PHOTO: JASMINA STOJANOVIĆ
„Nikada se ništa nije desilo u prošlosti, desilo se u sadašnjem trenutku.
Nikada se ništa neće desiti u budućnosti, desiće se u sadašnjem trenutku.
Ono što vi podrazumevate pod prošlošću jeste trag sećanja, pohranjen u umu, o prethodnom Sadašnjem trenutku. Kada se prisaćate prošlosti vi opet aktivirate taj trag – i to činite i sada. Budućnost predstavlja zamišljeni Sadašnji trenutak, projekciju uma. Kada nastupi budućnost, ona predstavlja sadašnji trenutak. Kada razmišljate o budućnosti vi to činite sada. Prošlost i budućnost očigledno nemaju sopstvenu realnost. Baš kao što ni mesec nema sopstvenu svetlost, ali jeu stanju da reflektuje svetlost sunca, tako su i prošlost i budućnost samo bledi odrazi svetlosti moći i stvarnosti večite sadašnjosti. Njihova stvarnost je „pozajmljena“ od sadašnjeg trenutka.“
Erkart Tol, Moć sadašnjeg trenutka
Želim da moj prijatelj, stariji gospodin i partner moje prijateljice, Adrian de Groot, Holanđanin, održi koncert na orguljama u katoličkoj crkvi u Subotici. Tamo sigurno imamo orgulje. Došla sam do imena sveštenika koji mi u tome može pomoći. Mada je prošlo dosta vremena od momenta kada sam dobila njegov broj telefona i ovog vikenda kada ga zovem da ga pitam kako da sve realizujemo.
Telefon zvoni, on se javlja. Dobar dan, ovde Mia Medaković, urednica magazina Refresh Your Life. Sa druge strane, čuje se muški glas i izgovara samo: „Dobar dan.“ Ja nastavljam kao na traci - znate, želim da organizujem koncert za orgulje, ako se tako kaže, u našoj crkvi u Subotici, svirao bi... - u jednom dahu objašnjavam nekom sa druge strane mobilnog telefona i apsolutno mu ne dozvoljavam da bilo šta kaže. Vezem neku priču, osmišljavam koncert, tražim podršku i zadovoljna svojom prezentacijom, zaustavljam se i kažem mu: „A šta vi mislite o tome?“
„Mia, sve sam razumeo, ovde Aleksandar, sveštenik iz crkve iz Vranja. Znate, mi ovde nemamo orgulje. Ne mogu vam nikako pomoći.“ Mene obuzima stid, sva sam pocrvenela, počinjem da gorim. „Aleksandre, vi ste. Izvinite, ja sam pomešala brojeve telefona, jao, vi ste onaj sveštenik u najlepšoj i najplavljoj crkvi koju sam videla na svetu. Oduševljena sam, znate. Obećala sam vam da ćemo uraditi intervju. Jao, izvinite, javiću vam se, sada moram da potražim sveštenika iz Subotice, želim ovaj koncert na orguljama.“
Bože dragi, šta mi se dešava? Vrištim od smeha. Od toliko brojeva i imena ljudi u mom telefonskom imeniku, po prvi put u životu sam napravila ozbiljan blam. Mada, iskreno, meni je bilo simpatično. Imala sam svoju realnost, a on je imao svoju i nisu se podudarile.
Samo je moje telo bilo prisutno u sadašnjosti dok sam vodila razgovor. Moj um je ozbiljno lutao od prošlosti do budućnosti ne shvatajući kakvu sam verbalnu mrežu i grešku napravila. I na kraju je sve bilo apsolutno komično. Ko zna šta je pomislio moj sveštenik iz Vranja, a do sveštenika iz Subotice nisam ni došla. Nije mi se javio.
Umetnost sadašnjeg momenta. Moć je u tom momentu biti prisutan. Ja nisam, nego sam lebdela u svojim prostranstvima i ludostima. Volim taj pomešani osećaj.
Prisustvo je ključ. Sadašnji trenutak je ključ. U tome je sve. Prepustite se toku i ne opirite se. Uzmite taj momenat života svesno i dostojno. Uzmite da ga živite na najlepši mogući način.
„Izvinite, šta ste rekli? Gde još imamo orgulje?“ Želim da organizujem taj koncert u crkvi.
ANIMA MUNDI
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Dragana Stojić
Dajana Švraka Milutinović
Darko Gajić
Pratiti Meniuer
Marija Jovanović
Mima Kovačević
Ljubica Kovačević
Darko Kecaman
Jasmina Protić
Tanja Stupar
Tijana Lalić
Anita Panić
AUTORI
Sara Nikolić
Prof. dr sci. Med. Emilija Dubljanin-Raspopović
Milica Živadinović
Mića Bjelica
Aleksandra Branković
Boris Štrbac
Sandra Bartolić Meryem
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Pavel Surovi
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
b Refresh your life v RYL_MAGAZINE
REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.
MILICA ŽIVADINOVIĆ
PROF. DR SCI. MED. EMILIJA DUBLJANINRASPOPOVIĆ
DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ
JASMINA PROTIĆ
MIĆA BJELICA
SARA NIKOLIĆ
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
PROF. DR SCI. MED. EMILIJA DUBLJANIN-RASPOPOVIĆ JE SPECIJALISTA FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE I SUPSPECIJALISTA MEDICINE BOLA U BEOGRADU.
VANREDNI JE PROFESOR MEDICINSKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU I NAČELNIK KLINIKE ZA FIZIKALNU MEDICINU I REHABILITACIJU KLINIČKOG
CENTRA SRBIJE.
STRUČNA USAVRŠAVANJA U OBLASTI FIZIKALNE MEDICINE I REHABILITACIJE, KAO I TERAPIJE BOLA, OBAVLJALA JE U ZEMLJI I INOSTRANSTVU, ŠPANIJI, NEMAČKOJ, ITALIJI, AMERICI I DRUGIM ZEMLJAMA. NOSILAC JE MNOGIH
STIPENDIJA I NAGRADA, IZMEĐU OSTALIH I PRESTIŽNE DAAD STIPENDIJE, DIPLOME
EVROPSKOG BORDA ZA FIZIKALNU MEDICINU I REHABILITACIJU I DIPLOME
EVROPSKOG UDRUŽENJA ZA TERAPIJU BOLA. OBLAST NJENIH INTERESOVANJA
JE REHABILITACIJA ORTOPEDSKIH, TRAUMATOLOŠKIH PACIJENATA I PACIJENATA
SA SPORTSKIM POVREDAMA I LEČENJE BOLNIH STANJA U REHABILITACIJI. KAO
NOSILAC PROJEKTA EVROPSKOG UDRUŽENJA ZA TERAPIJU BOLA, BORAVILA JE
NA ODELJENJU ZA ANESTEZIJU I HIRURŠKU INTENZIVNU MEDICINU, CAMPUS
BENJAMIN FRANKLIN, CHARITE-UNIVERSITATSMEDIZIN BERLIN, U NEMAČKOJ.
POHAĐALA JE BROJNE EDUKACIJE U ZEMLJI I INOSTRANSTVU IZ OBLASTI
MIŠIĆNO-SKELETNE REHABILITACIJE I TERAPIJE BOLA. ISTRAŽIVAČ JE U VIŠE
NACIONALNIH I MEĐUNARODNIH PROJEKATA.
AUTOR JE I KOAUTOR BROJNIH RADOVA U EMINENTNIM STRUČNIM ČASOPISIMA. REDOVNO IZLAŽE SVOJE RADOVE NA DOMAĆIM I MEĐUNARODNIM KONGRESIMA. ČLAN JE ISPITNE KOMISIJE ZA STICANJE EVROPSKE DIPLOME ZA TERAPIJU BOLA PRI EVROPSKOM UDRUŽENJU ZA TERAPIJU BOLA.
IZABRANI JE PREDSEDNIK UDRUŽENJA ZA FIZIKALNU I REHABILITACIONU MEDICINU SRBIJE.
SVOJ KLINIČKI I NAUČNI RAD USMERILA JE NA LEČENJE MIŠIĆNO-SKELETNIH OBOLJENJA I POVREDA, KAO I TERAPIJU BOLA.
PROF. DR SCI. MED. EMILIJA DUBLJANIN-RASPOPOVIĆ JE VLASNICA ORDINACIJE ZA FIZIKALNU MEDICINU I REHABILITACIJU „TENDO
VAŠ FIZIJATAR” NASTALE 2019 GOD. SA IDE -
JOM DA PACIJENTIMA PONUDIMO LE Č ENJE
U LEKARSKOJ ORDINACIJI ZA FIZIKALNU
MEDICINU I REHABILITACIJU SPECIJALIZO -
VANOJ ZA ORTOPEDSKU I SPORTSKU REHA -
BILITACIJU ODRASLIH I DECE U KOJOJ Ć E
SE INTEGRISATI VISOK STEPEN STRU Č NOSTI I INOVATIVNA TEHNOLOGIJA NAJVIŠEG
NIVOA, KAO I POSVE Ć EN, ETI Č AN I LJUDSKI PRISTUP LE Č ENJU.
Kada si shvatila da je fizikalna medicina tvoja grana u medicini?
Negde pred kraj fakulteta, shvatila sam da je fizikalna medicina i rehabilitacija perspektivna i zanimljiva grana, jer pokriva širok spektar bolesti i stanja u svim starosnim dobima.
Koliko ljubavi i rada lekar ulaže u svoje znanje i obrazovanje?
Veoma mnogo. Mislim da onog dana kada postanete lekar više ne možete postaviti jasnu granicu između svoje profesije i ličnog života. Ne možete odbiti da nekom pomognete ili da ga posavetujete ako vam je prošlo radno vreme. Zbog toga dobar, empatičan lekar može biti samo onaj koji iskreno voli svoj posao. A voleti medicinu podrazumeva strast ka radu i učenju kojim se stiču znanja i veštine i skromnost. Skromnost, jer učeći i stičući iskustva shvatate da je medicina tvrđava koja se nikada ne može u potpunosti osvojiti.
Kako izgleda rad sa pacijentima? Na šta se danas pacijenti najviše žale?
Mogu slobodno da kažem da su bolovi u leđima i vratu postali najčešći problem ljudi koji posećuju fizijatra. Dugo sedenje za kompjuterom,
nedovoljno fizičke aktivnosti, premalo sna, puno stresa često dovode do ovog problema. Ono što takođe prepoznajem je sve veći broj sportskih povreda, jer se sve više ljudi svih starosnih grupa bavi sportom.
Kada je reč o zdravlju koštano-zglobnog sistema, na šta treba obratiti pažnju?
Negde sam pročitala da je zdravlje jedini statusni simbol koji se ne može platiti i ta izjava mi se mnogo dopala. To znači da zdravlje uopšte, pa i zdravlje koštano-zglobnog sistema, na prvom mestu treba čuvati. Najvažnija mera je redovna fizička aktivnost prilagođena dobu i individualnim mogućnostima. U svakom slučaju – što aktivnije, to bolje. Svojim pacijentima uvek savetujem da biraju da se bave onom aktivnošću koja im prija kako bi u tome mogli da istraju. Naravno, veliki značaj za koštano-zglobni sistem ima zdrava ishrana bogata proteinima, mlekom i mlečnim proizvodima, uz adekvatnu suplementaciju vitamina D.
Ženama u menopauzi savetujem redovno merenje koštane gustine kako bi se na vreme prepoznala osteoporoza i prevenirao nastanak osteoporotičnih preloma.
Šta uraditi kada imamo bol u leđima? Da li postoji neka bezbolna terapija?
Bol u leđima je nešto što će najverovatnije svako od nas doživeti tokom svog životnog veka. Ono što bih uvek prvo rekla pacijentima je da ne brinu, jer u najvećem broju slučajeva bol u leđima, ma koliko neprijatan bio, prolazi ne ostavljajući posledice. Takođe, posavetovala bih pacijente da ne idu sami na snimanje kičme magnetnom
rezonancom, jer u najvećem broju slučajeva to nije neophodno. I možda najvažnije, brigu o svom zdravlju poverite uvek i jedino stručnom lekaru. U težnji za brzim rešenjama, pacijenti često traže alternativne puteve za lečenje koji neretko mogu ozbiljno ugroziti njihovo zdravlje.
Bol u leđima ponekad prođe već za nekoliko dana, pa ako procenite da bol nije mnogo jak možete sačekati sa javljanjem lekaru. Međutim, ako je bol intenzivniji ili praćen širenjem duž noge, obavezno se obratite fizijatru. Ovo važi i u slučaju da osetite slabost u jednoj ili obe noge ili problem sa mokrenjem. Pregled lekara specijaliste fizikalne medicine i rehabilitacije je veoma važan kako bi se isključila stanja koja zahtevaju hitno hirurško lečenje. Ukoliko postoji potreba, on će vas uputiti na dodatnu dijagnostiku. U najvećem broju slučajeva, prepisaće vam lekove i fizikalnu terapiju. Sve terapije su potpuno bezbolne.
Šta se dešava kada čovek oseti bol u peti? Da li možeš da nam daš praktičan savet? Koliko se pacijent oporavlja od bola?
Bol u peti je veoma čest problem. Javlja se kod aktivnih ljudi, naročito često kod trkača, ali i kod pacijenata koji vode neaktivan način života, naročito ukoliko imaju prekomernu telesnu težinu. Široko je rasprostranjeno mišljenje da je najčešći uzrok bola u peti petni trn, ali to nije tako. Za bol u peti i ukočenost prilikom prvih jutarnjih koraka zaslužan je plantarni fascitis. Praktičan savet pacijentima bi bio da počnu da rade rednovno vežbe za istezanje i jačanje plantarne fascije. U tome moraju biti veoma uporni, jer se ova povreda ne leči brzo. Od velike koristi u lečenju ovog stanja može biti shockwave terapija. I naravno
ne zaboraviti na odgovarajuće uloške za petu!
Koja je tvoja formula uspeha sa pacijentima?
Smatram da je za moj uspeh na prvom mestu zaslužena iskrena posvećenost tome čime se bavim. Ne pamtim da je prošao dan a da nisam odvojila vreme da pročitam nešto novo. Rad u Kliničkom centru Srbije omogućio mi je da steknem veliko iskustvo, a rad na fakultetu zahtevao je da uvek usvajam nova znanja i preispitujem ono što znam. Međutim, mislim da je najvažnija stvar za uspeh u mom poslu bila ljubav prema medicini i ljubav prema ljudima. Posle svih ovih godina, ja ne prestajem iskreno da se radujem kada nešto novo naučim i kada nekom pomognem da bude opet zdrav.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv “The Art of Now”. Umetnost sadašnjeg trenutka. Koliko se ljudi povrede zato što nisu prisutni u sadašnjem trenutku? Kako ti živiš svoju lekarsku priču u kojoj 100% moraš da budeš koncentrisana i upućena na svakog pacijenta?
To je izazov savremenog života svakog čoveka, možda još više svake iole ambicioznije žene – kako biti koncentrisan i prisutan u svim ulogama koje život zahteva? Pokušavam i mislim da u tome solidno uspevam zahvaljujući dobroj organizaciji i fokusu koji imam. Međutim, pre tri godine sam i sama polomila nogu zato što sam pričala telefonom dok sam hodala po snegu. Mnogo ljudi se povredi kao ja zato što nije 100% koncentrisano i puno povreda nastaje na veoma banalan način. Ali i to je život...
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIMA KOVAČEVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
“Life is found in the present, all around us. We just fail to notice, to look, to take it all in. We worry about the future and borrow misery and fear from ruminations about the past. We move about only in action and allow little time for our minds and bodies to be quiet and calm.”
ANONYMOUS
U današnjem brzom svetu, lako je biti uhvaćen u gužvi svakodnevnog života i zaboraviti da ceniš sadašnji trenutak. Živeti u sadašnjem trenutku znači potpuno se fokusirati i aktivirati u sadašnjosti, osloboditi se brige o prošlosti ili strepnje oko budućnosti. To je umetnost koja zahteva da budete svesni, prisutni i da prihvatite sadašnji trenutak. Da li je ovo možda ključ za naše mentalno i emocionalno blagostanje? Ja mislim da jeste.
Pre par godina, imala sam priliku da na master studijama u Njujorku pohađam predavanja pod nazivom “Mindfulness” - ovaj termin se uglavnom koristi kada govorimo o punoj pažnji i posvećenosti dešavanjima u datom trenutku. Ovo je takođe termin za koji nisam uspela da nađem adekvatan prevod na srpskom jeziku. Nakon par godina provedenih u Njujorku sam počela da primećujem kod sebe sve veći stres, nestrpljivost, netrpeljivost i iritaciju sitnicama. Trebao mi je čitav semestar predavanja da zaključim da me je svakodnevna okruženost velikom količinom informacija, dešavanjima i smetnjama, onemogućavala da se fokusiram na dati trenutak i da prosto usporim. Koliko samo puta uhvatite sebe da vam misli lutaju dok sedite i razgovarate sa vašim prijateljima ili porodicom? Koliko puta radite tri različite stvari istovremeno i uz sve to još razmišljate o tome šta vas možda loše čeka u
budućnosti? Sigurna sam da je odgovor - mnogo puta. A znate li onaj osećaj kada se potpuno izgubite u hobiju u kojem toliko uživate da zaboravite da imate telefon, brige i potpuno izgubite pojam o vremenu? To je osećaj koji sam želela da postignem svakodnevno u svom životu.
Od tada sam uvela veliki broj promena koje mi omogućavaju da se više puta dnevno fokusiram na sadašnji trenutak. Nešto što mi je na početku pomoglo da bolje razumem i primenim u praksi koncept fokusiranja na sadašnji trenutak je meditacija. Meditiranjem sam naučila da se koncentrišem na disanje, što mi je posle poslužilo kao odskočna daska da naučim da kada nešto radim sav moj fokus bude na toj jednoj radnji. Kada sam u prirodi, isključim internet na telefonu da ne bih imala potrebu da proveravam da li su mi stigle poruke. Isto radim uveče kada legnem da spavam i pored toga ne koristim telefon i internet sat vremena pre spavanja i sat vremena nakon buđenja. Kada pričam sa nekim, trudim se da uhvatim sebe ako misli počnu da mi lutaju i zaista se potrudim da se vratim razgovoru i da slušam šta
mi neko priča. Počela sam da prestajem da odlažem zadatke koje mogu da završim za nekoliko minuta da bih se oslobodila briga u budućnosti i da bih oslobodila svoje vreme. Ovo su zaista male promene koje su dovele do većeg osećaja mira i kontrole nad svojim životom.
Svesna sam da mnogi u današnje vreme imaju zaista velike životne probleme zbog kojih im je teško da se oslobode brige, strepnje i osećaja anksioznosti. Ipak, čvrsto verujem da postoje sitnice koje svakodnevno možemo promeniti u svom životu - promene koje će nam vremenom potvrditi da smo uspeli da istreniramo sami sebe, da kontrolišemo svoje misli i da primenimo umetnost sadašnjeg trenutka. Zapamtite da negujući dublje uvažavanje sadašnjeg trenutka, možemo postići veću sreću, produktivnost i emocionalno blagostanje. Svi možemo da naučimo da budemo prisutniji u sadašnjem trenutku, ali učenje zahteva i malo truda.
PHOTO: UNSPLASH.COM
JASMINA PROTIĆ, EDUKATOR I PRAKTIČAR HOLISTIČKE LEPOTE
Hej, lepa moja, da, ti što upravo sada čitaš ove redove napisane u trenutku, bez planiranja i pripreme. Jer da jesu ne bismo pričali o umetnosti sadašnjeg trenutka. Tako lepo zvuči, a često je teško ostvarivo, zar ne?
I sigurna sam da ne preterujem kada kažem da većina nas česće živi kroz prošle ili planira buduće trenutke i projekte. A sve što nam treba, što imamo, sva lepota življenja je upravo sada.
I sama se često nađem u tom vrtlogu “modernog života”. Propustim da zastanem u parku, udahnem duboko i osetim, omirišem, gledam lepotu prirode. Ili da sednem na klupu i posmatram ljude, njihova lica, nekom se toplo osmehnem i možda ulepšam dan. Da prigrlim ovaj sadašnji trenutak i uživam svim čulima.
Verujem da sam sve bolja sa godinama koje prolaze, možda zato što postajem svesna da ih je sve manje ispred mene. I zato želim da upijam svaki tren i svaki dan koji mi je dat na raspolaga-
nje. Jer do nas je kako ćemo ga iskoristiti.
A toliko dana nam prođe u rečima: “Samo da mi je... veći stan, plata, novi auto, da imam... manje kilograma, dužu kosu, punija usta, čelo bez bora... onda bih bila srećnija, voljenija, uradila...“
I tako nam u iščekivanjima, očekivanjima i željama prolaze dani koji se više neće ponoviti.
I nema ništa loše u željama, one su navigacija naše duše, sve dok ne dozvolimo da nam potpuno oduzmu lepotu sadašnjeg trenutka.
Dok ti pišem ove redove kao poruku i podsetnik da si baš takva kakva jesi u ovom trenutku kraljica svog života. Kreiraj život po svojoj meri, uzmi taj slobodan dan i otiđi na masažu, otputuj za vikend, izvedi sebe na ručak, skrati kosu, kupi novu haljinu, stavi crveni karmin i uživaj.
Jer kad uživaš i kad si zadovoljna, kada sebe ispuniš prihvatanjem i ljubavlju, tvoja lepota će
zasijati iz srca kao magija i ublažiti sve pore, bore i umorne misli.
Ne zaboravi da sve što sa sobom nosimo iz ovog života jesu trenuci, uspomene i iskustva.
I zato ne budi škrta, kreiraj svoje obilje.
U mojoj dugogodišnjoj praksi nege lepote i rada sa ženama, često sam nailazila na klijentkinje koje su bile nezadovoljne svojim spoljašnim izgledom ne razumevajući da je to samo odraz unutrašnjeg bića.
I kao što to često biva u salonima lepote, tu sam bila da ih podignem, vratim osmeh na lice i pokažem im koliko su lepe kad su srećne.
Kako su godine prolazile, sve sam se više okretala holističkom pristupu u sferi nege lepote i to je postala moja misija. Da pomognem ženama da pronađu svoju unutrašnju lepotu i zasijaju punim sjajem. Jer do nas je, nekad nam samo treba malo podrške da to vidimo.
I zato, lepa moja, želim ti da uživaš u ovom trenutku dok listaš RYL magazin, uz ispijanje omiljenog napitka, polako, bez žurbe. Da upijaš svaku napisanu reč i nadam se ulepšaš svoj dan, jer samo danas je, u ovom trenutku, 21. 03. 2023. i nikada se više neće ponoviti.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Svaki put kada sebi dozvolim da budem prisutna – vraćam se tamo gde se nalazi pravi odgovor za sve što treba da znam. Vraćam se sebi. Centriram se. Povezujem se sa intuicijom i podešavam na frekvenciju svoje duše.
Dugo nisam shvatala da ta moć postoji. Tišinu i mir sam povezivala sa dosadom. Akcija, pokret, priča, gužva… to me je činilo da se osećam živom. A istina je bila da kad god nisam mogla da ćutim i ne radim ništa - nisam dobro. To posebno važi u odnosima sa drugima – ako se ne razumemo kada ćutimo, tek nećemo čuti jedno drugo kada pričamo.
Razmišljam, kada sam prvi put osetila isceljujuću moć prisutnosti? Kada sam naučila razliku između postojanja i iluzije da sam prisutna, dok mi glava vrti filmove koji su čas evergreen, čas science fiction ?
Prvi put sam shvatila isceljujuću moć prisutnosti dok sam živela u Južnoj Africi, dok me je duša bolela.
Jednog dana šetajući obalom naišla sam na jedan mindfulnes centar koji me je svojom energijom privukao. Ušla sam na mesto koje me je istog trenutka potpuno očaralo. Počela sam tu da dolazim na jogu, meditaciju, da učestvujem na besplatanim radionicama, koje su bile organizovane kao pomoć ženama koje su bile žrtve apartheida. Vrlo brzo, počela sam tu da pripadam i da stvaram prijateljstva, ali na jedan potpuno nov način. Naše povezivanje je bilo energetsko, prepoznavale smo se intuitivno, delile smo samo trenutke u kojima smo vežbale, meditrale i bile na radionicama. Nismo znale ništa jedna o drugoj. Nije bilo etiketa, predrasuda, samo je bilo važno da li duša u meni prepoznaje dušu u tebi. Poverenje se stvaralo iznutra.
Tada sam počela da se menjam, potpuno spon-
tano – da stvaram sliku o sebi po tome ko sam a ne po tome šta sam – pravnica, udata, Srpkinja, pravoslavka, trideset tri godine, dobrovoljna izbeglica...
To me je osnažilo i posle dužeg vremena povezalo sa sobom. A bila sam dobro izmeštena –u svakom pogledu. Razlog moje odluke je bila moja nesposobnost da prihvatim život kakav jeste – izgubila sam brata i majka za vrlo kratko vreme, počeo je rat... Imala sam potrebu da pobegnem i to sam bukvalno uradila – otišla sam na kraj sveta. Ali glavu sam ponela sa sobom, a u njoj me je patnja vraćala u prošlost, a neizvesnost vodila u budućnost. U svim vremenima sam postojala osim u onom u kome sam živela.
Uradila sam ono što dosta ljudi radi – u nemogućnosti da rešim problem, napravila sam veći i bavila se njime. Odlukom da se preselim iz grada u kome sam imala posao, stan, veze, sasekla sam sve grane koje su držale moju sigurnost – nisam više imala stan, živela sam u iznajmljenom stanu, nisam više bila pravnica –jer moja diploma nije mogla da se nostrifikuje, nisam imala nikakva poznanstva i nikoga da dođe da mi pričuva dete na pet minuta. Morala sam da počnem da letim jer nije bilo više grane na kojoj mogu da se spustim. Jedina grana, sigurnost, predah mi je bila - moje prisustvo u Anandi. Ono me je izvodilo iz svakodnevne priče, davalo novu perspektivu života, mir i snagu koji su mi bili potrebni da hendlujem svoju tugu i neizvesnost.
Vraćanje sebi je proces za koji treba vremena i istrajnosti. Meni se dešavao na tri nivoa: kroz telo, kroz tišinu i kroz davanje.
Prvo, povezala sam se preko joge sa telom. Tada sam shvatila da nema promene ako nismo prisutne u svom telu. Biti u svom telu znači biti svesna njegovih potreba, osećati sva osećanja,
bez potrebe da ih tumačimo. Moje telo je do tada služilo da nosi glavu. Imalo je funkciju da bude lepo, fit i da bude u najnovijem trendu. Od Anande, počela sam da ga poštujem, da uvažavam njegove granice, da mu dajem hranu koja ga neguje, da shvatam da u telu punom toksina nema snage, izdržljivoti ni fleksibilnosti. Može da priča ko šta hoće – toksini truju i šire se na misli i osećanja.
Drugo, povezala sam se sa svojom intuicijom kroz tišinu – disanjem i meditacijom. Počela sam da budem prisutna za sve ono što se dešavalo unutar mene, da čujem poruke koje nisu dolazile iz strahova već iz uvida i mira. Počela sam da donosim odluke koje su bile iznenađujuće svima oko mene. Promenila sam pravac svog života zahvaljući prisutnosti.
Treći nivo povezivanja sa sobom je bio preko drugih – kroz služenje onima kojima je pomoć potrebna. Naučila sam da je davanje bez očekivanja ogromna radost i to otkrovenje se desilo na radionicama koje su bile podrška ženama, žrtvama aparthejda. Vodila ih je Gven, duša od žene, teolog, koja je pripadala crkvi Isusa Hrista, kao i većina žena koje su dolazile na radionice. Svako druženje počinjalo je kao u filmu Sister Act sa Woopy Goldberg - pevanje, igranje, trans, smeh... Posle toga bismo sve posedale u krug i Gven je, puna ljubavi, postavljala svakoj crnkinji isto pitanje: “Sister, what is your story?” I sve smo u tišini slušale priče, koliko god da su trajale...One su pokretale tako duboku transformaciju kod žena samo time što mogu da pokažu svoja osećanja, što neko želi da ih sasluša, što ih neko zagrli, što imaju podršku, što nekome znače... Isceljenje je dolazilo spontano, time što smo bile tu, što smo bile prisutne za nečiju bol, tugu i patnju.
Meni je to iskustvo donelo spoznaju da bez obzira koje smo boje kože, koje vere, imovinskog stanja, na kom kontinentu živele – mi žene imamo uvek iste teme: ljubav, prihvatanje, razumevanje, sigurnost, opraštanje, priznanje. Koliko god bile bogate, uspešne, živele komforno... iza svega toga se krije naša potreba da neko saoseća sa nama, da nas čuje, vidi i bude tu za nas. Bez ijedne reči, bez “mogla si…” Tada sam kroz prisutnost shvatila i osetila povezanost sa svim ženama.
Nova grupa za Hormonalnu jogu koju drži Dragana Jovanović počinje sa radom 20. aprila 2023. Možete se prijaviti putem maila danzavasmembers@gmail.com i dobiti sve potrebne informacije.
PHOTO: BRANKO STARČEVIĆ
SARA NIKOLIĆ ( MAJDANPEK , 8. JANUAR 1988) SRPSKA JE UMETNICA U OBLASTI VAJARSTVA DIPLOMIRALA JE 2012. GODINE NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU, ODSEK VAJARSTVO, U KLASI PROF. DRAGOLJUBA DIMITRIJEVIĆA. ČLAN ULUPUDS -A OD 2012.
GODINE, A U STATUSU SLOBODNOG UMETNIKA OD 2013. GODINE. OD 2014. GODINE, STUDENT JE DOKTORSKIH STUDIJA NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI U BEOGRADU.
DOBITNICA JE MNOGOBROJNIH NAGRADA I PRIZNANJA. SARINA UMETNOST OSVAJA LAKO, KAO I NJENI JUNACI – KONJI SA KOJIMA NAS UPOZNAJE I KOJE NAM KROZ POKRET PRIBLIŽAVA. OVOG MARTA, U GALERIJI „SANJAJ“, SARA NIKOLIĆ JE IMALA OTVARANJE IZLOŽBE „KARUSEL“, KOJA ĆE TRAJATI DO 11. APRILA 2023.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: BRANKO STARČEVIĆ
Tvoj konj je simbol slobode, snage ili…?
Prva asocijacija na pojam konja je snaga, moć, izdržljivost, takođe je oličenje gracioznosti, inteligencije, otmenosti, brzine, dok je tokom renesanse postao simbol seksualnosti. Konj je simbol vetra zbog svoje živahnosti, nepredvidljivosti i plahovitosti.
Kroz istoriju umetnosti, interpretiran je na najrazličitije načine u zavisnosti od epohe i ličnog senzibiliteta umetnika.
Moje skulpture prkose ravnoteži, okreću se i vrte na svom sopstvenom karuselu i kao takve su oslobođene stega stvarnosti. U mom radu, prikaz konja predstavlja oličenje oslobađanja od ograničenja bilo koje vrste.
Koliko si dugo spremala izložbu?
Smatram da istraživanje i rad vajara koji se na ozbiljan način bavi svojim pozivom i koji je posvećen moraju da traju. Već nekoliko godina se bavim ovom temom, koju sam nadograđivala kroz istraživanje forme i materijala, stoga ne mogu da kažem koliko sam tačno ovu izložbu spremala. Sigurno nekoliko godina.
Zašto je konj glavni junak?
Figura konja predstavlja energiju primamljivu velikom broju vajara. Snaga, složenost pokreta, „sudar“ velikih – čistih masa u kombinaciji sa skoro grafičkim – linearnim formama daju bezbroj mogućnosti u oblikovanju likovnih celina.
Takođe, predstava konja je jedan od najeksploatisanijih skulptorskih motiva. Kroz čitavu istoriju umetnosti, umetnicima je motiv konja bio primamljiv i kao takav pogodan je za transpoziciju unutar same umetničke prakse. Moje istraživanje ovde predstavlja oblik tradicionalne likovno-vajarske problematike u smislu izbora materijala i motiva, gde pokušavam da motiv konja postavim u novi neistorijski odnos.
U središte svog rada postavljam pokret – oboren, sa naglašenom torzijom, često artificijelnih pokreta koji treba da prenesu i izazovu različite emocije.
Pored skulptura, na izložbi u Galeriji „Sanjaj“ si predstavila i svoje radove na papiru. O čemu je zapravo reč?
Na izložbi sam predstavila šest skulptura i tri cr-
teža u tehnici ugljen na papiru. Crteži su nastajali kao studije za ovaj ciklus. Trudila sam se da to budu nenametljivi crteži koji prate skulpture. Primetićete da je crtež prisutan čak i na samim skulpturama. Smatram da je crtež početak i kraj svakog vajarskog dela.
Koliko je teško raditi u metalu? U nekom od prethodnih intervjua, nazvala sam te kovačem 21. veka. Kako se ti osećaš u svom zanatu?
Kao što sam već rekla, metal je materijal težak za oblikovanje jer je za njegovo deformisanje potrebna velika snaga i veština oblikovanja. Materijali kojima je teže manipulisati i koji imaju sopstveni integritet meni predstavljaju izazov za rad.
Moj postupak pretpostavlja traženje forme, međusobno usklađivanje – dodavanje, oduzimanje, pomeranje, što mi ovaj materijal dopušta. Već godinama radim skulpture u metalu i sada osećam da sam ovladala ovom tehnikom uz sve fizičke napore koje ona nosi.
Tvoji konji su okrenuti naglavačke. Nemaju oslonca, nemaju jahače, kao da plutaju izvrnuti u vazduhu. Nedodirljivi, nesputani, svoji.
Sve skulpture su dramatične, napete, sa izraženom torzijom, prožete pikturalnim vrednostima kao što su brazde varova, korozija, tragovi crteža. Njihov pokret prkosi ravnoteži. Pokušaj da uspostavim taj balans kako u skulpturi tako i u svemu što radim je možda i glavno obeležje mog rada u kom pokušavam da bića koja su živa i
puna energije predstavim kroz skulpturu koja je statična forma sama po sebi. Pokret je fluidan, ali iza njega stoji čvrsta tehnika.
Kako ti doživljavaš svoje skulpure? Većina umetnika kroz svoje radove radi i na sebi. Da li je to i sa tobom slučaj?
Doživljavam ih kao prostorne objekte koje teraju posmatrača na optičko-taktilni doživljaj, odnosno da im se približe, zavire u njih i dodirnu.
Nekada mi je teško da svoje misli pretočim u reči, zato vajam. Završena dela imaju nepredvidive efekte i emocije koje izazivaju. Smatram da je to ono što umetnost treba da radi. Međutim, ne bih želela da posmatrač gleda na skulpturu misleći da pokušavam nešto određeno da saopštim. Delo nije zamišljeno kao informativno, već izazovno.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „The Art of Now“. Umetnost sadašnjeg trenutka. Dok radiš – gde si? Dok pričaš – gde si? Šta više živiš – prošlost, sadašnjost ili budućnost?
U samom procesu stvaranja, nisam nigde osim u tom trenutku. Smatram da je trenutak stvaranja osećaj najintenzivnijeg življenja. Postoji stereotip da ,,umetnici žive u svom svetu”, a ja mislim da je važno da u umetniku žive svetovi. Smatram da je za umetnika važno da se izlaže različitim doživljajima, osećajima i situacijama i da živi u sadašnjem trenutku.
PHOTO: MILICA ŽIVADINOVIĆ
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
„ORNAMENTI SRBIJE – PIROTSKI ĆILIM“
KNJIGA JE MILICE ŽIVADINOVIĆ, AKADEMSKE SLIKARKE I PISCA. OVA LUKSUZNA
MONOGRAFIJA OBUHVATA SVE ASPEKTE ISTORIJE I POREKLA PIROTSKOG ĆILIMA
KOJI NIJE AUTOHTONA, ALI JESTE JEDINSTVENA NARODNA UMETNOST OVOG DELA SRBIJE. KNJIGA JE PISANA DVOJEZIČNO NA
SRPSKOM I ENGLESKOM, ILUSTROVANA JE FOTOGRAFIJAMA I CRTEŽIMA KOJE ISTIČU
TEKSTURU TKANJA, ĆILIMSKIH ŠARA...
MILICA ŽIVADINOVIĆ ŽIVI NA RELACIJI PARIZ–BEOGRAD. ROĐENA JE BEOGRAĐANKA.
ZAVRŠILA JE PETU BEOGRADSKU GIMNA -
ZIJU I TRI GODINE STUDIJA NA FAKULTETU PRIMENJENIH UMETNOSTI I DIZAJNA, ODSEK ZIDNO SLIKARSTVO. OD 1999. ŽIVI
U PARIZU. KAO STIPENDISTA FRANCUSKE VLADE ZAVRŠILA JE AKADEMIJU LIKOVNIH
UMETNOSTI U VERSAJU, STEKLA MASTER
UMETNOST SLIKE I SAVREMENA UMETNOST NA PARISKOM UNIVERZITETU, GDE JE
ZAVRŠILA I DOKTORSKE STUDIJE ESTETIKA, NAUKA I TEHNOLOGIJA UMETNOSTI KAO STIPENDISTA UNESKO-A.
Kada si shvatila da je ornamentika Srbije, odnosno ćilimi tvoja strast i polje istraživanja?
Moje interesovanje za pirotski ćilim započelo je pre gotovo deset godina na dosta neobičan način kada sam tokom boravka u Francuskoj počela da stvaram umetnički nakit. Dok sam bila zaokupljena oslikavanjem medaljona, koje bih zatim pretvarala u ogrlicu, narukvicu, minđušu, broš ili manžetnu, shvatila sam da se na njima sve češće nalaze geometrijske, simetrične forme koje su me vizuelno podsećale na topli kolorit Pirota i juga Srbije. Dok je pirotski ćilim osvajao sve više prostora na mojim medaljonima, ja sam sve intenzivnije pretraživala internet u želji da pronađem što više novih šara. Počela sam da prikupljam i stručnu literaturu o pirotskom ćilimu. Paralelno uz nakit, ova čudesna ornamentika polagano je ušetala i u moje slikarstvo. Moj novi ciklus nastajao je spontano, budeći istovremeno i moju radoznalost. Znajući iz iskustva da veliki deo slikarstva nastaje u području polusvesnog ili nesvesnog, pitala sam se – zašto? U leto 2020. godine, prvi put sam kročila u Vranje, u spomen-kuću mog pradede Bore Stankovića, u kojoj sam počela da otkrivam odgovore na pitanja koje sam sebi postavljala dugi niz godina. Bila sam više nego iznenađena kad sam na dovratku ugledala ćilim na kome se nalazi šara gotovo identična u formi i u bojama kao na jednoj od mojih slika. U baba Zlatinoj sobi naišla sam na njen gvozdeni krevet pored koga se nalaze razboj i preslica. Minderluci, stočići, tronošci, kao i sama stolica mog pradede zastrti su tkanjem sa gotovo identičnim ornamentima koji su naizgled spontano ispunili moja platna i nakit. Pitala sam se da li je moguće da sam ih stvarala, a da nisam imala svest o postojanju svih ovih detalja u kući mojih predaka. Da li je to koincidencija ili je takozvano arhetipsko proradilo u meni? U to vreme, već sam sakupila puno materijala o pirotskom ćilimu. Počela sam sve češće da odlazim u Pirot gde sam na izvoru sve dublje ulazila u tajne stvaranja i značenja samog ćilima.
Do kakvih si sve zaključaka došla istražujući ovu oblast?
Posebno me je zaintrigirala priča o kraljevskom ćilimu. Naišla sam na podatak da je najveća zabeležena porudžbina u istoriji bio pirotski ćilim monumentalne veličine, naručen povodom venčanja kraljice Marije i kralja
Aleksandra Karađorđevića u Sabornoj crkvi
Svetog Arhangela Mihaila u Beogradu 1922. godine. U istoriji Beograda, ovaj događaj je
upamćen kao venčanje iz bajke kome je prisustvovalo 20.000 zvanica. Među njima su bili brojni izaslanici iz celog sveta, a organizacija je bila poverena proslavljenom komediografu Branislavu Nušiću (1864‒1938), u to vreme upravniku Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Kraljevski ćilimi su takođe korišćeni i za krštenje njihovog sina prestolonaslednika Petra II Karađorđevića 1923. godine.
Izrada ove narudžbine je bila pravi podvig s obzirom na impozantne dimenzije od preko 100 kvadratnih metara. Napravljeni su posebni razboji do tada nezapamćene veličine na kojima je radilo deset najiskusnijih ćilimarki i dve osobe koje su danonoćno nadgledale izvedbu u zgradi Okružnog načelstva koja je jedina imala salu sa dovoljno visokom tavanicom. Izazov mi je bio da uđem u trag ovom velelepnom plavom kraljevskom ćilimu. Saznala sam da se i danas čuva u riznici Saborne crkve u Beogradu. Princeza Danica i princ Filip Karađorđević su mi omogućili da reprodukujem fotografije sa njihovog venčanja 2017. godine na kojoj se vidi ćilim kraljevske nebeskoplave boje. Jedan njegov deo uspela sam da snimim na izložbi povodom stogodišnjice kraljevskog venčanja u Kući kralja Petra u Topoli.
Šta je za tebe ćilim?
Pirotski ćilim je za mene nešto zaista magično i posebno, čudesna energija koja me ispunjava mirom i radošću. U njegovom prisustvu osećam se jako dobro i u stanju sam da ga satima gledam i neprestano otkrivam nove detalje. Ćilim poseduje jako duboku meditativnu dimenziju. U niti pirotskog ćilima žene su utkale svoje misli i osećanja, za mene je to nešto mnogo više od umetničkog zanata, on jeste prava umetnost.
Kakav je značaj ornamentike pirotskog ćilima?
Etnomatematika nam je dokazala da su različite kulture otkrile iste osnovne elemente i kreirale slične ili čak iste ornamente koristeći modularnost. U tom smislu, šare i detalji sa ćilima iz Pirota mogu se smatrati i riznicom nekih veoma starih sačuvanih znanja. Nazivi šara na pirotskom ćilimu, njihov oblik i boja, ukazuju na veliku starost, ali i na uticaj drugih kultura. Tako se sličnosti u ornamentici u folklornoj umetnosti plemena iz Azije, Afrike, Severne i Južne Amerike mogu pratiti kroz vekove još od praistorije.
Da li postoji neka vrsta formule, matematike u izradi ćilima?
Lepota pirotskog ćilima ne ogleda se samo u njihovoj ornamentici, već i u celini kompozicije koja se sastoji od centralnog polja i ploče koja predstavlja svojevrsni ram. Sam posao tkanja je složen, zahteva visoku koncentraciju i sposobnost vizualizacije. Tkalja se zapravo tokom celog dana bavi logikom i proračunom. Na početku rada, ona mora da sa preciznošću razmeri i odredi položaj šara kako bi celo polje bilo simetrično pokriveno. Gotove šare u ćilimu imaju određenu širinu i visinu, ali dok je šara u procesu tkanja, njena dimenzija se izražava u broju niti osnove na razboju i broju prelaza potke. Tkalja mora unapred da predvidi gde će se šare sklopiti, gde će početi nove i gde će se ćilim završiti, pa se tako ceo radni dan bavi proračunom i logikom. Ona gotovo napamet izvodi najčešće tkane ćilime sa uobičajenim elementima (kornjače, sofre, vraška kolena, bombe, đulovi, gugutke…). Međutim, čak i najiskusnije tkalje ne usuđuju se da rade pojedine šare koje traže izuzetnu pažnju i umetničko iskustvo zbog zahteva horizontalne i vertikalne simetrije (Rašićeva šara, venci). Ćilimarka za sve vreme rada zapravo nema pregled cele kompozicije. Proces tkanja na vertikalnom razboju podrazumeva da osoba pred sobom vidi samo deo površine na kojoj trenutno radi, a koja je visoka oko 50 centimetara. Otkani deo površine se tokom rada rotira, ćilimarke kažu „povrne“, na drugu stranu iza razboja. Tkalja može u celini da sagleda ćilim tek kada ga završi i skine sa razboja.
U knjizi se nalaze fotografije ćilima sa kraljevskog venčanja, kao i iz vladarskih rezi- dencija, crkava i manastira. Ćilim predstavlja nacionalno obeležje naše kulture.
Pirotski ćilim je tokom vekova bio nadaleko poznat i cenjen u svetu ne samo zbog činjenice da nema naličje, to jest da je identičan s obe strane. Bio je prepoznatljiv i po izuzetnom kvalitetu runske vune od autohtone rase ovaca iz pirotskog kraja, po autentičnom koloritu, po specifičnoj i skladnoj ornamentici. S obzirom na samu vrednost ručnog rada, njegovu lepotu i dejstvo, pirotski ćilim je od davnina bio vrednovan kao skupocen predmet, porodično blago koje se čuvalo kroz vekove i ostavljalo u amanet potomcima. Po njihovom broju se procenjivalo bogatstvo porodice. Bili su najvažniji i najvredniji deo miraza. Pirotski ćilim je nešto sveto, nalazi se pred oltarom u crkvama i manastirima - u knjizi su reprodukovane veličanstvene fotografije iz manastira Hilandar i Sukovo, služi za molitvu, centralna je tačka okupljanja porodice u domu, ukrašavao je vladarske rezidencije, oplemenjivao govornice i
skupštinska zasedanja, dočekivao kraljeve, vojsku i oslobodioce... Skupocen je poklon koji se daruje povodom rođenja, krštenja, udaje, odlaska u vojsku, početka novog posla, ali je takođe i diplomatski i protokolaran poklon. Kroz istoriju, postao je sastavni deo nacionalnog identiteta našeg naroda i kao takav predstavljao je Srbiju i osvojio brojna prestižna priznanja na mnogim svetskim izložbama krajem 19. i u 20. veku. U 21. veku, šare pirotskog ćilima su ostale inspiracija za paviljon Srbije na Svetskoj izložbi u Šangaju 2010. godine, potom u Dubaiju 2020.
Imala si i izložbu „Putujuće šare Srbije“. Kako je prošla izložba? Jesi li si oporavila od svega?
„Putujuće šare Srbije“ je zapravo ciklus slika, unikatnog ručno slikanog nakita i video animacija koje su inspirisane šarama pirotskog ćilima. Ovaj ciklus izložila sam u nekoliko gradova širom naše zemlje. Turneja je započela izložbom u Kulturnoj stanici Svilara u Novom Sadu u saradnji sa Francuskim institutom i Fondacijom Novi Sad Evropska prestonica 2021. godine, zatim je 2022. predstavljena u Centru za kulturu Vuk Karadžić u Spomen-zbirci Miće i Vere Božičković Popović u Loznici, potom u Muzeju Hercegovine u Trebinju za Međunarodnu noć muzeja, u Galeriji Čedomir Krstić u Pirotu u sklopu Prvog festivala pirotskog ćilima, u Rančićevoj kući u Grockoj u okviru Dana evropske baštine. Ovu 2023. godinu sam započela izložbom u Galeriji Sanjaj u Beogradu. Raduje me što su izložbe bile jako lepo prihvaćene od strane brojne publike, ali i medija koji su prenosili novosti sa svih izložbi, kao i Međunarodnog sajma knjiga gde je knjiga „Ornamenti Srbije – Pirotski ćilim“ prvi put predstavljena javnosti, potom sa promocije u Etnografskom muzeju u Beogradu. Bio je ovo veoma buran period u mom životu, jako mnogo sam radila, puno toga naučila, stvorila, upoznala mnogo divnih ljudi, imala puno javnih nastupa. Sve to me je sa jedne strane iscrpelo, ali i napunilo pozitivnom energijom kako bih nastavila sa brojnim projektima koji me očekuju u budućem periodu. Ove godine mi je u planu još jedna velika izložba u Beogradu, zatim u Kulturnom centru Srbije u Parizu, u Banskim dvorima u Banja Luci.
Simetrija u umetnosti je davno ustanovljena i ti si se svojim znanjem samo nadovezala na nju.
Tokom prve polovine XX veka, matematičari i filozofi počeli su ozbiljnije da se interesuju za teoriju simetrije u umetnosti i proučavanje ko-
rišćenja geometrijskih elemenata u raznim zanatima i umetnostima širom sveta. Najviše pažnje je bilo usmereno na umetnosti drevnih civilizacija. Osnovna teza koja je proizašla je da postoje zajednički motivi i određeni ornamenti koji se pojavljuju gotovo u svim kulturama, bez obzira na to koliko su one vremenski i prostorno udaljene.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „The Art of Now“. Umetnost sadašnjeg trenutka. Koji trenutak živiš?
Biram da živim i osvešćujem sadašnji trenutak, šta god radila. Da se što više oslobodim i ne bavim mislima iz prošlosti, kao i da se što manje opterećujem mislima o budućnosti. Živeti sadašnji trenutak i uživati u njemu je najveća životna lekcija koja je ujedno i recept za srećan život. Ne treba zaboraviti drevne mudrosti poput: „Kada ljudi pričaju o budućnosti, bogovi se smeju. Dan bez rada je kao dan bez jela, a dan bez smeha je izgubljen dan.“
PHOTO: UNSPLASH.COM
Život nema reprizu ili možda ima za našu dušu u drugim pojavnim oblicima i na drugim stepenima svesti. Ne znam. Bilo kako bilo, na mnoga pitanja koja nam se logično postavljaju odgovore ne nalazimo, ali nas život i njegove lekcije podsećaju da nema neke svrhe ako živimo u prošlosti jer ništa od onoga što je prošlo ne možemo promeniti. Sa druge strane, predviđanje budućnosti takođe nema smisla jer planirajući budućnost večito gubimo ovaj sadašnji trenutak koji nije zauvek sa nama i vrlo brzo će i on odleteti u prošlost.
Iako ima mnoštvo uputstava i priručnika o tome kako da živimo sada i u ovom trenutku, dugo sam se pitala šta to zapravo znači i da li je to samo otrcana fraza ili možda postoji nešto dublje. Takođe mi se postavilo pitanje da li smo neodgovorni prema našim bližnjima ako ne postavimo neke ciljeve i planove za budućnost, ako ne usmerimo svoje odluke i energiju ka ostvarenju tih planova, već „samo“ živimo u sadašnjem trenutku. A planovi za budućnost se, gle čuda, nikada ne ostvare u obliku i stepenu u kome su zamišljeni. Kakva lepota života koji nas neprestano iznenađuje!
U jednom takvom trenutku, zapravo potpuno neočekivano sam shvatila šta znači biti ovde i sada, biti prisutan celim svojim bićem u jednom trenutku, otkriti i osetiti lepotu i inspiraciju sadašnjeg trenutka. Ja sam takvo iskustvo doživela i pronašla u plesu, u zagrljaju argentinskog tanga, čija muzika me svaki put dovede do meditacije. Koncentrisana na ritam, melodiju i pokrete partnera sa kojim plešem već posle par minuta ulazim u stanje u kojem osećam da lebdim otkrivajući lepotu pokreta, muzike, izražavanja i razmene energije koja je sa svakom osobom različita i donosi neobjašnjivu lepotu. Toliko toga je moguće otkriti bez reči, prevashodno o sebi, a potom i o drugima. To je umetnost sadašnjeg momenta, mogućnost različitog neverbalnog izražavanja, komunikacije među ljudima kroz pokret, emociju, deljenje i davanje. Sve misli sa kojima sam došla na plesno veče u trenutku nestaju, nestaju brige, planovi, analize, preispitivanja, tango sve prosto proguta svojom moći i energijom i osetim zahvalnost postojanja i zahvalnost za iskustva koja dobijam. Nastaje radost.
Ples je i rad na sebi jer time rušimo sve nevidljive barijere i dopuštamo drugima da razmenimo bogatstvo ljudske energije, otkrivajući pritom sve svoje nesigurnosti i slabosti. To često nije lako i zahteva poverenje. Ukoliko se poklope kompatibilne energije i ljudi uspeju da se prilagode pokretima a da istovremeno svako pokaže i zadrži svoju dozu kreativnosti, plesači zajedno kreiraju i tada nastupa savršeni trenutak koji se pamti i koji traje.
Tango me uči da uklonim sve predrasude, da otvorenog srca i raširenog zagrljaja uplovim u ples jer tango se samo tada dešava kada se misli zaustave, kada nestanu sve nesigurnosti i fokus otplovi ka ritmu muzike. Divno je osetiti radost u zagrljaju. Muzika osvežava svaki trenutak i tada sadašnjost traje, čini se večno. Prihvatanje drugačijeg, različitog i otkrivanje novog ugla posmatranja plesa i muzike su iskustva na kojima sam beskrajno zahvalna. A najviše na novom umeću da uz pomoć tanga lako zaustavim užurbani dan, uplovim u paralelni plesni
univerzum i prepustim se igri. To je za mene moć sadašnjeg trenutka.
Verujem da svaki čovek može naći svoj sadašnji trenutak, da li u plesu, umetnosti, pisanju, sportu,u pogledu sa osvojenog planinskog vrha, u osmehu i očima deteta ili pak zagrljaju voljene osobe, zaista je mnogo načina i mnogo je lakše nego što mislimo. Tada se život pauzira, odmori, uspevamo da udahnemo duboko i osvestimo naše unutrašnje stanje, a radost nas prosto osvoji. Kao večiti učenici škole života, hajde da ugrabimo što više takvih trenutaka u sadašnjosti kako bismo zajedno kao bića u razvoju napredovali! Budimo prisutni, sada i ovde, da se život ne bi sveo na ono što se događaja dok mi razmišljamo o nečem drugom.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
MILOVAN MIĆA BJELICA, ROĐEN JE 1950. GODINE U ZAJEČARU. DIPLOMIRAO JE NA EKONOMSKOM FAKULTETU UNIVERZITETA U BEOGRADU. ODRASTAO JE U PORODICI SA GENE -
RACIJSKOM TRADICIJOM PROSVETNIH RADNIKA, PROFESORA GIMNAZIJE. MAJKA JE OBJA -
VILA NEKOLIKO KNJIGA PRIPOVEDAKA, A BRAT KNJIGE POEZIJE. SA 16 GODINA GLUMIO JE
U FILMU „NERETVA“, „SUTJESKA“, „KLOPKA ZA GENERALA“. NA SNIMANJU PRVOG FILMA SE SPRIJATELJIO SA KUMOM I SLIKAROM PAVLOM NIKITOVIĆEM KOJI JE IMAO ATELJE NA NOVOM BEOGRADU I TU SE RODILA LJUBAV PREMA SLIKARSTVU.
OD 1998. GODINE ŽIVI I RADI U ITALIJI, A 2015. ODLAZI U PENZIJU I INTENZIVNO SE POČINJE BAVITI SLIKARSTVOM.
IZLOŽBA SLIKA POD NAZIVOM „SLIKE MOJE DUŠE“ BIĆE POSTAVLJENA U GALERIJI NIKOLA
RADOŠEVIĆ OD 21. DO 28. APRILA 2023. GODINE, A OTVORIĆE JE ISTORIČAR UMETNOSTI
MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ, KOJA O RADOVIMA MIĆE BJELICE PIŠE:
“Živeći na relaciji Srbija-Italija, on dopušta da se sva ta nepregledna polja, mora, rajski vrtovi, vulkani, spomenici kulture i bujni pejzaži “ukotve“ u njegovu dušu. Napajajući se tom lepotom prirode, on tvori svoj stvaralački svet, svoje utiske prenosi i utiskuje na platno. Karakteristično za njegove radove su: slikarske tehnike (ulje na platnu, tempera i pastel), ekspresivnost boja (crvena, žuta, narandžasta, zelena), snažan, brz i širok potez četkicom. Njegove slike su mahom apstraktnog sadržaja, bez figuracije i prisustva čoveka. Svojom umetnošću on ne pretenduje da šalje snažne socijalne, političke i skrivene poruke. On teži da posmatrači dožive estetsku impresiju izašlu iz njegovog srca. Motive koji ga inspirišu uzima iz prirode i apstraktnog sveta. U nemalom broju dela geometrijske i lirske apstrakcije se osećaju uticaji velikih majstora, čijim se remek-delima divio tokom decenija obilazaka najznačajnijih svetskih muzeja i galerija. Segment radova nastao inspirisan čarobnom
Italijom (Toscana, Etna, Canazei, Collonata a Udine, Ušće reke Tagliamento, Barcolana a Triste… ) zrači nekom posebnom energijom, iako su skala boja, kompozicije i potezi ponaosob različiti. Kao kontrateža ovoj grupi radova stoje slike inspirisane Srbijom (Beograd, Vojvodina, Park, Breze, Septembar).”
Šta je za vas slikarstvo?
Slikarstvo je poseban svet stvaranja, osećanja i boja koji me ispunjava. Sredstvo da iskažem sebe. Slikarstvo je na mene prvo imalo indirektan uticaj preko mnogobrojnih slikarskih dela koje sam video širom sveta. Posećivao sam galerije, muzeje, ulične slikare i ceo taj zanos mislim da sam utkao u svoje slike. Slikarstvo je sad za mene i način života kojem težim i kojem se radujem. Tako se divno osećam sa kistom u ruci, mirisom boja svuda oko sebe i naletom slika koje najpre imam u svom umu, a onda ih prenosim i na platno. Ta moja razigranost me uvek veseli.
Koje pravce volite u slikarstvu i ko su vam uzori?
Teško mi je da izdvojim jedan pravac, jer u svakom pravcu i slikaru ima puno toga što mi se dopada. Na mene utiču predeli, ljudi, prirodne pojave i apstraktni pojmovi koji su često predmet mojih slika. Volim da se prepustim tim apstraktnim pejzažima od Italije do Srbije. Volim da me bude i navode na slikanje.
U koje doba dana ili noći stvarate?
Nemam određeno doba dana za stvaranje. Sve zavisi od trenutnog nadahnuća. Raduje me što su oni česti i što se slikanju posvećujem skoro svakodnevno. Moja igra je jasna i nesvesna. Dan ili noć za mene su jedno, samo mi je važno da se u meni probudi taj slikar i počne da slika kada ima impuls za stvaranjem.
Imate li atelje u Italiji/Srbiji?
Nemam atelje kao neki poseban studio u kojem radim i stvaram. U Italiji i u Srbiji slikam u stanu. U Italiji imam predivnu veliku zastakljenu terasu koja mi služi za slikanje. Obožavam da uz jutarnje sunce i ispijanje kafe dok se sve budi slikam u tišini okupan svetlošću. Tada mi je i kolorit drugačiji, nekako svetliji i jasniji. U Srbiji, u stanu u Beogradu, imam svoj maleni kutak u kojem nastaju moje slike. Naš stan u Beogradu je kao galerija gde odmah uramljujem svoje slike i kačim ih na zidove. Prodajem ih uspešno i raduje me što ljudi vole i prepoznaju sebe u tome što naslikam.
Čime ćete se predstaviti srpskoj publici u Galeriji Nikola Radošević od 21. do 28. aprila 2023. godine?
U galeriji će biti izložene 33 slike nastale u Italiji i Srbiji. Slike nose različite emocije, uglavnom su pejzažnog i apstraktnog slikarskog pogleda. Njihovi nazivi “Bura“, “Oluja“, “Erupcija“, “Vrelina“, pričaju priču o nezaustavljivoj i nepredvidljivoj moći i ćudi prirode. Svoje misli, dileme, predikcije, lične borbe i sumnje sam utisnuo u platna “Svevideće oko“, “Život je lep”, “Zlatni kavez“, “Prolaznost života”, “Pogledi“, “Sinapse”.
Volim taj kolorit, volim njihove nazive, volim dok stvaram te slike svoje duše. Iseljujuće je.
Izložba je prodajnog karaktera, a izdvojila bih i posebno lep gest jer svakom ko kupi sliku poklanjate još jedan crtež. U davanju i deljenju sadržana je i lepota.
Pored toga što se uz jednu kupljenu dobija još jedna slika/crtež na poklon, deo dobiti od izložbe će se uplatiti u dobrotvorne svrhe NURDOR-u (Nacionalnom udruženju roditelja dece obolele od raka). Želim i na taj način da dam svoj doprinos jer nekad je to što imamo za druge pravo bogatsvo i tako mora da bude.
Ko su kupci vaših slika?
Do sada sam poklonio preko 20 slika i crteža, a prodato je samo nekoliko komada i to isključivo prijateljima i poznanicima. Dakle, ljudima koji su bili u prilici da vide slike i želeli da ih uzmu pre nego što budu izložene kako ih neko drugi ne bi uzeo.
Ovo je moja prva samostalna izložba i jako joj se radujem. Svi ljubitelji umetnosti imaće priliku da se upoznaju sa mojim stvaranjem i srećan sam što ovu moju sreću mogu da podelim sa drugima. Umetnost spaja, umetnost povezuje i umetnost je uvek lepa. A ja želim da u životu samo kreiram i delim lepe stvari.
Kupci mojih slika su oni koji umeju da ih prepoznaju dušom.
Koliko dugo ste spremali svoju prvu samostalnu izložbu u Srbiji?
Radi se o periodu od 2015. do 2022. godine u kom je nastalo preko 100 slika i crteža, a rezultat toga je i ova izložba.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „The Art of Now“. Umetnost trenutka. Kako vi vidite ovu ideju? Da li ste uvek prisutni u onome što radite?
Apsolutno se slažem sa tom konstatacijom. Siguran sam da se slike u stvaraocu dugo pripremaju, često on toga nije ni svestan, a onda se u datom momentu brzo realizuju, pa žarišta predstavljaju umetnost trenutka. Volim taj trenutak stvaranja. To vam je kao neka vrsta umetničke meditacije. Rad sa slikom i platnom je rad sa sobom. Sve se dešava sada. Zapamtite to!
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: DRAGANA STOJIĆ, AUTOR KNJIGE „KREIRANJE RADOSTI”
Dok je spremala decu za školu, Marija je razmišljala kako će tog dana prezentovati novi projekat zahtevnom klijentu. Na prezentaciji se setila da ima i važan sastanak posle posla. Na sastanku je razmišljala gde da nađe rođendanski poklon za svoju prijateljicu. Dok je jurila po tržnom centru, brinula je šta li rade deca sama kod kuće. Sve je to bilo kolo u kome Marija nije bila dobro. Osećala je krivicu neprisutnosti po svim tim pitanjima i to joj je stvaralo pritisak. Brinula je ili o onome što se već desilo ili o onome šta će se tek desiti. Kada nas prošlost drži u vlasti, često mislimo „da sam tada uradila drugačije, sada bi bilo bolje“, zanemarujući trenutak u kom smo sada. Marija nikako nije mogla da postigne da živi u ovom trenutku i da prepozna svoje osećanje. Kada je sa decom da misli na igru, vaspitanje i znanje koje im daje. Kada je na poslu da misli na stvaranje koje se od nje zahteva. Kada je sa prijateljima da uživa oslobođena drugih misli. To je opterećivalo, čitala je o „moći sadašnjeg trenutka“ i pitala me kako da stigne u taj „trenutak“.
Svrha sadašnjeg trenutka je da svesno budemo u svemu što mislimo, osećamo i radimo. Da smo posvećeni baš tom trenutku i da smo sto posto mi. Da ono što je Sada postane bitno. Sadašnji trenutak je idealna prilika za stvaranje misli od kojih nam je dobro, misli koje nas ne ubrzavaju, misli koje nas ne oduzimaju od sebe samog. Osećanjem straha, nesigurnosti i brige za sutra, sadašnji trenutak postaje nezadovoljstvo.
Marija je brinula o svemu unapred. Nije znala da slikama koje stvara u svojoj glavi upravo kreira ono što dolazi. Svojim strahom kreirala je još više straha, svojom tugom tugu, svojom ljutnjom
je bila sve ogorčenija na sebe i druge. Kaže se „danas briga, a sutra iskustvo“. Kaže se i „ko razmišlja o prošlosti postaje depresivan, a ko razmišlja o budućnosti postaje anksiozan“. Baš zato jer preskače najvažniji deo života.
Sadašnjost.
Za Radost sadašnjeg trenutka potrebno nam je znanje kako da se postavimo tako da kreiramo najbolje za sebe, a to je upravo trenutak u kome smo Sada.
Pitala sam Mariju kada je poslednji put uživala u trenutku u kome se nalazila. Slegnula je ramenima.
Pitala sam ponovo. „Kada si poslednji put uživala u trenutku u kome nema misli o prošlosti niti misli o budućnosti?“ Ćutala je. Ako prečesto mislimo o onome što se dešavalo u prošlosti ili naše misli trče neprekidni maraton ka budućnosti, sebi uskraćujemo mnoge mogućnosti da primetimo sadašnjost.
Dobra strategija za postizanje Radosti u Sada je da obratimo pažnju na vlastita osećanja i da imamo svesnu nameru da misaono izaberemo ono što jeste najbolje za nas.
To se postiže kada pitamo sebe:
„Šta sada mislim?“
„Šta sada radim?“
„Šta sada osećam?“
Ova pitanja nas vraćaju na introspekciju. Posmatranje sebe iznutra daje nove perspektive svesnosti. Marija je imala situacije u kojima je neko iznervira na poslu. Onda živi ceo taj dan emociju nepravde, postiđenosti ili nemoći sa optužujućim samogovorom. Onda se vrati s posla i ukućanima prepričava šta se sve desilo na poslu i ponovo ispočetka preživljava iste emocije. Onda pozove prijateljicu da i njoj ispriča šta se desilo i ponovo se vraća u trenutke koji su prošli, trenutke kojih više nigde nema osim u Marijinoj glavi. Energija tela joj toliko padne da sebe onesposobi da bude dobra prema deci, da bude ljubazan partner, da proživi prijatno veče.
Uživati u sadašnjem trenutku je pitanje izbora. Ako ste imali zahtevnu situaciju na poslu, na primer, možemo da svesno izaberemo da kažemo „Izvini“ ili „Hvala“ ili da izaberemo bilo koju emociju kojom ne komplikujemo dalje situaciju, možemo da vladamo svojim trenutnim emocijama, što bi značilo da smo preuzeli odgovornost za taj trenutak koji nam se dešava. Potrebno je naučiti sebe da naše reakcije imaju najmanje štete po nas. To je delovanje iz sadašnjeg trenutka. To je delovanje na svoju reakciju na datu situaciju. Jednostavno stavljamo fokus na misli sa kojima smo usklađeni. Svest sa čime smo usklađeni imamo radom na sebi, tj. upoznavanjem sebe.
Kada ne živimo u sadašnjem trenutku, svakog minuta u kome živimo ljutnju, u kome kritikujemo ili prekorevamo sebe i druge, gubimo 60 sekundi Radosti, pohvale i nežnosti.
Marija je to shvatila. I naučila je da je za osećanje Radosti sadašnjeg trenutka potrebno da:
- nauči pravilno da diše jer kada nam je pažnja na dahu mi smo sto posto u sadašnjem trenutku
- prati tok sopstvenih misli i sa namerom ih uskladi sa osećanjima i ponašanjem
- jasno kreira sopstvene prioritete
- oseća zahvalnost
- obradi emocije iz prošlosti
- bira najbolju hranu uz koju se njeno telo oseća lako i zahvalno
- poveže se sa sobom na dubljim nivoima.
Za Radost sadašnjeg trenutka valja znati da svojim emocijama u Sada kreiramo ono što dolazi u budućem trenutku. U naše iskustvo uvek dolazi ono kako se Sada osećamo.
Kada je uvidela da se njen život pomera na bolje, Marija je umesto rečenice „Moje vreme tek dolazi“ umela da kaže „Moje vreme je sada“.
I da to iskreno živi.
„Kako dišem?“
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: DANIJELA MARKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: NATAŠA RAJAKOVIĆ
„Umetnost, u najdubljem značenju te reči, predstavlja kapiju saznanja.“
Ovo su reči Bentolhode Halilović koja je sada doktorand Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, a ranije je na Katedri za orijentalistiku odbranila master rad pod nazivom „Istorija islamske arhitekture s posebnim osvrtom na Iran u doba Safavida“.
Bentolhoda Halilović učestvovala je i izložila naučne radove na nekoliko nacionalnih konferencija u Iranu i Srbiji o filozofiji islamske umetnosti i istoriji islamske umetnosti i arhitekture. Dobitnik je nagrade za naučni rad u iranskom svetom gradu Komu.
Aktivno se bavi izradom umetničkih dela i drži gostujuća predavanja iz predmeta „Osnove islamske umetnosti“ na persijskom jeziku na Univerzitetu u Komu, u Iranu.
Vaše celokupno obrazovanje, stvaranje i život upućuju na činjenicu da ste prošli mnogo kapija. Koje lične kapije su za vas značajne i koje biste izdvojili kao važne za vaša saznanja?
U filozofskim analizama suštine umetnosti susrećemo se s različitim teorijama o definiciji umetnosti. Nejednake definicije nekada mogu biti međusobno suprotstavljene u meri da će istraživače dovesti u teorijsku poziciju strukturnih nedoumica. U današnjem razgovoru primarno želim da se usredsredim na posebnu kategoriju umetnosti koju bih predstavila kao plod čovekovog suptilnog truda u sferi njegovog teocentričnog ontološkog saznanja i osećanja. Na takvoj teorijskoj platformi lakše ćemo razotkriti strukture saznanja koje umetnika približavaju njegovim verovanjima i višnjim objektivnim realnostima. U stvari, kao što čovek svojim rečima i govorom uvodi sagovornika u univerzum ideja i doktrina kojem pripada, tako i umetnik u svetlu svog umetničkog rada širom otvara kapije saznanja o učenjima i teorijskim osnovama prikazanog rada. Drugim rečima, umetnost je nesumnjivo zajednički jezik svih ljudi. Svi ljudi su sposobni da razumeju umetnost iz perspektive kognitivnih moći svojih osećanja, racionalnih zaključivanja i intuitivnih dostignuća i, otuda, umetnik primarno razgovara sa svojim sagovornicima prefinjenim jezikom umetnosti.
U radu koji sam pomenula u uvodu, pronašla sam da je reč honar persijska reč koja znači „umetnost“ i vuče koren od dosta starije reči u sanskritu sunar, koja je sastavljena od dve reči su i nara, sa značenjem „vrli čovek“ i „vrla žena“ –osoba koja poseduje ljudsko savršenstvo.
Da li je umetnik upravo to – ljudsko savršenstvo ili je njegovo delo ljudsko savršenstvo? Kako vrli čovek stvara?
Šta i koja dela danas druge strane sveta nazivaju „islamskom umetnošću“ i postoji li islamska umetnost? Koja biste ostvarenja iz istorije islamske arhitekture izdvojili rečju i slikom u ovom razgovoru, kao najautentičnije predstavnike te arhitekture i šta ih izdvaja u odnosu na arhitekturu drugih prostora, religijskih ideja i kultura?
Ako smo prihvatili da se umetničko delo prvenstveno formira pod uticajem bića samog umetnika, onda ćemo potvrditi da se duhovna stanja i intuitivna saznanja u najdubljim slojevima bića samog umetnika svakako ilustruju u njegovom umetničkom radu. Prema tome, u meri u kojoj umetnik bude uspešniji u svom duhovnom razvoju, toliko će i njegova umetnost razotkrivati prefinjenija ontološka bogatstva. Kada je neko sistemski privržen duhovnom programu razvoja i unapređenja kognitivnih moći svoje duše, on će nužno u svom umetničkom životu biti usredsređen na to da publici razotkrije savršenstva i iskonske lepote višnjeg dobra i vrlina. Jer, ustanovili smo da je njegova umetnost zapravo plod njegova bića i, otuda, umetnički rad koji on stvara ne može biti odvojen i otuđen od posebnog duhovnog stadijuma kojem on pripada suštinom svog bića. Ovaj sud biće istinit i u drugim, čak i oprečnim, primerima. Profana i destruktivna umetnost nužno će biti plod stvaraoca koji takvu kategoriju umetnosti svestrano podržava u saznajnim i filozofskim strukturama svog mišljenja. Sada bih mogla lakše da formulišem svoj zaključak u odgovoru na vaše značajno pitanje. Naime, ukoliko je umetnik privržen idejnim i normativnim okvirima posebne religijske tradicije, njegov umetnički život će nedvosmisleno biti određen i usmeravan u tom religijskom ambijentu. U islamskoj umetnosti, umetnik gradi svoj autoritet u svetlu teorijskih i praktičnih normi islamskih saznajnih principa i sakralnih učenja i,
stoga, umetničko delo koje on bude predstavio s takvim kognitivnim i metafizičkim osnovama – pripadaće kategoriji islamske umetnosti. Dodala bih i sledeću ključnu poentu. Umetnost u svojoj najuzvišenijoj sferi manifestuje apsolutnu božju lepotu. To znači da je umetnik u ovom stadijumu svoje kreativnosti dospeo do kapija najprefinjenijeg saznanja o univerzumu, postojanju i apsolutnom stvoritelju i, prema tome, on će svojim sagovornicima pričati jezikom umetnosti o božjoj lepoti, to jest o apsolutnoj suštini lepote koju on sada imitira i ilustruje u svojim umetničkim delima. Koliko će on biti uspešan u tome da nematerijalne poruke metafizičke lepote prenese i prevede u formu materijalnog umetničkog dela, to će naravno zavisiti od stepena njegove kreativnosti i stručnosti. Upravo u tom segmentu realizacije svog složenog zadatka, on će pokazati koliko je u stvari spreman i stručan da koristi najbolje umetničke tehnike s ciljem da što transparentnije razotkrije srce i srž apsolutne božje lepote. U protivnom, umetnost koja ne poseduje ovakvu vrstu uzvišene duše, biće u svojoj najboljoj formi zarobljena u sopstvenim tehničkim i stručnim normama.
Poput mnogobrojnih mislilaca i islamologa, smatram da najočiglednije manifestacije islamske umetnosti jesu kaligrafija i arhitektura. Na polju arhitekture, korišćenjem i kreativnim kombinovanjem raznih umetničkih tehnika nastaju briljantna zdanja i veličanstvene džamije. Mnogobrojni umetnički modeli, kao što su ukrašavanje
raznim vrstama keramičkih pločica u mozaik tehnici (za dekorativno ukrašavanje kupola, minara i svodova/ajvan), štuko malter (u primeru enterijera građevine), rezbarstvo u kamenu (kada se prave minberi ili prozori), slaganje opeka prema najpreciznijim geometrijskim normama (u kupolama i svodovima), pisanje na tvrdim materijalima na ivicama kupola i ulaznih vrata u kaligrafskim pismima nush, suls i kufi, arabeske kojima se ukrašavaju spoljašnje površine kupole, minara i ulaznih vrata ajvana, te umetnički modeli oslikavanja rukopisa i korica koji su bili ukrašeni zlatom, a koji su uglavnom bili povezani s tekstom Kurana i muslimanskih molitvi, kao i isključivo islamska muzika u formi melodičnog recitovanja ezana i Kurana prema sedam mekama – ilustruju u svim ovim slučajevima neopisivu i apsolutnu harmoniju u kojoj se stvara i održava institucija džamije, kao paradigma islamske arhitekture i naravno kao simbol muslimanskih gradova. Dodaću i sledeće objašnjenje. Isfahansku školu arhitekture možemo smatrati krunom ukupne baštine islamske arhitekture i svih dragocenih iskustava muslimanskih i iranskih arhitekata tokom skoro deset vekova civilizacijskog razvoja islama. U ovoj školi poseban značaj pridaje se i duhovnim učenjima persijske kulture. Isfahanska škola jeste stvaralačka paradigma isprepletanosti iranske mudrosti i islamskog pojmovnog sistema. Zato nju možemo nazvati baštinom kulturnih iranskoislamskih ideala. Naime, šah Ismail Safavi je 1501. godine uspostavio obuhvatnu vladavinu na teritoriji celog ondašnjeg Irana,
prvi put nakon nekoliko stotina godina političke nestabilnosti. Njegov sin Tahmasb pokazivao je veliku ljubav prema umetnosti i čak je na svom dvoru otvorio radionicu za proizvodnju tepiha i sam crtao dizajne za nove tepihe. U doba Safavida u Iranu su proizvođeni najskupoceniji tepisi koje su safavidski vladari poklanjali džamijama, mauzolejima ili značajnim verskim i kulturnim centrima. Šah Abas Prvi se u tome posebno isticao. U njegovo vreme, persijska umetnost u različitim oblastima došla je do svog vrhunca. On je naredio da se u prestonom Isfahanu sagrade novi trgovi, džamije, palate, bazari i bašte, zbog kojih je Isfahan postao poznat kao „grad – pola sveta“ (pers. nesfe đahan). Osim toga, u skoro svim delovima ondašnjeg Irana podignuti su briljantni spomenici safavidske arhitekture. Privlačnost, preciznost, čvrstina i ostale karakteristike ove arhitektonske škole toliko su upečatljive da su mnogobrojni drugi vladari sledili safavidski model građevina dugo nakon političkog kraha safavidske dinastije.
Kakvu razliku treba da napravimo već u načinu posmatranja dela koja nazivamo svetim/sakralnim u odnosu na modernu umetnost i ima li razlika, s obzirom na to da je moderna umetnost pročitana kao sveta oda moći, kapitala, otuđenosti i veličanja materijalnog?
Razlike u saznajnim principima nužno uzrokuju razlike u rezultatima. Ako budemo želeli da utvrdimo okvire komparativne analize moderne umetnosti i sakralne umetnosti, najpre ćemo ustanoviti da se suočavamo sa dve
međusobno suprotstavljene platforme saznajnih principa. U istorijskom smislu, umetnost se posle renesanse fundamentalno menja. U tom periodu, uzvišeni stadijumi postojanja nisu deo kognitivnih kategorija na koje je usredsređen zapadni čovek i u njegovim teorijskim i praktičnim usmerenjima ekskluzivnu dominaciju ima fizički život. Čovek će tako postati merilo istinitosti u novom univerzumu čije granice i okvire realnosti određuje sam – čovek. Tada, sve više se promovišu čovekova osećanja koja nemaju metafizičko uporište i, na taj način, umetnost će biti u svojoj suštini redukovana u formu umetničkog dela materijalnog čoveka i njegove dominantne moći prepoznavanja fizičke slasti. Estetika i lepota su ovde ograničene u okvirima osetnog opažanja i osetnih objekata, a filozofija umetnosti neće biti ništa drugo do analiza čovekovih osećanja u njegovom susretu s onim što smatra lepim u fizičkom svetu.
U ontološkom i kosmološkom stadijumu koji uslovljava sakralnu umetnost, s druge strane, objektivna realnost nije proizvod čovekovog mišljenja. Realnost objektivno postoji nezavisno od nas i čovek je nužno razotkriva. U kuranskom tekstu prefinjeno se objašnjava da je Bog poučio čoveka imenima svih bića. Čovek je u stvari božja manifestacija i – jedan znak i on će morati da prevaziđe najniže, osetne, stupnjeve svog postojanja kada bude želeo da se vrati svom primordijalnom korenu. Zato insistiram da umetnik, u sferi sakralne umetnosti, zapravo namerava da razotkrije simbole apsolutne i istinite lepote, koju će sagledati na svom duhovnom putu približavanja Bogu. Iz tog razloga, on će
čak i sliku sebe obaviti plaštom i koprenom, jer ne želi da ističe osetne detalje svog fizičkog tela. Poslerenesansna umetnost je na neki način zarobljena u objektivnim, a to ovde znači materijalnim, tehnikama. Čak i u slučajevima kada ilustruje slobodu, ona se ne uspinje izvan sfere individualnog i osetnog opažanja umetnika. Ponoviću, sakralna umetnost ima posebno duhovno i ezoterijsko srce i umetnik u toj sferi ima ulogu osobe koja posreduje da se emanacija božjeg realnog savršenstva i lepote razlije u svim stupnjevima univerzuma.
Na izložbi verske vizuelne kulture „Svet u slici – slika sveta“ u Narodnoj biblioteci Srbije dobili ste prvu nagradu za rad „Rajski vrt“ iz oblasti kaligrafije i iluminacije. Kakvi su vaši utisci najpre kao učesnice, potom i kao prvonagrađene, u jednoj delikatno okupljenoj izložbi iz svih crkava i verskih zajednica, u kojoj su predstavljeni radovi umetnika čija dela nastaju u duhu verskog i kulturnog nasleđa i identiteta? Da li vidite umetnost kao prostor slobodnog susreta različitih a vrlih ljudi, koji za izvor i početak svog rada imaju Boga i može li to stvoriti novi ambijent sveta punoće dijaloga, poštovanja i uvažavanja različitosti?
Učešće na izvanrednoj izložbi „Svet u slici – slika sveta“ predstavlja za mene zaista neponovljivo iskustvo. Naravno, sebe ne smatram umetnikom. Pošto je moje akademsko interesovanje bilo primarno povezano sa sferom filozofije islamske umetnosti, otuda ljubav prema umetnosti prinudila me je na neki način da se usmerim i na praktične forme umetnosti. Posebno sam radosna što je moj novi rad iz oblasti islamske umetnosti iluminacije s izvornim persijskim motivom „Rajskog vrta“ pozitivno ocenjen od strane stručne komisije i šire zainteresovane publike i zbog toga sam svima usrdno zahvalna. Realizacija ove izložbe je, takođe, ideja koju bih želela posebno da pohvalim i podržim. U vremenu kada se ljudi strukturno udaljavaju jedni od drugih i kada nesporazumi i dominacija interesa permanentno produbljuju tu krizu, realizacija jednog skupa na kojem se objedinjujemo oko osovine duhovnosti predstavlja nesvakidašnju pojavu u najpozitivnijem smislu te reči. Umetnost i kultura jesu zajednički jezik svih ljudi, a kada taj zajednički jezik koristimo da bismo razgovarali o višnjim duhovnim doktrinama, tada šaljemo inspirativnu poruku da duše koje su već umorne, u uslovima otuđenosti i ispražnjenosti materijalnog sveta, mogu pronaći ponovnu smirenost u našem zajedništvu. Višnja realnost je jedna i mi smo svi – ljudi. Otuda, zajedničkim jezikom sakralne umetnosti moći ćemo da približimo ljudske duše i da ih ohrabrimo na putu duhovnog pročišćenja. Nesumnjivo, zajedništvom i smirenim dušama gradićemo mnogo bolji svet na čvrstim temeljima koegzistencije.
Razgovaramo u prazničnom danu, a aprilski broj magazina će izaći u drugim prazničnim danima. Praznici su takođe kapije
radosti. Šta i kako vi obeležavate današnji dan i početak novog ciklusa vremena?
Rođena sam u Iranu i imam veliku ljubav prema islamskoj i iranskoj tradiciji. U Iranu, islam se razvijao u dominantnom civilizacijskom ambijentu poštovanja narodnih tradicija. Sve narodne tradicije koje nisu u očiglednoj suprotnosti s principima verovanja u Boga ljubomorno se čuvaju. Štaviše, određeni običaji se mogu pažljivo korigovati kako bi se uskladili s duhom religijskog vrednosnog sistema i naravno s potrebama čovekovog savremenog života. Vreme se u Iranu računa prema solarnom modelu od početka hidžre verovesnika Muhameda, tako što nova godina počinje prvog dana proleća. Proleće u stvari ilustruje ponovno oživljenje lepog sveta u kojem živimo i može nam poslužiti kao divna inspiracija kada razmišljamo o savršenstvima kreacije. U Iranu se u trenucima početka proleća svečano okupljamo u svom porodičnom okruženju i kao u drevnoj Persiji ukrašavamo posebnu trpezu s nazivom „sofreje hatf-sin“, moleći se Bogu za zdravlje, sreću i blagoslov. Na toj sofri postavljamo sedam (pers. haft) stvari koje počinju slovom „s“ (pers. sin). To su: sabze (klice pšenice) kojim priželjkujemo uspešnu poljoprivrednu godinu, sib (jabuka) kako bismo živeli kao u raju, sir (beli luk) da odstranimo bolesti, sekke (zlatnici) za napredak, serke (sirće) za zdravlje, samanu (vrsta iranske alve) za telesno osnaženje i senđed (cimet) kojim želimo zdravlje svojoj deci u novoj godini. Tome dodamo još posudu s vodom, koja simbolizuje osvetljenost i čistotu, a u nju stavimo crvenu ribicu ili narandžu, kao simbol života. Na sofri se nalazi i jedan primerak Kurana u kojem smo stavili novčanice i odmah nakon početka Nove godine delimo ih prisutnoj deci. Zanimljivo je da je ovaj put iranska Nova godina počela skoro istovremeno s početkom muslimanskog blagoslovenog meseca ramazana. Prema islamskim predanjima, ramazan je mesec u kojem se otvaraju kapije božje milosti i u njemu su ljudi koji poste pozvani da budu božji gosti. Ove godine u Iranu rodbina i prijatelji posećivaće se nakon završetka posta i na zajedničkim iftarima, što je veoma inspirativno. Naime, to pokazuje kako je moguće objediniti narodne i verske svečanosti i tako ih dodatno ulepšati. Svi narodi u Iranu na taj način kombinuju svoje narodno i versko slavlje. Želim da kažem da različitostima možemo privući simpatije drugih ljudi, a sličnostima učvrstiti svoje opšte zajedništvo.
Zahvalna sagovornici dodala bih samo da Čovek umetnosti – živi od moći večnog trenutka ali stvara od (u) moći sadašnjeg trenutka.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Ljubav na prvi pogled. Taj trenutak kad vidiš nekog i osetiš neopisivu radost. Kad osetiš da ti gore obrazi. Kad zatreperiš celim bićem na samu pomisao. Kada zatvoriš oči i vidiš lik.
Ona je njega zavolela u trenu, znala je da je to njen čovek, njena druga polovina. Polovina njene duše. A ona je bila mlada, premlada i neiskusna. Nije znala da kaže. Nije znala da pokaže šta oseća.
Bežala je. Bežala jer je mislila da nije neko koga bi on želeo. Oko njega su bile neke druge atraktivnije, privlačnije, nežnije, a ona nije bila takva. Mislila je da nije.
I bežala je. Bežala jer nije želela da iko vidi kako se oseća. Bežala je od njega. Bežala je od sebe, od svoje istinske sreće.
Nijedan muškarac nije bio kao On. Ni sa jednim nije osetila to što oseća kada je sa njim. Nijedan nije bio dovoljno dobar, dovoljno lep, dovoljno njen, postojao je samo On.
Samo On.
Verovala je u bajke, u ljubav do kraja života, princa na belom konju i nije htela ni želela manje. Nije razumela da u realnom svetu ljubav nema takvo značenje kao što ima za nju. Ona je želela bajku, ona je želela da se oseća sigurno, zaštićeno, voljeno.
Želela je svog princa na belom konju.
On je ostao njen nedosanjani san. Njen čovek. Neispričana priča. Njena bajka.
Voliš jednom u životu, jednom tako iskreno. Nema reprize. I imaš samo sada, samo sadašnji trenutak da iskoristiš priliku da budeš hrabar jer posle ostaje samo žal za svim propuštenim i neispričanim pričama i večno pitanje šta bi bilo kad bi bilo.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Ako bismo se u ovom trenutku zaustavili, osvestili svoje noge na zemlji i napravili par svesnih udaha i izdaha sa potpunim fokusom na dah, mogli bismo reći da smo prisutni u sadašnjem trenutku. Da, toliko je jednostavno početi sa praktikovanjem svesnosti. I da, svima je dostupno. Ono što ljude najviše zbunjuje u praktikovanju svesnosti uglavnom su očekivanja kako bi to trebalo da izgleda, kako bi trebalo da se osećaju i šta je rezultat. Upravo te misli dolaze iz uma, a umetnost sadašnjeg trenutka znači suprotno, slobodu od uma, tačnije svesnost šta se u njemu dešava. Na um možemo gledati kao na auto-put sa nekoliko traka kojim se kreće puno automobila koji predstavljaju naše misli, a svesnost bi značila da mi stojimo sa strane i možemo samo da posmatramo ili svesno izaberemo u koji ćemo auto ući, tj. koju misao izabrati. To je sloboda od uma. Nije ideja da misli ne postoje, već da možemo da ih posmatramo i svesno upravljamo njima, a ne obrnuto. Kada je um u svom prirodnom stanju, čist i prazan služi nam dobro, ali kada se uplete u preterana svakodnevna razmišljanja od dobrog sluge postaje loš gospodar. Mi smo između ostalog bića uma što je jedna od naših najvećih moći ukoliko taj isti um koristimo sa jasnim ciljem i pravcem. I dalje je to slučaj kod manjeg broja ljudi, a ono sa čime se češće susrećemo danas je “overthinking” ili preterano razmišljanje, preplavljenost informacijama, sadržajima i nemogućnost zadržavanja fokusa
na onome što u tom trenutku radimo. Preplavljen um takođe može biti i često jeste posledica traumatskih iskustava na osnovu kojih je naš sistem razmišljanje unapred i preteranu analizu izgradio kao zaštitnu strategiju da se određena iskustva, a iz njh neprijatne emocije ne bi ponovo proživljavale. Te strategije su u pojedinim situacijama funkcionalne ukoliko ih potpuno svesno koristimo. Problem nastaje kada um konstantno radi, a mi živimo na autopilotu. To je osećaj da nam se život dešava, vreme leti, ništa ne stižemo, a dan završavamo iscrpljeni i uglavnom nezadovoljni. Korak dalje je da se na kraju dana ni ne pitamo kako smo, čak nismo ni svesni nezadovoljstva i tako prolazimo kroz život. Svima su nam poznate situacije da smo stigli od tačke A do tačke B potpuno nesvesni kuda smo prošli i o čemu smo razmišljali putem. Cela priča o svesnosti ima za cilj da nam život ne prođe tako.
Savremeni način života i brze promene dodatno podstiču prenadraženost nervnog sistema. Što više uloga u danu imamo, brže bivamo preplavljeni spoljašnjim sadržajima i teže nam je da dođemo do sebe, što je uvek poziv da usporimo i fokus usmerimo ka unutra. Sa druge strane, puno vremena u samoći takođe može podstaći preterano razmišljanje o prošlosti ili budućnosti ukoliko postoji nezadovoljstvo u trenutnom funkcionisanju.
U oba slučaja, poziv je isti, a upućen je Odra-
slom delu naše ličnosti koji jedini funkcioniše u ovde i sada. Ovo znači da svako od nas odraslih ima odgovornost da razvija svoju svesnost, jer je to put ka ličnom sazrevanju, a onda i kolektivnom. Puno je načina za vežbanje svesnosti, a uvek je dobro početi od osnovnih stvari, recimo da svesno pijemo vodu, jedemo sedeći i u tišini, osetimo vodu dok se tuširamo. To svi možemo, međutim ljudi ovo često doživljavaju kao banalno i otpisuju značaj svesnosti običnih životnih trenutaka. Jednostavno je - ne možemo da pričamo o svesnom partnerstvu, roditeljstvu i društvu, dok ne postanemo svesni pojedinac u svom danu.
Zanimljivo da ovaj tekst pišem dok sam na vikend povlačenju koje za cilj ima duboki kontakt sa sobom i svojim telom. Kada taj kontakt postane praksa, naš unutrašnji prostor se toliko proširi i svakodnevno nas podseća da postoji sloboda koju nam niko ne može oduzeti, a to je sloboda da biramo misli i kako vidimo situacije i ljude. A sve ukazuje da smo tu najviše zarobljeni. Hajde da kroz prisustvo i u tišini oslobađamo sami sebe. Taj stepen prisutnosti u kom biramo da razumemo umesto osuđujemo jeste teži izbor. Dostupan je hrabrima i onima koji su spremni da počnu od sebe i to ovog trenutka. Svi koji čitaju ovo već su na putu svesnosti. A tako se menja svet. To je revolucija.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Svaki trenutak u našem životu predstavlja čudo, bez obzira da li mi to uviđamo ili ne. To je moć sadašnjeg trenutka. Čovek na taj način tokom svog života ostavlja trag u vremenu načinom na koji razmišlja ili se izražava. Za mene, to je put spoznaje sopstvenih vrednosti, talenata i moći.
Mnogi i ne znaju da su umetnički obdareni i taj urođeni talenat kod većine ostane zauvek duboko sakriven.
Šta je onda to što bi jednoga dana pokrenulo taj talenat? Da li je to ljubav kao pokretačka energija? Patnja? Ili žudnja? Možda lični stav u pogledu na umetnost? Da li dilema - vidim li ja uopšte umetnost u životu ili ne? Da li je umetnost nešto što oplemenjuje čoveka ili razlikuje ljude jedne od drugih? Da li umetnost pobeđuje zlo ili je ona samo beg od stvarnosti za ljude koji se baš i ne uklapaju dobro u uobičajeni svet? Preispitivanje i odgovori na sva ova pitanja su shvatanje da je UMETNOST u stvari MOĆ U SVIMA NAMA! Onaj vlastiti, stvaralački duh koji nas pokreće.
A kako se ona definiše u savremenom dobu? Kao spas, oslobođenje ili snaga?
Umetnici su veoma senzibilne osobe koje kroz svoja dela iskazuju svoje najtananije boli, neprežaljene ljubavi, tihe patnje ali i opijenost ljubavlju i srećom.To je beg u svet mašte, samo naš svet mašte gde vlada harmonija! To je spas i oslobođenje za umetnika. U oku posmatrača moć, slava i veličanstvenost. Moć kao uspeh! Moć kao umeće!
A šta iza svega toga stoji?
Godine rada na sebi, pronalaženje sebe, onog unutrašnjeg deteta željnog igre, bezbrižnosti, slobode i radosti. Umetnikom vlada moć da menja sebe, oblikuje se s godinama rada, bude prepoznatljiv po stilu i kao takav deluje na ljude oko sebe, oplemenjuje ih svojim delima i dotiče njihova srca.
Baveći se folklorom od malih nogu, upoznajući se najpre sa tradicijom, kulturnim nasleđem, običajima, verovanjima i narodnom nošnjom iz svih krajeva Srbije, često sam razmišljala zagledajući se duboko u vez cvetova i šara na ko -
šuljama, utkanim zlatnim nitima na jelecima, u čemu se ogleda njihova posebnost, ta moć košulje, jeleka, kaftana, da kada izađeš na scenu ona deluje tako veličanstveno. Shvatila sam da je to ljubav, predanost i strpljenje vrednih ruku punih ožiljaka prošlog vremena. Upravo je to ta moć u nama koja potajno tinja kao plamičak i čeka pravi trenutak da se rasplamsa.
Ništa ne sluteći, u vezu tih šara pronašla sam posebnu nit koja je izvezla najlepše šare u mom životu. Kao i na nošnji, svaka šara ima svoju priču, pa je takva i moja.
U početku sam mislila da je to hir devojčice u pubertetu koja je sama osmišljavala igre i pravila igračke u tišini svoje sobe. Oduvek sam volela tišinu. Odvodila me je u mistični svet snova i maštanja. Tišina je duboka poput večnosti i tada sam dobijala najbolje odgovore i inspiraciju. Ljudska duša uživa u tišini prirode koja se otkriva samo onima koji je i traže. Tišina je poklon koji se ne može kupiti. Iako mnogima deluje kao da smo ludaci ili buntovnici svog vremena, ali meni je tišina dala slobodu da kreativnost razvijem do najvećih visina. Da ono što oko vidi, ruke stvore.
Kao esteti kome svaki detalj upada u oči, vremenom se taj hir sa zrelošću definisao u stil. To je dug, mučan put, prepun padova, koji traži strpljenje, upornost, neprekidno usavršavanje u svakom smislu. Ali vredelo je svakog trenutka. Danas moji kupci nepogrešivo mogu da prepoznaju moje radove. Često čujem rečenicu: „Tvoji buketi imaju dušu.“
Moja vizija je da budeš svoj i jedinstven čime god da se baviš! Da daš lični pečat! Da budeš otvorenog srca! Jer samo otvoreno srce i ruke primaju darove. Moja motivacija je i ozareno lice, radost i sjaj u očima ljudi koji bukete dobijaju na poklon. To se novcem ne može naplatiti, jer znate da ste opravdali poverenje i očekivanja svojih kupaca.
Ni sama nisam bila svesna svoje snage, hrabrosti, umeća i moći dok to nije postala moja jedina opcija opstanka kao majke četvoro dece. Život je večita borba! Treba samo duboko pogledati u svoje srce i reći glasno svoje želje, napraviti plan i biti rešen da uspeš. Sigurnim i strpljivim koracima.
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
BORIS ŠTRBAC, PREDSEDNIK UDRUŽENJA
„RESTART“ IZ NOVOG SADA, KOJE JE OSNOVANO 2011. GODINE KAO ORGANIZACIJA SA MISIJOM SPAŠAVANJA LJUDSKIH ŽIVOTA U VIDU PRUŽANJA POMOĆI ZAVISNICIMA DA
PRONAĐU PUT I MESTO DO SVOG OPORAVKA I IZLEČENJA. RESTART NUDI PODRŠKU
BIVŠIM, OPORAVLJENIM I REHABILITOVANIM ZAVISNICIMA U PONOVNOM UKLJUČIVANJU U ZDRAVE DRUŠTVENE TOKOVE.
Ispričaj nam tvoju uspešnu priču. Bio si sa „one“ strane pakla, kao bivši zavisnik od droge uspešno si izlečen i danas sa „ove“ strane realnosti pomažeš svima koji svoju slabost moraju da ojačaju do pobede i postanu zdravi i korisni članovi svojih zajednica i društva u celini.
Moja uspešna priča počinje 2008. godine u rehab centru kada sam započeo svoj oporavak, svoju promenu i svoju rehabilitaciju. Pre toga sam se pakleno ozbiljno napatio kroz zavisnost i sve što ona donosi čoveku u život, a to su ropstvo, gubitak slobode i širok spektar bola i problema. Skupio sam hrabrost, doneo odluku i uz podršku porodice započeo svoj novi put u promenu i svoj novi život koji sam posvećeno gradio. Duboko verujem da se u moj život umešao Bog koji je uz moje „DA ŽIVOTU“ uspeo da okrene bolest u zdravlje, ropstvo u slobodu, strahove u ljubav i svemu tome da svrhu da me je preoblikovao, opremio i osposobio kao alat za druge ljude kojima je trebalo pružiti ono što sam ja dobio, osnažiti ih i pokazati im mesto za izlečenje i novi start. Svojim primerom podižem glas da je netačna izreka: „Jednom zavisnik –uvek zavisnik!“
Koja je tvoja formula uspeha u radu sa zavisnicima? Na vašem sajtu piše: „Tvoj izlazak iz pakla počinje jednim klikom.“ Koliko vas zavisnika kontaktira na godišnjem nivou?
Formula za uspeh je ljubav i razumevanje, prihvatanje čoveka onakav kakav je bez osude i optužbe, sa motivacijom da „SLOBODA BOLJE RADI OD SVAKE DROGE“, sloboda ima svoje delovanje i to najčistije i najlepše. Uspeh se krije da čoveka gledam kroz veru da će uspeti da se oslobodi, oporavi i postane nov, slobodan i ispunjen čovek. Vidim ga kao slobodnog i nasmejanog, iako ispred mene stoji neko ko je pun problema, ruiniran i destruktivan na različite načine. Najviše nam se javljaju zavisnici od narkotika i alkohola, a poslednjih godina sve više i od kocke i klađenja. Godišnje, kroz sve varijante, javi nam se blizu 1000 ljudi - maloletnici, mladi i odrasli, porodice zavisnika, osuđena lica koja se nalaze u zatvorima i koji izlaze sa izdržavanja kazne, žene.
RESTART je mesto NADE. Od nade do zdravog života. Oporavak od posledica zloupotrebe narkotika je proces koji od zavisnika traži odluku da započne proces lečenja i odvikavanja. Bolest zavisnosti od droga je izlečiva bolest, a rešenje za oporavak je lični izbor.
Ne mali deo zavisničke populacije ima uverenje da će zauvek ostati zavisni od narkotika i ostalih psihoaktivnih supstanci, svojih hemijskih štaka i da im je sudbina zapečaćena.
U većini slučajeva zavisnost je rezultat neke traume, obrazac disfunkcionalnih porodica ili vaspitne zapuštenosti, uticaj okoline i trendova, razloga i uzroka ima još. Onom ko je zavisnik, NADA je preko potrebna! NADA da može da se oslobodi te sile koja te stalno vuče da nastavljaš dalje da održavaš zavisnost, NADA da se oporavi i započne novi stil življenja. Mi hrabrimo, osnažujemo i motivišemo na tu odluku za novi početak, za novi start. RESTART je mesto koje podiže lični entuzijazam zavisnika za lečenje i proces odvikavanja. Naravno da postoje primeri onih koji odustaju i kojima je potrebno pružiti novu šansu, čekati na vreme koje je najpovoljnije, biti strpljiv, ali znati da nažalost ima i onih koji nikad neće hteti da izađu iz ropstva. Pored mog slučaja, postoje mnogobrojni
primeri sa svih strana sveta da postoji rešenje za svaki problem, mnogo uspešnih i srećnih slučajeva koji su nekad bili razoreni u svakom smislu kao ljudi, a sada su potpuno slobodni, zdravi, funkcionalni i doprinose zajednici i društvu na više različitih načina. RESTART u tome učestvuje, mi se trudimo da stvaramo bolji svet za život čoveka i smatramo da nam je to dužnost, poziv i odgovornost. Dobro je znati da REŠENJE postoji i da “jednom zavisnik – uvek zavisnik” NIJE TAČNO!
Na vašem sajtu www.restart.org.rs imamo svedočanstva ljudi koji su zahvalni na tome što su već par godina „slobodni i čisti od svih droga“.
Na sajtu su samo neka od svedočanstava i životnih priča, ali postoji još mnogo njih koji su iza sebe ostavili zavisnost. Uvek se trudim da budem zahvalan i krenuću od sebe. Zahvalnost je moćna vrlina i osobina u ljudskom karakteru, to je alatka koja pomaže čoveku u mnogim nedaćama, takođe i oni kojima je RESTART pomogao da uspeju u svojoj borbi dele sa nama i našom organizacijom svoju zahvalnost. Primera ima mnogo, potrudićemo se da objavimo još primera koji hrabre i motivišu. Postoje ljudi koji imaju iza sebe i više decenija slobode i onih koji su na početku svoje pobedničke „karijere“, ja volim da kažem „karijere u slobodi“. Nastavljamo dalje.
Objasni nam proceduru od momenta kada vam se javi neko kome je potrebna pomoć do njegove „slobode“.
U Udruženje RESTART korisnici se javljaju putem preporuka, dobijenih informacija preko medija i socijalnih mreža.
Procedura je takva da se sa korisnicima stupa u kontakt preko individualnih sastanaka ili putem grupnih sastanaka koje imamo svaki petak u 19 časova u našem RESTART Coffee HOUSE. To je naša kafeterija, mesto gde dolaze i mladi i odrasli i uz prijatnu atmosferu razgovaraju sa našim timom volontera o svojim izazovima, strahovima, problemima, informišu se kada i na koji način mogu da započnu proces rehabilitacije. Dolaze ljudi sa svih strana iz Srbije i iz inostranstva. Svima je potrebna pomoć, i onima koji imaju porodicu, i oni koji su sami, i bogati i siromašni, i debeli i mršavi, i opasni i bezopasni, i sa školom i bez škole, i koji se bave kriminalom i oni koji nikad nisu nikom ništa uradili nažao nego se „samo drogiraju“ i potrebna im je pomoć. Svima njima je potrebna pomoć! Po profilu zavisnika, pokušavamo kroz naš psiho-socijalni program podrške da motivišemo, dobro pripremimo, ispravno usmerimo i
odaberemo dobar rehab centar i terapijsku zajednicu koja će se uspešno završiti. Posebno se radujemo proslavi rezultata.
Tužne priče sa srećnim krajem. „Nije kraj ako nije srećan.“ Kako ti sve to doživljavaš?
Dobro je postavljeno - „tužne priče sa srećnim krajem“. Možda bih dodao sa „srećnim novim početkom“. Oporavljeni i rehabilitovani zavisnik nakon svog programa ima pred sobom veliku odgovornost da čuva svoju slobodu, da ulaže u nju i da se razvija kao pojedinac. Naravno da ne mislim na neku obavezu i trku „evo sad kada sam izašao iz priče sa drogom, sad moram da dam gas da nadoknadim propuštene godine i protraćeno vreme“, već ako je neko pekar, konobar ili ako nastavlja sa fakultetom i obrazovanjem, ako je preduzetnik, ako je društveni aktivista, ako radi u crkvi, kafiću, bilo gde... da uvek treba da obrati pažnju, da ima podignut gard prema nekim stvarima, mestima, pojavama, društvima i tome slično, gde može biti zamka za recidiv, pad, povratak na staro. Primera ima mnogo - i dobrih i onih kako ne treba.
Međutim, srećan početak ima ogroman potencijal za onog koji je bio rob, a sada je slobodan. Sloboda i pobožnost imaju sposobnost da čiste savest i stvaraju u čoveku vrednosti koje ga čine boljim čovekom, to ima povratni efekat, to čoveka ispunjava.
Danas uspešno vodiš socijalno preduzeće, suprug si i otac, veliki humanista. Nekom kome je sve jasno daje srce da bi pomogao drugima. Kakav je osećaj?
Pri Udruženju RESTART već 10 godina funkcioniše socijalno preduzeće RESTART Kućni SERVIS koji uspeva da se održi u različitim poslovima, da zaradi za mnoge kojima je posao bio potreban i koji su imali „biografiju iz starog života koja je mnogima zastrašujuća, rizična i jednostavno rečeno teže zapošljiva“, a mi smo im pružili šansu.
Imam divnu suprugu Silviu sa kojom mi je sve lepše i lakše, nas dvoje imamo tri ćerke, Anju, Milicu i Vanju, mačka Dragana i dve terijerke, Mašu i Gromicu, volimo se! To je najbitnije.
Trudim se da se ne umaram čineći nešto dobro i ispravno za čovečanstvo, za čoveka, za svoj grad i svoju državu. Ispunjava me to, hrani me, a sa druge strane moram da kažem da „Bog nikom nije ostao dužan“. On sve vidi i neka mi bude po milosti, zasluzi i mojim delima. Trudim se da činim dobro i dobrome se i nadam.
U svom radu dolaziš u kontakt sa velikim brojem organizacija koje vam pomažu na najadekvatniji način. Jedna od njih je i Help – Hilfe zur Selbsthilfe Srbija. Kakva je saradnja i koliko Help ima najveće srce da vidi, pomogne i bude vetar u leđa kada je najpotrebnije?
HELP Srbija je izvršio veliki uticaj na organizaciju RESTART. Preko pet godina saradnje na različitim projektima za razvoj socijalnog preduzetništa kroz podršku našim korisnicima učinili su mnogo za nas, naš tim i naše resurse. HELP ima u svojoj ličnoj karti jedan detalj, podatak koji je sličan kao u RESTART-u, ako ne i isti, a to je NADA i VERA u čoveka, u pružanje nove šanse, nove prilike da se neko ostvari, da neko radi nešto što voli, da pomaže ugrožene i odbačene, HELP radi veliku stvar za ovaj svet. Jako mi je drago što smo i dalje u kontaktu i što imamo planove za nove projekte.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina nosi naziv „The Art of Now“. Umetnost sadašnjeg trenutka. Kako živiš sadašnji momenat?
„The Art of Now“, woohoo, odličan naziv. Sadašnji momenat živim punim plućima, istinski se tako osećam. Naravno da ima izazova i problema kroz svakodnevicu, ali svestan sam lepote života. Jako sam srećan što sam okružen decom i porodicom.
Pored toga, kroz svoj trud pokušavam da napravim i ostvarim svoju ličnu viziju, verujem da mogu, oslanjam se na Božju pomoć i na pomoć dobrih ljudi na svom životnom putu. Idemo dalje, ljubav će pobediti!
PHOTO: UNSPLASH.COM
What has this title to do with the theme of this edition? The Art of Now? Is the art of now not the things I repeated for years as a kind of mantras to myself: “The power of now”, “Be here and now”, “Tomorrow never comes”, “Be present here”, or any other referring to the importance of being present in the now? I often used quotes like this in an automatic and repetitive act, a well accepted way to numb myself. But did I really understand their meaning?
For years I was looking for a reason that would explain my state of being. That would explain the dissatisfaction I felt, the feeling of being apart, lost, not fitting. Over time, the feelings were changing towards the sensation of missing out, of disconnection, the feeling of being stuck or going in loops. The impulse was always to look outside. Looking for something that will give me answers, a person, a new workshop, a new training, a new guru. Or the hope that if somebody will really see me, will really recognize me and value me, then, everything will be good again and my life will expand and bloom. Then, I will experience the WOW! That’s it! kind of moment and everything will start to flow again. I was always waiting for the big Epiphany, the AHA moment. Expecting and hoping that something or somebody will finally support me to make a click, turn the road, do a shift and move forward in an amazing and wow wow way. How long have you been waiting for this special moment? This eureka moment? But what if there is no hope on such a moment?
This illusion of hope came to me right in the moment where I was waiting, expecting and hoping. Having feelings of frustration, being annoyed, being bored, nothing is happening, nothing will ever happen. Everybody is moving forward, and nothing is working for me, nothing will change, everything will stay the same. I was feeling depleted, defeated, a failure and giving up. And right in this void it came to me. What if there is no hope? What if I have been looking and waiting and the reality is that there is nothing out there? That there is nothing neither nobody that will come to safe me? What if hope doesn’t exist?
What if it has been a creation from centuries back as a way for us to denied what is now?
With hope, I’m looking for something that is out there, in the future, somewhere in another place, in another time, in another tempo. Hope has been created to avoid the now, to not see the now, to not embrace what is, to dissociate from reality and from what is really happening. To avoid pain and to look for gratification. To denied discomfort, numb reality and dream with a better tomorrow in the future that, in fact, doesn’t exist.
Almaas a spiritual teacher known for his Diamond Approach work wrote about the danger of hope and how it keeps us away from the now, from the art of now:
If you continue to hope, and tell yourself stories, you will remain asleep, because reality is still the way it is whether you like it or not.
And he adds:
You are caught and divided because you still have hope that things will be different. That hope creates desire, that desire creates rejection of what is there, the rejection of what is there creates division, the division creates conflict, the conflict creates suffering, the suffering then creates searching. The searching creates more rejection and more conflict and the cycle continues.1
The rejection he writes about is the rejection of the now, the rejection of what is. To accept the now is to stop giving our power away to another imperfect human being or to another imperfect work hoping for something to change. Change only comes if I stay present with the uncomfortable, if I don’t resist reality as it is, if I own and take responsibility for every step on the way because nothing and nobody can do it for me.
Almaas states it as follows:
If the now is completely accepted there will not be a hope,
there will not be a desire, there will not be a movement away from or toward,
or any movement at all. There will be stillness, complete stillness.
PHOTO: UNSPLASH.COM
As we move through life learning, failing, improving, accepting, failing again and surrendering again, more stillness will be there, the connection with our Essence will come as a consequence of acceptance, freedom will be there as an understanding of the situation.
Hoping is denying what is, avoiding reality, projecting in a future that doesn’t exist in the present moment, not accepting what is and being blind to what really is in the now.
If we can, for a moment, be able to realize also the fact that our physical body, because it is bones and flesh, by its own physicality cannot be ever nowhere else than now. It is only in the present time and moment that we, human being, can be able to move forward by taking responsibility of our whole humanity. And this implies also the recognition of our experiences, observations and skills learned in our walking and living this messy life.
One of the definition of Art (according to Merriam-Webster dictionary) says: It is a skill acquired by experience, study, or observation.
If we are able to drop hope and expectations, if we avoid denying our reality as it is now, if we stay present with what is, even if it is uncomfortable, unpleasant or painful, if we open our eyes to recognize what is there already and recognize the skills that we have by our own observations and life experience, then, responsibly we act from stillness toward an action that will create our future.
From the now and its art we create a responsible movement towards a future that is based consciously in a present moment. Expectations and hope will not get us anywhere. Responsibility and acceptance will drive us to maturity. To a mature and embodied Art of Now.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
„IDEJA O KULTURNOM CENTRU JE ZAPOČE -
TA PRE TRI GODINE. U PRETHODNIH GODI -
NU I PO DANA SMO SE TRUDILI DA RAZVIJE -
MO BREND I PRIČU KOJA STOJI IZA NJEGA.
OD PROŠLE GODINE, CENTAR JE REGISTRO -
VAN I ZAVRŠENE SU SVE NEOPHODNE FOR -
MALNOSTI U DRŽAVI. KULTURNI CENTAR
TARABA NASTAO JE IZ ŽELJE I POTREBE DA
NA JEDNOM MESTU OKUPIMO I POVEŽEMO
LJUDE SA NAŠEG PODNEBLJA KOJIH JE
SVE VIŠE U UJEDINJENIM ARAPSKIM EMI -
RATIMA.
SKC TARABA ĆE NEGOVATI TRADICIJU I DUH
NAŠE MATICE, ČUVATI I ŠIRITI DALJE NAJ -
VAŽNIJE VREDNOSTI NAŠEG STVARALAŠ -
TVA, PODRŽAVATI EMOTIVNE I NASLEDNE
VEZE S KORENIMA, ALI I KREIRATI SIGURNO
MESTO NA KOM SVI NAŠI LJUDI MOGU DO -
BITI PRIJATELJSKU I POSLOVNU PODRŠKU
I KOJE ĆE POMOĆI NOVIM GENERACIJAMA
DA NE ZABORAVE SVOJE POREKLO. TAKO -
ĐE, NAŠ CENTAR ĆE BITI PLATFORMA ZA
KULTURNU RAZMENU SA 202 NACIONAL -
NOSTI KOJE ŽIVE I RADE U UJEDINJENIM
ARAPSKIM EMIRATIMA PODRŽAVAJUĆI
TOLERANCIJU I SUŽIVOT RAZLIČITIH KUL -
TURA.” KAŽE ALEKSANDRA BRANKOVIĆ SA
KOJOM RAZGOVARAM ZA RYL MAGAZIN.
ALEKSANDROM BRANKOVIĆ, OSNIVAČEM
„SKC TARABA” I IZVRŠNO OPERATIVNOM DI -
REKTORKOM U EVANS MEDIA GRUPI ŽIVI I
RADI U DUBAJIU, UJEDINJENIM ARAPSKIM
EMIRATIMA.
Kako ste došli na ideju da osnujete prvi kulturni centar u Ujedinjenim Arapskim Emiratima?
Pored redovnog zaposlenja, ja sam i student doktorskih studija na SP Jain School of Global Management sa tezom “Tolerancija kao način života u multikulturnom i multijezičkom okruženju“, a moja studija slučaja je Ministarstvo tolerancije UAE s obzirom na to da je ovo jedin-
stvena institucija tog tipa na svetu. Radeći na svojoj tezi, shvatila sam koliko je podjednako važno održavanje sopstvene kulture i tradicije, kao i edukacija i razmena sa drugima. Takođe sam saznala da na prostorima UAE, kao i na celom Srednjem istoku, ne postoji naš kulturni centar koji bi bio platforma za edukovanje mladih koji ovde žive i mesto gde možemo druge da upoznamo sa našom kulturom i tradicijom. Tada sam se obratila ambasadi Republike Srbije i tadašnjem ambasadoru Stanimiru Vukićeviću za pismo podrške i odobrenje da osnujem takav centar, a ujedno i našoj zajednici koja živi u UAE tražeći istomišljenike za razvijanje projekta i tako je sve počelo.
Taraba je ograda, simbol doma, porodice i sigurnosti, mesto na kom se okupljaju komšije da ćaskaju i da se druže. Sa novim tehnologijama, taraba je dobila i novo značenje – to je drugo ime za #hashtag, simbol nečeg što je aktuelno i u trendu, znak koji povezuje zajedničke doživljaje i priče. Tako i naša Taraba neguje tradiciju i stare vrednosti, ali je uvek otvorena i za nova iskustva koja će nas jače povezati. Zato naš slogan i jeste – Mesto gde tradicija sreće budućnost.
Koje su aktivnosti i misija Srpskog kulturnog centra Taraba?
Srpski kulturni centar Taraba nastao iz želje i potrebe za okupljanjem i povezivanjem ljudi iz naših krajeva na jednom mestu, kojih je u UAE sve više. Taraba će njegovati tradiciju i duh naše domovine, čuvati i širiti najvažnije vrijednosti našeg rada, podržavati emocionalne i nasledne veze s korenima, ali i stvoriti sigurno mesto gde svi naši ljudi mogu dobiti prijateljsku i poslovnu podršku i koji će pomoći novim generacijama da ne zaborave svoje poreklo. Centar trenutno ima kao redovne aktivnosti: časove folklora za odrasle i decu, školicu srpskog jezika gde se osim samog jezika sa decom radi i na temama kulture i tradicije, časove baleta. Od povremenih aktivnosti, centar je do sada organizovao tri umetničke izložbe, kao i pozorišna gostovanja.
Za Dan državnosti Srbije organizovali ste program za naše ljude.
Na nacionalni dan Srbije, simbolično smo organizovali zvanično otvaranje centra. Ideja je bila da se predstavimo ne samo našim ljudima, već i ostalim kulturnim zajednicama koje žive i rade u UAE. Program se sastojao od himne UAE i Srbije (izveden u a kapela stilu, Isidora Kadić),
zatim videa TOS-a o Srbiji, nastupa folklornog ansambla Taraba (umetnički direktori Miroslav Mirković i Andrea Mikulandra), kratkog prilagođenog kviza koji je vodio Ivan Zeljković (voditelj Ko želi biti milioner), kao i muzičkog nastupa i izvođenja etno pesama iz Srbije uz pratnju harmonike. Otvaranje je propraćeno izložbom Bobe Ivanovića na temu “U čast velikih šeika“, gde su prikazani vladari i njihove porodice iz svih sedam Emirata.
Koliko je trenutno Srba ili naših ljudi sa prostora Balkana u Ujedinjenim Arapskim Emiratima?
Nezvanično oko 15000 ljudi sa prostora bivše Jugoslavije živi i radi ovde.
Šta imate u planu da organizujete?
Planiramo sa organizujemo sve vrste kulturnih, umetničkih, sportskih, ali i poslovnih dešavanja. Centar je licenciran i od strane lokalnih vlasti (Ministarstvo za edukaciju i razvoj) u oblasti srpskog jezika, folklora i umetničkih radionica. Nastojaćemo da u saradnji sa našim Ministarstvom prosvete oformimo i prvu školu srpskog jezika i kulture koja bi radila po programu našeg ministarstva. Takođe, u planu su radionice vezane za predstojeće praznike kao što je Uskrs sa farbanjem jaja, ali i edukacija o istoriji. Koncerti, pozorišne predstave, poslovna platforma za naše umetnike, ali i sve one koji žele da sarađuju sa nama - sve je to u planu za 2023. i prvu polovinu 2024. godine.
Da li postoji neka kulturna saradnja sa drugim kulturnim centrima?
Sada kada centar ima sve neophodne dozvole, započeli smo razgovore sa ostalim kulturnim institucijama, prvenstveno da se predstavimo lokalnim entitetima i da vidimo na koji način možemo da sarađujemo u budućnosti.
Kakva je saradnja sa maticom?
Saradnja sa maticom je divna i nailazimo na podršku i otvorenost ljudi ka našem projektu.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Projekat je dodeljen na godišnjem konkursu koji ima za cilj prikupljanje projektnih predloga koji su u skladu sa strategijom organizacije i misijom prikupljanja i širenja slobodnog znanja, predstavljenih kroz fotografiju i stranice na Vikipediji.
Kao jedan od volontera i autora na Vikipediji na srpskom jeziku, moj izbor ove godine je bila istočna Srbija sa svim svojim kvalitetima, od turističkog potencijala i prirodnih lepota do spomeničkog nasleđa i nepoketnih kulturnih dobara predstavljenih kroz građevine različitih epoha. Najvredniji spomenici, ako ne i najlepši u svakom smislu su srednjevekovni manastiri poput Trške crkve, manastira Gornjak, Ravanice, Manasije...
S obzirom na njihovu duhovnu vrednost i značaj u očuvanju vere kroz nimalo lake vekove od nastajanja, oni predstavljaju neke od veoma bitnih tački postojanja i upornosti za opstanak naroda.
Reprezentativni predstavnici arhitekture raške i moravske škole svojom skromnošću ili monumentalnošću posetioca osvajaju lepotom i skladnošću proporcija građevinskih elemenata poput kamena i opeke, ukrašenih keramoplastičnim dekorativnim elementima i bogatom reljefnom plastikom ili skladno obrađenih kamenih blokova. Takođe, živopis u manastirskim crkvama, bez obzira u kojoj je meri sačuvan, pleni svojom lepotom sa predstavama ktitora, slikama svetitelja i scenama iz života Isusa Hrista ili pričama iz Jevanđelja.
Poseta u današnje vreme tim svetinjama me suočava sa neprolaznošću vremena kao živog svedoka da njihovo postojanje ima za potrebu da znamo naše istinske korene utkane u žitija, pisana svedočenja i legende.
Trška crkva
Trška crkva se nalazi u nekadašnjem selu Trgu, severozapadno od Žagubice i posvećena je Rođenju Presvete Bogorodice (ranije Svetom Nikoli). Ne zna se ko joj je ktitor niti kada je podignuta, a stilska analiza svedoči da potiče sa kraja 13. veka i da pripada raškom stilu.
Manastir Gornjak se nalazi u dolini reke Mlave, između Petrovca na Mlavi i Žagubice. Izgrađen je u periodu od 1376. do 1380. godine kao zadužbina kneza Lazara.
Manastir Ravanica
Manastir Ravanica se nalazi u podnožju Kučajskih planina, pored sela Senja kod Ćuprije. Zadužbina je kneza Lazara. Posle Kosovske bitke i Lazareve pogibije, njegove mošti prenesene su iz prištinske crkve Vaznesenja u Ravanicu 1392. godine.
Manastir Manasija
Manastir Manasija se nalazi u blizini Despotovca. Zadužbina je despota Stefana Lazarevića, građena je u periodu od 1407. do 1418. godine.
PIŠE: PR TIM ALEKSANDRE MIKARIĆ
AUTOR FOTOGRAFIJA: ALEJANDRO PAKU SUBIRANA
Izložbom slika pod nazivom “Sueño” srpski umetnici Aleksandra Ana Mikarić i Miodrag Elezović nastavili su svoj niz izložbi u Južnoj Americi koje je otpočeo u januaru ove godine, u La Pazu izlozbom “Neprel”.
Ovom izložbom otpočela je i nova saradnja sa Centro de la Cultura Plurinacional Santa Cruz u cilju promocije umetnika naših dveju zemalja.
Kao i do sada u organizacije Njene ekselencije počasnog konzula Srbije Žane Petkovic Kuljača de Rodriguez nastavljena je misija kulturne razmene između Srbije i Bolivije uz njihovo veliko zadovoljstvo što institucije kao i umetnici ovo prepoznaju kao sjajnu ideju, navode u saopštenju.
„Sekcija slika “Sueño” prikazala je moje radove nakon posete čuvenog karnevala u Oruru a moj profesor Miodrag Elezovic na ovoj izložbi prikazao je šta snevaju glave sa kamene pustinje.
Ova izložba moći će da se pogleda u Santa Cruzu do 30. aprila ove godine a njena naredna adresa nakon toga je u Nacionalnom muzeju Museo Tombo Quirquincho u La Pazu tokom jedne od najznačajnijih kulturnih događaja La Paza pod nazivom “Noći muzeja”.“ navodi Aleksandra
Ovoj izložbi svoju podršku i značaj dali su umetnici Santa Cruza, poznavaoci umetnosti i naša dijaspora u Boliviji.
PIŠE: ANITA PANIĆ
FOTOGRAFIJE: ANITA PANIĆ I UNSPLASH.COM
Volim putovanja, to je poseban adrenalin kada krećeš u avanturu nepoznatog. Nekada bežiš od sopstvene prošlosti sa željom da ti se dogodi neko posebno uzbuđenje koje će te prodrmati od ustaljene rutine svakodnevnog života. A ponekad se samo prepustiš, bez ambicije da sve mora biti savršeno, tamo kuda si krenuo i tada se najbolje provedeš.
Prvi put sam preletela okean i kada sam kročila na tlo Kube učinilo mi se kao da sam se našla u kadru filma u kome je stalo vreme. Ovo je zemlja u kojoj se prepliću mirisi ruma, duvana i benzina. Zemlja gde se svakodnevni život odvija na ulici, a gde su muzika i ples dve najbitnije stvari. U kojoj se godišnje oko 200 zgrada sruše same od sebe, jer narod nema dovoljno para da ih renovira. Gde je prosečna plata oko 30 $, zemlja neverovatnog plavetnila Karipskog mora, zanimljive arhitekture i velikog siromaštva. I kao takva, nesavršena, puna kontradiktornosti, sa prelepim pejzažima i veselim ljudima, prirasla mi je za srce. Kuba se nalazi između Karipskog mora, Meksičkog zaliva i Atlantskog okeana i spada u najposećenije zemlje sveta. Ostrvo Kuba je najveće ostrvo na Karibima i šesnaesto po veličini na svetu. Glavni i najveći grad je Havana koji je naglo izrastao početkom 20. veka. Unutrašnji deo grada čini staro jezgro koje okružuju moderna naselja nastala na obodima prstena koji čini stari deo grada.
Prestonicom Kube dominiraju suprotnosti – male kuće naspram visokih zgrada u kolonijalnom stilu, najčešći su arhitektonski prizori. Najpoznatiji deo grada je Vedado, čijim ulicama dominiraju muzeji, pozorišta, barovi i klubovi. Inače, Kubanci voze “oldtimere”, ne zbog turista, već zato što nemaju para da kupe novije modele. Sve do 2011. godine uvoz stranih automobila je bio zabranjen, pa su Kubanci morali da koriste one koje imaju. Svako veče bi ih sa puno ljubavi čistili i sređivali kako bi sutradan usrećili neke druge turiste, ali
i sebe. Lep je bio osećaj juriti ovim živopisnim kabrioletima prostranim ulicama Havane.
Pored očaravajuće prirodne lepote i kontrasta zemlje, Kuba je pre svega destinacija koja turistima nudi zabavu. Ovde se na svakom koraku, pored kvalitetnih cigara, ruma, mohita, daikirija, susrećete sa mešavinom najzanimljivijih ritmova, uglavnom latinoameričkih, ali i španskih i afričkih. “Guantanamera” i “Hasta siempre comandante” su dve najpopularnije pesme na Kubi. Ako već ne znate da plešete salsu, na Kubi ćete sigurno naučiti. Naravno, najpopularnije ličnosti su Če i Kastro. Kult prošlosti veoma je prisutan i Če Gevera, iako nije Kubanac, ima svoj muzej u Havani.
„Svet je divan i vredi se za nj boriti i ne volim što moram da ga ostavim”, razmišljao je Hemingvej kroz lik Roberta Džordana, borca u Španskom građanskom ratu, u svom romanu „Za kim zvono zvoni“ koji je napisao na Kubi. Ovaj Amerikanac je na Kubi živeo oko 22 godine. Tamo je proveo gotovo polovinu svog spisateljskog života, tako da su tu nastala dela: „Imati i nemati“, „Za kim zvono zvoni“, „Preko reke u drveće“, „Starac i more“, „Pokretni praznik“ i posthumno „Ostrva u struji“,
Hemingveja je tada, kao i brojne turiste koji dolaze u Havanu iz čitavog sveta, najviše privukao stari deo grada (La Habana Vieja).
Iznajmio je sobu na poslednjem spratu hotela „Ambos mundos“ u ulici Obispo, u srcu Stare Havane. Soba broj 511 na poslednjem spratu malog porodičnog hotela, otvorenog sedam godina ranije (1925), postala je njegov prvi kubanski dom, gde će u martu 1939. početi da piše roman „Za kim zvono zvoni“. Hemingvej je u hotelu boravio sve do 1939. godine, kada se sa Martom Gelhorn preselio na imanje u predgrađu Havane. Poznati američki pisac zaljubio se u Kubu 1932. godine kada je prvi put došao zbog pecanja koje mu je bilo jedna
od pasija. Ipak, tek 1939. odlučio je da se ovde i doseli. Godinu dana kasnije kupio je posed - vilu “Finca la Vigia”. Marta Gelhorn, Hemingvejeva supruga, blizu Havane pronašla je mesto u prirodi gde je Hemingvej mogao da piše na miru, na brežuljku odakle je imao pogled na pučinu i na obrise Havane. Najpre je iznajmila kuću koju je plaćala sto dolara mesečno, da bi je Hemingvej nešto kasnije kupio za oko 12500 dolara.
Posed je pretvoren u muzej 1962. godine, čim se pronela vest o njegovom samoubistvu u Americi. Kuća Ernesta Hemingveja u Havani danas je jedna od atrakcija kubanske prestonice. Obišla sam je sa velikim zadovljstvom i na trenutak uplovila u vremeplov, jer je sve sačuvano autentično onako kako je veliki pisac ostavio.
Zabranjeno je ulaziti u kuću, ali su prozori prostrani tako da je objektivom foto-aparata lako obuhvatiti detalje. Prostranom, suncem obasjanom dnevnom sobom dominiraju dve udobne fotelje cvetnog dezena. Između njih i danas stoji stočić pun flaša sa pićima od kojih je Hemingvej pripremao svoje omiljene koktele. Zidovi su puni umetničkih slika i reklamnih postera za borbe s bikovima, kao i lovačkih trofeja donetih iz Afrike, ličnih stvari, tu su Hemingvejeve lule, pisaća mašina, čak i keramička pločica koju je napravio Pablo Pikaso. Njegov radni sto je prepun različitih talismana, kamenčića, ključeva i drvenih igračaka, dok je za pisanje uglavnom koristio sto pored police sa knjigama tako što je stajao pored i kucao. U delu spavaće sobe pretvorenom u radni prostor je izložena pisaća mašina na kojoj je napisao roman „Starac i more“. Naravno, svuda po kući su knjige. Popis kaže da ih je oko 9000, kao i da bar četvrtina sadrži Hemingvejevom rukom pisane komentare ili fusnote.
Jedan od zanimljivih detalja kuće Ernesta Hemingveja i ovog velikog dvorišta je i – malo počivalište za mačke. Hemingvej je, naime, obožavao mačke. Kažu da je pored četiri psa imao i 32 mačke. Ovde je sahranjeno nekoliko njih. Nisam odolela da se ne slikam pored njegovog omiljenog broda Pilar na kome je punih 27 godina pisao, čitao, spavao, lovio tune i sabljarke, družio se sa drugim piscima i slavnim ličnostima tog vremena. Upravo je ovde čuveni autor 1952. saznao da je dobio Nobelovu nagradu. Posvetio ju je Kubi i zapravo je samu nagradu položio pod noge “Madoni del Cobre”.
Poslednji dan u ovom magičnom gradu provela sam šetajući “Paseo de Prado”, ulicom koja deli “Havanu Viejo” od “Havane Centro”. Častila sam se toplim churrosom posutim šećerom u prahu, malo izvijenim, ali mekanim iznutra. Ovo je ulična hrana koju svakako treba probati, jer gledanje kako se kuvaju churrosi, poseban je užitak. Veče je bilo namenjeno uživanju na krovu najstarijeg hotela u Havani - Inglatera. Svetla su ocrtavala obrise obližnjeg Gran teatra, Kapitola i okolnih zgrada. Pila sam moje omiljeno piće Kuba libre, sa rumom i kolom (što u prevodu sa španskog znači „slobodna Kuba”). Orkestar je svirao sa puno entuzijazma, a mlade Kubanke su se njihale u ritmu salse. Razmišljala sam koliko je ova zemlja magična i kako je Hemingvej nepogrešivo prepoznao gde je najbolje mesto na svetu da peca ribu, pije mohito, plovi morem i piše romane koji su ostali za večnost!
PHOTO: UNSPLASH.COM
SCENOGRAFIJA: DARKO KECMAN
KOSTIMI: MILINKA SYKORA, VERA FITOŠ
FOTO: YAROSLAV BULAVIN
PIŠE: DARKO KECMAN
Multimedijalni umetnik i modni dizajner Darko Kecman započeo je novi ciklus fotografija ljudi i žena svih uzrasta u slovačkoj narodnoj nošnji širom Vojvodine, koje će se naći u ilustrovanoj monografiji pod nazivom “Duh vojvođanskih Slovaka” u izdanju Etno future i Nacionalne geografije.
Koncept ove knjige zasniva se na monografiji koja ima za cilj da kroz gastronomiju, običaje, kulturu, tradiciju i odeću predstavi duh vojvođanskih Slovaka iz svih sela u Vojvodini u kojima većinski ili delimično žive Slovaci, da oživi i pokaže duh naroda kao što i sama knjiga nosi naziv.
Slovaci su jedan od 11 konstitutivnih naroda AP Vojvodine i čine neizostavni delić u mozaiku vojvođanskog kolorita.
Realizacija ovog projekta radi se postupno i po fazama - prva faza je obilazak mesta u kojima žive Slovaci budući da svako mesto ima svoju specifičnu nošnju za razne potrebe i svaku od njih je potrebno ponaosob predstaviti.
Jedna vrsta nošnje se nosila na krojove družbe i zabave, druga se nosila na krštenja i venčanja, treća se nosila nedeljom u crkvu,
čertvrta vrsta na posao, radove u polju itd.
Slovaci u Staroj Pazovi su specifični po tome što su kod njih na krojovim zabavama i muškarci nosili kecelje, a žene najšire suknje, tvrdo štirkane, u Bačkom Petrovcu žene su imale široke rukave na ramenima, dok su u Kovačici žene nosile isključivo čepce i to sa sjajnim čipkama
Za Slovake u Vojvodini karakteristično je naivno slikarstvo, posebno u Banatu – Kovačici, koja važi za prestonicu naive, po čijoj najpoznatijoj slikarki Zuzani Chalupovoj je nazvan najveći bulevar u Bratislavi.
Druga faza realizacije projekta obuhvata pisanje knjige na osnovu istorijskih tekstova iz fonda Matice Slovačke.
Knjiga će ugledati svetlost dana početkom 2024. godine.
U projektu učestvuju: Simona Sykorová, Ivan Kopčok, Vlasta Bolehradska, Emilija Faraga, Klara Fitoš, Jaroslav Bulavin, Vladimir Čorba i Darko Kecman, autor koncepta.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
SANDRA BARTOLIĆ MERYEM, SAMOUKA
UMETNICA, SLIKARKA KOJA JE SVOJE SLI -
KE PRVO SANJALA A ONDA IH PRENELA NA
PLATNO. ROĐENA JE 1986. GODINE U BEOGRADU. DIPLOMIRANI JE EKONOMISTA U
OBLASTI TURIZMA I HOTELIJERSKOG MENADŽMENTA.
MERYEM SLIKA POSLEDNJIH PET GODINA
I NJEN TALENAT JE OTKRIO I PREPOZNAO
JUSUF HADŽIFEJZOVIĆ, SVETSKI UMET-
NIK KOJI JOJ JE I NAJVEĆA INSPIRACIJA
I PODRŠKA.
ONA JE INSPIRISANA ISTOČNJAČKOM
KULTUROM I TRADICIJOM. ROĐENA U PRA -
VOSLAVNOJ VERI, MERYEM SE GODINA -
MA OSEĆALA KAO ISLAMSKA DUŠA, PA SE
KONVERTOVALA U MUSLIMANSKU VEROISPOVEST.
Objasni mi tvoje ime i prezime - 4 happy mix.
Od dede Stjepana, oficira iz Međumurja, bake Ljubinke, Mirijevke iz Beograda i svešteničke kuće, pradeke Alberta iz Italije i mene, beogradske Turkmenke. Često volim da kažem da sam neka čudna “mešanka“.
Po profesiji si diplomirani turizmolog, a po izboru duše vizuelni umetnik, slikarka. Kako si u sebi spojila ove dve ljubavi i kako
se najbolje izražavaš?
Turizam i hotelijerstvo su mi pomogli da mogu bolje da posmatram svet, dugo sam godina posmatrala svoje goste i težila da ih usrećim. Slikarstvo je došlo samo kao san koji sam želela da naslikam.
Kako bi opisala svoju umetnost?
Moj prva slika je bila Kabba. Sanjala sam pre pet godina svoja stopala, crvenu ružu i kako dodirujem najsvetije islamsko mesto. Sutradan sam pokušala da je naslikam, ne znajući kuda će me taj san odvesti.
Koju tehnika koristiš u slikanju?
Slikam akrilikom na platnu. S obzirom na to da sam krenula islamskim pravcem, gde se ne slikaju živi likovi, ponekad predmete kitim raznim materijalima, ostacima nakita, kože, omota od čokoladica koje mi poklone dragi ljudi. Akril je vrlo zahvalan za temperamentne osobe jer se izuzetno brzo suši.
Koja boja se provlači kroz sve tvoje slike i motiv od kojeg ne odustaješ?
Moje slikarstvo se isključivo zasniva na istraživanju i pronalaženju islamske prošlosti i jedinstvenog rajskog cveća koje sanjam. Najdraže boje su mi zelena i ljubičasta, mada volim da intezivan kolorit uvek bude prisutan u zavisnosti od raspoloženja.
Kako si došla do spoznaje da želiš da se izraziš kroz slikanje i da li su za to bila presudna putovanja ili možda nešto drugo?
Oduvek sam volela umetnost i ona je stalno prisutna u meni. Ja se takođe bavim i starim orijentalnim plesovima, pišem pesme, a slikarstvo je došlo kao san. Putovanja su verovatno
dosta doprinela tome kao vrlo važan deo moje duše, svaki put je nova započeta avantura ovog prolaznog života.
O čemu sanjaš?
Uvek je to neki deo prošlosti islama. Dugo godina to u meni živi, iako me niko tome nije učio, pričao, rekla bi da je to čista Božja promisao.
S obzirom na to da živimo u 21. veku, kako vidiš emacipaciju žena sa Balkana, Evropljanki i žena muslimaske veroipovesti?
Mislim da su sve veoma hrabre, da su počele da se udružuju, više razumeju, dopunjavaju sa svojim različitostima. U čoveku je uvek nekako prisutna znatiželja da sazna šta se sa druge strane planete zbiva.
Gde si do sada izlagala i kako vidiš svoju umetničko-izlagačku karijeru?
Za pet godina intenzivnog slikarstva, imala sam čast da izlažem i učestvujem u kolektivnoj „Mileševskoj koloniji“ u Prijepolju 2020/2021. gde je moj rad „Tar ljubavi“ ostao u legatu među svetskim umetnicima.
Imala sam samostalnu izložbu u Galeriji „Zvono“ u prostoru druge čuvene Galerije “Charlama Depot“ u Sarajevu 2021. i još kolektivnih izložbi širom sveta.
Tema aprilskog izdanja RYL magazina je „The Art is Now“. Umetnost sadašnjeg trenutka. Kako vidiš ovaj svoj trenutak?
Zadovoljstvo koje su osetili i prihvatili moje biće, koje je dugo sedelo u svom ateljeu, sanjalo i slikalo, čekajući strpljivo svojih pet minuta. Mislim da sad živim njih. Vreme im je.
10.MAJA 2023. U DOMU OMLADINE BEOGRADA
PIŠE: PR TIM ALEKSANDRE MIKARIĆ
AUTOR FOTOGRAFIJA: ALEJANDRO PAKU SUBIRANA
Medicinski triler o jugoslovenskoj epidemiji
velikih boginjaŠesnaesti Beldocs festival otvoriće dokumentarni film Još jedno proleće autora Mladena Kovačevića, 10. maja 2023. u Domu omladine Beograda.
Ovaj dokumentarni medicinski triler tematizuje epidemiju variole vere (velikih boginja) u Jugoslaviji 1972. godine. Tokom desetogodišnje globalne borbe sa variolom verom, jugoslovenska epizoda zapamćena je kao jedno od njenih najstrašnijih i najinspirativnijih poglavlja.
U celosti sastavljen od arhivskih snimaka, film rekonstruiše događaje u proleće ’72, od trenutka kada je virus s bazara u Iraku unet u Jugoslaviju. Zaraza se širila celih mesec dana pre nego što je otkrivena na Kosovu, dok se u beogradskim bolnicama broj zaraženih neprimećeno uvećavao. Priča je bazirana na intimnoj reminiscenciji naratora i protagoniste, doktora Zorana Radovanovića, koji je kao jedan od retkih imunih epidemiologa u regiji bio na poprištu borbe koja će ostati upamćena u analima svetske medicine. Velike boginje su najsmrtonosnija bolest u ljudskoj istoriji i jedini smrtonosni virus koji je čovek iskorenio, što se smatra jednim od najvećih dostignuća naše civilizacije. Ostajući dosledno faktografskog građi i oslanjajući se na žanrovske konvencije trilera i horora, ovo ostvarenje dočarava zloslutni karakter bolesti i preispituje odnos današnjih i nekadašnjih (jugoslovenskih) društveno- političkih prilika.
Film je imao svetsku premijeru na prestižnom festivalu u Karlovim Varima 2022. Prikazan je i na festivalima Doclisboa, Rotterdam, Festival dei Popoli, Sarajevo i Human Rights Film Festival 2022 u Zagrebu.
Mladen Kovačević je scenarista i reditelj, film je montirala Jelena Maksimović, kompozitor i supervizor montaže zvuka je Jakov Munižaba, a producentkinja je Iva Plemić Divjak.
Film je nastao u produkciji kuće Horopter filmska produkcija, a nacionalni koproducenti filma su Radio-televizija Srbije i Cinnerent Production. Koproducent je i Bocalupo Films iz Francuske. Uz Filmski centar Srbije film je podržao i Doha Film Institute. Projekat ovog srpskog dokumentarnog filma osvojio je nagradu u sklopu programa “VdR–Industry 2021”, industrijskog dela 52. izdanja Festivala dokumentarnog filma Visions du Réel (VdR) u Nionu, u Švajcarskoj.
Mladen Kovačević autor je zapaženih dokumentaraca Srećna nova Yiwu (2017), 4 godine u 10 minuta (2018), Zid smrti, i tako to (2016), Anplagd (2013) i Prenerazila se zimina (2010).
Beldocs, jedan od vodećih međunarodnih festivala dokumentarnog filma u ovom delu Evrope, održava se svake godine u maju u Beogradu. Osnovan 2008. godine, podeljen je u 12 programskih celina, organizuje preko 100 premijernih projekcija svake godine, tokom osam dana trajanja festivala, koji se prikazuju na više od 7 lokacija. Festival Beldocs dodeljuje 6 nagrada u četiri takmičarska programa. Osim filmskih projekcija organizuje niz panela i Master Class predavanja, a u okviru Industry aktivnosti na radionicama, dodeljuju se novčane nagrade za razvoj budućih filmova. Svake godine okupi preko 150 međunarodnih stručnjaka u audio-vizuelnoj industriji, autora i producenata. Više od 200 partnera u Srbiji, regionu i Evropi, podržava rad Beldocs filmskog festivala. Kreativni tim od preko 20 članova organizuje Beldocs festival, uključujući stručnjake iz oblasti filma, dizajna i umetnosti. Beldocs je od 2017. partner u evropskim projektima: #europeanfilmchallenge, AVA Doc, Moving Cinema, Young4Film i član je Evropske dokumentarne mreže. Više informacija na www.beldocs.rs.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ, MAGISTAR FARMACIJE I MASTER ISHRANE I SUPLEMENTACIJE
Umetnost je svuda oko nas. U našem stilu života, svakodnevici, našim delima i načinu kako pristupamo svemu što radimo. Umetnost je i u hrani, piću i svemu što od običnih namirnica možemo da stvorimo našim kreacijama. Kada počela da se bavim ishranom kao novim terapijskim pristupom u tretmanu infertiliteta i u periodu dok sam pisala stručni master rad na ovu temu, nailazila sam na mnogo negodovanja jer je to u prirodi čoveka. Sve što nam je nepoznato na prvi pogled deluje teško i komplikovano, a ja sam kroz medicinske studije počela da slažem slagalice i stvaram svoje novo umetničko delo.
Koliko je ishrana zaista važna za povećanje plodnosti i da li ovo stvarno radi, opisaću vam ukratko kroz neka svoja saznanja i rad iz prakse.
Moj princip rada je takav da pre svega lečimo uzroke steriliteta. Kroz praksu se pokazalo da su to najčešće problemi sa štitnom žlezdom, insulinska rezistencija, kao i policistični jajnici. Ako gledamo sa medicinske strane, mnogo je uzroka neplodnosti i možemo ih podeliti na one koje možemo lečiti i one koje ne možemo da lečimo. Srećom, mnogo je više ovih prvih.
Princip ishrane i ono što je kroz medicinske studije do sada pokazalo najbolji učinak je mediteranska ishrana koja je bogata zdravim mastima, ribom, žitaricama, sa mnogo svežeg voća i povrća.
Ovaj vid ishrane dobar je i kao prevencija različitih kardiovaskularnih bolesti, dijabetesa, malignih oboljenja i mnogih drugih. Mediteranska ishrana je priznata kao jedan od najboljih stilova života i od strane Svetske zdravstvene organizacije i to više puta.
Početna faza je da ishrana bude dodatna terapija pratećim oboljenjima koja su izazvala sterilitet, ali da istovremeno utiče na povećanje kvaliteta jajnih ćelija, ali i spermatozoida.
Vrlo je važno da u samom procesu učestvuju oba partnera kako bismo imali dve zdrave osobe.
Hidratacija je, kao i uvek, jako bitna kroz pametno biranje tečnosti, a to su voda, čajevi, limunada.
U ovoj fazi, uz adekvatnu ishranu za navedena oboljenja, polako pravimo balans u makronutrijentima kroz unos dovoljno antikosidanata kako bismo radili na kvalitetu oplodnog materijala. U drugoj fazi, nakon što smo regulisali hormone i oboljenja ishranom i suplementacijom, prelazimo na smanjen unos ugljenih hidrata, ali ih ne isključujemo, dok povećavamo unos proteina i masti u određenim omerima i menjamo suplemente koji će nam dodatno pomoći u ovome.
Sam proces trebalo bi da traje minimalno tri meseca, ali preporuke su šest meseci. Tad znamo da smo regenerisali telo i spremili ga za novi život.
Stvorili smo novo umetničko delo, zdravo telo kao hram za buduće bebe koje tu treba da stanuju devet meseci.
Šta još moramo da znamo u ovom procesu? Odricanja su neophodna, posebno ako smo prešli određene godine i više nije tako lako doći do trudnoće. Alkohol, cigarete, industrijski šećeri, suhomesnati proizvodi, grickalice - sve to treba da isključimo. Ako nešto jako želimo, ovo odricanje je najmanje što možemo učiniti kako za sebe tako i za sam proces, jer će nam doneti najlepši rezultat, najvrednije bogatstvo i umetničko delo koje ste stvorili uz svoj rad i trud.
Rađene su studije koje su pokazale da je stopa trudnoće znatno niža kod žena koje puše više od 10 cigareta dnevno. Poznato je da nikotin remeti ravnotežu hormona i negativno utiče na zdravlje jajnika i materice; a da ne govorimo o šteti pri razvoju fetusa.
Mnogi parovi piju mnogo više alkohola nego što imaju svest o tome, jer je većini alkohol postao svakodnevica. Za alkohol nije utvrđena bezbedna granica u pogledu plodnosti, ali znamo da može uticati na zdravlje jajnih ćelija i spermatozoida - ne samo da podiže nivo slobodnih radikala u telu, već i iscrpljuje telo vitalnih hranljivih materija koje su potrebne za reprodukciju.
Ono što želim da naglasim je da oba partnera moraju da se odreknu alkohola u nedeljama koje prethode pripremi za željenu trudnoću, bilo prirodnim putem ili procesom vantelesne oplodnje. Neke studije su pokazale da alkohol može smanjiti šanse para za uspešnu vantelesnu oplodnju.
ŠEĆER - Ishrana bogata rafinisanim ugljenim hidratima (kao što su beli hleb, pirinač i testenina, kao i rafinisani šećeri, slatkiši), slatkim
„Neka vaša hrana bude lek, a vaš lek vaša hrana.” Hipokrat
pićima i prerađenom hranom može dovesti do neravnoteže šećera u krvi (koja se manifestuje kroz skokove i padove energije tokom dana), što zauzvrat ima negativan uticaj na zdravlje vašeg reproduktivnog sistema. Nizak nivo šećera u krvi (zbog čega ćete se osećati letargično) stimuliše oslobađanje hormona stresa (adrenalina i kortizola) u telu. Kontinuirano oslobađanje hormona stresa menja način na koji vaše telo reaguje na progesteron, koji je toliko važan za pravilno funkcionisanje menstrualnog ciklusa.
Na ovaj ili onaj način, držanje šećera u krvi pod kontrolom je od suštinskog značaja za optimizaciju vaših šansi za trudnoću, bilo kroz IVF (vantelesnu) ili prirodno.
REŠENJE - Jedite hranu sa niskim GI, bogatu proteinima i zdravim mastima, bobičasto voće, žitarice od celog zrna i skrobno povrće kao što su slatki krompir, šargarepa i cvekla, sveže povrće i voće, mnogo salate, ribe.
Ako se upuštate u proces i ovu ishranu sami, bez pomoći mene kao mentora, vodite se sa nekoliko pravila:
- birajte organsku hranu kad god je to moguće
- obezbedite dobre zalihe antioksidanata kako kroz sveže voće i povrće, žitarice, tako i kroz suplementaciju, jer oni štite od slobodnih radikala koji oštećuju spermatozoide i jajne ćelije
- obezbedite dovoljan unos proteina
- jedite hranu u bojama, neka vam tanjir bude što šareniji, ali nikad prepun
- maslinovo ulje, orašasti plodovi, ribe, semenke neka vam budu glavni izvor masti
- hidratacija je jako važna i zato pijte minimalno dve litre tečnosti svaki dan.
Ovo su samo neke od smernica koje će vam možda olakšati put do vašeg novog umetničkog dela - malene bebice.
Ako mislite da ne možete sami, stojim vam na raspolaganju da zajedno putujemo do vašeg cilja.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Ljubav je stanje svesti i duha. Kada voliš lako i bude ti uzvraćeno. Nije ljubav ako je patnja.
Patnja je ako boli. Boli ako je neuzvraćena ljubav.
Ljubav je kada srce igra. A ne igra ako je neprimećeno. Ako je zauzeto.
Ljubav je snaga misli i plamen tela. A nije sve to ako je telo otupelo i neprihvaćeno od druge strane.
Ljubav je kada se pokloni cvet. Da tada je to najlepša i najnevinija ljubav. A jeste ako cveća nema a ima čokolade.
PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ