UVODNIK
PHOTO: MAJA VRANIĆ
MOĆ SADAŠNJEG TRENUTKA
Nalazim se na ostrvu Maafushi na Maldivima. Nakon četiri meseca, ponovo na istom mestu, pod istom zvezdom, pored Indijskog okeana, na puderastom pesku. Sve je opet kako treba. Mir, šum talasa, mačke na ulici, papagaji pevaju svoju pesmu, Maldivljani veseli, ljubazni i nenametljivi u svojoj markantnosti.
Koliko je samo čarobno! Soba u hotelu mi je sa pogledom na plažu i Indijski okean. Čujem šum talasa noću, kada sve utihne. Uštinem se da vidim da li sanjam ili živim trenutak. I shvatam da živim momenat. Bože, koliko sam ti zahvalna!
Moć sadašnjeg trenutka. U čemu je tajna? Živimo u momentu, prestajemo da se gubimo u mislima prošlosti i budućnosti. Živimo autentično i svesno. Kada smo potpuno prisutni, doživljavamo mir, jasnoću i povezanost sa svetom i sobom.
Tako se i osećam. Opet u miru, uzemljena i celovita. Prisutnost mi dozvoljava da budem fokusirana i inspirisana, bez nepotrebnih misli. Osećam se lakom u telu i idejama koje me okružuju. Koliko je samo ovo ostrvo isceljujuće za mene. Znala sam da će biti tako i iz sve snage sam opet hrlila ka njemu. Osećam i osvešćujem svoj dah. Udišem talase, palme i snagu ostrva.
Otišla sam na sastanak sa mlađom verzijom sebe od pre 35 godina. Sa onom koja je izrasla u mene ovu. Bila je 1990. godina. Moj otac, pošto je bio korisnik American kartice koja je svoju centralu imala u Zagrebu, bio je pretplaćen na magazin o dalekim destinacijama, i ja koja u jednu svesku lepim slike sa putovanja i dajem im opise, ne sluteći da se to danas zove manifestacija. I u tom poslednjem broju koji je dobio pred raspad Jugoslavije vidim fotografiju sa ostrvima i hiljadu nijansi plave boje, pesak i sunce, i sećam se da sam ispod nje napisala: Maldivi – sun – sand – sea. I tačno znam taj osećaj ushićenja i pitanje kada
ću doći na te Maldive. Ta sadašnjost je ova sadašnjost i momenat posle 35 godina kada ih živim i dišem punim plućima. Vibracija stvarnosti je jaka. Moć ovoga trenutka jeste da prizove i i trenutak iz prošlosti koji se poklapa sa upravo ovom slikom koju živim neopterećena i srećna. Ne pitam se kada ću se vratiti jer znam da hoću. Nije pitanje vremena, već odluke ili stila života da stavite u svoju biografiju geografije mapu Maldiva kao kuću kojoj se vraćate jednom godišnje kako biste vratili osećaj celovitosti, isceljenja i zadovoljstva.
Maldivi svojom netaknutom prirodom pružaju i doživljaj jedinstva sa svetom oko nas. Tu gde dominira tišina mora, lako se ulazi u kontemplaciju i duboko razmišljanje o sebi i svetu. Jer kroz tišinu i spokoj dolazi se do unutrašnje spoznaje. Kroz unutrašnju spoznaju dolazimo i do veće slobode i svog autentičnog ja.
Ima tih mesta na svetu gde se prepoznajete i gde vidite obrise svoje duše koja raste. Biti prisutan u momentu je važno i odgovorno prema sebi.
Ekart Tol ističe u knjizi „Moć sadašnjeg trenutka“ da prisutnost nije samo filozofski koncept – to je ključ duhovnog buđenja i istinskog zadovoljstva u životu. Sadašnji trenutak je jedino stvarno što imamo. Sve ostalo je iluzija uma.
A kada je taj momenat buđenja – tada kada duša traži.
Anima Mundi
IMPRESSUM
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
TEHNIČKA UREDNICA
Jelena Ademi
LEKTORI
Dijana Krtinić, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU:
Danijela Marković
Monja Švec
Valentina Šljivić
Marija Stojiljković
Marina Poša
Latica Adnađ
Daniela Kraljić
Peđa Filipović
Marija Radojković
Silvana Paunović
Milana Vučković
Olgica Božinović
Ljiljana Aleksić
AUTORI:
Dr Ioanna Batsialou
Snažana Pavlović
Vladimir Kulašević
Aleksandra Vuksanović
Jelena Milošević
Maja Živanović
FOTOGARFIJE : Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Aleksandar Zeremski
Photo: Anton Welt
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
LIČNOSTI U OVOM BROJU
LJILJANA ALEKSIĆ
DR SONJA RADOVIĆ JELOVAC
OLGICA BOŽINOVIĆ
ALEKSANDAR ZEREMSKI
DANIELA KRALJIĆ
SNEŽANA PAVLOVIĆ
YOUR MOMENT
ONE DAY
WORDS: DANIELA KRALJIĆ
We often find ourselves trapped in the mindset of "one day." One day, I will go on that trip. One day, I will start that project. One day, I will make that call. One day, I will master that language. One day, I will ...
Unless we take action, that day may never come. The most powerful tool we have at our disposal is not the future. It is this very moment. Life happens now.
Our experiences have brought us here, shaped us to a certain point, and taught us valuable lessons. The future is yet to be determined, therefore unreachable and vague. The only thing we have ownership of, the only thing that is truly ours and over which we do have significant control is this very moment.
I’ve been a bookworm my whole life. The highlights of my presence on Earth are the moments I spent with the people I love and with books. Those are my best memories but also incentives that pushed me to live in the present moment, savor it and always take a step forward embracing the next one, no matter what.
At an early age, I discovered the power of words and the power of action. I realized that the way we communicate with ourselves and others shapes our environment, inspires us to move or stay still and that the action we finally decide to take makes everything possible. Personally, I believe that if we’re not moving forward, we do not stay in one place, we go backward. And that, in my book, is not an option.
Once I understood the power of action and the power of communication, I simply knew
my life was going to be closely linked to both. I followed my calling and moved in an unexpected direction, despite everything (and everyone). I was determined to make my own path even though I didn’t have a clear idea of where I was going.
The end result – I got to work with some truly amazing people from (literally) all over the world, helping them make their voice heard over borders. As a Neurolanguage Coach, I help my clients communicate confidently and effectively in English using coaching tools, and the latest findings in neuroscience to create an optimal environment in which we learn and perform best.
A true blessing. People and words continue to be an important part of my life. I intuitively knew that we’re all different and special in our own way, and that precisely because of that, we can make this world beautiful for everyone. By doing things differently my whole life, I learned that everything, even language mastery requires a unique, personalized approach and taking immediate action.
I have seen time and again how the ability to harness the power of now transforms not only the learning process but also our whole life. The brain is wired to work best when we focus our attention, narrow our scope, and prioritize what truly matters. When we stop treating life (or language mastery) as a mere never-ending accumulation of knowledge and instead shift our focus to immediate, meaningful implementation and action, we accelerate progress dramatically.
How Our Brain Learns and Remembers
The brain is a fascinating organ, designed to process and retain information through patterns, repetition, and relevance. However, it doesn’t remember everything. Instead, it prioritizes what is meaningful and useful at a given time.
Every moment, your brain filters through an immense amount of data, selecting what deserves attention and discarding the rest. This is known as selective attention, and it is the key to effective learning. If we try to learn everything at once—grammar rules, vocabulary lists, pronunciation tips—our brain becomes overwhelmed. However, when we narrow our focus to what is immediately relevant, we activate deeper levels of retention and application.
This is why many people study English for years but still struggle to use it. They collect knowledge but fail to prioritize practical implementation. The shift happens when we realize that language mastery is not about knowing everything (nobody does) but about mastering what is useful now.
The Power of Now: My Theory on Learning
I believe that the present moment contains both the past and the future. Every action we take now is built upon our past experiences and aimed at shaping future outcomes. In language mastery, this means that we are constantly drawing upon what we have learned while directing our efforts toward immediate use.
This perspective changes everything. Instead of focusing on what we don’t know, we begin to focus on what we can do right now, to communicate effectively, for instance. This is the difference between saying, I need to learn more grammar before I speak and I will use the grammar I know to express myself now, improving with each conversation.
A group of my clients loved this approach and took the initiative to meet weekly and use their knowledge by discussing different business topics in English. It was a huge success and CSC (Confident Speakers Club) was born.
They stopped seeing English as a distant goal and started seeing it as an active tool, moving from passive learners to confident speakers overcoming their speaking blocks and insecurities one meeting at a time.
We are work in progress, therefore, we never stop learning. Language mastery also never stops. No one can claim to know 100% of any language or anything else, for that matter. There will always be something new to learn. Rather than aiming for perfection or waiting to be fully ready, we need to focus on using what we know and then perfecting it as we go along welcoming mistakes as an inevitable part of, not only the learning process, but life itself.
If there is one takeaway from this perspective, it is that we have far more control over our learning process (and life) than we think. Every decision we make—whether to focus, to prioritize, or to take action—brings us one step closer to our goals. Sometimes, it may take longer to achieve them. One thing is certain, though: as long as we move forward, we will, eventually…
By embracing the power of now, we take charge of our learning journey, making every moment purposeful. Success, in language mastery as well, is not about waiting for perfect conditions, or that perfect moment —it’s about making the most of what we have now, taking imperfect actions, refining and doing it a bit better next time.
At the core of The Power of Now is the realization that the only thing we truly control is this moment. We can choose to hesitate and miss opportunities, or we can take decisive action now. This is how we reclaim our power. We are no longer passive spectators watching life pass by. We are active participants who are writing the script and living it with wins and losses, ups and downs, aiming for excellence and experiences, never perfection.
Every moment counts, but this one, right now, is unrepeatable.
The only question is: What will we do with it?
PHOTO: VLADIMIR POPOVIĆ
ONA, ŽENA ZMAJ
ARCHITECTURE –BETWEEN STRENGTH AND SENSIBILITY
INTERVIEW: SONJA RADOVIC JELOVAC
WORDS: MIA MEDAKOVIC
PHOTOS: VLADIMIR POPOVIC, RELJA IVANIC
SONJA RADOVIĆ JELOVAC, AN INTERDISCIPLINARY ARCHITECT, WITH A DOCTOR OF SCIENCE DEGREE IN ECOLOGICAL DESIGN AND PLANNING FROM THE UNIVERSITY LA SAPIENZA IN ROME.
SHE RESEARCHES THE FIELD OF ECO-URBANISM, RESILIENT ADAPTIVE URBAN DESIGN AND STRATEGIC PLANNING. WITH OVER 23 YEARS OF EXPERIENCE AS A DESIGNER, SHE SUCCESSFULLY PRACTICES THE EXPERIMENTAL TRANS-DISCIPLINARY APPROACH THROUGH HER WORK IN STUDIO SYNTHESIS ARCHITECTURE & DESIGN, OF WHICH SHE IS THE FOUNDER AND LEAD ARCHITECT. SHE IS ALSO THE FOUNDER AND A MEMBER OF THE SCIENTIFIC BOARD OF THE SCIENTIFIC INSTITUTE PANARCHY 11 – RESEARCH FOR RESILIENCE OF DESIGN RESEARCH.
SHE COMPLETED THE BASIC ARCHITECTURAL STUDIES AT THE FACULTY OF ARCHITECTURE IN BELGRADE AND THEN WON A SCHOLARSHIP TO STUDY AT THE LA SAPIENZA UNIVERSITY IN ROME AT THE FACULTY OF ARCHITECTURE “LUDOVICO QUARONI”, WHERE SHE OBTAINED HER MASTER’S DEGREE AT THE DEPARTMENT OF SPATIAL PLANNING, ARRANGEMENT AND REQUALIFICATION OF URBAN SPACES OF THE DEVELOPING COUNTRIES. SHE THEN WENT ON TO WIN AN INTERNATIONAL SCHOLARSHIP FOR DOCTORAL STUDIES AT THE LA SAPIENZA UNIVERSITY IN ROME, WHERE SHE COMPLETED HER DOCTORAL STUDIES WITH HER THESIS “PROJECTIVE RESILIENCE ASSESSMENT FOR WATER SENSITIVE ADAPTIVE URBAN DESIGN”.
IN HER ROLE AS CURATOR OF THE 16TH VENICE ARCHITECTURAL BIENNALE SHE CONCEPTUALIZE THE THEME “EMERGING RESILIENCE. REIMAGINING VOIDS THROUGH SHARING VALUES” WHEN SHE LED AN MULTIDISCIPLINARY INTERNATIONAL AUTHOR TEAM. SHE WAS THE COMMISSIONER OF THE BALKAN ARCHITECTURAL BIENNALE: BAB 2019, BAB 2021, AND BAB 2023.
TWO DESIGNS WERE NOMINATED FOR THE MIES VAN DER ROHE PRIZE: VILLA THE TWO (2024) AND BETULA DESIGN CENTRE (2022). JELOVAC WON SEVERAL AWARDS FOR THE BUILDING CONTEMPORARY CHALET, SUCH AS THE ARCHITECTURE MASTER PRIZE IN THE CATEGORY OF ARCHITECTURAL DESIGN – RESIDENTIAL ARCHITECTURE (GUGGENHEIM MUSEUM, BILBAO), WAS A WINNER OF A GERMAN DESIGN AWARD, RECEIVED SPECIAL RECOGNITION AT THE S.ARCH CONFERENCE IN HONG KONG, WON THE CEMEX BUILDING AWARD, LOOP DESIGN AWARD, BIGSEE AWARD AND OTHER SIGNIFICANT RECOGNITIONS AND AWARDS FROM THE REGIONAL SALOONS OF ARCHITECTURE AND URBANISM. SHE IS ONE OF THE CO-FOUNDERS OF THE FEMALE ARCHITECTURAL SOCIETY ŽAD IN BELGRADE AND A MEMBER OF THE JURY IN NUMEROUS COMPETITIONS (EXPO MILANO 2015, EXPO DUBAI 2021, EXPO OSAKA 2025).
SHE IS THE WINNER OF NUMEROUS AWARDS IN MONTENEGRO AND ABROAD. SHE PARTICIPATED IN MULTIPLE ARCHITECTURAL EXHIBITIONS, ENJOYS EDUCATION WITH ARCHITECTURE BEING HER TRUE PASSION.
THERE IS ENORMOUS LOVE AND WORK BEHIND A BIOGRAPHY SUCH AS YOURS. SO, WHAT IS YOUR SUCCESS FORMULA?
I am a firm believer in order and disciplined work because that is the only way to obtain clarity and profoundness of one’s creation. At the same time, perseverance leads me through uncertainty which is an unavoidable part of the creative process. For me, the key to success is in researching one’s own art and the beauty of the very creative process. I find my inspiration in nature; it is my most authentic teacher of harmony, of my own boundaries – yet, often pushing them to the breaking point. I believe true creativeness is formed outside the comfort zone. It is the moment when I meet myself, when directions that guide me into the unknown are created, bringing new dimensions to my work. I also find creative stimuli in exploring personal freedom, the inner one, which is not linked to experience or external circumstances. It is the type of freedom Schopenhauer spoke of, the freedom that exists when we abstract it from mundane and touch our own essence. It is precisely those moments where I find directions that lead to creating something authentic. My success formula, if I may call it that, is that I remain true to myself, my work and my passion for creation.
HOW DO YOU FEEL – LIKE AN ARCHITECT ARTIST OR ARCHITECT ARTISAN?
As though everything in my life had to be built in the same way a good house is built: on solid grounds, with well-designed structure and an envelope filled with beauty.
I grew up in the duality of principles instilled in me by my father and my mother. My father, a structural engineer, was the embodiment of stability, perseverance and responsibility. He taught me the value of pragmatism and devotion to work. On the other hand there was my mother, lover of contemporary art and design, who introduced into my life lightness, vibrancy and the beauty of living. She was the teacher of life and an artist of the every-day who shaped my sense of harmony by “washing with beauty”. She taught me to recognize the supremacy of simplicity and beauty in every moment. This duality of strength and stability on the one hand and sensible elevated beauty on the other was imbedded in me since my childhood. It was there where my relationship towards architecture was
formed, where beauty is not a finishing layer, but an inextricable part of every creative process. Practicing to “coat” my works in beauty even before they are created has become my instinct. Dealing with science during my doctoral studies has given me the freshness of analytical insights and ability to go back to the foundations with deep understanding.
My creation lies in intertwining the pragmatism of masonry with the depth of science and the freedom of art. This is my personal triptych, a space where functionality and philosophy together tell a story, where each boundary becomes a point of encounter with something greater.
DID YOU OUTGROW YOUR MASTER/ TEACHER? HAVING A ROLE MODEL AND AN INSPIRATION IS STIMULATING.
My only true teacher and constant inspiration is nature. It is my guide to the inner perfection and creative work that does not strive to dominate but support its principles. As for the role models, my “teachers” and authorities are our contemporaries – architects and thinkers that shift the boundaries and set new paradigms in architecture and urbanism. Their work is not just inspiration but a reminder that the learning and improvement process is continuous.
YOUR RESPECT AND LOVE FOR NATURE ARE IMMEASURABLE. WHAT IS IT THAT NATURE TEACHES US AND HOW DO YOU APPLY THIS IN YOUR FIELD OF WORK?
Nature teaches us continuity, cyclicity and transformation. Its shifting processes – the passing of seasons to natural successions of the ecosystems – show how life adjusts and regenerates. This course of changes is not just inspiration for my work but a guide for deliberation of space and time. To become relevant and sustainable, architecture needs to be part of this cycle, adjustable and dynamic very much like nature.
The ability of architecture to recognize its role on all levels, from micro-interventions to global strategies, is vital for its longevity and impact. Small changes in space may trigger bigger transformations in community which teaches us the importance of well-designed multi-level acting.
Architectural succession like natural developments entails adjusting the space through time, allowing its regeneration and new
life. Ecology, urbanism, sociology and culture together shape spatial interventions that are sustainable and socially beneficial. Without this cooperation, architecture risks becoming static and unsustainable.
NOWADAYS, MULTIDISCIPLINARY AND INTERDISCIPLINARY APROACHES ARE SOUGHT IN NARROW EXPERT FIELDS. ARE YOU ONE OF THESE ARCHITECTS THAT LEARNS AND WORKS DAILY AND EXPANDS THE POSSIBILITY OF CREATING IN ARCHITECTURE, URBAN DESIGN AND SPATIAL PLANNING?
In my designs I strive to develop an experimental and research approach which is not just the result of personal devotion but the need to respond to more complex demands set by the contemporary urban context.
Urban design in its nature is multidisciplinary, positioned somewhere between comprehensive abstractions in planning and concrete singularities of architecture. For good results, especially in complex spatial units, an interdisciplinary approach is needed. This entails developing new methodologies for collaborative strategizing and an apparatus for evaluation during the implementation process. In my so far work, I have had the opportunity to work with experts from different fields – biologists, ecologists, hydrologists – and this cooperation confirmed that urban design is a complexly integrated process. Each project brings new questions, challenges and opportunities for innovation, while the interdisciplinary aspect enables shaping of spaces which are not only sustainable but functional, but is also connected on a deeper level with life and nature which they belong to.
PHOTO: RELJA IVANIĆ
WHAT ARE THE NEW PARADIGMS IN ARCHITECTURE AND URBANISM? WHAT IS YOUR VIEW OF THE URBAN DESIGN OF TODAY?
The definitions of urban design are many. Common thing for each of them is system knowledge and understanding of processes, i.e., functioning of complex socio-eco system to devise integral solutions that may be adapted and enhanced in time. Urban design is a collaborative and multidisciplinary process of shaping physical surroundings for a life in an urban context. Today’s cities are sooner observed as dynamic landscapes rather than static structures. Architecture, on the other hand, becomes a living organism – flexible and adaptable.
The theoretical framework that significantly shapes my research work relies on contemporary principles of landscape urbanism and their implication in architectural and urban discourse.
The principles of landscape urbanism as a new paradigm find their sense and support in the capacity of covering theoretically the themes of the space, the theories of ecosystems, network and infrastructure in order to plan complex urban areas. The very term underscores horizontality a connectedness of earlier ideas to form theories of the cities as a landscape, i.e., “multivalent medium for the creation of a new form of the cities”, but to introduce landscape elements into the city which is the basis for planning of green infrastructure models.
City as a landscape and architecture as organism are not just metaphors; it is a call to action to shape new spaces that will be resilient, adaptable and in harmony with the world we belong to.
HAVE YOU EVER TURNED DOWN A JOB BECAUSE YOUR ARCHITECTURAL EXPRESSION DID NOT COINCIDE WITH THE CLIENT’S REQUEST?
Of course, I’ve had a share of those, especially during the formative years of my professional path. Still, in time, architecture has become for me much more than a mere artifact – it became a collaborative process – an opportunity to learn through relationships with others and to explore what is beyond manifestation. In time, these cases became rare. I believe it is the result of “natural selection” where the clients that do not resonate our studio’s style and approach, just do not come to us for cooperation. Today I find this to be positive because it allows me to focus on projects with true synergy, which is always the basis for authentic and quality work.
HOW WOULD YOU DESCRIBE YOUR ARCHITECTURAL STYLE?
For me, architecture is like a book – a layered story that you can come back to over and over, always discovering something new. I strive to make every project true, stripped of the excess, but abundant in meanings that
PHOTO: RELJA IVANIĆ
depict the order of things. Those are spaces that honour context, nature and cultural heritage, life rhythm and social patterns, remaining authentic to their manifestation.
Architecture is becoming more a dialog between the client and the creator, space and time, shaped to be part of life, not outside it. Just like a good book, it does not dominate, but invites, does not close but connects. It is a space where harmony with the surrounding is felt, where each line, each detail, is part of the story you would like to go back to.
ARCHITECTURE OF THE FUTURE. IS TODAY’S ARCHITECTURE HEADED FOR TIMELESSNESS?
Architecture of the future does not stay still, it flows in the rhythm of changes, shaping and reshaping the space through time. Just like Heraclitus said “Change is the only constant”. Timelessness of architecture is not in its stillness but in its ability to adjust, to reexamine and evolve. The concept of timelessness depends on the context, architecture and client, but also on the very nature of the space that is created. We can seek and find it in different theoretical discourses – in architecture that approximates nature, acting as a living organism: free, adaptive and flexible in its function. Such architecture strives towards simplicity and minimalism, but at the same time it is socially responsible, introspective and technologically advanced.
Our responsibility is to create spaces that reflect connectedness with nature, which are resilient to change, adaptable and in harmony with the world we belong to.
Timelessness of architecture does not mean enduring in stillness but enduring in dynamics, relying on flexibility and responsibility to those that are coming.
WHERE DO YOU GET YOUR STRENGTH IN WORK – FROM BEAUTIFUL, PRACTICAL AND USEFUL OR FROM ARTISTIC?
I draw strength from immense support of the family which is the foundation of my devotion and dedication. Their faith in me and my vision gives me strength to persevere, even when I deprive them of my presence for the moments of deep focus and devotion to work. I draw strength from philosophy of connectedness and uniformity. For me, every project is a place where functionality and rationality entwine with aesthetics of the space that is shaped in line with its contact and purpose.
Work process, even though often uncertain, for me is a challenge that brings forth the harmony between what I love and what I create. Each project is an opportunity for architecture to respond to specific needs, as connection of functionality and art, but at the same time to breath in beauty and sense into space it belongs to.
TO WHAT EXTENT DID ARCHITECTURE IMPACT YOUR DEVELOPMENT ON THE PATH TO YOURSELF? DID YOU CONSTRUCT AND SKETCH OUT YOUR LIFE THE SAME WAY YOU SKETCH ARCHITECTURAL DESIGNS?
Architecture inevitably shaped my personal growth and continued to be my guide through the school of life. I do not think that that impact will ever cease, because architecture for me is not just a profession, it is a way of thinking, creating and understanding the world. I learned the value of dialog from it, the art of accepting diversity and the importance of team work. I did not sketch out my life, at least not in a way architectural designs are sketched out. I believe in the alternating life order that brings us good moments, challenging ones and those that are not. It is precisely this unpredictability that shapes us, revealing our boundaries and helping us to overcome them. I find inspiration in my own intuitions and deliberations, revealing new dimensions of my internal world. Just like architecture seeks deliberation and opening up to the unknown, the same way I, through introspection, build bridges to what is yet to come, staying true to the process of learning and making.
WHAT IS THE POWER OF THIS MOMENT, AND WHAT IS THE POWER OF THE ARCHITECTURE YOU DESIGN FOR THE FUTURE?
The power of this moment lies in perseverance and a strong focus on visionary projects, strengthened by discipline and authenticity in design. The architecture I create for the future is based on decoding nature, cultural heritage, and the social context, shaping long-lasting, multilayered spaces with an educational character for future generations.
PHOTO: ANTON WELT
ON, OSTVAREN I USPEŠAN
PRVI WATER SOMMELIER NA
ZAPADNOM BALKANU
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ANTON WELT
- „VODA IPAK NIJE SAMO VODA. GLEDAJTE JE DRUGIM OČIMA “ ALEKSANDAR ZEREMSKI -
ALEKSANDAR ZEREMSKI, PREDUZETNIK, INVESTITOR, EKONOMISTA, PRVI I JEDINI
SERTIFIKOVANI WATER SOMMELIER - STRUČNJAK KOJI JE SPECIJALIZOVAN ZA PROCENU I IDENTIFIKACIJU KVALITETA VODE ZA PIĆE, UKLJUČUJUĆI I NJEN UKUS I MIRIS, NA PROSTORU
SRBIJE I ZAPADNOG BALKANA. BAVI SE NAUČNIM RADOM U OBLASTI DRUŠTVENIH NAUKA: EKONOMIJE I UPRAVLJANJA ORGANIZACIONIM SISTEMIMA. OSNIVAČ JE I DIREKTOR
KOMPANIJE SPRING UP ALIJANSA U BEOGRADU, KOJA JE VLASNIK BRENDA DIVNA VODA.
ČLAN JE UD RUŽENJA WATER SOMMELIER UNION U NEMAČKOJ. www.divnavoda.rs www.watersommelierzeremski.com
KADA I KAKO SI ODLUČIO DA VODA BUDE TVOJE PROFESIONALNO OPREDELJENJE NAKON VELIKIH POSTIGNUĆA U DRUGIM OBLASTIMA POSLOVANJA?
To je bilo pre sedam godina, a 27 od početka moje poslovne karijere. Prvih 20 godina sam sprintao “business” i “science” maraton –stigao sam na oba cilja kao pobednik, ali sam, naravno, izgoreo. Narednih sedam godina sam se izduvavao od prethodnih 20 i nisam radio, uslovno rečeno, “ništa” – samo sam čitao, svirao, pevao i putovao, pa i vino pravio – morao sam da popunim svu svoju duhovnu prazninu nastalu u prethodnom periodu života i da se fizički i psihički oporavim od pređašnjih burnih godina.
Potom je nastala potreba da se ponovo bavim nekim biznisom, ali sada u drugom ruhu.
Taj biznis je trebao da ispunjava nekoliko kriterijuma. Pre svega, morao je biti na neki način moj (u mom vlasništvu), moralo se prodavati nešto konkretno (a ne “magla”), morala je da postoji potencijalno masovna tražnja za proizvodom koji će da se prodaje i na kraju – a to je bilo najteže – moralo se raditi o biznisu koji ne zavisi ili ne traži podršku države, ambasada, tajkuna, domaćih ili stranih bezbednosnih službi i tajnih društava, ali i o nekom predmetu biznisa koji je “čist, moralan i nije štetan po zdravlje” potrošača/korisnika.
Proizvod svega toga je bilo udruživanje sa grupom prijatelja i osnivanje kompanije Spring Up Alijansa, koja je danas vlasnik brenda Divna voda i bavi se prodajom i distribucijom te vode do svojih krajnjih potrošača/korisnika.
Od vremena osnivanje te kompanije do danas, moje interesovanje o vodi se neprestano širi,
u međuvremenu učim o vodi i postajem Water Sommelier, a voda u mom životu postaje više od biznisa.
POSLEDNJIH DESET GODINA JE ZVANJE WATER SOMMELIERA BILO U UPOTREBI SAMO U ZAPADNOJ EVROPI. TI SI PRVI WATER SOMMELIER NA PROSTORU SRBIJE I ZAPADNOG BALKANA. ŠTA BI TO TAČNO ZNAČILO?
Da, može se reći da je Water Sommelier stručno zvanje koje je nastalo novijeg datuma.
Nemci i Amerikanci su ga porodili, da tako kažem, pre oko 14 godina, od kada se počinje sa zvaničnom sertifikacijom ovog zvanja, mada je prvi Water Menu prezentovan javnosti mnogo godina ranije – tačnije 2003. u baru Hotela “Adlon Kempinski” u Berlinu. Danas je to stručno zvanje zastupljeno u skoro svim zemljama Zapadne Evrope, kao i u Americi, Kanadi, Grčkoj, Rumuniji, Turskoj, UAE, Kini, Indiji, Indoneziji, Tajvanu, Singapuru, Hong Kongu, Tajlandu...
Na prostoru Zapadnog Balkana, pa i u Srbiji –evo tek sada.
U najužem smislu, Water Sommelier je stručno zvanje u oblasti gastronomije i moglo bi se reći da se tim zvanjem naziva lice koje prevashodno kreira Water Menu i bavi se savetovanjem gostiju u ugostiteljskim objektima (hotelima, restoranima i kafeima) o uparivanju vode sa hranom i drugim napicima tokom obedovanja, savetuje ugostitelje o značaju i doprinosu vode u pripremi hrane i različitih napitaka, kao što se bavi i specijalističkom obukom uslužnog osoblja u ugostiteljstvu.
Podrazumeva se da Water Sommelier mora znati kako da prepozna različite vrste voda, pa
i kako da identifikuje konkretan brend vode “na slepo”, ali i da zna da proceni kvalitet neke vode.
Nešto šire – bavi se i savetovanjem u oblasti marketinga o tome kako određeni brend vode približiti i najbolje prodati potencijalnom kupcu, ali i savetovanjem investitora i stručnih timova u oblasti kreacije novih brendova voda koje bi trebalo proizvesti i ponuditi tržištu.
Najšire – može savetovati i svakog pojedinca van ugostiteljstva i van biznisa o tome koju vodu je najbolje da konzumira s obzirom na svoje godine, radni režim, zdravstveno stanje i slično.
KOLIKO NAŠ NAROD IMA SVEST O KVALITETU VODE KOJU KONZUMIRA?
Ironija i jeste u tome što tako malo znamo o nečemu što svakodnevno i ponajviše od svih namirnica unosimo u svoj organizam. Voda može biti sigurno najzdravija namirnica koju konzumiramo, ali može biti i štetna – neka od najopasnijih trovanja mogu nastati upravo konzumacijom neispravne vode – tada se radi o akutnim trovanjima. Međutim, možemo se i “tiho” trovati – ako pijemo nekvalitetnu vodu, ali još uvek ne toliko nekvalitetnu da bi nas ona akutno otrovala.
Ljudi u našoj zemlji piju kojekakvu vodu, naročito kada se radi o “česmovači”. Ne kažem da je ona na svakom mestu baš loša, ali je pretežno nekvalitetna. Da se ne razumemo pogrešno –niko se od nje neće momentalno otrovati i umreti, jer je ona mikrobiološki ispravna i ispunjava zakonske uslove da se može klasifikovati kao pijaća i podobna za ljudsku upotrebu, ali ona de facto nije kvalitetna. Crpi se iz površinskih voda – najčešće reka – koje su izuzetno zagađene. Pogone za preradu otpadnih voda skoro i da nemamo u našoj zemlji, pa tako sve fekalije završavaju baš u tim rekama. Ogromna količina hemije je potrebna da tu vodu u FOTO: UNSPLASH.COM
preradi privede mikrobiološkoj ispravnosti i nameni za ljudsku upotrebu, a da ne govorimo o prastarim i izraubovanim instalacijama na vodovodnoj mreži, koje sa sobom nose razne štetne supstance. Dakle, država je ta koja treba svima da obezbedi “ispravnu” vodu za piće i ne može se reći da to ne radi i da to nije dovoljno. Milijarde su potrebne da bi se obezbedili pogoni za preradu otpadnih voda i nove instalacije na vodovodnoj mreži.
Na nama samima je da ipak potražimo kvalitetniju vodu koja može doprineti, pre svega, našem zdravlju.
Dobar deo stanovništva više ne koristi česmovaču, ali je i dalje “u magli”. Najveći broj kupuje i pije vodu iz jednokratne plastične ambalaže. To je prvenstveno loše zato što time takoreći urnišu životnu – prirodnu sredinu u kojoj žive, a zatim se na svojevrstan način i hrane mikro i nano plastikom iz tih boca.
Oni sa nešto dubljim džepom masovno kupuju filter aparate za vodu – misle da time rešavaju sve probleme. Još ako su ti aparati lepi, pa se ženama fino uklapaju u kuhinje... Ali avaj! Ti aparati zaista otklanjaju većinu štetnih supstanci iz vode, ali “večne hemikalije” kao što su PFAs (polyfluoroalkyl substances) ne mogu se rešiti i otkloniti iz vode ni filterima najsavremenije nanotehnologije.
Reći će ljudi: “Kako je ovaj počeo da nam soli pamet, nećemo moći da pijemo vodu jer nijedna nije kvalitetna.” Ipak nije tako – uvek kada možete i ako možete potražite tzv. prirodnu izvorsku vodu ili prirodnu mineralnu vodu iz staklene ambalaže ili plastične ambalaže za višekratnu upotrebu, što veće zapremine (što veća ambalaža, to manja mogućnost migracije mikro i nano plastike u vodu).
KAKO I GDE SE EDUKOVATI O VODI?
Pitanje je na mestu i samom sebi sam ga dugo postavljao. Ne mogu da kažem da nema dovoljno materijala koji se bave vodom iz raznih uglova. Međutim, sav taj materijal je razbacan – od zakonskih i normativnih akata, preko stručne literature, do dnevnih i magazinskih štampanih i digitalnih medija. Običan čovek ne može u svemu tome da se snađe. Često su informacije koje mogu da se nađu u svim tim materijalima protivrečne. Sve u svemu, nema sistematizovanog i holističkog pristupa temi. To i jeste jedan od razloga zašto sam odlučio da u svojim pedesetim godinama pohađam nastavu i saznam i naučim sve što me je interesovalo o vodi u najširem smislu. Istraživao sam koja bi mi institucija mogla pružiti to znanje i odluka je pala na najugledniju iz te oblasti –Doemens Akademiju, čije je sedište u Minhenu u Nemačkoj. Nemci su ipak prava adresa za neke, da ne kažem mnoge, teme. Dobio sam i više od očekivanja koja sam imao, sve je bilo cakum–pakum, što bi se reklo. Ako neko nema toliko želje, ambicije, novca, vremena i energije da upiše i završi tu akademiju, ostaje mu da istražuje na sve strane i malo po malo sakuplja građu i sistematizuje svoje znanje.
Želeći da u tom smislu doprinesem i pomognem našim ljudima da saznaju o vodi sve što ih interesuje, izradio sam sopstveni veb sajt “watersommelierzeremski.com”, u okviru kog sam domaćoj javnosti ponudio elementarnu edukaciju o vodi. U okviru sajta postoji opcija “Pitajte Sommelier-a”, pa oni koji su zainteresovani za sticanje više znanja o vodi mogu na ovom mestu postavljati pitanja opšteg ili individualnog karaktera i dobiti odgovore na sva svoja pitanja. S obzirom na to da je ova moja usluga potpuno personalizovana i besplatna, nije na raspolaganju baš svima jer bih u tom slučaju morao po ceo dan da čitam pitanja i odgovaram na njih. Ona je ekskluzivno namenjena pretplatnicima vode Divna i oni je mogu koristiti neograničeno.
KAKO VIDIŠ PERSPEKTIVU WATER SOMMELIER ZANIMANJA U SRBIJI?
Teško je predvideti da li će ljude u Srbiji to zanimati manje ili više, ali će vremenom svakako postajati prepoznatljivije i prihvataće se kao i svaki drugi zanat. Verovatno ne baš kao zanimanje Wine Sommeliera, ali možda približno.
S obzirom na to da je Water Sommelier ili Water Menu nešto što se danas u svetu povezuje samo sa najluksuznijim – najčešće Michelin Star – restoranima kao deo tzv. “ultra fine dining experience” koncepta, njihova zastupljenost će kod nas umnogome zavisiti upravo od razvoja tog segmenta u ugostiteljstvu. Pomenuću ovde samo neke od najboljih restorana u svetu u kojima možete da nađete Water Menu na stolu, pa ako vas put nanese i imate debeo novčanik... Bon Voyage!:
– Claridge’s, London, UK
– Florie’s Four Seasons, Palm Beach, USA
– Hilton Miami Dadeland, Miami, USA
– La Pergola, Rome, Italy
– Enoteca Pinchiorri, Florence, Italy
– Water Library, Bangkok, Thailand.
U ovim restoranima se cene po boci vode od 0,75 litara kreću od 10 do čak 100 dolara/evra, a u meniju možete naći vode sa svih strana sveta. Treba napomenuti da Water Menu ne podrazumeva samo informaciju o tome da li je voda gazirana ili negazirana, nego može obuhvatiti manje ili više dodatnih informacija o vodi – njenom poreklu, mineralnom sastavu, PH vrednosti, ukusu, osećaju koji možete imati kada je pijete, uparivanju sa hranom i vinom itd. Nikada neću zaboraviti večeru u Enoteci Pinchiorri kod Annie Feolde 2017. godine u
Firenci kada mi je u ruke dospeo Water Book iz koga je trebalo da izaberem jednu od bukvalno svih voda koje postoje u svetu. Toliko sam obnevideo razmatrujući Water Menu da sam na kraju poručio jednostavno “Acqua Pannu” (smeh).
U Srbiji još uvek nema ovakvih “ultra fine dining” restorana, ali se ubrzano krećemo ka tome. Prvi restorani od kojih se očekuje da bi mogli da zagaze u ove vode su restorani koji su pre nekoliko meseci dobili po jednu Michelin zvezdicu – “Fleur De Sel” u Slankamenu i “Langouste” u Beogradu. Što više restorana ovog tipa bude otvarano, to će konkurencija među njima biti veća i svaki će želeti da ima nešto posebno u svojoj ponudi – nešto što će ga razlikovati od drugih.
Da bi Water Menu u našim restoranima imao svoj puni smisao, moramo se otvoriti i prema novim tržištima sa kojih ćemo uvoziti raznovrsne vode, a ne da u meniju budu zastupljene isključivo vode iz naše zemlje. Mnogo je zanimljivih voda koje se mogu naći na tržištima Nemačke, Austrije, Češke, Španije, Francuske, Skandinavije.
DA LI JE VODA NOVA “NAFTA”?
Da. Rat “u rukavicama” je već počeo, ali čovek u današnjim uslovima života nema dovoljno vremena da o tome razmišlja i brine se šta će biti za 20 ili 50 godina. Dovoljno mu je briga što mora u svakom momentu da pazi odakle ga spopadaju raznim nebulozama – od veštačkog mesa do hleba i drugih proizvoda koji sadrže delove insekata.
Ne govori se o tome, ali je poznato da velike multinacionalne kompanije kao što su CocaCola, Pepsi Co, Nestle i Danone nemilice stavljaju pod svoju kontrolu sve raspoložive izvore i punionice širom sveta. Ove četiri
grupacije u ovom trenutku kontrolišu preko 90% tržišta flaširane vode u svetu. Kao i u svakoj privrednoj grani i delatnosti, veliki jedu male – mali proizvođači ne mogu da izdrže u borbi sa velikim igračima na tržištu, pa im iz želje da ikako profitiraju ili ne bankrotiraju prodaju svoje proizvođačke kapacitete.
Tako je već i u našoj zemlji. Dve naše najveće punionice nisu više naše – one su takođe u rukama velikih igrača. Vlasnik Rose je CocaCola, a vlasnik Knjaz Miloša je Mattoni (ovlašćeni proizvođač i distributer Pepsi Co proizvoda). Coca-Cola je pored toga kupila i punionicu nekadašnjeg brenda vode Duboka. Kinezi i Arapi već nekoliko godina merkaju sve preostale manje punionice koje se još uvek koprcaju i ne daju, ali je samo pitanje dana kada će za neku dobru paru da se prodaju. Uzdam se ipak u prave domaćine koji neće podleći iskušenju da sve ima svoju cenu i koji neće prodati baš sve što se može prodati.
Da li će “tihi rat” prerasti vremenom u “otvoreni rat” u kome je sve dozvoljeno i u kome će domaćinima biti oteta njihova imovina –verovatno će to ostati našoj deci da vide.
ŠTA DIVNA VODU ČINI POSEBNOM I DRUGAČIJOM U ODNOSU NA DRUGE
VODE, ALI I U BIZNIS MODELU?
Ono što Divna vodu čini drugačijom i privlačnijom od drugih voda je to što ih ima četiri vrste –različitog su mineralnog sastava, pa samim tim i različitog ukusa. Ako znate nešto o vodi, onda je to da ne treba piti neprestano istu vodu, već je treba menjati s vremena na vreme i kombinovati unos minerala u organizam.
A zašto model prodaje i distribucije “do praga korisnika”? Na prvom mestu zbog toga što model biznisa koji podrazumeva prodaju i sopstvenu
distribuciju vode do krajnjeg korisnika otvara mogućnost visoke lojalnosti potrošača prema kompaniji od koje proizvod i uslugu dobijaju. Na drugom mestu – korisnicima je zgodno da kod kuće ili na poslu imaju i vodomat, tako da vodu mogu u svakom momentu koristiti potpuno rashlađenu ili spremnu za pravljenje toplih napitaka umesto da vodu vuku iz marketa, pa da je hlade u frižideru ili greju na šporetu, da se zatim bakću sa ambalažom, đubretom itd. Treći razlog je što je u našem biznis modelu put do korisnika daleko lakši sa aspekta konkurencije – ne morate trošiti stotine miliona na reklamu, na tzv. “ulistavanje”, pa na pozicioniranje i tome slično. Četvrto je što je Divna sa aspekta ambalaže u koju se pakuje u takvom biznis modelu održiv projekat – voda je potrošačima na raspolaganju u staklenoj ili u plastičnoj ambalaži za višekratnu upotrebu – zagađenje životne sredine je svedeno na minimum.
KOJA JE RAZLIKA IZMEĐU USPEŠNOG MENADŽERA KOJI RADI ZA DRUGOG I ONOGA KOJI JE UŠAO U PREDUZETNIČKE VODE I IZGRADIO NOVI POSLOVNI SISTEM?
Objasniću to parabolom. Ovaj prvi je “prodao dušu đavolu” – vlasnik ga nemilice cedi do gole kože, a on svesno i dobrovoljno na to pristaje radi velikog novca koji mu se iza toga smeši i sve oko sebe podređuje poslovnim ciljevima kompanije za koju radi i svom sopstvenom interesu da zaradi što je više moguće. Ovaj potonji bar dobija šansu da kupi kartu za “večni život”. Da li će je kupiti i tamo na kraju završiti zavisi opet od njega samog. Ako bude radio sebično – samo u sopstvenom interesu, izrabljujući ljude koji za njega rade i špekulativno – razmišljajući samo o tome koliko će više i više da zaradi, onda mu se dobro ne piše. Ali ako bude radio nesebično i time gradio nešto kvalitetno što će iza njega ostati i ako bude delio deo svoje dobiti drugima
tajno, a ne javno – tada će mu se Bog umesto đavola osmehnuti.
FORMULA TVOG USPEHA?
U današnjem pretežno potrošačkom društvu, uspešnost se meri količinom novca koju si uspeo da stekneš i koliko sa tim novcem možeš da se protegneš. Ako uspeh znači imati komforan stan, dobar auto, skupocen sat i biti u mogućnosti da bezbrižno putuješ po svetu i posećuješ prvoklasne restorane, a uz to još i da imaš pored sebe lepu ženu – onda, da – mogu reći da sam uspešan. E sad, ako ti đavo ne da mira, pa bi da putuješ sopstvenim avionom ili da imaš svoje plovilo vezano u Monte Carlu ili Porto Cervu – onda nisam uspešan.
Ja “uspešnost” ne vidim tako ograničeno. Morala bi se tu umešati prava ljubav, sposobnost da upravljam sobom i svojim vremenom na pravi način i da stvorim ambijent u kom moji bližnji neće patiti zbog moje uspešnosti. Tek tada bih se osećao uspešnim. Još uvek nemam formulu za postizanje takvog cilja.
TEMA MARTOVSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “MOĆ SADAŠNJEG TRENUTKA”. KOLIKO SI SADA I OVDE U SVOM ŽIVOTU? DA LI SI ČOVEK SADAŠNJOSTI, PROŠLOSTI ILI BUDUĆNOSTI?
Rekao bih da sam čovek budućnosti, odnosno da sam čovek zagledan u budućnost. Uvek ispred sebe imam neki cilj koji se trudim da ostvarim i u tom smislu ne mirujem. Orijentacija na strateški i holistički pristup u prevazilaženju ili rešavanju problema je to što me karakteriše, a sadašnjost doživljam samo kao taktiku za ostvarenje strateških ciljeva. Ostvarenje nekog cilja uvek otvara neku novu perspektivu i tako ukrug. Poslovno gledano, pokazalo se da to daje vrlo dobre rezultate, pa sam u nekom momentu takav model nesvesno preslikao i na privatni život, što se i nije pokazalo adekvatnim. Samo u ekstremno lepim ili ekstremno teškim situacijama znam da živim u sadašnjem trenutku. Mislim da se to sve ne da naučiti, već je stvar karaktera. Sreća je što nas ima i ovakvih i onakvih, pa ako je pameti možemo najbolje od sebe dati i najbolje od drugog uzeti.
PHOTO:
YOUR HUMAN DESIGN
PIŠE: LJILJANA ALEKSIĆ, HUMAN DESIGN MENTOR ZA TVOJ POTENCIJAL
PRISUTNOST KAO IZAZOV
KLJUČ ZA AUTENTIČAN ŽIVOT – HUMAN DESIGN
Eckhart Tolle u svojoj knjizi Moć sadašnjeg trenutka otkriva fundamentalnu istinu: sve što smo ikada doživeli, osetili ili iskusili, dogodilo se u sadašnjem trenutku. Prošlost i budućnost su samo mentalni koncepti – konstrukcije uma koje nas odvlače od jedine realnosti koja zaista postoji: sada.
Human Design nas uči kako da ne ostanemo zarobljeni u tim mentalnim konstrukcijama. Naša strategija i autoritet nisu alati uma – oni nas povezuju sa inteligencijom tela i energije. Kada donosimo odluke iz autentičnog unutrašnjeg autoriteta, umesto iz straha, analize ili spoljašnjeg pritiska, prestajemo da živimo u iluziji prošlosti ili neizvesnosti budućnosti. Počinjemo da osećamo slobodu, lakoću i jasnoću.
Prisutnost i mentalni haos
Koliko često ste uhvatili sebe u vrtlogu misli – analizirajući prošlost, brinući o budućnosti, osećajući anksioznost zbog neizvesnosti? Šta ako rešenje nije u još više razmišljanja, nego u otpuštanju?
U svetu u kojem dominiraju brzina, planiranje i analiza, sve je više ljudi koji se suočavaju sa stresom, osećajem hronične iscrpljenosti i unutrašnjeg nemira. Naučeni smo da život osmišljavamo iz uma, postavljamo velike ciljeve i pokušavamo da kontrolišemo budućnost.
Ali šta ako pravi mir ne dolazi iz planiranja i predviđanja, već iz sposobnosti da budemo potpuno prisutni ovde i sada? Human Design nudi drugačiju perspektivu – poziva nas da se vratimo svom telu, oslobodimo uslovljenosti i naučimo kako da dozvolimo trenutku da nas vodi.
Zašto je prisutnost toliko izazovna?
Naš um je moćan alat – ali kada preuzme kontrolu, postajemo robovi sopstvenih misli. Većina ljudi provodi ogromnu količinu vremena u glavi, analizirajući prošlost ili brinući o budućnosti, dok nesvesno zanemaruje jedini trenutak koji zaista postoji – sadašnji.
Human Design nam pomaže da razumemo zašto se ovo dešava. Naš energetski dizajn, u kombinaciji sa kolektivnim uslovljavanjem, stvara unutrašnju napetost – telo nam šalje signale, ali ih um nadglasa logikom, strahovima i očekivanjima.
Kada se izgubimo u ovom mentalnom haosu, dolazi do nesklada: telo postaje napeto, emocije potisnute, a unutrašnji mir zamenjen osećajem praznine i nezadovoljstva.
Prava promena nastaje kada prestanemo da tražimo odgovore u mislima i počnemo da ih osećamo kroz telo.
Kako se povezati sa sobom kroz telo?
PHOTO:
Prvi korak ka izlasku iz uma i ulasku u telo jeste svesnost. Postavljanjem pažnje na disanje, senzacije i osećaje u telu, vraćamo se u sadašnji trenutak. Kada to praktikujemo dosledno, počinjemo da primećujemo obrasce koji su nas ranije nesvesno vodili. Uočavamo kako nas uslovljenost iz prošlosti gura u odbrambene mehanizme, kako strah projektuje buduće ishode i kako se gubimo u mislima koje nisu naše.
Naš nervni sistem je često preplavljen stresom jer nije imao priliku da procesuira nagomilane emocije. Umesto da ih potiskujemo ili analiziramo, Human Design nas uči da ih propustimo kroz telo – da ih osetimo, dozvolimo im da postoje i da ih pustimo. Tako razvijamo svest posmatrača! Ovaj proces omogućava unutrašnju alhemiju – ono što je nekada bio strah postaje mir, a ono što je bila anksioznost postaje jasnoća.
Kako energetski tipovi mogu pronaći prisutnost kroz svoj dizajn?
Human Design nas uči da se vratimo unutrašnjem autoritetu – svom telu, osećajima i intuiciji. Svaki energetski tip u Human Designu ima svoj specifičan način povezivanja sa sadašnjošću:
• Generatori i Manifestatorski Generatori – Prisutnost dolazi kroz kontakt sa sakralnim centrom. Kada slede ono što ih raduje, prirodno su usklađeni sa životom. Frustracija je signal da su izašli iz sadašnjeg trenutka i da treba da se vrate unutrašnjem odgovoru.
• Projektori – Njihov um često traga za priznanjem, ali kada se prepuste svom telu i dozvole da budu pozvani u prave situacije, osećaju lakoću i prisutnost.
• Manifestatori – Prisutnost se nalazi u slušanju unutrašnjeg impulsa. Kada se ne plaše svoje snage i preduzimaju akciju iz autentične inspiracije, osećaju unutrašnji mir.
• Reflektori – Njihova prisutnost dolazi iz usklađenosti sa lunarnim ciklusom i dubokog osluškivanja energije oko sebe.
Zašto izbegavamo sadašnji trenutak?
Iz perspektive Human Designa, bežanje iz sadašnjeg trenutka nije samo psihološka ili emocionalna reakcija, već i energetski obrazac. Kondicioniranje iz spoljnog sveta uči nas da je sigurnost u budućnosti, dok nas trauma iz prošlosti drži u stalnom stanju opreza. Međutim, istinska sigurnost ne dolazi iz predviđanja i planiranja, nego iz poverenja u sopstveni dizajn i prisutnost u sada.
Put ka unutrašnjem miru ne vodi kroz još analize i pokušaje da razumemo sve unapred, već kroz praksu prisutnosti i slušanje sopstvenog tela. Human Design nam daje alat da se oslobodimo uslovljenosti i ponovo uspostavimo kontakt sa sobom. Jer istinska moć ne leži u kontroli, već u sposobnosti da budemo u sadašnjem trenutku, celoviti i svesni, spremni da prihvatimo život kakav jeste.
Povratak sadašnjem trenutku nije luksuz, već ključ za autentičan život.
Human Design nam daje mapu kako da oslobodimo mentalne obrasce, povežemo se sa svojim telom i živimo u skladu sa sopstvenom unutrašnjom istinom. Kada prestanemo da bežimo u prošlost ili budućnost i dopustimo sebi da budemo prisutni ovde i sada, otvaramo vrata ka većoj lakoći, ispunjenju i životu u skladu sa sopstvenim dizajnom.
Prisutnost nije teorijski koncept – to je praksa. Počni danas: obrati pažnju na telo, dozvoli sebi da osetiš trenutak i poveruj da su odgovori već u tebi.
PHOTO: OLGICA BOŽINOVIĆ
YOUR FOOD
ČEGA SI GLADNA OVDE I SADA?
PIŠE: OLGICA BOŽINOVIĆ
Osam godina pomažem ljudima da povrate zdravlje.
Posmatram kako se životi rascvetavaju, kako se telo menja i osećam da izvršavam svoju misiju kad god čujem lepe vesti od svojih klijenata.
Nekako se zadesilo da većinu mojih klijenata čine žene.
Njihove priče, njihovi izrazi lica, njihove bolne duše su zapravo toliko slične.
Donekle mogu da promovišem zdravu ishranu, ali često nailazim na zid i shvatam da je zdravlje osobe popustilo zbog iscrpljivanja i guranja tela preko limita, bežanja u rad, rad, rad... I da ponekad ni najzdravija hrana sveta ne pomaže.
Evo priče:
Ona je na poslu posvećena, zadovoljava očekivanja šefa. Probija se kroz gradske gužve, u želucu oseća prazninu jer opet nije stigla da skuva ručak. Griža savesti ne popušta dok kupuje brzu hranu za porodicu.
Uleće u kuću, brzinski pere ruke. Čekaju je oči, uglavnom gladne, jer ona je ta. Ona je ta koja je zadužena za ishranu porodice. Zveket tanjira trgne je iz razmišljanja, ipak će sutra otići u nabavku, ne bi bilo loše ubaciti malo zeleniša.
Dok se trudi da izgleda sveže jer decu nije videla ceo dan, žulj na nozi je podseća da je bila u štiklama i da su stopala otečena.
Setila se u trenutku da je veš u mašini još juče opran i da je zaboravila da kaže ukućanima da ga prostru. Hladan vetar na terasi i misli.
Iscrpljena je. Oseća se kao hobotnica. Suprug stiže sa posla, kasno je popodne. Mogli bi po čašu vina.
Iz sobe glas ― mama, ne razumem ovaj zadatak. Dođi!
Stomak joj je nadut, peristaltika loša, opada joj kosa. Ma kupiću neki šapon protiv opadanja kose. Sad ću naručiti onlajn.
Ne mogu više ovako da živim. Nemam hobi. Drugarice ne mogu više da lažem jer svaki vikend prebacujem za naredni.
Njena majka zove na telefon. Što te nema, tati opet nije bilo dobro. Dođi sutra da ga odvedeš do lekara.
Kolaps u stomaku, kolaps u glavi, kolaps u duši.
Telo šalje signale. Ona nema vremena da ih čuje. Ponekad ih samo ignoriše. Ponekad je steže u grudima, I ima kratak dah. Zacrni joj se pred očima kad naglo podigne glavu. Premalo se smeje. Brine se.
Da li je poneo užinu u školu?
Uveče jede previše. Tad malo popusti adrenalin.Oseti se na tren živom. Daj hranu!
Otvara frižider i oseća se poraženo jer zna da stomak i bokovi bivaju nekim čudom sve veći. Zbunjena je. Skrhana. Kako krenuti iz početka? Kako se nahraniti?
A čega je zapravo gladna?
Ovo je tipična slika jedne od mojih klijentkinja. Priče sliče jedna drugoj i kao žena se često pitam čega smo zapravo gladne.
Hrana koju unosimo u telo treba biti spremljena sa ljubavlju. Sa namerom da donese zdravlje.
Mnoge od tih žena unose hranu iz straha, da se ne ugoje, da im ne skoči pritisak, holesterol, trigliceridi.
Hranim se da bi mom telu bilo dobro. Da unesem lagane, šarene namirnice, od kojih pijace u svakom godišnjem dobu izgledaju čarobno.
Deluje jednostavno, ali kada dođe kući sa picom u kesi, ona zapravo ne hrani svoje telo. Hrani ono nešto što je muči, što je izjeda, zbog čega ne može noću da zaspi.
Treba joj nežnost. Pažnja. Saosećanje. Gladna je ljubavi, gladna je vremena za sebe.
Gladna hobija. Dugih šetnji.
Gladna je da bude viđena, prihvaćena baš takva kakva je. Bez očekivanja.
Samo je žena.
Gladna je da je prigrle, da kažu da će sve biti u redu.
Uvek svojim ženama kažem 50% telo i 50% duša.
Tek kada to razumeju, idemo da vraćamo njeno zdravlje u njene ruke.
I ide nam!
Svaka žena koja vrati zdravlje u svoje ruke je i moja pobeda. Moj skroman doprinos svetu i veličanstven način da živim svoju svrhu.
A život sa svrhom je jedini koji je vredan življenja.
PHOTO: MARIJA RADOJKOVIĆ
YOUR STEP
KORAK NAPRED ILI NAZAD
SVET JE MALI ILI VELIKI – ZAVISI KAKO GA VIDIŠ, ALI KAKO
VIDIŠ I SEBE: MALO ILI VELIKO, MOĆNO ILI NEMOĆNO.
PIŠE: MARIJA RADOJKOVIĆ
@FLYING_THROUGH_DREAMS
Svaki put počinje početkom, prvim korakom, traje hodanjem, usputnim stajanjem i vodi nekom mestu, nekom završetku, poslednjem koraku koji se korača na cilju. Cilj, istina, može biti prolazan, put do narednog cilja, ali ovog puta bih ga pozicionirala na jednom vrhu. Zove se Uhuru, na svahili jeziku Sloboda. Ta Sloboda je dostižna na visini od 5895 mnv. Mnogi su je osetili.
Uhuru je najviši vrh Afrike, Kilimanjara ili Kilimandžara, kako ga mi zovemo. Uhuru je želja mnogih planinara i planinarki, ali i onih koji to nisu stilom života. Ima onih koji krenu putem ka Uhuru vođeni prestižom, reklo bi se neznanjem šta čini put do vrha. Nošeni sopstvenim porivom da ostvare sve što naume. I to je moć nekog trenutka. Biti na vrhu nečega danas je stvar ne samo fizičke spremnosti nego osećaja samopouzdanja, dominacije, pa otuda, čini mi se, i opšte upotrebljena reč osvajanja vrhova planina i sveta. A čovek je mali spram gromada po kojima korača, bez svesti da nije osvojio ništa već samo pohodio prostranstva koliko su mu ona dozvolila.
Put do Slobode ide kroz etape, smenjuju se vegetacije, okolina, pogledi, lokaliteti, menja se sastav vazduha i smanjuje količina kiseonika. Na početku je sparno, koristiš repelente, koža je izložena Suncu, pa su na momente to naizmenično sprejevi zaštite od komaraca, pa zaštite od Sunca. Štitiš se od okoline, a želiš da joj pripadaš. Dosta kontradiktornosti oko nas u tom hodanju. Možeš da misliš, a i ne moraš, tvoje je da hodaš. Podrška nebrojena, nosači, kuvari, vodiči. Svi usmereni na to da TI dotakneš Slobodu. Lagano, „pole, pole“, kako ti svi okolo pričaju. I tada vidiš ubrzani život koji vodimo, u današnjem svetu sekunda je skupa, a u Africi sekunda je ništa, za jedan korak treba više sekundi. U suprotnom, Sloboda nije mesto gde ćeš brzim korakom stići. Prva lekcija do prvog kampa, sporim korakom se penješ do vrha! Put do Slobode vodi kroz tri kampa i put je iz deonica koje pojedinačnom kilometražom
ne zasenjuju, niti odaju utisak neke težine. U sumi je lepa brojka, oko 100 kilometara. Zato bih rekla da se mnogi i upute potcenjujući lekcije planine, zasenjeni vrhom na koji žele stići. Druga etapa nema više mazanja i zaštita, samo upijaš lepote koje te okružuju ― neobični cvetovi za Evropljane, slapovi vode koji su usputni, kameleon kao stanovnik ovih predela ― i hodaš, sada već lagano, ok je, nije siljenje i nije teško držati ritam „sporih hodača“. Vidiš vrh kome težiš. Lepota je svuda oko tebe i mami te, zasenjuje. Lepota je tu, deo si nje i prihvataš je. Sve postaje jedan ritam koji pratiš i upijaš. Treći dan osećaš da je to tvoj život odavno i da si ga samo na momente zaboravio i skrajnuo nekim tamo životom u civilizaciji. Aklimatizacija, izlažeš telo još većoj nadmorskoj visini. Svi oko tebe pričaju, prate se, čovek gleda čoveka. Tema konstantna, uticaj visine i pitanja koje stalno čuješ: „Možeš li? Jesi li ok?“ Čovek je najveća pomoć čoveku. Kao grupa savladali smo visine do kojih smo se popeli, čini se da je brzo prošlo sve iza nas, sutra smo u pravcu ka još jednom kampu, prekosutra smo na vrhu. A opet, istovremeno, čuješ neke želje, nedostajanja, faljenja, od sna, preko hrane, do pića, udobnosti života najčešće. Tri dana samo i eto na videlu onoga bez čega deluje da tvoj život ne funkcioniše. Koliko moći imaš u sebi da kontrolišeš taj trenutak? Da li zaista moraš baš to da imaš u tom trenutku? Da li je baš sve to neophodno na tom mestu, na skoro 4000 mnv? Da li od toga zavisi tvoj naredni korak? Kome daješ moć? Posmatram sve oko sebe i razmišljam ko će biti moćan sutra. Okreneš se i već si na 4000+ mnv, izaziva pogled, krater je jasno pozicioniran na putu koji se završava u kampu. U tom kampu čekaju te završne pripreme za uspon koji je u ponoć. Vidi se uticaj visine, vide se slabosti ljudi. Da, ljudi smo, mi ljudi smo krenuli na uspon i možemo biti slabi. Možda malo viri pitanje za neki sat posle ponoći: „Šta će meni sve ovo i zašto idem gore?“ Provirilo je kod većine, ali je većina
i gurnula pitanje, nije to trenutak. Tu je moja, tvoja, naša moć ― jasna. Na toj visini i dalje vladamo većim procentom našeg uma i tela. Kada već gledaš krater koji treba pohoditi na putu do vrha, odlučuješ da ti ništa od prethodnog dana ne fali. Mozak se zanimljivo igra sa ljudima. Za 24 sata toliko promena. I dalje posmatram i čekam, znam šta čekam i radujem se.
Ponoć je, krećemo, peti dan je našeg hodanja. Umesto zaštite od Sunca, obučeni smo slojevito, oprema za minus temperature. Hodamo u koloni kako su nas rasporedili vodiči. Svi kao jedan „pole, pole“ dišemo, ima i pričalica, ali većina priča sa sobom. Ponoć je i sada ne razmišljamo o kilometrima ispred nas, minimalni su, samo šest kilometara do vrha, ali razmišljanja su različita. Činjenica je da je hladno, -15/-18°C, duva, sporo se krećemo, to telu ne pomaže. Visina radi svoje. Pokazuju se trenuci u kojima ljudi posustaju. Gde je moć? Trenutak u kome si veliki ili mali? Pred sobom? Ne za druge, ne za planinu, ne za svet, već za još jedan korak koji praviš do vrha! Umeš li da obuzdaš misli i uskladiš korak, disanje? I ideš od koraka do koraka, još jedan i onda će nastati još jedan. Logično, zar ne? Okolo vidiš dve stvari ― grejače za ruke i kesice energetskih gelova. Zanimljivo i ujednačeno. Hiljade ljudi teži Uhuru, hiljade ljudi godišnje penje se do Slobode i sve što nedostaje i fali se svede na dve potrebe ― zagrej me i daj mi energije. Odlučila sam da pevam, misli mi pevaju i puštam noge da me nose i posmatram. Sutra ću analizirati, sada samo skladištim. Pevam i povremeno pitam: „Jaco, da li si ok?“ Važno mi je da ja budem ok, ali i da moji prijatelji budu ok, tu smo zajedno. Goran je u koloni iza nas, on je verujem dobro, neću da mislim drugačije. Automatski se sve ponavlja satima,
prekinuli smo niz toplim đumbir čajem, zagrlili su nas naši vodiči najtoplije moguće iznutra, čaj se slio i obgrlio atome tela i dao im snagu. Penjemo se satima, a sekunda u satu dugačka, čini mi se da je nebo nadohvat ruke. Vodiči pomažu nekima sa opremom koju nose, dele teret. Ljudi posustaju, neki odustaju, ne idu dalje, oseća se poljuljana energija grupe. Skadištim pitanje ― koliko smo mali ili veliki, gde je ljudska moć koja osvaja vrhove? Ne prozivam, samo preispitujem opravdanost upotrebljenih izraza. Kasnije saznajem, pitanje koje je virilo dan ranije, izašlo je ispred lica mnogima, tražio se odgovor šta ih je povelo na ovaj put. A test moći je baš tu, ovaj momenat u kome se susretneš sa odlukom ― korak napred ili nazad. Nije to moć za drugog. TO JE MOĆ ZA TEBE.
Stajemo i okrećemo se polako ka pravcu odakle smo krenuli. Mavenzi je ispred nas, on se ne penje, stoji gordo i porediš ga sa visinom na koju ideš. A ideš iznad njegovih vrhova. U ravni smo sa Mavenzijem, gledamo se koliko je moguće u
noći, zvezdano je, pa je jasnije. I dešava se. Rađa se dan, nastaje linija na nebu, dan i noć, Sunce i Mesec. Stojimo i gledamo, svi, cela grupa, vodiči su stali i sve nas bez puno reči zaustavili na mestu na kome smo se našli. I Sunce ima moć. Energija cele grupe je podignuta, vodiči pevaju „Hakuna matata“, a mi „moćnici“ plačemo. Zašto? Ne umem da odgovorim za druge, ali za mene je bila MOĆ TRENUTKA KOJI ŽIVIM. Upijam, sada više ne skladištim, ovo nije za čuvanje, ovo je za SADA, OVDE, OVO SE DEŠAVA i ja želim da budem prisutna. Hladno je i dalje, ali samo fizičkom telu, pomoći će grejači, Sunce me hrani. Rodio se dan i svi mi koji smo stigli do Uhuru i dotakli Slobodu. Sve posle ovog trenutka nije bilo isto, nije bilo ni teško, samo rutina „pole, pole“, korak za korakom, dereze plus za sneg. Osmeh tela je bio osmeh koraka hodača do vrha. Još nekoliko sati uspona, ali ništa naspram onih posle ponoći. Sve je izvesno i jasno, stižemo kuda smo krenuli ― SADA I UVEK.
PHOTO: VOJISLAV VUKOVIĆ
YOUR LIFE
UTOČIŠTE I SNAGA KROZ UMETNIČKI IZRAZ
INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VOJISLAV VUKOVICH
ALEKSANDRA VUKSANOVIĆ (BEOGRAD, 1994) JE MASTER LIKOVNI UMETNIK I LIKOVNI PEDAGOG. ŽIVI I STVARA U RIPNJU NADOMAK BEOGRADA.
DIPLOMIRALA JE 2017. NA VISOKOJ ŠKOLI LIKOVNIH I PRIMENJENIH UMETNOSTI STRUKOVNIH STUDIJA (MEDIJI SLIKE) U BEOGRADU, A DVE GODINE KASNIJE NA OSNOVNIM STUDIJAMA NA FAKULTETU UMETNOSTI U NIŠU (SLIKARSTVO), U KLASI MR KATARINE ĐORĐEVIĆ. MASTERIRALA JE 2021. NA FAKULTETU UMETNOSTI U NIŠU (SLIKARSTVO), U KLASI MR KATARINE ĐORĐEVIĆ. ČLAN JE ULUS-A OD 2021. GODINE, KAO I ULUPUDS-A OD 2023. GODINE. OD 2023. IMA STATUS SAMOSTALNOG UMETNIKA.
RADILA JE U VII BEOGRADSKOJ GIMNAZIJI KAO PROFESOR LIKOVNE KULTURE, A ZATIM NASTAVILA LIKOVNO-TERAPEUTSKI RAD U BOLNICI ZA CEREBRALNU PARALIZU. TAKOĐE, OD 2022. GODINE BAVI SE I LIKOVNO-PEDAGOŠKIM RADOM KROZ LIKOVNE RADIONICE, KALIGRAFIJU I PRIPREMNU NASTAVU ZA SREDNJE UMETNIČKE ŠKOLE U SVOM ATELJEU U RIPNJU.
OD 2017. GODINE, IZLAGALA JE NA 38 KOLEKTIVNIH (BEOGRAD, NOVI BEOGRAD, NIŠ, SMEDEREVSKA PALANKA, STARA PAZOVA, MAJDANPEK, SREMSKA MITROVICA, INDIJA, NEPAL, BAMLADA, BANGLADEŠ, TURSKA, TUNIS, JORDAN, OBALA SLONOVAČE) I OSAM SAMOSTALNIH IZLOŽBI (SMEDEREVSKA PALANKA (2018), PANČEVO (2018), STARA PAZOVA (2020), LESKOVAC (2023), NEGOTIN (2023), BEOGRAD (2023), SMEDEREVSKA PALANKA (2023), VELIKA PLANA (2024)). DOBITNICA JE MNOGOBROJNIH NAGRADA. UČESTVOVALA JE I NA NEKOLIKO PROJEKATA, OD KOJIH SE POSEBNO IZDVAJA LIKOVNO-TERAPEUTSKA KOLONIJA IGALO, KOJOJ JE PRISUSTVOVALO ŠEST SLIKARA I PET OSOBA SA CEREBRALNOM PARALIZOM. NEKI OD ALEKSANDRINIH CRTEŽA, SLIKA I GRAFIKA MOGU SE VIDETI I U DRŽAVNIM I PRIVATNIM USTANOVAMA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.
ZA RYL MAGAZIN, MLADA UMETNICA GOVORI O SVOJOJ BOLESTI, ODRASTANJU, STVARALAŠTVU.
Kako je tvoja bolest epilepsija uticala na tebe, a kako na tvoju porodicu?
Epilepsija je za mene mnogo više od dijagnoze – ona je moja snaga, moj pokretač i nepresušni izvor motivacije. Dobila sam je kao beba, sa devet meseci, tako da je ona sastavni deo mog života. Naučila me je da budem hrabra, istrajna i da u svakoj situaciji pronađem snagu da idem napred.
Iako sam nakon hirurškog zahvata već nekoliko godina bez epi napada, a poslednje tri godine i bez terapija, epilepsija je i dalje deo mene – ne kao slabost, nego kao deo identiteta koji me je oblikovao.
Za moju porodicu, epilepsija je bila izazov, a možda čak i lekcija o strpljenju kroz teške trenutke koje smo zajedno prolazili.
Da li si tokom odrastanja doživela mobing?
Iskreno, da – tokom odrastanja doživela sam mobing iz više uglova. Često sam se suočavala s predrasudama i sumnjama ljudi oko sebe – da li ću moći da se školujem, izgradim karijeru, živim samostalno i funkcionišem kao i svaka druga osoba. Bilo je onih koji su me gledali kroz prizmu bolesti, a ne kroz ono ko sam zaista.
Međutim, nikad nisam dozvolila da me tuđa mišljenja obeshrabre. Uvek sam se trudila da ignorišem takve reakcije i da se usmerim ka svojim ciljevima. Kada pogledamo istoriju, vidimo da su mnoge velike ličnosti poput Sokrata, Dostojevskog, Van Goga, Aleksandra Velikog, Napoleona I Bonaparte i drugih, takođe imale epilepsiju, ali ih to nije sprečilo da ostave neizbrisiv trag
u svetu. Njihove priče su me inspirisale da nastavim hrabro dalje, bez obzira na prepreke.
Još jedna od najčešćih situacija s kojom sam se susretala bila je stigma ili dilema da li prijaviti svoj zdravstveni problem ili ga prećutati kako ne bih izazvala strah kod drugih, ali ja sam oduvek bila iskrena po tom pitanju. Smatram da je potpuno normalno i ispravno informisati osobe s kojima provodim više vremena – bilo da su to učitelji, profesori, društvo iz odeljenja ili klase, prijatelji, kolege, jer kada su ljudi upoznati s tim mogu mnogo lakše i smirenije odreagovati u situaciji kada dođe do epi napada.
Iako su mobing i predrasude ponekad bile bolne, nikada nisam dozvolila da mi to slomi duh.
Gde si pronalazila snagu i veru za svoj razvoj i stvaranje?
Moje najveće utočište i snaga je oduvek bila umetnost, naročito tokom osetljivog i turbulentnog doba i suočavanja sa predrasudama koje su me u jednom periodu dovele do socijalne anksioznosti i potrebe za minimalnim kontaktom sa ljudima. U tom razdoblju, umetnost je postala moj najvažniji oslonac. Kroz nju sam mogla slobodno da iskažem svoja osećanja, misli i unutrašnje borbe. Umetnost mi je pružala sigurnost, davala je glas onome što nisam mogla rečima da iskažem, bila je moj način da pronađem svetlo i kada mi se činilo da ga nema. Dodatni vetar u leđa dala mi je višemesečna psihoterapija, koja mi je pomogla ne samo u poboljšanju komunikacije sa ljudima, već i u izgradnji dodatnog samopouzdanja i vere u sebe. Nažalost, psihoterapija je i dan-danas često tabu
tema, ali za mene je bila jedan od ključnih stepenika – naučila me je da se otvorim, da prihvatim sebe i sve oko sebe i da sa još većom slobodom pokažem svetu ko sam i šta sve mogu.
Kada si shvatila da možeš sve?
Ne mogu tačno da kažem kada sam shvatila da mogu sve, ali ako postoji period koji me je najbolje upoznao sa sopstvenom snagom i istrajnošću, onda je to krajem 2016. godine kada sam prošla kroz neurohirurški zahvat. Operacija kojom je odstranjen deo mozga na kojem se nalazilo žarište epilepsije bila je prekretnica u mom životu.
Iako sam potpuno bila svesna rizika koji nosi, u meni nije bilo straha – naprotiv, osećala sam ogromnu snagu i motivaciju. Znala sam da me čeka izazovan oporavak, ali umesto da se prepustim neizvesnosti, odlučila sam da se borim. Koristila sam različite metode i alternative kako bih što pre oporavila postoperativne poteškoće (oslabljena memorija, problemi s govorom i kretanjem).
Najveći dokaz te snage i upornosti bio je to što sam se, uprkos svemu i svim prognozama, nepunih mesec i po dana nakon operacije vratila na predavanja, uspela u roku da završim treću, završnu godinu Visoke škole likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, a zatim sam iste godine, nepunih godinu dana nakon operacije, nastavila svoj akademski put sve do završetka master studija na Fakultetu umetnosti u Nišu.
To iskustvo je ostalo moj najveći motiv, ne samo do sada, već i za ceo život. Naučilo me je da prepreke postoje da bi se prevazišle, da snaga dolazi iz-
nutra i da se, uz dovoljno volje i vere, zaista može sve.
Šta ti je donela umetnost?
Umetnost mi je donela način da bolje upoznam i razumem sebe, kao i svet oko sebe. Dok je s jedne strane umetnost za mene siguran kutak i moj svet, s druge strane izazovi sa kojima se susrećem uvek me inspirišu da gledam dublje i osećam snažnije. Naučila me je strpljenju, kreativnosti i hrabrosti da izrazim ono što rečima ne mogu.
Jednom rečju, umetnost mi je donela slobodu.
Na koji način izlaganje umetničkih dela u inostranstvu doprinosi tvom stvaralaštvu?
Umetnost je moj način da komuniciram sa svetom, a izlaganja u inostranstvu su mi omogućila da svoje stvaralaštvo podelim s različitim kulturama i publikama. Svaka izložba i simpozijum, bilo u zemlji ili van nje, za mene je prilika da prenesem emocije, priču i poruku koju nosim kroz svoje slike.
Posebno mi je drago kada vidim da moja umetnost inspiriše, pokreće razgovore i stvara povezanost među ljudima, bez obzira na jezik i poreklo. Smatram da umetnost ima moć da ruši barijere i spaja ljude i zato mi je još više drago što svojim radom mogu da doprinesem kulturnoj razmeni i umetničkoj sceni na međunarodnom nivou.
Izlaganja i simpozijumi su za mene i lični i profesionalni rast – svaki novi projekat donosi nova isustva, susrete i inspiraciju za dalje stvaranje. Jedna od narednih aktivnosti koje mogu najaviti jeste moj likovno-pedagoški rad u Edukativ-
nom centru za umetnost i književnost u Kraljevini Maroko, što će mi biti veliko zadovoljstvo.
Tvoj rad sa osoboma sa cerebralnom paralizom je terapeutski izuzetno značajan i za tebe i za njih.
Trudim se da kroz rad sa osobama sa cerebralnom paralizom, kao i kroz likovno-pedagoški rad,
dam doprinos najbolje što umem i mogu. Ovaj način terapeutskog i pedagoškog rada je veoma značajan, ne samo za njih, već i za mene. Tu umetnost postaje most između nas, alat za izražavanje kad reči nisu dovoljne.
Gledajući kako kroz kreativni proces pronalaze radost, snagu i osećaj slobode, i sama osećam ispunjenje i zahvalnost. To je podsetnik koliko
umetnost može biti lekovita i koliko je važno deliti je sa drugima.
Kako je protekla izložba koju ste imali u Galeriji „Nikola Radošević”?
Humanitarna izložba koja je održana poslednje nedelje januara ove godine u Galeriji „Nikola Radošević” protekla je izuzetno lepo i emotivno. Bilo je veliko zadovoljstvo videti kako publika reaguje na radove koji su nastali na Drugoj likovno-terapeutskoj koloniji u Bogovađu. Razgovori sa posetiocima i njihova interpretacija izloženih dela doneli su mi novu inspiraciju. Osim toga, energija same galerije i posvećenost organizatora učinili su da se osećam kao kod kuće. Bilo je to iskustvo koje ću dugo pamtiti, a nadamo se i daljoj saradnji.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć sadašnjeg trenutka”. Koliko je sadašnji trenutak moćan? U čemu vidiš svoju moć?
Sadašnji trenutak je jedino što zaista imamo. Prošlost nas oblikuje, budućnost nam daje viziju, ali snaga delovanja leži isključivo u sada. U tom trenutku se krije moć odluke, promene, kreacije i rasta.
Moć sadašnjeg trenutka vidim u svesnom življenju, u sposobnosti da budem prisutna – u umetnosti, u svakodnevnim trenucima, u razgovorima i emocijama koje proživljavam. Svaka odluka doneta sada stvara novi tok mog života, svaka boja na platnu menja njegovu dinamiku, svaki potez kistom nosi deo mene u svet.
Moja moć leži u umetnosti – u njenoj sposobnosti da priča, inspiriše i povezuje. Kroz slikarstvo izražavam ono što rečima ne mogu, ostavljam trag svojih misli i osećanja.
Svesnost sadašnjeg trenutka je oslobađajuća. Kada ga prigrlimo, prestajemo da budemo zarobljenici prošlih iskustava i strahova od budućnosti. Tada se otvara prostor za rast, autentičnost i snagu da budemo ono što jesmo.
PHOTO:
YOUR ART
DUHOVNA ISTORIJA NAŠE ZEMLJE
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: ANTONELA KANELIĆ
SVET U SLICI, SLIKA SVETA
SNEŽANA PAVLOVIĆ, AUTOR IZLOŽBE „SVET U SLICI, SLIKA SVETA”, GODINAMA RADI NA POSLOVIMA SARADNJE DRŽAVE SA CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA, A POSEBNO NA
PROJEKTIMA KOJI SE TIČU OČUVANJA NACIONALNOG IDENTITETA SRBA KOJI ŽIVE VAN SRBIJE. KAO NOVINAR, DONELA JE PRVE REPORTAŽE IZ DALMATINSKE EPARHIJE NAKON NEMILIH ZBIVANJA NA PROSTORIMA BIVŠE DRŽAVE.
GODINAMA JE ANGAŽOVANA U KOMISIJI VLADE REPUBLIKE SRBIJE ZA VERSKU NASTAVU U ŠKOLI, A NAJPOZNATIJI PROGRAM KOJI JE REALIZOVAN U USTANOVAMA KULTURE ZA DECU I MLADE JE „BEOGRAD – MIHAILOV GRAD ILI KAKO SE RAĐALA NOVA KULTURA MODERNE SRPSKE DRŽAVE“.
POSEBNA PROFESIONALNA OKUPIRANOST JE AFIRMACIJA USTANOVA KULTURE I UMETNOSTI KAO PODSTICAJNIH SREDINA ZA UČENJE MLADIH I ODRASLIH.
BILA JE DRŽAVNI PREDSTAVNIK U MEĐUNARODNOJ ALIJANSI ZA OČUVANJE SEĆANJA NA HOLOKAUST, U OKVIRU KOJE JE KOAUTOR INTERDISCIPLINARNIH OBUKA ZA ZAPOSLENE U SISTEMU OBRAZOVANJA I VASPITANJA.
SAMOSTALNI SAVETNIK ZA TEOLOŠKO OBRAZOVANJE U UPRAVI ZA SARADNJU SA CRKVAMA I VERSKIM ZAJEDNICAMA MINISTARSTVA PRAVDE, DIPLOMIRANI ANDRAGOG.
Kako si došla do ideje da okupiš umetnost iz svih zajednica i crkava kroz izložbu „Svet u slici, slika sveta“?
Ideja je rođena nakon dugog istinotražiteljskog puta da publici predstavimo umetnost čiji temelj nose vrednosti i identitete tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji. Tragali smo za originalnim formatom izložbe koja ne bi pokazala uobičajen koncept verske umetnosti, odnosno estetike, već smo želeli da pokažemo duhovnu istoriju naše zemlje, onu skrivenu koju čuva predanje, umetnost, melodije čovekovog postojanja, bogosluženja ili, sažeto rečeno, želeli smo da pokažemo blagoslovenu istoriju ljudskog postojanja.
Na tom putu nije bilo moguće da hodam usamljeno. Ideja se pokazala solidnom, ali je od izuzetne važnosti bio susret sa grupom saradnika, dr Oliverom Tomićem i umetnicima Akademije za konservaciju i restauraciju, koji su znali da ideju ožive i otvore put do njenog punog vizuelnog identiteta. Snažna podrška dr Vladimira Roganovića,
direktora Uprave za saradnju s crkvama i verskim zajednicama, bila je presudna jer je verovao da isticanje kulture i umetnosti čini najneuporediviju i najdublju vrednost našeg društva.
Kako je izložba prihvaćena u verskim krugovima a kako u široj publici?
Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije dao je blagoslov da Srpska pravoslavna crkva bude stub projekta, uputivši poziv umetnicima, članovima tradicionalnh crkava i verskih zajednica da svojim umetničkim dostignućem posvedoče zajedničko i autentično iskustvo koje baštine sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji.
Odazvalo se 54 umetnika, bilo bi ih još više, ali zbog prostornih mogućnosti izložbenog prostora, morali smo da zaključimo spisak radova na pomenutom broju. U svojoj uvodnoj besedi, Njegova svetost je uputio zahvalnost najpre umetnicima koji su, kako je rekao, doneli lekoviti mir umetnosti u vrlo uznemiravajućim vremenima.
Do današnjeg dana, izložbu je posetilo preko 4000 posetilaca, prema svedočanstvu naših dobrih domaćina iz Istorijskog muzeja, među kojima su i strani gosti sa svih meridijana. U razgovoru sa publikom, dominirao je utisak da je izložba jedinstvena jer daje uvide o verskoj različitosti, bogatstvu kulturne baštine, neobična jer se očekivalo da će izloženi radovi biti slika sakralne umetnosti, te ih je veoma iznenadilo kada su na jednom mestu videli kojim tehnikama, bojama, motivima, komuniciraju tri monoteističke religije, svaka na svoj način, a opet prepoznatljivo svakom biću. Zajedničko je svim umetnicima da su ljudi koji veruju da je Bog stvorio svet, da smo njegova stvorena bića za večnost, sve ostalo je različitost koja potvrđuje početnu tezu.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo, možemo da kažemo da je izložba posećena i prihvaćena kako od strane verujućih ljudi tako i od onih koji to nisu, jer u krajnjem slučaju imamo pred sobom mali podsetnik iz lekcija opšte kulture.
Druga je godina zaredom kako se organizuje izložba pod istim nazivom, sa različitim autorima. Ovaj put bili su pozvani i arhijereji (episkop Ilarion i episkop Tihon) da daju svoj doprinos. Kako vidiš doprinos u umetnosti kroz iskustvo episkopa ili kroz umetnike?
Prve godine su u najvećem broju učestvovali verujući ljudi koji vole umetnost i njom se bave u slobodno vreme, bilo je i profesionalnih umetnika, ali manje. Ideja je bila da umetnost poveže ljude od Subotice do Novog Pazara, svedočeći da crkve i verske zajednice sa onim što jesu, po prirodi i suštini, što čine i svedoče, predstavljaju bogatstvo i resurs ovog društva. Biti vernik, osećati i živeti sa tom odrednicom jeste poseban oblik egzistencije, prisutan hiljadama godina, nije zaključan nego je otvoren i budan, teži ka univerzalnosti i autentičnosti. Vera je uvek moderna i oslobađajuća, čak i kada joj ljudska ideologija, ponekad, zatvara kapiju društva. Ne možete je ugroziti jer svoj put uvek nađe u istini.
A lepota je najbliža istini. Zato nam je umetnost potrebna.
Ove godine, konkurs je bio po pozivu na koji su se odazvali ugledna i ostvarena imena naše likovne i umetničke scene, tako da sada imamo potpunu sliku sveta koji smo želeli da podelimo sa publikom.
Nenametljivim načinom, u dobroj nameri i veri, pokazali smo spremnost verujućih ljudi da svojim kreativnim nadahnućem posvedoče saradnju, zajednički život, međusobno poštovanje i poverenje. To je na kraju krajeva i glavna poruka izložbe.
Mada, neophodno je da isteknamo činjenicu po kojoj smo jedinstveni u Evropi, a to je da u stvarnosti, prepunoj sukoba i stradanja, Srbija jeste zemlja gde je saradnja među crkvama i verskim zajednicima na izuzetnom nivou, ne samo na nivou verskih poglavara već i na nivou vernika, običnih ljudi. Time se zaista ponosimo i ujedno osećamo obavezu da taj odnos čuvamo i negujemo.
Obe izložbe su bile organizovane u zvaničnim institucijama od javnog značaja, Narodnoj biblioteci Srbije i Istorijskom muzeju Srbije. Okupila si tradicionalne crkve i verske zajednice, kao i umetnike koji su dali svoj doprinos i viđenje slike sveta kroz svet u slici. Da li je i to tvoja misija, jer je izložba od državnog značaja?
Na ovo pitanje odgovaram lično i profesionalno. Pripadam onoj vrsti ljudi koji nisu u nesporazumu sa svojim identitetom. Svoju versku i etničku pripadnost zdravo prihvatam, sa tim živim i nemam potrebu da budem neko drugi. To što mi je dato rođenjem prihvatam sa radošću, a što se veroispovesti tiče, za liturgijski život sam se opredelila lično. I nema tu šta da se preispituje.
Slično je i sa profesionalnom sferom. Služim svom narodu (svima koji žive u našoj zemlji, bez izuzetka), poštujem sve vernike i radujem se svakom susretu sa njima, jer poštovaćemo se onoliko koliko se budemo poznavali.
Isto je i sa institucijama. Kao dugogodišnji državni službenik, a provela sam četvrt veka u nekoliko državnih organa, gledala sam kako se narušavao ugled institucija, mnoge važne poslove su uzimale druge organizacije koje su delatnost ustanova svele na oročene projekte. Kada se projekti završe, novac potroši, više se na stare staze ne vraća.
Suština je da se institucijama vrati kreativni potencijal, ugled i profesionalizam, jer dozvolite, istorijsko i kulturno sećanje će uvek čuvati u većoj meri institucija (čak i kada nije u najboljoj formi, da se sportski izrazim) nego neka druga organizacija.
Raduje nas da su direktori Narodne biblioteke Srbije i Istorijskog muzeja Srbije, Vladimir Pištalo i Dušica Bojić, prihvatili da budu domaćini jedne i druge izložbe bez ikakvih uslovljanja. Posao je samim tim bio olakšan a zadovoljstvo obostrano.
Koliko treba vremena, znanja i ljubavi da se povežu komplementarne verske priče na platnu, kroz fotografiju, kaligrafiju, ikonopis, mozaik, vez...
Ljubav je u osnovi svega, suština postojanja. Zatim slede talenat, znanje, posvećenost, disciplina i rad. Taj sled može da dovede do rezultata. Samo od sebe ne biva ništa. I naravno vreme koje kreativnost zahteva. Epoha u kojoj živimo je pre svega neprijatelj slobodnom vremenu, a poznato je da su se mnoga fantastična dela rodila iz dokolice. Vreme je postalo skupo, traži se od svih nas da smo brzi, efikasni, produktivni, da donesemo mnogo, pa onda još više. Tog mnoštva je toliko da se davimo u količinama a vapimo za lepotom i suštinom.
Za umetnike neretko čujemo da su majstori i da u svojim rukama imaju zanat, mada bih rado rekla da smo u analizi dela u toku postavljanja izložbe razumeli da među njima ima vrhunskih filozofa. Zadivljujući je podatak da imamo delo islamske kaligrafije koja je utemeljena na teoriji matematičkih skupova, ikonopis rađen u retkoj tehnici mešanja boje i rastopljenog voska ― enkaustici, tkanje i vez na predmetima koji
se koriste u bogoslužbene svrhe u judaizmu i pravoslavlju, apstraktne kompozicije građene od slova, koji predstavljaju Bogorodičin pokrov, dela rađena u vajarskoj tehnici koja podsećaju na antičku istoriju i iza svakog dela, lepog i uzbudljivog, krije se priča o nastanku dela i umetniku koji ga donosi. Iza slike mora da živi reč, a ovde je jasno da su umetnici u dubokoj vezi sa onim što čini reč i da je svako delo proizvod bogatog unutrašnjeg sveta koji je u njima odnegovan.
Šta i kako dalje? Da li imaš ideju da sledeće godine isti temat ponudiš dijaspori?
Razmišljamo o tome, trenutno odmeravamo snage. Za sada je važno da završimo posao oko objavljivanja kataloga radova sa ove izložbe. Po svojoj suštini i misiji, izložba je odgovarajuća za naše ljude koji žive u inostranstvu. Dobra volja autorskog tima postoji i smatramo da je dovoljno da nas pokrene na akciju.
Opredeljenje autorskog tima je da predstavimo kroz vizuelnu umetnost i kulturu raznolikosti kao posebno bogatstvo naše zemlje, koje uključuje kako stvaralaštvo nacionalnih manjina i svih društvenih grupa, tako i mogućnost različitih identitetskih izbora. S obzirom na to da Republika Srbija predstavlja matičnu državu srpskog naroda naseljenog u regionu i različitim delovima sveta, smatramo da izložba ovog i sličnog formata doprinosi očuvanju i povezivanju srpskog kulturnog prostora, odnosno zaštitu kulturnog nasleđa i promovisanje kulturnog stvaralaštva svih nosilaca srpskog kulturnog identiteta, bez obzira na to gde žive.
Koliko umetnici zaista imaju potrebu da rade verske motive i da li su oni upravo njihovo traganje za Bogom?
Ne čini mi se da smo pozvani da merimo potrebe umetnika, njihovu duhovnost, želje da verski motiv prenesu u vidljivi svet u vidu pokreta, slika, boja, tekstura, materijala i slično. Ono što možemo da zaključimo jeste da su religiozne teme jednako inspirativne u ovo strašno doba neoliberalizma kao i pre hiljadu godina. To nas
raduje i teši. Parafraziraću prof. Tomića da su umetnici na ovoj izložbi svedočili zahvalnost Stvoritelju na svetu u kome ih je naselio, a da istovremeno smatraju da je dobro da budemo smerni spram veličanstva tvorevine. Samo sa oba ova osećanja oni su kadri da steknu pravu sliku o svetu, a da u njemu i o njemu sami stvaraju nove.
Ikona Božja u nama je upravo stvaralaštvo kojem oblikujemo nešto izvan sebe. Koliko su umetnici svesni ili nesvesni toga, po tvom iskustvu i radu kao andragoga?
Po skromnom sudu, umetnici su bogotražitelji. Koliko je prisutna svest o tome, zavisi od pojedinca lično. Mada smo pozvani da svi budemo umetnici u meri talanata koje smo dobili, srazmerno snazi i volji koju ulažemo. Stvoreni smo da stvaramo, za ovozemaljsko postojanje i za večnost, što je najvažnije.
Koja je tvoja misija, misija andragoga koja živi u Srbiji u 21. veku?
Podsetiću na moje dane studiranja kada sam polagala socijalnu psihologiju, vrlo ozbiljan predmet, jedan od najtežih na studijama. Profesor me je pitao iz kojih razloga sam se opredelila za andragogiju, njemu se čini da je moja priroda radoznala i uzbudljiva i ne vidi me u ulozi andragoga koji se bavi socijalno depriviranim osobama, organizuje prekvalifikacije, opismenjava i organizuje kurseve na radničkim univerzitetima. Bila sam gotovo uvređena tim pitanjem, pa sam smelo odgovorila „da ništa od toga sigurno neće biti moja profesija, jer andragog je profesija budućnosti i prava mera će biti vidljiva za mnogo godina unapred”. Dobro je da se tako i dogodilo. Andragogija je nauka u usponu i zamahu, a savremenost je zasnovana na paradigmi celoživotnog učenja, čemu je dokaz četvrta digitalna revolucija koja čoveka, bez obzira na dob, pokreće na neprestano usvajanje novih znanja i korišćenje novih tehnologija. Kao i pedagog u školi, andragog je osposobljen da prepozna potrebe kod odraslih, da organizuje i vodi učenje i da na kraju meri rezultate.
Posebno je zanimljiva uloga andragoga u kulturi jer se insistira na integrativnim pristupima i povezivanju različitih profesija koje mogu da donesu potpuno nove, sveobuhvatne priče o pojavama, događajima, novim umetničkim izrazima. Integrativnost i multidisciplinarnost su uveliko prisutni u sistemu obrazovanja ali i u umetnosti.
U umetničkom svetu poznajemo umetnike koji vrlo uspešno komuniciraju sa modernim tehnologijama, ima i onih koji se drže tradicionalnog načina rada, što je takođe vrednost, a uloga andragoga je da sve procese i umetnike prati, povezuje i stvara im uslove da donesu najbolji plod svojih talenata. Iz kojih razloga? Zato što umetnost ima snažnu vaspitnu ulogu i funkciju da, bez obzira na dob, razvija ukus, obogaćuje stilove života, podstiče na stvaralaštvo i korisno organizovanje slobodnog vremena. Delim mišljenje jednog istoričara umetnosti da ne veruje da umetnost menja svet, ali sigurno je da pomaže da preživimo postojanje na ovoj zemlji gde smo došli svako sa svojim ciljem.
Tema broja je „Moć sadašnjeg trenutka“. Kako vidiš svoju ličnu snagu i moć kroz buduće korake kojima ćeš braniti svoju misiju i ljubav?
Snaga i moć su promenljive kategorije. Čas ih imate, pa nestanu. Potrebno je da budemo utemeljeni u znanju a ne u prividu znanja. Takva moć je dugotrajnija. S obzirom na to da je pitanje lično, pokušaću da odgovorim primerom gde želim da ukažem da u Republici Srbiji je prisutno sedam tradicionalnih crkava i verskih zajednica koje baštine svoje istorijsko pravo i delovanje duže od sto godina. Za jednu zemlju to je vrednost i bogatstvo. Dobro bi bilo da se probudimo za te realnosti, da se upitamo ko su ti ljudi, od kada su tu sa nama, da saznamo o njihovom mentalitetu, korenima, nasleđu koliko smo jedni drugima potrebni. Misija je da omogućimo da se upoznamo jer ćemo se bolje poštovati. Moć sadašnjeg trenutka je da svakodnevno stvaramo prilike da budemo ljudi sa dubokim zahtevima duha, da poštujemo život i vreme koje nam je dato. jer vreme zasigurno uvek napreduje, čak i onda kada niko ne može da ga sledi.
PHOTO:
YOUR BREAKFAST
SNAGA UMETNOSTI
PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
HOTEL RADISSON COLLECTION OLD MIL U NEPOSREDNOJ BLIZINI SAJMA JE PRAVA SLIKA
AUTENTIČNOG HOTELA KOJI SVOJOM PONUDOM PRIVLAČI TURISTE IZ CELOG SVETA. U PREDIVNOM AMBIJENTU OVOG HOTELA, VEĆ DRUGU GODINU USPEŠNO REALIZUJEM REFRESH YOUR BREAKFAST SA UMETNICIMA, PISCIMA, LJUDIMA IZ SVETA NEKRETNINA, MUZIČARIMA, ARHITEKTAMA, PSIHOLOZIMA, SVE U CILJU DA NAS TAJ DORUČAK OKUPI, PRIBLIŽI I DA RAZMENIMO ISKUSTVA. RADISSON COLLECTION JE MOJ IZBOR. JELENA MILOŠEVIĆ, SLIKARKA I DIZAJNERKA, ROĐENA JE 1958. GODINE U BEOGRADU, GDE DANAS ŽIVI I RADI. KROZ SLIKARSKE ŠKOLE, AKADEMIJU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, AKADEMIJU SPC ZA UMETNOSTI I KONZERVACIJU U BEOGRADU, ODSEK IKONOPISA, KAO I TOKOM MNOGOBROJNIH STUDIJSKIH PUTOVANJA ŠIROM EVROPE, SAD I AFRIKE, USAVRŠAVALA JE SVOJ SLIKARSKI IZRAZ. IMALA JE 57 SAMOSTALNIH I PREKO 270 KOLEKTIVNIH IZLOŽBI, MODNIH REVIJA, KAKO KOD NAS TAKO I U INOSTRANSTVU. UČESNIK JE MNOGIH PROJEKATA, KAO I MEĐUNARODNIH I DOMAĆIH LIKOVNIH KOLONIJA. SPECIJALIZACIJU U OBLASTI STAKLA JE ZAVRŠILA NA MICHAELIS SCHOOL OF FINE ART (KEJPTAUN, JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA) 2004. GODINE. NJENI RADOVI SE NALAZE U STALNOJ POSTAVCI GALERIJE NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU, UNIVERSITY OF SOUTH AFRICA, STANDARD BANK CORPORATE COLLECTION, GOODMAN GALLERY JOHANNESBURG, JOHANNESBURG ART FOUNDATION, U SAD I PRIVATNIM KOLEKCIJAMA ŠIROM SVETA.
MAJA ŽIVANOVIĆ, ROĐENA JE 1975. U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠILA OSNOVNU ŠKOLU I XIV BEOGRADSKU GIMNAZIJU. FILOZOFSKI FAKULTET, SMER ISTORIJA UMETNOSTI, UPISALA JE 1994. GODINE, A 1995. JE POČELA DA RADI NA RTV POLITIKA. OD 1997. DO 2018. RADILA JE KAO NOVINAR I UREDNIK REDAKCIJE KULTURE RTV STUDIO B. TOKOM VIŠE OD DVE DECENIJE, SNIMILA JE NEKOLIKO HILJADA REPORTAŽA SA LIKOVNIM I PRIMENJENIM UMETNICIMA. AUTOR EMISIJA „PORTRET UMETNIKA” (1997–2000) I „SKICA” (2013–2018). ČLAN ULUPUDS-A, SEKCIJE ISTORIJE UMETNOSTI I LIKOVNE KRITIKE, OD 2019. GODINE. OD 2005. DO 2025. NAPISALA JE VIŠE STOTINA LIKOVNIH KRITIKA I RECENZIJA ZA KATALOGE, BAVILA SE PR POSLOM I ORGANIZACIJOM IZLOŽBI. TRENUTNO IMA STATUS SLOBODNOG UMETNIKA I BAVI SE RECENZIJAMA, ORGANIZACIJOM I PRODUKCIJOM LIKOVNIH DOGAĐAJA. OD JUNA 2023. JE NA MESTU SAVETNICE ZA ODNOSE SA JAVNOŠĆU „KUĆE LEGATA” I ČLAN JE LIKOVNOG SAVETA GALERIJE RADIO-TELEVIZIJE SRBIJE.
VLADIMIR KULAŠEVIĆ, DIREKTOR GALERIJE „NIKOLA RADOŠEVIĆ” U BEOGRADU, SVOJIM INTENZIVNIM RADOM I ZALAGANJEM JE OŽIVEO IZLAGAČKI PROSTOR NA UGLU DELIJSKE 3 I USKOČKE 5. U SAMOM SRCU BEOGRADA, NEPOSREDNO PORED KNEZ MIHAJLOVE ULICE, GALERIJA „NIKOLA RADOŠEVIĆ” NUDI JEDINSTVENI ART KONCEPT PREDSTAVLJANJA UMETNIKA KOJI IMAJU SNAŽNU PORUKU I MULTIDIMENZIJALNOST.
Da li imate luksuz da birate i živite svoje projekte?
Jelena: Da li živim ili sanjam? Ne, ja živim svoj san. Dužnost umetnika je da istražuje i stvara lepotu. A cilj, po mom mišljenju, jeste probuditi čoveka i dotaći mu srce. Da bih svoj san i svoje ideje pretvorila u stvarnost, moram biti svoja, samostalna, što ponekad iziskuje velike napore, psihofizičke i materijalne. Sve ima svoju cenu, a za svoju nezavisnost sam se izborila sama. Zasnovati karijeru na nepripadanju, ostati veran postulatima umetnosti i stvarati je veliko iskušenje, ali i ogromno zadovoljstvo i radost. Kosmički zakoni pravde i dobra su najviši stepen božanske ljubavi, a mi ljudi imamo slobodnu volju, pa moramo imati i svest o posledicama naših odluka i dela. Kako Skot Pek kaže „Put kojim se ređe ide”, a ja bih dodala i teže, ali je zato svaki korak deo ostvarenog sna i vizije. Nikada ne odustajem od svojih projekata, ne pravim kompromise ni u obimu, a ni u kvalitetu svojih dela, prateći unikatnost, ekskluzivnost i glamuroznost. Mogu sačekati najpovoljniji tre-
nutak, ali cilj je isti. Jer ne postoji put do sreće – sreća je put!
Maja: Poslednjih godina sam zaista u poziciji da biram sa kim i koliko ću da radim. Posle dve decenije provedene na televiziji, kada sam na dnevnoj bazi pratila umetnost, konačno opušteno uživam u svom frilens životu. Poseban izazov je saradnja sa mladim stvaraocima koji tek stupaju na likovnu scenu i treba im najviše smernica. Umetnost volim i živim, sa njom se budim i svaki novi projekat otvara neslućene mogućnosti životne igre i radosti.
Vladan: Luksuz je privilegija za posebne, a posebnost se mora zaslužiti kroz trud i priznanje zajednice. Iako glamur deluje privlačno, put ka uspehu zahteva posvećenost i požrtvovanje. Imam sreću da se moje strateške odluke preklapaju sa ličnim zadovoljstvom i ponosom, pa čak i izazove doživljavam sa radošću.
Koliko kulturni radnik danas mora da bude i menadžer i stvaralac, da sve radi od početka
JELENA MILOŠEVIĆ
MAJA ŽIVANOVIĆ
do kraja, da bi se jedan projekat materijalizovao i predstavio svetu?
Jelena: Što bi Momo Kapor rekao – Traži se jedan svet, prekjuče iščezao! Od ideje stvoriti delo, uraditi sve da ono u svojoj iskonskoj zamisli zaživi, prezentovati ga, promovisati, materijalizovati. To su Andrićevi krugovi, Prokleta avlija, niz inkluzivnih krugova, začaranih i komplikovanih. Kako bi čarobno izgledao umetnikov svet da mu se misao, što se više bliži ostvarenju, ne hvata u zamke pitanja, nedoumica i strahova – kako, gde, koliko, zašto, čemu?
Kada bi svako radio svoj posao najbolje što može i zna, kada ne bi postojali `klanovi` i trgovci, već istinski ljubitelji i kolekcionari umetničkih dela, koji znajući njihovu vrednost postaju značajna podrška stvaraocima, tada bi kultura stala na svoje noge. Kada bi institucije kulture bile uz umetnike i borile se za njihove interese, tada bi jačao i uticaj naše umetničke scene u svetu.
Ali umetnost bi bila beskorisna da je sve sjajno, da je svet savršen i da sve funkcioniše, jer čovek ne bi tražio, otkrivao i težio skladu i suštini, živeo bi u njemu. Umetnik otkriva sjaj u tami i vidi tamu sjaja. U životu sam stvari koje ne mogu da promenim prihvatala kao izazov, kao igru, kao novu stepenicu u svom uzrastanju kao individue, kao umetnika, kao božanskog bića. Shvatajući trenutak u kome živimo, prolaznost vremena, ne čekajući, u hodu, donosim nova rešenja, realno sagledavam situaciju i idem dalje. Umetnost se i rađa iz nedovoljno ili loše organizovanog sveta, rađa se kao protest, kao odgovor, kao emocija, kao lepota duše. Kao poziv istine. Onog trenutka kada posmatrač dela počinje u sebi da osluškuje taj isti poziv istine, delo je postiglo svoj cilj i sve drugo nestaje u nekom drugom planu. Do neke sledeće izložbe.
Maja: Nažalost, mora da bude spreman na sve –jer nema podršku institucija, ni logističku ni materijalnu. Da bi se socijalni položaj kulturnih radnika poboljšao, potrebno je da država prepozna postojanje i važnost kulture, što na ovim prostorima nije slučaj. Kultura je marginalizovana, pa pojedinac mora da bude i stvaralac, i organizator, i menadžer. Kao kritičar se svakodnevno susrećem s takvim izazovima, zato što moj posao nije samo pisanje i otvaranje izložbi, već čitava organizacija mora da bude spremna. To se očekuje od mene, jer sam stvorila takav simbiotski odnos sa umetnicima.
Vladan: Svaka generacija mora da pobedi svog „zmaja”. U eri globalnih komunikacija, kulturni ra-
O LD MILL BE LGRA D E
VLADIMIR KULAŠEVIĆ
dnik mora biti i menadžer, i stvaralac, i promoter. Alati su se promenili, ali potreba za sinergijom talenata i veština ostaje ista. Današnji izazov je savladati buku koju stvara digitalna demokratizacija.
Vaše viđenje umetnosti u Srbiji. Kada umetnost daje rezultate?
Jelena: Biti umetnik u Srbiji znači ne računati i ne bojati se, ne očekivati i sazrevati. Kao stablo koje raste i mirno cveta i pored vetrova i pljuskova ima svoj put, bez straha da ga možda neka oluja spreči da dočeka leto. Leto i cvetanje će doći onim strpljivima, verujem u to, ali treba mnogo vere, rada, ulaganja i ljubavi. Dati celog sebe, bezuslovno.
Dug i težak je umetnički put i samo saznanje o sopstvenoj autentičnosti, o osećaju da smo uspeli da budemo najbliži sebi, ostavlja nas smirenim. Veći deo života sam izlagala i živela van Srbije, bez želje da tamo ostanem. Umetnost se mora voleti svim svojim bićem. Učimo i naučimo da bezuslovna ljubav jeste magija. Ta magija se širi, jer umetnost je pre svega izražavanje osećanja. Ne misli, već osećanja. Tada, i samo tada, daje najbolje i najlepše rezultate. Odgonetajući večiti dijalog između sebe i sveta, slikara inspiriše stalno praćenje nesvakidašnjeg ritma života. Uzvišen smisao same umetnosti, to dosezanje u najdublje slojeve suštine umetničkog` postojanja, prepoznajem i u svom stvaralaštvu, u toj strasti i energiji. Umetnost otkriva svet koji se poput kosmosa otvara i po kome slikarevo oko kruži i beleži njegove mene.
Maja: Recentna srpska umetnost je u usponu, potentna je i kvalitetna, jer imamo umetnike svih generacija koji kroz različite vidove predstavljanja zavređuju pažnju ne samo ovih prostora, već čitavog sveta. Neki od umetnika su poznati i prepoznati, ali čini se da je mnogo veći broj onih kojima treba dati bezrezervnu podršku.
Nije samo stvar kvaliteta i raznolikosti, umetnost mora da ima i jaku markentišku podršku, što obično sam umetnik ne može da ostvari.
Vladan: Umetnost u Srbiji ima ogroman, još neiskorišćen potencijal. Naša sposobnost da balansiramo između istočnih i zapadnih uticaja daje nam prednost, ali i rizik od gubitka autentičnosti. Umetnost daje rezultate kada je iskrena, dosledna i kada pronalazi svoj glas unutar zajednice.
Da li imamo likovnu kritiku? Gde su i šta rade istoričari umetnosti?
Jelena: Likovna kritika je način vrednovanja i tumačenja pojava ličnosti i dela u oblasti likovnih i vizuelnih umetnosti. Likovna kritika je danas izgubila nekadašnju ulogu presuditelja vrednosti umetničkog dela, čime se zapravo gube parametri i kriterijumi u njegovom ocenjivanju. Zaboravljena je i edukativna uloga kritike koja se retko objavljuje, uglavnom u stručnoj literature ili katalozima izložbi, obraćajući se pre svega stručnoj javnosti, a ne prosečnoj publici. Mogućnost za objavljivanje likovne kritike danas u Srbiji su izrazito sužene, periodična objavljivanja su potpuno ugašena, kao i mesečni magazini – vodiči. Zato treba istaći sjajan časopis „Likovni život” koji izlazi jedanput godišnje kao dvobroj, koji se entuzijazmom stručnog tima bori da ne nestane.
Maja: Kako prolaze godine, u pisanim i elektronskim medijima sve manje ima likovne kritike, jer nema profilisanih novinara kao što je to bilo pre dve decenije. Prateći likovne kritičare i istoričare umetnosti, primetila sam da se manjeviše vrte ista imena u recenzijama i na otvaranjima izložbi. Potrebno je njihovo angažovanje u privatnim galerijama, medijima, jer kolege koji rade u institucijama brinu samo o svojim zbirkama i projektima. Prosto mora da postoji prirodna smena generacija.
Vladan: Imamo likovnu kritiku – sjajnu, ali često nevidljivu. To je cvet koji tek treba da procveta i društvo mora da joj pruži zasluženu težinu. Demokratičnost mišljenja i podsticanje konstruktivnih dijaloga su ključni za razvoj ove oblasti.
U Srbiji je trenutno procvat u građevinskoj industriji, a njega uvek prati i porast u prodaji umetnina. Ko danas kupuje umetnine?
Jelena: U ovim vremenima sukoba, podela i protivrečnosti, osećam potrebu povratka ravnoteže u naše poimanje sveta i u naše odnose. Procvat građevinske industrije ne donosi u današnjem trenutku i procvat u prodaji umetnina. Ranije su arhitekti, često i sami umetnici, u svoje projekte uključivali i opremanja prostora, pa su predlagali i sarađivali sa umetnicima, kao i sa ozbiljnim kolekcionarima, istoričarima umetnosti. Danas su zidovi novih prostora uglavnom prazni, iz nezainteresovanosti za umetnost ili iz neobrazovanja graditelja. Umetnost, zajedno sa naukom, ima i tu funkcijuda nam pomogne da obuhvatimo i razumemo svet oko nas i u nama, te da kao pojedinci i društvo uspostavimo blagotvorne i koherentne odnose koji nam život čine boljim i lepšim i doprinose stalnom razvoju čovečanstva. Savremena umetnička praksa koja je bazirana na ispitivanju društvenih vrednosti, promišljanju, analizi, u javnom prostoru je potisnuta komercijalizacijom, što deluje prilično frustrirajuće na umetnike.
Maja: Mislim da se kolekcionarska scena bitno promenila poslednjih decenija. Ranije su kolekcionari najviše kupovali „na sigurno” – predratnu umetnost i savremene slikare starije generacije. Ono što ne možete da vidite u muzejima, čuvaju baš ti kolekcionari.
U poslednje vreme, stvorili su se neki drugi trendovi, možda i zbog ekspanzije u građevini. Umetnost je kao živo biće, prolazi transformacije i zato je dobro da kupci umetnina budu osobe različitih profila. Poznajem ljude koji su grupisali svoje zbirke tematski i tehnički, poput aktova ili
crteža, kojima nije bitno samo ime već ono sa čime će svakodnevno da žive. I to je zaista predivan pomak.
Vladan: Umetnost je univerzalna potreba, pa umetnine kupuju svi – od pojedinaca do korporacija. Potrebno je izgraditi tržišnu infrastrukturu koja kupcima pruža ne samo estetsko zadovoljstvo, već i investicionu sigurnost kroz integraciju sa bankama, osiguranjima i stručnom kritikom.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć sadašnjeg trenutka”. Koji trenutak živite i kako vidite sebe?
Jelena: Svako od nas oseća ono što jeste. Kroz ono što činimo i kako se odnosimo prema trenutku u kom živimo, mi saznajemo šta smo. Divni Mika Antić je napisao – „Ne sanjamo svi jednako i to nikome ne smeta. A zasto svima smeta kada smo drugačije budni?” I upravo najlepša osobina umetnosti je što nije koncizna, što prati talasanje društva, što ima million odgovora i još mnogo pitanja koja će tek postaviti. Nju je teško staviti u okvir trenutka, u okvir koji će svi ljudi smatrati ispravnim, ali to nije ni potrebno. Dovoljno je da nastavimo da stvaramo, da postojimo, da podstičemo maštu i radoznalost ljudi i oni će i nadalje pokušavati da razumeju šta je umetnik hteo da kaže.
Maja: Svaki trenutak, pa i ovaj, doživljavam kao promenu, novi izazov. Nisam nikada odustala od svojih strasti – umetnosti i novinarstva, i decenijama se trudim da na autentičan način popularizujem i demistifikujem likovnu umetnost. Svako od nas je jedinstven, treba da se živi otvorenog srca i da se uživa u svakom projektu.
Vladan: Sadašnji trenutak je sinteza prošlosti i most ka budućnosti. Svaki trenutak nosi neopisivu težinu i ne sme biti potrošen bez uživanja. Vidim sebe kao nekoga ko u ovom trenutku balansira između lične i profesionalne satisfakcije, sa jasnim ciljevima i otvorenošću prema novim izazovima.
YOUR FAITH
оснује своју мрежу података и пријатеља. Посланице само за одабране.
Но, шта сам хтела овим посланством?
Хтела сам да опишем три садашња (моћна)
нема и
њој пишу песме. Девојку која чува болесног оца кога, хвала Богу, још
долази из немоћи (неко то зове и жељом) за
другим.
Девојку које више нема могли смо срести (да смо отишли) у Параћину. Није се вратила, са једне сувише познате станице за коју кажу
да је и возови обилазе. Ако и једна машина
почне да исповеда веру и сузе, биће то воз. Но, девојка је била, једног другог фебруарског дана, као бивша кошаркашица, са својим спортским
утакмица између два добра. Добро, наравно, увек победи. Девојка која чува болесног оца, још је девојка, иако чува и своју децу, јер док има родитеље – свако је дете.
доносе оцу,
PHOTO:
YOUR BEAUTY
PRONAĐITE MIR I LJUBAV U SVAKOM MOMENTU
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE:
IZ PRIVATNE ARHIVE
PROF. DR IOANNA BATSIOLAU, PRETEČA U REGENERATIVNOJ MEDICINI. ŽENA
KOJA ULAŽUĆI U SVOJE ZNANJE, ULAŽE U DRUGE SVOJOM DOBROM NAMEROM I LJUBAVLJU. PROF. DR IOANNA JE JEDAN OD NAJRESPEKTABILNIJIH LEKARA U NEOPERATIVNOJ ESTETSKOJ MEDICINI, MEZOTERAPIJI I ANTI-AGING MEDICINI
U EVROPI. PRIČAMO SA NJOM O MOMENTU I MOĆI SADAŠNJEG TRENUTKA ZA
MARTOVSKO IZDANJE RYL MAGAZINA.
Moć sadašnjeg trenutka. Koliko si u sadašnjem momentu?
Jedan od mojih omiljenih filmova je „Varljivo leto 68“. U tom filmu, dekica koji sedi u staračkom domu, jede, pije, igra karte i svaki dan misli da mu je poslednji, tako živi svakodnevno. Koliko je to poučno! Možda je malo i smešno sve to, ali mi moramo da živimo svaki trenutak koji nam je dao Bog jer ne znamo šta će se desiti sutra, ali znamo da smo tu danas. Prošlost je prošla, iz nje možemo da učimo, da je ispravimo ili da se pokajemo. Da li ima nešto lepše nego da živimo sada? Meni je to veliki pokretač i to najviše doživljavam sa svojim pacijentima. Svaki pacijent je poseban i moj rad, svaki sekund i trenutak, namenjen je tom čoveku. Mi treba da živimo što intenzivnije i jače, sa što više ljubavi i iskrenosti.
Dugo te poznajem i znam sve tvoje faze. Divim se tvom osmehu i radu. Iako situacije u tvom životu nisu ni malo nežne, ti ne pokazuješ u radu sa pacijentom ono što te boli, već pružiš ljubav.
Naučila sam da budem profesionalac i da je svaki pacijent došao zbog sebe. Ne postoji čovek bez problema, ali ako je pacijent došao da unapredi i ulepša sebe, želi da vidi nešto pozitivno. Zamislite da vas u ordinaciji dočeka neko ko je tmuran, negativan, pun problema, svi bismo bili nezadovoljni.
Svako ko je došao, došao je zbog sebe i ja duboko u sebi imam dozu odgovornosti i profesionalizma prema svakom pacijentu. Kada kročim u ordinaciju, zaboravljam sve šta se
dešava van nje u spoljnom svetu. Sa druge strane, čovek koji je toliko dugo živeo sam u inostranstvu, kao što sam ja u Srbiji, pošto Srbija nije moja rođena zemlja, nauči da čuva sebe i ne pokaže sve moći uvek i svima. Naravno da su sve to vežbe, iskustva, pređeni put. Ima trenutaka kada ne mogu da se kontrolišem kao čovek, ima trenutaka kada sam tužna, besna, ali kada vidim pacijenta, uvek pomislim da je on tu jer je došao zbog sebe, sebe da ulepša, sebe da unapredi i poboljša. Velika vera u meni mi daje energiju. Naša pravoslavna vera nudi život posle smrti, nudi vaskrsenje. Sve ima nekog smisla. Mi nismo prolazni, ne spaljujemo se, ta naša energija ima nadu da postoji bolji svet i da će biti daljeg života. Ljudi imaju strahove od bolesti, smrti, strahove od okoline, razne strahove šta i kako će biti sutra. Ali ko spozna Gospoda, sve te dileme i strahovi nestaju jer se dobila nova jačina i nada. Sve je u mudrosti, ljubavi, nadi i veri. Ako sve ovo imamo u našem životu, lakše nosimo i terete.
Do kada traje nada? Kao da traži beskonačnost u verovanju u bolje sutra.
Ako mi padnemo i zaronimo u depresiju i tugu, bol, ulazi se u veliki ciklus teških emocija iz kojih se čovek teško izvlači. Sve to on može da pobedi ako ima adekvatnu okolinu, monahe, savetnike, ali mora da ima nadu i da želi. Da ima veru, nadu i ljubav. Ako mi sami kao ljudi padnemo, mora da bude neko pored nas da nam pruži ruku. A nama prija da neko bude uz nas. Bitno je da gradimo takvu okolinu. Ja sam par puta bila u takvim situacijama kada sam mislila da nema
dalje, posebno kada mi je brat umro, a roditelji bili bolesni. Mislila sam da je gotovo i samo sam molila Gospoda da mi da snage, ali ljudi oko mene su mi pomogli najviše. Oni su podsticali tu moju nadu i da nije kraj i da ću uspeti sve da prevaziđem.
Šta za tebe znači moć sadašnjeg trenutka?
Moć je ljubav prema svima i svemu. Suština je da u svakoj sekundi nađete mir. Čovek mora da nađe svoj mir i ljubav. Ako ne može, mora da ima podsticaj od drugog. Meni kažu da sam ja ta koja bodri, daje krila da se poleti i tako se odnosim prema svima. Uvek kažem da u jednom okruženju ili porodici imate one koju vuku napred ili nazad. Ti ljudi sa darom da budu vođe imaju teret i poteškoće, ali i ispunjenje da kreiraju i prave budućnost, sadašnjost.
Pošto smo u martu ― mesecu žena, ljubavi ― šta je žena za tebe?
Žena je najsavršenije biće, sa svim manama i vrlinama. Žena rađa novo biće, ali ne samo zato. Dugo sam se lečila i želela da dobijem zdravo dete, bilo mi je svejedno da li će biti muško ili žensko, a potajno sam se molila da bude devojčica i da može da podari život. Žena donosi radost u kuću. Muškarci po genetici imaju samo jedan hormon ― testosteron, a kod žena postoji čitava paleta ― progestoren, estrogen, testosteron i drugih milion hormona, mozak je drugačiji, hemija, sve je drugačije. I bez obzira što su žene komplikovanije po ponašanju u odnosu na muškarce koji su jasni. Muškarac radi samo jedan posao i na to je fokusiran, a žena može da radi više stvari odjednom ― ona i odgovora na mejlove i razgovara putem telefona. To sve muški mozak ne može. Žene i razmišljaju drugačije, one su neobjašnjena bića, kompleksni organizam za sve. Volim žene.
Ako neko ume da priča o ženama, lepoti i ljubavi, to si ti.
Moja ljubav prema ženama i čoveku je kombinacija svega. Lepa žena je ona koja uspeva da sve izbalansira, koja ima dobre namere, koja je ljubav. Ženama na Balkanu nije lako da budu i dobra majka, i dobra žena, i radnik, i profesionalac, i dobra ćerka, i tetka... Jer se sve to očekuje od žene. Genetika i statistika pokazuju da bez obzira što žene sve to rade, duže žive. Žene koje su ovoliko aktivne nemaju vremena da padnu u depresiju niti da razmišljaju o negativnim situacijama.
Imaš holistički pristup čoveku i znaš kako da mu pristupiš. Kako program „Odličan 5“ danas prolazi nakon dva meseca?
Ovaj program u kratkom periodu nije mogao preterano da zaživi zbog stanja u zemlji. Puno žena je otkazalo program, mnogi su skeptični zbog svega što nam se dešava, mnogo njih se plaši da ide na kliniku.
Očekujem da od marta ljudi dobiju želju i volju da se bave sobom. Mart je mesec žena, proleća, na proleće kreće preoblikovanje, svi hoće neku regeneraciju i restart.
Primećujem da se budi priroda, tako se budimo i mi. Zimski period je sam po sebi ograničenje. Postoji jedan postpraznični sindrom i ljudi treba da se adaptiraju na njega i da počinje proleće. Morate biti zdravi, da lepo zračite i volite.
U Srbiiji se vrednuje lepota. Žene ulažu u nju, ali koliko ulaže srpski muškarac u 21. veku?
Sve to ide u nekim talasima, postoje neki talasi i ciklusi. Većinom su muškarci koje se bave sobom svesni sebe i na dobrim su pozicijama. Samo oni koji imaju svest da vode računa o sebi idu u teretanu, vode računa šta jedu. Shvatili su da je holistički i preventivan pristup jako važan, a i njihove žene ih inspirišu da dođu na tretmane, prirodne ili regenerativne.
PHOTO:
YOUR FENG SHUI
HARMONIZOVANA ENERGIJA DOMA
PIŠE: MARIJA PAROKAI, MASTER FENG SHUI
Dom bi trebao biti naše utočište mira, mesto gde punimo svoju energiju i odakle izlazimo u svet. Feng shui nam pomaže da uredimo svoj prostor tako da harmonizujemo energiju u njemu, stvarajući atmosferu u kojoj svako od ukućana može osetiti pripadnost. Svako bi trebao imati svoj kutak u domu gde može napuniti svoje baterije. U svojoj svakodnevici je važno kreirati vreme da zastanemo, a ako se osećamo preplavljeni, trenutak je da proverimo okruženje u kojem živimo.
Feng shui je drevna kineska nauka koja nas uči kako da izbalansiramo energiju kroz pet elemenata: vatru, zemlju, metal, vodu i drvo. Ovi elementi se međusobno nadopunjuju, a njihovo usklađivanje omogućava slobodan protok Qi, životne energije, u našem prostoru. Kada smo svesni sadašnjeg trenutka, otvaramo se protoku Qi u našim životima. Fokusirajući se na ono što imamo ovde i sada, oslobađamo se prošlih briga i budućih strahova, čime stvaramo prostor za unutrašnji mir.
Kreiranjem prostora s pažnjom i svesnošću oslobađamo Qi koja harmonizuje našu energiju i omogućava nam da se povežemo s onim što je zaista važno. Uživanje u sadašnjem trenutku ne oslobađa nas samo stresa, već nas obogaćuje i doprinosi našem zdravlju i sreći. U svetu koji stalno žuri, od vitalne je važnosti stvoriti prostor koji nas podseća na vrednost trenutka u kojem živimo.
Feng shui nas podstiče na svesnost o prostoru oko nas. Dok uređujemo svoj dom, možemo
osetiti kako svaki element utiče na našu energiju i emocije. Kada usmerimo pažnju na čistoću i organizaciju prostora, shvatićemo koliko neuredan dom može stvoriti blokade u energiji. Možemo dodati elemente koji nas podsećaju na sreću i mir, kao što su biljke ili inspirativne slike. Stvaranjem kutka za opuštanje ili meditaciju negujemo svesnost i omogućavamo sebi da budemo prisutni u sadašnjem trenutku.
Kada svesno biramo boje koje donose radost ili biljke koje nas podsećaju na prirodu, poboljšavamo svoje emocionalno stanje. Prostor koji nas inspiriše i umiruje nam omogućava da se usredsredimo na ono što je zaista važno — sada i ovde. Uvek imamo samo sadašnji trenutak i jedino u njemu živimo.
Harmonizovanjem energije u našem domu, on postaje više od fizičkog prostora,on postaje utočište u kojem možemo osvežiti svoj um i duh. Lepota života leži u sadašnjosti, a kroz feng shui možemo stvoriti okruženje koje osnažuje našu sposobnost da u potpunosti doživimo svaki trenutak. Naša emocionalna dobrobit direktno zavisi od toga kako uredimo svoj prostor. Prisutnost u sadašnjem trenutku oslobađa nas svega što nije naše, dok feng shui pomaže da kreiramo okruženje koje podstiče tu svest i čini prostor sigurnim.
Kreiranjem svoje oaze mira u domu možemo da živimo punim plućima. Otvaramo se za nove mogućnosti i prilike koje život nudi. Dom postaje izvor inspiracije i mira, a naš um postaje svestan lepote koju donosi sadašnjost.
PHOTO:
YOUR SOUL
LEČENJE DUHOVNOG TELA -PSIHOTRONIKA-
PIŠE: MARINA POŠA
Tragajući da dobijemo odgovore na naše probleme, želimo da saznamo šta naš čeka u budućnosti, pa vrlo lako znamo da zaboravimo značaj sadašnjeg trenutka, kao i bivanje u sadašnjem trenutku. Postoje razne tehnike kojima možemo dobiti uvid u prošlost ili budućnost. Pitanje je da li nam je to uopšte potrebno.
U teškoj životnoj situaciji, svaka osoba instinktivno počinje da traži adekvatno i brzo rešenje, ali uglavnom odgovore i rešenja očekujemo od drugih. Naša potraga je uzaludna sve dok nam život ne dodeli nekoga ko će nam iskreno reći da je ključ u nama.
Naš um nas celog života drži u navikama, pogotovo onda kada shvatimo da imamo problem. Umesto da tražimo rešenje u sebi, naš um pokušava da nađe rešenje u poznatim metodama. Nismo ni svesni koliko na nas utiče ponašanje i razmišljanje naših predaka, ili kako naša duša nosi iskustva i lekcije iz prošlih života, ili sve što smo doživeli u detinjstvu. Sve se to zove karma. Ipak, naše trenutno stanje zavisi od nas i kako ga doživljavamo.
Mora da se desi neka trauma, gubitak osobe, teška bolest, da bismo se probudili iz iluzije i počeli raditi na sebi. To je opasno za našu zonu komfora, jer osećamo da ćemo doneti razne odluke koje će izazvati promene. Promene od kojih se plašimo. Taj strah od promena je baš onaj koji nas sabotira. I onda se desi čudo. Shvatimo da nam nije potrebna tuđa pomoć, da sami možemo rešiti sve svoje probleme. Oslobođeni svojih tereta postajemo slobodni i nezavisni.
Moja životna priča
Već u detinjstvu sam osetila ”neki drugi svet, neku drugu dimenziju”, ali moja okolina, porodica to nije razumela. Imati u mislima zdrav svet gde su ljubav i dobrota jeste teško jer se razlikuje od stvarnosti. Vrlo brzo sam shvatila da se to ne slaže sa realnošću. Bila
sam primorana da se uklopim među vršnjake. Živela sam očekivani ”normalan” život sve do trenutka buđenja kada sam se vratila u svoj pravi svet.
U našim krajevima se retko čuje za ovu vrstu lečenja. Psihotronika se ubraja u vrstu holističkog lečenja. Vilmoš Čontoš iz Slovačke je osmislio ovu tehniku kojom možemo izlečiti bolest, traumu, pronaći izvor naših dubokih blokada koje nam ugrožavaju život. Psihotronika povezuje ljude sa njihovom verom, verovanjem ili samo sa njihovim dubljim aspektima. Ona nas uverava da je ključ u nama i da smo sposobni da se sami nosimo sa svime.
Pored fizičkog, postoji i duhovno telo u kojem se pojavljuju prvi simptomi našeg duhovnog stanja koje se preslikava na fizičko telo. Zbog toga je važno prvo izlečiti duhovno telo. Ovo lečenje nije do religije niti do uverenja. Kada pronađemo svog duhovnog vodiča, pronaći ćemo i svoje više ja. Ključ je shvatiti da nas ne leči viša sila nego naš um, spremnost za promenu i verovanje.
Ja lečim duhovno telo. Baviti se lečenjem u duhovnom telu je pronalaženje uzroka datog problema u ljudskom umu i telu. Da li smo u teškoj životnoj situaciji ili imamo zdravstvene probleme koji nas blokiraju u određenom polju života? Svi oni mogu imati više izvora i vrlo je važno pronaći tačku odakle potiču. To će nam služiti kao smernica i pokazati put kojim krećemo sa lečenjem. Neophodno je otključati i potisnute emocije. Poreklo problema može da bude: iz detinjstva, porodičnih verovanja i navike, međuljudskih odnosa, pa čak i prethodnog života.
Lečenjem u duhovnom telu, lečimo traume, autoimune bolesti, blokade koje nas sabotiraju. Prvo u duhovnom telu stvaramo nove organe, otklonimo tačke traume i iscelimo postojeće povrede koje smo doživeli u određenoj fazi života. Terapija se prepisuje na fizičko telo i nestane bolest, strah, sve što
PHOTO:
nas sprečava. Žene koje su dijagnosticirane kao neplodne ili zbog raznih zdravstvenih problema ne mogu da zatrudne, postaju majke nakon što se njihovo duhovno telo isceli. Vrlo je važno da se sa osobom lično povežem energetski kako bih mogla da kanališem informacije koje su potrebne za pomak iz postojećeg stanja. Cilj je uvek da se osoba izleči od raznih problema, da se oslobodi emocionalnih rana.
Meni je ipak značajniji put koji vodi do lečenja. U suštini je taj put najlepši jer se osoba oslobađa od tereta i mnogo toga nauči, upoznaje sebe, svoju ličnost. Stekne samopouzdanje, veru u sebe i samopoštovanje, postane najbolja verzija sebe. U tom trenutku razume da joj više nije potrebna smernica i predviđanje jer se nalazi iznad svega. Ima moć i slobodnu volju da kreira svoj život. Svaka prepreka se pretvara u zadatak. Treba da budemo zahvalni za te zadatke jer nas oni vode do isceljene duše.
Moje najveće zadovoljstvo i uspeh je kada osoba koja traži pomoć uspe da isceli svoju dušu, izleči fizičku bolest, pronađe sebe i živi srećan i kvalitetan život. Sve ovo traži uloženu energiju, vreme, volju, trud, strpljenje i istrajnost. Ipak, potrebna je samo jedna jedina odluka. Odluka da se krene.
Najlepši momenti u mom poslu su kada dobijem poruku, povratnu informaciju, da se određena bolest povlači, smanjuje, pa i nestaje, kao i fotografije beba koje se po tradicionalnoj medicini nikada nisu mogle roditi. Osobe se oslobađaju raznih poteškoća, tereta i vidim radost, zahvalnost i osmeh na njihovim licima.
Kada dođe do završetka lečenja i osoba stigne na viši nivo svesti, prisetim se kako sam je upoznala. Bila je nervozna, očajna, uplašena, u tunelu gde ne postoji svetlost. Videti kako se ljudi menjaju me oduševljava. To je prava čarolija.
PHOTO:
TAJNA ISPUNJENOG
ŽIVOTA JE U OVOM TRENUTKU
VALENTINA ŠLJIVIĆ, TAIJIQUAN & QIGONG INSTRUKTORKA, TERAPEUTKINJA MED. ĆIGONG HILINGA, CEO NA AKADEMIJI ZA HARMONIZOVAN ŽIVOT – VALENTINA ŠLJIVIĆ PR, PREDSEDNICA CENTRA OSAM
Koliko često se zateknete u mislima o prošlosti ili budućnosti? Možda analizirate prošle odluke, preispitujete greške ili brinete o onome što tek dolazi?
Većina ljudi provede život u ovom misaonom vrtlogu, nesvesna da pravo bogatstvo i snaga leže negde drugde – u sadašnjem trenutku. Prošlost je sećanje, budućnost neizvesna, ali ovde i sada je jedino što zaista postoji.
Šta se događa kada istinski doživimo sadašnji trenutak?
Osećamo mir. Misli se ne sapliću o prošlost niti o budućnost – već postajemo jedno sa životom.
Mnogo stvari može ometati naš put ka postizanju sadašnjeg trenutka
Mentalna preopterećenost. Naša svakodnevna razmišljanja, brige, prošli problemi i budući strahovi često nas odvode od sadašnjeg trenutka. Stalno se bavimo analiziranjem prošlih iskustava ili planiranjem budućnosti, a to stvara mentalnu buku i ometa prisutnost. Napetost u telu. Fizička napetost zbog stresa, umora ili nezdravih navika, može ometati energiju koja prirodno teče kroz telo. U
Taijiquanu (Taiđićuenu), opuštanje je ključno za usmeravanje pažnje na sadašnji trenutak, a telesna napetost nas fizički i mentalno blokira. Osećaj kontrole. Naša težnja da sve držimo pod kontrolom, kao i potreba da sve imamo pod vlastitim okvirom može nas udaljiti od spontanosti koju nudi sadašnji trenutak. To se često dešava kada želimo da stvari budu savršene ili kada očekujemo nešto što ne možemo odmah postići.
Egzistencijalna pitanja i nesigurnost. Dileme o životu, smrti, identitetu ili opštem postojanju često mogu biti ometajuće jer nas teraju da tražimo odgovore koji nisu uvek tu i sada. Kroz Qigong (Ćigong) možemo naučiti da se oslobodimo tih teških misli i fokusiramo na unutrašnji mir, ali to zahteva praksu i strpljenje. Neposvećenost. Ako nismo potpuno prisutni u onome što radimo, već razmišljajmo o nekim drugim stvarima, propuštamo priliku za autentično iskustvo sadašnjeg trenutka. U Taijiquanu svaki pokret je poziv na prisutnost i svesnost, ali često
nismo dovoljno posvećeni da bismo u potpunosti iskusili to stanje.
Vanjski faktori i distrakcije. Tehnologija, buka iz spoljnog sveta, ljudi i okolnosti mogu nas ometati u pronalaženju unutrašnjeg mira. Mogu nas izbaciti iz fokusa, ometajući naše nastojanje da budemo prisutni.
Nedostatak strpljenja. Brzina modernog života nas često tera da želimo brza rešenja i rezultate. U stvarnosti, postizanje unutrašnjeg mira i prisutnosti zahteva strpljenje i kontinuiranu praksu. Stalni “život u žurbi” može ometati našu sposobnost da živimo u sadašnjem trenutku.
Osećaj odvajanja. Osjećaj da smo odvojeni od drugih ljudi ili od prirode može nas navesti na to da zaboravimo da smo svi deo šireg postojanja. Razumevanje ovih smetnji je prvi korak ka oslobađanju od njih. Kroz praksu i svesnu pažnju, kao i kroz redovno vežbanje Taijiquana i Qigonga, možemo se postepeno osloboditi tih
prepreka i naučiti kako da budemo prisutni u svakom trenutku.
Identifikacija sa sopstvenim mislima i emocijama
Jedna od dubljih neizrečenih dimenzija koja možda može ometati postizanje sadašnjeg trenutka je “identifikacija sa sopstvenim mislima i emocijama”. Ova nesvesna veza sa našim mentalnim i emocionalnim stanjem često stvara iluziju da smo mi to što mislimo ili to što osećamo. U Taijiquanu postoji koncept “posmatrača”— svesne pažnje koja se povlači iz identifikacije sa svakom misli ili osećanjem, posmatrajući ih kao prelivanje energije koja dolazi i odlazi, bez poistovećivanja s njima.
Mentalna petlja
Većina ljudi nije svesna da su u “mentalnoj petlji” u kojoj misli postaju preplavljujuće i gde emocije postaju dominantna snaga koja oblikuje njihovu stvarnost. Zamišljamo da ako nešto osećamo, to mora biti naše i postajemo “zarobljeni” u tim osećanjima. Na primer, osećaj stresa može postati “ja sam stresiran/a” umesto “ja trenutno doživljavam stres”. U Taijiquanu i Qigongu, kada se vežba fluidnost i svesna pažnja na telo i energiju, dolazi do “vođenja pažnje ka unutar”, gde postepeno prestajete biti vezani za misli ili emocije, omogućavajući da se one prirodno pomeraju kroz vas bez da vas preplave. Dodatna dimenzija je “praznina” (Wu Wei無為)
To je meditativno stanje koje se ponekad opisuje kao “nečinjenje–nedelanje”. Ovo nije pasivnost, već stanje u kojem je vaš um potpuno opušten, bez napora, bez pokušaja kontrole ili razmišljanja. Ovaj prostor vam omogućava da budete u potpunosti prisutni bez očekivanja. To je duboko stanje unutrašnje ravnoteže koje nije lako verbalizovati, ali ga možete doživeti kroz dublju Qigong praksu.
Dakle, specifično, neizrečeno može biti upravo ta sposobnost da se oslobodite identifikacije sa onim što mislite ili osećate kako biste postali uistinu prisutni i svesni svakog trenutka kroz potpuno prihvatanje svega što dolazi i prolazi u vašoj svesti.
Prihvatanje protoka energije (Qi 氣)
Jedan od ključnih principa koji je specifičan za postizanje mira u sadašnjem trenutku kroz Taijiquan i Qigong, a možda nije toliko uobičajen u svakodnevnim savetima, jeste “prihvatanje protoka energije”.
Mnogi praktikanti u početku nastoje da kontrolišu sve aspekte svojih vežbi, od disanja do pokreta, pokušavajući da postignu savršenstvo. Međutim, prava mudrost leži u opuštanju te kontrole i dopuštanju da energija (Qi ~ Ći) prirodno teče kroz telo, bez napetosti ili otpora.
“Pustiti” ili “prihvatiti” Qi u suštini znači:
Oslobađanje od kontrole. Umesto da pokušavate da “naredite” telu i energiji kako da se ponašaju, dozvolite im da “budu”. To vam omogućava da se povežete sa dubokim, nesvesnim tokovima energije unutar sebe.
Otvoriti se protoku. Kad se fokusirate na trenutno kretanje, disanje i energiju, umesto da ponekad forsirate savršeno izvođenje, važno je da se potpuno opustite i dozvolite “nepoznavanje” ili spontanost. Ovaj “otvoreni um” dovodi do veće harmonije i unutrašnjeg mira.
Balansiranje polariteta. U Taijiquanu se koristi princip suprotnosti (yin-yang), a ovaj koncept možete primeniti i u svakodnevnom životu. Svaka situacija nosi potencijal za harmoniju i razumevanje kada se usmerite na balans između suprotnosti (stres vs. mir, akcija vs. opuštanje), umesto da se borite sa jednim.
Praktična meditacija u pokretu. Dok mnogi smatraju meditaciju kao statičnu praksu, u Taijiquanu je to “meditacija u pokretu”. U ovoj vrsti meditacije, svaki tvoj pokret postaje prilika da se oslobodiš napetosti i povežeš sa sadašnjim trenutkom.
Ova vrsta slobodnog toka, gde prestajete da se opterećujete savršenstvom ili kontrolom, može otvoriti vrata za dublje iskustvo unutrašnjeg mira. Pomak od rigidnosti ka fleksibilnosti u svakodnevnim praksama je ono što je stvarno moćno, a mnogi ljudi nisu svesni ove dimenzije Taijiquana i Qigonga jer se uglavnom fokusiraju na fizičke aspekte.
Kako da budete u sadašnjem trenutku na jednostavniji način?
Dah neka vam bude kao sidro. Kada osetite da vas um odvlači u prošlost ili budućnost, obratite pažnju na disanje. Udahnite duboko, osetite kako vazduh ispunjava vaša pluća. Ovaj jednostavan čin vraća vas u sadašnjost.
Primećujte svet oko sebe. Pogledajte oko sebe. Primetite boje, zvuke, mirise. Dodirnite predmet i oslušnite njegovu teksturu. Kada ste
u potpunosti svesni sadašnjeg trenutka, nema mesta za brige.
Prihvatite onako kako jeste. Odupiranje sadašnjosti stvara unutrašnji otpor. Umesto toga, prihvatite trenutak onakav kakav jeste, bez prosuđivanja.
Pokret u svesnosti. Hodajte, krećite se, vežbajte svesno. Praktikujte Qigong, Taijiquan ili jednostavno šetajte obraćajući pažnju na svaki korak. Na taj način povezujete telo i um u sadašnjem trenutku.
Otpuštajte misli. Ne pokušavajte da ih kontrolišete. Samo ih posmatrajte. Doći će i otići, ali vi niste vaše misli. Vi ste onaj koji ih posmatra.
Sada zastanite na trenutak. Udahnite duboko. Osetite telo, dah, ovaj trenutak.
Ne morate kontrolisati misli – samo ih posmatrajte. Ne morate tražiti savršenstvo –već samo biti prisutni.
Gde ste sada? Ovde. Kada? Sada.
To je sva moć koja vam je potrebna.
PHOTO:
REFRESH YOUR PATH
KAPETAN SVOG BRODA
PIŠE: MARIJA STOJILJKOVIĆ, VLASNICA ROYAL NANNY AGENCIJE, OSNIVAČ ROYAL NANNY AKADEMIJE I KOAUTOR PRIRUČNIKA ZA DADILJE
FOTOGRAFIJA: VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ
Posmatram i iz daleka prepoznajem žene koje se prijavljuju za ovu vrstu posla, ni same ponekad ne znajući zašto su se prijavile, a da nije ekonomska nužda ili tranzitni posrtaj ka pomisli da je sva lakoća u čuvanju dece dok se čeka neki sasvim drugi posao… ili je to potreba da se isceli svoje unutrašnje dete?
Dubljim bavljenjem sobom, a i poslovnim okruženjem, uspela sam razrešiti emocionalne poteškoće koje su uticale na moja lična, pa i profesionalna iskustva. Sada osećam duboko razumevanje za mnoge stvari, za sve ono što je prošlo, zahvalnost prema onome što je sada, na načinu kako “Royal nanny” mudro zri i pozicionira svoj integritet uvis, tačno tamo gde mudrost i postojanost stanuju.
Zahvaljujem se ovim sadašnjim trenucima i prihvatam sve one koji će tek doći.
Prisutnost u svom životu pružila mi je neke osećaje koji su značajno produbili moje unutrašnje spokojstvo, međuljudske odnose i sposobnost pružanja i primanja ljubavi.
U prethodnom periodu sam se razbolela. Ne želim da obrazlažem pojedinosti tog iskustva, ali posle teškog i specifičnog stanja na početku, veoma brzo sam uvidela da svaka ćelija u mom telu zahvaljuje na iskustvu i pulsira životom. Telo se raduje što je napokon zastalo, okrenulo se ka holizmu, ka Svetom trojstvu uma, tela i duše, malo se batrgalo i ljutilo što je više godina bilo izopšteno iz čarolije sveobuhvatnosti doživljaja života.
O, da, nije stereotipna ona rečenica: “Kao da sam se ponovo rodila!”
Čudno kako je ta mudrost skromna, neutralna, lepo vaspitana, sveprisutna, oduvek tu, “samo” je bilo potrebno prepoznati njeno prisustvo i virenje iza ugla, proveravajući da li smo sada spremni za rad. Ne želi da nas prisilno natera, istovremeno se bojeći da će telo svakako to uraditi ukoliko se dugo hoda po ivici nesvesnog i nemarnog.
Ja sam svoju svesnost prigrlila jako. Pored svekolikog doživljenog hedonizma koji je uistinu bio lep, ne sporim, tek sam nakon uvida spoznala da zapravo i nisam živela svoj život nego se on odmotavao sam od sebe.
Osećaj da ponovo dišem punim plućima pruža impresiju spokoja i zahvalnosti.
Kako je moćan osećaj biti prisutan u svom životu!
Kao odgovorni Kapetan svog broda. Tada se boje lepše vide, poruke oko nas jasnije čitaju, sve prirodne lepote ovog sveta pokažu svoju raskoš, razbarušenu lepotu koju nije moguće obuhvatiti bez kormila centriranosti u sebi.
To je takođe i trenutak kada postajemo svesni da je bilo koja bolest nastala zbog toga što je telo činilo sve što je bilo u njegovoj moći da nas dozove, jer smo se toliko bespotrebno rasipali, ulagali se u jalove ideje i odnose. Sve je to sada prošlost i jedino tamo treba da ostane.
U ovom otkrovenju, tačnije u novom stanju svesti, bolest nisam doživela kao neprijatelja nego kao pomoćnika koji me doziva i pomaže mi da se vratim sebi.
PHOTO:
Stoga su moja intenzivna lutanja i putovanja bila smislena, bila su potraga za blagom bivstvovanja u sadašnjem trenutku.
To blago zapravo i jeste najveličanstvenije putovanje u koje bismo mogli da se upustimo kada se rasteretimo raznih grčeva i nemira.
Kakav revolucionarni uvid!
To putovanje traje zauvek, nema mu kraja i njegove se blagodeti ne osećaju kratkotrajno kao kada gledamo inspirativno umetničko delo u nekoj od svetskih galerija, pa odemo na sledeće uzbudljivo iskustvo ili ispijamo vino na nekom kulturno-istorijski važnom tlu ili nadahnjujemo dušu koncertom u velelepnoj kamernoj sali... ne. Ove blagodeti više ne prestaju, nisu uvremenjene i kada im jednom otvorite vrata svoje, do tada, zalutale duše – traju u vama i ispunjavaju celo biće.
Upravo to stanje uspešno razrešava razne niskovibrantne osećaje, rak, strahove i nemire, tugu, bes, hormonske disbalanse, alergije, bolesti zavisnosti, nedostatke i mnoge druge pokazatelje unutrašnje neravnoteže.
Naše nezasitno ponašanje da uvek tragamo za nečim ili iz prošlosti ili iz budućnosti je bauljanje u magli iz koje se ne vidi za čime se to zapravo traga.
Šta nam to tačno nedostaje ili nas boli?
Najjednostavniji odgovor jeste da je nama ovo stanje dato po rođenju, ta mogućnost da se bude sada i ovde, ali nas talasi životnog okeana preplave strahovima i mi samo nastavimo na živimo u tom strahu od preplavljivanja prošlog ili već sutradan budućeg.
To je unutrašnje putovanje – najnovija lokacija koju kada jednom spoznate više vam ni jedna druga ideja o nekakvom dugoročnom putovanju neće izgledati nužno potrebnom, već sporadičnom, spontanom željom.
Istina je da gde god putujemo, sebe vodimo sa sobom, a ukoliko to činimo ovako posloženi, novi krajolici i mirisi će biti doživljeni znatno prisutnije i intenzivnije, bez dramatičnih reakcija na svako novo spoljašnje iskustvo koje nam život servira.
PHOTO:
YOUR CONFERENCE
„ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?“
JEDAN OD VODEĆIH REGIONALNIH STRUČNJAKA IZ INTEGRALNE PSIHOTERAPIJE, TOMISLAV KULJIŠ DRŽI SEMINAR O UNAPREĐENJU KOMUNIKACIJE „ZAŠTO SE NE RAZUMEMO?“ 26. APRILA U BEOGRADU
Da bismo shvatili stvarne korene nerazumevanja i konflikta u međuljudskim odnosima, potrebno je da zaronimo u oblast nesvesnog. Tim povodom, platforma EXIT fondacije „R:Evolucija svesti“ organizuje jednodnevni seminar na kojem će govoriti osnivač Integralne telesne psihoterapije, Tomislav Kuljiš. Seminar, koji će se održati 26. aprila 2025. godine od 11:00 do 17:20 časova u teatru Madlenianum u Beogradu, nastavlja edukaciju javnosti o značaju razvoja svesti i ličnog unapređenja.
„Što više postajemo svesni svog nesvesnog, bivamo manje u vlasti unutrašnjih destruktivnih i limitirajućih sila i svesniji drugih, čime nam život postaje lakši i ugodniji“, poručuje Tomislav Kuljiš, koji je jedan od najuvaženijih regionalnih stručnjaka za rani i lični razvoj i telesnu psihoterapiju. Prošle godine je, nakon seminara „Zdravi odnosi kao temelj srećnog života“, ispraćen ovacijama posetilaca u prepunoj sali Madlenianuma, a ove godine, na istom mestu, govoriće o tome na čemu se zasniva naša subjektivnost i kako ljudska bića funkcionišu ispod nivoa svesnog i racionalnog, što dovodi do različite percepcije iste stvarnosti.
„Ovim seminarom želimo da osvetlimo pokretače naših odluka i ponašanja, koji su zasnovani na unutrašnjim nesvesnim procesima i koji prethode odlukama koje donosimo, kako bi doprineli boljem razumevanju i harmoničnijem svetu u nama i oko nas“, izjavila je Tanja Nježić, generalni sekretar EXIT fondacije.
Misija platforme „R:Evolucija svesti“ je predstavljanje pojedinaca koji svojim znanjem, iskustvom i entuzijazmom transformišu svet oko sebe. Seminar „Zašto se ne razumemo?“ biće obogaćen panelom koji predstavlja bonus edukaciji, a koji okuplja
vrhunske eksperte iz oblasti komunikologije, psihoterapije i medija. Učesnici panela su prof. dr. Zorica Tomić, kulturolog, sociolog kulture i publicista; prof. dr Nevena Čalovska Hercog, osnivač, edukator i supervizor sistemske porodične psihoterapije, Stefan Tošović, urednik istaknutih medija, kreator digitalnog sadržaja, Tomislav Kuljiš –predavač. Moderator seminara će biti Maja Šuša, glumica, scenaristkinja i radijska voditeljka, koja će doprineti temi iz ugla filma i pozorišta kao umetnosti komuniciranja. Sa novim spoznajama o sebi i drugima možemo bolje da se razumemo i time unapređujemo naš odnos sa svetom oko nas, ali i sami sa sobom.
O predavaču: Tomislav Kuljiš je jedan od najuvaženijih regionalnih stručnjaka za razumevanje uticaja ranih iskustava na ceo ljudski život. Osnivač je Evropskog akreditovanog trening instituta za Integralnu telesnu psihoterapiju, međunarodne platforme IPD INTERNATIONAL kao i IPD Academy sa programima za roditeljstvo i lični razvoj. Nosilac je Evropskog psihoterapijskog sertifikata..
Ulaznice su dostupne u ograničenom kontingentu po promotivnim cenama, kojim ostvarujete 25% popusta i traje dok se kontingent ne rasproda. Cena ulaznice za parter i galeriju iznosi 4.400 dinara, dok je za deo partera bliži bini i deo loža 5.500 dinara. Ulaznice su dostupne na svim Gigs Tix prodajnim mestima i online od ponedeljka 24.02. u podne. Obezbedite svoje mesto na vreme i otkrijte kako bolje razumeti sebe i druge!
PHOTO:
YOUR IDEA
NEPONOVLJIVI OTISAK
PIŠE: PREDRAG PEĐA FILIPOVIĆ, VLASNIK WAPF AKADEMIJE I WELLNESS
AMBASADOR SRBIJE
Ima toliko otisaka trenutaka u svakome od nas. Baš kao što su i nautilusi jagodica prstiju jedinstveni, tako su i ovi. Posebni, naši, životnim okolnostima oslikani. Kakvo bogatstvo. I u nekom delu spirale se dodirnemo, u nekom jako udaljimo. Neki nam se otisci kao u plesu zagrle pa prate isti ritam, disanje. Neki pak pobegnu u neki ćošak, oku teško vidljiv. Požele da zauvek ostanu tu i da ih niko ne dira, ne zove. Ima pak tih otisaka snažnih i jakih, gde se i kolateralna brazdica jasno vidi, rekli bismo da i dominiraju, a ima i nežnih, jedva vidljivih, tananih. Da li i oni mogu snažni biti, koliko emocija u sebi udenuti?
To ne znači da su moji otisci važniji, moćniji, tvoji značajniji, blagoslovljeniji. Unikatni su i svaki nosi svoju lepotu, poruku, moć, lekciju. Miris moj,
tvoj, genetiku, ostavštinu predaka iz ko zna kog života, nagon, znanje ili ono drugo, mir ili nemir, sreću, snove. I svi oni na platnu života oslikavaju da JESMO bili. Koliko prisutni, koliko u fokusu ili smo jednostavno samo bili?
Provejava mi misao Nenada Gugla, ispisana u knjizi Velelepota sekunde: “Čitavo more sadrži u sebi svaka kapljica iz mora.”
Pa me povede na put i misao da svaki sadašnji trenutak nosi u sebi i sve otiske u nekom delu svoga puta.
Svakodnevno se srećemo sa parolama ― uživaj u trenutku, prepusti se sadašnjem trenutku, budi u fokusu, oseti, omirisi, udahni. Iz najbolje namere a sa željom da se regenerišemo, sačuvamo balans, vratimo poljuljan mir, samosigurnost,
samosvesnost. Ako nas preplave talasi nautilusa iz otisaka naših, sa svojom vibracijom, bojama, ritmom, pa povuku drsko za ruku i one šćućurene u ćošku, koji se plaše, a besom maskiraju strah, ako nas neki val povuče u dubinu, pa počnemo da se borimo za vazduh kako se ne bismo ugušili, kakav ćemo otisak ovog sada trenutka ostaviti? I postoji li bilo koji drugi trenutak od ovog sadašnjeg? Nama važan, koji će iscrtati svoje brazde i biti postament za one buduće. Ako se borim sa čežnjom, sa ambicijom da budem najbolji (a šta to znači?), ako mi duša peva pesmu čije su note tkane u kompoziciju u detinjstvu, a ono je kako Frojd poručuje roditelj duše, ako me savest ne miluje ili neostvarenost ciljeva razdražuje, kako da prepoznam i pomazim lepotu? Na koji način da udahnem duboko i stopim se sa čulom mirisa koje podseća na predivne trenutke, na ljubav, strast, prvi poljubac, milovanje, ako mu se ne posvetim i snažno ga zagrlim? Koliko je samo nežnosti, ruku podrške, dobrih vetrova, lepote, boja i oblika prošlo pored nas? Baš u tim trenucima, sada i ovde? Okupirani onim što nismo rešili, čemu smo prepustili da svira na našem instrumentu emocija, da nas opseda, muči. Zato se vraćam na onaj postulat davno, još iz hrama Apolona sa starih Delfa, poručen Spoznaj samoga sebe! I sam sam prolazio kroz traženje odgovora kako uživati u sadašnjem trenutku? Počeo sam da grlim sve one brazde otisaka sa dubokom zahvalnošću, da dobijam odgovore na pitanja zašto su se usemenili bes, strah, tuga, samoća. Osvestio sam i šta su mi dobro donele, koja su vrata otvorile, poneke se cerekajći u lice, poneke glumeći strogoću, neke majčinski nežno. Baš takve sam ih sve zavoleo i probudio duboko poštovanje prema njima. Sa tim spoznajama probudila su se i poštovanja iskrena, slojevita, bezuslovna i prema drugima! I tek sada, kada pomazim i jakosti i slabosti, kako moje tako i tvoje, razlikujem svetlost od tame, miris od smrada, lepotu od rugobnosti, original od kopije, mogu da se prepustim i uživam u trenutku. I pustim da me kupa, pravi neke nove otiske, jedinstvene i neponovljive baš kao što su i tvoji!
PHOTO:
YOUR DANCE
PLES BEREGINJA
LATICA ADNAĐ ― SLAVENSKA ČAROBNICA POKRETA, VODITELJICA ONLINE ŠKOLE “PLES BEREGINJA”
PIŠE:
KROZ MUDROST STAROSLAVENSKOG ZNANJA PRAKSE BEREGINJA
Stari Slaveni, ti naši davni preci, imali su čudesno smisleno poimanje stvarnosti. A to je plan “TRI SVETA”. Gornji, Donji i Srednji Svet.
PRAV ― Gornji Svet ― predstavlja polje duha, duhovnosti, svesnosti, napretka, a na nivou vremenske linije budućnost.
NAV ― Donji Svet ― predstavlja polje materije, nasleđa, podsvesti, povezanosti sa podrškom predaka, a na nivou vremenske linije predstavlja prošlost.
JAV ― Srednji Svet ― polje je ovozemaljskog života, čulnog sveta, naše realnosti kao ljuskih bića, svet dualne prirode i polariteta, a na nivou vremenske linije predstavlja sadašnjost.
U praksi Bereginja, ovaj plan tri sveta omogućuje nam ne samo da možemo razlikovati iz kog polja nešto dolazi, ili u kojem polju se nešto odigrava, već nam daje mogućnost da razumemo kako da kroz sebe i svoj život integriramo sva tri plana i živimo skladno bivajući u svom centru.
Sva tri sveta su nama ljudima jednako dostupna. Ali da li živimo kroz sva tri plana skladno i u poravnanju koje nam je dato, to ovisi od našeg umeća življenja ― uspostavljanja integrisanog jednistva polariteta, a ponajviše jedinstva duha i materije. Poimanja sebe kao duhovnomaterijalnog bića.
To jedinstvo odvija se upravo u polju Srednjeg Sveta u sadašnjosti.
Sve na ovozemaljskom planu rođeno je iz jedinstva duha i materije. I dok život traje, duh i materija neprestano komuniciraju i plešu svoj ples. Pružajući nam polje suočavanja sa dualnostima, krajnostima i izazovima raznih vrsta, kako bismo se naučili bivanju u skladu i delovanju iz svog centra.
Srednji svet kao polje sadašnjosti za duh i materiju ima jedan ljudski element koji ih ujedinjuje i podržava. A to je ― LJUBAV.
Zato volim često da kažem da je ljubav glavni element srednjeg sveta. Ali kada kažem ljubav, ne mislim na romantizaciju bilo koje vrste. Ljubav kao glavni element srednjeg sveta ima transformativnu moć da ujedini polaritete i stvori jedinstvo suprotnosti. Ona je izražaj bezuslovnog davanja energije koja se manifestuje kao sveopšta energija plodnosti Majke Zemlje (kao vrhovni ženski princip) koja je nahranjena Suncem (vrhovnim muškim principom). Ljubav kao glavni element kreacije u kojoj živimo je isceljujuća energija kada smo sa njom u poravnanju i kada smo u njoj prisutni. A to prisustvo iziskuje ulazak u svoj centar ljubavi, srčani centar, srčanu čakru koja se nalazi u samom centru prsnog koša i predstavlja višedimenzionalni energetski vrtlog koji se u narodnim simbolima vizuelno predstavlja kao krst. Krst nije, kako mi danas to povezujemo, potekao samo iz hrišćanstva, već datira mnogo pre njega iz staroslavenske kulture, a možda i ko zna koliko davnije. Krst predstavlja istovremeno jedinstvo između sva tri sveta i polariteta ovozemaljske ravni. A središnja tačka krsta nam daje odgovor da se to jedinstvo odvija u sjedinjenju u našem srčanom centru ― u sadašnjem trenutku. Središte, naše jezgro, traži od nas da smo svesni činjenice da sve što istinski imamo je u ovde i sada. I sve što smo u moći da činimo je iz ovde i sada. Naše jezgro nas poziva da vrednujemo prisustvo u svom životu u sadašnjosti. Jer oni koji više nisu tu, nemaju je. Oni koji tek treba da se rode, još uvek je nemaju. Mi koji smo sada tu u životu, mi je imamo. I kada smo u njoj celovito i predano svojom energijom ljubavi, kreirajući svoja dela ljubavi, tada nam se pruža jedinstvena moć sadašnjeg trenutka. Moć koja iceljuje, pomiruje, oprašta i nanovo rađa.
Kada na ovaj način vidimo plan sadašnjosti, shvatamo da imamo ogroman blagoslov da delujemo iz svog jezgra, a delujući kroz svoje kreiranje, osetimo jedinstvo sa sveopštom energijom stvaranja.
Postoji određena doza odgovornosti da od naših delovanja u sadašnjosti ovisi kako će disati prošlost i budućnost. Sa jedne strane nas
to može zastrašiti i odvoditi u rasipanje svoje dragocene pažnje i iz nužnosti bivanja u onome što je sada. Ali sa druge strane, ako hrabro prigrlimo sve ono što nam je kroz moć ljubavi dato i vežbamo svoju prisutnost u sadašnjosti, tada nam se otvara prilika duboke spoznaje o večnosti.
Kroz praksu Bereginja spoznajemo moć sadašnjeg trenutka na mnogo različitih načina ― kroz magiju pokreta, narodne simbole, izgovaranje afirmacija i meditacije. Ali ono najvažnije što se u svakom od tih elemenata prakse prožima je proces samospoznaje ― “bivanje sebe u sebi”. Često volim da naglasim polaznicama da dok izvode praksu ili u međupauzama izvođenja “čitaju priču o sebi” čineći to iznutra, bivajući najmerodavniji svedok svom umeću harmonizacije kroz ovu čudesnu energetsku duhovnu praksu za žene. Tako vežbajući svoju prisutnost, ovladavamo svojom svešću i podsvešću jednako, raščlanjujemo važno od nevažnog, dobijamo jasnoću šta nam je činiti, kako prevazići određene situacije i izazove u životu, jedinstvenu snagu koja se rađa iz sjedinjenja Gornjeg i Donjeg Sveta u Srednjem Svetu ― sadašnjosti.
Prava moć sadašnjeg trenutka je u tome što nam otvara kapije spoznaje da smo bezvremena bića i uvek sjedinjeni sa večnošću. Pomaže nam da prevaziđemo osećaj separacije bilo koje vrste. Prava moć sadašnjeg trenutka nam pomaže i da na kraju krajeva prevaziđemo sam koncept tri sveta, uviđajući da sva tri čine bezvremeno jedinstvo. Ali do tada, plan tri sveta nam pomaže da raslojimo i vežbamo razumevanje pojedinosti, sve dok se one ne pretvore u jedno.
www.laticabereginya.com
YOUR OFFICE YOGA
KORPORATIVNI WELLNESS
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
MAJA MILIĆEVIĆ, ROĐENA JE U OSIJEKU 1975. GODINE. SA
MEDITACIJOM I JOGOM SE UPOZNALA VEĆ U SVOJOJ 13. GODINI. SA 18 GODINA JE ZAVRŠILA OBUKU U UKRAJINI I ŠVAJCARSKOJ I POSTALA NAJMLAĐI UČITELJ TRANSCENDENTAL -
NE MEDITACIJE I JOGE. DIPLOMIRALA JE NA FAKULTETU ZA
SPORT I TURIZAM TIMS U NOVOM SADU I ODBRANILA MASTER RAD NA FAKULTETU ZA MENADŽMENT U SPORTU.
MAJA JE SERTIFIKOVANI UČITELJ I PREDSTAVNIK ZA SRBIJU – EUROPEAN YOGA FEDERATION I WORLD MOVEMENT FOR YOGA AND AYURVEDA.
NEKI OD NJENIH BROJNIH KLIJENATA SU JELENA I NOVAK ĐOKOVIĆ, BILJANA I JANKO TIPSAREVIĆ, SEVERINA, SELMA
HAJEK. SARAĐIVALA JE I SA BROJNIM KOMPANJAMA I INSTITUCIJAMA POPUT JEDINICA SAJ SA KOMADANTOM SPASOJEM VULEVIĆEM, DELTA HOLDING, BMW, HONDA, NORDEUS, HAVAS ADRIATIC, AMERIČKA AMBASADA, COCA-COLA.
OSNOVALA JE HOLISTIČKU AKADEMIJU MAYA I BREND BLISS&PEACE, DIREKTORKA JE ŠKOLE ZA JOGA UČITELJE I LIDERKA KORPORATIVNOG WELLNESSA. POKRENULA JE ČASOPIS
YOGA & FITNESS. IZDALA JE DVE KNJIGE I DVA DVD-A O JOGI.
IMA SINA MARKA (24 GODINE).
Vaš rad obuhvata nekoliko ključnih oblasti – korporativni wellness, školu za jogu i transcendentalnu meditaciju. Kako biste opisali svoju misiju?
Moja misija je da pomognem ljudima – bilo da su zaposleni pod stresom, menadžeri u potrazi za boljim liderstvom ili pojedinci koji žele dublji balans – da pronađu sistematski pristup zdravlju i mentalnoj snazi. Kroz Holističku akademiju Maya, razvili smo edukativne i praktične programe koji omogućavaju dugoročne promene u načinu na koji živimo i radimo. Mi učimo ljude kako da se opuste.
Zašto smatrate da je korporativni wellness danas važniji nego ikada?
Postoji rastuće interesovanje za svesnost i meditaciju jer savremeni način rada donosi visok nivo stresa, iscrpljenost i pad produktivnosti. Mnogi zaposleni i lideri ne prepoznaju rane znakove izgaranja dok ne postane kasno. Korporativni wellness programi nisu samo “dodatni benefit” – oni su ključni za održivost poslovanja i ljudskih resursa. Kada kompanija ulaže u dobrobit svojih zaposlenih, povećava se njihova kreativnost, efikasnost i lojalnost.
Kakav je vaš pristup u radu sa kompanijama?
Pristup je uvek prilagođen specifičnim potrebama tima. Ne verujem u univerzalna rešenja –svaka organizacija ima svoju dinamiku i izazove. Kombinujemo jogu, tehnike disanja, meditaciju, ayurvedske principe i masažu kako bismo stvorili programe koji ne samo da smanjuju stres, već i unapređuju timsku povezanost i mentalnu otpornost zaposlenih.
Šta vašu školu za jogu čini posebnom?
Ona je više od škole – to je akademija koja stvara lidere u oblasti joge i holističkog zdravlja. Ne učimo samo asane, već istražujemo duboke veze između tela, uma i energije. Polaznici dobijaju znanje koje im omogućava da ne postanu samo instruktori, nego i mentori, terapeuti i vodiči za druge ljude koji traže balans i ispunjenost.
Koliko je masaža važan deo korporativnog wellnessa i joge?
Masaža je često zanemaren, a moćan alat za brzo otklanjanje napetosti i fizičkih posledica stresa. Dok joga i meditacija deluju na dugoročno smanjenje stresa, masaža daje trenutni efekat opuštanja i regeneracije. U okviru naših programa, nudimo korporativne masaže prilagođene poslovnim ljudima, koji provode sate pred ekranima i pod pritiskom rokova.
Koji su najveći izazovi u promeni načina razmišljanja kompanija o zdravlju zaposlenih?
Jedan od najvećih izazova je shvatanje da wellness nije trošak, već investicija. Mnogi lideri još
uvek misle da je zdravlje zaposlenih individualna odgovornost, ali istraživanja pokazuju da kompanije koje ulažu u korporativni wellness imaju produktivnije, zadovoljnije i lojalnije timove. Na sreću, sve više preduzeća prepoznaje ovu vrednost.
Kako balansirate između različitih uloga – liderke, edukatorke i praktičarke?
Balans dolazi iz doslednosti i discipline. Takođe, verujem u moć dobrog tima. Okružena sam stručnjacima koji dele istu viziju što mi omogućava da se fokusiram na ono gde najviše mogu doprineti.
Koji su prvi koraci za kompanije koje žele da uvedu holistički wellness program?
Najvažnije je razumevanje realnih potreba tima. Neke kompanije imaju problem sa stresom i izgaranjem, druge sa lošom komunikacijom ili manjkom fokusa. Mi počinjemo sa analizom i individualizacijom pristupa, a zatim kreiramo program koji je održiv i efektivan. Nije cilj organi-
zovati samo jednu radionicu nego promeniti kulturu rada.
Kako vidite budućnost holističkog wellnessa u poslovnom svetu?
Verujem da će za dve godine wellness postati deo standardne poslovne strategije, baš kao što su danas tim bildinzi ili obuke za liderstvo. Holistički pristup nije trend – on je odgovor na realne probleme modernog poslovanja. Ljudi žele da rade u okruženju koje im omogućava zdravlje, razvoj i unutrašnji mir.
Tema martovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Moć sadašnjeg trenutka“. Kako prepoznajete svoju moć trenutka?
Da li treba izbrisati prošlost i budućnost i da je fokus na sadašnjosti?
Moć sadašnjeg trenutka prepoznajem kroz svesnost i prisutnost u onome što radim. Kada smo potpuno prisutni, oslobađamo se tereta prošlosti i briga o budućnosti, a upravo tada dolazi do prave kreativnosti, jasnoće i unutrašnje snage.
Ne mislim da prošlost treba izbrisati – ona je učitelj, ali ne sme da nas definiše. Isto tako, budućnost je prostor mogućnosti, ali ako smo stalno usmereni na ono što dolazi, propuštamo život koji se odvija sada. Balans je u tome da učimo iz prošlosti, kreiramo budućnost, ali živimo ovde i sada.
Za mene, sadašnji trenutak je snaga iz koje sve proizilazi – svaka odluka, svaka misao, svaka akcija. Kada to osvestimo, život prestaje da bude niz automatskih reakcija i postaje svesno stvaranje sopstvene realnosti.
PHOTO: MONJA ŠVEC
YOUR PRANA
PIŠE: MONJA ŠVEC, AJURVEDSKI TERAPEUT, YOGA MASTER UČITELJ, PRANO TERAPEUT I EDUKATOR
MOĆ SADAŠNJEG TRENUTKA KROZ PLES VEČNOSTI
“Ah, ta rečenica o moći sadašnjeg trenutka prožima čitavu planetu u poslednjih dvadeset godina“, pomislih u sebi ovih dana. Toliko često izgovarana da je postala poput istrošene mantre, reči koje odjekuju u praznini nesvesnog uma. Kada dublje uđemo u suštinu njenog značenja, uviđamo da ne samo da ne shvatamo značenje reči moć, pa ni trenutka, a kamoli još i sadašnjeg.
Šta je moć? Da li je to sila kojom pokušavamo da kontrolišemo svet? Da li je to vlast nad drugima ili nad sopstvenim mislima? Tantrički učitelji su odavno rekli – prava moć nije u kontroli nego u potpunoj predaji. Moć nije u onome što činimo, već u onome što dopuštamo da se dogodi kroz nas.
A šta je trenutak? Da li je on samo prolazna tačka između onoga što je bilo i onoga što će biti? Ili je on kapija koja se neprestano otvara, otkrivajući ono što je uvek bilo prisutno, ali skriveno?
Svet je hipnotisan vremenom. Prošlost je lanac koji nas drži, budućnost senka koja nas vuče napred. A ipak, ni jedno ni drugo ne postoji –osim kao misaoni konstrukt.
Bilo je trenutaka u kojima si bio toliko prisutan da si zaboravio na vreme. Sećaš li se? Možda u dodiru voljene osobe, u mirisu zemlje nakon kiše,
u trenutku kada si gledao plamen sveće i izgubio osećaj gde počinješ ti, a gde završava svet. To su trenuci kada si okusio večnost – jer sadašnji trenutak nije samo prolazni momenat u nizu, to je kapija u neprolazno.
Tantra kaže da je telo portal, a dah ključ. Prošlost i budućnost su samo talasi na površini okeana, ali onaj ko zaroni duboko – otkriva nepomičnu tišinu. I u toj tišini, sadašnji trenutak se više ne doživljava kao nešto što dolazi i prolazi nego kao prostor u kojem se sve dešava istovremeno.
Sada – ples božanske energije
Moć sadašnjeg trenutka nije u tome da ga uhvatimo – jer ono što pokušavamo da uhvatimo već je prošlo. Moć je u tome da mu se predamo, da dozvolimo da nas potpuno preplavi, kao što reka prihvata kamenje na svom dnu bez otpora.
U tantri postoji pojam spanda – vibracija same stvarnosti, pulsiranje svesti kroz telo, kroz dah, kroz sve što postoji. Taj titraj možeš osetiti sada ako zatvoriš oči i obratiš pažnju na ono što jeste. Nije li život upravo to – ritmično treperenje, ples između pokreta i tišine, između postajanja i nestajanja?
I gde u tom plesu tražimo sigurnost?
Pogledaj pticu kako leti – ne brine o sledećem letu, niti se pita koliko ih je već imala. Potpuno je stopljena sa vetrom, sa nebom, sa životom. Ali čovek? On stalno traži oslonac, stalno traži nešto što će ga učvrstiti u vremenu, ne shvatajući da je njegova prava moć upravo u otpuštanju.
Mudar čovek nije onaj koji zna mnogo nego onaj koji ume da bude.
Dok svet juri za neuhvatljivom srećom, on sedi i diše. Dok se ljudi bore sa prošlošću i strepe od budućnosti, on oseća kako mu srce kuca sada. Ne zato što ne zna šta su patnja i gubitak nego zato što je spoznao tajnu – život se ne dešava negde drugde, već ovde, u ovom trenutku.
I tako, dok svi ponavljaju rečenicu o moći sadašnjeg trenutka, on ne govori ništa. Ono što se zaista shvati, više ne traži reči. On samo gleda zalazak sunca kao da ga vidi prvi put. Samo pije vodu i oseća kako klizi niz grlo, potpuno svestan njenog dodira. Samo hoda, znajući da svaki korak nosi čitavu večnost.
I zato te pitam, prijatelju:
Da li si ovde?
Ili si negde u iluziji prošlosti i budućnosti, dok ti sadašnjost klizi kroz prste kao pesak?
Ako možeš, makar na tren, zastani.
Udahni.
Oseti kako život pulsira u tebi.
I shvati – nikada nisi bio daleko od onoga što tražiš. Samo nisi gledao na pravom mestu.
Gledaj sada.
Budi sada.
...sadašnji trenutak nije samo deo vremena – on je ples večnosti u tebi samom...
S ljubavlju,
Piše: Monja Švec, ajurvedski terapeut, yoga master učitelj, prano terapeut i edukator
YOUR NETWORKING & TEAM-BUILDING
NETWORKING & TEAM -BUILDING
NA MALDIVIMA
NETWORKING & TEAM – BUILDING NA MALDIVIMA, 7 DANA U NA DIVNOM OSTRVU
MAAFUSHI, PORED INDIJSKOG OKEANA, POD MLADIVSKIM SUNCEM DRUŽILI SMO SE SA DIVNIM ŽENAMA, PREDUZETNICAMA I RADILE NA SEBI.
PARTNERI OVOG NETWORKINGA & TEAM – BUILDINGA SU BILI: IOANNA REGEN
KLINIKA, AB MEDICAL I HEDERA VITA. REFRESH YOUR LIFE NA NEKOM DRUGOM
KONTINENTU DALEKO OD SVEGA.
Mali osvrt nekih naših preduzetnica: Ja sam Olgica Božinović vlasnica brenda “Celerovsok”, i profesionalni health coach. Pomažem ženama 40+ da uzmu svoje zdravlje u svoje ruke menjanjem životnih navika i ishrane. Mama sam troje sinova i srećno udata žena. Moja misija je da menjam živote ljudi na bolje i tome sam veoma posvećena. Aktivna sam na društvenim mrežama gde promovišući svoj healthy lifestyle podstičem, druge ljude da menjaju svoje navike. Moja parola je da treba lečiti uzrok a ne maskirati simptome.
Ah Maldivi! Ostrvo Maafusi i divne žene sa kojima sam delila ludu energiju ovih 7 dana su me osvežile tako da još uvek imam osmeh na licu. Nama ženama je potrebno povezivanje, potrebno sestrinstvo i jedinstvo. Na ovom team- buildingu smo to upravo i osetile. Mia je svoju plemenitu nameru da nas umreži i poveže ostvarila i na tome sam joj veoma zahvalna. Uživala sam u svakom trenutku i sunce , osmesi i ples su mi razgalili dušu. U svoj grad se vraćam nova ja, ljudi koji me poznaju kažu da blistam, a ja se zaista blistavo i osećam. Hvala Mia.
Piše: Olgica Božinović
Milana Vučković, rođena u Beogradu, bezbrižnu mladost provela u beskonačnoj bačkoj ravnici u Senti, kraj Tise, nemirnog, radoznalog duha, od malena se bavila svim mogućim i nemogućim sportovima, uz oca zavolela operete, balet i fotografiju! Ekonomski fakultet završila u Beogradu, već u ranoj mladosti istraživačkog duha očarana putovanjima, kroz kraće i duže boravke po svetu naučila pet jezika. Poslove turističkog radnika i vodiča započela u Dubrovniku kao šef recepcije, a
potom nastavila jedno kraće vreme u Beogradu, u pomorskoj agenciji, čuvenom Jugoagentu. Karijeru bankara nastavila u Centru za istraživanja Narodne banke Jugoslavije, na poslovima makroekonomskih istraživanja, saradnje sa međunarodnim finansijskim organizacijama, učestvovala na mnogobrojnim pregovorima sa predstavnicima Svetske banke, MMF-a. Od 2000. godine sa mladim timom osmislila veb prezentaciju Narodne banke Srbije i do penzije 2011. ostala njen urednik! Kako sama sada kaže, već 14 godina u penziji živi najlepši period svoga života.
Osvojila je život i svet svojom pozitivnom energijom! I život voli nju i daruje je svojim beskonačnim bogatstvom!
Kraljica uživanja!
Mijina ideja da nas u divnom ambijentu ostrva Mafuši, na Maldivima, uključi u program tim bildinga i umrežavanja je bila sjajna. Srećna sam krenula u tu čaroliju, jer sam uvek otvorena za nove ideje i saznanja!
Nas pet koje smo učestvovale, sjajno smo se od samog početka uklopile u projekat. Do tada se nismo poznavale, ali vrlo brzo nas je povezala uzajamna pozitivna energija. Možda su tome doprinele muzika talasa i okeana, plavetnilo neba, puder pesak, otvoreni um...
U Mijinom timu bila sam najstarija, penzionerka koja je skoro čitav radni vek provela u saveznoj ustanovi, poslednjih godina kao urednik veb prezentacije NBS. U uvodnom upoznavanju, na temu izrade Manifesta/Lanca poslovnosti, upoznah sagovornice da sam kao urednik bila ta koja je motivisala svoje saradnike i razvijala kolektivnu želju za dobrim rezultatima, organizovala druženja van kancelarije, zajedničke ručkove, šetnje, sportske aktivnosti (tenis, roliranje na Adi), kako bi se i van kancelarije jačali prijateljski i prisni odnosi! Zahvaljujući mojoj energiji, vladala je odlična radna atmosfera, energije članova mog tima su se prožimale, zadaci i ciljevi uspešno ostvarivali!
Međutim, meni su bila interesantna izlaganja i iskustva preduzetnica, njihovi poslovni uspesi, ciljevi koje su postavile, načini kako ih ostvaruju! Rukovoditi timom u sopstvenoj firmi u današnjim, nesređenim tržišnim uslovima i nelojalnoj konkurenciji nije ni malo lak zadatak! Iz njihovih
poslovnih priča zaključih, po ko zna koji put, da današnje žene poseduju veliku radnu ambiciju i mušku energiju! Ali žena i dalje treba da zadrži šarm, zavodljivost i eteričnost! Divna je bila Mijina ideja sagledavanja i upoznavanja sebe kao žene kroz sasvim nesvakidašnju, lepršavu haljinu, kojoj smo se sve divile! A nakon trčanja u njoj po belom pesku i fotografisanja, zanemele smo gledajući tu fantastičnu transformaciju žene preduzetnice u ženu boginju! Uvek sam osećala veliku slobodu za upijanja koja doprinose lepoti žene i oslobađaju je trivijalnosti i stega. Oslobođeno telo ima dobar odgovor na sve što mu se sviđa, što je čarobno, vizuelno lepo i estetizovano!
Zbog velikog broja izleta, nedostajalo je više vremena da posvetimo jogi i igrama buđenja deteta u nama. Međutim, lepota druženja i razgovori do duboko u noć i divni izleti, plivanje, ronjenje, noćni ples ― sve te igre radosti probudile su sva naša čula. Spontanost je dala telu zamah da se slobodno talasa, oslobođeno stega koje nameće urbana, poslovna krutost i često sterilno okruženje.
Lično mi je najviše prijala diskusija oko umrežavanja, činjenice na koje je Mia ukazala da treba da obratimo pažnju pri postovanju bilo slika, bilo proizvoda koje plasiramo. Za mene su virtuelne komunikacije veoma bitne, donele su mi mnoga interesantna poznanstva i uključile u nove umetničke i sportske timove! Podržavam ovakve projekte i rado bih se ponovo pridružila nekom novom koji bi bio organizovan sa još više interesantnih učesnika, kako bi diskusija i razmena mišljenja i iskustava bila konstruktivnija!
Zahvaljujem se Miji što sam bila deo ovog tima i želim joj i dalje mnogo uspeha u kreativnom svetu u kojem do sada korača uspešno ― lako, sigurno i odvažno!
Piše: Milana Vučković
Do nekih novih susreta i networkinga & team-buildinga.
Mia Medaković
PHOTO:
REFRESH YOUR TRAVEL
Moskva – grad snova, grad kulture, grad pobede... Grad čija istorija počinje davne 1147. godine, kada je knez Jurij Dolgoruki osnovao tvrđavu kraj reke po kojoj je i dobila ime.
To nije samo političko i ekonomsko središte, već i jedan od najfascinantnijih gradova na svetu, čiji složeni istorijski i društveni slojevi čine ovu metropolu izuzetno dinamičnom.
U njoj se spajaju prošlost i sadašnjost, tradicija i modernost, stvarajući jedinstveni mozaik.
Bez sumnje, Rusija jeste i uvek će biti „vruća“ destinacija.
Kada prvi put zakoračite njenim ulicama i bulevarima bićete izgubljeni, imaćete osećaj da ste toliko mali među svim tim monumentalnim
zdanjima, ali samo dok ne osetite tu slovensku dušu ruskog naroda.
Moskva je grad koji te obuzima, koji ne dopušta da ostaneš ravnodušan. Kroz njene ulice prolaziš kao kroz snove – ponekad je sve magično, ponekad tužno, ali uvek živo.
S obzirom na aktuelna politička zbivanja, svi su se interesovali kako će izgledati moje putovanje u Moskvu.
Zašto ne bi bilo sigurno?
Samo planirajte novac (kreditne kartice ne rade).
Ruska kultura i nasleđe se ne menjaju samo zbog rata. I sankcije ne funkcionišu u pravom smislu te reči. Radnje su snabdevene svim svetskim brendovima.
Dok sam čekala zakazan sastanak u jednoj fabrici čajeva, iskoristila sam vreme da obiđem Tretjakovsku galeriju – to je kolevka ruske umetnosti u samom centru Moskve.
U galeriji, emocije ne dolaze samo kroz grandioznost dela, nego i kroz tišinu koja vlada među njima. To je prostor u kojem se oseća duboko poštovanje prema umetnosti i istoriji, ali i trenuci unutrašnjeg nemira, jer svaka slika progovara, izaziva osećaj tuge, radosti, čežnje. Osećam divljenja prema svim majstorima koji su uspeli da uhvate dušu Rusije
– njenu snagu, njenu melanholiju, njenu lepotu i složenost.
Jedan od najlepših muzeja u Moskvi je Puškinov muzej.
U muzeju se nalaze remek-dela velikih umetnika kao što su Van Gog, Pikaso, Matis, Šagal, Mane. Zapravo, Puškinov muzej obuhvata nekoliko hiljada godina istorije umetnosti – od drevnog Egipta sa mumijama i sarkofazima, do radova Botičelija, Veronezea i savremenih dela.
Gledajući slike, izmeštate se u drugu dimenziju. Opčinjeno gutate očima svaki ram, svaki potez četkice poznatih umetnika. Zamrznuti ste u vremenu. To je mesto gde se s osećajem divljenja susrećeš s najuzvišenijim dostignućima ljudske kreativnosti. Možeš osetiti tu tihu, gotovo intimnu povezanost s umetnicima čija dela sada stoje pred tobom, svedočeći o njihovoj strasti, patnji i inspiraciji. I dok šetaš kroz muzejske hodnike, u tebi se budi osećaj poštovanja, ali i tuge – jer znaš da sve što se nalazi tu nije samo prošlost nego i večna potraga za nečim višim, za nečim što ostaje u srcu i duši.
KREMLJ – SRCE MOSKVE
Nalazi se pored Crvenog trga i predstavlja unikatnu gradsku tvrđavu, carsku rezidenciju, a danas sedište ruskog predsednika. Podseća na neuništivu snagu i ponos. Kremlj za mene nije samo arhitektonska veličina, već živa, duboka emocija koja se oseća u svakom koraku dok ga posmatraš. Njegovi crveni zidovi, impozantne kule, zlatne kupole crkava i istorija koja izbija iz svakog kamena stvaraju osećaj snage, ali i unutrašnje potrage.
To je svet sam za sebe. Pitam se da li je sada tu. CRVENI TRG
Mesto gde je mnogo toga počelo i gde se mnogo toga završava.
Na Crvenom trgu, istorija nije samo nešto što gledate, ona vas prožima. Tu su hiljade koraka, hiljade sudbina koje su se oblikovale u okviru ovog trga. Mnogi su ovde hodali s nadom, s tugom, s borbom, a taj duh opstaje u vazduhu. Ovde osećate divljenje prema njegovoj monumentalnosti, ali i tugu zbog svega što je ovaj trg video – od veličanstvenih trenutaka do tamnih, bolnih epoha. Kad stanete na ovaj trg, obuzima vas osećaj poštovanja prema njegovoj moći. Najveći trg na kome sam bila.
BOLJŠOJ TEATAR
Neizostavan za ljubitelje opere i baleta. Boljšoj teatar je simbol ne samo umetničke izvrsnosti, nego i emocionalne povezanosti sa svim onim što umetnost može stvoriti: strast, ljubav, tugu, nadanje. Setim se čuvene Bajagine pesme „Tamara“ i da grupa slavi 40 godina postojanja. Gorki park je poznat motiv iz pesama zapadne pop kulture, a za Moskovljane mesto okupljanja i uživanja. Glavni utisak – ogroman je i sređen. Sada je Centralni park u NY izgubio primat za mene. Bista Petru I je najneobičniji spomenik Moskve. Gledajući ovu impozantnu skulpturu, osećate respekt prema čoveku koji je oblikovao sudbinu Rusije, ali istovremeno i težinu njegove odgovornosti. Petrovo lice, ozbiljno i odlučno, odražava snagu volje, ali i unutrašnji nemir koji je nosio. Njegov pogled je usmeren prema horizontu, gotovo kao da gleda prema budućnosti Rusije, koju je želeo da pretvori u veliku svetsku silu.
Ono što mi je privuklo pažnju je Puškinovo prisustvo na svakom koraku, biste, skulpture, slike... Za Moskovljane, Puškin je više od pisca – on je odraz same suštine ruske duše, njene lepote, snage, ali i tužne i borbene prirode. Puškin u Moskvi nije samo prošlost, on je prisutnost koja oblikuje sadašnjost i nadahnuće za budućnost.
Iskustvo koje nosim iz Moskve je nezaboravno. Ovo je bilo poslovno putovanje, ali sam uspela
da vidim dosta toga i uhvatim sveprisutnu visoku kulturu koja krasi samo narode izrazite duhovnosti. Tu je i neverovatna strast koja izbija iz njenih ljudi. Oni su istovremeno ozbiljni i veseli, nesigurni i ponosni, poput samog grada koji žvaće prošlost i gleda prema budućnosti. Moskva je, za mnoge, ljubav koja nikada ne prestaje, iako ponekad može biti i bolna. Grad u kojem osećaš da te nešto snažno povezuje s njim, iako nikada potpuno ne razumeš zašto. Sve je tu – hladnoća i toplina, mirnoća i strast, prošlost i budućnost – sve to izaziva emocije koje te ostavljaju bez reči, ali te istovremeno čine nesposobnim da zaboraviš taj grad.
Moja ruska bajka.
PHOTO:
YOUR ŠPAJZ
PRAVA HRANA DOLAZI IZ DUHA
PIŠE: MARKO VELIČKOVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR INSTAGRAM @NEMOGUCUKUS
Ovih dana često razgovaram sa jednim klincem.
U stvari, to je jedno dete, jedan Mali Vitez u srcu, ali jako zreo za svoje godine.
Nekako sve zna – i šta hoće i šta neće.
I šta želi i šta ne želi.
Uvek me iznenadi u razgovoru.
Tako mali, a kao da mi dolazi iz budućnosti.
U jednom razgovoru spomenemo i šta nam donosi mart.
A to je Veliki ili Vaskršnji post.
I šta ćemo da radimo u tih 48 dana.
U smislu izazova i svega onog što nam predstoji.
Jer i on želi da posti.
Malo me sramota priznanja, ali on me je i nagovorio da postim i krenem putem liturgijskog života.
Umesto da ja čuvam njega, on čuva mene.
I eto tako pričamo kako ponovo dolazi vreme kada se pozivamo na tišinu, na razmišljanje, na trenutke u kojima smo pozvani da se povučemo iz svega što nas odvaja od nas samih.
Vreme kada ulazimo u period godine u kom se dogodila pobeda života nad smrću, svetlosti nad tamom, vere nad sumnjom.
Vreme kada je Hristos pobedio smrt, a da se mi kroz Njega uzdižemo iz svojih padova, iskušenja i unutrašnjih borbi.
A sve tako brzo prolazi.
Trenutak je nešto što možemo da kažemo da zaista imamo.
I da je naše.
Zato je post toliko važan.
On nas poziva da se vratimo, da se setimo, da budemo zahvalni na svakom trenutku, na svakom dahu koji smo dobili od našeg stvoritelja.
To je poziv da ne zaboravimo ko smo, da ne zaboravimo šta smo i zbog čega smo došli na ovaj svet, na ovu planetu.
Kroz Vaskršnji post, mi ne postimo samo od hrane, već postimo od svega što nas previše povezuje sa svetom materijalnog.
Nije lako.
Nikada nije lako.
Jer često zaboravljamo.
Zaboravimo da je prava hrana ona koja dolazi iz Duha.
Hrana ljubavi, hrana praštanja, hrana radosti koja ne zavisi od spoljnog sveta, nego od svetlosti koja gori u srcu svakog čoveka.
Eh, kako je teško doći do tih dubina.
Ali ako imate, a imate, tako jednog malog hrabrog viteza u sebi, tu vam pomogne on da upali baklju koja osvetli sve, pa i taj put.
Ali time čarolija ne prestaje.
Ona je kao najpozitivnija zaraza.
Širi se i na druge ljude.
A onda sa drugih ljudi na one koji su drugi od njih.
I tako se pravi beskonačna nit koja nas spaja u toj ljubavi i svetlosti.
I tada postajemo svesni da je sreća u nama.
Da ne treba nigde da je tražimo, već samo da obnovimo te osećaje velikim izražajem onog što mi jesmo.
Svojom autentičnošću.
Koju dobijamo kroz duhovno i telesno pročišćenje.
Kroz molitvu koja je put ka izvoru.
I zato, kroz ovaj post, želim da se setim svega što imam.
Setim se onih malih stvari koje su najveće.
Setim se svoje porodice, svojih roditelja, svog brata, svojih prijatelja, svog psa.
Zahvalan sam na svemu što imam, ali i onome što mogu da pružim.
I na kraju, to je celokupan smisao –
Da se ne zaboravimo, da se setimo onog što je bitno i da kroz post, kroz male promene, postanemo mnogo bolje verzije sebe samih.
I baš u tom duhu, u ovom postu, podsećam sebe i vas koliko je važno ne samo duhovno nego i telesno pročišćenje.
Kako post nije samo uzdržavanje, već prilika da se povežemo sa sobom i sa drugima, želim da podelim tri recepta koji su nastali iz tog promišljanja – jednostavni, posni, ali puni ukusa i simbolike.
Neka i ovi recepti budu deo tog putovanja – kao mali, ali značajni trenuci u kojima se podsećamo koliko život može biti lep u svojoj jednostavnosti.
Recept 1:
Super zelena bomba supa – Krastavac obavezan ����
Šta je sve potrebno za ovu super okrepljujuću supu:
3-4 čena belog luka
1 tikvica
1 krastavac
1 štap celera
šakohvat mladog spanaća manji prut praziluka
jedna manja zelena paprika
povrćni bujon jedna kocka
200 gr mekanog tofua
limun opciono ��
Povrće isečemo na sitnije komade.
Propržimo beli luk jedan minut.
Dodajemo tikvicu, krastavac, celer, praziluk i jednu manju zelenu papriku.
Sve to pržimo još 10-ak minuta na tišoj vatri.
Zatim dodamo povrćni bujon, tofu sir i na kraju kuvanja mladi spanać.
Kuvajte sve još oko 15-ak minuta.
I supa gotova.
Uživajte!
Recept 2:
Lagana povrćna kremasta pasta – Idealna za dane posta ����
Šta je sve potrebno za ovu super kremastu rapsodiju povrća i testenine:
2 šolje testenina
2 tikvice
1 srednja šargarepa
1/4 šolje nutritivnog kvasca
1 šolja biljnog mleka po vašem izboru
1/2 kašičice soli (ili po ukusu)
1 kašika jabukovog sirćeta
1 kašičica paprike
1 kašičica kima
1 kašika paradajz paste
2 kašičice maslinovog ulja
1 šolja pečuraka, seckanih krupnije
1 kašika tamari sosa
Kuvajte testeninu.
U isto vreme kuvajte tikvice i šargarepu dok potpuno ne omekšaju (oko 15 minuta).
Ocedite i isperite tikvice i šargarepu kada su gotove.
Stavite u blender zajedno sa nutritivnim kvascem, biljnim mlekom, solju, jabukovim sirćetom, paprikom, kimom i paradajz pastom.
Blendajte dok ne postane glatko.
Zagrejte maslinovo ulje u velikom tiganju za prženje.
Ubacite pečurke i tamari, kuvajte 4-5 minuta dok pečurke ne omekšaju.
Dodajte sos i testeninu u tiganj.
Mešajte nekoliko minuta, a zatim pastu poslužite ukrašenu po vašem izboru.
Uživajte!
Recept 3:
Lava posni kolač – Udara po svim čulima ������
Šta je sve potrebno za ovu super ukusnu a posnu verziju lava kolača:
50 g crne čokolade + 2 kocke za centar
3 kašike ulja + još za podmazivanje (kokos/suncokret)
1/4 šolje brašna (običnog ili bez glutena)
3 kašike kakao praha
3-4 kašike javorovog sirupa
1/4 šolje biljnog mleka (soja/zob/badem/kokos)
Zagrejte rernu na 190°C.
Podmažite dve male korpice uljem i papirnim ubrusom uklonite višak.
Crnu čokoladu sitno iseckajte i dodajte u posudu zajedno sa tri kašike ulja.
Topite čokoladu, mešajući da ne zagori, dok se čokolada potpuno ne otopi.
U istu posudu dodajte preostale sastojke i umutite dok ne postane glatko.
Podelite testo u dve podmazane činije, stavite kocku čokolade u sredinu i prelijte ostatak.
Pecite tačno 16 minuta ili dok čačkalica ne izađe čista kada se zabode po ivicama i mokra kada se zabode u sredinu.
Poslužite odmah, uz posni sladoled od vanile i sveže jagode (opciono).
Uživajte!
PHOTO:
VERA
Verujem u dobro, lepo, plemenito, sjajno, blistavo, mudro, savršeno.
Verujem u snagu, miris, ukus, strast.
Verujem planini, okeanu, ajkulama, suncu, mesecu i zvezdama.
Verujem u pokret, san, udah i izdah.
Verujem u čuda i magiju planeta.
Verujem jer jedino je to ostalo budnima i snenima.
Verujem da je sve kako biti mora.
Verujem jer dobro je biti u veri.
PIŠE: SILVANA PAUNOVIĆ
