RYL E-MAGAZINE, #111

O LD MILL BE LGRA D E

BUDITE ZDRAVOLEPI

MEDICINSKI LASERSKI TRETMANI

VAŠE ZDRAVLJE JE NAŠ PRIORITET JEDINSTVENA MEDICINSKA REŠENJA ZA DERMATOLOŠKE I GINEKOLOŠKE PROBLEME NA FOTONA LASERU

GINEKOLOGIJA - DERMATOLOGIJA

SKENIRAJ

ESTETSKI LASERSKI TRETMANI

IZGLEDAJTE NAJBOLJE SVAKOG DANA EFIKASNA I JEDINSTVENA REŠENJA ZA VAŠU LEPOTU

GINEKOLOGIJA - DERMATOLOGIJA - ESTETIKA GINEKOLOGIJA - ESTETIKA

UVODNIK

PHOTO: ANTON WELT

NOVA GODINA, NOVE PRIČE

Dragi Deda Mraze, sve ove godine ja verujem da postojiš. Sve ove godine, svakoga decembra, vidim te kao krupnog i visokog muškarca odevenog u crveno odelo kako jezdiš na sankama i sa irvasima, dok nama verujućima donosiš poklone, ispunjavaš želje. Koliko je to lepo. Koliko je lep mit o tebi. I nije mi važno da li si ruska ili američka verzija Deda Mraza, važno je da postojiš u našim glavama i idejama svakog decembra. A meni je 50 i još verujem da ćeš mi ispuniti svaku želju o kojoj pričam i koju snevam. Koliko je divna nada koju pružaš i ti slatkiši koje deliš. Sve je nekako slađe sa tobom i tako miriše na detinjstvo. A koje dete ne voli detinjstvo, jer sve je igra. Danas u meni ova velika žena sanja i dalje „velike“ stvari i igra se.

Moje srce je „golemo“, moje oči su pune lepote, moja duša je široka kao ruska stepa, moje ideje su svemirske. Znači nešto „mnogo veliko“ mora da se desi. Nešto mnogo „važno“ je tu pred vratima. Jer ovo vreme je stvoreno za prave priče, priče koje su za ceo život. Puštam da me vodi intuicija i nekako sam je osvestila i po prvi put je osetim i vidim. Misli su mi jasne kao oštrica mača. Nema greške. Svaka odluka i priča je moja. Moja odgovornost.

Priče koje ću pričati u 2025. godini odnosiće se na putovanja, pisanje, istraživanje, rad na NVO BEST i organizovanju konferencija i projekata za ranjive grupe: žene i decu. Humanost i ljubav iznad svega. Moja sklonost ka civilnom sektoru i humanitarni rad sa sličnima sebi je izražena. Mislim da ću sa fenomenalnom ekipom iz BEST-a, organizacijom koju smo osnovali pred kraj 2023. godine, uspeti da ostvarim te humane ciljeve. Business, empowerment and sustainable transition – Poslovanje, osnaživanje i održiva tranzicija. Sa ekpertima koji su godinama radili u Srbiji i u svetu. Naše malo je nekome zaista mnogo.

Želim da vam prenesem priču iz Laponije, gde ću u 2025. otići u posetu Deda Mrazu. Našla sam i kako. Spavaću u iglo kućici i preneti vam atmosferu, voziće me irvasi i mojoj sreći neće biti kraja.

Vodiću preduzetnice na Maldive na team building i networking. Plivaćemo sa ajkulama, nositi crvene haljine na plaži i smejati se do duboko u noć na vrelom pesku kraj Indijskog okeana.

Otići ću što je moguće dalje i opet ću se vratiti. I pored svega, nema ništa jače od ovog balkanskog neba. Sve, sve, ali Srbija. Upamtite, Beograd je Holivud. Dokazano.

Deda Mraze, ispuni mi želje, jer 2025. slavimo 10 godina RYL magazina. Alooo, deseettt godina. Moćno. Volela bih da osetim RYL pod prstima. Makar jedan broj. Išti i daće ti se.

Neka nam se umovi i prsti slože i umnože. Neka nam svet bude najlepši izlet. Kretanja, stvaranja, kreacije, mašte i lepote. Neka se radujemo i volimo. Neka bude kako biti mora.

Moja formula uspeha i svih priča je ljubav + disciplina + istrajnost + vera. I kada se sve to posloži, dobijam moju priču, storytelling, umetnost kojom obasjam sve, na putu ka svetlosti. I znam i slažem se sa Šekspirom da naša sudbina nije u zvezdama već u nama samima.

Znam da doprinosiš magiji praznika i tradiciji vezanoj za darivanje i pričanje nekih novih mogućih životnih priča, hej ti starče u crvenoj odori.

Ispričajte i vi svoju novu priču. Slavite je. Uživajte u svakom segmentu života i idite ka univerzalnoj i najlepšoj ljubavi. Slavimo život i cenimo ga. Budimo zahvalni.

Znate kako, Deda Mraz je dobrodušni starac koji donosi poklone deci, poznat po svom crvenom odelu i osmehu „ho ho ho!“. Dete u meni se raduje. Ja sam veliko dete. A ti?

ANIMA MUNDI

PHOTO: VLADIMIR POPOVIĆ

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić,

Dejan Vicai, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Danijela Marković

Adrian de Groot

Vladimir Cerović

Dr Nebojša Knežević

Prof. Dragan Krstić

Анастасия Гусенцова

Milja Hinić

Marija Todorović Aska

Marija Stojiljković

Sandra Meryem Bartolić Durman

Tatjana Manojlović

AUTORI

Dr Ioanna Batsialou

David Stevanović

Goran Kostić

Nina Vujević

Veljko Valjarević

Sonja Radović Jelovac

Minja Mrđanović

Marina Bjelić

Sofija Aćimović

Aleksandra

Angie Spohn

Suzana Manojlović

PHOTO

Anima Mundi Unsplash.com

Naslovnica: Sonja Radović Jelovac

Photo: Vladimir Popović

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

DAVID STEVANOVIĆ

SONJA RADOVIĆ JELOVAC

NINA VUJEVIĆ

GORAN KOSTIĆ

MARINA STOJILJKOVIĆ

GALA ČAKI

PHOTO:

YOUR LIFE

PONOVO POČINJEM DA DIŠEM

PIŠE: MARIJA STOJILJKOVIĆ

FOTOGARFIJE: IGOR ČOKO I VLADIMIR ŽIVOJINOVIĆ

Koliko je godina ispred i iza nas? One koje nam možda sa teretom uspomena stoje iza leđa mogu se nabrojati i svesti na momente koji ponekad nežno trepere poput suptilnog titraja u srcu. Znam koliko je godina koje su nosile različite izazove iza mene, ali kao i većina nisam sigurna koliko je onih koje mi tek dolaze i šta su mi sve pripremile. Čekam još jednu ili je puštam da dođe, smirena i spokojna, dok svodim račune sa onom koja je za mene bila najteža. Istovremeno, trudim se da negujem zahvalnost jer su me upravo najteži trenuci oblikovali, otkrivajući mi nove perspektive i otvarajući vrata snazi i lepoti koje nisam ni znala da nosim u sebi.

Zovem se Marija Stojiljković i pre samo nekoliko godina vratila sam se u Srbiju kako bih ostvarila svoj poslovni san. Verujem da su mnogi sa sumnjom ispratili moj povratak kao što sa sumnjom gledaju na žensko preduzetništvo. Još uvek se susrećemo s predrasudama da žene ne mogu jednako uspešno da vode poslove ili da su naši izbori često vođeni emocijama. Ipak, naša sposobnost da spojimo intuiciju i analizu, saosećanje i odlučnost, čini žensko preduzetništvo jedinstvenim i neprocenjivim. Uvek sam verovala u snagu ženskog preduzetništva i ženske podrške, a sada to mogu i rečima i delima da potkrepim.

Vođena idejom da pozicioniram Royal Nanny, agenciju za čuvanje dece na srpskom tržištu, koja je izvorno nastala u Italiji, donela sam odluku da u našoj zemlji obučim i okupim najbolje dadilje i roditeljima pružim najkvalitetniju uslugu. Na tom putu, susrela sam se s mnogim izazovima, od administrativnih prepreka do organizacije timskog rada i profesionalnog obučavanja, ali sam uvek ostajala verna svojoj viziji. Išla sam za svojim srcem, verujući da je najvažnije stvoriti uslugu koja pruža sigurnost roditeljima i deci. U toj želji i izgaranju da stvorim jedinstveno mesto

koje će jedriti na ideji plemenitosti i volji onih koji mladim naraštajima žele da ostave lepše mesto, čini mi se da nijednog trenutka nisam poklekla niti poželela da odustanem. Ponekad mi se možda učini da me je telo samo izdalo, ali danas sve češće verujem da me je bolest, s kojom sam se suočila na ovom putu, zapravo podstakla da usporim, zastanem i pažljivije sagledam svet oko sebe. Da se dublje povežem sa sobom i kao takva postanem najbolja verzija sebe. Bolest kao poseta Boga, znak da se okrenem sebi i živim punoću koju danas imam.

U novembru prošle godine suočila sam se s dijagnozom raka dojke. Decembar je doneo prvu operaciju, januarski početak nove runde i tako su se nizali meseci lečenja: hemioterapije tokom cele godine, a potom i zračenje koje je ostavilo opekotine na koži. Kažu svi da početak nove godine uvek nosi nove izazove, otvara nova vrata i suptilno unosi novu energiju koja može da nas transformiše. Moj jedini izazov u prvim danima sveo se na puko preživljavanje. Još jedan dan, pa još jedan dan, onda još jedan mesec i konačno još jedna godina... do nove terapije, novog koraka, nekada mi se činilo da ponovo učim da mislim, da posmatram i koračam.

I tada je bilo tih dana. Ne bih to nazvala odustajanjem, ali bilo je dana kada jednostavno nisam imala snage da se pokrenem i dana kada su sve ideje i želje zbog kojih se i dalje u sebi stidljivo smeškam delovale kao balon od sapunice. U nekom trenutku shvatiš da te ta užasna bolest zaustavi, a već u drugom i da te istovremeno gurne ka onom što ti uistinu prija. Onda osvestiš i želje i potrebe, ali i ono što si godinama radila automatski samo da bi stvari bile pod kontrolom. Postaneš svesna da si se nekad nepotrebno nervirala i koliko god čudno zvučalo bes nestane. Dobra stvar je da se oslobodiš stega, a čini ti se da sad to dolazi sa

lakoćom koja ti je nekada bila nepoznata i koja je na neki sulud način ekvivalentna teretu bolesti koji nosiš gde god da kreneš.

Pre samo nekoliko dana završila sam sve terapije i, u najmanju ruku, ponovo počinjem da dišem! Pravim te korake, jer protekla godina bila je potpuno posvećena lečenju i – što je za mene neverovatno – vođenju svog posla. Kroz najizazovnije dane života, shvatila sam da je to put kojim još dugo želim da koračam. Održavala sam sastanke nakon primljenih terapija, iscrpljena, ali rešena da ne odustanem. Umor, strah i mentalna iscrpljenost postali su moji svakodnevni saputnici. Ali onda su se pojavile one – žene koje su me podržale. Posebno moje dve saradnice, koje su sa neverovatnom empatijom bile uz mene. Njihova podrška mi je pokazala koliko snage leži u zajedništvu, posebno među ženama.

Shvatila sam nešto važno: kad je teško, kvalitetne žene su tu da podrže – ne samo jedna drugu, već i poslove koje zajedno gradimo. I zato danas mogu da kažem da ova bolest nije samo teret. Došla je s razlogom – da me transformiše. Da me podseti koliko vredim i koliko mogu. Naučila

me je da živim autentično, da se iscelim od svega što mi nije služilo, da donosim odluke iz ljubavi, a ne iz straha, da cenim sebe kao ženu, preduzetnicu, prijateljicu i partnerku, koja će uvek biti tu za ljude koji mi u okrutnim trenucima nisu okrenuli leđa, naprotiv, učinili su da se osetim prihvaćenom, obuhvaćenom i voljenom poput kraljice. Zavolela sam život iznova kroz duboku transformaciju.

Zato ove godine izlazim jača, sa novim mirom i većom snagom, a Royal Nanny je deo te priče. Kroz rad sa našim klijentima i saradnicima, shvatila sam da posao, iako ponekad iscrpljuje, često daje snagu da istrajemo. Naravno, kao i u svemu, ključno je da ono što radimo volimo, jer ljubav nam svakodnevno daje snagu, čini nas boljim ljudima i može da zaceli i najstrašnije rane.

Kada se osvrnem, shvatam da sam kroz ovaj put naučila ne samo više o sebi, već i o tome šta znači istinska snaga, ona koja dolazi iznutra. I sad, kada hodam kroz svet, hodam sa novim pogledom, duboko uverena da nijedna oluja ne može uništiti onog ko se ponovo podigne iz nje.

PHOTO: VLADIMIR POPOVIĆ

ONA, ŽENA ZMAJ

ARHITEKTURA IZMEĐU SNAGE I SENZIBILITETA

DR SONJA RADOVIĆ JELOVAC, DIPL.ING.ARH

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: VLADIMIR POPOVIĆ, RELJA IVANIĆ

Dr Sonja Radović Jelovac, interdiciplinarni arhitekta, doktor nauka iz ekološkog projektovanja i planiranja na Univerzitetu “La Sapienza” u Rimu. Bavi se istraživanjima iz oblasti ekološkog urbanizma, rezilijentnog adaptivnog urbanog dizajna i strateškog planiranja. Ima preko 23 godine projektantskog iskustva, dok eksperimentalno transdicipinarni pristup uspešno primenjuje kroz rad u arhitektonskom birou Studio Synthesis architecture&design, čiji je osnivač i vodeći arhitekta, kao i kroz projektna istraživanja u Naučnom institutu “Panarchy 11 – Research for Resilience”, čiji je osnivač i član naučnog odbora.

Osnovne studije arhitekture završila je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Dobitnica je stipendije za magistarske studije Univerziteta “La Sapienza” u Rimu, na Arhitektonskom fakultetu Ludovico Quaroni, gde je magistrirala na Katedri za planiranje, uređenje i rekvalifikaciju urbanih prostora zemalja u razvoju. Dobitnica je internacionalne stipendije za doktorske studije Univerziteta „La Sapienza” u Rimu, gde je doktorirala sa tezom „Projective. Resilience assessment for water sensitive adaptive urban design”.

U ulozi kustoskinje 16. Bijenala arhitekture u Veneciji konceptualizuje temu „Emerging Resilience. Reimagining voids through sharing values“ kada predvodi multidisciplinarni internacionalni autorski tim. Komesarka je Balkanskog arhitektonskog Bijenala: BAB 2019, BAB 2021, BAB 2023.

Za Mies Van Der Rohe nagradu nominovani su projekti vile The Two (2024) i Betula Design Centre (2022). Za objekat Contemporary Chalet, Jelovac je dobitnica nagrade Architecture MasterPrize u kategoriji Architectural Design –Residential Architecture (Gungehajm muzej, Bilbao), German Design Award Winner, posebnog priznanja na konferenciji S.ARCH u Hong Kongu, zatim CEMEX Building Award, Loop Design Award, BigSEE Award i drugih značajnih priznanja i nagrada na salonima arhitekture i urbanizma u regionu. Jedna je od suosnivačica Ženskog arhitektonskog društva ŽAD u Beogradu i članica žirija brojnih konkursa (Expo Milano 2015, Expo Dubai 2021, Expo Osaka 2025).

Dobitnica je i mnogobrojnih nagrada u Crnoj Gori i inostranstvu. Učestvovala je na brojnim izložbama u arhitekturi, obožava edukaciju i arhitektura je njena velika strast.

IZA BIOGRAFIJE KAKVU TI POSEDUJEŠ STOJE OGROMNA LJUBAV I RAD. KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Vjerujem u red i disciplinovan rad, jer samo tako mogu dosegnuti jasnoću i dubinu u svom stvaralaštvu. Istovremeno, istrajnost me vodi kroz neizvjesnost koja je neizostavni dio kreativnog procesa. Za mene se ključ uspjeha nalazi u istraživanju sopstvene umjetnosti kao i u ljepoti samog stvaralačkog procesa. Inspiraciju nalazim u prirodi, ona je moj najautentičniji učitelj harmonije, ali i u sopstvenim granicama – često ih pomjerajući do praga lomljivosti. Mislim da se upravo izvan zone komfora rađa prava kreativnost. To je trenutak kada se sretnem sa sobom, kada nastaju pravci koji me vode u nepoznato donoseći novu dimenziju mom radu.

Kreativni podsticaj takođe nalazim u istraživanju lične slobode, one unutrašnje, koja nije vezana za iskustvo ili spoljašnje okolnosti. To je sloboda o kojoj je govorio Šopenhauer, sloboda koja postoji kada je apstrahujemo od svakodnevnog i dotaknemo sopstvenu suštinu. Upravo u tim trenucima introspekcije pronalazim pravce koji vode ka stvaranju nečeg autentičnog.

Moja formula uspjeha, ako je tako mogu nazvati, jeste u tome da ostajem vjerna sebi, svom radu i svojoj strasti prema stvaranju.

KAKO SE TI OSEĆAŠ – KAO ARHITEKTA UMETNIK ILI ARHITEKTA ZANATLIJA?

Kao da se u mom životu sve moralo odvijati onako kako se grade „dobre“ kuće: na čvrstim temeljima, promišljenom konstrukcijom i omotačem koji je ispunjen ljepotom.

Odrasla sam u dualnosti principa koje su utjelovili moj otac i moja majka. Otac, konstruktivac, statičar, bio je oličenje stabilnosti, istrajnosti i odgovornosti. Od njega sam naučila vrijednost pragmatičnosti i posvećenog rada. S druge strane, majka, zaljubljenik u savremenu umjetnost i dizajn, unijela je u moj život lakoću, lepršavost i ljepotu življenja. Bila je učitelj života i umjetnik svakodnevice, koja je kroz „umivanje ljepotom“ oblikovala moj osjećaj za sklad, učeći me da prepoznam uzvišenost u jednostavnosti i ljepotu u svakom trenutku. Ta dualnost – snage i stabilnosti sa jedne strane i senzibilne uzvišene ljepote sa druge – utkala se u mene od detinjstva. Iz nje je izrastao moj odnos ka arhitekturi, gde ljepota nije završni sloj, već neodvojivi dio svakog procesa stvaranja. Uvježbavanje da „ogrnem“ svoje radove ljepotom prije nego što ona uopšte nastanu, postalo je moj instinkt. Bavljenje naukom u periodu doktorskih studija mi je pružilo svježinu analitičkih uvida i sposobnost da se vratim osnovama sa dubokim razumijevanjem.

Moje stvaralaštvo leži u preplitanju pragmatično-

sti neimarstva, dubine nauke i slobode umjetnosti. To je moj lični triptih, prostor gdje funkcionalnost i filozofija zajedno stvaraju priču, gdje svaka granica postaje tačka susreta sa nečim višim.

DA LI SI PRERASLA SVOG MAJSTORA/UČITELJA? IMATI UZOR I INSPIRACIJU JE PODSTICAJNO.

Moj jedini suštinski učitelj i nepresušna inspiracija je priroda. Ona je moj vodič ka unutrašnjem usavršavanju i stvaralačkom radu koji ne teži dominaciji, već podražava njene principe. Što se tiče uzora, moji „učitelji“ i autoriteti su naši savremenici – arhitekte i mislioci koji pomjeraju granice i postavljaju nove paradigme u arhitekturi i urbanizmu. Njihov rad nije samo inspiracija nego i podsjetnik da je proces učenja i usavršavanja neprekidan.

TVOJE POŠTOVANJE

I LJUBAV PREMA PRIRODI SU NEMERLJIVI. ŠTA UČIMO OD PRIRODE I KAKO JE PRIMENJUJEMO U TVO -

JOJ OBLASTI?

Priroda nas uči kontinuitetu, cikličnosti i transformaciji. Njeni procesi smjenjivanja – od godišnjih doba do prirodne sukcesije ekosistema – pokazuju kako se život prilagođava i regeneriše. Ovaj tok promjena nije samo inspiracija za moj rad, to je vodič za promišljanje prostora i vremena. Da bi bila relevantna i održiva, arhitektura mora postati dio ovog ciklusa, prilagodljiva i dinamična poput same prirode.

Sposobnost arhitekture da prepozna svoju ulogu na svim razinama, od mikrointervencija do globalnih strategija, ključna je za njenu dugovječnost i uticaj. Male promjene u prostoru mogu pokrenuti veće transformacije u zajednici što nas uči o važnosti promišljenog djelovanja na više nivoa.

Arhitektonska sukcesija poput prirodne podrazumijeva prilagođavanje prostora kroz vrijeme, omogućavajući njegovu regeneraciju i novi život. Ekologija, urbanizam, sociologija i kultura zajedno oblikuju prostorne intervencije koje su održive i društveno korisne. Bez te saradnje, arhitektura rizikuje da postane statična i neodrživa.

DANAS SE NA USKOSTRUČNIM POLJIMA TRAŽI MULTIDISCIPLINARNOST I INTERDISCIPLINARNOST. DA LI SI TI JEDAN OD ARHITEKATA KOJA SVAKODNEVNO UČI I RADI I PROŠIRUJE MOGUĆNOSTI STVARANJA U ARHITEKTURI, URBANOM DIZAJNU I PROSTORNOM PLANIRANJU?

U svojim projektima svakodnevno nastojim da razvijam eksperimentalni i istraživački pristup, što nije samo rezultat lične posvećenosti, već i potrebe da odgovorim na sve složenije zahtjeve koje postavlja savremeni urbani kontekst.

Urbani dizajn je po svojoj prirodi multidisciplinaran, smješten negdje između sveobuhvatnih apstrakcija planiranja i konkretnih pojedinosti arhitekture. Za dobre rezultate, posebno u

kompleksnim prostornim cjelinama, neophodan je interdisciplinarni pristup. To podrazumijeva kreiranje novih metodologija za kolaborativno strategiranje, kao i aparata za evaluaciju tokom procesa implementacije. U dosadašnjem radu, imala sam priliku da sarađujem sa stručnjacima iz različitih oblasti – biolozima, ekolozima, hidrolozima – a kroz te saradnje se potvrdilo koliko je urbani dizajn kompleksno integrisan proces. Svaki projekat donosi nova pitanja, izazove i prilike za inovaciju, dok interdisciplinarnost omogućava oblikovanje prostora koji nisu samo održivi i funkcionalni, već i dublje povezani sa životom i prirodom kojoj pripadaju.

KOJE SU NOVE

PARADIGME U ARHITEKTURI I URBANIZMU? KAKO VI GLEDATE NA URBANI DIZAJN DANAŠNJICE?

Postoji mnogo definicija urbanog dizajna. Ono što je zajedničko kod svake je sistemsko znanje i razumijevanje procesa, odnosno funkcionisanja kompleksnog društveno-ekološkog sistema u cilju kreiranja integralnih rješenja koja se vremenom mogu adapatirati i unaprijediti. Urbani dizajn je kolaborativan i multidisciplinaran proces oblikovanja fizičkog okruženja za život u urbanim sredinama, umjetnost stvaranja mjesta, projektovanje u urbanom kontekstu. Današnji gradovi se sve više posmatraju kao dinamični pejzaži, a ne kao statične strukture. Arhitektura, s druge strane, postaje živi organizam – fleksibilna i prilagodljiva.

Teorijski okvir koji značajno oblikuje moj istraživački rad oslanja se na savremene principe pejzažnog urbanizma i njihove implikacije u arhitektonskom i urbanističkom diskursu.

Principi pejzažnog urbanizma kao nove paradigme imaju smisla i potporu u kapacitetu da se teorijski pokriju teme prostora, teritorije, ekosistema, mreža i infrastrukture da bi se planirala kompleksna urbana područja. Sam termin ukazuje na horizontalnost i povezanost ranijih ideja da se o gradovima teoretiše kao o pejzažu, odnosno “multivalentnom medijumu za stvranje nove forme gradova”, ali i da se pejzažni elementi uvedu u grad što je osnova planiranja modela zelene infrastrukture.

Grad kao pejzaž i arhitektura kao organizam nisu samo metafore, to je poziv na akciju da oblikujemo prostore koji su rezilijentni, prilagodljivi i u harmoniji sa svijetom kojem pripadamo.

DA

LI SI IKADA ODBILA POSAO ZATO ŠTO SE TVOJ ARHITEKTONSKI IZRAZ NIJE SLAGAO SA ZAHTEVOM KLIJENTA?

Naravno, bilo je takvih situacija, posebno tokom formativnih godina mog profesionalnog puta. Ipak, vremenom je arhitektura za mene postala mnogo više od pukog artefakta – postala je kolaborativni proces – prilika za učenje kroz odnose sa drugima i istraživanje onoga što je van granica pojavnog. Vremenom, ovakvi slučajevi postali su rijeđi. Vjerujem da je to rezultat “prirodne se-

lekcije” da se klijenti koji ne rezoniraju sa stilom i pristupom koji njegujemo u studiju već sada sve ređe obraćaju za saradnju. Danas to smatram pozitivnim jer mi omogućava fokus na projekte u kojima postoji istinska sinergija, a to je uvijek osnova za autentičan i kvalitetan rad.

KAKO BI OPISALA SVOJ ARHITEKTONSKI STIL?

Arhitektura je za mene kao knjiga – slojevita priča kojoj se možete vraćati iznova, uvijek otkrivajući nešto novo. Težim da svaki projekat bude iskren, uredan, pročišćen od suvišnog, ali bogat značenjima koja oslikavaju poredak stvari. To su prostori koji poštuju kontekst, prirodno i kulturno nasleđe, životni ritam i društvene obrasce, a pritom ostaju autentični u svojoj pojavnosti.

Arhitektura je sve više dijalog između naručioca i kreatora, prostora i vremena, oblikovana tako da bude dio života, a ne izvan njega. Kao dobra knjiga, ona ne dominira, već poziva, ne zatvara, već povezuje. To je prostor u kojem se osjeća harmonija sa okruženjem i u kojem je svaka linija, svaki detalj, dio priče kojoj se želite vraćati.

ARHITEKTURA BUDUĆNOSTI. DA LI ARHITEKTURA DANAS IDE KA BEZVREMENOSTI?

Arhitektura budućnosti ne miruje, ona teče u ritmu promjena, oblikujući i preoblikujući prostor kroz vrijeme. Kao što je Heraklit rekao “Stalna je samo promjena”. Bezvremenost arhitekture nije u njenoj nepomičnosti, već u sposobnosti da se prilagodi, preispita i evoluira. Koncept bezvremenosti zavisi od konteksta, arhitekte i naručioca, ali i od same prirode prostora koji se stvara. Možemo je tražiti i nalaziti u različitim teorijskim diskursima – u arhitekturi koja se približava prirodi, djelujući poput živog organizma: oslobođena, adaptivna i u svojoj funkciji fleksibilna. Takva arhitektura teži jednostavnosti i minimalizmu, ali je istovremeno društveno odgovorna, introspektivna i tehnološki napredna.

Naša odgovornost je da stvaramo prostore koji odražavaju povezanost sa prirodom, koji su rezilijentni na promjene, prilagodljivi i u harmoniji sa svijetom kojem pripadamo.

Bezvremenost arhitekture ne znači trajanje u nepokretnosti, već trajanje u dinamici, oslanjajući se na znanje, fleksibilnost i odgovornost prema onima koji dolaze.

ODAKLE CRPIŠ SNAGU U POSLU – IZ LEPOG, PRAKTIČNOG I KORISNOG, ILI UMETNIČKOG?

Snagu crpim iz neizmjerne podrške porodice, koja je temelj moje predanosti i posvećenosti. Njihova vjera u mene i moju viziju daje mi snagu da istrajem, čak i kada ih lišavam svog prisustva zbog trenutaka dubokog fokusa i predanosti radu. Snagu takođe crpim iz filozofije povezanosti i jedinstva. Za mene je svaki projekat mjesto gdje se funkcionalnost i racionalnost prožimaju

sa estetikom prostora koji se oblikuje u skladu sa njegovim kontekstom i svrhom.

Proces rada, iako često neizvjestan, za mene predstavlja izazov u kojem dolazi do izražaja harmonija između onoga što volim i onoga što stvaram. Svaki projekat je prilika da arhitektura, kao spoj funkcionalnosti i umjetnosti, odgovori na konkretne potrebe, a istovremeno unese ljepotu i smisao u prostor kojem pripada.

KOLIKO JE ARHITEKTURA UTICALA U TVOM RAZVOJU NA PUTU KA SEBI? DA LI SI KONSTRUISALA I SKICIRALA ŽIVOT ISTO KAO ŠTO RADIŠ ARHITEKTONSKE PROJEKTE?

Arhitektura je neminovno oblikovala moj lični razvoj i nastavila da bude moj vodič kroz školu života. Mislim da taj uticaj nikada neće prestati, jer arhitektura za mene nije samo profesija, već način razmišljanja, stvaranja i razumijevanja svijeta. Kroz nju sam naučila vrijednost dijaloga, umijeća prihvatanja različitosti i važnost timskog rada. Nisam skicirala svoj život, barem ne na način na koji se skiciraju arhitektonski projekti. Vjerujem u smjenjujući životni poredak koji nam donosi lijepe momente, izazovne, kao i one koji to nisu. Upravo ta nepredvidivost nas oblikuje, otkriva nam naše granice i pomaže da ih prevaziđemo.

Nalazim inspiraciju u sopstvenim intuicijama i promišljanjima, otkrivajući nove dimenzije svog unutrašnjeg svijeta. Kao što arhitektura traži promišljanje i otvaranje prema nepoznatom, tako i ja, kroz introspekciju, gradim mostove prema onome što tek dolazi, ostajući vjerna procesu učenja i stvaranja.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV “NOVA GODINA, NOVE PRIČE”. KOJE PRIČE ĆEŠ NAM PRIČATI 2025. GODINE?

Priča 2025. godine biće priča o usporavanju i prepoznavanju vrijednosti koje donosi vrijeme. Planiramo da realizujemo izložbu u Beogradu povodom proteklih 17 godina od osnivanja našeg biroa, Studio Synthesis architecture&design. To je trenutak koji želimo da obilježimo ne samo otvaranjem izložbe i proslavom, već i monografijom koja će predstaviti pregled svih značajnih projekata, istraživanja i putovanja kroz arhitekturu.

Ipak, možda najvažnija priča te godine biće priča o balansiranju – usporavanju da bismo jasnije vidjeli, refleksiji da bismo bolje razumjeli i novim dijalozima koji će oblikovati naše buduće puteve.

Verujem da arhitektura, baš kao i život, neprestano evoluira, a 2025. godina će biti prilika da to zajedno proslavimo i promislimo.

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

NEGATIVAC I DEŽURNI KRIVAC

-GLUMAC ZA KOJEG SE ODLUČILA GLUMA-

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE, JENIFER ALTMAN I NIKOLA PREDOVIĆ

GORAN KOSTIĆ, ROĐEN U SARAJEVU 1971. GODINE, ZAVRŠIO JE AKADEMIJU GLUME U LONDONU. KARIJERU JE GRADIO NA ENGLESKOM GOVORNOM PODRUČJU, GLUMEĆI U EVROPSKIM I HOLIVUDSKIM FILMOVIMA. TRENUTNO SA SUPRUGOM I TROJE DECE ŽIVI U TULUZU. NJEGOVA FILMOGRAFIJA JE BOGATA I SASTOJI SE OD IGRANIH FILMOVA, TELEVIZIJSKIH SERIJA I ULOGA U VIDEO-IGRICAMA.

POZNATIJI FILMOVI U KOJIMA JE DAO SVOJ GLUMAČKI PEČAT SU: KARIJERISTICE (1997), GREASE MONKEYS (2003), LICE NA PROZORU (2004), ISTINA O LJUBAVI (2005), LOV U BOSNI (2007), HANNIBAL: POČETAK (2007), O BOGOVIMA I LJUDIMA (2010), U ZEMLJI KRVI I MEDA (2011), POSLEDNJI DANI NA MARSU (2013), ZOOKEEPER´S WIFE (2017), MALI JOE (2019), SKROZ SARAJEVO (2022) I MNOGI DRUGI.

TRENUTNO SE PRIKAZUJE FILM U KOJEM GLUMI „DJEDA MRAZ U BOSNI“.

“NAKON SVJETSKE PREMIJERE NA SARAJEVO FILM FESTIVALU 2024, DOMAĆA FILMSKA KOMEDIJA DJEDA MRAZ U BOSNI KREĆE NA SVJETSKU TURNEJU, SA PREMIJERAMA NA ČAK TRI KONTINENTA U JEDNOJ SEDMICI. OVAJ FILMSKI PROJEKAT SCENARISTE VAHIDA DURAKOVIĆA TE KOSCENARISTE I REDITELJA EMIRA KAPETANOVIĆA NASTAVLJA OSVAJATI KRITIKU I PUBLIKU SVOJOM UNIVERZALNOM PORUKOM I SUPTILNIM HUMOROM. DJEDA MRAZ U BOSNI DONOSI PRIČU O GLUMAČKOJ DRUŽINI KOJA POKUŠAVA UNIJETI BLAGDANSKU RADOST U RATOM PODIJELJENU BOSNU I HERCEGOVINU. NJIHOVA PREDSTAVA O DJEDU MRAZU ODUŠEVLJAVA DJECU, ALI IZAZIVA OTPOR KOD ODRASLIH ZBOG ETNIČKIH I RELIGIJSKIH PREDRASUDA. FILM VJEŠTO BALANSIRA IZMEĐU HUMORA I OZBILJNE DRUŠTVENE KRITIKE, PODSJEĆAJUĆI NA UNIVERZALNU VRIJEDNOST ZAJEDNIŠTVA.” DEPO.BA

KAKO SI SE ODLUČIO ZA GLUMU I TO GLUMU NA ENGLESKOM JEZIKU? DA LI JE TO BILO NEŠTO ŠTO SI ODUVEK ŽELEO DA RADIŠ?

Još kao klinac sam u Sarajevu volio da budem u onim naivnim školskim predstavama. Kad sam malo odrastao, išao sam na folklor redovno, dva puta sedmično. Taj utorak i četvrtak su trajali duže vremena, sve do moje 16 godine. Sjećam se koliko me folklor znao opustiti nakon proba, koje su svakako fizičkog karaktera, ali i koliko mi je samouvjerenja to iskustvo dalo. Biti prisan sa nekom djevojkom u tim godinama i znojit se skupa s njom i sve vrijeme plesati u ritmu te ponekad koji glas ili dah ispustiti. Da nije folklor, ko zna šta bi ljudi pomislili da opisujem. Što je možda još smješnije, tada sam bio mladi panker.

Nisam se toliko ja odlučio za glumu nego je gluma nekako odlučila mene. U trenutku kada dolazi do raspada SFRJ, nalazim se u Londonu. Nazad nisam htio ići, ne znam da li sam i mogao, SFRJ pasoš je postao nevažeći preko noći.

Tražeći sebe u Londonu, odlučio sam da upišem dramske studije. Da si smirim dušu i ostanem normalan od onog našeg ludila balkanskog. Studije su trajale pet godina i one su mi omogućile da naučim engleski jezik do visokog nivoa. To je stvar kulture kada se čovijek nađe u tuđem društvu. Naučiti jezik i prilagoditi se lokalnim pravilima i načinu života. Nije to asimilacija, već čista kultura postojanja. Ja znam ko sam i što sam.

U FILMU ANĐELINE DŽOLI „U ZEMLJI KRVI

I MEDA“ SI IMAO GLAVNU ULOGU. KAKO JE

BILO RADITI NA SAMOM FILMU I DA LI JE

ANĐELINA BILA ZAHTEVNA?

Bila je zahtjevna dok se nismo našli na frekvenciji na kojoj smo se mogli dobro čuti i razumjeti. Bila je iskrena od početka i otvorena ka razgovoru i kritikama. U stvari, to je i zahtjevala od mene i drugih kolega. Pošto je i njoj to bilo prvo režisersko iskustvo na dugometražnom filmu, tražila je da mislimo naglas svoje misli tako da i ona može da se prilagodi, nauči, promjeni. Problem se pojavio i s vremenom još više rastao kada joj je

postalo jasno u kakav se ponor bacila. Kazivati bilo što o Balkanu zahtjeva dobro predznanje da bi se bar malo razumjela ta naša slavenska antiteza. Tek kada se sve ili dovoljno zna, treba sve to pustiti niz rijeku da nosi stihija jer na Balkanu često ništa nema smisla niti logike. Pred sam kraj snimanja mi je priznala da ništa više ne razumije šta se sve to dešavalo na Balkanu, odgovorio sam joj da je na dobrom putu pošto ni meni nije bilo jasno šta nam se to i kako nam se sve to uspjelo dogoditi.

TVOJA OMILJENA REČENICA IZ NEKE ULOGE?

“Time to even out the playing field.”

Asper Konrad Breznov

Film: Canary Black, dir. Pierre Morel

KAKO TE VIDE REDITELJI I KOJE SU TVOJE ULOGE?

Fizionomija čovijeka dobrim dijelom diktira uloge koje glumac može da igra. Ima tu varijacija, ali vjerovatno nikada neću igrati tamnoputu lezbejku ili Kineza, bez obzira koliko ih mi gotivili. Interesantno mi je kako me reditelji često ne vide kao Bosanca, Srbina, Balkanca, kao nisam im dovoljno tamnoput. Tako da najčešće igram Rusa ili nekoga iz nedefinisane Istočne Evrope. Često to i nema veze sa režiserom već sa publikom i stereotipima koji su jasno definisani. Na dnu mog glumačkog rezimea piše da se specijalizujem u otimačini, busijama, smuđenju ljudi, silovanju, kukavičluku i drugim nečasnim radnjama. Negativac i dežurni krivac, sve u jednom. A ja sebe vidim kao finog čovijeka bez ikakvih nasilničkih kvaliteta. U nogometu igram u odbrani.

REKAO SI ZA SEBE DA SI „RATNI PROFITER“ U FILMOVIMA. ŠTO JE VEĆA KRIZA U SVETU, TI IMAŠ BOLJE ULOGE, ULOGE KRIMINALACA I LOŠIH MOMAKA SA BALKANA.

To se već nadovezuje na gornje pitanje. Sjećam se dok sam bio student glume u Londonu, još nisam ni završio studije, a imao sam već par manjih uloga na TV i filmu. Pošto je raspad Jugoslavije u to vrijeme bio u direktnom prenosu, tako su i drame i filmovi u sebi nosili tu tematiku. Što se više ratovalo, to se i više snimalo. Kad je na kraju napokon to ludilo stalo, ugasila se i potreba za našim karakterima. Nešto ili neko drugi je došao na red. Tada na političku scenu stupa Putin i odmah se vraćaju Rusi kao glavni i

odgovorni za sve što ne valja u svijetu i šire, pa sam opet na taj način profitirao od tuđe muke. Trenutno pravim otrovne čajeve, guram ljude sa balkona, postavljam eksplozive, gasim po haustorima i popravljam kišobrane po kućama.

RADIO

SI ZA EVROPSKU I HOLIVUDSKU PRODUKCIJU. KOJI SU TI FILMOVI BLIŽI?

Nisam htio da idem za Ameriku kada mi je bilo nuđeno. Proveo sam par mjeseci u Los Anđelesu i bilo mi je dosta. Evropljanin sam i sviđa mi se ova naša stara kurva Evropa. Ona ima stila, ima istoriju, pokušava da zadrži samopoštovanje. Za razliku od Amerike koja u mojim očima nije ništa od toga. Amerika je nešto drugo, ona je ogromna teritorija, uobražena, brza za život i daleko je od svega. Evropska kinematografija je platforma za sve društvene probleme i polemike, Holivud je biznis. Od pet glavnih filmskih festivala u svijetu filma, tri su u Evropi (Kan, Venecija i Berlin), jedan u Torontu (Kanada), pa tek onda Amerika sa Sandance Indie festivalom. To govori dovoljno. Samo što oni imaju dolare, a mi dobre namjere.

DA

LI

SI IMAO NEKI FILMSKI UZOR SA KOJIM SI KASNIJE I GLUMIO?

Ne baš. Čisto što nisam ni sam znao da će na ovu stranu da me odvede život. Imao sam tu sreću do sada da sam radio sa nekim od današnjih velikih fiilmskih imena i zvijezda, ali tokom snimanja ja se zatvorim u karakter, tako da nemam onih fotografija sa ja i on, ili ja i ona nasmijani a ja je još malo stegao oko struka, ja i svi drugi gdje sam ja najružniji… Na snimanju uvijek imamo fotografa koji bilježi dosta toga i te slike ostanu u vlasništvu produkcije. Ni svoj mobitel ne nosim na set, ostavim ga daleko od sebe, baš onako kako nalažu Tarantino i Nolan. U stvari, sad kad malo stanem pa se vratim u djetinjstvo, Rade Šerbedžija. Kao klinac sam ga gledao u Banović Strahinji, a taj me film opasno dojmio. Ostalo mi odatle valjda.

KAKVA

JE SARADNJA I RAD SA RADETOM ŠERBEDŽIJOM?

To iz njega izlazi njegovim prisustvom. On taj lički hod i prisustvo boema u isto vrijeme donese na svojim ramenima. Odmah se zna kakav je status u sobi i ko je na vrhu te piramide. Ja ga nalazim vrlo jednostavnim, direktnim i odlučnim kad radi. Sve on to nekako upakuje jednostavno tako da je lako biti pored njega i biti na drugoj strani s njim.

FILMSKA INDUSTRIJA SE MNOGO PROMENILA SA RAZLIČITIM PLATFORMAMA I TEHNOLOGIJAMA. KAKO ĆE IZGLEDATI FILM BUDUĆNOSTI?

Sve nam se u društvu mijenja, samo što su te promjene sada digitalnog karaktera. Vrlo su brze i sposobne da se promjene i da nauče i o sebi i svom ‘target audiance’. Kino nam je kroz ‘streaming’ došlo u dnevnu sobu. Tako da će u budućnosti kućni ekrani da nam se šire, a kina zatvaraju. Neće izumrijeti bioskop, ali će se smanjiti broj dvorana. AI već sada može sve da uradi sam, čitav film da postavi i snimi. I to će se desiti, nema tog štrajka glumaca ili pisaca koji će to zaustaviti. Biće sve više glumadije, a sve manje komada za raspodjelu. Buduće kolegę da znate u šta se upuštate. Ako glumački izraz ne vri iz vas, možda je dobro imati plan B.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVA GODINA, NOVE PRIČE“. KOJE NOVE PRIČE ĆEŠ NAM ISPRIČATI?

To ću znati na kraju slijedeće godine. Tramp, Putin i Bibi će nam možda glave doći, a možda ću da snimam negativce više nego ikad prije.

FOTO: IVANA STEVANOVIĆ

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

UNIKATNE BUNDE

- BUNDE SA POTPISOM STEVANOVIĆ -

DAVID STEVANOVIĆ, DIZAJNER I MAJSTOR KRZNARSKOG ZANATA, ROĐEN JE U KRZNARSKOJ PORODICI U BEOGRADU. OD SVOJE 18. GODINE AKTIVNO RADI NA STVARANJU UNIKATNIH KRZNENIH KREACIJA.

BITI KRZNAR ZA NJEGA JE VIŠE OD ZANATA, TO JE NJEGOV ŽIVOT. KROZ CELOKUPNU KARIJERU NEGUJE I USAVRŠAVA KRZNARSKO UMEĆE KAO DRAGOCENO PORODIČNO NASLEĐE, ZAJEDNO SA SVOJOM SUPRUGOM IVANOM.

BUNDE SA POTPISOM „STEVANOVIĆ“ SU SINONIM ZA TRADICIJU, KVALITET I KREATIVNOST, A DOSTUPNE SU U HOTELU HYATT REGENCY U BEOGRADU.

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IVANA STEVANOVIĆ

Kada si ušao u svet krzna i bundi?

Rođen sam u svetu krzna, moj otac je krznar.

Šta se podrazumeva pod kvalitetnom bundom?

Osnovni uslov za kvalitetnu bundu je kvalitetno krzno, krzno koje je dobro uštavljeno.

Na početku karijere, kada sam radio popravke tuđih bundi, imao sam priliku da vidim bunde koje sa spoljašnje strane izgledaju dobro, ali kada bih ih otvorio, video bih kožu (unutrašnju stranu krzna) koja je trula. Takve bunde pucaju kao papir kada ga pokvasite i ne vredi ih popravljati, jer će opet pući pri prvom nošenju.

Problem je što kupac kada kupuje bundu ne zna šta je sa unutrašnje strane. Zato je samo kupovina u proverenim krznarskim radnjama sigurna kupovina.

Drugi uslov za kvalitetnu bundu je kvalitetna izrada.

Koliko su danas u svetu i u Srbiji u modi muške bunde?

Ne mogu da kažem da su u Srbiji muške bunde moderne, to nije nešto u čemu ćete videti naše muškarce na ulici. Izrađivao sam muške bunde po porudžbini za naše muškarce koji često putuju u inostranstvo, rade sa inostranim partnerima i posećuju luksuzne destinacije poput St. Moritza, gde je prava revija krznenih kreacija i muških i ženskih. Definitivno ne može svaki muškarac da ponese mušku bundu.

Ove godine sam prvi put napravio mini kolekciju muških bundi i prvu bundu je kupio naš čovek koji živi u Americi. Vrlo brzo je putovao u Aspen sa svojom bundom i dobio sam sjajne povratne informacije.

S obzirom na to da imamo i klijente iz inostranstva, oni pokazuju veće interesovanje za muškim bundama, a posebno je primetno oduševljenje klijenata iz arapskih zemalja.

Koliko časova rada zahteva muška bunda?

Da li su one komplikovanije od ženskih?

Muške bunde nisu komplikovanije od ženskih. Svaka bunda koju izrađujem je unikat, izrađujem je ručno i broj časova rada mnogo zavisi od vrste krzna, modela i dužine bunde. Za neku bundu je potrebno 30 časova rada, a za drugu i do 100 časova

Kakav je studio/atelje u kojem radiš? Da li je neka vrsta „svetog mesta“ u kojem se prepuštaš svojoj kreaciji?

Moj atelje je za mene vrsta „svetog mesta“, tu sam uvek sam i imam mir koji mi je neophodan da bih se potpuno posvetio stvaranju novih kreacija.

Kupovina bunde je dobra investicija u dobar osećaj i u budućnosti. Kada su bunde zaista večne i kako ih vi održavate svojim kupcima?

Ukoliko je bunda zaista kvalitetna, ona će biti večna. U tom slučaju je potrebna minimalna, ali pravilna nega da bi bunda zadržala svoju lepotu decenijama.

U toku proleća i leta, kada ne nosite bundu, potrebno je čuvati je u platnenim navlakama (nikako u najlonu). Koristiti lavandu kao zaštitu od moljaca. Dva puta godišnje izneti je napolje da se proluftira na pola sata kada nije direktno sunce.

Bunda sme da se nosi po snegu i kiši, samo je bitno da se nakon toga okači na ofinger i ostavi da se prirodno osuši. Ne sme se držati pored izvora toplote.

Bunde se čiste samo u specijalizovanim krznarskim radnjama. Mi obezbeđujemo usluge čišćenja i održavanja za sve naše bunde. Održavanje podrazumeva zamenu postave, kopče, sitne popravke.

Bunde „Stevanović“ mogu biti personalizovane.

Da, zaista smo posvećeni da našim klijentima damo maksimum jer bunda se kupuje iz zadovoljstva i sam čin odabira bunde treba da bude pravo uživanje. Klijenti su zaista kreativni kada je personalizacija u pitanju, pa se često na našim bundama nađe ljubavna poruka ili stih kada muškarac poklanja bundu dami.

Da li bunda može da se redizajnira posle izvesnog broja godina?

Naravno. Dešava se da žena nakon par godina poželi da ima kapuljaču na bundi umesto kragne ili obrnuto, da zaključi da bi ipak želela da bunda bude duža ili kraća, da umesto polarne lisice na kragni stavimo činčilu. Bunda nakon redizajniranja najčešće izgleda drugačije i svi misle da je žena kupila novu bundu.

Koja je formula tvog uspeha?

Ozbiljan rad, potpuna posvećenost i velika ljubav prema stvaranju krznenih kreacija.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nova godina, nove priče“. Koje su to priče i aktuelnosti sa kojima ulazite u 2025. godinu?

Kao i svake godine, trudim se da napravim nešto novo. Planiram da napravim veću kolekciju muških bundi, ženske i muške bunde sa dva lica, nove krznene aksesoare. Da ne otkrivam baš sve, neka nešto ostane i kao iznenađenje.

YOUR STONE

UMETNIK VS. KAMEN

FOTOGRAFIJE:

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

IZ PRIVATNE ARHIVE PETRA HRANUELIJA

On je čovek koji priča sa kamenom, mermerom i staklom. Njegov jezik je jezik umetnosti. Petar Hranuelli kao da je sudbinski rođen na Braču sa čijim kamenjem je počeo da se igra od najranijeg detinjstva. Kada umeš da rukuješ kamenom, umeš da mu prodreš u dušu. A kamen priča svoju priču. Petar je jedan od sretnika koji ume da sluša, vidi i shvati.

Čija priroda je jača – UMETNIKA ili KAMENA? Samo u saglasju i dopuštanju dolazi se do lika, do majke, carice, anđela, lepotice, ljubavi.

I nije ni čudo što se zove baš Petar jer „nomen est omen“. Ko i malo zna latinski, shvata i prevod: KAMEN, ime je znak. A kako je Dostojevski voleo da kaže „ime ti je sudbina“, svaka daljna priča je suvišna.

Ovaj hrvatski skulptor, umetnički nomad, stvara na Balkanu, njegova galerija je nekad pod otvorenim nebom a nekad pod krovom, kao i atelje u kojem radi. Njegove skulpture su skupture žena zapisane u kamenu, anđela u staklu. Igra se sa formom i veličinom. Nije bitno da li je u pitanju minijatura ili gromada, one pričaju istu priču.

Radi svaki dan, radi iz ljubavi i strasti, potrebe i zadovoljstva. Umetnik progovara iz njega kao „hleb nasušni“.

Petar Hranuelli je čovek od stava i stila. Njegove skulpture imaju jasan potpis. Prepoznaćete ih iz daleka. Držeći ih u ruci ili naručju ili ako ih samo dotaknete, shvatićete senzibilitet ovoga čoveka koji neprestano stvara. I nije bitno odakle je kamen – da li iz Like, Prilepa, Srbije, jer rad na skulpturi za njega je etika i mentalna higijena.

Petar ne prati trendove, stvara inspirisan situacijom i trenutkom, kreće od materijala kojem pokazuje poštovanje i divljenje. A svaki kamen na kojem radi mora imati volumen kao i žena. Kvalitetna skulptura kao i žena je bezvremena. Iz kamena izvlači unutrašnju lepotu koja postaje skulptura kojoj se vidi duša.

Njegovi radovi su deo privatnih kolekcija, galerija u Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji, Nemačkoj, Holandiji, SAD, Engleskoj, Turskoj, Crnoj Gori..

Njegova umetnost je dostupna, ona se voli, ona se neguje i čuva. Kolekcionari su srećni jer je imaju na oku, muzejski radnici takođe jer dalje šire misiju snage i lepote kamena.

Čovek koji je 30 godina na umetničkoj sceni prepoznat po ekspresivnim ženskim figurama, duhovitih naziva, osvojio je publiku svojim „Kaktusom” koji je preko dva metra i opisuje surovo podneblje iz kojeg potiče, a tu je i „Crnogorka” sličnih dimenzija. Sve su to skulpture u kojima visina i dominacija igraju važnu ulogu.

Rad na poljima lavande u Tamjanici, izbor kamena u Prilepu, klesanje pod ličkim ili crnogorskim nebom, saradnja sa evropskim galeristima i Dejanom Aleksićem, galeristom iz Kragujevca, čini ovog umetnika jedinstvenim, posebnim, autentičnim, kakva je i njegova umetnost.

Skulptor Petar Hranuelli, miljenik Balkana, poželeo je da vidi kako ga kroz reč doživljava urednica lifestyle i mindstyle e-magazina. Veliki sam poštovalac njegovih dela, njegovih junaka, sa kojim sam se prvi put upoznala u NLB galeriji 2019. godine kada je imao samostalnu izložbu „Skulpture i crteži u kreativnom balansu pri stalnom kretanju“. Od tada do sada definitivno je osvojio srce publike i zauzeo važno mesto na skulptorskoj evropskoj i balkanskoj sceni.

PHOTO:

REFRESH

YOURSELF

KAKO DA SE VRATIMO SEBI?

PIŠE: PROF. DR NEBOJŠA KNEŽEVIĆ (DR NICK)

Živeći ubrzanim tempom, u kom se od na s očekuje da postižemo više, pregledamo više pacijenata, prodamo više proizvoda, pridobijemo više klijenata, završimo sve na vreme, pa i pre roka, a pored toga podižemo lestvicu i dajemo često preteške zahteve sebi, želeći više novca, bolju garderobu, luksuznije letovanje ili zimovanje, skuplji auto, veću kuću, a kad na to dodamo i tehnološki razvoj i veštačku inteligenciju koji, hteli mi to ili ne, postaju deo naših života, pa uz to i pritisak socijalnih medija kojem smo sve više izloženi da bismo bili „u toku, u trendu ili zbog prirode posla” ili zato što nam je to jedini način da ostanemo u kontaktu sa prijateljima, jedino rešenje da se naše telo i duša izbore sa tim je da se povuku i isključe iz svega ovoga. U takvom svetu, mi nemamo vremena za sebe, nemamo vremena da osećamo, da zavirimo u svoje srce i dozvolimo svoje emocije.

Posle četvrt veka rada u medicini, fasciniran sam kako su nas Bog i Univerzum stvorili savršenim, kako za svaki problem dobijemo upozorenje, signale i žute kartone, ali ih često ne čujemo, ne osetimo ili ignorišemo. Ako ovako nastavimo, postaćemo veoma fukcionalni „roboti“ koji mnogo toga mogu da urade u jednom danu, ali u sveukupnoj neprisutnosti, i u konverzaciji sa drugim ljudima, i u vožnji automobilom, pa i u trenucima koje navodno poklanjamo sebi kao što su vežbanje, trčanje, slušanje muzike i slično, jer i tad razmišljamo ko zna o čemu, vrtimo misaone točkiće, motamo filmove šta je trebalo da uradimo, kritikujemo sebe što nismo uradili ovo ili ono, zašto nešto nismo rekli a mogli smo, ne shvatajući da nismo mogli i da tim dodatno opterećujemo sebe nečim što se ne može ispraviti, umesto da uživamo u omiljenim tonovima muzike, u pejzažima pored kojih trčimo ili vozimo, jeseni, nebu, bojama, mi smo čak i tad van sebe.

Kad se bavite balansom fizičkog i mentalnog zdravlja i enegretskom psihologijom shvatite da je vera veoma bitna komponenta i da bez nje

ne možemo opstati u ovom „savremenom” svetu. Često volim da citiram Svetog Justina Ćelijskog, koji je kad su ga pitali o poimanju Boga rekao: „Tražio sam te po celom svetu, a nisam znao da si bio u meni, a ja van sebe.” Ako je jedan svetac, koji je živeo pre toliko godina, bio van sebe, možete da zamislite koliki deo dana mi, koji živimo u ovom ubrzanom dobu, provodimo van sebe. Osmeliću se da kažem, po cenu da ne budem shvaćen, preko 90 procenata.

Jedini način da opstanemo je da se vratimo sebi. Celu 2025. godinu planiram da posvetim tome, da pomognem ljudima kojima je povratak sebi duševna potreba, a sve to kroz serije predavanja, tribina, radionica i kroz nekoliko reset vikenda.

Baveći se više od 15 godina i razumevajući hronični bol svojih pacijenata, a i kroz klinička i naučna istraživanja, često dobijam pitanje: „Kada ćete, doktore, pronaći tu magičnu pilulu ili injekciju da nas rešite ovih bolova i patnje?”, a ne znamo da se odgovori kriju u nama samima. Ali najpre moramo da shvatimo da se ništa ne može postići preko noći. Ozbiljne promene programa koje smo nasledili kroz ko zna koliko generacija je moguće napraviti jedino sitnim koracima, baš kao dete koje se iz niza pokušaja, uspona i padova konačno uspravi i ohrabri da krene samo.

Bitno je ne odustati i vežbati svaki dan, bar po malo, početi sa odvajanjem pet minuta za sebe, vežbati vraćanje u sebe i sebi i nikad ne odustati. Isto tako, ako preskočite neki dan, budite nežni prema sebi jer je mnogo okrutnosti oko nas da bi se povrh svega i samokažnjavali. Samo uz mnogo ljubavi prema sebi, možete imati mir u svojoj duši i tek tada možete iskreno da volite i sve druge, a bez mnogo ljubavi teško ćemo plivati u ovim surovim vremenima.

PHOTO: J. SUTTER

YOUR BUSINESS

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: J. SUTTER

STAV POBEĐUJE OKOLNOSTI

JELICA STANOJLOVIĆ, DIPLOMIRANI EKONOMISTA, MENADŽMENT KOUČ, JOGA INSTRUKTOR, SISTEMSKI LIFE KOUČ. ROĐENA JE U BOSNI I HERCEGOVINI, ODRASTALA U TUZLI, ŽIVELA U NEMAČKOJ, ŠVAJCARSKOJ. GOVORI ČETIRI JEZIKA: SRPSKI, FRANCUSKI, NEMAČKI I ENGLESKI. RADOZNALA, ZANESENA, INSPIRISANA MOTIVIŠE ŽENE SVETA NA RAZLIČITIM JEZICIMA KAKO JE BITNO NAĆI BALANS IZMEĐU TELA, DUŠE I UMA KROZ LAJF KOUČING, JOGU I BODY POETRY, KAKO VOLI DA KAŽE.

Kako je izgledalo odrastanje pod drugim nebom? Tamo gde nisi zasađena, tamo gde si „raskorenjena“?

Odrastanje daleko od rodnog tla bilo je poput plesa između dvije stvarnosti — učenje kako stvoriti korjene tamo gdje ih nikada nije bilo, dok srce čezne za dalekim horizontima.

Kroz tu “raskorenjenost” otkrila sam snagu prilagođavanja. Na primjer, proljeće u tuđini mirisalo je drugačije od mog zavičaja, ali u tim razlikama pronašla sam ljepotu. Nedostajanje sam mnogo puta osjetila gledajući i suosjećajući čežnju mojih roditelja za “rodnom grudom”.

Ali ipak sam s vremenom shvatila da dom nije mjesto, već osjećaj pripadnosti koji nosimo u sebi. Upravo ta sloboda, koju donosi život između svjetova, omogućila mi je da rastem u svim pravcima. Raskorenjenost više ne vidim kao gubitak, nego kao dar koji me naučio kako svaki horizont može postati moj dom.

Školovala si se u inostranstvu, govoriš četiri jezika. Šta ti je donelo obrazovanje i na kojem jeziku je Jelica „najmoćnija” i najbliža sebi?

Obrazovanje u inostranstvu otvorilo mi je oči ka svijetu različitih kultura i vrijednosti.

Kroz četiri jezika oblikovala sam se kroz njihove specifičnosti — njemački mi daje preciznost, francuski eleganciju i melodičnost, a engleski povezanost sa svijetom.

Ipak, srpski jezik ostaje najdublji dio mog identiteta, nosi energiju zavičaja, uspomena i moje kulture. Na njemu izražavam najintimnije misli i osjećanja, jer dolazi iz najdubljih slojeva mog bića. Kako sazrijevam, srpski postaje moj osnovni jezik i temelj mog identiteta. On mi donosi snagu, dubinu i osjećaj usklađenosti sa sobom koji je prirodno prisutan u svakom mom koraku.

Koja je tvoja formula uspeha?

Moja formula uspjeha razvijala se kroz godine, kroz izazove, padove i usponе. Njena snaga leži u jednostavnosti i dubini — strast, disciplina, autentičnost i spremnost na promjene.

Strast je unutrašnja vatra koja me pokreće. To nije samo ljubav prema onome što radim, već neugasiva želja da stvaram i inspirišem. Strast mi daje krila, čak i kada naiđu oluje.

Ali sama strast nije dovoljna. Disciplina je snaga koja oblikuje moju viziju u stvarnost. Time predanost i rad čine da inspiracija preraste u postignuće.

Najljepši dio ove formule je autentičnost — biti svoja, bez izvinjenja. Prava snaga nije u tome da budemo najbolji u nečemu, već u tome da budemo najbolji u onome ko zaista jesmo.

Na kraju, tu je spremnost na promjene. Uspjeh nije fiksna tačka nego stalna evolucija. Fleksibil-

nost je ključ da rastemo, učimo iz grešaka i ostanemo otvoreni za nove mogućnosti. Uspjeh nije samo cilj, to je putovanje. On leži u svakom izazovu i svakom trenutku kada odlučimo da nastavimo, čak i kad je lakše stati. Upravo u toj promjeni i prilagođavanju krije se prava čarobnost.

Životni moto koji zastupaš je da «Stav pobeđuje okolnosti».

„Stav pobjeđuje okolnosti“ nije samo fraza, to je poziv na akciju. To je odluka da ne budemo žrtve, već kreatori sopstvenog života. Život ne nudi savršene uslove, ali naš stav ima moć da preokrene svaki izazov u priliku. Čekanje na idealne okolnosti često nas drži u pasivnosti, dok istinska sloboda leži u preuzimanju odgovornosti. Mi biramo kako ćemo se nositi sa životom — da li ćemo biti definisani onim što nam se događa ili onim kako na to odgovaramo. Biti arhitekta svog života znači koristiti i teške trenutke za rast. Stav je naš alat — snaga da oblikujemo stvarnost prema sopstvenim vrijednostima i snovima.

Tvoj fokus je na konsaltingu i koučingu, razvijajući kompetencije prodaje, menadžmenta i liderstva.

Moj pristup konsaltingu i koučingu u nacionalnim, kao i internacionalnim firmama nije samo posao — on je moje lično uvjerenje da uspjeh počinje iznutra. Verujem da su emocionalna inteligencija i autentična komunikacija srž svakog velikog postignuća u prodaji, menadžmentu i liderstvu. Bez njih, strategije i tehnike ostaju samo prazna forma.

U prodaji, vidim nešto mnogo više od brojeva i ciljeva. To je umjetnost povezivanja, trenutak kada prepoznamo stvarne, možda i nesvjesne potrebe klijenta. Kada se u tom procesu unese srce i razumijevanje, svaki razgovor postaje prilika za izgradnju odnosa koji traje. Ne prodajemo samo proizvode ili usluge — nudimo vrijednost koja ostavlja trag.

U menadžmentu, duboko vjerujem da uspješan lider nije samo onaj ko vodi, već onaj ko inspiriše i osnažuje. Menadžer koji razumije svoje emocije i emocije tima gradi povjerenje, riješava konflikte sa lakoćom i stvara atmosferu u kojoj svako osjeća da je važan. To nije samo timski rad, to je zajedništvo.

Kao lider, učim da vođenje nije u komandama, već u viziji. Lideri koji znaju kako da slušaju i prepoznaju emocije stvaraju kulturu koja inspiriše. Oni ne samo da postavljaju ciljeve, oni pokreću ljude da ih ostvare sa strašću i smislom.

Ono što mene pokreće je vjera da svaka organizacija, svaki tim i svaka osoba može da se razvi-

ja kada uloži u emocije i autentičnost. Moj cilj je da pomognem ljudima da prepoznaju ovu snagu u sebi, jer prava transformacija ne počinje spolja, već iznutra.

Za mene, ovo nije samo metod rada — ovo je moj način da doprinesem svijetu u kojem svi možemo rasti, djelovati i inspirisati jedni druge.

Kako radiš sa svojim klijentima?

Moj rad sa klijentima temelji se na integrisanom razvoju, gdje se profesionalne vještine kombinuju sa osnaživanjem emocionalne i mentalne otpornosti. Svaki klijent je jedinstven, a moj cilj je da pružim alate koji su i efikasni i transformativni. I u vidu ličnog, kao i u razvoju organizacije.

U prvom koraku, kreiramo sigurno okruženje za otvoren razgovor o ciljevima, izazovima i mogućnostima. Kroz empatično slušanje klijent dobija uvid u svoje potencijale i unutrašnje procese. Na osnovu toga, zajedno razvijamo personalizovane strategije usmjerene na ključne poslovne oblasti poput prodaje, menadžmenta i liderstva, dok istovremeno radimo na emocionalnoj inteligenciji, promjeni mindseta i strateškom razmišljanju.

Poseban fokus stavljam na emocionalnu otpornost i mentalnu fleksibilnost.

Cilj je da klijent prepozna i prevaziđe unutrašnje blokade, razvije samopouzdanje i ostane smiren u izazovnim situacijama.

Moj pristup je dinamičan i prilagodljiv, sa naglaskom na kontinuirani razvoj i fleksibilnost. Kroz ovu kombinaciju profesionalnog i ličnog osnaživanja, pomažem klijentima da postanu lideri svog života, inspirišu druge i upravljaju svojim okolnostima sa sigurnošću i jasnoćom.

Kada si osetila potrebu i okrenula se duhovnom razvoju?

Moj put duhovnog razvoja nije bio linearan niti lak. Oblikovan je kroz mnoga iskustva koja su me povrijedila, testirala moju snagu i suočila sa životnim izazovima koji su me natjerali da preispitam sve što sam smatrala sigurnim. Prošla sam kroz mobing na poslu, razvod, gubitak roditelja, bolesti i napade na emocionalno zdravlje. Svaka od tih situacija bila je teška, ali su me oblikovale i postale podsticaj za unutrašnju transformaciju. U momentima bola i slabosti počela sam da tražim dublje značenje. Shvatila sam da snaga ne dolazi iz izbjegavanja bola, već iz sposobnosti da se sa njim suočimo i transformišemo ga u nešto što nas pokreće naprijed. Kroz meditaciju, introspekciju i duhovne prakse, naučila sam da nisam žrtva svojih okolnosti, nego arhitekta svog života, sposobna da prepoznam bol i transformišem ga u snagu, tugu u mudrost, a strah u hrabrost.

Duhovni razvoj mi je pomogao ne samo da izdržim teške trenutke, već da ih transformišem u priliku za rast. Danas vjerujem da kroz izazove možemo pronaći unutrašnju snagu i mudrost koja nas vodi do ispunjenja i ravnoteže. Moja priča je dokaz da kroz najdublje povrede možemo pronaći najlepše dijelove sebe i da duhovni razvoj nije bježanje od bola, nego proces koji nas vodi do oslobođenja i autentične snage.

Kako vidiš žene na Balkanu?

Žene Balkana su kroz istoriju nosile teret tradicije, kulture, ali i ogromnu snagu i hrabrost. Iako često u sjenci, one su u tišini gradile temelje života i porodice. Svaka od njih nosi potencijal za promjenu i transformaciju. Njihova snaga nije samo u preživljavanju, već u očuvanju duhovne i emotivne snage uprkos svim izazovima. Balkanske žene često žive u paralelnim svijetovima — jednim koji ih čini čuvarima tradicije i drugim koji ih poziva da budu liderke u savremenom društvu. Njihova prava snaga leži u tome što shvataju da je moć u oslobodilačkom procesu samospoznaje, oslobađajući se očekivanja koja im nameće društvo.

Žene Balkana, kroz svakodnevne borbe, zapravo su nosioci promjene i to ne samo spoljašnje, već duboko unutrašnje. Kada se povežu sa svojom unutrašnjom mudrošću i postanu arhitekte svoje sudbine, postaju nezaustavljive. Taj proces nije vezan za godine, već za unutrašnji mir i rast. Zato želim da svaka žena Balkana shvati da njen potencijal nikada nije okončan. Bez obzira na fazu života, svaka faza nosi posebnu vrijednost. Ono što ih čini dragocjenim nije samo preživljavanje, već mudrost i suosjećanje koje vodi ka svetlijoj budućnosti. Neka svaka žena prepozna svoju vrijednost, jer istinska snaga leži u stalnom rastu, razvoju i inspiraciji za sve oko sebe. Šta ti je joga pružila?

Joga mi je donijela mnogo više nego što sam mogla da zamislim. To nije samo fizička praksa, već putovanje u srž postojanja koje se otkriva sa svakim dahom i pokretom. Kroz joga praksu, shvatila sam da je to disciplina koja spaja tijelo, um i dušu u skladan cjelokupni sistem. Svaka asana i svaki dah postali su prilike za dublje povezivanje sa sobom, za oslobađanje od onoga što mi više nije potrebno i za podsjećanje na unutrašnju snagu koja je u svakome od nas. Naučila sam da je istinska snaga u ravnoteži, da fizička fleksibilnost mora biti poduprta mentalnom i emocionalnom fleksibilnošću. Istinska snaga nije u nepokolebljivosti, već u sposobnosti da se prilagodimo, prihvatimo promjene i koristimo ih kao šansu za rast. Joga mi je takođe omogućila introspekciju i samospoznaju. Kroz tišinu i povezivanje sa sobom,

došla sam do spoznaje ko zaista jesam. Naučila sam da slušam svoje tijelo i intuiciju, prestala da tražim odgovore spolja jer su svi odgovori već bili u meni.

Jedan od najlepših darova joge je spajanje s drugima. U svakom susretu i djeljenju iskustava osjećam da smo svi povezani u ovoj nesavršeno savršenoj igri života. Otvorila mi je vrata globalne zajednice koja je ujedinjena u želji za rastom, ljubavlju i međusobnim razumijevanjem.

Naučila me je da život nije u pronalaženju krajnje destinacije, već u učenju da uživamo u putovanju. Svaki trenutak u tišini, svaki susret sa sobom i sa drugima je prilika za otkrivanje novih dimenzija postojanja.

Joga je ključ za povezivanje sa sobom, sa drugima i sa svijetom.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Nova godina, nove priče”. Šta je ono što ćeš nam ispričati u 2025. godini?

U 2025. želim da podjelim priču o dubokim transformacijama koje dolaze iznutra. Kroz godine sam shvatila da ispunjenje i sreća ne dolaze spolja, već su rezultat unutrašnje ravnoteže, svjesnosti i svakodnevnog ulaganja u sebe. Moja priča u 2025. biće priča o tome kako smo, bez obzira na okolnosti, sposobni da preoblikujemo svoje živote i pronađemo unutrašnju snagu, jasnoću i smjer u svijetu koji se stalno mijenja. Želim da ispričam kako sam vidjela snagu koja se budi u ženama koje odluče da krenu putem samospoznaje, hrabrosti i ljubavi prema sebi, uprkos svim preprekama. To je priča o tome kako je, kroz sve izazove koje smo prošle, moguće rasti, evoluirati i pronaći dublje značenje u onome što se dešava sa nama i oko nas. Moja priča u 2025. biće i priča o inovacijama u koučingu i konsaltingu. Biće to priča o tome kako emocionalna inteligencija, komunikacijske vještine i sposobnost slušanja postaju ključne kompetencije koje nas vode do uspjeha u poslovnom i privatnom životu. Zajedno sa svim klijentima s kojima radim, nastavićemo da istražujemo kako istinski rast dolazi iz ravnoteže između našeg bića, vrijednosti i misije koju nosimo. Nadam se da će ova priča inspirisati druge da krenu putem samospoznaje, jer je to put ka dubljem razumijevanju sebe, svojih vrijednosti strahova, ali i neograničenog potencijala za rast. Ova 2025. godina neće biti samo godina promjena, već godina vraćanja unutrašnje snage, godina u kojoj ćemo zajedno graditi bolje, jače i ispunjenije verzije nas samih.

REFRESH

YOUR ART

NJENE SLIKE SU DEO ŽIVOTA LJUDI

- GALA ČAKI O SVARANJU, INSPIRACIJI I UMETNOSTI IZNAD SVEGA -

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

GALA ČAKI, AKADEMSKA SLIKARKA, DOKTOR UMETNOSTI, STIPENDISTA MNOGOBROJNIH

VLADA SVETA, OMILJENA UMETNICA MNOGIH KOLEKCIONARA U ZEMLJI I INOSTRANSTVU.

GALINA DELA VIDELI SU LJUBITELJI UMETNOSTI ŠIROM PLANETE, OD JAPANA, KINE, INDONEZIJE, KOREJE I SINGAPURA, PREKO FRANCUSKE, ITALIJE, ENGLESKE I DRUGIH

EVROPSKIH ZEMALJA, DO AMERIKE I KANADE. ŽENA IZRAZITOG SENZIBILITETA, VULKANSKE ENERGIJE, SNAŽNOG DUHA, GALA

ČAKI IMAĆE IZLOŽBU U ALEKSIĆ GALERIJI U KRAGUJEVCU 21. DECEMBRA 2024. GODINE.

Slikarka si snažne ekspresije, emocije, energije i poteza četkice. Tvoja umetnost asocira na slobodu u svakom smislu. Snagom misli i lepote slikaš nečija najdublja osećanja i najtananije emocije. Kolika je sposobnost umetnika da doživljeno može da prenese na platno?

Moja osetljivost je ogromna. Bez osetljivosti, nema stvaralaštva. Bez talenta da tom osetljivošću istkaš delo, nema umetnosti.

Preterana osetljivost stvara intenzivan život, iscrpan za mene, a posebno za ljude oko mene.

Proživljavati doživljeno unutar samog procesa stvaranja je kompleksno i izazovno na više načina. Samo jake ličnosti mogu da iznesu taj teret. Ja nisam živa bez tog intenziteta. Ova zemlja je izuzetno tlo za stvaraoce kao što sam ja. Verovatno nisam slučajno rođena ovde.

Tvoja platna su velika. Ona su tvoj izbor. Sklupčana figura čoveka u odnosu na beskraj kosmosa. Kako da ih čitamo?

Moje slike su plod mog duha. Osetite ih, pre nego što ih razumete. Dok ih posmatrate, oblikujete ih po sopstvenoj slobodi. Posmatrač mora da ima slobodu oblikovanja kao što je imam i ja prilikom stvaranja dela. Danas, u svetu, kada nam postavljaju kako da mislimo sopstveno biće i realnost, važno je posmatrati. Možda nam upravo umetnička dela ponude sopstveni način viđenja sveta i sebe.

Tvoja slikarska istraživanja su usmerena ka čovekovom stanju. Šta si sve otkrila radeći i istražujući kroz sliku sebe?

Da bih odbranila svoju umetnost, moram da se razotkrijem. Sva ta lica koja poniru iz dubina mog bića i stanja u koja se postavljam ne nude egzaktno pojašnjenje ko ja jesam. Potrebno je sazrevanje stvorene ličnosti kroz svu tu gradnju.

Shvatila sam da moje slikarstvo može biti dobro jedino ako postanem ličnost. Autentična ličnost. Samo ličnost može da stvori delo koje će vekovima orati brazde ljudskog uma. Vreme će pokazati da li su moja ličnost i moje stvaralaštvo vredni poštovanja i divljenja.

Po tebi, umetnost je sama sebi cilj i ona stoji sama, nezavisna od svega. Dela umetnika odolevaju vremenu. Kako posmatraš svoja dela kroz protek vremena? Ili kako ćemo na njih gledati u budućnosti?

Otkad sam počela da vodim život slikarke kao da je vreme stalo. Svaki dan je isti.

Što se tiče samog dela, važno je mesto u kom se stvara i kada se stvara. Radikalna dela često ne budu shvaćena od strane postojeće umne konstrukcije ljudi .

Dugo sam mislila da samo od nas samih zavisi vidljivost našeg dela u datom trenutku života. Onda su usledili pozivi stranaca u tamo nekim stranim zemljama da prikažem svoje delo. Tek tako. Slučajno, a možda i ne. Shvatila sam da ako je delo duhom stvarano, njemu će neke više energije, Bog, protkati puteve kojima ono mora da se kreće ne bi li spoznalo svetlost koja mu je data.

Dela brojnih stvaralaca otkupljena od institucija žive svoj život u podrumu, fundusu. Često su zaboravljena ili prepuštena poplavama kao što je bio slučaj u jednom od naših muzeja. Moje slike imaju drugačiju putanju. Deo su života ljudi. Ljudi ih biraju kao deo svog doma, svoje po -

rodice. Da li će živeti dugo nakon moje smrti?

Da li će ih zaboraviti? Volela bih da znam.

Da li se teško odvajaš od svojih slika ili se vežeš za njih?

Sva moja dela sam ja. Ja nastavljam živote svojih dela u nekim drugim porodicama, u nekim drugim zemljama. Mene hrani život tih dela. Hrani me kada u očima kolekcionara vidim radost koju mu stvara energija mog dela. Hrani me ideja unošenja lepote u nečiji život. Hrani me menjanje svakodnevice. Hrani me menjanje ljudi kroz umetnost.

Puno putuješ i izlažeš u inostranstvu. Koliko je za umetnika važno da se kreće i van ovog balkanskog neba i da se uporedi i odmeri snage sa svetskim stvaraocima?

Moj život se deli na intenzivna putovanja i istraživanja po svetu i intenzivna promišljanja sebe u svom radu. Ponekad je lepše izmaštati neko mesto. Mesta čine ljudi. Mene interesuju samo ljudi. Nedavno sam se vratila iz Bakua. Pored impozantnih građevina, mene su posebno dotakli ljudi. Obični ljudi koji čekaju u redu za hleb. Asimilacija sa datim ljudima u datom trenutku mene otkriva za novo. Radoznalost zadiranja u druge živote, druga bića, mene otvara samoj sebi. Ko smo mi bez drugih?

Na izložbi u Bakuu sam upoznala čuvenog gurua Sadhgurua. Prišao mi je slučajno pre zvaničnog otvaranja. Zračio je nekom lepom energijom. Nisam bila sigurna ko je tačno on, ali mi se dopala činjenica da je prišao i posmatrao moju sliku. U drugom trenu ga je milion kamera obgrlilo sa svih strana. Posle sam saznala o kome je reč. Eto to su ti lepi trenuci, sa tamo nekim strancima koji nam priđu iz nekog nama neobjašnjivog razloga.

Tvoja dela odjekuju emotivnom i filozofskom dubinom.

Poniranja u sebe su kompleksna. Nisu mi data uvek. Potrebno je zrenje. Uvek se iznenadim delom sebe koji nisam mogla da pojmim da postoji unutar mene. Sve te hamartije, izazvane drugim ljudima ili određenim situacijama, jesu dragocene za mene. Radoznalost i sloboda su ključni za traganje. Konstantna traganja oblikuju intenzivan život. Iscrpan kako za mene, tako i za sve oko mene. To je velika energija, borba koju ne može svako da iznese. A moje biće vapi za takvim stanjem jer drugačije nije živo.

Sredinom decembra, tačnije 21. 12. 2024. imaćeš izložbu slika u Aleksić galeriji. Šta ćemo videti na platnima u Dejanovoj galeriji

koja je zauzela značajno mesto na umetničkoj sceni?

Bićete u prilici da vidite slike koje su nastale u proteklih godinu dana. Ljude, strance, kroz koje sam proživela neka svoja emotivna stanja. Ne želim da vam kažem. Dođite i vidite sopstvenim očima.

Kako si se odlučila za saradnju sa galeristom Dejanom Aleksićem? I koliko razmevanje, ljubav prema umetnosti doprinosi sjajnoj saradnji?

Dejan Aleksić i ja gradimo poslovni i prijateljski odnos više od deset godina. Mene hrane takvi odnosi, odnosi poštovanja, uzajamnih gradnji odnosa u kome nije potreban ugovor da bi se poštovala druga strana. On je čovek koji menja postojeće stanje vidljivosti umetnosti i kulture u našoj zemlji. Čovek koji iskonski voli umetnost. On je za mene više institucija od brojnih institucija u našoj zemlji, u kojima su zaposlene desetine ljudi koji ne rade ništa. Da sam ja neko, izvela bih potpunu reformu naših kulturnih institucija i umesto desetine tih ljudi koji ne rade ništa i na trošku su ovog društva, postavila bih ljude kao što je Dejan. Pojedinci su ti koji uvek menjaju društvo.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv “Nova godina, nove priče”. Kakve slikarske priče čekaju da budu ispričane?

Moje slike su moj život, koji će se sledeće godine odvijati više u nekim drugim zemljama nego u našoj. Šta će te zemlje i ti novi ljudi prozvati u meni, ne znam. Znam samo da spremam izložbe za sledeću godinu, kao i premijeru dokumentarnog filma o mom radu i životu. Radujem se novoj ja u novoj godini.

PHOTO:

YOUR BREAKFAST

LIČNOM SNAGOM DO USPEHA

RADISSON COLLECTION OLD MILL JE HOTEL KOJI SVAKODNEVNO IMA VELIKI BROJ POSE -

TILACA KOJI BORAVE U NJEMU. SAM IZGLED HOTELA, NJEGOVOG ENTERIJERA I EKSTERIJERA, PRIVLAČI TURISTE IZ SVIH KRAJEVA SVETA.

IZ MESECA U MESEC KAO UREDNICA LIFESTYLE MAGAZINA ORGANIZUJEM DORUČAK U „NAŠEM“ SJAJNOM HOTELU. ZA DECEMBARSKO IZDANJE SAM RAZGOVARALA SA DIVNIM JUNACIMA O PREDUZETNIŠTVU I „SIGURNOM“ KOMPANIJSKIOM SISTEMU .

PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ

MARINA BELIĆ, rođena je u Sarajevu, u znaku Blizanaca, što smatra ključnim za razumevanje njenog nemirnog duha i širokog spektra interesovanja. Voli promene, zapitanost i stalnu potragu za nečim novim – osobine koje su oblikovale njen životni put. Formalno obrazovanje je vodi ka masteru ekonomije, jer je verovala da tako treba. To poglavlje naučilo je disciplini, analizi i upornosti, ali njen pravi identitet počeo je da se formira sa njenom porodicom i decom. Danas je pasionirani praktičar joge i skijanja koje spajaju fizičku aktivnost s mentalnim mirom. Ljubav prema životu i ljudima izražava kroz hedonističke strasti: vino, hranu i izlaske sa prijateljima. Modna je kreatorka i vlasnica modnog brenda Heroina fashion. Njene kreacije su lepršave, pune boja, stilski bogate.

SAŠA CVIJETIĆ, nakon završenog državnog Ekonomskog fakulteta u Beogradu 1992. godine, ubrzo se zaposlio u kompaniji (IBL Duga) koja je u to vreme bila najveći proizvođač boja i lakova u Srbiji, lider na tržištu sa jasno postavljenim evopskim standardima poslovanja. Nakon par godina rada, učenja, napredovanja, desio se izazov u drugoj branši, na drugom tržištu i to je prihvatio menjajući puno toga što je bila smela odluka. Zadatak koji je postavljen od strane Comtrada bilo je osnivanje sestrinske firme na izuzetno nestabilnom tržištu koje je tek izašlo iz ratnih dešavanja. Zasukao je rukave, okupio odličnu mladu ekipu i krenuli su sa poslo-

vanjem od nule. Kroz strpljenje, upornost i strateške odluke, firma je brzo postala lider u svojoj industriji, ostvarujući značajan uticaj i rast. Nakon 12 godina provedenih na poziciji generalnog menadžera, uz sve ostvarene rezultate, nagrađen je i mnogim priznanjima za biznis (menadžer 2007. godine u IT branši BiH, 2009. jedan od najuspešnijih menadžera u regionu), zatim za društveno odgovornog i najboljeg poslodavca, kao i najbolje obučenog poslovnog menadžera.

ALEKSANDRA KAJMAKOVIĆ,

na njen život velik uticaj je imalo njeno rano odrastanje koje je krenulo iz bašte “studentsko kulturnog centra (SKC). Uživala je da provodi vreme i upoznajem fenomenalne umetnike raznih stilova. Svaki događaj je imao jedinstven uticaj na njen život kako kreativno tako i duhovno. Profesionalno bavljenje tenisom joj je pružilo neophodne veštine i snagu koje joj puno znače. Sport je naučio kako da pobeđuje granice, postavlja nove standarde i uči iz grešaka. Profesionalno takmičenje oblikuje karakter, stvara veštine i navike koje su značajne u karijeri. Pravni fakultet, jeste njen… neočekivan korak? Veliku popularnost je stekla kroz ulogu Shefice na IG kao vlasnica Grama.

Kako ste se odlučili za „biznis“ sa svrhom? Da li je posao izabrao vas ili vi njega?

Marina Belić: Brendovi sa svrhom stvaraju modu koja ima dušu. Oni biraju materijale koji poštuju prirodu, šiju komade koji traju i osmišljavaju krojeve koji govore priču o autentičnosti, a ne o masovnoj proizvodnji. Njihova svrha nije samo da prodaju garderobu, već da izgrade vezu – s vama, vašim stilom i vašim vrednostima.

Ovde nije reč o potrošnji, nego o zajednici. Kada birate biznis sa svrhom, vi podržavate nečiji san, rad lokalnih zanatlija, etičke procese i ideju da se lepota ne mora praviti po cenu planete. Definitivno je posao izabrao mene.

Saša Cvijetić: Odluka da se bavim ovim poslom proizašla je iz kombinacije interesovanja, prilika, ali i okolnosti. Po obrazovanju sam diplomirani ekonomista koga je uvek privlačila tehnologija i način na koji možemo promjeniti svijet, pa je IT postao, uz splet okolnosti, logičan izbor. Pojavile se prilike koje nisam mogao da propustim, naime kompanija Comtrade je odlučila da krene sa širenjem biznisa po regiji i prva destinacija je bila Bosna i Hercegovina, a s obzirom na to da sam imao veze sa tim podnebljem, dobio sam ponudu, ali i priliku da napravim kompaniju, okupim ekipu i tako smo krenuli 1997/98. u Sarajevu. Priznaću, nije bilo lako sa beogradskim tablicama u tom posleratnom periodu doći i početi sa biznisom, ali vrijeme i rezultati su pokazali da smo napravili pravi potez.

Aleksandra Kajmaković: Odluka za biznis je došla iz ljubavi prema umetnosti, kulturi i ugođaju. Kreirala sam Gram shodno visokim standardima i očekivanjima, po svom ukusu.

Ako se pitate kako Shefica uživa, odgovor možete saznati dolaskom u Gram. Da li je posao izabrao mene ili ja njega, najtačnije objašnjenje bi bilo – izabrali smo jedno drugo.

Sa kakvim se izazovima suočavate svakodnevno pod balkanskim nebom?

Marina Belić: Ovo su neki od izazova rada preduzetnika – pronalazak klijenata, to jest građenje mreže kontakata i privlačenje stalnih klijenata zahteva vreme što komplikuje planiranje budžeta. Nema nadređenih koji vas guraju ka ciljevima, uspeh zavisi od vaše discipline. Preduzetnici često rade vikendom i uveče, više nego zaposleni u korporaciji. Potrebno je istovremeno raditi na razvoju proizvoda/usluga i marketingu. Tu je i stalna potreba da se istaknete na tržištu – pritisak konkurencije. Korporacije često ulažu u obuke, kurseve i profesionalni razvoj, a preduzetnici moraju da sami finansiraju i stalno uče nove veštine.

Saša Cvijetić: Prvo, tu su ekonomske nestabilnosti i nesigurno poslovno okruženje koje dosta zavisi od politike koja se vodi na Balkanu. To za sobom povlači određene administrativne prepreke i često složena birokratija usporava poslovne

ALEKSANDRA KAJMAKOVIĆ

procese. Drugi izazov je pronalaženje kvalifikovanih i motivisanih kadrova, jer mnogi talentovani ljudi su otišli ili i dalje odlaze iz regiona u potrazi za boljim prilikama. S druge strane, zadržavanje zaposlenih zahtjeva dodatne napore i prilagođavanje uslovima rada. Sve to je dodatno bilo sprecifično za tržište i period u kojem sam radio, ali i dalje delujem. Mislim da se svi na ovom tržištu susrećemo manje-više sa tim izazovima, ali svaki izazov donosi priliku za rast, a rad u ovom regionu naučio me je fleksibilnosti, upornosti i vještini prilagođavanja.

Aleksandra Kajmaković: Izazove kategorizujem po principu hitno, nije hitno, važno, nije važno. Ugostiteljstvo sa sobom nosi raznorazne izazove i prepreke. Glavni izazovi su održavanje kvaliteta usluge, održavanje kvaliteta proizvoda. Dosta faktora utiče, a ima i iznenađenja. Shefica biti nije lako, za sve postoji rešenje, na društvenim mrežama možete videti najdelotvornije metode.

Privatno preduzetništvo ima svoje mane i prednosti u odnosu na korporaciju. Koliko hrabrosti i snage treba imati i raditi u jednom ili drugom sektoru?

Marina Belić: Korporacija pruža sigurnost i podršku, ali često sputava kreativnost. Preduzetništvo donosi slobodu i izazove, ali zahteva visok nivo snalažljivosti i samodiscipline. Izbor zavisi od vaših ličnih vrednosti i ambicija.

Saša Cvijetić: Korporacija nudi strukturu, stabilnost i priliku za socijalizaciju. Rad u takvom okruženju omogućava fokus na određene zadatke i razvoj unutar jasno definisanih okvira. Ipak, izazov može biti uklapanje u korporativnu hijerarhiju i standarde koji su postavljeni. Hrabrost u ovom slučaju dolazi do izražaja kada treba stati iza svojih ideja, prilagoditi se promjenama i nositi se sa pritiskom rada u velikom sistemu.

Mislim da je u oba slučaja ključ uspjeha balans između lične posvjećenosti, sposobnosti prilagođavanja i spremnosti da se suočite sa rizicima, bilo da su oni lični ili dio šireg sistema.

Primjera imamo mnogo, ali sam siguran da oba puta zahtjevaju snagu – preduzetništvo kroz borbu s neizvješnošću, a korporacija kroz sposobnost adaptacije u sistem.

Aleksandra Kajmaković: Korporacijski sistem pruža strukturisano delovanje i odgovornost. Svako ima svoj sektor, zadatak i zajednički cilj. Greške i posledice snosi korporacija, rizik je značajno manji za pojedinca. U najgorim okolnostima pojedinac može izgubiti posao. Preduzetništvo vam pruža jedinstveno iskustvo koje je teško opisati. U odnosu na korporaciju, rizik je značajno veći. Odgovornost je takođe veća, vi ste osoba koju svi pitaju. Propuste i greške snosite sami, uspehe i pohvale delite sa timom.

Shefica ima dovoljno snage i hrabrosti da se nosi sa preduzetništvom.

Kada pogledate iza sebe, da li je pređeni put vredeo zbog pravca kojim sada hodite? Marina Belić: Svako iskustvo nas oblikuje. Kada SAŠA CVIJETIĆ

stanemo i osvrnemo se unazad, putevi koje smo birali postaju jasniji, poput mapa koje nismo uvek razumeli dok smo ih koračali. Svako skretanje, svaka raskrsnica, čak i stranputice, oblikovali su ono što danas jesmo. Setite se – nijedna odluka nije samo odluka, to je skup lekcija, često prepoznata tek kasnije, dok koračamo sigurnije, svedoci sopstvenog rasta. A ako vas trenutni put čini srećnim ili makar mirnim, onda je svaki pređeni metar vredeo. Jer na kraju, život nije samo o cilju. Život je o tome kako hodamo, s kim delimo taj hod i šta nosimo u svom koraku. Dakle, zapitajte se: Da li hodate s ljubavlju prema onome što jeste? Ako je odgovor „da”, onda je put bio tačno onakav kakav je trebao da bude.

Saša Cvijetić: Kad pogledam iza sebe, sa sigurnošću mogu reći da je pređeni put i te kako vredio. Rad u kompaniji koja je lider u svojoj oblasti ne samo da mi je omogućio da profesionalno ra-

stem, već i da se osjetim kao dio uspješne priče. Svaka prepreka, svaki izazov i svaki trud koji sam uložio pridonijeli su ne samo razvoju kompanije, nego i mom ličnom. Posebno mi znači što imam priliku sa radim u okruženju koje postavlja visoke standarde i stalno me motiviše da idem korak dalje. Kroz taj put naučio sam važnost timskog rada uz dosta strpljenja, ali i strateškog razmišljanja. Naravno, bilo je trenutaka kad je bilo teško, situacija kad sam sumnjao u neke svoje odluke ili morao da radim više nego što sam mislio da mogu. Ali gledajući gde je sad kompanija, shvatam da je svaki korak bio dio puta koji je vrijedan hodanja.

Aleksandra Kajmaković: I te kako, uspešan posao po mom mišljenju nije samo profitabilan, solventan biznis. Gram ugošćava svakodnevno velik broj gostiju, visok procenat su redovni gosti. Porodice imaju vikend rituale sa svojom decom kad dolaze na kolače i sladoled.

Bezbroj fotografija i uspomena se kreira svakodnevno. Ljubav, sreća i uživanje je tajni sastojak prijatne energije koju Gram odašilje.

Gde sebe vidite za pet godina?

Marina Belić: Zamišljam sebe za pet godina u prostoru koji nije samo prodavnica već mesto okupljanja, ideja i podrške. Koncept radnja u kojoj svaki predmet, svaki komad odeće, ima priču i dušu. Ne želim samo da stvaram garderobu; želim da stvaram zajednicu – mesto gde žene dolaze da pronađu ne samo unikatan komad za sebe i njihov dom, već i deo sebe i svoje kreativnosti i razgovore koje inspirišu i druženja koja nasmejavaju i leče… čaša proseca, obavezno. Dakle, gde sebe vidim za pet godina? Na mestu gde se karijera i ljubav prema životu sreću s osmehom koji govori da je sve baš kako treba.

Saša Cvijetić: Za pet godina vidim sebe kako nastavljam da gradim na osnovama koje sam postavio do sada. Bitno mi je da zadržim vjeru

MARINA BELIĆ

da sam u proteklom periodu radio ispravno, da sam postigao rezultate koji su ostavili trag i da sad mogu raditi s još većim mirom i fokusom. Cilj mi je da nastavim doprinosti kroz svoje kvalitete, iskustvo, znanje, ali i posvjećenost i da ostanem doslijedan svojim vrednostima. Želim biti dio procesa koji donosi uspjeh, uz istovremeno održavanje ravnoteže u životu. Vidim sebe kao nekog ko neprestano uči, prilagođava se i koristi svoje znanje za dobrobit tima i kompanije, na način koji je održiv i za mene lično.

Aleksandra Kajmaković: Svugde. Sheficu ne drži mesto, očekivanja su velika, a vreme je ograničeno. Ja sam svetski putnik, volim da istražujem, uživam i stvaram.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nova godina, nove priče“. Šta ćete nam ispričati u 2025. godini?

Marina Belić: 2025. – Vreme Autentičnosti. Ovo je godina u kojoj nema prostora za maglu. Godina kada se sve kristališe – naši izbori, naši putevi i naši razlozi. Više nije pitanje gde ideš, s kim si ili kako ćeš to izvesti. Sve to je sada manje važno. Pitanje koje postavljaš sebi, i jedino koje zaista ima smisla, jeste: ZAŠTO ovo radim? Zašto biram da trošim svoje vreme ovde, s ovim ljudima, na ovom mestu? Zašto ulažem energiju baš u ovo, a ne u nešto drugo? Tvoj „zašto” je tvoje srce, tvoj kompas i tvoj centar. On je temelj svake autentičnosti. U 2025. ne tragamo više za spoljnim odobrenjima.

Saša Cvijetić: Biće to priča o pronalaženju ba-

lansa između uspješne karijere i stabilizacije ličnog života što smatram jednim od najvažnijih ciljeva u narednom periodu. Tokom proteklih godina, fokus je bio na rezultatima, razvoju i postizanju visoko postavljenih ciljeva. Sada, dok ulazimu novu fazu, želim usmjeriti energiju na održavanje onog što sam izgradio i na osnaživanju temelja kako u poslu tako i u privatnom životu. Za mene, ova godina će biti o građenju čvrstih temelja, kako za djecu, tako i za sebe, da bih mogao da balansiram karijeru i privane obaveze. Vjerujem da će u predstojećoj godini biti puno izazova, ali svi oni će nas ojačati još više i zato ću akcenat staviti na tri ključne riječi: STABILNOST, SMIRENOST I ISPUNJENJE biće ključne riječi moje priče u 2025.

Aleksandra Kajmaković: Gram na novoj lokaciji sa novim ukusima. Edukativni snimci kako da se ophodite prema svom timu. Nezaboravne avanture i putovanja.

YOUR BEAUTY

ODLIČAN 5

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

PROF. DR IOANNA BATSIALOU, DOKTOR MEDICINE, PREDAVAČ, MAJKA, SUPRUGA, DONATOR, PRETEČA U ANTI-AGING MEDICINI. ŽENA KOJA VOLI. ŽENA KOJA

STVARA, RADI, NEGUJE, UNAPREĐUJE. DOKTOR KOJOJ SU ZDRAVLJE I LEPOTA U FOKUSU.

U NJENOJ KLINICI, NAKON SVIH GODINA RADA I POSLOVANJA, UVEK IMA MESTA ZA

INOVATIVNOST I PROGRES. U NOVU PRIČU 2025. GODINE IOANNA ĆE NAS UVESTI KROZ SVOJ NOVI „ODLIČAN 5“ PROGRAM .

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL

MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVA GODINA, NOVE PRIČE“. ŠTA ĆEŠ NAM NOVO ISPRIČATI U 2025. GODINI?

„Odličan 5“ je naša nova priča, program Ioanna Regen Klinike. Kroz tretmane lica i tela želimo da pacijenta dovedemo do najbolje verzije sebe. Kombinacija pet terapija, pet tehnika uz svaku terapiju, pet različitih preparata, pet različitih načina primene. U okviru programa „Odličan 5“ neko sa pet tretmana može da izgubi 10 kilograma i bude zdrav, snizi holesterol i oseća se moćno.

Za lice smo uveli tretman „Odličan 5“ koji se sastoji od tri stimulatora kolagena, pilinga, kozmetičkih programa, jer u okviru pet tretmana možemo da regenerišemo lice i kožu za 10 godina. Ja to potpisujem.

Imamo plan za „Odličan 5“ nove kreme i proizvode koji će biti usmereni na čakre i akupunkturne tačke da se regenerišu svi naši centri i tu proizvodnju bismo pokrenuli tokom 2025. godine.

Sledeće godine ću započeti i pet vrsta edukacija.

Sve stvari koje planiramo moraju da sazru, da ih naučimo, potvrdimo, kombinujući ih sa drugim stvarima.

U ovoj 2024. jako sam zadovoljna radom klinike, kolegama, pacijentima, klijentima. Svi znaju da je moj moto „Čovek iznad svega“ i da na prvom mestu jako volim čoveka i medicinu. Ono što mi njima ovde pružamo, dobijamo nazad kroz njihovo poverenje i ljubav.

NEDAVNO JE POKRENUTA INICIJATIVA ZA PODRŠKU I DONACIJU POVODOM OBNOVE TESLINE LABORATORIJE NA LONG AJLENDU. S OBZIROM NA TO DA SI TESLINA AMBASADORKA OD OVE GODINE, ŠTA ZA TEBE PREDSTAVLJA OVA TITULA I KOJE SVE AKTIVNOSTI OBUHVATA?

Velika mi je čast što me je Ministarstvo inostranih poslova izabralo da budem jedna od 80 Teslinih ambasadora u Srbiji i svetu sa idejom da se obnovi Teslina laboratorija koja je izgorela 2023. godine. Veliki požar je tada zahvatio zgradu u Južnoj petoj aveniji 35 u kojoj se nalazila njegova laboratorija i uništio mu sve prototipove mašina, stotine sijalica originalne konstrukcije, knjige, pisma i dragocenu tehničku dokumentaciju.

Angažovano je puno poznatih ličnosti sa idejom da se prikupe sredstva iz Srbije i dijaspore, kao i od svih koji shvataju koliko je Tesla doprineo našem svetu. Vreme se zaista deli pre i posle Tesle što se tiče struje i mnogih inovacija. U ovom udruženju Teslinih ambasadora su ljudi iz različitih naučnih oblasti i industrije, ljudi koji mogu da daju doprinos prikupljanju sredstava. Postoje razni načini prikupljanja sredstava. Jedan od njih je organizovanje velikog koncerta, jer postoji kompozitor koji je napisao Tesla himnu, a reč je o pesmi „Planeta Tesla“. Drugi način je da se prikupe sredstva iz modne industrije, da se naprave specijalni detalji kako bi se promovisao Tesla. Mi smo pokrenuli u svetu jedinstvenu proizvodnju krema i preparata koji otvaraju

čakre ili akupunkturne tačke. To su kreme koje deluju na detoksikaciju organizma, podmlađivanje, regeneraciju i kod svake osobe je ta tačka drugačija i drugačije reaguje. Od prodaje tih krema i preparata, deo sredstava ide za Teslinu laboratoriju. Rubin je napravio šampanjac koji se zove „Tesla“ i kompletna ideja je da se promoviše napredni um ovog čoveka.

Mi smo mala zemlja koja ima Teslino ime koje samo od sebe sija i svi možemo da budemo potpora za veliku misiju da se obnovi njegova laboratorija. Svi zajedno bismo mogli to da učinimo kroz mnogobrojne promocije i aktivnosti.

SREĆA JE LEPA KADA SE DELI. ŠTA BI POŽELELA ČITAOCIMA RYL MAGAZINA KOJI TE PRATE I ČITAJU IZ BROJA U BROJ?

Želim svim čitaocima RYL magazina srećnu novu 2025. godinu. Želim im da brinu o svom zdravlju, da se neguju, vode računa o sebi i svojim bližnjima. Neka nas ljubav i dobra dela vode na našem putu. Veliko je naše srce, velika su naša dela uz pomoć Gospoda.

REFRESH YOUR MIND

I KADA MISLIŠ DA JE GOTOVO, TEK JE POČELO

PIŠE: IVANA MARTIĆ

GODINE i priče se prepliću dok tragamo za jasnim granicama, crvenim nitima i ciframa kojima se jedna zaokružuje, a druga otvara, ili bi to nama tako trebalo da izgleda. Koliko snage i volje, truda i vremena, koliko ispisanih stranica, zategnutih stolnjaka, našminkanih lica, ispeglanih košulja i nakinđurenih jelkica dok se sve ne stopi u jednu jedinu priču, onu koju vodimo mi, sami unutar sebe. I to je jedina koja se broji, sve ostalo je na bespovratni dar konvenciji i onome što bi drugi očekivali.

„I kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo…” ovaj bi legendarni stih bio lakmus papir, najbolji pokazatelj da živite svoju priču, da ste se prepustili univerzalnoj energiji, onoj pred kojom smo svi jednaki. Trenutak spoznaje da je sve što vidimo i ne vidimo, u savršenoj harmoniji, i da smo sâmi deo te celine, je trenutak kada postajete učesnik u svom životu, a ne njegov ružni posmatrač. To možda i jeste jedna od najvećih tajni i najtežih zadataka na početku svake priče – transformisati sebe, promeniti se, biti bolji i biti u sinhronicitetu sa gore pomenutim poretkom.

O tim svečanim počecima mnogo se govori i sve se zna, jer život je sve nešto iz početka… Prenaglašenost je suvišna, nestala je suština u obrascima, a put do nje zasula prašina svakog pojedinačnog dana koja pada tako neprimetno

sve do trenutka velikog buđenja, kada svest đipi, a pred nama se otvori širina, prizor obasjan zlatnom sunčevom svetlošču – tek tada nastupa trenutak trežnjenja: da je svet u nama, koliko smo mi u njemu, da u stvarnosti nema onoga čega nema u nama, mi joj pripadamo onoliko koliko ona nama. Ta uzročno-posledična veza je sveprisutna, ona je konstanta, nevidljiv zakon prirode kojem podležu svi, bez izuzetaka. I tek kada to osetimo, kada počnemo da osećamo životnu supstancu u nama iskreno, bez ulagivanja tajnama prirode, onda ćemo znati da smo u sopstvenoj priči, onoj kojom se u ovom tekstu označava život.

Davanje svakoga dana, na svakom planu, jedini je iskreni ulog za sebe, i za to ne bi trebalo da očekujete garancije za ružičasta vrata raja (kalkulacija univerzuma malo je složenija, rekla bih), već samo da bi vaša priča bila put ljubavi, dobrog i lepog. I što se više budete trudili, učili i radili, biće vam teže, jer onaj ko teži ka tome da raste, treba dobro da zasuče rukave; takav je kosmički aksiom i ako ovo niste u stanju da prihvatite, ništa od nove priče. Uzalud jelkice, lampioni, lakovane cipelice…

Upravo tako, stih s početka teksta vodi do one staze koja nestaje u sadašnjem trenutku, onda kada shvatimo da je on jedina izvesnost. Biće uvek sadašnje vreme, i za one u čijem

ćemo sećanju jednoga dana biti ili ne biti… isto je. Na nama je da tom sadašnjem trenutku damo vrednost kao da je „zauvek”. Dajte smisao svemu, sve što radite, činite najbolje što umete, bez zadrške i računa, sa puno truda i posvećenosti, i postaćete deo nove, sopstvene priče, one u kojoj sve miriše na život.

Neka vam ova 2025. godina bude ono što ste i vi njoj, ogledalo svih vaših težnji, ciljeva, prilježnosti, truda, smisla u svemu što dotičete, besprekornog nastojanja da svakom svojom ćelijom budete u harmoniji sa prirodom, da budete bolji u odnosu na sebe. Neka vam 2025 bude samo brojka!

YOUR THEATER

ONE WOMAN SHOW - NINA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: PRIVATNA ARHIVA

NINA

VUJEVIĆ, ROĐENA

JE 1997. GODINE U BEOGRADU, A ODRASLA U GOLUBINCIMA, MALOM MESTU PORED STARE PAZOVE. ZAVRŠILA JE GIMNAZIJU “BRANKO RADIČEVIĆ” U STAROJ PAZOVI. DIPLOMIRALA JE NA AKADEMIJI UMETNOSTI U NOVOM SADU, U KLASI PROFESORA

NIKITE MILIVOJEVIĆA.

Kada je Nina odlučila da bude glumica?

Sa sedam godina sam na nekom takmičenju za decu izjavila da želim da budem glumica i vrlo brzo sam to zaboravila, ali mala Nina je definitivno znala oduvek. Velika Nina je to odlučila u trećoj godini gimnazije, nakon glavne uloge u dramskoj sekciji. Pre toga sam se bavila folklorom, recitovanjem i teatrom pokreta, ali kada sam sve te ljubavi spojila u jednu, a to je gluma, ozbiljno sam porazgovarala sa samom sobom. Uvek sam bila realna, znala sam odakle dolazim, znala sam da nemam zaleđinu i znala sam da će sve da bude na meni. Skupila sam hrabrost i otišla na prijemni ispit.

One Woman Show – monodrama „Nina“ nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jaka žena na sceni, ujedno i krhka i nežna, igra igru. Igraš, peva, zavodiš, plačeš, gladna si, pospana. Žene se poistovećuju sa tobom.

Tako je. Žena sam, samim tim je normalno da se žene poistovećuju sa mnom, ali smatram da je ovo ipak iznad svega ljudska priča. Priča o ličnim borbama, potrazi za smislom i ljubavi kao glavnom pokretaču za sve u životu.

Tvoja diplomska predstava „Nina“ je nastala iz psihoterapijskog procesa. Šta kaže dete u tebi? Šta kaže velika Nina, a šta ona mala?

Mala Nina trenutno skače od sreće jer je uspela u svojoj nameri da veliku Ninu vrati sebi. Dugo sam lutala izgubljena, sa raznim pitanjima u glavi, a sada napokon slobodna

letim prihvatajući sebe takvu kakva jesam. To je bio glavni cilj, jer samo tako ću moći na sceni ili u kadru da budem neko drugi.

Ideš na psihoterapiju, intenzivo radiš na sebi. Do kakvih si spoznaja došla?

Najveća spoznaja desila se onog momenta kada sam shvatila da radu na sebi kraja nema. To jeste bilo i bolno, ali zaista smatram da je važno da se iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, rađam neka nova ja, da istražujem i otkrivam nove slojeve svoje ličnosti. Moj posao to od mene zahteva, zato izuzetno cenim i volim psihologiju i vidim njen veliki uticaj u umetnosti.

Kažeš da svaki put kroz predstavu istražuješ sebe. Kako reaguje publika?

Svaki put je drugačije. Iako su stvari donekle postavljene, mnogo prostora ostavljam za improvizaciju. To je po meni najveći i najmoćniji pozorišni čin, kada se u datom trenutku dešava iskrena emocija i razmena energije sa publikom. Ne volim zonu komfora, ne volim da ponavljam stvari, u ovom poslu veoma brzo možeš da se zasitiš ili da ti stvari postanu dosadne. Meni je igranje NINE svaki put praznik i uzbuđenje kao da je uvek premijera.

Da li si došla do svoje misije?

Ne znam da li sam došla, ne verujem u krajnju destinaciju. Ovo je put koji nema kraj. Živim svoju svrhu, inspirišem i zabavljam ljude, podsećam ih na suštinu i ako je to moja misija, onda je uspešno sprovodim.

Scena je prostor slobode, scena nudi sve. Šta planira Nina u nekim svojim budućim koracima i nastupima?

Ovaj monodramski put me je mnogo puta uverio da planovi postoje da bi se rušili. Moje je da nastavim da budem vredna i da se kao i do sad nadam najboljem, puštam da me mašta i vera vode. Zaista imam poverenja u život, jer da nije tako, odustala bih mnogo puta u jako teškim trenucima. Ono što je sigurno je da ću nastaviti da stvaram. Samo tako se osećam živom.

U kojim predstavama te publika još može gledati?

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu u predstavi BEOGRADSKA TRILOGIJA, u Pozorištu mladih u mjuziklu KOSA i to je za sada to. Prošle godine sam imala 11 predstava na repertoaru, letela sam iz grada u grad, sada sam odlučila da se malo više posvetim svom autorskom radu.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Nova godina, nove priče“. Šta ćeš nam ispričati u 2025. godini?

Imam u glavi neku pesmu o proleću, o lastama i njihovim gnezdima. O slobodi i lepoti povratka, ali ta pesma uporno odbija da mi izađe iz glave i prospe se na papir, možda zato što bi umesto vesele pesme o proleću postala tužna priča o lasti bez gnezda i njenoj želji da pronađe svoj dom. Zato ne uzimam papir, što da ga trošim? Bezveze je, neka prođe i ovo proleće bez te moje pesme i… da sam ja neko i nešto, ja bih ceo svet kupila, pa bi stalno bilo proleće i svuda bi se čula... muzika!

PHOTO: ANDREJ NIHIL

YOUR CSR

GODINU DANA RADA UDRUŽENJA BEST

KONFERENCIJA POSVEĆENA DRUŠTVENOJ ODGOVORNOSTI I

SNAZI ZAJEDNIČKOG DELOVANJA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: ANDREJ NIHIL

CSR IN PRACTICE – IMPACT TOGETHER

Udruženje građana BEST (Business, Empowerment and Sustainable Transition) obeležilo je godinu dana svog rada organizovanjem svoje prve konferencije pod nazivom “Društveno odgovorno poslovanje na delu – CSR in practice Impact Together”. Konferencija, koja je održana uz pokroviteljsku podršku Radisson Collection Old Mill hotela, ALTA banke i Mc Donald`s Srbija, bila je posvećena društveno odgovornom poslovanju, a jedan od ključnih trenutaka bio je i predstavljanje projekta “Ljubav za svako dete”, realizovanog u saradnji sa Udruženjem Restart iz Novog Sada.

Udruženje BEST je novoformirana organizacija koja se zalaže za razvoj preduzetništva, građansku inicijativu, inovativnost i održivo poslovanje u Srbiji. Na konferenciji su predstavljene inicijative i projekti koji pokreću promene i podstiču odgovorno poslovanje u svim segmentima društva.

Konferenciju je otvorio Milan Čukić iz Sekretarijata za energetiku Grada Beograda, koji je naglasio značaj društvene odgovornosti, posebno za mikro i male privredne subjekte. On je istakao da u Srbiji postoji više od 360.000 preduzetnika i da je važno podsticati ih da se ugledaju na velike društveno odgovorne kompanije.

Pored predstavnika lokalnih vlasti, na konferenciji su učestvovali i predstavnici vodećih kompanija i organizacija, među kojima su ispred: Radisson Collection hotela, Iva Drašković, ALTA banke, Tanja Knežević, izvršna direktorka, McDonald’s Srbija, Marina Trnavčanin, kompanije Aura, Mila Litvinjenko, Unije poslodavaca Srbije, Svetlana Budimčević, kao i brojni predstavnici mikro i malih preduzetnika, te organizacija civilnog društva.

U svetu koji se ubrzano menja, suočavamo se sa izazovima poput klimatskih promena, zagađenja, ograničenih prirodnih resursa i društvenih nejednakosti. Stoga je društveno odgovorno poslovanje i izveštavanje danas imperativ. Konferencija je bila prilika da se svi učesnici slože kako je korporativna odgovornost i transparentnost ključ za održiv razvoj i pozitivan uticaj na društvo, ekonomiju i životnu sredinu.

Zahvaljujući aktivnoj participaciji svih prisutnih, konferencija je postala platforma za konkretne inicijative i saradnje koje će imati merljiv uticaj na zajednicu, jer se održivi razvoj zasniva na etici i solidarnosti.

Panelisti su, kroz inspirativna izlaganja, podelili svoje primere i iskustva, od Borisa Štrpca iz Udruženja Restart koji je govorio o zajed -

ničkom projektu sa BEST-om „Ljubav za svako dete“, do predstavnika kompanija kao što su ALTA banka i McDonald’s, kao i kompanije Aura. Takođe, prisutni su učestvovali u diskusijama sa profesorkom ekonomije Olgom Gavrić sa Poljoprivrednog fakulteta, Univerziteta u Beogradu i Svetlanom Budimčević iz Unije poslodavaca Srbije, organizacije Životna pomoć iz Vranja i Fondacije “Hiljadu želja” iz Beograda.

Zaključak profesorke Olge Gavrić, doktora ekonomskih nauka: “Da bismo bili društveno odgovorni i kao pojedinci i kompanije, neophodna je institucionalna podrška, inovacije, edukacija i naravno saradnja kao vezivno tkivo, ključ za stvaranje sinergija i postizanje pozitivnog domino efekta.”

Ova konferencija je bila snažan podsticaj za dalje akcije u oblasti društvene odgovornosti, a Udruženje BEST se obavezuje da će nastaviti sa inicijativama koje će doprinositi održivom razvoju i zajedničkom dobru.

O PROJEKTU: “LJUBAV ZA SVAKO DETE” JE PROJEKAT UDRUŽENJA BEST KOJI SMO REALIZOVALI SA UDRUŽENJEM RESTART

IZ NOVOG SADA.

Donatori projekta su NAK-karitativ iz Nemačke i Mc Donald`s Srbija.

Projekat „Ljubav za svako dete” je posvećen pružanju podrške i pomoći deci iz nefunkcionalnih porodica, gde su roditelji zavisnici od narkotika, alkohola, kocke ili su na odsluženju zatvorske kazne. Cilj je pružiti im psihološku podršku, razvoj sposobnosti i veština shodno razvojnom i školskom uzrastu, pružiti im kulturno, umetničko, sportsko i zdravstveno vaspitanje i edukaciju kroz grupne radionice, individualni rad i kulturno-umetničke i sportske aktivnosti.

Projektom je predviđen i edukativno-savetodavni rad sa roditeljima na razvijanju i podršci roditeljskim veštinama i kompetencijama, kao i pomoć pri reintegraciji u društveni i socijalni život u toku ili nakon okončane rehabilitacije ili u okviru postpenalnog prihvata, a sa ciljem za što funkcionalniju rehabilitaciju i integraciju u porodični i društveni život.

O LD MILL BE LGRA D E

PHOTO:

REFRESH YOUR STORY

WHAT WILL OUR NEW STORIES BE IN 2025?

WORDS/PHOTOS: ADRIAN DE GROOT

PHOTO: MIA MEDAKOVIC

THE THEME FOR DECEMBER, CLEARLY MEANT FOR JUST-AROUND-THE CORNER-2025, IS “NEW YEAR, NEW STORIES”, IS OBVIOUSLY ALSO MEANT FOR FAR INTO THE FUTURE! THUS: AN ANNUAL REPETITIOUS CYCLE OF RENEWAL (OR AT ANY TIME, ACCORDING TO YOUR WISH).

When we look back at 2024, and the years before, we wish so many of the new stories then that are part of our human history now would have been so much happier than the wars, conflicts, and natural disasters we have seen exploding all over. Nevertheless, also many unsung heroes have done truly amazing things in many fields, even though the media often ignored them and stuck to sensational and, in essence, negative and fear-laden news.

So you and I will wonder if there is anything we can individually do to make 2025 and beyond a better, happier, and more peace filled year, filled with great new stories? Isn’t that what we really all want?

Yes, many new stories will fill 2025. Some will undoubtedly be the same old sad news, but for many it will be a time to truly turn the tables and make ardent and joy-filled contributions to 2025, and form a permanent habit that carries on and on way into the future!

A dear friend of mine, who seems always so positive, optimistic and a joy to meet, recently posted some wisdom expressed by Yoko Ono, which deeply inspired me: “Try to say nothing negative about anybody; for three days; for forty-five days; for three months. See what happens to your life.” And just “imagine” (Beatles pun intended) what will happen if you go well beyond three months! Making it permanent!

So, this article could be very short and stop right here by telling you to just do what Yoko Ono suggested. And include “Say nothing negative ‘to’ anyone.”

The year 2025 can be a new beginning! It can be filled with beautiful stories you create yourself, which is of course the best thing you can do for others, with others, and surely for yourself too.

In 1918, Max Planck received the Nobel Prize in physics. He said that the entire universe is not material but is consciousness, and Nikola Tesla and Albert Einstein expanded upon this by adding that everything is energy, vibration, and frequency. Thus, if you are negative, angry, judgmental, violent with words or actions, you create a disturbance in the vortex of this world. The ripple effects of such negative vibrations go out further and cause more harm than you think. And it’s really a boomerang: this kind of boomerang will not only affect others during its journey, but in the end, return to harm yourself as well, and you may become a very grouchy, bitter and cold person in old age, quite isolated and lonely. I know and observe people like that, and it’s so very sad to see.

How you are is what you do for others and yourself. “Your vibration creates your situation”, says Slovenian spiritual teacher Tjaša Dorelay. Thus, what you do for others, in unselfish service, in altruism, in volunteerism, and in many other ways, you also do for yourself. Even the nuns and monks in monasteries who, in their isolation, just pray for others and for a better world, are sending out vibes that positively affect the world. And we can see so many manifestations, big and small, of all these different efforts. We can be so thankful for all these contributions, for all these unsung heroes. It’s such a rewarding thing to be part of this globally growing positivity vibe.

Let’s say you think very lovingly and longingly about a friend you haven’t seen for a while, and then suddenly, your friend calls you, or gets in touch with you somehow. Coincidence? No, because your vibrations can immediately affect the one you are thinking about. Of course, it works the other way around too. Physical distance plays no role here either.

Several decades ago, in 1973, The Secret

Life of Plants was written by Peter Tompkins and Christopher Bird. The book revealed that plants reacted to negative human thoughts even from a certain distance, like a next room. If someone just even had the thought alone to cut off a leaf, the plant would already react. It’s too bad this book seems ignored now by materialistic scientists.

The Japanese researcher Isamu Imoto did amazing, groundbreaking work with water that would react to different forms of positivity or negativity, whether expressed verbally or even just in writing. He did the same with cooked rice, which would turn to a very foul smelling odor and dark substance when exposed to negative words spoken to it every day. That easy experiment was repeated by thousands around the world with the same result! Again, I boldly proclaim that everything in this universe has some level of consciousness and responds to love and positivity very well, and to hate and also neglect very badly.

I frequently run into videos on Youtube and Facebook of animals we normally think of as mutual enemies getting along just splendidly and especially videos of animals, birds and even fish returning love given to them by humans. And what about dogs? And dolphins? Need to say more? Animals also love music, and music can have such a deep effect on the human soul. No wonder that Ludwig van Beethoven said that making a mistake is inconsequential, but that to play without passion (read: love) is inexcusable. Cows give better milk listening to beautiful classical music, and plants grow better with it as well. Talking nicely or singing to plants also helps them a lot. So we see, our new positivity laden stories in the years to come can make such a wonderful difference!

What will you and I make out of 2025? What will our new stories be? Lots of travel? Making new friends? Marriage? A baby or grandchild on the way? Visiting a friend? Organizing a family reunion? Doing volunteer work? Meditation or prayer? Becoming more spiritual? Loving your health more and taking steps to exercise, quit smoking, reduce or stop alcohol and junk food? Reading empowering books? Joining a yoga group? Learn how to play a musical instrument? Pick up a totally new hobby? Paint? Pottery? Start a new business? Redecorate? Pamper yourself? Change your wardrobe? As you can see, so many amazing positive options!

Of course, it really doesn’t matter what you do, as long as the outcome is a happier you and more love, kindness, peace, joy and blessings will radiate outwards and happily affect all your relationships and truly anyone you meet.

Going back to Imoto-san: he gathered a group of people to hold hands and stand around a small lake, and recite and think and declare positive thoughts. The quality of the otherwise dirty lake water had improved significantly by this collective ‘prayer’. Likewise, I have read somewhere that people in a city got together and started to pray en masse for their city after which the crime rate dropped significantly. The power of a positive group!

I like to think that this universal consciousness Max Planck talked about, is true unconditional love which is also the Source of all intelligence, the cosmos, our Earth/Solar System, nature and its beauty, human creativity, art, music, technology, wisdom, intuition and other spiritual experiences, and you-name-it.

To me, the three most wonderful things I can do to create positive new stories is to be more grateful for small and large things, perfect my unconditional love for others and self, and therefore also forgive others and myself totally. This will be such a very beneficial frequency for sure!

As this is apparently my last regular monthly article, all of which I have immensely enjoyed writing and illustrate with my own photos, I want to express my deepest gratitude to my dear friend Mia, our amazing Miomira Anima Mundi Medaković Topalović, for allowing me to be part of this groundbreaking the-loving-wayshowing magazine, wishing that many amazing stories will follow and radiate outwards in 2025 and beyond to inspire many and especially contribute its part to help make this world the one we all long for it to be!

I say goodbye for now from my heart of love to all RYL’s readers!

PHOTO: ANTON WELT

YOUR TOPIC

DIFFERENT TOPICS IN 2025

WORDS:

PHOTOS: ANTON WELT

In 2025, we’ll have the chance to share our stories with the world — about new projects, career and business achievements, relocations, travels, and social or charitable initiatives. I firmly believe that creating content for the media space — whether it’s social media posts, articles, podcast appearances, interviews, or beyond — is one of the best ways to share your stories.

Firstly, you’re not just speaking to one person but to dozens, hundreds, or even thousands of people around the world. It’s a way to convey important messages to a wide audience, inspire and motivate others, and even help them. Secondly, these stories remain in the media space. While someone may not see them right away, they might discover them a year later — at just the right moment. Or you might want to come back to them yourself, reflect on your experiences, and draw new conclusions.

Sharing stories through content doesn’t require being a lifestyle blogger

The word “content” might make you feel uneasy because it’s often associated with lifestyle bloggers. It might seem like you need to document every step you take on social media, entertain your audience, or act differently from how you are in real life. Pretending, crafting artificial personas, embellishing stories… And, at the same time, photographing every breakfast for your Stories or reluctantly doing TikTok dances.

But that’s just one approach.

Stories build trust

Trust is particularly important in business sectors where products are expensive or involve risks related to health, finances, or reputation — for example, banking and finance, children’s products, medicine, or real estate.

First, people grow to trust you and your stories. Then, they engage with you: they ask questions, suggest exchanging contacts, or show interest in your product. Moreover, being known and visible makes others more willing to cooperate with you. It’s like entering a room where a favourable impression of you has already been established.

What to share in the New Year

Trust doesn’t emerge from thin air. Its foundation is a sufficient amount of clear, structured, and relevant information about you. Based on my experience, here’s what’s worth sharing:

— Expertise. What value can you provide, and why would someone pay for it? This could include tutorials, life hacks, curated advice, cases, and more, depending on your area of expertise.

Key principles: structure your information, use language your audience understands, and cater to their needs. For instance, in December, people would expect a pastry chef to share recipes for festive desserts rather than reflections on the downsides of wheat flour. Likewise, an IT startup founder would more likely attract interest by discussing collaborations with business angels than by delving into programming languages' nuances.

— Community. Colleagues, partners, clients, contractors, friends, family, and industry peers. Show who surrounds you and how you build these connections.

It’s better to start with initiatives rather than names in your contact list. If you’re launching a joint project, share it. If you’re participating in a trail running event, post photos and mention familiar faces or organisers. If you’ve filled a vacancy, highlight the new team member's achievements and plans.

— Personality. A more private aspect that’s directly about you. Here, it’s fitting to discuss your life principles, values, emotions, and stances on various topics. How do you achieve your goals? Do you enjoy business challenges? What’s your take on sports? What kind of parent or friend are you?

Every bit of information shapes the level of trust others place in you. Just be careful not to overdo it. If you focus solely on your personality, it might resemble lifestyle blogging rather than addressing business objectives.

— Demand. Awards at industry events and festivals, cases, client testimonials, speaking engagements, and various achievements supported by facts and figures. It’s essential to show that you don’t operate in a vacuum. You already have recognition on the market, reputation, and there’re confirmed accolades.

— News. Primarily about you and your business. This might include the launch of new products, geographic expansion, job openings or closures, or rebranding efforts. You can also share your involvement in current issues in the market, in your country, and around the world. For instance, talk about charitable projects or environmental initiatives.

Newsworthy topics, especially those that’re popular or widely discussed, can help expand your content's reach. If a subject garners many likes and comments, smart algorithms on media platforms will push your material further, boosting engagement.

How It works in practice

The goal is to balance these elements across all communications, considering your objectives, priorities, and resources. This

approach ensures that trust in you steadily grows and that your stories, conveyed through content, are genuinely heard and understood. This method allows me to share everything I find interesting while avoiding audience fatigue and addressing business challenges. One day I might write about my views on networking or operational processes. The next, I might explore the value of creativity for entrepreneurs. A week later, I could discuss a book I’ve read or a concert I’ve attended. And somewhere in between, I might comment on the appointment of Nike’s new CEO.

PHOTO:

YOUR FAITH

НОВО ЈЕ УВЕК САД

Децембар, као познати старац, већ раздаје и распродаје све што се на поштене

или мање поштене начине стекло, изградило, произвело, засадило. Распродаја. Много текстова из различитих перспектива и

научних области посматрају и анализирају добит, потрошњу, цене, продају, трговински раст, пад. Колико заиста нешто кошта, то ни

ко урадио, једно годишње

доба све то распрода. Можда је не случајно то годишње доба пустош за плодове. Зове се

зима и са све улепшавањима и празницима остаје хладно и приличи му распродаја.

Најболнији тренутак године је када почну

летње расподаје. Стално ме бунио натпис, шта једно лето може да распрода?

Без анализе бројева, просто интуитивно, све створено склоно је распродаји, продаји, тржишту. Добра куповина, Добар улов, Добра

Хит продаја, Супер

дође до вас и да неког чекате довољно дуго, на пример до следећег

доба и не наљутите се што касни. Можда је и његов сат паметан, а на пример

наш жури.

Ново би могло да буде радовање. Могло

би да буде туговање, јер и оно нам припада. Ново би могло да буде дрво посађено без свађе око тога чије је. Нова би могла река да

буде, ако је не усмеравамо нашим пројектима,

Сада се окупљамо по петковима, који и белим да се називају, распродају све. Ми ћемо чекати дан, недељни, годишње доба једно само без распродаје, уопште без продаје, предаје – све ће нам већ

бити дато.

Дакле, празници не одлазе.

Саборна места су нам чудна у

празничне дане, као и претрпани путеви у

свим смеровима као у поменутом клупку, сви

PHOTO:

YOUR WISHES

NOVE ŽELJE KAO PRESEK STANJA

PIŠE:

MARIJA TODOROVIĆ ASKA

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Nove želje su kao presek našeg stanja. Rezolucije kao pregled pravca i puta iza nas.

Razbijanje pogrešnih i ustoličenje onih boljih, neosujećujućih obrazaca i reakcija, navika i odluka koje će nas voditi ka onoj tananoj suštinskoj sreći. Jer sreća nije fiksna stvar. Čak i kada mislimo da imamo sreće, na njoj se mora raditi, ona se mora negovati, u nju se ulaže.

Circulus vitiosus

Problem sa novim pričama jesu bezizlazne situacije, pozicije na koje nam je izuzetno teško da utičemo. Mi stvaramo svoje priče uvek i isključivo u kontekstu vremena u kojem živimo. Na mrežama ovih meseci kruži stav da niko više ne govori da će sledeća godina biti „najbolja do sada“, jer smo naučili lekciju. Mnoge lekcije. Naučili smo krhkost života, spoznali više nego ikad, umreženi na vene digitalnih kanala tragedije ljudskih sudbina, ali i sopstvenu nemoć, slabost, limite dometa i kapaciteta da svet oko nas menjamo u bilo šta i približno idealno za sve. Naše novogodišnje rezolucije su možda prozaične crtice koje nas svojom nadom vode kroz mulj koji nas vuče, terete koji nas lome i ubijaju, otrove koji nas truju, a u nekim delovima sveta, pa i kod nas čak ne ni figurativno. Šta onda činiti? Kako stvarati svoje lepe priče u ovom jednom jedinom životu koji nam je dat?

Vulnerant omnes, ultima necat

Suočeni sa neminovnošću naše finitnosti, jedino što možemo jeste da živimo tako da svesno i namerno kreiramo svet oko sebe koji je bolji, u našem mikro delu postojanja. Ljubav. Uvek i

jedino ljubav može zaustaviti niz uboda i rana koje nas povređuju, sopstvenih i tuđih, tugu i gubitke koji nas okružuju. Svet je besan, svet je zalutao, svet je ogrezao u paradokse i agende kroz koje je teško zaštititi pre svega decu i mlade. Magla i šum koji nam se nameću kao normalnost su debeli sloj između istine, božanske ljubavi, topline svetlosti i sunca i nas na zemlji, okovanih u niz uzaludnih bitki. Deluje kao da nijednu nismo dobili ove godine. Deluje kao da ono što nestane sa sobom odnosi sloj po sloj nade, da čak i najveći zagovornici toksične pozitivnosti moraju zastati nemi i skrušeni pred tragedijama i boli koje nam svakodnevno praktično stižu kroz vesti. Zatupimo se bitkama iza tastatura, a suštinski se malo šta menja, i opšti ljudski duh, sama esencija duše sveta biva ugrožena. Razjedinjeni, umorni, ljudi se bore za egzistenciju, za dah, za vazduh i vodu, istinu, bezbednost, traže odgovornost, traže pravo, traže red. A red je otišao sa poslednjim vozovima ideje o zajedničkom, opštem dobru, žrtvi, ulaganju i deljenju, poklopljen zvižducima pištaljke kulta ličnog, tiranije ega, samoljublja, mišljenja i smatranja, polarizovanog i rigidnog, materijalnog.

Dum spiro spero

Dok dišem, imam nadu. Dok dišem, imam nadu. Dok dišem, imam nadu.

Nada. Nada je osetljiva tvar. Nada je ona tanana nit koja reže hirurški precizno kroz vakuume besmisla. Ja verujem duboko da sve na šta ne mogu da utičem, taj svet oko nas, tragedije i bol, medije koji raspaljuju ono dinosaurusko u ljudima (ne praistorijsko, već primitivno, reaktivno, bezumno), sve što po razmerama epidemije

vidimo, ipak može da se pomeri sa mesta i vrati u neke lepše, ljudskije, toplije tokove. Ključna je empatija, zatrpana manjkom bazičnih veština poput neutralizacije, mentalizacije, celovitosti. Makar ove tri da vežbamo svakoga dana, svet bi brzo prešao iz modusa reaktivnog u modus biranog. Mi možemo da biramo svoje postupke, svoje reči, dela i to kako činimo da se drugi oko nas osećaju. I mene samu iznenađuje ovako pomalo turoban odsečak današnjice koju pišem na ovu temu. Novo nekako vuče sa sobom energiju pozitivnog, ali godinama unazad to novo je uglavnom postalo sve gore i gore. Najlakše je tražiti krivce, a najteže je intenzivno menjati svet, počevši od sebe, iznutra. Tu je moć, isključivo i jedino – u nama. A onda zajedno, u onome što nam je svima preko potrebno, onom plemenskom zajedništvu i veri, neurušenom apsurdima i razočaranjima. Tu je moja nada za nove priče, priče moje i priče moje porodice, jer neodvojivo egzistiramo sa svime što pulsira oko nas. Ja želim da to oko nas menjamo, a to se ne odnosi na bekstvo u neke druge, jednako izazovne ćoškove sveta mimo Balkana, jer svuda postoji ista muka, upakovana drugim mašnama, regulativama, obrascima. Ljubav. Jedino i uvek ona menja svet. Nismo naučili lekcije dobro, da zastanemo, okrenemo drugi obraz, razumemo da mnogi ne mogu drugačije jer ne umeju drugačije, da ne sudimo i ne osuđujemo, da se otrgnemo cinizma, da ne napadamo žrtve, da ne čerečimo zlotvore jer opet sejemo mržnju oko nas, da se ne podsmevamo hrabrima, slabima, jakima, veselima, entuzijazmu, tugama, preduzimljivosti, prijatnosti, druželjubivosti. U svetu koji se otuđio, u kojem je svaki poziv na kafu postao simboličan vid zatvaranja vrata za susret koji se nikada ne desi, naša je odluka da i dalje emitujemo iz sebe toplinu i budemo tu, kakvi jesmo, nepomaknuti onim što je oko nas, da gradimo sebe i ulažemo u sebe. Nema kraja ljudskom kapacitetu, mogućnostima.

„Veličina čovečanstva nije u tome što je čovek čovek, vec u tome što je human”, rekao je Mahatma Gandi.

Nosce te ipsum

“Spoznaj sebe sama.”

Ovaj izraz je jedno od tri pravila urezana na ulazu u hram u Delfima. To je put koji nema kraja. Mi u životu svakodnevno skoro menjamo uloge, relacije, spram drugih, sveta, pa i sebe. Moje uloge su razgranate. Mogla bih reći da sam mama, supruga, ćerka, snaja, jetrva, tetka, strina, nećaka, drugarica, preduzetnica, koleginica, Beograđanka, Bosanka, emigrant, imigrant, povratnica, odlaznica, pesnikinja, pevačica, i sve

i ništa od toga i mnogo još. Ali istina je da su to sve konteksti u kojima se kreira naša istina, naša priča, naše priče zapravo, prizme kroz koje nas ljudi tumače. A svako od nas, posebno žene sa svojom urođeno diversifikovanom prirodom, nosi daleko više toga. Mi smo sklop naših uspomena i bitki, naših izazova i poraza, uspeha i lekcija. Mislim da kad podvučem crtu, iza sebe imam mnoge bure koje su me oblikovale i na kojima sam zahvalna. Imam velike ljubavi i sreće koje su zalečile žive rane i boli.

Nove priče preda mnom? Konkretno, vezane su za pokretanje edukativnog centra u Banja Luci, koncerte i humanitarne akcije i događaje koje organizujem sa nekim sjajnim ljudima, vraćanje sebi, pevanju, pisanju, kao i kreiranju zajednica koje mi fale u sredini gde živim fizički. Kada nemamo ono što volimo, možda uspemo to da stvorimo. Kakve će sve te moje priče biti? Verujem da će biti svesne, vođene, brižljivo birane, kao i do sada nakon dosta rada, ulaganja u sebe i življenja ljubavi kao principa. Jako im se radujem, posebno jer su glavni likovi u njima moja divna deca i porodica, a nadam se i neki bolji svet koji ćemo uspeti zajedno da stvaramo, svi mi, u nama i oko nas, za sve nas. Krenimo od sebe.

„Učite sve ovoj trostrukoj istini: velikodušno srce, ljubazan govor i život služenja i saosećanja su stvari koje obnavljaju čovečanstvo.“

„Ljubav i saosećanje su neophodni, a ne luksuz. Bez njih čovečanstvo ne može da preživi.”(Dalai Lama)

PHOTO:

YOUR FREEDOM

UDATA ZA SLOBODU

PIŠE: TANJA MANOJLOVIĆ

Nekada davno, bila sam tek tinejdžerka, dobila sam na poklon „Prodavnicu tajni”, italijanskog novinara, pisca i talentovanog slikara Dina Bucatija. Poklonio mi je drug mog brata, a potom i kolega u RTS, Dragan Milutinović. „Pročitaj i zapamti kako ovaj čovek piše”, kazao mi je tada Milutin. I prodrmao me taj čudnovati, multitalentovani Italijan. Kratka priča me zauvek „kupila”.

Bez pretenzije da se u bilo čemu poredim i stavljam u sličnu ravan, decenijama kasnije počela sam da pišem – priče. U skladu sa trenutkom, emocijom, temom, inspiracijom, voljom, ne misleći, naravno – na Bucatija.

Letos sam sređivala kućnu biblioteku i pade mi na pamet da bih ga mogla ponovo čitati. Nema „Prodavnice tajni”. Nema je, u zemlju propala. Odlučila sam da je potražim u knjižari i kupim, a svoje priče saberem i publikujem. I eto, kraj ove 2024. godine dočekujem sa svojim prvim naslovom „Udata za slobodu”. Čega u njoj najviše ima? Tuge. Ljubavi. Života. Slutnje. Straha. I opet – ljubavi. Šta je zajednička nit? Duša koja voli i koju to boli. Jer „nema ljubavi bez suza” i „sve prave ljubavi su tužne”, a život tek je i sreća i tuga. Veći broj priča pisan je iz ženskog ugla, ali ima i dubokih muških odjeka. Empata oseća, u letu hvata tanane niti tragova koje duša posipa kad voli. Voli partnerski, voli roditeljski, voli anđeoski...

Ono što sam unazad par godina osvestila jeste da ne smem odustati od sna da će dobro nadvladati zlo, ma koliko to naivno delovalo u surovom vremenu, ma koliko mučnih faza prolazimo jer smo izloženi tragedijama, kriminalu, nehatu, nemaru, korupciji, bezakonju. I nemoguće je zatvoriti se

u svom mikrokosmosu jer naša deca moraju da dišu vazduh koji je okupiran, da jedu hranu koja je sve nezdravija, da piju vodu sumnjivog kvaliteta, da idu u školu, gde se na putu do nje i u njoj ne osećaju bezbedno, da se druže izloženi svekolikom nasilju, agresiji, nepravdi, nakaradnom sistemu vrednosti. Zato svako od nas mora pronaći način i put na kome će nešto od sebe dobroga dati da dobro nadvlada. U ovoj životnoj fazi, pisaću što više. O ljubavi, o životu. Na svoj način. Beležiću sekvence realnog, komentarisaću, maštaću. Nova zbirka je već neko vreme u nastajanju, piše je sam život, izazov sa kojim sam se u koštac uhvatila, avantura žene na pragu šezdesete. „Crtice iz života noćnog drajvera” za sada su dostupne na mojim nalozima, na društvenim mrežama, verovatno je da će naredna godina doneti i njihovo štampano izdanje. Lagano se slažu. Tanjin kod se nekako formatira bez ograničavajuće forme i to me vraća na naslov kojim sam obeležila literarni prvenac. „Udata za slobodu”.

Svakako sam beskrajno zahvalna urednici avangardnog projekta Refresh your life. Odgovorno tvrdim da mi je njeno „gurkanje” bilo podjednako jak podstrek, kao i sav dar za pisanje, koji sam rođenjem na poklon dobila. Neka tako bude i nadalje.

YOUR DESIRE

ČAROBNA GUMICA

PIŠE: TANJA STUPAR

Da mogu da vratim vreme...

Da imam čarobnu gumicu...

Kako bi moj život izgledao, kada bih mogla sve ispočetka?

Ovo pitanje postavljamo svi, bez izuzetka. Njegova važnost nije ista u različitim životnim dobima, ali, nekako, jedan trenutak je zajednički.

Najčešće ga se setimo kada doživimo neuspeh ili kada pritisnuti strahom odustanemo od svojih želja i ciljeva, pa počnemo da kinjimo sebe. Ili još gore, kada počnu da nas kinje drugi. I onda, pored strahova, nabacimo sebi i osećaj krivice.

I onda ode sve u ...

Imala sam 23 godine i 50 nemačkih maraka u džepu kada sam krenula na put u inostranstvo. Vođena svojom željom, ali i nadom mojih najbližih, za boljim životom.

U mojoj glavi i mojoj duši nisu bile cifre niti bilo šta materijalno. Želela sam novi početak. Svet i okruženje u kome ću biti prihvaćena, a ne odbačena. U kome će me voleti sa svim mojim stavovima, ma koliko oni bili različiti i drugačiji.

Ali avaj... mladost je zaista lepa u fizičkom smislu. Poletna. Ali neiskusna, nespremna.

U tim mladim godinama, nisam razumela da pored tih 50 maraka u svom džepu nosim i sve svoje nesigurnosti, sve svoje strahove, blokade.

Ceo špalir raznih uverenja svečano me je

dočekao u Dojčlandu. I dodatno, šlag na torti: nepoznavanje jezika.

Što bi rekli – OMG!

Vratila sam se posle godinu dana sa nešto malo ušteđenih maraka i skromnim znanjem novog jezika. I bila sam ponosna na svoju odluku.

A onda ponovo kreće novi početak.

Kada bih pisala šta je bilo između, to bi trajalo i trajalo. No, da se vratim na onu gumicu i šta bi bilo kada bih mogla sve iz početka.

Iskreno, ne mogu ni da zamislim. I ne želim. Jer, ako bih počela da brišem, prepravljam i ispravljam, ko bi ta osoba bila? To ne bih bila ja, već neko drugi.

A ja želim da budem ja. Ja volim sva svoja iskustva. Iako je nekada bilo mnogo teško i mnogo gorko. A opet, bilo je i lepo i čarobmo.

Tema prihvatanja je moja večna tema. I verujem da nisam jedina, verujem da nas je mnogo.

Prihvatanje okoline nam je mnogo važno. Čak toliko da smo u stanju da idemo protiv sebe i živimo nametnuti život okoline iz straha da ne budemo odbačeni.

Sa druge strane, prihvatanje i razumevanje sebe je, na žalost, za većinu i dalje na marginama, ma koliko se o tome pričalo. Strah od osude, odbacivanja i neuspeha je prevelik.

Posebno sada, u ovo vreme društvenih mreža i

PHOTO:

fejk života, možda više nego ikada.

Zamislite samo, u mom telefonskom imeniku je 2.298 kontakata.

Stanem ponekad, pa se zapitam: Odakle ovoliki ljudi?

Ko su oni? Da li su svi oni moji prijatelji?

Ne. Uglavnom su to ljudi koje sam upoznala kroz posao.

Danas, imati jednog pravog prijatelja je bogatstvo. A posebno ako imate nekog ko vam se javi na prvi poziv.

Jedna od najlepših metafora je da je život maratonska trka koju svako od nas trči svojim tempom. Neko brže, neko sporije.

Sada znam da život nije kazna, već dar koji sa zahvalnošću i sa potpunijim razumevanjem delim sa drugima, ali i sa sobom, bez očekivanja da ću dobiti „lajk“.

Kada se sve posloži, kada smo spremni, kada smo dovoljno hrabri da se upoznamo sa samim sobom, da prihvatimo sebe, tada se sve otvara i pokreće.

Svaki dan je prilika za novi početak!

P. S. Koliko vi imate kontakata u imeniku.

PHOTO:

YOUR IMAGINE

WHAT WOULD YOU LIKE TO BECOME?

Words: Suzana Mihajlovic, International best selling author and speaker, Founder and Lead Success Coach, Your2Minds Pty Ltd

CREDITS:

Photography by Goran Dojcinovic Hair by Mirjana Curuvija Janecic

IF YOU WERE TO WRITE A STORY ABOUT YOUR LIFE, WHAT TYPE OF STORY WOULD IT BE? WOULD IT BE A DRAMA, AN ADVENTURE OR A HORROR STORY? EVERY SINGLE ONE OF US HAS A STORY TO TELL. OUR STORIES ARE FULL OF OVERCOMING CHALLENGES, OF SORROW AND SOMETIMES EVEN OF BEING A VICTIM.

If we were completely honest with ourselves and held our sense of humor, we would laugh out loud, in hysterics, not only due to the funny and joyful moments we have shared but also because of the embarrassing moments in our lives’ stories. No matter how much success you have had, in telling your story, you would most probably share moments where you could relate to the story of the main character Brigette from the movie Brigette Jones. I know I certainly can.

It is the ups and the downs that make us human. There are times that we will experience pain and maybe even some humiliation. All of these moments are what makes us who we are. Our stories bring our lives deeper meaning - love stories, stories of children growing up and beautiful stories of friendship. Stories that we will always cherish…..and there are also the stories that make us cringe, the mistakes, the heartbreaks and the ultimate overcoming of our existential challenges.

There is one story that most of us have been told since childhood that seems to be a common thread in our personal life experiences. If I had a magic wand that I could share with each person I speak to, it would be this story that they would like to change. Even after over thirty years of working in the helping professions, having lived, worked and traveled in very many different parts of the world, I am fascinated by the story that countless numbers of people I

have worked with or met who have been told a story that is so similar and that is carried on throughout their lives and passed down from generation to generation.

It has been this story that has been consistently told in the coaching room, in self-help services, and in most cultures that I have been fortunate to experience. It is most probably a story familiar to you. It is a story that has very likely been shared in your family or your community. This story takes many shapes and forms. It is the story that can either tear you apart or make you stronger.

This same story that I have heard from almost every person I have spoken with is often also shared in love stories and in self destruction, or where there is a lack of love. It is a story that often makes most of us fearful and can potentially become a horror story.

Although you may be curious, you, no doubt, have experienced this story yourself. It is a story of the main character, you in this case, who holds a secret. It is an undeniable secret that is evident in the spotlight and obvious to the wise. It is seen in behavior and ultimately in who you are being each and every day. The secret is that whisper inside yourself that is constantly telling you that “You are not enough”. This secret message comes in a language that often stings and may take the form of anything like “I am not good enough”, “I am not loveable”, “I cannot succeed”. Of course there are other forms or whispers it shapes into but you get the gist.

This false message seems to have become a part of the human experience. It is the director, the author, the producer of the story that you tell about yourself and your life. It will write your love story, your heartbreak, your success story and your adventure or lack of it. It is the driving force of the lead character of your story, the lead character being yourself.

Think about it. How has this message led to the many stories you have about your life. Some of your stories have been shared and others remain hidden private stories. How have these types of messages, related to the underlying “not good enough” belief, created the story of your life in the past year? And how are they currently writing your story to be told many years from now?

You see, the thing is if you do not change these limiting and sometimes subconscious messages, you will never change your story. They will remain the author, director and producer of your story. They will control the story of your life. They steal the spotlight and become the star of your show - your show, meaning your life.

The great news is no matter what your story has been up until today, you can change it. Your story can change from a drama or a sob story into a bestselling adventure. I would like to invite you to take control of your story and create the most beautiful love story that you can imagine with you as the star, the hero and the one living the ultimate fairytale.

We are now heading into the new year. This is the perfect time to create your new story for the year ahead and the years of your life thereafter. Here are some simple steps to help you recreate your own personal story for the new year and for your life.

Understand that your mind is a goal achieving mechanism. What this means is, that whatever you feed your mind and focus on, it will eventually become your reality.

Write out your old story and the underlying messages about your limits that you have been telling yourself that are not true. This will help you understand why you have experienced your life, work or business results in your story up until now. It will help you release the parts that are not serving you.

Understand that within you is absolute genius. You have much more talent and ability that you could ever use in this lifetime. This is the truth. So, when you sense that your old limiting beliefs start to come in, change them immediately.

Write your new story. Ask yourself how you would love your life to be like in the year ahead and write it all down in present tense.

Focus on this new story every single day. You will start to think from the new story and

ultimately your mood will change, the way you see yourself will change and how you show up in the world will change. Before you know it, you will be loving the story that you are living.

Although these steps seem simple, it is often the simple things that bring us lasting change. Remember, you are meant to be the superstar of your life. Make sure you are the one who controls your story and not your limiting beliefs. Become the author, director and producer of the best story that has ever been told and that is the story of your remarkable and beautiful life. You are worthy. You are enough.

If you need help in gaining clarity on what you would really love in all areas of your life, a FREE copy of the first chapter of my book, Your2Minds, is available on my website www. your2minds.com

PHOTO:

YOUR VOICE

RATNIK IZ DIYARBAKIRA I NJEGOVA ČAROBNA

PIŠE: SANDRA MERYEM BARTOLIĆ DURMAN

Kroz istraživanje sopstvene umetnosti, islamske prošlosti i raznih kultura, dotakla sam dugo sanjani san – započet nov ciklus slika posvećen kurdskoj kulturi i muškarcu kojeg mi je Gospodar poslao da mi svojom magičnom baglamom oživi davno uspavano srce i boje koje su već bile istrošenih nijansi.

Verujući slepo u Božje određenje svoje sudbine, to mi se i desilo.

Jedne vrele letnje noći sam ga upoznala u svome gradu Beogradu. On je samo bio u prolazu, na putu po Evropi, sa sestrom i majkom.

Te noći je vetar tako lepo vijorio moju kosu, često pričam sa njim. Imala sam osećaj da pun Mesec piše za mene neke nove stranice života.

Susret je bio tako intenzivan da je trajao do Sabaha. Ne pamtim da sam ikada slušala tako posebnog Insana, da mi je držao pažnju svojom jakom energijom, šarmom, odličnim engleskim i ponašanjem kakvo muškarac treba da ga ima po mojoj meri.

Letela sam tako jako u jednom momentu dok sam pila limunadu i posmatrala njegove brkove, koje sam sanjala pre dve godine i naslikala ih na jednom fenjeru. Inspirisana zvukovima azeri kamanci, tarova, srce je samo prihvatilo i zavolelo zvuke baglame. Slušavši njegov opijajući glas dok svira, napila sam se trezna do kraja života. Ta posebna muzika dolazi iz grada gde se rodio, Diyarbakira. Vrlo čudno je što sam trebala da idem tamo pre godinu dana.

Diyarbakir se nalazi na obali reke Tigar, sa čuvenom tvrđavom, na području Plodnog Polumeseca. Tvđava je od 2015. godine na listi Uneskove svetske baštine. Stenovit grad, gde živi duša kurdskog sveta, nastalog od predaka

drevnih iranskih naroda, Medijaca.

Toliko vatrene krvi i sjaja u očima nisam srela ni u jednoj kulturi.

U njima postoji neverovatna snaga, jer su kroz istoriju uvek bili u večitoj borbi da sačuvaju svoj sopstveni svet, koji su svi uporno želeli da sruše.

Otuda moja velika želja da ih ako Bog da predstavim kako su ih moje oči videle.

Moje srce je pronašlo sreću uz kurdskog ratnika koji mašući baglamom kao mačem mira nosi jedinstvenu poruku: Neka muzika i umetnost budu naše najveće oružje.

Priča je posvećena mom voljenom suprugu.

Od srca!

PHOTO: TIJANA ĐINĐIĆ

REFRESH

YOUR GONG

ZVUKOM DO DUŠE

PIŠE: MILJA HINIĆ

FOTOGRAFIJE: TIJANA ĐINĐIĆ

Priča počinje ovako:

“Mama, zamisli, svirala sam gong na promociji neke firme!“ – kažem sva ponosna.

Pita mama: “Je l’ te to zabavlja?”

E, to pitanje je početak svega što neko radi u životu: Je l’ te to zabavlja? Jer ako te ne zabavlja, onda ga često radiš automatski, sa pola snage , a ako te zabavlja, nije ti teško ni kada je izazovno.

Tako zapravo počinje moje ponovno upoznavanje sa zvukom. Kao dete sam svirala violinu, završila sam treći razred srednje muzičke škole. Prestala sam da sviram i do danas nisam uzela violinu u ruke. Muzika me je uvek radovala, pokretala, sa njom je uvek lako i jednostavno. Posle nekog vremena sam filantropski podržala program Muzika nade i tako se vratila muzici i zvuku kroz davanje što i danas radim. Potom je stigao trenutak upoznavanja sa potpuno novim zvukom kroz zvučne činije po Peter Hess metodi. Misleći da sam upisala obuku za gong, završila sam obuku za zvučne činije. Nisam ni čitala šta piše jer sam mislila da je obuka za gong. Zaista je bilo zabavno posmatrati sebe u situaciji kada sam mislila da ću učiti jedan tako poseban instrument, a zapravo završila sasvim nešto novo, uzbudljivo i pre svega prelepo. Kakvo je to bilo radovanje duše kada sam shvatila moć koju zvučne činije imaju i šta se sa njima sve može postići. Od blagog dodira i ozvučavanja, pa do balansiranja organa u telu i opuštanja. I tako je krenulo putovanje ka gongu. Nije se odmah desilo i što bi rekli – čudni su putevi gospodnji! I jesu. Obuku

za gong praktičara sam završila u martu. Ono što me posebno raduje je da Akademija Peter Hess u Beogradu nudi holistički pristup učenju na lak i podržavajući način. Dani učenja su prošli jako brzo, a sviranje na različitim vrstama gongova je bilo predivno iskustvo. Počev od kombinovanja svih instrumenata koji se mogu koristiti, preko različitih vrsta meditacija uz gong kupku, do sviranja osam gongova naizmenično.

Ono što je potrebno da zna svako ko se upušta u putovanje zvučnom kupkom jeste šta se zapravo događa u ljudskom telu – visok sadržaj vode dozvoljava prolaz zvučnih talasa i vibracija na ćelijskom nivou. Samim tim, telo se čisti od nepotrebnih toksina, pa se time postiže vraćanje ravnoteže. Dakle, zvuk pomaže da se nervni sistem smiri, reguliše rad organa, poboljšava cirkulaciju, balansira rad obe hemisfere mozga, telo čisti od toksina i budi životnu radost. Zvuk prevazilazi sve prepreke i čisti prostor u kome se nalazi instrument. Istražujući putovanje gonga od Azije ka Evropi, negd esam pročitala da postoji verovanje da će svako ko dodirne gong imati sreće! Što se mene tiče – u pravu su!

U današnje vreme kada se sve ubrzalo, kada sadržaja ima toliko da ne znate šta više ili pre da čitate, gledate, radite – svima nam je potrebno centriranje i uzemljenje. A upravo terapija zvukom nudi takav koncept. Koliko se čovek dobro oseća kada odvoji trenutke radosti za sebe i uradi nešto potpuno novo i jedinstveno. Kada sam prve zvučne kupke radila u prirodi, pored reke, iznenadilo me je koliko je gong re -

PHOTO:

zonirao sa okruženjem, kako se uklopio u zvuke reke, drveća, ptica i koliko ga je to okruženje podržalo. Zvuci gonga su osvajali prostor i učesnike svojom jednostavnošću i silinom frekvencija koje su se tako lepo čule.

Da napomenem da su naučne studije istražile efekte gonga i zvučnih činija na ljudsko telo i utvrdile da vibracije prodiru duboko u tkivo, time se reguliše krvni pritisak, umiruje se nervni sistem, mišići se opuštaju i regenerišu, dolazimo do alfa i teta moždanih talasa, odnosno meditativnog stanja koje se može opisati stanjem između jave i sna, poboljšava se san, te se pravi i emotivni balans.

Ukoliko želite da novu godinu započnete nečim sasvim novim i neponovljivim, topla preporuka je gong zvučna kupka ili zvučna masaža. Zvukom do duše!

PHOTO:

YOUR HOPE

NOVA GODINA, NOVA NADA

PIŠE: VLADIMIR CEROVIĆ

Šta napisati novo vezano za ovu temu, a da nije već ispevano, recitovano, napisano, režirano?

Kako se bliži kraj ove godine, to ćemo češče čuti: gde ćeš za NOVAKA, planovi za 2025. itd., itd.

Onda će nam biti sugerisano da napravimo vizualizaciju planova za narednu godinu, u prevodu da ih napišemo na papiru.

Ova godina se završava u utorak, kažu mnogi – najdosadniji dan u sedmici.

Nova 2025. počinje u sredu, dan kada sam rođen, mora da je to neki znak. Dobar, naravno.

Svako od nas unosi u svaku narednu godinu stare priče, ali ga u novoj dočekaju i nove.

Moj subjektivan doživljaj ove godine je da je bila baš teška za mene, a ništa na to ukazivalo nije.

Doček je bio divan, vatromet, odlično društvo, ma sve u fulu – što bi rekli današnji klinci.

Bio sam pun sjajne energije, ali već nekoliko dana posle novogodišnje noći me je sačekalo dosta problema na svim poljima.

Pre nekoliko dana u razgovoru sa dobrim prijateljem sam rekao da jedva čekam da prođe ova za mene najteža godina do sada, ali i to sam izgovorio sa osmehom.

Iščekujući kao neki deadline koji treba da prođe i odnese sve loše. Uopšte ne mračim, jer iako je godina bila teška, u njoj su se desile neke nove priče koje su baš za trajno sećanje.

Specifična atmosfera nove godine donosi i nekakvo duhovno stanje koje je plavo, eklektično. Entuzijazam novog početka.

Početak nove veze, dobijanje novog posla, prvi pastel na platnu, novi stih za sonet, ukus nove rakije... Iščekivanje, nada.

PHOTO:

YOUR BODY

MUDROST TELA I SNAGA ŽENSTVENOSTI

PIŠE: DANIJELA R. BAHANDARI

Današnji susret sa nekoliko meseci starijom verzijom mene beše neuobičajen, ali izuzetno interesantan, ljubavan i informativan. Kako smo sele u meditaciju i pozdravile se sa osmehom duboke povezanosti, osetih onu mirnu radost (ili se to možda može nazvati radostan mir) u predelu srca, a onda začuh nežan, ali snažan glas kako mi se obraća: „Ti si mnogo više od zbira svih svojih promena. Tvoje telo, baš ovakvo kakvo je sada, jeste sveta mapa –vodič koji te vraća samoj sebi. Promene koje osećaš nisu ovde da te uzdrmaju, one su ovde da te probude.”

Iako 2025. godina označava transformativne promene u mom sistemu – fizičke, emotivne i duhovne – već se uveliko osećaju kao kakofonija glasova. Ali šta ako te promene nisu buka, već muzika? Šta ako je to simfonija mog tela, duha i svete ženstvenosti koja me poziva da slušam pažljivije, dublje?

Setih se iskustva koje sam imala pre petnaest godina. Ono što je počelo kao šapat mog tela, postajalo je sve glasnije i glasnije dok se nije pretvorilo u vrisak za pomoć. Kasnije sam shvatila da sam više od godinu dana pre tog upozorenja prestala da podržavam zov svoje duše, svoju životnu misiju, pa je i život prestao da podržava mene, sve dok mi se najzad zglobovi (koji su ‚podrška’ celokupnom fizičkom sistemu) nisu upalili u formi akutnog reumatoidnog artritisa. Osvestih da sam ignorisala početne ‚šapate’ tela, potom zanemarivala ‚glasove’ koji su postajali sve glasniji i glasniji, dok najzad taj bolni ‚vrisak’ nije uspeo da me probudi i natera da se posvetim sebi – sa ljubavlju i sistematski, bez lekova, već kroz duboko unutrašnje istraživanje.

I evo, petnaest godina kasnije, zatičem sebe u vrtlogu kako spoljašnjih tako i unutrašnjih dešavanja, a sve to još i u društvu perimenopauze. Noći kada se budim oblivena znojem

više nisu za čuđenje, kao ni iznenadni, nepredvidivi naleti emocija i ritam koji više ne prati poznatu mi shemu. Ali, umesto opiranja, moje Ja u 2025. savetuje da zastanem i priupitam svoje telo: „Šta pokušavaš da mi kažeš?” Ono što sam naučila kroz ovaj proces promenilo je sve...

Govor tela

Naša tela su čudesni pripovedači. Svaka senzacija, svaki bol i svaki titraj nose poruku. Moderne naučne discipline, poput somatske psihologije i psihofiziologije, otkrivaju kako su telo i um duboko povezani.

Pojam interocepcija – naša sposobnost da percipiramo unutrašnje telesne senzacije –podseća nas da telo neprekidno komunicira (baš kao i sve u prirodi, zar ne?). U svom naučnom radu, Antonio Damasio pokazuje kako nam somatski markeri ili telesne senzacije koje proizilaze iz emocija omogućavaju brže i intuitivnije donošenje odluka. Razumevanje tih signala koji dolaze sa nivoa podsvesti je ključno za telesnu svesnost i brigu o sebi.

Koliko li sam puta naterala sebe da pristanem na nešto iako je ‚knedla u grlu’ signalizirala nelagodnost i mogućnost izbegavanja onog što se kasnije ispostavilo uznemiravajućim ili narušavajućim za mene? Sva napetost u ramenima kao neizgovoren teret i stres ili bol u grudima kao neizrečena tuga su samo neke od poruka našeg sistema. Veza između mozga i creva, koja se često nazivaju naš „drugi mozak“, potvrđuje ono što je drevna mudrost odavno znala – telo je riznica intuicije i mudrosti koja često zna istinu pre nego što um to shvati.

Ali kako se uskladiti sa ovom mudrošću? Prakse poput svesnog skeniranja tela, joga nidre i somatske terapije pokretom mogu nam pomoći da zastanemo i oslušnemo. Ove prakse

nas uče da dešifrujemo jezik našeg tela.

Međutim, to nije jedina priča 2025. Srodna i isprepletena sa osluškivanjem komunikacije tela je priča o slavljenju ženstvenosti.

Povratak svetoj ženstvenosti

Ženstvenost je dugo bila pogrešno shvaćena ili zanemarena. Prava ženstvenost je ciklična, intuitivna i duboko ukorenjena u našoj povezanosti sa životom. Ona ne isključuje prisustvo muškog polariteta ili principa, nego je u balansu sa njim.

U duhovnim tradicijama, ženski princip se često predstavlja kao sila stvaranja, intuicije i negovanja. U hinduističkoj tradiciji, na primer, šakti je oličenje dinamične energije i kreativne moći, dok taoizam govori o jinu kao nežnoj, ali snažnoj sili prirode. Ovi principi nas podsećaju da ženstvenost nije slabost, već duboka snaga – snaga koja neguje, transformiše i stvara.

Međutim, kada je u energetskom disbalansu sa muškim principom, tada ženski princip ili ide u stanje ratobornosti, samodovoljnosti, povišenog testosterona i fizičkih promena koje prate ovaj disbalans, ili u drugu krajnost koja je letargija, preterana emotivnost, uloga žrtve i mnoge druge karakteristike. Ravnoteža je ključna i odražava se kroz mirnoću, lakoću, prepuštenost i mudrost.

Osvrćući se na principe izbalansirane ženstvenosti i svesna značaja cikličnosti, počinjem da posmatram i perimenopauzu ne kao kraj, već kao prelaz – sveti poziv da se uskladim i povežem sa svojim dubljim istinama.

Kroz istoriju, žene su odavale počast svojoj ženstvenosti i povezivale se sa svojim telima. U jogijskoj filozofiji, sakralna čakra, energetski centar koji je povezan s kreativnošću i senzualnošću, posebno je značajna u ovoj fazi života. Prakse poput vizualizacije, meditacije, svesnog disanja ili čak plesa mogu pomoći u balansiranju i buđenju ove energije. Pošto je naše telo sedište energetskih otisaka ili sećanja, prakse poput reikija, meditacije za

matericu ili kraniosakralne terapije pomažu u oslobađanju blokada i vraćanju ravnoteže.

Priča nove godine

I dok se tako naš razgovor o 2025. godini privodi kraju, već osećam kako sve ove spoznaje i podsećanja divno oblikuju moj život.

Dodatna podrška osluškivanju šapata svog tela (i nečekanje da ono zaurla) manifestuje se kroz moju posvećenost redovnom kretanju – kroz jogu, teretanu, ples ili šetnje prirodom. Podsećam se da zdrava hrana, pripremljena sa pažnjom i konzumirana sa svesnošću, nije samo ishrana, već i način da iskažem ljubav prema svom telu. Takođe se podsećam važnosti kvalitetnog sna koji omogućava mom telu da se oporavi i uskladi sa unutrašnjim ritmovima.

Duboka povezanost sa sobom preliva se i u moj društveni i profesionalni život koji postaju ogledala ove negujuće energije – prostori za zajednički rast, brigu i poštovanje. Svedočim kako ovaj pristup pojačava moju kreativnost, fokus i sposobnost da se smisleno povežem s drugima kroz male i velike radosti svakodnevnog života, putovanja, učenja i prilike da budem živa.

Osećaj nedovoljnosti i konstantnog nedostatka tog još nečega što bi me učinilo celovitom zamenjuje se svešću da sam dovoljna i celovita baš ovakva kakva jesam, iako nadogradnja i produbljivanje ostaju deo životnog puta.

Ukratko, osluškujući mudrost svog tela i svete ritmove svoje ženstvenosti, otkrivam da je sve što mi treba oduvek bilo u meni.

Dakle, rastajem se na kratko sa 2025. verzijom sebe, znajući da ćemo postati jedno za mesec dana. A do tada, priprema za dublju utemeljenost u sebi koja slavi život može da počne već danas!

Cheers to that!

PHOTO:

YOUR UNCONSCIOUS

YOU CAN HAVE A NEW STORY IN THE NEW YEAR

WORDS: ANGIE SPOHN

Most of our personal stories contain issues. We live in an imperfect world. Whether it was poor parenting, a relative, teacher, coach, other kids making fun of us, or being bullied, etc., we all have experiences that cause us to have negative feelings. As children, we don’t always know what to do with those feelings. If I tell my parents I was bullied, they’ll think I’m weak. The other kids will call me a tattle tale. My dad’s an alcoholic and I’m ashamed of him. As kids, we’re stuck. We can’t decide to go to another school to escape the bully. We can’t leave home and choose another family to live with whose dad is sober. So, we suppress the negative feelings and we try not to feel them.

I want you to know that no matter what your current story is, it is possible to change it. My own story changed at the age of 57 when I retired from being a teacher and started a new profession in hypnotherapy. Hypnotherapy is a fascinating way to help people change their story with all issues they present me with, to living a life without these issues.

As a hypnotherapist, I have adults who come to me for help with all sorts of issues. Existing issues are usually things like addictions, anxiety, compulsive behavior, public speaking, motivation, procrastination, phobias, panic attacks, weight issues, exercise, poor selfimage, achieving goals, sleep problems, and the list goes on.

So how does hypnotherapy work? I get the client to relax and enter into a light hypnotic state. Hypnosis allows me to get into the subconscious mind where our feelings and emotions are. Our subconscious mind will take us back to experiences that left us with unprocessed feelings. We visit those scenes and look at them with an adult perspective and understanding. Once we understand what caused us to feel the way we felt, we can let it go. Typically, we learn that the person or people that caused the feelings we felt, were somehow out of line and their behavior was inappropriate. We learned that it wasn’t our fault. They are the ones who had the issue. We were the ones they took their anger or frustration out on. Their leaving the family was because of their issue, not because the child wasn’t good enough. So basically, I end up working with the inner child, taking them back to how, when, where, and why the issue started

and then help them to process those feelings. Once their feelings are properly processed, the client can let them go, and the causal issue is resolved. Their story is changed for the better and forever.

The subconscious mind remembers everything. We were created with feelings for a reason. They allow us to experience life, communicate, understand what’s valuable to us, help us to survive dangerous situations and so much more. Without feelings and emotions, we would be robots. And feelings are like children. They want to get our attention, and they want to be felt. So, when you push them down and ignore them, they come back stronger. If we keep pushing them down, the subconscious mind can even create physical symptoms to get our attention. My sister had psoriasis. I asked her if she ever felt she needed a thicker skin. After thinking about it she realized there were times when she felt that way. She was able to let it go, and the psoriasis cleared up.

The subconscious mind also communicates through images and metaphors. A client had ongoing back pain after a car accident and doctors could find no physical reason for the pain. During a hypnotherapy session he went back to not being supported by his father. He was bitter towards his dad for not being there to support him growing up. Your back supports you and his subconscious mind got his attention with the back pain as a metaphor for being hurt by his dad. Once he dealt with the bitterness, understood that his dad had issues, he was able to let it go, and his back stopped hurting. The subconscious was satisfied that the feelings were felt, properly processed and were no longer required to be felt.

A remarkable thing about hypnotherapy is that it works as well over the internet through Zoom as it does in person. There are some people that are a little scared of hypnosis. I understand. I was like that before I retired and was looking for my next way of serving and contributing to the world. But if you’ve ever had a daydream, you were in a state of hypnosis. Hypnosis is natural and there are no side effects.

PHOTO:

YOUR BOOK

JEFIMIJA, ŽENA KOJA NEĆE

INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

MINJA MARĐONOVIĆ @100GLAVA, ROĐENA JE 1989. GODINE U MOSTARU. NA FAKULTETU POLITIČKIH NAUKA, U BEOGRADU, DIPLOMIRALA JE POLITIKOLOGIJU, A NA STUDIJAMA RODA MASTERIRALA KULTUROLOGIJU. DOKTORANTKINJA JE KULTUROLOGIJE NA MATIČNOM FAKULTETU, S IDEJOM DA ISTRAŽIVAČKI PREISPITA KONSTRUKCIJU HETEROSEKSUALNE LJUBAVI 19. VEKA.

PORED AKADEMSKE POSVEĆENOSTI FEMINISTIČKOJ TEORIJI, MINJA MARĐONOVIĆ SVOJU POLITIČKU BORBU ARTIKULIŠE KROZ DRUŠTVENO ANGAŽOVANU KNJIŽEVNOST.

USMERENA NA SVOJ LITERARNI, AKTIVISTIČKI RAD, ŽIVEĆI NEKO VREME U INDONEZIJI, NAPISALA JE SVOJ PRVI ROMAN JEFIMIJA, ŽENA KOJA ČEKA, NE BI LI NA TAJ NAČIN ROMANTIČNOJ BELETRISTICI PONUDILA ALTERNATIVNIJI PRISTUP LIČNO-POLITIČKOM ŽIVOTU JEDNE ŽENE.

SVOJIM DRUGIM ROMANOM JEFIMIJA, ŽENA KOJA NEĆE, NASTAVLJAJUĆI JEFIMIJINU ŽIVOTNU STORIJU, NEMILOSRDNO OTVARA PITANJA ŽENSKOG TELA, MORANJA I HTENJA KAO NAJVAŽNIJA LIČNO-POLITIČKA PITANJA HETEROSEKSUALNE ŽENE U VIŠEDIMENZIONALNOM PATRIJARHATU.

Kome se obraćaš u svojim romanima?

Svakoj ženi, ali i muškarcu, koja i koji poželi da otputuje putopisom na Bali, sazna ponešto o lično-političkom odrazu feminističke borbe u opipljivom životu jedne Balkanke i nemilosrdnim posledicama njenih (ne)slobodnih izbora u datosti i zadatosti ženskog života, putujući od tela kroz dušu do glave. Zapravo, svako ko ume da čita može s lakoćom pročitati Jefimiju, u oba naleta, bez straha da nešto neće biti jasno ili dokučivo.

Kada si spoznala tu unutrašnju potrebu i glad za pisanjem?

Čim sam naučila da pišem, počela sam da zapisujem sve ono o čemu mislim, želim, sanjam, ali i čega se plašim. S prvim naučenim slovom naučila sam da je sastavljena i smislena reč najveće olakšanje.

Izrazito si talentovana, mada pisanje je i zanat. Kada osećaš talenat, a kada zanat dok pišeš?

Možda i nije zanat. Zanat se radi i kad se ne želi, a mora. Čeka te rok, čeka te zadatak. U mom slučaju, pisanje je božanska volja za otpuštanjem nemira, ali i zapisivanjem priča koje ljudski život znače. Pišem kad želim, kad osećam, kad bez toga ne mogu, kad moram ne zato što imam zadatak i rok, već jer me nadilazi sopstvena potreba da kažem, da zaokružim, da svedem sve što promišljam ujedno, zauvek.

Kada Jefimija hoće a kada neće?

Jefimija traga i čeka da sazna šta ne želi, ne bi li tako doprla do sebe koja zna šta hoće i želi. Jedino što zna jeste da ne mora sve ono što su joj rekli uzusi patrijarhata da mora i da bi trebalo da hoće jer je žena. Odbija pretpostavljenost i

nju neće prihvatiti nikad. Za to je spremna i izgubiti glavu!

Balkan je definitivno patrijarhalan. Kako zauzdati patera i osnažiti Jefimije?

Svet je patrijarhalan — kapitalistički, muški. Pater se mora sam dovesti u pitanje tako što će mu sa svih strana “iskakati” po jedna JEFIMIJA i tako ga saterati u ćošak. Kad je Jefimija sasvim sigurna da joj pater ne treba, već sopstveno oslobođeno Ja, on će početi sam sebe da gasi kao neprikosnovenog i neopozivog vladara. Žena rađa muškarca. Žena ga jedina i može preobraziti u čoveka bez uništiteljskih poriva.

Tema decembarskog izdanja RYL magazina je „Nova godina, nove priče”. Šta bi želela da nam ispričaš Želela bih da vam ispričam bajku o svetu u kom je ljubav pobedila jer je mržnji dosadilo da bude glavna. Valjalo bi poverovati u te bajke. To nisu Diznijeve čarolijske laži o princu spasiocu, već istine o neprestanoj borbi, onoj njegoševskoj, koja nalaže da ipak može biti i ono što mislimo da nikad biti neće.

PHOTO:

YOUR FILM

ЕСТЕТИКЕ

МЕТОДИКЕ НАСТАВЕ

ФИЛОЗОФИЈЕ

Kњига Филм у светлу естетике и методике наставе филозофије, којој су високу оцену

дали рецензенти др Јелена Ћулибрк (USC School of Cinematic Arts iz Los Anđelesa)

и мр Драгослав Ђуровић (педагошки

саветник и професор филозофије у

Гимназији Врњачка Бања), настала је у

времену у коме се млади свакодневно

излажу екранима својих паметних

телефона, телевизора и компјутера, са

којих се, сликовито речено, ,,бомбардују“

разним информацијама које углавном

прихватају некритички.

Критичка мисао код младих из дана у

дан све више опада. Ако је тако, онда се

треба вратити на почетак медија масовних

комуникација, тј. на филм и поставити

питање – како користити филм у подизању

посрнулог критичког мишљења? Да бисмо

одговорили на ово питање, морамо прво одговорити на питање – шта је филм?

ово основно питање теорије филма

итд.) и редитељима (Срдан Голубовић, Дејан Зечевић, Срђан Карановић итд.). Према мом мишљењу, филм јесте права уметност зато што је филмским ствараоцима, почевши од Ајзенштајна, Чаплина, Хичкока, Фелинија, Бергмана, Куросаве, Буњуела, Бертолучија, Тарковског, па све до Алмодовара и Тарантина, пошло за руком да створе таква дела која по естетској вредности не заостају за делима великих сликара, књижевника, композитора итд., односно за делима великана традиционалних уметности.

Међутим, филм поред естетске може имати и низ других функција: идеолошку, политичку, сазнајну, етичку, религијску, педагошку итд.

Када је реч о педагошкој функцији, настојао сам да одговорим

их приказује и започиње

дискусију.

На пример, приликом реализације

наставне јединице из области савремене

филозофије која се односи на Кјеркегорово

трагање за смислом живота, на његове три

етапе на животном путу (естетска, етичка

и религиозна), пожељно је да ученици и

ученице пре часа сами погледају филм Три

боје плаво Кшиштофа Кишловског, а када ученик или ученица на часу открије сцене

у којима се поменути проблем (проблем

смисла живота) може уочити, професор

приказује те сцене у којима се види Жили (Жилијет Бинош) која, пошто је изгубила

мужа и ћерку у саобраћајној несрећи,

покушава да се врати у живот који је

привремено изгубио смисао (како би то

рекао филозоф Лу Мариноф), уноси у нови

стан плави лустер из старог стана, гледа у

њега и сећа се периода када је њен живот имао смисла.

Разговарајући о проблему смисла

живота из перспективе ученика (који су

на дискусију подстакнути поменутим

филмом), добро смишљеним питањима

професор усмерава дискусију на наставну

јединицу (Три етапе у трагању за смислом

живота – Кјеркегор), коју по плану и

програму треба реализовати.

Други начин је да ученици и ученице сами снимају аматерске филозофске филмове

у којима се говори о неким проблемима младих које главни и споредни јунаци и јунакиње решавају позивајући се на

великих филозофа.

ДРУГОЈ РЕВИЈИ НЕЗАВИСНИХ ОФФФИЛМОВА СРБИЈЕ Српски HOLYWOOD, 2012. године.

У поменутим филмовима, као и у филмовима (Кратак филм о лепоти, Наш професор и О љубави и смислу живота у доба короне) који су снимљени (у периоду од 2019. до 2022. године) у оквиру рада Клуба љубитеља музике, филозофије и филма (који су чинили, углавном бивши суботички гимназијалци и гимназијалке) говори се о неким свакодневним проблемима младих које главни и споредни јунаци решавају позивајући се

мишљења великих филозофа.

Поменути педагошко-филозофски филмови, као и други аматерски филмови, пуни су наивности, па се зато могу сврстати у треш филмове (јефтине филмове; филмове лошег квалитета; кич и шунд).

Међутим, не мора све што је наивно да буде кич и шунд, али се, наравно, не може завити ни у рухо оригиналности и аутентичности.

Аматерски филмови, на пример педагошко-филозофски филмови суботичких гимназијалаца (о којима је било доста речи у овој књизи) нису кич, јер нису вођени утилитарним мотивима, већ

стваралачког чина, онда они нису кич, јер

нису вођени утилитарним мотивима, него

дубоком потребом њихових аутора да

се на прави људски начин односе према

животу. Захваљујући тим филмовима

њихови аутори се, барем на кратко,

остварују као слободне, стваралачке,

креативне личности.

Филозофски филмови, а нарочито

аматерски педагошко-филозофски

филмови, тј. филозофски едукативни

филмови привлаче пажњу и оних ученика

којима су часови филозофије на којима се

користи метод ex katedra незанимљиви.

Филм као дигитално средство у настави филозофије

уметности, али и професионалним методичарима наставе филозофије.

обзиром на то да се у овој књизи говори не само о филму као педагошком алату, већ и о суштини филма, односу филма према традиционалним уметностима, модерном, постмодерном и постпостмодерном филму, комичном у филму, кичу у филму, као и могућности и границама филмске критике, ова књига може бити занимљива и теоретичарима филма.

PHOTO:

NADA

Tvorci smo novih priča u 2025. godini.

Sve zavisi samo od nas i od „onog gore“.

Postoje te sile koje vežu i puštaju.

Postoje ti odnosi u koje se zapetljamo pa onda

kada vidimo da ne vode nigde tražimo rešenje.

Tvorci smo svega, i lošeg i dobrog.

Ispričajmo neku novu priču za 2025. vrednu svega, ljubavi, pažnje, lepote, smisla, snage.

Preokrenite svet zbog tračka vere, ljubavi i nade.

Neka bude smisla u svemu.

PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ

PHOTO: