Vinil. Paţljivo vadi ploču iz omota i oseća njene oštre ivice pod prstima. Otkad nije dodirivala ploču, taj davno zaboravljeni medij! Paţljivo je okreće ka izvoru svetlosti, kako je nekada radila, i polako kruţnim pokretima briše prašinu i ostale nečistoće s nje. Oštre ivice prave brazde na njenom dlanu. Posmatra ih sa smeškom i razmišlja kako je davno napušteni ritual pripreme ploče za reprodukciju muzike ponovo vaskrsnuo. Bez razmišljanja, pokreti davno zaboravljeni, pratili su staru rutinu, kao da nikada nisu ni prestajali. Sklanja gomilu papira, nekakvih računa, lekarskih izveštaja, s poklopca gramofona, otvara ga i sa svečanim izrazom na licu postavlja ploču. Drhtavom rukom spušta iglu ručice gramofona na ploču i oseća njeno gibanje. Tako poznati, krckavi i šuštavi zvuk ploče ispunjava vazduh. Pucketanje para unutrašnjost srednjeg uha, a odjek se smešta u dubinu utrobe. Spušta se u svoju omiljenu fotelju i stavlja noge pod sebe. Ogrnuta ćebetom i zatvorenih očiju, prepušta se melodiji Musorgskog.
2012. Ona u fotelji sa zatvorenim očima. Nasmejana lica posetilaca festivala uličnih svirača. Film Amelie Poulain i svetlost koja se ogleda u čaši vina. Zvezdana noć nekoliko dana pred bombardovanje. 1994. Princeza je roĎena.
Još
jedna
besana
noć
na
poslu.
1969.
Pocepana
zavesa
podstanarskog stana u ulici Nikole Tesle. 1985. Prijemni ispit na fakultetu. Princeza je prohodala!
Gnom Radoznali pogled, pun ţelje i nedoumica, poslat je u etar. Pojavljuje se i osmeh koji traţi podršku za predstojeću avanturu. Maleno srce ubrzava otkucaje dok ručice napuštaju sigurnost. Jedan korak, pa klecavi drugi, trbušni okret, pad, ustajanje, bora na čelu, još jedan korak. Crvena suknjica počinje vrckavo da se njiše iznad pelena i započinje geguckavi hod malenog bića. Majstora za izmamljivanje osmeha. Čarobnjaka za osvajanje naših srca. Umetnika za čokoladne reljefe na nameštaju. Hodaj, mila, i ne okreći se! Budućnost je pred tobom. Hrabro kroči i zagrli je otvorenog uma.
Promenada Šeta se pored reke i uţiva u zvucima prirode, neokaljanim vrevom savremenog ţivota. Lišće šušti pod pritiskom Ďonova, a miris mokre zemlje golica joj unutrašnjost nozdrva. Pogled joj pada na tri breze, neobično blisko izrasle jedna uz drugu. U svojoj borbi za komad sunca, jedinstvene u osnovi, čudno su se iskrivile ka vrhu beţeći jedna od druge. Tri breze, nagnute nad rekom, kao tri vitke devojke isprepletanih ruku. Prilazi prvoj i dlanovima dodiruje hrapavu beličastu koru. U tom trenutku, vetar započinje svoj ples s lišćem, a one svoju pesmu. Obgrlila je stablo i naslonila obraz uz hladnu i vlaţnu koru. Dok upija miris breze, pogled joj luta po odrazu u vodi, a one pevaju i prosipaju svoje srcoliko lišće po reci. Mali čamci polaze na svoje putovanje, i plove, plove i gube se u daljini.
Stari zamak Kuća. Bastion porodice. Za svaki praznik svoje članove mami mirisnom projom, lepljivom, krckavom koricom pečenja, krčkavom sarmom i šarenim pihtijama. Dočekuje ih raširenih ruku i rasporeĎuje po svojoj unutrašnjosti. Slamčicom odreĎuje ko će spavati na podu, i čija će deca zbog toga biti ponosna, jer su Izabrani. Tugu onih koji nisu imali sreće, utapa u slatkom od lubenica, a onda ih sve vodi u šetnju, kroz ulice tegli od pekmeza, flaša soka od zove i nane, lutki od suvog mesa i šarenih kutija sa sitnim kolačima. Dovoljno da i poslednja suza nestane. Zatim ih pušta u svoje skute da bezbriţno tumaraju i lutaju. Za odrasle razmešta stolove za čašicu razgovora, za smeh, za brigu i sreću. Za bliskost, ponovo izatkanu zajedničkim trenucima. Atmosfera dostiţe kulminaciju, što je
pravo vreme
da im iznese Ďakonije, danima smišljane i pripremane, s dušom i s ljubavlju. Poslepodne je rezervisano za prizivanje roĎaka i komšija mirisnom kafom i kolačima. I tada poteku priče, tkaju se i vijore, plutaju i njišu, utrkuju se i poskakuju u sreći ponovnog viĎenja. Ona ih upija, kako bi ih iznova i iznova mogla preslušavati do sledećeg praznika. Druţenje se razvija do duboko u noć, začinjeno cikom dece u igri skrivalica, i podgrejano domaćinskom vrućom gibanicom. Na kraju dana, za svoje članove, ophrvane slatkim umorom, razmešta krevete i neţno ih gurka k njima. Ali tu priči nije kraj. Sada slede one tihe, šaputave, koje se prelivaju u uho sagovornika. One koje izazivaju kikotanje kod jednih, plač zbog straha kod drugih ili bes onih koji ţele da spavaju. Na kraju, i najuporniji posustaju i mir se polako razliva po kući. Ona ih sa smeškom i ljubavlju posmatra, pokriva ih i ljubi u čelo, širi ruke i obgrlivši ih privija na nedra. Uz srećan uzdah, konačno sklapa oči.
Promenada Mraz. Oprezno korača po ledu, pokušavjući da što pre stigne kući. Ledeni vazduh para joj pluća. Pri svakom izdahu izdvaja se para, koja paučinasto obmotava Crvenu ruţu u ruci. Grčevito prstima steţe krhku stabljiku, svesna bola koji je, iz minuta u minut, sve jači. S ljubavlju i osmehom na licu posmatra rumeni cvet. Sve je u njenoj okolini belo. Grane optočene injem i oteţale od snega, natkrilile su ulicu. Čak su i stabla dobila svoju belu košuljicu, proţetu ledom. Suve i prhke pahulje počinju da padaju, dodiruju joj lice, okrenuto k nebu, ostavljajući po njemu male kristalne tragove hladnoće. Padaju sve brţe i brţe i razigravaju se. Vetar prebira po granama, oslobaĎajući ih svog bremena. Igra pahulja doseţe vrhunac. Lepršaju, padaju, poskakuju, vrtloţe se i proţimaju. Belinu čitavog pejzaţa razbija kao krv Crvena ruţa, koja se njiše u ruci. Ubrzava korake i još više se ušuškava u vuneni šal. Konačno toplina doma. Otresa pahulje s kaputa i ruţu stavlja u vazu. Izloţena toplom vazduhu ruţa počinje da tamni. Na kraju je pocrnela i klonula. Suza se otkotrljala.
Tiljeri
I etapa Popeti se na Ajfelov toranj, taj čudesni rešetkasti simbol Pariza. Pustiti pogled da luta, preko Sene do fontana Trokadera, pa nazad do palate Šajo. Salutirati bronzanim čuvarima palate i izvojevati bitku na Marsovom polju. Put nastaviti do Doma invalida, poslednjem konačištu velikog vojskovoĎe Napoleona i pokloniti se njegovim senima. Prošetati parkom Rodenovog muzeja i zauzdati pegaze na mostu Aleksandra III. Put završiti na preureĎenoj ţelezničkoj stanici iz XIX veka, riznici najblistavijih dela Degaa, Monea, Sezana, Van Goga, Renoara, Sislija, Pisaroa...
II etapa Pogledati Pariz veličanstvenim okom u pročelju katedrale Notr Dam. Utopiti se u kaleidoskop boja s vitraţa Sen Šapela i čuti odjek krika duhova giljotiniranih zatvorenika, nekadašnjeg zatvora Konsijeţeri. Preći najstariji most i odšetati do centra Ţorţ Pompidu. Odati počast savremenoj umetnosti i smestiti se u hotel, odmorište dela Pabla Pikasa.
III etapa Poći od Trga republike, polazne tačke svih demonstracija, ka Palati opere i ogledati se u jezeru ispod zgrade. Prošetati Pigalom i ulicom crvenih fenjera, u kojoj se mogu kupiti telo, duša, strast i zaborav. Odigrati kankan u Mulen ruţu i popiti kafu sa slikarima na trgu Tetre. Popeti se na Monmartr do bazilike Svetog srca, bele bogomolje čije kamenje u dodiru s kišom luči beli kristal. Smestiti se na stepenište i dočekati smiraj dana, gledajući Pariz kao na dlanu.
IV etapa Polazna tačka je muzej Luvr. Nasmešiti se Mona Lizi i dodirnuti drugi kraj piramide. Šetati parkom Tiljeri, do muzeja koji je od sklonošta za drveće pomorandţi, tokom zime, prerastao u dom Moneovih lokvanja. Obići trg Konkord, i ruţičasti obelisk. Produţiti Jelisejskim poljima do Trijumfalne kapije, i trijumfalno završiti šetnju u centru ukrštanja dvanaest avenija. Uz uzdah, sklopila je priručnik i mapu. Jednoga dana kada bude stigla u taj Pariz, on više za nju neće biti nepoznanica.
Bidlo – drvena volovska kola „Tata, tata, hajde mi ponovo pokaţi velika i mala kola!“ Otac i ćerka stisnuti na prozoru dedine kuće posmatrali su zvezde. Vedro nebo je sijalo iznad njih, a bašta mirisala podno prozora. Otac je pruţio ruku i uperio prst ka nebu. „Pogledaj u pravcu mog prsta.“ Devojčica je naslonila obraz na očevu mišicu i pogled usmerila duţ očevog velikog prsta, ka zvezdanom nebu. „Vidiš li onu zvezdu što treperi?“ „Vidim.“ „Sad pokušaj da naĎeš ostale tri zvezde koje čine kola Velikih kola. Paralelno s njom je zvezda iznad koje se uzdiţu tri koje čine rudu kola“. „Našla sam ih tata.“ „Sada pogled vrati na onu prvu zvezdu i njenog donjeg para. Rastojanje izmeĎu njih produţiš pet puta prema gore i videćeš najsjajniju zvedu. To je Severnjača. Ona je poslednja zvezda u rudi malih kola. Sad vratiš pogled unazad, odbrojiš tri zvezde i potraţiš četiri koje čine kola Malih kola. Ona izgledaju kao da su naopačke.“ Devojčica je, i dalje obrazom naslonjena na očevu ruku, prstićima odbrojavala rastojanje u potrazi za Malim kolima. Uţivala je u toploti očeve mišice i mirisu njegove košulje. „Šta sad? Brojim pet puta isto rastojanje....“, ruka s cigaretom, koja se pušila, pravila je nevidljive korake po nebu. Vojnik i njegova devojka sedeli su zagrljeni na klupi, lica okrenutih ka nebu. „Eto, sad znaš gde su. Kada ti budem nedostajala, potraţi kola i zamišljaj da ih i ja u isto vreme posmatram s prozora svog stana. Tako ćemo u mislima biti zajedno, vozeći se istim zvezdanim kolima.“
Dok je on otkrivao zvezde, ona je pamtila mirisne tragove njegove kolonjske vode i memljive vojničke uniforme. „Hajde, mila, nasloni glavu na moju ruku, i potraţi zvezdu na kraju mog prsta.“ Mama i ćerka su stajale na terasi i tragale za zavezdama. Istorija se ponavljala. Duboko je zagnjurila glavu u kosu svoje ćerke i uţivala u slatkastom mirsu oprane kose i mirisu deteta. „Tata, da li znaš da sam mogla, gde god da sam ţivela, s prozora da vidim Velika i Mala kola? Zar ne misliš da je to zanimljivo? Ja , u stvari, kroz ceo ţivot putujem jednim kolima. Nebeskim kočijama.“
Promenada Pribliţava se obali, i s prvim dodirom lahorastog vazduha, nozdrve joj ispunjava miris soli i mora. Zaţmurila je i svojom koţom pamtila taj dodir milujućeg vetra, duboko ga utiskujući u svaku ćeliju. Ţelela je da se oprosti od obale, od ptica, mora, vetra, sunca i svega onoga što joj je pričinjavalo radost u proteklih sedam dana. Na obodu šljunkovite plaţe skida sandale i bosim nogama hrli ka talasima, čija će snaga polako sa suncem opadati. Stolećima oblikovani kamenčići zarivaju joj se u stopala, poklanjajući joj svoje forme, čas oštre, čas oble, zrnaste, zakrivljene, valjkaste, tople, hladne. S prvim kapljicama vode, oni se opraštaju od nje, prepuštajući je svetlucavom prahu. Polako korača duţ obale, ostavljajući svoje tragove postojanja u pesku, dok ih razdragani talasi brišu za njom. Išla je u susret zalazećem suncu i poslednjoj pesmi galebova, zapljuskivana vragolastima talasima. Oni su se obmotavali oko nje, umiljavali, milovali je, poskakivali i svojom penom golicali noţne prste. Ţelela je da se poigra s njima, prskala ih, podiţući i raspršujući kapljice, koje su prelomljene svetlošću isijavale kristalnu strukturu u poniranju ka jedinstvu. Sunce je sve više tonulo, vetar se smirivao, a talasi se, umorni od igre, povukli na počinak. Zamrla je i pesma
galebova.
Nastupila
je
bonaca.
More,
proţeto
nrandţastom
strukturom zalazećeg sunca i ravno kao ogledalo, slalo je svoje isprekidane paketiće svetlosnih signala. Stoji na obali, lica okrenutog k suncu, kojim upija poslednje tragove toplote. Duboko udiše poznati miris, dok joj kapljice na telu, gubeći svoje postojanje, ostavljaju zrnastu strukturu soli. S nestankom izvora toplote, voda poprima osobine dubokog plavetnila, izazivajući blagu najeţenost koţe i podrhtavanje tela. Vreme je da poĎe nazad. Lelujava prilika se polako udaljava, ostavljajući blage otiske stopala na šljunku. Crvene sandale poskakuju u ruci.
Balet neizleglih pilića Ţute mrljice iskričavo su poskakivale i ostavljale ţuti svetlosni trag u oku posmatrača. Vrckavo su skakutale gore, pa dole, pa u krug, i veselo odskakivale od kreveta. Kupljene u Rumuniji, bebeće „paćiće“ sa crnim cvetićima, mamile su dečije ručice. One su ih lovile, a „paćiće“ su beţale. Ulovljene, završavale su u detinjim ustima, odakle se širio bezubi osmeh. Umorne, zaspale bi zajedno s dečjim noţicama na plavom ćebetu, dok se u prostoru širio slatkasti miris usnulog deteta.
Dva Jevrejina Ona je roĎena u dobrostojećoj porodici, a ja u prosečnoj. Za raspuste je odlazila na more, a ja kod babe i dede. Imala je garderobu po najnovijoj modi, i momci su se otimali da budu u njenom društvu. Poderotine na mojoj odeći majka je dobro skrivala najzanimljivijim aplikacijama. Momcima sam bila dobar drug. Završila je prestiţni fakultet, a ja onaj u rodnom gradu. Udala se za bogatog čoveka, a ja za druga iz klupe. U jednom danu opremila je ceo stan, mi smo se radovali našem ormanu. Promenila je nekoliko dadilja, mi smo se s našom decom igrali. Nije nikad radila, ja sam imala svoju karijeru. Deca su joj otišla u inostranstvo na školovanje, naša su bila u rodnom gradu. Ona pokazuje slike svoje dece i njihovih porodica, pored bazena, tamo negde po belom svetu. Naši su svi za stolom, na nedeljnom ručku. Ko je ovde bogat?
Promenada 1989. Kuća i kapljica rose na ruţi u ulici Čelik bataljona 4, plave oči, beli dţemper i topli zagrljaj u Domu omladine. 1975. Komandant Mark u utvrĎenju dvorišta stana u ulici Stevice Jovanović 5, roštiljade u vojnom orkestru. 1972. Plavi dečak i prvi poljubac u vinogradu. 1990. Razglednica s mora od učenice Livije, pecanje na Dunavu s busenom glista, svetla reflektora i sazvučje tonova na horskom takmičenju, Nana i Deda.
Pijaca u Limožu Pijaca, uokvirena u belo okrečenim zgradama, duţ čijih se zidova, na prvom spratu, prostiru drveni doksati. Gumeni miris s tezgi prodavaca papuča, nanula, baletanki i, naravno, obaveznih kaljača i »piroćanki«, prvi dočekuje posetioce pijace. Za njim sledi eksplozija mirisa i boja s tezgi sa cvećem. Omamljujući miris prelazi u zemljani miris raznorodnih sadnica i krtolastog povrća, praveći uvod u ţivotni miris ostalog povrća koje nam je Majčica Zemlja podarila. Slatko-lepljivi miris, odlika je tezgi s voćem, koji prati zvuk pčela i osa. Zuzuckavi zvuk se proteţe i duţ tezgi s mlečnim proizvodima. Miris detinjstva ogleda se u svakoj staklenoj boci s mlekom. Pogled na kajmak, koji liči na poslagane ţute frotirske peškire u crvenim i plavim metalnim činijama na tufne, izaziva senzacije hrapavog masnog traga na nepcima, nakon konzumiranja. Mlečno slatkasti miris mladog sira, koji se topi u ustima i miluje jezik, uvod je u šok ukusa prevrelog sira, kraljice gastronomskih specijaliteta. Pijaca se
završava tezgama s narodnom
radinosti. Najbučniji deo pijace, pun smeha, pozdrava, cvrkutavih zvuka grnčarskih ćupčića, razigranih boja tkanih ćilima i, s perfekcijom, odeljanih drvenih predmeta. »Idi po dedu, gotovi smo.« Odlazak na doksate, u drugi svet. Svet odreĎen samo za muške pripadnike ljudskog roda. U polutami, sede oni za svojim stolovima s kariranim stolnjacima i plehanim pepeljarama, obavijeni dimom i mirisom turske kafe, alkohola i duvana. »Deda, rekla je Nana da idemo kući.« »Krenite vi, ja ću za vama.« I tako se mala kolona uputila put kuće. Na čelu je Veliki majstor cenjkanja, s prekrštenim rukama na grudima i s torbom-novčanikom koja visi o njima. Sa zadovoljnim, trijumfalnim osmehom pobednika, gordo predvodi kolonu. Iza njega je Mali šegrt, s prepunim torbama, koje nosi,
vuče, sapliće se o njih, ali to ga ne sprečava da i dalje zvera unaokolo, uţivajući u bojama, mirisima, zvucima, u ţivotu. Na začelju kolone je tiha, pogrbljena prilika starca, s rukama na leĎima i ovenčana duvanskim dimom.
Katakombe Oblaci teški, pritiskali su srce i um. Oblaci, sivi i crni i beli guţvali su se, valjali, rasipali nad sumornim krajolikom. Devojka je stajala na mostu, okruţena hladnom metalnom konstrukcijom. Vetar je duvao i raznosio joj mokre krajeve kose po licu, uvlačio se u kosti, u povijeno granje, poigravao se s dimom iz dimnjaka, hrlio ka oblacima, pa nazad ka devojci. Šibao je rasprskavajućim kapima kiše, po levom obrazu, po desnom, kaţnjavao je što mu stoji na putu, radovao se što nije sam. Napolju nikoga nema, osim starog psa u dvorištu obliţnje kuće, koji je jezivo zavijao i mahnito trčao ukrug. Cela priroda je bila u isčekivanju, isčekivanju da se nešto desi. Drţala je ogradu, a hladan i vlaţan metal joj je urezivao mape po dlanovima. Pogled je spustila k reci, koja se provlačila ispod mosta. Voda je bila duboka i crna. Valjala se, penila, hrlila, pravila virove i poigravala pogledima. Začikivala, mamila i svojim rukama dozivala umorne duše, da ih privije uz nedra i sprovede kroz katakombe svoje nutrine. Sačekaće voz. Voz je zaurlao klizeći po metalu, um joj se zatresao, huk vetra, zavijanje psa, samo još malo, srce se ubrzalo, urlanje u njenoj glavi i duši, prsti su pobeleli. A voda je tekla i tiho pevala, pevala najlepše pesme i dozivala. Vrisak se prolomio iz njenog grla, i trajao, trajao, dok se nije pretvorio u jecanje. Devojka je plakala, sama, na mostu. Podrhtavanje ramena se smanjivalo. Podigla je pogled, zagledala se u daljinu i ispustila teţak uzdah. Okrenula se i nestala u smiraju dana.
Koliba na kokošjim nogama »Sada ćemo zauzeti lik mladosti«, govorila je instruktorka. »Prenesite se na vaše omiljeno mesto, gde ste potpuno sami, bez drugog ljudskog prisustva. Na tom omiljenom mestu smestite se što udobnije, i počinjemo s radom.« Vidi veliki orah u dnu dvorišta, koji je svojom visinom natkrilio sve ostalo drveće u okolini. U poslednjoj stabilnoj račvi vidi sebe sa stripom u rukama, tranzistorom o grani i kokoškom ispod miške. To je bila njena kućica na drvetu, njena oaza mira. »Zatvorite oči i pokušajte da u svim pojedinostima vidite, čujete i osetite sve što vas okruţuje.« S tranzistora trešti muzika Radija 202, dok ona čita nove avanture Bleka Stene. Čitajuči naglas, polako vuče prstom po slikama pokazujući kokoški gde su stigle. Kokoška, zabunom iz mladosti nazvana Pero, koncentrisano prati dešavanja u stripu, okrećući sad jedno sad drugo oko kako bi ga što bolje osmotrila. Tako su njih dve mogle sedeti satima, i s vremena na vreme voditi svoje male paralelne ţivote. Jednom su bile izvidnica, koja je sa vrha drveta posmatrala gradić kao na dlanu, u potrazi za neprijateljima. Drugi put su jezdile na dţinovskim divljim konjima i njihale se raspomamljeno na vrhu drveta. Kada je duvao vetar i rosila kiša, bile su na uzburkanom moru, koje je hučalo i šumilo zvukom ustalasanog lišća, dok su kapi kvasile obraze umornih mornara. »A sada se ne moţemo uzdrţati, a da ne pogledamo u oblake, koji jedva primetno plove nekud.« Posmatrale su oblake koji su proticali iznad njih, dok su se one lagano ljuljuškale u čunu koji je plovio niz reku. Posmatrale su mrave koji su odvaţno hodali po kori oporog mirisa i slušale let vrednih pčele oko izduţenih resica. Ţmurile su i upijale sunčevu toplotu, koja se probijala kroz lišće i padala na njihove obraze. Duboko su udisale miris vlaţne zemlje i raskošnog
cveća koji je dopirao iz bašte. Komšije i prolaznici samo su nemo i tuţno odmahivali glavom posmatrajući dete s kokoškom na vrhu drveta. Ali one su bile srećne. Srećne u svojim malim pričama, tihe u svojim tajnama koje su delile, tuţne u sećanjima na ruţne uspome i zadovoljne onim što su imale. »Sada polako počnite da se odvajate od vašeg mesta i osetite kako letite put neba.« Zatvorila je oči i počela polako da se diţe ka izvoru toplote na svom licu. Polako se probijala kroz lišće koje joj je ostavljalo tragove na obrazima. Pogledala je prema dole i videla kako drvo postaje sve manje i manje, a prostranstvo gradića sve veće i veće. Onda je i ono počelo da se smanjuje, sve brţe i brţe dok je ona letela sve više i više. Vetar je šibao po licu, a zatim je temperatura počela da pada. Uskoro su je zapljusnule i prve kapi. Slapovi vode su je zapljuskivali čas sa leve čas sa desne strane, bacajući je i lomeći kroz nebesko prostranstvo. Kapi su polako počele da ostaju na njenom telu u obliku zamrznutih suza. Ledeni oklop je rastao, a njeni zubi su cvokotali. Bolela ju je svaka ćelija od hladnoće, bolela ju je i pomisao o tome kako joj je hladno. I kad je mislila da je bol neizdrţiva zablesnula ju je vanvremenska svetlost i nastupio je mir. Mir koji se čuo, mir koji se osećao, mir koji je mirisao na mir. Nije više disala, primala je ţivot kroz koţu. Osetila je kako se duša iz njenih grudi odvaja od tela i ono postaje lako kao pero, osloboĎeno seveg tereta ovog ţivota. I tako je besteţinsko telo, u zavodljivom slobodnom padu poput pera, krenulo da lagano ponire nazad ka drvetu. Na kraju se lagano spustilo u najstabilniju račvu, na vrhu drveta. »Vraćamo se k sebi, kao da izranjamo iz nekih dubina, i ponovo osećamo sebe.« Otvorila je oči sa osmehom na licu i osećajem ispunjenosti i celovitosti koji ju je grejao iznutra.
»U mislima pregledamo celo svoje telo, svaku ćeliju, svaku dlačicu, svaki treptaj radosti. Zapamtimo ovaj osećaj, jer upravo to jesmo mi, naš lik mladosti.«
Bogatirska vrata u Kijevu Prababa joj je govorila: »Ţivot traje koliko uĎeš na vrata, a izaĎeš kroz prozor.« Ni slutila nije koliko će to u njenom ţivotu biti istina. Izneli su je kroz prozor jer je kovčeg bio prevelik da ga iznesu kroz vrata. Nasmešila se bogu Junisu, rimskom bogu početka i kraja svih stvari, zaštitniku vrata i ulaza. Bogu, čija je dualnost lika iskazana simbolom vrata, koja predstavljaju istovremeno i ulaz i izlaz. Nasmešila mu se, i otperjala kroz prozor. Mi ostali, razmišljala je, moraćemo sami da se snalazimo s našim vratima, počevši od samog roĎenja, kada smo ušli kroz primalna vrata praćeni prvobitnim bolom, pa sve do onih koja će se svečano zatvoriti za nama. Lutaćemo našim ţivotima od vrata do vrata, jedna ćemo otvarati, druga će se zatvarati za nama. Svaki naš napredak iskazivaće se osvajanjem novog prostora, iza nekih novih vrata. Mi ćemo ih birati, mi ćemo se vraćati kroz njih, a neka će ipak zauvek ostati zatvorena za nas. Izbor je veliki. Vrata ţivota, otvorena vrata, gvozdena vrata, tajna vrata, vrata raja, vrata pakla, zvezdana vrata, pred vratima pravde, vrata istine, »Sudbina kuca na vrata« L.
van
Betovena. Pokucaj, otvori, zatvori, sklizni, odgurni, zalupi, razvali, otključaj. Zaveštanje »I na kraju, kada jednoga dan odlutam iz vaše stvarnosti i oko vaše, duh mog postojanja, ne bude moglo zapamtiti, tiho zamnom zatvorite vrata.« Igla je došla do kraja ploče i vrtela se, vrtela se, vrtela ...