ZI Webman & Setva Kutena: Megalomanija by Prozaonline

1. (Dogovor iz marta 2009. godine)

Setwah: Hej! Webman: Da? Setwah: Na poslu si? Webman: Jesam! A ti, gde si? Setwah: Ništa ne radim. Neke stvari bi trebalo ovih dana da obavim. Tek sam stigao… Webman: U Prag? Setwah: Tako je! Kako tvoje zdravlje? Webman: Bolje. Setwah: Rekao sam ti za oca? Webman: Nisi. Setwah: On ima rak… Webman: Da li ima nade? Setwah: Nema! Završna metastaza... Ludilo, užas… Ali, idemo dalje! Šta da se radi?! Webman: Teški su to trenuci... Setwah: Jesu. Zato je pravi trenutak nešto novo da započnemo. Šta ti misliš? Webman: Ovoga puta ti bi trebalo da preuzmeš inicijativu... Setwah: Ono o čemu smo u Beogradu razgovarali: megalomanija. To će biti! Webman: Pretpostavljao sam da si na nju mislio. Setwah: Osećam da si pun energije: kao sijalica?! Webman: Ovih dana sa svima se svađam... Ne funkcionišem ili funkcionišem na pogrešan način. Setwah: Čitam tvoje komentare na veb-sajtu, i sad ovo ovde: naš razgovor. Znam te! Koliko sam ulazio u tebe za vreme pisanja RR-romana 1. Razvio sam osećaj…

RR-roman: „Repriza reprize“, roman Zorana Ilića (u daljem tekstu Z.I.)

Webman: Ja ne posedujem sličan osećaj. Možda sam previše na sebe fokusiran? Ali, činjenica je: sjeban sam ovih dana. Setwah: Nedostaje ti akcija. Uskoro ću se pojaviti na veb-sajtu, pa ćeš prebroditi krizu! Webman: Biću tu da te pratim… Setwah: OK. Webman: Ugodan dan. Ten years after... later... Setwah: Šta deset godina? Webman: Od NATO bombardovanja. Danas je deset godina. Srbija i Beograd su u tom znaku... Setwah: Aaaa?! Ha-ha-ha-ha… Bilo je super.... Webman: Svi su u nekom evociranju uspomena... Ponašaju se kao ratni veterani... A gde su ratovali, ni oni ne znaju?! Sedeli su kod kuće, krili se po podrumima… Međutim sa vremenske distance od deset godina, to izgleda potpuno drugačije. Setwah: Evociranje je majka truleži. Webman: Mediji nameću takav pogled na prošlost i sadašnjost. Manipulišu sa nama. Setwah: Stvorio sam sliku gde želim da se MEGALOMANIJA dešava: u dubokom predgrađu velikog grada gde se dodiruje urbana i prirodna džungla. Gde nema medijske prisutnosti: u potpunom trash-u... Kao gradske četvrti u koje murija ne zalazi… Mišel Fuko, filozof i univerzitetski profesor, pred kraj života je otišao u najgore predgrađe Eleja i tamo umro od side. Jebao se sa svima, i svačim… Webman: Upotrebljiva ideja. Treba je realizovati... Jesi li razmišljao o podeli rada? Da li si ti frontmen, kao što sam ja bio u prethodnom romanu, dok ja iz backgrounda, kao ritam sekcija, nabacujem neutralne tonove koji popunjavaju rupe... Uzgred: moj osećaj za ritam je ravan nuli! Setwah: Nas dvojica smo uigran tim. Sve teče spontano... Šta misliš da uradimo nastavak RR-a?

Webman: Ne vidim da je moguće napisati “RR part two”. Kao da je to istrošeno... Setwah: Onda nešto potpuno novo! Webman: Valjda smo u stanju da napravimo korak napred, u stranu ili unazad. Bolje i to nego da stojimo u mestu. Setwah: Uskoro uvode bele šengen vize. Dođi kod mene u goste! Webman: Ne mrdam iz Beograda! On je moja sudbina... Ako je moguća akcija na papiru, Internetu, onda je OK... Spreman sam… Setwah: Da li znaš šta je karbon-fiber? Webman: Ne znam. Setwah: Materijal koji se koristi u izradi aviona, automobila… Pročitaj o tome. Kada budem pisao, trebaće ti. Webman: Potražiću na NET-u... Setwah: To je materijal od kog se prave megalomanske stvari... Zapamti: carbon-fiber!

2. (Think about it) Setwah bi hteo da nešto više saznam o karbon fiberu. Kakav je to materijal, koliko upotrebljiv… Da ne budem neobavešten. Kada je tako (a jeste!), Webmane kreni u potragu! Otvaraj vebstranice, posećuj forume... "Od karbon fibera se prave haube i delovi automobila. Pre svega, za trkačke automobile. Razlozi su: lakoća i izdržljivost materijala." Pitanje (sa foruma): "šta bi se dobilo kada bi šasiju obložili karbon fiberom? Da li bi to rezultiralo većom čvrstinom automobila? Auto ne bi mnogo dobio na težini, a bio bi tvrđi pri udarcu u prepreku." Odgovor: "Karbon fiber je izuzetno skup, i to je ključni razlog zašto ga ne ugrađuju. Pri sudaru, ne bi se savio kao čelik već bi pukao u paramparčad. Koristi se zbog lakoće i izdržljivosti! Ta vlakna i nisu toliko dobra: lako su zapaljiva!

Ako bismo napravili šasiju od vlakana: na šta bi takav automobil ličio? Šta se ima od toga da bude izuzetno brz? Nismo na auto-trkama!" Nismo na auto-trkama, ali jesmo u MEGALOMANIJI, i zato nam treba (neophodan nam je!) auto od karbon fibera. Kako bih ga megalomanski vozio beogradskim ulicama! Ja, potpuni, kompletni, megaloman sklon deiluzionim fantazijama o bogatstvu, moći, inteligenciji... Setwahu prepuštam praške ulice, i češke drumove. A ni ujedinjena Nemačka nije daleko.

3. (Lamborghini Murcielago LP670-4 Superveloce) Da li postoje takvi automobili? Odgovor je potvrdan. Ključna reč koju treba ukucati u veb-pretraživač da bi pronašli podatke o takvim automobilima jeste Superveloce. Automobil je nazvan LP670 iz razloga što 6,5 litarski V12 motor isporučuje 670 KS, a Superveloce zato što je izuzetno brz. SV-a odlikuje atraktivan aero paket od UGLJENIČNIH VLAKANA koji je osnovne smernice preuzeo od čuvenog Reventona. Nove komponente u kombinaciji sa novim materijalima upotrebljenim u karoseriji su smanjile ukupnu masu vozila za trideset i tri kilograma. Što se tiče enterijera, upotreba KARBON FIBERA je pomogla “skidanju” dodatnih trideset i četiri kilograma. Kada je o performansama reč, novi LAMBORGHINI do stotke stiže za neverovatnih 3,2 sekunde, dok se kazaljka na brzinomeru zaustavlja na preko 340 km/h kada je na „repu“ manji, a na 336 km/h u slučaju primene većeg zadnjeg spojlera. Kočnice su KARBON keramičke. Što se tiče menjača, opcije su šestostepeni manuelni ili e-gear automatski.

4. (Jun 2009. godine)

Kao i Lamborghini Reventon, i Murcielago LP670-4 SuperVeloce će biti proizveden u ograničenom broju primeraka. Radi se o seriji od trista pedeset komada, a svaki će koštati preko 380.000 evra. Kupcima će početi da se isporučuju u junu 2009. godine. Auto će biti dostupan u sledećim bojama: Giallo Orion, Arancio Atlas, Bianco Isis, Grigio Telesto, Nero Aldebaran, Bianco Canopus i Nero Nemesis.

5. (Bicikl od 1.730 $) Nastavljam da prikupljam podatke o karbon fiberu. Momak koji koristi nick-name Bezier piše: „Ja se dosta zanimam za CF2.“ Bezier je toliko „na ti“ sa karbon fiberom da su dva slova C

i F

dovoljna. „Redovno čitam tehničke magazine koji o tome pišu, a na Internetu sam pronašao priloga kako se određeni predmeti prave od CF-a. Većina ne razume suštinu problema: CF je izuzetno skupa tehnologija (materijal plus takozvani „time consuming“3), tako da je protiv svake zdrave logike šasiju od aluminijuma oblagati skupocenim CF-om. Ako je šasija aluminijumska ona na sebe preuzima sile, opeterćenje i zaštitu putnika u slučaju udesa, tako da je možete obložiti bilo kojom laganom plastikom ili tankim limom mnogostruko jefitnijim od CF-a. Dakle, nema nikakvog smisla koristiti CF! Što se tiče primene CF-a u izradi sportskih bicikala (posedujem jedan koji ima ram od CF-a. Međutim spojevi nisu od CF-a već od aluminijuma, pa se sve to lepi - specijalna tehnika): takav bicikl mnogo košta.“ I Bezier ima novčane limite. Ni njemu nije baš sve pristupačno. „Moj, jeftiniji aluminijumski bicikl je plaćen 1.730 $ dok je bicikl od CFa dvostruko skuplji, tako da su to prilično visoke cifre. Za daleko manje novca je moguće kupiti solidan polovni automobil.

2 3

CF je skraćenica za carbon fiber Time consuming – koji dugo traje

Teško da će CF ikada ući u serijsku proizvodnju (da se od njega rade kompletne karoserije) već će to biti varijanta neke kvalitetnije ABS-plastike ili nešto slično. CF tehnologija je još uvek preskupa. Međutim ljudi istražuju, pa ne mora da znači da će za deset godina razmišljati kao danas. Setite se šta se dogodilo sa komunikacijama, računarima i još nekim tehnologijama: kako je sve to izgledalo pre deceniju-dve dok je danas tako normalno, sveprisutno. Ja imam vlastitu viziju kako bi to moglo biti, međutim nemam vremena da o tome opširnije govorim. Verujte mi na reč: veoma sam upućen u tehnologiju izrade delova od kompozita! Čak sarađujem sa jednom USA firmom (Icon Aircraft) koja kompletan avion izrađuje od kompozita: krila, trup...“

6. (Prvi Setwahov zapis) Danas sam na poslu posmatrao ljude kako rade, i pomislio: rad je najveća i najjača droga. Kada čovek kaže "insekt", to je megalomanija! Ludilo veličine. Kvalitativne i kvantitativne ili šta već?!

7. (Drugi Setwahov zapis) Aktuelni bog je stvorio svet ni iz čega: američki san. Dizanje iz pepela. Karbon fiber stvorenja teže ubrzanju od nula do sto kilometara na sat za NULA sekundi. Trenutni limit jesu dve sekunde. U ovom trenutku bog stvara svet "iz ničega" za dve sekunde. To je taj poslednji, a čitao sam ili negde čuo, ne znam(?!), da posle njega dolazi MEGABOG... On će izbrisati vreme, uništiti budućnost i prošlost: sve će biti sadašnjost. Pozitivna nula...

Setio sam se gde sam pročitao vest o dolasku Megaboga: u knjizi aktuelnog boga. Zovu je Biblija. Pri kraju te knjige piše: "I videh anđela gde silazi s neba, koji imaše ključ od bezdana i verige velike u ruci svojoj. I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina, i u bezdan baci je, i zatvori je, i zapečati nad njom, da više ne prelašćuje narode, dok se ne navrši hiljadu godina; i potom valja da bude odrešena na malo vremena." Danas je vreme otkrovenja, apoklipse. Vreme rađanja i sečenja pupčane vrpce. Vreme amblema i predskazanja. Ljudi se više ne plaše demona već sa njima zajedničare, i jedni druge kupuju... Još samo hiljadu godina. Strpljivo, sa osmehom na licu, čekajmo! Ignorišimo vreme, bacimo se u more prolaznosti. Pre toga učinimo da postanemo lakši od vode i ono će nas ispljunuti kao da smo nešto neukusno. Neukusni za vreme i promenu. Nejestivi za aktuelnog boga. Još malo sačekajmo… Hiljadu godina...

8. (Gospodin Degenerik) Megalomanija je veoma popularna na Internetu. Sa njom svi nešto petljaju, koketiraju... Ta reč ih neodoljivo privlači. Čak im se čini da može da ih uputi u željenom smeru. “Ljudi su takvi…” Kakvi, pitam. Dobijam sledeći odgovor: “Ko će brže, više, jače nego drugi. Treba dobro pogledati…” U kom pravcu: na koju stranu da se okrenem i “dobro pogledam”?! Koji izlizani, istrošeni, jezik koristi taj anonimni gospodin! Kao da mrzi, prezire reči koje zapisuje… “… jer ako nisi svestan šta želiš, to za tebe može biti veoma pogubno.”

Neki dušebrižnik, reklo bi se. Imam utisak da bih želeo da polemišem sa tim anonimnim gospodinom: “ako nisi svestan šta želiš…” Ceo život sam proživeo, a nikada nisam znao, razmišljao, šta želim. Živeo sam od danas do sutra, pokušavao da preživim… To mi je bio (i ostao) jedini cilj. “Nekome možeš prodati marketinšku priču, i zamazati mu oči. Problem je što je ne možeš svima prodati! Oni će postavljati raznorazna dodatna pitanja, i zaključiti da si imbecil koji nema pojma o čemu priča?! Sanjari, nerealni i priučeni su najveće štetočine i najmasovniji megalomani instalirani u svim društvenim strukturama.“ Od dušebrižnika, dogurali smo do tipa koji nas naziva imbecilima i štetočinama! Ja ću njega nazvati degenerikom! Baš mu pristaje. I mene je nazvao imbecilom! I ja sam poput drugih ljudi, a ne neki nadčovek! Citirao sam gospodina Degenerika, pružio mu priliku da kaže šta misli o megalomaniji. On, opet, misli da je mnogo pametan, i da svima može da deli lekcije. Ljude naziva imbecilima, štetočinama… priučenim… Ipak, g-din Degenerik govori o megalomanima, a ne o megalomaniji. Ko su oni? Kako ih prepoznati na ulici, poslu… U gradskom prevozu… Da li imaju ludački pogled ili sami sa sobom pričaju? Možda su obučeni u belo: čisti, nevini... Spremni da postanu megalomani. Na kraju, zaključujem da upravo g-din Degenerik ima sve odlike jednog megalomana. On je taj, prikriveni megaloman koji viče: “držite lopova!”, a sam je to.

9. (Treći Setwahov zapis) Za pet milijardi godina Sunce će se ugasiti, i Bog će videti da je svetlost bila loša i ponovo spojiti svetlost i tamu. Reći će: “Neka bude tama”, i biće tama. Zemlja će biti bez obličja i pusta. Biće tama nad bezdanom. Na kraju, Bog će uništiti i nebo i Zemlju...

Do poslednjeg trenutka ja ću tamo biti: biću pušač. Sa cigaretom u ruci mirno ću ispratiti poslednji čin dok mi duvanski dim bude izlazio iz usta. Ne mogu da zamislim bolju reklamu za svoje omiljene cigarete: GAULOISES.

10. (Četvrti Setwahov zapis) Ljubičasti kokain: gram košta hiljadu evra. Dejstvo je trenutno. Korisnik se prepoznaje po tome što su mu zenice ljubičaste. U toku konzumacije, pored izuzetnog fizičkog užitka, prisutne su i paranormalne sposobnosti kao što su levitacija, poseta svetu mrtvih, telekineza, predviđanje budućnosti, putovanje kroz vreme, pretvaranje u životinje i druge željene predmete... Turistička poseta paklu, silovanje i iživljavanje nad stanovnicima raja i mnoge druge... Zemlja porekla ljubičastog kokaina: Tasmanija.

11. (Peti Setwahov zapis) Pročitao sam priču koja se zove "Dno duše". Ona i On su se mnogo voleli. To su svi znali, i divili se njihovoj savršenoj ljubavi. Bili su u čamcu na reci. Ona nije znala da pliva. U jednom trenutku se dogodila nezgoda: čamac se prevrnuo, i našli su se u vodi. Devojčina haljina se brzo natopila, i vukla je ka dnu. On je nju spašavao, dok je Ona, u paničnom strahu, rukama stezala njegov vrat. Tako sputan, On nije uspevao da se održi na površini: zajedno su tonuli... U poslednjem trenutku, On uspeva da se otrgne, i ispliva... Drugo mesto i drugo vreme: Ona i On se vole. Njihova ljubav je nepoželjna od njihovih roditelja, i njih dvoje se odlučuju za samoubistvo. Nekoliko sekundi kasnije, iznad tela mrtvih ljubavnika eksplodira atomska bomba. Mesto i vreme dešavanja: Hirošima, septembar 1945. godine.

Sedeli smo u klubu "Izba" u Novom Sadu. Dugo se nismo videli. Bila je predivna i tako blizu: sa druge strane stola. Za sto smo prispeli svako iz svog vremeplova: Ona je u zatvoru, i došao sam Joj u posetu. Dlanovima smo se dodirivali, i gledali kroz staklo. Pola sata je to trajalo. To je ljubav: utvara. Vrištiš kada je vidiš, a posle kroz nju prolaziš kao kroz oblak pare. Simulakrum. Megalomanski san...

12. (Šesti Setwahov zapis) “Megalomanija je ludilo veličine. Patološko precenjivanje sebe samog, svojih sposobnosti i mogućnosti. Javlja se u sklopu paranoje, šizofrenije, staračke demencije itd.” KO JE OVO PISAO?! HOĆEŠ NEKOG OVDE DA POLOMIM?! KOJE PATOLOŠKE BABE, DEDE… SAD ĆU DA TI KAŽEM ŠTA JE MEGA! MEGA JE LUDILO, MEGA JE VELIČINA… MEGA SAM JA, A NE TI, PIČKA TI MATERINA! IMA DA BUDE PARANOJA, IMA DA BUDE ŠIZOFRENIJA! “Megalomanija je manija veličine pritajena ili, u nekom stepenu, otvorena. Subjekat teži da sebe vidi ili prikaže kao "gospodara sveta" koji je iznad svih u pogledu određenih dimenzija ili po svim kriterijumima. U različitom stepenu, karakteristična je za većinu diktatora u prošlosti ili sadašnjosti.” ŠTA?! HAJDE DA VIDIŠ MANIJAKA! DOĐI DA VIDIŠ VELIČINU! SAD ĆEŠ DA MI POPUŠIŠ "GOSPODARA SVETA", PA ĆU POSLE DA TI NABIJEM "DIKTATORA" U BULJU.... DA VIDIMO HOĆEŠ LI, POSLE, NEŠTO DA SEREŠ!

13. (Treš pisac)

Za mene tvrde da sam vrhunski treš pisac...

(Ko?! Niko. Ja sâm za sebe tvrdim da sam treš pisac. Kao da je to nešto čime se treba ponositi.) Osim mene, u Srbiji nema sličnih pisaca! Problem je čitalačka publika: čitaoci skloni treš književnosti su, obično, nepismeni ili polupismeni, siromašni... na rubu života... Knjige ne kupuju, retko ih i čitaju, i ja za njih ostajem nepoznat. Ne znaju za moje postojanje. Međutim ja ne odustajem od svog treš usmerenja.

14. (Ceo dan života)

Treš je mrtva, pragažena stvar. Pre svega, zbog današnjeg nivoa tehnologije. Danas, u muzici, čovek mora da se pomuči da bi produkcija zvučala treš, dok je ranije to bila sila prilike: nedostatak novca i zastarela tehnika. Danas je treš više nijansa i stil, a ne "ceo dan života"! Pre desetak godina jedan moj drug to je ovako opisao: - Ovi misle da ako sviraju sa pokvarenom distorzijom, onda su alternativa... Nekada je treš bio čitava situacija, stil života i nastupa: na filmu, u književnosti, muzici… pozorištu… Danas, to je opravdanje za nešto što si uradio, a sranje je, pa kažeš: - To je treš! Treba ga razumeti... Nije to za svakoga, već za odabrane... Prošao voz, trešeri! Nema povratka! U RR-romanu, Webman na jednom mestu kaže: "Setwah je roker". To je ultra treš, a napisano je kao u nekom simpatičnom fazonu. Nešto može da bude treš, pa da (ne) znači treš... već trip... Trešina... Rumski rečeno: trešerana.

15. (Polemika)

Polako, ali sigurno, Setwah i ja ulazimo u polemiku. Ja sklon trešu, on megalomaniji. Setwah misli da će karbon fiber SVE da reši na ovom svetu, ja, opet, ne želim ništa da znam o tom (kompozitnom) materijalu. I to što sam saznao, ničemu ne služi. Više je to prepotentno proseravanje napaljenih momaka kojima sadašnjost ništa ne znači (jedva priznaju njeno postojanje), a ubeđeni su da će budućnost da eksplodira pred njihovim očima! I da će, u tom trenutku, sve videti, doživeti… Kada smo kod megalomanije: ona je smeštena u mozgu, a ne u automobilu u kojem sedimo i vozimo brzinom od 340 km/h. Bicikl od 1.730 dolara i Srbina koji ga jaši njujorškim/čikaškim parkovima da ne pominjem. Da neko može toliko da pukne, i kupi bicikl od… Ne mogu ni da napišem tu novčanu sumu! Vrti mi se u glavi od tolikog novca. Tip je oličenje megalomanije, i neka mu je Bog u pomoći! Sa takvima, Bog zna da izađe na kraj.

16. (Sedmi Setwahov zapis)

“Vrhunski treš jeste da nemaš blage veze sa trešom na teorijskom nivou. Nego, utripuješ da si treš pisac jer si potpuni anonimus... San svakog treš pisca i jeste da ima NULA čitalaca. Vrhunski treš pisci sami sebe čitaju, i jedina literatura koju čitaju jeste - sopstvena. TREŠ do daske (i to trule)!" Ovo su reči pisca Z.I. iz Beograda tvorca STEALTH-TRASH romana. Niko nikada nije pročitao neku njegovu knjigu, mada se pouzdano zna da ih je napisao stotinak. Postoji video zapis gde se može videti nastanak (i istovremeni nestanak) jednog od tih romana pisanih stealth-trash tehnikom. Radi se o sledećem: Z.I. zapisuje reči slovo po slovo, što se podrazumeva (da li ih zapisuje analogno ili digitalno, nije važno), i odmah u

sledećem trenutku napisano slovo (koje tvori neku reč) – briše, i na mesto nestalog stavlja sledeće slovo. Opisani postupak se ponavlja do kraja književnog dela. U bliskoj budućnosti, Z.I. najavljuje pojavu (ili preciznije rečeno: “pojavu”) MEGA STEALTH TRASH romana. Odbacuje se svaka fizikalna manifestacija dela, i ceo događaj će biti inteligibilan ili kako Z.I. voli da kaže: autosubjektivan.

17. (Osmi Setwahov zapis)

Broj osam je simbol beskonačnosti, kao i srebro. "Sa devojkom sam se razišao (naša veza je trajala dve i po godine) posle šest meseci vojske, i sada se osećam beskonačno." To i na takav način je pisalo na uzglavlju mog kreveta u bazi Jezerska mahala nedaleko od sela Muhovac u kopnenoj zoni bezbednosti. Družio sam se sa Fatmirom Redžepovićem. On je danas u Novom Pazaru. Njegovo zanimanje je hodža. Tako sam ga i zvao: Hodža, a on mene: Fantom. Raspravljali smo šta je gore: pakao ili džehenem? Jedne noći pred kraj vojnog roka ostavio mi je poklon. Go sam skakao po sobi, i dok su se drugi smejali, on je rekao: - To zemlja jednom izbacuje, i ono se u nju više ne vraća!"

18. (Plotun)

Dan života da meni ostane, i njega bih, Setwah, posvetio pisanju treša. A kada svane novi dan, pred streljačkim strojem glasno bih uzviknuo: - Živeo treš, a sve ostalo je… Tada bi odjeknuo plotun (koji ja, naravno, ne bih čuo), i moje reči bi se izgubile, nestale u maglovito jutro. Reč koju Webman ne bi stigao da izgovori bila bi: ništavilo. Setwah, to je megalomanija. Maštati o slavnoj i spektakularnoj smrti.

19. (Deveti Setwahov zapis)

Biti nabijen na vrh Empire state bilding-a, umreti prirodnom smrću u dvesta trideset i sedmoj godini života, umreti kao "prvi čovek na Marsu", stajati u centru fudbalskog igrališta i biti streljan iz pedeset hiljada pušaka. Mark Sandman pevač i basista grupe Morphine umro je u toku nastupa. Izvršiti samoubistvo tokom inauguracije za predsednika Amerike, umreti kao milijarder u krevetu za vreme grupnog seksa sa hiljadu žena (krevet ogromnih dimenzija); kao sin božiji biti razapet na krst i tako spasiti svet (šta god, važno je da funkcioniše); pokoravajući se zakonima Atine (poput Sokrata), aktivirajući atomsku bombu na kometi koja je pretila da uništi planetu Zemlju: Brus Vilis. Moj predlog za Webmanovu smrt jeste sledeći: supenom kašikom mu treba izvaditi oči, testerom odseći stopala i dugom burgijom (desetkom) napraviti uzdužne rupe sve do kolena koja, potom, treba staviti u pneumatsku presu i zdrobiti. Odseći uši, jezik, šake, testise i penis. Kleštima počupati mišićnu masu sa listova nogu, butina i grudi. U debelo crevo ubaciti pacova, zašiti analni otvor i čekati da životinja sama nađe izlaz. Da opisani čin dobije na smislu slave i nezaborava to sve bi trebalo snimiti kao LOW-FI VIDEO. I tada bi Webman umro kao trešer: jeftino i imbecilno!

20. (Zavod za zaštitu patenata)

U redu je, Setwah. Imaš ti pravo na sopstvenu verziju moje smrti. Kao patent je možeš prijaviti najbližem Zavodu za zaštitu patenata. Valjda u Pragu, u kom trenutno boraviš, postoje takvi zavodi?! Česi su lucidan narod. Čak su izmislili i reč – robot.

Ja o tvojoj smrti neću da maštam. Možda zvuči patetično, ali za mene je to isuviše bolno. Verovatno

će

droga ubiti pre

nego

što

doživiš četrdesetu.

Verovatno. Ne znam, ne želim da znam...

21. (Ephemeral)

Sada kada su Setwahova i moja smrt posmatrane i analizirane iz više uglova, kao da nam jedino preostaje da tu temu ostavimo po strani. Možda za kasnije? I zato, vratimo se neutralnijim temama! Nečemu efemernom.

22. (Dobro jutro, trešeri)

Dobro jutro, trešeri… Dobro jutro, megalomani! Dobro jutro, čaršijo na sve četiri strane! Šta bi rekao Setwah? On bi oponirao, čak i negirao postojanje treša. - Megalomanija do kraja! - to bi Setwah rekao. Šta bi Webman rekao? Neko ko je posvećen i veruje u treš jedva se usuđuje nešto da kaže. Uglavnom, ćuti. Treš je takva margina da jedino ćutanje ostaje.

23. (Deseti Setwahov zapis)

Danas je 4. april 2009. godine. Američki predsednik Barak Obama popodne stiže na aerodrom Ruzinje. U gradu je opšta panika: tiha i precizna. Na metro stanici Višegrad zapažam policajce koji legitimišu prolaznike. Iz metroa izlazim na stanici Muzeum, i stupam na Vaclavske namjesti... Topao aprilski dan. Gužva! Španci, Nemci, Bugari, Rusi, Česi, Englezi, Francuzi, crnci, Vijetnamci... Kurve, dileri, gospoda, bednici i Amerikanci...

Trebalo je kod kuće da ostanem, i sačekam da se neko pojavi na Bundolu4 sa komentarom ili novim tekstom. Pored Facebooka, Gmail-a i Youtube-a, Hodovske šume, buhte i gulaša sa knedlama, moja svest traži još neki izlaz, fokus, beg... Glavu okrećem ulevo: ka svetu superiornijih bića, višoj dimenziji postojanja, raju i realnosti. Tamo sam nju ugledao: hayabusu, crnu, besnu, predivnu. Kretala se bez zvuka, levitirala je. Suzuki hayabusa. Tada sam ugazio u pseće govno! To je onaj osećaj kada korak naglo i za nekoliko centimetara skrene u stranu. Odmah sam pomislio na Webmana, i na srpskom opsovao. Treš! Ponovo sam primetio spermatičnu gužvu globalizacije, opuške, papire i razna sranja na trotoaru. Sedamdeset procenta automobila na ulici koji su krševi, kurve, dilere, klošare i Amerikance. Treš! Ja sam vodolija u horoskopu: megaloman. Vesnik budućnosti, početak. Moja vrsta je na samom začetku. Kako ste samo odvratni Vi, množina! Moj drug svaki dan nosi nove patike.

24. (Svanulo je iznad crkve Megaboga)

Čistači obučeni u narandžasto su prali ulice: bulevar kralja Aleksandra, Takovsku, ulicu Miloša Velikog... Svojom preciznošću i jednoobraznošću više su podsećali na robote nego na ljude. Setwah i Webman su dremali u polupraznom metrou. Prethodne noći, svako od njih je pisao svoj deo MEGALOMANIJE. To se dešavalo u najbližoj kafani: “Poslednjoj šansi”. Metro su napustili kod Sava centra: Setwah je otišao na voz za Inđiju, a Webman na osamnaesticu. Jer njegov dom je Medak 3!

Veb sajt na kom Setwah i Webman publikuje svoje tekstove, delove iz Megalomanije. 4

25. (Jedanaesti Setwahov zapis)

Dok Webmana na Medaku u krevetu grli prvi san, voz za Inđiju kasni. Tako je sa Beograđanima: oni žive uredno, u ciklusu, a mi koji smo spolja, nama dan traje za polovinu duže. Vreme nam sporije prolazi, i zato imamo brže reflekse, i više vremena da razmišljamo o VREMENU! Gde sam ja u njemu?! Gde se nalazim u prostoru, znam: negde na ivici galaksije Mlečni put. Ali, gde je mapa koja će pokazati moju poziciju u vremenu?! Postoji takva mapa! Kutene su je nacrtale, i pokazuje da sam na Putu ka 2012. godini. Ta godina predstavlja zatvaranje Velikog Gadra Ham ciklusa. Svako od nas je čuo za taj datum: on je zapisan u našem DNK. Taj trenutak u vremenu jesu iglene uši kroz koje čitavo čovečanstvo treba da prođe. To je trenutak kada će planeta Zemlja biti potpuno usklađena u solarnoj eklipsi sa centrom galaksije: Kutenadvazom. Na taj datum, Ja, Megabog, ću biti na Kutenadvazovoj direktnoj transmisionoj liniji. Kutenadvaz jeste Izvor u centru galaksije. Kutenadvaz, davalac pokreta i mere. Takođe, još jedno ime za Megaboga. Velika je stvar težiti usklađenju sa tim. Ali, doći do 2012. godina čini se veoma opasno i izazovno! Svi ste pozvani, odabrani, da budete prisutni u tom, velikom finalu...

26. (Dvanaesti Setwahov zapis)

Na Google Maps možete pogledati gde sam. Ukucajte “hrabakova praha”. Dve zgrade u obliku trozubog češlja, ta bliža fudbalskom terenu: u njoj živim. Ogromna zelena površina pored, to je Hodovska šuma. Miris prolećne noći u meni budi panteistički osećaj dok se u grudima javlja slatki strah. Vraćam se u vreme kada sam čitao Kastanedu, Henri Milera, Bukovskog… Razne okultne knjižice, i kada sam imao nešto protiv Boga.

Tada sam bio čist, neobrazovan. Razgovarao sam sa vetrom, noću odlazio u rumsku Borkovačku šumu da se plašim. Dušu sam poklonio đavolu, i voleo Jelenu... Onda sam u Beogradu upisao Filozofski fakultet, odsek filozofija. Nestali su razgovori sa vetrom, Kastaneda, Jelena i strah. Postao sam obrazovan, besan, egoističan, i voleo Gloriju. Ljubav prema njoj me je odvela do politoksikomanije, a ova, opet, do teme za diplomski rad: "Nastanak logike iz metafizičke pretpostavke". Tog, nekog dana sam ušao u kabinet profesora Govedarice, i saopštio mu svoju nameru i odabranu temu. Ćutao je. Nije znao šta da kaže. Ponovo sam morao da izgovorim naslov budućeg rada. Hteo je da čuje šta pod tim mislim. Ispričao sam… Rekao je da je zaista izvanredno da mlad čovek razmišlja o takvim stvarima, ali da to nije tema za diplomski. To je više za magistarski rad ili doktorat, i da bi trebalo da odaberem neko ispitno pitanje i detaljno ga obradim... Profesor Govedarica i ja smo se posle sretali u samousluzi u Zemunu. Nisam mu persirao. Nije ni on meni. Ponovo sam počeo da pričam sa vetrom i Dunavom. Da se družim sa meskalitom, a Henri Milera i Čarlsa Bukovskog sam uveče sretao u gradu. I danas miris panteizma stavljam ispod pazuha posle tuširanja, i na lice posle brijanja. Jedino što jeste zauvek nestalo jesu Jelena i Glorija. U Hodovskoj šumi žive neke druge životinje... 27. (Trinaesti Setwahov zapis) Zovem se Setva Kutena. Potomak sam plemena Kutenadvaza, i pripovedač koji u SVE veruje. Profesionalno sam naivan. Ja sam moćan pripovedač! Zašto? Postoji jedno pravilo pripovedanja: sve stvari na svetu se opiru pravlasti nad sobom, i ako želiš vladati (pripovedati)

stvarima ne

možeš to učiniti nečim što je od njih jače. Ako je to sredstvo isuviše jako, uništićeš to nad čim želiš da vladaš, pripovedaš, i ostaće ti - ništa! Opet ako to sredstvo nije toliko jako da uništi samo će kod te stvari stvoriti prisutnost da njome hoće da se ovlada, pripoveda, i ona će pobunjena stalno odlagati tvoju nameru… Svetom moraš vladati nečim što je slabije od njega: naivne stvari su moćne. I zato zamisli kada bi sav novac na svetu postojao samo u metalnim apoenima: sva mora i planine bi bile zatrpane gvožđurijom... Zato se on nosi u džepovima u obliku papira, plastike, broja... 28. (Četrnaesti Setwahov zapis) O nastanku Vasione postoji više različitih teorija. Jedna od zanimljivijih jeste ona koju su postavili momci iz Sensible Software-a5 u svom hitu Mega lo Mania. Po njihovom tumačenju, na vrhu univerzuma se nalazi ogromna staklena kugla u kojoj se rađaju planete. Nakon toga sledi bespoštedna borba između četiri božanstva za potpunu kontrolu nad njima. U ulozi jednog od tih božanstava, vi upravljate životima sledbenika kroz sve epohe razvoja civilizacije: od kamenog doba sa pećinskim ljudima naoružanim

drvenim

motkama

kamenjem,

savremenog

doba

nuklearnih projektila. Mega lo Mania jeste strategija u realnom vremenu u kojoj nemate direktnu kontrolu nad podanicima. Svaka epoha se sastoji od tri nivoa koje morate osvojiti da biste prešli na sledeću epohu. Osnovni resurs koji posedujete jesu ljudi. Oni služe za popunjavanje vojnih formacija, istraživanje novih tehnologija i prikupljanje sirovina za izradu oružja. Prisutan je i osnovni oblik diplomatije, tako da se povremeno možete udružiti sa nekim od kompjuterski vođenih igrača. Mega lo Mania je izuzetno dinamična igra. Često se dešava da sekunde odlučuju o pobedniku. 5

Sensible Software čine: Jon Hare, Chris Yates, Chris Chapman i Richard Joseph.

29. (Odsutnost) Do sada sam koliko-toliko obradio dve teme: megalomaniju i treš. Nešto treće za čim bih posegnuo se ne pojavljuje. Jedina dva osećanja koja me drže jesu umor i zasićenost, tako da je moja trenutna odsutnost, kao autora, iz Megalomanije verovatno primećena od pažljivijih čitalaca. 30. (Nagual) NEŠTO TREĆE u Kastanedinim knjigama se zove NAGUAL. Osoba koja obitava u nagualu se naziva "brujo", i ima sposobnost transformacije u životinje. I, kao što sam napisao u slučaju ljubičastog kokaina, i u druge oblike, mesta i stanja... Nagual prožima TONAL. To je mesto na kom se TI sada nalaziš! Osećaj umora i zasićenosti, osećaj boravka u ovom pojavnom svetu. Uđi u nagual: posle radnog vremena izađi iz kancelarije hodajući po plafonu. Uđi u lift u svojoj zgradi na Medaku. Levitiraj u njemu dok se penje do tvog sprata. Kada stigneš kući, nemoj da uključuješ računar. Konektuj se na Internet direktno, putem naguala, putem "nečeg trećeg"... 31. (Waiting for a... Webman) Nepojavnost je sve više u modi. Poslati svoju manifestaciju u ovaj svet u kom su milijarde i mlijarde konzumenata tvoje emanacije jeste COOL... Za primer uzmimo GORILLAZ! Već treći album imaju potpuno isti interfejs: animirane likove koji umesto njih nastupaju. Urbana treš atmosfera je dovedena do megalomanske savršenosti... Treš je u odnosu na prošla vremena izgubio samo svoju lošu reputaciju, ali to je i danas POGONSKO GORIVO onoga što se zove COOL! Uđi u nagual, postani cool! Pridruži se svojoj prirodnoj ekipi: Supermanu, Batmanu, Megamanu, Bananamanu...

Svi oni dolaze iz "nečeg trećeg". Hajde, pojavi se! 32. (Madona i entropija) Entropija6 jeste merilo neuređenosti sistema. Stvarni procesi u prirodi su uvek ireverzibilni tako da kod njih entropija raste. Kraljica pop muzike Madona to zna, oseća, i bez poznavanja teorije. Više od dvadeset godina, ona manipuliše svojom pojavom: menja je, pokušava da uhvati ritam sveta... Problem je što je svaki put prepoznajemo. Zato na njenim najnovijim video klipovima se može videti da joj zadnjica „visi“, i da zakoni prirode ni prema njoj nemaju milosti. Slično i GORILLAZ! Uskoro će kod njih nešto morati da se menja ili će im, poput španske inkvizicije, na vrata zakucati entropija. Tajna besmrtnosti jeste uhvatiti ritam sveta, pobediti sujetu, ubiti sebe a ostati neko! I nepojavnost mora neprestano da menja svoj oblik. Nije dovoljno sakriti se iza jednog paravana. I njega treba maskirati narednim... trećim... četvrtim... petim paravanom. Teško je ući u kupatilo, oprati ruke, a ne pogledati svoj lik u ogledalu. 33. (Petnaesti Setwahov zapis) Prvog septembra 1993. godine nisam otišao u školu. Odvezen sam u Beograd na adresu Palmotićeva broj 37. U Srbiji je tada vladala mnogo veća ekonomska kriza nego ova, "svetska" 2009. godine. U Palmotićevoj smo jeli krompir i crni luk. Dobijali smo jake lekove od kojih nismo mogli da hodamo do ručka. Zidovi soba su bili providni, napravljeni od neprobojne plastike, tako da se iz prve sobe, koja je odmah

Entropija (grč. έντροπή, "obrt ka unutra"), uveo Rudolf Julijus Εmanuel Klauzijus 1865. god. Veličina stanja koja se može posmatrati kao mera za "vezanu" energiju nekog zatvorenog materijalnog sistema, tj. za energiju koja se, nasuprot "slobodnoj", više ne može pretvoriti u rad. (Vikipedija) 6

do kantine, videlo skroz do četvrte sobe. Sve je bilo transparentno iz sigurnosnih razloga. Pojedini pacijenti su bili napušteni od porodica. Tu su ih ostavili, državi na teret. Bolničko osoblje je prema njima bilo grubo i nimalo terapeutski nastrojeno. Uveče su ih u WC-u tukli klompama. Kada ludak dobije batine, to se čuje slično kao kada kolju svinju: skviči. Sa desne strane od glavnog ulaza se nalazio dnevni boravak. Tamo smo, posle ručka, crtali. Posle večere smo išli na spavanje. Zgrada se nalazi na uglu ulica 29. novembra 7 i Palmotićeve. Na trećem spratu je terasa sa šareno obojenim rešetkama. Jednom sam dobio dozvolu da izađem na terasu, i sa nje sam se divio Beogradu. Za mene je to tada bio mega city! Osećao sam da sam daleko od kuće, i da sam sâm. Postojala je jedna soba čiji su zidovi bili betonski i neprovidni. Tamo su se nalazili najteži slučajevi. Među njima i Ana. Izuzetno lepa: plava, duga ravna kosa. Toliko ravna kao da su na krajevima bili okačeni tegovi. Usne izražene kao u crnkinje, i plave oči. Ona je bila u Palmotićevoj jer je volela nekog dečka. Toliko ga je volela da joj se ego srušio. Ništa nije ostalo osim emocija. Emocija o njemu i primarne opažajne svesti da zna šta je ispred nje, i da, po potrebi, to treba zaobići ili se od toga skloniti. Sva je bila emocija! Cela ona je njega volela. Ona cela je predstavljala osećanje ljubavi prema tom momku. Sve to o Ani znam jer mi je ispričala medicinska sestra kojoj sam bio simpatičan. Nekoliko godina kasnije, takođe u Beogradu, kada je sve prošlo, sa drugom sam tražio neku adresu. Obojica smo bili brucoši. Ni danas ne mogu da se setim u kom delu grada smo zalutali. 7

Bulevar despota Stefana

Na drugoj strani ulice sam primetio dve devojke okrenute leđima. Otrčao sam do njih, i upitao: - Izvinite, da li znate gde se nalazi... Iza mene se začuo zvuk automobila koji se približava velikom brzinom, i naglo koči. Njih dve su se okrenule tek kada su čule automobil, i ja sam video nju: Anu. Nosila je istu oker jaknu sa kragnom od belog veštačkog krzna u koju su je roditelji zavijali kada bi dolazili u posetu, i izvodili napolje. Ništa nisu odgovorile već su otrčale do auta. U trenutku kada je trebalo da sedne na mesto suvozača, samo sam njenu glavu mogao da vidim, doviknuo sam: - Da li se ti zoveš Ana?! Kratko je odgovorila: - Da. I onda su otišli... 34. (Odgovor je bio „da“) Kratko je odgovorila „da“, i auto se udaljio velikom brzinom. Staklo je bilo spušteno. Nisam čuo njen glas, ali sam video da se njene usne pomeraju kao da izgovaraju reč „da“. Onda je auto otišao, a ja sam ostao da stojim na ulici. Kada je trebalo da odgovori, zažmurio sam. Nepodnošljivo mi je bilo da gledam njen lik, poznati lik. Dragi lik koji me je podsećao na Palmotićevu broj 37, na septembar 1993. godine. Na mojih sedamnaest godina. Ne znam šta je odgovorila, ni da li je nešto odgovorila. Kada sam otvorio oči, automobila više nije bilo. Kao da je to bio samo san: dve devojke na ulici, i automobil koji se zaustavlja uz škripu guma... I ja kao da sam bio samo san. San nekog ludaka iz Palmotićeve broj 37. 35. (Šesnaesti Setwahov zapis)

Aktuelni rekorder u brzini na kopnu jeste Thrust SSC. Dana 15. avgusta 1997. godine u pustinji Black Rock u Nevadi on je postigao brzinu od 1.228 km/h, i tako postao prvo kopneno vozilo koje je probilo zvučnu barijeru. Za volanom je bio pilot RAF-a Endi Grin. Vozilo koje je bilo dugo 16,5 m, široko 3,5 m, i teško deset i po tona, pokretao je mlazni Rolls-Royse motor koji se ugrađuje u vojne avione. Thrust SSC troši 18,2 litara goriva u sekundi. Jedan od dizajnera ThrustaSSC Ričard Nobl takođe je postavio rekord u kopnenoj brzini (1.018 km/h) sa predhodnikom Thrusta SSC – Thrust 2. On

23.

novembra

2008.

godine

najavio

novi

projekat:

Severnoamerički orao. Cilj je postaviti novi rekord u brzini na kopnu sa automobilom Bloodhound SSC. 36. (Institut za mentalno zdravlje) Na adresi Palmotićeva broj 37 se nalazi „Institut za mentalno zdravlje“. Septembra 1993. godine, zgrada je bila okrečena u žuto. Aprila 2009. godine je bila obojena u sivu, skoro belu, boju. Ispred ulaza u Institut je bio parkiran motor „Honda“ metalik boje. Na brzinometru sam pročitao da je maksimalna brzina 140 km/h. Levo od ulaza je bila breza. Sigurno da je 1993. godine bila znatno niža i, verovatno, još uvek krhka, lomljiva. Oprezno sam prišao zgradi. Kao da će neko da primeti moj dolazak i upita šta tražim? Da li sam nekome došao u posetu ili želim da postanem pacijent te ustanove. Pre toga sam stajao preko puta, na drugoj strani ulice. Nisam bio jedini. Tu je bila i devojka obučena u crvenu bluzu bez rukava. U ruci je držala mobilni. Setwahu sam obećao da ću otići do te zgrade. Zbog njega sam to uradio. Na terasi koju on pominje u svom zapisu, stajao je muškarac. Teško je bilo odrediti da li je lekar ili pacijent. Lagano sam krenuo uzbrdo.

U ulici Džordža Vašingtona sam sačekao tramvaj, i otišao. Slično kao što je Ana otišla automobilom dok je Setwah ostao da stoji na ulici. Imao sam utisak da sam sada ja taj koji ostavlja Setwaha. Na ulici, u Palmotićevoj broj 37... Napuštao sam ga nesposoban da bilo šta za njega učinim. 37. (IMZ) Moje ludilo je bilo epistemološke prirode. Odmah po dolasku u ustanovu izašao sam pred komisiju od desetak lekara koji su mi postavljali pitanja. Pričali smo o muzici i klasičnim filozofskim temama. Rekao sam da je moj problem "produkt produktovog produkta". Tada sam, na taj način, sagledavao opšti kosmološki problem. I danas, kao i tada, svaku misao oživljavam, pa sam u to doba zbog takvog stava nalazio za shodno da bukvalno radim šta mi se prohte. Nisam agresivan, ni primitivan, što je u svemu tome bila srećna okolnost. Ponekad sam upadao u ekstatična stanja. Oblivao bi me hladan znoj i niz obraze bi tekle suze; obuzimalo osećanje bezgranične ljubavi i saosećanja sa svim mogućim stvarima. Kako sa ljudima, predmetima, tako i sa svim ostalim živim stvorenjima. Jednoga dana, u hodniku Instituta su se pojavili ljudi sa kamerom. Bila je to TV-ekipa „Studija B“. Snimili su me kako stojim naslonjen na zid sa slušalicama na ušima. Tada sam osetio to što ljudi nazivaju "zdrav razum". Sutradan sam otišao kod glavnog doktora i rekao da sam izlečen. Odgovorio je da dođem za nedelju dana i to isto ponovim. Tako sam uradio, i bio otpušten iz bolnice. 38. (Sedamnaesti Setwahov zapis) - Kada se misli smire, i sama vatra je hladna i osvežavajuća - rekao je budistički sveštenik mladim učenicima dok su zaključani sedeli u zgradi koja je gorela.

Njemu je bilo lako: oni su, u tom trenutku, morali brzo da uče. - Znao sam da ću danas jesti! - rekao sam u novembru 2003. godine u stanu Biljane i Jelene na Novom Beogradu kada sam uveče oko devet sati na tacni dobio kroasan. - Živim blizu, ali idem daleko - odgovorio je Piksi u kafeu "Pub" u Rumi, na pitanje gde ide. - Vrati mi moju kurvu! - proderao se Milić na žurci u trenutku kada su svi, neplanirano, odjednom prestali da govore. - Suze su joj curele niz leđa - bio je Milicin lapsus na času srpskohrvatskog jezika. - U životu ima više mašte nego u snu – bile su reči potomka čoveka koji je otkrio Ameriku kao komentar na pitanje šta misli o svom slavnom pretku. Too much is not enough jeste refren pesme "Oh! No bruno!" grupe Nomeansno. I još jednom: TOO MUCH IS NOT ENOUGH... I još jednom: TOO MUCH IS NOT ENOUGH... 39. (Osamnaesti Setwahov zapis) Toliko je pesnika na ovoj planeti! U kilogramima, mogu im konkurisati samo pacovi i smeće. Svuda su: na svakom koraku, svakom mestu gde tražiš odmor i mir. Oni su tu da zuje kao komarci. Upravo tako i mora da im se priđe. Iz iskustva znam da kada sa puno besa rukom zamahnem da ubijem komarca, sama vazdušna masa pokrenuta šakom će ga spasiti. Zato polako, lagano... ali bez oklevanja, i - mrtav je! Poezija je, često, tinejdžerska bolest, međutim uopšteno: to je jedan oblik megalomanije. To je tako lako: napisati pedesetak ili možda čak i hiljadu reči, i diviti se "smislu". A reči kao reči: trpe sadizam pesnika i sa mukom grade celinu.

Ne znaju pesnici šta je grčki poiesis! Ne znaju ni šta je srednjovekovni princip "Bog voli parno". Danas je sve to "carbon-fiber poezija"!

Lagana,

brza, hot-dog literatura. Evo jedne pesme! Sada ću je napisati: „Neznani vetar ka prošlosti žuri polako se primiče kiša jada poslednji rikošet laste. Ostajem sam, i postaje hladno. Moja misao je sveto samoubistvo. Psi će svojim jezicima oprati moj krst. Na porodičnoj fotografiji ja sam taj negativ koji se smeši. Koji se smeši dok na tebe misli.“ Pesnici

megalomani,

hiperproduktivni

mikroorganizmi,

sićušni

bogovi izgubljeni u beskonačnoj progresiji semantike indoevropskog jezika. Beznadežne žrtve kopule JESTE. 40. (Devetnaesti Setwahov zapis) „Šetao sam“ Internetom u potrazi za reprezentativnim primercima megalomanije. Nešto drugo osim toga na Net-u se i ne može naći, ili se može naći veoma teško. Onda sam, u jednom trenutku, zastao, i u odsjaju balkanskog sunca pogledajte šta sam našao! Čitao sam o nekoj omladini srpske nacije. Kako će od izgubljenih duša, kako oni kažu, da vaskrsnu u važan faktor na planetarnom nivou. Sada je u istoriji sveta pogodan trenutak kada Srbska omladina treba da preuzme

ulogu pobednika, i sedne za isti sto sa liderima banaka koji iz senke upravljaju svetom. Tvrde da se ti vladaoci sveta danas sve više javno pokazuju i da su nam zato dali film ZEITGEIST: da nas pripreme za ono što dolazi. Srbija će ponovo biti u ulozi „dežurnog krivca“ za svetske probleme, i da je to njena šansa za budućnost jer će svetski bankari tada ulagati u nju da bi od Srbije napravili svetsku pretnju celom svetu, Evrposkoj Uniji i novom svetskom poretku. A sve to u srcu Evrope! Po rečima Srbske Omladine, to je šansa da Srbi rade ono što najbolje znaju: da se razmeću silom, ali ovoga puta sa podrškom vladara sveta. To je jedini mogući put sa vizijom i ambicijom. Srbiju porede sa Nemačkom između dva svetska rata, i tvrde da će Srbi dobiti kredite kao Josip Broz Tito nekada. I da će Srbija postati punopravni član ekipe koja vlada svetom... 41. (Rogue Echo u „Megalomaniji“8) Tekst koji sledi je napisala Rogue Echo9. To je njen doprinos „Megalomaniji“. Vrlo značajan. Webman i Setwah će znati to da cene. „Čini se da se soter10 neprimetno stvorio oko moje poziture. Pokušavam da se setim... Njegov ulazak u moj pakao, a on to savršeno ume, primećen je od strane sudbine: metalne vode su ga donele. Prvi metafizički susret se dogodio pre deset godina u sremskom gradu Rumi. Čula sam za njega, o njemu se govorilo... Suviše iskričav da bi ostao neprimećen.

Ovo je trebalo da bude Dvadeseti Setwahov zapis. Međutim, Setwah ga je velikodušno prepustio g-đici Rogue Echo. 9 Maja Solar je prolazila je kroz Beograd na putu za Bor iz Novog Sada, u leto 2005. godine. Tada sam je poslednji put video... Po kiši smo šetali pored Dunava, i sve vreme sam imao misao da je ona tuđa žena, a ne više moja... Danas je ničija... 10 Soteri su spasitelji, izbavljivači ili iskupljitelji čovečanstva. Pod soterima se podrazumevaju predstavnici monoteističkih religija: Isus Hrist, Buda i Muhamed. Reč „soter“ potiče iz grčkog jezika što u prevodu znači spasilac. Nauka koja se bavi spasenjem naziva se soterologija. (Izvor – Vikipedija) 8

Tada je pevao u jednom klubu. Samo se sećam te brzine: ona me je prvo fascinirala. Ne sećam se toliko ni lica (zaklonio ga je kapom), ali sam posmatrala njegove pokrete: brzina i elegancija. Izgledao je kao neko kome ne treba ništa i niko. Odlično... urbano... oslobođeno... Sa proročkom ozbiljnošću sam ga posmatrala dok je plesao, dugo, i glasno rekla: - Kosmogram kaže da je on Vodolija! Lana je odmah do njega otrčala da proveri. Pitala ga je. Svi smo videli kako podiže kapu da bi je čuo i sasvim jasno i bez zainteresovanosti joj odgovorio, ponovo navukao kapu i nastavio da pleše. Lana se vratila likujući, sretna zbog moje dobre procene. Naravno da sam ga odmah nanjušila, makar to tada nisam znala. To je bio prvi sinhronicitet. Godine su prolazile u bledim prožimanjima... Mit počinje pre godinu dana, herojski mit, jer on je nešto borbeno, zemljotresno, sve zato što traži taj prasak ljubavi nadljudskom žestinom, poljubac u vrućoj Australiji, a onda u nestvarnosti... Nestrpljiv je, kao i ja. U mom životu je napravio pustoš da bi me imao čistu. Sa svih strana me ušuškao i zarobio. Zarobio jer se radi o demonskom projektu... - Lepa sam ja tebi? - Uhh... Najlepša! On se zove Setva Kutena!“ U pravu si, ROGUE ECHO: između ostalog, on se zove i Setva Kutena. Mada ga ja znam i pod drugim imenima, pseudonimima... Neka tako bude: SETVA KUTENA! 42. (MC) Kako se ljudi koji su iščezli, nestali, ponovo pojavljuju sasvim iznenada i na najmanje očekivanom mestu.

O MC-u se radi. Kada smo se Setwah i ja pronašli na Internetu, MC je bio u blizini. Neprimetan, u svom svetu. Čak su on i Setwah imali sukob. Beznačajan. MC je napisao „Hvala, gospodine“, i Setwah je poludeo. Kakav gospodin, kakve trice i kučine! Šta me tu zajebavaš?! Nemoj sa mnom da se kačiš! Međutim, MC je mislio tako kako je i napisao. Nije tu bilo nikakvog cinizma, želje za provokacijom. Za Setwaha, MC je bio potpuno nepoznat. Za razliku od mene, o njemu ništa nije znao. MC i ja smo se godinama sretali na Net-u, web-putevi su nam se ukrštali i respektovali smo jedan drugog. I onda je u „Megalomaniji“ iskrsla tema – Palmotićeva broj 37! Setwah se setio septembra 1993. godine i svog boravka na toj adresi. Ispostavilo se da je MC jedno vreme radio u ustanovi koja se nalazi na toj adresi. Njegove radne prostorije su bile u podrumu. Bio je to nabezbedniji deo Palmotićeve broj 37. Ako bih ikada kročio u tu zgradu, odmah bih otrčao u podrum. Jedino tamo bih se osećao sigurno. Koliko je samo hrabrosti bilo potrebno da bi se svaki dan odlazilo na posao u tu zgradu? MC, moj naklon! 43. (Dvadeset prvi Setwahov zapis) Medijum medijuma, a ne teorija medijuma jer i teorija je jedan od medijuma. Realno, postoji samo zlo: zlo bez opozicije. Veština smrti, šta je to? Pitajte stare taoističke besmrtnike, oni vam neće odgovoriti! Kada su Evropljani kolonizovali Australiju u centralnim delovima kontinenta su živela plamena Aboridžina koja su umesto pet prstiju na stopalima imali dva velika palca. Brzo su se kretali, u skokovima. Kolonisti su ih munjevito istrebili da ne bi pravili EVOLUTIVNU ZABUNU. Mrzim fabulu! Jutros na GMAIL-u je ovako bilo:

Rogue Echo: ja tebe mazim ljubim grlim Setva Kutena: maziš me na hleb Rogue Echo: pijem čaj sa tobom ahaaaaa i posolim te Setva Kutena: eto vidiš nisam ti dovoljno slan Rogue Echo: budalo. jesi. ali uvek hoću još. jer si ti uvek još više od sebe... to je neodoljivo... Setva Kutena: a monogamne grabljivice jedu živo meso... nema kulinarstva i posuđa ni stolnjaka... eventualno se nekad ode na ispašu... ali isti princip refren! I can't shake temptations wings! za nekoliko godina selim se u meksiko odlazim iz evrope na nekih 200 godina Rogue Echo: i ja sa tobom. sećaš se da sam ti rekla da ću biti šamanka kad budem baba :) neću baš uskoro biti baba, ali treba se pripremati za šamanizam hoću muškarca koji će me stvarno obožavati. to znači SVE. kao što bih i ja zbog njega sve. onda nema nikakvih prepreka i gluposti Setva Kutena: okej aj piči.. moram da pišem knjigu dušo aj beži :) iznad praga na nebu samo je jedan trag aviona... sve ostalo je PLAVO... Rogue Echo: i ja pišem. evo ti muzika za ples. ovo tvoja saloma pleše za tebe. PLAVO. ali saloma onda traži glavu... Setva Kutena: ma može ja imam tih glava ko šuta ima i otrovnih, svaka druga...1 1 2 1 2 2 2 1 2 1 2... nikad se ne zna koja je Rogue Echo: ja bih sve te otrove PROGUTALA I TRAŽILA JOŠ Setva Kutena: okej... bubo! Rogue Echo: bogomoljka Setva Kutena: znam znam... i onda lopta ode u aut i neko potrči po loptu i zmljecka te....

Rogue Echo:

ma hajde jebaču, ja to i hoću, da neko pojede mene!

njega bih onda volela monogamno bezuslovno apsolutno! Setva Kutena: hahahehehe Rogue Echo: ne pušim cigarete godinama, ne pijem kafu, jedem zdravo, vežbam, i bavim se nekim magijama :) majke mi, sve sam mlađa. Ovde prestajem da starim na tački 25 Setva Kutena: odlično to je dobro za sex Rogue Echo: VEGANKE SE NAJBOLJE JEBU 44. (Prošlost) Zaronimo u prošlost. Tamo pokušajmo da pronađemo primer za megalomaniju. Internet i XXI vek ostavimo po strani. Znam gde ću se zaustaviti kako u vremenu, tako i prostoru! Sredina je XIV veka... Priča se dešava u današnjoj Albaniji. Tamo gde Hrvati i Albanci planiraju da izgrade nuklearnu elektranu. O Skadru je reč! Trojica srpskih velikaša su odlučili tu da sagrade grad iz kog će upravljati celom oblašću. Gradnja počinje... Okupljeni su majstori, zidari, dovučen je materijal: kamen iskopan iz okolnih majdana... Šume oko jezera su posečene... Podanici srpskih feudalaca, kmetovi, mukotrpno rade najteže fizičke poslove. Žene donose hranu majstorima... Nešto čudno se dešava sa gradom! Sve što se preko dana sagradi, tokom noći, neka sila sruši. I to se ponavlja danima, nedeljama, mesecima... Velikaši, braća, se sastaju. Treba doneti odluku: kako umiriti nečastivu silu? Ljudskom žrtvom: kako drugačije?! Odluka je doneta: žena onog velikaša koja sledećeg dana bude donela ručak neimarima će biti uzidana u temelje grada! Jedni drugom su se zakleli, dali reč... Braća, srpske velmože...

Datu reč nisu održali! Samo najmlađi, najnaivniji od braće je održao reč: on svojoj ženi ništa nije rekao. Tako je mlada Gojkovica bila osuđena na smrt. Uzidali su je u temelje grada, i građevina se održala! Svakim danom Skadar je rastao, težio konačnom obliku... Moćni, megalomanski grad. Tamo gde reka Bojana ističe iz Skadarskog jezera. Da li je nazvan Skadar zato što je okolno stanovništvo podsećao na taj skaredni čin? Na smrt mlade i nevine supruge srpskog velikaša?! 45. (Dvadeset drugi Setwahov zapis) Tišina. Čujem zujanje računara, frižidera, tipkanje po tastaturi... Šumove

spoljne

sredine

koji

povremeno

pristižu

neznatnom

intenzitetu... Priznajem: potpuno odsustvo bilo kakve megalomanije! Sada je 19:27 h. Svestan sam da moj zapis nema, niti će imati, bilo kakvu literarnu vrednost. Nisam prvi, a ni poslednji koji sa sobom želi javno da porazgovara. Ne znam gde je Kutenadvaz?! Ne osećam njegovo prisustvo, niti ga negde u blizini primećujem. Potpuno sam sâm. Pre sat vremena je zazvonio telefon. Rečeno mi je da za tri dana odlazim u Plzen. Koliko ću se tamo zadržati i gde ću sve dospeti pre nego se ponovo ne vratim u Prag, ne znam?! Sloboda je skupa, prijatelji, sve dok nije apsolutna, a tada je besplatna. Novac je sloboda! Sa nekoliko miliona evra, čovek je slobodan i to u jasnom, bukvalnom, pravom smislu reči. Sve ostale priče o slobodi: metafizičke, umetničke, verske... imaju samo "literarnu" vrednost. Volim novac, poštujem ga. Obožavam osećaj posedovanja velike količine novca! Veliko uživanje osećam dok ga trošim: volim da kupujem, plaćam... da ga dobijam, i UZIMAM... "Hteo sam da kažem da (raz)govor o novcu ubija literarnu vrednost. Kako teksta, tako i čoveka..."

46. (Karbon-fiber roman) U ljudskoj istoriji je bilo puno primera megalomanije. Možda i previše? Webmanov i Setwahov megalomanski projekat jeste književno delo, roman, naslovljen sa „Megalomanija“. To je građevina koju oni stvaraju... Karbon-fiber

koriste

velikim

količinama.

Kompletna

šasija

„Megalomanije“ je urađena od karbon fibera. Zato je, u odnosu na druge romane, „Megalomanija“ izuzetno brza. Možda i najbrži roman koji je do sada napisan?! 47. (Poza mislioca) Poza mislioca jeste stanje ozbiljnog promišljanja o ozbiljnim stvarima. Mnogo toga je u igri kada mislilac misli. Kada (konačno) dobro razmisli i o nekoj vrhunskoj misli odluči, on smišlja kako, i na koji način, sa ljudima da je podeli... Inteligencija jeste teret koji se mora ozbiljno nositi. Svi veliki mislioci su bili svesni sebe kao takvih. Zato je Kantu bilo potrebno jedanaest godina da napiše „Kritiku čistog uma“... Poza mislioca jeste patos ozbiljnosti. Ona je svest o nečemu veoma važnom, o čemu treba temeljno misliti jer misliocu istine nikada nije dovoljno... Istina i njen umetnički prikaz su klizave gliste. Evo šta je Roden 11 rekao o takvim glistama: „Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj pesnici i zgrčenim nožnim prstima“. Potpuno na drugoj strani, u drugom svetu, se nalaze junaci knjige „Megalomanija“ Webman i Setva Kutena: na tropskoj plaži, u hladu palmi, u polusnu... Kasno je popodne. Sve je bezbrižno... Fransoa Ogist Rene Roden (fr. François-Auguste-René Rodin) je bio francuski vajar. Rođen 12. novembra 1840. u Parizu, a preminuo u predgrađu Pariza Medonu 17. novembra 1917. godine. 11

Ne znam kako to da objasnim?! Lenj sam da mislim, lenj za formu, mudrost i poentu. Kada bih se potrudio da mislim, izgledao bih kao ona zgrčena budala koju je izvajao Ogist Roden... Možda bi trebalo napraviti repliku „Mislioca“, ali "izlivenu" u karbon fiberu umesto u bronzi? To sam želeo da kažem... To sam i rekao... 48. (Dvadeset treći Setwahov zapis) Forever young and smart company Vam nudi dva svoja proizvoda: „eliksir mladosti“ i „kamen mudrosti“. Od samog početka, "Forever young and smart company" je poslovnu filozofiju bazirala na korišćenju tradicionalnih znanja, ponekad starih i milion godina, koja su, zajedno sa najnovijim naučnim saznanjima i dostignućima medicine, vudu magije i kozmetike, dovela do pojave čitave palete jedinstvenih kozmetičkih i medicinskih proizvoda. Vaše lice ne mora da odaje vaše godine: „eliksir mladosti“ krema protiv

bora,

jedan

najtraženijih

kozmetičkih

proizvoda

zapadnoevropskom tržištu. Krema sadrži aktivne supstance koje koži daju lepši i mlađi izgled, dok bore trajno nestaju. Bore i kesice ispod očiju nestaju za pet minuta! Za pet minuta ova krema Vas osvežava i trajno čini mlađim. Multiaktivni

sastojci

agensi

kao

što

su:

dijabolofelikon,

luciferix,

belzebubonat i ezoterična ulja obezbeđuju prirodan i brz efekat. Način upotrebe: na dobro oprano i osušeno lice kremu nanositi ujutru i uveče. Opis pakovanja: krema 50 ml. Zemlja porekla: Tasmanija. Kontraindikacije: nisu poznate. Nizak koeficijenat inteligencije jeste ozbiljan problem koji bitno određuje naše živote. Ukratko, to je problem No. 1. Ali zato Forever young and smart company ima za Vas rešenje, a to je „kamen mudrosti“! O čemu se radi? „Kamen mudrosti“ je mini akcelerator, uređaj koji koristi električna i magnetska polja da bi ubrzao električki nabijene čestice do visokih brzina. U ljudskom telu ne misli mozak već elektro-magnetno polje

koje je identično istom takvom elektro-magnetnom polju planete. Što znači da sa „kamenom mudrosti“ dobijate wireless 0-24h ADSL internet konekciju i, samim tim, pristup bezgraničnoj bazi podataka koja iz dana u dan raste a sa njom i vaša inteligencija! Način upotrebe: hirurška implantacija. Zemlja porekla: Tasmanija. Kontraindikacije: nisu poznate. 49. (Dvadeset i četvrti Setwahov zapis) U beogradskom gradskom prevozu izdvojio bih dve linije: tramvaj broj dva (popularno nazvan "krug dvojke"; trasa obilazi uži centar grada), i autobusku liniju broj 95 koja saobraća od blokova na Novom Beogradu do Borče. Beograđani je zovu "devedespetica". Iskoristiću tvrdi i nadobudni način izražavanja, i to ovako reći: krug dvojke je mainstream Beograda, riznica urbanizma i kulture i, istovremeno, mesto gde se najbolje može videti jad i beda Srbije. Devedespetica povezuje dva dela grada na suprotnim krajevima koji su istinski underground, hard core i mesta gde možete sresti Kutenadvaza, a sve ostalo je najobičnija selendra ukuljučujući tu i Zemun... Neko ko je upućeniji, reći će da je upravo Borča ono što sam pripisao nenavedenim delovima grada i Zemunu, a ja bih odgovorio da grad ne cenim po izgledu nego načinu kojim on živi... U Borči je bilo dovoljno tri puta udariti dlanom o zid, i nekoliko trenutaka kasnije isto takvo lupanje bi se čulo sa druge strane zida. To je značilo da "ima"! Čuli smo tri udarca o zid, i Laki je izašao na terasu. Posle nekoliko desetina sekundi se vratio, i na sto bacio dve kuglice od po pet grama spida. Bio je svež, mastan i bilo ga je dosta: pet grama! Tih pet grama spida sam "pojeo" za dvadeset i osam sati. U proseku, "izvlačio" sam po jednu "crtu" na svakih pola sata, slamčicom za sok. Onom koja ima zglobni pregib pri vrhu.

Sedeli smo i igrali neku kartarošku igru, pričali, smejali se, slušali muziku. Onda smo poželeli nešto da "dunemo". Otišli smo do košarkaškog igrališta. Bilo je oko tri posle ponoći. Dok smo se približavali igralištu sve sam jasnije čuo udaranje lopte o beton. To je značilo da - "ima"! Vratili smo se oduševljeni. U to vreme smo obožavali kombinaciju spid i "vutra". Noć je prošla, veselo jutro puno velikih reči i misli, takođe. Ceo dan... Zatim je došla nova noć, i oduševljeno sam konstatovao da spida više nema... 50. (Dvadeset i peti Setwahov zapis) Setwah: Nastavimo ovako lepo, PATAFIZIČKI… Webman: Ne znam da li još neko ovako brzo i efikasno piše roman, ili se muči godinama, decenijama... Setwah: Juče sam pričao sa Rogue Echo. Pita, koliko smo uradili. Odgovorio sam: TRI NEDELJE pišemo, i imamo trećinu romana… Webman: Pronašli smo čarobnu formulu. Kao da u “Megalomaniju” ugrađujemo karbon fiber, pa je mnogo brža od drugih romana. Pošto aktuelni bog stvara svet za dve sekunde, i nama je cilj da sledeći roman napišemo za dve sekunde. Setwah: E, to! Najozbiljnije, došao si do teme No. 1! U januaru sam Makiju puštao muziku kao primer kako bih želeo da se uradi pesma koja je trenutno na www.setvakutena.com. Rekao sam mu: - Slušaj, ovo je danas karbon fiber muzika! Poenta je bila u načinu izrade pesme, iz koliko jednostavnih slojeva je urađena, za razliku "teške metalurgije" starog pristupa! Plus, naravno, da je samim tim i današnji "brzo-laki" pristup lepši... Webman: Nisi ti bezveze došao do karbon fibera… Setwah: Ma, ne! To je teški PREDUMIŠLJAJ... Nije džabe na početku knjige...

Webman: Meni je zanimljivo da čitam roman koji upravo pišem... Koliko sam autor, isto sam toliko i čitalac, što i za tebe važi. Uloge pisca i čitaoca smo spojili u jednu ličnost. I to je neki elemenat... Setwah: Jedan drugom dajemo pisca-čitaoca, i poziciju LAKOĆE PISANJA... To dobijam od tebe još od "Reprize reprize", ako si primetio. Kada ti kažem: “Hej, imaš li nešto? Hajde, postavi da nešto napišem…”, to je karbon fiber! Svi oni primeri tehnološke upotrebe nama su metafora, i apstrahovane osobine CF-a prenose se u literaturu! CARBON FIBER BOOK... Webman: Palim sa NET-a! Možda kasnije ponovo dođem?! Setwah: OK... 51. (Dvadeset i šesti Setwahov zapis) Radije ću biti kometa nego zvezda. Kada to kažem mislim na srednji vek, histeriju, suze i plač, lomače, veštice, haos u instituciji, nabijanja na kolac, odranu kožu, odsečene delove tela, požare, na anarhiju, kosmičku anarhiju... ne želim na budem putokaz moreplovcima, inspiracija zaljubljenim dušama... ne želim da budem predmet divljenja, sigurna stvar na koju se može uvek računati... I dalje maštam da sam polu-bog, to je seksi, to je kometski ili kometoidno. Danas su komete demistifikovane. Pretvorene u kamen ili led ili šta već. Repovi im nisu više mesto gde gore u paklu grešne duše, već su to tragovi uticaja fotonske kiše... Ponekad se o njima čuje na TV-u ili se pojavi članak u novinama... Ja bih i dalje više voleo da sam kometa a ne zvezda. Kada to kažem, mislim na dvadeseti vek i početak dvadeset i prvog. Ne želim biti super star, predmet ljubavi, masturbacije, mržnje i zavisti. Mogao sam da se plezim kao Ajnštajn, budem "smrt za tinejdžerke", usamljeni pisac bestselera koji živi u zamku nad oblacima... Mogao sam da budem i Platon, i Aristotel... Sve su to

zvezde, super starovi, a ja sam nešto drugo: kometa, super-kometa. Pojavljujem se svakih četristo-petsto godina i donosim haos... Donosim NOVO... Novom se ne može odoleti, meni se ne može odloleti, koliko god nešto bilo odlično i sjajno, novo je uvek bolje, zato što je novo... Čudna je to reč "novo": NEW?! Tako malo se o njoj, u stvari, zna. Da li postoji nauka koja pručava - novo? Ne znam?! Samo jedno mi je jasno: "novo" je kometista, "novo" je kometoidno stvorenje koje ulazi u naše živote kometski... Radije ću biti NOVO nego zvezda, Harms nego Tolstoj, BMW nego mercedes, linux nego MS Windows, budućnost nego prošlost, mlado a ne staro, radost a ne tuga, život a ne smrt... Radije ću biti kometa nego zvezda... Šta je ovo?! Kakav je ovo tekst?! Nekako mi je kometoidan, deluje mi kometski... deluje mi bezbrižno... 52. (Dvadeset i sedmi Setwahov zapis) SMS highlights: 23.4.2009 ROGUE ECHO 08.48.42: ljubim te u bradu. i u posekotinu. i u masnicu. ja ih imam puno da bi ih ti ljubio. danas čitam Ajnštajna, posle trčim na štiklama. ka tebi... ROGUE ECHO 10.25.42: "Ja želim da saznam kako je bog stvorio ovaj svet. Ne zanimaju me ove ili one pojave, u svetlu ovog ili onog elementa. ŽELIM DA ZNAM NJEGOVE ZAMISLI, ostalo su detalji"- Ajnštajn. ROGUE ECHO 10.25.58: "Emotivno stanje koje osposobljava za takva dela slično je stanju religioznog ili ZALJUBLJENOG čoveka..." Demonično, a? Rat se zahuktava, Setvo. Treba biti zaljubljen. SETVA KUTENA 18.40.54: Ja sam zaljubljen u rat, ženo! Zamisao Boga je IME. Ti si Rat! Prvi put kada sam te video i o tebi čuo, rečeno mi je da si iz njega došla... 53. (Samoproglašeni administrator)

Ponekad se tako nešto dogodi: grupa na Facebooku ostane bez administratora. Postoji grupa i nekoliko članova, međutim administrator je odlučio da odustane od dalje avanture. Da li je to kraj grupe? Da li se ona gasi, nestaje, kao i sećanja na leto kada se gluvarilo u gradskom Parku na kraju grada? Ti tinejdžeri (slučajno?!) iz mog rodnog grada: možda su upravo te godine maturirali ili nisu imali novca da odu na letovanje, i Grad im je bio SVE! APSOLUTNO SVE... Srpski grad, i meni dobro znan... Mogu reći kako se grupa zove: Sreten Mladenović Mika 1916-1942. Ispisane godine jesu godine rođenja i smrti narodnog heroja S. M. Mike. Nije ih imao previše: dvadeset i šest. Nešto je značio u jednom vremenu. Međutim, TO vreme se istrošilo, i u NEW AGE-u ON ništa nije značio. Neko je procenio da su ideali za koje se S. M. Mika borio i umro bili LAŽNI. Niko više ne vodi računa o njegovoj bisti u gradskom parku... Slično kao u priči o "Tužnom princu" Oskara Vajlda... Tako sam postao administrator Mikine grupe na Facebooku... Nisam imao izbora… Grupe koja je isfurala svoj fazon, izgubila svrhu, i mirno može da se ugasi, nestane. Sada kada je dobila administratora i nekoliko novih članova možda će opstati još neko vreme? Možda… Možda… 54. (Dvadeset i osmi Setwahov zapis) Najbolja knjiga na svetu jeste "Tajanstveni stranac" Marka Tvena. Sve ostalo (ali SVE!) jeste dosadno i zamara. Onaj ko nije pročitao knjigu jednostavno je budala, samo zato što mu ona nije prošla kroz svest, pa makar i zaboravljena ostala u podsvesti. Čini se da i Webman spada u tu grupu ljudi. Nisam siguran, ali imam taj utisak. Voleo bih da grešim, ali opet kažem: imam njuh za ljude koji nisu čitali Tvenovog “Tajanstvenog stranca”.

Kako ti ljudi izgledaju? Kao budale... Rogue Echo, takođe. Pogledajte šta piše u info-belešci na njenoj Facebook-stranici: udata je za Hegela, zanimaju je žene i muškarci, politički orijentisana kao komunistkinja, u religioznom pogledu je hegelijanka. Njeno ime na Facebook-u

neodoljivo

podseća na ime Pikasove muze i ljubavnice Dore Maar. To je tako otrcano, i jadno... Poput suve ofucane vagine... Sve u svemu, dâ se videti da ni ona, kao ni Webman, nije imala kontakt sa Tvenovom veličanstvenom knjigom... Da jesu, poslednju rečenicu bi dočekali sa osmehom na licu... Posle dvadeset i četiri sata internet vremena ishod je sledeći: Webman nije čitao knjigu. Njegova reakcija na uvredu da je u tom slučaju budala, bila je jednaka nuli. Znači da zaslužuje titlulu "tajanstveni stranac", i od sada mi je istinski prijatelj. Rogue Echo nije čitala knjigu i njena reakcija je bila očekivajuće ofanzivna, ali prijateljska i puna ljubavi i razumevanja. Ona, takođe, zaslužuje titulu "tajanstveni stranac". Nekada sam pun mržnje, univerzalne mržnje, iskonskog zla. Mrzim i sebe i druge i svoje bližnje, i to ne skrivam… U stanje života i ljubavi vrate me oni koji me vole. Koji svoj spokoj uzdignu iznad moje pakosti... 55. (Webmanov paralelni svet) Postoje različiti svetovi, Setwah. U tvom svetu možda jeste potrebno, nepohodno, pročitati Tvenovu knjigu? U mom, ta knjiga još nije ni napisana… Ne postoji, kao ni Mark Tven! Za njega, prvi put čujem! U mom svetu, on je pisac iz budućnosti, a ne iz prošlosti. Pošto je budućnost neizvesna, pitanje je da li će u mom svetu napisati “Tajanstvenog stranca” ili neke druge knjige. Ja to neću doživeti… Marka Tvena tek čeka rođenje… Ne znam kakav je slučaj u svetu Rogue Echo: da li u njemu Tvenova knjiga postoji? Na to pitanje ona će morati da odgovori.

Setwah, ako misliš da ne smem da zakoračim u ludilo, varaš se. Smem! I zakoračiću, ući ću u njega... I u meni postoje zrnce megalomanije. Malo, sitno, kao zrno peska u pustinji, ali ima ga, postoji! Titulu „tajanstveni stranac“ ću, ipak, zadržati. Neka mi se nađe u mom, paralelnom svetu... Ne poznajem Vas! Ni tebe, ni Rogue Echo... Niti sam Vas ikada poznavao... 56. (Paralelni svet Rogue Echo) Rogue Echo hiper brzo misli, čak i kada spava, prebrzo. Tako da ako Setva Kutena kaže da je Tvenov „Tajanstveni stranac“ najbolja knjiga na svetu, ima odmah da je nađe, i pročita! U neeuklidskim geometrijama paralele se seku, i to se SEKU, opasno se seku! Nego, mislim, kako to mora biti čudno da jedna pluriseksualka, ili kako nazvati jebačicu sa svime i svačime i svakog momenta i u svim pozama mislioca, voli jednog aseksualca. A sećam se da sam to magično australijsko granje 12 imala zadatak da bacim iz voza u tačno određeno vreme na tačno određenom mestu. Nisam ga nikad ni pitala ni zašto ni kako ni mogu li to ni šta će biti posle ni da li ćemo se seći u geometrijama njegovih ''ja'' tragova ni koliko kilometara ima od beograda do novog sada i da li imamo novca, ni šta ćemo jesti ni gde ćemo živeti, to je bio zadatak za ženu plemenskog vrača... A za to, onda, nije važno da li postoji ili ne postoji, nego da li je hitno. Da li je - hitno?! 57. (Dvadeset i deveti Setwahov zapis) - Vrati se sebi dok imaš kome! - stric Mile je ponavljao čitavo jutro. To bi obično govorio jednom mesečno, međutim tog jutra nije imao vremena na pretek: autobus za Prag je polazio u jedanaest sati. On je radio u Australiji trideset i jednu godinu, i vratio se u Zemun da umre. I stvarno, umro je petnaestog januara 2009. godine. 12

Više o tome u Setwahovom zapisu broj 29

U Australiji je napravio dve kuće, i imao dva braka. Po povratku u Srbiju za sto hiljada evra je kupio stan na adresi Goce Delčeva broj 2, trinaesti sprat, sa pogledom na Banat, Dunav, Veliko Ratno ostrvo i Kalemegdan. Pre polaska, napravio je sanduk od četiri kubika, i u njemu doneo australijsko granje, suvo rastinje, koje sam razbacao po stanu: po ćoškovima i nekim nelogičnim mestima... Petar,

njegov sin, živi u Brizbejnu. Pored alkohola, on je bio jedina

Milovanova životna konstanta. Svaki dan sam išao u samouslugu preko puta. U kožnom koferu sam nosio

četrnaest

praznih

flaša

piva.

Pored

piva,

kupovao

bih

i litar

“Stomaklije”... Bilo je dana kada bih preskočio “Stomakliju” jer je ostala od prethodnog dana, a bilo je dana kada sam više puta išao po pivo i “Stomakliju”. Za sebe sam kupovao votku “Smirnof”... Jednom smo pili. Stric je rekao da ima penziju hiljadu dolara i da ne moram ništa da radim. Da za sve ima dovoljno novca! I u startu sam ga poslušao... On me je naučio kako da popijem litar rakije, a da ne povraćam. Tri godine je to trajalo.... Malo sam zagrebao po površini te priče, i to je dovoljno. Sve više se od samog sebe udaljavam… Svakodnevno se trudim da to bude što dalje. Iza sebe ne ostavljam tragove da me “Ja” ne bi našao… Moja svest ili moje "ja" poseduje dve podsvesti. Tamo su dva imena: Gadra Ham i Setva Kutena. Ne mogu da se otrgnem osećaju aseksualnosti koji me sve više obuzima. Sve sam više kao opsednut: pokreti mi postaju automatski i savršeno precizni, motivacija za praktičnu delatnost javlja se i nestaje kao da neko pritiska dugme... Ali ne neko! To su njih dvojica: Setva i Gadra. Osećam veliku ljubav između njih, njihov dvadesetčetvoročasovni seks, i čujem ih kako se smeju, pa onda tišina, pa neka čudna muzika koja kao da dolazi iz XXIII veka.... 58. (Overdose)

Ponekad i narkomani vuku megalomanske poteze. Imaju potrebu za takvim potezima. To se dogodilo na srpski Božić 2005. godine. Sin koleginice sa posla je odlučio na taj dan da okonča višegodišnju agoniju, i prekine svu tu muku: svoju, porodičnu… Dalje se nije moglo… Poticao je iz skromne, radničke porodice da bi sebi priuštio drogiranje na duge staze. Umislio je da je veličanstveni dan za odlazak sa ovog sveta dan Hristovog rođenja. Poslednji veliki, megalomanski, gest u njegovom životu! Hladnog, januarskog dana se overdozirao u napuštenoj garaži. Mladić je svoje obavio. Ostali smo mi: policija koja je izvršila uviđaj, lekari i vozač “Hitne pomoći” koji su odvezli njegovo telo, rođaci i prijatelji okupljeni u stanu da izjave saučešće… Među njima uočavam i Webmana kako sedi zgrčen poput Rodenovog “Mislioca”. Dobro znam da u njegovom mozgu nema nijedne misli… 59. (Trideseti Setwahov zapis) Češka reč čarodejnik znači veštac. Čarodejnice je veštica. Trideseti april je "palenji čarodejnic": spaljivanje veštica i veštaca. To nije praznik kao što je Prvi maj već ritual. Ljudi se okupljaju oko vatre u koju bacaju komade drveta na kojima su ispisana imena osoba koje žele da zaborave, opis događaja ili stvari kojih žele da se oslobode... U

pitanju

stari

paganski

običaj

pročišćenja

vatrom.

Palenji

čarodejnic nije praznik, dan kada ste dobili slobodno vreme da se "oslobodite", izbacite iz sebe "negativnu energiju", da se odmorite... To je ritual. Za svoga života sam shvatio jednu stvar: ceo svet je jedan ritual. Svakog jutra se budimo nesvesni njegovog postojanja i, fragmentarno, taj ritual nazivamo: življenje, umiranje, školovanje, vođenje ljubavi, radovanje, plakanje, šivenje, skakanje… Spisak primera je praktično beskonačan... Bilo da su ti fragmenti rituala glagoli ili glagolske imenice, nemoguće je na taj način dopreti do imena. Imena tog mega rituala...

Čovek se mora izopštiti iz sveta da bi sebi postavio najveće pitanje: koje je IME SVETA? Ja ne znam odgovor, niti se trudim da ga saznam. Znam nešto bolje od toga: svetu ću dodeliti novo ime, započeti potpuno novi ritual. On će se zvati kutenadvazija. Posle Evrope, odlazim u Meksiko. Sa meksičkih planina spustiću se ka Pacifiku sve do Tasmanije, pa preko Papue i Nove Gvineje u Sibir... Napraviću

pan-plemenski

savez

vračeva

preostalih

primitivnih

zajednica na planeti, i onda će ceo svet biti uništen i ponovo stvoren za nula sekundi, u ne-vremenu... To će se dogoditi za hiljadu godina, i to će biti trenutak silaska na Zemlju Megaboga... 60. (New religion) Kada se jedna religija istroši, najbolje je izmisliti novu, primereniju vremenu. I Setwah to radi! Kutenadvazija bi trebalo da bude nova religija, tako da "Megalomanija" njemu služi da bi promovisao novu religiju, a ne da bi postao pisac, romansijer. Od početka "Megalomanije” Webmanu je to jasno. Ono što je njemu cilj,

Setwahu

samo

sredstvo.

Naravno

će

uočiti

čitaoci

"Megalomanije". Setwah ih neće prevariti, prodati im rog za sveću... 61. (Proždiranje čitaoca) Koje je prvo načelo po Setwahu? Zlo bez opozicije. Pojam "dobro", kao suprotnost zlu, jeste čovekov odbrambeni mehanizam od sveta u kom se zatekao. Istovremeno (i dalje Setwah): “ono je osnovni princip manipulacije većinom od strane manjine. Zlo bez opozicije jeste metafora za ono što je u stvarnosti regularni tok stvari.” Setwah, pažljivo te slušam (to ti se samo čini da zevam od dosade): "U amazonskim šumama od pola metra ispod zemlje pa do pola metra iznad

najviših krošnji drveća svake tri sekunde neko nekog pojede. PROŽDIRANJE je prvi, beskompromisni aksiom: prvo iskustvo materije jeste transformacija. Posle svakog novog čitaoca ja dobro podrignem i pomazim stomak, a takođe sam i zdrava i ukusna hrana... Prijatno!" “Megalomanija” u tebi baš uživa. Ti si, Setwah, njena omiljena hrana. 62. (Ne mi dihat za ovratnik) Veoma

sam

skeptičan

kada

treba

uvesti

novog

junaka

“Megalomaniju”. Eto, na primer, Arjuna Stromentato 13: ko je on, i šta hoće?! Za početak, znam da čita onlajn verziju “Megalomanije”. Tu i tamo ostavi komentar koji to potvrđuje: “Nitko nije savršen”, kaže on. To se odnosi na Setwaha, a ne na Webmana: Setwah nije savršen (kao da je to teško primetiti). Za Webmana, Arjuna ima sledeći komentar: “Moram te upozoriti da danas nisi ukusan, kao inače.” U redu je, Arjuna! Biti ukusan znači… Ništa ne znači! Ali, hajde, tretiraću te ozbiljno, pružiću ti šansu. Ja sam od onih koji sve i svakoga shvataju ozbiljno. Međutim, to je pre mana nego vrlina. Na kraju komentara Arjuna je ipak napisao: “Ispričavam se ako griješim.” U redu, Arjuna. Tvoja isprika je prihvaćena, uvažena. Zanimljiv mi je njegov hrvatski. Deluje tako suptilno, drugačije. Čitao bih ga ceo dan! Tako godi, prija uhu, taj odmak od jezika kojim ja govorim. 63. (Trideseti i prvi Setwahov zapis) Gospodin Karbon Fiber i njegova žena gospođa Fiber žive u kući od crnog mermera. Kućne ljubimce nemaju, kao ni cveće. Zidovi su goli, mermerni i crni: nema slika, samo prozori. Na policama nema knjiga: sve je to šund! Ulje na platnu ili skulptura: ne. Sve je to kič! Kuhinju nemaju, spavaću sobu: da. Toalet i kupatilo su crni i mermerni. Decu nemaju, sve se svodi na seks! Televizija ne, internet da. 13

Dimitrije Švabić, rođen 5. lipnja 1982. u Puli, završio gimnaziju u Puli i pravni fakultet u Rijeci. Ponekad piše pjesme ili igra šah.

Kuća je na dva nivoa. Donji je garaža, a gornji stan. Sve ukupno: hiljadu kvadratnih metara, petsto po nivou. Spavaća soba 450 kvadratnih metara, garaža 500, kupatilo četdeset, toalet deset. Postoje dve teleport kabine: jedna u prizemlju, druga na spratu. Vrata i stepenica nema. Gospodin i gospođa Fiber kućom hodaju bosi. Tepiha nema. Gaze po rasutom kokainu. On je mekan, i brašnasto pufka između nožnih prstiju. U garaži su parkirani: suzuki hayabusa, bmw m3, gumpert apollo, ferrari enzo, lamborghini murcielago, pagani zonda, bmw m5, nissan gt-r i Ducati 999. Dvorište je od betona, prostrano stotinama kvadratnih kilometara. Sa svih strana je ravan horizont kao lenjirom ucrtan: ogromna betonska pustoš! U centru pustoši je crnomermerna kuća. Izlasci i zalasci sunca su veličanstveni. Noći su tihe. Samo se ponekad čuju demoni kako šište i cijuču. Kući ne prilaze zato što se plaše. 64. (Trideset i drugi Setwahov zapis) Prošle godine krajem septembra sam izašao iz stana, i uputio na Hodov. Mesec dana sam tamo ostao, da bih potom otputovao u Barselonu. Četiri dana je trajalo putovanje. Prvu noć sam proveo u Nemačkoj, pored autoputa, sledeću u Lionu, pa u španskom mestašcu koje se zove La Jonquera. Posle mesec dana boravka u Barseloni,

vozom sam otputovao u

Monpelje. Tamo sam dospeo istog dana u dva sata popodne. Autobus za Beograd je kretao sutradan u jedanaest prepodne. U jedan sat posle ponoći policajci su me izbacili sa stanice, zajedno sa nekim beskućnicima. Tražio sam pogodno mesto gde bih sačekao jutro. Dočekao sam ga ne našavši ništa prikladno. U autobusu sam spavao do Nice. Tu je napravljena pauza od pola sata. Za to vreme sam prošetao morskom obalom i popušio cigaretu.

Po dolasku u Beograd tri dana sam proveo na Karaburmi, kod kuma. Posle sam otišao kod roditelja u Inđiju. Do kraja marta naizmenično sam boravio u Beogradu, Novom Sadu, Inđiji, a najviše u Rumi, rodnom gradu. Potom sam se vratio u Prag, na Hodov, i tu ostao mesec dana. Danas, prvog maja, tamo sam odakle sam krenuo pre sedam meseci: na Palmovci. Sutra ujutru ću da prošetam pored Vltave i pojedem langoš. 64. (Trideset i treći Setwahov zapis) Do sada su sve revolucije bile rušilačko-izgraditeljske. Negativan stav prema aktuelnom stanju stvari, a potom afirmativan pristup uspostavi novog stanja stvari. Einsturzende Neubauten. U današnje vreme gde god da se čovek okrene događaju se revolucije. Ne znam da li ima više vrsta revolucija ili, na primer, čokolada? Ljudsko stvorenje je retrogradno i ono što ga pomera ka budućnosti jesu (verovatno): Bog, đavo, Buda... Alah, Manitu, anđeli, demoni, veštice i ostali iz te ekipe. Drugu, bolju ideju od izložene trenutno nemam. Ali, ako bismo iz pojma revolucije izbacili negativnu stranu, i zadržali samo afirmativnu, šta onda? Na predavanju iz logike kod pokojnog profesora Aleksandra Krona na beogradskom Filozofskom fakultetu, dogodio se jedan intermeco, i profesor je studentima ispričao anegdotu. Bio je na skupu filozofa na kom se raspravljalo o dvostrukoj negaciji u logici, i u jednom trenutku je postavljeno sledeće pitanje: "Ako imamo duplu negaciju, zašto isto tako ne bismo imali i duplu afirmaciju?" Pitanje je postavljeno Amerikancu koji je odgovorio: - YEAH, YEAH... Ne znam da li je neko od studenata u amfiteatru u tom trenutku shvatio šta je profesor Kron hteo da kaže? Ni ja ne znam jesam li razumeo poentu, ali profesorovu priču sam implementirao u svoju moć fantazije, i od nje napravio mantru: "yeah, yeah, yeah, yeah..."

Dupla afirmacija: da-da ... Sledeća velika revolucija bi trebalo da se dogodi po tom principu: sve što je loše treba podržati, održati, podstaći i ubrzati u njegovom pravcu kretanja, postojanja i događanja. Toliko ubrzati i afirmisati da se, u jednom trenutku, mora raspasti usled prerastanja vlastitog domena. Kao kada biste hteli nekog da srušite sa bicikla i umesto da mu postavite prepreku, vi ga ubrzate do brzine od 280 kilometara na sat. Garantujem da se niko ne bi održao na biciklu pri toj brzini! Znači, pristup prevratu buduće revolucije je upravo dijametralno suprotan starom pristupu negativno-afirmativno, afirmativno-negativno... Ili jednostavnije

rečeno:

revolucija revolucije. A to je, opet, dvostruka negacija... Yeah, yeah... 65. (Trideset i četvrti Setwahov zapis) Bog mi je podario brzinu. Brzinu učenja, misli, pokreta, metabolizma… Moralnog pada i uspona, ljubavi i mržnje… Sve ukupno: brzinu bitisanja. Od sedme do jedanaeste godine bavio sam se atletikom. Discipline u kojima sam se takmičio su bile sprinterske: sto i četristo metara. Na školskim, gradskim, opštinskim i pokrajinskim takmičenjima uvek bih osvajao prva mesta. To nije bilo nimalo lako. Ogroman je psihiloški teret kada svi očekuju da budeš prvi. Biti na vrhu znači biti sâm. Piramidalno ka dole, sve je ispod tebe. Oko sebe se osvrneš i misli su ti prazne, same sobom ispunjene… To se dogodilo na uličnim trkama u Rumi. Start je bio kod fabrike obuće “Fruška Gora“, a cilj na gradskom trgu. Disciplina: 400 metara. Sprinterska. Sećam

tog

osećaja,

doživljaja,

samog

sebe

među

ostalim

takmičarima. Samouvereno sam stajao na sredini ulice, tačno na beloj isprekidanoj liniji, neposredno iza startne linije. To je bila moja standardna startna pozicija. Ono što me nadahnjuje i uliva apetit za destrukciju jeste upravo simetrija. Ponovo sam bio spreman da uništim konkurenciju u prvih dvesta metara…

I baš posle tih dvesta metara se dogodilo nešto neverovatno, čudno, čime se ponosim. To je moj individualni ponos… Ispred mene, pamtim kao da gledam fotografiju, bio je samo Jakšić. Brzo je trčao, ali ja sam mu se neumoljivo primicao. Neko vreme sam ga posmatrao: njegove iks noge i kolena koja su volšebno uspevala da se međusobno ne sudare. Već sam bio sa njegove leve strane: do cilja je ostalo sto pedeset metara. Onda se dogodilo čudo! Ispred sebe sam video ciljnu ravninu. Misli su počele da se ispunjavaju same sobom, i ja sam ugledao... Nikoga! Za nijansu sam usporio, i desnom rukom diskretno, nevidljivo za ljude koji su stajali sa strane, kao publika, blago gurnuo Jakšića napred, i ostao na drugoj poziciji. Mogao sam i da ga ne dotaknem, da jednostavno usporim, ali sam hteo da mu dam do znanja zašto je prvi stigao. Bio je to poklon. Meni je bilo važnije da sam samog sebe pobedio, pretopio se iz zlata u srebro… Došao sam kući. Mama je uvek nešto prala, brisala, peglala… Rekao sam joj da sam „drugi“. Sa interesovanjem me je pogledala, kao da joj nisam dete. Nastupila je tišina koja je bila pitanje, i ja sam rekao: - Neću više da treniram atletiku! Ne mogu više da budem sâm… Događaja sam se setio jer sam pre nekoliko dana Webmanu poslao sledeći imejl: „Čitam Megalomaniju i zapažam korekcije mog teksta 14: koliko su savršene, i kako umeš sa izražavanjem... Da li je to naučena veština ili dar? Javio mi se strah da ću to, jednog dana, od tebe naučiti. Ipak mislim da je to više dar nego znanje. Samo to...“ U pismu se krije strah od autorske samoće. Šta ako, jednog dana, budem morao sâm da pišem? Moja svest ima kolektivni nagon, moje srce uvek kuca najmanje za dvoje. Individualnost je besmislena i zlatna. I ako jednog dana kutenadvazija postane religija, niko neće znati da sam to ja bio, srebrnoljubičasti niko… Još

nešto:

samoubistvo

plemenita

veština

(često

preterano

patetično realizovana), trenutak kada se čovek izlije u zlatu samoljublja. Besmrtnost je srebrno samoubistvo… 14

Webman je lektor „Megalomanije“

66. (Ljudi samoće) Ni ja ne mogu da budem sâm. Plašim se samoće. Zato sam neprestano na Inernetu. Nije važno da li me stranica koju sam otvorio zanima, da li ću je pročitati... Ali onlajn sam! Tu su svi! Sa druge strane svetslucavog ekrana... 67. (Trideset i peti Setwahov zapis) Siniša Stojanović Sinister (u daljem tekstu: SSS) prvi je čovek koga sam nazvao imenom master partner. U jesen 2005. godine

on mi je poželeo dobrodošlicu u svom studiju

„707“ koji se nalazi u zgradi BIGZ-a. Do tada ga nisam poznavao, ali on mene jeste. Devedesetih je bio fan mog benda Gymnastics, što je i danas. SSS je, pre svega, lep muškarac. Da sam rođen kao žena, on bi bio moj. Bespomoćno moj… Posle pola sata našeg poznanstva, upitao sam da li mogu kod njega u studiju da snimim vokale za novi album Gymnasticsa, i da li bi on hteo da uradi završnu produkuju za ceo album. Rekao je: – Da… U to vreme „Sedamsto sedmica“ je bila mesto gde je SSS zarađivao za život. Naplaćivao je snimanje, produkciju i dvočasovni termin u studiju za probe. Meni nije ništa naplatio. Album je nazvan “Going through temptation“: prolazak kroz iskušenje. Igor je iz Barselone poslao CD sa gotovom muzikom, nedostajao je samo vokal. Preko dana sam smišljao tekstove koje bi uveče snimali. Kuriozitet je da su svi glasovi na albumu snimljeni u realnom vremenu. Ja sam ih direktno iz misli, fantazije, pretvarao u record. Posle tog „ex nichilo“ postupka, ja sam se prepuštao vinu i duvanu, dok je SSS artikulisao moje glasove onako kako on misli da treba. Kada stvaraš zajedno sa master partnerom to je film sa dva superjunaka. Svaki radi ono što najbolje zna, i onda je to stihija.

Novi album Gymnasticsa je u Barseloni dočekan sa oduševljenjem. Po ceo dan bih preslušavao to što smo stvorili Igor, SSS i ja. Vremenom mi je postalo jasno da se pokrenuo ogroman sled budućih događaja koji će me odvesti daleko, promeniti mi život iz korena ili jednostavno oživeti moj životni put u najidealnijoj putanji. Januara 2008. godine u Barseloni Igor i ja snimamo novu verziju albuma „Going through temptation“, ali ne više kao Gymnastics već kao STTIGS. U spisku pesama se nalazi i „Master partner“ posvećena SSS-u što je, u stvari, obrada pesme njegovog ranijeg benda „Odd school“. Januara 2009. godine dolazim u kontakt sa engleskim muzičarom 2nd Gen, i preko njegovog instrumentala „Musicians are morons“ ponovo pevam „Master

partner“

što

je,

takođe,

Londonu

primljeno

velikim

oduševljenjem. U leto 2008. godine u neobaveznom internet četovanju, SSS mi preporučuje veb-sajt „Bundolo“, i govori da bih mogao da se angažujem kao pisac poezije. Počeo sam sa pesmama, ali na sajtu pažnju mi ubrzo privlači Webman.

Komentarišući

njegove

tekstove,

postajem

književni

lik

Webmanovom romanu „Repriza reprize“. Deset meseci od trenutka kada mi SSS predlaže da se okušam u pisanju, Webman i ja, kao koautori, pišemo „Megalomaniju“. Danas shvatam da u mom životu postoje četiri master partnera: Igor Seke, Branislav Majstorović, Zoran Ilić Webman i Siniša Stojanović Sinister. Još mi nadostaje master partnerka, ali sve mi se više čini da se ona pojavljuje u liku Rogue Echo. Šta je master partner? To je, pre svega, prijatelj, ali takav da ima određenu vlast i moć nad tobom. Silu da kontroliše i usmerava tvoju sudbinu. Zbog toga se njemu ne govori „hvala“ za učinjena dobra dela. Rukovanje kao gest pozdrava pri susretu ne postoji, samo pogled u oči i dobrodušan osmeh. U jesen 2005. godine Sinister je rekao: - Da…

68. (Trideset i šesti Setwahov zapis) Veština smrti - umreti po sopstvenom nahođenju, odabrati trenutak smrti ili ostati besmrtan. Stvar je u odluci između dobitka i gubitka. Umreti ili večno živeti? Obe strane imaju dobru i lošu stranu. I Isus Hrist se posle smrti vratio kao hologram, a imao je moćnu zaleđinu, aktuelnog boga, da bi, posle kratkog vremenskog perioda, „ispario“ u pravcu „onoga sveta“. Znači, jednom doneta odluka je neopoziva. Nema predomišljanja i druge šanse. Jednom kada se odlučiš za besmrtnost ili smrtnost - taj si! Ja sam se odlučio za „long last“ varijantu. Više odgovara mom karakteru, volim tananost i udobnost, slatkiše i seks... Nisam takav avanturistički mazohista, kao neki, pa da umrem. Kaže se: „smrt ne boli, bol boli“. Ne znam, gospodo smrtnici! Možda sam previše razmažen za vašu igru na tvrdo? Ništa vam nisam rekao o veštini smrti. Malo sam odlutao u neke lokalne teme, a i zašto bih vam nešto rekao tek tako? Vi ste obični čitaoci željni zabave i šarenih lilihipa. Moji omiljeni šareni lilihipi jesu fizika, slikarstvo i muzika. A vaši? P.S. Sledbenici Kutenadvaza neka obrate pažnju na dve ključne reči: VEŠTINA i SMRT. Ostatak teksta je nevažan. Obična propagandna „puna praznina“... 69. (Zamka) Da li će se Arjuna Stromentato uhvatiti u zamku? Vešto sam je postavio. O njemu malo znam. Mislim da živi u Puli. Nedavno, na TV-u, čuo sam da Pula ima šezdeset hiljada stanovnika. Dovoljno za jedan primorski grad. Citiraću još jednu njegovu rečenicu. Neophodan mi je materijal za dalju razradu. Dakle: „Čim pomisliš da možeš odrediti što postoji a što ne, već si u ontološkom ofsajdu pa ti je svaki pogodak jednako valjan koliko i svaki drugi.“ Dovoljno. Sasvim dovoljno materijala.

Pogodak ili zgoditak? Da sam Hrvat, ipak bih rekao zgoditak. "Ontološki ofsajd" me vuče na fudbal. Hrvati za golmana kažu branič: na golu je stajao branič. Čak ne kažu ni gol, nego vratnice. Onda je golman, u stvari, vratar, a branič je odbrambeni igrač: bek. Greška. Za fudbal, naravno, kažu nogomet. Dobro mi ide ovaj hrvatski. Veoma sam zadovoljan. Da nije bilo Arjune, nikada mi ne bi palo na pamet da učim hrvatski. U zamku sam se ja uhvatio, a ne Arjuna. 70. (Schrödingerova mačka u čeličnoj kutiji) Poznat je središnji epistemološki problem kvantne fizike (primjenjiv na brojne prirodne znanosti, po Bohru): da se promatrana čestica ponaša očekivano, i samo u svojstvu mjerene vrijednosti. Tako se sad osjećam kao Schrödingerova mačka u čeličnoj kutiji koja čeka da promatrači provjere je li živa ili mrtva, ili, po valnoj jednadžbi, i živa i mrtva. Zato ne zamjerite. Dozvolite da bolje razmislim o tome što ću sljedeće reći. Ili, još bolje: dozvolite da slijedim provjereni običaj potpuno jalovog komentiranja. Nedavno sam naletio na citat Lao Cea 15 koji me je podsjetio na Webmanovu umotvorinu: "Budi prignut, i ostati ćeš uspravan. Budi prazan, i ostat ćeš pun. Budi otrcan, i ostat ćeš nov." Mislim da kada bi Webman pokušao biti originalan i pokloniti novu prozu svjetskoj književnosti, ovaj citat bi odražavao njegovu lukavu metodu. U tom smislu volim si laskati da su ovakvi moji “pravim se pametan” komentari

taman

dovoljno

loša

mjera

postavljanju

neke

umjetne

kontrapozicije tekstu, da podržavaju tu otrcanost, i ne pridodaju značenje toj Lao C’ ili Lao Ce (oko 570. g. p. n. e. – oko 470. g. p. n. e.) Jedan od najznačajnijih starih kineskih filozofa. Nema pouzdanih podataka o njemu kao istorijskoj ličnosti. Tradicionalno, prihvata se da je živeo u VI veku pre nove ere, ali ga savremeni naučnici smeštaju u period IV veka pre nove ere, u period Zaraćenih država. On se smatra autorom ključnog dela daoizma – Knjige o Putu i Vrlini. 15

lakoj Webmanovoj praznini. Teško je održati prazninu. To zahtijeva praznog, ili barem samoponištavajućeg (S.S.Sinister bi, možda, rekao: kontroverznog) junaka. Tko zna bi li Arjuna bio taj? Webman nije siguran. 71. (Hodanje po nervima) Kako mi, Arjuna, koračaš po nervima! Dok hodaš, bar da zastaneš... Međutim, ti samo furaš, prosto trčiš! A to boli ili, bar, iritira. Samo iritira. Zašto bi bolelo?! Isuviše si daleko da bi mi naneo fizičku bol, a jedina bol je fizička. Druge ne priznajem, i ne poznajem. Kažeš: “Webman je pokušao biti originalan”, ili slično, nije važno! Pa, onda: “Webmanova praznina”! Sve vreme moje ime pišeš malim slovom. Toliko me poštuješ. Ja ću to ispraviti u tvom tekstu, ne može to tako! Ja tvoje ime pišem velikim slovom. Zapamti to, Arjuna! Lao Ce koga citiraš je OK. Pametan, i iznad svih nas. Kada je on to pisao, moji preci su živeli kao stepski nomadi (verovatno i tvoji, Arjuna), i nisu bili sposobni za takve jezičke konstrukcije, niti bi ih razumeli. Ja ih, možda, razumem, ali se ne bih tako olako sa Lao Ceom kačio. Možda ga i potpuno razumem, moj mozak je za to sposoban, međutim ne želim sebe ni na koji način da stavim u njegovu ravan. Možda ćeš, Arjuna, zaključiti da sam prema tebi surov? Nisam. Samo mi je potreban neko ko će stajati meni nasuprot. A ti, kao da si uleteo u tu zamku. 72. (Gulaš od pesnika) Arjuna, pusti Nilsa Bora i Šredingerove jednačine! Nemoj sebi da laskaš da se krećeš relativističkim brzinama, da si tako neuhvatljiv, pa ne znamo da li si talas ili čestica... Upravo obrnuto: uhvaćen si na onu foru pomoću štapa, kanapa i kutije, a u zamku namaljen semenjem...

Arjuna, znaš li priču o Lao Ceovom mesaru: kada su ga pitali kako to da već deset godina koristi isti nož kojim raspolućuje volove, a nikada ga ne oštri? A on odgovara da oštricu noža provlači kroz prazan prostor... Odrana koža ti leprša na vetru. Ja sam bio za to da je bacimo, ali Webman hoće da je zadrži kao trofej. Od tvoje lobanje napravićemo stonu lampu (to je moja ideja), a za meso ne znam?! Možda GULAŠ OD PESNIKA? Da! Super ideja... 73. (Arjuna ne prati nogomet) Jezička konstrukcija “ontološki ofsajd” ne odgovara hrvatskom jer Hrvati za ofsajd kažu zaleđe. To govori da Arjuna ne prati nogomet. Webman igrao levog beka, Setwah desnog, a Arjuna o fudbalu ništa ne zna! Verovatno ga nikada nije ni igrao već se odmah posvetio filozofiji. Znati za Šredingereovu mačku i Lao Cea, a nikada ne šutnuti loptu, napraviti dribling, izvesti aut, korner, centrirati sa pozicije levog krila, to je zaista tužno. Znam da u blizini i samoj Puli nema previše odgovarajućeg prostora za fudbal na male golove, ali i u Puli se negde igra nogomet! To je bio ex-YU sport No. 1! Nad Pulom pada mrak... Arjuna pali svetlo u sobi, sa police uzima knjigu filozofskog sadržaja... Za to vreme na TV-u Mančester Junajted igra protiv Čelsija. Hrvatski komentator glasno viče u mikrofon: - Zaleđe! Runi je bio duboko u zaleđu... Istovremeno, beogradski spiker govori: - Ofsajd. Runi je bio u ofsajdu, i sudija je opravdano poništio gol. Za razliku od Arjune, Webman je ispred televizora. Više je fasciniran publikom, njenom brojnošću i šarenilom, nego onim što se dešava na terenu. Publika je za njega oduvek bila prava opsesija. Ona je ta koja predstavu čini mogućom. 74. (The show must go on!)

Posetioci, aktivni članovi, veb-sajta “Bundolo” su, na neki način, publika dok su na terenu Setwah i Webman. Teško je znati da li čine jednu ekipu ili su suparnici?! Ali na tom, virtuelnom igralištu se nešto događa što posetioci veb-sajta mogu da prate. Odigrava se šou sve sa pevanjem i pucanjem! Arjuna sedi na klupi za rezervne igrače. Ko bi njega pustio na teren?! Možda, eventualno, u devedeset i drugom minutu igre koliko da “prošeta” sportsku opremu… 75. (Moj svijet) Kada bi bilo točno da postoje različiti svjetovi kako ti, Webmane, tvrdiš, u tvojem svijetu bi zacijelo bilo nužno igrati nogomet. Bolje reći: gledati nogomet, pošto sumnjam da si, motorički gledano, neki dribler. Pogrešno je smatrati da bi se u takvom svijetu postavilo, primjerice, pitanje: je li moguće da se nogomet gleda, a da se ne igra? Istaknimo, to je filonogometni (ne znam kako bih na starogrčkom to rekao), a ne filozofski svijet. Kod mene, naprotiv, taj dosadan sport bi izostao, i sâm to pogađaš. Na svu sreću, ne postoje različiti svjetovi već samo jedan kojeg mnogi vide različito, a to je: moj svijet! Nogometa naprosto nema! On je kolektivna fikcija, a game on the devil's playground. Što se "ofsajda" tiče, to je internacionalizam koji sam davno koristio u jednom mrtvom jeziku. Marko Aurelije16 kaže: "Budi razuman i svrsishodan u govoru", što će reći - razumljiv sugovorniku. 76. (Maradonin odgovor Marku Aureliju)

Marko Aurelije (121-180 n. e.), rimski car i filozof stoik

Dijego Armando Maradona17 bi Marku Aureliju ovako odgovorio: “Budi razuman i svrsishodan u driblingu”, što bi značilo: budi nerazumljiv protivničkom igraču. Pre nego što utakmica počne postoji jedan objektivan fudbalski teren, nazvao bih ga fudbalskom supstancijom, koji se izlaskom na igralište dva suparnička tima razbija na toliko, takođe fudbalskih terena, fudbalskih atributa, koliko postoji i konstelacija u međusobnim relacijama svih dvadeset i dva igrača na zelenom polju. Iz ugla moje pozicije, desnog beka, vidim konstantnu fluktuaciju beskonačne promene odnosa atributa dok prvobitni svet praznog igrališta postoji samo pre i posle moje egzistencije u trajanju od približno devedest minuta. Kao odbrambeni igrač, ja vladam veštinom iluzije. Moji driblinzi su nerazumni i nesvrsishodni jer moja glavna ULOGA u timu i jeste da TO ne radim... 77. (Klaustrofobija18) O Arjuninom svijetu jedino znam da u njemu ne postoji, ne igra se, nogomet. Ništa drugo nisam uspeo da saznam. Da li zato što je njegov svijet hermetičan ili što Arjuna ne želi previše toga o sebi da kaže? Imam

utisak

njegov

svijet

dvodimenzionalan,

trodimenzionalan i da se sve dešava u jednoj ravni. Da je u tom svijetu sve spljošteno, kao na primer oni Dalijevi satovi. I da Arjuna brižljivo krije da je njegov svijet takav, i da je u njemu nemoguće (a ne nepotrebno) da se igra nogomet. Srećan sam što nisam uspeo ništa da saznam o Arjuninom svijetu. Suviše je to za mene klaustrofobično. Dijego Armando Maradona (šp. Diego Armando Maradona, rođen 30. oktobra 1960) jeste najslavniji argentinski fudbaler. Titulu najboljeg fudbalera dvadesetog veka je podelio sa brazilskim fudbalerom Peleom. 18 Klaustrofobija je anksiozni poremećaj koji podrazumjeva strah od zatvorenog ili uskog prostora. Klaustofobi mogu doživiti napade panike prilikom ulaska u skučene prostore kao što su liftovi, vozovi ili avioni. 17

78. (Trideset i sedmi Setwahov zapis) Da li znate kako izgleda žena koja je doživela orgazam? Postoje „tihe“ i „glasne“ žene pri seksualnom činu, ali ako se muškarac potrudi i ta koja je tiha će da se oglasi! Slušati ženske jecaje sladostrašća i sladoslašća je prijatno. Žena je pasivno-penetrativno stvorenje, i ono što je može dovesti do potpunog osećaja ženstvenosti jeste upravo temeljita penetracija. Uobičajeno mišljenje muškog roda jeste da ako žena „vrišti“, njoj je lepo. To nije istina! Vrisci i jecaji su samo njen put do gornje tačke amplitude, do trenutka orgazma. Znači, ne treba se samozadovoljno zaustaviti, misliti da ste muškarčina kada je ona najglasnija. Upravo tada treba nastaviti dalje, neumoljivo, napasti joj samu suštinu ženstvenosti i lični identitet. Neka oseti da nad njom, iza nje ili kako već hoćete, niste više vi, nego neka prirodna sila, nešto što je pokorava i postavlja u njenu prirodnu poziciju ženke… I u jednom trenutku ona će da zanemi. Usta će joj biti blago beživotno otvorena kao da je u šoku, pogled u očima će nestati u svim pravcima polusfere. Ono što je najvažnije i najlepše jeste da će joj iz oka poteći suza. Neće to biti plač već jedan ili dva mokra traga na njenom licu. Biće to ta kvintesencija koju ste, poput alhemičara, iz nje iscedili. Biće to njen orgazam. Posle toga, udaljite se od nje i pozovite je imenom. Neće vam odgovoriti. Nekoliko minuta ležaće svesna svoje nesvesti dok će joj telo podrhtavati. 79. (Kastrirani grobari sa Grenlanda) Hoće li Arjuna uskočiti u ovaj voz: nazovimo ga seksualni voz? Da li je to tema za jednog filozofa? Mislim da nije, i zato je bolje da ostane po strani. Da se ne meša. Tihe i glasne: osnovna podela. Tako tvrdi Setwah. Ja ih ne bih delio već nad njima izveo matematičku operaciju sabiranja: „tihe“ plus „glasne“ jednako sve žene sveta!

Šta sa njima? Smestiti ih na jedno mesto. Na primer, na ostrvo Grenland. Šta bi one tamo radile? Umirale od dosade, a i bukvalno bi umirale. Znači, neohodni bi bili grobari da ih sahranjuju. Tako da bi se, pored žena, na Grenlandu nalazio i izvestan broj muškaraca – grobara. Kastriranih. Oni bi i tihe i glasne žene sahranjivali u zaleđenu grenlandsku zemlju. Na Grenlandu bi i jedne i druge postale - tihe. Vrlo tihe, smerne. Zaboravile bi šta reč seks znači... 80. (Go west, Arjuna!) Je li vam se ikada dogodilo da napišete poduži tekst, udarite "sačuvaj", "kreni", "dalje", "ožeži", što god, i ne ostavite nikakav trag? Pritom ne mislim na “Megalomaniju”, Webmanove i Setwahove nakupine slova u poetici turiranja u leru i driblanja čitatelja, već na misteriozno nestajanje vaših ruku djela poradi resetiranja veze kojeg niste primjetili ili nečeg još glupljeg? Riječi odu u vražju mater, u cyber wind. Danas sam prošao kraj crkvi Svetog Save i Svetog Marka, i sumnjam u spontano čišćenje karme. Možda univerzum nije htio da kažem kako je Webman umoran i kako je njegov "seksualni voz" prošao, pa nemam u što uskakati, da Setwah drlja po nekom stoput viđenom paklu i koristi nekakvu Bernulijevu jednadžbu kao da ona moja, Schrodingerova, nije bila dovoljno megalomanska? Ne treba reći da pretenzija i megalomanija nisu isto, Setawah, kao ni da u mojem sjedenju na klupi nema nikakve napetosti, Webmane! Javljam se s beogradske klupe uživo jer se s iste javljaš i ti, ali nikad uživo. Webman je vjerojatno vrlo star, ali sasvim sigurno vrlo umoran. Danas znam i zašto: kao obrazovan čovjek morao je prije mene obići crkve, aleje, žene, prošetati Skadarlijom i slušati maloumne igrokaze, loviti po KnezMihailovoj,

vidjeti

Narodnu

Skupštinu,

kip

Svetozara

Pribićevića,

Kalemegdan, zoološki vrt. O suncu pod novobeogradskim neboderima da ne pričam. Sretan sam što sutra odlazim, prije nego se tako umorim. Možda me u devedeset i drugoj minuti i vidite kako trčim, ali ne stadionom na kojem u

prazno driblaju ove zvijerke i pokoji Maradona, već, recimo, Baranjom, ka zapadu. 81. (Sedenje na klupi) Beogradska klupa, koju Arjuna pominje, sigurno jeste jedna od klupa u Tašmajdanskom parku. Tvrda jer je drvena, pa žulja. Zato je Arjuna tako besan, i ne prija mu boravak u Beogradu. Ja nemam ništa sa klupama po beogradskim parkovima! Niko me nije konsultovao kada su ih dizajnirali, stolari izrađivali... Uostalom, Arjuna je mogao da ponese jastuče iz Pule, i stavi ga pod zadnjicu. Onda bi mu boravak u Beogradu bio sasvim prijatan. 82. (Bjesnilo) Uzmite da sam iz Beograda otišao nažuljane zadnjice, ali nipošto bijesan. Bijesni su psi i lisice, kapitalisti, policajci i šibicari, a ne meki šetači poput mene, softwalkers. Lijep je, ali tvrd vaš grad, hardtown Belgrade, i s klupe djeluje tako sveobuhvatan, tako dosadan. Dosta o tome! Želim zaboraviti vašu klupu i sjećati se možda one marquesovske sparine, bratove režije Brechta, susreta sa S.S. Sinisterom, i vlastite hrabrosti na putu. Evo, ne pustivši suze, ni kaplje znoja u devedeset i drugoj minuti postigao sam zgoditak za sebe (ili po sebi), i sjeo u mekanu fotelju kafića u jednom pulskom parku. Nasuprot meni usađena stoji bista dr. Matka Laginje, poslanika u Carevinskom vijeću, povjerenika Narodnog vijeća SHS... Kada je taj isti dr. Laginja sjedeći na svojem koferu među mnoštvom (kako svjedoči Mirković) čekao evakuaciju naroda željeznicom u smjeru protivnom onome kojeg više neće dočekati, o Svetozaru Pribićeviću slutio je isto što i ja o vama dvojici. Zato samo nastavite i bez mene. Ja znam koji su vaši planovi, ali znam i kako će to završiti, vi književne izdajice. Cilj se ostvaruje, ponos i nova stečevina, pa povijest i kajanje. Kao, na primjer, Mlečani ili bilo koji nogometni klub.

83. (Slatki zaborav) Put u istoriju i kroz nju jeste put u prošlost. On nudi putovanje u jednom pravcu, i ja za takvo putovanje nisam spreman! Imena koja Arjuna pominje: Svetozar Pribićević, dr. Matko Laginja, Mirković... Šta sa njima?! Neupotrebljiva su! Zato ću ih zaboraviti, prepustiti zaboravu. Potpunom zaboravu, slatkom zaboravu. „Megalomaniju“ zanima budućnost. Ona se njom hrani. Webmana neposredna budućnost: sutrašnji dan, na primer. Dok Setwah strpljivo čeka da prođe hiljadu godina. Tada će on biti na svom i sa svojima. Nas se neće ni sećati. Prepustiće nas zaboravu. Slatkom zaboravu... 84. (Trideset i osmi Setwahov zapis) Običan letnji dan: prepodne, pivo, kafa, televizija… Vrućina. Razmišljao sam da li da doručkujem ili ne, kada sam čuo strica Milovana kako me doziva iz dnevne sobe. Ispred sebe na stolu, pored boce piva, imao je list papira i na njemu povučenu liniju duž cele širine i, iznad, nacrtan krug. To je bila skica stričevog budućeg umetničkog dela. Linija je predstavljala horizont, mesto gde se pustoš i nebo dodiruju dok je krug bio Sunce. U tome ne bi bilo ništa neobično, da Mile nije rekao da će to biti kolaž od kostiju. U zamrzivaču smo imali meso, koje je ne znam kako, istrulilo?! Trulo meso sam stavio u sudoperu, i krenuo da odvajam trulež od kosti. Crno, zelenkasto, sivo i smrdljivo. Na kraju sam kosti oprao deterdžentom i ostavio na terasi… Tako sam do jeseni, posle jela, prao sudove i kosti. Ređe smo jeli ribu, što je u tom slučaju bilo praktično. Bio je običan jesenji dan: prepodne, pivo, rakija, kafa, televizija... Razmišljao sam da li da doručkujem ili ne. Na terasi, crvi su uveliko doručkovali kosti uprkos deterdžentu, i Mile je rekao da sve to skupim i odnesem u kontejner.

85. (Trideset i deveti Setwahov zapis) Dolazi… Još uvek je u vremenu. Sanjao sam je sinoć. Nije izgledala kao Rogue Echo. Izgledala je prosečno, ni ružna ni lepa. Danas sam je dva puta sreo u šetnji pored Vltave. Prvi put je bila plavuša u društvu alternativca sa flašom piva u ruci. Isfrustrirani neki mladić i nesposoban da uradi četiri skleka. Vrat mu je ličio na penis. Desnom podlakticom izbrisao bih mu glavu sa tog penisa kao trulu jabuku. Dok je pored mene prolazila zaustavila se, i na češkom upitala da li imam “sitno”. Mimikom sam odgovorio da nemam, i produžio dalje… Drugi put se pojavila kao crnka. Simpatična, kratka kosa, pankoidno obučena, „nafetovana“ što bi rekli Česi. To znači: drogirana. Persirajući, pitala je za jednu cigaretu. Odgovorio sam da nemam, ali da imam pakovanje duvana. Razočarano je rekla da ne zna da „smota“. Iz džepa sam izvadio „drum“, i „smotao“ joj cigaretu. U trenutku dok sam lizao papir za motanje duvana, shvatio sam da je ona došla po moju materiju. Uzorak… Negde u budućnosti njen tekst će ovako glasiti: “Dolazi… Još uvek je u vremenu. Sinoć sam mu došla u san, i nisam izgledala kao Rogue Echo. Prosečno sam izgledala: ni ružna, ni lepa… U trenutku dok je lizao papir za motanje duvana, shvatio je da sam došla po njegovu materiju. Uzorak…” 86. (Četrdeseti Setwahov zapis) Globalizacija. Svet je biznis. Cela planeta je privatno vlasništvo. Svetom vladaju korporacije, banke, verske institucije. Novac se štampa kao toalet papir, dok većina radi da bi ga stekla. Amerika, Engleska, centralne banke i globalne banke. Mikro čipovi pod kožom, ljudski mravinjak. Inflacija, dugovi, interesi. Globalni kapitalizam jednako savremeno robovlasništvo. Američki predsednik je marioneta u rukama ljudi iz senke. Masoni, piramide,

svevideće oko, stari Egipat, astrologija i verska manipulacija. Gladna deca, i debeli bogataši. Sloboda je iluzija. Knjige nas lažu, i mi umiremo prevareni. Bog je izmišljen, novac je izmišljen. Novac je veći bog od boga. Rotšildi, Rokfeleri, gospodin Morgan i engleska kraljevska porodica. Zavera protiv čovečanstva. Militarizam, svetska policija… Filmovi Zeitgeist 1 i 2… Odlično! Ja sam za! Samo nema potrebe za strategijom, postupnošcu i planiranjem, gospodo gospodari. Mi, obični ljudi, odavno samo niko i ništa, zar ne vidite? Nema potrebe da nam organizujete živote, šaljete u škole, da nam se smejete kada smo umetnici, filozofi, nučnici ili kritičari. Zašto moramo da radimo, ustajemo rano izjutra i odlazimo na apstraktne poslove: pekarske, vodoinstalaterske, bankarske, profesorske, fudbalerske… Zašto sve to? Zašto se veliki plan o vlasti nad svetom ne dogodi sutra? Mi vam više nismo potrebni! Digitalne mašine sve rade bolje od nas, kao što su pre njih isto tako bile bolje i analogne. Kada nestane ljudi, nestaće i kanalizacije i smrada i muzike i droge; kulinarskih veština, seksa i ispijanja jutarnje kafe uz cigaretu više neće biti… Sve je to postalo nerentabilno, beskorisno, a nikada nije bilo ni produktivno… Jednostavno, zapalite vatru i neka sve izgori! Vatra je čista. Ostanite sami sa mašinama… Ali što pre! Sutra! Danas poslepodne! Sad! Sad... Sve ovo radite tako sporo, postaje dosadno. Stvaraju se ogromne praznine koje se ispunjavaju Kutenadvazijom… 87. (Manifest gospodara sveta) Setwahov tekst poseduje snagu manifesta. Paradoks je da on na akciju poziva gospodare sveta! Da konačno povuku celishodni potez, i reše aktuelne i nagomilane ovozemaljske probleme: da uklone ljude. Obične ljude. One koji su nesposobni da budu bogati i beskrupulozni kao što su to oni: gospodari sveta. Nešto ih sprečava da to odmah urade! Odlaganje akcije će neminovno biti kontraproduktivno za gospodare sveta. 87. (I have a dream)

Za hiljadu godina, kada izraste ono što sada sejem, na svetu će biti pedest ljudi. Više se ne igram igre uspavljivanja jer odavno nemam problema sa snom. Ranije je to ovako bilo: legnem i ne mogu da zaspim. Srce ubrzano kuca, javi se strah da će da stane i da ću da umrem. Tada sve postaje još gore nego što je bilo... Pronašao sam lek: zamislim da sam sâm na svetu, odnosno sâm protiv preostale manjine koja me traži po planeti Zemlji da bi me likvidirala. Noć je tiha. Sam sâm možda i u celoj Evroaziji, sakriven na adresi D3A7 u Rumi. Ležim u krevetu... I tada, u stvarnosti, na ulici čujem zvuk automobila kako se približava mojoj zgradi, i zamišljam da su to ONI, preostali od svih sa planete, upravo tog trenutka toliko blizu meni. Zvuk motora automobila je sve bliži, i moj STRES raste. Onda čujem automobil kako se udaljava, i osećam kako me obuzima sve veći i slađi umor od preživljenog straha. I kada, već u daljini, jedva čujem zvuk motora polako padam u san... 88. (Ko je ovde lud?!) Odgovor bez zadrške, in medias res, jeste: Webman! Pored toga što, po svemu sudeći, raspolaže izvesnom dozom ludila, on i miriše, oseća se, na naftalin. A inspiracija mu je na nuli. Šta bi Webman trebalo da uradi ako je moguće što pre?! Da se skloni, napusti „Megalomaniju“ koja je više „Megalomljava“ nego to za šta se predstavlja. Reči koje bi još mogle da se upotrebe, i začine napisano jesu: šund, cenzura, komesari u kožnim mantilima... Aveti prošlosti... Udba i Ozna... CIA i KGB... Geto... Pominje se i vezivanje za radijator za šta bi mogle da posluže žice od bas gitare. Jedan momak sa „Bundola“ je spreman „da ih donira“, kako on to kaže. Zaključak: nije lako, još manje ugodno, biti Webman! Međutim, neko u "Megalomaniji" mora biti Webman, kao protivteža Setwahu. Kao protivteža

zdravom razumu... Što ne znači da je Setwah predstavnik zdravog razuma. Čak ne znači da u „Megalomaniji“ uopšte i ima zdravog razuma! Inspiracija Webmanu možda i nije na nultom podeoku, ali to što on piše jeste – besmisleno! Potpuno besmisleno... 89. (Dogma o duhovitosti) Opet sjedim ispred doktora Laginje. Htio bih se baviti onom tako nemuževnom djelatnošću, pisanjem pjesama, međutim on me gleda slijepim i neodobravajućim, brončanim pogledom jednog odvjetnika. Je li takvom čovjeku bio potreban nezgodan tip poput Svetozara Pribićevića 19? Mislim da nije, ali to nije bitno. Postoje tri slučaja. U stripovima, glavni junak je pozitivac i uvijek najjači. U povijesti, glavni junak je također pozitivac, ali redovno najslabiji. U „Megalomaniji“, glavni junak je negativac, i on gubi. Jesam li Webmanu bio potreban? Mislim da nisam, ali to nije bitno. Sad je on završio na klupi, to je njegova krletka, a možda i bjesni? Književnosti je prijeko potreban negativac kao glavni lik, ali i slučaj u kojem je on jači, u kojem pobjeđuje. Zato pomozimo Webmanu! Neka krilatica bude: „Dajmo mu da piše!“ Na Setwaha, vlastitu yin stranu, on se ne može osloniti. Jedan od njih dvojice se pravi dobrica iako to nije, i oslanja na banalnosti, ponekad melankolične trenutke poput vožnje autobusom. Drugi se pravi zao, mada to nije, i oslanja na ispranu metafiziku, mističnu dinamiku i BMW automobile. Spaja ih dogma o duhovitosti kao slabo tutkalo, ali Setwah je u zadnje vrijeme strašna krava! On brsti i prožimlje. Ako tako nastave, Webman će na koncu ostati sâm, i to ne na nogometnom terenu, već na nepreglednom polju crnog mramora, čekajući prijevoz. To je limb: neće dočekati tu bembaru20, ni onaj mlaki pakao. Tko će intervenirati? Administrator? Svetozar Pribićević, srpski političar, ministar unutrašnjih poslova i ministar prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, od zagovornika jake centralne vlasti postao njen protivnik, rođen je u Kostajnici, Vojna krajina, Austro-Ugarska, danas Hrvatska, 26. oktobra 1875, umro u Pragu 15. septembra 1936. godine. 20 Narodni naziv za vozilo marke BMW 19

90. (Sizifov kamen) "Megalomanija" nema administratora niti će ga ikada imati. U njoj vladaju haos i slučajnost. To podseća na kotrljanje kamena niz liticu u mitu o Sizifu koji ruši i uništava sve pred sobom. Kamen je važan dok je Sizif potpuno nevažan. Da je tada u Evropi postojao duvan, on se ne bi ni zvao Sizif već Pušač. To je ime koje mu priliči, i Grci bi govorili: - Pušač ga je ispušio... Ona kamenčuga će mu, na kraju, razbiti glavu... Juče je Webman bio na nogomentnom terenu, i šutirao loptu. Naravno da to nije imalo nikakvog smisla. Kao kada bi Atila Bič Božji izašao na teren i poželeo da sve oko sebe pobije, ili bar pokori, a ne da nogama, glavom, i ostalim delovima tela udara loptu. Nekada davno Webman je bio Fudbaler. Kada Internet nije ni postojao, televizori bili crno-beli, računarii skalamerije koje su zauzimali čitave spratove... Arjuna i Setwah su se tada tek rodili, a možda i nisu?! Ne, nisu se čak ni rodili, ali neke stvari ostavimo nedorečenim. Webman je bio Fudbaler, i to je imalo značenje u tom vremenu. Njegov tinejdžerski mozak je bio kompatibilan sa igrom zvanom - fudbal. Kao fudbaler on je umro, nestao, iščezao, onog trenutka kada je napustio rodni grad, mada je i dalje nastavio da živi u Srbiji. Srbija je dovoljno velilki komad zemlje da bi se tako lako napustila. Za Webmana, ona je njegov Sizifov kamen, a pošto je u međuvremenu duvan iz Amerike donet u Evropu Webmana možete zvati i Pušač. 91. (Četrdeseti i prvi Setwahov zapis) Jutro u stanu u Ruzveltovoj ulici u Beogradu. Budi me ženski plač. Dok sam još u polusnu obuzimaju me zbunjenost i strah. Znam da je prethodnog jutra Slavica otputovala u Rumu, da sam na spavanje otišao sâm, i da sam, pre toga, proverio jesu li vrata zaključana.

Sa desne strane kreveta je klečao Satana, sav crn. Toliko crn da na njemu nije bilo traga refleksije svetlosti. Nemoguće je bilo na njegovom telu uočiti bilo kakvu trodimenzionalnu nijansu. Izlazak iz polusna na javu iza sebe je ostavio moju zbunjenost, i ja sam osvanuo u strahu. Ugledavši u mojim očima strah, Satana se, poput ubrzanog snimka otvaranja cveta iz pupoljka, iz uplakane žene preobrazio u ono po čemu je najviše poznat. To se dogodilo za necele dve sekunde. Kutenadvaz je ušao u mene, i Satana se vratio u pozu cvetnog pupoljka i ženske tuge. Kada je u meni i oko mene bila Kutenadvazija, mogao sam da se opustim i posvetim redovnim jutarnjim ritualima: primetim da mi smrdi iz usta, počešem se po testisima, skuvam kafu i zapalim cigaretu. Za to vreme gospodar tame je i dalje bio na istom mestu, i radio istu stvar. U krevet sam se vratio sa pepeljarom i šoljom kafe, i tada je On progovorio. Pitao je zašto sam otišao, zašto sam ga zaveo i zatim ostavio? On u paklu više ne može da bude sam jer niko drugi nije kao ja. Čak ni Belzebub. Pretio je samoubistvom, da će uništiti pakao, i da će od svega ostati samo bog. Na te pretnje samo sam se nasmejao i pomislio, znajući da mi čita misli: „Idi! Na mesto pakla će doći Kutenadvazija, i tada ću ja sa bogom da napravim drugačiji savez nego što je ovaj vaš, bipolarni koncentracioni logor…“ Još izvesno vreme, dok je u šolji bilo kafe, podsmevao sam se njegovoj tuzi. Potpuno isto kao kada sam ismevao tugu žena koje sam ostavljao. U trenutku kada sam hteo da ustanem iz kreveta, viknuo je da stanem. Zaustavio sam se. Na licu sam imao izraz, jasnu poruku da ga slušam poslednji put. On je rekao: - Vodi sa mnom ljubav! Sa đavolom voditi ljubav? To još nikada nisam radio, pomislio sam. Na tu moju misao, on je potvrdno i iscrpljeno ali sa nekom nadom u pokretima, klimao glavom.

- Dobro! - odgovorio sam. - Uradiću to, ali posle toga ti ćeš mi dati svoje CRNO! Kao da razmišlja, dlanovima je prelazio preko tela. Upitni dodiri polako su se pretvarali u nežnost, i ta nežnost u otvorenu predigru. I dalje sam ležao dok se ucveljena devojka pored kreveta polako pretvarala u gejšu, pa u striptizetu i na kraju nimfomanku. U trenutku kada mu je desna ruka bila na vagini, sa uzdahom je još samo uspeo da prozbori: - Daću ti svoje crno, a ti meni svoje seme, Setvo... Ako bi merili od jedan do deset, to nije bio seks za deset već za šest stotina šezdeset i šest… 92. (Četrdeseti i drugi Setwahov zapis) Nekoliko dana od opisanog događaja, iz pakla sam dobio poruku. Na praznom komadu papira koji sam ostavio kao bukmarker među stranice knjige „Metafizički preduslovi utopizma“ od Georgija Florovskog, pisalo je: „Setvo, dobio si kćerku. Zove se Gadra Ham. P.S. Na poklon ti šaljem jaknu od sudbinine kože.“ Dobro, dobio sam kćerku, ali gde je poklon?! Nigde ga ne vidim?! Ceo stan sam pretražio, sva moguća i nemoguća mesta, međutim poklon nisam našao. Vratio sam se komadu papira za slučaj da sam možda nešto propustio. Tamo je i dalje pisalo: „Setvo, dobio si kćerku. Zove se Gadra Ham. P.S. Na poklon ti šaljem jaknu od sudbinine kože.“ Zaista sam pretražio ceo stan, čak sam gledao sebi ispod kapaka, opipavao čmar i virio pod nokte - ništa. Držeći po treći put papir u ruci najednom sam shvatio da sam napravio glup propust i da prethodno nisam morao toliko da se kompromitujem. Okrenuo sam drugu stranu. Tamo je pisalo: „P.S.S. Ha-ha-ha-ha! Strgni sa sebe kožu! Sa nje odseci vrat i glavu, šake i noge. Lepo će ti stajati.

Ljubim te…“ Nisam se dvoumio, niti imao neke sumnje. Znao sam da je ono što piše neizostavno ono što će i da se dogodi. Kožu sam uhvatio iza ramena i još jednom pomislio na prvu reč iz uputstva: „strgni“. Tako sam i uradio. Na moje veliko iznenađenje koža je sa mene lagano klizila... Očekivao sam bol, stres, nekakva metafizička dešavanja. Međutim ništa od toga! Kao skidanje čarape sa noge: rutinski i često nesvesno. Bila je to još jedna šala - strgni. Oni koji su zaljubljeni često preteruju, u svemu… „Odrani ja“ sam ležao na podu poput zgužvanog, izduvanog balona. Posmatrao sam svoje telo i ono je bilo crno, kao što je i pre nekoliko dana Satana bio crn. Oduševljeno sam skočio pred ogledalo, ali tamo sam ugledao - „ništa“! Odraza u ogledalu nije bilo. Vratio sam se do izgužvanog i izduvanog balona i odsekao mu vrat i glavu, šake i noge. To je ličilo na nešto! TO sam na sebe stavio u nadi da ću dobiti odgovor zašto se zove „jakna od sudbinine kože“, i ponovo stao pred ogledalo… U njemu sam ugledao crni „BMV M 3“, model iz 2008. godine. 93. (Književni izdajnici) Pitanje za Webmana: ko je i šta Arjuna u „Megalomaniji“? Da bi na to pitanje odgovorio, on mora da se vrati na početak: „Megalomanija“ je srpsko-srpska, a ne hrvatsko-srpska nagodba. Ona je dogovor između Setwaha i Webmana. Arjuna je na margini „Megalomanije“. Na belinama na kojima nema teksta. Tu on obitava. Tako da on nije od onih sa kojim se sklapa nagodba, koji može da postavlja uslove. Nikako! Dokle ide njegov bezobraluk? Dotle da sebi dozvoljava da Setwaha i Webmana naziva književnim izdajnicima! Za njega su njih dvojica Svetozar Pribićević, dok je on dr. Matko Laginja. Iz nekog razloga on je verovao S. Pribićeviću, tj. Webmanu i Setwahu, mada mu njih dvojica ništa nisu obećali! Ni u jednom trenutku! Tako da si, Arjuna, slobodan. Slobodno možeš da odlepršaš... Nisi deo nagodbe, pogodbe...

Kako god... 94. (Četrdeseti i treći Setwahov zapis) Bio je to produženi letnji raspust od tri meseca posle završene srednje škole i upisa na fakultet. Od komšije sam dobio komplet knjiga Karlosa Kastanede. Do tada sam nekoliko puta pročitao „Učenje don Huana“, i pogled na Kastanedin opus koji je počivao na mom radnom stolu činio je da mi se pljuvačka u ustima prekomerno luči. Imao sam tri meseca vremena, i čitao sam polako i u slikama. Jednostavno bio sam tamo: u Meksiku! Početkom oktobra iz užarenog Meksika sam stigao u Beograd na predavanje iz Epistemologije kod profesora Lazovića na kom se govorilo o slonu u zoološkom vrtu, i tome da ne možemo biti apsolutno sigurni da li je to što percipiramo „slon“ ili hologram slona. To su bila teška vremena u mom životu: početak studiranja filozofije. Nisam mogao da shvatim, kao ni danas, da se ljudi bave tako tužnim glupostima. Svet je pun tuge… U septembru je beogradski „Silver cross records“ objavio naš prvi album. Gymnastics su tada činili: Igor (bas), Milan (bubnjevi) i ja (vokal). Album je nazvan „IT IS!“ Svakog drugog vikenda bismo svirali u drugom gradu… Jelena je u avgustu otišla na more sa Nadom i njenim dečkom. Mnogo mi je nedostajala. Tada sam je mnogo voleo, možda i previše ako ima smisla to tako reći. Kada je muškarac veran ženi u srcu, to je onda kolaps. Kraj svega, kraj sveta, bilo kog sveta! Bio sam joj veran u srcu, tada i nikada više! To se, valjda, dešava jednom u životu. Ne znam?! Nekoliko dana je ostalo do njenog povratka, i hteo sam da je iznenadim: nešto lepo da se dogodi. Makazama sam isekao hiljadu i jedan komad papira dimenzija centimetar sa pet milimetara, i na svakom napisao: „volim te“. Kada je Jelena zakoračila u sobu, zamolio sam je da sedne na krevet, zatvori oči, i ne otvara dok joj ne kažem. Hiljadu i jedan papirić sam uzeo u

obe šake i bacio uvis! U sobi oko nas je padalo „volim te“ u spiralama... Super je bilo! Tog leta sve je bilo super: Kastaneda, Gymnastics, „volim te“ papirići... Dok se sa prvim jesenjim danima nije pojavio hologram slona u zoo-vrtu. Nasmejanom Zoo-vrtu ispod Avale... 95. (Prostituke i blatnjave ceste) U Rijeci je bura. Po Kvarnerskom zaljevu jata galebova padaju kao sjemenke maslačka. Kakvi Srbi i Hrvati, kakve nagodbe? Kakve žlice i vilice? Još prenosiš te prostitutke na leđima preko blatnjave ceste, Webmane, ti stari monaše? Nisu meni strani S. Pribićević, ni dr. Laginja jer su obojica, kao Arjuna, jednom bili razapeti između dužnosti i morala, veće i manje istine. Mene je zanimalo samo kako ćeš se ti s njima nositi: hoćeš li ih gledati kao supatnike i prijatelje s tvrdijeh klupa, ili želiš obojicu vidjeti s jabukom u ustima, zavrtiti ih kao prasce na kolcu političke implikacije i loše povijesne logike? Pustimo Hrvate i Srbe! Mene više zanima kolekcija tvojih bičeva: kakvim nas još sve pristupima misliš mučiti? Hajde, otkrij svoj arsenal! Možda ti pomognem da ga upotrijebiš, da barem jednom potrčim po ovoj literarnoj baruštini! 96. (Literarna baruština) Baruština, pa makar i literarna meni zvuči prihvatljivo, Arjuna! Ja sam lično željan baruštine! Jedino što je u mom detinjstvu vredelo bile su kaljuge po kojima sam mogao da gacam do mile volje! Voda je bila mlaka dok su po njoj

plivali

punoglavci. Živeli su u baruštini! Naravno da su, kasnije, punoglavci postajali žabe. Kreketave žabe. U to doba baruština je bilo na sve strane što govori o aljkavosti te države. Bilo je prečih poslova od isušivanja baruština, meliracionih radova. One nisu predstavljale preveliku opasnost. Oni koji jesu,

slati su na Goli Otok. Otok je bila reč koje se, u to doba, trebalo plašiti, a ne baruština! Pretpostavljam, Arjuna, da znaš da reč usko povezana sa baruštinama jeste žabokrečina. A tamo gde su žabe, ima i roda! Čega su one simbol, znaš isto tako dobro kao i ja. Rezime: sada i ovde baruština je „Megalomanija“ ili onaj njen deo koji ispisuje Webman. I on bi trebalo da dokazuje, iznosi argumente, da to nije baruština. Da se Arjuni samo čini da se u “Megalomaniji“ ništa ne dešava. Webman zna da u književnosti ima isuviše baruština. U izlozima knjižara su sve same baruštine, kaljuge! Crne, masne... Zna da će i „Megalomanija“ biti jedna od tih baruština od koje će se u svim pravcima širiti barice i smrad. Nepodnošljivi smrad... Možda je to pravi razlog zašto se iz užeg centra Beograda proteruju knjižare i otvaraju parfimerije?! Po baruštinama nema trčanja, Arjuna! Po njima i oko njih se treba kretati oprezno, i u dubokim čizmama... Ili ih izbegavati? Najbolje je, ipak, izbegavati ih... 97. (Ana Karenjina) Ko je pročitao knjigu ZI Webmana "Repriza reprize" dobro zna šta je "literarna baruština". Spram te močvare, "Megalomanija" je obična "Ana Karenjina". U toj, Webmanovoj primordijalnoj čorbi, poluuspelom eksperimentu rekapitulacije teorije evolucije, ja sam nastao: T-Rex sa krilima leptira i u belim "nike" patikama. I njemu samom, ZI Webmanu, iz glave je izraslo limunovo drvo sa ukusom migrene... Arjuna,

prizivaš

sadomazohizam,

Webmanov

sadizam

svoj

mazohizam, i ja ti savetujem: bolje nemoj! Pogledaj sledeći fragment iz RR-a: "Subotnje decembarsko jutro tek je započelo. Šolja čaja je ispijena. U stvari, to nije bio čaj: u čašu mlake vode dodao sam dve kašičice "Cedevite", i kašičicu meda. To je moj jutarnji napitak. Radijator pored kreveta i dalje je

hladan. Neprijatno je dodirnuti ga. Ipak, podnošljivo je jer ostali radijatori u stanu greju. Neću ustati iz kreveta već ću uzeti dnevne novine da ih čitam, rešavam "Sudoku"..." Da si pristigao ranije, u vreme mrcvarenja mrcine Rob-Grijea, imao bi samo reči hvale za naše novo mega-ultra-carbon fiber-"fresh- trash" literarno delo. RR, die in hell! 98. (Poruka za Webmana) Poruka je stigla iz Praga. Poruka o nečemu što se dogodilo u Inđiji, preko Praga u Češkoj je dospelo do Webmana u Beogradu. Ona je morala, i jedino mogla, da ima takvu putanju kretanja. Nikako ne drugačiju. Evo poruke! 99. (Četrdeseti i četvrti Setwahov zapis) Webmane, danas ujutru je umro moj otac... 100. (Smrt) I sledeći Setwahov zapis se dotiče teme smrti i, indirektno, očeve smrti. Dotiče se on i Ramonsa, panka, Arsena Dedića, Ivana Vende... Devojke koja se zove Ilina... Plzena i Praga... Ali to je manje važno. Smrt je važna. Veoma važna. 101. (Četrdeseti i peti Setwahov zapis) Prvi razgovor između Iline i mene je protekao katastrofalno. Oboje smo studirali filozofiju, i znali se sa predavanja. Jednog dana smo se zatekli sami u hodniku, i bilo je neprijatno da ne stupimo u kontakt. Pričali smo o običnim stvarima: ko gde živi, kako se preziva...

U razgovoru sam stigli i do teme: omiljena muzika. Ja sam nabrajao: Nine Inch Nails, Pantera, Morphine, No means no... Razne muzičke pravce. Naglasio sam da se i sâm bavim muzikom. Ona me je sve vreme gledala kao da joj se obraćam na mongolskom. Situacija je bila potpuno beznadežna, i klizila u sirovu dosadu. Onda je na nju došao red da se izjasni. Rekla je: - Ja volim da slušam Arsena Dedića… Da je to bila scena iz filma, režiser bi nas smestio za sto u kafe baru. I kada bi Ilina izgovorila „Arsen Dedić“, istog trenutka ja bih ispljunuo gutljaj kafe držeći šoljicu kafe još uvek u ruci. Rukama i kolenima bih udarao o sto u nekontrolisanom napadu smeha. U stvarnosti, ja sam se, polusavijen, desnom rukom oslanjao o zid, a levom zaklanjao lice, stezao obraze kao da želim da „vratim“ osmeh. Kako bilo, ona se uvredila, i tako je ostalo godinama… Slučajno smo se sreli na žurci. Potisnuti gomilom, stajali smo pripijeni uz zid. Domaćin žurke je prethodno sastavio MP-3 listu. Pesme su se nizale u žanrovskim blokovima, i prisutni su bili dužni da na te promene pozitivno odreaguju, da bi party bio uspešan… Ilina i ja smo započeli razgovor, drugi u našim životima. Sećam se savršenog osećaja koji sam imao u toku te dijaloške seanse koja je trajala blizu sat vremena. Međutim, ne uspevam da se setim o čemu smo tako dugo razgovarali, osim jedne stvari. Tema je bila smrt i umiranje, i ja sam rekao: - To će da bude zanimljivo iskustvo. Ilina je zapanjeno upitala: - Za tebe je to iskustvo?! Moja rečenica nije bila stvar trenutne inspiracije. Kada se ljudima čini da improvizujem, to je samo primena već postojećeg unutrašnjeg sistema na konkretnu situaciju. U trenutku te izjave još sam verovao da ću umreti, da ću DOŽIVETI smrt! Da ću posle svih teorija, legendi i mitova najzad saznati istinu, i potom otići nekud dalje.

Umreti je isto kao, na primer, žonglirati loptu glavom dok sedite za stolom i delite karte za poker. Ako u to verujete, a znam da ne verujete, između smrti i opisanog performansa nema nikakve razlike. Obe stvari su slučajne, egzistencijalno nestabilne, bez ikakvog nužnog razloga da postoje ili ne. Smrt je slučajna, institucija smrti je laž i prevara. Čovek ne mora da umre ako neće. Ono što ga u tome sprečava jeste „vera u realnost“… Možda će nekome izgledati morbidno i perverzno što samo dan nakon očeve smrti evociram dešavanja sa žurke i trivijalne, „početničke“ filozofske teme, ali o tome je upravo reč: rat i ratovanje! Nekada su pokreti i potezi u toku bitke nespretni, smešni i puni umora, ali važno je da zadaju smrtne udarce… Pored mene u automobilu sedi Ivan Venda. Iz Plzena se vraćamo u Prag. Za nama je još jedan radni dan. Na radiju su Ramonsi, i pesma Sheena is a punk rocker. Pevušim… 102. (Sheena is a punk rocker) Panku je trebalo vremena da se sa Zapada dokotrlja na Istok: dve do tri godine. Prvo je dospeo do zapadnih granica te, danas nepostojeće države: do Slovenije i Hrvatske. Tamo su se pojavile prve ex-YU pank grupe: „Pankrti“, “Prljavo kazalište”, i riječki “Parafi”. To je bila prva linija ex-YU panka. Dolazio je odozdole. Naslućivala se njegova subverzivnost... U ex-YU se tada mislilo da je rokenrol “Bijelo dugme”. Prangijanje i zabava do zore! Rokenrol nije služio da se nešto više kaže o društvenim problemima, nezadovoljstvu mladih... Mogla je da se toleriše težnja za virtuoznošću, savršenom svirkom, ali subverzija... Ne, to nikako! Predsednik države je umirao polako i dugo. Nestajao kao kada gorostasno stablo pada u šumi, duboko u šumi. “Pankrti” su pevali na slovenačkom i za Slovence. Imali su svoj geto koji nisu napuštali.

Zagrebački „Prljavci“ uopšte nisu bili prljavi. Za njih je pank bio imidž, moda. Zihernadle, kožne jakne i lanci. Međutim pank je bio sve drugo samo ne moda. Iskustvo koje nije smelo da se ignoriše. U to je moralo da se uđe. Kao što je bio sve drugo samo ne muzika. Muzika je bila sredstvo, a ne cilj. Pobuna... Neki šminker negovanih i čistih noktiju bi to nazvao (i nazvao je!): “umetnost pobune”. Kako je to lepo rečeno, definisano... I nastavio da neguje nokte. U jednoj rečenici on je rekao sve o panku. Koja zabluda?! Tragična zabluda jednog od onih koji misle da sve znaju. I da li smo, onda, maja 2009. godine na putu Plzen-Prag? Po Setwahu, jesmo, i radio-voditelj pušta njujorške “Ramonse”. Neku vrstu pank-rok himne “Sheena is a punk rocker”. Od tih žestokih momaka, 2009. godinu skoro niko nije dočekao. Možda jedino Marki Ramon? Možda. Šta bi on rekao gospodinu negovanih noktiju koji je izgovorio, napisao, rečenicu: “Umetnost pobune”? Da li bi ga udostojio bilo kakvim odgovorom? Odgovor i sami znate. Kao što ga i ja znam. 103. (Četrdeseti i šesti Setwahov zapis) Na početku filma gledamo pero kako pada.... Na klupi sedi Tom Henks koji glumi Foresta Gampa. Pero se zaustavlja pored njegove noge. On ga podiže, i prisvaja... Postoje dve vrste slučajnih predmeta: oni koji su stvarno slučajni i oni koji su postavljeni da budu slučajni. Druga vrsta slučajnih predmeta jesu dela magije, i njih se treba čuvati. Kada veštac nešto želi, on nađe takav predmet, i u njega usadi svoju želju. Neko drugi tu stvar mora da prisvoji da bi se veštčeva želja ostvarila. Neko drugi mora da poželi veštčevu želju. Veštac mora da odabere čist, nesvrhovit predmet. Predmet za kojim ne postoji potreba. Dakle, odabrana stvar mora da bude nekorisna, BESMISLENA. To znači da je ona čista...

104. (Svakodnevna doza ZI Webmana) Ponekad pomislim da bih mogao da budem hrvatski pisac. Tačnije: kako bi bilo ugodno biti hrvatskim piscem. Smešten negde u Istri, u blizini granice sa Slovenijom. Ili u Zagebu? Može i u Zagrebu. Zagrebu ništa ne fali! Biti hrvatski prozni pisac koji živi u Zagrebu, i koga Hrvati čitaju. Ne nešto previše, ne svakodnevno, ali ga povremeno ipak čitaju jer on je njihov pisac. Ako ga oni, Hrvati, ne bi čitali, niko na svetu ga neće čitati! Tako bi Hrvati imali svoju svakodnevnu dozu ZI Webmana. Setwaha, naravno, ne bi čitali. On je srpski pisac, i Hrvati prema njemu nemaju nikakvu obavezu. I onda bi Setwah zavideo Webmanu

njegovoj vernoj publici. To se ne prašta! Tako da Webman nikada neće postati hrvatski pisac. Zašto ljutiti Setwaha, i dovoditi ga u inferioran položaj?! 105. (Četrdeset i sedmi Setwahov zapis) Svuda

oko

nas

mantre:

"dobar

dan“,

„izvolite“,

„hvala“,

„doviđenja“... Sve vrste pozdrava, reklamni tekstovi na radiju, televiziji, Internetu, političke parole, refreni pesama... Ili mantra koju ovog trenutka mantram. Sedim u metrou. Destinacija je Palmovka-Zličin. Transkribovano to ovako nekako izgleda: „Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Invalidovna. Invalidovna. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Križikova. Križikova. Ukončete prosim vistup, a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice Florenc. Florenc. Ukončete prosim vistup a nastup dverže se zaviraji. Prišnji stanjice...“ Ljudi oko mene sede ili stoje, spavaju, razgovaraju, čitaju novine ili knjige, ćute i razmišljaju. Bez obzira šta rade, automatizam svesti ponavlja mantru sa razglasa.

Jedna od najopakijih i britkozlih mantri jeste "hvala" mantra. "Hvala" podstiče u čoveku inferiorni osećaj, rasprostranjuje gospodarsko-robovski odnos među ljudima, širi strah od sopstvene nemoći i zavisnosti od drugog. Izlaz iz te psihodelične kolotečine je u besmislenosti. Besmislenom govoru i besmislenim postupcima... Tada nisam znao kako se postavljaju slučajni predmeti. Nisam vladao veštinom besmisla, ali sam osećao da je moj izlazak iz kolotečine počeo. Saznao sam na kojoj adresi živi. Bila je devojka mog prijatelja... Sačekao sam da se svetlo u hodniku zgrade ugasi. U mraku sam otrčao uz stepenice do njenih vrata, na prag spustio pismo, pozvonio i pobegao. U pismu je pisalo: „Ovaj papir jeste velika diverzija dugo vremena smišljana u glavi jedne bubamare koja svake noći sleće na tvoj dlan, i gricka tvoju liniju života u neponovljivim zalogajima.“ 106. (Sve o meni) Nestaće, kao hleba u prodavnici, nestaće... Šta će nestati?! Znam da će nestati, ali ne znam šta će nestati?! To je teško znati, naslutiti... Nestaće... Setio sam se! Ne znam kako, ali setio sam: nestaće moja želja za pisanjem! Ona će nestati. Potpuno će nestati, i pretvoriti se u prah i pepeo... Ostaću ja kao neko ko je ispisivao čitave stranice, gradio romane (pa tako i „Megalomaniju“), zapetljavao i raspetljavao sve ono što se u književnom delu dešava između književnih likova. I ono što se ne događa: i to sam ispisivao. Tu tišinu, prazninu... I nju sam morao da ispišem, popunim. Ja sam od tih pisaca. Sada o meni sve znate! 107. (Višak-rečenica) Prethodnom zapisu je pripadala sledeća rečenica: Nadam se da nemate ništa protiv da ovog trenutka nestanem. Bila je to završna rečenica. Ona se i uklapa, i ne uklapa, u napisani tekst. Previše je radikalna, samosvojna, da bi mu se tek tako priključila.

Priznajem: nisam želeo da nestanem. Za tako nešto, nisam bio spreman, dovoljno hrabar... Izdvojena, napisana na početku novog fragmenta, citirana rečenica nema snagu, moć, koju je imala dok je bila deo prethodnog teksta. Opkoljena, ušuškana, drugačijim rečenicama deluje benigno, bezopasno. Njeno značenje se više ne odnosi na mene, tako da bilo ko može da nestane! Ko za tako nešto ima hrabrosti, ko želi da nestane... 108. (Četrdeset i osmi Setwahov zapis) Za pet dana u paklu moja kćerka je izrasla u osamnaestogodišnju devojku. Tamo vreme protiče po želji njene majke, gospodara tame. Nekada su dani večnost, a nekada sekunde. Noževi sporo ulaze u očnu duplju i vatra plamti brzinom rasta bambusa ili se čitave hiljade grešnika u treptaju oka pretvaraju u kašu. Bol i količina bola uvek je ista, protok patnje u paklu može se izraziti Bernulijevom jednačinom. I zato je važno biti tamo, a načini bitisanja su beskonačni... Dimenzije: devedeset-šesdeset-devedeset. Crna duga ravna kosa, zelenoljubičaste oči, lice koje neodoljivo podseca na Rogue Echo, telo Jelene sa sočnom zadnjicom, izraženim mladežom ispod dojke i ipak, ne znam kako, savršenim nogama. U Gadrinom glasu mogao sam da prepoznam neki prizvuk Glorije. Nije izgledala savršeno, ali pohotno i poželjno jeste! Spremala se za noćni izlazak u džehenem. Posmatrao sam kako se šminka: nožem je uzdužno rasparala usne da bi udvostručila trag poljupca, odsekla bradavice i u meso zarila dva limuna. Potom je uzela četkicu za zube koja je završila u njenoj vagini. Iznenađeno sam okrenuo glavu od tog prizora. Nisam hteo da gledam svoje dete dok masturbira. Moja pretpostavka je bila da je to njena namera. Začuo se smeh, i kako kaže: - Ha-ha-ha-ha... Tata, okreni se, šta ti je?! Samo želim da operem zube! Zar u tome ima nešto toliko strašno?

Zaprepašćeno sam posmatrao kako joj se vagina peni od paste za zube, zatim je malo falilo da se onesvestim kada je dole prinela čašu vode. Njena vagina ispija gutljaj-dva vode, grgolji i pljuje, i tako nekoliko puta dok joj "usta" nisu bila čista... Kao ocu i muškarcu koji za dete ima kćerku, tada mi je bilo lakše. Moje predstave o Gadri Ham kao seksualnom objektu, a ne subjektu su se raspršile kao perjani jastuk. Bila je sve ono što jedna žena i treba da bude: matica seksualnog mravinjaka... 109. (Četrdeset i deveti Setwahov zapis) Svet je kvalitet od 300.000 kilometara u sekundi. Iznad te brzine sve izgleda drugačije. Gadra to vidi! Njene ljubičaste zenice opažaju svet do 400.000 kilometara u sekundi. Pričala mi je o tome šta ona vidi, i to su sve same metafore, puka poezija i besmislice. Pri toj brzini, ništa više nije ono što jeste, već nešto novo što jeste... Rekla je da za svet brži od 300.000 kilometara u sekundi bi trebalo da se izmisli nov jezik koji nije u znakovima i fonemama. U tom svetu ne postoji kategorija postojanja: nema rađanja, ljubavi i seksa. Tamo su sve stvari „causa sui“... O tome nekada priča satima, i sve se polako pretvara u jednu veliku negaciju... Pitao sam: - Gadra, da li je to metafizika? Odgovorila je: - Ne, tata! To je patafizika... 110. (Spaljivanje knjiga) Čitajući Setwahove zapise koji tek dolaze, zapažam njegov strah da se istrošio i ne zna o čemu dalje da piše. Strah je uvećan činjenicom da ima utisak da sam se ja tek raspisao, i samo „štrikam“ po „Megalomaniji“...

Odgovorio sam da to nije tačno, i da iz sebe jedva cedim rečenice. To ga je, izgleda, smirilo. Nikako mu se ne dopada inferiorna uloga u „Megalomaniji“! Hteo bi da izađe kao pobednik iz duela sa mnom. Bolji sam, superiorniji pisac od tebe, Webmane! Ovo je tvoja labudova pesma. Posle „Megalomanije“, ti ćeš nestati kao pisac! Shvatićeš da je za tebe najbolje da se povučeš, i pređeš u čitaoce. Učlaniš se u najbližu biblioteku... Ma, OK! Član sam ja biblioteke od rođenja. Čim sam se rodio, otac me je učlanio u biblioteku kao što drugi očevi tek rođene sinove učlanjuju u fudbalske klubove za koje navijaju... Mene je otac učlanio u Biblioteku čiji on član nije bio. Njega knjige nisu zanimale. Kada sam imao pet-šest godina, pamtim kako ih je čitav naramak izneo u dvorište i spalio. Smetale su mu, zauzimale prostor... Dragocen prostor. Pre toga ih je pocepao. Valjda da bi lakše i brže gorele? Ništa nije osećao prema tim knjigama. Smatrao ih je bezvrednim. Ja sam tom događaju samo prisustvovao. Tu sam bio da bih zapamtio događaj. Preneo ga u budućnost... 111. (Ko je ovde pisac?!) Pre svega, ja nisam pisac! Ti si pisac! Došao sam u posetu piscu, da vidim kako to stvorenje izgleda, onjušim ga, procenim čemu služi, i kakvu korist

mogu

imati

takvog

fenomena?!

Ako

nije

pogodan

instrumentalizaciju onda, barem, možda može da se iskoristi kao hrana? Mogu ti reći, Webmane, da je pisac i jedno i drugo: i tanjir i jelo, a najbolje ga je peći na vatri već napisanih knjiga... Tvoje meso je poput piletine: zaista zahvalno u literarnom kulinarstvu. Lepo si pečen sve do kosti, a koža ti je ružorumena i hrskava kao čips. Celih sedamdeset kilograma pečenja, a izgorelo je svega osam knjiga Kastanede, dve Henrija Milera i tri Čarlsa Bukovskog... Predivno!

112. (Metafizika i patafizika) Dok je otac cepao i spaljivao knjige, upitao sam: - Oče, da li je to metafizika? On je odgovorio: - Ne, sine! To je patafizika. 113. (Automobil je transcendentalno sredstvo) Prvi put sam reč "patafizika" čuo od Slavice, moje nekadašnje devojke, međutim ne mogu da se setim kada se to dogodilo?! Sećam se saznajnih iluminacija koje sam doživljavao dok mi je objašnjvala značenje tog termina. Oduševljeno sam se igrao novom igračkom i trovao novim otrovom sve što sam do tada znao i osmislio. Naša ljubav je trajala nekih devetsto pedeset dana... Za razliku od mene, Slavica je bila uspešan student filozofije. Ispite je pripremala za veoma kratko vreme, bez ikakve interpretacije teksta i borbe protiv tuđe misli. Jednostavno je uzimala gradivo, i vraćala tamo gde mu je i mesto: u instituciju školstva. Ona je hladnokrvni filozof. O filozofiji nikada ne govori osim ako nije iziritirana i izazvana. Mrzela je moju upotrebu reči "uništiti" i "uništenje" koje sam koristio prilikom razgovora o filozofiji. Umesto logike, koristio sam metafore atomske eksplozije... Znala je za moju ljubav prema auto-moto svetu, i dok smo bili u poseti beogradskom sajmu automobila, čuo sam kako je iza mojih leđa rekla: - Automobil je transcendentalno sredstvo. Bila je to lekcija iz patafizike. Žao mi je zbog vašeg nerazumevanja, nemoći da otputujete dalje od konstatacije da su termini "transcendentalno" i „sredstvo" protivrečni i što Slavicinu misao sahranjujete u domenu poezije. Patafizika

je,

možda,

upravo

to:

hladnokrvno

protivrečnosti koje nekom šapućete na uvo dok je u snu... Možda...

konstatovanje

114. (Pedeseti Setwahov zapis) Igor me je zvao telefonom sa Menhetna21 2007. godine. Vrištao sam... Putovao je za Las Vegas, i na njujorškom aerodromu imao dva ili tri sata pauze između dva leta. Kupio mi je majicu "New York", i pozvao telefonom: Igor: Ej, ja sam. Znaš gde sam?! Setva Kutena: Gde? Igor: Na Menhetnu! Setva Kutena: Aaaaaa... Njujork mitologija... 115. (Pedeset i prvi Setwahov zapis) - Kada čitaš knjige bolje se zajebavaš... - rekao je Cimeša Šaki i Pamuku. Ili je Šaka rekao Cimeši i Pamuku? Ili Pamuk Šaki i Cimeši? Ne mogu tačno da se setim… Tada sam bio u osmom razredu osnovne škole, i sa strane slušao razgovor starijih treš metalaca na gradskom trgu u Rumi. Izgovorena rečenica je ostala ispod moje lobanje kao prst sudbine pritiskajući mozak sve do drugog razreda srednje tehničke škole. Sedeo sam u prvom redu

bioskopa Kulturnog centra, i gledao film

„Kosač“. U skraćenoj verziji film ovako izgleda: doktor Anđelo odlučuje da prekine saradnju sa kompanijom koja njegov projekat koristi u militarne svrhe, i povlači se u andergraund gde nastavlja istraživanja. Retardiranog kosača travnjaka iz komšiluka uzima kao zamorče. On se zove Džob. Putem doktorovog projekta, Džob za kratko postiže zavidan koeficijent inteligencije, sveopštu informisanost i jednog dana, onako iz zezanja, nauči latinski za dva sata.

Menhetn (engl. Manhattan) je ostrvo i gradska oblast Njujorka. Okružen je rekama Hadson i Ist. Menhetn ima 1.537.195 stanovnika, ali je najmanja gradska oblast grada Njujork sa površinom od 61,4 km², zbog čega ima najveću gustinu stanovništva od čak 25.800 st/km². (Vikipedija, slobodna enciklopedija) 21

Dolazi do nepredviđene situacije da Džob, vremenom, prevazilazi i samog doktora po pitanju projekta i samoinicijativno nastavlja dalje da se razvija do trentka kada gubi ljudski oblik, i prelazi u stanje softverskoinformacionog stvorenja. I na kraju, kao poslednja faza samoevolucije, Džob postaje samosvesna (inteligentna) energija utkana u celi planetarni sistem… Posle projekcije izašao sam iz bioskopske sale, i moj životni put je bio određen: jednog dana pretvoriću se u energiju i znak mog rođenja, kao nekakvog sajber boga, biće kada svi telefoni na planeti istovremeno zazvone… I počeo sam sumanito da čitam. Nekada bih spavao samo sat vremena jer bih celu noć čitao, a zatím odlazio u školu. Čitao sam bez ikakvog smisla i reda sve što bi mi došlo pod ruku! Mnogo toga pročitanog u početku nisam razumevao što je u meni izazivalo bes i kompleks da sam glup. Što sam više čitao, sve sam gluplji bio, ali i uporniji da postanem pametan, i na kraju svega da se pretvorim u energiju i postanem bog. Prva knjiga koju sam pročitao na početku svoje intelektualne i ontološke evolucije bila je „Rakova obratnica“ Henrija Milera. Druga: „Opšta psihologija“ dr. Rota. Henri Miler je bio u plišanoljubičastim, a dr. Rot u sivohrapavim koricama. Materijala se ne sećam. Od tada do danas pročitao sam vagone knjiga, ali devedeset pet posto tih knjiga se i ne sećam izuzev kada bi ih ponovo imao u rukama. Tada bih se setio. Isto kao što se ne sećam sa kojim i koliko žena sam „spavao“, međutim kada bi ih negde ponovo sreo, sigurno bih se setio… Na početku čitanja knjiga primetio sam čudan efekat koji čitanje ostavlja neposredno pred noćni izlazak. Jedno pivo mnogo jače me je “udaralo“ kada mi je mozak načitan, nego kada nije. Kao nuzproizvod cele stvari, vokabular mi se širio i zaista sam, kao posledica svega toga, počeo bolje da se zajebavam… 116. (Kada pišeš knjige...)

- Kada pišeš knjige bolje se zajebavaš... - rekao je Webman Cimeši, Šaki i Pamuku. Ili je Šaka rekao Webmanu, Cimeši i Pamuku? Ili je Pamuk to rekao Webmanu, Šaki i Cimeši? Setwah ne uspeva da se seti… Davno je to bilo... Tada je pohađao osmi razred osnovne škole, bio je tinejdžer, i sa strane slušao razgovor starijih treš metalaca na gradskom trgu u Rumi. Izgovorena rečenica je ostala ispod njegove lobanje kao prst sudbine. Webman nije pripadao toj ekipi. Kako se tu našao, u društvu Cimeše, Šake i Pamuka opasnih rumskih momaka, nejasno je?! Jedino što jeste izvesno, to je da je neko davne junske večeri na rumskom trgu rekao: - Kada pišeš knjige bolje se zajebavaš... 117. (Pedeset i drugi Setwahov zapis) - Kada zaboraviš da si demon, postaćeš demon - rekla je Nataša Sabo dok smo sedeli u njenoj kuhinji, i pili kafu. Još nisam zaboravio njene reči… Sva moja sećanja na Gymnastics, Jelenu, Gloriju, Slavicu, Rogue Echo, Beograd, Novi Sad, Barselonu, srednju tehničku školu, Rumu, Borkovačku šumu, studiranje filozofije… Samo su leševi koji plutaju po površini vode posle brodoloma koji sam doživeo poslednjih mesec dana. Pojaviće se neka glad koja će ih izbrisati. Siguran sam u svoju moć zaborava i sposobnost „emotivne apsolutne nule“, ali kako zaborav da zaboravim?! Kako tu „glad“ protiv sebe da usmerim? Znam da sam Setva Kutena i da sam pre toga bio neko, međutim ne znam ko?! Kutenadvazija, Kutenadvaz: šta su te reči? Ko ih je izmislio? Sve više verujem da to nisam ja bio… Pisanje knjige o sebi koja se zove „Megalomanija“ sigurno je dobar, samokritički put ka brisanju sopstva. Sastrugati sa sebe svu prljavštinu, ako je potrebno odseći komad mesa, počupati kosti, nestati… Nestati ovde, u Pragu, i zaboraviti zaborav u Meksiku…

Venda sedi ispred računara, i pretražuje Internet. Sutra odlazi na reli „Česki krumlov“. Ja sedim u kuhinji i zapisujem ovaj tekst. Pored mene su šolja kafe, pepeljara i pakovanje duvana marke „drum“. Opažam sadašnji trenutak: živim u Pragu, Češka republika, na Palmovci u stanu na trećem spratu, zajedno sa Vendom. U okruženju ne vidim ništa što bi me podsećalo na Gymnastics, Gloriju, Slavicu, Jelenu, Rogue Echo, Borkovačku šumu, Beograd, srednju tehničku školu, studije filozofije, Barselonu, Rumu, Novi Sad… Ništa demonsko na sebi ne primećujem … 118. (Meliorizam) Ne znam da li je Setwah primetio da smo Arjuna i ja praktično napustili „Megalomaniju“, da nas u njoj jedva još ima?! I to, tek u tragovima... Sve je počelo od Arjunine „literarne baruštine“ koja me je dovela do reči „melioracija“. Jedan od derivata te reči jeste pojam: meliorizam. To je shvatanje da ljudski život, neprekidno se razvijajući, postaje sve bolji, i da čovečanstvo otklanjajući zlo (isušujući duhovne baruštine) i povećavajući količinu dobrog živi sve sretnije. U svakom slučaju, ovo je moj poslednji zapis u „Megalomaniji“. Sličan je, uporediv je sa bocama sa pićem koje se kupuju u prodavnici, i na kojima piše: „no return“. Uzmite i nosite, pa dokle stignete! Na vlastitu odgovornost. Na kraju, ispražnjene „no return“ boce završe u kontejnerima. Postanu đubre. Možda su ljudi za nijansu postali sretniji od kada su se pojavile „no return“ boce? Kakvo su zlo one otklonile, i koje baruštine isušile, zaista ne znam?! 119. (Kutenadvaz: Tiranosaurus X) Setva nikada nije sâm, pa ni ovog puta na kraju nekakve tričave knjižice "Megalomanija".

Neprisustvo ljudi, tih varljivih i vodenastih stvorenja, ne znači samoću. Ovde smo mi, ovde sam ja, ovde su oni. Mnogo nas je i mnogo ih je, samo su nekakvi ljudi otišli. He-he-he-he... Čime ćemo sada čačkati zube, Setvo?! Večeras kada zaspiš dođi u klub "Tiranosaurus X". Tamo te čekaju Belzebub, Buda, Marko Polo i ja... Spremili smo ti iznenađenje! Hajde Setvo, popij šolju mleka, pa u krevet! 120. (Pedeset i treći Setwahov zapis) Kuda sve putuje gram heroina dok ne stigne do mog bivšeg prijatelja Lakija? Iz dalekog Avganistana preko sedam gora i

mora, sve do nekog

„mike pere laze“ koji će mu prodati dnevnu količinu za petnaest evra. Pre dva meseca Laki mi je sa nekakvim ponosom utkanim u njegovu figuru, kao da je dobio sina ili dokazao neku teoriju, objašnjavao kako još uvek nije „na igli“ i nikada neće ni biti jer to radi šljam. On je gospodin, on se „udara po njonji“. Nekada smo Laki, Lemi i ja zujali kroz Lakijev stan kao pčele. Svuda oko nas je bio polen sintetičke sreće! Lemi je masturbirao na „citroen c3“, propovedao „house music“ i isusovski trpeo kada Laki i ja upadnemo u trip „Black album“-a od „Metalike“. U stan bismo taksijem dovlačili zabludele devojke koje su čekale noćne linije gradskih autobusa, ili bih od Lakija dobijao lekcije iz vožnje u četvrtoj brzini „renoa četiri“ po pustim ulicama Borče u gluvo doba noći. Lepo je bilo… Čini mi se da su Lemiju, na neki način, od heroina porasle uši i čak se može reći da se prolepšao, međutim to je samo zato što je oslabio. I Laki je omršavio, i na obojici se može primetiti ta heroinska žgoljavost. Slične slučajeve sam viđao i ranije, i sada mi se sa nekom sigurnošću čini da heroin rapidno troši tkivo, i da se telesna površina kože širi jer svi primerci konzumenata „žutog“ izgledaju kao da su obukli kožu za najmanje jedan broj veću. Lice im „visi“. Jadni su, smešni…

Oni su, nekada, bili moji najbolji drugari, a danas su govna. Heroinska beogradska govanca. Baš danas, baš ovog trenutka… I sutra će milioni i milijarde grama heroina poput roja skakavaca, na svojim slinavim krilcima obletati planetu i, kao u biblijskoj priči, sve pred sobom proždirati. I sutra će gram horsa umilno, poput bajatog leptira, sleteti na vrh Lakijevog nosa. I on će uzrikaviti očima da ga pogleda, i tamo ugledati sivog insulinskog komarca koji će početi da mu pije krv… U nekom tamo, ne tako dalekom, prekosutra, ispuniću obećanje dato Lakiju. Posetiću njegov grob, i reći: - Pičko… 121. (Pedeset i četvrti Setwahov zapis) Teško je govoriti o nedovršenim stvarima, formirati skulpturu u dimu cigarete gde je i najnežniji pokret rukom mikrooluja, i od namere da se načini oko nastaće dupe ili od ruke slonovo uvo. Teško je u kratkom zapisu govoriti o megalomanskoj neostvarenoj Ljubavi jednog muškarca prema jednoj ženi koja traje od 1992. godine pa sve do sadašnjeg trenutka 24. maja 2009. godine. Da li je moguće!? Pogledajte te cifre: prosta matematička operacija oduzimanja kaže da je to nekih osamnaest godina… Sve to vreme voleti ženu od koje ste dobili nekoliko zagrljaja, hiljade i hiljade gigabajta reči, psihičke probleme, poremećaj rada srca, desetak „ljubavi svog života“ jeste ludost i bolest! I ništa drugo taj muškarac nije radio sve te godine nego od drugih oduzimao ono što je njemu oduzeto. Žrtve su bile druge žene. Najslađe su mu bile defloracije: ako već nisu bile moguće vaginalne zadovoljavao se analnim. Uzimao im je duše koje i danas čuva u svom stomaku, njihove nade i želje i kvalitetne misli. Izgrižene i zgužvane, bacao ih je potom u ruke nekog smrtnika čiji je životni san redovan seks i nedeljni ručak, a on sam odlazio dalje, gledajući da ovog puta to ne bude mršava visoka plavuša već niska sisata crnka. Neostvarena ljubav ne ostavlja ništa drugo osim varijacije mesa na tanjiru: piletina, govedina, prasetina, ćuretina, riblje meso, pačetina…

Muškarac o kom govorim jeste Setva Kutena. Ja sam Kutenadvaz. Juče, 23. maja, u detektivskoj akciji na veb-sajtu „Bundolo“, Setva je pomislio da je otkrio njen trag. Tekst pod nazivom „Jednog dana, plesaćemo na suncu Barselone, potpuno zaslepljeni i poludeli“, i nadam se da dotičnoj Gloorii22 neće smetati da ga u celosti navedem. Da će njenoj taštini prijati da bude deo promotivnog artefakta kutenadvazije. Tekst je sledeći: „Mogao bi da budeš tračak svetlosti koji se probija kroz kanape moje najtužnije lampe Mogao bi da budeš moj pijani prijatelj koji uvek dolazi kada je leto I tu ostaje bez reči uživajući u žutoj boji mojih dana Mogao bi da stvaraš šljokice po mojoj sobi I zajedno sa mnom komentarišeš kako muzika više nikada neće biti ista. Bilo bi dobro kada bi bio onaj koji stoji u jednom mestu za slučaj da se vratim I tišinom svojeg sećanja godinama nagoveštava da sam donosila pogrešne odluke. Možeš da probaš da me napokon naučiš zakonima fizike Ali ja te upozoravam da je moja glava bundeva, i da se kod mene sve pretvara u ritam. Ti si, možda, umetnik, ali još uvek nisi naučio da žmuriš i smeješ se najdivnijem delu neke pesme Možeš da budeš jedini koji se ne boji mojih planova, i uživa u autodestrukciji. Možeš da budeš onaj koji neprestano govori Zato što još uvek nije iscrpeo reči. Možeš da dođeš u samo svitanje dana i zahvališ mi što sam sa tobom podelila neke sasvim nevine igre detinjstva koje odlazi daleko... I tako da se više nikad ne smrzne, 22

Nick name: Glooriaa.

Bar ne zaista, bar ne potpuno.” Posle prvog čitanja pesme, Setva se pogledom vratio na naslov: bilo mu je čudno otkud u celoj toj priči reč „Barselona“, i učinilo da je to aluzija koja se na njega odnosi. Posle drugog čitanja prepoznao je sebe i svoje postupke u prošlosti koji su u Glooriinom tekstu opisani: čekanje, čekanje, stajanje u mestu godinama za slučaj da se ona vrati, posete žutoj boji njenih dana… Ono što ga je najviše uznemirilo bila je dimenzija sadašnjosti koja je protkana kroz njenu pesmu. Upravo je to razlog zašto ja, a ne Setva (on je trenutno „van sebe“), pišem ovaj, pedest i četvrti zapis mada u naslovu piše „Pedeset i četvrti Setwahov zapis“. Međutim, to sada nije važno. Setvi se, jadničku, učinilo da ga ona poziva na ljubav, savetuje da posle tih skoro dvadeset godina izdrži još malo, da iako je umetnik, mora da prepozna sadašnji trenutak kao najlepši deo pesme, zatvori oči i da se smeši. Da zatvori oči i sanja san. Nastavi da sanja i da će san jednog dana pod suncem Barselone, postati stvarnost. Setva je hrabar, ja to znam, i zažmuriće još malo, još godinu-dve. Barselonu je celu prešao peške, i lako može da zamisli najbolje mesto gde bi se dogodio njihov prvi poljubac… Još nešto, dragi čitaoci! Na početku pominjem vajanje u vajarskim nemogućim materijalima i pri tom, naravno, nisam na sebe mislio. Za mene je to prosta stvar. Na njega sam mislio, Setvu Kutenu. Upravo ga gledam kako stoji pored Vltave i posmatra vodu koja protiče sa desna na levo, i vidim sliku u njegovom sećanju na trenutak kada je sa Glorijom stajao na obali Dunava koji je tekao sa leva na desno, i ona je tada iznenada, posle pola sata tišine između njih dvoje, počela da plače. I on se, kao i tada, pita: zašto? Još se pita koja mu je pesma od Igi Popa omiljenija: „Home“ ili „Candy“? Rešenje te dileme meni je jasno: Home. A zna se ko je ovde gazda! He-he-he-he-heee… 122. (Pedeset i peti Setwahov zapis)

Pre pola sata sa Webmanom sam se čuo telefonom. Danima ima migrenu, njegov kolega sa posla je na godišnjem odmoru, i nema previše vremena za „Megalomaniju“. Pitao sam ga šta misli o mom poslednjem zapisu. Odgovorio je da ga nije pročitao. Čak ne zna ni koliko ih tačno ima! Rekao je: - Nešto preko pedeset… Da budem iskren, ni ja ne znam nešto više o tome šta on piše. Vodi raspravu, prepucavanje, sa Arjunom: to znam! U toku razgovora dva puta je ponovio da je važno da ja vozim svoju trku, i da će se on već nekako snaći. Upitao sam ga gde smo u svemu tome nas dvojica, i kako mu je u životu? Uglavnom, migrena… Pre Webmana, telefonirao sam mami. Danas joj je rođendan. U stvari, na današnji dan tamo neke godine, svu novorođenu decu iz Sijarinske Banje su odveli u veće mesto, i prijavili im rođendan na dan rođenja Josipa Broza Tita. Na Dan mladosti! Moja mama ne zna tačno kada je rođena?! Tata je umro pre dve nedelje, i ona me je podsetila da odem u crkvu, i zapalim sveću. Ponovo je dala instrukcije gde se pali za žive, a gde za mrtve. Znam: živi su „gore“, a mrtvi „dole“. Prošlog meseca sam ovde, u Pragu, u prepodnevnoj nedeljnoj šetnji prošao pored pravoslavne crkve. Sve sami Rusi, i Ukrajinci… Juče sam na Gmail-u „razgovarao“ sa Rogue Echo. Njen način života i razmišljanja nazvao bih „antimenstrualizam“. Taj „izam“ se, po meni, pojavio na pogrešnom mestu. Pre nekih pet godina ušao sam u njenu sobu. Sedela je depresivno prekrštenih nogu. Tada, kada sam je ugledao, prvi put u životu sam poželeo da imam decu. Ali ne! Ona vozi svoju trku: antimenstrualizam... Svet se pretvara u smešnu atletsku disciplinu. Svi imaju svoju vlastitu trku u kojoj se protiv samih sebe takmiče. Svi su uredno spakovani u svoju trkačku stazu na kružnom trkalištu sa nekoliko milijardi trkačkih staza i ne zna se ni gde je start, ni gde cilj?! Jedino pravilo jeste da „ne čepaš“ liniju…

123. (Pedeset i šesti Setwahov zapis) Opet ja, Kutenadvaz. Sedim sâm u stanu na Palmovci. Venda i Setva su u Plzenu. Tek uveče dolaze. Setva mi šalje mejlove preko našeg lokalnog interneta. Zovemo ga interšit. U protekla dva sata poslao mi je tri milijarde dvesta pet interšhit poruka, i to sve u vezi dve teme: prva je da posle Plzena mora direktno na Hodov gde će se zadržati do poslednjeg metroa, i zato neće stići na internet i „Bundolo“. Pa, mi poručuje da ja, umesto njega, napišem pedeset i šesti zapis. Bilo šta, tek da ne bi izgubio ritam svakodnevnog unosa teksta u „Megalomaniju“. Druga tema je Rogue Echo. Čitavih dve milijarde osamsto pedeset i šest hiljada trista pedeset i šest interšit poruka na tu temu! Kreten! Sinoć na Gmail-četu ona mu je obećala kćerku. Devojčica će se roditi 2016. godine u Pragu, zvaće se Gadra Ham Solar, i živeće u Njujorku. Rogue Echo

neće

imati

vremena

odgoj

deteta

jer

će

baviti

demenstrualizacijom kapitalizma, ali pristaje na Setvin zahtev da dete mora da pije majčino mleko. O ostalim stvarima, kaže, on će sâm da se postara. Kreten! Ipak, razumem ga. I ja sam, nekada, bio muškarac i voleo jednu ženu. Moju lepu Persijanku, najlepšu ženu Persije. Isto sam tako, kao Setva, poželeo eksterni dodatak svog i njenog mesa… To je sve što se tiče Setvinih interšit poruka za danas. Do sada se ništa novo nije pojavilo, osim što je broj interšit-poruka u vezi Rogue Echo za vreme ove moje pripovesti, prešao tri milijarde. Kreten! Pedeset i šesti zapis... Ne znam?! Ne mogu da ulazim u Setvino „kompleks boga“ stanje svesti. To mi je, nekako, ispod časti. Bog, bogovi, polubogovi, demoni i ostalo, nije to moja liga, ako me razumete? Umesto toga

napraviću

„kopi-pejst“

reorganizaciju

mog

teksta

pod

Setvinim

najomiljenijim naslovom: Setva Kutena. Dakle, „Setva Kutena“: „Kreten… Ja sam nekada bio… Voleo sam jednu ženu… Poželeo taj eksterni dodatak… Njenog mesa… Devojčica će se roditi… Pije majčino

mleko… Poruka za danas… se baviti demenstrualizacijom kapitalizma… Ništa novo… Interšit...“ 124. (Pedeset i sedmi Setwahov zapis) Sinoć je poslala imejl u kom kaže da se predomislila. Neće da rodi devojčicu, Gadru Ham. U stvari, rekla je da ne može, ne želi, da rađa. Od same pomisli na trudnoću njoj se povraća, i zato žali zbog toga i, na neki način, izvinjava se. Ja imam razumevanje za antimenstrualizam, ne samo kod ženskog već i muškog roda, i mirno sa njim koegzistiram, kao i mnogim drugim stvarima kojima ne pripadam i sa kojima sam, da tako kažem, u nekoj nominalnoj suprotnosti. Sve je to u redu: različitost je prosta čulna datost, i ja sam ludo zaljubljen u šarenilo. Ali… Nije smela da mi dâ obećanje! Brzopleto je to uradila, u moju dušu usadila sreću, i posle je ubila. Na mesto sreće, prirodno, dolazi tuga. Samo što moja tuga nije prirodna i svakidašnja: ona je Kutenadvazova tuga, nije moja. Ja sam vlasnik samo svoje sreće… Glava dole Vapaj smole Okovani sladoslašćem Pozornica bez prizora Čembalo i znoj iz pera Stalno stalno Neki pokret Mila, draga brojalica: Kosti lome, lomi kosti, kosti lome, ispod kosti, meso pada, na krv sada, ko će biti, beba-baba? Vatra tmina Miris plina Prizvuk modrog parafina Nerotkinjo bičem šibam Tvoja nedra

Gospoja i ja… 125. (Pedeset i osmi Setwahov zapis) Gmail je životinja... Setva: Mogu li sa tobom da uradim intervju za „Megalomaniju“? S.S.Sinister: Ideja je dobra, samo nemoj da se posle toga Webman ljuti. Setva: Odlično si počeo! Zašto? S.S.Sinister: Moraće da „seče“ i „uklapa“ jer ja mnogo naširoko govorim. Ja ću ili u visine ili ću da potonem, takav sam. Tako barem Webman tvrdi. Setva: On kaže da su tvoji tekstovi upravo zbog te "širine" dosadni i zamarajući. I nekolicina drugih slično misli. Čini se da u tome ima istine čim se ista stvar pojavljuje na više različitih mesta: stari kamen kušnje, što bi se reklo. Ja mislim da si ti samo patološki megaloman. S.S.Sinister: Kratki tekstovi, uglavnom, obećavaju zanimljiv i ugodan provod. Ja se na bavim ni zanimljivim, ni ugodnim stvarima. Jednom prilikom jedan prijatelj mi je rekao da sam nekada pokušavao sebe da ubijem alkoholom, dok danas pokušavam da se ubijem rečima. Ti ćeš to razumeti... I ti si me nazivao samoubicom… Postoje ljudi kojima odgovara, ili ne odgovara, moj sentiment. Žalosno je to što oni kojima ne odgovara, više odstupaju od mene nego ja od njih, ali danas su autori autorima publika, dok prave publike nema! Osim za „nedeljno krkanje“. Setva: Šta je „nedeljno krkanje“? S.S.Sinister: Sve što može pod to da se podvede. Setva: Šta „sve to“ može „pod to“ da se podvede? S.S.Sinister: Verujem da nema puno dilema, a ja uvek ostavljam prostora za spekulacije. Dugačak je spisak stvari koje se mogu podvesti pod „nedeljno krkanje“.

Setva: Upravo smo došli do Webmanove konstatacije o tvojoj "širini“! Možda bi trebalo u svoj "izraz" da uvedeš više primera iz života, „nedeljnog krkanja“, ako sam te dobro razumeo? S.S.Sinister: Zato je teško i navesti ih sve, a ne bih nijednoj stvari davao prednost nad drugom. Svako od nas u svom životu ima više ili manje elemenata „nedeljnog krkanja“. Ja svoje pokušavam da svedem na minimum. Setva: Veruj mi da sam izgubio "nit". A ti? S.S.Sinister: Ne, baš naprotiv! Jadan je pisac koji čitaocu ne ostavlja prostora. Setva: Misliš da čitalac treba da ima istu količinu prostora za dešifrovanje teksta, kao i pisac, i da su obe strane autorske i ne-autorske, ili, kako bi se to moglo reći jednom reči? Šta je to? Možda samo tekst bez autora i čitaoca ili čitaoca-autora i autora-čitaoca? S.S.Sinister: OK je odnos šezdeset prema četrdeset u korist autora. Ali tekst treba da ostane delom misterija i za samog pisca. Ništa nije autorsko, to je zabluda! Književnost je deo evolutivnog procesa i bez nje se evolucija ne bi odvijala u svom izuzetnom smislu. Tako da ništa ničije nije. Sve će nestati u prah i pepeo! I književnost, i mi, i sve! Setva: Koji je tvoj procenat u ovom intervjuu? S.S.Sinister: Dobro pitanje… Setva: Sviđa ti se? S.S.Sinister: Čini mi se šezdeset! Setva: Siguran si ili nisi čim kažeš da ti se čini? S.S.Sinister: Ostavljam prostora... I tih šezdeset ima svojih šezdeset, tako da je ono što jeste moje, beskonačno malo… Setva: To što si sada rekao, Webman naziva -"magla". S.S.Sinister: Možda zato što mu se magli? Setva: Šta ti je? S.S.Sinister: Zašto? Setva: Nisi zadovoljan svojim procentom?

S.S.Sinister:

Ljudi

slobodnim

asocijacijama

nazivaju

ono

što

percepiraju ili što ne percepiraju. Ako neko kaže „magla“, onda ja verujem da to za njega zaista jeste magla! Tako da pretpostavljam da Webman ima utisak zamagljenosti pri susretu sa onim što maglom naziva. Setva: Dosta tautološki se izražavaš. S.S.Sinister: Važno je da nije pleonazam. Setva: He-he-he-he-heee... S.S.Sinister: :)) 126. (Magla) Webman koristi drugi izraz, a ne „magla“ kako tvrdi Setwah u Gmailintervjuu sa S.S.Sinisterom. Taj izraz jeste „pušiona“! Kada krene slična priča, Webman kaže: - Pušiona... To je pušiona, teška pušiona... Mnogi ne znaju šta „pušiona“ znači?! I Webman tek naslućuje značenje te reči. Reč je „pokupio“ dok je ex-YU još postojala. Jako davno. Ali je oprezno koristi. Tek kada se zaista iznervira... Reč je pročitao u novinskom intervjua sa nekom, tada aktuelnom, hrvatskom rok zvezdom. Na pamet mu pada Davor Gobac iz „Psihomodo pop“. Nesumnjivo je hrvatska, zagrebačka, a ne beogradska reč. Webmana zanima kako bi se intervju sa S.S.Sinisterom dalje odvijao da je Setwah umesto reči „magla“ upotrebio reč „pušiona“?! Da li bi ta reč S.S. Sinistera razbila u hiljadu komada?! Hiljadu lepih, raznobojnih komada... Kao one novogodišnje konfete. 127. (Pedeset i deveti Setwahov zapis) Slipknot, Arctic monkeys, reklame... Empire of the sun, Marmaduke duke, All american rejects, The Prodigy, The Rumble strips, The White stripes, Calvin Haris, reklame...

Uskoro dolazi kraj „Megalomanije“, i kao da sa njenim krajem nešto novo počinje, imam takav osećaj, potrebu da sve oko sebe prebrojim i ustanovim gde je čemu mesto. Da ceo stan očistim... Ribanje toaleta, kupatila, kuhinje, dnevne sobe... Prljave stvari već stavljam u veš mašinu… Kao da se spremam na putovanje. Sve upravo tako izgleda! Trema pred put, i sve je u potpunom neredu: „Megalomanija“, toalet, kupatilo, u kuhinji gomila ubuđalog suđa, tepih u dnevnoj sobi godinu dana nije usisavan, prašina, televizor u dnevnoj sobi emituje „MTV two“, a tamo je trenutno sigurno najveći „svinjac“ u celom stanu. Kasabian, Kings of leon, Bat for lashes... Devet je sati: jutro. Tokom noći nisam spavao već sam bio na Internetu. U pola šest sam napisao „Pedeset i osmi zapis“, odnosno intervjuisao Sinisterov pospani mozak… Kontinuitet. Ušao sam u „zeleni talas“: reklame, Ac/Dc, Indesit... Veš mašina: na displeju piše da je pranje veša gotovo za šesnaest minuta. Oasis, Queens of the stone age... Krećem sa pranjem sudova. I u kuhinji ću uključiti televizor da bih lakše pratio „dešavanja“ na „MTV two“. Reklame, Radiohead, The Clash, Interpol, The Prodigy, Sum 41... Reklame... Preko vikenda sam sâm u stanu. Venda je otišao na reli. Druga tura prljavog veša je u mašini. Hole, Eminem... Veš perem na temperaturi od četrdeset stepeni. Ne sortiram ga po boji i vrsti materijala. Važno je da ta higijenska procedura što pre prođe. Pranje sudova, za sada, dobro napreduje. The Flameng lips, reklame, The Cure, Blink 182, Led Zeppelin, Jeff Buckley... Očistiću u kuhinji još to što je oko sudopere kada završim sa pranjem sudova. Mašinu za pranje veša uključiću po treći put. Prašinu, dnevnu sobu, ribanje kupatila, toaleta i kuhinjskog poda ostaviću za sutra. „MTV two“ zaista postaje naporan: reklame... Idem da skuvam kafu.

The Smiths, the Killers, Coldplay i pesma Yellow. Dobio sam želju da ipak obrišem pod u kuhinji, ne izmišljam, zaista koincidencija... Eels, reklame, Radiohead opet, ali ovog puta pesma sa albuma „Ok computer“. I najzad, nešto dobro, Nirvana: „Come as you are“. Sumnjam da je to bilo samoubistvo. Pod u kuhinji je čist (vojnički brzi metod ribanja nogama), sudovi su oprani. Neverovatno?! Moja omiljena pesma! G’n’R: „Welcome to the jungle“. „Palim“ računar, „gasim“ televizor, najlepši je happyend! Treću turu prljavog veša opraću popodne. Neka se veš-mašina malo „odmori“! 128. (Šezdeseti Setwahov zapis) Da li znate priču o cvrčku i mravu? Marljivom i vrednom mravu, i raspevanom i bezbrižnom cvrčku? Čitavo leto mrav se spremao za surovu zimu i nemaštinu, a cvrčak uživao u „sadašnjem“ trenutku i sveprisutnom izobilju. Sa prvim snegom pokucao je na vrata vrednog mrava tražeći pomoć i tamo, na pragu toplog mravljeg doma, dobio moralnu pouku… To je pedagoška priča koja bi trebalo da nas privoli strani mrava i da svi kao u onoj komunističkoj pesmi „kročimo smelo i dižemo čelo“. Nisam vešt u govoru o politici i demokratiji jer već posle nekoliko rečenica završavam u temi o zakonu jačeg i većoj ribi koja jede manju ribu ili jatu manjih koje proždiru jednu ili više većih… Danas je „doba cvrčka“. Živimo u svetu gde „cvrčak“ ima više i lepše od „vrednog mrava“. Šou-biznis je veoma širok pojam: politika, komercijalna umetnost, umetnost u fazi komercijalizacije, muzika, sport, pisci, pevači, hokejaši, ministri, zamenici predsednika, univerzitetski profesori, filmski i pozorišni glumci, šahisti… Sigurno sam propustio da spomenem još mnogo toga: primere, klase, vrste… Rad vrednog mrava je sve više automatičan, sličniji automatizmu mašine, i od nje gubi bitku na tržištu rada. Postaje fantazmagorično jeftin.

Svet mora da ostane bipolaran jer se takvim svetom najlakše upravlja. I zato između te tri strane: cvrčak, mašina i mrav, odlučeno je - mrav mora da umre, nestane... Ostaće samo šou-biznis i matematički automatizam. Spektakl i mašina. Moj lični arhetip jeste priča „Mačak u čizmama“. To je mesto gde se može iščitati sama kutenadvazija. Namerno nisam rekao „ideja kutenadvazije“ jer kutenadvazija nije ideja. Ona je strategija. 129. (Setvin arhetip) Ispričaću vam Setvin, kako je on to nazvao, lični arhetip. Bio jednom jedan stari jevrejski poslastičar i imao tri sina. Na samrti, on ih pozva da im ostavi sve što je posedovao. Najstarijem sinu je dao poslastičarnicu, srednjem kuću na moru, a najmlađem mačka. Siroti mladić uze mačka, i pođe u svet. Ubrzo je otkrio da njegov mačak nije običan. Umeo je da govori, znao mnoge veštine, nosio čarobne čizme koje je ukrao divu i zvao se Kutenadvaz. - Učiniću te bogatim! Od sada, kada te neko pita, ti reci da si Setva Kutena - rekao je mačak začuđenom mladiću, i poveo ga do jezera. Znao je da će tu, uskoro, da prođe gospodar sveta sa svitom i kćerkom, i nagovorio mladića da uđe u vodu i pretvara da se davi. Ubrzo je naišao gospodar sveta koji je sa kćerkom i svitom pošao u šetnju. Kada su videli mladića kako se davi, zastali su da mu priteknu u pomoć. Mladić je, kako mu je savetovao mačak, rekao da je Setva Kutena i da su mu razbojnici ukrali odelo. Gospodar sveta mu je poverovao, i dajući mu odelo upoznao ga je sa kćerkom. Svi zajedno su nastavili šetnju. Jureći ispred njih, mačak stiže u prekrasan dvorac čiji je vlasnik bio strašan div. Neustrašivi mačak izađe pred diva. Ovaj se razbesni kada je video na njemu svoje čizme. Lukava životinja reče da je došao da mu ih vrati, i div se odobrovolji. Poče sa mačkom da razgovara.

Mačak tada upita diva da li je istina da on može da se pretvori u bilo koju životinju. Kobajagi, čudeći se rekao je da ne veruje da div može da se pretvori u lava. Div se nasmejao, i pretvorio u lava. Kutenadvaz je ustuknuo praveći se da je uplašen. Reče divu kako je njemu lako da se pretvara u velike stvari, ali da li on može da se pretvori u nešto malo, u miša na primer. Brzopleti div, da bi se pokazao, za tren oka postade miš. Kutenadvaz skoči, zgrabi ga i u jednom zalogaju pojede. Tako je div zauvek nestao, a mačku je ostao dvorac i veliko bogatstvo. U tom je stigao i gospodar sveta sa pratnjom, i Kutenadvaz izađe pred njih da ih dočeka. Poklonio se i poželeo im dobrodošlicu u dvorac Setve Kutene, usput namignuvši začuđenom mladiću. U međuvremenu se između mladića i princeze rodila ljubav, i gospodar sveta videvši veliko bogatsvo, pristade da se princeza uda za Setvu Kutenu. A lukavi mačak, šta se sa njim dogodilo? To niko ne zna… 130. (Mačak Kutenadvaz) Nisi u pravu, Kutenadvaz. Nije da niko ne zna, nego nikoga ne zanima šta se sa mačkom dogodilo! Mačke su imale značenje i mesto u prošlim vremenima. Međutim u aktuelnom, za njih nema mesta! Čak ni za mačke koje poseduju tako neobične osobine kao mačak Kutenadvaz. To je pravi odgovor. Ali, mene zanimaju mačke. Ja za njih imam vremena. I u mojoj priči bi mladić, Setva Kutena, izveo čaroliju i pojeo diva pretvorenog u miša, dok bi mačak lukavo čekao da mu lepa i bogata princeza pripadne. Tako da bi, u mojoj verziji, lukavi mačak bio još lukaviji, a Setva Kutena – gluplji. Priča bi imala sledeći završetak: “A glupi Setva Kutena, šta se sa njim dogodilo?! To niko ne zna…” 130. (Karl Gustav Jung Kutena)

Webmane, tvoj tekst „Mačak Kutenadvaz“ dao sam na čitanje Karlu Gustavu Jungu Kuteni, mom prijatelju. Evo šta je on rekao: - Očigledno je da ZI Webman ulazi u kutenadvaziju. Pogledaj kako se u njegovom tekstu izdvajaju dve tematske celine: anonimnost i glupost. Tokovi kretanja nesvesnog su neumitni i neutaživi, i on svesno pokušava da održi svoj lični identitet i integritet u očima javnosti ili čitalaca před naletima i udarima talasa kutenadvazije koja spira njegovu svest kao što more troši obalu i odvlači je sa sobom u dubinu… Neočekivano brzo on ulazi u naš svet, Kutenadvaze! Seti se nekih primera iz prošlosti. U nekim slučajevima i po nekoliko stotina godina je trajalo dok izabranik nije shvatio vrednost anonmnosti i gluposti, i krenuo putem „veštine smrti. Neverovatno! Radujem se njegovom dolasku! Najzad ću imati priliku sa nekim da RAZGOVARAM jer ljudi, uglavnom, samo pripovedaju… ZI Webman Kutena, sjajno! To su bile njegove reči. Moram priznati, dosta konfuzno sve to deluje, ali znaš kakvi su psihoanalitičari - metaforične duše… 131. (Patagonija, XIII vek) Jung i ja smo upravo stigli iz šetnje po Patagoniji iz XIII veka. Čitamo Webmanov komentar... Evo šta Jung kaže: - Nesvesno ZI Webmana Kutene poseduje air-bug... Na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo... Uglavnom, Jung je izmislio novi šah. Dorađeni, reklo bi se. Ispred reda piona sada je još jedan red figura: Jung ih zove "monade". I te monade u tom, novom šahu kreću se samo unutar svog polja, i tu su sad neka pravila... Ne znam, videćeš i sâm! Rekao je da je to šah samo za vas dvojicu prilagođen tački presecanja vaših sinhroniciteta... Psihoanalitičar, šta ćeš?! Ali, dobar je kao lebac...

132. (Poziv za Webmana) I tako Webmane, da ne bi puno pričali kao neke žene, cela stvar je jasna: slobodna volja je tvoja. Ne želim ovoga puta da delujem nadmeno iako mi je nadmenost omiljeni interfejs, ali pred tobom su dva jasno razdvojena puta. Ili ćeš uci u kutenadvaziju gde te čeka veselo društvo: Jung, Hendriks, Miki i Melori Noks, Anaksimandar, Nina Simon, Setva, Belzebub, Neneh Čeri, Atila Bič Božiji, Marko Polo, Benjamin li Vorf, Duško Dugouško, Kastaneda-Henri Miler-Bukovski (njih trojica su inače u poslednje vreme stalno zajedno, tako da smo počeli da sumnjamo u njihovu seksualnu orijentaciju), Niki Lauda, Sokratova žena Ksantipa, Maradona, Igor Seke, Buda, Irene Santiago, Siniša Stojanović Sinister, i drugi… Ili ćeš, jednostavno, da nastaviš dosadašnji život na beogradskom Medaku 3? Kao što rekoh, slobodna volja je tvoja, ali ako se nama pridružiš, izgubićeš je. Nećeš više imati potrebu da odlučuješ, biraš između onoga što ti život nudi... Izgubićeš obavezu da trošiš snagu na htenje ako nešto poželiš. Da li sam bio jasan? Možda nisam? Jednostavno, sve će ti biti lako, sve što poželiš dobićeš, sve što ne želiš nestaće! Imaćeš sve performanse boga, ali ne i njegove obaveze! Razmisli, zamisli, maštaj i još više od toga poveruj i budi siguran u to i sačekaj jutro, jer ono je pametnije od večeri. Napiši inicijalni tekst, kao što ga je Setva napisao u tvojoj knjizi „Repriza reprize“, i pridruži nam se… Evo, čujem Valentina Rosija kako nešto viče. Upravo je osvojio veliku nagradu Katalonije… Kaže, pokloniće ti svoj skafander i na zadnjici će ti pisati „the doctor“… he-he-he-he! Valentino Rosi Kutena, čestitam!... Bilo bi to sve! Kutenadvaz ti želi sve najbolje, i dobrodošao! Ako ne, i to je dobro jer biti prijatelj Setve Kutene već je ogromna kosmička protekcija… Zdravo!

133. (Webmanov odgovor Kutenadvazu) U svom imejlu Kutenadvaz me je obavestio da očekuje moj odgovor. Da ga mora biti, kakav god on bio! To ima okus ucene... Mislio sam da se provučem bez odgovora, ali... Volim sam da biram trenutak i mesto kada ću uskočiti u „Megalomaniju“... Strahovito me ograničava da budem član bilo čega! Bilo čemu da pripadam. Davno sam iz toga izašao: uspostavljanja relacionog odnosa sa ovim, sa onim... Kutenadvazija, šta je to?! Ne želim o tome da razmišljam, pokušam da joj dam izgled i obrise, makar samo, i jedino, u svojim mislima. Ne želim! Dok Kutenadvazija želi upravo suprotno: da uđe u moje misli, stacionira se u čeonom delu mog mozga. Ne može... Ne može... Ne može... 134. (Šezdeseti i prvi Setwahov zapis) Ona misli da ne zna da peva. Nemuzikalnost je posledica frustracije. Svi ljudi su prirodno muzikalni. Nekoliko puta je pevušila u mom prisustvu. Na licu joj se očitavao napor. Ohrabrivao sam je, ali je nisam lagao da je to pevanje... Zna da pleše. Telo joj je gipko i skladno. Ples nije samo pokret u ritmu muzike, plesati se može i u tišini. Ples je sviranje tela… Ako umeš da plešeš, umeš i da pevaš. Razumeš? Ja sada mogu da plešem beskonačno! Stvaram beskonačni niz sekvenci skladnih pokreta, a da ih više nikada ne ponovim. To je zato što mi više ništa nije važno. Čak ni ti… Šta je ovo? Pišem nekakvo osvetničko ljubavno pismo? Dno dna… Možda je trebalo da napišem da si jednostavno mutava, da su ljudi koji falširaju dok pevaju prirodom osuđeni bogalji, i da su ti pokreti dok plešeš neutralno umrtvljeni baš na mestima koja su ključna za harmoniju pokreta, uprkos tome što ti je telo gipko i skladno… Gluposti! Sve same gluposti…

Jedva čekam kraj „Megalomanije“! Užasno dugo sve to traje. Ušli smo u treći mesec pisanja, i knjiga počinje da slinavi. Obećao sam sebi da ću napisati šezdeset i šest zapisa, moram da izdržim. Na nesreću, primećujem da se ZI tek sada „raspisao“. Ne znam?! Osećam se vakumirano… Obuzima me webmanizam, postajem webmanoid… To je simptom… Simptom čega? P.S. "Daj pali! Gde sam se raspisao?! Mučim se, vučem kao ova kiša nad Beogradom... ZI Webman.“ 135. (Šezdeseti i drugi Setwahov zapis) Ponovo Glooriaa! Ispod šezdeset i prvog zapisa je napisala sledeći komentar: „Ja lično mislim da je ovo super!“ Neobično je prisustvo reči „lično“ u njenoj rečenici?! Mogla je da napiše: „super“, „mislim da je ovo super“, „ovo je super“…

Umesto toga,

tamo stoji „ja lično…“ Kao da je htela da kaže: „hej, ja sam!“ Stvar je u tom smislu ozbiljna jer sam zaista u šezdeset prvom zapisu pisao o Gloriji i njenom problemu sa pevanjem, i onda se odjednom pojavljuje Glooriaa sa „ja lično“ komentarom. Mislio sam da je enigma rešena u pedest i četvrtom zapisu: tamo je Glooriaa ispod teksta u prostoru za komentar objasnila da je sve bilo samo čudna megalomanska koincidencija i međusobno smo ispisivali smajlije. Sada ponovo sumnjam, kao prvi put, da to nije bila koincidencija. Mislim da je Glooriaa Glorija… „Ja lično“ komentar je zaista sumnjiv. Tekst nije toliko dobar da bi neko rekao da je super i to sve zajedno sa uzvičnikom. Mislim da je taj znak interpunkcije više interna, intimna reakcija upućena meni LIČNO, nego što bi to bio komentar čitaoca. Sve više sam ubeđen da je Glooriaa Glorija… Čitao sam njene tekstove postavljene na sajtu, i u njima prepoznao opise atmosfere Filološkog fakulteta u Beogradu…

Zaključak: Glooriaa je Glorija! 136. (Glooriaa: epizodni lik u "Megalomaniji") Ime: Gloria. Prezime: Novović. Nemam ideju šta bih mogla da kažem, izjavim?! Ne znam kakva je ta knjiga, kako funkcioniše... Na pamet mi pada sledeće: ja sam ovde zbog atmosfere, i čekam da mi se pruži prilika da odem. Što, u mom slučaju, i nije tako loše, budući da uspešno odlazim, a ljudi me ne zaboravljaju...

137. (Deterdžent) Setwah uvek naleti na pretenciozne osobe kao što je ta Glooriaa. Obratite pažnju na njen pseudonim: previše slova „o“, previše „a“ slova! Pretenciozno na prvi pogled! „Ljudi me ne zaboravljaju“: šta to znači, čemu služi?! Koji ljudi i koji zaborav?! U toj rečenici ima i izvesne doze koketerije, a ne samo pretencioznosti (što je još gore!) Rez, cut... Filmski postupak za epizodne likove. I Gloorie više nema... Nestala je sasvim uspešno. Kao što dobar deterdžent trajno uklanja mrlje.

138. (Šezdeset i treći Setwahov zapis)

Šezdeset i treći zapis je trebalo da bude ostvarenje mog dečačkog sna, međutim Webman ga je cenzurisao. Onda sam se setio pesme "Hoćemo cenzuru" grupe KUD Idijoti...

139. (Šezdeset i četvrti Setwahov zapis)

Ajmo, ajmo! Idemo! Brže to malo, momci! Nema više vremena za razmišljanje, i nadahnuće! Šta je rečeno, rečeno je...

Dao sam vam dovoljno vremena da napišete "Rat i mir", a vi ste iz vaših glavica uspeli da iscedite samo ovoliko? Moglo je to i bolje... Sledeći put kada nešto budete pisali, manje samoljublja a više "padanja u nesvest". Ugledajte se na vaše drugare, pesnike sa veb-sajta "Bundolo"... Čitaoci, pozdavlja vas Kutenadvaz!

140. (Šezdeset i peti Setwahov zapis)

Facebook, sedmoga juna 2009. godine. Negde oko 14:30 h: Setva: Ti si Glooriaa na „Bundolu“? Glorija: Nisam. Setva: Tako rado bih te pokupio, i sa sobom odneo... Mnogo mi nedostaješ. Baš sam na granici svega... Glorija: Šta te muči? Setva: Znaš šta me muči! Baš sada me muči... Muči me što nemamo isti problem… Kada mi je najgore, ja se smejem... Glorija: Znam. Setva: Lepo bi bilo kada bismo imali isti problem. To je moj generator fantazije… Glorija: Ne možemo da imamo isti problem. Setva: Fuuu... Ti mi uvek pucaš u čelo sa pola metra! Glorija: Ja to neću: ljubav, svaki dan seks... Neću to sa tobom! To ti je odavno jasno. Veze, veze, veze... Setva: OK. Glorija: Ja to ne znam. Setva: Šta ne znaš, ljubav? Glorija: Da. Setva: Oduvek sam te hteo takvu kakva jesi, i nikada ništa nisam zamišljao. Znam te potpuno! Sada polako idem u Kutenadvaziju... Ako budeš htela, lako ćeš me naći. Za tebe uvek ostavljam svoje tragove...

Glorija: OK. Vidiš kako se odmah isključim kada do te teme dođemo. Setva: Dušo, mi smo uvek u toj temi. Ja bih isto da se isključim iz te teme, i idem sa tobom na sladoled, slušam muziku, spavam, jedem, pričam... Sve, sve... Obično neobično... Glorija: Ja to neću. Setva: OK. Glorija: Samo hoću tvoju glavu, ponekad. Baš sam gad. Ali sam, barem, iskrena... Setva: U redu. Onda idem u Kutenadvaziju... Polako.... Osetićeš da me nema... Uživaj...

141. (Šezdeset i šesti Setwahov zapis)

Da je „Megalomanija“ klasično književno delo ovo što nameravam da uradim bi u tom slučaju bilo besmisleno. Sva sreća pa „Megalomanija“ to nije, već je više nekakav internet performans kome je došao kraj. I, kako običaj nalaže na kraju svake predstave, hteo bih da se zahvalim publici ili bolje rečeno saučesnicima u „Megalomaniji“. Ljudima koji su me usmeravali komentarima, sugestijama, pozitivnim i negativnim stavovima... Da sam kao kakva reka tekao od gore ka dole, a oni su mi određivali smer… Dakle,

veliki

pozdrav:

Gostu

(aluzija

englesku

reč

„duh“),

Pessimusu, Arjuni Stromentato, Pribiju, Deeds, Hermesu, Mallory Knox, Sinisteru, Janni, Novom Gostu, Etlenu, Bonjagoforce, Exxxu, MC-ju, Isabelle, Vitrusu,

Drugaru,

Black

Jacku,

Tarantuli,

Domestosu...

Pozdrav

Tei,

Beerwocku, Tropicalfruitu, Da Pročitam, D., Ćelavom, Gloorii, Milanu, Mooxx, Plavom Milošu, 1.666.666, Besplatnom Uzorku, Webmanu i svima koji su čitali… Nazdar!

142. (Običan kraj)

Sasvim običan kraj. Neutralan, nemegalomanski. Nesetwahovski. Naravno, i newebmanovski kraj, ali on ga nije ni napisao. Nije ni nameravao da napiše kraj. Ne oseća potrebu da se bilo kome i za bilo šta zahvali. Ne misli ni da je "Megalomanija" internet performans već klasično književno delo. Ono što se dva-tri veka unazad stvara, i odlaže u rafove biblioteka, knjižara... To je ono sa čim "Megalomanija" korespondira.

Beleška o autorima ZI Webman (Zoran Ilić, Kralj Pajaca) prozni pisac iz Beograda. Neke od veb-lokacija na kojima je prisutan: www.prozaonline.com, www.kraljpajaca.blogspot.com, www.bundolo.org. Setva Kutena ili Gadra Ham, Stevan Teodorović, Setwah, rođen u Rumi. www.setvakutena.com,