala pajaca. Kikot joj se trbuhozborno prolamao stomačnim buretom zagolican lepetom leptirskih krila. Dugmad je nosila zakopčanu do grla, kao da krije sramotu među nedrima...

Skvilibrjo je brzopotezno beležio prethodne redove, jer su mu misli uvek bile korak ipred njega, dok je on kaskao za njima spotičući se o tačke i zareze. Kitio je Makju kao novogodišnju jelku, metnuvši je u izlog priče.

...Noć je bila duboka kao bunar u kom je mesec hvatao svoj lik. Makja je prodavala Ljubav na uglu. Svake noći u gluvo doba izlazila bi, i nudila je skupo. Namerno je to radila na taj način jer je znala da kupci noću spavaju. Međutim, od ukućana je dobila naređenje da mora to da učini. Mnogo je volela Ljubav, pa nije želela da se rastane od nje. Problem je bio u tome što je Ljubav uništavala stvari po kući. Rušila je i cepala sve što joj dopadne šaka. Nije bila od onih mirnih mačaka što sede u krilu i predu...

Skvilibrjo je mastio brke mastilom bivajući zadovoljan kako se otvorio po sopstvenim knjigama, kako je rasporedio figure po centru, razvivši oba krila ravnomerno, pa su svi izgedi da će biti mirna završnica.

...Prodaja Ljubavi ne ide tako lako, pa se Makja zorom vraća kući obećavajući da će pripitomiti ljubimca.

34

Vodila je život kao što se maže puter. Kada niko ne gleda, malo deblji sloj. Bez masti nema slasti. Po kući je uvek hodala na prstima plašeći se da ne probudi noć. Zviždala je tiho uvek istu melodiju sušeći tako vlažne prste nakon pranja. Besanih dana kuvala bi podosta kafe, i sipala bi u tanjir. Od stranica omiljenih romana pravila bi papirne brodiće koje bi otisnula u more kafe.

Slamkom bi srkala iz tanjira sve dok se brodići ne bi nasukali na dnu. To su bili njeni besani brodolomi...

Skvilibrjo je umakao pero u kafu mesto u mastionicu. Nije više znao ni šta piše, ni šta radi. Sveća mu je kapala na papir, zamagljujući reči, tako da se nije ni vraćao na ono što je napisano. Odlučio je da Makji otkopča jedno dugme.

...Makja je otkopčala dugme na okovratniku, i istog trena osetila olakšanje. Zevnula je ukrstivši pogled sa časovnikom na zidu. Sada, u privatnosti svog doma, možda bi mogla da otkopča još jedno dugme. Ne još. Ne žuri nigde. Neka uživa u gradaciji. Šareni zidovi bili su izgrebani kandžama Ljubavi, tako da su ličili na palimpseste. Vezala je zvonce za rep Ljubavi da bi uvek znala gde je. Nije želela da je izgubi...

Skvilibrjo je i sam zevao.

I njemu je potrebno malo predaha.

Otkopčao je drugo dugme na svojoj košulji. Istovremeno je počeo jače da zeva. Ruka koja je autografski škrabala, usporila je naišavši na literarnu uzvišicu. Palac, kažiprst i srednji prst su mu se kočili.

...Makja je uveliko spavala.

Sanjala je da je junakinja nekog romana. Da je neko golica, te da stoga bljuje raznorazne reči. Znala je da se u snovima krije istina. Pronašla je čoveka sa perom u ruci. Pogledala ga je u oči, ali je on već spavao. Najednom se osetila slobodnom...raskopčanom...

Skvilibrjo je zaspao. Rukom je slučajno oborio mastionicu, pa je

proesis

AVANGRAD mastilo curilo po hartiji, a nije imao ko da ga oblikuje. Nastala je pometnja...

*

Gospodin Snovisni više nije znao šta da radi. Koliko god pripovedao, njegovu unuku Anabelu nije hvatao san. Rutinska uspavanka se pretvorila u priču bez kraja i konca. I pored svih svojih improvizatorskih veština nije mogao dalje da izmišlja. Zevao je dok su se Anabeline oči caklile od radoznalosti. Otkopčao je treće dugme na svom odelu, i dao sebi malo oduška.

- Deda, šta se dalje zbilo?

Gospodin Snovisni je polako tonuo u san.

- Deda, deda!

Anabela ga je drmala. Videći da ne pomaže, malo se namrštila, i krenula sama da zamišlja nastavak.

Ubrzo je i njoj san spustio očne roletne, pa je kročila u neku, možda baš ovu priču...

Utom sam i ja otkopčao četvrto dugme na svojoj košulji, i prizevao.

Osećam da san kuca na vrata. Koliko još dugmadi ima, ja ne znam. Možda ste vi otkopčali peto dugme. Ko to zna...

Vjećeslav Berar

- Čila Šimurda; akril, 21x29,7cm

35

proesis

AVANGRAD

`Ja` su sada moje barbike (iz ciklusa fotografija) - Dragana i Aleksandra Stevanović; 35mm film (Zenit ET) - isto, str. 37

Entropija Izgubila si povezanost sa Zemljom i zato dopuštaš da bagerom ravna njezine bore i skalpelom briše tragove života na tvome krajoliku, da u dokolici prolazi tvojim bezličnim licem kao golf-terenom, da u tebe ubrizgava botoks lako kao što olako onečišćuje tlo.

On, ponosni neimar, gradi urbane spomenike od betona i stakla i ugrađuje silikone.

Kreira naftne platforme, i one za tebe, da uživaš na visokom položaju.

Ne zavidi mladoj restauratorici što se bavi njegovom bezvrijednom razvalinom.

Toranj u Pisi nakošen je, ali još uvijek stoji.

Mirjana Miljković

36

Odoh Facetovano percipiram svet.

U meni rudimenti mentalnih slika i samo odjek životnog urlika.

Vezujem nerve u cvet.

Ne znam da l’ mi se misli mret.

Sumorna narikača u snu mi kuka.

Hladnu kožu struže koprena.

Ne ona svadbena niti pogrebna.

Ruku moju drži moja ruka u svetu sa bezbroj ljudi sa bezbroj muka.

Facetovano percipiram svet.

Ne znam da l’ mi se misli mret.

Sumorna narikača u snu mi kuka u svetu sa bezbroj ljudi sa bezbroj muka.

Kupim svoje efemerne tralje i...

Idem da živim.

Idem dalje, dalje, dalje.

Ivana Dragin

proesis

AVANGRAD v

Ispravka proslosti Čitaj i ne likuj, jer ti pridajem važnost.

Uvek sam ja u pitanju, a ne ti i uvek sam ja želela, a ti voleo!

Nesiguran je ples!

Dekadentna je fantazmagorija o tebi!

Lažem, ne zameri mi, majka me je naučila, ceo život laže mog oca.

Znaš, ona nije srećna i često plačem zbog toga.

Ljubav – ne, nikada nisi izgovorio tu reč, koju su isprali drugi prečestim ponavljanjem.

Bojao si se, a bojala se i moja majka.

Ostavljeni ste bili oboje!

Porodica i muž - Grešnici!

Sada ti prikrivaš istinu, znao si da ti neću zameriti što me voliš bez reči.

Majka je bila ostavljena, ali se otac pokajao.

Probaj usne, ali u evidenciji grešaka moje majke praštanje stoji na prvom mestu.

Neću popustiti, ako poželiš da se vratiš i neću te mrzeti što sad „VOLIŠ“ rečima.

Zaslužene laži daće mi poštar, a ne suze koje je moja majka još davno isplakala za obe.

Sonja Pejić

37

proesis

AVANGRAD

M E T AMORFOZA Sedeli smo u jarko osvetljenoj sobi.

Veliki prozori bez roletni i sa tankim zavesama propuštali su svetlost u mlazevima. Pokajao sam se što nisam poneo naočare za sunce. Domaćica kuće, gospođa Hofenmajer, svakih minut-dva je razmicala zavesu i pogledavala kroz prozor, dok smo mi razmenjivali jeftinu demagogiju uz najskuplja pića. Pušenje nam je bilo najstrože zabranjeno. Njen muž je umro od raka pluća i cigarete je bilo zabranjeno čak i unositi u njenu kuću. Sa svog mobilnog telefona sam pustio pesmu Džonija Štulića Filigranski pločnici, nadajući se da će ona primetiti moju aluziju, ali domaćica je imala važnijih misli od mene. Opet je gledala prema ulici, kao da je odmeravala da li je previše visoko. Filigranski pločnici su je neodoljivo vukli, video sam to u njenom pogledu. Tim drumovima je, kroz vekove, prošlo mnogo vitezova, ali teško da će se sada pojaviti neki sa maskom preko očiju i tobolcem na leđima. Pored prozora, sa njene leve strane, na zidu ja visila ikona Svetog Nikole, a ispred ikone bila je lobanja njenog muža. Bila je ubeđena da je njen muž bio svetac, da će ga u grobu zateći neraspadnutog, ali kad se, po ko zna koji put, razočarala u svog supruga, uzela je njegovu lobanju iz kovčega, oprala je, namazala nekim uljima i stavila je na komodu ispred ikone.

Ostatak kostiju je vratila nazad, ali bez glave. Njen visoki renome je bio ozbiljno poljuljan. A bila je ubeđena da je plemićkog porekla, da u njenim venama teče plava krv, da je poslednji izdanak najplemenitijih loza ovog podneblja, i eto šta se desilo. Čak je i prezime promenila. Prezime Janković je bilo previše izlizano i neprikladno za njen uzvišeni genom. Čak tri od četiri kurve, koje je upoznala, imale su to prezime. I tu je podnela žrtvu. Posle svakog pogledavanja kroz prozor, osmehnula bi se svakome od nas ponaosob, dajući nam do znanja da nas nije zaboravila. Razmenila bi sa nekim od prisutnih po koju reč o politici, tu uvek ima šta da se kaže a da se ništa ne kaže, a onda bi se opet okrenula prema prozoru. Sve je vrvelo od

38

života, ali ona kao da je tražila jedan određeni predmet u onoj gomili. Mladić na kauču, ispod samog prozora, pio je viski iako se činilo da mu ne može biti više od petnaest godina. Kasnije sam saznao da je imao dvadeset godina. Bio je to vanbračni sin njenog pokojnog muža. Našla je još jednu devojčicu i jednog dečaka za koje je DNK analizom nedvosmisleno utvrđeno da su, takođe, vanbračna deca njenog muža. A tvrdio je da je neplodan. Išli su po banjama i lečilištima, plaćali su skupe lekove i lekare, išli su u Švajcarsku, Rusiju i Kanadu, tražili su načina da dobiju dete - i ništa. Pokušavali su da usvoje dete, ali im nije bilo dozvoljeno.

Njen muž je bio izričito protiv toga da sociljalni radnici obilaze njih i dete svakih šest meseci. To je smatrao nekom vrstom diskriminacije. Želeo je isti tretman kao i sve druge porodice u državi.

Ili da svi budu nadzirani ili da svi budu slobodni. Gospođa Hofenmajer je gledala čas u lobanju muža, čas u mladića, kao da traži sličnosti. Ta lobanja je bila jedino njeno nasledstvo od pokojnog muža.

Sve što je imao ostavio je svojoj vanbračnoj deci. U svom oproštajnom pismu je napisao da je sa svojom sadašnjom ženom proživeo najlepše godine života, da joj je na tome neizmerno zahvalan, ali da je njegov principijelni stav da imovinu nikada ne treba ostaviti ženi, jer, kad se ona uda za drugoga, praktično više ništa nije ni njeno ni njegovo. Nije želeo da je povredi razvodom, niti bolnom istinom da ona u stvari ne može da ima dece. Sela je na kauč, nasula je sebi piće, ali ga nije popila. Bilo joj je muka, ali nije želela da to pokaže pred nama. Ponos joj to nije dopuštao. Dečaka nam nije predstavila.

Niko od nas nije znao kako smo saznali da je on vanbračni sin njenog muža, ali znali smo. Ima mnogo stvari koje se, jednostavno, znaju. Ćutali smo i pravili se nevešti. Na televiziji su upravo govorili o nekakvim poskupljenjima, o hapšenju i krađama, ali se niko nije obazirao. Televizor je uključila tek da glasova u prostoriji bude što više.

Plašila se da mi nećemo biti dovoljno pričljivi, a ona se bojala tišine.

AVANGRAD Gospođa Hofenmajer je pažljivo ispratila svaku reč iz tih vesti. Tako je, bar, izgledalo. Ja sam znao da blefira, poznavao sam je od ranije. Prosula je nekoliko kapi viskija na svoju haljinu.

Nije primetila. Svi smo nastavili sa besmislenim pričama, tek da ne ćutimo.

Jedino je mladić piljio u fleku od viskija na njenoj haljini. Gledao sam ispod oka ovu neobičnu scenu. Ona bi trebalo da mu je maćeha, mada mu u stvari nije bila u srodstvu. Čekao sam da skoči na nju, ali se slika mladića koji pilji u uflekanu haljinu zamrzla, i nisam imao utisak da će uskoro da se pokrene. Gospođa na trosedu, nasuprot meni, počela je da kašlje.

Muškarac do nje ju je udarao rukom po leđima, ne bi li joj pomogao. Neko je rekao nešto jako smešno, svi su se uglas cerekali, ali ja nisam čuo o čemu se radi.

Nije me ni zanimalo. Gospođa Hofenmajer je zagrlila mladića i poljubila ga. Očekivao sam da bude obratno, ali dečko se uplašio.

Zatečen, samo je pocrveneo, okrenuo je glavu prema podu i ćutao. Pritom mu je na obrazu ostavila prilično veliku lokvu od visija i pljuvačke. Momak se obrisao rukavom, nadajući se da ga niko ne vidi, i nastavio da pije viski. Vesela družina je nastavila po nepisanim pravilima, kao da je sve već odavno napisano. Debeli muškarac se nepristojno češao između nogu. Žena do njega ga je udarila po uvetu i on je odmah prestao. A gospođa Hofenmajer je još jednom pogledala kroz prozor. Kao da je očekivala još nekoga, iako je znala da taj sigurno neće doći. I rekla nam je, pola sata ranije, da se opustimo i da nikog više ne očekuje. Nije izdržala. Morala ja u klozet da se ispovraća. Ne znam kako sam znao da ide baš da povraća, ali sam tog trenutka u to mogao da se opkladim. Gospođa Hofenmajer je za mene bila providnija od njenih zavesa, sve sam mogao da predvidim kod nje, sve - sem razloga tog upornog gledanja kroz prozor.

Nekoliko puta sam dolazio u iskušenje da je to i upitam, ali sam se suzdržao. Razlog je verovatno banalan, a ova neizvesnost je poprimila neku draž. Kad se vratila na sebi je imala retko heklanu bluzu umesto uprljane haljine. Ne znam da li je namerno zaboravila da obuče donji veš, ali sasvim lepo su se videle čvrste i dobro očuvane dojke. Bila je jedra i dobro građena žena.

Niko joj ne bi dao pedest godina - ali joj

proesis niko ništa ne bi oduzeo. Mene je zamolila da dođem kod nje kao novinar, iako sam bio samo dobar poznanik njenog muža. Dala mi je beležnicu, olovku i žirado šešir, da izgledam kao novinar s početka dvadesetog veka. Jedva sam je ubedio da bih se time samo odao. Pa koji novinar danas nosi beležnicu? Još jedan pogled kroz prozor.

Sela je do mene. Dečak preko puta nas bio je vidno razočaran što nije opet sela pored njega. Sad je i on počeo da gleda kroz prozor. U istom momentu gospođa Hofenmajer i ja smo se pogledali i nasmešili se. Isto smo pomislili: „Tipična pubertetska ljubomora“. Gledao sam u njene lepe tamne zenice. Bila je prelepa. Duga crna kosa, tamna put, i oči kojima probada do kostiju. Jednostavno - lepa žena. Imao sam utisak da želi nešto da mi kaže. U stvari, nešto da mi poveri na čuvanje - neku tajnu ili neki predmet. Od prisutnih gostiju, najpre su dame počele da ustaju. Valjalo je sačuvati čedne muževe od ovih razvratnih scena. Sise gospođe Hofenmajer su sve glasnije dozivale ispod rešetkaste bluze. A tom pozivu je valjalo odoleti. Vanbračni sin njenog muža je ustao naglo, zakačio je saksiju sa cvećem, i ona se razbila.

Gospođa Hofenmajer mu se nasmešila, stavljajući mu do znanja da ne mari i da je sve u redu. Gledao sam goste, jednog po jednog, kako u mimohodu polaze prema izlazu. Mene je zdržala rukom, nije mi dala da odem. Svakom svoja jakna, kaput, mantil... Pozdravljanje koje je kratko trajalo. Za kratko vreme u sobi smo bili samo nas dvoje. Nismo govorili ništa. Čekao sam da ona prva počne. Rešio sam da čekam po svaku cenu, makar ćutali celu noć. A tek je bilo četiri sata posle podne.

Prokuvao sam od vrućine. Pio sam hladan sok iz frižidera, ali nije mi mnogo pomoglo. Gospođa Hofenmajer još jednom gleda kroz prozor. Ne mogu reći da me nije zanimalo, ali više nisam bio ni toliko znatiželjan. Kad se neke radnje ponavljaju previše često, pređu u naviku, pa gube na važnosti. Otišao sam do klozeta. Kad sam se vratio, gospođa Hofenmajer je i dalje gledala kroz prozor, samo što ovoga puta na sebi nije imala retko heklanu bluzu. Sa njom je prekrila lobanju svog muža, kao da mu brani da gleda. Bila je samo u gaćicama. Onako lepa i požudna, presijavala se na suncu. Nisam

39

proesis bio ravnodušan, „hvatala“ me muškost kao pijanstvo, ali sam ostao dosledan da ne progovorim prvi. Pozvan sam, data mi je uloga novinara, što nisam bio, i sad je red da mi se kaže istina. Ili bar neko parče od nje. Hodao sam po sobi natopljenoj alkoholom. Gosti su više prosuli nego što su popili. Gotovo da nije bilo ugla sobe gde sam pogledao, a da nisam ugledao lokvu ili mrlju od alkohola. Najzad se okrenula.

Vlažne oči, na ivici plača, bile su još lepše. Stegla je usne. Nije se dala, beštija. Sačuvaće ponos, makar je to koštalo života. A meni baš tog trenutka nije bilo do altruizma. Plačite, madam!

Sve žene plaču, što biste vi bili izuzetak. Sad više nisam želeo ni da ona prva počne da govori. Želeo sam da ova čarolija potraje što duže. Žena u kojoj se nakupilo toliko toga, žena koja se očajnički bori da ne zaplače, žena čije prelepo telo obasjava sunce na zalasku...

Model kojeg bi poželeo svaki slikar. Nisam odoleo, uslikao sam je mobilnim telefonom. Nije se opirala.

Nekontrolisano sam stiskao dugme za okidanje. Napravio sam stotinak snimaka.

Sve slike su bile iste, jer ona se nije pomerala. Nije mi pozirala, ona je bila dama a ne fotomodel. A ja sam ovde ionako došao kao novinar. Oboje smo igrali svoju igru. Obeležavao sam na svom tač-skrin mobilnom telefonu duplikate slika koje ću da pobrišem, dok je gospođa Hofenmajer konačno pomerila svoju veličanstvenu figuru iz nulte tačke u prostoru. Pokupila je čaše od kristala, neke se bile prazne a neke do pola pune, i bacila ih u kantu za otpatke. Kad se kanta napunila, prekrila ih je novinama, a onda nogom gazila preko njih da se polome i da naprave mesta. Sve što je bilo od stakla, bačeno je. Piće je prosula kroz prozor. Ne znam zašto ne u lavabo, ali rešio sam da ovu predstavu odgledam kao svaka prava publika - ćuteći.

Kad se prikazuje tragedija, ne govori se ništa. Ko je shvatio - shvatio je. Kad je završila, skinula je cipele sa visokim potpeticama, i stavila ih pored lobanje svog muža. Tada sam video sliku i shvatio - laž i prevara. Između štikle i lobanje nema razlike. I jedno i drugo nam pomaže da ugađamo svojoj sujeti, u uverenju da time kod drugih izazivamo divljenje. Skupljamo gorčinu sa tela drugih da bismo sebi spravili nektar, ali nektar je piće

40

AVANGRAD bogova, a mi smo sve dalje od njih. I ovaj neformalni skup, i gosti puni sebe, i skupa pića iz skupocenih čaša, i vesti na televiziji, i providne bluze, i glumatanje pred ogledalom... Sve je to bilo parče samoljublja za jednokratnu upotrebu. Da je bar mogla i one goste da potrpa u tu istu kantu za đubre, pa da ih dobro izgazi. Uslikao sam: lobanja, cipele sa visokim potpeticama, i ikona Svetog Nikole. Slika koja je živa onoliko koliko mi u sebi nađemo smisla za životom.

A njeno golo telo je lepo, ali prolazno.

Baš kao i sve što je sticala, a što više nije njeno. Sada su samo ove tri stvari sa slike bile njene, sve ostalo je prepisano drugima. Ni ti „drugi“ nisu izašli iz njenog tela. Iz ovih predivnih grudi niko nije dojio, a mnogi su se njima hranili.

Kakav paradoks! Gajila je prazninu u sebi da bi se njome sada gostili drugi.

Lešinari su došli po svoje. Ja jedini neću biti među njima - među tim lešinarima.

Meni je dodelila ulogu pisara. Ja treba samo da ćutim, da beležim, da slikam...

Samo? Istoričar praznine. Ja treba tu prazninu da popunim onim što se zove duhovnost. Od mene se traži da budući posmatrač ove slike vidi ono što akteri nisu mogli da vide. Pomešala se vremena za trenutak sam bio u budućnosti. Video sam sebe kako posmatram sopstveni umetnički rad. Kučka je sve lepo osmislila. Sad, i da hoću, ne mogu iz toga da izađem. Negde, u nekom uglu, uvek će, pored njenog, biti ispisano i moje ime.

Drugi je obeležio - ja sam je ovekovečio.

Sutradan sam došao kod nje da joj donesem slike izbačene na papir.

Dočekala me plavuša sa kratkom kosom i ispijenim licem. Ličila je pomalo na gospođu Hofenmajer, ali ne bih se zakleo da je to bila ona.

Pokazao sam joj slike.

Odgovorila je: - Ne, gospodine. Ovde takva žena nikada nije živela. Ne, ne, sigurna sam. Ja ovde živim već dvadeset i pet godina, i morala bih da znam. Nemojte me više uznemiravati, molim vas!

Zalupila mi je vrata ispred nosa.

Tek tada sam primetio naslov na vratima: A. Janković Ostavila mi je još jednu nedoumicu: Ko je ovde ispao kurva - ona ili ja?

Nenad Živković

AVANGRAD

proesis

- Ana Cvejić; akvatinta, bakropis (grafika), 41x28,5cm, 2012.

41

proesis

Dodir

AVANGRAD

– Što vi zapravo svirate? – upita smotana novinarka.

– Anarho-feministički turbo folk – spremno će Emena na to.

– Prolazi li to kod publike?

– A što ti misliš, genije? Jesi ikad čula za nas?

– Naravno da nisam, nitko nije čuo za vas, trebala bi mi bit’ zahvalna što se trudim da netko čuje za vas! – odvrati sad već prilično nabrijana novinarka.

– Od sad muški pričaju sa ženskim novinarima, a Emena s muškim. Ne vrijedi se više zajebavat’ – odluči Andrej, više za sebe, nego za cijeli bend.

– Idemo. Ne mogu ja više ovdje bit’ – reče Emena, pokupi svoj jevtini kožni kaputić s poda i snažno zakorača ka mraku, dalje od livade. U pozadini se čulo treštanje muzike, vrisak malobrojne publike, razbijanje boca o beton u blizini. Srećom, nije bilo navijača.

Skokovi do oblaka i natrag postali su učestaliji. Gumene su čizmice gazile sve nade. Nije se radilo o zrncima sreće; u pitanju su bile neke stvari više vezane uz politiku samovoljnih nastojanja. Njezine gumene, karirane čizmice odisale su svime što sam ikada želio na ženi. Davale su mi mir koji može dati pokoji tihi ton koji proizvedu nježni prsti na klaviru. Sumrak me je vodio ka tom biću, nekako jasnije nego prethodnih dana. Sjećanje na osmijeh otkrilo je u meni one gotovo srednjoškolske emocije besmislene patnje. Davanje sebe. Osnovna potreba za podijeliti besmisao bivanja s nekim…drugim. Onako kako je ona opisala svoj odnos prema psu. Vrlo jednostavna borba protiv usamljenosti. Znao sam da nema ništa loše u tome da provedem život u samoći. Ipak, njezin me je osmijeh prevario, gotovo proustovski. Bilo je to novo iskustvo, iako sam u ogledalu sebstva gledao odraz starine. Stare su me ljubavi ispunjavale, a ova me je opijenost dovršavala. Ne, to nije bila ljubav, čak niti trenutna zaljubljenost. Maska nečega sličnog, ali opet izvanzemaljskog. Možda se ljubavi samo drugačije doživljavaju u različitim dobima života, a možda te duga i naporna samoća jednostavno proguta kao najgoreg slabića, potpuno nesvjesnog vlastite propasti. Emena je bila izrazito pametna. To me je istovremeno plašilo i očaravalo. Utoliko plašilo da sam mislio da moja spodoba nikada ne bi mogla proći kod nje. Očaranost se pak ogledala u nedostatku daha, posebice kada joj trebam argumentirano odgovoriti na njene tvrdnje. Oči su me najviše zbunjivale. Pogled bi joj bio jednako mistično odlučan čak i nakon nekoliko čaša vina. Bolesna ženska osobo – pomislio bih katkad – zar ne vidiš da žudim za cjelivanjem tvoga tijela!? Za mekoćom kože! Za lakoćom izraza! Pusti sada rasprave o Kafki, niti najmanje me nije briga za njega! Želim te ovdje i sada! Za tobom ću patiti danima!

Emena ispusti kaputić, naglo se okrene ka meni i zagrli me. Umrla je nečujno.

Baš poput padajućeg lista u jesen. Nekako divljački – kao pokoji tihi ton koji proizvedu nježni prsti na klaviru.

Zoran Kojčić

42

proesis

AVANGRAD

Zasto belina skameni ljude Zasto belina skameni ljude V

Prepoznaješ li prijatelju, i prezireš li, našu naivnu slikarsku astronautiku?

Kakva smena radosti i bola!

Kao životinja, go, praćakam se i uvijam, i nesposoban da išta s-hvatim – završiću odmah sliku!

Zvezde, svetovi, nebesa…

Preplavljen bujicom izlučevina neprekidnog bezumnog metabolizma…

Učili ste od Boga sa prašnjavih slika?!

Ceo svet provući kroz štos, ćef – pa će da grmi besno – ritaće se i smejaće se među nitima platna – taj svet popišani!

Previse je cekanja i snova Previse je cekanja i snova V

V

V

V

Telo drhti, oči se sklapaju…

Ah, sve sami trijumfi ništavila!

Tajna.

Ali šta sa tajnama?

Zavisi od namere.

A šta sa namerama?

Neumoljivo i uskoro pokriće nas zemlja. U gomilama čelik i plastika! Kolevka za večnost – a danas tako omražena, apokaliptična!

Izlapela nada…

Krupne oči tvoje, sjaj iz dubine, potonula lepota… Život i sudbina – samo, tako, zaboravljeni?

Naši uzdasi ka nebu, ka zvezdama…Hodam zatim a koraci odzvanjaju visoko, do neba. Hodam jer znam da će se rasprsnuti od siline ako potrčim!

To nebo se lomi i razdire, i obnavlja tako, snaga…

Znam, previše je čekanja i snova u našem dahu…

obe pesme: Zlatko Pangarić

43

proesis

AVANGRAD

Bogorodica i Evelina Upoznao ju je u „Gladnoj patki“, u samom srcu Moskve, gde dame mogu besplatno da piju koliko god žele do pola dvanaest uveče. Oboje su bili kod šanka. Ona sa Hanky-Panky, a on sa Votkom martini. Pogledali su prvo u čaše, a potom jedno drugo i shvatili da su, po svemu sudeći, sami.

Zapanjujuće je kako, čak i u ledenoj Moskvi, jedna reč povlači drugu za sobom. Idućeg jutra je Evelina, čime on beše pomalo iznenađen izlazeći iz njenog malecnog stana, nagovestila da bi želela ponovan susret. I sreli su se. Šest meseci potom, eto ih - ona i on zajedno u kući koju je nasledio od svog dede u omanjem selu u malecnoj zemlji negde između Sicilije i Libije. Roza – komšinica preko puta, koja je dobila blagoslov od crkve da starijim ženama donosi sveto pričešće – rekla je da ju je sigurno kupio negde. Neki drugi, koji su prilično dobro razmotrili situaciju, rekoše da ju je kupio preko interneta. A tu si bili i oni koji bi im se smejali kad god bi ih videli, kao da su neka vrsta šale. Naravno, neki sveštenici kao i oni ljudi koji s njima provode previše vremena, posmatrali bi par kao da vide Judu Iskariotskog kako nosi sanduk Hop leaf piva. I sve zato što su, i više nego očigledno, živeli u grehu. Ne samo da su imali seksualne odnose pre braka, već su uobičavali ono što je ostalima bilo neprihvatljivo. Živeli su kao da su u braku. Za ime Božije, ponekad su čak odlazili zajedno i u bakalnicu, da kupe puter. I uputili bi im onaj pogled koji kao da govori „oprosti im, ne znaju šta rade“.

Bili su srećni. Ona se brinula o kući, potpuno ju je sredila,

44

zalivala je bugenviliju, pljeskala muve i vozikala svoj bicikl dok bi on išao od kuće do posla i sa posla kući. Nikada nisu pričali mnogo o religiji, osim o očiglednim stvarima – „vidiš ono tamo, pogledaj, to je crkva“ – ili samo usputno kao kada je skinula plakat „Poslednje večere“ sa kuhinjskog zida jer se nije slagao sa njenim dekorom kuće, a on je to prihvatio uz zagrljaj. On je bio katolik. Kršten, prva pričest i krizmanje. Evelina nikada nije spomenula misu niti bilo šta u tom kontekstu, stoga ni on nije hteo da iznosi to pitanje. Dok im jednog dana, tačnije u subotu ujutro, dok je Evelina bila u svojoj vožnji biciklom, nisu doneli Bogorodicu.

– Doneli smo vam Bogorodicu – reče komšija otvarajući ulazna vrata.

Bogorodica je obišla čitavo selo, s jednog kraja na drugi, svako domaćinstvo ju je prenosilo sledećem domaćinstvu. U svakoj kući bi provela po dva dana, uglavnom u kuhinji gde bi je ulje iz friteze prskalo po licu, ili u dnevnoj sobi pored kanala Super 1. Šta je mogao da učini? Da kaže komšiji da je ne želi jer se ne uklapa u Evelinin enterijer? Da odbije Bogorodicu? Pa zar se nije baš njoj molio kad god bi bio u čekaonici kod lekara uvijajući se od bola? A sada bi trebalo da je odbije? Nema šanse.

Uneo ju je, smestio na kuhinjski sto i potom nastavio da secka nokte na nožnim prstima. Zatim je u kuću ušla Evelina.

– Šta je to, kog vraga?

– Šta misliš, Evelina? To je Bogorodica.

– A šta Bogorodica radi u našoj kuhinji?

AVANGRAD Uzalud je pokušao da objasni o čemu se tu radi. Ne bi imalo smisla dokazivati joj da postoje ljudi čiji su se životi vrteli oko ovakvih stvari. Evelina je zgrabila Bogorodicu i stavila je ispod stepeništa ali tako da si se morao sagnuti kako bi je video, saviti se kao da želiš da se zavučeš ispod kamiona.

– Bogorodica može tu provesti ta dva dana.

Učinio je ono što uvek i čini.

Pomirio se sa tim. Nepotrebne prepirke su ga nervirale. Ali to veče u kući nazvanoj po njegovom dedi, neobične stvari su počele da se događaju. Prvo su se svetla ugasila.

Samo njihova u celoj ulici. A kada je pokušao da uključi sklopku, ona se odmah zapalila tako da mu je zamalo spržila šaku. Bilo je prekasno da bi pozvao električara Djusija, pa su odlučili da će večeras, mimo reda,

proesis otići na spavanje ranije. Sveće su polako tinjale sa obe strane velikog bračnog kreveta a on je legao i počeo da bulji u plafon i u neobične senke koje su počele da se formiraju. Među njima, izdvojila se, te počela da se formira velika senka. Imala je oblik strele. Ne, zapravo, bila je u obliku božićne jelke. Ne. Potom, jasna kao dan, pojavila se žena... sa velom.

Bogorodica ispod stepeništa! Zatim su počele noćne more. Vatre iz pakla.

Vrištanje. Lanci. Jecaji. Vragovi i ko zna šta još sve ne.

Sledećeg dana, kada se Evelina vratila iz vožnje biciklom, dočekala je statueta Bogorodice na komodi ispred kuće.

– Šta je , dođavola, ovo?

Tog dana, prvi put, žestoko su se posvađali.

Pierre Mejlak prevela s engleskog Ljiljana Samardžić

foto: Siniša Trifunović

45

proesis

AVANGRAD

Orgije - Dragana Grbić Ganoo; ulje na platnu, 145x200, 1997.

46

proesis

AVANGRAD

K ako

je Fanfarelo formirao neka svoja misljenja v

Tu, sa jezikom u biću, pred kapijama grada zavaljen u svoju lenjost kao maloumna gorila, igra se sa svojom stvari, kao sa nekakvom jeftinom aluzijom u vreloj julskoj noći.

Krzno se lepi za kožu kao kratki i divlji snovi o Okcidentu – zreli kao ožiljci od usijanog gvožđa.

Uzbuđuje ga lepljivost.

Njegova pornofilija uzdiže ga do slatke groznice.

Ich bin ein Ausländer...

Praznik je to, moj Fanfarelo, vatromet boja i intimnih oduševljenja.

Strast ukorenjena u telu.

Tišina, ne! Razum, ne!

Kada čula trepere, kada svetlost zaboli, kada pesmom melanholiju produbljuje.

Njega je onaj vek ostavio nedovršenim.

Njegova divlja rutava tela, njegove besove i ljutnje.

Dok zaranja u mlaku vodu kanala kao neki stari bog, meka srebrna svetlost plastično ocrtava njegove muževne mišiće, njegove usne mesnate i vlažne, razmekšane simuliranom požudom, alkoholom i cinizmom.

Dragoslav Čupić

47

proesis

Izvinite, ali ja moram Ja ne pišem, zato što ne umem da ćutim, zato što želim da delim, zato što mi je dosadno, zato što mislim da umem, mada moj ego zna da podivlja.

Ja ne pišem, da bih visio sa vaših polica, da biste me priznavali, da biste me osporavali, niti se čemu protivim, samo napred, izvolite.

Ne pitajte me, da li volim svoje pesme, odgovor vam se neće svideti, taman koliko i raga, breme zbačeno sa leđa, bilo je i lepog prtljaga.

Ne pitajte me, jer drobe me i lome, nenapisane reči, jer kljucaju i režu, izronjeni stihovi, kočoperno, tražeći svoju hartiju.

Ja nemam, načina da vam opišem, to što struji telom, to što raste u grudima, tu iskru Božanskog dodira, zarobljenu u telu smrtnika.

Ja nemam, odnos sa svojim pesmama, nit ih lemam, nit ih uljuljkavam, postajem otuđen, hladan, ubrzo nakon pražnjenja.

Ja znam, da mnogi od vas, neće shvatiti ove redove, zato ih ne bih ni pisao, da nisam morao, naslov je bio dovoljno jasan.

Božidar Djurović

AVANGRAD

Belo I Isijavalo je belo. Zeleni šampon od koprive pravio je belu penu. Uzdizala se skoro do same ivice. Zapravo je bila dva cm ispod. Na metalnu slavinu navučene godine kamenca u slojevima. Nisu dozvoljavale da se protok vode potpuno oslobodi. Ali ni da se protok potpuno onemogući. Po jedna kap padala bi svaka dva minuta iz česme u penušavi buket. Pena kao buket. Buket maslačaka ili hajdučke trave. Žuti odsjaj mešao se sa zaslepljujuće fluorescentnim belim. Oči su često bile zatvorene. Zaroniti. Uhvatiti nekoliko kubnih centimetara vlažnog vazduha i potonuti pod penu.

Jedan, dva, tri i......... Toplo je. Koža je mlitava i izmorena. Stežu se pesnice. Četiri prsta utiskuju palac u dlan. Pritisak u grlu. Mehur iskorištene vlage želi da istekne. Još malo. Još nekoliko minuta.

Pritisak raste. Glava puca otkrivajući magmu misli iznenadnom erupcijom. Magma ideja. Neke stare ofucane, neke nove u fazi fetusa. Pena se spušta.

Nivo opada. Oseka. Još jednom udah koji je mogao biti poslednji. Crna rupa multiplicira se deobom u šest manjih. Šest malih tokova. Šest ambisa. Niz glatko korito sva težina odbačenih otiče. Buketi se rasplinjuju. Cvetovi pucaju venući progresivno.

Belina postaje ostatak zaprljanosti. Sivi sloj na fluorescentnom. Odsjaj zaslepljuje. Pogled pada i upada u crnu rupu podeljenu na šestine. Tamo je.

Tamo je........ Prsti se opuštaju. Izgužvana koža na jagodicama prstiju. Šaka doseže ivicu. Zatvorene oči još ovaj put. Još jednom udah na jedan, dva, tri.......

Još jednom. Još malo i........ Crno zamenjuje zaslepljujuće belo. Haldno je. Crno miluje.

II Ponovo belo . Čisto. Šestine odvojene opnama. Šestine.

Crne rupe ambisa koji postaje zagrada kada opne puknu i sjedine se. Na metalnom povocu usidrenom u korito.

Zagrada. Brana za slobodni tok. Da li je voda potrebna?

Dok nestaje u kapima padajući tik uz ivicu. Uz crtu koja uokviruje šestine. Šestine jednog crnila. Svaka kap ostavila je trag. Useci na koritu. Useci na zglobovima.

Ovoga puta udah je teži. Vazduh je suv. Jedan, dva, tri, četiri....... oči su zatvorene. Ambis. Šestine postaju dvanaestine pa sve do mikrotačke beskonačnog niza. Šta je beskonačno? To je osmica polegnuta na zamišljenoj liniji. Ima predznak plus ili minus. Ili oba. Pritisak.

Erupcija. Polegnuće. Stare i nove ideje, misli, reči..... Fetus u praznom belom, glatkom koritu.

Suvom. Pritisak u grlu. Rez za oslobađanje protoka.

Za slobodu bez zagrade drugog. Kratkim mlazevima teče neka druga boja. Boja koja se oseća kroz zatvorene kapke. Da li je ovaj poslednji? Na jedan, dva, tri i........ Tačka.

Vladimir Milojković

48

proesis

AVANGRAD

Nepročitane knjige Nepročitane knjige su velika tajna.

U svakoj postoji bar jedna rečenica zbog koje bi je valjalo pročitati.

Svaka nepročitana knjiga je kao piramida, kao katakomba, kao bunker.

Ako nisi otvorio nepročitanu knjigu o njoj ne znaš baš ništa.

A bilo bi dobro da znaš. Čak i onda kad knjigu ne otvaraš iz puke lenosti. Nepročitane knjige uvek izazivaju znatiželju.

Međutim, mnogo nepročitanih knjiga nam nije dostupno. Mnogo knjiga je na nama nepoznatim jezicima.

Kad bi postojao način da se pročitaju sve nepročitane knjige to bi sigurno značilo novo otkriće sveta.

Mnogo je lakše obići ceo svet nego pročitati bar hiljadu nepročitanih knjiga.

Oni koji žive u Londonu manje saznaju o svom gradu nego kad pročitaju sve knjige o Londonu.

Zato nije preterano reći: od svih galaksija najnepoznatija je Gutenbergova galaksija.

Ipak, ljudi i dalje pišu knjige, znajući da ih većina ljudi neće ni dodirnuti.

Dušan Radivojević

Zgrade i ulice Oči su mi umorne Umorna mi je duša

Od čekanja i traženja Od traženja i nadanja Mesta na kojima Nikad nisam bio Zgrada i ulica Koje nisam video Dođi sa mnom I reci mi Reci da ih vidiš Da ih osetiš Znaću da lažeš Ali biću srećan Sa tobom na mestima Koja se nikad nisu desila Damir Tahiri

XVII

’93. godine jedan debeli harmonikaš Objasnio mi je kako da naduvam mačku Imao sam sedam godina i osjećao se važan Što mi prenosi svoje iskustvo Dok sjedimo na terasi izbjegličkog doma On mi govori – Uhvatiš mačku Staviš joj flaster na usta, a pumpu za bicikl U guzicu Naravno, ne možeš sam Pozovi drugove da je drže, a ti pumpaj I kada vidiš da se naduvala da pukne Samo odlijepi flaster Komšijina Miška brzo je pala ruku Odnijeli smo je iza napuštene kuće I sproveli Harmonikaševa uputstva Pumpati moraš brzo i jako posavjetovao me je Ali iako sam stiskao divljački Najprije je ispustila bijelu pjenu oko usta A onda ubrzo i crkla Sutradan sam ljuljajući se na terasi Vidio harmonikaša kako trči za vozom Poželio sam da i ja imam takve ruke i noge I da jednog dana trčim brzo i jako

Otisak autora - Zoran Grmaš; kolografija, 80x66, 2010.

Aljoša Ljubojević

49

U susret - Zoran Grmaš; kolografija, 65x47 cm, 2007.