RYL E-MAGAZINE, 89

PHOTO: MILAN ĐAKOV

NATAŠA KAMALJEVIĆ SKULPTURE

UVODNIK

NOVI SVET

Nova haljina, nova frizura, nove štikle, novi pogledi, novi putevi. Novo? Građeno na starom ili apsolutno novo, novo od samog početka.

Da li ste našli život koji je blizak vašoj prirodi? Ako jeste, onda ste srećni. Možda je upravo to za vas novi svet, novi život za kojim ste tragali. Jer sve mora da je u skladu sa prirodom bića ili sveta za kojim se traga.

Priroda moga bića je umnogome različita od prirode drugih. Ja imam potrebu za slobodnim životom i ličnom spoznajom. Tražim svoje isk re i lepotu putujući svetom i na taj način trans formišem sebe. Ja sam tragač za pravim vred nostima, dubokim mislima i osećanjima. Imam snažan doživljaj sveta koji me obuzima, budi i usmerava napred. Moj život nije po šablonu. Nema matrice za njega. On me sam iznenadi svaki dan. Umem da pratim i da se prepustim, ali umem i da vodim. General u meni ne spava. Kada sam shvatila sve svoje talente, kada sam počela da živim u skladu sa svojim bićem i njegovim potrebama, otvorio se taj novi svet za mene. Moj svet, moj kosmos. Bitno mi je da se istražujem, ispitujem neke stvari, a one indirektno utiču i na mene i grade me. Ako sabiramo utiske za ovu 2022. godinu, do nela mi je mnogo novog u meni. Donela mi je mnogo divnih susreta, iskustava, osećaja. Do nela mi je noć i buđenje na Rtnju, smiraj na Adi Bojani, ludi ples na Ibici, rimsku kaldrmu i gelatto, berlinski duh i šarm i pitanje: „Sagt mir wo die Bluemen sind?“ Privukla sam Mal tu, Budimpeštu, Frankfurt, Veneciju. Privukla sam ono ka čemu sam išla. Treba samo imati hrabrosti i budnosti krčiti svoj put. Neka nova poslovna iskustva, poverenja, vere, ljubavi. Sve to me je po ko zna koji put promenilo, prib ližilo mojoj suštini. A suština se tra ži.

Život je neprocenjiv kada shvatimo koliko može biti lak, vazdušast i neuhvatljiv. Svetovi su razni, samo je pitanje koji je u nama, jer on je i spolja. Sve ima svoje ogledalo, odgovore i promisli.

Kako da gradim Novi svet u 2023. godini? Kroz knjigu, pisanje, putovanja, fotografisanje, gale rije, crkve, šume, džungle. Istraživanje novog, utvrđivanje starog. Ideje naviru, treba samo hrabrosti uskočiti u njih i voljom ploviti. Mada mi hrabrosti nikada nije nedostajalo. Ideja vo dilja koja me „vozi“ poslednjih meseci je da provedem jul i avgust na Baliju. Da se konačno negde prizemljim na neko vreme, a da to nije 5 ili 10 dana. Zovu me okeani, pesak, nomadi, džungle i vulkani i samo neka je flow. Bali je nekako isceljujući, to potvrđuje i moje iskustvo iz 2019. godine. Idem da istražujem Bali, tač nije sebe.

Čekaju me knjige koje treba pročitati -„Mito logija, Kultura, Civilizacija“ Sretena Petrovića, „Plavo“ Mišela Pastura, „Širom otvorenih očiju“ Džulijana Barnsa... Čeka me knjiga koju treba da napišem, čekaju me predeli koje treba da otkrijem i fotografišem, čeka me moja nova iz ložba „Putevima nebeskog“, bijenale u Firenci „I am You“. Čeka me...

I nakon svega i još po nečega, biće to novi svet u 2023. godini. Zvuči lako, a samo ja znam kako je u cipelicama broj 40, sa osmehom 10 i potezom G6. Drugačije je sigurno, ali vredi. Moje iskustvo potvrđuje da je sve moguće, da je Beograd Holivud, da je svet Bolivud, da je dovoljno želeti, ali i koračati. Ja puno pišem, manje pričam.

Hvala vam svima što ste poslednjih skoro osam godina uz RYL magazin jer i on je doneo novi, stari svet u kojem zajedno gradimo bu duće junake i nove svetove.

Srećna vam godina Nova, srećan vam Novi svet i vek.

Osmehujem se od srca i grlim nebesima!

ANIMA MUNDI

PHOTO:

IMPRESSUM

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Ceca Marjanović

Danijela Marković

Dragana Stojić

Tatjana Obradović

Tamara Malešević

Nevena Rudan

Мирјан Аврамовић

Ana Batrićević

Miloš Milošević

Vlada Pavlović

Amela Ivković O` Reilly

Verica Đokić

Marija Karadžić Stanojević

AUTORI

Nikola Jović

Ivana Živić

Saša Pančić Soc. dr Jasmina S. Ćirić Paul Ruiz

PHOTO

Anima Mundi Unsplash.com Pexels.com Pixabay.com

Naslovnica: Milan Đakov

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs MAIL: rylmagazine@gmail.com

LIČNOSTI U OVOM BROJU

NENAD STOJKOVIĆ

SAŠA PANČIĆ

AMELA IVKOVIĆ O` REILLY

IVANA ŽIVIĆ

SOC. DR JASMINA S. ĆIRIĆ

PAUL RUIZ

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR WORLD

NOVI SVET

PIŠE: VANJA BOKUN POPOVIĆ, PHD

Nedavno je na društvenim mrežama američka aktivistkinja i autor, Marian Viliamson, pokrenula lavinu kada je podelila sledeće reči: “Mi si multano živimo u dva sveta - u jednom koji sim bolizuje pad Rima i u drugom koji je nova Rene sansa. Moramo da budemo istovremeno i dule smrti i dule rađanja, pomažući da mirno umru sistemi koji treba da umru te da pomognemo da se rodi potpuno novi svet.” U vremenu lažnih vesti, globalnih prevrata i nuklearnih pretnji, jasno je da se kolektivno bližimo provaliji, no kako u moru kompleksnih problema čiji se stisak čini van moći pojedinca napraviti iskorak i fokusirati se na bilo šta što je - van teme preživljavanja? Upravo u ovom velikom pitanju je i naše rešen je, ukoliko znamo gde da budemo da bi nas odgovor pronašao.

Pandemijski talas nas je dočekao nespremne. Puno je toga što je u proteklim godinama izgu bljeno - od zdravlja do života voljenih ljudi. No ako krenete da razgovarate sa pojedincima, ispod očiglednog vela sivila, mnogi su sve doci velike promene. Neki od nas su jedva dočekali “zatvaranje” da se odmore, provedu vreme sa voljenima, očiste ormare i okreče svoje domove. Drugi su započeli ono što su godinama želeli, a nisu pronalazili priliku da se tome posvete: da zasade baštu, nauče da pletu, slikaju, čitaju, razgovaraju sa prijateljima sa kojima se dugo nisu čuli. Među nama su se pojavili i svakodnevni heroji koji su energizovali kolektivne akcije da se onima kojima je najviše potrebno dostave hrana, higijenska sredstva i prijateljski osmeh, stvarajući prilike i za nas da se učešćem udenemo u uzvišeno tkanje ple menitosti. Ako zaista želimo to da sagledamo, bezbroj je primera koji pokazuju da se para lelno sa okupacijom mračne, preteće i životno

opasne realnosti, spontano dešavalo rađanje Novog Sveta.

Mogu da pretpostavim da ako čitate ove reči možete da se prepoznate u jednoj od dve grupe. Prva grupa će me oštro prekoriti što sam u istom kontekstu pomenula umiranje sa kuvanjem, krečenjem, čitanjem i opuštenim provođenjem vremena sa dragim ljudima, kriti kujući me za banalizovanje ljudske patnje i ve like krize. Ko sam ja da romantizujem situaciju koja nas je zadesila i kako se usuđujem da raz vodnjavam jednu tako tešku temu? Činjenica je da je puno ljudi propatilo pandemijske godine i još uvek traži svoj put.

Druga grupa će sa ushićenjem prepoznati poruku prethodnih redova, propratiti je entuzi jazmom koji je opipljiv u svakoj ćeliji, kličući u sebi - “I ja, i ja, i ja! Najzad govorimo o bitnim stvarima, o preporodu i ućutkanom delu svoje Duše - dajte još razgovora na ovu temu, još slikanja, čitanja, pevanja, plesanja, grljenja. Dajte poeziju, dajte umetnost, dajte da pričamo o oplemenjivanju duha, o građenju zajednica, o kultivisanju humanosti!” Činjenica je da su za mnogo ljudi pandemijske godine bile vreme unutrašnjeg preokreta, kada je lični kompas prepoznao koordinate daleko kvalitetnijeg stanja bivanja, delovanja i sagledavanja sveta.

Dve grupe, dva glasa, dva sveta.

To nas dovodi do ključnog pitanja. Kada bismo ove dve grupe hipotetički smestili u isti pros tor i dali im mikrofon, zapitajmo se čiji glas bi bio agresivniji, dominantniji, mračniji i decidniji? Koja grupa bi insistirala na kompleksnosti situ acije, sa iznošenjem detalja koji upućuju na du binu problema, ali bez traga konkretnih rešenja?

Koja grupa bi upirala prstom, ubeđivala drugu grupu da je naivna i monopolisala prostor za diskusiju? Koja od ove dve grupe bi odšetala sa susreta doživljavajući sebe kao apsolut nog pobednika, ne osvrćući se na pustoš koju ostavlja - ubeđena da je u pravu? Sa druge strane, koja od ove dve grupe bi odustala od diskusije ne znajući kako rečima da objasni ono što u dubini svog bića prepoznaje za is tinu, noseći u svom telu odjek penetrirajućih kritika kao nasilni čin?

Dragi prijatelji, neznani i znani, ne moramo da zamišljamo - ove dve grupe, dva glasa, dva sveta - žive u svakome od nas. Velika globalna kriza jeste ogledalo krize čovečan stva koja traži novi nivo izbora, odgovornosti i posvećenosti. Svako od nas je aktivni agent promene. Dozvolite mi da ponudim objašn jenje.

Mnogi filozofi, naučnici, istoričari i akademi ci se slažu da moderna istorija čoveka pred stavlja kulminaciju racionalne misli, strogog naučnog metoda i isključivanja duhovnosti iz opštih mesta. Biološki gledano, pričamo o dominaciji delovanja iz leve moždane hemis fere koju krasi linearni način razmišljanja, kauzalnost, intelektualiziranje i insistiranje na logici i (poznatim) činjenicama. Leva moždana hemisfera je zaslužna na sposobnosti pojed inca da se ogradi od emocija, ućutka intuiciju i rečima kreira narativ koji joj se čini uverljivim - sve sa ciljem da uguši susret sa neizves nošću. Ona planira, daje konkretne korake, pravi liste, strukture i opipljive rezultate. Na

prvi pogled ovo se zaista može učiniti kao supermoć - da čovek svesno upravlja svojim životom čistom snagom volje, ostvaruje se kroz merljive i vidljive rezultate, ne prepušta jući se drami koju izazivaju osećaji i sitni titraji Duše.

No, priroda je bila mudra, pa je čudesne, st varalačke, vanvremenske darove sakrila na drugom mestu - u desnoj moždanoj hemis feri. Ne samo to, povezala je desnu hemisfe ru sa telom, obdarila je neurološkim komplek snostima, intuicijom, utelovljenim znanjem da daleko od racionalne misli može da rađa nove ideje; umesto žive reči koju je poklonila levoj hemisferi, desnoj je dala simbole, meta fore i mitove da prenese iskonsku mudrost i podari čovečanstvu uzvišena stanja koja se ne daju opisati jer su Neizreciva. Umesto po trebe za kontrolom, izvesnošću i očajničkim pridržavanjem za ono što je predvidivo, maj ka priroda je utkala u desnu hemisferu čove kov dar za stvaralaštvo, hrabrost za ulazak u nepregledne svetove Nepoznatog, Vanvre menskog, Haotičnog, Isceliteljskog. Smestila je agenta promene u svakome od nas koji ne samo da poznaje Kompleksnost problema koje je kreiralo dominantno delovanje racio nalne misli, već i ekspanzivno živo, inteligent no tkanje njihovog razrešenja - koje prevazi lazi razum. Najvažnije, priroda je poverila ovom delu čoveka na čuvanje Ljubav, kako u biološkom, tako i u duhovnom smislu.

Ako smo prirodno obdareni i sve je u nama i ovo sve znamo - zašto smo onda u problemu?

Odgovor je jednostavan. Ova dva sveta: vre menski i vanvremenski, linearni i nelinearni, fokusirani i ekspanzivni, konkretni i mitsko-po etski -- moraju jedan drugog da čuju, vide i pronađu način da sarađuju unutar svakoga od nas. Došlo je vreme da Racionalni svet u svakome od nas prizna sklonost da sam sebe obnanjuje insistirajući na dominantnosti. Doš lo je vreme da Mitsko-poetski svet, svet in tuicije, žive slike, emocije i uzvišenih stanja istupi i pokaže zašto je kroz istoriju smatran za prirodu božanskog u čoveku. Došlo je vreme da se oni susretnu, prepoznaju i ostvare san velikana kroz istoriju ljudskog stvaralaštva - dolazak vremena kada će naučnici, “psi holozi, pesnici i filozofi govoriti istim jezikom i razumeti jedan drugog.”*

Drugim rečima, došlo je vreme da prihvatimo da sve ono za šta nam je glasno stavljeno do znanja kroz život da predstavlja “gubljenje vremena jer od toga nema para.” Svi ti neis pisani stihovi, neiskazane reči, nenaslikane slike u nama, neisplesani ritmovi čekaju, ućut kani - da im damo pravo glasa, stvaralaštva i pokreta. Sva zaranjanja u umetnost, u muz iku, u sopstvene unutrašnje svetove, sav taj “silni rad na sebi” najzad ima naučno opra vdanje i dozvolu da postoji u kojoj god nam meri godi. Svi ti silni ljudi sa kojima ne mora mo ni da progovorimo, jer se prepoznajemo iz prve, čekaju da ih upoznamo. Najintere santnije, ove “dokaze” nam je u skorije vreme pružila Racionalna kroz - naučna istraživanja - potvrđujući ono što su stvaraoci tvrdili kroz vekove: da ne možemo jedni bez drugih, bez

plesa, radosti, pesme, stvaranja, emocija; da kada pratimo nit radoznalosti koja nas vodi u širu ekspanziju kroz stvari koje volimo da ra dimo sa ljudima koje volimo - na pravom smo putu i biološki i duhovno. Da svog pametnog kritičara, intelektualca, čuvara linearne misli pustimo da radi svoj posao u harmoniji i službi Kreatorke u nama. Da damo šansu da “poezi ja isceli rane prouzrokovane razumom”.**

Novi Svet, svet zajedništva, kooperacije, st varalaštva, inovacije, humanosti, svet snažnih zajednica, plemenitosti, sinergije, kvalitetnog obrazovanja, rasta, svet čoveka koji ume i da misli i da voli zavisi od svakoga od nas - sada.

Izbor i odgovornost su naši: hoćemo li pov erovati u samoostvarujuću obmanu podel jenosti, distanciranosti i neminovnog kraha ili ćemo se odazvati pozivu Neizrecivog, Intuitiv nog, Preporađajućeg? Dok ne prepoznamo da jedan bez drugog ova dva sveta ne mogu samostalno da rode Novi Svet, ostaćemo zarobljeni nemi posmatrači, svako sa svoje strane pleksiglasa ljudske patnje, pitajući se šta potomstvu da kažemo gde smo bili kada se odlučivala budućnost čovečanstva - novoj civilizaciji koje možda upravo zbog nas nika da neće doći.

*Claude Bernard

**Novalis

PHOTO: MILAN ĐAKOV

ONA, ŽENA ZMAJ

ŽIVOT NA PLATNU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MILAN ĐAKOV I IZ PRIVATNE ARHIVE

IVANA ŽIVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA, ROĐENA JE 1979. GODINE U SARAJEVU, BO SNA I HERCEGOVINA

DIPLOMIRALA JE SLIKARSTVO 2004. GODINE NA FAKULTETU LIKOVNE UMETNO STI U BEOGRADU, ODSEK ZA SLIKARSTVO, GDE JE I MAGISTRIRALA DVE GODINE KASNIJE. OD 2006. JE STALNA ČLANICA UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA SRBIJE (ULUS), OD KADA JE IMALA 25 SAMOSTALNIH I PREKO 60 GRUPNIH IZLOŽBI U ZE MLJI I INOSTRANSTVU. DOBITNICA JE NAGRADE ZA CRTEŽ SALONA LEPIH UMET NOSTI FRANCUSKE ( SALON DES BEAUX ARTS 2019), NAGRADE CRTAČKOG FONDA VLADIMIRA VELIČKOVIĆA (2016), PRVE NAGRADE ROTARI KLUBA (2014), NAGRADE ZA PRODUKCIJU RADA FONDACIJE DIMITRIJA BAŠIČEVIĆA MANGELOSA (2012) I MNOGE DRUGE.

NJENA ULJA NA PLATNU KARAKTERIŠE ISTRAŽIVANJE ENTERIJERA ISPUNJENIH VODOM, NASLIKANIH SA KARAKTERISTIČNOM MEŠAVINOM FIGURACIJE, FANTA STIKE I MONTAŽE. POSMATRAČ SE OSEĆA OBAVIJEN OVIM PROSTORIMA NASTA NJENIM USAMLJENOM FIGUROM PLIVAČA KOJI ISTRAŽUJE UNUTRAŠNJI EMO TIVNI SVET.

ŽIVI I RADI U BEOGRADU.

KAKO JE POČELA SLIKARSKA PRIČA ŽENE KOJA PLUTA?

Umetnici uglavnom teže da im izraz bude pročišćen, jednostavan, moćan. Zato sam mis lila da će moj izraz biti apstrakcija, a ne figura cija. Nisam htela da imam neke veze sa fantas tikom ili nadrealizmom. Oni teže ilustrativnom, a ilustracija je često nešto što je suprotno od likovnog. Ono što je najviše likovno je najbliže suštini, celini. Ta figuracija u kombinaciji sa nadrealizmom i fantastikom se tumači kao jeftin izraz gde ti povlađuješ publici, kupcima, ljudima koji ne znaju šta je umetnost. Povlađuješ da im se to što radiš dopadne. Još ako tome prido dam svoj kolorit, idealna sam meta da me svrs taju u treš.

Međutim, kada sam krenula da radim ovu se riju “Soba od vode“, imala sam pre svega jaku emociju i ona je preovladala. Ako imam talenat i znanje da naslikam sliku koja će biti likovno kvalitetna i visoko estetizovana i da gađa neki sadašnji trenutak, a ne zađe u kič, onda sam osetila samopouzdanje da krenem u tu vrstu izraza. Ono što stvarno želim da prenesem jeste mentalno stanje koje ljudi danas imaju - težnju za čistotom, slobodom, prosperitetom, vrednos tima, ljubavlju, ali i borbu sa njihovim suprotnostima, pre nego što želim da naslikam neku

konkretnu situaciju. To mi je osnovna ideja. Psihološka igra unutar čoveka. Zato slike dobro komuniciraju sa publikom, ako preskočimo to da nekome liče na ženu koja se davi…

Na slikama je jako izražena estetika. Provlače u sebi nežnost kroz boje, ambijent koji pluta i osvaja. Kao priroda koja je nežna, ali i surova, tako je i ljubav nežna i isto ima svoju krajnost.

KAKO TVOJI KLIJENTI TUMAČE TVOJE SLIKE? DA LI SE ONI PREPOZNAJU U NJIMA? ŠTA SE NJIMA SVIĐA?

Ljudi imaju izrazito duboke reakcije na slike. Nedavno je u moj atelje došla supruga našeg poznatog pisca koja ih je videla na netu i njoj se dopala jedna slika i videla je u njoj lebdenja, levitacije i prepoznala je sebe. To je taj ključni momenat kada slika prestaje da bude moja i postaje vaša, kada publika vidi svoje vizije, svo je misli, emocije i slike. To je taj momenat koji povezuje stvari. Svako ko se oduševio mojim slikama je tu video deo svoje vizije kroz san, doživljaj, emociju. U pitanju je nešto njihovo, veoma lično, što ljudima daje osećaj da su pre poznati, prihvaćeni, da pripadaju tu i da delimo istu priču, viziju ili sećanje. To je jako lepo.

DA LI SU KUPCI TVOJIH SLIKA ŽENE ILI

MUŠKARCI POŠTO ZA MENE ONE PRIČAJU NEKU ŽENSKU PRIČU?

I žene i muškarci kupuju moje slike iako je žena glavni akter. Zapravo je sasvim logično da imam mušku publiku, s obzirom na to da slikam “lepe” žene! Muškarci vide iste stvari na mojim slika ma kao i dame. Vide svoja sećanja, neke mo mente koji im prijaju i vole istu estetiku.

U TVOJIM

SLIKAMA IMA I DOSTA MISTIKE.

Ranije sam imala ideju da bez slikanja vode sama tela koja se prelamaju pod njenim utica jem daju prostoru utisak potopljenosti. Ali kako voda ima tu divnu estetiku i simboliku života, ubacila sam je u konkretnu situaciju. Probala sam da moje junakinje stavim u različite prosto re - sobe, galerije, neke verske objekte. Jedna cela serija je bila posvećena crkvama i katedra lama, džamijama, jer mi se u tom trenutku činilo da ta priča, traženje nekog ličnog oslobođenja, jeste vezana i za religijske ideje koje, svaka na svoj način, propagiraju slobodniji, lakši ili du hovniji život ako si veran i posvećen. Sa druge strane, možeš biti potopljen i u neku slepu relig iju. U neke svoje ideale i da plutaš u njima. Slika treba da ostavlja prostor posmatraču da se čita na različite načine, da bude slojevita.

Imam celu seriju koja je bila takva, ali sam kasnije izašla iz te potrebe, tj. shvatila sam da biram crkve i džamije više zbog estetike nego samog njihovog značenja. Kada sam tu seri ju izlagala u Londonu, Englezi su „odlepili“ na sve te verske elemente, posebno na simbole iz pravoslavlja. Kod nas su te slike dobro prošle samo u korporacijama, a kod običnih ljudi ne baš toliko. Džamije su mi bile super, jer ja ne mam pristup nekoj muslimanskoj dvorani, kući ili kupatilu, gde bih mogla da ušetam i da vidim kakva je njihova estetika. Onda sam shvatila da meni treba da više idem ka tome da to bude ličniji prostor sa prefinjenom estetikom, pa sam prešla na barokne prostore, koji su ujedno sad ržavali nešto istorijsko, umetničko, kulturološko. Slike su imale taj momenat u vremenu - rokoko, barok, a u isto vreme mogu se tumačiti u nekom sadašnjem trenutku i aktuelne su. Taj prostor mi je došao kao veza sa sadašnjim trenutkom i lju dima. Slike su opuštenije kada su sa istorijskim prostorom nego sa crkvenim enterijerom.

U FORMATU I OBLIKU SLIKE ODSTUPAŠ SA OKRUGLIM RAMOVIMA.

Na tržištu slikarskog materijala pojavili su se okrugli formati, pa sam odlučila da se oprobam i u tom okviru. Čini mi se da moje priče dobro stoje u okruglom formatu i sviđa mi se što takav oblik ima funkciju objekta. Kada je slika na zidu, ona je nekako jača, kao da krug pojačava njenu energiju. Mislim da su zanimljive i da jako lepo

stoje u prostoru. Ne zauzimaju puno mesta, a kao da „za manje dobiješ više“.

KAKO STRANCI, A KAKO NAŠI LJUDI PREPOZNAJU TVOJU ESTETIKU?

Mene stranci pronalaze i nije im bitno odakle sam. Uvek vide sliku i njihov odnos sa njom, tek onda čitaju ko je autor. Napolju su ove slike lakše prihvaćene nego ovde. Pre svega, jer trigeruju sadašnji trenutak.

KADA BI TREBALA DA OPREMIŠ JEDNU KNJIGU I STAVIŠ SVOJE SLIKE U NJU, KOM ŽANRU BI ONA PRIPADALA?

Stavila bih ih u neki roman, ličnu priču. Moj ukus u književnosti i umetnosti su oni autori kojima je život bio jednak sa stvaranjem i mislim da je to najlepše kada prepoznam kod drugih auto ra. Oduševile su me knjige Džesike Jung, koje nemaju veze sa mojim radom, ali ona je književ nica koja je uspela da bude brutalno iskrena u svojoj priči i ispričala je stvari koje se masovno događaju, a ljudi ne mogu ni da ih izgovore.

KAKO BI TVOJA LIČNA PRIČA POČELA I KAKO BI SE ZAVRŠILA?

Napisaću je jednom. Ne znam kako ljudi doživl javaju svoje živote, ali sam sigurna da bi moj drugima bio zanimljiv za čitanje. Ne bih morala puno da izmišljam. Bio bi sve samo ne do sadan. Uvek imaš neke razloge zašto to ne ra diš sada u ovom trenutku.

KAKO VIDIŠ SVOJE SLIKARSTVO I SEBE KROZ PET GODINA? KAKO VIDIŠ SVOJ ODNOS PREMA OVOME ŠTO DANAS RADIŠ, KAKO ĆE SE ON RAZVIJATI?

Kako stvari sada stoje, potrebe domaćih kolek cionara su mali formati. Kako moja generacija kolega ulazi u poznate srpske i balkanske ko lekcije, tako smanjuje format svojih slika, a po većava količinu. Ja bih upravo želela suprotno. Volela bih da dobijem priliku da radim ogromne formate za neku ozbiljnu klijentelu i da za to bu dem plaćena kao umetnik, a ne kao moler, tako da sebe vidim u bitnim, poznatim galerijama, koje imaju prolaz na velikim svetskim sajmovi ma umetnosti, sa slikama još boljim od ovih sad i listom čekanja od pet godina na moje sledeće delo.

KOJE JE DOBA DANA ILI NOĆI KADA NAJVIŠE STVARAŠ?

Jutro. I to između 5 i 6 časova. Tada sam najs vežija. Vidim stvari jasnije i kristalnije. Tada svi još uvek spavaju. Deca, pas i svi ostali koji će za par sati pisati na Viberu, WA, Instagramu, Facebooku... Tada još uvek mogu da imam čis to vreme.

Skoro je do mene došlo uverenje da ,,umetnost“ obično ne sadrži previše boje na slici i da ako hoćeš da dobro prođeš na tržištu je poželjno da imaš prigušenu paletu, najbolje zemljanu ili neku koja vuče na crno, belo, sivo… Da je po put buke ako koristiš sve boje. Nešto drečavo i neukusno. U stvari, ponekad mi je zastrašujuće koliko ljudi ne razlikuju boje, koliko su u stanju da poistovete sirovu paletu isceđenu direktno iz tube sa fino traženim i nađenim nijansama.

Paleta jednog slikara je nešto kao instrument nekog muzičara, s tim što bi svaka trebala da bude individualna, orginalna i pronađena. Ni kad nisam sledila tuđe recepte tako da se moja paleta iskristalisala u svom posebnom smislu. Mogla bih da kažem da je za mene boja jedna ko radost. Zato nemam ograničenja i dominira juće boje. Slikam potpuno po svom senzibilitetu kom verujem sto posto. Nekad prigušeno u hladnim tonovima, nekad komplementarno, ne kad sa večnim kontrastom.

jem i da on odlazi u blur. Prostor se prepoznaje, ali se više ne zna da li je iz prošlosti ili sadašn josti, iz kog je vremena. Sviđa mi se taj blur jer daje finu estetiku. I dalje ostaju žene u prostoru, ali sada mi se otvara nova mogućnost koja mi se jako sviđa. Sve vreme zastupam hedonistički stav da se prepustiš trenutku i da to bude neka lakoća postojanja koja je obojena mirom. Sada mislim da će se na novijim slikama “mir i medi tacija“ pretvoriti u „party“. Slike će biti sa malo jačim kontrastom i svi ti prostori će dobiti neko drugačije svetlo, kao da su neke diskoteke u pitanju, kao da je počela neka zabava. To bi bila neka moderna vizija raja (ili pakla). Na novijim slikama vidim trenutak kada je čovek najviše opušten i kada je najviše sa sobom, neki trenu tak izjutra, trenutak buđenja, kada je čist i go. Zato sada tu priču povezujem sa seksualnošću, da sve bude deo tebe, da postoji element sek sualnosti koji se provlači kroz slike. Sviđa mi se da se nešto nazire. Možda će slike imati dru gačiju energiju, biti življe i malo provokativnije.

NIJE SVAKOM DATO

SE BAVI UMETNOŠĆU, POSEBNO SLIKARSTVOM. KAKO VIDIŠ SVOJU MISIJU DA NADAHNJUJEŠ LJUDE KROZ SVOJU REFLEKSIJU VIĐENOG I DOŽIVLJENOG?

Ovo je ambiciozno pitanje i kada bih od njega polazila verovatno ništa pametno ne bih umela da kažem. Svako nadahnuće dolazi iznutra. Iz malog, intimnog, proživljenog trenutka. Imam viziju. Do sada sam radila dosta intuitivno. Na poslednjim slikama od nekog konkretnog prostora počela sam da sobe u pozadini zamaglju

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. ŠTA JE ZA TEBE NOVI SVET I KAKO GA VIDIŠ? HOĆE LI ON NAĆI SVOJE MESTO NA TVOM PLATNU?

Sve što živim na kraju jeste na mom platnu. Za mene je novi svet živeti, postojati i osećati na visokoj vibraciji. Da osećam što više vremena prisustvo ljubavi. Prisustvo prijateljstva, lepe energije, zajednice, povezanosti. Znati da je sve moguće. Znati da smo toliko moćni. Biti primer bližnjima i drugima u takvom postojanju. Jer ži vot nije isti u dve sekunde.

KOJA BOJA DOMINIRA U TVOJIM SLIKARSKIM PRIČAMA I EMOCIJAMA?

DA

PHOTO: NEBOJŠA BABIĆ

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

UMETNOST KAO ODGOVOR

SAŠA PANČIĆ, VIZUELNI UMETNIK, DIPLOMIRAO JE 1989 . GODINE NA FAKULTETU LIKOVNIH UMETNOSTI UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU , NA ODSEKU ZA SLIKARSTVO. MAGI STRIRAO JE 1992. GODINE NA ISTOM FAKULTETU, NA ODSEKU ZA CRTEŽ, U KLASI PROFE SORA DRAGANA LUBARDE. STATUS SAMOSTALNOG UMETNIKA STEKAO JE 1988 . GODINE. PANČIĆ JE, PREMA REČIMA ISTORIČARA UMETNOSTI MLADENA LUČIĆA, AUTOR KOJI U SVOM RADU KORISTI ISKUSTVA I TEKOVINE AVANGARDE I VISOKOG MODERNIZMA KAO JA SNA POLAZIŠTA ZA SOPSTVENI UMETNIČKI EKSPERIMENT. IZLAGAO JE NA BROJNIM SAMOSTALNIM I GRUPNIM IZLOŽBAMA U ZEMLJI I INOSTRAN STVU. BAVI SE SKULPTUROM, SLIKARSTVOM, GRAFIKOM I CRTEŽOM. ŽIVI I RADI U BEO GRADU. KNJIGA „SAŠA PANČIĆ, RADOVI 2002-2017“, IZDATA 2018. GODINE, PORED TOGA ŠTO PRIKAZUJE POTPUNI UVID U STVARALAŠTVO UMETNIKA U NAVEDENOM PERIODU ISTOVREMENO PREDSTAVLJA I UMETNIČKU KNJIGU REALIZOVANU U KOAUTORSTVU SA BREDOM BIZJAK, KOJA SE POTPISUJE KAO UREDNIK, I AGENCIJOM NEW MOMENT IZ BEO GRADA KAO IZDAVAČEM. RAZGOVARAM SA UMETNIKOM O NJEGOVOM RADU U POSLEDNJIH 30 GODINA, O PROŠLO STI, SADAŠNJOSTI I BUDUĆNOSTI, MADA JE SVE OVDE I SADA.

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: NEBOJŠA BABIĆ I PRIVATNA ARHIVA

RETROSPEKTIVA TVOG RADA, IZLOŽBA POD NAZIVOM „LINIJA ISTOG I RAZLIČITOG“, BILA JE POSTAVLJENA U DVORCU PETROVIĆA, U CENTRU SAVREMENE UMETNOSTI CRNE GORE, U OKTOBRU 2022. ŠTA JE STALO U 30 GODINA RADA I KAKO

Kompleksno pitanje smisla i rezultata koje svaki umetnik sebi postavlja, naročito u preseku od toliko nanizanih godina rada – pravi je test. Ogledalo pred koje se staje ogoljeno i hrabro.

S druge strane, privilegija je to uraditi u pros toru sa nataloženom istorijom i simboličkim značenjem. Njih na kraju morate uzeti u obzir postavljajući radove, dodajući mu svoj sad ržaj, sa željom da jedno drugom doprinesu.

S obzirom na upotrebu različitih materijala, te višemedijskog jezika tokom tih 30 godina, bilo je zahtevno napraviti celovitu postavku. Neke od ključnih radova sam morao pozajmljivati iz muzeja i privatnih kolekcija. Osnovna za misao postavke, prema razuđenom prostoru samog dvorca, zahtevala je „sidrišta“. Veće skulpture na sredini svake prolazne prostorije, od kojih su se u krug po zidovima odmotavali radovi, ostajući u dinamičkom, kružnom i spi ralnom dosluhu sa težištem. Tako sam mogao stavljati u istu prostoriju različite materijale i medije: slike, reljefe, manje skulpture, crteže, a istovremeno ih držati na okupu. Dve manje prostorije sam ostavio za projekcije. U jednoj su prikazivane izvedene skulpture u javnim prostorima, a u drugoj video rad „Dinamička ravan“. Posle svega, može se reći kako je to bila najcelovitija prezentacija mog rada do sada.

SLIKE I SKULPTURE PRIČAJU PRIČU U RAZLIČITIM PROSTORIMA, A POSEBNO U JEDNOM DVORCU?

Izložbe predstavljaju kontrolne tačke u kontinuitetu jednog umetničkog stava. Filozofiju i estetiku protkanu etikom – od nosom prema vremenu i prostoru. Poetika mojih radova je možda najbliža vedskim doktrinama ili taoizmu. Kretanje kroz spoljni svet u formativnim godinama bilo je puno izazova. Ne treba posebno opisi vati šta je sledilo nakon 1992. godine; kad uz sve nastupajuće nedaće mlad umet nik počinje svoj profesionalni put. Što bi rekao jedan moj kolega - „Ostali smo na nogama, sa još uvek bistrim pogledom“ da kroz svoju umetnost svedočimo. Para lelno s tim, pored svih društvenih lomova, dešavala se možda i najvažniji promenatehnološko-jezički prelazak sa analognog na digitalni svet. Odjednom smo se gene racijski zatekli na ivici binarne provalije. Ne bez razloga, spominjući Maljevičev „bespredmetni“ svet ili antifuturističku pa rolu „Budućnost je iza nas“, tražeći tako

nelinearni izlaz iz vladajućeg stereotipa budućnosti.

ŠTA NAJVIŠE UTIČE NA TOK TVOG STVARANJA? TI U SVOM RADU NEKAKO UKRSTIŠ VREME I SREDINU KROZ KOJE SE KREĆEŠ.

Jezik je ključ, on sve gradi, a po Maklua nu /Marshall McLuhan/ promena nastaje štampanjem knjiga. Posrednim prenosom znanja, čime se utvrđuje renesansno uspostavljana perspektiva u realnom i simboličkom polju. U okviru tog postupka, postepeno se racio odvaja od osećanja i sve postaje uslovljeno tim razdvajanjem – posrednim opštenjem. Sama opštila postaju subjekti, jer tehnološko dostizanje brzine svetlosti nadilazi perceptivna is kustva. Početkom prošlog veka, imali smo sličnu fascinaciju brzinom, tada su futuristi mahali zastavama progresa, danas brzinu označava digitalizacija. Očigledno nismo promenili model, a on nas vuče tamo gde nam se možda neće svideti. Na kraju, uzimajući sve u obzir, teško je držati rav notežni položaj, praviti i stvarati umetnost koja će istovremno plivati uzvodno /slično ruskim suprematistima/, a biti okrenuta budućem vremenu. No izbora nemamo,

TVOJA PRVA SAMOSTALNA IZLOŽBA BILA JE 1992. GODINE U BEOGRADU. VREME U KOJEM SE BRZO ODRASTALO, STASAVALO. DA LI OD TADA PA DO SADA VAŽI ISTI SLOGAN „BUDUĆNOST JE IZA NAS“ LAJRONOVA I GONČAREVA?

pripadamo ovom trenutku i pokušaju da ispišemo svoj „zadatak“.

dernizma, podvlačim slične primere umet ničkih pozicija, bez želje za poistovećen jem. Razlike u vremenu su očigledne, sasvim dovoljne da je to i nemoguće.

Pošto koristim ravan za simbolički poče tak, ona matematički rečeno predstavlja nultu površ. Tako svi pločasti materijali postaju deo mog interesovanja: papir, platno, drvo, metal, guma i mnogo toga još. A da ne govorim koliko u tome igra ulogu priroda same „slike“. Svaki materijal ponaosob ima svojstva isključivo njemu određena, čemu se u radu prilagođavam. Razlog za pomenuti izbor uvek leži u du bokoj unutrašnjoj potrebi i motivu. Kod mene je taj motiv smešten u međuprostor. Drugim rečima: od plošne slike, njenog dinamičkog kretanja u prostoru, ka fizičkoj artikulaciji. U izvesnom smislu, radi se o prelasku iz dvodimenzionalnog u trodi menzionalni prostor. Svakako da je vreme neodvojiv deo toga. Doživljaj prirodnosti tokom procesa kretanja isključuje vred nosnu razliku između crteža, slike, objek ta ili skulpture. Jednostavno – postupak postaje najbitniji. Sami radovi poseduju izraz, neku apstraktnu ekspresiju, ali ono što im obezbeđuje dugovečnost jeste misaoni postupak vidljiv kroz prosecanje koje sve povezuje. Stoga i male kartonske makete, nastale pomenutim procesom, nose monumentalnost. Potencijal unutar zadate makete koji može narasti do skul pture od pet metara, a da povećanje raz mere ne bude formalno.

DA LI KROZ AVANGARDU I

MODERNIZAM IMAŠ I NEKU VRSTU ESKAPIZMA U DUHOVNOST?

Ne doživljavam duhovnost kao eskapi zam, pre bih rekao da ona sažima sve kontradiktorne činjenice realnosti. Bez sumnje, najbitniji je deo Uma, jer ima spo sobnost spajanja nespojivih stvari, pred stavlja pogonsku snagu za upravljanje materijalnim svetom. To je prostor snage, a ne prostor za nemoćni beg.

Referišući na pojmove avangarde i mo

KO ILI ŠTA

JE NAJVIŠE UTICALO NA TVOJ RAD? I DA LI SE SI RODIO ZA ONO ŠTA RADIŠ?

Neću reći ništa novo kad naglasim da najteži deo pripada samospoznaji ili pra vilnom sazrevanju. Mnogo sati i godina, onda kad mi je to bilo najpotrebnije, pro veo sam u svetskim muzejima, gledao i učio. Naporedo s tim, čitanje mi je pomog lo u razumevanju pitanja koja su ti autori sebi postavljali, načina na koji su ih reša vali. U skladu sa godinama, moja pažnja se usmeravala na manji obim tema i auto ra, da bih sada sve više pratio sopstveni senzibilitet, pokušavajući ga dovesti u dosluh sa prirodom.

Nesumnjivo da postoje predodređenosti, neke magnetne sklonosti. One određuju našu putanju. Svako se za nešto rodio, treba ih prepoznati u pravi čas, a onda i napornim radom razvijati.

DA LI UMETNIK MORA BITI HRABAR U SVOJOJ UMETNOSTI?

Prvo se morate opremiti svim neophod nim da biste bili hrabri. Znanjem, istančanim estetskim osećajem i mnogim drugim podrazumevajućim činiocima. Danas čes to od mladih umetnika čujem rečenicu da oni postavljaju pitanje. Ali pitanja su već postavljena, ta lepeza je ogromna. Umet ničko delo, po meni, trebalo bi da daje odgovor. Nalik malom pokušaju: utopij skom, apsurdnom, nadahnutom – bilo kakvom, makar i potpuno pogrešnom. U tome se vidi i ogleda hrabrost, da skočite u nepoznato, vođeni uverenjem, intuicijom i znanjem.

KOJA JE TVOJA FORMULA USPEHA?

Pojam uspeha bi trebalo da bude prirodni deo puta kad posvećeno radite. Drugim rečima, on je rezultat određenih sklonosti, nešto što vas ispunjava kao kad stolar napravi dobru stolicu. Uspeh ne bi trebalo da bude cilj i nije nužno da je „dobro od rađen posao“ uvek i vidljivo vrednovan, posebno ne danas. Srećna okolnost po nekad to spoji.

KAKO SE OSEĆA UMETNIK KADA DRUGI GOVORE O NJEGOVOM RADU?

TVOJ OSNOVNI POSTUPAK U RADU JE „PROSECANJE PAPIRA, GUME, DRVETA, METALA“. ISPISUJEŠ STRANICE PROSTORA VIDLJIVOG

I NEVIDLJIVOG ZA SEBE I NEKE BUDUĆE NARAŠTAJE. DA LI JE TEŽI ILI LAKŠI PROCES PRIPREMANJA ILI RADA NA OBJEKTU - SLICI, SKULPTURI, INSTALACIJI?

Ako se govori sa razumevanjem ili dijaloški otvoreno kritikuje, pita – onda je to zadovoljstvo. Često prisustvujem nekorisnim psihologiziran jima, gde tema postaje ograničenje onoga koji priča više od samog umetničkog dela. Iako, ne tako često, budem obradovan dubokim uvidom „običnog“ sveta.

venih događaja, ipak ostajem pri uverenju da umetnost nema snagu društvenih promena. U tom polju, njeni krajnji dometi su bili pojedi načna prevremena kukurikanja, zbog čega su ti akteri ostajali skraćeni za glavu, bukvalno i simbolički. Primer za to je ruska avangarda ili zalutali italijanski futuristi. U našoj sredini, shodno pomenutima, neslavno je prošao Lju bomir Micić i njegov zenitizam.

Možda se u prošlosti gledalo na umetnika kao na nekog ko poseduje staklenu kuglu. Ne potcenjujući sve intuitivne primere kroz istoriju umetnosti sa najavama budućih društ

Trenutno stojimo u vrtlogu promena usred formiranja sasvim drugačijeg pogleda na elemente stvarnosti. A on će odrediti jezik buduće kulture i umetnosti. Na razmeđi smo, bez sličnih primera u prošlosti, a time i u pov lašćenom položaju da još uvek biramo.

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. KAKO VIDIŠ SVET KOJI SE STVARA I KAKO BI GA TI PRETOČIO KROZ SVOJ RAD?

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR CREATION

KREATORI NOVOG SVETA

PIŠE: BRANKA PETRIĆ SIMIĆ

Novi svet će biti skladno društvo Slobodnih Svesnih Bića koja znaju da smo svi mi, kao ner askidivi deo kosmosa, međusobno povezani i da svako od nas svojim ponašanjem utiče i na pos tojanje drugih i učestvuje u kreiranju tog Sveta.

Da bi kao Pojedinke i Pojedinci kreirali društvo Novog sveta, prvo treba da kreiramo Sebe tako što ćemo osvestiti svoje Biće. Osnovni korak na tom našem putu osvešćivanja je shvatanje ključne istine da svako od nas ima mogućnost izbora. Ako svesno udahnete i izdahnete, primetićete da između udisaja i izdisaja postoji nevidljivi, magični prostor u kojem postoji baš taj važan trenutak u kojem imamo moć da napravi mo izbor. Taj trenutak traje delić sekunde, a kada ga osvestimo, može da traje i duže - čak toliko dugo da imamo osećaj da se zaustavilo vreme zato da bismo mi mogli da “stanemo na loptu”, razmislimo i svesno izaberemo šta ćemo. Kao što ja sada biram da pišem ovaj tekst, a vi birate da ga čitate, tako u svakom trenutku svog postojanja imamo izbor da odlučimo: o čemu ćemo misliti, kako ćemo se osećati, kakav stav ćemo zauzeti i, na kraju, šta ćemo uraditi. Prvi važan izbor koji mi, kao Svesna bića, kre atori društva Novog sveta treba da napravimo je da uspostavimo osnovni red u svom životu, preuzimajući odgovornost za svoje Fizičko telo koje treba da bude hram naše duše. Jednostav no rečeno, treba da vodimo računa o svom zdra vlju tako što biramo da jedemo svežu, zdravu hranu i divne plodove zemlje, svesni da je hrana gradivni element svake naše ćelije. Da budemo fizički aktivni zato što kretanje održava motor naše Savršene mašine. Da svaki dan provodi

mo dovoljno vremena napolju da bismo upijali sunčevu svetlost i udisali svež vazduh. I da, na kraju, svom jedinom telu obezbedimo adekvatan odmor tako što svakog dana dovoljno spavamo. Uvodeći ove osnovne, jednostavne aktivnosti, primenjujući ih u kontinuitetu kao svakodnevne rituale, disciplinovano i dosledno, obezbeđujemo dovoljno goriva svom telu da dela i umu da misli.

O čemu će um Svesnog bića misliti zavisi od toga čime će ga ono hraniti. Kojim sadržajima ćemo ispuniti svaki trenutak našeg postojanja zavisi od toga da li svesno razmišljamo o nje mu. Kvalitetno investirano vreme je ono koje je posvećeno učenju i samousavršavanju. Bića Novog sveta svakodnevno čitaju i edukuju se jer su svesna da na taj način proširuju svoje vidike, bolje razumeju život, sebe i druge, uviđaju više prilika. Polako, ali sigurno u njima se aktivira dublji nivo svesti i počinju da primećuju da su slučajne podudarnosti u stvari magija sinhroni citeta koju sami stvaramo i koja, ako je pratimo kao znakove pored puta, može biti odličan vodič našeg života. Osnažena vitalnošću tela i svežinom duha, Sve sna bića imaju pozitivan pristup životu i ljudima. Biraju da zauzmu realistično optimističan stav u životu i da probleme vide kao izazove koji su rešivi. Sa takvim konsturuktivnim stavom, veruju da postoje stvari koje svaki pojedinac može učin iti da bi napravio razliku. Zato što nismo ovde samo da bismo učestvovali. Tu smo da preuz memo stvar u svoje ruke i učinimo sve ono što je do nas. Stalnim, posvećenim davanjem “sve od sebe” ubiramo plodove svog truda i gradimo čvrstu veru u svoje sposobnosti. Naoružana tim

PHOTO: PEXELS.COM

zdravim samopouzdanjem i stavom sa pet zvezdica, Svesna bića postaju hrabra i fleksibilna. Lako se prilagođavaju novim okolnostima, čvrsto rešena da će izaći na kraj sa svim izazovima koje Olimpijada života pred njih po stavi.

Takvi ljudi su kreatori Novog sveta. To su Titani koji isijavaju svoju unu trašnju snagu i svetlost i, kao svetionik koji sija u mraku, pokazuju pravi put. Nesebično dele sva svoja znanja i iskustva skupljena usput. Stvari sa gledavaju šire od ličnog interesa i povezuju se sa drugima jer veruju da svi mi, kao zdrava grupa svesnih pojedinaca, možemo promeniti Svet. Zajedno stvaraju čvrste sinergetske veze i pomeraju stvari napred, kako u svom živ otu, tako i u životima drugih ljudi, jer smo svi mi međusobno povezani. Na taj način žive u skladu sa zakonima Univerzuma i neizbežno, kao gravitaciona sila, privlače povoljne okolnosti u svoj život.

Kreatori Novog sveta su nezaustavljivi Ratnici svetlosti koji odabranim ma lim koracima u svojoj svakodnevici zajedno dostižu džinovske skokove na avanturističkom putovanju kroz savremeno doba.

REFRESH YOUR BOOK

JA, NARCIS

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ LIČNE ARHIVE

Nihad F. Softić, rođen je 13. marta 1972. godine u Gračanici (Bosna i Hercegovina). Preduzetnik, pisac, putnik, govornik i filantrop. Suosnivač je i predsednik Neprofitne organizacije School & School, čiji je osnovni cilj unapređenje obrazo vanja, te član uprave School & School drugačije neformalne škole za decu i tinejdžere, koja je posvećena posmatranju, otkrivanju i razvijanju talenata kod dece. Takođe, osnivač je Centra za harmonizaciju zdravog življenja Life Tomorrow. Nakon pet godina pisanja, krajem 2013. godine istovremeno završava dve knjige pod zajednič kim naslovom „Pola čovjek, pola Bog“, sa pod naslovima „Početak svega“ i „Tajna svega“. Prvu knjigu zvanično obavljuje 2014. godine, a drugu šest godine kasnije uz obašnjenje da joj nije bilo suđeno da ugleda svetlost dana ranije. Potrebno je bilo dodatno zrenje. U decembru 2022. objavljuje svoju treću knjigu „Ja narcis“, koja je prois tekla iz doktorske disertacije i predstavlja ozbil jan naučno-istraživački rad na temu psihičkih sila koje determiniraju vertikalni razvoj i samoaktualizaciju lidera. Knjiga, osim što daje drugačije viđenje vertikalnog razvoja uspješnog pojedinca, otkriva „X“ faktor bez kojeg, prema autoru, sam oaktualizacija ne bi bila moguća.

Nakon knjiga „Pola čovjek, pola Bog”, „Tajna svega”, „Ja, narcis” ugledala je svetlost dana. Ko je narcis? O čemu se zapravo radi u knjizi? I kako si došao na ideju da usmeriš fokus na tu temu?

Na liniji života ili vertikali psiho-fizičkog razvoja postoje rijetki pojedinci koji maksimiziraju vlasti te potencijale, dok sa druge strane imamo veći nu onih koji se na tom putu uspona zaustavljaju. Često se pitamo kakvo je to „čudo“ u rijetkim po jedincima koje ih tjera da neprestano idu dalje. Nekoliko pitanja su se nametnula kao primarna - Zašto je samo 1% odrasle svjetske populacije samoaktualizirano? Šta je to što rijetke pojedin ce motivira? Kakva je to sila koja ih tjera da u svakom izazovu traže razlog za pobjedu? Kako uspijevaju da vlastiti neuspjeh preobrate u usp jeh?

Na kraju, tu je bilo i moje lično pitanje - Zašto se nisam ubio nakon svoje životne drame? Kakvo je to čudo u meni što mi nije dozvolilo da odusta nem od vlastitih snova?

Nema sumnje da sva navedena pitanja potiču sa jednog izvora. Riječ je o motivaciji, za mene lič no psihičkoj sili, koja na sve nas utiče slabijim ili jačim intenzitetom. S tim u vezi, fundamentalni dio u strukturi ove knjige je razmatranje ljuds ke motivacije. Koristeći se rezultatima naučnih istraživanja svjetskih autoriteta psihologije, eko nomije i sociologije, pokušao sam ukazati na one motivacione sile koje tjeraju rijetke pojedince da uvijek idu dalje, bez obzira na poslovne neuspje he i životne drame. U kontekstu razvoja rijetkih, samoaktualiziranih pojedinaca shvatio sam da samo pet psihičkih sila determiniše samoaktualizaciju, a one su: psihološka otpornost, heuristič ko učenje, autonomija, umijeće i svrha.

Istražujući gore pomenute psihičke sile, jedan detalj mi je posebno privukao pažnju, a to je čin jenica da samoaktualizirani ljudi ne bi postali ono što su postali da nije bilo njihove vizije, koja, uz gred rečeno, predstavlja inspirativnu mentalnu sliku „idealne“ budućnosti pojedinca. Ta mental na slika određuje smjer, obezbjeđuje motivaciju, iskazuje ambiciju, odražava glavne vrijednosti, pokazuje jedinstvenost i inspiriše druge.

Saznanje da vizija ne bi bila moguća bez imagi nacije, svrhe, vjere, nade i grandioznosti, bio je ključni trenutak kad sam povezao sve ono što sam u životu naučio, što iz istraživačkih radova i knjiga svjetskih autoriteta psihologije, tako kroz vlastito iskustvo koje sam proživio. Naime, kada god bih kao dijete imao teške trenutke, uvijek bih stavio slušalice na uši i pojačao muziku do kraja, a onda... onda bih bježao u svoj paralelni svijet imaginacije, doživljavajući sebe kao usp ješnog, nekog koga drugi poštuju i obožavaju. U tom svom paralelnom svijetu mogao sam biti šta god sam poželio biti, a da me niko ne povrijedi. Imao bih viziju sebe u svijetu kakvog sam želio, znajući još kao dijete da mi ga niko neće obezb jediti osim ukoliko ga sam ne stvorim. Oduvijek sam bio sanjar. Nažalost, bilo me previše sram da pričam o svojim vizijama, ionako me niko ne bi razumio, pa sam radije bio sam sa svojim snovima praveći istovremeno strategiju kako da postanem ono o čemu sam i sanjao.

Upamtite, za određene pojedince vizija nije samo puka idealizacija vanjskog svijeta i sebe u nje mu, nego bijeg od stvarnosti, nesigurnosti, pat pozicije, nemoći, prošlosti, jer tek u budućnosti mogu postati ono što žele. Vjerovatno je to razlog zašto rijetki pojedinci lako otpuste prošlost. Vizija je za rijetke pojedince potreba, rekao bih, lijek. To je sila koja ih tjera naprijed.

Sve počinje u djetinjstvu! – Sram je uzrok svemu. Narcizam kao odbrambeni mehanizam od srama je najznačajniji atraktor psihološke otpornosti ka samoaktualizacji, a imaginacija njen najbitniji proizvod. Poetski rečeno, narcizam je medij na kojem plešu svih pet psihičkih sila na putu ka sa moaktualizaciji. To je naš „X“ faktor!

Michael Maccoby je zaključio da lideri kao što su Jack Welch i George Soros primjeri produktiv nih narcisa, kazavši da su oni nadareni kreativni stratezi koji vide širu sliku i pronalaze smisao u izazovima mijenjanja svijeta, želeći tako za so bom ostaviti nasljeđe boljeg i drugačijeg svije ta. Prema Maccobyiu, ono što je zajedničko za Opru Winfrey, Jacka Welcha, Marthu Stewart i Billa Gatesa, nije samo njihov ogroman uspjeh i slava – to je narcizam!

Koliko je ova knjiga lična ispovest, lični uvidi?

U mojim knjigama uvijek je u pitanju lična ispov jest. Pišući o drugima, ja u stvari pišem o sebi. Jedino tako mogu biti iskren, a opet sakriven iza nečeg ili nekog drugog. Morate znati da je sram ono što je mene najznačajnije kroz život definisalo. Da bih se odbranio od te negativne i intenzivne pošasti, narcizam mi je pritekao u pomoć. Pozitivna transformacija u mom životu se desila onog trenutka kada sam podigao oči prema nebu, tačnije rečeno kada sam počeo da fantaziram o svom idealnom životu i svojoj bu dućnosti. Bez tog „skoka“ u fantaziranje nikada ne bih uspio preživjeti realnost. Imaginacija za mene predstavlja bijeg od stvarnosti, uz autono miju da radim ono što volim omogućava mi da budem ono što sam uvijek i želio biti. Svoj!

Kada se zagledaš duboko u sebe i vidiš svoje tri knjige ispisane iz tmine ili svetla tvoje duše, kakvo iskustvo nosiš kroz pisanje?

Za pojašnjenje i dokazivanje fenomena motiva cije koristio sam se praktičnim životnim primje rima koji analogijski potvrđuju neraskidivu vezu unutrašnjeg i vanjskog svijeta, inače psihologiju drugačije ne bi ni bilo moguće pojasniti. U mom životu sve što je naočigled u datom trenutku iz gledalo loše, na kraju je po mene završilo dob ro. To je paradoks! Na tom proputovanju između neuspjeha i uspjeha, i obratno, bila je jedna sitni ca koja mi je omogućavala nesmetano kretanje kroz ta iskustva. To je nada u pozitivan ishod.

Po svojoj prirodi, zdravi narcisi su optimisti! Ljudi koji su optimističniji i doživljavaju pozitivne emocije postavljaju svoja očekivanja visoko, dok pesimističniji ljudi svoja očekivanja postavljaju nisko. Stoga se vjeruje da optimizam mora biti ugrađen u komponente koje utiču na nečije is kustvo nade. Ovo pomaže da se objasni zašto neki ljudi svjesno tvrde da ne sanjaju, odnosno maštaju. Ne žele biti razočarani. Nedostaje im optimizma ili osjećaja mogućnosti, pa stoga ne utiču na željenu sliku budućnosti ili, još gore, stavljaju joj negativnu afektivnu etiketu, pretva rajući pozitivnu silu u silu sputavanja. Charles R. Snyder je rekao da ljudi s velikom nadom stva raju alternativne puteve ka svojim ciljevima, po sebno u situacijama kada se suoče s preprekom ka tim ciljevima.

Koja su sledeća pitanja koja ti se nameću i za koje tražiš odgovore?

Narcizam je tema koja me obuzela svom svojom snagom i ne pušta me. Psihološki gledano, na rcizam je osobina ličnosti koju svaka osoba pos jeduje u određenoj mjeri. Svi mi padamo negdje u kontinuitetu narcizma. U stvari, određena ko ličina egocentričnosti je zdrava. Istraživanja po kazuju da doprinosi samopouzdanju, otpornosti i ambiciji.

Jedan od razloga što sam život posvetio ovoj temi jeste pogrešna percepcija ovog fenomena kod ljudi. Zanimljivo je spomenuti da je narcizam u literaturi i medijima prikazan uglavnom u ne gativnom kontekstu kao egocentričan stil ličnosti okarakteriziran kao pretjerano zanimanje za svoj fizički izgled i pretjeranu zaokupljenost vlastitim potrebama, često na račun drugih. Međutim, čin jenice proistekle iz mnoštva naučnih istraživanja, koje su u ovoj knjizi prezentovane, pokazuju dru gačija iskustva.

Naime, narcizam proizvodi rezultate!

Koje su osnovne vrline dobrog pisca, pripo vedača?

Moć imaginacije i fantaziranja, autonomija, istraživački rad, svrha... Za mene lično, posebno je bitna introspekcija (svjesnost vlastitih unutrašnjih psihičkih procesa), koja, kako kaže Pol Dil, osim što traži da otkrije unutrašnji rad i energijske preobražaje motiva, takođe traži ra zumni pravac života.

Pravac ka smislu života!

Tvoja formula uspeha?

Ljubav prije svega, posebno ono čime se bavimo. Imati svrsishodan život. Iskoristiti vlastite po tencijale. Ostaviti čovječanstvu nešto iza sebe.

Tvoj životni put može da stane u korice više romana. Šta je ono što te definitivno „radi” u životu i podiže adrenalin da se svakog jutra

budiš sa osmehom na licu i koračaš velikim koracima?

Sa trinaest sam znao da želim nešto više!

Već tada sam osjetio značaj življenja ovog jedinog života. Kao dijete, posmatrao sam radnike koji su prolazili kraj moje kuće. Svakog dana, u tri sata, osim vikendima, a tada mi nisu nedos tajali jer sam bio posvećen dječijem životu, igri. Posmatrao sam ih iz dana u dan, analizirao nji hov govor tijela, hod, odjeću, slušao razgovor između njih. Zamišljao sam život tog radnika, o njegovom smislu postojanja i njegovoj svrsi. Razmišljao sam o njegovoj rutini. Sa trinaest sam već znao nešto, znao sam šta ne želim. Ni sam želio rutinu.

Želio sam slobodu!

Decembarsko izdanje RYL magazina nosi naziv „Novi svet”. Kako će on izgledati po tebi? Ili kako ga ti kreiraš?

Svakog 31. decembra u ponoć sebi obećam da će iduća godina biti moja najbolja godina. To radim zadnjih 13 godina i svaka je bolja od pret hodne. Sloboda da biram šta želim da radim, gdje želim, kako želim i s kim želim, nešto je zašto se borim cijeli svoj život. Dragom Bogu se zahvaljujem svakodnevno što me čuva na tom putu. Što se tiče budućnosti...

Svoju budućnost stvaram sam! Prvo je zamislim, a onda naporno radim da je i ostvarim.

REFRESH YOUR EXHIBITION

„ČITANJE PLAVE“

5 UMETNICA

Multimedijalna izložba „Čitanje plave“, jedinstvene koncepcije umetnica: Ivane Martić, akademske slikarke, Jelene Đurić, akademske slikarke, Jelene Janev, skulptorke, Milice Grbić Komazec, kostimografkinje i Mie Medaković-Topalović, fotografkinje biće postavljena u skcns „Fabrika“ u Novom Sadu od 05-11. decembra 2022. godine. Otvaranje je zakazano za ponedeljak, 05. decembra 2022. u 19 časova. Izložbu otvara istoričarka umetnosti Silvia Dražić.

5 umetnica, jedna boja, jedinstvena koncepcija izložbe

Izložba „Čitanje plave“ okupila je pet umetnica posvećenih različitim umetničkim disciplinama i žanrovima, različitog senzibiliteta i poetika, različitog obrazovanja, različitih životnih istorija i miljea. Prvi korak napravila je Mia Medaković Topalović, novinarka i fotografkinja. Potom su joj se pridružile Jelena Đurić slikarka, Jelena Janev vajarka, Ivana Martić vizuelna umetnica i Milica Grbić Komazec kostimografkinja. Mesto njihovog dogovorenog susreta bila je plava boja. Plavo kao tema, kao doživljaj, kao razmišljanje, kao atmosfera, kao ćutanje.Plava boja. I premalo i previše. Plava je najmanje materijalna boja. Priroda je oskudna u plavim nijansama. Malo toga živog obojeno je plavim. A ipak okeani i mora, jezera i reke plavetnilom očaravaju

pesnike i umetnike. „Sa prozora more se malo pomeri/U “sliku“ , piše Slobodan Tišma. I nebo je plavo. To i deca znaju. Ali šta je nebo. Samo vazduh. Sama prozirnost. Plava je u oku posmatrača. Kroz svoju dugu i bogatu istoriju plava je upisala mnoga, mahom pozitivna, značenja u svoj simbolički kapital. Hladnoća je njena jedina negativna konotacija. U savremenom svetu plava je politički funkcionalizovana kao boja mira, neutralnosti, umerenosti ali i političke korektnosti. Ipak u njoj još živi zanos sna i sanjarenja kojim su je romantičari zaogrnuli. Još više, u svojoj poroznoj materijalnosti ona opstaje kao boja nedostižnih visina i daljina, boja kontemplacije, čežnje za onostranošću i melanholije koja je neretko prati. Mimo svih kulturoloških i političkih slojeva sedimentiranih u pojmu plavog, umetnice su sredstvima umetnosti, svaka u okviru svoje umetničke prakse odgovorile na ovaj poziv. Sasvim nezavisno i osobeno predstavile su svoje vlastito iskustvo, svoje razmišljanje i svoj dijalog sa plavim (u plavom), zaključuje Silvia Dražić u propratnom tekstu.

Izložba „Čitanje plave“ organizuje SKCNS „Fabrika“. Izložba će biti otvorena do 11. decembra 2022. godine. Ulaz je slobodan.

REFRESH YOUR ART

GUMENA DUŠA

IZLOŽBA EKSKLUZIVNIH UNIKATNIH MASKI IZ LIMITIRANE SERIJE PAULA RUIZA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: MARKO BRUN

PAUL RUIZ (PAUL RAFAEL RUIZ NEIRA) ROĐEN JE 1983. U TRUHILJU (TRUJILLO), PERU. DI PLOMIRAO NA UNIVERZITETU LIKOVNIH UMETNOSTI 2006. GODINE. PREMA REČIMA ISTO RIČARA UMETNOSTI I KUSTOSA ULYSES LOYOLA BALAREZA, PAULA ODLIKUJE SMIREN TEM PERAMENT I TRANSPARNTNOST KOMUNIKACIJE, A NJEGOVA UMETNOST IMA VIZIJU PRO JEKTOVANU IZVAN FORMALNE STVARNOSTI EPIDERMISA. ON SE POKORAVA SVOJIM INTUI TIVNIM IMPULSIMA, GENERIŠUĆI UMETNIČKI RAD KAO ENTITET KOJI SE BORI DA POSTANE RAZUMLJIV NAŠOJ PERCEPCIJI.

IZLOŽBA “GUMENA DUŠA” ĆE BITI POSTAVLJENA U GALERIJI “NIKOLA RADOŠEVIĆ”, UGAO USKOČKE 5 OD 10 DO 17. DECEMBRA 2022. OTVARANJE JE ZAKAZANO ZA 10. DECEMBAR U 19 ČASOVA.

Naziv izložbe je “Gumena duša”. Možete li nam reći odakle dolazi inspiracija za naziv i šta za vas predstavljaju maske?

Ovo ime kao i ideja nisu novi. Bio je podesan momenat za razvoj imena ove izložbe. Ideja je konkretna na osnovu onoga kako trenutno živim u Beogradu. Moje maske reinkarniraju putovanje kroz vreme u metafori života sa svojim iskustvi ma i svojim rastom, zbog kojeg oživljavaju i ost varuju se u ovom 3D svetu. Vodim vas u svet gde se percepcija menja, gde možete da promenite realno; gde je verovati apsolutna istina.

Šta vas motivise u vašem radu? Mislim na trenutni rad i maske od presovanog kokosovog drveta i grana kokosa.

Motiviše me kreiranje kroz nove materijale, u ovom slučaju organske. Više nije bio dovoljan dvodimenzionalni prostor, tako da je istraživan je drugih materijala za mene bilo neizbežno. Ta kođe je bilo važno gde sam se trenutno nalazio (živeo sam na jednoj plaži na severu Perua). Tu sam mogao da razvijem ideje o maskama od delova kokosovog stabla.

Budući da mi je priroda bila na usluzi, bilo je lako početi sa kreiranjem, sastavljanjem, rezbaren jem materijala, uz primenu mog slikarskog is kustva.

Kako izgleda vaš stvaralački dan i kako se razvijaju vaše maske?

Svaki dan je komplikovan i jedino što mogu da uradim je da se pripremim za svaki novi početak dana - dnevna konstrukcija i rekonstrukcija.

Kokosovo stablo i grane sam oslikavao, dizajnirao, modelovao. U tom smislu, sve se razvijalo u toku četiri godine, gde su sa razvojem maski evoluirali i likovi iz mojih slika postajući tridimen zionalni. Likovi koji vas posmatraju, koji imaju vrlo oštar i jasan pogled, koji kao da znaju šta se događa.

I tako sam doneo ovu odluku, jer je i za mene novi korak to što sam ovde u Beogradu i što mogu da pokažem maske i šta ja upravo sada proživljavam.

Paul Ruiz Neira - studentski dani i danas?

Nema puno razlike. Postoje promene koje su vezane za promenu percepcije koju neko od nas razvija vremenom. Ali unutar sebe je uvek ista konzerva.

Umetnik i trag koji ostavlja? Vreme će pokazati.

Kako vidite modernu umetnost i različitost u modernoj umetnosti vašeg kontinenta i Evrope?

U ovom vremenu ima svega - od komunikacije do informacije. To proizvodi kreativnu multiplika ciju u celom svetu.

Postoje različiti doprinosi svakog kontinenta, ali postoji i unija, jer smo deca istog stabla. Kolorit latinoameričkog umetnika je vrlo izražen sa svo jim zemljanim korenima koji ga vrlo dobro iden tifikuju. Sa druge strane, bar ja tako vidim, ev ropski umetnik zadržava formalnost vrlo tipičnih struktura kroz vreme i njegov red, geometriju i izraz kroz materijale.

Da li ste razvili svoj stil i šta čini vaše slike drugačijim od ostalih? Isto važi i za maske koje trenutno stvarate.

Bavim se posebnošću u pogledu njihovih ka

raktera i čineći da na subjektivan način likove i njihove scene učinim živima. Čini se da njihovi pokreti već postoje, oni su živi i to su okolnosti mog sopstvenog života gde se sjedinjuju priroda i biće.

Moja linija je figurativni neoekspresionizam koji sugeriše apstrakciju u elementima koji okružuju samo delo.

Planovi za budućnost? Da li ste spremni da vas Beograd upozna?

Spreman sam da me Beograd upozna i da ja upoznam njega, jer je to grad koji volim i u kome se osećam lepo i prihvaćeno.

Za 2024. imam planirane dve izložbe u Galeriji Haos, jednu kolektivnu i jednu individualnu. Za dalje ćemo videti.

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR STORY

SVETE STIGLA SAM

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ

Tog vikenda sam imala zakazanu radonicu u jednom gradiću u Vojvodini. Joga klub, čija me je vlasnica pozvala, bio je usamljeni primer u tom kraju u kome se telo i um moglo vežbati kroz meditaciju, kroz asane i u kome se na najlepši način širila svest o značaju vlastitih misli. Vlasnica kluba je dobro poznavala ovu veštinu i u razgovoru sam osetila njenu iskrenu želju da svoje znanje podeli drugima. U interesu grupe koja je dolazila u njen klub, pozivala je i goste, pa smo se tako te subote okupili na zajedničkom zadatku - da tako ujedinjeni zakoračimo u neki NOVI SVET u kome postoji put koji svaki pojedinac može da pređe do svoje slobode, usmeravajući pažnju na svoje emocije, misli i na svoje ponašanje. Posmatrala sam žene dok su ulazile i verovala njihovoj potrebi da se povežu sa svojim telom, da umire svoj duh i neguju svoje mentalno zdravlje. Da usmere tok svog života ka napred.

Meni je to bilo očaravajuće.

U ineraktivnom radu, tu pred nama su padala dugogodišnja uverenja, zablude i iluzije o tome kakav život živimo i ko nam ga ograničava. Rušilile su se barijere i granice i videla sam zadovoljstvo na njihovim licima. Postalo je jasno da je za život koji želimo više da volimo od ovog koji stvarno živimo potrebno da steknemo neke nove sposobnosti, vrline i osobine.

Postalo je jasno da rad na sebi traži vreme, vlastitu iskrenost, posvećenost i hrabrost da se odmetnete u ono što jeste vaša istina. „Ako ste srećni, ne morate ništa da menjate,

a ako niste, a želite u novi svet mogućnosti, dužni ste da u sebi probudite bar malo zrno odgovornosti prema sebi. Ne prema drugima ispunjavajući njihova očekivanja, već prema sebi i svojoj viziji života. Jer život je jedan, a dobili smo ga na poklon baš zato da bismo u njemu uživali“, rekoh ove rečenice i ugledah u poslednjem redu gospođu čiji je govor tela pokazivao da joj se baš i ne sviđa taj poklon o kom govorim.

„Svaki život je mogućnost i naš zadatak je da kroz rad na sebi te mogućnosti ostvarujemo“, dodah gledajući baš u nju.

„Nije baš tako“, reče ona. „Nemam ja vremena za taj vaš rad na sebi. Radim u banci, kod kuće me čeka muž da donesem i prinesem, čekaju me deca da radimo domaće zadatke, čekaju me kućni poslovi, ležem u ponoć. Sutradan je sve isto. Niti mogućnosti niti uživanja.“

Svi su se okrenuli ka njoj. Ona je pogledala u pod i već se pokajala što je uopšte išta izgovorila. Nije bila član tog joga kluba i te subote je došla „slučajno“ sa prijateljicom. Bilo je jasno da se ne oseća dobro u vezi sebe, da daje preko svoje mere, da ne postoji za sebe samu. Uzela sam jedno veliko ogledalo na kome se rade vežbe prihvatanja i došetala kroz salu ispred nje.

„Pogledajte se u ogledalo“, rekoh. Dok je držala ogledalo, nije mogla da zadrži pogled na svom liku.

„Recite u ogledalu - „Volim te i i prihvatam“,

PHOTO: PIXABAY.COM

rekoh tiho.

Gledala me je.

„Ne mogu“, prošapta. Bio je tajac. Svi su čekali da tišinan prestane. A tišina je govorila više od svih. Tišina je zvonila kao alarm. Na ovoj vežbi mnogi imaju otpor. Naučeni su da nisu dovoljno lepi, privlačni, pametni. Neko im je već objasnio da moraju da žive „ćuti i trpi“ život. Da ne podižu svoj glas i da nikada, ali nikada nemaju vremena da se susretnu sa sobom, da uče više o sebi i pogledaju svojoj istini u oči.

Recite sebi: „Izvini, ja stvarno nemam vremena za tebe.“

Pogledala se u ogledalo i kao iznenađena likom koji ju je posmatrao iz ogledala reče: „Izvini, ja stvarno nemam vremena za tebe.“ Držala je ogledalo sa obe ruke kao da je htela da zagrli lik koji je posmatrao. A onda se čulo tiho jecanje. Suze su se slivale niz ogledalo. Kao da joj je postalo jasno da ne duguje nikome ništa. Postalo joj je jasno da odanost samoj sebi ima cenu u sopstvenom postojanju. Postalo joj je jasno da je vreme da se odrekne uloge spasitelja drugih i prestane da žuri i trči da ispuni tuđa očekivanja. Postalo je jasno da ne mora da živi istoriju svojih ženskih predaka i da je došla dovde hodajući po rubu provalije sopstvene slike o sebi. U sali su svi gledali u pod kao nemi svedoci tuđeg života, čekajući ishod ove teskobne situacije. Svi smo ćutali.

Obrisala je suze i rekla u ogledalu „Volim te i prihvatam“, zatim mi se nasmešila i zahvalila.

Te subote, odlazeći iz gradića u Vojvodini, imala sam osećaj da je nastao prvi korak za neki njen novi svet u kome prihvatajući ono u čemu je može stići ka onome čemu teži.

Put je dug, ali je putovanje vredno.

REFRESH YOUR TRAVEL

NOVI SVET I NOVI UNUTRAŠNJI TRAGOVI

PIŠE: TAMARA MALEŠEVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

Nakon uobičajenih godišnjih odmora na kojima je jedini cilj odmoriti se i pobeći od obaveza i prob lema svakodnevice, uljuljkani u komforu nekog resorta, dešava se da nam povratak kući done se ukus blagog razočarenja, jer osim hotelskog bazena, plaže i restorana, mnogi od nas ništa drugo nisu ni videli, a većina putovanja, neza visno od lokacije, završi se na isti način i slije se u istu šarenu sliku uobičajenog monotonog svakogodišnjeg «letovanja». Pesak, palme, noge u vodi, sladoled, dušek, pa sutra opet...

Onda stigne taj momenat kad se shvati da godišnji odmor nije isto što i putovanje.

Stigne tada i saznanje da je putovanje istraživan je nekog novog sveta sačinjenog od nepoznatih običaja i novih kultura, shvatanja, muzike, hrane i celog kaleidoskopa potpuno novih osećanja.

Kontrasti sudara kultura, neki drugi narodi, neki drugi običaji, tolerancija, otvorenost i spoznaja da sve može i drugačije, pretvori nas u otvorenije i često srećnije, zadovoljnije osobe.

Istraživanjem novog sveta upoznajemo i onu zdraviju stranu svakodnevnog života. Mnogi od tih ljudi, sa nama dalekih destinacija, zrače autentičnim i drugačijim načinom postojanja u sopstvenom ambijentu i dobrodošlicom prema onima koji su za njih samo interesantni stranci. Desi se da dok fotografišete nekog ko vam je in teresantan jer potiče iz tog za vas novog sveta, shvatite da budite iste ili slične emocije u vašem subjektu, jer ste vi za njih deo onog sveta koji je za njih nov i drugačiji.

Da li je “Wanderlust sindrom”:, u funkcionalnim granicama, motor pokretač? Ja bih rekla da jes

te zato što nas gura ka granicama koje vode u istraživanje novog i nepoznatog i što nas dovodi u situaciji prihvatanja novih izazova i testiranja adekvatnosti i zrelosti naših personalnih kompe tencija i instrumenata.

Napuštanje i odlazak od kuće je neophodni inici jatorni momenat za intelektualno i moralno saz revanje i sticanje nezavisnosti, mogućnost da naučimo da se sami snalazimo i da se konačno vratimo svom domu koji će tada biti drugačiji od onog koji smo ostavili upravo zahvaljujući razd vajanju od njega i proživljenim iskustvima.

Putuje se zbog radoznosti, želje za novim, traženja sigurnosti ili nezadovoljstva trenutnim emotivnim ili egzistencijalnim statusom, zbog dosade svakodnevnog života, zbog potrage za odgovorima, zbog novih kultura i novih stimulisa, zbog hranjena hipotrofične vitalnosti.

Neki putuju da bi prevazišli unutrašnje granice, mentalne, emotivne i socijalne barijere.

Razlozi za istraživanje novog sveta putovanjem su različiti, ali konačni rezultat je isti.

Kada se vratimo na mesto odakle je potekla naša želja za otkrivanjem novog sveta, našoj kući, taj novi svet pronađemo upravo tamo. Sva ta nova iskustva sa putovanja se vraćaju sa nama. Oni ne borave samo u našem sećanju nego nas čine drugačijima, zrelijima, tolerantnijima i manje osuđujućim prema drugima.

Nas oplemenjeni Ego postaje sve glasniji svakim novim pogledom na fotografiju sa putovanja, prisećanjem na mirise i ukuse i daleke zvuko ve, kao i sećanjem na stranu reč, žamor ulica,

kulturu, običaje, pa i shvatanja sa kojima smo se susretali u tom novom svetu.

Vratimo se u isti dom gde spoznamo sebe pot puno drugačijima jer je novi svet ostavio trag u nama, obogatio naš idejno-emotivno-egzistenci jalni sklop i trajno promenio, u evolutivno- pozitiv nom smislu, ne samo nas, već i naš način rasuđi vanja i doživljavana sebe i sopstevene okoline.

Posle tako intenzivnog iskustva novog sveta, mnogi se nađu u situaciji da ne mogu da razmišl jaju ni o čemu osim o svom sledećem putovanju (ili čak dok su još na putovanju već planiraju novo) i stalno su vođeni neodoljivom željom za otkrivan jem novog konteksta.

Ako vam se to desi, znajte da ste oboleli od „Wan derlust sindroma”, sindroma lutanja, bolesti putni ka.

Nista strašno, ima leka.

Ako se pridržavate osnovnih pravila poštovanja tuđih običaja, religije i načina života, nema mesta strahu, možete da odete bilo gde i da komuni cirate sa bilo kim, da pronalazite nebrojene nove svetove, naravno ako imate najvažnije univerzal no oružje, a to je osmeh - jezik koji svi ljudi na našoj planeti razumeju.

REFRESH YOUR PHOTOGRAPHY

NOVA NADA

Novi, bolji, lepši svet. Svet koji nastaje u trenutku kada nam stari postane pretesan. Kada uvidimo da nam nije činio dobro. Otkrivamo ga, ako je već bio prisutan ali našem oku i srcu nevidljiv zbog zidova koje smo sagradili ili poveza koje smo nosili. Ili ga stvaramo „od nule“, ako osetimo da smo dovoljno hrabri, snažni i istrajni da iznedrimo nešto do tada neviđeno i neproživljeno. Svako u sebi nosi čitav jedan univerzum –ono na šta mislimo kada kažemo „moj svet“. Složen i promenljiv, donekle povezan sa tuđim svetovima sa kojima se dodiruje ili prepliće, a opet sasvim autentičan i neponovljiv. Dragocen, ali ipak nesavršen i sa obiljem prostora za rast – fizički, emotivni, duhovni. Nekada su promene u njemu spore, tihe, skoro neosetne, a nekada ih doživljavamo kao tektonske – nagle, burne, duboke. I samo, u jednom trenutku postanemo svesni da naš svet nije više isti kao pre, da se je sigurnost poznatog zamenila strepnja od suočavanja sa nepoznanicama, da je „prekidač za svetlo“ premešten na neki drugi zid, da sat pokazuje neko drugo vreme, a ogledalo neki drugačiji lik. Tada se moramo podsetiti da smo upravo

mi stvaraoci sopstvenog unutrašnjeg sveta. Da od nas ne sasvim ali veoma mnogo zavisi da li će on bujati ili venuti, svetlucati ili tonuti u mrak. Da smo dovoljno hrabri da poželimo da stvorimo bolji svet u sebi i tako poboljšamo i svet oko nas.

Zato novi svet vidim kao prostor za nove plemenite emocije, kao mesto za slobodu bez granica, kao rađanje novog života, kao napuštanje starih okvira i kao mesto gde zrak svetlosti pokazuje novu nadu.

Novi svet kao prostor za nove plemenite emocije

Novi svet kao sloboda bez granica

Novi svet kao rađanje novog života

Novi svet kao napuštanje starih okvira

Novi svet kao zrak svetla i nove nade

PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ

REFRESH YOUR POEM

НИКОЛА ЈОВИЋ, РОЂЕН JE 21. ДЕЦЕМБРА 1995. У СУБОТИЦИ, ГДЕ ЈЕ ЗАВРШИО OСНОВНУ ШКОЛУ КИЗУР ИШТВАН И ГИМНАЗИЈУ СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ.  СТУДИРАО ЈЕ НА ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ, СМЕР МЕЂУНАРОДНИ ОДНОСИ. ЗВАЊЕ МАСТЕР ИСТОРИЧАРА СТЕКАО НАКОН ОДБРАНЕ МАСТЕР РАДА ПОД НАЗИВОМ „БУГАРИ У ДРЖАВНИМ И НАЦИОНАЛНИМ ПЛАНОВИМА КНЕЖЕВИНЕ СРБИЈЕ 60ИХ ГОДИНА 19. ВЕКА“ НА ФИЛОЗОФСКОМ ФАКУЛТЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ, НА КАТЕДРИ ЗА ИСТОРИЈУ, 2020. ГОДИНЕ. ДРУГИ МАСТЕР СТЕЧЕН НА ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА У БЕОГРАДУ, У МАРТУ 2021. ГОДИНЕ, УСПЕШНОМ ОДБРАНОМ ЗАВРШНОГ РАДА ПОД НАЗИВОМ „РАСНО МОТИВИСАНИ НЕМИРИ У САД 2013 - 2020“. ТРЕНУТНО ДОКТОРАНД НА ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА УНИВЕРЗИТЕТА У БАЊОЈ ЛУЦИ, НА ОДСЕКУ ЗА ПОЛИТИКОЛОГИЈУ. Када си спознао да је реч, поезија твој вид изражаја? Још као мали, са неких 7-8 година, када сам написао своју прву, наивну и дечачку, поруку у стиху, своју прву песму. Не сећам се тачно о чему је била, о неком мраку, ноћи, месечини, али то није толико ни битно, већ то да сам схватио да се иза тих речи крије могућност да се много тога, улепшано и увијено, каже у стиховима као форми изражавања. Издао си збирку песама „Арсен“. Колико је песама у збирци и шта им је заједничко? У збирци се налазе 33 песме, заједничко им је да су, свака у шест целина колико их књига има, повезане са њеним насловом, бројем песама, њиховим садржајем, све су сличне једна другој, а опет свака за себе је уникатна и аутентична. У принципу, доминантан мотив у свакој од њих је потрага за вишим смислом, за нечим већим и бољим, што и јесте (или

макар треба да буде) суштина уметностимењање света на боље.

Захваљујући „Арсену“ сте организовали хуманитарну акцију прикупљања средстава која сте усмерили у изградњу куће једној угроженој породици? Арсен је објављен као резултат хуманитарне акције «Осмех за књигу», коју сам организовао у склопу божићне кампање хуманитарне организације «Срби за Србе» . Неколико недеља су ми се људи јављали након уплате новца овој организацији за изградњу куће једној породици у општини Жабари (што је у међувремену и урађено, а они усељени у нови дом), а заузврат су постајали претплатници на књигу и добили свој примерак по њеном изласку из штампарије. Млад, племенит, са визијом - који је даљи пут откривања нечега у себи? Највећа лепота живота је у његовој непредвидљивости. У складу са тим неке опште планове и циљеве за наредни период имам, али увек оставим део судбини и срећи да она каже своје и онда се то све на крају споји у нешто што можемо назвати Божја промисао и пут који свако од нас гради за себе. Једно су моје жеље и замисли, а друго могућности и оно како мора бити, па ћемо видети где ће се то двоје укрстити и спојити. Koја је твоја песма над песмама? Што се тиче мог стваралаштва, мислим да је још увек немам, да она тек треба да буде испевана и изађе из мене на папир, а потом и пред читаоце. Од других аутора, не бих могао издвојити само једну; међу љубавнима ми је ненадмашена Дучићева «Песма жени», од родољубивих Ракићева «На Газиместану», од мисаоних и егзистенцијалних Шекспиров «Сонет 66». Песма која ти се не да отети из груди, која тек

око себе. Неко ко жели да свако буде човек и достигне пуноћу својих потенцијала и да стави све своје капацитете у функцију исправљања и поправљања овог лепог али рањеног света у коме сви заједно живимо. У ком правцу ће се даље развијати твој стваралачки рад и истраживање? Један део ће свакако ићи даље ка академском усавршавању - писању научних радова и доктората. Други на покушај изношења на папир свих унутрашњих ломова и дилема у форми неког наредног романа. Имам збирку прича никада довршену, коју бих желео да објавим. А поезија, она ће већ, к ао и до сада, наћи свој пут до публике и испливати у некој новој књизи ускоро, можда и скорије него што мислим.

Тема децембарског издања RYL магазина носи назив „Нови свет“. Како би он изгледао за тебе? Нови свет неће бити нови ако не буде бољи свет. А неће бити бољи од тренутног ако буде понављао и погоршавао грешке које су довеле до суноврата и скоро па рушења тренутног света. Како каже чувена изрека - правда држи земљу и градове. Дакле, ако неправда

превлада у свету, онда имамо превласт зла, лажи, обмане, свих могућих и замисливих грехова и порока. То доводи до несклада у нашем односу и према Богу и према природи и, одакле све заправо почиње, према ближњима. Када то променимо и поставимо на здравије основе, бићемо бољи и према себи самима и према другима. До тада неће бити добро никоме. А победа духовног над материјалним ће бити само једна од „колатералних користи” наших победа над унутрашњим слабостима у корист бриге за друге, за ближње, на исти начин на који желимо да они брину за нас. Не чинити другима оно што не желиш да други теби чине и чинити добро коме год можеш - звучи једноставно, зар не? Зашто онда не бисмо то примењивали макар упола колико то често изговарамо?

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR LIFE

VRAĆANJE

NA FABRIČKA PODEŠAVANJA

PIŠE: MILOŠ MILOŠEVIĆ

Vratili smo ga na fabrička podešavanja. Toliko sam puta čuo tu izreku i nikada nešto duboko nisam razmišljao o njoj. Sve dok jednog dana, tačnije 26. 10. 2022. godine, nisam ja vraćen na fabrička podešavanja. A kako se to tačno mi vraćamo na fabrička podešavanja?

Da se vratimo na početak i 2001. Mlad momak, entuzijasta, kome je rukomet čitav svet, operisan je već dva puta, ima 21 godinu i radi kontrolni pregled magnetne rezonance desnog kolena kako bi utvrdio kako i šta dalje.

Brižni doktor, iskusni stručnjak, bira reči: “Vidi, mali, da ti dr Jovanović kaže onako kao sinu svom što bi rekao. Tvoje desno koleno je već sada jako oštećeno, hrskavica je već pretrpe la štetu, meniskuse skoro i da nemaš više i ako hoćeš i želiš da me poslušaš, molim te, za tebe je svaki sport koji u sebi ima skakanje i trčanje strogo zabranjen ako ne želiš da patiš u starosti.“

I što bi rekao Koeljo - ratnik svetlosti ne odus taje, ratnik svetlosti se nasmeje, suoči se, vrati se na fabrička podešavanja i nastavi dalje.

Junak naše priče nakon toga nastavlja da se bori iz dana u dan, trenira i do tri puta dnevno. Gradi svoj NOVI SVET i igra svoj san, profe sionalno igra rukomet još deset godina. Malo u Grčkoj, više u Srbiji. Bilo je dana kada je bio i igrač utakmice i najbolji igrač i kapiten tima. I da li je bol prisutan u kolenu, naravno da jeste. Ta bol postaje njegov saputnik i postaje njegov najbolji prijatelj i njegova noćna mora, njegov nerazdvojni deo duše.

Kao svemu u životu, i rukometu je došao kraj. Ostale su predivne uspomene i prijatelji i des tinacije koje je obišao. I da, ostala je bol koja je rasla i rasla i tražila svoje, tražila svoj NOVI SVET.

Tada dolazimo do situacije da je Momak odlučio da koleno vrati na fabrička podešavanja, da postane jedan od najmlađih ikada koji su ugradili protezu u koleno. Staro zamenio novim. Vratio na fabričko podešavanje, otvorio novi svet bez bola. Ponovo zaigrao tenis sa Đurom, drugom iz detinjstva.

Koju cenu smo spremni da platimo u životu? Zašto nije poslušao doktora pre 20 godina? I nije mu krivo jer je tada u 21. godini pred njim bio samo jedan NOVI SVET, a to je bio svet rukometa, takmičenja, ciljeva i požrtvovanja, „svi za jednog i jedan za sve“. I da li je cena prevelika, da li se kaje? Budite sigurni da je odgovor NE. Da li bi uradio isto i platio ovu cenu? Budite sigurni da je odgovor DA i to AP SOLUTNO DA!

Veče, 26. 10. 2022. Šest dana nakon jako uspešne operacije. I kako to samo Gospod i Život umeju da režiraju, što bi u našem poz natom filmu rekli - KATASTROFA - Majmun je ušao u tenk… tu negde oko 22 časa.

Hirurg mu javlja da je za sutra u 11 sati zakazana revizija rane zbog postoperativne komp likacije hematomom. Još jedna operacija i je dino što zna je da svi veruju da je ta revizija rešenje, ali i da se svi jako plaše toga da u toj petnaestominutnoj operaciji bakterija ne uđe u ranu, nogu, protezu. On ne zna ništa osim

da prepozna da pomen bakterije izaziva jezu kod Hirurga koji zna. Ali Momak gleda i ne zna. Ne zna da je pred njima samo vraćanje na fabričko podešavanje, da je na vratima NOVOG SVETA!

I tu se priča lomi. Kao u svaku priču, pa i u ovu, dolazi Anđeo čuvar, ali ovaj Anđeo je progu tao serum istine i on danima stoji na ramenu momka i bodri ga, govori mu da će sve biti ok. Ali na pitanje zašto se svi plaše te bakterije, Anđeo koji ne zna da laže suočava momka sa NOVIM SVETOM. I kaže - Pa znaš, ako do toga dođe, postoji šansa od oko 5% do 10% da ostaneš bez noge i to ako imaš sreće samo bez potkolenice.

I DA! Eto ga! Fabričko po dešavanje u toku! O, DA… Eto i NOVOG SVETA! Momak koji da nas najviše uživa u društvu svo je dece i supruge shvata da će možda biti bez noge u 43. godini. Seća se svog idola iz mladosti Oscara Pistoriusa koji je sa pro tezama trčao, seća se svog dru ga koji nema nogu kako sa protezom hoda pored sina i kaže sebi isto što je rekao i pre 22 godineOK! To je to! Znamo šta je najgo re! Prihvatio sam to! Vraćen sam na fabričko podešavanje! I sada nema nazad već samo napred u NOVI SVET.

Šta se sve posle desilo možemo podvesti pod Božju volju i sreću da je taj 27. 10. bila Sveta Petka i da je 31. 10. bio Sveti Luka kada je otpušten iz bolnice i da je iz sata u sat, iz dana u dan od te noći, od tog suočenja, od fabričkog podešavanja, od pro laska kroz vrata NOVOG SVE TA, opšte stanje postajalo sve bolje i bolje, da je operacija prvo pomerena za 24 sata, pa za još

24, pa za 48 časova i da na kraju do nje nije ni došlo!

Danas pišem ovaj tekst sa os mehom i saznanjem da je sve u životu dobro i da sve ima smisla i da ću u maju igrati tenis posle pet godina pauze. I ko zna, mož da čak i pobedim druga iz detinj stva, Đuru!

A kako izgleda moj NOVI SVET? Uživam u njemu! Saznanje da ima šanse da ostanem bez noge me je tako vratilo na fabričko po dešavanje da danas znam i živ im istinu da je za zadovoljstvo i sreću potreban vazduh i po mo gućstvu da su moja deca zdra va. Sve ostalo, što bi naš narod rekao, je “gratis” i dobro došlo, ali nije neophodno za osmeh u mojoj duši i sjaj u mojim očima.

I za kraj ili za početak, za stari ili za NOVI SVET. Hvala ti što si pročitao ove redove i znam da možda misliš kako sve to lepo zvuči, ali da ja ne znam tvoje probleme i tvoju muku. A zna se, svakome je njegova muka na jteža…

Razumem TEBE, ali molim te, razumi i ti MENE. I znam da se teško uči na tuđem iskustvu i teško veruje tuđem iskustvu, a ja sam ogoljeno podelio moje sa tobom.

Ali ja danas dišem ovu istinu, dišem svoj NOVI SVET svakim udahom i izdahom i nikada ni sam bio srećniji.

Bože, hvala ti još jednom… AMIN!

PHOTO: PEXELS.COM

PHOTO: NATAŠA KOMATINA

REFRESH YOUR TRUTH

SANJAJUĆI IZMISLI ŽIVOT

Sve što u detinjstvu čovek ima u sebi i oko sebe de luje kao prirodno, normal no, kao nešto nedodirljivo, a u stvari je neprocenjivo. Dragocen život, radost neočekivana. Dok nisam probio ljušturu samosvesti i video sebe kao pojedin ca, gledao sam život dru gačije, jednostavnije, ali…

Trebalo je da prođu godine, meseci, dani. Da pro leti vreme i suočim se sa pitanjem: “Zašto si ti kao jedan od mojih najinteligentnijih pacijenata došao u pet do 12?” Reči koje su mi te godine bile upućene bile su okidač da svet, život gledam drugačije. Trebalo je da prođu godi ne i godine iskustva, moja životna upoznavanja ljudi, ulaženja u konflikte sa njima, zaljubljivanja i ra zočaravanja u njih, da bih shvatio da je svako od nas drugačije satkan, projektovan i da baš niko od nas ne vidi, ne živi, doživljava život isto. U mom slučaju, to saznanje nosi sa sobom emotivnu

usamljenost, osećaj izolovanosti i ponekad ne shvaćenosti. Ukoliko ne nađeš način da rešiš to, boli, boli zauvek.

Imao sam tu ludu sreću, ovo zemaljsku, zahvaljivao sam Bogu svakodnevno, kroz sebi svojst vene molitve, navodeći imena meni najvoljenijih, imao sam sreću da dobijem šansu za novi život. Tada sam iskonski crpeo snagu uz najbliže. Nekih više nema i to boli, ali su mi svi oni zajedno davali podstrek za novi život. U tim trenucima nađeš način da rešiš taj prekid i dovijaš se da vratiš onu iluziju bezbrižne bliskosti iz detinjstva. Jedino tada u detinjstvu smo svi bili srećni, jer brige i teškoće su tada mizerne i svode se na jedan liz sladoleda, pola žvake, gutljaj soka, krug bicikla. Nije detinjstvo lagano i nije da nema svojih briga, ali bar tada svi na njih gledamo očima deteta. Usamljeni, drugačiji, odrastali smo želeći ono pravo, ljubav, sreću, nadali se, makar to dolazilo kap po kap. Kada čovek shvati da je sam, uloži beskonačnu energiju da bi se povezao sa svetom oko sebe. Koliko sam noći preplakao samo da još jednom stanem na noge, potrčim poljima zelene trave, okupam se u morskoj vodi. Plakao sam, molio se da ustanem i završim sve što nisam završio, sve što sam započeo.

Nisam želeo da žurim tamo gde ljudi misle da je život svetliji i čistiji. Želeo sam da uživam. Usporimo od nepoznatog od te tamo divljine. Znaš li ko će biti tamo, prijatelj, ljubav, briga,

PHOTO: PEXELS.COM

sreća, njena cena? Život je kapriciozan. Koliko često u životu praveći greške gubimo one koje volimo i cenimo? Niko te ne može spasiti do ti sam.

Najveći i najlepši život je kad nisi svestan da ži viš, već misliš da sanjaš život. Živi život svaki put ispočetka, jer tada znaš koje si greške pravio. Neko je sakupljao značke, salvete, marke. Ja, ja sam sakupljao trenutke dane, čase, minute… Tada sam bio najbogatiji. I, oh, da. Hteo sam da ih podelim sa drugima. Da osete ono što sam osetio ja, da ih pripremim, da kažem da ne boli, da ih slatko slažem zarad novog života, ovog koji mi je sada pružen. Oslonite se kao i ja o svoju hrabrost i ljubav, a ponajviše volju za novim živ otom i spoznajom šta sam imao, a šta mogao da izgubim. Nisam od onih koji će reći: „Ne pitaj kako sam saznao.“ Možda sam bio ti, možda si ti nekad bio, bila ja, a zajedno smo bili celi novi svet, novi život.

Sanjaj širom otvorenih očiju kao riba.Ogromna mudrost tih očiju ti je potrebna, znaš li zašto? Sanjajući, često izmislim novi život da imam gde da se sakrijem, prenoćim, zaljubim, rešim nereši vo i sve bude kao u bajci. Kada se probudiš i oklizneš, ne gledaj to kao da padaš već kao da skačeš i preskačeš najveću prepreku.Tako pos

taješ jači, veći. Čelik. Otporan, nerđajući.

Novi život nisam tražio. Možda sam pišući o njemu filozofirao, puno mislio, ali... Ne! Nijedna mudra knjiga, misao, nema odgovor na njega. Nema ih ili su odgovori razni protkani kroz vreme i život koji su ljudi živeli. Ljubav i vera su ono što daje nadu, ja sam je imao, zapravo “3 u 1”, a ona mi je iznedrila novi život.

I da, da dodam. Nikom ne objašnjavajte ništa. Ni novi život. Prijateljima nije potrebno, a neprijatelj vam neće verovati. I ne mora.

“Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.”

Raduj se novom životu. Znaj da nije važno ono što nam se u njemu dogodi, već način na koji pamtiš ono čega se iz njega sećaš.

PHOTO: ATELJE 61

REFRESH YOUR TAPISERIJA

AUTENTIČAN IZRAZ KROZ TAPISERIJU

DAVNE 1961. GODINE JE OSNOVANA USTANOVA ZA IZRADU TAPISERIJA - “ATELJE 61”, NA INICIJATIVU DIZAJNERKE TEKSTILA ETELKE TOBOLKE I SLIKARA, MOZAIČARA, TAPISERI STE BOŠKA PETROVIĆA, BLAGODAREĆI GRADU NOVOM SADU. OD ’80-IH GODINA PROŠLOG VEKA, “ATELJE 61” JE PREPOZNAT KAO USTANOVA KULTURE OD POSEBNOG ZNAČAJA. OD SVOG OSNIVANJA SE NALAZI NA PETROVARADINSKOJ TVRĐAVI, GDE POSETIOCI MOGU PRISUSTVOVATI PROCESU IZRADE TAPISERIJA. RAZGOVARAM SA TEODOROM Ž. JANKOVIĆ, NOVINARKOM, PROFESOROM KNJIŽEVNOSTI, A U „ATELJEU 61” SPECIJALISTOM ZA ODNOSE SA JAVNOŠĆU.

„HEROJI SVAKODNEVNICE“ JE NAZIV IZLOŽBE KOJA JE POSTAVLJENA U KREATIVNOM DISTRIKTU U NOVOM SADU. KO ČINI HEROJE SVAKODNEVNICE I KAKO SE REALIZOVAO PROJEKAT?

Izložba je trajala do 21. novembra, ali devet tapiserija koje čine konačnicu dvogodišnjeg projekta „Heroja svakodnevice“ postaju trajnim delom Nacionalne zbirke tapiserija države Sr bije, grada Novog Sada aka „Ateljea 61“ i biće ih moguće videti kako na tematskim postavka ma, tako i u okviru stalnih galerijskih postavki i aktivnosti naše ustanove.

Kompleksan i zahtevan projekat „Heroji sva kodnevice - strip i tapiserija“, jedan je od dva programa koji smo realizovali kao naš deo ak tivnosti u pogledu promovisanja Novog Sada u godini evropske titule kulture, jer je obaveza svih institucija kulture kojima je osnivač grad ili koje funkcionišu na teritoriji grada (SZPB, GMS, MSUV itd.) bila da participiraju sa dva projekta u nadnacionalnom projektu „Novi Sad – EPK 2022“. U tom smislu, „Heroji svakod nevice“ bili su kao snimanje filma ili stvaranje muzičko-scenskog teatarskog dela, samo u mediju likovno-vizuelnog „jezika“. Naime, mi smo prvo realizovali našu Internacionalnu ko loniju tapiserista „Boško Petrović“, 14. po redu (inače, najdugovečniji institucionalni „artist in residance“ program u zemlji koji realizujemo bezmalo tri decenije), 2020. godine, kada smo uz sugestiju Fondacije Novi Sad 2022 EPK pozvali nekolicinu umetnika iz regiona - Bos ne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore (zbog svesvetske pandemije, na žalost, u ovom ko lonijskom sazivu nisu učestvovali umetnici iz Belgije, Francuske, Portugala…) koji se iska zuju kroz strip, ilustraciju i street art i koji su u našem živopisnom prostoru na Petrovaradins koj tvrđavi boravili nedelju dana, sačinivši de vet predložaka, koje je potom naša produkcija

„A61“ transponovala u tapiserijski medij. Naša dosadašnja trodecenijska praksa prilikom re alizacija međunarodnih kolonija je takva da smo pozivali umetnike za koje smo smatrali da ili svojim izrazom ili svojim biografijama zav ređuju da budu naši gosti u godini „titule“ koja upravo ističe, a sada je bila unekoliko pomere na budući nam je Fondacija NS EPK 2022 „sugerisala“ kako umetnike, tako i „temu“, od nosno okvir narativa kojeg bi se umetnici prili kom rada na predlošku trebali „držati“, sve to u cilju promovisanja evropskih politika u oblasti kulture za period od 2021. do 2027. godine, koje u oblasti vizuelnih umetnosti podržavaju upravo strip, street art i ilustraciju. Otuda i naziv „Heroji svakodnevice“, te umetnici - od doajena i korifeja strip umetnosti poput Želj ka Paheka i Dejana Nenadova, koji su svoju izložbenu i stvaralačku praksu potvrđivali u inostranstvu, preko Bojana Milojevića Asterijana, dr Dragane Kuprešanin, Ilije Nikčevića, Ive Atoski, Nevene Marković, Serjože Popova i Đorđa Milovića, koji su prepoznati na srpskoj i regionalnoj sceni u oblasti ne samo stripa i ilustracije, već vizuelnih i graničnih medija uopšte. Uz Međunarodnu koloniju tapiserista, produkcionu izradu tapiserija „Ateljea 61“, sni mili smo i dokumentarni film i film sa animacij skom video produkcijom koji su upotpunjavali većinu segmenata projekta „Heroja svakod nevice“. U tom smislu, moglo bi se reći da je izložba istoimenog naziva logična završnica i jagodica na vrhu torte koju smo stvarali pune dve godine.

KOLIKO SU ZLATNE RUKE ŽENA KOJE RADE TAPISERIJE?

Od samog osnivanja naše ustanove, pre bez malo 63 godine, epicentar njenog delovanja upravo je produkcija „Ateljea 61“, odnosno njena radionica koju sačinjava osam majstora specijalista umetničkog tkanja: Vera Lazić,

Jelena Božić, Eva Kozielska Đukić, Milica Kovač, Mirjana Dobanovački, Vesna Grbić, Žuža na Toth Vanger i Željka Popadić. Delovanje produkcije „A61“ je za rezultat imalo pre svega stvaranje tapiserijske baštine kod nas i u regionu, njeno naučno-obrazovno izučavanje (u umetničkim školama i fakultetima primenjenih umetnosti, te akademijama umetnosti) i sva kako etabliranje na svetskoj mapi stvaralačkih tendencija u oblasti vizuelnih umetnosti što su različite generacije tkalja potvrdile svojim znanjem, umećem, vanrednom nadarenošću i izuzetnim entuzijazmom kroz činjenicu da je „Atelje 61“ stvorio 900 umetničkih dela, u saradnji sa preko 500 umetnika iz zemlje i inostranstva. Prisna saradnja sa umetnicima neophodna je prilikom stvaranja tapiserije zbog iznalaženja mogućih načina i rešenja umetnikove vizije (sa kartona-predloška). Budući su tkalje „A61“ izvođači stvaralačkih ideja, zbog svoje veštine, umešnosti i vrlo osobenog talenta u specifičnoj i elitističkoj a drevnoj umetnosti, kakva tapiserija jeste, one su postale „koautori“ dela koji su u najnepos rednijem kontaktu sa umetničkim izrazima i same razvijale ukus i smisao za usvajanje savremenih likovnih shvatanja i tendencija. Od njih u potpunosti zavisi interpretacija umet nikove ideje sa kartona. U svakom smislu je i spretnost njihovih prstiju, ili kako vi metafo rično rekoste „zlatnorukost“, tek jedan od kva liteta u mnoštvu naše produkcije, koja se za šest dekada postojanja distancirala od folklo ra, približila svetskim trendovima u oblasti ta piserijske umetnosti i stvorila srpski autentični izraz u ovom mediju.

klupčićima vune, svile i drugih prediva) koje meliranjem (senčenjem) nekoliko različito obojenih niti imitira zahtevano kolorisanje određene površine.

DA LI NA JEDNOJ TAPISERIJI RADI SAMO JEDNA UMETNICA ILI IMA I TAKVIH NA KOJIMA RADE VIŠE NJIH?

To uvek zavisi od ljudskih resursa, odnosno kapaciteta ustanove i rokova koji mogu biti fleksibilni ili zadati prilikom realizacije dela, projekta, aktivnosti. Budući da “A61” poseduje četiri velika vertikalna razboja, mi gledamo da na jednoj tapiseriji radi par tkača, ali nekada majstor specijalista umetničkog tkanja radi i sam na tapiseriji. Kada su rokovi furiozni i kratki, kakav je bio za “Heroje svakodnevice”, događa se i da tri i četiri tkača rade na jednom delu, kao u slučaju sa distopijskom vizijom grada Željka Paheka i tapiserijom “Grad i odje ci sadašnjosti”. Na poslednjim tapiserijama za projekat “Heroja svakodnevice” radilo se i po 500-600 radnih sati, a na nekima i preko godi nu dana.

NA KOJU TAPISERIJU IZ “ATELJEA 61” STE NAJVIŠE PONOSNI?

Tapiserijska umetnost je po definiciji dekorati vna i monumentalna, što bi pažljivijem čitaocu i tumaču odmah moglo sugerisati da je mno gomesečna i sporohodna, ukoliko govorimo o ručnom, a ne mašinskom stvaranju tapise rijskog dela. U kontekstu samog vremenskog okvira, tapiserija se može raditi od šest mese ci do više godina, što zavisi od kompleksnosti samog predloška-kartona za idejno rešenje tapiserije i dimenzija koje je potrebno transpo novati iz medija „crteža“ u medij tapiserije.

Svoj osobeni manir “Atelje 61” je razvio na sledeći način: oslikani kartoni-predlošci koje stvaraju umetnici (dizajneri tekstila, slikari, kostimografi, scenografi, arhitekte, vajari itd.) su veličine koje će biti i gotova tapiserija i podmeću se i pričvršćuju ispod osnovnih niti na razboju. Tkanjem se detaljno slede kon ture i forme, a rafinirani tonski pasaži i nijan siranja izvode se sa već unapred formiranim “lutkicama” (na specifičan način namotanim

Kada ste jedinstvena i po svemu specifična institucija kulture, ne u jednom gradu, zeml ji, regionu , već vas je malo takvih u čitavoj Evropi, onda ste u prilici da sarađujete sa pionirima modernističkih i savremenih umet ničkih tendencija svetske profilacije kakva je bila nedavno počivša, multitalentovana i ostvarena umetnica, Jagoda Buić (tapiserist kinja, kostimografkinja, scenografkinja, čija dela su otkupljivali Steedelijk, Tate museum itd.), čije tapiserije je produkcija “A61” radila kako osamdesetih godina prošlog veka, tako i u poslednjim godinama kada je Buićeva bila među nama (poslednja Jagodina tapiserija “Žar ptica” otkana je upravo kod nas 2019. godine).

“Atelje 61” je tvorac istorije jugoslovenskog modernizma u tapiserijskoj umetnosti jer svako “ko je neko” u likovnosti 60-ih, 70-ih, 80-ih godina prošlog veka, morao je sarađivati sa nama ukoliko se želeo iskazati kroz tapiserij ski medij. Otuda u našoj Nacionalnoj zbirci i potpisi Konjovića, Ćelića, Eda Murtića, Franca Slane, Voja Stanića, Boška Karanovića, Ja gode Simonović i brojnih drugih utemeljivača visokoobrazovnih institucija u oblastima vi zuelnih umetnosti u bivšoj zemlji, umetnika iz SAD, Danske, Švedske, Francuske, Poljske, čija dela su postala integrativnim delom Zbirke “A61”.

Tokom 60 godina duge istorije „Atelje 61” je imao saradnju sa 500 umetnika, otkano je oko

KOLIKO SE RADI JEDNA TAPISERIJA I KOJA JE PROCEDURA IZRADE?

900 tapiserija, poseduje Nacionalnu zbirku tapiserija koja se smatra jednom od najobim nijih u ovoj oblasti.

Nacionalnu zbirku tapiserija države Srbije, odnosno “Ateljea 61”, sačinjava 310 dela tapi serijske umetnosti nastalih od 1961. godine do danas. Muzejsku zbirku smo počeli da stvaramo krajem osamdesetih godina proš log stoleća i ona poseduje i dela od velikog značaja za pravilno rekonstruisanje razvoja jugoslovenske i srpske tapiserije. Mnoga tapi serijska dela koja smo realizovali su završila u holovima banaka, hotela, kongresnih i sajam skih centara u SAD, zemljama Južne Amerike poput Brazila ili Venecuele, Nemačke, Poljske, Italije, ali i u našim rezidencijalnim i etatistič kim zdanjima kakvo je Predsedništvo Srbije, Izvršno veće Vojvodine, Skupština grada No vog Sada, Dortmunda, Modene.

O jedinstvenoj i svakako najbogatijoj muzej skoj Zbirci tapiserija “A61” ponešto govori i činjenica da smo izlagali u referentnim muzeo loškim i muzealskim kućama diljem sveta poput Nacionalnog muzeja lepih umetnosti u Rio de Ženeiru, Nacionalnom muzeju Osla, Helsinkija, Kopenhagena, Ernst muzeju u Bu dimpešti, Smitsonijan institutu u Vašingtonu, Royal Ontario museumu u Torontu, Modernoj galeriji u Ljubljani, Museo civilta u Rimu, pa sve do Kunstet center u danskom Silkeborg Badu, prošle 2021. godine, kao jedina srpska institucija kulture, muzejsko-izložbene profila cije, koja je usred pandemije uspela da reali zuje međunarodni-bilateralni kulturni program na poziv Kraljevine Danske i srodnih ustanova kulture u ovoj zemlji koje prepoznaju ono što posedujemo i baštinimo. Što je percepcija srpske javnosti takva da su često nedovoljno ako ne i nimalo upoznati sa našom među narodnom recepcijom, nije pitanje za mene i nas u “A61”, već za srpsku kultur-tregersku javnost.

KADA UPOREDIMO NAŠE TAPISERIJE SA SVETSKIM TAPISERIJAMA, KOJI

ZAKLJUČAK MOŽETE DA IZNESETE?

Mi nemamo tradiciju u tapiserijskoj umetnos ti poput Velike Britanije, Francuske, čuvene “flamanske tapiserije” - dakle, Belgija, Luk semburg, Holandija, Nemačka, Italija, koje su ovu umetnost razvijale u kontinuitetu od sedam-osam vekova. Tek sa ustanovljavan jem i pojavom “Ateljea 61”, ne samo naša zemlja, već i sve u okruženju su dobile priliku i način da se iskazuju kroz ovaj medij. Ono što smo postigli za bezmalo sedam dekada utemeljivanja, stvaranja, negovanja, baštin jenja tapiserije kao umetničke discipline jeste da smo stvorili svoj autentični izraz, apsolutno profesionalizovali izvođače umetničkih dela - majstore specijaliste umetničkih tkanja stva ranjem profila u školama vezanim za tekstil, slično uradili i u sistemu visokog obrazovanja na FPU i akademijama umetnosti, sve to uči nili u oblasti savremenosti budući su tradicije koje danas posedujemo u tapiseriji stare 63 godine. U produkcionom smislu, dosegli smo zemlje znatno bogatije, mnogoljudnije i koje imaju veće finansijske i druge kapacitete od nas. Malo li je za tako kratak period vreme na?!

TEMA DECEMBARSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „NOVI SVET“. KAKO GA VI VIDITE, A KAKO BISTE GA PREDSTAVILI NA TAPISERIJI?

Pokušaću da budem šarmantna, pa da odgo vorim na sledeći način - transglobalni uspeh megahit HBO serijala “Game of Thrones”, a potom i nešto manji, nedavno završeni pr vom sezonom “House of Dragon”, nam je u mas-medijskom ključu pokazao gde je mesto tapiserije u “Novom svetu” - i dalje na zidinama Winterfella ili nekog drugog zamka jer kada dvor Kraljeve luke (King’s land) želi da vidi umetnost, on odlazi u Dvoranu tapiserija, kako kaže kralj Viseris u jednom od nastavaka ovog TV fenomena današnjice.

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR EDUCATION

Наше очи морају бити широм отворене. Да гледамо и сагледавамо себе јер само тако можемо у пуноћи остварити благослов сусрета. Дијапазон благослова који се излива на човека чији је позив везан за рад са децом је одувек био јесте и биће несагледивих размера. Наиме, пред вама је сваког дана мноштво нежних душа и чистих умова, из којих може проистећи читав низ стваралачких подухвата који обогаћују садашњи тренутак и постављају темеље достигнућима која могу променити свет. Када им лично приђете с љубављу отворени да у том процесу подучавања и сами научите нешто о себи и у вама се дешава раст и умножавање свих оних врлина које су вас учиниле призваним да управо овајучитељски позив буде својеврсна мисија којој предајете себе и, живећи у том заједничком стваралаштву, и сами растете и градите оног себе који је заправо она најбоља верзија ваше личности. Наиме пред вама је сваког дана неко ко ће можда открити лек за бољку која данас слови за неизлечиву, неко чије ће уметничко дело изазивати дивљење зналаца и поклоника уметности, неко ко ће доносити решења за свакодневне проблеме свих нас без обзира на то где и како живимо, неко ко ће по узору на нас пожелети да и сам преноси знање долазећим генерацијама... Пред нама је несумњиво нужност спознаје да је свако дете оно што смо и ми сами.

Биће вредно љубави као насушне потребе и снаге која узајамно покреће на деловање. Деца увек говоре једноставно без сувишних фраза што нас лако покреће на деловање, како у смислу препознавања оног што из њих треба да ‘’извучемо’’ као најбоље, а истовремено управо том једноставношћу и у нама побуђују оно што је потиснуто услед свега што смо примили у свету одрастања и удаљавања од Извора вредности са којима смо рођени Дакле, сусретање са сваким дететом јесте сусрет са анђелом чуваром који поручује да волимо себе и онда када нисмо задовољни собом јер само надахнути оним што дечја искрена љубав пружа, у нама могу бити покренути процеси суочавања са собом и поправљања оног што сматрамо да нас чини недовољно добрим и оптерећује у комуникацији са одраслима. Наиме, када се вратимо себипригрлимо то дете у нама(уплашено, повређено, уплакано) можемо истински се ослободити деструктивних уверења и као такви ослобођени приступити сваком изазову без осећаја кривице и потребе да испуњавамо туђа очекивања. Наравно када говоримо о љубави према себи искључујемо било какав облик нарцизма, самољубља или било чега што би могло да доведе до недостатку љубави према другима што намеће данашњи потрошачки стил живота. Нажалост, када говоримо о деци данас,

PHOTO: PEXELS.COM

неизбежно је поменути агресивно понашање, а неретко и брутално насиље о којима свакодневно слушамо у школама широм Србије. Као просветни радник и педагог са вишегодишњим искуством у раду са децом немам друго објашњење узрока томе осим недостатка љубави и пажње у опхођењу са њима. Накарадни трендови насилног понашања који се промовишу преко друштвених мрежа бивају прихваћени и пожељни код емотивно оштећене деце илити оне које у својим породицама нису добила довољно љубави, а са њом и систем вредности заснован на поштовању личности другог. Из свега наведеног можемо закључити да је спознаја љубави према себи и другима у свим њеним облицима-трпљења, бриге, жртве, нежности, пажње, блискости и свега оног што чини квалитетан однос почетак и одредиште путовања које се зове живот, како наш тако и наших ближњих и свих људи које на том путовању сусрећемо. Тај пут је тежак и веома сложен јер човекова личност је сложена. Не постоје инстант решења како неретко намећу самозвани стручњаци- учитељи живота, гуруи и разноразни животни тренери већ захтева труд, одрицање, а неретко и патњу, јер се управо кроз та осећања догађа сазревање. Научити дете томе у раним школским данима задатак је свих нас много већи него што је преношење знања из разних наставних предмета. И то ми је лично вишегодишња пракса потврдила радећи са њима радила сам и радим на себи.

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR GENERATION

GENERACIJE KROZ VREME

PIŠE: MARIJA KARADŽIĆ STANOJEVIĆ

Generacija za generacijom klizi kroz vremenski vorteks.

Svašta meni prođe kroz glavu u tih, „samo mojih”, petnaest minuta.

Dok stavljam prvu jutarnju kafu. Psa sam prošetala prvog. Ako počne da cvili, ode moja kafa. Kafa zvana „natenane”. I to ode meni niz leđa.

Probudiće celu usnulu kuću i od moje „kafene meditacije”neće biti ništa. Glava još prazna, a pogled upija lepotu Miholjskog leta.”Samo neka potraje”, mislim se u sebi. Napolju šapuće zlatno lišće kroz koji se probija topli povetarac. Zimu volim samo na razglednici. I odjedanput, kao kroz neki tunel, počinju da mi se valjaju sve dnevne obaveze.

Kao voz koji juri ka meni u najvećoj brzini. Teretni. Nosi sa sobom realnost. „Čekaj malo, nisam popila jutarnju”, vičem u sebi. Čuje se alarm.

Počinje akcija „buđenje i ajde ustaj”! Moj sin u polusnu. Mrda u svojoj plavoj sobi . Peti razred, ljubi ga majka. Jedva čeka da doda svojim godinama onaj „teen” nastavak. Jedva čeka da poraste.

Polako otvara svoje snene oke i bez i jedne brige na svetu mrmlja nešto sebi u bradu. Rasteže se. Posle petnaest puta ponovljenog stiha pesmice”ajde ustaj, ajde ustaj”, on ustaje!

Neverovatno! Čuda se dešavaju!

On pripada Alfa generaciji. Generacije koje još nisu stigle da unište sebe i svet oko sebe.

„Polako, ima vremena”, dodaću. Još uvek mu je „centar univerzuma” Super Mario i Nintendo ekipa. Razmišlja na engleskom jeziku. Sa druge strane, ja pripadam X generaciji. To su generacije između bumera i milenijalaca.

Ne znate ko su bumeri? Bumeri su generacije pre X generacije.

Bumeri su lepo živeli osamdesetih godina, a onda su osetili sve „lepote ratnih godina”. Devedesetih. X-erima pripisuju da smo generacije koje nisu ništa bitno uradile.

Večita deca i Petar Pan. Nemamo želju da odrastemo. Večiti „dvadesetogodišnjaci”!

Pa šta? I jeste tako. Tu smo negde zaglavljeni između naših roditelja i naše dece.

Ni napred ni nazad. „Malo bi da upravljamo zemljom i svetom, a malo da češljamo Barbike i igramo fucu na goliće”, dodaću.

Ko šta voli. Još uvek oblačim minić, ali me malo blam pa ga skinem.

Dobro mi stoji, ali ne priliči jednoj ozbiljnoj ženi. Raspilavim se, još uvek, kad čujem pesmu iz filma „Lepotica i zver”, pa brišem suze da ne vide drugi. Smejaće mi se ukućani!

Dok mi tako ostadosmo zaglavljeni između tradicionalnih vrednosti, Petra Pana i realnosti, ove nove generacije kidaju! Odoše u budućnost, ostavivši nas tamo gde nam je i mesto. Da češljamo Barbike i pevamo ispred ogledala. Y generacija, milenijalci, Z generacija. Pokušavam da ih pratim u tim njihovim životima, ali stalno se negde sapletem.

PHOTO: PEXELS.COM

Oni su svi vrlo ambiciozni. Puni planova za budućnost.

Pomalo hladni u međuljudskim odnosima. „Tu im je malo pregorela licna”, primećujem. Iskočio neki osigurač, šta li? Ili znaju bolje od nas? Možda su nešto naučili na našim greškama? Vala, imali su šta i naučiti. Prihvataju svakoga. Sve različitosti. Svako je ono što želi da bude. Seksualne slobode im nisu tabu tema.

Mogu biti i gej i lezbo. Mogu biti sve zajedno, a opet biti još uvek neopredeljeni između polova i sklonosti. I to je cool! Malo im je vokabular diskutabilan. Razgovaraju u skraćenicama .

Nmg, vcr, C Y, HB2Y, WTF... niz je poduži. Ma da „izneveruješ”! Menjaju poslove. Traže svoja prava. Gledaju sebe. Nisu vezani za roditelje, pa mama ne može da ih zove tri puta dnevno da vidi šta je dete jelo i sa kim se družilo? A dete skoro pedeset godina! (svaka sličnost sa našim roditeljima je namerna)

E, sad...

Oblačenje im nije jača strana.

Barem meni tako izgleda. Cvetići na braon košuljama i „oversize” dedini sakoi. Pantalone četiri puta veće. Gore ima za struk, a dole nema za nogavice. Neodoljivo me podsećaju na „Pop84”! (ko ne zna, neka gugla)

Tašne su zamenili šarenim cegerima! Alo! Mene mama tukla cegerom!

Za sve i svašta. Uglavnom zbog keca iz matematike i zbog neopravdanih. „Pa zar ja da crvenim pred razrednom”, vikala je! Kad zavitla njim, pa gde zahvati. A sada su modni aksesoari!

Milenijalci i Zed ekipa će reći: „Koji ste vi bili retardi”! „Zar vam nije bilo bolje da sve završite na vreme, pa onda „chill-out”? „Jeste, ali mi nismo bili tako vaspitani”, pričam im ja.

Mi nismo nikada bili ortaci sa matorcima. Nikada cigaru nisam zapalila pred ćaletom Mogla sam jednom to da uradim i to bi bilo to. Već drugi put bi je verovatno posolila i pojela pred njim!

I tako...

Mogla bih do u noć da upoređujem naše različitosti i sličnosti. Da ne prihvatam? Ili da shvatim? Zašto su oni takvi? Šta je to što ih je napravilo takve kakvi su? Da li mobilni telefon prilepljen uz dlan, bez koga ne znaju život ? „Internet i društvene mreže, bez kojih ne znaju da preguraju dan”, možda.

A opet, volim i ja da se „ škljocnem”za IG! „Škljocnem”!

Hahaha, vidi se da pripadam generaciji koja je koristila foto-aparat.

I to na letovanju!

Pa da li su izdvojili najbolje od svih prethodnih generacija, pitam se.

Jedno je istina. Odvažni su. Iskreni u svemu. Šta su, ko su i šta rade. Ne stide se. Pokušaće sve, barem jednom. Nemaju problem da se iskažu u bilo kom svetlu. Makar i pogrešili. A onda znaju i da objasne sebe sebi i celom svetu!

Da priznaju!

I to je taj divni i odvažni mladi, novi svet! Svet kome želim da pripadam barem malo. Evo, makar levom nogom.

Pa kad ustanem ponekad na levu nogu da znam da mogu bolje i da je sve to „cool”!

PHOTO: PIXABAY.COM

REFRESH YOUR LINES

MOJ DAR JE MOJ SVET

PIŠE: CECA MARJANOVIĆ, PROFESIONALNI ČITAČ VREMENSKIH LINIJA

Moj svet čaroban i lep daje mi sigurnost, verujem u to. Setim se pesme kad god odlutam tiho, da ne primete drugi da me nema. Zavučem se u sebe, zatvorim oči i putujem kroz vreme. Istražujem drevna mudra znanja, komuniciram sa različitim civilizacijama, krećem se kroz različite galaksije. Svemir je živo i svesno biće i mi smo deo njega. Kada to otkrijete, tada ste u potpuno novom svetu. U tom svetu komuniciramo rečima, mislima i delima sa univerzumom. Jezik univerzuma su događaji. Znate ono - pomislite na osobu koju dugo niste videli i posle par sati u razgovoru sa prijateljicom ona pomene baš tu osobu. Ili je sretnete iznenada.

Sa svojih mističnih putovanja donosim informacije šta se dešava u svetu, u vodi, u vazduhu, u zemlji. U početku sam se plašila, pomislila sam da sam „odlepila”, ali onda te informacije izađu na internetu i potvrde moje informacije. Vremenom sam se opustila i prepustila svojim putovanjima. Dok drugi kroz svoja putovanja uživo saznaju preko svojih vodiča o kulturi, religiji i običajima naroda zemlje koju posećuju, ja upoznajem svetlosna bića. Dugo sam ćutala o ovome, ali verujem da

nas ima još. Svako je stvorio svoj svet u kom živi. I svako menja svoj svet na svoj način. Taj Novi svet ne dolazi u jednom trenutku, već se gradi i stvara svakodnevno. On ne prati vreme ni prostor. To je trenutak kada postanete jedno sa univerzumom, kada se u vama spoji Zemlja i Nebo. Trenutak kada ništa ne moraš više, trenutak kada si svesna da sve što jesi jeste dah. Često svojim prijateljima znam da kažem - Ne pitaj me ništa, sada sam posmatrač, u svom sam svetu. Kada tražim odgovore na pitanja iz života, ja ih nalazim kroz drevne tajne. Pradavno vreme se naziva početkom. Početak se odnosi na vreme preporoda, a preporod je novo stvaranje čoveka. Tako sam našla i odgovor na strah od smrti koji me je proganjao dugo. Možda za tebe koji čitaš ovo ne znači ništa i ne dopire u tvoj sveti prostor srca.

Moj dar je moj svet.

Ipak, tražim od vas jedno - budite otvoreni za nove spoznaje. Svesno putovanje u nesvesno i mogućnosti kojima smo darovani može postati najvažnija pustolovina koja će vas izmeniti zauvek.

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR FAITH

Тема децембарског празничног броја је „Нови свет“. Где да завршимо стари свет или се он не питајући нас, време и историју већ завршио? Да ли је наш нови свет за неког већ стари и заборављен? О начинима како да не заборављамо наше духовно и културно благо, разговарамо са др Јасмином С. Ћирић, доцентом Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу. Јасмина је и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета у Београду и један од најбољих познавалаца српске средњовековне културе 14. века, посебно задужбина краља Милутина којих је и највише у Северној Македонији. У Скопљу је 24. октобра 2021. године организовала научни скуп „Краљ Милутин и доба Палеолога: историја, књижевност, културно наслеђе“ који је изазвао велику пажњу стручне и шире јавности. Преносио се уживо путем интернета, а организацију је благословио Свети Архијерејски Синод СПЦ. Повод за организацију скупа је 700 година од упокојења Светог српског краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321). Наша саговорница је добитник два висока признања Града Београда у оквиру манифестације Дани европске баштине. Историја народа и историја науке нам показују да ће онај ко контролише прошлост, контролисати и обликовати будућност. Можда је контрола сувише колоквијална и тешка реч. Помозите мени и читаоцима да разумемо време краља Милутина. Како се оно данас чита и пише и којим језиком можемо објаснити и превазићи дистанцу од 700 година? Сачувани су занимљиви извори који сликовито дочаравају дух онога времена. Сведочења су оставили најпре Теодор Метохит, Нићифор Григора, Георгије Пахимер. Цариграђанин по рођењу, Теодор Метохит који је чак пет пута посетио државу краља Милутина, описује Србе као грубијане, незналице, бесрамнике навикнуте на отимачину стоке. Истовремено је у свом „Посланичком слову“ описао пријем на српском двору и краљев изглед: „Сутрадан, чим је свануло, добијемо позив и

својим одабраним људима, и све је било најлепше уређено и украшено. Укратко речено, све беше удешено по ромејском укусу и по церемонијалу царског двора, а као што вели пословица ‘покушало се пешке надметање с лидијском двоколицом, али се ипак надметало’.“ Када ово прочитате уистину вам се појављују „слике“ како је то све могло да изгледа. Отуда су оваква сведочанства драгоцена за разумевање слике наше историје крајем 13. века. Какав је био ниво српског народа у том времену може се видети у неким извештајима са Запада који су некада били и негативни. Знаменити Данте Алигијери сврстао је нашег краља Милутина у један од девет кругова пакла, што не би могло бити могуће за једног (релативно) удаљеног писца од оновремене територије Србије, да није било извесне пропаганде према српском краљу. Данте Алигијери у „Божанственој комедији“ у стиховима 140 и 141, у 19. певању каже ,,…e quel di Rascia che male ha visto il conio di Vinegia…“ („а са њима онај из Рашке који је лоше употребио калуп из Венеције“). Данте категорише српског краља Милутина као рђавог владара, и указује на то да је новац који кује толико лоша копија да чак не жели ни име да му помене. Но, није учињен плагијат венецијанског матапана јер су апсолутно сви српски краљеви ковали свој новац на подобије ромејске традиције. Венецијанци су ковали свој грош по узору на ромејски новац. Овакве оцене о Србима из пера ромејских и западних интелектуалаца говоре више о менталитету него што дају реалне оцене о српским приликама. С друге стране, неизоставно је поменути личност младе краљице Симониде Палеологине, ћерке ромејског цара Андроника II Палеолога и царице Ирине од Монферата. Георгије Пахимер каже да је краљ Милутин „примио цареву кћер више него као супругу. Јер дочекао ју је благонаклоно, не на коњу као што је био обичај дочекивати, него сјахавши кад је прилазила, то јест као пред господарицом а не пред супругом“. Њихово венчање је обавио

Господара са мисијом озбиљнијом но што су биле друге раније мисије. И сам краљ беше веома лепо нагиздан. Око тела је имао више накита од скупоценог камена и бисера, колико је год могло да стане и сав је трептио у злату. Цео дом блисташе свиленим и златом украшеним намештајем. Окружен је био

и

нетачним тумачењима, неопходно је имати у виду да њен однос према Светом краљу најбоље приказује околност да је израдила Плаштаницу за његов кивот (која се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду) и да је дала да се изради скупоцено златно кандило. То су јасни показатељи да га је доживљавала као свету личност и као личност којој би требало показати највеће поштовање. Не заборавимо, Симонида је као ктиторка поменута у натпису изнад портала цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, као и у Хиландару. Димитрије Палеолог, управник града Солуна, тражио је да се заштити Хиландар „због господарице сестре ми краљице (Симониде), јер је она ктиторка и господарица тога манастира“. Све наведено, речи и символи, топоними, показују моћ овог доба – доба вере. Патријарх Порфирије је о светом краљу Милутину између осталог рекао и да је он „најплодотворнији ктитор и приложник бројних познатих и вероватно мање познатих хришћанских цркава и манастира, не само у источној, него и у западној Цркви“. Колико простор овде дозволи, можете ли нам рећи и набројати задужбине које најверније описују дубину и ширину светог краља Милутина, као и географске просторе које је задужио и обележио Речју Божјом? Показало се да су речи Свјатјејшег Патријарха Порфирија заиста биле од изузетног значаја за учеснике научног скупа, особито што се кроз неколико десетина реферата указало ново светло о овој епохи и уистину потврдило да, колико год се у науци о томе говорило, нисмо довољно упознали време краља Милутина. Зборник радова са научне конференције је тренутно у припреми. Као уредник Зборника могу само потврдити све што је Свјатјејши већ изговорио приликом отварања научног скупа. Већина научних радова открива понешто ново и до сада мање познато о Светом краљу и том значајном

Јоакима и Ане у манастиру Студеница, Цркву Светог Ђорђа у Старом Нагоричину, Цркву Св. Ђорђа у Дабру, Цркву Светог Никите у Чучеру код Скопља, Цркву Светог Стефана у Бањској, Грачаница. Не

чуди зашто га Архиепископ Данило II, тај гигант наше историје и уметности, помиње речима: „ненасити зидатељ божанствених цркава, но и палих обновитељ“. Фреске сведоче какав је концепт владавине пригрлио. Обнављајући цркву Богородице Љевишке, свестан снаге којом располаже, краљ је унајмио најбољег градитеља, најбоље сликаре који су га и приказали на ктиторском портрету у пуној снази на пурпурној основи поред Христа који благосиља, уз портал. Тако је евоцирана идеја слике Богом одабраног Самодржца, али и идеја проласка кроз портал („Ко прође кроза ме, спашће се“). Немањићка сага никада није заборављена, напротив, обновљена је и приказана величанственије и амбициозније но икад. То је слика високе културе Милутинове државе, богате, способне да асимилује освојени простор и развије своје карактеристичне уметничке обрасце. Свети краљ Милутин је и властитим делом, фрескама, градитељском речју славио име Божије, чиме је не само он који се потписивао као „Самодржац свих српских земаља и поморских“ већ и свој народ уписао у вечни поменик Царства Небеског. Познавалац сте мисије краља Милутина. Да је њега неко интервјуисао у оно време и на овај начин, шта би назвао и назначио као Нови свет? Краљ Милутин је владао чак тридесет и девет година. Најдуже од свих Немањића. Његово дело нам је показало да је он уистину градио не само велелепне задужбине, већ је изградио Нови свет. Најпре, проширио је границе српске државе према Скопљу, захватајући Овче поље и линију Охрид – Прилеп – Штип. Тада средишња српска област постаје косовска висораван, као и подручје Шарпланине одакле су се рачвали путеви према Тесалији на југу, Мачви на северу, али исто тако и према западу тј. Приморју и Дубровнику. Извесно је да се визија Новог света огледала и у државној управи. Краљ Милутин је и законодавац, а то је остало занемарено или готово непознато широј јавности. У његово време велики значај добија институција поротника. Увео је систем проније (увођење ненаследног поседа на коришћење за војне заслуге), положај кефалије који управља градом, логотета који обавља улогу канцелара, протовестијара који управља финансијама. Само на овако стабилно грађеним темељима могао је настати Нови свет Светог краља Милутина. Отуда су његове задужбине жива слика динамичне историје, схватања садашњости, али и размишљања о времену будућем и залогу који је Свети краљ оставио наредним генерацијама.

Историја, књижевност и културно наслеђе су троножна столица на којој и идеја о једном народу може сести и одморити. Шта је наслон на таквој столици? Како данас да мислимо о националном идентитету када нам и људско недостаје? Позивам вас овде да примерима краљева, светитеља и грешника назначите како да сачувамо људско достојанство, омеђимо национално, а да у исто време будемо и свима другима (ненационалним, грешницима, праведницима, непознатима...) часно сведочанство једног времена и културе. Наслон је увек вера. Предање. Упркос турбулентним околностима које су неретко омеђавале векове, сачувана уметничка дела увек су потврда да се без Бога ништа велико не гради, а још мање да се може остварити. Како бисмо макар делимично премостили временску дистанцу, навешћу пример регента Александра I Карађорђевића који је својим понашањем донекле у свести страдалног народа евоцирао примере светих Немањића. Веровали или не, сачуван је Летопис Храма Светог Ђорђа у Старом Нагоричину. Ту је поменуто да је Ујединитељ, попут краља Милутина који у Цариграду гради болницу и школу, подигао школу недалеко од цркве. И у овим тешким временима за наш народ преузет је немањићки пример задужбинарства. Ми смо то некако заборавили, а морам признати да, иако се говори о култури сећања, не смемо окретати главу од чињенице да је заборав паралелан ток уз сећање. Видите, без обзира на удаљеност од Матице, упркос амнезији која је задесила овај простор, Старонагоричанци су забележили да су „непоколебиви синови своје нације“ и да за њих нема већег идеала од Српства, Вере и Славе. Чињеница да се у њиховој свести и схватањима краљ изједначава са наследником и обновитељем славе Немањића додатно

враћен у Азију, а питање српске превласти решено заувек. Ту је српска војска са својим командантом принела благодарну молитву Богу за победу. Ово је уистину слика коју би требало имати на уму када говоримо о сведочанствима и чувању образаца немањићке културе. Можемо ли говорити о задужбинарству Новог света и наговештава ли се из старог како оно може бити? Наслов једног од зборника у коме сте имали рад је „Старо у новом, ново из старог...“ делује и као позив и призив да развијемо дијалог старог и новог, развијемо културу сећања, али и свакодневног освећења цркава и храмова које помињемо. Задужбинарство је и те како могуће, ако научимо да се макар делом духовно приближимо великим личностима наше прошлости и уколико разумемо шта је за њих представљала љубав, вера, отаџбина. Можда не можемо да проникнемо у интелектуалне дубине живописа храмова, можда не можемо у потпуности да разумемо шта је некада значило трговање најскупоценијим тканинама, како је изгледао процес одевања, како је све то изгледало величанствено. Ипак, морамо покушати да наше различитости и делања средине ухватимо и изнесемо на најбољи начин. Помињем учитеља Анђелка Крстића. Он је у књизи „Трајан“ написао нешто што би требало свакодневно да имамо на уму. Његове речи дају наду у будућност наше прошлости: „Стотине година је прошло, а ти споменици живе. Они сведоче нашу прошлост. То нам је доказ, тапија да је све ово наше.“ Иако је култура сећања пут уз стрму планину, тај пут отворен је свима. Научни пут нипошто не дели, већ сједињује људе. Само прихватањем међусобних сличности, али и евокација старих, седиментираних форми прошлости кроз задужбинарство Новог света, можемо се попети уз „стрму планину“ науке са јединственим циљем, а то је стварност о културној баштини која нас окружује. Са Јасмином сам у разговору много планина обишла, неке изнова

помолио се светом

Ђорђу да победи петовековног непријатеља. После тродневне крваве битке многобројнији људством и наоружанији непријатељ био је побеђен. Kосово је освећено, ланци ропски раскинути, петовековни непријатељ

PHOTO: NENAD STOJKOVIĆ

REFRESH YOUR MUSIC

SUTRA ĆU KUPITI GRAMOFON

Živimo u vremenu modernih tehnologija. Brzo živimo I uglavnom slušamo muziku usput, površno, sa mobilnih telefona. Internet nam je omogućio dostupnim milione informacija, tone i tone muzike na „klik”. Tako da, na kraju, od toliko velikog izbora, mi čujemo muziku, ali je ne slušamo. Ja sam generacija koja nije uhvatlia to lepše vreme slušanja muzike, čitav taj pristup i poštovanje u kojem je vladao sistem vrednosti u odnosu na danas. Ja sam pokušavao da na neki način otputujem u to vreme i doživim vibracije ‘70-ih I ‘80-ih godina, udahnem zdraviji vazduh kreativnosti koji je tada vladao. Nisam mogao kao u filmu „Povratak u budućnost” jer je to samo film. Jedini način bila je fotografija.

Ta strast i ljubav prema umetnosti konstantno je bila u meni, pomagala mi je da napravim scenu i atmosferu koja će se naći ispred mog objektiva. Kao ljubitelj muzike tog vremena, nisu mogle da se izbegnu ploče mojih omiljenih bendova. Fotografišući ovu temu, istinski sam uživao i osetio da sam već tamo. Stalno su navirale neke misli. Optimistčine i

pesimistične. Prvo sam sebi postavio pitanje i hteo da uporedim to vreme sa današnjim i duboko se zapitao šta se to desilo danas. Odgovor verovatno leži u sistemu vrednosti koji je narušen novim trendovima, šundom I kičom. Nestao je svaki kriterijum. Veliki krivac su i moderne tehnologije, internet trendovi i društvene mreže.

Slušanje muzike sa vinila je, po mom mišljenju, isto kao da čitate pravu knjigu umesto na internetu, što je, nažalost, u današnje vreme sve popularnije. Ta draž držanja knjige i miris papira je isto kao dok slušate muziku na kvalitetnom hi-fi pojačalu i držite album u ruci. Za to vreme, pratite i pevušite tekstove, čitate informacije o albumu i gledate fotografije koje su se nalazile na svakom omotu. Tada čujete realan ton svakog instrumenta, detaljniji aranžman I suštinu pesme. Danas bi, recimo, taj album našli na YouTube-u i pustili preko mobilnog telefona ili laptopa. OK! Ali ja tu ne čujem frekvencije basova. Takođe, nema ni draži revolucionarnog Sajksovog gitarskog tona na albumu „Whitesnake 1987”! To je jedan

od najprodavanijih albuma u svetu rok muzike koji je svaka druga kuća imala u to vreme. Verujem da se kod nekih nikada nije ni zavrtela na gramofonu, ali meni je promenila pogled na muziku iako je nisam prvi put čuo na vinilu, već na CD-u ili kaseti. Sada smo je iskoristili za fotografisanje i podsetili se najvećih hitova.

Još uvek nemam svoj gramofon tako da sam u fazonu „Idem kod ortaka da slušamo ploče”. U tim trenucima, ne dopuštamo da nam skrolovanje po pametnim telefonima, niti bespotrebne i suvišne notifikacije, kvare užitak. Tokom slušanja, toliko toga imamo da ispričamo i analiziramo album koji se vrti na gramofonu po ko zna koji put. Tako sam i za vreme ovog fotografisanja, sa svojom prijateljicom Jelenom (modelom sa slike) diskutovao i pričao o muzici koja nam je davala inspiraciju da kreiramo zanimljive fotografije i na njih prenesemo atmosferu ‘80-ih godina. Nas dvoje smo generacija koja sluša istu muziku, ona koja je malo zakasnila i nije imala priliku da oseti vibracije i lepote slušanja muzike sa vinila. Zato smo odlučili da zajedno maštamo i kreativnim putem zabeležimo ovo zanimljivo druženje.

Vinili mi pomažu da zapisanu prošlost na crnoj podlozi uvek možemo razumeti u sadašnjosti. Zato sam odlučio da sutra kupim gramofon.

PHOTO: ANA STOJIČIĆ

REFRESH YOUR MEMORIES

POSVEĆENO HANI

U petak, 4. novembra, negde oko podneva ili malo kasnije, kuma mi je javila da je Hana otišla… Ovaj tekst napisan je nekoliko dana nakon toga.

Treći dan pokušavam da zakačim mislima neki ostatak smisla, onako, kao da puštam udicu na tankoj vlasi najlona da leprša okolo, pa šta zahvati. Jer, kad sve sve uzme u obzir – drugačije smisao nahvatati neću.

U subotu ili nedelju, nakon što sam Davida ostavila na treningu, krenula sam kolima ka Kalenić pijaci, sa namerom da kupim najšareniji buket koji postoji, neki onako čupav i čaroban, da me podseća na nju, kao da mi podsećanje pa treba. Mislim da sam samo želela malo šarene radosti blizu sebe, pa makar i u vazi. Na pola puta u Maksima Gorkog, počela sam da plačem, po ko zna koji put od petka, u koloni, držeći jednu nogu na kočnici, dok mi se palila crvena lampica da se auto pregrejao. I tako, uz to pištanje i kroz suze, stojeći u koloni, vidim je. Zapravo, vidim nekoliko suncokreta kako rastu uz banderu u ulici Maksima Gorkog. I počnem da se smejem.

Tu si, znači. Vidim te. Ljuljaš se na vetru, na sivilu, baš onako suncokretovski – svoje.

Kolona je krenula, ja sam pomerila nogu sa kočnice i moj matori auto je cimnuo napred, prešao preko rupe i resetovao indikator za pregrejavanje. Crvena lampica se ugasila, pištanje je prestalo.

Trenutak sadašnji. Fokusiraj se na trenutak sadašnji. Oni koji stoje na vetrometini anksioznosti znaju šta ovo znači.

I udari me niotkuda, kao suncokreti na banderi, jedna misao: deca žive u trenutku sadašnjem.

„Imaš taj duh deteta“ napisala mi je jednom, a rekla više puta. „Čuvaj to.“

Fokusiraj se na ono što je sada. Sada. Sada.

Napolju je sivo i mračno, pored bandera rastu suncokreti. Još uvek ima malina na pijaci, ej, u novembru. Kao da je neko leto, osim što nije.

The heart is the origin of any worldview.

Otkačila sam udicu. Ne treba mi smisao. Videla sam da postoji stotine srca koje je Hana oprašila svojom životnom magijom. Meni je ta magija

bolja i važnija od smisla. I neka zvone, neka sijaju, neka se zatrese zemlja.

Neću cveće u vazi. Hoću da je svakoga dana vidim u suncokretima koji rastu uz banderu. U ljudima koji se smeju dok je se sećaju. I zasadiću busen one nazubljene lavande, za koju smo mislile da je žalfija i piću kafu sa njom. Dok cveta.

Posvećeno Hani, čarobnici koja je živela joie de vivre i na kraju se u čistu radost pretvorila Hvala ti.

Dodatak:

Hanu je jedne novembarske subote ispratila bujica ljubavi i mnoštvo otvorenih, ranjivih srca. Obično čovek pokušava da sa takvih skupova što pre utekne, da se negde u osami isplače ili da što pre na sve zaboravi – međutim, ovaj čudni skup ostao je na tom najtišem mestu na svetu sat vremena nakon što je zvanični deo bio okončan. Bilo je tu suza, i zagrljaja, i smeha. A iznad tog skupa, na zidu ispred kapele – sedeo je jedan veliki Crveni admiral. Devojka koju do tada nisam poznavala, ali sam se sa njom uredno zagrlila i izljubila kao da se znamo 10 godina, rekla mi je da je taj leptir bio i u kapeli, pa je izašao sa ljudima. Onda smo počele da se smejemo. Jer, nekako smo znale. Nekako smo svi mi tamo znali.

A mene nije mrzelo da proverim: „Crveni admiral simbol je duha ili duše. U određenim kulturama simbolizuje transformaciju, kao i vaskrsenje.“

I kad smo polagano počeli da se razilazimo, leptir je – odleteo. Leptirska posla ne mogu da čekaju. Ali, srešćemo se već ponovo. Zahvalna sam životu. Veliko hvala Ani Stojičić jer je slikala leptira i dozvolila da fotografiju priložim uz tekst.

PHOTO: PEXELS.COM

REFRESH YOUR PILATES

Kada postavimo granice i kada odredimo putanju kuda idemo, naš život predstavlja naš novi svet. Isti onaj život koji smo živeli do juče samo sa ne kim malim izmenama može da postane potpuno drugačiji, lepši i laganiji.

Zamislite zidni sat koji je uvek precizno radio, ali s vremenom sekundara počinje da otkucavala dva puta u mestu, pa nastavi napred. Tako i mi, ili konkretno ja, malo napred, malo u mestu, a sve mislim da sam sve osmislila kako bih gazila i koračala snažno napred. Složićete se da niko ne želi da se kreće unazad. Čak i u igrama iz detinjstva, kada dečja graja oboji ulice, gurkajući jedne druge, dok je jedan od nas pokušavao da ide pravo po iscrtanoj liniji, ali unazad. Ili po toj istoj liniji skakutati na jednoj nozi unapred. Život je pun tih izazova koje trebamo savladati, zao bići, ponekad i kao sekundara otkucati u mestu i nastaviti napred.

Pravljenjem planova i ciljeva sve postaje lakše. Kada se umorimo, vratimo se našim beleškama u kalendaru i kao dok pravimo tortu, zaboravi mo šta treba da dodamo, pa pogledamo recept i ubacimo još jedno jaje ili 100 grama lešnika.

Tako i mi zavirimo u naš rokovnik i kažemo - aha, to je sledeći korak.

Mesec septembar doživljavam kao nov početak, tako da je to bio presek u mom kalendaru. Jedna od većih promena jeste da sam sebi dozvoli la dodatan odmor u mesecu koji je za mene bio radnik udarnik. Zatim, najmlađe dete mi je krenu lo u vrtić. Meni su to bile dve ogromne promene, koje su mi dale prostora da u glavi posložim sve

na svoje mesto i da videvši dečji osmeh kada od lazi u vrtić i meni da krila da razmašem svoja. Razmislite koliko vi malih stvari možete da uvedete da ulepšate i pojednostavite svoj život. Mož da je to jutarnjih pola sata samo za sebe.

Možda je to čas pilatesa. Ako mislite - nemam vremena da idem negde ili sada je već počelo ružno vreme i neću da izlazim napolje. Sve te misli su naši saboteri. Smanjite taj radio u svo joj glavi i pogledajte gde je najbliži pilates studio. Možda je to baš moj studio, Like pilates. Takođe razmislite o vežbanju onlajn. Možda naviru novi saboteri - nemam vremena. Opet smanjite taj ton u glavi da vam kažem da imamo onlajn treninge „Pokreni se i istraj - sa Nađom 15 minuta“. Toliko možete da izdvojite za sebe, zar ne?

Pomislite - to je taj novi svet! Vaš život, moj život koji je uređen, koji živite, a ne trčite i ostajete bez vazduha kako biste ga stigli.

I sada već drugi mesec svakog vikenda držim pi lates obuke mojim dragim polaznicima, budućim pilates instruktorima, i pričam im i o organizaciji vremena jer je to veoma važno ako hoćemo da budemo uspešan pilates instruktor i da živimo svoj život.

Moj svet čaroban i lep. Budite deo njega kao vež bač ili kao neko ko je odlučio da napravi karijerni zaokret, završi obuku i postanete pilates instruk tor.

Gradite svoj novi svet. S ljubavlju, vaša Nađa.

REFRESH YOUR PATH

MARIJA MAGDALENAPUT LJUBAVI

PIŠE: TATJANA OBRADOVIĆ

Naiđe tako trenutak u životu svake žene kada ona odbaci stari način života kao izlizane cipele u korpu za otpatke. Kada oljušti sa sebe spisak trebanja i dužnosti i kada spali sve nemoguće sto se od nje očekuje. Naiđe tako trenutak u životu svake žene kada ona otvoreno i hrabro zauzme svoje mesto na Prestolu, kada napokon zauzme svoje mesto u svetu, kada samilost prema drugima pretvori u nepokolebljivu ljubav prema sebi, kada počne da štiti svoju autentičnost neustrašivo, kao što čuva svoju decu. Naiđe tako trenutak u životu svake žene

kada ona prestane da izigrava spasioca znajući da može da spasi samo sebe, kada prestane da se krije u senci svoje nedostojnosti, kada prestane da se pretvara da je mala da bi se drugi osećali velikim i kada ulogu žrtve zameni za ulogu ko-kreatora. Naiđe tako trenutak u životu svake žene kada ona jednostavno kaže “ne više”; kada njena opsesija da bude popularna nestane kao balončić od sapunice, kada joj se pretvaranja, leporečenja, maske, izmišljotine i lukavstvo potpuno zgade, kada joj njena pravednost, prepodobnost, dogma i superiornost postanu nepodnošljive. Naiđe tako trenutak u životu svake životu žene

kada se više ne plaši sukoba, već se s njim hrabro suočava, kao lavica, kada se konačno oslobodi svih infantilnih zavisnosti o drugima.

Kada se usudi da napiše NOVA PRAVILA SVOG ŽIVOTA KOJA GLASE:

* Oslobađam se straha od osećaja bezvrednosti.

* Razvodim se od ozbiljnosti i pasivnosti.

* Lišavam se neistinitosti i zapetljenosti.

* I prestajem da se pretvaram da sam neko ko nisam.

Danas, kada postajem nova, probuđena žena, dajem sebi reč:

* Da ću se povezati i živeti najbolju verziju sebe.

* Da ću prihvatiti svoju potpunu nezavisnost.

* Da ću svakodnevno videti, živeti i slaviti svoje najveće vrednosti.

* I da ću biti oličenje verodostojnosti, nežnosti i hrabrosti.

Došao je taj trenutak!

Spremna sam!

Da se probudim, Da počnem da Živim Mariju Magdalenu u sebi!

Da počnem da Živim SVOJU RENESANSU!

U vremenu kada željno isčekujemo prelazak Plu tona na nulti stepen Vodolije, kao pre tačno dve hiljade godina kada je počelo hrišćanstvo, da bismo zaista mogli da zaokružimo najduži ciklus svesti, kao žene, imamo priliku da doživimo našu renesansu, kroz povezivanje sa ženskom božan skom energijom, kroz povezivanje sa energijom Marije Magdalene, koja takođe doživljava svoju renesansu kroz svaku od nas.

Ko je Marija Magdalena i šta znamo o njoj, šta ne znamo o njoj, ali se vekovima priča, i šta možemo da pokušamo da razumemo i izvučemo kao zaključak iz fragmenata, fosila, utisaka, priča, zapisa koje imamo na raspolaganju, pomoći će nam da izgradimo sliku o tome ko je bila i ko je ova neverovatna žena u današnjem vremenu, u svesti moderne žene, ko je ona bila kao istorij sko biće i kakav je njen značaj za nas, nas koji u ovom trenutku osećamo povezanost i želimo da pođemo na Putovanje sa njom, uđemo u njen hram.

Marija je titula, a ne samo ime jedne određene žene. Marija iz Magdale, Madelajn, Miriam, Mirja na, Magdalena, Marija, Mari, Mirabai, neka su od imena pod kojima se pojavljuje i traje u vremenu, kao svetionik, portal, Mistična Ruža.

Bila je Izidina visoka sveštenica, pohađala je njenu školu u Nazaretu, po predanju čuvana i spemana da bude podrška, ljubav i po svemu jednaka avataru koga su svi željno čekali. Bila je otelotvorenje čiste ženske božanske energije, Prvi apostol, sa njim u trenutku Raspeća i Vaskr snuća, nikada ga nije napustila, kao blistavi portal mudrosti, nežnosti i potpuno predana Putu

PHOTO: PEXELS.COM

Ljubavi o kome su oboje propovedali. Po njegovom odlasku, prelazi da živi i propoveda na jug Francuske, gde su i dan-danas jasni trago vi njenih dela i njenih stopa.

Mistično Putovanje sa Marijom Magdalenom Zamisli kako bi bilo kada bi dopustila svojoj ženstv enosti da zasija u punom sjaju. Kada bi osetila božansku energiju u sebi kako te podržava i vodi. Kakvu bi moć oslobodila kada bi prihvatila i prigrlila sve što jesi – sva svoja lica i osetila slobodu da budeš autentična. Zamisli duboki mir koji osećaš jer znaš da sve što ti treba već imaš, da si savršena, celovita i potpuna. Da imaš moć da isceliš u sebi sve čemu je isceljenje potrebno.

Otkriću ti tajnu: ti sve to već imaš. Samo je potreb no da se prisetiš gde je. Pokazaću ti Put kojim tre ba da kreneš da to pronađeš.

Na mističnom, virtuelnom Putovanju koje počinje 22. 1. 2023. iskusićeš blagotvornu energiju Marije Magdalene, a ona će ti pomoći da otkriješ svoju unutrašnju mudrost i božansku prirodu. Pomoći će ti da prebrodiš izazove, pronađeš životni pravac i uživaš u punoći života.

PHOTO: VERICA ĐOKIĆ

REFRESH YOUR IDEA

ŽIVOT PO SOPSTVENOJ MERI

Nikada nisam verovala u srećne krajeve, samo u – srećan put.

Tako umesto jednog dobra imamo dva – ono čemu idemo i – ono šta ostavljamo. Nijedna prava vrednost nema svoj završetak. Koliko god izraste – uvek je na početku novih visina.

Stvaranje je večiti proces. Iz nas izvire i uvek je naše ogledalo.

Ono- smo- šta- stvaramo i beskrajno su nam odrešene ruke da budemo baš ono šta želimo. Novi svet nastaje u Novim nama. Neprestano.

ČIŠĆENJE

Ne možemo investirati ako dugujemo, ići napred ako gledamo unazad, nadati se a ne verovati... Kao što bi rekli naši stari „raščisti sa sobom“ - to je uvek prvi korak. Faza čišćenja sopstvene duše od prethodnih ili pogrešnih emocija, ljudi, događaja... je neminovan deo puta u Novo. Baš kao čišćenje špajza. ***

Svaki ostvaren slobodan život zaista jeste svet za sebe.

Postoje ljudi koji su večita inspiracija za sve one koji idu tim putem i žive prema sopstvenim aršinima. Ajnštajn je sasvim sigurno jedan od njih.

Njega nije bilo briga za svet kakav je već opisan, gledao ga je svojim očima, uvek verovao u svoju istinu i sve nas uveo u Novu, kvantnu realnost. On je odbacio atom (od koga smo sastavljeni) kao strukturu i definisao ga kao energiju. Time je i čovek prvi put definisan kao nefizičko biće.

MI SMO PSIHO-EMOCIONALNOFIZIČKO-ENERGETSKA BIĆA. MULTIDIMENZIONALNA, SVETLUCAVA, ZAVISNA OD LJUBAVI.

Ima jedna priča u njegovoj biografiji kako je prilikom bekstva iz nacističke Nemačke njegova supruga želela da ponese celokupan nameštaj i svu odeću, a on samo jedan kofer. „Ali ja sam vezana za te stvari“, rekla mu je sva uznemirena. A on je odgovorio: „Znam, draga, ali one nisu vezane za tebe.“ Nijedna emocija ne drži nas. Ništa što ne možemo da otpustimo, ni oprostimo, ništa čega ne možemo da se odreknemo ili prevaziđemo... ništa od toga ne drži nas. Mi držimo. Mi ne damo. Mi podižemo mulj. Mi se ukopavamo iznova, zaglavljeni u konceptima i pravilima bez obzira da li nam prijaju ili ne. Mi se povređujemo, unazađujemo, kočimo.

I mi smo jedini koji sami sebe mogu osloboditi. Ova njegova rečenica je na njegov način objasnila suštinu ČIŠĆENJA.

Kada naučimo da čistimo za sobom, moći ćemo suštinski da idemo napred. Tek kada pustimo staro – pravimo mesto za Novo.

TOLIKO JE VAŽNO DA NE ROBUJEMO NIČEMU I NIKADA NE PRAVIMO KOMPROMISE SA ONIM U ŠTA VERUJEMO. Prepoznavanje istina koje nisu dobre ili dovoljno široke za nas je zapravo – osvešćivanje sopstvene duše. STVARANJE Naše savršeno ljudsko biće je od svih drugih na ovom svetu izdvojeno upravo darom STVARANJA.

PHOTO: PEXELS.COM

Ne zato što možemo da spremimo ručak, zaradimo novac ili izgradimo put, nego zato što smo mi bića koja stalno stvaraju, primaju i emituju energiju.

Neuronauka kaže da je prednji čeoni režanj našeg mozga (poslednji nastao u toku evolucije) najvažniji, jer nam omogućava zamišljanje, maštu, kreativnost, vizualizaciju.

To ne može niko osim čoveka. Životinje mogu da razumeju da su gladne, ali ne mogu da zamisle hamburger i da im krene „voda niz usta“.

Dok zamišljamo, naš mozak pravi neuronske impulse koji stimulišu hormone i izazivaju emocije.

Neuroni čine elektro polje, hormoni – magnetno, a zajedno elektromagnetno.

To je najjednostavnija priča o našem balansu – elektromagnetno polje je psiho-emocionalni balans.

Dakle, ono o čemu razmišljamo i kako se osećamo kreira našu energiju.

Ta energija se iz naših ćelija emituje u elektromagnetni prostor oko nas.

I baš kao što on prenosi radio i telefonske signale Wi-Fi veze, isto tako prenosi naše signale. Svi mi konstantno emitujemo istinu o nama. Bez ijedne reči - mi smo već sve rekli. Stvaranje je mnogo viši pojam od onoga kako ga vidimo i vrednujemo. Iz novih misli nastajemo novi mi, a iz takvih nas nastaje – svaki novi svet. ***

Najviše se pamte, čitaju , citiraju i pominju, ne tvorci velikih građevina nego velikih misli. Jer misli imaju moć.

Koliko ih proširimo i pustimo – toliko ćemo daleko stići.

Ljudi su mislima pokretali lavine i pokoravali svetGandi, Luter King, Jovanka Orleanka, Hitler... Naša energija nije beskrajna. Ne može sa rastegnuti na sve strane. Ako mislimo unazad – rušimo, a ako mislimo unapred – stvaramo.

KO UME DA MISLI, UME DA ŽIVI. Kada srušimo unutrašnje granice – granice ne postoje.

NOVI SVET Gandijeva supruga jednom prilikom kada su je pitali kako on uspeva u svemu tome šta postiže je rekla: „Njegove misli, reči i dela su uvek u skladu.“

I eto je formula stvaranja: malo čišćenja po receptu naših starih, onda malo kvantne energije i na kraju – reči i dela.

I ZAISTA, SVE ŠTO SMO STVORILI PRVO JE ZAŽIVELO U NAMA I SVE ŠTO SMO UNIŠTILI – U NAMA JE PRVO NESTALO. Reči i dela su alati istine ili laži. Treba ih birati mudro, a onda im biti veran i dosledan. ***

Odavno mi ne živimo u svetu koji i dalje pamtimo. Više nego ikada konektujemo se razmišljanjem na istim „talasnim (kvantnim) dužinama“. To je novo raslojavanje društva, mnogo važnije od statusnog, i mnogo realnije.

Zatvoreniji nego ikada u pogrešne vrednosti, lošu estetiku i površnost – U NAŠIM MISLIMA POČINJE ČIŠĆENJE, A SVOJIM REČIMA I DELIMA ZAVRŠAVAMO STVARANJE... Uzvišenijih duša. Novih misli. Novog sveta. Novi svet smo zapravo Novi mi. Naše stvaranje nema kraj.

PHOTO:

REFRESH YOUR ŠPAJZ

PERSONALIZOVANA ISHRANA – OPTIMALNO ZDRAVLJE

PIŠE: AMELA IVKOVIĆ O` REILLY

Ishrana danas izgleda znatno drugačije nego prije samo deset godina i neprepoznatljiva od prije pedeset ili šezdeset godina. Tada se pretpostavljalo da su ljudskom tijelu svaki dan potrebni specifični nutrijenti kako bi funkcionisalo na najbolji mogući način i izbjeglo bilo kakve nedostatke.

Ali sada znamo bolje od toga. Znamo da svako tijelo drugačije reaguje na hranu, okolinu, vježbanje, stres i suplemente i da plan za jednu osobu neće uspjeti za drugu. Također znamo da nam je potreban novi pristup: loša prehrana i prehrambene navike uzrokuju u prosječnoj zapadnoj zemlji 1000 smrtnih slučajeva dnevno od srčanih bolesti, moždanog udara i dijabetesa tipa 2, a cijena hronične bolesti je u milijardama. Samo 23% vježba, a samo 8% navodi da svakodnevno konzumira voće i povrće. Uprkos službenim preporukama koje bi trebale biti implemetirane za sve, nešto ipak ne ide po planu.

Budućnost ishrane je personalizovanija, svesnija uticaja na društvo i životnu sredinu i više prilagođena onome ko smo i odakle smo došli. Ovu su buduće smjernice na kojima će se nutricionizam zasnivati u narednim godinama.

1: Personalizacija

Niko od nas nije isti. Svako od nas veoma različito reaguje na boravak u istom okruženju, na jedenje iste hrane, na spavanje iste sate svake noći i na šoljicu kafe sa kofeinom. Pristup ishrani koji odgovara svima – dnevne preporuke, piramida ishrane, makro i mikro nutrijenti – ne funkcioniše, i na sreću više nas ne zavarava. Želimo da naše zdravstvene preporuke budu prilagođene tome kako se naša tijela jedinstveno izražavaju, a u budućnosti će nutricionisti moći ciljano raditi sa pojedinicma sa planovima ishrane koji odgovaraju samo njima.

2: DNK pasoš do boljih izbora

Kako pojedinci mogu dobiti personaliziranu

njegu? U budućnosti će se dnevne odluke o tome šta jesti, kako vježbati i drugi načini života temeljiti na našoj izuzetno jedinstvenoj genetskoj strukturi, koja daje nacrt na kojem se može izgraditi personalizirani plan ishrane. Područje genetike eksponencijalno je raslo, a danas stičemo dublje uvide u to kako pojedinačna tijela reaguju na hranu, suplemente, vježbanje i okruženje oko nas. Posjedovanje “DNK pasoša”, pomoći će nam u svim našim odlukama o tome koje namirnice da kupimo, koje vježbe da radimo u teretani i koje suplemente da uzmemo.

3: Hrana kao lijek

Hipokrat je rekao “Neka hrana bude tvoj lijek ” 400. godine prije Hrista, i čini se da smo konačno naučili šta to znači. Stari način gledanja na ishranu jednostavno je očekivao da svako od nas ima dnevnu preporuku nutrijenata kako bi osigurao potpuno optimizirano zdravlje — i doktori bi prepisivali ljekove za lečenje simptoma bez pitanja da li ovaj sistem zaista funkcioniše. Ali sada znamo da molekule u hrani imaju sposobnost da rade zajedno kako bi poboljšali metaboličku funkciju i pomogli tjelu da se izlječi. U budućnosti ćemo koristiti specifične namirnice koje direktno ciljaju gene kako bi izliječili tijela bez lijekova.

4: Ponašanje i treniranje

Razumijevanje prednosti ishrane je sjajno, ali neće donijeti nikakvu pomoć osim ako pojedinci ne uključe ove uvide u svoj svakodnevni životni izbor. Pojedinci jedu hranu koju iz više razloga: psiholoških, društvenih, demografskih, finansijskih i emocionalnih, zajedno sa drugim faktorima. Nije dovoljno imati plan koji se odnosi na ono što jedu, nutricionisti moraju pomoći pacijentima da dođu do korijena zašto jedu ono što jedu. Učimo da je zdravlje holistička platforma, tako da ćemo početi da viđamo porast u ponašanju ili zdravlju koji će pomoći pojedincima da održivo integrišu preporuke u svoj svakodnevni život.

PHOTO: PEXELS.COM

5: Planetarna i ekološka ishrana

Prošlost ishrane je vođena kategorizacijom svih namirnica u makro i mikro nutrijente kako bi se procjenio njihov uticaj na naše zdravlje. Ali učimo da je ovo nevjerovatno redukcionistički i ne uzima u obzir samu hranu, a još manje širi kontekst izvora i održivosti. U budućnosti ćemo holistički posmatrati šta je hrana i kako se uklapa u svijet oko nje. Na primjer, koje sjeme je korišteno za uzgoj hrane i na kojem tlu je uzgajano? Je li obrađen nakon uzgoja i koji su pesticidi, ako ih ima, korišteni? Kako je skladišten i transportovan? Kako je prodat? Da li se konzumira sezonski? Kako su ovi procesi uticali ne samo na vrijednost hrane, već i na okoliš oko nje? Da li ova hrana doprinosi zdravlju ljudi i planeta ili mu šteti?

Već vidimo da potrošači imaju sve veću svijest o tome odakle dolazi njihova hrana, a to će se samo nastaviti.

6: Socijalna ishrana

Konačno, vidjet ćemo rast u razumijevanju društvene ishrane, odnosno kako i s kim se hrana konzumira – što također utiče na zdravlje i dobrobit pojedinca. U većini društava, zajednički obrok nas povezuje jedni s drugima, a hrana različitih kultura može biti dio identiteta i naslijeđa osobe. Maksimiziranje personalizirane ishrane uključuje razumijevanje kako određena hrana doprinosi društvenom tkivu pojedinca, porodice ili društva.

Kako se pripremiti za budućnost

Kada se ishrana shvati zbog njene jedinstvene biologije, načina na koji je nastala u svijetu i načina na koji je konzumiramo i dijelimo, stičemo bolje razumijevanje i uvid u to kako personalizirati ishranu, što će pacijente odvesti na pravi put ka postizanju optimalnog zdravlja.

PHOTO:

REFRESH YOUR HOROSKOP

HOROSKOP ZA 2023.

PIŠE: ANIMA MUNDI

Desiće vam se samo ono što poželite. Zaobiće vas samo ono što ne želite. Udariće vas ljubav veka. Sapleće se o vas dečija dreka.

Mislima ćeš privući najčarobnije momente. Snagom ljubavi će obasjati najlepše poljupce. Rukom ćeš zagrliti najdivnije srce. Srcem ćeš dotaći srce slično svome.

Desiće se što događaj čeka. Nema mu veka, ali tu je.

Jer nema te zemlja tako pametnu i lepu. Nema te svet misaonu i nežnu. 2023. je tu pokraj tebe da ti donese, Da te pozove i zapita „Šta je ono što želiš?“

To je taj novi svet koji gradiš svojim postojanjem i promišljanjem.

To je ta snaga koju nosiš rođenjem pretočena u akciju.

To je misao koja te ne napušta.

To je ljubav koja se voli.

NADA

Srećna nam Nova 2023. godina. Želim nam puno nade i ljubavi. Puno vere i snage. Puno ljubavi i milosti. 2023. ima tu snagu da promeni sve i donese dobro i samo najbolje. 2023. ima tu brojku koja se ne da oteti zaboravu. Videćemo, „Nije život što i polje preći“ tako i nada da će sve biti dobro i da je to jedino moguće u 2023. Nazdravimo zajedno lepoti koja nas čeka.

PIŠE: SOFIJA ANTONIJEVIĆ

PHOTO: PIXABAY.COM