RYL E-MAGAZINE, 98

IZLOŽBA SLIKA “EFEMERNO PODSEĆANJE” MILETA ŠAULE

HYATT REGENCY 05.10. - 02.11.2023.

UVODNIK

PHOT: STEFAN SOKOLOVSKI

ŽIVIM SVOJ BESTSELLER

„Danas za mene izlazi novo sunce; sve živi, sve je nadahnuto, čini se kao da mi govori o mojoj strasti, sve me poziva negovati je.“

Anne De Lenclos

Ako smo tihi, čujemo. Kada čujemo, razmislimo, kada razmislimo, primenimo ili odbacimo. Putevi se otvaraju i zatvaraju. Moj bestseller je počeo kada je osvanuo prvi broj magazina. Otvorila sam put pun rada, spoznaje, ljubavi, sreće. Tada je život počeo da poprima nove obrise. Imala sam svoje životne uspone i padove, ali rad na magazinu držao mi je tu konstantu uspeha i zadovoljstva koje je donosila saradnja sa poznatim i nepoznatim mi autorima, verujući svima da će ih moji uputi motivisati i inspirisati da daju od sebe najbolje u tekstu koji pišu. Ovaj magazin zasnovan je na poverenju u ljude, na ljubavi i njihovoj snazi da iznesu svoj život kroz misao, verujući meni kao glavnoj i odgovornoj urednici da će baš taj broj gde su oni biti spektakularan. I brojevi iz meseca u mesec nadmašuju sami sebe, pa i moja očekivanja. Imam viziju, znam svoju misiju, imam veru i ljubav da na 200 strana spakujem ljudsku sreću, razvoj, patnju, slutnju, radost, lepotu i zahvalnost. Imam misiju koja me vozi skoro devet godina da preskačem postavljenu lestvicu iz broja u broj.

Znate, u decembru ćemo proslaviti naš zajednički 100 broj RYL magazina, pa ima da napravimo vatromet misli snagom fotografije i reči na stranicama kojima ispisujemo našu sadašnjost, prošlost, predviđajući i buduće događaje.

Živim svoj bestseller jer mi posao to dozvoljava zahvaljujući vama. Vaša energija i ljubav me pokreću iz dana u dan, čineći ga drugačijim od prethodnog, čineći moj senzibilitet izoštrenim i suptilnijim. Brusi se dijamant godinama, vekovima, zahvaljujući vrednim rukama zanatlije. Tako i mi brusimo svako izdanje ovog virtuelnog časopisa, ali sa svakom temom i ja osećam lični napredak. Toliko je toga prelepog, toliko je toga pozitivnog, umnog, smislenog. Pokrili smo Balkan snagom misli i ljubavlju kroz

prožimanje ekavice, ijekavice, ikavice. Nekada sednem i suze same klize od sreće jer sam spojila ono što ovo balkansko nebo zaslužuje. Kakve li sam samo ljude upoznala koji hode našim Balkanom! Te snažne žene i muškarce koji dostojanstveno žive svoje sudbine pod nebom koje je naš raj i pakao. I zato ja svesno živim svoj bestseller sa vama. Moja snaga je u meni, a moj život inspiracija na najlepši način. Znam da vam ništa novo nisam rekla, ali sam morala opet da potvrdim da ovaj svet postoji zbog nas da ga kreiramo punog srca. Mi imamo nasleđenu ljubav naših predaka koja je uglavnom od nevidljivih niti, a ja želim da ona bude vidljiva i da svetli kao najlepša zvezda koja se osmehuje mesecu. Znate, ja volim da od života kreiram film. Potvrđeno.

Ja sam moderni nomad sa dušom sveta, cyber žena koja hodi prostranstvima worldwide i ljudskim dušama. Sama, svoja, svetolika lepota u jednoj ženi. Razapeta između neba i zemlje, panonske ravnice i dinarskih planina, moj hod je nečujan u postojanju sveta. Zaigrana na krilima sopstvene fantazije i mašte, kreiram svoj miris sveta kojim sam se uputila hrabro i ludo. Voleći sebe i druge, čoveka iznad svega, moja igra je beskrajna. Kretanje i stvaranje nemaju cenu.

Moj bestseller nije klasičan. Ništa kod mene nije jednostavno, a samo tako može da izgleda. Iza lakoće i osmeha krije se puno rada, znanja kojem pristupam svakodnevno. Dragi moji saradnici, čitaoci, prijatelji, hvala vam na ljubavi i znanju koju delite sa nama.

RYL je moj bestseller, a život sam zamišljala svakako ali nikada ovako, mada ga živim u najlepšem svetlu. Kroz stvaranje sam otkrila svoju strast i zaista je vredi negovati jer ona za mene život znači. Danas izlazi novo sunce, pomilujte ga pogledom, uzvratiće vam višestruko.

ANIMA MUNDI

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Danijela Marković

Dragana Balić

Olga Luna

dr Dajana Vučinić

Peter Dobrenov

Tamara Teofilović

Tamara Nešović

Maja Aleksov

Jovan Vinčić

Aleksandra Kopanja

Dejana Poleksić

Petar Hranueli

Ljiljana Grubić

AUTORI

Vladimir Kulašević

Adrian de Groot

Branko Čeleketić

Elizabetha Ždralo

Marijana Kovačević

Pavel Surovi

PHOTO

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica fotograf: Pavel Surovi

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

b Refresh your life v RYL_MAGAZINE

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA!

REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST

TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.

LIČNOSTI U OVOM BROJU

PAVEL SUROVI

ADRIAN DE GROOT

MARIJANA KOVAČEVIĆ

DRAGANA BALIĆ

TAMARA TEOFILOVIĆ

VLADIMIR KULAŠEVIĆ

ŽIVIM SVOJ BESTSELLER

PIŠE: TAMARA TEOFILOVIĆ

”ALI JA TO NE ŽELIM I NEĆU DA SE KUVAM U LONCU SA

OSTALIM ŽABAMA!“ ~ OVIM REČIMA SAM NAPUSTILA ŠKOLSKI, A ZATIM I SVE OSTALE SISTEME. ZBOGOM, VEŠTAČKA

TVOREVINO I LAŽNI SVETE!

Napokon sam poslušala svoj unutrašnji glas koji mi je tada uporno govorio da je vreme da započnem novu životnu priču u kojoj će moje istinsko Ja izaći iz ljušture i zasijati punim sjajem. Nije bilo jednostavno napraviti taj prvi, najteži, korak. Odnosno, spakovati svoje kofere i zauvek otići iz grada u meni tada nepoznati svet prirode. Međutim, jasna vizija i jasan cilj bili su dovoljni da, pre tri godine, krenem božanskim putem Istine, Slobode, Mira, Radosti, Smisla i Ljubavi.

Nakon samo nekoliko napravljenih koraka na ovom putu, sve dotadašnje iluzije, nametnute paradigme, učenja i laži, napustile su me jedna za drugom i ostavile čist prostor za nove, svetle stvari.

Tako čistog srca, otvorenog i bistrog uma, prepustila sam se majci Prirodi da me vodi kao malo dete i započela stvaranje umetnosti u jedinstvu sa njom. Samovanje, tihovanje i mnogo vremena provedenog u bašti osnažilo mi je biće na svim nivoima postojanja i dovelo do preobražaja. Od tada moja priča dobija dublji smisao. Otvara mi se polje beskrajnih mogućnosti i otkriva izvor pravog znanja. Čoveče! Pa svi odgovori nalaze se u meni. Zapravo, sve za čim sam ikada tragala u spoljašnjem svetu nalazi se upravo tu unutar mog bića.

“Ah, što je lep ovaj život! “~ pomislim svakog dana, budeći se zahvalnog i radosnog srca na svom imanju, okružena božanstvenom Prirodom. Ovde je sve tako jednostavno, skladno i uravnoteženo. Gde god da pogledam, vidim Njega, svog Nebeskog Oca. A Njegovu najuzvišeniju i najčistiju, bezuslovnu i neiskrivljenu energiju Ljubavi osećam u SVEMU vidljivom i nevidljivom. Koliko nam zapravo malo treba od besmisla do smisla, od patnje do radosti, od nemira do mira i od ropstva do slobode. Samo jedno vraćanje Izvoru iz kog je SVE poteklo. Zato, vratimo se korenima, pojednostavimo život i budimo dostojni svog nebeskog Oca i majke Prirode.

Oslobodimo se straha i dišimo Ljubav.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

SNAGOM VOLJE I

LJUBAVI DO USPEHA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

MARIJANA KOVAČEVIĆ, ROĐENA U GRAČACU, U LICI, U HRVATSKOJ. ZAVRŠILA

JE PRAVNI FAKULTET U NOVOM SADU, A MASTER I SPECIJALISTIČKE STUDIJE

NA PRAVNOM FAKULTETU U BEOGRADU. NAKON BOGATE PRAVNE PRAKSE

U BANKARSKOM SEKTORU, KAO VRLO MLADA ODLUČILA SE NA OTVARANJE

SOPSTVENE ADVOKATSKE KANCELARIJE. ISKORAČILA JE VAN ZONE KOMFORA

PREPUŠTAJUĆI SE POSLOVNIM IZAZOVIMA U SVOM NOVOIZGRAĐENOM SISTEMU.

GOVORI ENGLESKI, UČI ITALIJANSKI JEZIK. RANORANILAC JE I OD ŠEST UJUTRO

JE U TERETANI, DA BI SE OKO DEVET VEĆ NAŠLA U SVOJOJ KANCELARIJI. DAN

NIJE DAN AKO SE NE RADI I NA SEBI. TRENIRA PLES, JOGU. VODI ZDRAV ŽIVOT.

PUTUJUĆI ISTRAŽUJE LEPOTE SVETA I SKLAPA INTERESANTAN MOZAIK ŽIVOTA

SA SINOM NIKOLOM.

Rodila si se i odrastala u Lici. Danas, nakon toliko godina života u Srbiji, šta bi mogla da izvedeš kao zaključak - šta ti je dala Lika, a šta Srbija?

Rođenje u ličkom kršu i neposrednoj blizini mora, dalo mi je širinu u shvatanju i prihvatanju različitosti, s obzirom na heterogenu etničku strukturu. Uprkos svemu što se dešavalo 90-ih godina, mogu da kažem da sam zahvalna što sam rođena na prostoru gde se susreću različite kulture: mediteranska sa primorja, germanska sa severa i balkanska sa istoka.

Ono što mi je dala Lika jeste upornost, dostojanstvo i snaga, što je vekovima karakteristično za ljude sa tih prostora, koji su egzistencijalnom nuždom naterani da poprime stamenitost ličkog kamena, a u isto vreme su zadržali ljudsku toplinu i lakoću postojanja.

Srbija mi je pre svega pružila obrazovanje. U Srbiji sam završila gimnaziju, a nakon toga Pravni fakultet, Univerziteta u Novom Sadu, master i specijalističke studije na Pravnom fakultetu, Univerziteta u Beogradu.

Za razliku od ličkog (brdsko-planinskog) reljefa, pa i same morske obale u neposrednoj blizini mog mesta, vojvođanska ravnica i Novi Sad su

mi pokazali smirenost i staloženiji pristup životu kada je to potrebno. Osim toga, moram da naglasim koliko volim Beograd, koji mi je večita inspiracija i grad u kojem provodim kvalitetno vreme. Pre bavljenja advokaturom sam svakodnevno putovala na posao u Beograd, a i danas sam često na relaciji Novi Sad – Beograd.

Koja je tvoja formula uspeha?

Formula mog uspeha jeste istrajnost, sposobnost brzog prilagođavanja datim okolnostima i želja za novim učenjima, znanjima i veštinama, da imamo nešto što nas pokreće, nešto što nas tera da ujutru ustajemo lako iz kreveta - ono što Japanci zovu Ikigai.

Biti žena advokat u 21. veku i voditi svoju kancelariju je za tebe bio veliki izazov nakon izlaska iz bankarskog sektora u kom si provela 12 godina. Kako izgleda raditi u velikim sistemima, a kako kada kreiraš svoj?

Odmah nakon završenog Pravnog fakulteta, počela sam da radim u sudu kao pripravnik i nakon dve godine posle položenog pravosudnog ispita, nastavila sam još dve godine kao sudijski saradnik. Dakle, pored bankarskog sektora, u mojoj radnoj biografiji zastupljen je još jedan veliki sistem, a to je sudstvo. U tom smislu, mogla bih

napraviti paralelu kako izgleda raditi u državnom sistemu, u stranim kompanijama i advokaturi kao nezavisnoj profesiji gde si potpuno samostalan.

Veliki sistemi zahtevaju timski rad i prilagođavanje procedurama i odnosima u kolektivu. Rad u sistemu, pored fiksnog radnog vremena, pruža određenu sigurnost jer bez obzira na radno angažovanje ili eventualno odsustvo sa rada, plata je izvesna. Sa druge strane, u privatnom poslu nije ništa sigurno, ali nema ni ograničenja u pogledu zarade. Advokatura pruža nezavisnost, ali koliko god da je u pitanju prednost i najlepši deo ovog posla, nezavisnost iziskuje veliku odgovornost koju ne možeš ni sa kim da podeliš, kao što je slučaj sa radom u bilo kom sistemu. Ponekad osećaj prepuštenosti samom sebi ume da bude strašan jer u suštini svi imamo potrebu za pripadnošću nekoj zajednici. Ipak, sloboda koju pruža samostalan rad u advokaturi i rad za sebe je neprocenjivo iskustvo. Omogućuje kreiranje dnevnog rasporeda po sopstvenim kriterijumima i potrebama. Sam posao van sistema je mnogo dinamičniji i nepredvidiv, pa je i tu bitno prilagođavanje trenutnim okolnostima.

Ono što bih izdvojila kao težu stranu bavljenja advokaturom za ženu jeste susretanje sa predrasudama da je advokatura muška profesija, jer su muškarci navodno sposobniji, vičniji i ubedljiviji, što naravno nije istina. Verujem da će ove predrasude iščeznuti sa dolaskom mlađih generacija, s obzirom na to da veliki broj žena dokazuje suprotno u advokaturi, kao što je slučaj i sa drugim profesijama. Dobro obavljanje advokatskog posla nije vezano za polnu pripadnost, niti bi trebalo da se tako pretpostavlja.

Šta je gorući pravni problem u Srbiji?

Prvo bih istakla neujednačenu sudsku praksu, što dovodi do pravne nesigurnosti. Dalje, u Srbiji veliki izazov predstavlja međusobna neusklađenost zakona. Često se preuzimaju rešenja iz prava EU koja nisu najbolje rešenje za Srbiju ili trenutno nisu primenjiva. U tom smislu, problem su izmene i donošenje zakona samo da bi se odgovorilo zahtevima integracije, dok nema istinske promene i poštovanja evropskih temelja i vrednosti.

Zakoni sami po sebi nisu dovoljni za promenu društvenog konteksta i svesti da treba da se poštuje ono što je propisano. U našem društvu je i dalje veoma prisutna patrijarhalna matrica i postoji potreba na angažovanju od strane države, naročito u oblastima obrazovanja i medija. Navedeno podrazumeva i institucionalne promene, posebno jačanje pravne i političke kulture, ali i veće učešće civilnog društva i njihovo partnerstvo sa državnim institucijama.

S druge strane, postoje zakoni koji se primenjuju još iz doba bivše SFRJ i čija rešenja ne odgovaraju današnjem kontekstu i koje treba jasnije regulisati.

Smatram da je potrebno sprovoditi kontinuiranu edukaciju na nivou svih pravničkih profesija u oblasti međunarodnog prava. Česti su primeri presuda u Srbiji u kojima praksa Evropskog suda za ljudska prava nije adekvatno primenjena.

Primetno je da u Srbiji postoji niska ekološka svest, kao i visok stepen tolerancije na nasilje, koja može biti prevaziđena povećanjem odgovornosti državnih institucija i obrazovanjem.

Puno radiš i sa pravnim i sa fizičkim licimakako zadobiti poverenje klijenta?

Kao što to obično biva sa poverenjem (na bilo kom nivou), teško se stiče, a brzo se gubi i zato ova profesija iziskuje izuzetno profesionalan pristup. Trudim sa da gradim odnos sa klijentima dajući sve od sebe da razumem njihove potrebe i da im približim rešenja koja najviše odgovaraju njihovim pravnim interesima i potrebama.

Uvek jasno predočim kakva je situacija i šta možemo da očekujemo, uključujući najbolji i najgori scenario. Veoma je važno da klijent bude upoznat sa svim mogućim posledicama, da dobije odgovore na sva pitanja i da na vreme bude upoznat sa svim troškovima, jer kada su u pitanju sudski postupci to često klijentima nije najjasnije.

S druge strane, meni je veoma važno da i ja steknem poverenje u klijenta, da znam da govori istinu, da mi predočava sve činjenice i pisanu dokumentaciju, jer samo na taj način možemo najbolje da zaštitimo interese klijenta i izbegnemo negativne posledice.

Kako praviš distancu od životnih priča svojih klijenata koji se po prvi put suočavaju sa pravnim pitanjima koje im život nameće?

Čini mi se da svaka profesija gde su ljudi profesionalno angažovani usled nekog problema, pa tako i advokatura, zahteva da se nauči distanciranje.

Jednostavno, to je možda prvi korak koji je potrebno da se savlada, jer ako bi advokat svaki problem klijenta (čoveka) doživeo lično i dozvolio sebi zbližavanje sa klijentima koji su u različitim životnim iskušenjima, pa tako i pravnim pitanjima, izgubio bi sposobnost da obavlja svoj posao na objektivan i profesionalan način.

Advokatura zahteva reagovanje u pravom trenutku na pravi način, bez mnogo emocija.

Takođe, veoma je važno, što je ponekad veliki izazov, objasniti klijentima da pravo i pravda nisu isto i da to što mnogi smatraju ,,pravednim“ sud neće posmatrati na isti način.

Kako vidiš sebe za pet godina?

Za pet godina vidim sebe kao osnivača velike advokatske kancelarije sa nekoliko partnera advokatica/advokata, jer smatram da je budućnost advokatskog posla u udruživanju koleginica/kolega u zajedničku kancelariju, kako bi svaki advokat mogao da pruži svoj maksimum profesionalnog angažovanja. Osim toga, smatram da jedan čovek ne može da postigne toliko kao kvalitetan tim ljudi udruženih oko istog cilja.

Smatram da je važno ispred sebe imati ciljeve koji na prvi pogled izgledaju nedostižno, jer sistematskim planiranjem i radom na tim ciljevima, kroz iskorak iz zone komfora, može da se dogodi takva velika promena.

Takođe, mislim da timski rad može mnogo da pruži u smislu kvalitetnije usluge, a i sama pripadnost kolektivu je izuzetno lepa strana timskog rada.

S obzirom na to da tvoj sin studira na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, koliko si ti kao majka pomoć i uzor u znanju i poslu?

Moj sin Nikola je student Pravnog fakulteta i moguće je da sam mu bila inspiracija da odabere baš pravničku struku. Međutim, uvek sam ga ohrabrivala da se razvija spram svojih interesovanja i zanimanja. U ovom trenutku ne mogu da budem uzor u poslu, pošto on još uvek ne radi, ali

on često ume da kaže da sam uzor u životu, što je za mene najveći uspeh i ponosna sam zbog toga, posebno imajući u vidu činjenicu da sam samohrana majka od njegovog ranog detinjstva. Trudim se da na njega prenesem mudrosti do kojih sam došla učenjem, a koje primenjujem u poslu i životu.

Volela bih da Nikola sam pronađe svoj put u ovom poslu, da neustrašivo i sa entuzijazmom korača kroz život i ovu profesiju, da se hrabro suočava sa izazovima, neumorno uči i da i on bude nekom uzor.

Tema oktobarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Živim svoj bestseller“. Kako živiš svoj najbolji život i imaš li preporuku za druge?

Smatram da je izuzetno važno naći balans između privatnog i poslovnog života. Verujem da je to najveći problem savremenog čoveka, pa tako i žene advokata u Srbiji u 21. veku. Vezano za poslovni aspekt, veoma sam srećna jer ima prijatan ambijent u kom radim sa svojim koleginicama i saradnicama, koje su mi velika podrška, pa naš tim sjajno funkcioniše.

Kada je u pitanju privatan život, mislim da svako mora da pronađe način kako bi što kvalitetnije proveo vreme. Moj izbor je uvek umetnost i putovanje kada je moguće. Bar jednom mesečno posećujem koncerte, galerije, a pozorišta što češće mogu. Imam običaj da u posebnom albumu galerije telefona čuvam Van Gogove, Dalijeve, Modiljanijeve i druge slike, pa ponekad kada već nisu dostupne galerije, gledam slike u telefonu i zamišljam da sam u Parizu, na Monmartru.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

AFRIKA KAO SUDBINA

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

BRANKO ČELEKETIĆ, ROĐEN U BEOGRADU, GDE JE KROZ ŠKOLOVANJE DOŠAO DO

ZVANJA MASTER MAŠINSKOG INŽENJERSTVA. DOPUNSKE MASTER STUDIJE U OBLASTI PROJECT MANAGEMENTA ZAVRŠIO JE NA UNIVERZITETU GEORGE WASHINGTON (WASHINGTON DC, USA). POSLOVNU KARIJERU JE ZAPOČEO U ENERGOPROJEKTU, GDE I SADA RADI. DVADESET PET GODINA PROVODI U ŠRI LANKI (MALDIVI) I ZAMBIJI. PRE NJEGOVOG POVRATKA U NAŠU ZEMLJU, MINISTAR INOSTRANIH POSLOVA ZAMBIJE GA

KONTAKTIRA SA IDEJOM DA PREUZME ULOGU POČASNOG KONZULA U SRBIJI, ŠTO JE SA

ZADOVOLJSTVOM PRIHVATIO. AKTIVNO JE POČEO DA SE BAVIM KOLEKCIONARSTVOM REGIONALNIH, TRADICIONALNIH I UMETNIČKIH PREDMETA TOKOM BORAVKA U AZIJI, A POGOTOVO TOKOM ŽIVOTA I RADA U AFRICI.

Kako se zavoli Afrika?

Moje iskustvo je da ne postoji ’univerzalni’ odgovor ili koncept po tom pitanju i da je svaki slučaj poseban na svoj način. Budući da sam u Afriku došao posle sedam godina života i rada u jugoistočnoj Aziji, promena okruženja je bila dramatična – klimatski, kao i u smislu socijalnog, kulturološkog, tradicionalnog shvatanja života. Veoma izražena kontinentalna klima, sa izrazitim kontrastom sušnog/zimskog perioda (april – oktobar) i kišnog/letnjeg perioda (novembar – mart), pri čemu su najtopliji meseci u godini septembar i oktobar (kraj sušnog perioda), značajno je drugačija od azijske (monsunske) klime sa visokom stopom vlažnosti tokom cele godine. Lusaka (glavni grad Zambije) se nalazi na 1300 metara nadmorske visine, na Centralnoafričkoj visoravni koja se spušta do nivoa od 400 metara u nižem delu toka reke Zambezi, koja je najveća domaća reka. Zambija je jedna od zemalja regiona Velikih jezera (Great Lakes Region) i deli jezera Tanganjika i Mweru sa susedima, a takođe ima i jezero Bangweulu u centralnom delu. Priroda apsolutno očarava tokom cele godine, počevši od sezone cvetanja drveta akacije (jacaranda tree) i drveta koje se zove ’flame tree’ (vatreno drvo – po boji cvetova koji su jarko crvene boje), što se dešava u septembru i oktobru, pa do potpunog magičnog ozelenjavanja doskora prašnjave savane (decembar – februar).

Veliki broj etničkih grupacija (72 plemena) i lokalnih jezika (27), kreira izuzetno dinamičnu i diversifikovanu sredinu, jer svaka od njih ima svoju istoriju, običaje, kostime i slično. Hrišćanstvo je najšire rasprostranjena religija, uključena čak i u ustav, mada treba napomenuti da je broj hrišćanskih organizacija (crkava) veliki i postoji više od 300 registrovanih crkava.

Tradicionalno, narod koji živi na ovim prostorima je izuzetno porodično orijentisan, prijateljski i krajnje otvoren, što olakšava uspostavljanje inicijalnog kontakta. Prijateljstva sa njima su topla, požrtvovana i traju dugo.

Teško je izabrati najfascinantnije trenutke – duga iznad Viktorijinih vodopada koji uvek oduzimaju dah, zalazak sunca na obali moćne reke Zambezi dok životinje polako dolaze na pojilo, predivno afričko noćno nebo preliveno milionima zvezda uz udaljene zvuke životinja koje noću izlaze u lov, plameno jake boje drveća u cvetu koje oivičava male gradske ulice.

Sve to, ali i mnoštvo drugih stvari, utiče da se ovaj deo Afrike zavoli brzo i trajno.

Koja su pozitivna, a koja negativna iskustva života u Africi, odnosno prednosti i mane?

Kao i svugde na svetu, Afrika sa sobom donosi izazove, ali i brojna zadovoljstva. Prvo što svakom, pa čak i potencijalnom posetiocu ovog regiona pada na pamet su razni izazovi, strahovi

i mogući problemi koji proističu iz izloženosti okruženju i nepoznatim ili malo poznatim bolestima. Pre svega, strah od malarije (koju prenose svugde prisutni komarci), ali i drugih sličnih bolesti – spavajuća bolest (prenosi je cece-muva), bilharzija (kontaktom sa stajaćom/ jezerskom vodom putem kože) itd. Sve ove bolesti se mogu uspešno sprečiti usvajanjem određenih navika u ponašanju (mreže protiv komaraca, korišćenje krema za zaštitu od komaraca i slično), a u slučaju da se ipak dogodi kontakt sa nekom od njih, mogu se izlečiti relativno jednostavno pravovremenom reakcijom i tretmanom u bolnici. Ipak, treba imati u vidu da zdravstveni sistem nije toliko efikasan kao što smo mi to navikli, pa treba biti oprezan i poštovati savete (kako sprečiti, a ne lečiti).

Jedan od izazova takođe leži u činjenici da je čovek (pa čak i u urbanoj/gradskoj sredini) u stalnom kontaktu sa prirodom mnogo više nego što je to slučaj u ostatku sveta. Činjenica je da postoji mnogo insekata koje treba izbegavati, životinja koje treba poštovati (zmije i slično) i biljaka koje treba dobro upoznati pre nego što čovek ima bliski kontakt sa njima. Više puta sam bio u prilici da naiđem (ne svojom krivicom) na vrlo opasne vrste zmija (čak i čuvena crna mamba), ali u slučaju da čovek razmišlja hladne glave, poštuje savete iskusnijih i ne reaguje ishitreno, sve će biti u redu.

Što se tiče prednosti života u ovom delu sveta, one su svakako mnogobrojne. Sezona korišćenja bazena je duga desetak meseci i omogućava čoveku (koji to voli) maksimalno opuštanje. Takođe, za ljubitelje golfa, ovo je jedna od najboljih i verovatno najdostupnijih (finansijski) destinacija, sa prelepim terenima i uslovima. Ljubitelji konjičkih sportova mogu da uživaju u tome, što uključuje polo i polocrosse. Klima je gotovo savršena, uz neizbežno uživanje pored vatre i kamina u periodu juli –avgust.

Jedan ste od naših najvećih kolekcionara afričke umetnosti. Šta sve imate u svojoj kolekciji?

Afrička umetnost u Srbiji nije mnogo popularna, poznata ili cenjena, sa izuzetkom Muzeja afričke umetnosti u Beogradu, čija kolekcija predstavlja pravi osnov za razvoj i unapređenje, pre svega shvatanja, a zatim i njenog vrednovanja.

Teško je reći koliko kolekcionara afričke umetnosti ima u našoj zemlji i kolike su im zbirke, ali u svetu je ta vrsta kolekcionarstva mnogo raširenija i dostupnija, pre svega u ’online’ medijima, ali i putem različitih tematskih izložbi. S obzirom na to da se moja kolekcija sastoji od približno 700 različitih komada, verovatno je po svom broju, a i po značaju određenih komada, istaknuta u našim okvirima.

Najveći deo primeraka se odnosi na geografski, pa i etnički region u kome sam živeo i ra-

dio, tj. trougao Kongo, Zambija, Angola. Takođe sam želeo da uključim i primerke iz istočne Afrike (Kenija, Tanzanija, Mozambik), kao i zapadne Afrike (Demokratska Republika Kongo, Gabon, Kamerun, Mali). Imajući u vidu ogromnu raznolikost plemenskih i etničkih grupa u pomenutim regionima (na primer, samo u Kongu je taj broj oko 1000), nije moguće dati široki i potpuni prikaz tako bogate tradicije u malom broju primeraka, jer bi za to bilo potrebno imati hiljade različitih eksponata. Ja sam uglavnom izabrao primerke koji su svojim provokativnim izgledom i proverenim poreklom (potičući direktno iz ruralnih sredina gde su stvarno korišćeni ili su ostali kao deo nasleđa u okviru porodice) prava ilustracija života i tradicije određene plemenske grupacije.

Važno je napomenuti da do ovakvih primeraka nije moguće doći kupovinom na nekom prodajnom mestu ili u galeriji, jer ih jednostavno nema. Afrička umetnost je postala više otvorena i ’mainstream’ u drugoj polovini 20. veka, te je tako veliki broj primeraka završio u rukama privatnih kolekcionara i muzeja, a originalni primerci su ostali veoma retki i nedostupni. Formirana je mala lokalna industrija proizvodnje replika tradicionalnih komada, koja je podržavala interes na tržištu i omogućavala znatiželjnim kupcima da dođu do neke uspomene iz Afrike (koja je uz to i veoma dekorativna). Do najvrednijih i najređih primeraka sam dolazio uglavnom preko lokalnih prijatelja, koji su uspevali da do takvih primeraka dođu jedino barterom (razmenom) direktno u zabačenim selima, često za njih menjajući odevne predmete (džins, trikotaža, prekrivači) ili druge predmete (ručna mašina za šivenje, tranzistorski radio itd.).

Kako biste opisali afričku umetnost?

Dolaskom u Afriku, vrlo brzo mi je postalo jasno da znam vrlo malo (gotovo ništa) o istoriji, kulturi i običajima lokalne radne snage, a samim tim sam suočen sa ozbiljnim ograničenjima u smislu najboljeg mogućeg upravljanja ljudskim resursima u svrhu realizacije projekata koje sam morao da izvedem. Jednostavno, morao sam da pronađem najbolji mogući način za komunikaciju i razumevanje, da saznam šta ih motiviše, privlači ili odbija, šta ih plaši, a šta inspiriše. Smatrao sam da je logično da krenem u smeru traženja informacija i pozadine u okviru njihove tradicionalne umetnosti, koja mi je (kao i ostatku sveta) već odranije bila poznata kao dinamična, vizuelno provokativna, raznolika i privlačna. Nažalost, problem se sastojao u tome što nigde (u lokalnim radnjama) nisam mogao da nađem knjige ili bilo koji drugi materijal koji bi mi pojasnio šta se tu u stvari dešava. Počeo sam da pretražujem sve što postoji na internetu i s obzirom na to da je količina materijala i/ili knjiga koja se odnosi na afričku umetnost bila (i još uvek jeste) jako mala, kupovao sam sve na šta bih naišao,

pa čak i knjige koje su davno izašle iz prodaje, kao i edicije svetskih muzeja koji imaju afričku umetnost u svojim kolekcijama (London, Berlin, Tervuren).

Afrička umetnost, za razliku od umetnosti zapadne (pa i istočne) civilizacije koja u suštini pretače impresiju trenutka ili osećaj umetnika u neki materijal i čuva ga od zaborava, potpuno je drugačijeg karaktera. Svaki od predmeta koje vidimo ima svoju specifičnu namenu i koristi se u različite svrhe. Na primer, najsličnije našem viđenju umetnosti su dosta česte ’ancestral statues’ (figure predaka), koje bi istaknuti članovi društva naručivali tokom života od lokalnog zanatlije (drvodelje-skulptora) da bi sačuvali sećanje na sebe. Takve statue ostaju u vlasništvu potomaka i redovno se (tokom svake seoske ceremonije) iznose iz kuće na trem da bi i preci učestvovali u takvim proslavama, a isto tako da bi svako mogao da vidi koliko je brojna (i cenjena) ta porodica. Mene je taj običaj podsećao na tradicionalne požutele fotografije (portrete) naših predaka na zidovima kuća u našim krajevima i uopšte u ovom delu sveta.

Mnogo toga još uvek nije razjašnjeno vezano za istoriju i tradiciju Afrike, pre svega zbog toga što su oni bazirani na usmenom, a ne zapisanom predanju. Ceo procesa prenošenja istorijskih činjenica sa oca na sina (uglavnom u okviru porodice plemenskih vođa – poglavica) je poremećen tokom perioda robovlasništva i kolonizacije, a takođe i u vreme velikih epidemija tokom 18. i 19. veka, što je otežalo sticanje prave i kompletne slike o tim starim i vrednim civilizacijama.

Počasni ste konzul Zambije u Srbiji. U čemu se ogleda vaš posao?

Rad mreže počasnih konzulata širom sveta je kao međunarodni sporazum, pod okriljem Ujedinjenih nacija, definisan i usaglašen potpisivanjem međunarodne Bečke konvencije daleke 1963. godine. Njime su definisani međudržavni konzularni okviri i delatnosti koji prepoznaju okvirno 13 funkcija, što uključuje razne vidove zaštite interesa zemlje domaćina (Srbije) i zemlje gosta (Zambije), pružanje hitne pomoći svake vrste građanima Zambije, unapređenje razvoja bilatelarne ekonomske, komercijalne, kulturne, obrazovne i naučne saradnje.

Šta vam je najlepše u tom poslu?

Mogućnost upoznavanja novih ljudi, interakcija sa njima i želja da se odnosi između Zambije i Srbije podignu na novi, viši nivo, pogotovo imajući u vidu da je ambasada Zambije u Beogradu zatvorena još 1992. godine i da od tada ambasada iz Pariza pokriva teritoriju Srbije.

Veoma ohrabrujući je osećaj da su započeti razgovori o uključenju određenog broja zambijskih studenata na studijski program Republike Srbije kojim su obezbeđena mesta za studente iz Afrike na domaćim univerzitetima.

Treba imati u vidu da je međudržavna saradnja između Zambije i Srbije bila na izuzetno visokom nivou tokom ’60-ih i ’70-ih godina, pre svega u ekonomskoj sferi, gde je veliki broj preduzeća iz bivše SFRJ radio u Zambiji, veliki broj zambijskih studenata se školovao u SFRJ i slično. U tom periodu, u Zambiji je živelo i radilo skoro 6000 naših državljana, pa su čak postojale i škola za decu na našem jeziku i direktna avio-linija Lusaka–Beograd. Ogroman je broj projekata koje su naše firme uspešno završile, a i dan-danas pominjanje imena Jugoslavije je prepoznato sa najlepšom mogućom konotacijom i sentimentima.

Da li imate nameru da napravite izložbu predmeta iz vaše kolekcije?

Planovi za organizovanje izložbe dela kolekcije su bili (i još uvek su) razmatrani sa različitim institucijama i interes za to postoji. Nažalost, ograničavajući faktor u tome je vreme koje bi mi bilo potrebno za pripremu takve izložbe. Naime, za svaki od izloženih eksponata je potrebno pripremiti i dati puno, pravo i potpuno objašnjenje namene tog predmeta, konteksta iz kojeg dolazi (plemenske grupe, njihove geografske lokacije, uobičajene tradicije), opisati materijale i tehnike koje su u njegovoj izradi primenjivane i slično. Ukratko, do takve izložbe (ili više tematskih izložbi) će svakako doći, ali je teško reći kada.

Takođe, namera mi je da sadržaj kolekcije podelim sa ostatkom sveta putem organizovanja virtuelne ture ili barem preko Facebook stranice, tako da bi što više ljudi moglo da sazna i/ili uživa u tim predmetima.

Tema oktobarskog broja RYL magazina nosi naziv „Živim svoj bestseller“. Kako ga vi živite? I imate li preporuke kako ga živeti?

Živeti i uživati u svom životu je nemoguće ukoliko taj osećaj nije podeljen sa bliskom, dragom, voljenom osobom, a u mom slučaju je to sa suprugom Brankom, koja mi je u svakom trenutku bila podrška i oslonac u avanturama i putovanjima, kao i u dnevnim, nekad iznurujućim aktivnostima. Kada pored sebe imate nekog ko je dovoljno hrabar da skoči ’bunjee jump’ sa Viktorijinih vodopada (više od 100 metara visine), splavari brzacima reke Zambezi i slično, a pritom bude požrtvovan da vas podrži u trenucima slabosti i u svakoj krizi, nijedna životna prepreka nije dovoljan izazov za odustajanje.

Tokom dosadašnjeg života, bio sam u prilici da proputujem 53 zemlje, vidim, doživim i podelim sa tim ljudima širom sveta deo njihove svakidašnjice. Mnogo lepih priča se sakupilo, a planove za nova putovanja i pustolovine još uvek pravimo. Ostaje mi da se nadam da ću u budućnosti imati vremena da neke od tih priča stavim na papir i podelim sa ljudima sličnih interesovanja i načina razmišljanja.

REFRESH YOUR WORLD

LJUBAV KAO SUPERMOĆ

PIŠE: LIZ DOUNG

FOTO: PRIVATNA ARHIVA

Ljubav je supermoć za koju smo svi sposobni. Ljubav nas tera da radimo neke lude stvari.

Ova priča počinje ljubavlju. Ljubav za koju sam osećala da je vredna da ostavim svet koji sam poznavala i zamenim ga onim za koji nisam bila dovoljno spremna.

Posle devet meseci od upoznavanja ovog momka, dala sam otkaz šefici. Moja šefica je bila iz Češke, a pre 30 godina je napravila suprotan potez u Australiju.

„Da li si sigurna?” Pitala me je, njen glas je i dalje imao jak istočnoevropski naglasak kojeg se držala čvrsto i ponosno. „Imaš dobar život ovde.”

Bila je u pravu. Imala sam porodicu koja me mnogo voli. Provela sam pet godina učeći da postanem inženjer, vrlo rano sam dobila posao u najvećoj australijskoj telekomunikacionoj firmi i ubrzo postala projektni menadžer. Zarađivala sam dobru i stabilnu platu, volela sam svoj posao, volela sam ljude sa kojima sam radila. Zašto bih sve to bacila da jurim za momkom kojeg jedva poznajem, u zemlju u kojoj sam provela samo mesec i po dana?

To je ona luda stvar koja se zove ljubav. To te čini glupim. Ne vidite logiku. Ne slušate šta vam svi drugi govore. Samo trčiš u pravcu u kom ti srce kaže i ne osvrćeš se.

Za mesec dana sam prodala većinu svog nameštaja i sve svoje stvari spakovala u tri kutije i poslala ih na novu adresu u Beogradu, u Srbiji.

Beograd, Srbija. Provela sam mesec dana tamo

u junu 2019. Ispostavillo se da je to bilo najbolje leto u mom životu, koje je potpuno promenilo perspektivu i način na koji sam videla svet.

Na tom kratkom putovanju, videla sam potpuno nov način života. Onaj gde su ljudi našli vremena jedni za druge. Onaj gde su ulice, bez obzira na doba dana, bile pune ljudi koji su sedeli i družili se. Onaj gde, bez obzira odakle ste, nikada ne možete da se osećate usamljeno. Živela sam u Melburnu, gradu od pet miliona stanovnika, što je više od polovine stanovništva Srbije i još uvek nekako uspevam da se osećam usamljeno.

Četvrtak, 11. avgust 2020. Dan mog leta za Srbiju, ali i dalje postoji jedan problem. Još nisam rekla roditeljima.

Zašto?

Plašila sam se da će me sprečiti da donesem ovu odluku, u stvari, sigurna sam da bi to učinili. Koji roditelji bi želeli da njihova jedina ćerka napusti stabilan posao i preseli se u zemlju za koju nikada nisu čuli?

Bila sam u taksiju na putu do aerodroma, misleći da im neću reći dok ne stignem u Srbiju, ali sam osetila da mi je srce postalo teško i ono mi je u tom trenutku izgovorilo ove reči:

„Ne znaš kada ćeš ih ponovo videti.”

Sećam se kako sam stajala ispred kuće svog detinjstva sa velikim koferom, oklevajući da pozvonim na vrata. Osećala sam se posramljeno i, iskreno, pomalo uplašeno.

Moja mama je otškrinula vrata, u početku se ustežući jer je mislila da je poštar, ali sam videla kako ih je širom otvorila kada je shvatila da je to njena najstarija ćerka, koja se vraća iz grada da je vidi.

„O, zašto mi nisi rekla da dolaziš? Kuvala bih nešto posebnije!” Oči su joj sijale, jedva verujući da sam tu.

Njen pogled je tada pao na kofer koji je bio iza mene.

„Zašto imaš tako veliku torbu?”

„Ja… ja… selim se u… Srbiju“, progovorila sam tiho, ali sam znala da me čuje jer joj je osmeh potpuno nestao. „Moj let je danas, za oko pet sati.“

Sećam se tog trenutka veoma živo. Stojeći tamo, na našim ulaznim vratima, posmatrajući njeno lice u potrazi za znakom reakcije, dok je pokušavala da shvati činjenicu da će njena ćerka da se preseli u zemlju za koju ne zna i da će biti sa momkom kojeg nikada nije upoznala. Vreme se u tom trenutku zaustavilo.

Dve godine kasnije sam imala priliku da ponovo vidim svoju porodicu.

Saznala sam da je moja mama mnogo patila u mesecima koji su usledili. Da je bila skoro neutešna. Da se molila svake noći da se vratim. To je bio transformativni period za mog mlađeg brata koji je tada imao 18 godina i nikada nije video svoju majku u takvom stanju.

Svaki dan se starao da ona jede, pokušavao da razgovara sa njom, da joj pomogne oko kućnih poslova, a zatim nečujno otvarao vrata spavaće sobe da se uveri da je zaspala. Moj brat koji do tog trenutka u životu nije imao nikakve obaveze prema odraslima, sada je vodio brigu o ženi koja se o njemu brinula celog života.

Kada sam ponovo videla svoju porodicu kao da sam ih srela po prvi put. Bili su srećniji i mama mi je rekla da je shvatila da ju je Bog oslobodio jednog deteta da bi bila otvorena da primi ljubav od drugog. Zahvalila sam joj na ljubavi i poverenju koje je imala za mene i na njenim molitvama koje su me čuvale.

Te dve godine su za mene bile, blago rečeno, turbulentne. Prelazak u novu zemlju i početak nije bio lak, a posle dve godine ponovo sam bila sama. Sama, ali u boljoj poziciji nego kada

sam počela.

Najvažnija promena za mene je bila to što sam sa samopouzdanjem mogla da govorim srpski jezik.

Počela sam da širim vidike i kupila sam vespu od 50 kubika, sa kojom sam odmah otputovala u Crnu Goru i nazad i provela čitavu godinu gradeći svoj Jutjub kanal koji sam ranije zanemarila. Ljudi su počeli da primećuju posao kojim se bavim - promocije gradova, zemalja i regiona koje volim. Moj krug kontakata i prijatelja se proširio i konačno sam našla grupu devojaka koje zovem svojim najbližim drugaricama, kumama. Odustala sam od traženja ljubavi od druge osobe i radila na tome da naučim da volim sam život.

Ponekad kada želite nešto tako jako - idealan život, idealnog partnera, idealnu sumu novca - život ima način da učini da vam se čini da je to van domašaja. Kada sam prestala da očekujem i jednostavno uradila ono što mi se činilo dobrim u tom trenutku, svemir mi je dao bolji život nego što sam ikada mogla da zamislim.

U nekim intervjuima koje sam dala te godine kada sam bila sama, govorila sam o tome kako sam odustala od srpskih muškaraca, jer sam zaista potpuno odustala od ideje da ponovo pronađem ljubav. Sada shvatam da sam se plašila da će mi muškarac oduzeti lep život koji sam sebi stvorila.

Pa da se vratim na avanturu na vespi - avanturu koja me je odvela 2700 km preko Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Slovenije.

Ljubav je supermoć za koju smo svi sposobni. Ljubav te tera da radiš neke lude stvari. Ponekad ne znam ko je luđi - mala Azijatkinja koja proputuje 2700 km vespom oko Balkana ili budala koja ju je pratila kolima celim putem, pomažući joj da snima njene Jutjub snimke, previjajući je kada je pala i krpeći rupe na točkovima kada je pukla guma. Veoma sam mu zahvalna i mnogo volim svog ludaka.

Hvala, Srbijo, na ljubavi i podršci koju si mi pružila u ove poslednje tri godine. Ljubav mi je održala nadu u vremenima kada mi je bilo najteže i dala mi ovaj lep život koji sada imam. Ljubav je nešto za šta smo svi sposobni i nadam se da će promeniti vaš život kao što je promenila moj.

PHOTO: LJUBIŠA TEŠIĆ

REFRESH YOUR GALLERY

UMETNIČKI CENTAR BEOGRADA

GALERIJA „NIKOLA RADOŠEVIĆ”

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: LJUBIŠA TEŠIĆ

VLADIMIR KULAŠEVIĆ, DIREKTOR GALERIJE „NIKOLA RADOŠEVIĆ“ U BEOGRADU, SVOJIM INTENZIVNIM RADOM I ZALAGANJEM JE OŽIVEO IZLAGAČKI PROSTOR NA UGLU DELIJSKE 3 I USKOČKE 5. U SAMOM SRCU BEOGRADA, NEPOSREDNO PORED KNEZ MIHAJLOVE ULICE, GALERIJA „NIKOLA RADOŠEVIĆ“ NUDI JEDINSTVENI ART KONCEPT PREDSTAVLJANJA UMETNIKA. U NJOJ IZLAŽU UMETNICI KOJI IMAJU SNAŽNU PORUKU I MULTIDIMENZIJALNOST.

SA VLADIMIROM KULAŠEVIĆEM RAZGOVARAMO O GALERIJI, NJENOM KONCEPTU, SAVREMENIM UMETNICIMA KOJI ČINE SRPSKU I SVETSKU UMETNIČKU SCENU.

Kako je voditi jednu galeriju u 21. veku?

Galerija „Nikola Radošević” je jedno od najuzbudljivijih umetničkih odredišta u Beogradu u 21. veku. Upravljanje galerijom u ovom digitalnom dobu je izazovno, ali istovremeno pruža otmeno i renesansno iskustvo. Digitalno društvo je omogućilo umetnicima da svoje radove promovišu na dosad nezamislive načine, ali je takođe povećalo i odgovornost galerije u oblasti marketinga i promocije ideja koje umetnici predstavljaju. Galerija je postala platforma koja zahteva znanja i veštine koje nisu tipične za galerijske poslove, a samim tim i kriterijumi za očekivano iskustvo posetilaca koji se susreću sa delima u prostoru galerije su se promenili.

Koji i kakvi umetnici su u tvom fokusu?

Fokus Galerije „Nikola Radošević” je na umetnicima čija dela imaju snažnu poruku i multidimenzionalnost. Svakom umetniku se pruža prostor da izrazi svoju ideju na originalan način, koristeći različite tehnike i stilove. Umetnička fotografija posebno privlači pažnju, jer je galerija oduvek negovala ovaj vid umetničkog izraza.

Koja je osnovna ideja Galerije „Nikola Radošević”?

Osnovna ideja Galerije „Nikola Radošević” je da bude platforma za promociju vizuelnih umetnosti i mesto razmene ideja između umetnika i publike. Galerija stvara pozitivno i inspirativno okruženje u kojem se umetnici i posetioci mogu povezati i podržavati jedni druge. Galerija je tu da posluži kao medijum, omogućavajući umetnicima da izraze svoje ideje i inspirišu druge.

U galeriji izlažu i stranci koji dolaze u Beograd.

Galerija „Nikola Radošević” ima čast da ugosti strane umetnike koji dolaze u Beograd. Ova saradnja donosi nove perspektive, podiže standarde i postavlja nove izazove za galeriju i za umetnike koje ona predstavlja. Organizacija serije predavanja gostujućih umetnika pruža priliku za razmenu znanja i iskustava u vezi sa nastupanjem na internacionalnoj sceni individualno i putem festivala.

Kako će izgledati galerijska postavka do kraja godine?

Galerijska postavka do kraja godine uključuje seriju samostalnih izložbi i međunarodnih festivala. Očekuje se da će ova raznolika ponuda privući posetioce da redovno posećuju ugao Uskočke i Delijske ulice kako ne bi propustili nijednu od izložbi koje su pripremljene. Takođe, galerija će biti domaćin različitim festivalima, gde će se postavke menjati svakih nekoliko meseci. Jedan od najuzbudljivijih projekata je „Teslapolis”, koji se seli iz Zagreba i Long Islanda u Beograd. Ova dinamična postavka će dodatno obogatiti kulturnu scenu grada.

Koja je najbolja postavka izložbe u Galeriji „Nikola Radošević“u 2022. godini?

Kada je u pitanju najbolja izložba u Galeriji „Nikola Radošević” u 2022. godini, teško je izdvojiti samo jednu jer su sve imale svoje posebnosti.

Bijenale je bio organizaciono najkompleksniji projekat, dok je izložba Marje Knežević bila tehnički zahtevna s obzirom na prilagođavanje osvetljenja koje je naglasilo lepotu slika. Takođe, Dani makedonske kulture i izložba autorke Gordane Janevske su izazvali najviše emocija kod posetilaca.

Ove godine ste sa svokim umetnicima učestvovali na Bijenalu u Veneciji.

Ove godine, Galerija „Nikola Radošević” je imala priliku da učestvuje na Bijenalu sa svojim umetnicima. Ovo je bio veoma veliki i složen poduhvat koji će postati tradicionalan. Učestvovalo je 26 umetnika iz različitih delova sveta i šest domaćih umetnika, a bilo je otvoreno sedam izložbi, od kojih su dve održane u Veneciji. Ovo iskustvo je otvorilo nove mogućnosti za galeriju i umetnike, a cilj je da se ova manifestacija održava kao tradicionalna.

PHOTO: PAVEL SUROVI

PHOTOGRAPHY

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOFRAGIJE: PAVEL SUROVI

MISTIČNI ALHEMIČAR

FOTOGARFIJI

PAVEL SUROVI JE DIREKTOR KULTURNOG CENTRA KISAČ I POSLANIK U SKUPŠTINI AP VOJVODINE, AUTOR JE I FOTOGRAF UMETNIČKOG ETNO ART PROJEKTA I IZLOŽBE “SLAVE”, KOJA

SE ODRŽAVALA U VREME PROSLAVE TITULE EVROPSKE PRESTONICE KULTURE U NOVOM SADU. AUTOR JE IZLOŽBE „SLOVAČKA SVADBA“, KOJA JE PRVI PUT PRIKAZANA NA KALE -

MEGDANU U BEOGRADU, U SKLOPU ETNOLOGYFESTA, A DOBITNIK JE I BROJNIH NAGRADA, MEĐU KOJIMA SU SLOVAK MULTIMEDIA PRIX 2003 ZA NAJBOLJU MULTIMEDIJU U SLOVAČ -

KOJ REPUBLICI, ZATIM NAGRADE HIIIBRAND 2010 U KINI ZA NAJBOLJI SVETSKI BREND I

EVROPSKOG OSKARA DESIGN ANGEL NA ADPRINTFESTIVALU 2012 ZA NAJBOLJI LOGO DI -

ZAJN U EVROPI. NAJNOVIJE PRIZNANJE JE PRVA NAGRADA ŽIRIJA NA IBEFF FESTIVALU

ETNOMODE U RUSIJI, U KATEGORIJI MODNA FOTOGRAFIJA. VELIKO INTERESOVANJE KOD

NAS I U INOSTRANSTVU IZAZVALA JE I NJEGOVA ETNO ART IZLOŽBA „CORONA“, KOJA ĆE

NAKON PREMIJERE U BEOGRADU IMATI SVETSKU PREMIJERU U PARIZU. PAVEL JE OSVOJIO

PRVO MESTO U KATEGORIJI FOTO-PORTRETI RAĐENI SA AI (VEŠTAČKOM INTELIGENCIJOM)

NA TAKMIČENJU U PARIZU. AI PORTRET NOSI NAZIV „NEMAČKA DAMA“. U OKTOBARSKOM

IZDANJU RYL MAGAZINA SA PAVELOM RAZGOVARAMO O IZLOŽBI „TRON“ I NOVOM PROJEKTU „P. S. MIRA BRTKA“.

„Tron” predstavlja originalne i autentične narodne nošnje Balkana i projekat je izazvao veliku pažnju na kulturnoj sceni Srbije. Za tri meseca, uspeo je da osvoji 100 medalja na fotografskim takmičenjima širom sveta.

Kroz „Tron“, Surovi prikazuje srpske ratnice, anđele, kraljice i grofice, koje će biti postavljene u Češkoj Republici, u Galeriji „Joža Uprka”.

Zašto je baš ova galerija značajna i u čemu vidimo kontinuitet?

Galerija „Joža Uprka” se nalazi u kraljevskom gradu Uherskom Hradišću u Češkoj Republici. Joža Uprka je poznati češki slikar i grafičar, čiji radovi su kombinacija impresionizma i secesije, a na slikama je dokumentovao narodni život Mo-

rave. Pored folklora i narodnih običaja, u njegovim delima je dominantna i religiozna tematika. Uhersko Hradišće je centar kulturnog i duhovnog života regiona Južne Morave. U ovom gradu je prošle godine sagrađen muzej posvećen Ćirilu i Metodiju, koji su došli upravo na područje Uherskog Hradišća, naseljenog još od doba praistorije.

Meni je bila velika čast da moji radovi, fotografije narodnih nošnji, ispričani kroz alegorije, budu postavljeni u Galeriji „Joža Uprka” tik do njegovih fascinantnih umetničkih dela.

Joža i ja imamo mnogo toga zajedničkog. Obojica smo rođeni u malim selima, u poljoprivrednim porodicama, obojica smo završili fakultete i uspeli da prekoračimo sopstvene senke svojim nadvremenskim umetničkim radovima koji su

nas proslavili. Obojica prikazujemo bogatstvo narodnih nošnji svog vremena. Naši umetnički radovi daleko prevazilaze lokalne, regionalne i državne granice.

Obojica koristimo grafiku kao osnovni metod svog rada. Uprka se proslavio u Parizu dobivši prvu nagradu na umetničkom salonu i time postao umetnik svetskog ranga. Čak su ga posetili Roden i Alfons Muha. Ja sam takođe izlagao u Parizu, gde sam dva puta nagrađivan. Uspeo sam dva puta zaredom da osvojim prvu nagradu za modnu fotografiju u Rusiji, što mi je pomoglo da lansiram svoju umetničku karijeru. Mene je u Kisaču posetio najpoznatiji ruski modni dizajner Slava Zaitsev.

Joža Uprka - Karol Miloslav Lehotski –Pavel Surovi! U čemu je poveznica ovih junaka?

Poveznice su Isus Hrist, mističnost, slična tematika na slikama, narodna nošnja, van-

vremenski stil i estetika i harizma ličnosti. Geografske poveznice su Pariz, Balkan i Bratislava. Poveznice su brojne nagrade i uspon karijere. Karol Miloslav Lehotski, naš prvi slovački akademski slikar sa početka veka, koji je tačno pre 100 godina, tj. 1923. godine imao izložbu kod Jože Uprke. Strastveni sam kolekcionar umetničkih dela Karola Miloslava Lehotskog i izgleda da nas je ta energija i spojila posle 100 godina.

Da li si ponosan na svoje stvaralaštvo i viđenje stvarnosti kroz objektiv koji nas vuče u prošlost, a može da posluži i kao predložak budućnosti?

Dobio sam dva prideva - mističar i alhemičar. Prvi u Srbiji, a drugi u Mariboru. Tako su me videli kao fotografa mističara i alhemičara u Češkoj Republici. Moje fotografije predstavljaju ili daleku prošlost ili daleku budućnost! Tako ih ja vidim. Ponosan sam što mi je Bog dao snage i duhovnosti da u

svom najtežem životnom periodu napravim fotografije koje su postale umetnička dela. Dela koja su odskočila i iznenadila profesionalnu javnost u Srbiji i svetu. Nisam ni sanjao da će takav odjek napraviti i doneti mi veliki uspeh.

Tako počinje priča o „Coroni” i „Tronu”. Priča koja je glorifikovana u Rusiji, pa putuje do Pariza, Slovenije, Češke, Republike Srpske, Mađarske, a nađe publiku bilo gde u svetu. Zaslužan za moj profesionalni rast i uspeh je i Nemanja Milenković, direktor Fondacije „Evropska prestonica kulture Novi Sad 2022”, koji je na mojim fotografijama iz ciklusa „Corona” prepoznao prestonicu kulture i pre proglašenje prestonice i koji je verovao da mogu napraviti nešto fascinantno za otvaranje ove značajne evropske titule. Grad Novi Sad zaslužuje da i moja dela koja ga prezentuju imaju duhovnu, filozofsku i hrišćansku jačinu i dušu. Hteo sam da moje fotografije budu više od lepih devojaka u narodnim nošnjama. Dao sam im novu estetiku i formu, interpretaciju, kontekst, filozofiju. Udahnuo sam novi život narodnim nošnjama Balkana. Moje fotografije fasciniraju, edukuju i provociraju.

Kako je rekao Vojislav Lukovich, slikar, ikonopisac i predsednik foto-kluba Beograd, na otvaranju izložbe „Tron”: „Pavel Surovi se iznenada pojavio na fotografskoj sceni Srbije, u suštini kao oluja. Ono što se u prvom trenutku vidi na njegovim fotografijama je tehničko savršenstvo, to savršenstvo i veliki fotografski formati fasciniraju! Drugo, lepota devojaka u narodnim nošnjama fascinira, ali tu se njegova priča ne završava. Ako bolje pogledamo, taj treći sloj - pomešana mitologija, arhetipovi, religija i filozofija - neverovatan je i fascinira najviše! On upravo nudi estetsko i duhovno iskustvo do kojeg treba sami da proniknemo!”

Tvoje fotografije dišu posebnom estetikom i lako nas uvedu u priču.

Specifična lica izabranih modela, centralna kompozicija, globalno osvetljenje scenografije, prekombinovani kolorit, stari ćilimi, tepisi i prekrivači - sve to daje čarobnost na vizuelnom polju. Tu estetiku sam ovde kao grafički dizajner razvijao, sve je eksponencijalno eksponovano. Predmeti u rukama, uloga modela - čine posebnu vizuelnu bajku koja je primamljiva, ali ne bi bila tako

upečatljiva da tehnički i svetlosni uslovi nisu perfektni. Fotografije odskaču jer su modeli dobro osvetljeni, koristim kombinaciju različitih svetlosnih stilova, kao i kombinaciju tehničkih parametara foto-aparata i objektiva u prostoru i na adekvatnim razdaljinama, koja celokupnom stilizacijom dobija konačnu glorifikaciju - postaje „Surova alhemija”.

Tvoj novi projekat „P. S. Mira Brtka“ je priča o haljinama i kreacijama Mire Brtke koje stavljaš u kontekst svojih junakinja. U prvom planu nije više narodna nošnja, ali jeste fashion style čuvene srpsko-slovačke umetnice. Zašto Mira Brtka?

I tu postoji priča koja je prvo sudbonosna, ali i duhovna. Putevi su nam se spojili tek posle njene smrti. Mira Brtka je bila strastveni kolekcionar narodne nošnje kao i ja, koristila ih je u svojim modnim kreacijama, ali to nije bilo presudno. Miru Brtku nisam poznavao niti pratio njen umetnički rad. Jedan sudbonosni događaj je ostavio na mene tako veliki utisak da sam posle rekao da ovoj kreativnoj ženi, najvećoj slovačkoj umetnici, moram posvetiti godinu-dve svog života da bi je ljudi upoznali i kao talentovanu modnu kreatorku, koja je značajna multidiciplinarna umetnica. Oboje smo megalomani, kolekcionari, kreativci, svoji i to nas je valjda spojilo. Ne poznaješ je, ali znaš šta je sve htela reći svakom haljinom. To je duhovna ljubav, ali prevashodno sudbina!

Koliko odevnih predmeta Mire Brtke imaš i kom pravcu ide predstavljanje njene mode kroz tvoje fotografije? Tvoj rad je ODA Miri Brtki u vizuelnom i metaforičnom smislu. Oda radosti. Oda ljubavi kreiranju.

Hteo bih da ih imam još više i јоš tragam za njenim komadima! Sredstvo mi je modna umetnička fotografija preko koje pričam o DNK Mirine mašte i dodajem svakoj haljini priču, kontekst i dušu. Celokupna scenografija na setu je moja imaginacija. Pored toga što fotografišem, u projektu nastupam i kao kreativni direktor, modni stilista, svetlar i scenograf. Koristim haljine Mire Brtke, a sve ostalo je moja kreativnost - spajam nespojivo i dodajem elemente koji pomažu da objasnim Mirinu filozofiju haljina. Puno sredstava sam uložio u stvari da bih uopšte mogao da ispričam pravu ODU Miri Brtki.

Zato stvaranje ODE najvećoj slovačkoj priznatoj umetnici u Jugoslaviji, Srbiji i svetu, Miri Brtki, zahteva mnogo ljubavi i kreativnosti i to nije ni lak, a ni brz umetnički proces.

Kada bi neko fotografisao haljinu Mire Brtke na običinoj pozadini, to bi predstavljalo samo bezdušnu katalošku fotografiju i tu nema ničeg posebnog, niti kreativnosti, a kamoli umetnosti. Mira Brtka zaslužuje ozbiljan pristup i još kreativniju, luđu nadogradnju u umetničkom i filozofskom smislu. Zato pristupam sa respektom, sveobuhvatno i svestrano, ovom projektu, koji je dosta složen, slojevit, a imam i pritisak od svetskog uspeha „Corone” i „Trona” i moram da se trudim da sebe prevaziđem.

Projekt nosi naziv „P. S. MIRA BRTKA” što predstavlja spoj dva umetnika i dva sveta –Pavela Surovog i Mire Brtke. Svi ćemo se složiti da je Mira Brtka jedna od najpoznatijnih multidisciplinarnih umetnica u Srbiji, ali i u svetu. Poznata je kao uspešna likovna umetnica, modna kreatorka, pozorišna i filmska rediteljka, koja je iza sebe ostavila veliki opus umetničkih dela u različitim disciplinama.

Zato se u ovom projektu fokusiram na modne kreacije Mire Brtke, odnosno njene nadaleko poznate haljine, koje interpretiram iz svog estetskog i filozofskog ugla, ali i pokušavam da objasnim publici Mirinu maštu i perspektivu u procesu stvaranja i krojenja haljina. Fotografije treba da objasne zašto je Mira Brtka baš tu haljinu ušila filozofski i estetski na svoj način, zašto je izabrala baš tu formu predstavljanja ženske linije, zašto je stavila i ušila baš one cvetove ili ružice, zašto je upotrebljavala materijale starih narodnih nošnji, ali prevashodno pretvaram

modele u to što treba da budu i na taj način haljine dobijaju duhovni kontekst. Bez tog znanja, za publiku to mogu da budu samo haljine neke Mire.

Šta je sve Mira kreirala? Da li je ona bila za klasiku ili avangardu?

Mira je bila iznad vremena, avangardna proročica, ona spaja prošlost sa senzualnošću i erotičnošću ženskog tela i ženskim oblinama na prvom mestu, tako ja doživljavam njene haljine. Prozirnost i lakoća materijala, sloboda, raj, višeslojnost, kratki krojevi, naglašeno žensko telo, senzualnost, privlačnost, imaginacija i pre svega erotičnost žene. Ona se namerno poigrava sa čipkama, providnim materijalima u provokativnim delovima, formirajući rajsku ženu 21. veka. Na drugim kreacijama koristi papagaje i ptice na minićima, koji su ujedno i spavaćice. Pa neprikosnoveni bade-mantili koji se prebacuju preko ženskog tela. U njenim kreacijama do izražaja dolazi žensko telo, ono dominira i oslobođeno je od svih predrasuda društva. Ona sanja slobodu koju je i živela, stvarajući modernu ženu novog doba. Poslednje dve godine uviđam da svetski modni dizajneri koriste slične elemente kao davno Mira Brtka. Bila je iznad svog vremena u kreiranju haljina i kreirala ih je kao umetnik svetskog kalibra i zato su toliko posebne.

Tema oktobarskog izdanja RYL magazi- na nosi naziv „Živim svoj bestseller“.

Moj lični bestseller su ljubav, umetnost i etno, a bestseller u pravom smislu reči su moja dela – „Corona” i „Tron”, a biće uskoro i „P. S. Mira Brtka”.

PHOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

REFRESH YOUR ART

NAJBOLJE STVARI SU

UVEK JEDNOSTAVNE

PIŠE: PETAR HRANUELLI, SKULPTOR

PHOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

Pre nekoliko dana stigla mi je poruka naizgled jednostavne sadržine. Naime, novinarka Mia me je pitala mogu li, u formi slobodnog sastava, napisati nekoliko rečenica o tome kako živim svoj bestseller. Ne razmišljajući preterano o tome, a inače nisam sklon preteranom preispitivanju, pristao sam da napišem esej. Kada sam konačno seo i počeo da gledam u prazan Word dokument, nisam mogao da se ne zapitam – Šta stvarno znači živeti najbolju verziju života i ima li univerzalnih recept? Da li ono što važi za mene može da se primeni na druge, da li ono što pomaže meni može da pomogne nekom drugom? Posle sat vremena, nula otkucanih slova i dve-tri čašice rakije, rešio sam da samo pustim reči iz sebe, ne obazirući se puno na to da li će nekome moja priča bilo šta značiti. Čini mi se da je najbolje tako – najbolje stvari su uvek jednostavne.

KAMEN, SO, MASLINE I JA

Da malo olakšam sebi pisanje, odlučio sam da počnem pričom o kamenu. Nekako mi je to jedino prirodno, svaka moja priča počinje i završava se kamenom. Sve što sam ikada želeo da kažem, govorio sam kroz kamen i sada bi mi bilo lakše da uzmem kamen i brusilicu umesto ovog tipkanja, pisanja i brisanja.

Rođen sam na ostrvu Brač, okružen morem, kamenom i maslinjacima. To su moja prva sećanja, to je za mene bio ceo svet. Zapitam se nekada da li sam ja taj koji je kamen odabrao da mu bude prva igračka ili je kamen, onako mudar i ćutljiv, odabrao mene. Ili smo jednostavno bili osuđeni na ljubav.

IGRA

Sve je počelo kao igra. Nema pravila, nema granica, samo beskonačne mogućnosti i iskrenost. Odrastao sam i igrao se, a vremenom shvatio da tu moju igru na ovom svetu nazivaju Umetnošću.

Za mene umetnost zaista jeste igra, nekad i poigravanje, stalno kopanje i traganje. Kao što se služim arhetipskim motivima, tako i tragam za onim arhetipskim u sebi, bez straha da ću prekršiti bilo kakvo pravilo, trudeći se da budem dosledan sebi. Mora da postoji ta iskrenost prema sebi, želja i hrabrost da se suočiš sa sobom, čak i ako ti se nekada ne dopada ono što pronalaziš. Svi smo mi celog života na tom putu upoznavanja sebe, osvetljavanja pojedinih delova svog bića, čime god da se bavimo. U tom procesu je jako važno biti pošten prema sebi. Iz igre i iskrenosti rađa se umetnost.

„All You Need Is Love” – John Lennon

“Ja glasam za ljubav, reskiram zbog nje sve što imam u životu…” – Džej Ramadanovski

Simpatično mi je bilo da počnem ovako deo teksta posvećen ljubavi. Ljubav je moja suština, sposobnost da volim, ljubim, osećam, doživim i preživim bol i ponovo nastavim da verujem u nju. Glasam za Ljubav. Ljubav prema životu, prema živom i neživom, ljubav za porodicu, prijatelje, ljubav prema mestu odakle dolazim i kojem se vraćam, ljubav prema mestima u koja u međuvremenu odlazim. Sve oko mene je ljubav, i sve što mi treba je ljubav. Uostalom, ako to i Džon i Džej kažu, ko sam ja da protivurečim.

LJUDI

Kažu – rađamo se i odlazimo sami. Tačno. Ali sve između su Ljudi. Imao sam i imam sreću da su moj život obeležili pravi Ljudi. Pravi ljudi me pokreću, inspirišu, teraju da budem bolji, da preispitujem sebe i trudim se da budem bolji čovek. Prave ljude u životu treba čuvati, voleti, pokazati im da ceniš što su tu i za tebe pravi. Bavljenje umetnošću, najuzvišenijom formom ljudskog postojanja, donelo je u moj život baš takve ljude – iskrene, neopterećene, uzvišene. Gde god da sam odlazio, posmatrao sam ljude oko sebe, a iz toga su nastajala neka od mojih najznačajnijih dela. Vezu sa mestima na koja odlazim najbolje osećam kroz rad u autentičnom kamenu sa datog podneblja i u interakciji sa tamošnjim ljudima. I koliko god da smo naizgled različiti, osnova nam je ista. Pravi ljudi neguju iste vrednosti. Zvuči kao opšte mesto, ali verujem da lepota, dobrota, uzajamno poštovanje, iskrenost, ljubav, hrabrost, čast i prijateljstvo mogu da spasu ovaj posrnuli svet. Pravi ljudi me uvek na to podsećaju.

KRETANJE

“Život je kao vožnja biciklom, treba neprestano ići napred, bez zaustavljanja, da se ne izgubi ravnoteža” – Albert Ajnštajn

Za mene kao umetnika, jako je važno da stalno radim i da se neprestano krećem. Kad me pitaju “Di si?”, nekad ne znam ni sam. Ali bez obzira gde sam, imam sreću da za puno mesta osećam da su moja, a ja njihov, osećam da im pripadam i da sam dobrodošao. I na Braču, i u Tamnjanici, i u Lici, Beogradu ili Zagrebu, nevažno gde, srce je uvek puno. Ovih dana sam u Danilovgradu, na čuvenoj Umjetničkoj koloniji. Naporno radim u društvu radnih kolega i ako vas zanima kako sam – SREĆAN sam! A kada odem, ostaće za mnom Crnogorka (iz Bjelopavlića).

FJAKA – THE SWEETNESS OF DOING NOTHING

Nasuprot kretanju, tu je FJAKA. Uzvišeno stanje tela i uma kada ne težimo baš ničemu. Meni, Dalmatincu, fjaka je u DNK, mi smo je izmislili, oduvek sam cenio fjaku. Ključ sreće je imati vremena za sebe, prepustiti se tom oblaku fjake koji te uvek na kraju izbalansira, smiri, napuni ti baterije da možeš da kreneš dalje.

ZAKLJUČAK

U školi su nas učili da svaki esej treba da ima uvod, razradu i zaključak, pa bih ja sada ovde trebao nešto mudro i važno da zaključim. Moraću da razočaram čitaoce, baš nikakav mudar zaključak ne mogu da smislim. Ne mogu vam reći ništa više od toga da težim jednostavnom, iskonskom, iskrenom. Da volim život, ljude, sebe. Da ne mogu da živim bez ljubavi, rada, kretanja i fjake.

A ako baš nešto mora da se zaključi, učinite mi uslugu, zaključite sami.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR POWER

- Сине, душа ти певала - кажу да ме је отац благосиљао кад ме је први пут узео у наручје. Не знам има ли лепшег благослова. Души која пева, сви су путеви отворени.

Али ако прве песме које будеш чуо буду наше народне епске песме преткосовског и косовског циклуса и ако се из вечери у вече напајаш њиховом лепотом, куд год да кренеш, имаћеш чврсту повезаност са тим кореном.

Ако уз то одрастеш у кући у којој се брижност и љубав мање исказују речима, а више загрљајима, очима и делима, суђено ти је да препознајеш титраје душе, а људе и појаве доживљаваш интензивније од других.

Љубав према књижевности, уопште писаној речи открио сам врло рано, а употпунио је у гимназији. Дивна наша професорка Вера Молдован. Иако се одавно преселила у вечност, а ми њени ђаци већ смо у пензији, често је спомињемо. И свако има утисак да је за њега, баш за њега, гајила посебну наклоност.

Када је требало да се определимо шта студирати, позвала ме је у страну, загрлила и више наслућујући материјално стање породице, дала најдобронамернији савет:

- Знам да би желео да студираш књижевност. Тежак је просветарски посао. Недовољно цењен и недовољно вреднован. Упиши нешто што ће ти омогућити да издржаваш породицу, а читање и писање нека ти буду хоби, оаза у коју ћеш моћи да се склониш када ти буде тешко.

Да ли је одлука да упишем економију била најбоље решење? То је питање које и данас, по окончању радног века, себи постављам. Ево и сада када треба да напишем нешто на

тему „Живим свој бестселер“.

Шта је то уопште „бестселер“ ? Чисто етимолошки, то би било нешто као најбоља продаја. Да ли живим своју најбољу продају?

Умем ли уопште нешто да продам и колико су ме студије економије за то оспособиле?

Реално, чак ни себе као стручњака нисам баш нешто успевао да уновчим. Бар не колико објективно вредим. Студент, ако је мерити просечном оценом, врло добар. Шеф рачуноводства, сасвим солидан, одговоран, многи сарадници кажу да бољег нису имали. Аналитичност, осећај за детаље и тајминг, концентрација и усредсређеност изузетни. Билансе читам као отворену књигу.

Али као трговац, односно продавац, никакав. Теоретски све је јасно, али у пракси преговарање за сваки евро-цент, марже, калкулације, не иду од руке ономе чија душа пева. Душу која пева гуше параграфи, закони недоречени и често противуречни. Њој треба ваздух, простор да узлети и да се размахне. Ипак, део карактера формиран у патријархалној сељачкој породици наученој да се да до успеха долази поштеним и истрајним радом, омогућио ми је завидну професионалну каријеру и пристојну егзистенцију

- За будалу увек посла, рекли су још наши стари.

И тако, последњих неколико година основно занимање радим више рутински, а све чешће се окрећем писању. И у томе имам безусловну подршку супруге (ах, па она је толико субјективна да њен суд морам прихватати са резервом), деце (срећом, тата је још увек њихов јунак), рођака, колега

са посла, колега књиговођа и, изнад свега, мојих Стошестића, другара из 106. генерације панчевачке гимназије. Има ту награђиваних писаца и песникиња, чије су књиге превођене на више језика.

Како сујети прија када ми кажу:

- Пиши, Винча, можда то неко занатски ради боље, али ти имаш оригиналност и емоцију која је немерљива, која се носи у срцу и не може се научити.

Да ли би евентуалне студије књижевности допринеле да моје писање буде боље? Вероватно. Можда бих тада и писао бестселере. Можда бих штанцовао књиге једну за другом. Да ли бих заслепљен тиражима, писао на неке универзалне теме које препозна свако, али дотакну ретко кога?

Да ли бих умео проникнем у душу обичног малог човека, комшије, пријатеља, сарадника? Да ли би ми новац донео радости колико гест мојих сарадника који су по друштвеним мрежама и приватним препискама годинама сакупљали моја сочињенија, сами осмислили наслов и корице и уобличили их у две књиге које су, у по једном примерку, штампали о свом трошку и две године заредом ми их поклонили за рођендан.

Да, ја сам писац бестселера са две књиге објављене у по једном примерку.

После свега не могу да не будем захвалан професорки књижевности на мајчинском савету. Основно занимање омогућило ми је стабилну егзистенцију и дало слободу да пишем како осећам, када хоћу, о коме и о чему хоћу. И добијем одговоре:

- Хвала и милион пута хвала од срца што си посветио време и пажњу нашем раду, заједници, животу. Твој таленат је феноменалан. Велики број људи упознала сам боље након тојих стихова.

- Ово је најлепши поклон који сам икада добила, ово је ремек-дело, част је бити у Вашој песми.

- О, Боже, каква емоција...

- Остадох без даха!

- Песма ти је за УХ и АХ!!!

- Од професорке књижевности: Не мора се

бити песник кад имаш осећај да уз своје занимање поклониш овакве стихове.

- Опет ме преплавиле емоције... нежно, емотивно, топло као дечја душа.

- Ето, уђох и ја у песму – каже Диња и сад купује рам да урами и ову песму.

- Јова нам даје емотивну инфузију и подиже нас и када посрћемо и бауљамо, јер нас све живот понекад шиба трновитим, чворноватим „ шибама“.

Ако ове узвраћене емоције нису бестселер, не знам шта је?

Две књиге које су ми колеге поклониле имају немерљиву емотивну вредност. Одавно се каним да их одштампам. Али нешто ме ипак кочи. Шта? Одговарајуће уређење и припрема. Да буде онако. Баш светски! Достојно бестселера.

Случај, ако случај постоји, или Божја промисао, уредили су да ми се путеви укрсте са Миомириним баш приликом обиласка косовско-метохијских манастира.

Да ми, ни не познајући ме довољно, понуди сарадњу, објави текст у септембарском броју RYL магазина и покаже како изгледа на светском нивоу, професионално опремљена публикација. Има нека тајна веза.

Сада знам шта и како. Бестселер је у најави.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

YOUR EXHIBITION

DreamScapes

WORDS: MIA MEDAKOVIĆ

PHOTO: ADRIAN DE GROOT

ADRIAN DE GROOT IS A NATIVE OF THE NETHERLANDS AND HAS NOW BEEN LIVING IN BELGRADE SINCE JUNE 2017. APART FROM HIS ACTIVITIES AS A FINE ARTS PHOTOGRAPHER, HE IS ALSO A MUSICIAN/MUSICOLOGIST AND NUMBER THEORIST AND CONSIDERS HIMSELF A RENAISSANCE MAN. HIS PAST JOBS HAVE BEEN AS A PHOTO EDITOR, PHOTO ARCHIVIST, GRAPHIC DESIGNER, MUSICOLOGIST, ORGANIST, AND AUTHOR AND CONFERENCE LECTURER ON NUMBER THEORY, AND LOVES PREPARING A DELICIOUS THAI SHRIMP OR CHICKEN CURRY. HE HOLDS A PH.D. FROM COLUMBIA PACIFIC UNIVERSITY AND MASTER’S DEGREES FROM BOSTON UNIVERSITY AND THE CATHOLIC UNIVERSITY OF AMERICA IN WASHINGTON DC, IN THE FIELDS OF ART, MUSIC AND CULTURE. AS A PHOTOGRAPHER HE IS MOSTLY SELF-TAUGHT AND AFTER USING HIS FATHER’S 6X9 BROWNIE AS A TEENAGER BOUGHT HIS FIRST CAMERA AROUND AGE 17. HE WAS A PHOTO EDITOR FOR A MONTHLY MAGAZINE FOR ABOUT A DECADE AND LATER BECAME PHOTO ARCHIVIST FOR UNITED PRESS INTERNATIONAL (UPI). HIS FIRST SOLO PHOTO EXHIBIT IN BELGRADE OF SCENES OF THE CITY TOOK PLACE AT THE PETER LUBARDA MUSEUM IN BELGRADE IN 2021. BEFORE THAT HE EXHIBITED IN WASHINGTON D.C. IN SOLO AND GROUP EXHIBITS, INCLUDING AT THE NATIONAL ARBORETUM. A FEW OF HIS PHOTOS OF BELGRADE AT NIGHT ARE INCLUDED IN BELGRADE THROUGH THE EYES OF FOREIGNERS, A BOOK PUBLISHED BY THE INTERNATIONAL WOMEN’S CLUB (IWC) OF BELGRADE/RYL IN 2020, FOR WHICH HE ALSO SERVED AS EDITOR FOR THE ENGLISH LANGUAGE PORTION.

ADRIAN DE GROOT IS INTRODUCING HIMSELF TO THE BELGRADE AUDIENCE FOR A SECOND TIME THROUGH PHOTOGRAPHY. THE OPENING OF HIS SECOND SOLO PHOTOGRAPHY EXHIBITION, DREAMSCAPES, WILL BE ON THE 3 RD OF OCTOBER 2023 AT 20 O´CLOCK IN GALLERY NIKOLA RADOSEVIC, STREET DELIJSKA 3.

Adrian de Groot, when did you realise that your creative side includes photography as well?

Although my first artistic adventures were musical from age 6, as a teenager I started playing around with my dad’s 6x9cm Kodak Brownie taking b/w photos, and later at around age 16, I acquired my own 35mm camera. Since then, my love for both music, as a part-time professional musician, and photography, as a full-time professional photo editor and photo archivist have both been a lifelong adventure. Black and white photography vs. colour photography?

In the beginning, of course, nearly 90% was in black and white, using my dad’s darkroom to develop and print. But then I tried also some slide film, especially during holidays. Most of my life’s

work has been in colour (on transparency slide film), but sometimes I find a b/w rendering more expressive and appropriate. Sometimes a technically bad colour photo is rescued by converting it into b/w. But, today I can say that nearly 90% of my work is in color.

Your pieces are abstract, how did you come to abstraction?

One day I took a photograph of a simple Art Deco element of an old movie theatre that caught my attention when a beautiful play of light and shadow fell upon it. I soon turned it into a simple composite of six images turned into different directions. With this, the idea of working with one single photo and transforming it into a fantasy was born. But such simple composites could be done in just minutes.

Despite this type of inspiration, soon enough I

wanted to things differently in a far more complex fashion than just a simple rearrangement or a kaleidoscopic approach. After photographing the rear light of a Honda Accord, I got the idea of really doing something “crazy” with it in Photoshop; it involved a steep learning curve and trial and error, but I liked the result very much, and thus voilà, a eureka moment turned into a creative approach, mixed in with way more freedom of abstraction, requiring, at times, hours of work.

Some of my photos are taken with the express intent to make a dreamscape, but I have also scoured my digital photo archive to find photos to lend themselves to abstraction. Doesn’t always turn out well as even one’s creativity and experimentation can never escape being dependent on the original.

How would you describe your pieces, that you will exhibit in another independent exhibition at the Gallery “Nikola Radošević“ in Belgrade, titled DreamScapes.

Some of the pieces there are done in years past, and some were done very recently, when I had a flood of inspiration that literally lasted about a month and produced about 300 Dreamscapes (I was at my computer like night and day). Certainly way more pieces than we have room for at the gallery! How do you describe something I have never seen done anywhere else? This is why I named them “DreamScapes”.

I just hope they are unique enough to attract the artloving public and that they will understand that this was not just “Photoshop magic or trickery”, but that the primary drive force behind all these Dreamscapes was a very involved high energy of creativity. So, I like to immediately add that I can only create such works during a period when I am totally inspired and involved. The technical aspect of how it’s all done is therefore very secondary. Visionary ideas comes first.

What do you want to express with your photography?

My photography is decidedly non-political; all my life I have been trying to convey the beauty in nature, in landscapes and cities, in buildings like architectural details, and to be of an uplifting nature and composition. To show beauty, and with my Dreamscapes to be even a dreamer, a spiritualist if you will. To create visuals that inspire and even make the people

curious how I put these abstracts together and what the original single photo looked like. It’s a puzzle or guessing game at the same time. So, there is also an element of surprise, playfulness, fun or even silliness in my work.

You have already exhibited in Serbia and in the USA; what is the difference between the audience that loves and appreciates photography?

Oh, this is very hard to say. The two cultures are quite different. The photos I exhibited in the USA were all super realistic, of nature, landscapes, etc. One exhibit at the National Arboretum in Washington D.C. was very well received by a well-known horticulturist who had never seen photos “like that” of her favourite “garden”. A gallery of these photos was also published in a magazine, and was very well liked by the Arts Editor, as well as by the Director of the Arboretum. But in a big city like Washington DC, which is mainly a political town, it is hard to get into one of the few galleries. I therefore exhibited mostly in group galleries in artsy old buildings.

Here in friendly and open Belgrade I focused first on architectural details at the Peter Lubarda Museum exhibit, while now I am having my first Dreamscapes abstracts exhibit which I am very happy about. How the audience will like it will be the great surprise and adventure. Apparently, there has never been an exhibit of this type of work in Belgrade; well, I also like to think of it as quite unique. Perhaps it’s a world première of this type?

You like to take photos of Belgrade, especially at night, what inspires you the most?

Belgrade, if you look closely, has many hidden treasures. Even a dilapidated building often still has some elements left of its former glory and they are worth photographing. It has plenty of “patina.” At night, Belgrade takes on a whole new magic on its own, which is definitely worth photographing, but for more serious work, I need to upgrade to a camera that is better suited for night photography. So currently, this project is on hold. And covid and the energy crisis turned the lights off momemtarily.

You have been living in Serbia for a number of years, how do you see it as a Dutchman with worldwide life experience?

Number of years? Yes, it’s been six quickly passing years now and my first visits to

Belgrade were eight and seven years ago. There are still many places in this city and all of Serbia to explore, and seeing and visiting new places is always inspiring. Since having been here, I not only went to many neighbouring countries, but in Serbia itself we have ventured out as far as Arilje, Čačak (Zeoke), Mokra Gora, Oplenac, Subotica and several other cities and towns in Vojvodina. There are many gorgeous landscapes that should be photographed in panoramic format. The plan is to keep on exploring, camera(s) in hand.

Yes, perhaps I will always carry that Dutch background with me, but I have also lived in the USA for a long time, and have visited countries around the globe. Recently, looking through my many boxes of photographic prints, I did notice that I do have my own style, as I have basically been self taught, although the work of a few photographers did inspire me, like Geoffrey James, Gary Irving, Clyde Butcher, Georges Noblet, Sean Kernan, Mar-

tin Kers, and the art work of M.C. Escher and Victor Vasalery.

The most wonderful thing is my ongoing fascination with what I see and what vibrates with my inner spirit and sense of beauty. It is my sincere wish to have more exhibits in the future with many different possibilities from my sizeable collection of prints. My brother, Bastiaan de Groot, who is a professional sculptor in Groningen, the Netherlands, told me that most of his creations are “Art for Art’s Sake”, and I guess this approach runs in my blood as well. It’s an inner calling and drive that keeps me printing (even larger) images in the future. Thank you for your kind attention!

DreamScapes (PEJZAŽI IZ SNOVA)

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: ADRIAN DE GROOT

ADRIAN DE GROOT JE ROĐENI HOLANĐA -

NIN, A OD JUNA 2017. ŽIVI U BEOGRADU.

OSIM ŠTO SE BAVI UMETNIČKOM FOTO -

GRAFIJOM, ON JE I MUZIČAR/MUZIKOLOG

I TEORETIČAR BROJEVA I SEBE SMATRA

RENESANSNIM ČOVEKOM. RADIO JE I KAO

GRAFIČKI DIZAJNER, ORGULJAŠ, AUTOR I

PREDAVAČ NA KONFERENCIJAMA O TEO -

RIJI BROJEVA, A UŽIVA U PRIPREMANJU

UKUSNIH TAJLANDSKIH ŠKAMPA ILI PILE -

Ć

EG KARIJA. DOKTORIRAO JE NA UNIVER -

ZITETU KOLUMBIJA PACIFIK I IMA DIPLOME

MASTERA U OBLASTI UMETNOSTI, MUZIKE

I KULTURE SA UNIVERZITETA U BOSTONU

I KATOLIČKOG AMERIČKOG UNIVERZITETA

U VAŠINGTONU.

KAO FOTOGRAF, UGLAVNOM JE SAMOUK I

NAKON ŠTO JE KAO TINEJDŽER KORISTIO

OČEV 6X9 BROWNIE, SVOJ PRVI FOTO-APA -

RAT KUPIO JE KAD JE IMAO OKO 16 GODINA.

ČITAVU DECENIJU RADIO JE KAO UREDNIK

FOTOGRAFIJE U JEDNOM MESEČNOM ČA -

SOPISU, A KASNIJE JE POSTAO ARHIVATOR

FOTOGRAFIJA ZA UNITED PRESS INTERNA -

TIONAL (UPI). NJEGOVA PRVA SAMOSTAL -

NA IZLOŽBA FOTOGRAFIJA U BEOGRADU

SA MOTIVIMA GRADSKIH PRIZORA ODRŽA -

NA JE U MUZEJU PETRA LUBARDE U BEO -

GRADU 2021. PRE TOGA, IZLAGAO JE U VA -

ŠINGTONU NA SAMOSTALNIM I GRUPNIM

IZLOŽBAMA, UKLJUČUJU Ć I I NACIONALNI

ARBORETUM. NEKOLIKO NJEGOVIH FOTO -

GRAFIJA BEOGRADA NO Ć U UVRŠTENO JE

U IZDANJE BEOGRAD OČIMA STRANACA,

KNJIGU KOJU JE OBJAVIO MEĐUNARODNI

KLUB ŽENA (IWC) BEOGRAD/RYL 2020. GO -

DINE, ZA KOJU JE BIO I UREDNIK DELA NA ENGLESKOM JEZIKU.

ADRIAN DE GROOT SE PONOVO PREDSTAVLJA BEOGRADSKOJ PUBLICI KROZ FOTOGRAFIJU. OTVARANJE NJEGOVE DRUGE

SAMOSTALNE IZLOŽBE FOTOGRAFIJA, DREAMSCAPES (PEJZAŽI IZ SNOVA), BI Ć E UPRILIČENO 3. OKTOBRA 2023. U 20 ČASOVA, U GALERIJI NIKOLA RADOŠEVI Ć , ULICA

DELIJSKA 3.

IZLOŽBU ĆE OTVORITI NJEGOVA

EKSELENCIJA G-DIN THEODORUS

ANTONIUS REINTJES, AMBASADOR HOLANDIJE U SRBIJI.

Kada ste shvatili da vaša kreativna strana uključuje i fotografiju?

Iako su moje prve umetničke avanture kada sam imao oko šest godina bile inspirisane muzikom, kao tinejdžer sam počeo da se igram tatinim foto-aparatom Kodak Brownie 6x9 cm, snimajući crno-bele fotografije, a kasnije, kad sam imao oko 16 godina, nabavio sam sopstveni aparat od 35 mm. Od tada, moja ljubav prema muzici kao honorarnog profesionalnog klasičnog muzičara i prema fotografiji kao stalno zaposlenog profesionalnog urednika i arhivatora fotografija predstavlja celoživotnu avanturu.

Crno-bela fotografija u poređenju sa fotografijom u boji?

U početku mi je skoro 90% fotografija bilo crno-belo i koristio sam mračnu komoru svog oca za razvijanje i izradu fotografija. A onda sam probao i dijapozitiv, posebno tokom praznika. Većina fotografija koje sam napravio u životu bile su u boji (na prozirnom dijapozitivu), ali imam utisak da je crno-belo fotografisanje izražajnije i prikladnije. Ponekad se tehnički loša fotografija u boji može spasiti pretvaranjem u crno-belu. Sada je skoro 90% mog rada u boji.

Vaša dela su apstraktna. Kako ste došli do apstrakcije?

Jednog dana sam snimio fotografiju jednostavnog art deko elementa starog bioskopa koji mi je privukao pažnju divnom igrom svetlosti i senke. Ubrzo sam ga pretvorio u jednostavan kompozit od šest slika okrenutih u različitim pravcima. Time se rodila ideja da radim samo sa jednom fotografijom i pretočim je u fantaziju, ali takvi jednostavni kompoziti mogu se napraviti za nekoliko minuta.

Dakle, uprkos ovoj vrsti početne inspiracije, poželeo sam da stvari uradim drugačije, na daleko složeniji način od jednostavnog preuređivanja ili kaleidoskopskog pristupa. Nakon fotografisanja zadnjeg svetla Honde Accord, dobio sam ideju da uradim nešto zaista „ludo“ sa njim u Photoshopu - ovo je podrazumevalo mukotrpno učenje i niz pokušaja i pogrešaka, ali rezultat mi se veoma dopao i voilà - eureka trenutak se pretvorio u kreativan pristup i metodologiju rada, pomešan sa mnogo više slobodne apstrakcije što ponekad zahteva sate rada.

Neke od mojih fotografija snimljene su sa izričitom namerom da napravim pejzaž iz snova, a takođe sam pretražio i svoju digitalnu foto-arhivu da pronađem fotografije koje mogu da se naprave apstraktnim. Ne ispadne uvek dobro jer čak ni nečija kreativnost i eksperimentisanje nikada ne mogu izbeći zavisnost od originala!

Kako biste opisali svoje radove koje ćete izložiti na svojoj drugoj samostalnoj izložbi, u Galeriji Nikola Radošević u Beogradu, pod nazivom Dreamscapes (Pejzaži iz snova)?

Neki od radova koji će tamo biti izloženi su urađeni tokom proteklih godina, a neki nedavno, kada sam prošlog proleća imao bujicu nadahnuća koja je bukvalno trajala oko mesec dana i izrodila oko 300 pejzaža iz snova (sedeo sam za kompjuterom po ceo dan i noć). Svakako imam više radova nego što tamo ima mesta! Kako da opišem nešto što nikada nisam video da je urađeno bilo gde drugde? Teško je reći. Zbog toga sam ih nazvao „Pejzaži iz snova“.

Nadam se da su dovoljno jedinstveni da privuku publiku koja voli umetnost i koja će shvatiti da ovo nije samo „Photoshop magija ili trik“ niti grafički dizajn, već da je primarna pokretačka snaga iza svih ovih

pejzaža iz snova bila veoma snažna energija umetničkog stvaralaštva. Dakle, takve radove mogu da stvaram samo u periodu kada sam potpuno inspirisan i posvećen, stoga je tehnički aspekt koji se tiče načina na koji se sve to radi veoma sporedan. Vizionarske ideje su na prvom mestu.

Šta želite da izrazite svojom fotografijom?

Moja fotografija je definitivno bez političke konotacije. Celog života pokušavam da prenesem lepotu prirode, pejzaža i gradova, građevina i arhitektonskih detalja, želim da moji radovi budu nadahnjujući po svojoj prirodi i kompoziciji. Da sa svojim pejzažima iz snova budem čak i sanjar, duhovnik ako hoćete. Da kreiram vizuelne elemente koji inspirišu i bude radoznalost kod ljudi da saznaju kako sam sastavio ove apstrakcije i kako je izgledala originalna pojedinačna fotografija. To je u isto vreme slagalica ili igra pogađanja. Dakle, u mom radu postoji i element razigranosti, zabave ili čak luckasta nota.

Već ste izlagali u Srbiji i SAD. Koja je razlika između publike koja voli i ceni fotografiju tamo i ovde?

Ovo je veoma teško reći. Ove dve kulture su prilično različite. Sve fotografije koje sam izlagao u SAD bile su izuzetno realistične, priroda, pejzaži itd. Jedan od eksponata u Nacionalnom arboretumu u Vašingtonu naišao je na veoma dobar prijem od strane poznate hortikulturistkinje koja nikada nije videla „takve“ fotografije svoje omiljene „bašte“. Galerija ovih fotografija je objavljena u jednom mesečnom časopisu i dopala se umetničkom uredniku, kao i direktoru Arboretuma. U velikom gradu poput Vašingtona, koji je pretežno politički orijentisan grad pun advokatskih kancelarija, teško je ući u jednu od nekolicine galerija i uglavnom sam izlagao u grupnim galerijama u starim umetničkim zgradama.

Ovde, u prijateljskom i otvorenom Beogradu, prvo sam se fokusirao na arhitektonske detalje na izložbi u Muzeju Petra Lubarde, a sada imam svoju prvu izložbu apstrakcija

Dreamscapes (Pejzaži iz snova) zbog čega sam veoma srećan. Biće veliko iznenađenje i avantura za mene da vidim kako će se svideti publici. Po svemu sudeći, u Beo-

gradu nikada nije održana izložba ovakvih radova, pa volim da mislim o tome kao o prilično jedinstvenom događaju. Možda je to svetska premijera ove vrste dela.

Volite da fotografišete Beograd, posebno noću. Šta vas najviše inspiriše?

Beograd, ako pažljivo posmatrate, ima mnogo skrivenih blaga. Čak i u nekom oronulom zdanju često ostaju neki elementi nekadašnjeg sjaja, ima dosta “patine”. Noću, Beograd sam po sebi poprima potpuno novu magiju koju svakako vredi fotografisati, ali za ozbiljniji rad moram da pređem na kameru koja je pogodnija za noćno fotografisanje. Dakle, ovaj projekat je trenutno na čekanju.

Već dugi niz godina živite u Srbiji. Kako je vi kao Holanđanin sa svetskim životnim iskustvom vidite?

Ovih pet godina je zaista brzo prošlo, a moje prve posete Beogradu bile su dve godine ranije. U ovom gradu i celoj Srbiji ima još mnogo mesta koja treba istražiti, a videti i posetiti nova mesta je uvek inspirativno. Otkad sam ovde, bila je avantura otići do Arilja, Čačka (Zeoke), Oplenca,

Novog Sada, Subotice i još nekoliko drugih gradova i mesta u Vojvodini. Tu je i mnogo prekrasnih pejzaža koje treba fotografisati u panoramskom formatu. Plan je da nastavim da istražujem sa foto-aparatom(ima) u ruci!

Pošto sam u osnovi samouk, nedavno sam pregledajući svoje brojne kutije sa fotografijama primetio da imam svoj stil, iako me je inspirisao rad nekoliko fotografa, poput Džefrija Džejmsa, Gerija Irvinga, Klajda Bučera, Džordža Nobleta, Kena Dankana, Šona Kernana, Martina Kersa i umetnička dela M. C. Ešera i Viktora Vazarelija.

Najdivnija stvar je moja stalna fascinacija onim što vidim i što mi dira dušu i budi osećaj lepote. Iskrena mi je želja da u budućnosti imam više izložbi sa mnogo različitih tema iz moje pozamašne kolekcije fotografija. Moj brat Bastiaan de Groot, koji je profesionalni vajar u Groningenu, u Holandiji, rekao mi je da većina njegovih dela predstavlja „umetnost radi umetnosti“ i pretpostavljam da mi je ovaj pristup i u krvi. To je unutrašnji poziv i poriv koji me nagoni da štampam (čak i veće) fotografije u budućnosti.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR FAITH

POSTOJATI – VEĆ ZNAČI LJUBAV

PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ

FOTOGRAFIJA: ANĐELA GROZDANIĆ

Tema broja je možda poziv da otkrijemo da li živimo najbolju verziju sebe ili makar one knjige koju smo ili bismo napisali, a koja bi dotakla zvezde popularnosti i uspeha.

Ipak, tumačim temu i kao poziv da ispitamo da li uopšte živimo ili gledamo sopstveni roman režiran okolnostima više nego vrhunskom rukom učenog režisera ili voljom, kako Boga zamišljaju kao sudbodavca i pisca svake lične ili, ako je nekom draže, individualne knjige. Čovek je ustrojio svet tako da izdaje lične karte, kodove, propusnice, ispisnice, oproštaje, dopisnice, čestitke, pa po svojoj meri bi da uredi i kako neko ko ga nadilazi treba da opšti sa njim – nama.

Pa kako?

Isto tako, da čekamo u redovima, i kakvu sudbinu nam neko tamo odredi, dodeli, to da živimo.

Ili se suprotstavimo?

Ako se suprotstavimo, ko smo i šta smo onda?

Istina nije u onome kako mi zamišljamo da neko jeste, već u onome kakav on zaista jeste i u onome kako nam se On otkriva da jeste.

Hrišćanstvo je otkrivena vera. Ne zato što smo je mi nama otkrili, nego se naš Bog nama otkrio, način na koji postoji, poredak u kome postoji i ljubav u kojoj postoji.

On je otkrio da postojati – već znači ljubav.

Nama, ljudima, lakše je da navlačimo korice mekane kao oko knjige, da ušuškamo i znanja i saznanja, ali i otkrivene tajne, pa kada se odnosi i na postojanje Boga i način na koji postoji. Te korice su misterije, mističnost, ali kao nedostupnost i neotkrivenost. Ili otkrivenost samo retkima.

U životu hrišćana Tajnama se zovu upravo najkonkretniji, najvidljiviji činovi, i to namenjeni svima i mnogima – najvažnije krštenje, zatim rukopoloženje (čin kojim se ulazi u sveštenstvo), brak i druge. Dakle, one su Tajna i takve ih (pre) poznajemo upravo zato što su otkrivene.

O nedavanju nikakvog pečata kao sudbine Božije za nas, najbolje govori primer Adama i njegova sloboda.

Da, sada će čitaoci reći – a reči: „da će u znoju zemlju obrađivati...“?

To nije dodeljivanje sudbine, to su reči koje upućuju na ono što je Adam izabrao – da od zemlje i plodova živi – slobodno izabrao.

Zamisliti Boga koji određuje sudbine je za hrišćanski svet porobljavanje vere u sopstveno postojanje, čoveka i njegovu slobodu kao dar koji nam je dat.

Kada bih odabirala po kojoj knjizi bih živela, rekla bih po onoj koju pišem i neću moći da je završim, jer kraj se svakoj slobodi otima, ali i početak i sredina mu se pridružuju.

Lepo je nama da u korice zavijemo Boga, pa i njegove knjige, ali se istorija sveta pa i svakog čoveka ponaosob ne nalazi već ispisana ni u jednoj od njih. Drama slobode je drama neizvesnosti.

Neizvesnost – bih nazvala bestselerom života. Ona očijuka sa svakim damarom čoveka i bilo kog stvorenog bića. Neizvesnost se možda ponekad dogovara sa željama, ali je stvarnija od njih, i kada ih čovek ispunjava ona je sveprisutna, i kada ih sve ispuni čovek – neizvesnost je opet tu.Čija je neizvesnost? Pripada li Bogu, ili svetu i čoveku?

Rekla bih da je neizvesnost – ničije vlasništvo.

Bogu je čovek neizvestan, to je Adam pokazao. Mnogim ljudima je i Bog neizvestan. A i kada bi bio, kakav bi to Bog bio koga smo mi porobili u lično očekivanje? U sudbinu koju imamo. Naznačenje, objašnjenje, obećanje, mogućnost, Reč i put imamo u onom napred pomenutom otkrivanju kako postoji Bog.

Za lični najbolji besteler mislim da je sve neophodno tu.

Stvarni ljudi, ne glumci. Scena je svet i svetovi. Trajanje – večnost. Režiser – neizvesnost. Žanr biramo sami – komedija, drama... Ko je gladalac?

Eto izvesnosti. Možda sami biramo onog koji sve to gleda.

Verujem da je svakom vremenu, ne samo ovom koje trenutno delimo, primamljiv uspeh, osvajanje zvezda i sazvežđa njime. Pomenuli smo i Adama.

Da li zaista moramo dovršiti i prodati svoju knjigu života da bismo dosegli zvezde? Pozajmiti tuđu knjigu kao matricu?

Živeti svoju knjigu znači ne prodati je za zvezde. Znači pisati je bez tačke

Ko je zaista proživeo i živi po knjizi koju nije ni pisao, a koja se (još) uvek čita?

Znači, živeti bez tačke

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR DESIGN

PUTOKAZ DO SUŠTINE

FOTOGRAFIJA: DALIBOR DANILOVIĆ

PIŠE: TAMARA NEŠOVIĆ

Human dizajn - putokaz do vaše suštine, uputstvo kako da donosite ispravne odluke za sebe, da budete svoji, slobodni i zasijate kao najbolja verzija sebe.

Život je jedan, sada i ovde, i ne ide da ga stalno živimo pod ručnom, zar ne?

Davno je bilo, ali se tačno sećam svoje prve odluke da uradim drugačije od onoga kako su to radili moji roditelji. Ah, moj prvi trenutak da spustim ručnu.

Napraviš korak napred, ali se vratiš nazad dva, jer okolina lako poljulja tvoju nesigurnost i potisne duboko tvoju unutrašnju istinu i toliko je glasna da ogluviš na govor svog tela. Začas izgubiš sebe. I to tako traje po principu ’odustani i pre nego pokušaš’ zarad mira u kući.

Primetili ste da nas mala doza straha, brige, sumnje, krivice vrati nazad. Korak dalje od svojih snova, želja, korak dalje od sebe i svog života. Početkom mojih tridesetih, intenzivno je proradio taj osećaj da ovaj život - to nisam ja, kao i potreba da krenem ka onome što želim, što me ispunjava. Nisam želela da propustim priliku da živim svoje snove! Evo i sada se naježim kada ih se setim jer značajan deo njih živim danas. Svakakve prakse i alate sam probala u svom procesu rada na sebi, toliko pročitane literature, ništa ne umanjujem, ali Human Design (HD) is the best! U sadašnjosti pričam samo o njemu - za mene najznačajnijem, sveobuhvatnom i praktičnom alatu za rad na sebi.

Human dizajn mi je pomogao da duboko zaronim i upoznam svoju jedinstvenost, da shvatim svoj put življenja i napredovanja, da zavolim i prihvatim sebe. Osvestila sam svoje slabosti i svaki put kada naiđe strah, briga, sumnja, znam kako sa tim i kako dalje. Poverovala sam u ono - sve je moguće - i zaista i jeste kada se otvoriš i uskladiš sa sobom. Podržao me je i ohrabrio da živim svoj bestseller.

Nema dvoje ljudi koji imaju isti otisak prsta, pa tako ni dvoje ljudi koji imaju isti dizajn. Niko nikada nije bio u našoj koži niti hodao u našim cipelama. I time me je HD najpre osvojio, jer je sistem koji slavi jedinstvenost svake individue, što je velika prednost u odnosu na masovne, grupne programe i smernice koje nas preplavljuju. Prvi

savet: uštedi sebi vreme i novac sa human dizajnom.

Svako od nas ima poseban način kako treba da funkcioniše da bi živeo svoj dizajn. HD je naš energetski nacrt, mapa koja pokazuje kako ispravno živeti našu emotivnu, mentalnu, fizičku i duhovnu verziju sebe, jer mi zapravo i jesmo sve to. Sa njim prepoznaš svoju pravu prirodu, ono sa čim si rođen. Tog trenutka kada se počnemo ravnati sa svojom pravom prirodom, prateći svoj dizajn, dopuštamo sebi da živimo lakoću života, bez velikog stresa, bez otpora. Pitanje je samo šta radije biramo - da živimo svoju autentičnost ili biramo ulogu žrtve?

Svi bismo trebali biti najbolja verzija sebe i zapravo niko ne treba da pokušava da bude ništa drugo do onog ko već jeste. E, tu dolazimo do toga da mi zapravo ne znamo ko jesmo u potpunosti, niti znamo kako živeti svoj dizajn, jer smo kondicionirani od strane okoline da bismo trebali biti nešto što nismo, živimo pod pritiskom tuđih uverenja, mišljenja, pravila, raznih moranja. Danas svi isto razmišljamo, ličimo jedni na druge, svi imamo isti cilj, svi smo rezultat pokušaja da se od različitosti pretvorimo u jedno. To nije normalno! I zato većina ljudi živi frustraciju, očaj, bes, ljutnju ili ogorčenost. Prilagođavanje, uklapanje kao ključna strategija života? Ma, daj. NE!

Znate onaj osećaj da neka promena treba da se desi? Onaj osećaj da vam je sopstvena koža tesna i da je vreme za novo poglavlje u životu? Kada se osećate zaglavljeno kao hrčak koji se vrti u krug? Preumorni ste, bezvoljni, zavisni. E, baš taj momenat iskoristite za sebe. Pobedio je onaj ko se usudio. Ne dozvolite da vas ubede da je nemoguće biti srećan i ispunjen i živeti svoju autentičnost. Nikada nije kasno da kreiraš život kakav zaslužuješ.

U svojim četrdesetim sam dozvolila sebi da napravim totalni preokret u karijeri – da sa menadžerske pozicije u banci i sa ozbiljnim dugom za stambeni kredit uplovim u preduzetničke vode, u godini kada je inflacija bila preko 16%.

Uvek za sve možemo naći izgovore, ali nisam sebe ograničavala mislima jer sam toliko želela da aktiviram svoju crnu panteru, postavim sebe

PHOTO: UNSPLASH.COM

na ispravno mesto. Toliko sam želela slobodu, celo telo mi je vibriralo pri pomisli da radim za sebe i sama činjenica da sam to uspela je trijumf za mene. To je moj dizajn, da. I tada su i počeli da se dešavaju neviđeni sinhroniciteti, drugačiji projekti, ljudi, ozdravljenje mog fizičkog tela i slično. I dan-danas mi je HD vetar u leđa da živim životne projekte u koje unosim svoj sistem vrednosti, živim ono što govorim i podelim sa vama kako lečim svoju dušu. Da, to je moje otvoreno srce, otvoreni G centar.

Ja sam Generator, 6/2, sakralni unutrašnji autoritet – ko je upoznat sa human dizajnom, razumeće, ali hajde da malo pojasnim.

Human dizajn je alat koji pokazuje tok energije kroz devet energetskih centara u telu i jasno ukazuje na vaš energetski tip, značajne karakteristike, vaše snage i darove, slabosti, blokade, mesta mudrosti i isceljenja, potencijale, šta za vas funkcioniše, a šta ne. Kako da se povežete sa svojom svrhom, kako da komunicirate, donosite odluke, kreirate promene, negujete odnose, oslobodite se svega što vam ne služi.

Zapanjićete se preciznošću kako je jednostavno pratiti ono što jesmo. Nismo to mogli do sada jer smo mislili da moramo biti neko drugi. Nažalost, naša pažnja je stalno napred, slušamo misli, žurimo se, zadržavamo sve ono što nije dobro za nas. Držimo se za poznate ljude, situacije, zaglavljujemo u pogrešnim karijerama, odnosima, dozvoljavamo da strahovi i brige vode naš život. Naš um nas vozi gde ne treba jer funkcioniše po principu kritike, upoređivanja, pa hajde da ga nazovemo saboterom. Ne dajte da vas brbljanje uma spreči da živite svoje snove. Spoznajom svog dizajna započinjemo proces promena koje donose življenje prave prirode. Na početku ovo deluje kao usamljenički put – jer većina i dalje prati masu i ostaje porobljena, da se tako izrazim.

Vaš život je samo vaša odgovornost i svako ima slobodnu volju da preuzme kontrolu nad svojim životom. Da poštuje svoje granice. Da veruje svom telu, tom unutrašnjem osećaju. Moć je u vama i ta spoznaja je prelepa!

Ja zaista mislim da na ovu planetu nismo došli da se mučimo, patimo, plašimo i čekamo bolje dane.

Jedan je život da bismo dozvolili da prođe večnost dok istinski ne spoznate sebe, ko zaista jeste, maksimalno iskoristite svoje potencijale i dozvolite da odnosi, poslovi, zdravlje, novac, ispunjenje, prirodno teku prema vama. Niko drugi nije vi i to je vaša moć.

Danas, dok se neki i dalje drže starog načina razmišljanja, veruju starim uverenjima koja ne važe u realnom svetu, žive strateški u dalekoj budućnosti, boreći se i bojeći za svoje preživljavanje, opterećujući svoje fizičko telo, drugi se bude, rastu i holistički pristupaju životu.

HD je izvrstan kao alat jer mi kao ljudska vrsta nakon 2027. godine prelazimo u novi način postojanja, u Eru individualizma, kada će biti vrlo bitno poznavati sebe i svoj unutrašnji autoritet. Zato je značajno već sada živeti ono što smo došli, svoju svrhu, i biti u stanju da se preko HD koji nam daje potrebne smernice i informacije odupremo i očistimo od programiranja, otpustimo sve ono što nismo.

Zato se sklonite sebi sa puta i živite svoj dizajn – svoje emotivno, duhovno i fizičko blagostanje. Krenite u život otvorenog uma, otvorenog srca. Poštujte svoja osećanja, cenite sopstvene vrednosti. Živite lakoću, uspeh, zadovoljstvo u svojim odnosima, poslovima i drugim aspektima života. Moguće je i dešava se ljudima oko vas koji su imali priliku da krenu u proces transformacije sa human dizajnom.

I ne zaboravite da ono što mi napravimo ostaje I za sledeće generacije!

PHOTO: PRIVATNA ARHIVA ELIZABETHE ŽDRALO

NE ODUSTAJTE OD SVOJIH SNOVA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

ELIZABETHA ŽDRALO, ROĐENA JE 1993. GODINE NA KOSOVU I METOHIJI, U GNJILANU. KAO

TROMESEČNA BEBA, PROVELA JE TRI MESECA U PODRUMU I USPELA JE DA PREŽIVI U NEHUMANIM USLOVIMA. KADA SU JE PRONAŠLI, PREBAČENA JE U OBLIŽNJU BOLNICU, PA U

ZVEČANSKU U BEOGRADU, U KOJOJ JE OSTALA DO USVAJANJA. SA DEVET MESECI NJEN

ŽIVOT POPRIMA DRUGI TOK. NIJE UPOZNALA SVOJE BIOLOŠKE RODITELJE, ALI SU JOJ LJUBAV PRUŽILI ONI KOJI SU JE ODGAJILI - RADMILA I RAJKO KRASIĆ KOJI SU ŽIVELI U AMERICI.

Kako je biti Srpkinja u Americi u 21. veku?

Biti Srpkinja u Americi je sjajno, jer imam priliku da živim svoju kulturu i podelim je sa drugima. Amerika je divna zemlja, ali moji srpski koreni su jaki i osećam njihov snažan uticaj.

Dete si sa Kosova i Metohije koje je kao beba usvojeno. Kakvo je bilo saznanje da si usvojena?

Mama i tata su mi uvek govorili da sam usvojena, pre nego što sam mogla to da razumem. Kad sam imala šest godina, opet su mi rekli i tad sam razumela, ali sam ipak mislila da se šale jer mnogo ličim na mamu.

Da li znaš svoje biološke roditelje?

Bila sam na tragu i saznala sam neke informacije, ali nisam 100% došla do istine ko su mi biološki roditelji. To ćemo tek saznati.

Kako si se i ti sa svojim suprugom odlučila na usvajanje deteta?

Moj suprug Nemanja i ja smo otišli u Zvečansku gde sam bila kao beba i kad smo videli koliko dece ima, odlučili smo se na usvajanje. Želimo da tom detetu pružimo dom, sreću, ljubav, kao što su moji roditelji pružili meni.

Da li je procedura usvajanja komplikovana?

Procedura je komplikovana i može da traje godinu-dve dok se završi sva papirologija, pogotovo ako se usvaja beba iz Srbije, a usvojilac živi van zemlje kao što je to naš slučaj.

Da li često dolaziš u Srbiju?

Dolazila sam u Srbiju svake godine kod babe i dede u Obrenovac dok sam bila mlađa i ostajala celo leto dok nisam morala da se vratim

u školu. Od kada sam počela da radim, ne idem toliko često kao pre. Nemanja i ja sad pokušavamo da idemo barem jednom svake 2-3 godine.

Šta je ono što prepoznaješ u sebi kao srpske korene, a šta kao američko nasleđe?

Život u Americi je drugačiji što se tiče kultura. Recimo, ja sam igrala folklor u našoj crkvi skoro 20 godina i tako sam upoznala svog supruga. On je takođe Srbin i kod kuće govorimo srpski jezik, jedemo našu hranu, družimo se sa našim ljudima. Neke stvari su više u američkom stilu jer smo već dugo u Americi, ali nikad ne zaboravljamo našu kulturu.

Tema oktobarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Živim svoj bestseller”. Kako živiš svoj najbolji život? Imaš li preporuku za sve nas?

Živim najbolji život jer sam u najlepšem gradu u Americi, San Dijegu. Radim kao medicinska sestra sa decom i bebama. Postala sam influenserka pre par godina. Putujem svuda po svetu. Preporučujem da nikada ne odustajete od svojih snova. Vaša budućnost može biti svetla ako je takvom učinite. Nikada ne prestajte da učite, rastete i jurite svoje snove.

Moja omiljena izreka je - Samo nastavi, nikad ne odustaj!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR WRITING

SPOZNAJOM SEBE DO LAKOĆE ŽIVOTA

PIŠE: ELMA AHMETSPAHIĆ

„Duši spasa nema, osim putem ljubavi“

Uzdišem ljubav i držim se objeručke za stihove nadahnutog perzijskog pjesnika.

Šta danas sanja Elma, a šta Nada? Prigrlih obje, jer su iznjedrile ono najljepše iz mene.

Elma je stamena, uporna, odvažna, hrabra, disciplinovana, tvrdoglava. Nada je rasuta, lepršava, nježna, suptilna, vazdušna, duša pjesme i ljubavi. Obje su me vodile i zanosile prema putevima neslućenim. Vjerovala, padala, nadala se, podizala. Sve iznova počinjala, a nikad stala.

Kao većina žena što danas prkose vjetru, suncu, nebu. Mirišem jesen, nove početke i ljubav na putevima koji tek treba da se otvore. Bog daje i kada ljudi uzimaju. Zahvalna sam doista na svemu! Prvo na ovom daru, jer postojim i mogu da činim mnogo dobra. Mogu da plivam okeanom ljubavi i volim sva neba, sve ljude ovoga svijeta. Tako mi je dato i drugačije ne želim da se budim. Bliži se kraj septembra i kraj najtežeg i najljepšeg putovanja duše. Polako i ponosno koračam prema dvadeset osmim godinama svog života. Niko u mom okruženju ne može u to da povjeruje, a tek ja! Život je nesprestano rađanje duše. Kroz duhovnost, spoznaje, iskušenja, prijateljstva, ljubav, putovanja, mi se iznova rađamo.

Sjetih se, prije nekoliko godina, riječi koje mi rekla prijateljica Mia (Anima), sa kojom dijelim ovo nebo, vazduh i ljubav:

„Jedva čekam tebe vidjeti u četrdesetim godinama života.“

Ova rečenica, naučila me je da volim svoje godine i sve ono što one donose, ali i odnose. Tek sam sebe otkrila, svijet i ljude bolje osjetila, spoznala dušu svoju, Boga dragog kroz put koji mi se desio. Najljepši je; moj je - umjetnost! Svaki trenutak ovog života je dar. Neprocjenjivo je

osjećati blizinu trenutka, grleći život kao majka svoje dijete, jer ‘život je neshvatljivo čudo’ – kako je to Andrić napisao. Istina je, svjedočimo kroz sav proces našeg postojanja da neprestano se život troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini Ćuprija. Voljeti i srce potpuno otvoriti je svrha zbog koje svaki dah puštamo. Blagoslov je bol i radost. Blagoslov je hoditi putem, a nikom zla ne učiniti. Jednog jutra, ptice su cvrkutale, a sunce je jako sijalo; prve ruže su zamirisale. Život se budio i nadao. Čemu, kome – ni danas ne znam da objasnim?! Sjećam se samo da tog jutra sebi rekoh: „Piši i nikad nemoj prestati.“

Pišem otkako znam za sebe. No, to buđenje i osjećaj dogodio se prije osam godina. Danas, Bogu zahvalna što nikada nisam odustala od pisanja. Bilo je lako, al’ i teško. Bilo je svega na tom putu! Taj put nisam birala; sam se otvorio. Arhitektura, fotografija i pisanje su tako stali danas uz sve ono što jesam, čemu pripadam. Ljubav prema pisanoj riječi počinje još od srednje škole čitajući Selimovića, Andrića, Dostojevskog.

Jednom sam sebi kazala da ću napisati knjigu. Ne zbog toga jer želim biti pisac ili da budem priznata. Napisat ću jednom knjigu jer duša mi traži da pišem, da iznjedrim sve tuge i radost prizovem. Suzama tiho šaputanim molitvama u tihoj noći da barem jednom čovjeku dušu zagrlim. Za sve radosne, tužne, izgubljene, smirene, uplašene.

Za jevreje, muslimane, kršćane, pravoslavce. Za sve ljude na ovom prolaznom snu, jer svi smo jedno. Svi smo ljubav!

To se i dogodilo. Ako Bog da, ugledat će jednog dana moj prvijenac i svjetlo.

Zahvalna i sretna sam jer postojim i pišem. Svet mi je trenutak dok pišem, a sve nagrade, priznanja, aplauzi, to me se ništa ne tiče. Ova godina, vodila me do najtežih, a tako najljepših predjela

PHOTO: UNSPLASH.COM

zbog kojih iznjedrih pjesme, knjigu. Zagrlih svijet perom!

Ni u snu nisam mislila pjesnik postati, književnikom se zvati, a sve se obistinilo. Još uvijek sanjam i uzalud me je buditi. Znate, samo mi duša žedna je ljubavi i da kroz ovaj najljepši put umjetnosti sebe ohrabrim, probudim, al’ i druge. Jedan od dražih profesora na Univerzitetu graditeljstva, rekao mi je; „Elma, sebe kada upoznaš, olakšat ćeš sebi život i nema toga što nećeš uspjeti. A sve ima svoju cijenu.“ Potpuno me porazio ovom rečenicom, jer mislila sam da znam sve o sebi. No, nikada nećemo sebe upoznati dok potpuno svoju dušu ne ogolimo pred sobom. Zalud je željeti nešto što nije naš put i nafaka. Biti sretan i zadovoljan onim što jesi; onim što imaš i nemaš; zbog onog što bilo je i biće – to je put neprolazne ljubavi u čovjeku.

Ovoj arhitektici u meni, pjesnikinji, književnici, umjetnici – hvala za sve ove godine života.

A najveća zahvalnost je Bogu! I ništa ovo ne bih mogla bez Njega. Bez podrške i neizmjerne ljubavi moje porodice, iskrenih prijatelja, dragih poznanika. I naravno jedne žene, koja me zaustavila na tom putu da odustanem od pisane riječi – moja duša svijeta, moja Mia. Baš ništa ne bih mogla bez oslonca, ljubavi njihove, jer u biti čovjek i jeste jedna praška. Pisci imaju tu lijepu, tananu osobinu koja krasi njihovu umjetnost; a to je povlačenje, samozatajnost. Svjesni da nisu oni važni, već djela njihova, jer ona su im data da daruju drugom ono najljepše što nose u sebi – da liječe i smiruju.

Ljepota biva u onom što osluškujemo, osjećamo, ugledamo srcem i dušom.

Ljepota je i u buđenju onog plemenitog u nama, jer time druge bodrimo, grlimo. Volim sve što bila sam i što jesam danas i sutra što postaću sa pomoći božjom. Uvijek duša da traži dobro, ljubav u svakom trenutku i čovjeku kojeg sretnem. To je moj bestseller, najbolji život koji živim. Život kojem trebamo težiti svi, svako iz svog objektiva, duše i spoznaje, sebe pronaći i dati dio sebe drugome.

PHOTO: UNSPLASH.COM

AVANTURA LIČNOG UPOZNAVANJA

PIŠE: LJILJANA GRUBIĆ

Poziv da pišem kolumnu za oktobarski RYL i to pod nazivom „Živim svoj bestseller“, stigao je u mom rođendanskom mesecu. Život volim da slavim svaki dan, koliko god je to moguće, ali taj mesec posebno obeležim uz puno proslava i druženja i nekako mi je i ovaj poziv došao kao podsetnik da je moj život, kao i život svakog čoveka ponaosob, bestseller, ispunjen usponima, padovima, preobražajima i da je razlika između nas samo u tome kakav je na š odgovor na životne situacije. Ono što je sigurno, dat nam je na poklon, kao prazno slikarsko platno koje bojimo i kreiramo po svojoj volji, čak i kada ne preuzimamo odgovornost za njega, jer i to je kreacija.

I dok sam razmišljala (vrlo kratko, jer je Miomira nadahnjujuća da vas pokrene na akciju) koliko moj život odražava naslov ove kolumne, shvatim da svako ima svoju definiciju bestsellera. U svakom slučaju, u mojoj definiciji bestsellera je to lepota svakodnevnog žvota, što sam shvatila i počela da živim sa svojih 40 godina, po završenom NLP business practicioneru davne 2012. godine. Do tada sam živela po principu obaveza, kalendara, puno planiranja, življenja za godišnji odmor i novu destinaciju da osvežim sumornu svakodnevicu. Posle NLP business practicionera, promenila mi se percepcija celog života, bila sam iznenađena koliko mi je fokus bio u budućnosti, na ostvarenju cilja, koliko sam trošila svoje dane propuštajući da razmenim nešto lepo sa bliskim ljudima, da osetim dan, a ne da se projektujem tamo negde. Znanje i alati koje sam dobila na NLP business practicioneru, a kasnije produbi-

la na raznim drugim obukama, su me menjali, a moja promena se prenela i na druge oblasti života, bez mog direktnog uplitanja u te situacije. Šta se tu desilo u stvari? Počela sam mariti za svoja htenja, jer sam u bavljenju drugima zaboravila šta ja želim, šta me čini srećnom, ka čemu idem. Menjanje ugla gledanja na naše odnose, na druge ljude, preispitivanja da li nešto može drugačije, oslobodi čoveka vekovne zavisnosti od moranja i trebanja. Posle NLP-a, otvorila su se nova interesovanja.

Sećam se da me je kada sam upisala vežbe „Razvoj pokreta” instruktor Dejan, koji je i tvorac ovih vežbi, pitao na prvom času šta sam do tada vežbala. Odgovorila sam da sam svaštar i da je moje vežbanje tradicionalnih veština trajalo oko 5-6 godina, a ulazak u neke netradicionalne vežbe se skraćivalo do maksimum godinu ili godinu i po dana, sa stalnim stremljenjem ka novom. On mi je odgovorio da mu ih nabrojim sve po redu, pa će proceniti. Krenula sam - aerobik, taj bo aerobik svih nivoa, pilates tri nivoa, joga, potom či gong, aikidio i sada razvoj pokreta, a posle je došao i klasičan ples pa argentinski tango. On se oduševio i odgovorio da baš takav redosled aktivnosti govori o razvoju duše. Sa druge strane, razvoj se dešavao i sa putovanjima, pa sam sa hotela i aviona i gradskih destinacija aterirala i počela da putujem autobusom sa planinarima, po planinama i kanjonima, shvativši da mi je neudobnost privatnog smeštaja po planinskim selima i nepredvidivost prirode u smislu promene meteoroloških uslova donela fleksibilnost, strpljenje, da zavolim jednostavnost, da se prila-

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

godim, da smanjim strahove. Sećam se kako sam sa lakoćom posle prezentacije za investitore u Londonu u vrlo luksuznom hotelu iste nedelje otišla na Staru planinu u privatan smeštaj, gde je 10 ljudi koristilo jedan toalet, a krevet je tada koštao 300 dinara. To pomeranje iz jednog u potpuno drugačiji ambijent je bio rezultat boravka u prirodi koja neverovatno balansira sve naše neravnoteže, strahove, mentalne preokupacije. Priroda nameće da razvijamo prihvatanje jer se inače u njoj ne može opstati, dok u gradu uvek ima neka opcija da se nedostatak bilo čega vrlo brzo zameni drugim iskustvom. Sećam se i kada nas je jednog proleća u blizini Crnog vrha kod Bora uhvatila zimska oluja sa niskom vidljivošću, snegom i GPS aparatima koji su prestali da rade - strah preplavi jer gradski čovek tek tad shvati ogromnu moć prirode, ali i prepozna da i on ima moć, a to je vera u Boga da će pomoći u bilo kojoj situaciji. Nije ni čudo što je ta vera na jako niskom nivou u razvijenim civilizacijama i velikim gradovima, jer uvek postoji oslonac na nešto spoljno, neka kompenzacija, neko instant zadovoljstvo u nedostatku pravog načina zadovoljenja potrebe.

Kada bih pričala sa ocem o nekoj novoj radionici illi kursu koji sam upisala, on bi me saslušao i pitao da li ima još nešto u ovom gradu a da ja nisam obišla. Da, uvek ima, jedino što sam usporila tempo i volim da podelim svoja iskustva sa ljudima koje srećem, možda nekog inspirišem, kao što sam i ja bila inspirisana nekim ljudima kada sam krenula u avanturu ličnog upoznavanja.

Nakon svih tih iskustava i pored još uvek velike želje za putovanjima i upoznavanjem različitih kultura, odlascima u pozorišta, restorane, kupovine haljina i još mnogo toga, ja iznad svega volim svoje jednostavne dane i svoje rutine, koje su se sa godinama i raznim edukacijama i životnim iskustvom menjale i nekako svele na jednostavnost. One mi daju snagu u kriznim periodima. Ujutro se budim prirodno u šest sati, ležim, ćutim, ulazim u dan, ustajem kad osetim da sam spremna za jutarnju aktivnost, a to je kuvanje biljnog čaja, vežbe života u trajanju od pet minuta koje sam naučila dok sam išla na aikido, vežbe snage pet minuta, onda se bavim našim mačorom Božom, doručak sa partnerom i pravac posao. Aktivnosti su mi mirnije i svode se na oslikavanje staklenih tegli akrilnim bojama i slikanje na platnu, šetnje, plivanje na Adi koju obožavam, ispijanje kafi sa drugaricama i komšijama, odlasci u prirodu.

Kažu mi ljudi - Blago tebi, nemaš decu i obaveze, loše šefove, imaš sreće u životu, pa možeš imati takav ritam života.

Nasmejem se i potvrdim njihovo mišljenje da baš imam sreće što mi je Bog meni dao mene sa radoznalim duhom, velikom otpornošću na razne životne izazove i otvorenošću da tražim pomoć kada ne mogu naći rešenje za neku situaciju. Svakako, snagu daje porodica, partner i divne prijateljice koje su mi kao rodbina, ma i više od toga. A opet, moj duh je takav da sam otvorena da tražim rešenja na raznim mestima, kroz psihoterapiju, aikido, energetske tretmane (skalarni talasi, reiki), porodični poredak... i tako sam upoznavala ljude koji su svojom stručnošću i ljubavlju davali prave savete na zadatu temu koju sam tokom života savladavala. Uvek sam razmišljala da mi je suvišno trošiti energiju ostajući u krizi, problemu i o tome svaki dan lamentirati, nego bih se odlučila ako to potraje da tra žim rešenje od pametnijih od sebe, psihoterapeuta ili koučeva. Ljudi prihvataju da izgube zdravlje na prvom mestu jer nisu sredili emocije, nešto oprostili, prihvatili... prihvataju da stalno imaju neke probleme - od nedostatka novca, konstantnih prepreka u saobraćaju, u redovima, svađa sa raznim ljudima i da tako provedu život, ne pitajući se da li ima nešto do njih. I potpuno je u redu tako voditi život, ali mi se čini da je ipak lakše potražiti savet i pomoć, ispitati zašto mi se nešto dešava, jer mora da nešto u meni to privlači, ima neku poruku, nauk za mene, pa da to rešim, naučim i krenem dalje.

Kroz životne izazove koji su me pokrenuli na put ličnog razvoja, imala sam mnogostruke koristi u svim segmentima života i sada sam tim izazovima zahvalna, jer bih bez njih stajala na istom mestu, ne bih se razvijala, a u sopstvenom sistemu vrednosti, lični razvoj je vrhunska vrednost - kad je ona ispunjena, sve u mom životu funkcioniše.

REFRESH YOUR IDEA

IZ AUSTRALIJE S LJUBAVLJU

PIŠE: PETE GEDEON

Pet sati je ujutru. Probudih se smežuranog lica od izlapelog sna koji mi nije ponudio ništa osim umora. Obično se lepo natenane istegnem, prvo prste na nogama, pa kolena, guzne mišiće i na kraju gornje telo kao da skidam šljive sa visoke grane. Udahnem sveži, pomalo zagrejan jutarnji vazduh koji lagano piri kroz širom otvoren prozor i bukvalno iskočim iz kreveta. Promrdam se malo uz trbušni ples, pa da se krene sa danom.

Danas ne. Umor mi se uvukao u mišiće i ne popušta. Izvučem se iz kreveta polako, poštujući osećaje umora i odgegam se do balkona da me zraci jutarnjeg sunca pomaze po celom telu. Uz prvi duboki uzdah, setim se sledećeg koraka. Idem u prašumu na nekoliko sati. Topao i dubok osećaj zadovoljstva me obuhvati sa svih strana u očekivanju tišine i žubora vode. Osmeh mi se pojavi na licu i uz još jedan dubok uzdah pokrenem se da se spremim. Boca friške vode, granola pločica i najvažnije kafa, baš samlevena, filter AeroPress i mala šoljica za kafu. Zasednem lepo u auto, okrenem ključ i kao na čarobnom tepihu odvozam se do Čedarske šume i svog ličnog potoka.

Šetnja traje 35 minuta, ali svaki korak po dnu rečice razvija osećaj kao da sam deo prirode. Korak po korak, svaki milimetar bose noge priča sa kamenjem sa kojima je u kontaktu. Kao da se maze i paze i jedno drugo ‘zovu Đole’. Hladan ko noć, potok spaja moju prisutnost u prirodi sa mojom dušom, postupno, s poštovanjem i ljubavlju. Prijatno osećanje sreće me okružuje kao priča napisana u romantičnim romanima. Verovatno bi bio bestseller.

Često sam u prirodi. Ali mi je trebalo mnogo godina da nađem svoje mesto. Zraci sunca me prate u šetnji i vode me do magične rupe u steni, pune kristalno čiste ledene vode oko tri ili četiri metara duboke. Nađem svoju stenu, skinem se golišav i bez žurbe, zatvorenih očiju, udahnem punim plućima dok se spuštam u ledenu vodu. Taj osećaj kad voda postepeno obuhvata telo milimetar po milimetar teško može da se opiše rečima. Telo me tera da dišem ubrzano, glava mi oseća svaki udar srca kao unutarnji bubnjić, a osećaj pripadnosti je najjači. Tu sam, totalno prisutan i pun pomešanih emocija. Čučnem ceo, prokljuvim glavu kroz površinu i ostanem ogrnut toplinom sopstvenog tela u ledenoj vodi. Kao čaura sigurnosti pozitivne energije. Dišem duboko. Osećam kako mi se misli čiste.

Misli me udare polako ali direktno. Kako je lepo kad mogu ovakvo iskustvo sebi da priuštim. Bilo kada, samo se spremim, putujem na čarobnom tepihu, gackam po potoku i potopim telo u ledenu vodu. U ovom svetu punom stresa sa svih strana života, koristim svaku šansu da je provedem u prirodi.

Da, ja znam da živim svoj bestseller. A kako tvoj zvuči?

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR VIEW

NEKONVENCIONALNA SREĆA

PIŠE: ALDINA KREČO

„U redu je biti nekonvencionalno SRETNA“, tako je prije godinu dana glasila posveta zapisana na prvoj strani knjige jedne mlade sarajevske spisateljice upućena meni. Možda sam se vidjevši ispisano prvi put nakon dugo vremena zapitala da li sam postigla to da me oni rijetki upravo kao takvu primjete. I još važnije, da li ja sebe kao takvu prepoznajem.

Na prvu je sigurno privlačna ekstravagancija žene, zar ne? Moderna žena, majka, profesorica, poduzetnica, zaljubljenica u prirodu i sport i u sve što je neobično i izazovno, života punog trnja i uspjeha. To je samo dio priče o Aldini Krečo.

Sreća, kojoj svi bez izuzetka težimo, zaista je negdje u nama i sigurno mi je dugo trebalo da izađem iz okvira „očekivanog“, da napravim iskorak iz stega postavljenih normi društva na Balkanu, ukalupljenih formi životnog toka i stihijskog komfora.

Možda sam prvi put učinila nešto suprotno očekivanjima bliske okoline kada sam umjesto ekonomskog fakulteta i sigurne budućnosti krišom položila prijemni ispit na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na Odsjeku za historiju. I dok sam sve do dana diplomiranja slušala kako mi je to velika greška, ja sam svoj odabir branila uživanjem pri usvajanju znanja.

Tada, vođena impulsima, to još nisam prepoznala kao odgovornost prema sebi, svojoj sreći, niti kao odabir koji svjedoči o tome koliko želim život vođen vlastitim strastima, radostima, željama i snovima. Odgojena u skladu sa principima uklapanja u društvo, predodređena da ispunjavam sva očekivanja, na površinu sam pustila tu smjelost da tragam za svojim Ja. Svjesna svoje potrage postala sam tek mnogo godina kasnije.

Želja za bojama života, zrakom planina, mirisom soli, želja za dugim vožnjama uz smijeh preplavila me i postala vodilja. Kao da su mi tokom godina sva odijela postala tijesna. Kao da sam prerasla neku još uvijek dragu haljinu koja steže i ne dozvoljava vazduhu da prodre u moja pluća. Moj izbor bio je život.

Život je ostao moj izbor i onoga dana kada su moje kćerke uslijed prerane smrti ostale bez oca. Tuga nas obilježi, izmakne tlo pod nogama i ostavi ožiljke. Dala sam joj dovoljno prostora, ali ne i dozvolila da nas proguta. I strah se javljao. Ubijala sam ga sitnim radostima, sve dok ne nestane u potpunosti.

Vjerovatno sam za društvo u kojem živim imala čudne metode prevazilaženja životnih situacija. Tako sam u tim očima bila bezobzirna i netradicionalna kada sam kratko nakon smrti njihovog oca djevojčice odvela na novo putovanje. Novi grad, upoznavanje kulture i prošlosti jednog naroda, mnoštvo tema za razgovor i negdje u dvorištu Topkapi palače – njihov smijeh. Meni jasan dokaz da me strast prema životu ponovo odvela pravim putem.

Za neke čudna, za druge optimistična i borbena, na svom putu život udišem punim plućima. Živim svoju ljubav prema lijepom, dobrom, ljubav prema muzici, umjetnosti, novim gradovima, ljudima... Bez imalo volje da postanem dio formalnosti i bezličnosti, koristim svoje pravo da budem dobro, da osjetim radost. Radost mi ispunjava biće i postaje intenzivnija kada je prenosim. Zato ljudima dajem ono najdragocjenije što imam – osmijeh i vrijeme.

Ponosna sam na sve što sam uspjela. Ako ispisani retci u ovom članku ohrabre bilo koju ženu na Balkanu u njihovim teškim trenucima, bit ću neizmjerno sretna. Vjera u sebe, upornost i vizija – isplatiće se kad-tad.

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

100 GODINA AHMADIJA MUSLIMANSKE ZAJEDNICE U NEMAČKOJ

LJUBAV ZA SVE, MRŽNJA NI ZA KOGA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ I ABDUL WAHEED

Prošlog meseca, bila sam pozvana od strane Ahmadija muslimanskog džamata u Srbiji na okupljanje Ahmadija muslimana iz celoga sveta, koji su u Štutgartu od 1. do 3. septembra 2023. obeležili 100 godina Ahmadija zajednice u Nemačkoj.

Muslimanska zajednica Ahmadija je islamska religijska zajednica utemeljena krajem 19. veka u Pandžabu u Britanskoj Indiji. Osnovana je od strane Hazreti Mirze Ghulama Ahmeda (1835 –1908), koji je tvrdio da je zajednicu osnovao po božjoj naredbi.

Mirza Ghulam Ahmed utemeljio je zajednicu 23. marta 1889. Nakon njegove smrti, zajednicu su vodile halife, a do danas se nalazi u preko 210 zemalja i teritorija sveta sa najvećim članstvom u južnoj Aziji, istočnoj i zapadnoj Africi i Indoneziji. Ahmadija neguje snažnu misionarsku tradiciju i bila je među prvim muslimanskim zajednicama koje su stigle u Veliku Britaniju i druge zapadne države. Zajednicu trenutno predvodi Halifa Mirza Masroor Ahmad, a njeno članstvo broji oko 20 miliona pripadnika širom sveta.

Bilo je ovo njihova 47. Jalsa Salana – godišnji skup na kojem su proslavili 100 godina zajednice u Nemačkoj. Na jednom mestu preko 46.000 ljudi sluša Njegovu Svetost Hazreti Mirzu Masroor Ahmada, duhovnog vođu Ahmadija muslimana širom sveta, koji zagovara put islama kroz poruke mira i saosećanja. Organizacija je bila na zavidnom nivou. Na skupu je bilo preko sto nacija. Ahmadija zajednica propagira ljubav i mir, a njihov slogan je „Ljubav za sve, mržnja ni za koga“.

Imala sam priliku da slušam govore gostiju i

Njegove Svetosti Halife i na muškoj i na ženskoj strani. Halifa je govorio o raznim temama, a najviše mi se svideo deo koji je uputio ženama - kako one danas treba da se bore olovkom, znanjem, da su apsolutno izjednačene sa muškarcima i da se traži njihova večna žrtva i služba. Služiti Gospodaru, zajednici, porodici. Halifa je podvukao kako žena mora da bude pokrivena zarom i feredžom, jer ne treba da se vide obrisi njenog tela.

Na muškoj strani su bile obrađene priče poput duga, društvenih medija, LGBT zajednice, svetske krize i puta do mira.

Konferenciju su obeležile i mnogobrojne izložbe - 100 godina Ahmadija zajednice u Nemačkoj kroz fotografiju i biografije prvog imama Hazreti Malika Ghulama Fareeda, koji je došao u Nemačku 1923. godine i način na koji je zajednica napredovala. Organizovana je i izložba prevoda Kur’ana na preko 70 stranih jezika, kao i izložba kaligrafije oca i sina Razwan Baiga i Shazan Baiga.

Razwan Baig iz Londona je drugi najveći kolekcionar islamskih rukopisa i umetnosti u ovom delu Evrope. Izložbu koju su postavili na Jalsa Salani bila je ekskluzivna izložba islamske umetnosti i antikviteta. On je istakao da je svrha umetnosti da pravi mostove i razbije sve barijere u razorenoj kulturi i društvu. Umetnost je najbolji medij za spajanje. Umetnost nikada nema religiju. Njegov koncept umetnosti je duhovna umetnost koja može da prenese poruku mira, a nikada ne možete imati tu poruku ako ne prekršite poruku ratova i propadanja sveta.

Razwan Baig se umetnošću počeo baviti u

svojoj 12 godini kada je prvi put počeo da piše Kur’an. Nije bio kaligraf u to vreme, ali su ga volja i ljubav držali na tom putu. Kada je počeo da pravi izložbe Kur’ana, započeo je da sakuplja i druge medijume Kur’ana, nakit, posude sa mastilom, potpisane instrumente. Na moje pitanje da li bi voleo da ima izložbu u Beogradu, rekao je da jedva čeka. Sa zadovoljstvom bi izlagao bilo gde na svetu gde možemo da kreiramo mir i ljubav.

Otac i sin zajedno pišu stihove Kur`ana na velikom papiru i zajedno prikazuju koncept Kur’ana, a takođe pišu i persijsku poeziju i razne stihove na Urdu jeziku. Bilo je lepo videti ova dva umetnika koja srcem i dušom stvaraju umetnost, negujući tradiciju i lepotu svojih korena. Shazan Baig mi je objasnio: „Islamska umetnost je predivan koncept. Svako ljudsko biće je u potrazi za harmonijom i ritmom, a harmonija i ritam duše je islamska kaligrafija. U kaligrafiji, uzmete pero i sva vaša osećanja su preneta iz pera u mastilo. Izložba koja je postavljena je zrak svih tih lepih umetnina koje datiraju iz vremena od pre više od hiljadu godina. U kolekciji porodice Baig su i rukopisi Kur’ana stari 1300 godina, koji su među najranijim rukopisima na svetu, tu su i keramičke ploče iz Irana sa slikama i sjajnim pričama iz literature. Posedujemo i Kur’an sa 23-karatnim

zlatom, a predstavili smo i Kur’an koji ima svoje ajete, preko 6000 stihova napisanih na malim površinama stranica.“ Sve su to prikazali kako bi pokazali da je umetnost jedini način na koji se mir može uspostaviti. Mir i tolerancija se uspostavljaju upravo kroz umetnički izraz.

Tri dana je bilo dovoljno da osetite veliku ljubav i poštovanje Ahmadija muslimanskog džamata, koji su se molili i ujedinjeni na kraju trećeg dana kroz Bajat – davanje zakletve odanosti, kojom su se zvanično pridružili novi članovi džamata. Energija je bila nestvarna. Snaga srca i ljubavi se mogla osetiti.

Ahmadija zajednica u Srbiji prisutna je u Beogradu od 2021. godine. Ove godine će na Sajmu knjiga u Beogradu predstaviti knjigu „Svetska kriza i put do mira“ - izdvojene govore Halife Mirze Masroora Ahmada, u kojoj poglavar Ahmadija muslimanske zajednice upozorava svet na nadolazeće opasnosti i otkriva kako izbeći propast i utrti put mira.

Kako zaključiti ovu priču nego sloganom - „Ljubav za sve, mržnja ni za koga“.

SHAZAN BAIGA

RAZWAN BAIG, KOLEKCIONAR

PHOTO: ALEKSANDRA KOPANJA

YOUR WAY OF LIFE

STRANICE VREDNE SEĆANJA

PIŠE: ALEKSANDRA KOPANJA

Da li ste ikada pomislili na svoj život kao na knjigu koju pišete?

Ako jeste, onda znate da svaki dan donosi novo poglavlje, svaka odluka je nova rečenica, a svaka avantura nova stranica.

Naš život je bestseler u nastajanju, a mi smo glavni pisac i junak te priče.

Moram priznati da je meni dugo vremena trebalo da to spoznam.

Trebalo mi je da zakoračim u tridesete da shvatim da je bitno ono kako se osećam, kako se ponašam i kako gledam na svet, jer ‘moć’ je u mojim rukama.

Shvatila sam da je moja priča jedinstvena, bogata i raznovrsna. Da ne treba da preskačem nijedno poglavlje, bilo da je reč o poslu, ljubavi, putovanjima ili učenju. Bilo ono manje ili više lepo, svako iskustvo doprinosi dubini i kompleksnosti mog bestselera.

A imala sam padova. O, koliko sam ih samo imala! I nisam znala kako sa njima da se nosim, to sam sve učila u hodu.

I da, padam i danas, ali nekako uvek smognem snage da se pridignem.

Zastanem.

Napravim osvrt na stvari koje sam do sada ostvarila, o kojima sam nekada maštala, a danas su realizovane. Od poslovnih uspeha, raznolikih destinacija koje sam posetila, ljudi koje sam upoznala i koji su sa lakoćom ušetali u moj život jer smo se odmah ‘prepoznali’, kao i onih koji su sa razlogom otišli iz mog života.

I nastavim dalje.

Iako je život satkan od uspona i padova, kada tako napravim retrospektivu, shvatam da zaista već živim svoj bestseler.

I to je sjajna spoznaja.

Imam živu i zdravu porodicu, sestrića kog obožavam, koji je moja svetlost dana i otkriće života. Putujem po svetu kad god mi se ukaže prilika i to je zapravo moj najveći izvor radosti.

Glavna poglavlja moje knjige čine upravo putovanja koja su moja posebna ljubav.

Istraživanje i upoznavanje sveta mi pomaže da proširujem svoje vidike i shvatim koliko smo svi suštinski veoma slični, bez obzira na kom meridijanu živimo i koliko svi čeznemo da doživimo tu radost života, svako iz svog ugla.

Neka od najlepših poglavlja proživela sam baš lutajući svetom.

Uživala sam u slikovitim pejzažima toskanskih sela i pila njihova vrhunska vina. Krstarila Bahamima i tako se prvi put susrela sa ovim rajskim arhipelagom, kao i karipskim beskrajnim plažama sa puderasto belim peskom i tirkiznim vodama. Zaljubila se u dinamičnu i posebnu energiju Njujorka, kom sam se baš iz tog razloga više puta vraćala.

Neobični Peking me je očarao svojom tradicijom i prelepo uređenim parkovima, hramovima i impozantnim Kineskim zidom. Tamo sam prvi put izašla iz svoje zone komfora i probala hrskave škorpije.

Kada sam videla luksuz Emirata, imala sam utisak da sam pobegla u neku drugu realnost. Popela sam se na najvišu zgradu na svetu i zanemela od fascinantnog pogleda. Adrenalin mi je skočio na maksimum od safari avanture po peščanim dinama.

U čudesni Liban sam otišla totalno spontano. To je zemlja kontrasta, gde smo u jednom danu bili i na sunčanoj plaži Mediterana i na snegu u planinama. Tamo možete videti crkve u blizini džamija, oblakodere naspram malih kuća, ruševine zgrada koje su ostale kao posledica rata nasuprot mnogobrojnim gradilištima. A pored svega, glavni utisak na mene su ostavili ljudi koje sam tamo upoznala, presrdačni i gostoljubivi, sa kojima sam i dan-danas u kontaktu.

Plivanje sa delfinima na Kubi je nezaboravno iskustvo koje kombinuje divlji svet sa toplinom Karipskog mora, a Havana grad u kome sam zaista imala utisak da vreme sporije teče.

Prilika da posetim Nijagarine vodopade i uživo

svedočim tolikoj moćnosti prirode osvestilo me je da sam samo jedna mala tačkica na ovoj planeti. Pa tumaranje kroz pustinje Arizone do čuvenog i najpoznatijeg na svetu - Grand Canyona, koji me je totalno ostavio bez daha.

Ove godine sam konačno sebi ispunila želju i svoj rođendan sam dočekala bosa na prelepoj plaži Dominikane i omiljenih mi Kariba, sa koktelom u ruci uz ritmove latinske muzike, osmehom na licu, srećom u srcu i iskrom u očima.

Mogla bih unedogled da prepričavam poglavlja ove moje čudesne knjige koja je satkana od toliko doživljaja, avantura, iskustava i poznanstava na kojima sam zaista zahvalna. Dok pišem o njima i prisećam ih se, ne skidam osmeh sa lica. To mi je znak da idem u dobrom smeru.

Da, ja zaista živim za takva iskustva koja oplemenjuju moju dušu. Neki to shvataju, neki i ne, ali kada živimo život u skladu sa sobom, kada iskoračimo iz okvira, život ispisuje sve bolje stranice našeg jedinstvenog romana.

Nadam se da sam vas bar malo inspirisala da iskoračite iz svoje svakodnevice, ulažete više u stvaranje uspomena i doživite više iskustava, jer to je ono što ostaje zauvek u srcu i što vam niko ne može oduzeti.

Upamtite, svaki bestseler ima snažnog glavnog junaka, a taj junak ste vi.

Razmislite o svojim vrednostima, strastima, ciljevima i snovima, o onome što vas pokreće. Ne strahujte od istraživanja novih staza, upustite se ponekad u nepoznato i prihvatite izazove, jer samo tako ispisujemo stranice vredne sećanja.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR MIND

KAKO ŽIVETI NAJBOLJE I FILMSKI?

PIŠE: MAJA ALEKSOV

Razmišljajući o životu kao iz najboljeg filma, postavila sam sebi pitanje kako definišemo kriterijume i merila za život dostojan scenarija savršenog filma. Kako bi izgledao takav život, bilo da je reč o mom ili nečijem drugom? Šta, zapravo, čini život najboljim? Brzo sam shvatila da ovakva pitanja ne mogu dobiti jednostavan odgovor i da ne postoji univerzalni recept ili smernice za stvaranje sopstvenog životnog bestselera.

Da bismo koračali prema takvom životu, korisno je da se dublje pozabavimo razumevanjem svojih potreba i pristupom koji imamo prema njima. Još je značajnije postaviti pitanje da li naš odnos prema tim potrebama sledi racionalan i promišljen pristup. Ne možemo zanemariti ni ulogu dozvola koje sebi dajemoodobrenja za suočavanje sa ličnom ranjivošću i dopuštanje neprijatnim emocijama da budu deo našeg životnog iskustva. Zaista je teško doživeti pravu radost ukoliko se ograničavamo u suočavanju sa tugom i sličnim neprijatnim emocijama. Sve ovo zahteva i značajnu dozu racionalnog razmišljanja. U narednim redovima ćemo zajedno istražiti šta podrazumeva ovakav život i kako bismo ga mogli nazvati “racionalnim životom” – životnim bestselerom koji donosi zadovoljstvo i ispunjenje.

Svi osećamo potrebu za sigurnošću i predvidivošću u životu. No, kada se ovi elementi iznenada povuku, možemo se suočiti sa dubokom nesigurnošću u vezi sa svojim kapacitetima, odlukama, idejama i izborima. Takve sumnje imaju moć da nas zaustave u našem napredovanju, spreče nas da se razvijamo i ostvarujemo svoje ciljeve. Često nam ostavljaju misli poput “kada bih samo imao/la više samopouzdanja” ili “morao/la bih imati neku vrstu garancije za uspeh”.

Međutim, istina je da u stvarnom životu garancije za uspeh retko kada postoje. Ovo nas dovodi do još jednog ključnog koncepta - života po razumnoj meri. Živeti racionalno znači razumeti da život neće biti uvek ugodan, prijatan ili lak. U suštini, život nije i ne treba da bude neprestano idealan i bez grešaka, jer takav život zapravo ne postoji. Umesto toga, suočavamo se s izazovima, neizvesnostima i trenucima neuspeha. Kroz razuman pristup životu, shvatamo da nema garancija da će svaki aspekt našeg života uvek biti onakav kakvim smo ga planirali ili zamislili.

Život je ponekad sjajan, ponekad tužan, ponekad težak, ponekad srećan i korisno je prihvatiti ga u svim njegovim nijansama umesto da ga svrstavamo samo u kategorije “dobar ili loš”. Zato je potrebno odustati od ideje da će nam put ka ostvarivanju ličnih ciljeva uvek biti lagan, udoban i bez prepreka. Razuman život zahteva i prihvatanje odgovornosti za svoje postupke i za ono u šta verujemo. Uz odgovornost ide i emocionalna i socijalna zrelost.

Šta je sa našim potrebama i kako da ih bolje razumemo u odnosu na naše ciljeve? Da bismo bolje razumeli svoje potrebe i njihov uticaj na naš život, možemo se osloniti na teoriju ljudske motivacije Abrahama Maslova. Ova teorija nam pomaže da sagledamo gde se trenutno nalazimo u odnosu na naše potrebe i da razmotrimo kako ih možemo povezati sa svojim životnim ciljevima i težnjama. Na najnižem nivou nalaze se fiziološke potrebe, koje obuhvataju osnovne zahteve za preživljavanjem, uključujući potrebu za hranom, vodom, vazduhom i snom. Sledeća grupa, potrebe za sigurnošću, odnosi se na naše težnje ka osećaju stabilnosti i zaštite, poput neugroženosti života, imovine, zdravlja, posla i prihoda. Potrebe za pripad-

PHOTO: UNSPLASH.COM

nošću, smeštene na trećem nivou, odražavaju našu potrebu za socijalnim interakcijama, prijateljstvom, porodičnim vezama i seksualnom intimnošću. Na četvrtom nivou su potrebe za uvažavanjem, koje obuhvataju aspekte kao što su samopoštovanje, uspeh, poštovanje drugih, priznanja svojih uspeha. Na samom vrhu hijerarhije, nalaze se potrebe za samoostvarenjem, koje su povezane sa našim najvišim potencijalima i razvojem. Ove potrebe uključuju moralnost, kreativnost, spontanost, rešavanje problema, manjak predrasuda, prihvatanje činjenica.

Razumevanje ove hijerarhije i njenog uticaja na našu motivaciju može nam pomoći da bolje sagledamo svoje životne ciljeve i težnje, te da uskladimo svoje napore sa tim univerzalnim ljudskim potrebama kako bismo postigli život kakvom težimo.

Iako je samoostvarivanje najviši nivo Maslovljeve hijerarhije, važno je zapamtiti da život nije statičan. Nekada će nam biti potrebno vratiti se na niže nivoe kako bismo ponovno izgradili osnovu za život koji želimo da živimo. Takođe, svako od nas ima svoju jedinstvenu putanju ka samoostvarivanju i to je ono što čini naše priče tako posebnim.

Osim razumevanja ličnih potreba, dobro je je razumeti da “životni bestseler” nije definisan samo srećom ili uspehom, već više emocionalnom ispunjenošću, dubinom i dozvolom da osećamo. To je priča o rastu, prihvatanju i traganju za značenjem, kroz sve nijanse života.

Razmišljajući o svojoj meri životnog bestselera, a to je težnja ka racionalnom životu, uvidela sam sve ove elemente kao važne kako bi on poprimio takav oblik. Kada govorimo o dozvoli da osećamo, to uključuje dozvolu da budemo ranjivi, odnosno autentični, a to održava naš široki spektar misli, poduhvata, osećanja i ponašanja, bez umanjivanja ili iskrivljivanja njihovog značenja. Autentičan život znači dopustiti da on bude onakav kakav jeste, bez suvišnih ulepšavanja ili degradacija, već sa željom za rastom, istraživanjem sebe i sveta i unapređenjem.

Tada shvatimo da je naš život u našim rukama i da smo mi odgovorni za lične poduhvate, emocije, raspoloženja, ubeđenja i misli. Najbolji i najznačajniji trenuci u mom životu su počeli da se dešavaju kada sam prestala da sebe i svoj život upoređujem sa drugim ljudima i njihovim životima, jer svako od nas ima svoju priču i individualni put. Život čiji pravac ne određuju moji nedostaci i mane, već složenost celog mog bića, uvažavanje i prihvatanje moje prošlosti, mene kao pogrešive i nesavršene, uviđanje da je takav i život, pa i svi drugi ljudi, sve ovo čini da moj život liči na život kakvom težim - racionalni život.

Na kraju, životni bestseler je priča o istinskom življenju. To je priča o prihvatanju svih nijansi života i svih nijansi nas samih. Nema savršenstva, ali ima autentičnosti, iskrenosti i neprestanog rasta. Svaka stranica naše priče donosi nove izazove i otkrića i upravo to čini naš život vrednim pisanja.

PHOTO: PRIVATNA ARHIVA SARITA X

REFRESH YOUR MUSIC

MUSIC AS A DIVINE LANGUAGE

WORDS: SARITA X

PHOTO: FROM THE PRIVATE ARCHIVE

I’ve just turned 33 and I feel proud of how far I have come in this journey so far. On July 28th I released my second single, and other news is coming; yet prioritizing my well-being, as these past 8 months… fiuuu have been incredibly intense! Right now, landing here in Serbia to review, re-visit, and re-define it all: the relationship I have with myself and others, with life and music.

Those months have been so rich in emotions and experiences, a lot of ups and downs but hey, this is life! I’ve been traveling a lot, taking a lot of pictures and tasting beautiful food;

Friends take an important space for me here, a good friend who accompanies you with your victories and your struggles is a diamond walking on earth, these are humans who I like to call “ Angels “, in facts there is an Italian sentence that says: “Chi trova un amico trova un tesoro “.

No matter the obstacles it’s so fascinating to

see the progress and achievement as writing it though. I feel blessed to have a voice, to transform my life moments and emotions into something, perhaps in service to others or that at least will make humans feel good!

Music for me is a tool: a bridge for feelings, connections, and transformation. It’s a divine language, and the more I work on myself, the more I expand in my creative process.At the beginning of the year, I said in my mind: “This summer, I want to be around the world, I was literally seeing myself with a suitcase and my guitar, and… believe it or not, this is what has happened! Yet, I didn’t precise to myself: I want to be in a 5-star hotel and make a living only with music lol ( be mindful and specific when you ask Life what you want ).To live your best seller, you have to BE your own best seller: trust in yourself, your gifts and intuitions, be confident and happy with what you have… as it all starts there… by being grateful for what you have no matter what, and truly the Uni-

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

verse, God, whatever you believe in… will give it back ten times more; Back in 2020 during quarantine I was in Italy, I’ve started with what I’ve had in those times: my nephew’s guitar.

I had no idea how to play, but passion, discipline, and determination led me to the vision I had which was being able to compose, produce, and perform live.

Courage it’s another important key… I’ve made some risky decisions these months… big TIME! Travels and music investments, and it’s not easy to start when you don’t have huge capital as an artist, so it feels like you have to make magic all the time :) Sometimes I have failed, ( even though I see always the benefits of it ), and I can tell you, that I’m getting used to it, it’s part of the journey, the road that will lead you to live your best-seller ( I believe ahah ).

Jokes apart, I feel failures are your treasures, be grateful and thank them… when you actually experience the first one, you realize that it was a gift, without it you wouldn’t move to the next chapter of your life, It’s like wanting to make work a marriage at any costs just because you’re afraid to lose what you have, ultimately… the moment you move on, you are thriving!

However, I prefer to give it a try in life instead of growing up with regrets, at least one day I can say “ I’ve tried “, and here is my advice to future generations: Start before you’re ready, try, try, and try if you want to find out who you are and what do you want in life….

The best investment is the investment you make in yourself, and your personal growth, art comes along with that, it takes its forms.

The thing that determines how you are going to live your perfect life is what you put your energy into, and how you spend your time. The first few hours of the day when I wake up and the moment I go to sleep are the most important. I’m not switching my phone on at least for the first hour, I’m going toward direct light straight away even if it’s raining, I take a cold shower or cold plunge depending on where am I ( bath or jumping in the sea, or river ), reading my list to do that I’ve usually prepared the night before, and start with my practices: yoga, meditation, breathing exercises and training my voice; if I’m traveling and depending what is my work schedule I struggle at times to keep I up, but I’m finding my balance and if I can’t do some practices in the morning, I do it in the afternoon or evening before bed.

Also, my creative urges make me be in constant movement, which on the one side I love, but on the other hand is also important to be in one place to come back to yourself, to rest, to ground, etc. With full transparency, I am still on the way to creating my best seller, my “ perfect life “ … however I am enjoying the ride for now; I have released 2 songs and made the presentation of my first release in the Beach Cave recording studio @ Six Senses Ibiza, I have traveled to NYC where I have shared my music with all kinds of strangers, I’ve printed my self some QR code with the link to the release of my single in a peace of paper, and I was sharing it with all the people around the world and wherever I was going: in the subway, in the cafe’s and restaurants, I’ve had so much enthusiasm and I wanted to share with everybody what I’ve just given birth to.

I could tell you more stories. But I guess I will leave this for the next article, interview!

Much Love,

And please follow me and my music

ETNOLOGY FEST 2023NITI TRADICIJE

POD POKROVITELJSTVOM I UZ PODRŠKU SUPRUGE PREDSEDNIKA RE -

PUBLIKE SRBIJE GĐE. TAMARE VUČIĆ, U BEOGRADU ĆE SE U ETNOGRAF -

SKOM MUZEJU OD 07. DO 09. OKTOBRA ODRŽATI 7. ETNOLOGY FEST -

MEĐUNARODNI FESTIVAL POSVEĆEN PROMOCIJI NEMATERIJALNOG

KULTURNOG NASLEĐA I ZAŠTITE KULTURNIH IDENTITETA.

AUTOR FESTIVALA GOGA GRUBJEŠIĆ JE ETNOLOGY FEST POSTAVILA

KAO TRODNEVNI, ETNOM INSPIRISAN KULTURNI DOGAĐAJ NA KOJEM

ĆE SE KROZ RAZLIČITE FORME IZRAŽAVANJA - MODNE REVIJE, BAZAR

I PANEL I OVE GODINE UKAZATI NA ZNAČAJ, VAŽNOST I BOGATSTVO

NEMATERIJALNOG KULTURNOG NASLEĐA, S NAGLASKOM NA TEMU KO -

JOJ JE I MINISTARSTVO KULTURE DALO PODRŠKU, A TO JE VRAĆANJE

POŠTOVANJA UDRUŽENJIMA KOJA SE BAVE TRADICIONALNIM, STARIM

ZANATIMA I NJIHOVIM POVEZIVANJEM SA SAVREMENIM DIZAJNERIMA

I KREATIVNIM INDUSTRIJAMA.

Prvi dan / 7.oktobar - svečano otvaranje Etnology Festa modnom revijom “Niti tradicije”, studenata Dizajna kostima Fakulteta savremenih umetnosti, na kojoj će biti prikazana unikatna ženska odeća koja svojim savremenim izgledom pomera granice percepcije narodne nošnje kao uspostavljanog okvira tradicije. To je smela predstava našeg kulturnog nasleđa izvedena u neotech kontekstu postmilenijalaca, koji joj dodaju svežinu modnog trenda i brzinu digitalnog doba, na slow fashion način, korišćenjem tradicionalnih tehnika izrade, upoznavanjem starih zanata i primenom ručnog rada, uz mentorstvo Sonje Krstić, modnog dizajnera i redovnog profesora FSU.

Studenti, učesnici revije su: Aleksandar Latinović, Aleksandra Mandić, Valentina Pejović, Isidora Kvasnevski, Lea Pecović, Maša Teofanov, Natalija Savić, Nenad Pavlović, Tamara Marić, Tijana Josipović, Tara Jović i Una Đorđević

Drugi dan / 8.oktobar - zemlja u fokusu ovogodišnjeg festivala je Egipat, s kojom Republika Srbija ima 115 godina diplomatske odnose.

Iz Egipta nam dolazi modna dizajnerka Madame Reem Maguid Amin, koja ce nam predstaviti kolekciju “ Srebrni put do Egipta”, modnu odu tradiciji i savremenim trendovima, ukrašenoj unikatnim nakitom.

9.oktobar / treći dan - panel: KULTURNO NASLEĐE I SAVREMENA MODASRPSKO - EGIPATSKA INICIJATIVA

Renomirani gosti panela daće svoje viđenje, kako i koliko kulturno nasleđe Srbije i Egipta oblikuje savremenu umetnost.

Da li su savremeni umetnici u periodu globalizacije pobegli od svog kulturnog nasledja ili mu se vraćaju.

GOSTI PANELA:

Sonja Krstić - modni dizajner i profesor kostima na FSU (Fakultetu savremenih umetnosti)

Madame Reem Maguid Amin (dizajner nakit, turističi vodič i istražitelj egipatske kulture)

Marko Krstić - direktor Etnografskog muzeja

Pokrovitelji festivala: Ministarstvo kulture Republike Srbije

Millennium Team. Telekom Srbija i Zitopromet.

PROGRAM ETNOLOGY FEST

7. OKTOBAR

POČETAK: 19:00 - SVEČANO OTVARANJE

NITI TRADICIJE - modna revija studenata Dizajna kostima Fakulteta kreativnih umetnosti, inspirisanih kulturnim nasleđem i starim zanatima. Spoj tradicije i inovativnosti.

8. OKTOBAR

POČETAK: 19:00 - DRŽAVA U FOKUSU - EGIPAT

“SREBRNI PUT DO EGIPTA”- modna revija Madame Reem Meguid Amin, oda tradiciji i savremenim trendovima.

9. OKTOBAR

POČETAK: 12 ČASOVA

PANEL: KULTURNO NASLEĐE I SAVREMENA MODA - SRPSKO - EGIPATSKA INICIJATIVA

FOTOGRAFISKA

FOTOGRAFISKA BERLIN

PIŠE / FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

Švedski muzej fotografije Fotografiska, posle dugog iščekivanja konačno je otvorio je svoju berlinsku ekspozituru 14. septembra 2023. u okviru tradicionalne “Nedelje umetnosti”, održane od 13. do 17. septembra 2023. godine, na 5.500 kvadratnih metara i šest spratova, u čuvenoj zgradi Tacheles u Oranienburger Strasse u centru Berlina.

Novi, prošireni kompleks u kome se galerija nalazi između ostalog sadrži luksuzne stanove, vrhunske kancelarijske prostore i tržni centar koji su dizajnirali poznati arhitekti Jacques Hercog i Pierre de Meuron. Transformacija ove zgrade iz prvobitno grubog skvota u potpuno korporativnu formu, deo je širih urbanističkih promena Berlina. Od novih i mladih talenata do međunarodno najpriznatih umetnika, Fotografiska Berlin će imati za cilj da izloži radove najpoznatijih svetskih fotografa. Sa izvanrednim izložbama fotografija i raznovrsnim kulturnim programima, fotografiska želi da se afirmiše kao potpuno otvoreni kulturni centar nemačke prestonice. Berlin će inače biti četvrti ogranak ovog muzeja fotografije, koji će se pridružiti muzejima u Stokholmu, Njujorku i Talinu.

Jedna od izložbi koja je otvorila galeriju, izložba “Nude”, sadrži radove 30 umetnica, fotografkinja iz 20 zemalja, čiji radovi prikazuju tematski fokus politike tela kroz tradicionalne koncepte. Koristeći različite kreativne pristupe, umetnice istražuju složenost predstavljanja obnaženog tela u umetnosti i dovode u pitanje istorijska ograničenja povezana sa njom.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR YOGA

VIZIJA KOJA POKREĆE

PIŠE: DRAGANA BALIĆ

FOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE

Šta je to što čoveku daje osećaj da je sve baš na pravom mestu? Da li je to onda kad zvezde u svojim međuodnosima to dopuste ili kada čovek svojim naporima kreira najbolju verziju svog života? Ili ipak postoji nešto između. U modernom pristupu duhovnosti, dominantan je stav da je u našim rukama odgovornost i da sami kreiramo svoj život, pa onda i razne metode pozitivnog programiranja, manipulacije zakona privlačnosti itd. Uvek sam sa tim imala problem jer iako je to u neku ruku istina, na suptilan način maši poentu i ojačava čovekovu egocentričnost i aroganciju. Ono što kreira naš život nisu te pozitivne misli koje na površini pokušavamo da kontrolišemo, već unutra šnji naboj našeg karaktera, naših neosvešćenih trauma, programa i mnogo čega što u sebi nosimo. Zato, da bi iko išta kreirao, mora najpre da upozna neosvešćenog sebe.

Jedan od omiljenih indijskih gurua današnjice, Sadhguru, jednom je jako lepo govorio o slobodi. Parafraziraću - Sloboda nije da radiš šta hoćeš, već da si slobodan od svega što hoćeš, pa u svakom trenutku radiš ono što je potrebno. Vrlo duboko i istinito. Ono što mi nazivamo slobodom je otprilike definisano rečenicom - Pusti me da slobodno robujem svojim navikama.

Ovo je svakako i vapaj za rasterećenjem od krivice koje religije nekad nameću, očito bez mnogo rezultata. Istinska sloboda je biti slobodan od svih svojih impulsivnih moranja i vezanosti i onda svakog dana, svakog trenutka jednostavno činiš ono što je najpotrebnije. I to ne zato što je bilo

šta drugo grešno nego nas nikada neće istinski usrećiti.

Pa eto, tako ja smatram da je čovek ispunjen onoliko koliko je slobodan, a slobodan je onoliko koliko je sebe osvestio.

Često sam se pitala zašto u ljudima postoji zavist. Zašto bih zavidela nekom ko je uspešan glumac ako je moja duša došla po sasvim drugo iskustvo? Činilo mi se da zavidimo više na tome što se neko usudio da živi svoju priču i nosi je srećno i zadovoljno, dok mi to nismo. Tu neku ,,našu priču“ često nazivamo misijom, ali opet meni ta reč zvuči pomalo

pretenciozno, pa radije koristim našu poznatu, jogijsku - dharma. Dharma znači dužnost. Dharma znači držati, podržati. Takođe znači red u Kosmosu. Šta je moja dharma? Šta je moja dužnost? Na koji način podržavam ovaj Univerzum? Za razliku od misije, dharma traži jedno srce i jedan um koji uključuje a ne isključuje. Koji je svestan sebe kao deo celine. Gde je istina između te dve krajnosti? Da li sami stvaramo ili je sve predodređeno? Da bi bilo slobodne volje, potrebno je da postoji slobodan čovek. A on uglavnom ne postoji. Kada čovek sebe osvesti, upozna i samim tim se oslobodi svih lažnih identiteta i počne najzad da se identifikuje sa svojom pravom prirodom koju nekad zovemo božanskim ili višim ja, onda prepoznaje svoju dharmu. Prepoznaje zašto je duša došla i tada shvata da je to baš ono najbolje za njega. Nema razlike između naše slobodne volje i njene slobodne volje. Nema razlike između sudbine i naših želja jer se ego predaje višem smislu.

Čovek jeste Bog, čovek jeste ego, čovek jeste životinja. Manifestuje se uvek samo onaj deo nas sa kojim smo identifikovani. Zato među ljudima ima ružnoće kakve nikad nismo videli među drugim vrstama i lepote koja prevazilazi ovozemaljsku lepotu. Ko sam ja? Zavisi od svakog od nas.

Jogijska i tantrička znanja najpotpunije za mene pokazuju put kojim koračamo ka ispunjenju i slobodi. Matematički precizno, bez dogmatskog maštarenja, traže od nas napor da se dostigne iskustvo. I zato nije ni lako biti na tom putu. Lakše je verovati nego spoznati, ali uvek u životu dođe trenutak kada nam puko verovanje nije dovoljno, moramo da znamo. Toliko nam se sve smučilo da ne možemo dalje dok ne shvatimo poentu cirkusa u kome smo se našli. Zašto sam ovde? Odakle sam došla? Zašto sam došla? Zašto umirem? Zašto patim? Kada se istinski, celim bićem zapitamo nad ovim pitanjima, tada počinje zapravo naš duhovni put. Ma kako se on zvao, mi tek tada postajemo spremni da njime istinski a ne samo formalno koračamo.

Ali da ovaj tekst ne bi bio apstraktna filozofija o slobodi kao istinskoj sreći, dodaću i nešto vrlo konkretno. Ništa čoveka ne čini srećnim kao kada je doprinos tuđoj sreći. Kada radi nešto što donosi dobro. Kada izmami osmeh umornoj starici, kada zagrli usamljeno dete, kada probudi iskru u očima svojim rečima i delima. Već 20 godina bavim se jogom. Nikad nisam imala drugi posao. Uh, da li to ima svojih izazova? Posebno u Srbiji. Da... Ljudi sa strane možda samo vide da si srećan jer radiš nešto što voliš, često to intepretiraju kroz neke

svoje prizme o sreći pa misle da verovatno imaš puno novca, da ti je lako itd. Moram da kažem da su stvari potpuno drugačije. Joga je daleko od biznisa u našoj zemlji. Baviti se jogom znači da sam morala godinama da objašnjavam privatno, kao i javno u raznim emisijama i časopisima, da joga nije sekta. Saplitanja je bilo i ima ih na svakom koraku, ali ja živim najbolju verziju svog života jer živim svoju dharmu. Jer svakog dana usrećim bar desetine ljudi koji mi dolaze na časove, radionice, predavanja. I veoma je važno - ne usrećim ih jer sam nekakav veliki autoritet ili guru, već zato što ponizno pokazujem dušu koju spoznajem. Ponizno delim inspiraciju koju kroz lični razvoj dobijam. Ne znam koliko suza, osmeha i malih i velikih prosvetljenja smo zajedno doživeli, ali znam da sam na kraju zahvalna a ne ponosna. Iako su danas moja znanja znatno veća nego na početku, jedna stvar je ista i mnogo sam se trudila da je ne izgubim, a to su ljubav i vera u božansko u čoveku. Kada to vidimo u osobi preko puta, dali smo joj najlepši poklon koji postoji. U svetu koji izgleda jezivo surovo, negujem oazu gde nam se duše hrane, dišu i pevaju. I zato - da! Ne bih menjala svoj život ni za šta na svetu. Čak ni izazove! Da je svet lepši i bolji, ne bih možda ni radila ovo što radim. Nema drugog sveta. U njemu napraviti najbolje moguće i biti najlepši mogući doprinos je jedini smisao života. I ovde ću završiti jednom pričom iz Aurovila u Indiji. To je grad na jugoistoku Indije koji je napravljen kao ekperimentalni grad budućnosti. U njemu žive zajedno različite kulture iz čitavog sveta u skladu sa prirodom i sa jasnom odlukom da bitišu iz duše koja se smatra božanskim aspektom čoveka. U centru grada je hram koji ne slavi nijednog boga što je vrlo specifično za Indiju u kojoj svako selo slavi svog boga, već je to hram napravljen da nam pomogne da se spojimo sa svojom dušom. Tamo sam se zatekla na godišnjicu osnivanja tog grada. Slavilo se tako što smo na glavnom trgu meditirali u svitanje. Grad se zove Aurovil po grčkoj boginji Aurori - boginji svitanja. Zajedno je meditiralo 5000 ljudi i na kraju su nam uz izlazak sunca pustili glas žene koja je osnovala grad. To me je potpuno razvalilo, raspala sam se na komade. U glasu se jasno čulo da je to starica od preko 90 godina, a uprkos tome ona je sa takvim entuzijazmom govorila o svojoj viziji. U dokumentarcu o ovom gradu koji smo gledali, jedan čovek je rekaoImamo mi svoje probleme i svoje izazove, ali ova vizija je tako velika da vredi svakog jutra probuditi se i pokušati ponovo.

PHOTO: ANTON WELT

REFRESH YOUR BODY

A JOURNEY OF TRANSFORMATION

WORDS: MIA MEDAKOVIC

PHOTOS: ANTON WELT

AN INTERVIEW WITH OLGA LUNA

Olga, can you tell us about your background and what led you to become a private yoga teacher?

Of course. I was born in Moscow, Russia, and for 15 years, I was deeply immersed in the world of business. I ran an event company and an advertising agency, and I was quite the businesswoman. A lot of stress and responsibilities were with me almost every day. Yoga was what kept my life in balance.

That’s quite a transition from the corporate world to yoga. Can you share the pivotal moment when you decided to make this shift?

The turning point came about seven years ago when my family and I moved to Belgrade, Serbia. It was then that I made the courageous decision to leave behind my thriving business in Russia. With my move I knew it was time to embark on a new path and I have no regrets that I have chosen yoga as the one.

That’s indeed a bold move. How did your journey into yoga teaching begin after you moved to Belgrade?

Upon my arrival in Belgrade, I almost right away started my awe-inspiring odyssey into the world of yoga. With unwavering determination, I dedicated years to my profound yoga education. I immersed myself in rigorous training, crisscrossed the globe to learn from esteemed yoga luminaries, and forged connections with the finest yoga academies. Throughout this remarkable journey, I accumulated a treasure trove of diplomas, a testament to my unwavering commitment to mastering various yoga styles, including Vinyasa, Hatha, Yin, Power, as well as the art of Pranayama (mindful breathing) and the profound practice of meditation techniques.

This transformative expedition not only enriched my knowledge but also empowered me to metamorphose from a successful businesswoman into the devoted yoga teacher I am today.

Private yoga is your specialty. What inspired you to focus on personalised sessions rather than group classes?

I’m passionate about private yoga sessions because I believe in the uniqueness of each person’s journey. Everyone’s yoga practice should be tailored to their individual needs and goals. Personalised sessions efficiency is incomparable to a group ones. When you are one on one with the person it is a different level and dedicated and focused attention on every move and every breath that helps to reduce stress, improve flexibility, or discover inner peace, inspiring to embark on a yoga journey that’s truly their own.

Can you share a memorable success story from your private yoga sessions?

Absolutely. There was a client who had struggled with chronic back pain for years. Through personalised sessions, we worked on strengthening and stretching exercises tailored to his condition. Over time, his pain significantly decreased, and he experienced a remarkable improvement not just physically but in his quality of life. It’s stories like this that reaffirm the power of yoga.

You mentioned in your first article in our magazine that you founded the Detox Yoga Project. Can you explain what Detox Yoga is and why it has become so popular among those looking to achieve a beautiful body, lose weight, and improve their overall well-being?

Detox Yoga is a special program I’m deeply passionate about. It was created for some of the world’s best hotels, known for encouraging a healthy lifestyle. This unique approach to yoga is all about helping people connect with their bodies, making their lives longer and happier. Many individuals are drawn to Detox Yoga because it can help them attain a more attractive physique, shed extra weight, and enhance their overall health. Witnessing the incredible transformations and the newfound energy it brings to participants is truly fulfilling.

You also mentioned that you were teaching yoga instructors in various hotels around Asia. What drives you to expand your teaching in this direction, and could you share the story behind how it all began?

Training yoga instructors has become a passion of mine, driven by a unique experience. It all started when I was in one of the best hotels in Asia, and I noticed their yoga teacher leading sessions that were not only incorrect but potentially dangerous with challenging asanas. I couldn’t stay silent. I approached the hotel’s manager, sharing my concerns and suggestions.

After that conversation, I began educating their yoga instructors using specialised practices suitable for all ages and body types. These practices prioritise safety and accessibility, ensuring that yoga is not only transformative but also inclusive for everyone. This experience fuelled my commitment to train instructors and ensure that yoga is practiced safely

and effectively, inspiring individuals to embrace its profound benefits.

Living your bestseller is our theme for this issue. How does your journey reflect this concept?

A: My journey perfectly aligns with the theme. By following my heart and transitioning from a successful businesswoman to a yoga teacher, I’ve found fulfilment and purpose in what I do. Teaching yoga is not just a profession; it’s a way of living my passion and positively impacting others.

What is your vision for the future of yoga, especially in Belgrade and beyond?

I envision a future where yoga is accessible to everyone, regardless of their background or physical abilities. I’m actively working on initiatives to make yoga more inclusive, such as creating online platforms and resources. My goal is to spread the joy of yoga to as many people as possible and help them discover its profound benefits. Such a warm welcome and kindness that me and my family received here motivate me more and more to do it for people of Serbia.

Finally, Olga, what advice would you give to those considering a major career shift to follow their passion, as you did?

My advice is to listen to your heart and trust your instincts. It’s never too late to pursue your passion and live your bestseller. Embrace change, be open to learning, and have the courage to follow your dreams. When you do, you’ll find that the journey is as rewarding as the destination.

In the remarkable journey of Olga Luna, from a businesswoman in Moscow to a passionate yoga teacher in Belgrade, we find a true embodiment of the theme “I live my bestseller.” Her story is a testament to the transformative power of following one’s heart, embracing change, and sharing one’s gifts with the world.

PHOTO: WEEKEND MEDIA FESTIVAL

REFRESH YOUR MEDIA FESTIVAL

Najbolji Weekend u godini ponovno je oduševio, inspirirao, educirao i zabavio te opravdao titulu vodećeg regionalnog festivala medija, komunikacije, marketinga i širokog područja kreativnog biznisa. Stara rovinjska Tvornica duhana u posljednja je tri dana okupila rekordan broj posjetitelja koji su imali priliku sudjelovati u vrhunskim predavanjima i od vodećih regionalnih i svjetskih stručnjaka čuti sve o aktualnim temama i trendovima današnjice, uz nezaobilaznu dozu odličnog druženja i zabave. Među njima su bile teme o suživotu PR-ovaca i novinara, kontroverznim poduzetnicima, utjecaju umjetne inteligencije, fenomenu trapa, ali i poslovnim promašajima koje su zabilježili uspješni poduzetnici na svom razvojnom putu.

“Weekend.16 je nadmašio sva očekivanja! Bilo je fantastično još jednom uživati u nevjerojatnoj atmosferi, pogledu na pune dvorane i zadovoljna lica rekordnih oko 6000 posjetitelja koji su uživali u posljednjem vikendu rujna. Još jednom smo dokazali da smo festival – lider u razmjeni iskustava, odlične energije, prijateljstva i stvaranja poslovnih suradnji, ali i festival novih ideja”, rekao je Tomo Ricov, programski direktor Weekend Media Festivala koji je i ove godine održan pod generalnim pokroviteljstvom Adris grupe.

Umjetna inteligencija je sveprisutna, mlađe generacije će se prirodno razvijati uz nju, a na nama je da upoznamo sve njezine mogućnosti, educiramo se, informiramo i prihvatimo pozitivne promjene koje će donijeti, naglasak je panela Open about AI. Dinamična rasprava stručnjaka za umjetnu inteligenciju Borisa Debića, direktor, ZŠEM, Mislava Malenice, Croatian Association President i CEO, Mindsmiths i Joška Mrndže, direktor Adriatics region, Google koju je moderirao Aco Momčilović, stručnjak i savjetnik, Futurehr, zaključena je porukom da nije toliko bitna tehnologija, koliko je važna činjenica da je doba pred kojim se nalazimo nova revolucija. I Boris Jokić, ravnatelj Instituta za društvena istraživanja, na svom je predavanju zaključio da su razvoj digitalnih tehnologija i umjetne inteligencije radikalno promijenili sve aspekte naših života te da privatni prostor gotovo više ne postoji.

Nevjerojatna saznanja o budućnosti, geopolitičkim promjenama i utjecaju Azije na Zapad ispričao je Kishore Mahbubani, singapurski diplomat, bivši predsjednik Vijeća sigurnosti UN-a i stručnjak za međunarodne odnose na panelu Je li (se) Zapad izgubio?. “Sljedećih 10 godina bit će 10 najuzbudljivijih godina u geopolitici“, rekao je Mahbubani, naglašavajući kako se nikada u ljudskoj povijesti nije dogodilo da gledamo kako

se dvije nevjerojatne sile, iste veličine i moći, konfrontiraju. “Ovo će uzdrmati svijet, vežite pojaseve!”, poručio je Mahbubani s inspirativnog predavanja.

Žustra rasprava vodila se na panelu – Gdje PR-ovci griješe?. “Nije problem to što se prema nama slijeva previše informacija, već je problem najčešće u tome da PR-ovci žele imati kontrolu nad radom novinara, nekad kroz političku moć, nekad kroz komercijalnu moć i misle da imaju moć baratanja informacijama. Ukratko, novinarima smeta jer žele informacije koje PR-ovci ne žele dati, a PR-ovci guraju informacije koje su novinaru nezanimljive jer su promidžbenog karaktera. Tu je na gubitku upravo publika jer dolazi do sukoba između dviju struja.”, riječi su Tomislava Klauškog, novinara 24 sata koji je na panelu sudjelovao s Ivanom Galić Baksa, direktoricom marketinga i komunikacija, United Media, Ružom Veljović, direktoricom korporativnih poslova i komunikacija, Wireles Media Grupa, i Vladimirom Preseljem, CEO Millenium promocije. O utjecaju medija na percepciju poduzetnika govorili su Zoran Turković, chief executive officer 24 sata, Aleksandar Stanković, TV voditelj, Zoran Šprajc, RTL, urednik i voditelj, Hrvoje Bujas, predsjednik Udruge Glas poduzetnika te Tihomir Ladišić, N1, direktor vijesti i programa na panelu Kontroverzni poduzetnik powered by UGP pod moderatorskom palicom Petra Štefanića.

“Početkom 90-ih godina se riječ poduzetnik uglavnom vezala uz kriminal i cijela ideja UGP-a je bila da riječ poduzetnik postane pojam za ljude koji stvaraju nove vrijednosti. Riječ gospodarstvenik je čovjek koji je preko političke veze došao na poziciju i zato trebamo distancirati ta dva pojma. Politika djeluje u medijima, naravno, ali da postoje poduzetnici koji bi isto tako htjeli i utjecaj i moć“, rekao je Bujas.

Iako masovni mediji nisu kraljevi medijske kulture kao prije, ostali su živi i snažni te je tehnologija promijenila njihovu dominaciju i, paradoksalno, učinila ih snažnijima, teza je s predavanja Kako podaci i umjetna inteligencija oblikuju današnji DOOH i Posljednji masovni medij na kojima su vodeća imena s područja DOOH-a - Kai-Marcus Thäsler, član upravnog odbora Svjetske organizacijske za vanjsko oglašavanje (WOO) te Denis Gaumondie, pionir i svjetski lider u mjerenju vanjskog digitalnog oglašavanja i ekrana u maloprodaji, podijelili svoje priče i iskustva. “Najlakše je odustati, najteže je nastaviti“ poruka je ovogodišnjeg panela Pušiona

2.0 na kojemu su uspješni ljudi otkrili svoje manje uspješne priče, dok su nepomirljive razlike između boomera, gen Z-a i milenijalaca, odnosno djece cvijeća i rockera te mlade generacije koja sluša trap, objasnili glazbenici Relja Popović i Zembo Latifa, Đorđe Trbović, suosnivač i izvršni direktor IDJ-a te Milan Majerović Stilinović, ZAMP. Zaključili su da je, unatoč tome što boomeri često ne razumiju trap kulturu, to postao fenomen koji je ujedinio Balkan što ukazuje na snagu glazbe kao sredstva za spajanje ljudi i promicanje zajedništva.

Ljubitelji sporta na svoje su došli u One on one razgovoru višestrukog osvajača Emmyja i kreativnog direktora CBS Sporta Petea Radovicha i proslavljenog hrvatskog košarkaša, Damjana Rudeža pod naslovom Kako Amerikancima prodati nogomet (i destinaciju). “Primjer Superbowla potvrđuje da je Amerikancima bitniji show nego sport”, rekao je Radovich koji je s Rudežom najavio i novo izdanje Sunset Sports Media Festivala, projekta koji je u Zadru okupio svjetske zvijezde iz sporta, promocije i šoubiznisa i napravio iskorak u promociji Hrvatske prema američkom tržištu. Na panelu Svi mi pričaju o Rijeci – Nova rije(č)ka

perspektiva, gradonačelnik Rijeke Marko Filipović i direktor Turističke zajednice grada Rijeke Petar Škarpa su istaknuli kako su se u posljednjih nekoliko godina u Rijeci otvorile brojne prilike za revitalizaciju infrastrukture te brojnih kulturno-gospodarskih objekata – od novog kvarta kulture, nove knjižnice, autobusnog kolodvora pa sve do nove nautičke marine. Sve te investicije dovele su do promjene paradigme- Rijeka iz lučkog i industrijskog grada postaje i turistički. Uz moderatoricu Nevenu Rendeli Vejzović, direktoricu Prime Time komunikacija ujedno su najavili drugo izdanje regionalne konferencije Women’s Weekend koja će se održati u Rijeci od 7. do 10. ožujka 2024. u novom prostoru Art kvarta, i zasigurno pridonosi novoj riječkoj perspektivi.

Čemu se smije publika na obalama Vardara, a čemu ona podno Triglava? Kakvoj publici je važnije da je nešto duhovito, a kojoj je dovoljno da je samo smiješno? Na ova je pitanja odgovarala najduhovitija postava Weekenda – stand-up komičari Tin Vodopivec, Goran Vinčić i Peđa Bajović te novinar i voditelj Zoran Kesić koji ne vjeruje da njegovu publiku muče prožvakana nacionalistička pitanja, iako je to na našim prostorima i dalje prisutna tema, i koji bi, umjesto političke satire, u Europu izvozio naše političare. Weekend Media Festival zaokružen je zabavom do ranojutarnjih sati uz sjajan nizozemsko-novozelandski bend My Baby te na RNB Confusionu, koji su priredili DJ Medo i DJ Turk te Zembo Latifa, uz odličnu glazbu, puno zabave i druženja ispratili ovogodišnji Weekend.16.

PHOTO: UNSPLASH.COM

YOUR ŠPAJZ

ZERO SUGAR NUTELLA

PIŠE: DR DAJANA KOVAČ VUČINIĆ

“ Neka budućnost kaže istinu, a svakog ocenite prema njegovom radu i dostignućima. Sadašnjost je njihova; budućnost, za koju sam zaista radio, je moja.”

Nikola Tesla

Ratno vreme, april 1992. Sarajevo, neslavan prekid drugog polugodišta prvog razreda nas tada đaka prvaka. Borba za život je bila nešto što se podrazumeva, prvi instinkt ljudskog bića koji spava u svima nama probuđen je tako naglo.

Često spomenem taj period u kom su srećni svi koji su preživeli kao presudnu okosnicu životnog puta za dalje. Motivacija je nešto o čemu pričaju mnogi - od raznih life coach stručnjaka do vrsnih filozofa modernog doba, a svodi se na isti zaključak: svako od nas je kreator svog bestellera.

Ljubav prema nauci kao moćnom alatu za promenu sveta, što se sasvim logično razvilo kao vodeća motivacija zbog pozadine mog života je nešto u čemu sam pronašla smisao i životni cilj. Tačno pre šest godina sam postala doktor biotehničkih nauka sa užom specijalnošću u funkcionalnoj ishrani bez glutena i bez šećera. Odlučila sam se na kreiranje dva patenta i preko 50 proizvoda po svetskim standardima u oblasti gluten free i sugar free proizvoda sa motivom pomoći populaciji obolelih od raznih alergija, intolerancija na gluten i celijakije.

Nekada se smatralo da hrana ne može da bude nezdrava, nekada se znalo i ko je kakav čovek, ali danas je nažalost sve ovo opovrgnuto. Ono što niko od nas ne sme da zaboravi je da ako nešto zaista želite da uradite ili postignete, i ako i dalje posle mnogo padova ustajete i idete istim pravcem bez zamisli o povlačenju, vi ćete uspeti. Daleko je lakše napisati ovakav tekst kada je veći deo bitaka izvojevan, ali uvek dolaze novi izazovi. Naša kompanija, koju vodim zajedno sa sestrom Aleksandrom Kovač, a koja je dobila naziv po riznici znanja velikog čoveka, Aleksandrija Fruška gora, jedan je od lidera u Evropi u proizvodnji hrane bez glutena i bez šećera.

Veoma lako bi se protumačilo da je bestseller mog života patentom zaštićen proteinski kakao krem ili kako ga mi zovemo interno zero sugar nutella, međutim to ne bi bilo u potpunosti tačno jer moj bestseller je nešto što pred-

stavlja naš porodični koncept života iz koga se samo kao posledica rodio naš krem.

Konstantno razvijamo nove proizvode, utičemo na to da zdravom konkurencijom ovakvi specijalni proizvodi za kojima vapi populacija koja nije birala ni trend ni stalež a ni uzrast postanu finansijski prihvatljivi. Utičemo na razvoj svesti o tome šta je zdrava hrana i ishrana, ali iskreno. Pored svih dostignuća u naučnom svetu, rekla bih da imam najveći projekat za bestseller života, a to su moja deca Andrija, Vasilije i Milica, koje već pripremam da bez kompromisa prate svoje snove utemeljene na ispravnim osnovama ljudskog života koji prvenstveno podrazumeva svest o okolini i brizi za bolje sutra kroz njihov individualni pečat.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

LJUBAV

Love Liebe Szeretem

Reci mi na hiljadu i jednom jeziku da me voliš. Pokaži mi na hiljadu načina da sam tvoja.

Želim da čujem najlepše pesme sveta koje pevaju o ljubavi.

Želim da pogledam najlepše ljubavne filmove i pročitam najlepše ljubavne stihove.

Šta smo mi ako nismo ljubav?

Ko smo mi ako ljubav ne dajemo? Čemu sve ako ljubavi nema.

SOFIJA ANTONIJEVIĆ

PHOTO: PAVEL SUROVI