Milijan Slavnić Dnevnik njiva i latica, roman

ELEKTRONSKE KNJIGE VEB-SAJTA ZA EX-YU KNJIŽEVNOST: “PROZAONLINE”

KNJIGA NO. 3:

Milijan Slavnić Dnevnik njiva i latica, roman

© Milijan Slavnić & Prozaonline 2007.

Latica prva Poštovani gospodine Meloun, Osmelila sam se da Vam se ponovo javim sa mojim skromnim i konciznim pitanjem o mogućnostima da moju poetsku zbirku pogleda, na Vaš vrli zahtev, gospodin Stiv Stajlens, prema kojem gajim izuzetno divljenje, čak dostojanstveno strahopoštovanje. Možda moja dosadašnja prepiska sa Vama ne odaje utisak osobite nadarenosti moje u smislu moje poetike i poetskog iskoraka koji želim tako skromno, a tako strasno, strahovito vatreno da ostvarim, pa ipak, uveravam Vas da nećete biti razočarani Vi, kao ni g. Stajlens, kada ostvarite tek malo više od prvog pogleda na moj rad. U smislu tih reči, osmelila sam se da Vam dostavim dopunjeni tekst moje zbirke pesama, gde sam nastupila sa promenama u četiri tačke. Pogledajte, na primer (bićete oduševljeni!): Na svojim nedrima pronašla sam cvet Na bedrima travu, i polen, i list Naterah svu bedu da pliva u glibu Napokon, tada, izgubila sam svest...

Sviđa Vam se, zar ne? Do sledeće prepiske, odano Vaša, Brigita Fajerforti.

Latica druga Dragi Stiv, Želeo sam tako sledstveno da Vas više ne obaveštavam, od sada nadalje o pismima, o prepiskama koje povremeno vodim sa mladim pesnicima. Ipak, svojom strastvenom željom da ostvari novi iskorak čineći svoju poetsku zbirku skoro lekovitim herbarom, osvojila me, kako već znate, mlada pesnikinja koja već dugo preklinje, snaži se i ohrabruje da Vam se neposredno obrati – u pitanju je naša draga gospođica Brigita Fajerforti. Ako želite, mogu Vam neposredno u svojim pismima predočiti delove svoje prepiske sa njom, u kojoj se neposredno i hrabro, strašnim uzletima volje i mladalačkog bića na granicama izleva tako prostodušne poetske emocije, govori o Vašoj neposredno objavljenoj poetskoj zbirci „Granice ozeblih njiva“. Ona ne samo da je Vaš strastveni čitalac i obožavalac, kako Vaše ličnosti i umetnosti, tako i Vašeg poetskog uzleta koji se ogleda u izgrađivanju moderog duha lirske poezije. Kao načelnik odelenja za nova izdanja Brihimtemske gradske biblioteke, nisam mogao izbeći da Vas na ovaj način ne izvestim o toj tako miloj i srdačnoj gospođici, i svim njenim poslovima. Srdačno Vaš, Majkl Meloun.

Latica treća Dragi Majkl, Već pre izvesnog vremena (svakako da se sećate) sam Vam nagovestio da neću uspeti staloženo, bespogovorno pesnički, pregledati, govoriti i vršiti prepisku o delima mladih, sebi svojstvenih poeta, jer njihov glas treperi neizgovorenim emocijama koje ne mogu pronaći svoj put iz njihovih nedara; međutim, moj gotovo prosečni milje i starosna dob četrdesetih godina, ne dozvoljavaju mi odviše značajan prostor za zlodelo saučesništva u mladom srcu, njegovoj iskrenosti i nadarenosti, kao ni za zlodelo uništenja mladog pesničkog bića. Zbog tih razloga, bojim se da neću pogledati adresu za korespondenciju mlade Brigite, koju ste mi dostavili na kraju Vašeg pisma. Ne možemo večito da jurimo te usejane glave, a njihova kosa još lebdi na vetru govoreći stihove prave, jer samo jednom i sami bijasmo takvi, zar ne? Uzgred govoreći, pomislio sam da će za Vas biti interesantno da pogledate moj novi stih o poznatoj stvari: ljubavi, šali, i ponekom peru što još piše jer sveska nema izgled da drema, dok o nama snevaju tako vrli, tako mladi, nikad bez duše ideali, na ovoj vatri bez nakovnja teška; pa, već pogledajte sad: Dokone jedino njive postoje; sve nestalo je.

Njive dremljive ne vide više pupoljke šljive, Šljivike i druge njive, ni zime, mrazeve One vide samo portire, kasape i ruzmarine Na polegloj strani rečnoga keja, gde venu I trunu, ne želeći takvu sliku da žive.

Oci jednako sinove krive, i sinovi krive Bandite iz kraja, jedući hleb daleko od njive, A njive, polegle, legle od tame, samuju same Ne govore nikom o pšenici i senci neke Dalje odbegle kukuruzne njive, u dalekom Dalekom kraju, dalje od vidne vrline, Toplog čaja, kuće i njive, bez života u sebi, Bez svoje site, brašnjave, žive perspektive...

Dobro je to sve, zar ne? Da, dragi Majkl, znao sam, tako potpuno sam znao da će Vam se svideti.

Najlepši pozdravi, Stiv Stajlens.

Latica četvrta Toliko draga gospođice Fajerforti, Nekoliko dana trajalo je moje misaono zaključivanje da li da Vam odmah javim toliko nepovoljnu vest, pa ipak, morao sam se odlučiti (sa svojim divnim čuđenjem da ću u tome uspeti), osmeliti sa krajnjim naporom, jer predmet o kojem smo govorili – vaša vrla poezija – želeći sve najbolje za Vaš izrazito dobar poetski kutak u našem sada već tako često običnom književnom miljeu, i napokon, rešio sam da Vam danas saopštim: gospodin Stajlens nije u mogućnosti, zbog preteranosti obaveza za koje je odviše često predodređen, da se potpunije, sa većom pažnjom, upusti u stilsko i poetsko tumačenje Vašeg novog rada. Ipak, pored svega, jako je ganut Vašim divljenjem za njegov novi rad. Ne želeći da sa Vama podelim uzaludnu nadu, nadam se da će u perspektivi on biti zainteresovaniji za sve što se tiče Vašeg (za mene tako milog) poetskog trenutka. Nadasve, ja neću prestati da predočavam, u našim konverzacijama i korespondencijama, g. Stajlensu, sve od onog najlepšeg što se tiče Vašeg rada.

Srdačno Vaš, Majkl Meloun.

Latica peta Poštovani gospodine Meloun, Moram Vam se nadasve zahvaliti za Vaš tako snažan, emocionalno upečatljiv doživljaj ne samo za moju poeziju, već nadasve za moju poetsku ličnost i prirodu; nisam prenebregla da Vam se u ovom trenutku zahvalim za sve što ste učinili za moj predmet kod našeg poštovanog g. Stajlensa. Drago mi je da sam pronašla tako divan vidik osećanja i krajnje milosti u Vašim rečima prema malom razočarenju koje sam morala osetiti, ne želeći da ne budem povređena, ne želeći da se sklonu na hladnoj zemlji Nedođiji moja, nadam se ne samo mlada, već i jaka poetska krila. Bez dodatne znatiželje i neumesnog preispitivanja svojih snaga u pogledu takvog sadašnjeg trenutka, prihvatila sam stajalište g. Stajlensa, kojem se jednako dalje divim – nadam se da nisam postupila nametljivo, ili čak detinje naivno, odviše posesivno, u svojim najpitkijim osećanjima prema njemu, kako njegov rad i teške dnevne obaveze ne bi postali poremećeni za kratko senkom mog predmeta. Ipak, osmelila sam se da Vam pristojno dostavim na uvid novi izgled moje poetske zbirke, sa ispravkama u lirskim slikama i poetskim tačkama kojima ste nezadovoljni u manjoj ili većoj meri, a za koje sam sama utvrdila da sadrže lirske slabosti. Pogledajte, na primer: Sa zlatnim prahom na latici jorgovana Stojim shrvana i sama, bol i tama Želeći da budem svoja, ne sama Tražeći put večan i studen, na izvoru Poslednje pesme u krošnji platana Izvezen u jesen, u čudesnoj nošnji Kakvu samo još nekoć princeze nose Sa zlatom u plavom pramenu kose.

Kao što ćete nadam se uspeti primetiti, načinila sam bitne ispravke u trećem, četvrtom i sedmom stihu!

Sa istinskim poštovanjem, odano Vaša, Brigita Fajerforti.

Latica šesta Dragi Majkl, Moram reći, ne bez vidnog iznenađenja, da sam, posećujući pesničko veče u poetskom klubu, počeo da listam sasvim letimično najnovije izdanje književnog časopisa mladih pesnika, i posve iznenađen, naišao sam na sledeće stihove, za koje sam čitajući portfolio umetnika, shvatio da pripada devojci o kojoj ste mi pisali već u nekoliko pokušaja, u najboljoj želji da pogledam njen rad. Radi se, naravno, o g-đici Brigiti Fajerforti! Oduševio sam se sledećim stihovima, napisanim njenim perom: Plamen pale latice nasledeše Na prozoru kraja sveta za kraj Videh tada latice bez cveta Pale na tlo koje lepotu ne želi Korisne behu jedino zemlji Žednoj da sazna šta je to gore Na visu nekad ponosnog cveta Tek osta golet i vrleti seta Nikli su neki cvetovi gorki Daleko od kraja, kraja za nekraj Tada rekoh svete se pokaj Neke nove slike mogu da se druže Žive za sebe i ceo svet, za sve Deleći kraj, nebeski kraj za beskraj.

Bio sam u tim trenucima oduševljen celom atmosferom, možda malo više nego obično, međutim, nedvosmisleno smatram da Brigitina lirska pesma zaslužuje više od divljenja. Pored mog nedvosmislenog autoriteta u pitanju moje za sada posredne korespondecije sa Brigitom, kao i pored autoriteta koji posedujem u pitanjima od književnih stvari uopšte u našem ne baš tako nemuštom kraju (takvom uskom, iako ne plitkom poetskom potoku koji žubori kroz naše misli i emocije koliko i one kroz naše pesničko pero), odlučio sam ne bez rizika za svoju reputaciju da Vas nedvosmisleno razumno zamolim da prosledite moju adresu mladoj gospođici Fajerforti, kako bih na

pravi način upotpunio uvid u njen književni, u njen pesnički rad.

Takođe bih Vas zamolio da, ne obaveštavajući Fajertorijevu, dostavite nekoliko kratkih crtica, neke delove njene biografske celine, koji bi mi pomogli u razmatranju njenog rada.

Srdačno Vaš, Stiv.

Latica sedma Dragi Stiv, Pre svih učiniću čim pre neophodni napor da uredim Vaš posao i predmet koji se sada sam po sebi nametnuo; obavestiću g-đicu Brigitu F. da može, poštujući neophodno razlikovanje Vašeg i njenog položaja, na neposredan način predočiti Vašoj svesrdnosti svoj rad, nešto od postojećih dela dostupnih meni, ili možda čak više od toga: nažalost, nisam mogao da se odvojim od unapred zakazanih, neodloživih gorućih obaveza, te da prisustvujem sesiji Društva. Čim pre, ona će biti obaveštena o Vašem mišljenju, a nadam se i o neophodnim stvarima iz korespondencije, obrazložive snagom Vašeg autoriteta. U smislu sopstvenog položaja (kao što oduvek znate, ja ne pišem književna dela), ne mogu a da ne iskažem vidno divljenje prema Vašem stavu, kao i prema Brigitinoj poemi koju ste mi u prošlom pismu dostavili. Veoma brzo, bićete obavešteni o svim sledstvenim, nadam se plodnim, rezultatima mog skromnog posredovanja.

Srdačno Vaš, Načelnik Brihimtemske gradske biblioteke, Majkl Meloun.

P. S. Sada delim njeno divljenje.

Latica osma Draga g-đice Fajerforti, Na jedrima naših poetskih lađa, nenadano se pojavi pogodan vetar; obaveštavam Vas, gotovo svečano, ne bez zadovoljstva sopstvenog uspeha koji je sada deo Vašeg uspeha, gospodin Stajlens je prihvatio da se sredstveno udubi u celokupni Vaš rad, sa najboljom namerom da pomogne Vašoj poetskoj lađi visine i daljine do kojih može da dođe samo retko sretno dečije srce! Nadam se da moje uzbuđenje nije trag zebnje i nemilosti u Vašim očima, te tako smatram da je moja hrabra misija doživela uspeh koji će neizostavno, neposredno korisiti Vama. Ipak, pre svega, moram Vas upoznati sa činjenicom koju mladi duh tako nevešto ne zna da izbegne – g-din Stiv Stajlens je dobro establirani pesnik sa mnogim važnim korespondentima i korespondencijama, tako da, poštujući konvenciju, morate biti u snazi da odahnete na uzbrdice malih, sitnih neuspeha u korespondenciji koji su svakako mogući, a dakako, moraćete se povremeno i dalje oslanjati na pomoć koju ću Vam pružati.

Takođe, želeći da odobrovolji Vaš mladalački duh za koji nije predvideo takva razočarenja koja su u Vama izbledela ipak ostavljajući senku sumnje, Stiv je poslao nove stihove, za prvo čitanje, Vama: Njive su gorele na snegu Daleko u polju senki i leda Pogledah njive ispod sitog brega.

Ledena kost iz mene pripoveda Modra je zemlja ožednela post; Na pravcu pogleda seljanke Vode na vodu prozebla goveda Njihove snage šaljivo gleda Namesnik u karuci sanjiv od ujeda Koji ne poznaju prozeble ruke Setne za davne, davne trenutke...

Svideće Vam se, zar ne? Ne smete nikome poveriti, međutim, smatram duboko u sebi da je ove stihove, iznenadno nežan, gdin Stajlens posvetio Vama! Za mene, to je gotovo prevratničko uzbuđenje! Ipak, moramo paziti na sve obzire našeg ponašanja, zar ne? Da, mislim da Vam dugujem malecko izvinjenje.

Najlepši pozdravi, Vaš Majkl Meloun.

Latica deveta Poštovani g. Meloun, Moje uzbuđenje u ovim trenucima prevazilazi iznenađenje i uzbuđenje posve malog deteta, koje odbacuje iz svojih ruku nepotrebne igračke, počevši da govori, peva, hoda – da sam samo tek malo više uzbuđena, stavila bih ovde neograničene znakove naglašenosti – nepregledne uzvičnike! Ipak, uzdržaću se od preteranih izliva iznenađenja i radosti, iako mogu potvrditi da je sve to vidan obrat u mom životu i pesničkim nastojanjima – više nego radosna sam zbog vidno teško donesene odluke g. Stajlensa (kojeg se ne usuđujem osloviti kao Stiv!), da ipak postupi više nego sa odličjem autoriteta prema meni, određujući se na najbolji način prema prvim uvidima u moj rad, rad koji oduzima moje vreme po cele nesane noći, za cvetna poetska jutra koja doživljavam. Ipak, nadasve, već sam potpuno opredeljena da sledim Vaša blagonakolno data uputsva o pravilima korespondencije sa jednim takvim učtivim, poeziji odanim, sopstvenom autoritetu podložnim tek ukoliko već dugo vremena establiranim u najvišim poetskim krugovima, već dugo pesnički čuvenim g. Stajlensom – čak bih mogla reći da je on vrli poetski vis za mene, sa kojeg teku pitki potoci lirskih odraza i senki.

Stoga, molim Vas (čak preklinjem), da u što kraćem roku odgovorite na predmet sadržan u ovom pismu, kako bih bila potpuno pripremljena, a pogotovo, kako bih prestala da treperim u svojim nedrima od poetske strastvenosti, nastale u smislu najnovijih događaja.

Odano Vaša, Brigita Fajerforti.

Latica deseta

Draga g-đice Fajerforti, Nisam mogao da se blagonaklono, ali i blagodatno ne nasmejem na sve vaše tako obazrive reči, jer, koliko god da ste mladi, mogu da prepoznam Vašu neusiljenu hrabrost da koliko odmah, obavite Vašu prvu korespondenciju, prvu prepisku sa Stivom!

Da, iako niste rekli, ja to znam – ne bih želeo ni jedan sledeći dan da budem prepreka za Vaš kontakt sa našim, nadam se uskoro, zajedničkim prijateljem. Umesto dodatnih uputstava koje tražite tako pod tremom mlade ljupke osobe, ja sam Vam sve već predočio u prethodnom pismu, tako da ću se pridržavati postignutog odnosa razumevanja – namesto toga, obavestiću Vas o mogućim slabostima u Vašoj poemi Lira, koja treba da bude objavljena u sledećoj ediciji časopisa Biblioteke. Naime, radi se o sledećem: Lira Lira ne svira, ne muzicira Lira dobija krila jer lira je sila Zvonci na sankama govore O liri kakvu ne mogu da stvore Obične slasti i hedonisti... . . .

Naime, predložio bih Vam sledeću izmenu (mislim da je razlog očigledan): Lira je svetla od lučila Lira dobija krila kao sila . . .

Mislio sam da bi više odgovaralo tako. Ipak, nemojte se odviše naljutiti ako grešim.

Srdačan pozdrav, Majkl Meloun.

Latica jedanaesta Poštovani gospodine Stajlens, Dugo nisam znala na koji način da započnem pisanje ovog pisma, tako odsudno važnog za moju književnu karijeru, koju kao nežan cvet još uvek nevešto uzgajam, u svojim prvim neveštim koracima – ipak, pobedila je odlučnost da saopštim svojom mladalačkom hrabrošću još takvu nedostižnu, nesalomivu, nedokučivo daleku odluku da se približim Vama, Vašem književnom biću, i biću Vašeg sopstva, odlikovanog autoritetom pre svega. Nadam se da sam uspela, nadam se da nisam pogrešila, da se nisam ogrešila o svoju prostu poetsku zakletvu – ne mogu da postanem Vaš književni podanik, ili osuđenik; ne mislim o uzaludnom podaništvu remetilačke osobe koja uvek ima zamerku više, niti o osuđeništvu koje bi samo po sebi značilo uzaludnost, jer sada ja nemam strastvenost samo, već čak strast prema Vašem vrlom gestu! Ipak, svojim ponašanjem nikad neću poremetiti, nikad neću pomeriti revire, koji kao duboki jaz deli Vaš svet poetskih visina od mog prostog, svakodnevnog sveta književnih studija, sveta teških prepiski sa g. Majklom Melounom. Shodno mojim planovima, te zamislima g. Melouna, molim Vas da mi neposredno ukažete na sledstvene korake našeg zajedničkog rada!

Srdačno Vaša, Brigita Fajerforti.

Latica dvanaesta Draga g-đice Fajerforti, Moj srdačni naklon za Vaše lepe reči sredovečnom umetniku prepunom emocija, ideja i dela koja su najviše od svega peščane igračke deteta na obali mora, kule i gradovi koji imaju samo svoj nestanak, posle kratkog života sa dva ili tri bleska na Suncu vredna pomena, dugujete najviše toliko dragom Majklu Melounu, koji me je već u vrednoj meri upoznao sa nekim od Vaših pesničkih uzleta, nošenih maštom, mirisom, intimom i slovima pesničke slave – ja sam nejak, nedovoljno jak u pojavnom biću svoje mašte, lako dostignute imaginacije, duhovnosti, čežnje i strastvenosti, da bih na pravi način sebi ili Vama prikazao moje nemušto iskazano divljenje prema stvarima od Vaše osobenosti – stoga, mislim da je najbolje za početak naše Odiseje u ranim, nedosanjanim jutrima poslednjih stihova poeme napisanih krajnjom, konačnom snagom, da govorimo o delima koja mi je prosledio g. Meloun, a koja ste Vi, draga Brigita, potpisali. Bolje od toga, pošaljite neki novi, vrli novi stih koji ste zapisali možda gledajući neko mlado biće, slično Vama, bez posesivnosti, sa licem koje ima crte osobenosti Vaše poetike – nadam se da ću i ja tada biti podmlađen, osnažen, pomaknut iz sveta priznanja koje ophrvava čoveka više nego najteži rad, rad altruiste kakav ne postoji vekovima (ili se samom čoveku, čak i meni, tako čini u momentima melanholije).

Do sledećeg pisma, srdačno Vaš, Stiv Stajlens.

P. S. Odobravam Vam odmah da me zovete i oslovljavate kratko prema mom imenu – Stiv – i da se sa tom odvažnošću i mojom ovako duboko priznatom dozvolom pohvalite u krugu Vaših fakultetskih kolega i ličnih prijatelja.

Latica trinaesta Poštovani Stive, U svojim mislima prevazišao sam jaz koji je delio mene i moj brzo nastajući strah od Vašeg blagorodnog prisustva u predmetu gospođice Brigite Fajerforti, iako ne lako – nekoliko dana teško sam spavao, ustajući u kasnim satima da bih prelistavao proletnja izdanja, kao i letnju kompilaciju našeg čudesnog Društva za mlade pesnike pri Biblioteci. Razmatrao sam svoj mogući propust, moju nesmotrenost ili tek preveliku zanesenost umom koji sve od bola osim razbibrige raspoznaje svoju lirsku elegiju, naime, da sam se odlučio za Brigitu. Ipak, sada smatram, ne bez razloga, da sam bio na pravom putu – ona je doživela cvet svoje duše, prepunjena sopstvenom mladošću, obaveštava me o neverovatnim uzletima svojih poema, postajući nadarenija, postajući veštija, čak opasna i malčice zlobna!

Uostalom, već ćete sa njene strane biti obavešteni o svemu – ja ću Vam prikazati samo mali deo iz nove poeme koju mi je prosledela u ponedeljak: Na krilima zmaja Letela je hrabro Na krilima zmaja Ne volevši više One koji vole Pevala je hrabro Tražeći pastira Nekoć drugi čovek Beše njena ljubav . . .

Da, Stive, izgleda da se mladalački zanos prebrzo probudi, čak iako sam toliko snažno i istinski sadržajno insistirao celo vreme da mora poštovati Vašu pesničku poziciju, koja nikako nije jednostavna, budući da, za razliku od laika, znam da je dobru

reputaciju teže odbraniti nego steći. Ipak, nadam se da ćete dozvoliti Brigiti ovaj nenadani uzlet hrabrosti, poštenja i čestitosti. Do sledeće prepiske, najbolji pozdravi, Majkl Meloun.

Latica četrnaesta Ne budi toliko zabrinut, dragi Majkl, Ne budi nimalo zabrinut, jer dani proze prolaze kroz malu nadstrešnicu mladalačkog uma, a ostaje poezija, ona začinje tada, mlada, hrabra, sa tri života u sebi. Ne bih želeo da me shvatiš pogrešno – u potpunosti se slažem sa tvojim mišljenjem, delim sa tobom sve tvoje opaske – međutim, ne postoji život, naročito pesnički život, koji nije drzak, plamteći, živostan tako da razbija svoje biće, postupa nerazumno, grčevito u naletima svoga uspeha pred svakim autoritetom, pa i mojim. Ne čudi se, i odaj priznanje svim pesnicima, jer nikad nisi postao pesnik.

Kakva je ona sada, takav sam bio ja, nekad, davno na Njusledenskom univerzitetu, kada nisam bio čovek, zreo, okoštao, već mlad pesnik, kao ona. Kada me zaista upozna, saznaće gde je mesto za poeme koje odavno ne pišem – već oko dvadeset godina nisam napisao ljubavnu pesmu. Sva težina moje situacije sastoji se u nepogodnosti da je ubuduće odvratim od takvih izleta, za koje sam pretpostavio da će se pojaviti, jer ona živi bićem, a ne opojnom poetikom – naročito sada, kada sam se obavezao da utičem na njen rad, bez obzira na sokove koji u njenoj srži mogu poremetiti njenu tačnu književnu i stvaralačku putanju, kao što mogu onesnažiti, negativno uticati na moju volju čije granice i snage nisu neograničene. Ipak, hrabrost me još drži.

Povrh svega, javio sam se takođe da predočim tvojoj stručnosti i oštrom sudu svoju novozapočetu poemu, nazvanu „Kraj ulica“:

Kraj ulica Kraj ulica nastade odjednom Kocke u kaldrmi odahnuše Smarane toliko naporom i tremom Dok prolazaše carevi i puške Kopljanici, na ikonama sveci Poslednje lomače vatri za uške Za sve što ostaviše praoci i preci

Daleko od svega, kao prapočeci . . .

Ta slika sevnula mi je protekle večeri, dok sam gledao u vatru kamina – to je možda dobar sadržaj za našu prolaznost, iz anonimnosti ka slavi; sve careve okruživali su neki naši preci, a njih dele prapočeci. Sada, građanstvo se baš ne zapita previše o svemu tome, gledajući čas uznošenje, čas propast malih i velikih blaga, i tminu običnih, slabo plaćenih bakljada, bez smrti i krvi u sebi. Da, tako je zasigurno bolje, makar da je do nesvesti pao današnji sveopšti moral.

S poštovanjem, prijatelju Majklu, Stiv.

Latica petnaesta Poštovani gospodine Stajlens, Moje ime je g-đica Brigita Fajerforti, mlada sam pesnikinja, a ovim putem želim da sledim vrli savet koji mi je uputio naš zajednički poznanik g. Majkl Meloun, kada sam poželela da se dohvatim Vaše nemerljive pomoći za svaki mladalački, neuspehu sklon, pokušaj stvaranja dela od trajne vrednosti, pomoći za trenutke uspeha, trenutke vredne i važne, trenutke značajne do nemerljivosti. Nakon svega, moja unutrašnja slika raste do celih novih mogućnosti koje se mogu uporediti jedino sa strašću s kojom slikovnicu otvara posve malo dete, ili sa kojom latice deli od cveta posve mlada devojčica!

Naravno, celishodno normama i običajima koji važe kod ovakvih prepiski, želela bih da nikako ne izazovem Vaš bes, ili okretanje glave od mene i mojih stilskih i sadržajnih grešaka. Za ovu priliku, poslala sam Vam u produžetku ovog kratkog i prema svemu pometenog pisma, a sve radi mog prevelikog unutrašnjeg uzbuđenja: Divlje srce Divlja priroda besni Povređeno srce ne govori Nikom svoje reči Oči su sjajne a duh će da popreči Svakog ko se usudi da priđe Makar i dobar bio Devojka na verandi Učiniće da i sa glavnog druma vide Šta sve može ljubav da spreči I kako su ljute krupne usne Pune crvenila i žeđi A skrštene ruke sakrivaju grudi Čije srce niko više Ne može da izleči.

Nadam se, nakon svega, da će Vam se nadasve svideti moji stihovi (napisala sam ih pre dva-tri dana oko ponoći, misleći na Vas,

odnosno gledajući Vašu studentsku fotografiju čiju kopiju mi je ustupio g. Meloun).

Najlepši pozdravi, Brigita Fajerforti.

Latica šesnaesta Poštovana g-đice Fajerforti, Vaš nekonvencionalni pristup je otišao predaleko od obzira za prvi susret na adresama korespondencije, u smislu poštivanja autoritarnih mogućnosti i sklonosti bez moći društvene sile – onakvih kakvi postoje samo u literaturi. Ipak, popustiću pred Vašim snažnim impulsivnim pritiskom, i vratiti se u doba moje mladosti, kada sam imao poetski izražaj kao Vi sada, kada sam bio mlad pesnik. Neskrivene simpatije koje sada otkrivam prema Vama u pogledu Vaše lirike, poetike upotpunjene novim pronalascima g. Melouna, poslužiće dobro više Vama nego meni – radi se o zbirkama neobjavljenim, iz moje mladosti, zbirkama koje poseduju manje od strogih etičkih normi, a više od prostog, ordinarnog govora, razgovora, ili pevanja; nadam se da će ti redovi edukativno uticati na Vašu mladu ličnost.

Bakrenjake su odnele pijanke Muziku sluša još samo poneko Poslednji novac izdale su farmerke Popijene čaše do dna, iz dna duša Žena sa sprata viknula je: Bitange!

Niko nije hteo da je vređa ili sluša Hartije sa likovima svetaca i bakrenjake Odnele su vešte brinete i plavuše; Ulice nisu zatvorene, one uvek služe Za ćutanje, mesec i za vilenjake Utoljene žeđi do sledeće suše Sledeće večeri za večite deveruše I momke na kapijama kafanskih dveri – Za pijanke na prostačkoj, đavoloj večeri Daleki od želje da se negde zaustave U mirisnom jutru da se preruše Sami sa sobom ispod svoje zastave.

Takođe, skrenuo bih Vam pažnju da sveobuhvatno sagledate jednu raniju poemu sa ljubavnim sadržajem, koju sam napisao

postavši za pola trenutka ovakav kakav jesam, sredovečan, otuđen, osiromašen za nešto što se zove ponovo, ponovo isto, ponovo isto, isto strastveno: Strela koja u srcu krvari Dok neko novo lice gledaš Sa tvojim usnama od karmina Nagovesti da ne možeš više Okreni glavu, obzir zanemari Bol će proći kroz telo i tvoj mir Bez krivice i zadevice reci Da ne slušaš više ljubavne stvari Novi pogled može sve da pokvari Nikog ne uvredivši, produži i ostari Izazov može bespredmetno da rani Kao strela iz koje srce večno krvari Reci bez reči, za razumevanje Da nisi već odavno na ničijoj strani Jer desiće se opet iste, iste stvari.

Srdačno Vaš, Stiv Stajlens.

Latica sedamnaesta

Poštovani Majkl, Odlučio sam da tvojoj obzirnosti priznam jedan mali izlet iz moje pažnje, koji sam počinio predavši Brigiti neke svoje odavno zaboravljene sveske, sveske kakve pišu i neretko potpisuju svi mladi ljudi – greh se zaleteo na greh, a njena impulsivnost i energija prelazi na mene. Razmenili smo desetak pisama, tako da sada pouzdano znam da je ona prava osoba za književnu koresondenciju – obećao sam Brigiti nesmanjenu podršku i pomoć za objavljivanje njene prve poetske zbirke! Znam da ću biti prekoren i bez toga od strane tvoje oštre ocene za moral, međutim ne, nisam se naprasno zaljubio – situacija je daleko, jako daleko od toga. Povrh svega, zanemario sam tim prepiskama naš osnovni pravac rada, i za to ti dugujem izvinjenje – javljam se u ovim trenucima sa reprezentativnim uzorkom svog novog rada, kako bismo mogli vršiti korespondenciju o stilskim, formalnim i lirskim aspektima.

Težaci gradskih njiva Jutro je počelo pramenom kose Nežno izvijenim. Na obronku rose Prve krupne kapi, listove miju I korene bose, dok pitam se kakvu Čudesnu mimikriju, stih na rubu proze Stihovi pesme čine, prateći tminu U nebeski krajolik sa prvim znakom Novog, milog dana od purpurne svile; Nage i mile, vide se samo latice bele Cveća u polju bezgrešnog početka Za sve težake svih gradskih njiva Dok lagano ruše svoj nedosanjan san; Plavetno nebo na granici duše Pružiće svu pomoć davši na dlan Senku male selice, toplu od sunca Za jedan divan, proletni dan.

Uspeo sam da dočaram takođe neke drugačije slike, još nedovršene poeme, za neko mesto u bibliografiji koje će se pojaviti kasnije – pogledaj, na primer, sledeće redove: Kišno jutro Kišni oblak zaklanja nebo A jak vetar listove nosi Divnog jesenjeg kalendara Kiša lokve i potoke stvara Dok drveće želi odoleti snagi Prirode pred kojom i čovek je nem – Povijeno vetrom, na mokrom tlu Čas desno, čas levo, kao na vagi... . . .

Takođe, napisao sam još neke, pomalo intrigantne stihove, jer, za razliku od tebe, dragi Majkle, ja sam neženja, a više od svega, moj treptaj vapi, od svega na svetu, za zdravim potomstvom.

Pogledaj, biće ti odmah posve jasno: Tok života Plameni jezici vatri, sve baklje svetle Počujte ljudi! Novo detinjstvo se budi Bivaju otkosi prvi novih saznanja Na vlatima trave i kuštrave kose Još jedan svet leluja, uči i diše Usmerite svetla za govor bez straha!

Za znanje dovoljno vremena ima U senama visokih pijedestala Mladi čovek već sada plameno sneva O danima bez čari koji će doći Mirni, daleki, na ustrajnoj straži Postaće čovek sve mirniji, blaži Kad začuje glas prvi svoga pokolenja – Do starosti svoje nosiće pesti

Spremne za borbu protiv stvorenja Iz lažne mašte, straha, bez mira sna A starac će postati mirni dečak Ne Sizif, već Sokrat, sa čašom bez dna.

Nadam se da će ti se svideti makar deo ciklusa koji pripremam, ciklusa o laticama i njivama. Poslužiću se starim trikom i zamoliti te da javiš ako sam napravio neki težak propust.

Najbolji pozdravi, Stiv Stajlens.

Latica osamnaesta

Poštovani g. Stajlens, Nemalo sam zabrinuta posledicama koje je mogla izazvati moja nadnaravna nestrpljivost, nestrpljivost prema vrlim, izglednim mogućnostima koje ste mi pružili, umanjujući naporan put građenja mlade, nove karijere, njenih samih početaka. Ako sam na neki sredstven način povredila vaša osećanja previše dajući oduška mojim svetovnim pogledima, želim u ovoj prilici da Vam se duboko izvinem.

Nadam se da povod za Vaše nejavljanje (koje traje već teških, nemuštih, promuklih par nedelja), nikako ne može biti moje uzgredno prisustvo na pretposlednjem sastanku društva, gde sam videla da ste se nakratko pojavili sa još nekoliko establiranih umetničkih duša. Ja sam se sa svoje strane ponašala tek nešto malo slobodnije nego što se inače ponašam, dajući strastima na volju. Ne želim da povredim Vašu nežnost koju iskazujete u pismima upućenim Majklu o kojima mi je on govorio, a takođe ne želim nikako izgubiti takvu priliku (o, da samo vratim vreme!), koja se ukazuje teško i retko, a meni se nenadano ukazala. Ako smem uopšte da pošaljem još jednu poemu, iskoristiću svoju takvu priliku još sada, nadajući se da postoji još toliko dobro Vaše strpljenje prema meni.

Jedrenjak Jedrena lađa plovi Na obali koju plavi Oseka i tmina mora Trag i slika meteora Iznad lađe se pojavi – Ona je žena!

Povikaše mornari Gledajući zvezdu Što prva se javi Na mutnom nebu noći Da hvata plen i žari.

Nadam se da će Vam se stihovi dopasti, te da Vaša ljutnja (koja je moja teška zebnja), neće predugo potrajati, tako da bih Vam ja zauvek postala strana, kao nesvesno sećanje, jedno od mnogih. Da bih to izbegla, preduzeću sve, učiniću najgore stvari, samo da se ponovo javite jednim tako maleckim pismom, pravim minijaturnim pisamcetom.

Najbolji pozdravi, g-đica Brigita Fajerforti.

Latica devetnaesta Dragi Stiv, Ne želeći da te uznemirim više nego što bi trebalo (a čudno je u svakom slučaju to što već znam da ću te verovatno uznemiriti uticavši na tvoj tok misli), napokon sam se osmelio da se javim iz povoda ne pesničkog, ne poetskog, već iz poriva i povoda sa uzrokom drskog ponašanja, gotovo kao kod tinejdžera, ponašanja koje je odavno trebala ostaviti iza sebe, a naravno, već možemo pretpostaviti da je to doticaj sa predmetom mlade Fajerfortijeve. Molim te, Stiv, čak preklinjem, da zaustaviš napade mladalaštva u sebi, da se posvetiš svom ustaljenom lirskom okolišu i zdravom odnosu prema stvarima, a ne prema volji mlade neodgovorne duše, a moje viđenje je da, sagledavajući sve posledice, zaustaviš permanentno svaku komunikaciju sa mladom Fajerforti. Ne možeš ni zamisliti, ne možeš ni pretpostaviti, na kakve, za mene nenaravne, muke odlučnosti i drskosti koja tek što ne odgovori na jednu takvu drskost – nisam odgovorio tri puta na njena pisma, tako da je četvrti put, kasno u toku prošle noći, prosledila je sledeću pesmu, valjda želeći da je pošaljem tebi na uvid: Glumica Dosegavši vrhove Kolena svojih Rekla je mazno Da ne čuje niko; Ljubavnik si danas A već sutra niko Obični plen za moj Tren trikova malih Gde ja sam divna A ti samo, samo hir.

Smatram da je to neoprostivo! Takav postupak je neodbranjiv, nedostojan tebe, Stive, mene, i institucije koju uzorno, sa

posvećenom pažnjom, reprezentatujem! Pogledaj, pa to su trice strašću poluopijene devojke!

Odano tvoj, Majkl Meloun.

Latica dvadeseta Poštovani Majkle, Moja glava gori vatrom u neverici da sam prekršio svaku svoju reč u životu, svaki svoj naum da budem savršen koliko to današnji visoki moral zahteva, ne osećam se dobro, iako nisam odbačen – problem je upravo suprotan – ja sam teško, neverovatno nesmotreno, gotovo nerazumno te strano svakom mom znanju, zloupotrebio ljubav koja se u Brigiti stvorila prema meni, uopšte uzevši, celim njenim odnosom prema meni. Iz tog razloga, svaki kukavni list koji je napisala te prosledila na tvoju adresu, pripiši slobodno meni – prepisujemo se već desetak dana, i ona je nastavljanjem korespondencije sa tobom ugrozila svoje studije, ne govoreći ti da se nalazi u mom platonskom zagrljaju, grdno drsko se poigravajući sa tvojim poštenjem i strpljenjem tako, na tako grub način. Odgovorni krivac sam ja, tako da će moje sopstvo snositi sve teške posledice, prema tebi naročito, zanavek pre svih. Pre nego što je napisala te stihove javivši se tebi, popila je tek malo odviše sladunjavog vina, vina klasičnih formi napopreko pročitanih, vina Dionisa, verovatno u sebi izgovorila niz nepristojnih reči dok su moji goreli obrazi, a zatim je široko izvila ruku, pokazujući svoje loše osobine u pismu upućenom tebi, izletevši iz dobre prepiske sa reputacijom dobrog stila važnih ljudi – ja sam takođe prestao da pišem, ne znajući kako tačno da postupim u ovoj, za mene tako teškoj, situaciji. Molim te, da u pismu koje ćeš mi poslati kao odgovor, ne budeš nemio, da tvoja reč ne bude teška, preteška i teško osuđujuća, jer još gajim u tebi nadam se pravog, neotuđenog, neotuđivog prijatelja.

Najbolji pozdravi, Stiv.

Latica dvadesetprva Draga Brigita, Znam u svojoj poslijednjoj snazi koja me brani od potpunog očajavanja, od bacanja u potpuni bezdan krilaca moje mašte, znam bezrezervno da osećanja koja gajim prema tebi nisu u dohvatu osećanja kojima uzvraćaš – za tvoju mladu dob, barijere ne postoji, a samo jedna reč odviše rečena, daje krila tvojim cvetnim laticama, daje odsjaj u tvojim stvaralačkim očima. Ne znam na koji način da rešim ovakvu situaciju, u koju sam nenadano tako nespretno zapao – ne mogu ostaviti tvoju mladost na milost i nemilost strašnom svetu u koje bi unela biće polomljene poetike, bivši odbačena od moje uljudnosti. Rađe od svega, koncentrisao bih se u narednim danima prevashodno na zajednički književni rad, gdje bih ostavio postranice naše uzajamne odnose razočaravajuće druželjubivosti – pogotovo ne mogu takav izlet sebi dozvoliti, jer ne raspolažem samo uništenjem svoje karijere, već uz to uništenjem tvog mladog života. Pogledao sam naime tvoju poslijednju pesmu koju si mi prosledila, pod nazivom Mandolina: Mandolina Tvoje telo želi da puže Kao gudalo na violini Taj zvuk ne znači ništa Na kiši, jer moje ime je Mandolina... . . .

Rađe od toga, zamoleo bih te da probaš drugačije stihove: Kao mudrost bez ljubavi Ponikla je iskonska zmija Vrativši raj u našu maštu Rekla sam: Već ćeš da vidiš,

Malu podlost moju, dragi Jer život je moj mandolina Daću ti svoj oblik do dana Koji nastaje brzo u utrobi Koju otvoriše Sunce i Gea; Biću ti verna do narednog trena Taman da čuješ gitare tanke I harmonike, ko da se vraćaš U okrilje seni, u okrilje ženi... . . .

Naravno, moguće su razne druge izmene. Takođe, molim te da me podsetiš ako se javi Dr. Meloun.

Ljubazno Vaš, g. Stiv Stajlens.

Latica dvadesetdruga Poštovani Stive, Razmatrajući sistematski i uporno sve razloge, koje inače tek zdravim razumom mogu razrešiti za manje od pet minuta, lomio sam se nedelju dana da ispišem odgovor koji bi koristio tebi, meni, i toj tako nečuveno drskoj devojci koja ne zna gde je njen sat i kalendar. Ipak, izmoren razmišljanjem koje se kretalo u putanjama sa slabim, bliskim krajnostima, naljućen a onda razvedren u trenucima čitanja svih stihova ponovo, razumeo sam da odlazim predaleko (a takav je skoro bio moj prvi petominutni odgovor): moja malenkost može biti upletena u stvari od književne, poetske vrednosti, međutim nikako, ni na jedan način, u poslove ljubavne, kao principijelni stav na koji me obavezuje moja reputacija, moje zvanje, ugled, potpunost moga mesta u Biblioteci Brihimtema, te napokon moje godine, nimalo lagane za stvari izleta u predele koji više nisu za mene, te nisu i inače, u svakom slučaju, nisu više stvar za mene. Nadam se da ćeš me razumeti u potpunoj meri, ne povlađujući mi i ne grdivši me tvojom povređenošću, ako je u ovom času imaš. U svakoj mogućoj meri, ostaću nadalje tvoj odani, ako tako mogu da kažem, najvrliji prijatelj koji ne preza od sopstvenog požrtvovanja za stvari tvoje karijere za koju se ne usuđujem potvrditi da može zapasti u teško izlaznu krizu, za stvari i principe od književnog značaja, daleko od značenja nesmotrenog ljubavnog zapleta u kojem si se našao.

Najbolji prijatelj, Dr Majkl Meloun.

Latica dvadesettreća Dragi Stiv, Za današnje javljanje nisam se našla u potpunoj pripravnosti kako bih poslala nešto od moje najnovije poezije, jer zapravo nisam ništa ni napisala. Umesto toga, moram se požaliti tvojoj zaštitničkoj ulozi koja može da me spase od salve kritika, književnih pretnji, pokušaja isključenja (prećenjem) iz našeg Društva, naravno od strane Dr. Melouna, koji ne želi više da čuje za mene, niti da čuje moje ime osim tek od Vas povremeno, toliko jače, učestalije, proporcionalno sa snaženjem Vaše odbojnosti prema meni i mojim (nemoralnim?) postupcima, nakon celokupnog izigranog poverenja prema njemu.

Ipak, nešto kasnije u istom pismu, on uspeva da razdeli problem vrle ljubavi koja se javila sa poetikom kao povodom, od stvari književnih, od stvari koje ostaju nepobitno trajne, ili bar tako žele da ustrajavanju.

Stoga bih Vas zamolela, dragi Stiv, da utičete na g. Melouna, i tada bi se, smatram, otvorila nova stranica međusobnog razumevanja i pažnje. Nadasve, molim Vas da se javite, te da u pismu pošaljete još neobjavljenu poemu, napisanu samo za mene, kako bih znala da nisam izgubila ni Vas, ni Vašu vrlinu.

Najlepši pozdravi, Vaša Brigita.

Latica dvadesetčetvrta Draga Brigita, Od stvari o kojima govorite, najneradije bih rekao nekoliko reči o opterećujućim odnosima nastalim kao deo hira koji nije samo Vaš, i koji ne spada potpuno u najmlađe poetske godine, pa tako i o pismima koja Vama i meni upućuje (sve ređe i ređe) Dr. Meloun. Preskočio bih sve opservacije koje su u međuvremenu iskazane, a onda, na preostaloj praznini, bez emocija, bez racionalnih mogućnosti da dokažem šta god drugima i sebi, da bih Vam poklonio pesmu kakvu želite. Smatram da niste u poziciji u kojoj biste mogli kritički razmatrati blaga zahlađenja u našim međusobnim odnosima, te stoga oduzimam od Vas pravo da u ovoj stvari vršite tako tešku, gotovo potcenjivačku korespondenciju sa Majklom. Nadalje, ipak ću Vam predočiti svoju pesmu:

Zora Zora budi tek nova nasmejana lica Goste slobode priprema za novi dan Na najvišem vrhu planine otkrovenja Prilike žure sad da prestignu plamen Jedna još reč beše previše blizu U srcu suštine koja sanjari sama Vek je premalo za ljudsko stvorenje Da čuje sve reči koje treba čuti Igrivi pogled nehajan za stvarnost Od svih ljudi može rado, rado reći više.

Da, draga Brigita, naravno bih rekao još malo više: Cvetni dan

Latice cvetnog dana otvaraju pogled na suštinu Nemo se lepe vrhovi na koplja za cvetnu igru Iskrenost ne bledi, živa je i gori kroz istinske baklje Celi svijet je kao glava čiode prost za ovu igru Pritajena misao čekaće dugo kao cela večnost Da stavi anagram na bočnu stranu svih stvari Svet istih ne mora biti jedan jednako rešiv Odela mnoštva raznih boja od iste proste su tvari I svaki izgled podseća na ovaj radosni cvetni dan Bez želje da stari ili da nađe za sebe drugi, večni stan...

Nadam se da nećete odbaciti poslednju pokornu reč prema kojoj bi se trenutni odnosi lako razrešili, ali u trenucima unutrašnjeg pribojavanja, nažalost, i meni se ponekad čini da su stvari otišle sasvim, sasvim predaleko.

Srdačno Vaš, Stiv Stajlens.

Latica dvadesetpeta Dragi Stiv, Usprkos mojim nevelikim mogućnostima za uticaj na takve tvrde hridi kao što je g. Meloun, uspela sam da izdejstvujem njegovo pismo, u kojem uspeva da prelomi složenost novonastale situacije prestavši da krivi Vas (slobodno uputite pismo za njega, zametićete promenu!), te uobzirivši složenost mog položaja u koji sam dovedena ponajviše sopstvenom krivicom – povređen, gotovo nežan, saopštio je da, usprkos poeziji i lirskom trenutku, mladi svet treba biti oslobođen svega što vređa skoro platonovsku ljubav koju može razviti.

Uostalom, stavljam Vam na uvid, dragi Stiv, deo njegovog pisma: Draga Brigita, Razmišljajući neprestano već desetak dana o situaciji koja se iznenadno isprečila u našim odnosima, ugrozivši čak moje redovne bibliotekarske dužnosti i većinu mojih sledstvenih društvenih obaveza, došao sam do zaključka da Vi prema g.

Stajlensu posedujete prevashodno vrla osećanja, koja su mila tek u tolikoj meri da u našem kljiževnom kružoku nenamerno izazovu uzbunu prvog reda, sa vidnim posledicama, jer Vaša je ljubav platonska pre svega, a Vaš književni rad neće biti ugrožen nijednim mojim postupkom, ili lošom namerom prema Vama, prema Stivu...

Vidite, zar ne? Ponesena tako dobrim vestima, raširila sam svoja krila, krila labudice koja više nije letargična, koja ne sneva na sredini jezera. To je osnovni razlog radi kojeg Vam u ovom pisanju šaljem dve lirike u formi soneta, kako bih dosegla svoje pitanje o svojim stvarnim lirskim mogućnostima – nadam se da ćete mi uskoro odgovoriti!

Srdačno Vaša, Brigita.

Prvi list knjige Prvi list knjige od safira Kao san ispisan šapuće Reči i slova su raspuće Svaka reč sledeću bira Svaki zvuk sledi korake Dok misao prati misao Čitavši šta je napisao Zagledan u bele oblake Umetnik koji će spevati Melodijom reči knjige Od safirne mašte i lirike Sa knjigom će snevati Gradeći u sebi umetnike Maštare na javi od lirike.

Oranice Oranje sniva snegove sive Ptica sa neba gleda na drum Okolne slike i tihi šum Odaju mirne ozeble njive Na krajoliku vidi se mlin I pšenica daje iskonski zov Pticama koje sleću na krov Deleći oluk na beo i siv Punoćom još nije zimski dan Došao na ovo prelepo mesto Usnule njive i jutarnje testo Da prekrije svetlošću boje bele Dok nit po nit zraci se dele Budeći pospan trenutak ran.

Latica dvadesetšesta Dragi Majkl, U koricama nedosanjane knjige koja se zove san, nisam mogao sanjati, misliti i pisati da će sjajni trenutak tvojih oproštaja za mene stići tako brzo, da će tvoja ljudskost i uljudnost pomeriti granice koje smo već tako predugo zamišljali, u zajedničkoj stvarnosti koja je u buri nestala za nekoliko nedelja. Možda je najbolje od svega reći još da je žustra prepiska tako izlišna, te da je bolje da do takve žustre prepiske nije ni došlo – moje emocije su usmerene sada prema pravom cilju, prema stvaranju novog, neoborivog zida, kroz koji je, zasigurno tvrdim, uspela da prođe samo g-đica Brigita. Međutim, sve to ne znači da sam postao zatvoreniji, osamljeniji sa nekoliko zabrana više – postao sam mnogo, mnogo više od toga – postao sam mudar čovek.

Brigita je u meni pronašla pravog prijatelja, osobu za razgovor neometan barijerama koje su važile, za nas, za sve knjiške ljude, oduvek – zato te ohrabrujem, te molim kao svog iskrenog prijatelja, da joj uputiš još jedno pismo, pismo od uobrazilje važnosti, pomalo humoreskno, ali ipak pismo ohrabrenja i pismo oproštaja. Takođe, javljam se radi još jedne važne stvari; šaljem na tvoj uvid dve lirike koje izmiču formom, veličinom i sadržajem iz odviše uobičajenih koncepcija: Mašta i san Teško je početi korakom mašte Pričekati stvarnost da stane Reći reči koje mogu da znače Dok pismo tera za dahom dah Hod kroz portret rumene zore Igraće magiju iz sata u sat Pesnički zanos je obični hir A misao traje bezgrešan tren Sve što posebno može biti To nije lice već redak san

Poeme živo maštati znaju Misli slede takav vijugav tok Svetlucave reke pod imenom um Koliko god želeo pronaći vitku Pronalazi uvek mršušnu nit A plašljive misli beže sve dalje Od svakog ko malo liči na hrid Nemirni dani liče na san Jer java postaje kuća za maštu Koja ne kopni već postaje drug Tek toliko da sputava sebe Utoli žeđ svim onim što jeste Tkivom čiji ishod je sama Daleko od kraja, početka i sna.

Rečenice Reči i rečenice kao oko matice Ko želi ko može možda shvatiće Um nije pitanje iz gramatike Na krilima mašte ljubav doleće A rečeno samo u glavi ostaje Sve što se zapiše ne nedostaje Reč hoće da kaže da mudra je Slovo po slovo gradi dosetke Rečenice kruže kao oko košnice Govore da prvo sebe podsete Kao čini svoj sluh da opčine Krilatice bivaju nemušte strelice U čulima gromoglasne tišine Dela su reči kad se odmore Na papiru teskobe i taštine Poleti mašte uvek prezime Kad reči postanu ptice selice Pesme su proste rečenice Sa pameću ptice i stenice I mudrošću koja ne počinje I nikad, nikad ne prestaje Samo su slova zrna pšenice Reči su psovke i zadevice

Pesme su proste rečenice.

Nadam se da će ti se ove poeme svideti. Do sledećeg javljanja, Odano tvoj, Stiv Stajlens, Pesnik i umetnička duša.

Latica dvadesetsedma

Poštovana g-đice Fajerforti, Moram da Vas ovom prilikom obavestim da moja gledišta o potrebama upliva nepobitno mladalačkih, za mene odviše tako dosadnih, a za vas mlade prevashodno potrebnih izliva emocija koje nisu pravilno određene sa važećim društvenim odnosima na polju u kojem smo prisutni i radimo svojom voljom i željom, nisu unekoliko bitno izmenjena, međutim, izmenjena su sama moja osećanja – ja na Vas više ne gledam kao na mladu osobu koja je za nešto više od uobičajene konvencije premašila principe i unapred izgrađene obzire ponašanja – vi ste sada za mene ponovo milo, toplo ušuškano dete, u gnezdu svojih snova i maštanja. Povrh svega, g. Stajlens je snažno uticao na mene (svom snagom od preostalog uticaja kojim je još raspolagao u zajednici književnih kružoka), da ponovo, još jednom, utonem u svoja razmišljanja, da posegnem prema dubini svojih shvatanja, te da vam oboma oprostim – nemojte me pitati ni kako ni zašto, ali se dobro čuvajte mog mogućeg narednog izliva gneva. Štaviše, Stiv je bio toliko ljubazan, da Vam je prosledio preko moje korespondencije jednu divnu liriku: Njive i latice Hodao sam kroz obrano bosilje Na nebu preletaše male selice Video sam ptice i senice Na odmorištu pored njive Njive pšenice i bagrenice Odmorih se i stekoh bilje Koje ne raste drugde, venice Venuće cvetne kolenice Na svakom svom lomu Gde rastoše zelene smenice Zaobiđoh tako Sodomu...

Nadao se da će Vam se istinski dopasti ova poema. Do sledeće prepiske, Dr. Majkl Meloun.

Latica dvadesetosma Dragi Stiv, Ne mogu a da ne kažem da upadam u sve očigledniju, u sve dublju i dublju krizu, na granici životnog i ljubavnog sunovrata, jer, dok sam pisala nove pesme, na moju adresu stiglo je pismo g. Melouna, koje me potreslo u mom tadašnjem stanju nelagode – sada je još mnogo, mnogo gore od toga. Vaša pesma me ganula, tako da sam ostala gotovo nema, ne marivši za nikog već nedelju dana; zato Vas molim da mi istinski pomognete. Moja osećanja su jača, snaže i nadvisuju sposobnosti moje ličnosti koja je sada samo slabo branjena senka, u nepredvidivim okolnostima u kojima mi samo vi možete pomoći.

Molim Vas stoga, da Vaš odgovor, dragi Stiv, bude kratak, te da me tako osudite ili odobrovoljite, već prema Vašem nahođenju, a možda i prema Vašim osećanjima, ako još neka od njih gajite za mene – molim Vas, recite mi, osnažite i budite hrabri, recite mi kakva su Vaša ljubavna osećanja prema meni.

Beznadežno zahvalna, ogorčena Brigita Fajerforti.

P. S. Nisam mogla ni slabije, ni jače nastupiti – plakala sam dok sam Vam pisala ove redove.

Latica dvadesetdeveta Poštovani Stive, Javljam se ovaj put u nešto boljem raspoloženju, koje je ponovo unekoliko pokvarila mlada Fajerfortijeva – poslala je poemu (za koju se ni iz najdublje snage nije usudila do dostavi tebi), koja sadrži ponovo, u odnosu na mene, nešto upečatljiviji, ali istovremeno neprihvatljiviji utisak, delove toliko eksplicitne, zanosne ali neestetske za sve one koji mogu biti nenadano u doticaju sa eksplicitnosću, rečitošću, melanholijom i opšteophrvavajućom tugom, tako da možda ponovo moram preispitivati sve svoje stavove – ona čak koristi tvoje stilske elemente, praveći slične misli, koje joj zasad ne pripadaju (naročito ne one najbolje). Ipak, ne brini, jer raskriljen kao orao krstaš mogu obećati da nikada, ni povodom ovog celog slučaja, niti u nekoj drugoj prilici, neću ni za mali delić sebe pooštriti, usiljavati ili pogoršavati, na koji god način, svoje prijateljske odnose prema tebi – biću tvoj odani prijatelj celi život, želeći takođe da u toku vremena, kada ovakve bure pristrasnosti ipak odminu i prođu, poboljšam naše odnose na celishodan način, onako kakvo značenje reč prijateljstvo treba da ima. Dostavljam ti ipak na uvid poemu Fajerfortijeve: Njive i latice Prošle su boljke, biljke i bubice Na rastanku s krajem kajem se Nemilice, moje telo je telo rasadnice Za sve tvoje njive, sve tvoje oranice Biću biće bez reči, cvet bez latice (Nikada me nećete voleti, Stajlense), Čekaću samo još jedne zvezdice Na vedrom nebu i zemlji poledice Isčilele su sve trice i tričice Moja lepota sada čar je zavodnice Setite se, želim čar mezimice Koja vene u belom cveću senice Dok plave nebo bele ptice-selice...

Vidite, zar ne, Stiv? Biva sve gore i gore sa tom Fajerfortijevom!

Najbolji pozdravi, Majkl.

Latica trideseta

Dragi Majkl, Više od nemile vesti koju si uspeo da proslediš do mene, nalazim se na korak od intelektualne utopije svog unutrašnjeg pesničkog bića, jer sam shrvan, razočaran, teško pogođen i nemio nastojanjima potpunog, mladog, bistrog srca mlade Brigite. Skanjujem se već više od tri dana da odgovorim na njenu korespondenciju, u kojoj je poslednjim snagama obzirnosti nastojala da pomogne svojim, samo za takvu nadmoćnu priliku sopstvene volje, nastojanjima da me zavoli, a da me ne voli, stroga prema meni, stroga prema sebi, usiljeno stroga i mila, kao da govori novootvorenim glasom sopstvene savesti. Na toj tački sam poklekao, jer je u tom trenutku moja savest počela progoniti mene desetorostrukom snagom, divljom snagom okajavajući me za srcelomivost, emotivnu pohlepu, samoživost, za neprimerenu ljubav i porušene, razgrađene međusobne odnose. U takvom kovitlacu, nisam odredio pravilnu priliku za sebe da posegnem za najjačim oružjem, oružjem ljudskosti, oružjem hrabrosti, oružjem muškosti – moja unutrašnja snaga istopljena je kao odavno neodbranjiva hrid na morskoj obali, a moja volja i strast izgubljene su u nepoznatom predelu ništavila, sebičnosti koja me odelila od istinskih principa, ideala koje sam gradio dvadesetpet godina – budi moj ljubazan prijatelj, sačekaj još nekoliko dana, a onda ću ti već odgovoriti kakva je moja konačna odluka – sve moje snage sad su slabe, preslabe.

Najleši pozdravi, Stiv Stajlens.

Latica tridesetprva Dragi Stiv, Nijedna činjenica, nijedno razmišljanje koje bi me navelo na smeli kraj moje strepnje u pogledu odnosa neograničeno složenih, odnosa koji su iskrsnuli sami od sebe u punoj vatri, u punoći ljubavi za koju samo zna moje srce, naime ništa za mene na celom ovom svetu nije podržavajuće, ništa tako ohrabrujuće, ništa tako čilo kao ovo vrlo pismo, kao odgovor za koji sam sa suzama sigurna da će usledeti, kao tvoj odgovor za koji mislim da znaš kako uopšte nije izlišan, već naprotiv, preko potreban, makar ovaj poslednji put – toliko mogu i smem da te zamolim, a mislim da još toliko za tebe vredim. Moje misli i srce nemaju više onu punoću i snagu koja je pogonila moju strast, tako da je teško domisliti za mene u ovom trenutku kakve posledice mogu uslediti u slučaju tvog odbijanja. Biće dovoljno, ako nisam dovoljno verno oslikala sopstveno stanje, da pročitaš nemušte, ali bolno gipke reči koje sam napisala zgrčena nad radnim stolom pre pola sata: Odalo je lice Odalo je strano lice Lice koje nije njeno Lice mlade zavodnice Lice sada zabranjeno Jer osmeh suza smeni Gledao je postranice Ne žalivši jad u meni Otklonivši svoje lice Davši osmeh drugoj ženi Na granici rajske bašte Ostadoh u svojoj seni Sama ispod svoje mašte.

Iskreni pozdravi, Tvoja Brigita.

Latica tridesetdruga Draga Brigita, Proveo sam nesane noći, usamljeničke dane, cele sate nadnesen nad svojim radnim stolom, ne znajući kako da započnem svoje pismo, a znajući kako da završim. Daleka je i slaba izvidnica koja ne vidi da naša povezanost, draga Brigita, nije održiva, te da će kad tad, ako ne odmah, doživeti neuspeh i težak krah. Ipak, sve da se to i desi ove sekunde, ne mogu a da ne opteretim i tebe i sebe još jednom, da kažem teške reči koje me kose u svakom sledećem pokušaju da priđemo jedno drugom. Tešeći se da će tvoje razumevanje biti veće od moga straha, želim da ti saopštim da, pre nego što je razložno satrvena mojom voljom (i to njenim krajnjim naporom), u meni postojala emocija prema tebi. Da, do pre nekoliko trenutaka ja sam te voleo, Brigita, a sada mrzim sebe, ceo svet, sve nas, sve osim, ponovo, po hiljaditi put, sve osim tebe. Moje biće nije mrziteljsko, u svojoj dubini, u svojoj biti; želeo sam da uminu tvoja osećanja pre mojih, ali izgleda da umiremo zajedno ostajući živi kao dve lirike podsmeha za svet, kružoke i književnu javnost, za zajedničke prijatelje, koji postaše neprijatelji ljubavi u nama. Samo radi toga, molim te, draga Brigita, da me poslušaš kao dobrog prijatelja, te da postupiš prema takvom uputstvu – odreci se ljubavi prema meni, ostani moj prijatelj, pomozi mi da ubijem u sebi mržnju prema sebi samom, mržnju koja bi kobno odnela sve recitacije bliskog prijateljstva koje možemo usprkos svemu održati na sada uzburkanoj površini svih naših odnosa. Postupićemo kao dva najbolja prijatelja, i, kada prebolimo ovaj teški trenutak, pokušaćemo ponovo da zajedno pripovedamo slike koje samo istinska lirika svetu može dati.

Najiskreniji prijatelj, Tvoj Stiv.

Latica tridesettreća

Dragi Stiv, Nisam mogla a da se ne nasmejem i da ne zaplačem u isti mah, zadovoljna i razočarana tvojim odlukama, nazorima i principima, tvojoj setnoj oduševljenosti i tvom tako prolaznom očajanju, koje istom da nisam ni primetila. Naprotiv, moje razočarenje je neoprostivo teško, a moja suza će se već videti negde, u nečijim očima, a to nećemo biti ti i ja. Nakon svih pisama, te nakon toliko nerazumnog Majklovog uplitanja u celu storiju (gde je zasigurno trebao reći ponešto manje, a razumeti bezmalo više), ne želim više da doživim ni jedno poniženje, tako teško za mladu osobu koja je prva razočarenja sasvim drugačije zamišljala. Pročitala sam sve tvoje rečenice, rečenice koje žele da izgledaju kao deo velikog žara tvoje otvorene duše, naprotiv, rečenice koje su vešto povlačenje bez i malo dostojanstva iz naše ranije međusobne dopadljivosti. Ne, ja nisam donela nikakvu prekornu odluku, međutim, ako ponovno pronađem nerazumnost i nerazumevanje u tvom sledećem pismu, mogla bih nešto preduzeti, iako bežim kilometrima daleko u svojoj unutrašnjoj dubini, biću i zrelosti, od takvih pogrešnih puteva.

Odano tvoja, Brigita.

Latica tridesetčetvrta Draga Brigita, Više od tvoje žalećivosti i melanholije, više me zabrinjava sopstveno stanje – jedva retko mogu da izvršavam tako posve obične dnevne obaveze, već dve nedelje nisam posetio prostorije Društva, a prepiska sa Majklom, kojeg toliko neopravdano i nepravedno optužuješ i grdiš, svela se na nekoliko ponavljajućih, dosadnih pisama bez žara. Ipak, reći ću ti istinu: ja takvu odluku nisam doneo zbog sebe, nego zbog tebe – znao sam tačno, bez pogreške u pretpostavkama, da ćeš tako primiti naše nove uloge. Ipak, nisam znao, u svoj svojoj žalbenoj zbunjenosti, da ćeš ići tako daleko – verovao sam da niko neće ići tako daleko. Obavestio sam o takvim zlokobnim nakanama Majkla, da bih, ako nikako drugačije, punim zamahom nove volje u sebi, popravio tvoj položaj žrtvujući svu svoju konvencionalnost – takav sled nikad ne bih mogao da dopustim, da se saživim sa njegovim pogubnim ishodom, pristajući na sve pre toga. Ipak, sugerišem ne bez razloga, da postupiš umilnije i svesrdnije prema meni, razumevajući konsekvence u mojoj trenutnoj situaciji – do sitnih zadevica samo što nije došlo, a svi poznanici me već popreko posmatraju, sa iskrivljenim otužnim osmehom na usnama – ja ne želim takav život, kao što ne želim tvoj pad. Od mogućih izbora, tražiću od tebe veće razumevanje i razložnost, kako bih doneo pravilniju odluku – moje lice takođe je setno, draga Brigita. Javiću se uskoro, Tvoj vrli poštovalac, Stiv Stajlens.

Latica dvadesetpeta

Dragi Majkl, Pristrasnost u stvarima u kojima tek samo učešće može biti osetljivo, prevarila je i tebe i mene – ako znam kako da izađem iz ove sveopšte zamke za moje misli, odmah, u istom času, saopštio bih takvo rešenje, makar da je ono obično frazerstvo, tebi i tvojoj razumskoj moći. Međutim, veruj mi, u najtežem položaju je Brigita – trag njene savesti nadilazi moć odbrane njene ličnosti, tako da netaktično poteže (nadam se samo u prepisci) teške izlaze, izlaze na granicama odbrane njenog života, njenog mladog, ranije nesputanog bića. Međutim, tvoja svesrdna pomoć, koliko god da je potrebna, u ovom času ne sme priteći ni jednoj od strana, ni Brigiti, kao ni meni – razlog je jednostavan: ako ne pronađem rešenje u granicama konvencije i zdravih obzira, pokušaću sve što ona želi, želi da postigne, prema meni ili prema sebi, meni ili sebi. Da, to je jedan jedincati razlog, dragi Majkl, a zbog tog razloga ruši se kula od karata svih drugih razloga, njihovih protivrazloga, i na kraju, naših stvaralačkih života.

Prijateljski tvoj, Stiv.

Latica dvadesetšesta Dragi Stive, Ovo pismo ne može biti započeto a da se ne osvrnem na pomoć koju mi je svesrdno pružio g. Meloun, napisavši četiri ili pet kratkih redova, prijateljski, rešavajući me najdublje tmine sveta unutrašnjih osećanja, kobnih ishoda za krhotine moje osobenosti koje su preostale od savršene mlade žene: ...obavestio sam Stiva da je red na njega, pre mene, pre svih drugih ljudi, pre svih građanskih obzira koji tako plameno u sadašnjoj situaciji prerastaju u malograđanske na svim poljima...

Stoga, moja neprebolna ljubavi, usuđujem se da prvi put upotrebim tu tako tešku reč, želim da budem mirna, staložena i vrla, tako što ću biti odana, tako što ću vredeti više u očima tvojim i sveta koji nas okružuje, tako što ćeš me konačno zavoleti, zaštititi od nevremena osećanja koje duboko u meni vlada. Ako ne prihvataš reč ljubav, biću više nego srećna da i tada kažeš makar prijateljstvo, ili još bolje, odanost. Želeći da ishod naše prepiske bude vrla i nepobitna stvar koja nadilazi uspostavljene odnose, usudila sam se da ti, dragi Stive, poklonim ovu liriku: Ljubav Reka nije dopustila cvet Tek mahovina mrko zelena U bašti prirode divljih jelena Služi za odmor mojih ruku Nabrah tad cvetnu rukovet Na livadi gde stvoriše buku Ptice u preletu do daljina; Mene ne mogu da odvuku Lica od ružnih oblika svinja Moja ljubav je Helada, Helena Da, moja ljubav je kneginja Moja je ljubav Kartagina...

Do sledećeg pisma, odano tvoja,

Brigita Fajerforti.

Latica dvadesetsedma Draga Brigita, Od svega, od svih poriva, od doticaja koje mogu ostvariti sa svetom oko sebe, moja ljubav je trica, moja ljubav nije petica, moja ljubav je ptica samotnica, a moj unutrašnji strah i bezglasni pev su opomena, opomena od mladalačkih opsenica. Da, Brigita, bio bih opsenar, ne maštar i liričar, kada bih upotrebljavao reč ljubav tamo gde je ti upotrebljavaš tako srdačno, tako strasno, tako milo – eh da je tako, rasterao bih sve svoje opsene, postavši rob ljubavi dvostruko mlađe devojke od mene! Moje pevanje bi pre izgledalo ovako: Dosanjao sam košmar Dosanjao sam košmar Koji daše zli duhovi sveta Da u njemu lutam nošen Zloduhom mračne senke Svog najmračnijeg portreta Slikanog na obali bez reke Na livadi bez trave i grmlja Po kojoj stajah i hramljah Ne znavši šta znači ljubav Ta obična reč za patnju i narav...

Morao bih dodati da je pesma nastala pre dva dana, a da sada, dok pišem ove redove, razmišljam i osećam već pomalo drugačije – ako si ti uspela da pronađeš ljubav, ili bar drhtavo osećanje bića, srca i uma, nelagodu koja bi podsećala na početak i dubine strasti, moram uspeti i ja, moram pre svega, prevashodno da bih pomogao tebi i sebi, da bih sebe spasio otuđenosti i melanholije, a tebe rastrojstva koje može da te pokosi. Da, priznajem, priznajem svim bićem, priznajem nemoral i otuđenost od društva kojem pripadam – priznajem ljubav prema tebi, draga Brigita. Više nikad, ni u jednom pismu, ni u jednoj svojoj reči ili rečenici, pisanim prema tebi ili prema drugim osobama, neću povrediti tvoja osećanja, niti dopustiti da

se pomute moja – sada, kada sam priznao svoj greh prema tebi koji nije hir, želeo bih da mi obećaš ponašanje tako ravno mom ponašanju – nikada, ni u jednoj konstelaciji, ne ponizuj, ne potiri moja osećanja, priznanje moje ljubavi, te moju ljubav, tako stvarno, što stvarniju time više krhku i samobitnu, bez pomoći i oslonaca koji su nekad postojali, izuzev mog dobrog prijatelja, našeg zajedničkog poznanika, Majkla. Da, ljubavi, priznajem sve, priznajem svoj greh, ali ne priznajem krađu – možda sam bio svestan da ćeš me zavoleti, da si me zavolela, međutim, više od toga bio sam svestan društvenih konvencija koje su me pridržavale svojim nevidljivim vlatima vlasti nad zastranelim članom književne zajednice. Sada, kada je moj društveni položaj unižen, a moj ugled gotovo uništen, postajem sledstven takvoj čudesnoj emociji, emociji od koje sam tako uporno dugo bežao, osećajući unapred da će biti pogubna za sve, za sve osim nje same – nadam se da je tvoja ljubav takođe takva, draga Brigita, nadam se da jeste.

Tvoj voljeni, Stiv.

Latica dvadesetosma

Voljeni Stive, Moja čežnja postaje zaborav, a svaka zla slutnja beži od mene kao poslednji znak minule nevolje – odana sam tvoja ljubavnica koja neće ustuknuti od tebe, od sebe, od naše ljubavi, bez obzira ko se nalazi u našem javnom životu – vratila sam se uobičajenim obavezama, brzo napredujem tako da se svi čude zbog mog novog poleta u stvarima raznim, toliko bitnim za društveni život. Više nisam uništena, sada sam ponovo na krilima koja ne mogu biti svinuta nevoljom ma koje vrste. Dragi Stiv, ne pribojavaj se izgreda mog ponekad tek pomalo svojeglavijeg razmišljanja, ne pribojavaj se tek sporadičnog podsmeha drugih – oni nisu albatrosi, oni su za našu ljubav spodobe koje za neograničeno vreme puzaju po zemlji bezosećajnoj, zemlji čemeritoj u kojoj su želeli da završe naši ispisani listovi, nastali vešto te nimalo nezgrapno od pera za pisanje lirika. Ne, ne potcenjujem težake bilo koje muke – mrska sam jedino na sve one koji iz razloga sopstvenih unutrašnjih saplitanja, razmirica duha te nemanja ni zrnca strasti, žele da naša ljubav ne leti na krilima lirskim. Do sledećeg pisma, Tvoja nenadana ljubav, Brigita.

Latica dvadesetdeveta Poštovani Stive, Kao što znaš, naša Biblioteka dodeljuje godišnju nagradu za najbolju zbirku lirskih pesama, čiji si već dvostruki laureat bio još do pre desetak godina. Neki od članova žirija predlagali su dugo još jednog posebnog člana, člana žirija za neku vrstu prelazne zastavice za građenje mosta između kulturološki teško spojivih celina. Znam da sada verovatno zvučim sarkastično, te da verovatno smatraš da se poigravam sa tvojim strpljenjem, međutim, nije ni približno tako – poslušaj sad: umesto da preda svoju tek objavljenu zbirku lirskih pesama „Mahovina reke“, Brigita je odlučila, nemilosrdnom igrom svih mogućih i nemogućih slučajeva, da prihvati većinsku ponudu žirija, te da procenjuje glas u rubrici Mlada lirika – neverovatno, zar ne?

Nadalje, za neverovanje (moje prvobitno uzbuđenje je bilo kudikamo veće nego tvoje, siguran sam!) je postala konačna činjenica – njen presudni glas uticao je da dobiješ ovaj poziv, diskretno, preko moje prepiske. Žiri koji je još uvek u rovitoj fazi oformljivanja nije doneo konačnu odluku, ali najviše od svega, mislim da jedna tvoja jaka reč u književnim krugovima može postići više od poetskog spektakla! Čekam tvoj odgovor.

Najlepši pozdravi, Majkl.

Latica trideseta Dragi Majkl, Prelazna boljka samosvesti i empatije prešla je sa naše drage Brigite na mene, a moja revnost za poslove sve od kakve god važnosti i značaja, prevagnula je na njenu lepršaviju, lepuškastiju stranu ličnosti – onako kako sam očekivao – ona je dobila i vešto prigrlila blago mirnoće svednevnih razonoda i milosnih poslova od književne vrste, a ja sam zadobio sve virove njenih nemira, sve njene letargije i melanholije, sve bolove duha toliko nepotrebne da već tonem bez spasa koji bi se ukazao u njenom liku, u početku naših zajedničkih odnosa, kada sam ja sačuvao sebe, čuvavši nju od teških trenutaka. I da, uspeo sam, o da, a jedini bol koji je sada preostao je bol u meni, tako da ti se srdačno zahvaljujem za tako važan poziv u članstvo žirija – ti znaš moj odgovor unapred, želiš da mi pomogneš u stvarima teškim – hvala ti. Ali takođe, dobro zapamti moje reči: neće proći ni sedam dana, kada će svaka teška misao zaobići moj um i srce, a mlada Brigita biće opet nevino, naivno detešce, biće koje neće znati šta je tačan orijentir, lutavši sa zaplakanim očima prema novoj burnoj prepisci sa mnom – više od svega, savetuj me šta tada da preduzmem, kako da postupim.

Najbolji pozdravi Stiv Stajlens.

Latica tridesetprva Draga g-đice Fajerforti, Povrh svih nastojanja da delujem odlučno i vrlo u stvarima o kojima već sve znate, moram prikazati u ovom pismu svoj neuspeh da usmerim pažnju toliko dragog Stiva, da usmerim njegove aktivnosti u smeru već poznatom, u stvari o kojoj smo već govorili. Štaviše, dobio sam od njega preciznu opasku koja se tiče vaših međusobnih odnosa (koji sada već nisu na početku, zar ne?), opasku o stanju koje ste mučno prebrodili, stanju sa kojim se on sad suočava, a pribojava se, strepi i želi da otkloni takvu mogućnost, da se kao zla kob grehova puti, takvo stanje vrati Vama, Vašim slabašnim mogućnostima za odbranu od takve turobne nelagode, nelagode sa kojom, kako kaže Stiv, započinju i prestaju dani. U tom pogledu, vrlina više našla bi se u Vašem unekoliko prisnijem pismu za Stiva, u kojem biste mu uputili neophodno samopouzdanje.

Najbolji pozdravi, Majkl Meloun.

Latica tridesetdruga

Ljubljeni Stiv, Našavši u prepisci sa g. Melounom novi momenat od kojeg sad strepim, a do pre nekoliko dana nisam takav razvoj mogla ni da uobličim u svojim najranjivijim mislima i osećanjima, u svojim najneposrednijim trenucima ganute volje, savijenog poetskog pera.

Obaveštena sam o svemu, dragi Stiv, tako da ne mogu, u toku vrlih osećanja, da izostavim blagi osmeh sa potpuno vraćenim dostojanstvom u formu moje osobenosti, setu i elegiju da sam uspela, istrpljujući sopstveni unutrašnji bol na granici gneva, da me zavoli takav čovek, da me ti zavoliš snagom okeanskog talasa, Stiv! Da, drago mi je, osećam prijatnost takve nove ljubavne fabule u našem životu! Pa ipak, brinem se za tvoje emocionalno stanje – kao što ti nisi hteo uništiti moj život odbacivanjem naive moje ljubavi, moje vere i nevere, tako moja ličnost, moja osobenost, ne želi u ovim za tebe teškim trenucima uništiti tvoja osećanja, pogaziti obostrano datu zakletvu. Poslala sam pesmu za tebe, iako nisam smela; takve reči mogu samo još više da odmognu u stanjima elegije i depresivnosti bića, pa ipak, osmelila sam se da te volim još više, više nego što možda smem u ovom trenutku.

U ružinom cveću U ružinom cveću Hodala sam tiho Sama kao niko Ne odavši sreću Naišla sam tada Na zeleni cvet Svenuo i klet Na pragu pada Uzeh ga u ruke Odnesoh daleko Preko reke, preko

U selo, u zvuke Cvet živ i milostan Ne oda tad jauke Presta bosti ruke Koje mu nađoše stan...

Odano tvoja, Brigita Fajerforti.

Latica tridesettreća

Draga Brigita, Odavno su prošli dani u kojima sam mogao biti shrvan takvim bolom koji je neodbranjiv, makar je to bio strastveni, ljubavni bol – pre svake druge namere, želim da ne budeš povređena ti, tako što ću mogući neuspeh ljubavi podneti ja – to je predmet koji bi nas odveo još dublje u naše sopstvene krajnosti, uništavajući tebe i mene nemilosrdno, jakom bujicom društvene javnosti, naporom koji bi nas mogao definitivno primorati na ljubavni i društveni neuspeh; to je jedan od mojih najvećih strahova. Ne želim da me pogrešno razumeš; moja zaštitnička uloga će, koliko god da je to potrebno, znati, hteti sa ljubavlju zakriliti tvoje slabašno biće u svetu okrutnosti, megalomanije malih prilika, u svetu bez ideje vodilje – upravo zato retko pristajem na ljubav. Moje srce sada u nelagodi krvari, a svaki moj napor da dosegnemo ljubav koja u pravovremenom trenutku ne bi predstavljala balast života ni za tebe ni za mene, još uvek ostaje neuslišen, neuspešan, pogrešan, gotovo provocirajući za mene, za moje unutrašnje nazore, za teška unutrašnja preispitivanja. Umesto svega daljeg, umesto odjeka bola i njegovog svetlosnog prelamanja u ogledalu stvarnih prilika, odlučio sam da ti pošaljem poemu (nadam se da ćeš razumeti): Peh Ubrah mladi cvet Otkidoh laticu Ljubičaste boje Rekoh to je moje Sva ljubav i greh I videh lastavicu U preletu mašte Koja reče: ljubav A mišljaše – peh.

Do sledećeg pisma, do nove poeme, odano tvoj Stiv.

Latica tridesetčetvrta Voljeni Stiv, Ganuta tvojim prethodnim pismom, nisam mogla a da se zaljubljeno ne osmehnem na peh kojim si predstavio sve naše laste u preletu oranica ljubavi! Vidno uzbuđena, nisam želela da sačekam nekoliko dana te da smireno odgovorim, već sam to učinila odmah, u ovom času! Tako si divan, Stiv, a ja više ne razmišljam, ja više nisam delitelj tvojih uverenja o našoj zajedničkoj ljubavi, o budućnosti naše ljubavi – ja sam sada optimista, a ti takođe, dragi Stiv, nemaš pozitivan razlog za takvu igru pesničkog fatalizma – ako još zaista tako osećaš, razmišljaš i govoriš, onda grdno, posve grdno grešiš!

Tvoja osećanja sada trebaju prevagnuti celokupno (toliko svaštarsko) stanje celokupne društvene jave, porazivši sve naše oponente u jednom mahu – tada bih bila srećnija nego sada, srećnija od svakog drugog bića, srećna samo kako ti to možeš biti, samo da poželiš. Sve nepotrebne zadevice ostavimo sada daleko iza sebe, jer, prihvativši bol ljubavi svog srca, prihvatio si mene, prihvatio si moje mladalačke izlete i impulsivnost, prihvatio si ljubav. Do sledećeg pisma, odano tvoja, Brigita.

Latica tridesetpeta

Poštovani Majkl, Verovatno unapred pretpostavivši sadržaj predmeta prema kojem se određujem, predmeta o kojem ti javljam, neveseo si, opsenarski raspoložen – mogu da shvatim takvo tvoje osećanje, jer ga i sam u ovom trenutku makar unekoliko delim sa tobom. Naime, Brigita se javila odgovorom na moje poslednje pismo, pismo u kojem sam dopustio da me savetuje jedino moje srce, kao i tvoj dobar glas, neokaljana čast čoveka koji nije odbacio svoga druga. Ona je raspevana, njeno lice i srce je rascvetano, nasmejano i čisto, lice koje je letargiju odbacilo daleko od svog trenutka pobede i živosti, duha i duhovnosti – ona sada piše odmerene poeme, a vreme koje me proželo gubicima daha i prisustva u svim poslovima književnim, daje potrebno ohrabrenje koja varljivi dvosmisao pojave lepe Brigite čini jednostavnim i ljupkim. Od tebe ne tražim potpuno određen savet, jer u svemu što je rečeno, ne može se pronaći novi momenat u kojem bi tačno objašnjenje neporecivih stvari donelo korist za ljubavnike – tek sad sam pomalo neraspoložen, shvativši da bi jednostavan izlaz iz prijatnog hlada krajnje ivice staloženih osećanja označio bol ispuštene sreće, povratka svih stepena melanholije koji su prohujali kroz mene u poslednja tri meseca, od trenutka kad sam prvi put upoznao svoju ljubav. Predmet u kojem bi mi mogao pomoći, dragi Majkl, je sveukupni smisao osećanja mlade Brigite, koji se nazire iz njenih pisama – ona deluje kao dete koje je prethodno nadvladalo ogromni strah, a sada, igrajući igru svog mladalaštva srećne osobe, neiskvarene mladosti i ponosne sete, kako bi oporavila svoje zaljubljeno srce. Stoga, molim te da je obavestiš u jednom pismu da se u svim stvarima obrati neposredno meni, ne vodeći prepisku ni sa tobom, bar još izvesno vreme, do moje sledeće protivne odluke. Tvoj prijatelj, S najboljim pozdravima, Stiv Stajlens.

P. S. Narednih pet dana ću provesti na službenom putu, kao pripadnik pesničke kolonije koja će prikupiti novac za nezbrinutu decu – molim te da o tome ne obavestiš Brigitu.

Latica tridesetšesta

Moja ljubavi, Iskonska snaga je potrebna za jedno tako krhko stvorenje, mladu ženu poput mene, da ti saopštim moje razočarenje dok sam čekala tvoja pisma – ne, nisam bila razočarana ni u tebe ni u sebe, ni u našu ljubav, ni u nemalost moje snage da te volim – jednostavno, sve zajedno mnogo je jače, jače od mene, a možda upravo tako treba da bude. Nisam mogla da saopštim svojoj snazi i životnosti, pa tako ni tebi, ni jednu novu pesmu, već se u mojoj glavi krila odavno spevana pesma, pesma koju sam ti već pevala: Iskonska zmija Negdne na putu Gde moj dnevnik stade Ugledah tebe I svoju ljubav Rekoh tada Da biću ti verna Do sledećeg trena Moje telo tad je Mandolina A već tada krijem Čar iskonske zmije.

Moje srce doživelo je nebrojene lomove, a svoj dnevnik, koji vodim, ne mogu ti saopštiti, jer za to nemam snagu. U molbi da se što pre javiš, tvoja večna ljubav Brigita.

Latica tridesetsedma Poštovani Stive, Ono što svakako ne želim da ti saopštim je promena u mojoj mirnoj ćudi, promena u mojoj glavi koja je uticala na moje srce, srce koje je neodbranjiva tvrđava davno prohujalih ljubavi, srce koje mora biti od železa da bi pustilo jednu toplu suzu – mlada Brigita mi je dostavila delove iz svog ličnog dnevnika, zamolivši me da, ako želim, pročitam podcrtane delove, a da u svakom slučaju dostavljeni, lepo zapakovani odeljak prosledim tebi. Rekla je, zasigurno ne slagavši me, da njen unutrašnji svet propoveda sve češće glavobolje, da ponekad zaplače kada ne bi trebala, te da su njeni dani tužni.

Zamolela te je, kada se već nisi javio skoro četiri nedelje, da pročitaš sve delove, a onda da za nju napišeš pismo, najlepše pismo koje će biti kraj, ili početak.

Srdačno tvoj Majkl Meloun.

Dnevnik Brigite Fajerforti

Dragi Dnevniče, Stiv me ni danas nije voleo. Provela sam dane setna i tužna, ne želeći da se posvetim čak ni tvojim stranicama – ti si moj najbolji sagovornik u danima bez smisla, u danima svetala sa praznim okvirima, u danima zidova bez prozora. Da, Dnevniče, baš kao bez tebe i bez sebe, ne mogu da zamislim život ni bez Stiva, moje ljubavi kakvu nikad dosad nisam doživela. Svaki moj dan je dan bez ljubavi, jer naša ljubav je svetlosni kristal koji samo delovima diše, a nikad u svojoj punoći i celosti. Ne mogu da iskažem tebi i tvojim stranicama kojima posvećujem svoje dlanove i ruke, svoje suze koje te celivaju sasvim po malo, ali za mene teško, turobno i nečovečno. Nadam se da će Stiv promeniti svoje mišljenje, svoj teški odnos prema meni, jer on kaže da me neusiljeno voli – ako i ne bude tako, ja ću voleti njega, istinski, snažno, jednom za svagda, večno. Dnevniče, ti si moj jedini spas u ovom trenutku, biću ti zahvalna za svaki trenutak tvoje gotovo smislene šutnje, sve dok traje moja šutnja, a ne postoji moj pev, kao što je nekad postojao.

Dragi Dnevniče, Razočarala sam se kao nikad dosad, kao za toliko puta nikad, za koliko puta sam se razočarala u svojoj nelagodi – bio bi greh ne reći da sam, volevši, od prvog momenta poštovala ne samo osećanja tako dragog Stiva, već takođe sve nemerljivo velike prepreke njegovog društvenog položaja, njegovog ugleda i stanja u kome se on nalazi, jer da, i on voli mene, nesamerljivo mnogo, gotovo volevši kao što ja volim njega. Moje nestrpljenje krasilo me je kao nestrpljenje prvog proletnog cveta, a sada, u poznoj jeseni moga razumevanja za ljubav, prevashodno svoju sopstvenu, to nestrpljenje se pretvorilo u najveći očaj, u krah moje smislenosti i osećajnosti – ali ne, Dnevniče, ja radi toga ne mrzim Stivija, jer ga nikad nisam ni za trenutak mrzela. U ovom trenutku čak ne bih želela da mi se on javi sa nekim povodom, jer svaki povod koji nije ljubav zadobiće samo moje odbijanje i netrpeljivost – ja takav povod ne želim. A ljubav, ne, on nije prestar za ljubav, te ja samo osluškujem cveće u vrtu svoje čežnje, čekajući da se on potpuno, odano zaljubi u mene, posvećujući sve slobodne trenutke mojoj ljubavi.

Dragi Dnevniče, Poverovala sam sebi kao toliko puta do sad da ljubav bezuslovno pobeđuje, da ne postoji neumitnost koja bi narušila one koji vole, i one koje oni vole – zamišljala sam ponovo Stiva Stajlensa u snu koji je bio moj san, zamišljala sam kao beskonačno puta do sad, shvatajući da idealne ljubavi nema – postoje samo bezosećajni trudovi tela i duše koji od mlade, krhke osobe prave u svakom času samosvojstveno nesrećno stvorenje, ideju koja u svetu mašte i igre biva besperspektivna, potisnuta, čak tuđa – ja neću, ne želim takvu ideju. Molim te, Dnevniče, reci Stiviju, jednom kad te bude čitao, da sam ostala časna, ljubavlju pobuđena mlada žena.

Dragi Dnevniče, Stanje u koje je došlo moje srce, moj zdrav razum i moje zdravlje, ne može se opisati ničim dobrim – osećam sve veću melanholiju, ispijam poneku kafu više nego što bi trebalo, a u svojim pismima za Stivija postala sam gotovo neurotična, ne mogavši odeliti prave od lažnih trenutaka svoje svesti i osećanja. Moje srce je čas tanka crvena kap koja jedva da kuca u mojim nedrima, a čas je najveće srce na svetu, srce ljubavnice koja ne želi biti opijena lažnim strastima samoće, već koja želi biti voljena. Javljam se tvojim stranicama sa još jednom ispuštenom suzom, je Stiv ponovo već dugo ne odgovara na moje posve umereno pismo – Dr. Meloun je rekao da ne razume šta se dešava zapravo, ali ja mislim da je određenije ciljao na Stivijevu bezosećajnost i neuviđavnost, neuviđavnost čoveka koji više nije sam, već čovek koji je prihvatio ljubav, ljubav mlade žene.

Dragi Dnevniče, Danas moje suze nisu suze sete, a možda više nikad neće ni biti, jer me je Stivi obradovao veoma opširnim pismom, u kojem je poslao pesmu koju, danas izuzetno, polažem u tvoje listove, ostavljajući je na poklon tebi. Samo pazi, Dnevniče, stvari koje mi mnogo znače moraš dobro čuvati, mnogo bolje nego moja sitna neraspoloženja i razočarenja, kojim sam isprva napunila tvoje stranice – budi toliko dobar, Dnevniče, ne odgovorivši nikome na pitanje, postojan i hrabar, šuteći o meni i mojoj ljubavi.

Volela je setom Volela je setom Nevesela duhom Nisam nikad bio Njena prava, dobra strana Čekićem i dletom Usudom i hudom Rekoh kriv i mio Za sve, kriv je, naprosto, Karlos Santana – Vajajući kipove Ljubavi iz mašte, Slušajući solo Karlosa Santane I u dletu snene tipove Koji sa njim, rašte Ljubavi i bede Gledajući sede Skulptora balade Prostu senu odsečene brade; Bivajući robom Slušao sam s tobom Slušao sam, dane Stihove iz mašte U mojoj skulpturi, Od ljubavi, od srca, sve od žive rane...

Sve to je lepo, DnevniÄ?e, zar ne, sve to je naprosto lepo? Da, toliko volim kad je dobar prema meni, a nije uvek takav, i ti to dobro znaĹĄ iz svih mojih prituĹžbi.

Dragi Dnevniče, Presrećna sam, provevši dan lepše nego ikad – sada, na kraju dana, ne mogu a da ti ne kažem da me je voleo Stiv, da me ponovo voli, da je pun srećnih osećanja, predivnih očekivanja sa snovima koji su ranije, u našim prepiskama, za njega postojali samo kao strani.

Poslala sam mu svoju malu sliku na kojoj se vidim sa drugaricama iz više škole – nosila sam svoj omiljeni šeširić sa narandžastom mašnom, a prema njegovim rečima, sve mu se više nego svidelo. Da, Dnevniče, danas sam srećna, ponosna i puna iskrene strasti, tako da mi ni tvoja seta, koju sam unela u tebe, ne može naškoditi, učinivši me bezvrednom u tvojim i Stivijevim očima. Toliko za sada, Dnevniče.

Dragi Dnevniče, Moram da se požalim, ponovo, po ko zna koji put, tvojim svetlim i setnim stranicama ispisanim mojom rukom – g. Meloun, naš najvažniji saradnik, saopštio mi je strogim tonom gotovo istu opasku koju sam u korespondenciji sa njim odaslala ja – radi se naravno o Stivu. Nisam ni u jednom trenutku naše povezanosti, bezgrešnosti u ljubavi i seti, mogla pomisliti da je njegovo telo i srce krhko, nežno i milo gotovo kao moje – g. Maloun mi je saopštio da Stiv teško pati, prolazeći kroz najteže trenutke svoje književne paralize. Dnevniče, nećeš mi poverovati, ali Stivi ne uspeva da speva ni najobičniju dečju pesmicu, prikladnu za Božić ili drugu prigodu! Stiv je na granicama strpljenja, na izdisaju svojih unutrašnjih snaga koje su sevnule prebrzo, čas isprva krotko, zatim naglo, čovečno, muški – ne bih se mogla zakleti da je za to kriv ispisani niz redova u tebi, Dnevniče, jer Stiv je čitao mnogo od svega toga što saopštavam tebi, ne ostavljajući rezervu u svojim rečima, ni snagu u svojim nedrima – verujem u vas dvojicu, Dnevniče, u tebe i u Stiva, i nadam se, krotko se nadam, da će Stiv pronaći unutrašnje snage za svoj poetski rad, te da će ponovo disati jednim plućima sa mnom.

Brigita Fajerforti – izvodi iz privatnog Dnevnika.

Latica tridesetosma Poštovani prijatelju, Nastojao sam da se ni na koji način ne umešam, neumesno, hladno ili zaverenički, u stvari odnosa između tebe i Brigite. Međutim, ostao sam zaintrigiran jednom njenom crtom, koju ne mogu da objasnim – tek sasvim mali prekid u prepiskama onaa doživljava kao kraj vaše ljubavi, kao kraj sveta koji tone – zato nisam isprva uspeo razumeti, oh Bože, nisam uspeo razagnati misli koje su se rojile na za mene nevidljivim granicama moje svesti. Da, Stiv, čitajući red po red, svega onoga što sam prevashodno ja napisao, osećajući puls svoje kritičnosti i blage nadređenosti u svakoj situaciji koja je činila odluke ne samo moje, osetio sam, osetio sam radoznalu pretnju Stiv, pretnju, koju, iako sam bezosećajan, krut, i nepokolebljivo dostojanstven u granicama koje dopušta moja služba i solidni ugled, našao sam se u voljenju, za koje sam isprva pomislio da je otačko, roditeljsko, u voljenju prema toj tako duhom dobroj mladoj osobi, Brigiti, koju ti voliš, Stiv, i koja usudno voli tebe. Radi te stvari, moram ti saopštiti, ne trpeći više unutrašnja preispitivanja sopstvenih osećanja, lažni pristup koji sam prihvatio sledom stvari i osetio bol, da neće biti prostora za prepisku dva tako bliska, tako dobra, dva stara prijatelja, tebe i mene, u pogledu mlade Fajerforti. Sledstveno, obavestio sam je o istoj stvari, dajući u tvoj posed preostale stranice njenog personalnog dnevnika. Ostajem duboko ustaljen u svim našim dobrim odnosima, odan do kraja, tvoj Majkl Meloun.

Latica tridesetdeveta Poštovani Majkl, Tvoja vera u snage ljudskog uma, tvoja nevesela storija u kojoj si se obreo ne sledivši moj primer već gradeći most kojim bih se ja vratio u teško stečene sate i dane vremena poetske idile i savršenosti, savetovanja i nagrada, nakon žrtvovanja brojnih sati razumevanja za moju mladu obožavateljku, da, za moju ljubav, Majkl, za Brigitu Fajerforti, takvo tvoje nastojanje, tvoje dostojanstvo bez premišljanja upotrebljeno na granicama zloupotrebljenosti, razložni su, razumni i teški, jer potiču od zaključaka koji su nekad postojali kao zajednički za nas dvojicu. Da, Majkl, verujem ti, verujem u tvoj savet, u tvoju pokajničku zakletvu, za pomoć koju si mogao pružiti, a više ne možeš. Ono što želim da ti poveruješ meni, ogleda se u setnoj neveri da ja bez Brigite ne mogu, jer iako osetljiva na svako, i najmanje, odsustvo moje prepiske, setna i potresena svakim mojim malim odmicanjem od njene posesivne zamisli naše ljubavi, ljubavi koja tako često stoji na staklenim nogama, tako da potpuno, celishodno i prijateljski prihvatam tvoju podršku, sugestiju, te odmoć u nečemu zlom što i za mene predstavlja kraj traga moje savesti, ljubavi i sreće.

Srdačno tvoj, Stiv Stajlens.

Latica četrdeseta Dragi Stiv, Neobično drago iznenađenje za mene, svu milost ovoga sveta, predstavlja za tebe verovatno prosta činjenica da se javljaš gotovo redovno, verovatno donekle podstaknut suzama koje si našao na rečima i rečenicama mog Dnevnika, dok si prelistavao i čitao njegove turobne i teške strane. Moja pitanja, sada su postala odgovori koje mogu pružiti tebi, koje mogu pružiti svakom kome je prilika naših odnosa poznata, svakom ko je na nas gledao kao na zastranjene duše nesviknute čak ni na svoj greh, na jedino što imaju i što poseduju, svoju krhku ljubav. I da, Stiv, za ime Božije, to sam zaboravila u prethodnom pismu da ti sopštim: svaki moj dan sastoji se od neizmerne brige za tvoj poetski rad; živo sam zainteresovana da li si se oporavio, da li ponovo pišeš, da li živiš opet za pesmu, i za ljubav. Molim te, odgovori mi.

Odano tvoja, Brigita Fajerforti.

Latica četrdesetprva Draga Brigita, Kao uvek, moram ti doneti vesti dobre i loše, vesti koje ne uništavaju samo tebe već ravno toliko i mene, ili možda još više. Naime, čitajući tvoj Dnevnik, od mene se porodio ljubavnik, sam iz sebe postao sam različit čovek, a umro je pesnik, jer čovek koji sam sada ja, nije pesnik. Ne, nije u pitanju tvoj greh, niti moja slabost – u pitanju je ljubav. Verujem, čitajući poslednje stihove koje si poslala, da je u tebi takođe umrla pesnikinja, a da je oživela, budna i snažna, ljubavnica, umetnica ljubavi i strasti koje nisu za pesničke glave i tela, na mestu pesnikinje i mladalačke duše. Da, ja ću biti i dalje, ja ću biti večno, celo vreme, ja ću biti zaljubljenik u tvoje nekadašnje stihove, tvoj odani rob ljubavi, i ljubavnik koji te neće povrediti. Ne znajući isprva gde sam, grešio sam strašnim greškama – sada više nisam pesnik, tako da znam za svoj sadašnji greh – greh je ljubav.

Tvoja ljubav, Stiv.

O autoru romana:

Milijan

Slavnić,

pesnik,

esejista,

romansijer. Rođen 1974.

Contact via e-mail: milijans@gmail.com ili: xeon.light@hotmail.com

pripovedač,

novelista,