STRAST KAO
AUTENTIČNOST
UVODNIK
STRAST KAO AUTENTIČNOST
„Bože, kakav je to bio spektakl na koncertu Coldplaya u Budimpešti. Lana Del Rey u Milanu je bila dobra, onako dobar koncert.“
„Mia, molim te, potpiši ugovor za izlaganje u Hyattu i pošalji nam slike.“
„Šta si rekla koja je tema dvobroja? Strast kao autentičnost. O čemu da pišem?“
„Do kada moram da pošaljem tekst?“
„Kada počinje koncert za orgulje? Šta će biti na repertoaru?“
„Molim vas, koncert mora da počne na vreme jer je posle predviđena misa.“
„Mia, molim te, dođi do nas da vidiš naš biznis.“
„Evo sedi na ovu spravu da vidiš kako mašina za tebe radi kegelove vežbe.“
„Kada si poslala pitanja za intervju? Ne nalazim ih na mailu. Izvini, kasnim, sve kasnim ovog meseca.“
„Lepo se spremite i obucite za fotkanje. Kod mene mora da je sve lepo.“
„Molim vas, potvrdite vaš dolazak na promociju knjige Život preduzetnika.“
„Pošto si ti mene zaposlila i ja bih tebi isto uzvratila. Na oko 1500 karaktera ispričaj zašto ti je neko putovanje u toku leta bilo najlepše.“
„Mia, da li bi bila naš gost u oktobru sa nekom pričom o putovanjima? Izaberi datum koji ti odgovara.“
„Imam jednu ideju za reportažu iz Bocvane, kada bih mogao da ti je predstavim, da se upoznamo i popričamo?“
„Mia, jedan pasus nisam uspela da odbacim jer bi bio narušen sklad. Najteže ga je skratiti.“
„Sonja, jeste mi kupili karte za Ibicu? Samo ručni prtljag i ranac.“
„Molim te, zakaži sastanak u Privrednoj komori. Imam sjajnu ideju – „Svet žene na Balkanu“. Jedva čekam da organizujemo konferenciju.“
„Ja se izvinjavam, ali neću uspeti da dođem na otvaranje izložbe.“
„„Putevima nebeskog“ izdvajam fotografije, tražim ih po folderima i ređam jednu pored druge. Ovo će biti najmoćnije do sada.“
„Kada je čas mađarskog? Dobro, potrudiću se da budem online. Bože, kako je težak ovaj jezik.“
„Pogledaj moju izložbu fotografija „Moj film“ u Hyattu. Do početka septembra je postavljena. Deo prihoda od prodaje ide u humanitarne svrhe za „Decu leptire“.“
„Najavila sam tvoj dolazak ovog ljeta svojoj ekipi.“
„Otvorili smo i izložbu fotografija Branimira Jukića u Radisson Collection hotelu u Beogadu.“
„Ćao, Mia, je l’ možemo da se čujemo?“
I da nema strasti, i da nema puno ljubavi prema poslu koji radim kao da se igram, ja sve ovo ne bih izdržala. Iz lakoće komuniciram, stvaram, kreiram, hodam, gledam, razmišljam. Iz strasti dolazim do svoje autentičnosti koja se oslanja opet na lakoću postojanja i moj osmeh. Stavljam svoj otisak prsta koji je toliko jedinstven na svaki razgovor, susret, pisanje. Otkriću vam tajnu – autentičnost dolazi iz univerzalne ljubavi prema svima i svemu, ali najviše iz vaše prirodnosti.
„Najlepša šminka neke žene je strast. Ali kozmetiku je lakše kupiti.“
Yves Saint Laurent
ANIMA MUNDI
STRAST KAO AUTENTIČNOST
IMPRESSUM
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić,
Dejan Vicai, Adrian de Groot (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Adrian de Groot
Lidija Ćulibrk
Krešimir Macan
Robert Čoban
Dušan Žugić
Suzana Perić
Dajana Švraka Milutinović
Tanja Stupar
Meri Bauk
Ana Paula Arendt
Nikša Dobre
Vera Blagojević Ugrinov
Denis Tomović
Marija Radojković
Fixman
Jasmina Prokić
Bojana Simović
AUTORI
Marija Pasuljević
Davor Dmitrović
Ervin Pašanović
Nebojša Rapaić
Dušan Mirkulovski
Srđan Stanković
Ioanna Batsialou
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Marija Pasuljević
Photo: Nebojša Babić
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
LIČNOSTI U OVOM BROJU
REFRESH YOUR AUTHENTICITY
STRASTVENO AUTENTIČNI
PIŠE: LIDIJA ĆULIBRK, GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MAGAZINA „LEPOTA&ZDRAVLJE”
Ne postoji veća strast, veća sila od one koja nas tera da budemo ono što jesmo, da živimo svoju prirodu. Uprkos... pa, uprkos svemu. Što su prepreke veće ili polariteti unutar nas izraženiji –to je strast snažnija.
Ovo je jednostavna istina i ona će nam postati sasvim jasna i očigledna na jednom primeru, a to je primer osoba koje nisu tako brojne među nama, ali tu silu snažno očituju. Reč je o transrodnim osobama, o pojedincima koji se odluče da promene pol da bi ga usaglasili sa svojim unutrašnjim doživljajem. Ovo mi je prvo palo na pamet jer sam upravo završila čitanje knjige italijanske autorke Silvije Fereri Evina majka (Dokaz izdavaštvo) i još su mi sasvim blizu sve one emocije koje prate mladu osobu koja se ne oseća dobro u koži svog pola, često još od detinjstva. Proces promene pola i svega onoga što se dešava u glavi i telu mlade osobe je jako kompleksna stvar, pa iako je u ovom romanu predstavljen iz ugla majke, jasno je da se ono najteže i najbolnije nalazi upravo u detetu, devojčici koja želi da postane dečak. Mada je iunakinja Silvije Fereri voljena od trenutka začeća, mada su joj roditelji topli i otvoreni ljudi modernih shvatanja, mada ima celu širu porodicu na svojoj strani. I ta porodica, pored svog razumevanja, silno želi da kaže, da krikne na njeno uvo “NE”, jer je ono što čeka njihovo dete bolno, jer je komplikovano, neizvesno. Dete ipak može da podnese sve to, jer žudi da ostvari svoju prirodu, svoju suštinu. Kokteli hormona, teške nuspojave, veliki i bolni rezovi, ožiljci koji su grubi i nikad ne prolaze, novi delovi tela za koje se ne zna hoće li i kako će funkcionisati. Da bi bila ono što u svojoj duši oseća da jeste. Kakva sila, kakva strast!
Svi mi, autentičnost, naravno, u svakodnevici ostvarujemo na najrazličitije, male i malo veće načine, počev od toga da li smo tihi jutarnji tip koji ćuti i dva sata pije kafu ili se odmah bacamo u aktivnost, a kafu pijemo u trku. Da li ćemo se odlučiti da radimo dosadan posao koji nam obezbeđuje sigurnost ili zanimljiv posao koji nas tera na samu ivicu egzistencije. Da li ćemo ići iz veze u vezu u potrazi za Pravim ili ćemo sve prepustiti slučaju.
Istraživanja otkrivaju da su ljudi umorni od manipulacije njihovim potrebama i željama, koja se u modernom dobu velikim delom sprovodi putem političke volje, društvenog pritiska, ali i putem marketinških kampanja, uticaja poznatih ličnosti i influensera, koji takođe predstavljaju svojevrsnu vrstu društvenog pritiska. Svi oni često u nama vide samo glasače ili potrošače, i time nas stavljaju u poziciju da se za svoju autentičnost strasno borimo ili da pokleknemo i na nju zaboravljamo.
O autentičnosti se mnogo govori i u poslovnom svetu. U TED govorima, na konferencijama, u publikacijama, neprekidno se govori o „autentičnim liderima“, koji će delati sa integritetom svoje celokupne ličnosti i motivisati ljude oko sebe kako bi zajedno postigli uspeh.
S druge strane, ponekad je zapanjujuće koliko lako odustajemo od svoje autentičnosti i posežemo za jeftinim, instant rešenjima. Nedavno sam posetila jedan kompanijski događaj na kom je prisustvovalo mnogo poslovnih, u večernje ruho odevenih, žena, u svojim četrdesetim i pedesetim godinama. Iznenadila sam se koliko su ličile jedna na drugu, a u polumraku i bez
naočara, dobrano sam se namučila da shvatim koga poznajem, a koga ne i ko je ko. Zar upravo naše lice nije ogledalo naše suštine i kako to da smo spremni da od njega odustanemo tek tako?
U isto vreme sam razgovarala sa prijateljicom o tome koliko je mali broj ljudi koji u odraslom dobu promene lično ime, u vreme kada je sve postalo podložno promeni. Lično ime na koje naučimo da se odazivamo od malena, koje je prvi bedem našeg selfa i koje koristimo u sklapanju prvih rečenica dok još ne spoznamo funkciju zamenice ja, dočeka nas negde sa sedam godina, u prvom razredu, kada ga možda po prvi put ozbiljno procenimo u kontekstu odeljenja, u školama gde smo neprekidno prozivani. Tada još ne možemo ništa da učinimo s njim, a od tada pa do 18. rođendana, ono se toliko ugradi u naše poimanje sebe da zaista samo mali broj ljudi odluči da ga promeni. Sa licem je drugačije. Iako imamo na raspolagaanju čitavu paletu imena koja bismo mogli da izaberemo, ta lica, što se više “dorađuju”, postaju sve sličnija i sličnija drugim licima oko nas. Da, dobro, dobijamo mladost i svežinu, a to je izgleda najvažnije u ovom istorijskom trenutku – ali gubimo autentičnost ličnog fizičkog izgleda. Kao i autentičnost našeg ličnog i jedinstvenog starenja (pa i propadanja, što da ne).
Ovaj nesklad je posledica toga što naša ličnost nije jednostavna – i najveći altruista se ponekad može uhvatiti ukoštac sa osećanjima mržnje prema bližnjima, svi imamo mušku i žensku stranu, introvertne i ekstrovertne polaritete, emocionalne i stoičke načine reagovanja. Ono što smo mi sastoji se od različitih, često suprotstavljenih, pa čak i kontradiktornih, aspekata, a upravo autentičnost je ujedinjujuća snaga u stalno promenljivom toku iskustva. „Što je veća autentičnost osobe, to je ona svesnija činjenice da poseduje ove višestruke aspekte
sebe koje teži da integriše u kohezivnu samostrukturu“, napisali su psiholozi Majkl H. Kernis i Brajan M. Goldman, u definisanju autentičnosti i razvijanju komplikovanog načina njenog merenja.
Dakle, strast je možda i najprisutnija kada su previranje i borba polariteta u ličnosti najizraženiji. Slično kao i u ljubavi.
Kada upoznate neku osobu i ona vam se dopadne – erotska privlačnost je na vrhuncu, zar ne? Kasnije, na žalost, ona splasne – ali zašto je to tako? Iz prostog razloga što je seksualnost veoma jednostavan način produbljivanja bliskosti i vezanosti dve jedinke. Sećate se priče o oksitocinu? Kada je par već dovoljno dobro vezan (surova biologija i darvinizam), tada strast može slobodno da opadne i opada –jer veza veza već postoji, možda je i brak već tu, možda i dete na putu...
Dakle, strast, globalno, ima ulogu uspostavljanja ravnoteže – homeostaze, koja je najracionalniji vid postojanja jedinke jer joj štedi energiju i omogućava joj da opstane, da preživi, pa i da prežive njeni geni. Kad se to dogodi, strast se povuče do neke sledeće rizične situacije. Na primer, strast koja se rasplamsa kada ste dugo odvojeni (i naravno, cilj joj je da vas vrati jedno drugom).
Cela ova priča ne bi imala puno smisla kada ne bi mogla da nam bude od pomoći. Da prepoznamo emocije u nama, da razumemo zašto su nastale i kako se menjaju, kako menjaju nas kao ličnosti. A poznavanje onoga šta se dešava u nama je prvi korak ka prihvatanju, a potom i menjaju sebe, jer promena je ono stanje koje vodi održivosti naših individualnosti (ma kako to paradoksalno zvučalo), a život u skladu sa samim sobom jeste upravo taj u pravcu kog treba da se menjamo, da napredujemo.
ONA, ŽENA ZMAJ
USPEH NIJE SLUČAJNOST
INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
MARIJA PASULJEVIĆ, COUNTRY DIREKTORKA FITPASSA U SRBIJI, ROĐENA U ŠVEDSKOJ, OBRAZOVANJE STEKLA U AMERICI, ITALIJI , AZIJI, RADILA U NJUJORKU
PRE NEGO ŠTO SE VRATILA U SRBIJU I SVOJ POSLOVNI USPEH NASTAVILA U BEOGRADU. ŽENA SVETA KOJA SVOJU ENERGIJU, ZAJEDNO SA SVOJIM TIMOM, USMERAVA U PRAVCU SPORTA I ZDRAVOG ŽIVOTA. BREND FITPASS JE PROSLAVIO PRVIH 10 GODINA USPEŠNOG POSLOVANJA JUNA 2024. GODINE. PARTY JE BIO UPRILIČEN NA BELOM DVORU. SVE JE IZGLEDALO FILMSKI I SVETSKI KAKO I DOLIKUJE JEDNOJ OVAKVOJ KOMPANIJI.
MARIJA JE STALA NA CRVENI TEPIH SA PONOSOM ISTIČUĆI KOLIKO JE VAŽAN TIMSKI RAD KOJI OBEZBEĐUJE USPEH. ONA NOSI TU VIZIJU KAKO SE USPEŠNO KORAČA NAPRED KORISTEĆI SVOJE OGROMNO ZNANJE I ISKUSTVO KOJE JE STEKLA ŠIROM SVETA, RADEĆI NA RAZNOLIKIM PROJEKTIMA. U ZEMLJI SVOJIH RODITELJA, MARIJA PASULJEVIĆ STRAŠĆU PREMA POSLU I ODGOVORNOSTI PRAVI ISKORAK U NAČINU POSLOVANJA I POSTIZANJU USPEHA.
Srpskih korena, rođena si u Švedskoj u Geteborgu, obrazovanje si sticala na različitim kontinentima, a poslednjih nekoliko godina živiš i radiš u Beogradu. Kako Beograd, kao novi dom, doprinosi tvom životu i radu nakon toliko svetskih iskustava?
Iako sam provela godine putujući i živeći u raznim delovima sveta, dolazak u Beograd donosi mi osećaj stabilnosti i inspiracije. Svaka zemlja u kojoj sam živela obogatila je moje iskustvo i pružila mi različite perspektive. Beograd, iako nije mesto gde sam odrasla, postao je moj dom i mesto gde se osećam povezanom sa svojim korenima. Ovaj grad ima poseban šarm – spoj tradicije i modernog me stalno inspiriše. Energija i dinamika Beograda pružaju mi mnogo prilika za profesionalni razvoj i kreativno izražavanje. Kako volim da kažem – ‘Beograd je mesto gde prošlost i budućnost koegzistiraju u savršenom skladu.’ Pored toga, Beograd je grad gde sam pronašla novu zajednicu prijatelja i kolega koji dele iste vrednosti i strasti, što mi daje dodatnu snagu i motivaciju u svakodnevnom radu.
Šta ti je kao poslovnoj ženi u svetu biznisa i konkurencije važno da tvoji poslovni partneri vide u tvom radu i komunikaciji?
U svetu biznisa, posebno u današnje vreme kada je konkurencija velika i privreda sve jača, važno mi je da poslovni partneri vide iskrenost i integritet u mom radu. Transparentna i otvorena komunikacija je ključna za izgradnju poverenja u svakom odnosu, pa tako i poslovnom. Takođe, trudim se da pokažem jednaku posvećenost i profesionalizam na svakom projektu koji radim. Važno mi je da sve moje kolege i saradnici znaju da mi je stalo do zajedničkog uspeha i da sam uvek spremna da ulažem maksimalan trud. Doza humora i pozitivne energije nikad ne škodi u biznis svetu, kao što je ovaj u kojem živimo! Verujem da autentičnost i iskrena strast prema poslu stvaraju najbolju osnovu za dugoročne i uspešne poslovne odnose.
U svoj posao unosiš i svoj lični, autentični pečat. Koja je tvoja formula uspeha?
Moja formula uspeha je kombinacija strasti, posvećenosti i autentičnosti. Verujem da je
ključno biti veran sebi i svojim vrednostima. Kada radiš nešto što voliš i u šta veruješ, to se prenosi i na rezultate. Uvek se trudim da donesem svežinu i kreativnost u svaki projekat. Takođe, na svakom projektu se razvijam i učim nešto novo, jer smatram da je neprestano usavršavanje ključ za dugoročni uspeh. I, naravno, rad sa sjajnim timom ljudi koji deli iste vrednosti, kao što je Fitpass tim, zaista je neprocenjiv. Inspiracija za mene dolazi iz mnogih izvora, ali suštinski verujem da su strast i autentičnost ono što pokreće svaki uspešan projekat. ‘Uspeh nije slučajnost; to je rezultat strasti, posvećenosti i neprekidnog rada na sebi.’
Da li lepota, kultura, obrazovanje otvaraju vrata u poslovnom svetu?
Složila bih se da kultura i obrazovanje treba da otvore mnoga vrata, ali verujem da je suštinska vrednost u karakteru i sposobnostima koje pokažeš. Pravi utisak ostavlja ono što je ispod površine – znanje, radna etika i empatija. Kultura i obrazovanje daju širinu perspektive i pomažu u razumevanju različitih ljudi i situacija, što je neprocenjivo u poslovnom svetu. Na kraju dana, ono što vrata zadržava otvorenim su radne navike, profesionalizam i sposobnost prilagođavanja. Moj cilj je da kroz svoj rad i pristup inspirišem druge da vrednuju autentičnost i integritet iznad svega. ‘Prava lepota dolazi iznutra, a istinska vrednost leži u onome što doprinosimo svetu svojim delima.’
Od novembra 2023. godine si na čelu srpskog brenda Fitpass. U junu ste proslavili 10 godina rada u Srbiji. Verujem da si ponosna na svoj tim.
Apsolutno! Tim koji imam čast da vodim je izvanredan – sklop vrednih, ambicioznih i požrtvovanih ljudi. Proslava 10 godina poslovanja bila je kruna našeg truda i posvećenosti. Organizacija takvog događaja zahtevala je mnogo rada i koordinacije uz sve naše aktivne projekte, ali kada imate tim
koji je tako posvećen i profesionalan, sve se čini lakšim. Ponosna sam na svakog člana Fitpass tima i zahvalna na njihovom velikom doprinosu. Bez njih, Fitpass ne bi bio ono što je danas. Proslava je bila ne samo prilika da se osvrnemo na postignute uspehe, već i da zajedno planiramo budućnost i nove ciljeve. ‘Tim je srce svakog uspeha, a Fitpass tim je zaista neprocenjivo srce našeg uspeha.’
Koje su prednosti vlasnika aplikacije Fitpass?
Korisnici Fitpass aplikacije zaista imaju niz prednosti. Prvenstveno omogućavamo pristup u preko 500 objekata, u više od 40 gradova, sa preko 70 disciplina – sve to sa jednom aplikacijom, što pruža veliku fleksibilnost i raznolikost u treninzima. Uz to, korisnici mogu lako pratiti svoje aktivnosti kroz aplikaciju, što im pomaže da ostanu motivisani. Naši partneri nude ekskluzivne popuste i pogodnosti, što dodatno povećava vrednost Fitpass članstva. Fitpass je usluga dizajnirana da olakša put ka zdravijem i aktivnijem životu. Takođe, redovno uvodimo nove funkcionalnosti i partnerstva kako bismo našim korisnicima pružili najbolje moguće iskustvo. Dakle, ako još niste –instalirajte Fitpass i iskusite sve prednosti koje nudimo!
Uskoro se organizuje Fitpass Games – koji je koncept?
Fitpass Games je uzbudljiv događaj koji se održava 10. oktobra ove godine i ima za cilj da spoji zabavu i rekreaciju. Koncept je jednostavan, ali efektan – takmičenja u raznim sportskim disciplinama gde učesnici mogu testirati svoje granice i uživati u druženju sa istomišljenicima. Ovo je prilika za naše korisnike da pokažu svoje veštine, ali i da se zabave i upoznaju nove ljude. Cilj nam je da promovišemo zdrav životni stil kroz igru i takmičenje, stvarajući pritom pozitivnu i motivišuću atmosferu. Verujemo da fizička aktivnost i rekreacija mogu biti i zabavne i korisne, a Fitpass Games su osmišljene da
O BRENDU
FITPASS JE VODEĆI BREND U OBLASTI SPORTA
I REKREACIJE U SRBIJI OSNOVAN 2014. GODINE, KOJI JE KORISNICIMA OMOGUĆIO
PRISTUP RAZLIČITIM SPORTSKIM OBJEKTIMA
I AKTIVNOSTIMA ŠIROM ZEMLJE PUTEM
JEDINSTVENE ČLANARINE – TIME STVARAJUĆI FITNESS REVOLUCIJU.
FITPASS CILJ JE DA INSPIRIŠE LJUDE DA ŽIVE
AKTIVNO I ZDRAVO, NUDEĆI IM FLEKSIBILNOST
I RAZNOVRSNOST U ODABIRU SPORTSKIH
DISCIPLINA. 2019. GODINE LANSIRANA JE
FITPASS APLIKACIJA KOJA BROJI VIŠE OD 500
OBJEKATA U SRBIJI KOJI SE MOGU POSETITI UZ
FITPASS. 2019. GODINE FITPASS BREND POSTAO JE ZVANIČAN DEO UP GRUPE, REZULTIRAJUĆI
TIME DA JE FITPASS DANAS NEIZOSTAVAN
KORPORATIVNI BENEFIT.
to dokažu. ‘Kroz igru i takmičenje, zajedno stvaramo zdraviju zajednicu.’
Izabrali ste i ambasadora sportistu za Fitpass. Da li je kroz njegovu ličnost izražena i filozofija same kompanije?
Naravno! Mihail Dudaš savršeno oličava vrednosti naše kompanije. Njegova posvećenost sportu, upornost i želja za stalnim napredovanjem su osobine koje delimo i mi u Fitpassu. Njegov uspeh i integritet inspirišu mnoge, a to je upravo ono što želimo da prenesemo našim korisnicima. Kroz saradnju sa njim, nadamo se da ćemo motivisati još više ljudi da se uključe u sport i usvoje zdrave životne navike. Njegova priča je dokaz da sa pravim pristupom i posvećenošću svako može postići velike stvari. ‘Inspiracija dolazi od onih koji žive svoje vrednosti svakodnevno, a Mihail je živi primer te filozofije.’
Otvara se i Fitpass Crna Gora. Da li svoj tim vodiš u Podgoricu ili na primorje?
Otvaranje Fitpassa u Crnoj Gori je izuzetno uzbudljivo poglavlje za nas. Iako još uvek ne mogu otkriti sve detalje, mogu vam reći da ćemo uskoro podeliti više informacija o načinu funkcionisanja naše usluge u Crnoj Gori. Ono što mogu da otkrijem je da će Fitpass Crna Gora ponuditi iste benefite i fleksibilnost kao i u Srbiji. Što se tiče vođenja tima, planiramo da budemo prisutni i u Podgorici i na primorju kako bismo bili dostupni što većem broju korisnika. ‘Fitpass
je više od aplikacije; to je zajednica koja se širi i raste, a mi smo tu da podržimo svaki korak na tom putu.’
Tema letnjeg dvobroja RYL magazina nosi naziv „Strast kao autentičnost“. Koliko svoj posao radiš iz ljubavi i strasti, i kako to kreira tvoju autentičnost?
Posao koji radim je definitivno vođen ljubavlju i strašću. Svaki projekat i svaki zadatak koji preuzimam, radim sa velikom predanošću, jer verujem da samo tako mogu da pružim najbolje rezultate. Strast me motiviše da stalno napredujem, učim i inoviram. Autentičnost dolazi iz moje posvećenosti da ostanem verna sebi i svojim vrednostima, bez obzira na izazove. Kako često kažem – ‘Kada radite ono što volite, nijedan dan nije radni dan.’ To je filozofija koju nosim sa sobom i koja mi pomaže da se suočavam sa svim poslovnim izazovima sa osmehom i energijom.
ON, OSTVAREN I USPEŠAN
BESKOMPROMISNA LJUBAV
BOŠKO RADOJKOVIĆ, OSNIVAČ I VLASNIK GUITAR ART FESTIVALA KOJI JE OVE GODINE OBELEŽIO 25 GODINA POSTOJANJA.
ZAVRŠIO JE MUZIČKU AKADEMIJU U BEOGRADU I NAKON MNOGOBROJNIH GOSTOVANJA PO SVETSKIM FESTIVALIMA JE USPEO DA 2000. GODINE ORGANIZUJE PRVI GITARSKI FESTIVAL U SRBIJI. DANAS JE BEOGRADSKI GUITAR ART FESTIVAL JEDAN OD PET NAJVEĆIH FESTIVALA KLASIČNE GITARE U SVETU. GODINE 2001. OSNOVAO JE ASOCIJACIJU KLASIČNIH GITARISTA JUGOISTOČNE EVROPE (ASEG - ASSOCIATION OF SOUTH-EASTERN EUROPEAN GUITARISTS), U KOJOJ JE I DANAS AKTIVAN KAO PREDSEDNIK. IMA PREKO 35 GODINA PROFESORSKOG STAŽA, A U PERIODU OD 1. JANUARA 2012. DO MAJA 2014. BIO JE DIREKTOR JUGOKONCERTA, NAJVEĆE KONCERTNE AGENCIJE ZA PROMOCIJU KLASIČNE MUZIKE U SRBIJI.
NJEGOVA GUITAR ART KORPORACIJA TRENUTNO IMA DVE PRIVATNE ŠKOLE, SOPSTVENU
PRODUKCIJU, KAO I DVA FESTIVALSKA IZDANJA – LETNJE U HERCEG NOVOM I ZIMSKO NA KOPAONIKU. TO JE PRVA TROJKA GUITAR ART FESTIVALA KOJOM POČINE DALJA EKSPANZIJA FRANŠIZE OVOG FESTIVALA PO SVETU.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
Motiv za osnivanje Guitar Art Festivala?
Status i rešavanje najosnovnijih potreba i aktivnosti klasičnih gitarista Srbije kroz jedan kontinuirani događaj u Beogradu. Na osnovu toga sam 1999. godine zamislio, potom ideju stavio na papir i 2000. pokrenuo Guitar Art Festival.
Da li si ponosan na 25 godina aktivnog festivala, koji je ugostio mnoge svetske i domaće gitariste? Od klasičnog art festivala postali ste art festival po ukusu široke publike.
Vrlo sam ponosan! Festival je odavno prevazišao standardno poimanje jednog takvog opšteg događaja i postao svestrana platforma za edukaciju, prezentaciju i komunikaciju gitarskog sveta, a pre svega most za sve naše gitariste ka njoj.
Od prvog dana, festival je bio po ukusu široke publike. Od moje sklonosti i ljubavi ka muzici Albeniza, Tarege i Španije, formirao sam aktivnosti i program za klasičarsku branšu, a zahvaljujući Elvisu, Bitlsima, Stonsima, Abi… rock & roll je
od prvog izdanja bio neizostavni deo festivala.
Žice su žice, a kvalitetnu i lepu muziku svi ljudi ovog sveta trebaju i osećaju, bez obzira kojeg je žanra.
Da li si mislio da je put kojim ideš ispravan?
Apsolutno, jer kada se borite za nešto što je istinito i životno neophodno, a pritom ste iznikli iz te branše, taj je osećaj ispravnosti i nepokolebljivosti prirodno usađen od prvog dana i trajaće, siguran sam, do kraja.
Koja je formula tvog uspeha?
Kad bih spojio svoje + i –, možda bih izdvojio:
- kontinuiranu upornost – tvrdoglavost
- životnu posvećenost – fanatizam
- veliki rad – radoholičar
- spontanu kreativnost – neodlučna Vaga :)
A na kraju uvek dolazi i ostaje LJUBAV, jer sam ipak gitarista i beskompromisno volim to što radim!
Kako izgleda saradnja sa svetskim umetnicima?
Raznolika, skoro uvek laka i lepa, pogotovo sa najvećim umetnicima. Zapravo i nije bilo loših saradnji, već samo lakših ili težih za produkciju, ali ono što mi ostaje u glavi su provedeni momenti, pogledi, reči, misli i osećaji... meni večna inspiracija i potvrda (Ennio Morricone, Paco de Lucia, Sting, John Williams, Pepe Romero, Luz Casal, Dulce Pontes, Mariza, Buika, Vaya Con Dios, Herbie Hancock, Air, Pink Martini, Tommy Emmanuel, Rosenberg Trio, Vlatko Stefanovski).
Šta bi izdvojio kao prednost održavanja koncerata u Beogradu i koliko srpska publika voli klasičnu gitaru?
Prednost i privilegija je imati značajne i velike koncerte u svom gradu. Praktično je zbog vremena, finansija, druženja, a sa druge značajnije strane – ispunjava dušu lepotom i osećajem da smo i dalje svet. Sva publika voli gitaru, klasičnu sigurno manje i to je posledica neinformisanosti i neobrazovanja, međutim to se vrlo lako menja za svakoga ko prvi put dođe na festival – uvek nam se vraća!
Ove godine ste organizovali KONCERT ZA
REKORD. Cilj koncerta je bio da se postavi prvi nacionalni gitarski rekord, koji će svake naredne godine da se uvećava. Guitar Art Festival je pozivao sve gitariste koji znaju osnovne akorde i imaju od 7 do 77 godina da se priključe najvećem gitarskom koncertu u Srbiji. Kako je izgledala svirka 1000 gi-
tarista na Trgu republike?
U startu nisam na taj način zamislio taj koncert, ali se tako desilo! Zbog jubileja i ASEG-a, imao sam skoro 500 mojih gitarista na festivalu, studenata, profesora, orkestara, gostiju većinom iz inostranstva, pa sam poželeo da ih sve okupim na Trgu republike, da odsviramo dve pesme, slikamo se i napravimo uspomenu iz Beograda. Ideja je vrlo brzo i dobro svuda primljena, a kada je i od nadležnih ustanova dobila podršku, nadogradio sam je i finalizirao naslovom i poentom: KONCERT ZA REKORD. Fenomenalno je bilo, pa nastavljamo sledeće godine. Hvala svima!
Kada se osvrneš unazad, šta vidiš od pređenog puta, a šta je ono što je ispred vas?
Festival mi je prebrzo, nesvesno doneo i odneo proteklih 25 godina, ali mi je zadržao osmeh, entuzijazam, veru i ljubav da moja gitara i ja možemo SVE! Zato, kao i ranije, ne razmišljam toliko o budućnosti, puštam da se i dalje sama stvara uz pomoć mojih snova, mašte i prijatelja. Iskreno se vodim njima, pa dokle god budem stigao, biću zadovoljan i srećan!
Tema julsko–avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Strast kao autentičnost“. Sve ono što radiš i način na koji živiš je proizvod tvoje strasti koja te čini toliko jedinstvenim i autentičnim. Ta večna vatra kreira tvoju autentičnost.
Da li je ovo pitanje za razmatranje ili konstatacija? :)
Šta god bilo, slažem se, jer se i prepoznajem!
YOUR NEMIR
NIJE STRAST, NIJE...
Nije strast, nije...
Ali, nešto te povuče, povuče te neko... svako na svoju stranu. Pa ne razmišljaš mnogo o tome, pa se ne osvrćeš, potrčiš, za njima kreneš i zalutaš tako. Ali, lepo je. I nije strast, nije... Prilegneš onda, mali među zvezdama. Pa ti bude neprijatno što si tamo go, pa se zavučeš pod sebe da se ogreješ nadom, pa se ogrneš strahom. Pa toplo –hladno. Pa onda sve te misli... i želja! Nije strast, nije... kao što ni taj put kojim si pošao nije pravi. Jer nikada nije ni bio tvoj; samo jedan za koji si mislio da treba njime ići, neko ko ti se dopao da budeš, ali nisi.
Ali zvezde jesu. I želja.
Udahni duboko i kreni. U sebe, pre svega. Pogled visoko, okom duboko. Jer želja jeste. Promeni sve što treba. Promeni glas. Padaj i udavi se. Budi svoj sopstveni pustolov. Probudi se na neobičnim mestima. Zapijaj se sa čudacima. Čitaj samo poeziju i proročanstva (To je, u stvari isto). Sve ostalo samo si video u prolazu. I radi, radi, radi. Prestani da se isčuđavaš krajolicima. Ostavljaj tragove za sobom.
Nije strast, nije... Ni ti nisi taj koji si hteo da budeš. Ali, ako si dovoljno bilizu čućeš neke reči o tome. Što čudnije reči to si biliže. Tron na koji si poželeo da sedneš ionako nikada nije ni postojao. Lagan si i lako se krećeš. Važno je da bude tako. Porastao si (među ljudima), postavio svoja pravila (čime god da si se bavio!) Tvoje stare oči sada su neke druge koje te gledaju. Tvoj stari put je staza kojom će drugi da idu. Tvoj put sada je putovanje. Tvoje oči su zvezde. I toplo i hladno. Nemaš više čime da se pokriješ. Nemaš više od čega da se kriješ. Moraš dalje na svoj put. Zvezda si. I želja.
„Na svojim linijama života čovek se susreće s minimalnim brojem prepreka i sve okolnosti se udešavaju tako da idu njemu u korist. Frejle čovekove duše se uspešno upisuje u liniju svog života i s lakoćom postiže svoje ciljeve. Isto kao što se originalni ključ od kuće lako okreće u ključanici i otvara zaključana vrata. Nema potrebe da tačno znamo zašto i kako se sve to odvija. Važna je samo činjenica da svaki čovek ima svoj put. Stoga, ako korača prema svom cilju prolazeći kroz svoja vrata, u životu će mu sve biti dobro. U suprotnom, ako skrene sa svog puta, na njega se obrušavaju najrazličitije nevolje i život mu se pretvara u neprestanu borbu za opstanak. Za dušu je to prava tragedija.”
Vadim Zeland: Šum jutarnjih zvezda (knjiga 2.)
REFRESH
YOUR ART
SLIKAR KOJEM SE DOGAĐA ŽIVOT
DAVOR DMITROVIĆ, AKADEMSKI SLIKAR IZ ZAGREBA, MAGISTRIRAO JE 2019. GODINE NA AKADEMIJI LIKOVNIH UMETNOSTI U ZAGREBU, ODSEK GRAFIKA, U KLASI PROFESORA JOSIPA BAĆEA. ISTE GODINE UPISAO JE DOKTORSKE STUDIJE NA CHINA ART ACADEMY, U HANGZHOU, U KINI. DAVOR IMA VELIKI BROJ SAMOSTALNIH I GRUPNIH IZLOŽBI ORGANIZOVANIH U HRVATSKOJ I U INOSTRANSTVU. NJEGOVI RADOVI SEŽU OD DUHOVNIH I SENZUALNIH SLIKA DO SVAKODNEVICE.
DMITROVIĆ JE DO SADA IMAO IZLOŽBU U KRAGUJEVCU, OSTVARIVŠI SJAJNU SARADNJU SA SVOJIM GALERISTOM DEJANOM ALEKSIĆEM, SA KOJIM TEMELJNO PRIREMA SVAKI SLEDEĆI RAD. NJIH DVOJICA ZAJEDNIČKIM SNAGAMA ISPISUJU BUDUĆU ISTORIJU SLIKARSKE SCENE.
DEJAN ALEKSIĆ, OSNIVAČ I VLASNIK ALEKSIĆ GALERIJE, U SVOM UMETNIČKOM PROSTORU
OKUPLJA SLIKARE I UMETNIKE SA BALKANA KOJI STVARAJU U REGIONU I VAN NJEGA. KAO KOLEKCIONAR, ON PRUŽA SIGURNOST I ZNANJE UMETNICIMA SA KOJIMA SARAĐUJE. ONO ŠTO SLEDI 2025. GODINE JE VELIKA IZLOŽBA DAVORA DMITROVIĆA U ALEKSIĆ GALERIJI.
Kažu da si netipičan slikar. Kako ti vidiš sebe?
Ne bih rekao da sam netipičan. Naše vrijeme toliko robuje stereotipima i već unaprijed osmišljenim receptima u likovnoj umjetnosti da se svaki otklon od onoga što očekuju institucije doživljava kao šok, ako ne i blasfemija. Figuracija kakvu ja radim nije neobična u svijetu, samo smo mi, kao i obično, na repu događaja, robujemo ideji avangarde od prije 50 godina. Vidim se kao nekoga tko je pronašao svoj glas, kao nekoga tko radi s uvjerenjem. Vidim se kao znatiželjnog slikara. Vidim se kao slobodnog slikara koji dopušta da mu se dogodi život.
Slikaš svet koji nam dolazi iz bajki, tražiš ga duboko u sebi, otkrivaš neotkriveno. Koliko je lepote u tome svemu?
Bajke su nas zajednički unutrašnji svijet. Mislim da smo se svi u nekom trenutku osjećali kao neki princ ili princeza, kao Pinokio kad bismo lagali, kao goli car koji hoda ulicom kad bismo mislili da svi vide kroz nas. Ljepota bajki je baš u tome što nas sve povezuju te uloge i situacije. Ono što postaje otkriveno su moje situacije u kojima se tako osjećam ili prikaz ljudi koji prolaze kroz moj život. A u našem životu postoji u suštini samo ljepota. I sreća i tuga, i sve neke situacije između su lijepe.
Kakva je uloga slikarstva u 21. veku?
Slikarstvo ima ulogu neposrednog zbližavanja autora s publikom. Ispunjava duboku potrebu za konekcijom. Pa i kad se radi o socijalno angažiranom artu, autor se skretanjem pažnje na teme koje su bitne također povezuje s publikom. A da bi se to postiglo, slikarstvo prvo mora biti iskreno.
Kako je došlo do saradnje sa galeristom Dejanom Aleksićem?
Naša suradnja počela je preko društvenih mreža, točnije preko Instagrama. U tom periodu sam radio pretežito crteže, a Aleksić je vidio u njima iskrenost koja je toliko važna. Nakon moje izložbe tog ciklusa u Zagrebu, na Aleksićev poziv ponovili smo manju verziju te izložbe sa novim crtežima u showroomu galerije. Idući veći projekt nam je bio samostalna izložba u novom prostoru galerije. Pa nakon mog boravka u Kini, mjesec dana slikanja u Kragujevcu. Vjerujem da imamo sličan senzibilitet za art. Aleksić odlično poznaje scenu naših prostora već dvadeset godina, te mi je i njegov feedback bitan.
Mesec dana si slikao u Kragujevcu. Šta je sve izašlo iz tebe i do kakvih si spoznaja došao?
Uh, tih mjesec dana nisu mogli doći u boljem trenutku. Taman kad sam se neplanirano vratio ranije iz Kine, Aleksić me pozvao u Kragujevac. Osigurao mi atelje i smještaj, u suštini sve što mi je trebalo da se bavim samo artom. Uz slikanje,
HEY,
THINK I CAN SEE MY HOUSE FROM
upoznao sam predivne ljude koji su me odmah prihvatili. Napravio sam tri slike koje su vrlo brzo i prodane, a jedna spoznaja do koje sam došao je da ne možeš predvidjeti gdje ćeš biti u životu za mjesec, dva ili šest, ali ću imati dobre ljude oko sebe.
Kako je protekla izložba „Priče za malu decu“ u Aleksić galeriji?
Izložbu „Priče za malu decu” smo dogovorili nakon otvorenja u zagrebačkoj galeriji Forum u prvoj polovici 2023. godine. Za izložbu u Aleksić galeriji napravio sam tri nove slike velikog formata, te smo izložili i dio slika koje su bile izložene u Zagrebu. Radeći na njemu, ovaj ciklus mi donosi veliko zadovoljstvo i mislim da to i publika osjeti. Otvorenje je prošlo genijalno, sa par lijepih iznenađenja.
Koliko se danas traže odličan galerista i izvrstan slikar?
Baš sam jučer pričao sa prijateljem slikarom u New Yorku i dotaknuli smo se sličnog pitanja. Kad suradnja počne tako da galerist kontaktira umjetnika, kao što se dogodilo meni s Aleksićem, a i prijatelju isto, onda je to idealna situacija. Galerist će uvijek za suradnju birati nekoga po svom senzibilitetu, a to znači da ste već u startu slični u onome što tražite od arta.
Šta Dejan Aleksić kao osnivač i vlasnik Aleksić galerije pruža svojim slikarima?
Moje iskustvo govori da je Aleksić fokusiran na kvalitetu a ne kvanitet. Galerist koji zastupa i prodaje radove umjetnika koje i sam ima u kolekciji znači da s tom kustoskom selekcijom pristupa tome na osoban način. To je ozbiljna suradnja, koja teče bez problema.
Galerija Aleksić je značajan faktor regionalne umetnosti U kom pravcu ćeš ti kao slikar ići samostalno, a kuda idete zajedno?
Aleksić galerija je svjetionik na nemirnom moru umjetničkog tržišta i držat ću se njegova svjetla. Mislim da mi ta suradnja daje veliku slobodu i sigurnost koja je potrebna za kvalitetnu produkciju novih radova.
Pripremate veliku izložbu u Aleksić galeriji 2025. godine
Ovo će nam biti najveći zajednički projekt do sad. U pripremi je otprilike 15 slika velikog formata i katalog koji će obuhvatiti sve radove ovog ciklusa do sad, uključujući i nove slike koje će biti izložene i dostupne za prodaju. Mislim da ćemo s tom izložbom napraviti lijepi veliki korak unaprijed. I u slikarskom smislu i u našoj suradnji.
WHAT A DIFFERENCE A DAY MAKES, AKRIL NA PLATNU, 200X150CM, 2024.
YOUR LIFE
STRAST ŽIVOTA, STRAST POSTOJANJA – DOK JE SLIJEDITE ŽIVITE
PIŠE: KREŠIMIR MACAN, PR EXPERT, DIREKTOR I VLASNIK AGENCIJE ZA ODNOSE SA JAVNOŠĆU „MANJGURA
Nema kraja. Nema početka. Postoji samo strast života – kazao je veliki talijanski redatelj Federico Fellini. Jon Bon Jovi se očito slaže s njim – Ništa nije tako važno kao strast. Bez obzira čime se želite baviti u životu, budite strastveni.
Strast dolazi sama po sebi i prva. Ona bira vas, vi ne birate nju. Dopustite sebi da je osjetite i prepoznate. Pa je potom slijedite. I ako ste sretni da ste joj se prepustili, odvest će vas do neviđenih visina.
Vjerujem da je svatko od nas ima urođenu jer nas od prvog dana pokreće. Prema nečemu što negdje nekome treba i ima neku svoju svrhu. Vjerujte da to nešto sigurno možete raditi najbolje ili jedinstveno na svijetu. Ali s vremenom često odustanete od nje, kao da ugasite tu vatru koja gori u vama i pokreće vas.
Sjećam se zadnjeg predavanja profesora Randya Pauscha, nekoliko mjeseci nakon što mu je dijagnosticiran rak (Randy Pausch Last Lecture: Achieving Your Childhood Dreams – Randy Pausch Last Lecture: Achieving Your Childhood Dreams). Ako pogledate komentare ispod videa, vidjet ćete da je i dalje inspiracija mnogima 16 godina nakon što ga je održao i nakon što odavno već nije među nama. Od mnogo priča zapamtio sam jednu – zahvalio se roditeljima koji su mu dopustili da šara po zidovima, da pokaže tu svoju kreativnu stranu i shvatio sam koliko griješimo kad od prvog dana svojoj djeci, pa tako i učenicima, kao i onima koje vodimo i mentoriramo, često previše puta govorimo što ne smiju raditi umjesto da ih tjeramo da probaju ono što osjećaju da bi željeli napraviti. Što god to bilo, jer Pausch također kaže: „Iskustvo je ono što dobijete kada niste dobili ono što ste željeli.” Samo kroz isprobavanje možete doći do svoje iskonske strasti. Malo dijete ne zna zašto nešto vješto crta ili oblikuje ili pak zašto tako divno
pjeva. Ono to samo radi jer mu tako dođe. A onda ta strast mora pobijediti roditelje, odgojne i obrazovne institucije, potom i sam život.
I uvijek će biti najbolji izbor jer je ona izabrala vas, a ne vi nju. Samo uvijek skupite hrabrosti potražiti je i slijediti. Bilo kada, nikad nije kasno –jer će vas i tada odvesti nekamo gdje ste odavno pripadali i bit ćete sretni kao ono malo dijete koje je šaralo po zidovima i tako se sretno smijalo dok ste vi čupali kose.
Pišem ovo na Lopudu, otočiću pored Dubrovnika, netom nakon projekcija filmova „Ustav Republike Hrvatske“ Rajka Grlića i „Čovjek koji nije mogao šutjeti“ Nebojše Slijepčevića, gdje u samo jednoj večeri lako možete vidjeti što je strast – ja je često poistovjećujem s igrom. Rajko ovih dana u svojoj 77. godini (iako biste mu dali barem 10 manje) otvara filmski festival u Puli s najnovijim filmom, dok se Nebojša nedavno vratio s prvom hrvatskom Zlatnom palmom iz Cannesa. Rajko se u Ustavu poigrao sa svim mogućim hrvatskim, ali i balkanskim stereotipima, totalno ih razotkrio i urnebesno nas istovremeno nasmijao, pa nije čudo da se radi o vjerojatno najnagrađivanijem hrvatskom filmu s 36 međunarodnih nagrada. I vidi se da uživa u tome što radi. S druge strane, Nebojša je godinama radio dokumentarce, osvajao priznanja i nagrade, da bi u konkurenciji 11 finalista svojom pričom o Tomi Buzovu, čovjeku koji je odbio šutjeti i zbog toga stradao, osvojio svijet. Obojica žive i rade ono što vole, strasno i samim tim uspješno, a zatim to svoje znanje rado dijele i drugima.
Mate Rimac je dobar primjer nekoga tko je slijedio sebe i svoju strast. Imao je viziju najbržeg električnog auta na svijetu i ostvario ju je sa svojom Neverom. Krenuo je s prerađenim zelenim BMW-om na kojem je učio po metodi pokušaja i promašaja, ali niti u jednom trenutku
nije odustajao od ideje vodilje. Čak i kad su mu dobri prijatelji odbijali uložiti u njegov ludi projekt. Danas je predsjednik uprave Rimac Bugatti, partner mu je Porsche i jedan je od onih koji mijenjaju automobilsku industriju. O Elonu Musku neću ovom prilikom jer vam želim reći da svatko od nas u nekom svojem području može biti najbolji ako se prepusti toj svojoj strasti. Ako nađe svoju frekvenciju u kojoj je u savršenoj usklađenosti sa svijetom.
Ovdje moram podsjetiti da jedina stvar na koju možemo utjecati jest vlastito ponašanje, sve odluke su isključivo naše i jedino zbog njih možemo biti sretni, ali jednako tako i nesretni. Nitko drugi za to neće niti može biti razlog. Ako se jedna vrata zatvore, druga će se otvoriti –samo morate na njih pokucati.
Sve te odluke koje će slijediti vašu strast, oblikovat će i vašu autentičnost. I to najmanje na način koji ste planirali ili očekivali. Imam kolegicu koja je uspješno završila arhitekturu, pa se potom prebacila na glazbenu akademiju i danas je vrhunska mezzosopranistica zapažene karijere. Slijedila je ono što je vuklo glazbi, ali tek nakon što je odradila fakultet na izbor kojeg su možda utjecale brojne druge okolnosti –od očekivanja roditelja do pitanja možeš li od nečega živjeti dovoljno dobro. Je li moglo sve otići u nekom drugom smjeru i da danas bude jednako uspješna arhitektica? Teško, očito je ova druga karijera bila ona njezina prava strast. Kad joj se prepustite, rezultati će ponekad iznenaditi i vas same. Na početku pjevačke karijere niti ona baš nije bila sigurna da će to funkcionirati, ali je uspjela. Vjerujte mi, uz puno truda i rada, jer vam nije teško kad radite nešto što volite i što vas pokreće. Strast u kombinaciji s puno učenja i vježbanja donosi rezultate dugoročno. Strast vas može pokrenuti i usmjeriti, ali tek će vas napor tamo i dovesti. Vjerujte mi, nema uspjeha preko noći. Preko noći će svijet možda čuti za vas, ali prije toga ste se vraški naradili da bi uspjeli. Odličan je primjer autorica Harrya Pottera – J. K. Rowling. Pogledajte njezin put do uspjeha preko noći. Ili slavnog Morgana Freemana, koji
je postao velika zvijezda tek u svojim pedesetim nakon godina brojnih kazališnih uloga i nagrada. A možete li zamisliti svijet bez njegova glasa danas? Oboje skoz autentični i skroz svoji, zar ne? Zato kažem – nikad nije kasno ako slijedite svoju strast.
Ja sam radio od svoje petnaeste i htio sam biti turistički vodič. Naučio dva strana jezika, pa s vremenom još dva, odškolovao se koliko je bilo moguće i već sa 17 godina sam imao zanat za život. Rat me devedesetih usmjerio da umjesto turista vodim novinare na bojišta i sve nakon toga je išlo samo od sebe. Završio sam elektrotehniku jer sam se bavio i programiranjem, kupovao američke knjige i iz njih učio. Ali je bilo jasno da sam u tim ratnim godinama našao svoju strast – komunikacije u politici. Da sam u Americi, pitanje gdje bi mi bio kraj, jer je to idealno tržište za ljude poput mene. Kad slijediš strast, tad i na terenu kojem ti je dan odigraš neke jedinstvene stvari. Elektrotehnika mi je omogućila da mi prelazak u digitalu bude prirodan i lagan. Da strateški razmišljam kao inženjer koji na kraju mora nešto izgraditi da stoji ili pouzdano radi. I onda se stvari događaju same od sebe jer kad imaš naizgled nerješiv problem, kreneš se igrati i na kraju shvatiš da to do tebe možda nitko nije napravio ili riješio i da vrijedi pokušati. I tako, iskustvo po iskustvo, postaneš prvi macan, iako sam od prvog dana kao beba već bio Macan. A samo sam se igrao – mnogo toga što sam radio kao mali se sigurno ugradilo u dana šnjeg mene, ali vjerujte mi ni violinu više mogu svirati, niti baš igrati vaterpolo. Negdje sa 16 sam rekao roditeljima da ne bih više išao u muzičku, prestao sam trenirati i krenuo raditi ono što sam najviše volio. Što prije to napravite u vlastitim životima, pa makar dosad i odustajali od nekih svojih strasti zbog raznih okolnosti (rana trudnoća, neke druge obiteljske okolnosti, materijalni razlozi), sve su to izlike. Kad se vratite sebi stvarnima, nema te prepreke koja će vas moći zaustaviti da ispišete svoj autentični put.
YOUR BICYCLE
BICIKLOM (I OSMEHOM) KROZ ŽIVOT
PIŠE: ROBERT ČOBAN,
PREDSEDNIK COLOR PRESS GROUP
PORED NOVINARSTVA KOJE MI JE ZANAT OD 1990. I IZDAVAŠTVA KOJE MI JE PROFESIJA
OD KOJE ŽIVIM OD 1992. - PROTEKLIH NEKOLIKO GODINA POSTAO SAM PREPOZNATLJIV I PO SERIJALU “BICIKLOM KROZ VOJVODINU”. REČ JE, NAIME, O SERIJI REPORTAŽA NA DRUŠTVENIM MREŽAMA I U LISTU “DNEVNIK” KOJU SAM ZAPOČEO U APRILU 2020. U VREME PANDEMIJE.
“Ajde reci mi, ali iskreno: Odakle ti toliko energije, volje, strpljenja... za sve to što radiš, za sva ta putovanja, susrete, konferencije i prijeme koje organizuješ i na koje ideš... Ja se umorim samo gledajući fotografije!”, napisala mi je pre par meseci jedna prijateljica iz naše izdavačke industrije. Slične poruke i komentare dobijam godinama unazad. U početku sam se čudio jer mi se činilo da to što radim nije ništa neuobičajeno.
Onda sam shvatio da je stvar koja me razlikuje od velikog broja drugih ljudi što svoj posao ali i sve drugo što radim u životu - obavljam sa puno strasti i ljubavi. Volim svoj posao, volim svoju porodicu, svoje prijatelje, svoje kućne ljubimce, svoje hobije (biciklizam, skijanje, plivanje, pisanje tekstova i reportaža za nedeljnike i dnevnike...)
Na pitanje - da li se ikada odmaram, odgovaram: “Da, kada spavam!”. Zaista, dovoljno mi je 6-7 sati sna dnevno da bih bio kao nov. Nije mi potreban dvonedeljni godišnji odmor na kojem ću samo ležati na plaži i spavati. Zapravo već par decenija nijedan moj godišnji odmor ne izgleda tako. Tačnije, to nisu godišnji odmori. To su redovni radni dani u kojima mi je “radni sto” umesto u kancelariji - u nekom plažnom baru ili na terasi hotelske sobe. Kako to izgleda? Probudim se oko 7.00, doručkujem, isplivam 45 minuta
u morskoj vodi, posle toga radim dva-tri sata, opet plivam 45 minuta u morskoj vodi, ručam, ponovo plivam, ponovo radim... Ako večeram, sutradan preskačem doručak prema pravilima autofagije 16-8 koju primenjujem protekle dve godine. Ako su sa nama na moru deca, par sati dnevno provedem i sa njima, ali ne više od toga - u godinama su kada imaju svoja interesovanja i ne želim da ih “gušim” a ni one mene.
Na city break putovanja isto ima neka svoja pravila. Svojevremeno mi je Isidora Bjelica koja je bila ozbiljna globtroterka, citirala Sartra: “Ako dođete u neki grad na jedan - nemojte trčati da sve vidite, jer to nije moguće. Jednostavno, sedite u najbolju kafanu i pustite da grad prođe ispred vas!”
Što sam stariji sve više se pridržavam ovog Isidorinog i Sartrovog saveta.
Pored novinarstva koje mi je zanat od 1990. i izdavaštva koje mi je profesija od koje živim od 1992. - proteklih nekoliko godina postao sam prepoznatljiv i po serijalu “Biciklom kroz Vojvodinu”. Reč je, naime, o seriji reportaža na društvenim mrežama i u listu “Dnevnik” koju sam započeo u aprilu 2020. u vreme pandemije.
Kako tada nije bilo moguće putovati, a ja
“nemam mira”, odlučio sam da sa grupom prijatelja oblazim Vojvodinu biciklom. Nekada nas je četvorica, uglavnom samo kolega Dragan i ja a nekada idem i sam.
Ako je destinacija blizu Novom Sadu - obilazimo je isključivo biciklom, ako je reč o udaljenijim krajevima Vojvodine - “natovarimo” bicikle na automobil, iskrcamo se na lokaciji (Apatinu, Mokrinu ili Kovinu npr.) i napravimo kružnu turu od 60 do 80 kilometara, večeramo u nekom lokalnom restoranu i vratimo se kući. Od kako je profunkcionisala brza pruga Beograd-Novi Sad, često ukrcamo bicikle na voz, siđemo na jednoj stanici i na drugoj se uveče ponovo vratimo u vagon. Kada proradi pruga do Subotice, izbor će nam biti još veći.
Na ovaj način obišao sam do sada oko 40% gradova i sela u Vojvodini i kada “pokrijem” polovinu, objaviću 1. deo knjige “Biciklom kroz Vojvodinu”. Takođe, razgovaramo sa RTV da ovaj serijal od jeseni pretočimo i u televizijski format.
Ove biciklističke ture pored rekreacije, druženja i reportaža donele su mi još nekoliko stvari. U direktnom kontaktu sa prirodom i ljudima bolje se mogu razumeti neki društveni, privredni i demografski procesi koji se događaju u Vojvodini pa sam i o tome dosta pisao za nedeljnike “Vreme”, “Nedeljnik” i NIN.
Takođe, tokom ovih tura otkrio sam uživo i ono što sam do tada uglavnom viđao na fotografijama - da je velika većina dvoraca u Vojvodini u očajno lošem stanju. Prvi takav koji smo obišli bio je Dvorac Karačonji u Novom Miloševu kod Novog Bečeja. Ova ogromna palata i 18. veka potpuno je zapuštena od kako je 2000. otišla u stečaj hemijska fabrika (!) koju je neko 1980. smestio u balsku dvoranu ovog reprezentativnog zdanja.
Pod utiskom tih prizora, zajedno sa Ministarstvom kulture pokrenuli smo projekat “Dvorci Srbije: Zaštita kulturne baštine” i sajt dvorcisrbije.rs na kojem smo objedinili sve podatke, fotografije i snimke iz drona svih 118 dvoraca, letnjihovaca i dvorova u Srbiji koji se (bar formalno) nalaze pod zaštitom. Taj projekat i pored moje strasti i ljubavi ide veoma sporo jer državni organi ne pokazuju adekvatno zanimanje za ove značajne primere kulturne baštine naše zemlje.
Kada je pandemija prestala nastavili smo da obilazimo Vojvodinu biciklom ali su se ponovo otvorili i daleki horizonti tako da sam proteklih par godina što privatno, što poslovno putovao i po dalekim zemljama - od SAD i Meksika na zapadu do Indije i Japana na istoku.
Putovanja su moj omiljeni “hobi” i jedna od najvećih strasti. Nekad putujem sa suprugom; nekada sa suprugom i decom; na skijanje nekad idem samo sa mlađom ćerkom Indijom (pošto ostali nisu zainteresovani); na neka putovanja idem sa prijateljima a na poslovna - ponekad sam, ponekad sa ljudima koje su domaćini takođe pozvali na neku konferenciju ili info-turu. Tako sam ovog proleća na poziv Ambasade Alžira bio u toj afričkoj zemlji kao gost Samita najvećih izvoznika gasa; mesec dana kasnije u organizaciji Ministarstva spoljnih poslova Indije u toj, najmnogoljudnijoj zemlji na svetu bio sam zajedno sa kolegom iz “Nedeljnika” Veljom Lalićem. U aprilu nas je kompanija JTI povela u Kjoto i Tokio, sa mnom je pored ostalih kolega bio i moj prijatelj Mića Ćulibrk, nekada u NIN-u, sada u “Radaru”.
Posebna strast u našem poslu došla je pre 12 godina kada smo počeli da organizujemo konferencije, festivale i druge događaje. 2008. industrija štampanih medija doživela udarac sa dve strane - od ekonomske krize i od digitalizacije i promene navike konzumiranja medija (godinu dana ranije pojavio se prvi “pametni telefon”Iphone). Mi smo naravno, kao i ostali pokrenuli internet-portale uz većinu svojih vodećih magazinskih brendova (Hello, Lepota i zdravlje, Story, Gloria...). Međutim, pad prihoda od oglasa i prodaje iz tradicionalnih modela - nije mogao da bude nadoknađen samo na internetu jer su globalni igrači poput Mete i Google-a uzeli preko 80% prihoda od onlajn-oglašavanja. Za nas “lokalne igrače” ostalo je svega 20% što nije bilo dovoljno. Zbog toga smo pokrenuli događaje kao treću platformu naših brendova, pa sad pored printa i onlajna imamo i ivente.
Digitalizacija je, to smo videli u pandemiji, samo pojačala potrebu ljudi da se povremeno sreću na pravim događajima, da imaju fizički kontakt, rukuju se, zagrle, popiju skupa kafu ili pivo, razmene iskustva, kontakte i osmehe.
Kada govorim u medijima, na konferencijama ili pred budućim kolegama novinarima na nekom od fakulteta ili novinarskih škola - uvek govorim da je voleti posao koji radiš - najveća sreća koju čovek ima u životu. Ako uz ljubav prema poslu pokazujete ljubavi i strast i u odnosima u porodici, sa prijateljima, prema hobijima kojima se bavite, onda možete da kažete da ste srećan čovek.
YOUR BREAKFAST
NEKRETNINE U FOKUSU
RADISSON COLLECTION HOTEL JE IDEA -
LAN DA UGOSTIM STRUČNJAKE IZ RAZLIČITIH OBLASTI. DORUČAK JE UVEK SPRE -
MLJEN NA NAJLEPŠI NAČIN U AMBIJENTU
KOJI ODIŠE MIROM, POSLOVNOŠĆU, DIVNOM ESTETIKOM. NEKI OD MOJIH GOSTIJU
DOŠLI SU U OVAJ HOTEL PRVI PUT, A NEKO
VOLI DA U NJEMU ORGANIZUJE SASTANKE I IVENTE, PA IM JE ON DOBAR POZNAT.
ZA LETNJI DVOBROJ U GOSTE SAM POZVALA NEBOJŠU RAPAIĆA, VLASNIKA I DIREKTORA AGENCIJE ZA NEKRETNINE FENIKS SISTEM, ERVINA PAŠANOVIĆA, DIREKTO -
RA I VLASNIKA AGENCIJE ZA NEKRETNINE ADVENTIS REAL ESTATE I DUŠANA MIRKULOVSKOG, VLASNIKA I DIREKTORA AGENCIJE ZA NEKRETNINE ZID ART IZ BEOGRADA. TEMA RAZGOVORA SU NEKRETNINE KOJE SU UVEK U FOKUSU.
Kao vlasnici agencija za nekretnine, šta vas najviše inspiriše u radu?
Nebojša Rapaić: Ono što inspiriše svakog uspešnog biznismena, pa i mene, jeste želja da se pomeraju granice u svom poslu. Biti inovativan i po mogućnosti što bolji u oštroj konkurenciji.
Ervin Pašanović: Inspiraciju nalazim u rešavanju velikih izazova i postavljanju novih standarda u oblastima koje pokriva moja kompanija. Ovo zanimanje je izuzetno zahtevno i kompleksno.
Procena nekretnina je sama po sebi veoma složena oblast, jer je ogromna odgovornost u određivanju tržišne vrednosti, pored svih specifičnosti koje ovaj poziv nosi.
Ljudi me pitaju kako je komplikovano odrediti cenu kvadrata nekog stana, a ja odgovorim –Da li je prizemlje ili potkrovlje? Da li je južna ili severna strana, da li je nova zgrada ili kuća za rekreaciju, da li je u blizini neki sadržaj, ko je komšija, gde je prevoz, kakvo je grejanje, da li je renovirano, u kom je delu grada, kad je poslednji put prometovano...
Što se tiče posredovanja u prometu i izdavanju nepokretnosti, tj. kako je biti agent za nekretnine, to zna samo neko ko se bavio ovim poslom. Upariti ponudu i tražnju, naći klijente
kupce i prodavce, potpisati ugovor o posredovanju, istražiti sve bitne činjenice od toga da li su plaćeni svi računi, da li postoje hipoteke, da li ima zabeležbi, da li će notar da overi, kakvo će biti plaćanje, poreklo novca i na kraju naplata zarađene provizije. Sve je to izuzetno izazovno, ali borili smo se da sistemom zakona o javnim beležnicima, o proceniteljima i o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti dođemo na nivo potpune sigurnosti i bezbednosti za naše klijente, i kupce i prodavce prevashodno, a potom i da celokupnu profesiju podignemo na daleko viši nivo u poslednjih desetak godina.
Dušan Mirkulovski: Rad sa ljudima oduvek me je motivisao i dao mi energiju kojom bih mogao dosegnuti najviše vrhove, što možda proizilazi iz činjenice da sam od detinjstva bio uključen u misiju svojih roditelja i njihovog istinskog zalaganja za kvalitetnu uslugu na koju su se klijenti mogli osloniti. Vlasništvo brokerske kuće koja već trideset godina uspešno posluje u urbanom tkivu Beograda pruža mi neizmerno zadovoljstvo i osećaj postignuća. Uz sve to, duboko verujem da svaka nekretnina nosi svoju jedinstvenu priču i, kao takva, predstavlja više od samo fizičkog prostora. Ona je dom, utočište, investicija ili deo nečijeg životnog puta. Inspirisan sam mogućnostima da ljudima pružim priliku da pronađu svoje mesto pod suncem, osluškujući njihove potrebe i snove, te ih pretvarajući u realnost. Moje kolege i ja se trudimo da svaki klijent oseti tu posvećenost i strast prema onome što radimo, jer je upravo to ono što čini razliku u našem radu.
Zakon o prometu nepokretnosti je donekle uveo red u vaše poslovanje. Koje su mu mane, odnosno šta je još ostalo nerešeno?
Nebojša Rapaić: Zakon je uveo veći kvalitet usluga koje posrednici pružaju. Zakon je eliminisao divljake i velikim delom advokate koji su se nelegalno bavili ovim poslom. Divljaka još ima u prometu lokacija za gradnju i zemljišta. Ono što u zakonu treba poboljšati je uvođenje fiducijalnog računa koji je standard u poslovanju u EU zato što nudi dodatnu sigurnost klijentima prodavcima i kupcima. Takođe treba zakonski rešiti radno-pravne odnose agenata kako bi njihov angažman bio u realnom odnosu sa stvarnošću.
Ervin Pašanović: Dve glavne zamerke sa moje strane su nedefinisan način isplate provizije agentima po realizaciji i nedefinisana minimalna provizija za posredovanje. To nam je izazov za budućnost.
Dušan Mirkulovski: Zakon o prometu nepokretnosti zaista je donekle uveo red u samo poslovanje, pružajući jasne smernice i okvir koji su bitan korak ka transparentnijem tržištu.
Posebno bih istakao da je jedna od najvećih prednosti ovog zakona to što je uspešno suzbijen veliki deo sive ekonomije, koja je dugi niz godina predstavljala ozbiljan problem u sektoru nekretnina. Zahvaljujući regulacijama, mnoge transakcije postale su formalizovane, što je klijentima dalo veći osećaj sigurnosti i poverenja.
Međutim, kao i svaki zakon, ni ovaj nije bez mana i prostora za unapređenje. Ono što smatram ključnim problemom jeste činjenica da zakon nije obezbedio minimalnu proviziju za rad agencija. To je dovelo do često nepravedne konkurencije i obaranja cena, što dugoročno može smanjiti kvalitet usluga koje pružamo. Drugo značajno pitanje je ograničenje da se promet nepokretnosti mora obaviti preko licencirane agencije. Takva odredba bi dodatno osigurala sigurnost i transparentnost u transakcijama, istovremeno unapređujući profesionalne standarde u branši.
Koji su to centri u Srbiji gde se grade i kupuje najviše nekretnina? Da li je to samo Beograd ili Kopaonik, Novi Sad, Zlatibor, i zašto?
Nebojša Rapaić: Najveća tržišta u Srbiji su i dalje Beograd, Novi Sad, Zlatibor i Kopaonik, što nam pokazuje da tržište nekretnina nije samo stambeno nego prvenstveno finansijsko tržište kao vid sigurnog plasmana kapitala.
Ervin Pašanović: Pa tu se najviše gradi jer je tendencija migracije ka velikim centrima, a onda je potreba za sekundarnim kućama još veća. Gradi se svugde, samo je u ovim centrima to vidljivije. Sadržaj diktira uslove, ljudi su putem interneta povezani sa celim svetom i žele sve što mogu da vide da postoji, a pravi sadržaj nude samo veliki centri, od kulturno-obrazovnog programa, preko zdravstvene zaštite, zabave, sportsko-rekreativnog sadržaja, sve do socijalnih odnosa. Nije isto u Beču i Gracu.
Dušan Mirkulovski: Kada govorimo o centrima u Srbiji gde se gradi i kupuje najviše nekretnina, svakako treba istaći da su to mesta koja pružaju najviše zaposlenja, pa tako i privlače najviše stanovništva. Na vrhu liste nalazi se Beograd, najveći centar Srbije i Balkana uopšte. Beograd ne samo da je politički i ekonomski epicentar zemlje, već je i kulturno i obrazovno središte, što ga čini primamljivim za različite generacije, od studenata do penzionera. Dinamičan razvoj infrastrukture, bogat kulturni život i brojne mogućnosti za zapošljavanje stvaraju kontinuirani rast potražnje za svim vrstama nekretnina, od stambenih do komercijalnih prostora.
Da li je Beograd finansijsko tržište ili tržište za rešavanje stambenog pitanja?
Nebojša Rapaić: Beograd je metropola Jugoistočne Evrope i Balkana i još uvek nije u punoj meri integrisan finansijski koliko se očekuje. Upravo zbog tih očekivanja vrlo je interesantan za plasman kapitala jer se u budućnosti predviđa veliki rast cena kako bi se približio evropskim.
Ervin Pašanović: Beograd je SVE–t, nekretnine su i rešavanje stambenog pitanja, ali i tržište kapitala. Ne možete lako da plasirate sredstva sa malim rizikom kao sigurnost koju nude nepokretnosti. Povraćaj na investiciju je spor, ali je rizik od gubitka minimalan. To je cena rizika i većina se odlučuje da uravnoteži rizik i prinos baš kroz nekretnine.
Dušan Mirkulovski: Kao stručnjak za nekretnine sa dugogodišnjim iskustvom u ovom gradu, mogu reći da Beograd kontinuirano pokazuje svoju dualnu ulogu i kao finansijsko tržište i kao mesto za rešavanje životnih pitanja. Naš cilj je da pomognemo klijentima da
prepoznaju i iskoriste te prilike, bilo da su u pitanju investicije koje će doneti materijalnu sigurnost ili stvaranje novog doma u dinamičnom i vibrantnom okruženju naše prestonice.
Kada se kupuje nepokretnost, kažu da se najviše računa vodi o lokaciji, lokaciji i samo lokaciji. A onda na red dolazi sve ostalo. Koja je lokacija i zašto najaktuelnija, a koje su to manje atraktivne lokacije za koje kupac zaista „papreno plaća“?
Nebojša Rapaić: Lokacije su najvažnije i one s dele na jeftine i skupe jer su te dve kategorije najtraženije. Jeftine su one periferne, a skupe one centralne i dobro marketinški prezentovane, iako možda nisu stvarno atraktivne kao na primer Dorćol, neki delovi Novog Beograda i Zemuna.
Ervin Pašanović: Kažem da uvek postoje dve glavne komponente kupovine nekretnine. Racionalna i EMOTIVNA! Kod nas ljudi više gledaju emotivni aspekt kupovine nepokretnosti. Jedan pošteni Vračarac će samo pod ozbiljnom pretnjom doći na moj Novi Beograd, ali će možda takav odziv za popularnošću doneti neko virtuelno članstvo elitističkog kluba dvojkaša. Isto je i u drugim gradovima, centar i periferija, poslovni deo i razuđeni, predgrađe u Evropi i Americi itd. Papreno se plaća sadržaj, ali i komšiluk. Cene koje diktiraju i stanare koji mogu sebi da priušte kvalitet i lokaciju određuju i socijalni status, a možda i poslovanje i nivo edukacije, klub privilegovanih. Zato u odnosu na mogućnosti uvek treba sagledati širu sliku – da li uzeti manje kvadrata u traženijem delu ili više komfora u opuštenijem ambijentu.
Dušan Mirkulovski: S obzirom na to, trenutno najaktuelnije lokacije su Novi Beograd i Savski venac, kao i ekskluzivna naselja poput Beograda na vodi. Ove oblasti doživljavaju kontinuirani rast i privlače veliku pažnju zbog modernih građevinskih projekata, odlične infrastrukture i blizine poslovnih, kulturnih i obrazovnih centara. Sukcesivne investicije u ove četvrti dodatno ih čine atraktivnim za stanovnike koji ne žele da prave kompromis između urbanog života i praktičnosti.
Da li je u Beogradu realan odnos cene nepokretnosti i kvaliteta izgrađenih objekata?
Nebojša Rapaić: U poslednje dve godine cena materijala i radne snage skočila je i do 100%, tako da ne postoji prostor za pojeftinjenje novoizgrađenih kvadrata.
Ervin Pašanović: Cene nisu propisane i dok god tržište apsorbuje ponudu, dotle su cene
realne. Ako krenu da padaju, to je loš znak i znači da je nastala socijalna kriza, a tada uglavnom većini nije dobro, te zato ne treba težiti padu cena već rastu primanja i standarda.
Dušan Mirkulovski: Kada govorimo o tržištu nekretnina u Beogradu, prvo treba sagledati širi kontekst kako bismo pružili adekvatan odgovor na vaše pitanje o odnosu cene i kvaliteta izgrađenog objekta. U ovom dinamičnom gradu, lokacija je često primarni faktor koji određuje cenu nekretnine. Bez uvijanja, mogu reći da cena često nadmašuje kvalitet gradnje, pogotovo kada je reč o atraktivnim lokacijama.
Kupci, bilo da su to individualci ili investitori, prvenstveno se odlučuju za određene delove grada zbog njihovih specifičnih prednosti – blizina centra, kvalitet infrastrukture, dostupnost škola, zdravstvenih ustanova, kulturnih i sportskih sadržaja. Na primer, u Starom Beogradu, cene su visoke jer taj deo grada nudi istorijsku vrednost, bogat kulturni život i izvanrednu praktičnu dostupnost. Međutim, kada kupac suzi izbor na željenu lokaciju, tada kvalitet gradnje postaje presudni faktor u odlučivanju. U tim trenucima dolaze do izra-
žaja sve one sitnice koje čine razliku – kvalitet materijala korišćenih u izgradnji, energetska efikasnost objekta, zvučna izolacija, dizajn enterijera i brojni drugi detalji. Dakle, dok lokacija „prodaje“ nekretninu, kvalitet izgradnje može biti odlučujući faktor prilikom konačne odluke.
Tema julsko–avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Strast kao autentičnost“. Kako biste objasnili svoj specifikum u poslovanju?
Nebojša Rapaić: Kao što rekoh – ili trčiš trku ili ne trčiš. Ako trčiš, gledaš da prođeš prvi kroz cilj.
Ervin Pašanović: Trudim se da budem amaterski profesionalac, stvari doživljavam lično, ali se i srdačno borim da zadovoljim svakog klijenta i trudim se da to pokažem na svakom planu. Ljubav me uzvisuje, a kad voliš – ništa nije teško!
Dušan Mirkulovski: Moja strast prema nekretninama ogleda se u ovom spoju – dok se oslanjam na proverene i dugoročne poslovne principe, uvek ciljamo ka budućnosti, istražujući nove metode i prateći najnovije trendove. To je autentičnost koja nam omogućava da pružimo ne samo uslugu, već i iskustvo koje je prilagođeno vremenu i potrebama klijenata. Na kraju dana, naša misija je da budete zadovoljni, informisani i sigurni u svoje odluke, dok vas vodimo kroz proces kupovine ili prodaje nekretnina. Jer kada srcem radite ono što volite, svaki korak postaje lakoća, a svaki klijent postaje deo vaše priče.
ZDRAVOLEPO
ZDRAVO I LEPO, SAVREMENO I INOVATIVNO
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE AB MEDICAL
ANDREJA BRKIĆ, SUVLASNIK I GENERALNI DIREKTOR AB TRADE I AB MEDICAL, ČLAN PREDSEDNIŠTVA I PREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA UNIJE POSLODAVACA SRBIJE.
ANDREJA BRKIĆ, KAO VIZIONAR I GLAVNI MOTOR KOMPANIJE I IDEJA, PRVI JE PREPOZNAO KLINIČKE PREDNOSTI 4D TEHNOLOGIJE I IMPLEMENTIRAO JE U PRIVATNO I DRŽAVNO
ZDRAVSTVO U SRBIJI. U SVOM POSLU VOLI INOVACIJE, MOGUĆNOST STALNOG USAVRŠAVANJA I DINAMIČNOST. VEOMA JE PROFESIONALAN, ODGOVORAN I POSEDUJE ODLIČNE
VEŠTINE PREGOVARANJA, KAO I SNAŽNU SPOSOBNOST IZGRADNJE PARTNERSKIH MREŽA U ZEMLJI I REGIONU. U OKVIRU UNIJE POSLODAVACA SRBIJE (UPS), AKTIVNO DELUJE KAO PREDSEDNIK IZVRŠNOG ODBORA I ČLAN PREDSEDNIŠTVA. SVOJE DUGOGODIŠNJE
ISKUSTVO UPOTPUNJUJE KONSTANTNOM EDUKACIJOM, O ČEMU SVEDOČE BROJNI SER -
TIFIKATI IZ MENADŽMENTA, PRODAJE I MARKETINGA RENOMIRANIH KOMPANIJA „SONY“, „SAMSUNG“, KAO I RAZLIČITI SERTIFIKATI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA I FONDACIJA
KAO ŠTO SU ORGANIZACIJA ILO, FONDACIJA FRIEDRICH EBERT STIFTUNG ITD. U SLOBODNO
VREME VOLI DA ČITA, SKIJA I JEDRI, A POSEBNU PAŽNJU POKLANJA SVIM OBLICIMA ZDRAVOG ŽIVOTA – FIZIČKOG I DUHOVNOG.
Savremeni čovek, preduzetnik, korača hrabro na svom putu. Koliko je put preduzetnika zavodljiv?
Sama reč preduzetnik kaže da je u pitanju neko ko je preduzimljiv, ko je stvaralac, vizionar. Preduzetnici i poslodavci su ljudi koji stvaraju dodatnu vrednost. Poslodavci okupljaju timove ljudi koji obogaćuju kako poslovno okruženje tako i naš život. Put preduzetnika je izuzetno zavodljiv jer pruža slobodu da se stvaraju i realizuju vlastite ideje, a sloboda dolazi sa mogućnošću da se oblikuje sopstvena sudbina i ostvare profesionalni ciljevi. Preduzetnik mora da bude spreman i na neuspeh, jer je on sastavni deo ličnog rasta i razvoja, ali ne sme da odustane i mora brzo da ustane. Na početku karijere preduzetnici se suočavaju sa različitim izazovima, kao što su manjak strpljenja, neiskustvo, brzopletost u donošenju odluka, ali vremenom i upornošću stiče se znanje, strpljenje i mudrost.
Kako izgleda tvoj unutrašnji, a kako spoljašnji svet?
Unutrašnji svet sam izgradio predanim radom na sebi. Kako je posao kojim se bavim zahtevan i mentalno i fizički, važno mi je da ispratim svakodnevne jutarnje vežbe, doručkujem zdravo i svaki dan završim kvalitetnim štivom. U 21. veku je sasvim normalo da se razgovara sa psihoterapeutom, što sam i uveo u svoju životnu rutinu, trudim se da bude jednom ne-
deljno, kako bih pročistio svoje misli i usmerio osećanja ka pravim ciljevima i vrednostima. Period koji je usledio nakon razvoda ostavio je životnu prazninu, koju pravilnim radom na sebi i razumevanjem unutrašnjeg “ja” uspešno popunjavam.
Spoljni svet za mene ne predstavlja problem. Veoma sam komunikativan, volim da razmenjujem dobre ideje i poslovna iskustva sa uspešnim ljudima. U svetu prodaje medicinske opreme, firma koju sam osnovao i koju vodim sa rođenom sestrom je poznata i priznata decenijama. Na tržište medicinske opreme uvek donosimo inovacije, ali i pomeramo granice, kako bismo unapredili zdravstveni sistem u Srbiji.
Koja je tvoja formula uspeha?
Strast, inovacija, modernizacija – moj su imperativ za uspeh. Kad god sam hteo da umirim strast i želju za inovacijom, gubio sam motivaciju i posao je stagnirao. Vraćajući se na put svom, gorenavedenom, receptu za uspeh, naučio sam da stvorim pozitivno okruženje i okupim sjajne ljude kojima sam preneo svoju viziju i strast i sa kojima nižem nove uspehe. Ističem da je posebno važno slušati svoj tim i dati im slobodu kako bi se istakla njihova kreativnost, inovativnost i efikasnost.
Dugogodišnji sam predsednik Izvršnog odbora Unije poslodavaca Srbije, koja je ujedno i
jedina reprezentativna organizacija koja zastupa poslodavce u Srbiji. Svojim radom i zalaganjem sam unapredio položaj poslodavaca i značaj organizacije.
Od 2020. godine sam član Rotary kluba Beograd Skadarlija.
Kako si se pronašao u svetu medicine i osnovao AB Medical polikliniku, gde su u fokusu dermatologija, ginekologija, interna medicina, ali i estetika?
Kako smo dugo u poslu i kako je kompanija AB Trade pouzdana i stabilna već decenijama i zastupa mnoge svetske brendove u medicinskoj opremi, medicinskom nameštaju i inovativnim rešenjima u medicini, pre tri godine smo počeli da zastupamo svetski poznati brend za lasere Fotona.
Ključna prekretnica za otvaranje poliklinike je bila – biti na pravom mestu u pravo vreme. Nakon prvog internacionalnog biznis foruma distributera, sestra i ja smo proveli dva dana sa distributerima iz celog sveta, a nakon toga još dva dana sa svetski priznatim stručnjacima koji godinama uspešno rade na laserima Fotona i ostvaruju fenomenalne rezultate.
Puni utisaka, osnaženi neverovatnim rezultatima koje smo čuli i entuzijazmom doktora koji rade na Fotona laserima, pogledali smo se u isto vreme, sa istom mišlju – otvaramo polikliniku. Shvatili smo da to što smo videli i čuli želimo da integrišemo u srpsko zdravstvo kako bismo svi bili zdraviji i lepši. Otuda i naš slogan “Budite ZdravoLepi”.
Šta je specifičnost AB Medical poliklinike?
Šta je ono najintimnije što jedna žena koja ima probleme u ginekološkom smislu može da reši kod vas?
Moram da istaknem – BRZO, BEZBOLNO I BEZ PERIODA OPORAVKA.
Svi naši tretmani Fotona laserom, dermatološki, estetski i ginekološki, upravo su takvi i naši pacijenti mogu odmah da se vrate svojim redovnim aktivnostima nakon tretmana. Rezultati su momentalno vidjivi i svi tretmani traju od 20 do 60 minuta.
Što se ginekologije konkretno tiče, laserskim tretmanima se rešavaju medicinski problemi poput stres urinarne inkontinencije, lečenje sindroma vaginalne relaksacije, lečimo prolaps karličnih organa, cistokelu, lichen. Ali ono
na šta posebno želim da skrenem pažnju su potpuno inovativne estetsko-ginekološke procedure poput vaginalne rejuvenacije laserom, PRP vagine, zatim suvoća vagine i tretiranja ožiljaka posle epiziotomije.
Takođe posedujemo i aparat Fotona StarFormer koji na jedinstven način, a pomoću elektromagnetnih talasa, pomaže ženama upravo u navedenim medicinskim i estetskim indikacijama, bilo kao jedinstveni tretmani ili u kombinaciji sa laserima i drugim procedurama.
Svi tretmani se obavljaju u intimnom okruženju i nema bojazni od nuspojava u smislu oštećenja tkiva, već se zapravo vrši pobuđivanje prirodnih regenerativnih sposobnosti tkiva bez vremena oporavka.
Laseri u 21. veku su u trendu u celom svetu. Kakva je uloga modernih lasera u vašoj poliklinici?
Laseri su postali sastavni inovativni deo medicine, koji se stalno usavršava i unapređuje, tako da nije pitanje trenda nego budućnosti u oblasti medicine, naročito dermatologije, estetske medicine i ginekologije. U svetu prestižni Fotona laseri rešavaju niz problema zahvaljujući svojoj preciznosti, efikasnosti, a sve zahvaljujući višedecenijskim naučnim istraživanjima i kliničkim studijama efikasnosti.
U AB Medical poliklinici se rešavaju, pored prethodno navedenih ginekoloških problema, i dermatološke medicinske i estetske indikacije poput uklanjanja kapilara, različitih ožiljaka, onihomikoza, ali i ožiljaka od akni, aktivne akne. Radi se i kompletna rejuvenacija kože lica, vrata, dekoltea, a posebno ističemo Fotona 4D tretman, neinvazivni face lifting. Radi se laserska liposukcija, lasersko uvećanje usana, zatezanje okoloočne regije.
Ponosni smo na činjenicu da smo odnedavno jedini u Srbiji koji imamo najnoviji i najefikasniji Fotona AvalancheLase laser koji se koristi za medicinsku epilaciju, ali i druge medicinske indikacije. Laser ima unapređen sistem hlađenja koji dodatno štiti kožu, bez korišćenja gela i naši pacijenti se za samo četiri do šest tretmana mogu rešiti neželjene maljavosti. Bitno je znati da se za razliku od većine lasera za epilaciju AvalancheLase može koristiti tokom cele godine, na svim tipovima kože.
Briga o sebi je lifestyle koji treba da se živi.
Briga o sebi doprinosi celokupnom zdravlju i
dobrobiti. Živimo u užurbanom svetu, gde dolazi do zanemarivanja sopstvenih potreba u trci za dostignućima, obavezama i odgovornostima. Brigom o sebi i dobrim životnm stilom dolazimo do najbolje verzije sebe kako za nas lično tako i za naše okruženje. Svi se osećamo dobro kada smo produktvniji, jer smo tada i kreativniji i otporniji na izazove. Redovnom brigom o sebi definitivno možemo prevenirati razvoj zdravstvenih problema i poboljšati kvalitet života.
Kako bi trebala da izgleda žena 21. veka?
Žena 21. veka je, po mom mišljenju, samouverena, obrazovana i nezavisna, sa jasnom vizijom svojih ciljeva. Ona balansira karijeru i lični život. Snagom i empatijom, ona doprinosi društvu, inspirišući druge svojim primerom i upornošću. Vodi zdrav život, brine se o svom fizičkom izgledu, motiviše i nadahnjuje.
Kakva je budućnost lepote?
Moja vizija budućnosti lepote, u medicinskom smislu i generalno, usmerena je ka personalizaciji, inovaciji i holističkom pristupu.
U medicinskom smislu, napredne tehnologije kao što su laseri omogućavaju precizne, minimalno invazivne tretmane sa bržim oporavkom. Generalno, lepota će se sve više fokusirati na individualnost, održivost i unutrašnju dobrobit, gde će naglasak biti na zdravlju, samoprihvatanju i prirodnom izgledu.
Tema letnjeg dvobroja je „Strast kao autentičnost“. Koliko je u svemu što radiš prisutna strast koja te vodi do cilja i uspeha i koliko te ona izdvaja od drugih?
Kod mene je, kao što sam rekao na početku, strast na prvom mestu. Bez strastvenog pristupa, koje je podržano znanjem i profesionalizmom, sve gubi svoj sjaj i jačinu. U horoskopu sam vatreni znak i sve što radim i privatno i poslovno je upravo strastveno. Volim strasno. Poslovno me takođe vodi strast, to je ono što me pokreće.
YOUR EXHIBITION
MOJ FILM
"Moj film" izložba fotografija Mie Medaković koja svojim delima neguje etiku i estetiku podneblja na kojima se nalazi postavljena je u hotelu Hyatt Regency u okviru koncepta HyArt! Vuku me daljine i predeli duše do kojih još nisam stigla a koračam im u susret. Temat moje izložbe su pejzaži na putu sveta koji me podsećaju na filmske priče i koje prepoznajem kao takve. Igram se sa koloritom, formom i stilom. Volim svet i njehove datalje. Ne plaše me daljine, ustvari oni me privlače u svojoj lepoti. Moj film je priča mojih nadanja. Moj film su scene prepoznate iz filmova, moj film je tanana priča između stvarnog i nestvarnog. Svet fotografa se razlikuje od drugih svetova je se posmatra kroz objektiv. To je svet koji ja u širini objektiva otkrivam. To je svet čist, jasan, minimalistički, produhovljen, nežan. Moj film je priča moga načina gledanja i života kroz Berlin, Jordan, Tunis, Amsterdam, Gruziju, Tursku, Srbiju. Trudim se da budem majstor svoje vizije Moj svet je i vaš svet. Izložba je prodajnog karaktera i deo prihoda ide u humanitarne svrhe i namenjen je obolelima pod naozivom „Deca leptiri“. „Deca leptiri“ boluju od bulozne epidermolize, bolesti karakterisane jakom osetljivosti kože.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
YOUR GREEN ROOM
ZELENE RADIONICE SAVREMENE ŽENE
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
DR OLGA GAVRIĆ JE ROĐENA U BEOGRADU, GDE JE ZAVRŠILA OSNOVNU ŠKOLU, GIMNAZIJU I EKONOMSKI FAKULTET. PO OPREDELJENJU JE NEPOPRAVLJIVI OPTIMISTA I ZALJUBLJENIK U MODU, PUTOVANJA I ŽIVOT, A PO ZVANJU DOKTOR EKONOMSKIH NAUKA. NAKON ZAVRŠETKA FAKULTETA, KARIJERU ZAPOČINJE NA POLJOPRIVREDNOM FAKULTETU, GDE JE
GRADILA SVOJ PUT KAO SARADNIK U NASTAVI, ZATIM ASISTENT I TRENUTNO KAO DOCENT. U POSLEDNJE DVE GODINE, SVOM PORTFOLIJU POSLOVNIH AKTIVNOSTI DODAJE ZELENE
RADIONICE SA AKCENTOM NA CIRKULARNU EKONOMIJU I KORPORATIVNU ODRŽIVOST.
Docent si na Poljoprivrednom fakultetu, predaješ Makroekonomiju i Ekonomiku prirodnih resursa i životne sredine. Posao na fakultetu je inspirativan jer rad sa studentima nosi određenu energiju.
Baš tako, rad sa studentima je moj omiljeni segment akademske karijere. Najveći kompliment za svakog predavača je priznanje studenata da su predavanja zanimljiva i interaktivna, odnosno dinamična i korisna. Veoma me raduje njihov uspeh na samom ispitu, kao i u daljoj karijeri. Na predavanjima neretko razmenjujemo misli i diskutujemo i o temama koje nisu neposredno vezane za materiju koju predajem. Smatram da svaki nastavnik Univerziteta ima veliku odgovornost jer studentima daje primer i ohrabruje ih da istraju u svojim ciljevima i željama.
Često kažem da sam nakon časova odmornija i sa više energije. To je zato što svaki vaš uloženi atom snage i znanja, studenti prepoznaju i vrate duplo, a to je istinska inspiracija i satisfakcija u poslu. Posebno zadovoljstvo su i prijavljeni završni radovi studenata – trenutno sam mentorka na jednom diplomskom i jednom master radu.
Tvoj rad i kreativnost nisu usmereni samo na fakultet, već organizuješ i radionice u oblasti cirkularne ekonomije. Šta bi to značilo i koje teme se obrađuju?
Životna prekretnica, kao i sticaj okolnosti u kojima sam se našla, podstakli su me da kreiram zelene radionice. Prostor i šansu koju sam prepoznala na tržištu udružila sam sa znanjem i preduzetničkim entuzijazmom koji su rezultovali zelenim radionicama. Radionice su koncpirane u četiri celine, gde učimo i diskutujemo o SDG-u (eng. Sustainable Deveploment Goals), konceptu cirkularne ekonomije i recikla-
že, radimo case study i kreiramo eko proizvod. Po svom karakteru su veoma interaktivne i održavaju se jednom mesečno u prestižnom beogradskom coworkingu. Za jesen planiram i novu radionicu u oblasti ESG-a (eng. Environment Social Governance) i RSCI-a (eng. Responsible Supply Chain Initiative).
Da li je „zelena tranzicija“ bolna? Ili nam treba samo malo više discipline i odgovornosti u svemu?
Dobro pitanje. Svaka tranzicija je izazov i označava iskorak u nešto novo. Zelena tranzicija zahteva proaktivnost i pragmatičan pristup prioritetnim aspektima životne sredine. Pored disipline i odgovornosti, od izuzetnog značaja su institucionalna podrška, sistemsko sprovođene zelenih politika, inovacije, kao i saradnja kompanija i potrošača u svim fazama životnog ciklusa proizvoda. Konkretno se misli na kombinovanje tržišnih inicijativa za eko rešenja i investiranja u neophodnu prateću infrastrukturu i opremu. Poslednji, ali ne i najmanji važan element za uspeh zelene tranzicije je ekološka osvešćenost stanovništva koja se stiče kroz edukaciju i širenje znanja.
Koji su primeri pozitivne prakse?
Volim da pomenem Sloveniju, jer je zemlja koja je u poslednjih 10 godina ostvarila vrlo značajne pomake u kontekstu održivosti i zelenih politika u regionu. Pored toga, uvek se osvrnem i na skandinavske zemlje koje koriste obnovljive izvore energije i ukupan potencijal reciklaže.
Koja je ciljna grupa sa kojom rado radiš?
To su najčešće zainteresovani pojedinci koji dolaze iz velikih sistema tipa korporacija, ali i predstavnici malih biznisa: brendovi održive
mode, proizvođači eko kozmetike, start-up kompanije. Takođe, često dolaze i ekološke organizacije, kao i kolege sa drugih fakulteta koje žele da prošire postojeće znanje iz životne sredine.
Šta dobijaju tvoji klijenti, a šta ti dobijaš od njih?
Kada predstavljam radionicu, uvek navodim dva glavna cilja: 1) edukacija i 2) networking i povezivanje sa drugim učesnicima, što je već sad postalo uobičajna praksa. Sticanje novih znanja olakšava kompanijama da se prilagode drugačijim uslovima na tržištu koje sa sobom donosi zelena tranzicija. Pored toga, edukacija otvara prostor i za definisanje novih inovativnih ideja i poslovnih šansi. Poslednji segment radionice nudi opciju učesnicima, postojećim eko proizvođačima, da predstave svoj biznis i steknu nove klijente.
Znanje je dvosmerna ulica, pa tako i ja na radionicama mnogo naučim od svojih učesnika. Volim da kažem da me je svaki novi kontakt profesionalno oplemenio i ujedno bio veoma koristan – zaista pravi win win. Radionice su mi donele i nova iskustva u vidu učešća na panelima, kao i i televizijska gostovanja, čime sam pomerila sopstvene granice.
Šta voliš da kreiraš u svojoj profesiji?
Za svakog profesora je važno da, pored formalnog znanja, poseduje soft skills u smislu da osluškuje svoje studente i prilagodi predavanja dinamici grupe. Nekad sam samo profesor, a nekad i psiholog, drugarica i rame za plakanje. To je velika odgovornost, ali i privilegija. Savladavamo i učimo o ekonomskim izazovima, ali i usvajamo važne životne lekcije i pouke. Studenti to vole i prepoznaju, jer dobrota će spasiti svet.
Dvadeset prvi vek zahteva konstantnu edukaciju, rad na sebi. Gde sebe vidiš za pet godina?
Fakultet i rad sa studentima su moja velika ljubav. Za pet godina vidim sebe na narednoj lestvici a to je vanredni profesor, ali i kao uspešnog konsultanta u privredi jer tim zadovoljavam potrebu za dinamikom i napredovanjem.
Tema julsko–avgustovskog izdanja RYL magazina je „Strast kao autentičnost“. Kako vidiš autentičnost koja te izdvaja od drugih?
To je nezaustavljiva pozitivna energija i životna radost koju rado delim i budim u drugima.
REFRESH YOUR PATH
Autentičnost – keyword mnogih new age spoznaja i woke gurua.
Što taj pojam točno znači i podrazumijeva?
Često nam je mjerilo za autentičnost strast koju netko pokazuje prema onome o čemu priča i što radi.
Može li upravo ta strast sama po sebi biti autentična osobina?
Strastveno se može voljeti, ali i mrziti.
Strastveno se može željeti biti autentičan, iz petnih žila se truditi stvarati sliku sebe kao jedinstvenog bića, a bez rezultata.
Znači, i sama ta strast mora biti izvorna, silovita, neizbježna.
Najvjerodostojniji ljudi koje sam upoznala, takvi su bez napora. Naprosto ostavljaju dojam da su takvi rođeni, toliko sigurni u svojoj koži da nemaju nikakvu potrebu prilagođavanja okolini ili okolnostima kako bi mogli uspješno i nesmetano postojati. Dapače, često izgleda kao da se svijet oblikuje i prilagođava njima. Na prvi pogled se ne vidi koliko je otpora moralo biti da bi se „ostalo svoj“. Izvornost se ne može hiniti. Prije ili kasnije osjetite da je nešto off i da onome u koga ili u što gledate nedostaje istinitost. Iza svake autentičnosti stoji i velika hrabrost.
Odgajani smo da se integriramo. Odgoj je, pa čak i naše obrazovanje od najranijih dana, usmjeren ka tom uklapanju u sredinu, u društvo. Ako su nam i dostupni primjeri koji odstupaju od standarda, najčešće smo ih doživljavali kao „posljednje Mohikance“ i osebujne ličnosti.
Tek kasnije shvatimo da su to najhrabriji među nama. Pioniri slobodnog življenja.
Ja, moram priznati, nisam jedna od njih.
Previše puta sam kapitulirala pred osjećajem lažne sigurnosti ukoliko zatomim svoje strasti. Time je moje poštovanje prema ljudima koji su konzistentno svoji i autentični još veće.
Bez njihove strasti ne bi bilo novih spoznaja, otkrića, novih ljepota.
Bez njih ne bismo ništa preispitivali, uspoređivali, analizirali.
Bez njih bismo svi ličili jedni na druge, neuzbudljivi mediokriteti koji eto veslaju po mirnom jezeru.
Obožavam autentične ljude koje imam sreću poznavati. A ima ih nekoliko. Potpuno različiti, sa različitim interesima, a opet tako slični u nekoliko stvari:
Strast prema životu. Goruća želja da ostvare ono što su zamislili. Energija koju je nemoguće ne zamijetiti. Dosljednost.
I svi su, bez iznimke, krenuli cestom kojom se
rjeđe putuje.
Okružite se takvim ljudima. Zarazno je. Inspirativno. Ohrabrujuće.
Neka vam Frostov „Put kojim nisam pošao“ bude tek divna poema, a ne soundtrack za kajanje.
Two roads diverged in a yellow wood,
And sorry I could not travel both
And be one traveler, long I stood
And looked down one as far as I could
To where it bent in the undergrowth;
Then took the other, as just as fair,
And having perhaps the better claim,
Because it was grassy and wanted wear;
Though as for that the passing there
Had worn them really about the same,
And both that morning equally lay
In leaves no step had trodden black.
Oh, I kept the first for another day!
Yet knowing how way leads on to way,
I doubted if I should ever come back.
I shall be telling this with a sigh
Somewhere ages and ages hence:
Two roads diverged in a wood, and I—
I took the one less traveled by,
And that has made all the difference.
Naposljetku, da nije bilo jedne Mie i njene autentične strasti, niti bih ja ovo sada pisala, niti biste vi čitali...
YOUR BEAUTY
ŽIVOT JE STRAST
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ I IZ PRIVATNE ARHIVE
PROF. DR IOANNA BATSIALOU, OSNIVAČ I VLASNIK KLINIKE ZA REGENERATIVNU MEDICINU
IOANNA REGEN U BEOGRADU. MAJKA, SUPRUGA, PRETEČA U ANTI-AGING MEDICINI, VELIKI BORAC U SVEMU ŠTO RADI.
ZNANJEM OSVAJA, LEPOTOM OBASJAVA. VEĆ NA ROĐENJU JE SHVATILA DA JE ŽIVOT STRAST I BORBA. TO SAZNANJE BOJI SVE SLIKE NJENOG ŽIVOTA. U OVOM JULSKO–AVGUSTOVSKOM IZDANJU PRIČAMO O STRASTI SA KOJOM ŽIVIMO I KOJA NAS IZDVAJA KAO AUTENTIČNE U TOME ŠTO RADIMO. OVO JE SAMO JEDAN U SERIJALU INTERVJUA U KOM IOANNA ISKRENO PRIČA SVOJU ŽIVOTNU PRIČU.
Strast kao autentičnost.
Imam veliku strast prema svom poslu i čoveku. Volim pacijente kojima uvek želim da pomognem i da budem uz njih. Božanska ljubav je izvor ogromne energije koju osećam da dobijam na najlepši način. Ne tražim je, ali je dobijam. I sve moje sposobnosti koje se tiču komunikacije i rada proizilaze iz duhovne potrebe ravnoteže i mira. Trudim se da nađem balans u svemu i da svima bude dobro. Moja unutrašnja potreba je da činim dobro, odatle dolazi i moj mir, a ljubav prema svemu i svima se uvećava.
Tvoja autentičnost proizilazi iz unutrašnje vatre.
Sve ima svoj tajming i tome se prilagođavam. Kada je bilo vreme studija, svu svoju energiju usmerila sam ka učenju. Kada sam razvijala kliniku, samo sam se tome posvetila. Kada sam u fokus stavila da dobijem dete, to je jedino što sam videla kao moguće, pa su lečenje steriliteta i terapije i operacije bili u središtu moje pažnje. Kada smo dobili dete, sledeći nivo je bio da naša regenerativna medicina bude u što više zemalja i klinika, da se primenjuje holistički pristup čoveku. Mi smo jedinstvena klinika u svetu gde čo-
vek dođe radi botoksa, a otkrijemo da ima polip u debelom crevu. To zaista ne postoji nigde, ali mi pristupamo čoveku holistički i celokupno, pa sam ja tada imala potrebu da to svi saznaju i da na neki način svi uče regenerativnu medicinu i da se ona širi. Kada sve to nekako dođe u balans i na mesto koje zaslužuje, život može dalje da se gradi na najlepši način. Kada tvoj sistem dobro funkcioniše, onda malo gledaš i sebe. Sada je došlo to vreme, jer sam zadovoljna na mnogim poljima i rekla sam da moram sebe da stavim u fokus. Naravno, to je veoma teško za nekoga ko ima mnogo obaveza, putovanja, predavanja, edukacija, rada. Imam i bolesne roditelje koje nažalost ne mogu da vidim svakog dana s obzirom na to da živim ovde. To psihički opterećuje čoveka i ja pokušavam da nađem ravnotežu u svemu tome. Mnogi mi kažu i potvrđuju kako pokušavam da dam sve od sebe, kako se trudim i imam to zadovoljstvo da dajem maksimum na svim poljima. I to je ta moja životna strast.
Da li je i u tvom slučaju tačna rečenica „Šta je u fokusu – to se i razvija“?
Ako ste se dali 100% i želite 100% i da je to realno i primenljivo i u skladu sa našim mogućnostima, onda čovek uspeva.
Borac sam za život i imam tu strast prema svemu. Na rođenju su me doktori otpisali, moja majka je imala težak porođaj i svi su rekli „ova beba neće preživeti“. Mislim da je ta strast za životom prisutna od prvog dana i nije me napustila. Mogu reći da je sve jača i jača. Rodila sam se kao borac, Bog je želeo da živim. Tako postupam u svakom izazovu, uvek moram dati najbolje od sebe.
Autentičnost u radu i izgledu je prepoznatljiva, autentičnost u izražaju takođe. Šta je novo i autentično što Ioanna Regen donosi u letnjim mesecima?
Pratim apsolutno sve što se dešava na polju regenerativne medicine. Godinama govorim da nije sve u botoksu i filerima, da je regeneracija nešto što bi trebalo da bude na prvom mestu. Moramo da poboljšamo izgled. Unutrašnji organi nekada nisu u skladu sa godinom rođenja. Čovek npr. ima 50 godina, a organi skoro 70, što znači da su organi potrošeni. A regenerativna medicina ima za cilj da vrati organe u skladu sa godinama. Danas imamo jako veliki broj terapija, a sve esencije za njih su iz prirode. Kao što su to radili stari Grci, Indijanci, kao što su se lečili Egipćani, Persijanci, sve više se koriste prirodne terapije. Lekovi su dostigli svoj maksimum, jer se dešava da pijete jedan lek, a on izaziva probleme na drugom mestu. Sada je sve usmereno ka prirodi. Ona se sastoji od raznih matičnih ćelija prirodnih biljaka kao što su ruže, argan, tu su riblje matične ćelije lososa i pastrmke, životinjske matične ćelije govedine ili konja, i u zavisnosti od toga koliko je nekome „pao“ kolagen, mi koristimo adekvatne tretmane i terapije. Ono što je sad karakterično (a ranije je bilo „filer, filer, botoks, botoks“) jeste da u svaki sloj kože ide različit preparat– do 2 mm idu biljni preparati koji imaju za cilj da hidriraju, hrane; u treći, četvrti sloj kože idu riblji preparati; a u duboki sloj idu najjači preparati koji imaju za cilj podizanja tonusa. Celokupan smisao svega toga je regeneracija i podmlađivanje, ali bez volumenizacije jagodica, usana. Sve mora biti što prirodnije i što lepše.
Zašto je esencija ulja ruže najskuplja, najjača, najbolja?
Za skidanje šminke možete staviti jednu kap ružinog ulja koliko je delotvorno. Svaki preparat ima svoju proceduru dobijanja esencija. Ružini parfemi su najskuplji na svetu. Treba velika količina ružinih latica da bi se dobio jedan litar ulja. Kada smo dobili to ulje, ono mora da se preradi da bi se moglo injektovati. Celokupna obrada je kao svila. Ne može svila da košta isto kao pamuk, vuna ili kašmir.
Ima esencija ruže koje su jako skupe, kao i od lososa. Zamislite koliko lososa je potrebno da bi se napravio kolagen, odnosno lek koji ćemo aplikovati ispod kože. Zato su to dobri, ali i skuplji tretmani.
U estetskoj branši je tržište u Srbiji i celom svetu veliko, a odnos cene i kvaliteta nije ujednačen. Kako bi objasnila odnos cene i kvaliteta usluge koju dobija pacijent u Ioanna Regen Klinici?
U Ioanna Regen Klinici su besplatni pregledi i konsultacije. Medicina ne bi trebala da bude ni IG, ni FB, ni reklama. Kog svakog doktora idete sa preporukom. Savetujem pacijente da kvalitet ima svoju cenu. Tačno se zna koliko košta mercedes u radnji i svaka stvar mora da se sagleda kao taj mercedes.
Leto dolazi, obavezna je zaštita kože.
U modi je preplanuli ten i sada postoji veliki spektar zaštitnih krema koje dopuštaju da malo pocrnimo, a da ne dobijemo fleke ili pege i moramo da koristimo te preparate.
Zaštita je jako jednostavna – potrebno je da se dnevno pije do dve litre vode, između 12 i 16 časova ne treba biti direktno na suncu, naočare i šešir su obavezni.
YOUR POETRY
POŽUDA
Pokušao bih sve, ali baš sve da budeš moja. Nas dvoje, mjesečev upliv u val otoka zaranja zraka sunčeva obrisa.
Nebitno gdje kad si tu, nebitno kako kad smo zajedno. Nebitno je sve, hranit ćemo se ljubavlju, začinit je solju s kamena. Napravit postelju od maslinovih grana pod vedrim nebom, kamenom ispod glave.
Gledat ću tvoju kosu punu soli, za doručak blagovat poljupce.
Za ručak uzeti dodir, a večeru okrunit grljenjem duša. S tobom nema dosade, jer ti uvijek moram nešto reć da ne bi spavalo u meni.
Ako odeš ne smijem sebi prebaciti da ti nisam sve rekao, da te nisam do kraja uvjerio kako je ovo osamljeno mjesto ustvari dionica puta do potpune sreće. Mjesto naše, moje i tvoje sreće.
I čekat ću te...
čekat da se vratiš i napokon odmoriš. Na mojim rukama.
YOUR VIEW
ON THE BANKS OF KALAMEGDAN
(TO MILOŠ CRNJANSKI)
WORDS: ANA PAULA ARENDT, LITERARY PSEUDONYM OF R. P. ALENCAR, IS A BRAZILIAN POET AND DIPLOMAT.
** THANKS TO MARKO KRSTIC, DIRECTOR OF THE ETHNOGRAPHIC MUSEUM, TO WHOM THIS LINE BELONGS.
I went away in search of flowers: of the wild plum branch framing the wise Sava. For seeing things from the other side of the river: the urban elevation, riverside huts, the white walls with terracotta roofs. I went in search of a piece of your river to decorate our table, the beginning of each day, the nurturing time when the kos sings.
I plunged into solitude to say good morning to you, just me, without a mix of other people’s memories. No one else around you woke up at the same time as the sun. And now there are daffodils, tulips and cherry blossoms in the white city, Belgrade, nature also waking up earlier, like the mountain the sun awakes before the valleys. On your face, the panorama of many houses, vast green areas, the river running between two mountains, vineyards heading towards the Caucasus. The clouds between the curtains of mountain ranges. Laces of trees dividing the fields. The lakes of navy and cerulean blue, the auras of bluish bronze embedding time, the domes outlined in gold. White earth towers. The Christmas white cedar hanging over the snow, melting from its sleep, now all is waking up...
The medieval town raising a blue dome against the curves of the forests and deserts, the song of prolonged prayers, the orthodox constancy of the fixed gaze. The rhythms of muffled voices united singing melodies of the Balkans in the bar caves... I went away in search of these things that nature endures, when then I entered the ever played park, the disputed spot, the geostrategic zone where people are coming and going, playing chess, reading books, making declarations of love, running the dogs, playing ball, finding a path to walk to the next café, to the next glass, a place to gather children in continuous motion, the circle flashing the entertainment lights.
The damp grass before all this movement covers the white stones and funeral tombstones, where there are bevelled and worn roses minted by the Romans… There someone falls asleep; there someone does not forget the movement while remaining in eternal rest. Urban flowers. It’s already spring and the women are also colourful, white, yellow, light blue and hot pink dresses are blooming. And more levels of walls and eyeless turrets, just the dark hole where the sentries hide, more layers, layers of light stone between honey and earth tones, layers that tell the age of time. And the more I cross this field lined with walls, the more I find a moment I craved before. Where would the starting stone be? The cornerstone from which
an idea came to the world... The first gesture that planned the kiss between the earth and stone. I can’t find the first gesture, immersed in this labyrinth of many exits, any stone wants me to declare it is the first of all. Here is a narrowsuspended path from which you can see the tunnels, frameworks, dungeons on top of which defensive walls were built. A fortress that is a boy’s dream. Happy people hanging their arms over the massive walls. Walls made of people relaxing. Exact yew trees, shaped by invisible gardeners, the statues of strong men – where are the women? We are improbable...
In Belgrade, women correspond to sensuality, and it is not appropriate to mix affections that depend on what is suggestive with the more serious matters of imposing virtues. Beauty has to be optional to be beautiful, the softness of forms just asks for a subtle invitation. But I will sit and contemplate from these lines the meeting between the Sava and the Danube, between the feminine and the masculine in Serbian, the female Sava and the male Dunav, the old island of war adorning all romances, the story of my no romance, to reach the perfect view for two, being alone.
And a part of me: in another place, near or far, where I don’t know yet. Sava, in Serbian, tells me that she is the woman who goes to meet the man, Dunav. Sava knows where to end, because the Dunav’s bed is a welcoming angle. I climbed the walls of Kalamegdan, looked at the wall built over the precipice of bare earth, and I saw time passing faster on the clock. From Kalamegdan to Sava, there is the same steep dirt road where I raced down to my grandfather’s house. My grandfather left me there. Where there are so many grain growers having fun, and where many eras have passed. There are more than a thousand places to find in this fortress, the dark space behind the side railings of the pavements where the merciless Ottoman soldiers rode, the blood still fresh and the blood flowing, where many armies defended their conquests by saving kingdoms and countries, the fortress from where we can control the flow of two rivers. Animals kept captive to be exposed. Where the prisoners died, trampled by hunger and thirst, where humus grows and more sensitive herbs sprout; the dark place where suffering has already given way to death. But the snow has melted, the flowers have passed, and the plum has already hung from the branches of many childhoods. The swans are gathered around the arms enchanted by their beauty, the arms that feed out love for the wild swans.
PHOTO: UNSPLASH.COM
And now I arrive at my favourite place, the end of the line. Among a thousand places, let me discover a spot where both rivers meet, a land where the boats stop, where fishermen gather, specifically where the pass ends. See the life of the river, sitting on this cement point that makes the land cease, between the Sava and the Danube, where the fishermen remain for a long time watching the transition from the pale, celestial blue to the dense green, the thick seaweed, where the fishermen stay as guardians of silence, fish hearers. The fisherman tells me about the very strong waters and currents in the centre of the river, about the better place, the shallow fishing water, a place where the wild ducks dive to exercise patience.
Bait selection.
About those fish giving the world many offspring: they don’t know how to have their children for them. They don’t want selfishness. And they give more and more of themselves to the ducks, to the fishermen, to the rivers... The fish don’t discern between bait and food, and they eat each other, but that doesn’t mean they prey. It’s up to the fish to fit one inside the other, all made of the same river material. I’m also fishing for words, a verse that won’t escape me. Fishermen and poets depend on the silence, on the distance between birds and men, on flying the shortest distance between the wind and its flock, between the bird and its
nest, between the seagull and its food. This is the work of the fisherman beneath the edges of the birds, imitating a small fish, waving his rod as a small fish waves in the water. You love the stones of Belgrade producing water… So let me have your water.
My favourite place is at the foot of Kalamegdan: fishing verses in the river. In my childhood it was the Madeira river, wearing the colour of a golden sunset, then the Prata, dressed in platinum flow. Now it is green and blue, depending on the mood of the Danube and the Sava. Rivers carry transparent salt from land to sea. Long processes of depuration of our stuff. One day, our entire dusty life, made of yarn, pages and events will have been purified, and which sea will we have? The sea is always the sea, the sea is always like this, deeper than our thought outreach, the vastness of it, but the river, this winding route in many stops that we will make, with fresh water, is covered with fluvial life, birds, fish, swans, boats, wild ducks, edges made of little white houses...
The rivers stretch out, join together and embrace the water that the mountain makes to run down to the land. The rivers flow incessantly, guarding the differences of each place, raising the forests, distributing resources, offering uses, guarding the boats. It makes sense to build an insurmountable fortress to make the houses safe, covered with new walls every time, a walk to see the rivers, a home for trees and flowers. The place where you conquer yourself, where you see life, laughter, music, the world. My new
Serbian friend, a vast-horizon-sailor, says that the river is not the same thing as the sea: he says that the sea is infinite in our eyes, bigger than rivers, because from one bank you can immediately see the other bank of the river**. But in the Amazon, where I came from, you can’t see the other side of the river, and the depuration of things is an end that you can’t see either. And you see: here one bank exists only with the other bank, they talk to each other, and from this mirror movement that makes the water flow, there is no end either.
Ah, to see the other side of the river Sava and the Danube, from the massive fortress, from the eagle’s gaze on the arm of a man... To be one of their banks. Nothing grander, and only here, in the Belgrade fortress, the wild plum tree stands blossomed and delicate to outline the park. At this point there is no regret at seeing all the things that hit us, only sweet water, which the sailor wants to turn into tears... But I went in search of flowers in Belgrade, and the flowers told me about their parents, the two rivers. My favourite place is not inside the Kalamegdan. Being a wild plum tree... Making the landscape that the fortress guards, the riverside with your feet bathed in the water, talking to the swans, fishermen and fish, listening to a saltwater sailor, thirsty for saltwater in tears, for infinity: living on the margins of the overlapping, incessant achievements, sitting on that concrete point where the path ends. That is my sweet place of comfort.
YOUR PASSION
STRAST POKRETAČ ŽIVOTA
Po modernoj filozofiji života, ljudima koji se bave terapijom, psihologijom, raznoraznim guruima, rad donosi radost i svrhu u naše živote. Šta bi Dalmatinac rekao na to ili Crnogorac?
Važnost negovanja strasti prema radu kao sredstvu za duhovni rast i ispunjenje je oduvek bilo sredstvo koje donosi osećaj dubokog angažovanja i entuzijazma, gde ulažete svoje srce i dušu koji vas motivišu da se izdvojite od osrednjosti i pronađete sebe kroz kreativnost.
Ali šta ćemo sa onima koji kada se ujutro probude znaju da ih po ceo dan čeka čekić na nekoj ulici, ili koji moraju skinuti azbestnu izolaciju u nekom uskom prostoru na 300 stepeni, ili onima koji rad posmatraju kao puku obavezu ili teret? – Ništa. Pomerajte se s mesta.
U ovom svetu, nadam se već prošlom, trodimenzionalnog dualističkog postojanja, sve je prihvatanje i oprost. Prihvatanje programa (posla, života, onog što mi se dešava ) i izbora da se iz njega izađe na putu prema četvrtoj i petoj dimenziji svesnosti i stanja postojanja gde je sve mudrost i ljubav.
Može li običan čovek svojom mudrošću, napokon svojim izborom, da odluči šta je dobro za njega kako bi strast proključala iz petnih žila i oslobodila ga okova osrednjosti, gde bi u punoj snazi bio u službi sebe, pa tako i drugima, onim što voli?
Kada sam došao u Ameriku, najteže od svega mi je bilo da slomim ego. Onako mlad, školovan, u punoj snazi, mislio sam da ću da osvojim svet i da svi čekaju mene.
Sećam se još uvek da mi je čačkalica visila na usni glumeći profesionalnog fudbalera koji samo što ne istrči spreman iz nekog kafića na teren. Koliko ništa nisam znao o strasti koja je ključala u meni, mnogo snažnijoj od etikete koju sam nosio o sebi, programu sredine u kojoj sam živeo u Beogradu i na Balkanu.
Nije bilo tako. Ubrzo sam završio u nekom apartmanu šmirglajući zidove dok mi jagodice na prstima nisu nestale, pa danas ni otiske ne mogu da dam u nekoj državnoj ustanovi.
Posle su došli mostovi (bojim se visine), visim u nekoj košari na 300 metara i kao perem neke noseće stubove, i tako pet godina. Treba ujutro ustati radostan da prihvatiš ono što si odabrao. Ego kaže nije to za tebe, a duša prihvata i guta ono što sam pre rođenja izabrao.
Strast čeka da pronađeš sebe kako bi progledao i tako zasijao sebi.
Izbori i pomeranje. Strast u meni je ključala za boljim, jer svako zaslužuje više i bolje.
Bog u nama želi da rastemo, tada je i on srećan što zajedno postojimo.
Kad čovek prestane da pita zašto, već prihvata sve što mu se na njegovom putu nađe, on svesno odrađuje karmički balans koji mu je neophodan da strast proključa upravo onako kakvim ga je Bog stvorio.
Važnost negovanja strasti prema radu je sredstvo za duhovni rast i ispunjenje.
Nevažno je šta radite, dok god radite svim svojim bićem najprofesionalnije što možete, dajući se drugima i služeći zajednici. Posao kojim se bavimo i to što radimo ne određuje vašu dušu ni ono što nosite u sebi, nego vam kroz vašu snagu daje osećaj zadovoljstva i radosti, kao i prihvatanje sebe.
Na kraju krajeva, ako i dalje ne volite ono što radite, a niste učinili ništa da to promenite, ipak je do vas jer se pomeranje nije desilo.
Često je teško naći motivaciju da bi strast proključala, ali strast za poslom ne mora da bude u onom za šta ste plaćeni. Strast može biti u onom što možete da ponudite svetu. Da bi čovek pronašao tu strast mora da otkrije u sebi iskru zadovoljstva koja ga čini srećnim dajući se i služeći drugima. Možda je to pokošena trava komšiji koji je bolestan, ili okrečen hodnik u zgradi u kojoj živimo, zrno pažnje koje nam pomogne da preguramo još jedan dan, nešto što bi olakšalo drugome, a nama donelo mir i radost. Možda je vaša strast upravo plaćena kirija nekom ko to ne može da učini. Tada strast proključa, čak i na onoj ulici gde čekićate po ceo dan.
Strast u poslu se ne meri ličnom korišću ili statusom, već u obavljanju posla koji je usklađen sa osnovnim vrednostima i principima.
Da bi čovekova motivacija mogla da ga pokrene i “ozdravi” uvek je dobro pitati sebe – “Zašto” smo izabrali trenutnu profesiju? Koji su ciljevi i svrha determinisana pravcem koji podstiče naš entuzijazam i održava nas motivisanim?
Neophodno je prihvatanje izazova koji nas stimulišu, pre svega našu kreativnost. Radoznalost čoveka može da upropasti ili prosvetli. Ja sam uvek za to da ostanemo radoznali. Kao mala deca, konstantno učeći. Sticanje novih veština i znanja može osvežiti vašu strast rađanjem novih ideja i održati vaš rad zanimljivim.
Pošto smo u srži Evropskog prvenstva u fudbalu, videli smo kod određenih selektora kako manjak znanja i zanemarivanje sticanja novih veština kroz učenje može biti pogubno za trenersku karijeru. Takav pristup je poražavajući ne samo za trenersku karijeru nego i za kompletan fudbalski sistem – ovo je samo primer. O ovome sam pre dve godine govorio na nekoliko televizija i intervjua u Srbiji i pokušao da objasnim pogubnost ega nad egom bez stručnosti i znanja, koji je vođen požudom a ne strašću
za istinskom ljubavlju u poslu kojem se dajemo.
Jednako je i u muzici ili svakoj drugoj grani umetnosti koja strast za nečim zameni požudom i egoističnim pristupom životu, zaboravljajući na sve oko sebe i ispoljavajući narcisiodne i psihopatske elemente makijavelističkog sadržaja, koji nemaju želju za rastom, osim ličnom dobiti. Strast prema poslu kojim se bavite ne trpi ličnu dobit. Lična dobit mora da bude izbalansirana, jer vas kad-tad prolazna slava u vašom praznom i limitiranom biću baci na kolena, a materijalna korist drži kao taoca u svom propadanju.
Strast za poslom kojim se bavite mora da vas pokreće u istini i ljubavi prema sebi i drugima.
Dalje, tražite povratne informacije o vašem radu, ali ne budite robovi pohvala.
Vi već znate ko ste i koliko vredite, ali kad pohvala dođe prihvatite je kao dodatni stimulans i motivaciju da probude vaše unutrašnje biće.
Čovek se ponekad izgubi u toj strasti u poslu. Čime smo vođeni je od velikog značaja. Uspehom? Šta je uspeh za nas? Pun bankovni račun. Koliko je dosta? Potvrda drugih da vredimo? Sve je to želja ega da preuzme kontrolu u fizičkom svetu koji nemilosrdno želi da nametne vrednosti ocenjujući sebe kroz oči drugih. Zato je svesnost o sebi jako važna za sve čime se bavimo, donoseći ravnotežu između posla i života.
Čovek ako je sav u svojoj strasti za poslom zaboravi na sebe. Zapitajmo se – ko sam to ja i ko je taj čovek koji je zaboravio na sebe?
Postavljanje smislenih ciljeva u karijeri sa višom svrhom i vašim unutrašnjim pozivom može otvoriti puteve strasti bez limita u vašoj karijeri.
Ponekad ljudi ne razumeju svoje strasti, vrednosti i želje. Krajnji cilj treba da održava vaše pravo biće i donese osećaj ispunjenja.
Ljudi često zaboravljaju i zanemaruju intuiciju kako bi otkrili puteve koji ih vode ka karijeri koja se poklapa sa njihovom svrhom.
Da bi čovek bio usklađen sa svojim ključnim vrednostima i principima koji oblikuju njegove akcije i odluke, on mora da se uskladi sa njima kako bi stvorili osećaj autentičnosti i integriteta.
Ako se strast u poslu odnosi samo na egoističko ispoljavanje ličnog zadovoljstva po princiopu ”vidite me, vidite me kao sam najbolja/ najbolji”, onda takva strast i ljubav prema poslu kojim se bavimo ne služi nikome, pa ni takvoj osobi.
Kroz život i posao stalno se susrećemo sa izazovima koje treba prihvatiti kao priliku za rast u
postizanju viših ciljeva. Prilagodljivost i fleksibilnost omogućava nam da istražimo nove puteve za rast.
Osnova života na zemlji i ispoljavanje našeg bića kroz strast koju nosimo u sebi je kako služiti drugima, u pravljenju pozitivnog okruženja u kome radimo i sredine kojoj služimo, kao i pozitivnog uticaja na svet.
Ponekad je teško ostati motivisan i otporan u postizanju ciljeva, vođen stra šću i željom za ostvarenjem.
Povezivanje sa našim unutrašnjim bićem, prepoznajući naše istinske želje i motivacije, usklađuje nas sa našim krajnjim ciljevima. Šta vredi strast za nečim ili željom kojom smo vođeni ako nema jasnih namera i ciljeva?
Strast bez unutrašnje snage i otpornosti za dostojanstvenim prevazilaženjem prepreka i neuspeha je krhka. Upravo svesnost o našoj snazi izgrađuje samodisciplinu i istrajnost kojima možemo prevazilaziti prepreke i neuspehe sa dostojanstvom.
Ne treba tražiti svrhu našeg postojanja kroz velike stvari. Niko od nas ne očekuje da spasimo svet. Ali kroz strast koju nosimo u sebi impliciramo duboku i intenzivnu ljubav, posvećenost i entuzijazam prema svom radu, uživajući kroz zadatke i aktivnosti vezane za našu karijeru.
Strast podstiče život. Budimo strastveni u svemu. Sve što je na pola životu ne daje sveobuhvatni smisao za ostvarenjem niti sopstvenim rastom.
Mnogo je primera gde pojedinci u želji za uspehom i moći zanemaruju osnovne etičke principe ljudskog postojanja “gazeći preko drugih” – to nije strast za poslom – to je poniranje sopstvenog bića.
Strast za poslom, ljubavlju, životom treba da je u skladu sa svime oko vas, a posebno izbalansirana u vama. Strast treba da postoji sa lakoćom kojom koračamo kroz život.
Ona nas oslobađa i čini jedinstvenima u našoj istini o nama.
YOUR HIGHLANDER
ENERGIJA IZ SRCA I DUŠE
@flying_through_dreams
Što sam starija, sve više ljude opisujem energijom koju vidim i osećam. Sve više osećam, posmatram, ali i biram. Pa bih možda izborom rekla i da je na asfaltu retko srećem.
STRAST kao energija osobe, kao autentičnost jednog bića i duše.
Ne pišem o strasti u intimnom odnosu. Daleko od toga da je ona manje vredna, ali ja bih o onome što je samo u jednom biću. Onome što svakoga od nas čini jedinstvenim, drugačijim, posebnim. Onome što mene lično nosi, inspiriše i na kraju izmami osmeh i daje pokretačku iskru koja nigde više ne postoji.
Ne umem da je izazovem, ne umem da je probudim svesno, ali negde sam je prepoznala u tome kako mi se stopala odvoje od zemlje, kako granice nema, kako je moguće sve što smislim, kako je inspiracija takva da jurim svesku da upišem da slučajno ne zaboravim... a onda i u pogledu drugih i opisu onoga što oni vide.
Kod drugih je vidim kao:
Poseban pogled, drugačiji pogled, zenicu koja cakli, oko koje igra a ne pomera se. Gledaš oko, a u centru vatra koja bukti. Osoba se i na fotografiji kreće iako je sve statično. Obožavam te fotke na društvenim mrežama. Tu je ono pravo, nije fejk, nije influens i plaćena reklama. Verujem samo tim ljudima što mi iz telefona i statike postaju dinamični. Oni me interesuju pošto biram strast, biram autentičnost!
A ja? Mislim da sam rođena da je imam. Spavala je često u ranijim godinama, a sada je sve više budna. Kaže da se naspavala za ovog života i više neće da propusti ni sekund ovog sveta i mogućnosti.
Ako treba da je opišem, možda da to učinim kroz fotografiju. TU sam je svesno prepoznala.
Bila je i ranije i u osećaju i u svesnosti, ali sam je verovatno i skromno skrivala i sputavala da je manje primetna. Drugi su mi davali komentare „kao dete si“, pa sam je valjda tako i doživela.
ALI ako bih sada rekla da sam je svesno-iskustveno svesna i da je mogu do detalja opisati i prikazati – EVO JE.
Fruška gora, mart 2024, i u danu 19 mm kiše! Znaš ona kiša koja kaže ne izlazi napolje, užasno je. E, ta kiša je bila i povela sam grupu ljudi na pripremni trening za planinarski događaj HIGHLANDER (koji vodim i organizujem). U ovom momentu manje važna činjenica u smi-
slu koordinacije i vođenja, ali bitna u delu da nisam morala da stojim 12+ sati na toj kiši, da se mrznem. Imala sam izbor. A moj izbor nije imao odluku, nastao je prirodno. Bivstvovala sam sa najvećim osmehom koji je celo telo obuzelo. Taj osmeh, taj pogled, stav, kretanje, motivacija drugih da ne stanu i da i oni mogu sve zbog čega su došli i to baš u tim vremenskim uslovima. Čini mi se da sam se smejala i blatnjavim cipelama. Smejala sam se i sa tri jakne i kabanicom preko jakni na sebi. Duša je pevala i radovala se što se živi upravo taj dan i što ostvaruje zamisli. Kao remek-delo koje doživljava otvaranje izložbe. Nosila sam strast u osmehu i oku. Gorelo je bez vatre, letelo je bez krila. Strujalo je kroz svaki atom moga bića. E, TO! TO je MOJA STRAST!
I tu je, EVO JE. ŽIVIM JE U OVOM JUNU I JULU 2024. intenzivno.
Tada će 300+ ljudi tom energijom i strašću biti pozvano da se tokom pet dana kreće stazama od 200+ kilometara, bez obzira na vremenske uslove, po visinama Stare planine.
Pre dve i po godine stidljivo sam sebe preispitivala hoću li umeti, moći, znati. Sada iskreno niti znam, niti umem, niti mogu... NEGO OSEĆAM od stopala do vrha glave da je to ona ENERGIJA koju na asfaltu retko imam, a u sebi je na planini nosim intenzivno. Nosim, delim, prenosim drugima. I iz nje ispliva i znanje i umeće i mogućnosti. IZABRALA SAM DA ME STRAST POVEDE. Možda nije kriterijum i vrednost savremenog čoveka i velikih korporacija, ali koga briga kada moje oko gori u centru i telo leti bez krila.
Viđamo se u visinama ovakvih strasti, činjenica – LEPO JE.
YOUR ANTIQUES
ANTKVARNICA VASILION – STECIŠTE ANTIKVITETA I
SJAJNIH LJUDI
SRĐAN STANKOVIĆ, ANTIKVAR, SUOSNIVAČ UDRUŽENJA VASILION, U SKLOPU KOJEG
JE I ANTIKVARNICA VASILION U BEOGRADU. UŠUŠKANA JE NA DEDINJU, NA ADRESI
BULEVAR KNEZA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA 20B. KADA OTVORITE VRATA ANTIKVARNICE, ZAKORAČIĆETE U SVET ČUDESNOG, LEPOG, SA MIRISOM PROŠLOSTI
I ESTETIKOM KOJA PRIPADA SVIM VEKOVIMA.
SRĐAN STANKOVIĆ JE NETIPIČAN MLADI ANTIKVAR. U ANTIKVARNICI SE SLUŠA
MUZIKA ITALIJANSKIH TENORA, ISPIJA SE
DOBRO VINO I PRIČAJU NAJLEPŠE PRIČE
BEOGRADA. O UMETNOSTI, UMETNINAMA, SRĐAN JE UVEK RASPOLOŽEN DA RAZGOVARA. ČOVEK OD AKCIJE, STILA I ZNANJA.
Odakle ljubav prema antikvitetima?
Završio sam Četvrtu beogradsku gimnaziju, društveno-jezički smer, te sam se već tada deklarisao u kom smeru će ići moje obrazovanje i moja interesovanja. Dosta sam čitao o istoriji umetnosti, išao na izložbe, iako je devedesetih godina, dok sam se školovao, sve to više bilo neka improvizacija, iz dobro poznatih razloga. Mada, te devedesete, dale su mi i vetar u leđa, jer sam razmišljao o sticanju spostvenog dinara. Taj dinar je morao, u mom slučaju, da dolazi od nekog posla u kojem se nalazim i u kojem uživam, pa sam sa prijateljem otvorio radnju za uramljivanje slika. Tako je sve počelo. U prvo vreme smo se bavili isključivo uramljivanjem. Kakvih je tu prelepih slika bilo, različitih autora! Želeo sam da budem informisan, pa sam se uključivao i u procene, komunicirao sa raznoraznim kolekcionarima, preprodavcima, ljubiteljima umetnosti. I čitao, čitao, čitao... Klijenti su donosili slike, a zatim i skulpture, nakit i druga umetnička dela radi davanja saveta o eventualnoj prodaji, zameni i slično. Moja ljubav prema starinama je samo rasla, sve dok konačno nije zaživela ova antikvarnica na koju sam posebno ponosan i koja predstavlja konglomerat svega onoga što sam godinama prikupljao – materijalno i intelektualno.
Koji su antikviteti u 21. veku u modi?
Ono što je interesantno je komadni nameštaj, koji se može lako uklopiti i u moderno opremlje-
ne enterijere. Bidermajer komode, koje svojim svedenim i jednostavnim dizajnom dominiraju, idealne su za svaki prostor. Rustične fotelje, sa podnom lampom, kao kutak za čitanje, često su tražene. Uvek su aktuelni komadi baroknog nameštaja – ogledala sa masivnim, zlatnim ramovima, zlatne konzole, kao i starinski, kristalni lusteri.
Kako spojiti komad antikvarnog nameštaja sa novim, savremenim dizajnom?
Individualna je stvar i stvar ukusa kako uopšte spojiti dva potpuno različita pravca umetnosti. Uglavnom se klijenti opredeljuju za stručno mišljenje arhitekata. Iskreno volim to kombinovanje i spajanje nespojivog. Isprojektovati moderan stan, svedenih linija i boja, a ubaciti samo komad stilskog nameštaja – bilo da je to fotelja, sto, sofa, to je za mene vrhunac dobro osmišljenog prostora. Postavljanje stuba, odnosno kašpola jakih boja u modernom enterijeru može oživeti taj prostor, koji generalno izgleda hladno. To je trend, mada mislim da tu hladnoću treba razbiti, ali ne preterati sa detaljima, nego se odlučiti za određeni komad koji će dominirati čitavim volumenom.
Ko su klijenti Antikvarnice Vasilion i šta najviše traže?
Klijenti naše antikvarnice su uglavnom osobe koje ne drže toliko do striktne forme, već imaju hrabrosti da naprave iskorak ka nečemu što nije standard, oni koji imaju mašte, koji teže da izađu iz nametnute zone komfora i klišea. Vrlo često su to i arhitekte, oni koji se profesionalno bave uređivanjem enterijera, te kolekcionari koji su sve ređi u današnje vreme, a teže ka vrhunskim komadima nameštaja. Ne zaostaju ni oni slučajni prolaznici koje zaintrigira sam izlog antikvarnice, pa bojažljivo koračaju našim prostorom, vraćajući se u neka davna vremena, a izađu, kako kažu, puni pozitivnih utisaka.
Gde nabavljate stilski nameštaj, predmete, slike?
U ovom poslu najbitnije je poznavati jako puno ljudi i imati kontakte u svim sferama umetnosti. Trudimo se da širimo naš krug poznanstava i osoba sa kojima sarađujemo u Srbiji i inostranstvu. Nameštaj uglavnom nabavljamo na aukcijama i van zemlje. Dešava se da neko hoće da otuđi nameštaj koji je generacijama u porodici, pa to bude posebno zanimljivo – ući u salonski stan potpuno opremljen antikom i birati komade za koje smatramo da bi bili interesantni našoj klijenteli, a vršimo i procene umetničkih dela. Slike starih majstora ćesto nabavljamo od kolekcionara, a dela savremenih umetnika neretko od samih autora.
Šta trenutno imate u ponudi Antikvarnice Vasilion?
Naša postavka je vrlo raznolika. U antikvarnici možete naći lampe i komade nameštaja mid century, zatim art deco, zanimljive lustere, ogledala, tepihe, ćilime, salone, kao i porcelan, vaze i skulpture. Ono što trenutno izdvajamo iz ponude je bidermajer tabernakla sa početka XIX veka, zidni sat koji sa ponosom izlažemo iz sredine XVIII veka, kao i ampir salon iz XIX veka. Od slika, pohvalićemo se pastelom Save Šumanovića, delima Branka Filipovića Fila, Aleksandra Cvetkovića, grafikama Vladimira Veličkovića, kao i interesantnim i modernim delima mladih, ali još uvek neafirmisanih umetnika, sa akcentom na autore Tamaru Marinković i Tiju Bajić.
Tvoj prijatelj i suosnivač Udruženja i Antikvarnice Vasilion je Predrag Sekulović, višedecenijski antikvar, slikar, ikonopisac –reci nam nešto o njemu.
Predrag Sekulović je veliki umetnik koji još uvek radi stare tehnike ukrašavanja enterijera (štu-
ko mermer, pozlatarstvo, oslikavanje zidova). Umem da kažem da je on mag koji od najobičnijih prostora stvori unikatan, bajkovit ambijent koji odiše otmenošću i stilom. Predrag svojim iskustvom i znanjem, uz veliku dozu kreativnosti i ideja koje plasira klijentima, upotpunjuje i proširuje našu ponudu.
„Strast kao autentičnost“ je tema julsko–avgustovskog izdanja RYL magazina.
Smatram da biti autentičan znači ne odustati od sebe – od onoga ko si zapravo, od svojih merila vrednosti, vizija, snova. Kada biram ono što ću izlagati u galeriji, polazim od svog ličnog osećaja, isključivo od onoga što u meni probudi emociju. I tu počinje strast. Upravo je strast ta koja vodi ka ostvarenju ciljeva i ono za čime žudi naš duh. Ja sam svoju strast pronašao u ovoj vrsti posla i to je velika sreća jer sam apsolutno siguran da iskrena strast i ljubav ka onome što radite vodi ka autentičnosti i originalnosti koju klijenti i te kako umeju da prepoznaju.
YOUR LANGUAGE
BERLITZ LETNJI KAMP
PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
BERLITZ ŠKOLA STRANIH JEZIKA KOJA JE
OSNOVANA PRE 140 GODINA, U SRBIJI OVE
GODINE PROSLAVLJA 20 GODINA RADA.
VANJA TADIĆ JE NASTAVNICA ENGLESKOG JEZIKA I PREDAVAČ U BERLITZU I
OVE GODINE JE U ORGANIZACIJI BERLITZ
LETNJEG KAMPA KOJI SE ODRŽAVA OD 24. JUNA DO 26. JULA 2024. GODINE U ŠKOLI
„RUĐER BOŠKOVIĆ” U KOŠUTNJAKU, KNEZA
VIŠESLAVA 17. KAMPUS ŠKOLE SE NALAZI
NA KOŠUTNJAKU, ŠTO ZNAČI DA JE OKRUŽEN ZELENIM POVRŠINAMA. PORED TOGA,
SASTOJI SE OD 4 SPORTSKA TERENA (ODBOJKAŠKIH I KOŠARKAŠKIH), BIBLIOTEKE, AMBULANTE, BLOKA ZA UČENJE JEZIKA I
MNOGO SAVREMENO UREĐENIH I OPREMLJENIH UČIONICA.
Berlitz Letnji Kamp će obogatiti govor i unaprediti veštinu slušanja Vašeg deteta na engleskom jeziku kroz niz zabavnih aktivnosti koje stimulišu dečiju kreativnost.
Neke od aktivnosti na kampu: pevanje pesama na engleskom jeziku, igranje grupnih igara, kreativne radionice crtanja, bojenja, sastavljanja objekata od kartona i raznih drugih materijala, pravljenje sopstvenog pozorišnog komada u kojem će deca glumiti, vajanje, časovi fiskulture sa fitnes trenerom, plivanje i časovi kuvanja. Berlitz letnji kamp
Berlitz ima dugu tradiciju u organizaciji letnjih kampova i ovo je 14 godina zaredom kako se održava i u Srbiji. Berlitz je prisutan u preko 80 zemalja i kampovi se organizuju širom sveta. Mi u Srbiji koristimo lokalna i internacionalna iskustva u radu sa decom.
Sa decom iz Srbije radimo 20 godina i uspeli smo da dobijemo lepu kombinaciju da se deca na zabavan i interaktivan način pokrenu, uče i usavrše svoj engleski.
Mi decu grupišemo po godištima kako bi se družila i učila sa svojim vršnjacima. Grupe su male i prilagođene uzrastu. Kada neka dece bolje znaju engleski od svojih vršnjaka, stavljamo ih u grupe shodno njihovom znanju, a aktivnosti obavljaju sa svojim vršnjacima.
Postoje razne aktivnosti kroz koje se uči jezik. Koje su to aktivnosti i kako izgleda učenje?
Deca imaju standardne časove engleskog jezika svaki dan, ali mi izlazimo iz tog koncepta učenja jezika u učionici i na kampu insistiramo da se engleski uči i upotrebljava u mnogim drugim kontekstima kao što su: sport, arts & crafts, ples, umetničke radionice, kapuera, kaligrafija. U toj bogatoj paleti aktivnosti koje se odvijaju na engleskom jeziku, uputstva koja deca dobijaju takođe su na engleskom i to će za njih biti potpuno novo iskustvo. Praviće kolačiće na engleskom jeziku, radiće naučne eksperimente na engleskom i to je kombinacija poznatog i nepoznatog na engleskom kroz igru na vrlo dinamičan način.
Na kraju svake nedelje imate zavšni čas na kojem deca predstavljaju šta su naučila tokom prethodnih dana.
Deca pripremaju svoju završnu tačku koja može da bude ples, gluma, recitacija na engleskom i to spremaju tokom cele nedelje. Oni se potrude i na kraju uvek imamo jednog pobednika koji dobije velike počasti. Mi sve to snimimo i pošaljemo roditeljima. Naš kamp je toliko porastao tokom godina da nemamo toliko veliki prostor kako bismo primili sve roditelje, bake, deke, tetke, koji žele da dođu da to vide. Naši učesnici veoma uživaju u kampoviziji. Deca ne samo da uče engelski jezik, već i javni nastup.
Ko su nastavnici koji rade sa decom?
Naš tim su naši predavači koji rade u školi duži niz godina i većini je ovo drugi kamp, a nekima šesti ili osmi. Obučeni su da rade sa decom i da rade na kampu jer on nije standardna forma iskustva i nastave. Mi prolazimo obuke sa njima i apsolutno su spremni da se posvete deci i da im prenesu svoje znanje.
Šta dobijaju roditelji, a šta dobijaju deca u Berlitz letnjem kampu?
Deca dobijaju unikatno iskustvo gde oni kroz različite aktivnosti i druženje prvo stiču nove drugove u radnoj atmosferi gde se gaji timski duh, nakon toga dobijaju novo samopouzdanje i znanje da koriste engleski jezik i nauče ga i unaprede u raznim životnim situacijama.
Roditelji dobijaju vrhunski način da njihovo dete provede kvalitetne dane u Beogradu, dok oni rade i objavljaju svoje poslove.
YOUR SOUL
MAGIČNI RAD STOJANA ĆELIĆA
PIŠE: VERA BLAGOJEVIĆ UGRINOV
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
U stvaralačkom činu slikara Stojana Ćelića prepoznajemo strast po shvatanju uzvišenog smisla same umetnosti, što bi značilo dosezanje u najdublje slojeve bîti umetničkog postojanja.
Odgonetajući večiti dijalog delovanja između sebe i sveta, slikara inspiriše uporno praćenje nesvakidašnjeg ritma života. U Ćelićevoj umetnosti otkrivamo svet koji se otvara poput kosmosa po kome kruži slikarevo oko i beleži njegove
Žarkogmene.leta sedamdeset prve Ćelić je radio mozaik.
Želeo je da rodnom gradu pokloni svoje delo i oplemeni prostor novosagrađene Skupštine. Atelje u Lole Ribara nije bio pogodan za rad, te je pronašao rešenje u vrtu, koji je gledao sa terase, iza unutrašnjeg dela zgrade. U to vreme, dok još nije potpuno narušen sklad gradskog jezgra, mnoge četvrti i kuće u samom centru su imale i mala dvorišta i bašte.
Mozaik je rađen na zemlji. Veliki drveni ram kružne površine, postavljen u središnji deo vrta, označavao je oblik mozaika. Konstrukcija je zauzimala celokupni prostor, te se moglo kretati samo tik uz zidove dvorišta.
Tog jula, vrućina je bila paklena. Goreo je asfalt, siva izmaglica je obavijala ulice, ljudi su bauljali i ljuljali se osvajajući prostor u prikazama fatamorgane. Predavanje poslu je teklo u noćnim satima kada bi vrelina utihnula. Rad je trajao trideset dana bez prekida.
Uz zidove dvorišta bili su postavljeni kandelabri sa jakim osvetljenjem. Uz razvodnik, pored rasvete, bio je priključen i mali frižider i poveći rešo. Spremala sam kafu, a ponekad je Ćelić iz ateljea donosio šalicu kajmaka, lonac i kesu sa krompirom koji sam kuvala. U kratkom predahu bi dva prijatelja, kao “dva momka” iz studentskih dana, pažljivo skidali ljusku, sekli vrele kolutove i uz kajmak slasno jeli krompir. U tom predahu, Ćelić se nije odvajao od složenih kockica, odmeravao je kolorni sjaj, činilo se da mozaik miluje pogledom, tražeći greške. Četvrtasto rezani komadići mermera, staklo i glazirana keramika povezivani su slojem betonske podloge sa vidljivim fugama između površina. Sklapan je novi svet. Rad je izvođen u neobičnom položaju. Izuzetno krupan, jake građe, Ćelić je satima klečao iznad magičnog kruga. Graške znoja su padale sa lica, a sam poduhvat ga je, sa dosta smeha, podsećao na sentiment dečaštva, kada je u noćnim satima sa drugarima, klečeći u brzacima reke Une, uspevao da ulovi poveće pastrmke na radost svoje majke.
U toj oazi, zaštićenoj okolnim zidovima, bilo je neke svežine. Sedeli smo na zemlji, a ponekad i ležali, da bi se rashladili na gustom travnjaku, koji je divlje rastao između stabala. Iznad nas je gorelo nebo u zlatnim sjaju. Lipe su bile u punom cvatu. Mirisalo je leto.
Sada u sećanju imam neku vrstu radosti. U ulozi “male od palube” kuvala sam kafu i krompir, prinosila ledenu vodu i voće. A iznad svega
sam, pokraj mozaika, iz kofa i plastičnih posuda na belim plahtama razvrstavala i slagala kamenčiće po različitim nijansama. Bila je to fascinantna paleta od golubije sive, preko meko pepeljaste i srebrne, do olujno tamne i crne. Ili nebo plave i azurne, kobalta, do muklih nijansi indigo modrog mora pred buru. Sklapala sam kaleidoskop u grimizno ružičastoj, skerletnoj, ruž i kardinal crvenoj.
Ćelić je imao specifičan način druženja.Voleo je da ga prijatelji posećuju u ateljeu. Okrenut platnu, vodio je počesto žučne razgovore. U slikarstvu se držao velikh formata. Žustrim zamasima je nanosio pastuozne slojeve boje. Ili još češće, u snažnoj osećajnosti, minuciozno i skoro nežno, izvlačio i slagao nijanse palete. Ponekad je negodovao i špahtlom skidao te iste slojeve.
Jedini prekidi su bili koliko traje da se popuši cigareta.
Posebni su bili nedeljni “matinei” kada je atelje posećivalo i desetine “posmatrača”. Ugrinov, družeći se sa Ćelićem još od studentskih dana, svraćao je često u atelje. I začudo, retko su njihovi razgovori bili o tokovima umetnosti. Uglavnom su prelistavali političke, i još više sportske događaje, posebno o uspesima omiljenog kluba Crvena zvezda.
U noćnim bdenjima nad mozaikom sticao se utisak da smo senke sa kojima razgovara. Slažući kockice, bio je daleko od nas. Svetovi su se otvarali. Činilo se da na visokom stepenu svesti neposredno prodire lepota stvorena u prirodi. Njegovo oko je tragalo strpljivo i plemenito po svetu rastinja, divljim burama i ledenim lomovima neba i vode. Hvatao je odzive i oblikovao ih u građenju mozaika. Prenosio je u nekom čudnom jurišu, u strasnoj žurbi, meandre života. Predan radu, pratio je talasanje nebeske svetlosti i nedokučivo pulsiranje svemira. Lovio je njihove boje. Bilo je to poniranje u suštinu kontakta sa svetom i pretapanje tog sveta u umetnost.
Vraćam se ponekad i otvaram zelenu oazu u Lole Ribara. Nosim blistavi osećaj da sam iza gvozdene kapije otkrila kosmos stvaralačke energije. Kada emotivni poriv leti u magične visine. Kada atom strasti rasprskava duboku osećajnost. Kada se rađa umetnost. Sve te boje... Bili su to dani.
Stojan Ćelić (1925 –1992) – slikar, akademik, profesor FLU Pavle Ugrinov (Vasilije Popović) (1926 –20 07) – književnik, akademik, reditelj kultne predstave “Čekajući Godoa” Samjuela Beketa
REFRESH
YOUR COACH
ŽELJA KAO OLIČENJE STRASTI
PIŠE: ANA RODIĆ, SAVETNIK ZA LIČNI RAZVOJ I KOMUNIKACIJU I HIPNOTERAPEUT
Sa apsolutnom sigurnošću stojim iza izjave da možete da ostvarite sve što poželite. Možda se pitate kako sam toliko sigurna i nije li to megalomanski, čak pomalo i pretenciozno?
Moja uverenost u ovu izjavu zasniva se na sledećoj, usudiću se nazvati je, činjenici –ne možete poželeti ono što nije “vaše”, što nije došlo iz dubine vašeg bića. Ili, drugačije rečeno, samo ono što je plod vaše autentičnosti može biti pretočeno u želju. Recimo, ja nikada ne bih poželela da pravim rukotvorine, jer je to nešto što ne radim uspešno i u čemu, pritom, još ni ne uživam. Ali sam zato jednog dana poželela da svoje emocije i svoja znanja o ljudskoj duši i umu pretočim u reči i to se ostvarilo. Jednog sam dana poželela i da budem podrška drugima na putu njihovog isceljenja, građenja njihove autentičnosti, rešavanju problema i postizanju ciljeva, i ta se želja ostvarila. Nije da bez ostvarenja tih želja ne bih mogla da živim. Mogla bih, ali kako? Siromašno, nepotpuno, izgubljeno. Isušeno, krhko i nestabilno. Mogla bih, ali bih umirala i preživljavala živeći.
U prilog ovome, važno je razumeti razliku između želje i potrebe. Potreba je nešto bez čega ne možemo da živimo kao što su voda, hrana, vazduh, fizički kontakt u periodu odmah nakon rođenja itd., a želja je nešto bez čega možemo da živimo, ali nam život možda ne bi bio jednako lep i kvalitetan. Dakle, kada govorimo o poziciji izvora, potreba dolazi iz straha i to egzistencijalnog, a želja iz strasti. Ja svoje želje želim i pristupam njihovom ispunjenju sa toliko strasti da nema nikakve sumnje da dolaze iz mesta moje najdublje autentičnosti. Evo dok pišem ovaj tekst, treperi mi nešto oko pupka kao dodir najtananijih leptirovih krila. To je neka fina mešavina uzbuđenja i radosti, flow stanje u kojem gubim osećaj za vreme i mesto i samo sam sada i ovde sa objektom svoje želje, sjedinjena, upotpunjena, stopljena. Holistički – telom, umom i dušom. Nekada taj nalet strasti bude toliki da mi oči zasuze i nešto u predelu grudi kao da oživi i počne da živi svoj nezavistan život.
AUTENTIČNOST
Strast nas, kroz ispunjenje najdubljih želja, vodi ka našoj autentičnosti na još jedan način. To što želimo, nama je važno, nekada baš izuzetno važno. A ono što nam je važno zovemo vrednostima. Jedan od glavnih sinonima za autentičnost je “vero–dostojnost”, što znači da biti autentičan znači biti dostojan onoga u šta verujemo. A znamo li uvek šta je to?
“Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi?”, reče Isus.
Možda vam baš bude korisno da se zapitate, ako do sada niste, koje su to vaše glavne vrednosti koje trenutno možda ne poštujete ili nemate mogućnost da ih ispoljavate i negujete, pa se zbog toga možda osećate udaljeni od svoje autentične prirode? Ideja o autentičnosti je vrlo maglovita i može ostati utisak neostvarenosti ako se ne spusti na konkretno i zato bi bilo dobro da odgovorite na sledeća pitanja:
• U kakvom okruženju se nalazite kada ste autentični? Čijim i kakvim društvom ste tada okruženi?
• Kakve sposobnosti i veštine imate tada? Kako ih pokazujete?
• Šta radite i kako to radite kada ste autentični?
• Kako se tada osećate ?
• Šta su vaše glavne vrednosti i zbog čega?
• Kakva uverenja imate o sebi, svetu i životu i drugim ljudima?
• Kako opisujete svoj identitet kada ste autentični?
• Čemu višem od sebe osećate da pripadate, da ste deo nečeg većeg, takvi autentični?
• Po čemu prepoznajete da sada niste autentični?
• Koji je prvi korak koji možete preduzeti na putu ostvarenja autentičnosti?
Kako ćete znati da ste došli do pravog odgovora? Osetićete STRAST! Za nekoga će to biti lakoća, za nekoga radost. Za nekoga osećaj slobode i lepršavosti. Za nekoga mir, za nekoga uzbuđenje. Za nekoga nešto što možda ne može rečima da opiše. Ali osetićete u telu, umu i duši nešto što čini da se osećate živo, što vas motiviše i pokreće. Nešto za šta osećate da je vredno živeti i da bez toga, za vas, vaš život nema smisla.
Nema šta, dolazimo do toga da je AUTENTIČNO = STRASTVENO! A ako je strast, mora da pršti kao pri izgovoru reči S T R A S T sa sudarom ta dva bezvučna zubna suglasnika S i T, koji, kad ih spojeno izgovarate, ne mogu biti zvučniji! Upravo mi na to i liči izražavanje autentičnosti kroz strast, iskazano u opisu izgovaranja zubnih suglasnika – “vazdušna struja gomila se iza prepreke i pri naglom otklanjanju prepreke izlazi iz usta (uz prasak)”. Pršte i zvuk i vibracija i pljuvačka! Slično tome, u dubini našeg bića se gomila i grupiše čista esencija naše autentičnosti, koja se kroz razne prepreke našeg tela, uma, ili prepreke iz
okruženja, ipak probija, izlazi iz nas, često uz prasak, jer mi moramo biti to što jesmo!
Kada je tiho, slabo, mlako, nema strasti, nema želje, onda je pitanje da li je autentično, iz kog dela dolazi, da li dolazi iz nas uopšte. Opisala bih to i metaforički na sledeći način –
Ako je slatko, daj nek je toliko da poželim da je dosta.
Ako je slano, daj nek je toliko da me sve zapeče.
Ako je ljuto, daje nek je toliko da mi para na uši izlazi.
Ako je kiselo, daj nek je toliko da mi se i lice i jezik zgrči.
Ako je gorko, daj nek je toliko da mi želudac zaigra.
Samo nemoj da je mlako, bljutavo ili „onako“, to je opasno.
Kada čovek nečemu pristupa mlako, slabušno, anemično, kao da u njemu nema snage i života, kako će se zalagati za neku ideju, želju ili nameru? I to zaista može biti opasno za društvo kao celinu, jer ako nije strastveno zato što nekome nije na listi vrednosti, tada ne možemo biti sigurni da li će čovek lako od toga odustati, skoro sigurno neće zbijati redove i upinjati se zarad nekog cilja, neće se mučiti jer ne oseća i ne vidi razlog i motiv, pošto ga ne nalazi u sebi, pa može lako prevagnuti na stranu pasivnosti.
TAMNA STRANA STRASTI
Sa druge strane, postoji i ona “tamna strana” strasti. Opet semantički posmatrano (jer sam STRASTVENI zaljubljenik reči), reč STRAST izvedena je iz glagola STRADATI, odnosno u novolatinskom “passio”, što znači TRPETI, MUČITI SE, pa se može zaključiti da strast predstavlja potpunu ili intenzivnu posvećenost nekome ili nečemu (objektu želje) i uglavnom se o njoj govori u pozitivnom kontekstu. Ljudi vole svoje strasti, zavide drugima ukoliko sami nemaju svoju strast, i činjenica je da strast daje životu neku posebnu notu, čar, kao neki specijalno ukusan začin jelu. Međutim, ukoliko je ta posvećenost podstaknuta izrazito jakim i dugotrajnim prijatnim osećanjem, to vas može dovesti do toga da se fiksirate za objekat svoje strasti u meri da zapostavite druge životne aspekte. Verujem da ste svi čuli, ili možda i poznajete, ljude koji su potpuno “ogrezli” u posvećenosti svom radu, ili hobiju, ili nekoj osobi, dok im se ostatak života raspada. Neki su potpuno sagoreli u toj posvećenosti.
A sa druge strane, ako merimo, vagamo i ograničavamo se i u nečemu do čega nam je najviše stalo, ima li onda to smisla? Kakav je to život ako smo stalno “meri–pazi–balansiraj”? Mera u svemu, mada nije uvek lako odmeriti i izbalansirati.
YOUR JOY
RADOSTI MOJA
Kad razmišljam o sebi, ne mislim da je strast nešto što me najbolje opisuje. Na prvu loptu i, onako, vrlo površno, teško da bih mogla da kažem da sam osoba koja vrca od strasti. Ne uklapam se u tu sliku.
Jer i meni, kao i većini ljudi, prva asocijacija na strast je izuzetno vatrena – rasna, putena osoba.
Ali šta je u stvari strast?
Da li je to samo ono kako se vizuelno prikazujemo i odeća koju nosimo? Da li to, i zaista, određuje nekoga kao strasnu osobu?
U svetu u kome živimo, izgled može da se kupi, napravi. Ali strast...
Pitam se – zar strast nije „gorivo“ koje nas pokreće na akciju?
Ili je možda vera u ono što radimo, ko želimo da postanemo? I posvećenost tome.
Ili je strast, zapravo, ljubav?
A možda je sve to zajedno! I naše gorivo i naša vera i naša ljubav!
Kad samo pomislim sa koliko strasti i posvećenosti radim stvari koje volim. Koliko uživam u jednostavnim svakodnevnim stvarima. U kuvanju. U spremanju stana. Đuskanju. Pevanju. Druženju. U pomaganju. Spajanju ljudi. Pronalaženju rešenja. U vožnji. U jogi. Meditaciji. U pisanju. Učenju. Slikanju.
Radosna sam i uživam u tome što mogu da kažem: „Hvala! Živa sam, slobodna i svoja!“
Hej, radosti moja jednostavna!
Što se mene tiče, sigurna sam – to se ne kupuje. To se živi.
Jednostavnost je moja strast!
YOUR STORY
PASSION AS AN AUTHENTICITY
SCULPTURE:
How do I think about passion and authenticity, and what are they together? I will skip talking passion in the bedroom (Eros), and focus on the full hearted involvement with a pursuit that truly and completely excites you, motivates you and which you pursue despite any possible obstacles. My passion, besides a few other things, is photography, playing a musical instrument, and writing articles such as this one on a monthly basis for this great magazine. Furthermore, my passion is my genuine daily effort to love people unconditionally and overcome all forms of judgment towards others and self; a work in progress to become more and more authentic. What’s your passion? For some it’s building a miniature railroad, for others it’s collecting porcelain (thinking here about the amazing porcelain museum in Subotica), sports, etc. There are also people who are driven by mental passions such as reading or writing, studying a subject, teaching, or playing a musical instrument. Some are driven by passions for public exposure, such as painting, sculpting, handcrafts, or making movies. What is authenticity then? It surely is more than just certificates of authenticity like passports, birth or marriage certificates. The key to them is trustworthiness. Nothing fake here. And thus, an authentic person is therefore indeed not fake, pretentious, or dishonest in any way. So, we value authenticity also as an ideal and as morally correct. What about people who are authentic but not passionate? Someone shy or introverted? They may be trustworthy and thus authentic to self. Authenticity without passion. Is it enough? Such persons may try to discover their passions; authenticity in development. Also, any young or older person passionate about something from the start still needs to grow and mature to reach their goals. Who has actually truly reached the end of authentic passion? To me it’s an unending process and involvement. After reaching one mountain
top, another one appears in the distance. And that’s a good thing.
Most children are very passionate and authentic, even when they throw tantrums! They have daydreams for years and to adults seem lost in a fantasy world. The kind of response by their parents, teachers or other adults, will result in either damage to a child’s self esteem and confidence or steer and help them in the right direction. Personally, a book writing project met with harsh ridicule, but increased my determination and passion for the project. That, I believe, is authentic passion.
When we say “passion”, we may think of something overtly strong, rushed, perhaps wild, impatient, determined, etc., but an authentic passion can also be outwardly and inwardly calm, rooted in deep inner strength, peacefulness, confidence, and iron determination. I know people who are exactly like that. I like to skip over people whose passions causes harm to others, as I believe that true authenticity and true passion should always be for the benefit of self and others. The phrase “Crime of passion” must therefore be a misnomer.
In my lifelong experience with people, I come to the simply conclusion that humans are fundamentally good, loving, and divinely created. Never mind what’s happening in the world by the decisions of misguided world leaders; they do not represent the majority. Babies are born as little angels, not as little devils. When you hatefully kick a dog often, he will sooner or later bite people. Same with children: how much love you truly give them? There is actually lots of evidence to prove that we and all of creation responds very well to kindness!
Human authenticity surely has its roots in goodness, in altruism, in agape or unconditional love. A murder suicide shows misguided “passion”; not human authenticity.
It’s self imprisonment. True “passion as an authenticity” will also surely lead to advanced spiritual growth and raising oneself and others to higher spiritual levels and vibrations, and elevate our communal level of unconditional love, which I believe should be the end goal of every human being. Such highest form of love makes every human being equally valuable, and also ultimately transcends any other loves, such as special loves, romantic loves, and even family love. Once we come to the level of equal unconditional true love for all humans, including one’s so-called enemies, then we are living an authentic passionate life. Unconditional love cannot discriminate and the passion and authenticity behind it can neither. What I just said may sound a little controversial, but is not meant to do away with relationships, romance, marriage, family, special loves, etc. But, think deeply about it: can unconditional love have favorites, can it discriminate, or single people out as special or inferior? Aren’t we all special, unique and precious? So, let’s be passionate about passionately being your authentic unique self, and what you feel you are here on earth for, and what drives and motivates you, what elevates your heart. Live out your divine talents, never worry, live without fear, have confidence in your abilities, be patient about your progress, do it step by step; you have plenty of time. Know that your life is
guided by benevolent forces; on this topic, I like to point you to the article in last month’s issue of RYL written by Suzana Mihajlovic, entitled: “Is there really an energetic force helping you succeed?” Thus, remain positive. Love everyone, forgive easily and don’t hold grudges. Yet, protect yourself against and stay away from truly negative, toxic and abusive people but love and forgive them anyways. The world is getting more and more ready for a massive transformation. I see so many signs of this coming change: so many books, friendships on social media platforms, YouTube videos, new spiritual movements, seminars, webinars, alternative healing methods People are turning away from fear and judgment based traditions. We are transforming into a global village, one human family This is surely a sign of more and more authentic passionate involvement with life, with one another and with nature, with unselfish service to one another, and finally, to the World Peace we all have been longing for so long. Together we can do this. We are all candles lighting the world, or better yet, we are all cocoons ready to pop out as beautiful butterflies. That is my vision and RYL’s as well about being authentically passionate.
Hvala puno!
YOUR FAITH
У осмомартовске дане учествовала сам у трибини посвећеној посвећености жена. Учествовале су жене из свих верских заједница и Цркава. Могле смо да говоримо и уопштено о посвећености човека послу, породици – животу. Ослањајући се на
и савремени свет) и организације, пратила сам траг
и њено сведочење у
филму Ивана Јовића Завештање, драге и поштоване научне и културне раднике и стражитељке над смислом и врлинским
животом данас: Александру Павићевић,
Сандру Шћепановић, Ирину Деретић, Марију Јефтимијевић Михаиловић, Моњу Јовић, Милицу Ракић, Маријану Ајзенкол
и многе друге које су већ препознате као оне које чувају и ову савремену културу, и
као чуварке националне и женске културе,
PHOTO: UNSPLASH.COM
посвећености и у тој жртви изгуби, бива на
неки начин враћено на лицу, али пре свега
личности тих жена. Уколико не покушавамо све, уколико не тежимо свестраности као
сваштарењу пуком, доћи ћемо не само до квалитетније личности него и до веће
универзалности. Дакле, не може се ставити
знак једнакости између свестраности и
универзалности.
Сваштарење је израз који се тиче
свестраности у том лошем смислу, где се бавимо свим и свачим
просто ствар људске коначности. Различите
улоге се не могу афирмисати у исто време.
Не може се у исто време и забављати и
проводити и учити и бити посвећен науци, цркви, породици, каријери, али може једно по једно, сукцесивно – дакле у различитим
временима. Тако да је та пунина личности
или тај интегритет, целовитост –
комплетирање личности ствар смењивања
неких улога у различитим временима. А у нашим бићима, у нашем сећању,
YOUR LIFESTYLE
OVARIJALNE REZERVE I ŠTA SVAKA ŽENA MORA NA VREME DA ZNA
PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ, MASTER ISHRANE I SUPLEMENTACIJE
FOTOGRAFIJA: NEBOJŠA BABIĆ
Jedan od glavnih faktora koji uslovljavaju uspeh ART (potpomognute reproduktivne tehnologije) je ovarijalna rezerva žene. Parametar koji se najčešće koristi za procenu je AMH. Način života i ishrana su promenljivi faktori koji mogu uticati na ovarijalnu rezervu.
Za razliku od zdravih muškaraca čiji se spermatozoidi stvaraju tokom celog života, zdrave žene se rađaju sa svim jajnim ćelijama koje će ikada imati. Nakon rođenja, broj jajnih ćelija samo opada. Klinički značajan pad plodnosti počinje već u ranim tridesetim godinama i zato bih uvek savetovala svakoj ženi, bez obzira da li želi da se ostvari kao majka u tom trenutku, da jednom godišnje uradi hormonski status i proveri svoje rezerve na vreme.
Pored prirodnog gubitka tokom menstrualnog ciklusa, genetika, način života, faktori sredine i medicinski problemi (kao što su endometrioza, operacije jajnika, hemoterapija i zračenje) mogu uticati na količinu i kvalitet jajnih ćelija. Sve ovo na kraju dovodi do potpune iscrpljenosti jajnika i menopauze.
Ovarijalne rezerve predstavljaju sposobnost jajnika da proizvedu jajne ćelije koje, kada su oplođene, rezultiraju zdravom i uspešnom trudnoćom. Danas postoje različiti testovi koji nam posredno pokazuju kolika je rezerva jajnika preko broja i kvaliteta preostalih jajnih ćelija.
Bazalni folikulostimulirajući hormon (FSH) se često koristi za procenu ovarijalne rezerve. Kako žena stari, FSH prirodno raste. Američki koledž za akušerstvo i ginekologiju (ACOG) naglašava da, iako je bazalni FSH često korišćen za procenu ovarijalne rezerve, visoke vrednosti (više od 10-20 internacionalnih jedinica/L) su povezane sa smanjenom ovarijalnom rezervom i smanjenim odgovorom na stimulaciju jajnika. Međutim, ove vrednosti ne predviđaju apsolutni neuspeh začeća. Možemo ga korigovati stilom života, adekvatnom terapijom i savetima endokrinologa i ginekologa.
Određivanje nivoa antimilerovog hormona (AMH) predstavlja još jedan ključni test i to je danas zlatni standard za merenje rezerve. AMH se proizvodi u granuloza ćelijama folikula u jajniku i nivo ovog hormona opada sa smanjenjem broja oocita kako žena stari. Ovaj hormon je stabilan tokom menstrualnog ciklusa i može se meriti bilo kada, što ga čini praktičnim markerom za procenu ovarijalne rezerve.
Broj antralnih folikula (AFC) u jajniku, koji se može izmeriti transvaginalnim ultrazvukom, smatra se najboljim pokazateljem lošeg odgovora na stimulaciju jajnika, ali ne nužno i pokazateljem neuspeha začeća. AFC direktno pokazuje koliko folikula ima u jajnicima u datom trenutku, što može pomoći u predviđanju odgovora na tretmane stimulacije ovulacije.
Kombinovani pristup omogućava bolje razumevanje stanja jajnika i može pomoći lekarima u prilagođavanju tretmana za žene koje se suočavaju sa izazovima plodnosti, a sve koje prolaze kroz ovaj proces znaju da su ovo standardne procedure.
Nedavna istraživanja su pokazala da ishrana može značajno uticati na ovarijalne rezerve. Način ishrane može poboljšati ili pogoršati ovarijalne rezerve, što direktno utiče na šanse za uspeh ART procedura. Istraživanja su posebno istakla koristi mediteranske dijete koja je bogata povrćem, voćem, orašastim plodovima, integralnim žitaricama, ribom i maslinovim uljem.
Jedna studija objavljena u časopisu Human Reproduction pokazala je da su žene koje su se pridržavale mediteranske ishrane imale značajno više nivoe AMH u poređenju sa ženama koje su se manje pridržavale ove dijete. To sugeriše da ova ishrana može podržati funkciju jajnika i poboljšati reproduktivne ishode. Sa druge strane, visoka konzumacija crvenog mesa i gaziranih pića povezana je sa nižim nivoima AMH, što ukazuje na negativan uticaj na ovarijalne rezerve.
Kako pozitivno možemo uticati na ovarijalne rezerve:
Mediteranska dijeta: fokusirajte se na unos povrća, voća, integralnih žitarica, maslinovog ulja, ribe i orašastih plodova. Ograničite unos crvenog mesa i prerađene hrane.
Redovna fizička aktivnost: umerena fizička aktivnost može poboljšati opšte zdravlje i podržati reproduktivnu funkciju.
Izbegavanje štetnih navika: smanjite unos alkohola i izbegavajte pušenje, jer obe navike mogu negativno uticati na ovarijalnu rezervu.
Suplementacija: razmotrite uzimanje prirodnih suplemenata koji mogu podržati zdravlje jajnika kao što su maca i a švaganda, spirulina, čajevi virka, macine trave, crvene deteline i drugi. Postoje dodaci ishrani koje ne bismo trebali da uzimamo na svoju ruku zbog
disbalansa hormona, ali mogu imati važan uticaj na smanjene rezerve kao što su DHEA, vitamin D. DHEA je hormon koji telo prirodno proizvodi i koji može poboljšati funkciju jajnika i povećati broj jajnih ćelija. Studije su pokazale da suplementacija DHEA može biti korisna za žene sa smanjenom rezervom jajnika, posebno one koje su u postupku vantelesne oplodnje (IVF). Treba biti oprezan jer može da utiče na nivo testosterona, zbog čega pre primene ovog suplementa treba uraditi hormonski status kako ne bismo imali suprotan efekat od željenog.
Održavanje zdravih ovarijalnih rezervi je ključ za uspeh ART procedura i ukupno reproduktivno zdravlje žene. Ishrana, način života i potencijalna suplementacija igraju važnu ulogu u očuvanju i poboljšanju rezervi. Promovisanjem zdravih prehrambenih navika i životnog stila moguće je pozitivno uticati na plodnost i reproduktivne ishode. Promena stila života ne samo da će nam pomoći da brže stignemo do željene trudnoće ili da sačuvamo zdravlje, već ćemo sačuvati i rezerve jajnih ćelija, produžiti ciklus i odložiti dolazak menopauze.
YOUR WORDS
REKLI SU...
Rekli su mi ne može to tako. To nije isplativo! Nemaš kvalifikacije! Moraš to i to ako hoćeš da uspeš! Koliko puta ste čuli ove komentare kad želite da ostvarite nešto što u dubini duše znate da je za vas, ali vas okruženje ne podržava u zamisli? Sigurna sam mnogo češće nego reči podrške i uverenja da možete.
I ja sam prečesto bila u tim cipelama i slobodno mogu reći da i dalje koračam “putem kojim se ređe ide“. Zato želim da podelim sa vama svoju životnu priču i možda inspirišem nekog od vas koji čitate ove redove. U životu nema prepreka ako pratimo svoju zvezdu vodilju i ono što greje plamen strasti u nama.
Sećam se kada sam u drugoj godini srednje medicinske škole roditeljima rekla “ne, ja ne želim ovo, hoću da ulepšavam žene“ i upisala frizersku školu. Naravno da nije bilo lako. Bili su razočarani, maštali su da imaju ćerku doktorku. Ali moja duša je imala drugu nameru i povela me na taj put.
Govorili su “To se tako ne radi kod nas u Srbiji“
Prvi salon sam otvorila u Beogradu u bivšoj zgradi CK na Ušću, 1997. godine. Tada su mi svi govorili da frizerski salon treba da bude na prometnom mestu i da “kod nas“ ljudi nisu navikli na zakazivanje, kaoi da ne mogu da opstanem sa cenama većim od proseka. Opstala sam i dočekala bombardovanje u tom istom salonu. Te noći sam izašla iz Ušća, ostavila svoje četke i fenove i odlučila da napustim Srbiju.
Dve nedelje kasnije krenula sam na put u nepoznato sa sinom od četiri godine, u daleku Afriku. Bez vize za ulazak, bez plana, bez ideje kako ću. Sa malo para i spakovani u dve torbe, došli smo do Johanesburga. Putovanje je trajalo preko dve nedelje i bilo je iskustvo koje se ne zaboravlja i transformiše.
Govorili su “Ne možeš da se zaposliš ako ne govoriš jezik“
Par nedelja nakon dolaska u Jonanesburg počela sam da radim u prestižnom salonu i sporazumevala se sa klijentima sa onih par rečenica engleskog i gestikulacijom. Za kratko vreme bila sam bukirana i tražena jer sam volela to što radim i davala svojih 100% svakoj mušteriji. Prepreke sam savladavala prateći svoju strast u kreiranju frizura i uz osmeh na licima zadovoljnih musterija. Učenje engleskog se desilo usput.
Petnaest divnih godina u Južnoj Africi živela sam svoju strast prema životu i poslu na više načina. Radila sam za poznate salone, započela svoj biznis, edukovala se i proširia svoje profesionalne ponude. Postala modni stilista i savetnik. Imala sam svoju viziju i način na koji pristupam klijentima. Često je to bilo suprotno od onoga što se smatra komercijalnim ili ima “prođu“, ali ja sam naučila da kad god poslušam svoju intuiciju i pratim je, rezultati dođu na najneobičnije načine.
Govorili su “Neće te zaposliti u tim godinama“
Napustila sam moju Afriku 2014. kada sam napunila 46 godina. Vratila sam se najpre u Srbiju i odatle je, u fazi prilagođavanja, otpočela moja karijera radnih putovanja po svetu. Prvo spa na Maldivima, pa rad u spa na kruzerima. Bili su srećni da zaposle nekog sa mojim iskustvom i znanjima.
I opet nova znanja i edukacije. Tada sam počela da otkrivam svet holističkih pristupa i terapeutsku negu lepote. Masaže, refleksologija, spajanje spiritualnog sa fizičkim i emotivnim telom našeg bića. Moja duša je ponovo zapevala i otkrila novu strast. Ova znanja i iskustva su mi donela ličnu i profesionalnu transformaciju.
Alergije od kojih sam patila su nestale, hormoni su se stabilizovali, koža zablistala. Moje zdravlje, a samim tim i moj spoljašnji izgled se vratio u balans.
Rekli su “U Nemačkoj moraš ovako - jezik, integracija, stalno zaposlenje, pravila” i “Ne možeš biti frizer i imati sedu kosu“
Život me je doveo u Nemačku 2018. na pragu pedesete. Rođena sam u Frankfurtu, ali smo porodično napustili zemlju kada sam napunila šest godina. Samim tim, moje znanje nemačkog je nestalo. I šta sad?
Da ne dužim priču o notornoj nemačkoj birokratiji i procesu prilagođavanja, zaživela sam i privatno i profesionalno opet prateći strast prema onome što radim. Pustila da to bude moja zvezda vodilja.
U isto vreme sam odlučila da prestanem sa farbanjem moje sad već prilično srebrne kose. Kao frizer koji nudi usluge, to je po mnogima bio riskantan potez. Ali je bio u skladu sa mojim principima prirodne nege lepote i zdravlja.
Iskoristila sam znanje engleskog jezika, umrežavala se sa ljudima iz internacionalnih zajednica. Sada, šest godina kasnije, radim i živim svoju strast prema prirodi, holistici, dalje se edukujem i širim svoja znanja svakodnevno.
Usluge usklađujem sa svojim uverenjima, iako je to često potpuno nekonvencionalno.
Nudim usluge šišanja, ali ne i farbanja. Radim tretmane lica i masaža. ali ne pratim standardne procedure. Koristim samo 100% prirodne proizvode koje sama pravim. U mojoj ponudi nema agresivnih i sintetičkih postupaka. Radim na engleskom jeziku. Radim onlajn konsultacije.
Da li je isplativo, pitaju me.
Da, da i uvek da!
Kada se pronađemo u onome što nas “radi“, uvek se nađe put da energijom iz koje izbija strast i ljubav privlačimo svoje ljude.
Sve i jeste u tome da privučemo svoje ljude, kreiramo svoju zajednicu i nesebično budemo njima na usluzi.
Zakon privlačenja, neki kažu. Mislim da upravo autentičnost i naši unikatni darovi privlače obilje.
I na kraju ove priče, šta je moje obilje?
Kada se osvrnem iza sebe, vidim put koji sam izabrala kao blagoslov, koji mi je doneo predivne ljude, iskustva, zdravlje, znanja. Put koji me
je obogatio u svakom smislu mog postojanja.
Da li mi je doneo XY iznos novca na računu, autobile, kuće, svilu i kadifu, jahte i avione? NE!
Moj put mi je doneo mnogo više! Nezaboravnu avanturu. Život pun uspona, padova, i opet uspona. Bogatstvo upoznavanja srodnih duša širom sveta. Mir i življenje u skladu sa svojim izborima.
I tako, dragi moji ljudi, ako se ikada zapitate da li možete, kako ćete, to niko do sad nije uradio i slično, samo se setite priča svih onih koji su uspeli da prevaziđu norme društva i žive svoju autentičnu priču. Jer na ovom svetu nema naših kopija. Svako od nas je jedinstven i poseban unikat koji doprinosi da gradimo svet koji želimo da ostavimo u nasleđe potomcima.
Znam da ću nastaviti da koračam jesen svog života strasno i autentično kao i do sad. Možda čak i malo sigurnije, svesnije i hrabrije. Život neumitno prolazi i jednog dana kad ga zaokružim i dođem do kraja ne želim da imam kajanja za neostvarene snove i ideje.
Isto to i vama od srca želim.
YOUR EMOTION
NEKI NOVI VITEZOVI
DRUGAČIJEG
UNIVERZUMA
Oni koji su pronašli svoju “drugu polovinu” - ne u smislu biti isti već zajedno u razumevanju rasti - pokazuju da ljubav nije mit. Oni koji imaju sve odlike „tragača” za ljubavlju neminovno dođu do momenta kada nisu sigurni da li kroz potragu iščekuju dokaze da ljubav postoji ili da ta misija nema odredište. Duboko emotivni odnos je postao prava enigma za koju mnogi nemaju rešenje. Proteklih sedmica mini-serija „Baby Reindeer” obara rekorde gledanosti. Glavni glumac Ričard Gad koji je ujedno i autor serijala, iznoseći u prvi plan izuzetno osetljivu autobiografsku priču, podigao je veliku medijsku prašinu. Ogolio je najskrivenije delove duše.
Dvadesetsedmogodišnji Doni je mladi umetnik koji nakon diplomiranja engleske književnosti i pozorišnih studija na Univerzitetu u Glazgovu, stiže u London sa ciljem da izgradi karijeru kao stand up komičar. Dok obilazi audicije, Doni radi kao barmen. Jednog dana u kafić ulazi četrdesetdvogodišnja Marta, na prvi pogled vedra, duhovita i društvena osoba.
Ono što se odvija pred očima gledalaca sa jedne strane izaziva zbunjenost i kombinaciju neverice i besa; a sa druge strane raste teskoba zbog sveprisutne činjenice da gledamo istinite događaje.
Naime Marta nezaustavljivo ulazi u sve pore Donijevog života: ona svaki dan dolazi kod njega na posao, prati ga i raspolaže informacijama o njegovom životu, pravi ispade kada Doni nastupa kao komičar, uznemirava porodicu - jednostavno ga ne pušta na miru. Ovaj ofanzivni nastup u prvi mah totalno zbuni i Donija i gledaoce, dok ne dobijemo uvid u činjenicu da je Marta sociopata sa narcističkim crtama ličnosti. Ona je osuđeno lice koje je odležalo zatvorsku kaznu upravo zbog pomenutih kršenja zakona: uznemiravanja drugih osoba. Tokom dve godine Marta je uputila Doniju preko četrdesetjedne hiljade mejlova i preko trista pedeset sati govorne pošte. Kod Marte uočavamo veliki raspon prenaglašenih osećanja: od nezaustavljivog elana kada se nadmoćno ustremi ka odabranoj meti, do evidentnih depresivnih epizoda kada potone u bezdan beznađa. Nema sumnje da Marta treba biti pod stalnim lekarskim nadzorom.
Ali - nije.
Ono što izaziva najveću polemiku je uočljiv nedostatak ljutnje ili besa kod Donija, kao zdrave reakcije kada neko ugrožava naše granice. Od prvobitne zbunjenosti i neverice, svedočimo jednom potpuno izgubljenoj, smušenoj i paralisanoj reakciji ovog mladića.
Međutim, kroz razvoj događaja saznajemo da Marta nije prvi predator u Donijevom životu. Saznajući da je već jednom bio izložen manipulativnom sociopati, polako uklapamo puzlu po puzlu Donijeve duboke anksioznosti. Paralisanost, kao izostanak odgovora na represivna ponašanja prema nama, ukazuje na prethodnu izloženost neprerađenoj traumi. Struka kaže da je trauma bilo koje iskustvo sa kojim osoba ne može da se nosi i koja uslovljava da nervni sistem ispadne iz ravnoteže. Stručnjaci takođe tvrde da su traumatska iskustva osnov za ono što mi vidimo kao „zaleđenost” ili izostanak reakcije, što iznova vodi u toksične odnose. I dok gledamo u neverici jedan totalno disfukcionalan odnos koji prelazi sve granice, i etičke, i zakonske i zakone zdravog razuma - u prvi plan isplivava pitanje: šta je to zbog čega je Ričard Gad, glavni glumac i autor, odlučio da se toliko ogoli pred publikom i celokupnom javnošću?
Ako stavimo po strani terapeutsku svrhu koju je najverovatnije ovaj vid prikazivanja sopstvene traume imao, verujem da je Ričard sebi postavio zadatak koji je iznad lične satisfakcije. On je progovorio o ranjivosti muškarca koja je retko zastupljena u javnom govoru.
Tu negde, između porodice koja nam neminovno želi samo najbolje, uz evidentan nedostatak uvida u mentalne procese radi odgoja budućih generacija, i škole koja nezaustavljivo gubi svoju osnovnu obrazovnovaspitnu funkciju, stvoren je jedan vakum čiji nedostatak oslikava oba ova polja: emotivnopsihološki saznajni i primenjivi aspekt. Rečenicu: „Pa šta, kako je nekada…” je neophodno zameniti rečenicom: „Bilo bi dobro da ubuduće…”. Obrazovni sistem bi „juče” trebao da u obavezni program uvede segment koji se tiče etike, emotivne pismenosti i upoznavanja sa mehanizmima psiholoških procesa. Činjenica je da bi usvajanje ovakvog pravca donelo neprocenjive blagodeti, kroz generacije koje će graditi buduće porodice ali i društvo. Ovakav human plan bi pružio osnove potencijalno zdravih i konstruktivnih odnosa, onima čija svest ima kapacitete da samu sebe nadraste. Sve je na ličnoj odgovornosti - ali treba pružiti zdravu šansu. Iako je ova problematika univerzalna, ona se na specifičan način ogleda kroz disharmoniju muške uloge. Koliko je (ne)dozvoljeno da muškarac pokaže slabost - između ostalog pokazuju i brojne reakcije na seriju „Baby Reindeer “. Doni je na meti kritika zbog svog
ponašanja „slabića”, a zanemarena je činjenica bavljenja uzrocima koji proističu iz prethodno navedenog: prevaziđeni mehanizmi vaspitanja koji često vode do neopravdanog poštovanja nametnutih autoriteta, nepoznavanje sopstvenih emotivnih reakcija i mehanizama njihove regulacije, nedostatak neophodnog podsticaja na razvoj kritičkog mišljenja uz uvažavanje drugih, uvid u osnovne psihološke mehanizme sa ciljem stvaranja kvalitetne društveno-socijalno-emotivne komunikacije.
Verujem da je Doni mnoge bolno podsetio na sopstvene loše periode: kada su društvene norme podrazumevale jednu vrstu reakcije od muške figure, a sopstveni iscrpljeni ili nedovoljno razvijeni resursi nisu bili dovoljni. Iako čovek u sebi intuitivno oseća da bi trebalo smislenije da odgovori na neki izazov, veliki raskorak između zapostavljenih kapaciteta i novog vremena koje podrazumeva nadogradnju istih, jasno ukazuje da vitezovi našeg vremena teško održavaju korak sa idejom koju nose o samom sebi.
U svim vrlinama nekadašnjih vitezova nigde se ne pominje: emotivnost. Genetsko pamćenje je do današnjih dana sačuvalo stav da to nije poželjna osobina za muškarce, da su joj skloni oni slabi, nedovoljno dorasli poverenom im zadatku. A koliko uopšte vrede sve one nabrojane vrline ukoliko nisu oplemenjene emocijama?
I upravo zbog toga, zbog neophodnosti viteštva, potrebno je na svaki način podstaći nužno stasavanje budućih vitezova. Staloženih, emotivno pismenih, stabilnih zbog uvida o mogućem ličnom rastu, a ne zbog nametnutih ideja koje guše razvoj pojedinca kao osnove. Lični integritet i viteško srce mogu samo porasti uz kvalitetna usmeravanja. Takvi vitezovi će ljubav sačuvati i proneti kroz sva teška vremena, preko svih prepreka, do momenta kada je podele sa nekim, da bi se tako ona višestruko uvećala. Na krilima ljubavi i zdravih uzora će stasavati novi vitezovi, vesnici obrisa nekog drugačijeg univerzuma - oaze naših ličnih emotivnih uspona.
YOUR CREATIVITY
STRAST KAO NAJVEĆI IZRAZ AUTENTIČNOSTI
„Bez obzira ko si i kakvim se prikazuješ – ili se prikazuj kakvim jesi ili budi kakvim se prikazuješ.“
Rumi
Da li ste danas šetali ulicom? Jeste li obratili pažnju na to da ljudi sve više liče jedni na druge? Oblače se, izgledaju, ponašaju, gotovo identično. Pokušavaju da impresioniraju nekoga na način koji im u potpunosti ne leži. Ovo je jasan pokazatelj da je autentičnost kategorija o kojoj se ponešto govori, malo toga zna, a tek je poneko ispoljava.
Pre desetak godina, bio sam gost na jednoj proslavi i svečanoj večeri koja je tim povodom upriličena. Prisutni gosti su se međusobno dobro poznavali, a ja sam za njih bio potpuni stranac, pa i ne čudi što sam privukao određenu pažnju. Nakon večere, jedna dama mi je radoznalo prišla i upitala me:
– A ko ste vi?
Teško je opisati njeno iznenađenje kada sam kao iz topa odgovorio:
– Ne znam!
I dan-danas ne znam ko je više bio zapanjen tim mojim potpuno spontanim odgovorom –ona ili ja. Ne treba ni da spominjem kako sam do kraja večeri bio prinuđen da glumim, da se zagonetno smeškam i krijem identitet kako ne bih ispao totalni kreten. Holivud je te noći plakao za mnom, a lajt-motiv mnogobrojnih strip romana o čuvenom Dok Holideju, koje sam čitao kao klinac, došao je do punog izražaja. Znate ono:
Došao je tiho i ušao u legendu!
Moj odgovor te večeri je usledio sasvim spontano, i u istoj sekundi kada sam izgovorio ono na šta bi bio ponosan svaki učitelj zena, shvatio sam i da je bio pod uticajem mojih tadašnjih razmišljanja o stvarnom identitetu, o tome ko sam i na koji način da ispoljim sebe a da ne budem kao većina zombija na ovoj planeti.
Međutim, iako sam intuitivno naslućivao odgovore, pa čak još od detinjstva imao i vrlo direktne putokaze, vodio sam život koji nije bio moj. Bio sam često impulsivan i doneo sam neke pogrešne odluke u trenucima dok sam se povodio za uzburkanim emocijama ili sam slušao druge umesto sebe.
A onda, kada su mi neke stvari postale potpuno besmislene, kada više nisam mogao da
vidim sebe u tome šta radim, kada mi je život postao, blago je reći – užasan, rešio sam da ga preokrenem i da pođem nekim sasvim novim putem.
I upravo u tom periodu počeo sam da dobijam jasna usmerenja ko sam zapravo i kojim poslom je potrebno da se bavim da bih u potpunosti ispoljio svoju autentičnost. Potpuno intuitivno sam počeo da molim anđele da mi pomognu da saznam koji je moj životni zadatak, moja misija. Ko sam zapravo ja?
Odgovor je zaista stigao i to baš u anđeoskom stilu. Tokom meditacije koju redovno sprovodim, imao sam viziju u kojoj mi se javio arhanđeo Rafail i tada sam dobio vrlo konkretan odgovor. Moja misija je isceljivanje ljudi. S tim što se, kako sam kasnije dobio preciznija uputstva, u mom slučaju, isceljivanje ne odnosi isključivo na energetsko tretiranje bolesnih osoba, već obuhvata širi, holistički pristup ljudima koji su se kao i ja nekada i negde zaglavili, pa im je potrebno da uvedu red i jasnoću u svoj život.
Život koji živim i posao koji radim daleko je od onoga što ljudi nazivaju normalnim ili, bolje je reći, uobičajenim. Znate li koliko su mi puta govorili da pronađem neki normalan posao? A šta tek reći na to da mi je rođeni otac govorio da sam veštac i da me treba posuti katranom i perjem?
I to zbog čega? Moram priznati da ih razumem. Nosim u sebi deo anđeoske energije i ovaj svet doživljavam sasvim drugačije od uobičajenog. Moje ideje su vanvremenske, od malih nogu vidim ono što drugi ne vide, osetim i čujem ono što malo ko može, pričam sa anđelima, dušama umrlih… U mom slučaju, često nije baš jednostavno živeti autentično.
Nisu retki ni trenuci kada sam bio na klackalici. Kada nije baš sve išlo kako treba i kada je bilo sasvim „racionalno“ odustati i prikloniti se mišljenju većine, pa pronaći i raditi „siguran posao“. Ali ne vredi. To ne bih bio ja. Ako ne bih osećao strast prema poslu koji radim, to bi mi značilo isto kao kada bih proveo noć sa ženom koju ne volim. Da li bih ujutro mogao sebe da gledam u ogledalu?
Strast, ona istinska, iako nas neka verska učenja nagovaraju da je se oslobodimo, izraz je naše autentičnosti, a ne patološke opsednutosti ili zavisnosti, sa kojima se pogrešno dovodi u vezu. Strast je naš kompas i pokazatelj da smo u istoj ravni sa Izvorom od kojeg smo potekli i da u potpunosti ostvarujemo razlog
zbog kojeg smo se inkarnirali u ovom životu i u ovom telu.
Takva strast se može opisati kao intenzivno osećanje i duboko posvećenje nečemu što volimo. To je unutrašnji plamen koji nas pokreće i inspiriše. Autentičnost, s druge strane, označava stanje u kojem osoba živi u skladu sa svojim istinskim vrednostima, interesima i osećanjima, bez pretvaranja ili prilagođavanja očekivanjima drugih.
Ne mogu da ne spomenem da sam razgovarajući sa mnogim ljudima i podstičući ih da izraze šta je to što zaista žele da urade sa svojim životom, primećivao u njihovim očima nesvakidašnji sjaj. Sjaj koji može da podstakne samo Duša koja želi da se iskaže na svoj, a ne tuđi način. Ako su oči ogledalo Duše, onda je strast emocija kojom nam ona pokazuje kojim putem želi da ide.
Kada osoba prati svoju strast, ona se ne izražava samo kroz aktivnosti koje voli, nego i kroz celokupno biće. Ta strast ima moć da isceli i unapredi fizičko i mentalno zdravlje. Ona pruža osećaj ispunjenosti i zadovoljstva, čineći život smislenijim i bogatijim. Ova duboka posvećenost onome što radimo, omogućava nam da budemo iskreni prema sebi i drugima, otkrivajući našu pravu prirodu.
Takođe, strast može biti izvor motivacije i upornosti. Ljudi koji su strastveni u svom poslu često su produktivniji, kreativniji i zadovoljniji. U ličnom životu, strast prema hobijima, interesovanjima ili odnosima, može doneti duboku radost i ispunjenje. Kada živimo strastveno, naši odnosi sa drugima postaju autentičniji, jer delimo svoje prave interese i osećanja.
Međutim, pronaći i izraziti svoju strast nije uvek lako. Društveni pritisci, strah od neuspeha ili osude, kao i unutrašnji „glas razuma“, mogu nas sprečiti da živimo autentično. Uprkos tome, važno je prepoznati te prepreke i raditi na njihovom prevazilaženju. Proces otkrivanja i praćenja strasti od nas zahteva hrabrost, ali nagrada je život ispunjen autentičnošću i radošću.
Zato samo hrabro i samo napred ka svojoj strasti!
YOUR FASHION
SUZANA PERIĆ LUXURY
Suzana Perić, modna kreatorka luksuznog brenda „Suzana Perić Luxury“, prepoznatiljiva po svojoj autentičnosti, modnom izražaju koji je razlikuje od ostalih, za prvih šest meseci u 2024. učestvovala je na Nedelji mode u Parizu sa svojom kolekcijom „Posh Intelligence“, sa istom kolekcijom otvorila je i fashion event „Balkan Open Door“ u Sofiji u Bugarskoj, bila je jedna od dve srpske predstavnice na konferenciji „100 žena Davosa“ u Monte Karlu, a u ime Privredne komore Srbije prisustvovala je konferenciji „Lions 2024“ u Kanu.
„Posh Intelligence“ je kolekcija koja osnažuje žene kako bi prihvatile svoju unutrašnju snagu i individualnost. To je kolekcija za hrabre žene koje odbijaju društvene norme i, umesto toga, neustrašivom odlučnošću kreiraju svoj put.
„Svaki umetnik i kreator najveće priznanje i satisfakciju dobija kada je zapažen po svojoj autentičnosti i orginalnosti. Kada se na javnoj sceni ili u svakodnevnom životu uoči haljina i li neki drugi komad odeće, i sponatno kaže „to je Suzana Perić”, bez obzira koji je modni izraz, tada znamo da to nije samo uspešan model nego da postaje prepoznatljiv brend i da je kreativni potpis na onom što radite i stvarate čuven i bez etikete i reklame“, ističe Suzana Perić.
U toku je i upis na Suzana Perić Masterclass i Akademiju Suzana Perić, gde polaznice stiču znanje o kreiranju i pozicioniranju novih fashion brendova na tržištu. Kada se znanje stiče od najboljih, to je šansa koja se ne propušta.
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
YOUR FASHION WEEK
MODA ISPRED MOG OBJEKTIVA
U JUNU SAM IMAO PRILIKU I ČAST DA BUDEM DEO
NEDELJE MODE U MILANU I PARIZU.
Kao gost, fotografisao sam modne revije i ekipe u backstagu. Tu su bili moj omiljeni italijanski brend Massimo Giorgetti – MSGM i čuveni John Richmond, kao i poznati dizajner iz Milana – Simon Cracker.
Ispred mog objektiva stale su i Yulia German i Staša Ćalović.
Pariz je ove godine za mene bio nešto sasvim drugo, više sam bio off i posećivao sam revije i prezentacije.
Trenutno radim na četiri editorijala koje sam fotkao u divnoj vili Borghese Gardens u Rimu koje jedva čekam da objavim i podelim sa vama. U pripremi je i kampanja za italijanski brend koji smo radili na Kapriju i Napulju prošlog leta. Pripremam i editorijal iz Monte Karla za jednu poznatu srpsku dizajnerku koja radi u Americi u Morphium Fashionu, kao i divan editorijal iz Kana sa poznatom Majom DD koja je definitivno streetstyle inspiracija u Beogradu.
Uskoro slede i fotografije nastale iz saradnje sa čuvenom Jelenom Tomašević i mladom i uspešnom Emom Radujko. Sledi još mnogo, mnogo stvari koje će ugledati svetlost dana i jedva čekam da ih podelim sa vama, a do tada čitamo RYL magazin i uživamo u letu 2024.
PIŠE/FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI
YOUR FILM
31. FESTIVAL EVROPSKOG FILMA PALIĆ OD 20. DO 26. JULA
31. IZDANJE FESTIVALA EVROPSKOG FILMA PALIĆ ODRŽAĆE SE OD 20. DO 26. JULA 2024. GODINE, NA PALIĆU I U SUBOTICI. NA OVOGODIŠNJEM FESTIVALSKOM IZDANJU
PUBLIKA ĆE BITI U PRILICI DA POGLEDA
VIŠE OD 140 FILMOVA U 17 SELEKCIJA, A U FESTIVALSKOM PROGRAMU UČESTVOVAĆE
PREKO 100 FILMSKIH PROFESIONALACA IZ ZEMLJE I INOSTRANSTVA, KOJI ĆE BORAVITI NA PALIĆU.
Ovogodišnji laureat nagrade Underground spirit je Mika Tanila, filmski režiser i vizuelni umetnik iz Helsinkija. Njegovi projekti često istražuju interakciju između čoveka i mašine. Tanilini eksperimentalni filmovi prikazivani su na međunarodnim filmskim festivalima i specijalnim događajima kao što su Berlinale, TIFF Toronto, IFFR Rotterdam, CPH, Međunarodni festival kratkog filma u Klermon-Feranu, Međunarodni filmski festival u Karlovim Varima, Filmski festival Midnight Sun, IDFA Amstredam i Kurzfilmtage Oberhausen.
Povodom priznanja koje će mu biti uručeno na Festivalu evropskog filma Palić, Mika Tanila je izjavio: “Srećan sam što sam dobio vest o nagradi Underground Spirit na 31. Festivalu evropskog filma Palić. Za mene reč underground predstavlja specifično mentalno stanje, koje je u suštini u korelaciji sa avanturom, radoznalošću i srećnim slobodnim stilom. Ovo se odnosi na sve oblike umetnosti, bilo da je to muzika, vizuelne umetnosti, književnost ili film. Veoma sam počastvovan što sam ovog puta dobitnik ove dragocene nagrade. Vaš sažeti fokus na moja filmska dela za mene je vrlo emotivan. Hvala vam puno!”.
Audio-vizuelne instalacije i kolažni radovi Mike Tanile izlagani su na mnogim samostalnim i grupnim izložbama, među kojima su Bijenale u Veneciji (2017), Aichi Triennale (2013), Kassel Documenta (2012), Shanghai Biennale (2006), Berlin Biennale (2004) i Manifesta 4 u Frankfurtu (2002). Samostalno je izlagao u Padiglione de l’Esprit Nouveau u Bolonji (2020), Kiasma Muzeju savremene umetnosti u Helsinkiju (2013–14), Muzeju savremene umetnosti St. Louis (2013), TENT, Rotterdam (2013), Badischer Kunstverein, Karlsrue (2008), Dazibao, Montreal (2007) i Migrosmuseum, Cirih (2005). »
Tanila je jedan od osnivača filmske produkcijske kompanije Testifilmi, koju vode umetnici.
U okviru predfestivalskog programa koji počinje 6. jula biće prikazani filmovi u pet selekcija, te publika može pogledati po sedam filmova u okviru Best of Europe i Europe4Kids programa kao i Omaž program dobitnicima nagrade ”Aleksandar Lifka”, dok će na velikom platnu u centru Subotice biti održan program Bioskop na trgu. Takođe, projekcije filmova će biti priređene u Plaža Baru na Paliću u okviru selekcije Bioskop na plaži.
U zvaničnom programu festivala na Letnjoj pozornici, u bioskopu Abazija na Paliću, kao i bioskopima Eurocinema i Aleksandar Lifka u Subotici, biće prikazano više od 100 filmova u 12 selekcija i programa. Dve centralne takmičarske selekcije su Glavni takmičarski program i Paralele i sudari, a ostale selekcije su Mladi duh Evrope, Galicija u fokusu, Novi mađarski film, Novi evropski dokumentarci, Eco dox, Omaž dobitniku Underground Spirit nagrade, EFA Shorts, Selekcija filmova sa Žigmond Vilmoš festivala, selekcija studentskih filmova, predstavljanje dva festivala (domaćeg i stranog), kao i nekoliko filmova u okviru specijalnih projekcija.
Osim filmskog programa, i ove godine sve posetioce na Paliću očekuje i bogat prateći program. U galeriji Otvorenog univerziteta Subotica biće postavljena izložba posvećena legendi srpskog glumišta Bati Živojinoviću, svako festivalsko veče očekuju nas koncerti u bašti bioskopa Abazija. U stručnom delu festivala biće organizovana međunarodna radionica filmske kritike sa polaznicima iz devet zemalja, panel diskusija o položaju žena u filmskoj industriji, kao i radionicu arthouse celuloid kinematografije koju vodi španska umetnica Karla Andrade. Program će upotpuniti izložba portretne karikature, promocije knjiga i panel diskusije.
Festival evropskog filma Palić podržali su Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Grad Subotica, Evropska unija kroz program Kreativna evropa MEDIA, kao i mnogobrojni prijatelji i medijski partneri.
Sponzor - prijatelj Festivala evropskog filma Palić više od 20 godina je Gorki List, kao nezaobilazan deo naše umetničke scenografije, ali i partner koji podstiče angažovanje publike da istražuje doživljaje prezentovanih filmskih ostvarenja kroz Gorki List nagradu publike.
YOUR HOROSCOPE
SREĆAN KRAJ
PIŠE: SANDRA RISTIĆ, ASTROLOG
OVOG JULA ČEKA NAS NAJLJUBAVNIJI
PERIOD. MLAD MESEC U RAKU 6. JULA, PLUS VENERA U ISTOM ZNAKU U SUPER
ASPEKTU SA SATURNOM. PLANETE NAM NAGOVEŠTAVAJU DA JE NAŠE SAMO DA
OTVORIMO SRCE.
Kako su se planete poređale u znaku Raka, tako ovo leto počinje emocijama. Iskreno, da bismo stigli do ljubavi, ponekad treba da pogledamo u one trenutke kada smo bili ostavljeni. Ne treba bolnim temama da se bavimo dugo, niti je trenutak da ranjivost preovlada. Ali je odličan period da dozvolimo, nakratko, da pogledamo i da se setimo kada smo otvorili srce, a kada nismo.
Kada nam se desi bol, mi tada zatvorimo srce. Zaštitimo sebe da se nikada više ne ponovi ista stvar. I to je ok, to smo do sada radili. Hajde da dozvolimo sebi da uživamo u sadašnjem trenutku. Da damo sebi priliku za bliskost. Ali da smo najpre bliski sa sobom. A zatim da dozvolimo bliskost sa drugima, sa partnerom.
Postoji mala šansa da se prekinuti odnose obnove i da se dobije nova šansa da se ljubav počne graditi na nov način. Odnos može da se produbi i da sada bude drugačije, ali jedino ako ne postoji toksičnost. Sada nije vreme, niti nam panete nude opciju prolaznosti. Odnosi koji su kreirani samo zbog pražnjenja i fizičkog zadovoljstva nemaju priliku da opstanu. Razumem da će ovo mnoge zaboleti, ali sada je bitno da budete iskreni i da se ne nadate da će uspeti nešto što nema perspektivu. Zatvorite priče koje nemaju priliku za više i dajte sebi šansu za ono o čemu maštate ceo život.
Odnos sada nastaje iz emocija, uz duboku povezanost duša. Nije seks sada prioritet. Nije trenutak za toksičnost. Ovo može mnoge da frustrira, jer nekima je i dalje lakše da su u odnosima koji nisu bazirani na dubokoj povezanosti. Ako niste spremni da razgovarate o osećanjima, ako vam partner nudi seks, razmislite da li zaslužujete mrvice i dokle ćete birati manje za sebe.
Postojeći odnosi će se produbiti. Naravno, oni koji su bazirani na emocijama i gde postoji bliskost, povezanost i podrška. Ali, bez brige, možete da se otvorite i da pokrenete dubinu odnosa u kom ste trenutno. Kada, ako ne sada, otvorite se za ljubav, da pršti od vaše zajednice. Ovo je period koji je odličan za
veridbu, trudnoću, kreiranje doma i porodice. Pa samo napred.
Vi, koji ste solo, odličan je momenat da se zaljubite. Da upoznate partnera koji je spreman za ljubav. I da znate da veze koje sada počnu, a bazirane su na osećanjima, imaju šansu da traju večno.
Jasno vam je, leto je predivno da se volimo. Ali ako vam i dalje ne ide, ne sumnjajte. Nemojte odmah da mislite da ovo za vas ne važi. Probajte. Ne analizirajte. Ne plašite se da će se opet isto ponoviti. Dajte šansu sebi i svom srcu.
Ovog leta imamo priliku da se i naša bajka završi srećno.
Jedino što je potrebno je da se pusti strah i da se pustimo u odnos. Da prestanemo da koristimo ružičaste naočare i da pratimo osećaj. Tada vidimo znakove pored puta. Vrlo su jasni. Tako ćete znati da izaberete pravu ili pravog.
LJUBAV
Balončići koji igraju svuda oko nas. Toliko su neuhvatljivi i nepredvidivi. Čaroban je trenutak
njihovog poletanja i plesa u prostoru. Svemir daje potporu i lepotu u stvarno i nežno.
Uhavtila sam momenat koji me je zaustavio u
ideji. Prepoznala sam trenutak sna i mogućeg.
Znate kakva je priča, jedna od onih sa kojima se poigravaju junaci u njoj. Snaga srca uvek
izdominira na svim nivoima. I zato prepustite se strastvenosti u svemu, jedino tako ćete stići do istine i prave ljubavi.
PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ