RYL E-MAGAZINE, 96

UVODNIK

PHOTO: UROŠ NIKOLIĆ

VELIKO PLAVETNILO

Boško Krstić u svom romanu “Vodolija” napisao je: „Plavo. To nije boja. Nije samo boja. Ima je najviše na svetu: nebo je plavo i mora su plava. Ali kad zagrabiš malo vode u šaku, shvatiš da nije plava. A ni vazduh nije plav, prozračan je kao i voda. Plave boje nema. Ona je naša uobrazilja. To je znak beskraja. Znak ničega. Sve druge boje imaju površinu, a samo je plava nema; nema ni početka ni kraja. Ne možeš je dodirnuti. Sve boje zaustavljaju, a samo plava vodi dalje, u beskraj, u ništa. Pa bila svetla ili tamna, stvarala iluziju dana ili noći, plava je podjednako nestvarna. Plave nema, a nemoguće je svet zamisliti bez nje. Plava je hladna boja. I ne možeš je dodirnuti.“

Plavo u svim tonovima je moja boja. Veliko plavetnilo me je uvek pratilo na svim putevima i idejama koje su mi dolazile sa svih strana. Plavo mekano, nežno, iskreno, moje. Boja koja lako osvaja i zavodi. Putujući svetom, osetila sam potrebu da je zabeležim, da je prezentujem na svoj način kroz izložbu fotografija “Plavo” 2021. godine. Sledeće 2022. tema je „Čitanje plave“ - multimedijalna grupna izložba Jelene Đurić, akademske slikarke, Ivane Martić, akademske slikarke, Milice Grbić Komazec, kostimografkinje, Jelene Janev, skulptorke i moje malenkosti, fotografkinje. Nas pet smo se kroz svoj medij predstavile plavim tonovima.

„Kroz svoju dugu i bogatu istoriju, plava je upisala mnoga, mahom pozitivna, značenja u svoj simbolički kapital. Hladnoća je njena jedina negativna konotacija. U savremenom svetu, plava je politički funkcionalizovana kao boja mira, neutralnosti, umerenosti, ali i političke korektnosti. Ipak u njoj još živi zanos sna i sanjarenja kojim su je romantičari zaogrnuli. Još više, u svojoj poroznoj materijalnosti ona opstaje kao boja nedostižnih visina i daljina, boja kontemplacije, čežnje za onostranošću i melanholije koja je neretko prati“, navodi Silvia Dražić, istoričarka umetnosti, u sagledavanju izložbe „Čitanje plave“.

Izožba je trenutno postavljena u okviru Hyart projekta u hotelu Hyatt Regency u Beogradu.

Tako ja osećam plavu boju, tako joj odajem počast. Na svoj maleni i iskreni način. Plavo kao sve.

Koja je vaša boja? Da li ste se ikada zapitali? Šta dobijate iz tog detalja? Gde vam plovi misao kada se spomene plavo?

Plavo kao sloboda, kao okeani, mora, reke, nebo, snaga, plava zvezda. Mnogi pisci i pesnici su bili opčinjeni ovom bojom i kroz svoja dela voleli su je na svoj način - Mika Antić kroz „Plavi čuperak“, Kišlovski „Tri boje plavo“, odlomak Miloša Crnjanskog: „Beskrajno plavi krug. U njemu zvezda. A kad se zaljulja, opet, u san, zapaljen i pun nekih plamenova, tumba se u nekom šarenilu u nepreglednu daljinu, u nedoglednu visinu i bezdanu dubinu, dok ga kiša, što kroz trsku prokišnjava, ne probudi. Tada, pomućenom svešću, prvo začuje lavež pasa i poj petlova, da odmah zatim širom, u mraku, otvori oči i ne vidi ništa, ali da mu se učini kao da vidi, u visini beskrajan, plavi krug. I, u njemu zvezdu.“ Moćne su reči moćnih umetnika.

Lepo je videti nešto ili sebe u nekoj boji. Lepo je poistovetiti se sa njom. Moj duh je slobodarski, misao jasna, želja za lepim i dobrim, želja za svetlošću kojoj uvek težim. Zagledam se tako u nebo i vidim život, vidim sve ono što nosim u srcu, jasnu sliku sveta, ljudi.

Iznad tog plavog neba sve je moguće, u tom plavom čudesnom svetu sve je iskričavo i poletno. Tako gledam na stvari oko sebe i u sebi. Budite dobri i volite dobro, jer će lepota i dobrota spasiti svet.

ANIMA MUNDI

E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030

IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd

ART DIREKTOR

Boris Cupać

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)

LEKTORI

Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)

AUTOR KONCEPTA MAGAZINA

Anima Mundi

SARADNICI U OVOM BROJU

Danijela Marković

Dajana Švraka Milutinović

Vesna Ćirović Butrić

Ioanna Batsialou

Tatjana Šekularac

Dragana Stojić

Ivana Ivanović

X Mladenovski

Milica Lundin

Jovan Palalić

Adrian de Groot

Marija Jevtić

Silvija Dražić

Elizabeta Knežević

AUTORI

Dragana Mirčetić

Zafiris Lampadaridis

Lazar Avramovski

Stefan Sokolovski

Dražen Milić

Maja Herman Sekulić

PHOTO

Anima Mundi

Unsplash.com

Naslovnica: Stefan Sokolovski

KONTAKT

WEB: www.ryl.rs

MAIL: rylmagazine@gmail.com we are social

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA! REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA SADRŽAJ I ISTINITOST TEKSTOVA I REKLAMNIH PORUKA. REDAKCIJA I IZDAVAČ NE ODGOVARAJU ZA ŠTAMPARSKE I NENAMERNE GREŠKE. REDAKCIJA NIJE OBAVEZNA DA VRAĆA I ODGOVARA NA PRIMLJENE RUKOPISE, FOTOGRAFIJE I ELEKTRONSKU POŠTU. TEKSTOVI I FOTOGRAFIJE SE OBJAVLJUJU ISKLJUČIVO BEZ NOVČANE NAKNADE.

b Refresh your life v RYL_MAGAZINE

LIČNOSTI U OVOM BROJU

MAJA HERMAN SEKULIĆ

LAZAR AVRAMOVSKI

STEFAN SOKOLOVSKI

DRAGANA STOJIĆ

ZAFIRIS LAMPADARIDIS

JOVAN PALALIĆ

PHOTO: UNSPLASH.COM

POD NEBOM SU SVI ISTI

PIŠE: MILICA LUNDIN

Na svom epskom putovanju, dva kosmička izviđača Vojadžer 1 i Vojadžer 2 su 2012, posle 35 godina od lansiranja, svaki posebnim sticajem okolnosti, izbačeni sa očekivane putanje kroz Sunčev sistem i ušli u međuzvezdani prostor, napustivši tako svoj kosmički dom. Očekivanja naučnog tima koji ih je pratio su bila vrlo skromna - s obzirom na starost opreme koju su istraživačke stanice nosile u sebi, ogromnu udaljenost od Zemlje, uveliko prevaziđeno trajanje projekta i znake posustajanja u komunikaciji, sastavljena je oproštajna izjava Vojadžera upućena nama na Zemlji, uz sliku njegovog pogleda na klaster zvezda među kojima je i svetla tačkica Zemlja. Vojadžerova poruka je glasila otprilike ovakoSkrećem sa svog kućnog praga i ovo je verovatno poslednji pogled na dom. Sa ove daljine (naime 13 milijardi svetlosnih godina), naša planeta čini se tako mala i krhka. Vi koji ste na njoj, ne zaboravite na to i čuvajte je.

Posle svih čuda koje je Vojadžer video i snimio, svih neistraženih orbita, vulkanskih satelita, gasnih prstenova, zvukova koje emituje Sunce, raznih varijanti planetarnih dana i noći i kosmičkih pejzaža, slika male Zemlje u kosmičkom bezdanu ipak izaziva i dalje najnežniju reakciju. Mala plava planeta pulsira okružena vazdušnim omotačem u čijem zagrljaju žubori život, gde se mi rojimo, žurimo, brinemo oko ko zna čega sve, preplićemo svoje živote i predemo tu beskonačnu nit egzistencije.

Boje su fikcija, proizvod našeg mozga, način da pomoću svetlosti identifikujemo stvari i pojave. Plava je boja spokoja. Nebo je plavo jer je stratosfera plava. Od neba je i sva voda i svako more plavo jer se u njemu nebo ogleda. Ta topla plava paučina je istovremeno štit da Sunce ne uništi sav život na planeti, uključujući i nas, ali i izvor vazduha koji dišemo. Iz nje smo dobili kiseonik i vodu, zahvaljujući kojima smo prevalili put od primarnih organizama do hodajućeg, mislećeg stvorenja koje je u stanju da stvara istoriju. Plava boja asocira na naš kosmički dom, na tu plavu zračnu loptu koja melanholično i polagano plovi po svojoj elipsi umotana u plavu gazu, baš tako kako je iz njene orbite vide kosmonauti.

Pod nebom smo svi isti. Kada dignete pogled sa bilo kog mestu na Zemljinoj kugli, bilo da ležite na pesku, travi, kamenu ili ležaljci, sedite u stolici ili stojite na otvorenom, nebo iznad vas šalje istu poruku - ovo vidi svako ko je trenutno podigao glavu, ovo plavetnilo pruža utočište svima. Nema privilegovanih. Dok gledamo u nebo, brišu se sve razlike među nama.

Jedan komičar je rekao da se on za Zemlju ne brine - koliko god da se prema njoj bahato ponašamo, ona će preživeti. Kao što je preživela udare meteorita, vulkanske erupcije, pregrevanja i hlađenja, kiše asteroida, tektonske poremećaje i Sunčeve magnetne bure, tako će preživeti i nas i naše nezrele ispade. Ali mi nećemo preživeti. Dete ili mladunče koje svojim opiranjem stavlja u

PHOTO: UNSPLASH.COM

opasnost celu porodicu, ili nastrada samo ili bude odbačeno. O ekološkoj katastrofi ne treba razmišljati kao o nečemu što će Zemlju skupo da košta, već nas same.

I vreme je relativno: ono se meri zalascima Sunca. Ali zalasci Sunca su u odnosu na ljudski život samo treptaji. Zapitajmo se šta je uspon naše civilizacije u odnosu na život planete Zemlje. Možda takođe samo treptaj. Čak i kada bi se sav naš nemar koncentrisao u jedan katastrofalni ishod, uslovi na Zemlji bi se samo promeniti, mi bismo iščezli, a planeta bi nastavila da plovi oko Sunca sa novom, drugačijom atmosferom.

Niko nam nije postavio uslove pod kojima možemo ovde postojati, pa se niko neće ni naljutiti na nas ako u ovom zadatku omanemo. U ovom uzbudljivom, ogromnom, hladnom i surovom kosmosu, baš mi smo dobili neponovljivu šansu da postojimo, da se namnožimo i, povrh toga, čak i razvijemo znanja pomoću kojih možemo da menjamo tok stvari. To je kao posedovanje duha

u lampi - želje treba pažljivo birati. I da bi naše vreme i naša šansa bili što bolje iskorišćeni, treba biti svestan da u ovome svi učestvujemo. Svako u ovom postojanju ima mali udeo, baš kao u mravinjaku gde sve jedinke treba da slede istu misiju, poštuju svoju zajednicu i doprinose opstanku.

Izgled i zdravlje našeg beskonačno plavog je odraz naše svesti o zajedničkom interesu. Plavi sjaj se vidi iz takvih daljina koje svakodnevnom logikom ne možemo ni pojmiti. To što se bude događalo u sledećih stotinak godina opredeliće simboliku sada već reanimirane misije dve stanice Vojadžera koji će, čak i kada se njihove nuklearne baterije sasvim isprazne, plutati dalje kroz svemir noseći svoje zlatne ploče sa zapisima zemaljskih zvukova. Biće to ili dva svedoka pada jedne civizacije ili dva ponosna ambasadora ljudske rase zalutala u svemiru u očekivanju nekog novog kontakta.

PHOTO: IMRE SZABO

ONA, ŽENA ZMAJ

KNJIŽEVNOST I JEZIK KAO SUDBINA

INTERVJU PRIPREMILA: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IMRE SZABO, DUŠAN RELJIN, JELENA MANDIĆ

MAJA HERMAN SEKULIĆ JE PESNIKINJA, ROMANOPISAC, ESEJISTKINJA I PREVODILAC. OBJAVILA JE ZBIRKE PESAMA, ROMANE, KRITIKE, ESEJE, PREVODE KNJIGA SVETSKIH PISACA.

MAGISTRIRALA JE NA ODSEKU ZA OPŠTU KNJIŽEVNOST FILOLOŠKOG FAKULTETA UNIVRZITETA U BEOGRADU. PRVA SRPSKINJA KOJA JE DOKTORIRALA NA UNIVERZITETU PRISTON (SAD). PREDAVALA JE ISTOVREMENO NA PRISTONU I RATGERS UNIVERZITETU I BILA GOST-PREDAVAČ NA HARVARDU, KOLUMBIJI, AJOVI I DRUGIM UNIVERZITETIMA. ČLAN JE UDRUŽENJA KNJIŽEVNIKA SRBIJE, SRPSKOG KNJIŽEVNOG DRUŠTVA, SRPSKOG I AMERIČKOG PEN-A I AKADEMIJE AMERIČKIH PESNIKA. PROGLAŠENA JE OD DVE SVETSKE KNJIŽEVNE ORGANIZACIJE ZA AMBASADORA KULTURE, HUMANOSTI I DOBRE VOLJE U SRBIJI I SVETU, NOSI JEDINSTVENU TITULU GLOBALNE IKONE POEZIJE.

U JUNU 2023. U NAPULJU, SVEČANO JOJ JE URUČENA VELIKA NAGRADA „DEVET MUZA” ZA IZVRSNOST U SVETSKOJ KNJIŽEVNOSTI. OVA INTERNACIONALNA NAGRADA SE DODELJUJE POZNATIM LIČNOSTIMA IZ SVETA UMETNOSTI, KULTURE I MEDIJA.

U NOVOM, KAPITALNOM IZDANJU „ŽENE NA TLU SRBIJE OD PRAISTORIJE DO SAVREMENOG DOBA”, MAJA HERMAN SEKULIĆ JE UVRŠTENA MEĐU 10 NAJUTICAJNIJIH ŽENA U KNJIŽEVNOSTI OD JEFIMIJE DO DANAS.

ŽIVI NA RELACIJI BEOGRAD-NJUJORK.

Radili ste doktorat o Džojsu, Džojsovac ste na jedan način. Šta vam je Džojs doneo u vašem spisateljskom radu?

Za mene je Džojs veoma značajan pisac. Prvi put sam ga čitala sa 16 godina, kada pola nisam razumela, ali nešto je ostalo od tog čitanja. Onda sam imala priliku da radim sa Voltonom Litsom, mojim mentorom sa Prinstona, koji je jedan od glavnih poznavalaca modernizma i samog Džojsa i jedan od pet urednika prvog kritičkog izdanja Uliksa, tako da sam prvi čovek na svetu koji je pisao po kritičkom izdanju Uliksa jer sam imala sreće da mi ga moj mentor, čuveni teoretičar i profesor, donosi u šipovima. Značaj toga ćete shvatiti ako znate da je Džojs imao velike neprilike sa Uliksom, mislili su da je to suviše lascivan tekst i mnogi su odbijali da ga štampaju. Na kraju je knjiga štampana u Parizu i svi slovoslagači, koji nisu uopšte znali engleski jezik, napravili su strahovito mnogo grešaka i mi smo čitali knjigu u prevodima sa svim tim greškama, a neki od nas i u originalu. Verovatno iz tih razloga, pošto sam sve radila u originalu i imala to kritičko izdanje, ja sam ne na neki način nego na svaki način – Džojsovac. I kao što su rekli u akademskim krugovima, verovatno sam postala jedan

od najvećih stručnjaka za Džojsa u ovom delu Evrope. Međutim, bili su šokirani kada sam im rekla da se moja katedra za svetsku književnost u Beogradu nije setila da me pozove da održim bar jedno predavanje, jer se kod nas često dešava da se ne iskorišćava ono što bi moglo da nas unapredi! Da se vratimo na Džojsa - ne vidim baš direktan njegov uticaj na mene, ali sam čitajući ga dobila najviše kriterijume koje čovek može da ima u književnosti i to je možda i moja prednost, a možda i problem, jer mi je teško da se posle takvih dela, koje sam dubinski ili kako se to kaže izbliza čitala, bavim nekim šund tekstovima koje kod nas imaju veliku popularnost.

Prva ste i jedina Srpkinja koja je doktorirala na američkom univerzitetu u Pristonu. Rudarski posao ili vam je išlo lako?

Prinston je već desetak godina uzastopno najbolji univerzitet u Americi u Ivy league, gde su najstariji univerziteti i uvek je trka između Harvarda, Jela i Prinstona. To je velika privilegija, ali i veliki teret jer ste u strašnoj konkurenciji. Kada sam radila doktorat 80-ih, tada su se radili pravi doktorati i to jeste rudarski posao. Bila sam na komparativnoj književnosti i to je non-stop istra-

živanje gde smo se svi koji smo radili doktorate iz raznoraznih oblasti sastajali u ponoć u baru koji smo zvali De-Basement, pošto je bio u podrumu, a istovremeno je bio toliko loš, kao i vina koja su se služila u plastičnim flašama. Tu smo dolazili posle ponoći, jer je biblioteka radila do ponoći. Sećam se da kada sam dolazila da vidim majku u Beogradu pet godina ni o čemu drugom nisam ni uspevala da govorim sem o svom doktoratu. Lepo ste to rekli, bio je to rudarski posao.

Kako je misliti i pisati na dva jezika? Mada uglavnom pišete na srpskom jeziku.

Verovatno zbog toga možete na prste jedne ruke da izbrojite pisce koji mogu da pišu na dva jezika i to je bila jedna od važnih zajedničkih tema sa mojim velikim prijateljem, pokojnim Nobelovcem i velikim rusko-američkim pesnikom, Josifom Brodskim. On je isto imao taj problem. On je kao i ja vrlo lako pisao eseje na engleskom, dok je poeziju pokušavao i uspevao kao i ja. Nekad mi neka pesma prosto izađe na engleskom, ali uglavnom pišem na srpskom, jer je to ipak moj maternji jezik. Sa druge strane, koliko je to teret toliko je i privilegija i neka vrsta samodiscipline. Tu se sada pozivam na ono što znam o Semjuelu Beketu koji je namerno pisao na francuskom zato što je smatrao dve stvari – prvo, da je Džojs uništio engleski jezik, pa je posle njega teško pisati na engleskom; a drugo, francuski je kod Beketa izazvao samodisciplinu, što je vrlo važno kod pisanja. Kada pišete na stranom jeziku koga zaista dobro poznajete (ja sam od četvrte godine učila engleski, a on je bio i prvi jezik koji sam naučila da pišem, tek sam sa šest godina naučila da pišem srpski), morate duboko da razmislite o svakoj reči, i o konstrukciji, i o značenju. Kada pišete na svom maternjem jeziku, vi ste ležerni, tako da je to velika prednost i zato mislim da je jedini koji je stvarno uspeo u tome Vladimir Nabokov, koji je kao stilista postao uzor jednoj generaciji najvećih američkih književnika. Zato meni nije mnogo teško da pišem prozu i eseje na engleskom jeziku. Ja sam do desete godine odlično znala engleski, ali sam mislila da sam ga zaboravila, međutim to negde sve ostaje.

Kako se odlučujete za temat o kojem ćete pisati?

To može da bude bilo šta, može da bude neka reč, scena, slika, ali isto tako desilo mi se više puta u poslednje vreme da na neki način teme biraju mene, recimo moja poslednja knjiga, roman o Mileni Pavlović Barili. Nisam ni sanjala da o tome pišem, ali desilo se da su me kontaktirali iz fondacije Barili smatrajući da bih bila prava

osoba da je na neki način lansiram, što sam donekle i uspela i onda sam počela da spoznajem neke čudne koincidencije i paralele. Na primer, nekih mesec dana pre nego što mi je naručena knjiga, preselila sam se u istu ulicu preko puta njene kuće koju sam mogla da vidim sa svog 20 sprata i da prolazim na istom ćošku, na istom prelazu, svaki dan pedeset puta. Zatim otkrivam da je moj deda, koji je bio čuveni slikar Minhenske škole, studirao tamo i pobegao u Pariz otprilike iz istih razloga iz kojih je i Milena. Sećam se činjenice kada sam se preselila tu, još ne znajući da ću da pišem knjigu, da sam imala sam čast da izađem u knjizi Ikone stila Srbije, u izdanju Zepter BookWorld, i da me je dvoje novinara posle promocije pitalo ko je za mene ikona stila i oba puta odgovorila sam isto - Milena Pavlović Barili. Tako da je tu već bilo bezbroj podudaranja i divnih koincidencija o kojima više možete čitati u knjizi o Mileni, a koje zovem „znakovi pored puta”.

Šta vas oduševljava kada bojite svoje junake i junakinje epitetima, pričama u koje ih stavljate?

Uživam u moći književne umetnosti koja rečima može da oboji i osenči lik i stvori portret koji živi zauvek.

Da li ste vi naš književni most između Srbije i Amerike? U svet ste krenuli zbog znanja, kulture...

Jesam književni most, ali ne samo između Srbije i Amerike, jer sam živela u celom svetu i u poslednje vreme neke zaista velike kulture su me takoreći usvojile. Nedavno sam se vratila iz Napulja gde sam dobila veliku interkontinentalnu nagradu za Izvrsnost u svetskoj književnosti. Pre toga sam imala dve promocije romana o Mileni u Parmi i Bolonji. U Italiji sam dobila šest nagradaza svoju poeziju četiri nagrade, a roman o Mileni je početkom godine bio proglašen i za najbolji strani roman. Potom sam, nema tome ni mesec dana, imala inauguraciju međunarodne Akademije etike, čiji sam potpredsednik, sa sedištem u Indiji. Indija mi je odala sve moguće počasti kao ambasadoru kulture i kao Globalnoj ikoni poezije, dve knjige su mi tamo izdate, a moja knjiga o Tesli treba uskoro da izađe na hindu jeziku, što je za nekih pola milijarde čitalaca. U Kini sam dobila prvu nagradu za poeziju na najvećem poetskom takmičenju na svetu pod nazivom „Put svile” u Pekingu, a zatim je poznata multimedijalna umetnica, Kineskinja Feji Kvin, moju poeziju uvrstila u knjigu čuvenog kineskog umetnika na temu „srce lotosa”, koja je sada izložena u Mu-

zeju moderne umetnosti u Šangaju. Moji mostovi između raznih kultura su tako građeni preko 30 godina i ja sam po svim statističkim i drugim merilima danas verovatno naš najviše nagrađeni umetnik, ne samo pesnik ili književnik, u svetu.

O Tesli ste pisali sa ulica Njujorka, a ne iz biblioteke. Činjenicama ste potkrepili i približili Teslu 21. veku kojem i pripada. Koliko je moćno i živo pisati sa terena?

Kao i kod romana o Mileni, to je bio predan istraživački rad, a tome da sam se u jednom trenutku okrenula doživljaju grada doprinela je i sama pandemija - odjednom su sve biblioteke i muzeji bili zatvoreni i ja sam došla do ponovnog zaključka da u Njujorku uopšte nema ništa o Tesli, sem tog jednog kutka i jedne uličice, dela ulice koja se zove Nikola Tesla, ali da je on svuda oko nas. Kada sam išla u muzej grada Njujorka, gde je on živeo i stvarao 60 godina, nisam našla ni jedan podatak, sem da je Tomas Alva Edison organizovao takmičanje koga će maltene pre da ubije struja i izazvao je smrt slona želeći da dokaže da je Teslina struja smrtonosna, a njegova sigurna i bezbedna. Moja knjiga je nešto što nisam ni sanjala da ću pisati i onda sam dobila inspiraciju jer je zadatak kongresa o Tesli bio da na neki način pokušamo da približimo Teslu srednjoškolcima kroz neki priručnik za američke srednje škole u kojima on nije prisutan. Htela sam da napišem pristupačnu knjigu za srednjoškolce, ali i za nas koji nismo ni fizičari, ni elektrotehničari, ni elektroinženjeri i tako je to i pisano bez nekih velikih književnih pretenzija nego da bude jasno i zasnovano na činjenicama, što mi je bilo veoma važno. Zamolila sam dugogodišnjeg direktora Teslinog muzeja da mi bude savetnik jer je jedan od mojih ciljeva bio da se knjiga bazira isključivo na činjenicama, da napišem pitak tekst i o ličnosti Nikole Tesle i o njegovim ogromnim dostignućima koji su stvarno bliži 21. veku, jer on jeste otac 21. veka mada je živeo u 19. i 20. veku, a glavne pronalaske napravio u 19. veku.

U junu, u prelepom ambijentu napuljskog istorijskog pozorišta Diana, svečano vam je uručena velika nagrada „Devet muza” za Izvrsnost u svetskoj književnosti. Ova internacionalna nagrada se dodeljuje poznatim ličnostima iz sveta umetnosti, kulture i medija. Kakav je utisak?

To je zaista bila velika čast, jer je od stranaca nagrada dodeljena meni i multimedijalnom španskom umetniku, Huanu Barselu. Dodeljene su još neke nagrade poznatim imenima italijan-

ske kulturne scene iz raznih oblasti i sve je bilo propraćeno božanstvenim napolitanskim pesmama, operskim arijama, performansima. Moram i da se pohvalim da sam i od Udruženja književnika Srbije dobila nagradu za životno delo, kao i u Indiji.

Šta biste poručili mladim piscima koji su tek uzeli pero/tastaturu u ruke?

Sve što napišete ostavite da se malo ohladi i onda redigujte i redigujte i budite sami svoj kritičar, to je najvažnije. Ono što vidim da se na društvenim mrežama dešava, na Fejsbuku posebno, jeste da se svako samoproglašava pesnikom i iz prve ruke objavljuje, čak i na jezicima koje uopšte ne poznaje, kao na primer na engleskom, u Gugl prevodu, a jedva ima neko srednjoškolsko znanje i to se onda i nagrađuje i hvali među pratiocima. Ako želite da budete ozbiljan pesnik ili pisac, morate da budete jako kritični prema sebi i da pustite da to malo odstoji. Mnogo čitajte jer je to najbolja škola i objavite - nemojte da čuvate u fioci, jer kako kažu - možda su najbolji romani na svetu u nekoj fioci, ali za njih niko ne zna.

Tema julsko-avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Veliko plavetnilo“. Na šta vas asocira ovaj naziv i gde vas povlači plavo? U kakve dubine i osećaje?

Nebo i more. I okean na kome sam provela dosta vremena, koji je surov i nije toliko plav. Moj glavni element je voda. Plivač sam i to je za mene zen. Voda je moj zen.

PHOTO: IZ PRIVATNE ARHIVE LAZARA AVRAMOVSKOG

ON, OSTVAREN I USPEŠAN

MUZIKA KAO DAR

KOJI DOTIČE DUŠU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE LAZARA AVRAMOVSKOG

LAZAR AVRAMOVSKI, KOMPOZITOR, PRODUCENT, ARANŽER. ROĐEN JE U

PROBIŠTIPU, MALOM MESTU U MAKEDONIJI. SVOJ ŽIVOT JE USMERIO KA

MUZICI I LJUDIMA KOJI JE NOSE U SEBI. IZAZOV MU JE DA IZVORNE NA -

RODNE PESME REARANŽIRA SVETSKIM MUZIČKIM JEZIKOM I NARACIJOM

POPULARNIH STILOVA MUZIKE – JAZZ, DISCO, FUNK, LATINO.

TRENUTNO RADI NA NOVOJ OBRADI MAKEDONSKE NARODNE PESME U DIS -

CO-SOUL-FUNK ARANŽMANU U KOJOJ UČESTVUJE VELIKI BROJ MUZIČARA

I GLUMACA.

Posvećen si muzici. Šta je ona za tebe?

,,Muzika” – pokušavam da sebi umetnem neki osećaj antičkog doba kada je pojam MUZIKA bio sveobuhvatan, kada je u krilu svom držala dramu, matematiku, astronomiju, arhitekturu, pevanje, sviranje, sastavljanje pojedinih segmenata svih pomenutih disciplina u jedinstvenu metafiziku – muziku. Danas je opera kao forma tog zajedništva donekle uspela da održi taj balans metafizike gde muzika još uvek ima glavnu reč. Muzika je za mene uvek bila nešto što ne mogu da zadržim u sebi. ,,Dar, talent - ,,talant” (moneta) koju treba umnožiti na način da dodirne dušu slušaoca, da jednostavno bude triger za razmišljanje o lepom, dobrom, živom, radosnom i tužnom. Da li u tome uspevam - s jedne strane da izrazim svoju emociju kroz paradigme estetske punoće i s druge strane u kojoj meri to dodirne dušu i emociju slušalaca - nemerljiva je kategorija jer se radi o suptilnom momentu te interakcije. Svakako neću da glumim lažnu skromnost - mnogo bi mi značilo da moja muzike dopre do što većeg broja ljudi.

Koliko si radio i stvarao za vreme korone?

Ah, korona, nesrećni inženjering sodomita. Kod muzičara i uopšte umetnika svih pravaca, taj deo zatvaranja i nije mnogo toga poremetio - umet-

nici su uglavnom izolovana bića kad je u pitanju momenat stvaranja, tako je i kod mene. Bio sam malo usmeren ka amaterskom slikarstvu i grafici. Taj inženjering jedino mi je otvorio oči da pobegnem iz grada i napravim vilu na selu gde i sad živim, stvaram i uživam u prirodi. Ne razmišljam da se opet vratim u grad.

Na čemu trenutno radiš? U kom pravcu ide tvoja kreacija?

Od kako sam završio jedan deo soundtracka “Nije sve krv na Balkanu”, u režiji Antonija Mitrikeskog, sad sam malo, tako da kažem, skrenuo s puta i počeo da rearanžiram stare makedonske pesme Hoću da dam neki lični pečat tom rearanžiranju i malo moderniji zvuk (jazz, disco, funk, soul, latin jazz, tango), da približim izvorne makedonske pesme mlađoj populaciji, da bar probudim interesovanje kod njih da malo dublje istraže izvor određene pesme, njene interpretatore, ritmove makedonskog muzičkog folklora, rubato vokalne interpretacije kako bi održali tradiciju i poželeli da se urade bolje estetsko-umetnički izražene kompozicije. S druge strane, meni je izazov da izvorne narodne pesme rearanžiram svetskim muzičkim jezikom i naracijom popularnih stilova muzike – jazz, disco, funk, latino. Neke pesme u meni bude izazov da se veoma prikladno može izvajati sasvim nov sound, stilizovan i popularan.

Pre nekoliko meseci sam završio snimanje i produkciju pesme “Izlegol neven Pejo po Šar planina”, koja je uspešno doživela svoju premijeru i oduševila makedonsku i balkansku publiku. Na moju veliku radost, naši domaći glumci Žaklina Stevkovska, Vlado Jovanovski i Senko Velinov, čim su čuli aranžman, odmah su prihvatili da u pesmu donesu jazz notu. Radili smo malo duže od uobičajenog, jer je u interpretaciji i produkciji pesme učestvovalo oko 50 glumaca i muzičara iz gudačkog orkestra, jazz trija, mešovitog hora itd. koji su dali delić sebe. Na kraju priče o ,,Neven peju”, dogovarali smo još jednu interpretaciju na već urađenom aranžmanu sa Rambom Amadeusom i Svetlanom Jovanovskom koja će uskoro biti realizovana.

Trenutno radim na novoj obradi makedonske narodne pesme u disco-soul-funk aranžmanu, u kojoj takođe učestvuje veliki broj muzičara i glumaca. To će, po mom mišljenju, biti veoma zanimljiv i prijemčiv sound. U prethodnoj obradi smo istovremeno, dok je trajalo snimanje, uradili dokumentarni video koji se fino uklopio u celu priču. Ovoj obradi će biti potreban spot koji treba da odrazi istovremeno i stil obrade i naš folklor. Radimo polako i svi uživamo u tome. Rekao bih da je uživanje u produkciji pesme light-motiv za dalji rad.

Ko su muzičari sa kojima najviše voliš da sarađuješ?

SVI MUZIČARI koji u sebi nose muziku.

Kad je u pitanju izbor muzičara, obično sama priča, stil muzike dovede prave muzičare na pravo mesto. Uglavnom su to ljudi koji su pre svega moji prijatelji i majstori svog stila i zanata, poznaju muziku na način koji bi zadovoljio sve moje

ideje. Nije dovoljno da se interpretira notni zapis, već da pričamo našim jezikom, da osećaju dinamiku zbivanja u samom aranžmanu i dodaju svoju emociju i iskustvo u interpretaciju. To su divni ljudi koji imaju srce i dušu čoveka koji je uporan da čini samo dobro, iako žive u vremenu zveri.

Koja muzika najbolje prolazi na bivšem YU prostoru?

Ja se lično ne vodim tom paradigmom da osvajam publiku i prostore, jednostavno radim i uživam. Ono što najbolje prolazi na bivšem YU prostoru u stvari nije najbolje što muzika može da ponudi. Moja generacija je uživala u prilično recenziranoj muzici koja je istovremeno bila stilski, umetnički i esteski izražena. Sećam se kovanice bivšeg socijalnog sistema za klasičnu muziku,,ozbiljna muzika”, koja je u svojoj suštini trebala da nametne granice običnom čoveku da se time ne bavi, sa čim se u suštini i potajno slažem, jer je bavljenje običnog čoveka klasičnom muzikom recept za njeno relativizovanje i nespretnu intervenciju. Danas na prostoru bivše države imamo perverziju koja sebe naziva muzikom - distorziju vokala i instrumenata, mešanje baba i žaba u aranžmanima, sastavljaju nesastavljeno i pritom promovišu taj sastav kao neku novu paradigmu. Dekadencija je u muzici i to prolazi na prostorima bivše Jugoslavije. Pored tog naboja muzičke dekadencije, simfonijske i operske kuće paralelno doživljavaju svoj preporod. Sve je više publike koja ide na simfonijske koncerte i operske predstave. Možda je to pomodarstvo koje bi trebalo da ličnost svrsta tamo ili ovamo, ali je ipak podatak koji daje nadu da će se profililisati neka nova generacija koja će imati mogućnost da razgovara o ukusima.

Šta je ono što te inspiriše dok stvaraš?

Nikad nisam tačno prepoznao momenat inspiracije da bih mogao konkretno da odgovorim na ovo pitanje. Veliki kompozitor Enio Moriconne je u svom zadnjem soundtracku The Hatefull 8 koristio narativ komponovanja Dimitrija Šostakoviča u Jedanaestoj simfoniji. Sam Šostakovič je koristio narativ komponovanja Morisa Ravela u Boleru i taj uticaj je bio triger za njegovu predivnu Sedmu simfoniju. Živimo u vremenu dostupnosti informacija kada je skoro nemoguće da čovek usmeri svoj rad na nepomućenu autentičnost. U podsvesti stvaralaca su zapisane informacije viđenog, čuvenog, doživljenog, koje na neki način izrode kreaciju koja ipak ima uticaja. Ja sam takođe podložan takvim uticajima i narativima komponovanja gde je momenat inspiracije relativna stvar. Možda je triger ili ideja neki motiv iz života, neka emocija, neko dešavanje, ali je glavni motiv - ljubav prema muzici.

Gde vidiš sebe za pet godina?

Pet godina je period u kom planiram da završim neke započete projekte poput dramskih komada i jednog soundtracka, a paralelno sa tim radim na obradi narodnih pesama i izdavanju albuma tih obrada. Obim i zahtevnost projekta iziskuje menadžerisanje i produkciju koja bi stala iza svega pomenutog, tako da u isto vreme planiram da angažujem menadžersko-produkcijski tim.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR POETRY

RIALTO

Ја сам само сена неумирене радозналости, Пламен отменог пркоса и увиђавне дрскости, Јурим махнито кроз палате неусахле глорије, До венчаног мора животворних снова, Где се у болној и руменој чежњи растварам, Непоколебљив, уверен и пронађен, У хиљаду и шест стотина капи визија моћи, страсти и лепоте.

Час тако дрско горд у пелерини истока, Јашем у пркосу откривене вечности, На дивљој рици господара трга, Час сам слани мрак и носим маску кондотијера,

У оклопу части витлам мачем безумне авантуре,

И бежећи од бесних трагача у црном, Оданих само Марку, пурпуру и рогу, Нехајно заводим под сводовима палата, Уморна безнађа патрицијских ноћи У маглену зору, изнад мртвог песка,

Заклет да браним дом еванђелисте и здравља, Нестаћу у досади , чудно и ненадано, Потопљен у пени и крви Негропонтеа, Оживеће ме ,избоденог чежњом славе, љубави и снова, Пркосна верност последњег Гонфалона. Тако овенчан, дарован, уморан и сам, У лимбу битака, балова, тајни и страсти, Утонућу у сан од пејзажа острва и река, И презирући мир издаја, злата и млаких срца, Чекаћу хук, рику, звона и ватре, Да опет браним љубав, част, заносе и двор Ти ћеш са зимом непланирано доћи, Вући ће те речи ненаметљивог обожавања, Журићеш до моста од илузија и сећања, Што у белој дуги спаја синове лагуна, Где ћу уснуо у жељи за тобом и славом града, Чекано пробуђен крилом мога заштитника,

PHOTO: UNSPLASH.COM

Чути срце душе севера Сјкавоније

И тако, омамљену лепотом и нејасном слутњом , Гануће те тужбалице зелене воде,

И оштра нежност далеких

балканских брда,

Што у буци одланчена ломи, Све окове опрезности, логике и утабаних стаза

И ту ,где се исписују границе непомирљивих оданости, Распршиће се најнежније на свету, На твом словенском образу аурорног сјаја, Све моје ћудљиве запитаности и смешни немири,

бонаци чеканог олакшања.

И тада,у калеидоскопу карневала и растопљеног времена, Сама ,зачуђена и лепша него икад, Са отменом руком на белом Rialto, Коначно ћеш разумети , пренута из маште , Смешећи се Јадрану, Леванту и Сунцу, Ову упорну љубав и верност у срцу, Оданог војника вечне Сињорије.

ЈОВАН ПАЛАЛИЋ

PHOTO: TATJANA BAŽALAC

REFRESH YOUR BAG

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: TATJANA BAŽALAC

MODNA INTERPRETACIJA

UMETNOSTI - UMETNOST TORBI -

DRAGANA MIRČETIĆ, PREDUZETNICA, VLASNICA I KREATIVNA DIREKTORKA BRENDA

„ARTE&BELLEZZA“ AUTHENTIC HANDMADE. DIZAJNERKA NAKITA OD KOŽE, POLUDRAGOG KAMENA, KOŽNIH TORBI I KAIŠEVA. ŽENA OD STILA I UKUSA, KOJA

SVOJOM AUTENTIČNOŠĆU I AKSESOARIMA BOJI SRPSKU I ITALIJANSKU MODNU SCENU. U POSLEDNJE DVE GODINE, NAPRAVILA JE VELIKI USPEH UČESTVUJUĆI NA

SAJMOVIMA MODE �������� �������������� & ������������ �������������������� U ����������U, NEDELJI NAKITA U RIMU, NA GRUPNOJ IZLOŽBI U �������������� ������������������, NEDELJA NAKITA U MILANU „������ ������ ���� ���������������� ������������“.

„Ovo je nova era mode – nema pravila. Važna je individua i lični stil“ Alexander McQueen

ČLAN JE UDRUŽENJA LIKOVNIH UMETNIKA PRIMENJENIH UMETNOSTI I DIZAJNERA SRBIJE.

„Dragana Mirčetić svojom kolekcijom predstavlja jedinstvenu fuziju dizajna, mode i umetnosti. Tragajući za novim formama, oslobodivši svoj kreativni potencijal i koristeći najkvalitetniju vrstu italijanske kože kao izražajno sredstvo, umetnica je pomerila granice savremene primenjene umetnosti. U svaki komad je ugradila lični, prepoznatljiv autorski rukopis, čime je potvrdila visoku pozicioniranost svog brenda “Arte&Beleezza“ na domaćem i internacionalnom modnom nebu. Inspiraciju za kolekciju je pronašla u svedenim geometrijskim oblicima kvadrata, kruga i trougla. Cela kolekcija se temelji na vrhunskoj preciznosti tehničke izvedbe, pažljivo odabranoj skali boja, znalačkoj konstrukciji formi i volumena, profesionalnom tretiranju površina i čistim linijama. Njeni modni detalji nemaju samo utilitarnu funkciju. Oni su definitivno po svim para-

metrima prave umetničke kreacije, vajarska dela koja kao eksponati vrhunske estetske vrednosti mogu naći svoje mesto u prestižnim svetskim muzejima savremene umetnosti“, ističe Maja Škaljac Stanošević, istoričarka umetnosti.

Nakon dve samostalne izložbe autorskog nakita u Srbiji, učestvovala si na sajmovima nakita u Milanu i Rimu. Šta je ono čime si osvojila Italijanke?

Moje pojavljivanje na nedeljama mode/nakita u Rimu i Milanu, kao i sajmu mode u Milanu, poslednje dve godine mi je donelo prepoznavanje na modnoj sceni Italije. Italijanke tačno znaju šta mogu da očekuju od mene kada je u pitanju stil nakita i torbi. Torbe „A&B“ su ručno izrađene od visokokvalitetne prave italijanske kože i predstavljaju sinergiju veštine izrade i kreativnosti.

Italijani umeju da cene i prepoznaju izradu i vrhunski dizajn.

Kako bi opisala svoj stil u kreacijama torbi i nakita? Po čemu si prepoznatljiva?

Umetnost i moda su suštinski povezane. Moda je nosiva umetnost. A&B Autentic Handmade predstavlja spoj kreativnosti i slobode, kao i umetničkog izraza kroz izradu i saradnju sa našim i italijanskim vrhunskim zanatlijama, umetnicima. Iz tog razloga, možemo reći da su aksesoari A&B authentic handmade mala umetnička dela. Prepoznatljiva sam po formi i bojama. Forma je precizna, jasno određena kao matematička formula, a boja je jezik kojim ta torba govori i predstavlja se. Stil me je uvek odavao i vodio u neslućenom pravcu. Kada živite sebe kroz rad, onda se to i prepoznaje.

Da li je za naše kreatore težak proboj u inostranstvu?

Treba puno hrabrosti za iskorak i biti deo sveta koji diktira trendove. Jako je teško probiti se u inostranstvu. Arena je otvorena za sve, ali vidljivost i uspeh donose autentičnost i jedinstvenost brenda. Moj rad je tamo prepoznat kao takav, posebno u Italiji i jako sam srećna zbog toga.

Ostvarila si značajan i lep uspeh u Italiji.

Koji je sledeći cilj?

Moji sledeći stvaralački koraci usmereni su ka Berlinu i Londonu. Moje kožne torbe pričaju tim jezikom stila. Tačne, precizne, jasne, autentične. Mnogi ih vide na njihovim sajmovima mode kao deo cele priče, aksesoare koji tamo imaju svoje mesto. Engleskinje i Nemice već su ih kupovale na izlaganjima u Milanu i dobila sam puno komplimenata za ono što sam predstavila. Moje srce se raduje jer se moj rad prepoznaje i širi dalje.

Koja će boja biti u trendu ovoga leta?

Pratim intuiciju i volim boje, pa kada završim skicu torbe i njena geometrija bude postavljena, tačno znam koje boje ona mora da bude. Nije mi bitno šta je u trendu, bitno je da ta boja osvaja kroz formu i sopstvenu moć i da žene požele da ih ponesu.

Torba kao statement posebno pozove ženu kojoj pripada. Veliki brendovi slepo prate trendove boja, ja ih ne vidim tako i sa hrabrošću sam iskoračila na drugačiji način.

Imam osećaj kao da si izostavila srpsku scenu. Čekamo tvoj povratak. Gde će nakit i torbe moći da se nađu u Beogradu?

Poslednje dve godine sam više bila prisutna na međunarodnoj modnoj sceni. Planiram autorsku izložbu torbi u Beogradu. Biće to sasvim drugačije predstavljanje. Moje torbe su umetnost za sebe. Jednom kada inspiracija sazri, nemoguće je ignorisati je i potisnuti. Tragam za adekvatnim prostorom koji će biti netipična forma galerije i koja će zadovoljiti uslove postavki mojih torbi.

Kada se osvrneš unazad, da li si zadovoljna pređenim putem i šta je ono što želiš da ostvariš?

Prezadovoljna sam onim što sam postigla za kratak vremenski period i tim uspehom sam motivisana da dalje koračam. Iskreno, doživljavam ga i kao obavezu usled ukazanog poverenja i podrške koju dobijam „napolju”.

Želim da budem inspiracija i asocijacija ženama koje žele da ponesu neku autentičnu, svetski dizajniranu modnu torbu koja sama govori. Torbe su stvorene za specifičan tip dama koje su spremne da hrabro ponesu ove unikatne modele ručne izrade, izdvajajući se tako od uniformisanosti kojima se povinovao nemali broj pripadnica lepšeg pola. Suptilno tananim nitima spajam umetnost i modu, nudeći svoj doživljaj ove dve oblasti koje se uspešno prožimaju u mojim najnovijim radovima.

Tvoja formula uspeha.

„Nismo rođeni ni kao pobednici ni kao gubitnici. Svi imamo mogućnost IZBORA” - neko je jednom rekao i apsolutno se slažem sa tim.

Rad donosi vidljivost, motivaciju, uspeh, prepoznatljivost i proboj. Rad je sve i u mom slučaju. Da biste došli do cilja, morate imati viziju, vredno i jako puno raditi. Tako da rad, rad i samo rad - podvlačim.

Tema julsko-avgustovskog broja nosi naziv „Veliko plavetnilo“. Kako ti vidiš plavu boju?

Pa, ovo je fenomenalno. Moj sledeći rad upravo se bazira na toj boji. Sve nijanse plave biće zastupljene kao boja mojih torbi. Plavo me osvaja, obuzima, zavodi. Volim plavu boju i iz nje izvlačim energiju, ona je nekako i formalna i vesela i snažna, baš onakva kakva je posebna žena. Plava boja italijanskih mora koja su moja kreativnost i inspiracija.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR HYART

HYART PROJEKAT HOTELA HYATT REGENCY U BEOGADU

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: ARHIVA HYATT REGENCY BEOGRAD

ZAFIRIS LAMPADARIDIS, GENERALNI DIREKTOR HOTELA HYATT REGENCY BEOGRAD, ZAPOČEO JE SVOJU KARIJERU U GRAĐEVINSKOJ INDUSTRIJI 1994. GODINE I BIO JE ANGAŽOVAN NA MNOGOBROJNIM INTERNACIONALNIM PROJEKTIMA U SEKTORU ZA PROIZVODNJU ELEKTRIČNE ENERGIJE U GRČKOJ. U HOTELIJERSTVU JE OD 1999. GODINE. RADIO JE U RUMUNIJI, POLJSKOJ, GRČKOJ, A PROTEKLIH 10 GODINA ŽIVI I RADI U BEOGRADU. TOKOM 2017. POSTAO JE GENERALNI DIREKTOR HOTELA MERCURE BELGRADE EXCELSIOR, GDE JE VELIKIM RADOM DOPRINEO OTVARANJU I UPRAVLJANJU PRVOG ACCOR HOTELA U SRBIJI. OD APRILA 2021. ZAFIRIS LAMPADARIDIS JE GENERALNI DIREKTOR HOTELA HYATT REGENCY BEOGRAD.

Hotel Hyatt Regency Beograd je od nedavno krenuo sa umetničkim projektom HyArt u kojem je na jedinstven način uskladio lepotu umetničkih dela savremenih srpskih umetnika sa dugogodišnjom tradicijom hotela Hyatt Regency Beograd. Kako ste došli na ideju i šta je vodilja ovog koncepta?

Umetnost predstavlja neiscrpni izvor inspiracije, koji stvara nove dimenzije oplemenjujući stvarnost i proširujući naše vidike. Samim tim kroz jedinstveni koncept HyArt projekta kroz koji u našem gandioznom lobiju prezentujemo umetnička dela srpskih umetnika, svakog meseca iznova težimo povezivanju sa lokalnom zajednicom. Fuzijom vrednosti kojima se vodimo, nastojimo da pružimo podršku umetnicima i uvažimo njihov fantastičan rad, a kroz humanitarni karakter projekta pružimo pomoć onima kojima je najviše potrebna.

Ko se do sada predstavio od umetnika i čije izložbe se planiraju do kraja godine?

Prva umetnica koja je predstavila svoje radove u okviru HyArt projekta jeste TKV, unevši na autentičan način lepotu street art umetnosti u naš lobi. Zatim, umetnica Nataša Komatina, dočarala je svojim fotografijama čari prirode i proleća. Marija Šavija je, potom, svojim umetničkim delima predstavila magiju apstraktne umetnosti kroz svoju izložbu.

Trenutno je aktuelna četvrta izložba po redu, koja predstavlja grupnu izložbu fotografija ostvarenih umetnika Tomislava Peterneka, Imre Szaboa, Gorana Kukića, Nina Rakićevića, Željka Sinobada i Igora Mandića. Fotografije odlikuju svevremenost i izražavanje apsolutne stvarnosti kroz zadržavanje realističnosti prikazanih scena, koje predočavaju značaj jednog vremena i njegovih junaka.

U narednom periodu, planirano je ostvarivanje novih saradnji sa brojnim umetnicima, kroz koje nastojimo da održimo tradiciju spajanja lepote moderne umetnosti i duge istorije našeg hotela. Voleli bismo da umetnike koji nas očekuju u narednom periodu za sada sačuvamo kao faktor iznenađenja i sa nestrpljenjem iščekujemo svaku novu izložbu.

Šta je za vas umetnost i koje umetnike volite?

Umetnost za mene predstavlja neiscrpan izvor inspiracije. Smatram umetnost izuzetno važnom jer omogućava izražavanje, podstiče kreativnost i povezuje ljude širom kultura i vremena. Ona je za mene univerzalni jezik koji prevazilazi granice i komunicira sa ljudima na emocionalnom, intelektualnom i duhovnom nivou, oplemenjujući nas na načine koji su jedinstveni za svakog pojedinca. Prikazuje dublje značenje i lepotu sveta oko nas, izvodeći nas iz svakodnevnih rutina i otvarajući nove perspektive.

Pet ikoničnih slikara imaju posebno mesto u

mom srcu, jer njihova dela u Narodnom muzeju u Beogradu uvek uspevaju da me inspirišu i očaraju. Realizam Paje Jovanovića vodi nas u neka davna vremena, dok ruralne scene Uroša Predića bude osećaj nostalgije. Specifični potezi četkice Nadežde Petrović i živopisne boje Save Šumanovića pozivaju na divljenje. Na kraju, majstorstvo kompozicije Milana Konjovića nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jedinstveni stil svakog umetnika i njihova sposobnost da izazovu emocije je razlog zašto su mi omiljeni. Njihova dela ne samo da odražavaju bogato kulturno nasleđe Srbije, već me podsećaju na dubok uticaj koji umetnost može imati na naše živote.

Gde vidite srpsku umetnost u odnosu na svetsku?

Srpska umetnost je dragoceni deo bogate globalne kulturne baštine. Ističe se po svojoj autentičnosti, duhovnosti i raznovrsnosti izraza. Pored lokalnih priča, donosi i univerzalne teme koje dotiču ljudska iskustva i emocije, na jedinstven i vrlo inspirativan način.

Srpski umetnici su doprineli svetskoj umetnosti u mnogim pravcima i izdvojili se kroz istoriju svojom originalnošću, hrabrošću i istraživanjem novih stvaralačkih puteva. Pored estetskog zadovoljstva koje pružaju, svojim stvaralaštvom podstiču promišljanje, dijalog i pozitivne promene.

Smatram da srpska umetnost ima potencijal za visoko pozicioniranje na svetskoj umetničkoj

sceni, šireći svoj uticaj i doprinoseći povezivanju kulturama. Uz podršku i promociju talenata, srpska umetnost može nastaviti da se razvija i inspiriše, kako domaću publiku, tako i publiku širom sveta.

Nepune 3 godine ste generalni direktor hotela Hyatt Regency Beograd, kako ste zadovoljni učinjenim, a šta je ono što predstoji?

Tokom ovog perioda, izgradili smo snažne temelje, postavili visoke standarde kvaliteta i usluge i unapredili operativne procese. Kontinuiran rast i povećanje zadovoljstva naših gostiju, postignuća su koje smo ostvarili kao tim i neizmerno sam ponosan na to.

Naš posao je dinamičan i predstoji nam mnogo izazova i mogućnosti za dalji razvoj. Planiramo da nastavimo sa uvođenjem inovacija, fokusiranjem na unapređenje iskustva naših gostiju, kao i investiranjem u obuku i razvoj zaposlenih, podsticanjem kreativnosti i timskog rada i održavanjem dugo očuvane reputacije.

Sa osloncem na naše dosadašnje postignuće i sposobnost prilagođavanja promenama, verujem da nam predstoji perspektivna i svetla budućnost. Uveren sam da ćemo kao tim, uz odlučnost i posvećenost, prevazići sve izazove i uvećati uspehe u godinama koje dolaze.

YOUR EXHIBITION

ČITANJE PLAVE

Ali šta je to plavo „ja“ To okeansko zeleno „ja“

Nisu pratile danas već uobičajene puteve. Nisu tragale za sredstvima. Nisu se javljale na konkurse. Nisu sledile niti se prilagođavale trenutno aktuelnim i podržavanim temama. Nisu ni razmišljale o tome kako će. Nego kako bude. I bilo je. I jeste. Jednoj je palo na pamet, druga je prihvatila, onda su obe pozvale drugarice. Udružile su se spontano, da nešto zajednički urade. Združeni ženski poduhvat. Susret umetnica u umetnosti.

Izložba „Čitanje plave“ okupila je pet umetnica posvećenih različitim umetničkim disciplinama i žanrovima, različitog senzibiliteta i poetika, različitog obrazovanja, različitih životnih istorija i miljea. Prvi korak napravila je Mia Medaković – Topalović, novinarka i fotografkinja. Potom su joj se pridružile Jelena Đurić slikarka, Jelena Janev vajarka, Ivana Martić vizuelna umetnica i Milica Grbić Komazec kostimografkinja. Mesto njihovog dogovorenog susreta bila je plava boja. Plavo kao tema, kao doživljaj, kao razmišljanje, kao atmosfera, kao ćutanje.

Plava boja. I premalo i previše. Plava je najmanje materijalna boja. Priroda je oskudna u plavim nijansama. Malo toga živog obojeno je plavim. A ipak okeani i mora, jezera i reke plavetnilom očaravaju pesnike i umetnike. „Sa prozora more se malo pomeri/U “sliku“ , piše Slobodan Tišma. I nebo je plavo. To i deca znaju. Ali šta je nebo. Samo vazduh. Sama prozirnost. Plava je u oku posmatrača.

Kroz svoju dugu i bogatu istoriju plava je upisala mnoga, mahom pozitivna, značenja u svoj simbolički kapital. Hladnoća je njena jedina negativna konotacija. U savremenom svetu plava je politički funkcionalizovana kao boja mira, neutralnosti, umerenosti ali i političke korektnosti. Ipak u njoj još živi zanos sna i sanjarenja kojim su je romantičari zaogrnuli. Još više, u svojoj poroznoj materijalnosti ona opstaje kao boja nedostižnih visina i daljina, boja kontemplacije, čežnje za onostranošću i melanholije koja je neretko prati.

Mimo svih kulturoloških i političkih slojeva sedimentiranih u pojmu plavog, umetnice su sredstvima umetnosti, svaka u okviru svoje umetničke prakse odgovorile na ovaj poziv. Sasvim nezavisno i osobeno predstavile su svoje vlastito iskustvo, svoje razmišljanje i svoj dijalog sa plavim (u plavom).

Iako Jelena Đurić u izloženim slikama dosledno ostaje u svom izabranom polju apstraktnog slikarstva, pomniji pogled u njima otkriva naznake figuracije. Jelenine plave slike imaju istoriju ili specifičnu genezu. Kako ona o tome izveštava, plava je inače slabo zastupljena na njenoj paleti boja. Ona dolazi tek ponekad i tek posle i preko svih drugih boja kao poslednja opcija. Kad više ništa ne preostane. Kad ruka zastane u potezu ili reč zapne u grlu. Možda kao utočište ili kao novi neizvesni početak. Plave slike vibriraju, noseći u sebi nanose svih onih prethodećih boja. Otud gustina, osećaj volumena. Pokret sapet u njima otima se, rasprskava, kovitla, dubi u sebi. To je jedan drevni pokret. Tragovi živog i fragmenti nedorečenih reči nošeni su njegovom snagom. Manje je bitno da li je to jeza postanja ili njihov poslednji odsjaj pre ponovnog vraćanja u ravnodušnost i hladnoću vasionskog plavetnila. Jer slika živi.

(Slobodan Tišma, Marinizmi)

Kostimografkinja Milica Grbić Komazec odlučila se da ulovi plavu boju upravo u trenutku kad je ona u savezništvu s jednim komadom odeće, korpusu svojih konotacija pridružila i pobunu protiv konvencija građanskog društva. Referirajući na šezdesetosmaška previranja koja su potresala umetničku i društvenu scenu u svetu i uvela nove modele ponašanja i načine života, promenila muziku, izgled i gestove i blue jeans, dotadašnju već legendarnu radnu odeću, izvela na ulice i učinila odećom kontra-kulture, odećom mladih, ona kostime pravi od farmerica. Neposredna inspiracija je, kako sama piše, fotografija iz 1989, vezana za pad Berlinskog zida gde su farmerice pojavljuju kao saučesnici demonstracija i pobune koja će promeniti sliku sveta. Kao odeća revolucije. Kostimi su, ne slučajno, za Titaniju i Oberona, vilinskog kralja i kraljicu koji činodejstvuju u Šekspirovoj komediji „San letnje noći“. Šumska vilinska bića slobodna su od ljudskih zakona i dovoljno moćna da preurede njihove sudbine. Pačvork sačinjen od komada nošenog džinsa čije plave nijanse čuvaju tragove svoje istorije sklapa se u kostime koji aludiraju na renesansne (još jedna istorijska i kulturna prekretnica), dok gaza kao podloga ističe eteričan i magijski karakter bića kojima su namenjeni. Fotografsko oko Mie Medaković-Topalović prokrstarilo je svetom. Tragovi pređenih puteva sačuvani su u brojnim fotografijama koje pričaju o gradovima i zemljama, građevinama i mostovima, morima i planinama, i pre svega o samom putu. Iz tog obilja za ovu izložbu izdvojeno je tek nekoliko segmenata. Plava boja je ona koje ih povezuje, ujedinjuje. Ali nije to, osim na jednoj fotografiji koja beleži dramatičan sudar elemenata, vode, vazduha i zemlje, plava morskog prostranstva ili nebeskog svoda. To je plava zatečena u kulturi, u delima koja svedoče o ljudskim postignućima, u umetničkim zaveštanjima kojima su se upisali u zemaljski šar. Predstavljaju nam se u mnogo nijansi plave, ispranih kišom i rasušenih suncem, potamnelih, načetih i potrošenih radom vremena ili preuzetih od odsjaja vode i neba, u svojoj lepoti i poroznosti.

Vizuelna umetnica Ivana Martić odlučila je da svoj doživljaj plavog prevede u jednu pročišćenu estetsku sferu lišenu stvarnosnih konotacija. Oslikane ploče-objekti i polu-skulpture predstavljaju male kompozicije, igru boja i oblika koji harmonično uzajamno sarađuju. Objekti su od drveta koje i dalje čuva tragove svog

prethodnog života i ta neprekinuta veza sa prirodom daje im taktilnu privlačnost i ubedljivost. Plava boja kroz obilje nijansi kao da olakšava ove radove i lišava ih čvrstog materijalnog uporišta. Dodaje im nešto od eteričnosti. Sklad i svedena lepota kojom odišu generisani su čistoćom forme i delikatno uređenim odnosima. Mesto spokoja. Gotovo kao mala samodovoljna spekulacija.

Vajarka Jelena Janev iz jedne feminističke, teorijski jasno artikulisane perspektive istražuje i dekonstruiše stereotipe upisane u razumevanje ženskog tela i njegovog životnog ciklusa. Tri skulpture u grupi nazvanoj „Sveto trojstvo“ referiraju na tri inkarnacije Boginje majke ili Boginje plodnosti u korelaciji sa kružnim životnim ciklusima same planete uređenim i naslovljenim smenom godišnjih doba. Figure deluju arhaično, gotovo rustično. Lišene su rafinmana i estetizacije, tako da izmiču i svakoj seksualizaciji, duboko ukorenjenoj u sveukupnoj istoriji predstavljanja ženskog tela. Čednost mladosti čija polnost je još nevidljiva, in statu nascendi, smenjuje bujnost i obilje zrelosti, i naposletku se vrhuni i istovremeno prazni u telesnom opadanju ali i u iskustvu starosti. Plava je boja tog smiraja života. Boja Zimske boginje.

SILVIA DRAŽIĆ, ISTORIČARKA UMETNOSTI

OTVARANJE IZLOŽBE „ČITANJE PLAVE“ U OKVIRU PROJEKTA HYART U HOTELU HYATT REGENCY U BEOGRADU

PHOTO: DUŠKO VUKIĆ

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI

PHOTOGRAPHY

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: STEFAN SOKOLOVSKI

OMILJENI MODNI FOTOGRAF BALKANSKIH I EVROPSKIH DIZAJNERA

STEFAN SOKOLOVSKI, MODNI FOTOGRAF IZRAZITOG SENZIBILITETA. ROĐEN U KUMANOVU, ZAVRŠIO JE FILMSKU AKADEMIJU, ODSEK FOTOGRAFIJA, NA UNIVERZITETU AUDIO-VIZUELNIH UMETNOSTI EFTA SKOPLJE, PARIZ, ROTERDAM. ZALJUBLJEN U PORTRETNU I MODNU FOTOGRAFIJU, U PRVI PLAN STAVLJA ESTETIKU I KARAKTER OSOBE.

PUNO PUTUJE I RADI MODNE EDITORIJALE ŠIROM SVETA.

Kako se oseća fotograf koji ima prepoznatljiv fotografski rukopis?

Hm, zaista teško pitanje. Osećam da treba što više da proširim taj rukopis i da pronađem prava mesta gde je on potreban, odnosno da nađem ljude u svetu mode koji su na istom nivou sa takvim sličnim rukopisom i da zajedno kreiramo vizuelnu umetnost.

Koje žene te inspirišu da ih fotografišeš?

Žene koje imaju izgrađen i strogo definisan stil, koje su svesne svoje lepote i neguju je. Žene koje su specifične i unikatne i razlikuju se od ostalih.

Šta te najviše zabavlja na fotografskim setovima?

Energija različitih ljudi, promena odevnih kombinacija, smeh i predlozi ostalih ljudi na setu, šokantne reakcije ljudi sa strane koji nas gledaju i čude se šta radimo. Nešto što me najviše zabavlja je u stvari to što se nikad ne zna šta će se desiti i gde ćemo naići na inspiraciju, sa kakvim rekvizitima i na koju lokaciju.

Sa kojim dizajnerima najviše voliš da radiš?

To je jako teško pitanje, ali mogu da kažem da su

mi omiljeni svi dizajneri koju su moji bliski saradnici i klijenti. Svi dizajneri koji puno ulažu u svoje kolekcije, koji nikad ne završe kolekciju bez konsultacije sa mnom, dizajneri koji su korak ispred trendova i vremena i dizajneri koji su uvek tu za mene. Njih volim najviše i njihove brendove gradim kao da su moji.

Šta te pokreće u fotografiji?

Različitost. Najviše od svega, to mi je pokretačka energija. Različita moda, različite lokacije, različiti timovi, različite kreacije i različite ljudske priče. Isto tako i da pokažem svoj rad na drugačiji način i da imam fotografije koje do sad nisam imao.

Fotografisao si modele na Kapriju, u Rimu, Milanu, Porto Carasu, na Malti, u Beogradu, Tunisu, Sankt Petersburgu, Positanu... Menjaš destinacije i modele na nedeljnom nivou. Koliko je sve lako i lepršavo?

Uopšte nije ni lako niti lepšavo. Na Instagramu izgleda zaista kao dream job i u nekim momentima jeste, ali sve to nosi ozbiljna finansijska ulaganja, organizaciju, fleksibilnost, snagu i strpljenje. Na primer, samo to što 90% od tih kampanja još nisu objavljene kaže sve. Pokazuje i koliko mnogo vremena i rada treba da se to sve skocka i lepo servira za javnost. Radim isključivo sam, još uvek nemam asistenta i menadžera. Osim što sam fotograf, ujedno sam i stilista i retušer i jednostavno je mission impossible objaviti sve projekte u realnom vremenu. Iskreno se nadam da ću svojoj publici omogućiti da sve fotografije sa spomenutih lokacija vidi u julu i jedva čekam njihove reakcije.

Šta susrećeš na terenu? Šta su izazovi, problemi koje rešavaš?

Problemi su prevelike gužve jer obično fotogra-

fišem na otvorenoj javnoj lokaciji, na evropskim ulicama. Ponekad vremenski uslovi znaju da budu problem, kao i mesta za presvlačenje, ali uz snagu i volju ima rešenja za sve.

Ko su tvoji klijenti?

Najveći broj mojih klijenata su modni dizajneri, modne agencije i modeli, stilisti, šminkeri i frizeri - svi oni koji su direktno ili indirektno uključeni u modnu industriju. Isto tako i kompanije koje su svesne moći dobrog imidža i marketinga, brendovi koji žele da napreduju, kao i ljudi koji žele da imaju večite bezvremene uspomene i koji cene moju viziju.

Tema julsko-avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Veliko plavetnilo“. Kako će izgledati tvoje ovoga leta?

Leto je tek počelo, a ja sam već bio u Tunisu, na Malti i u Grčkoj, ali poslovno i već sam se umorio i potrošio te letnje destinacije. Nadam se da ću imati malo vremena da se odmorim i posetim jednu destinaciju koja mi je u glavi za ovo leto. Nadam se da će izgledati lepo i želim da i vaše leto izgleda baš tako kako ga vi zamišljate!

PHOTO: ELIZABETA KNEŽEVIĆ

REFRESH YOUR MIND

NEBO

Mnogo toga nas u životu uče, ali nas niko ne uči tome kolika je moć naših misli i izgovorenih reči. Tako recimo kada pitate ljude kako su, najčešće kažu “BORBA”, ne znajući da tom izjavom stavljaju čitavo telo u mod borbe i da tada život borba i bude. Pored toga, česti odgovori su i haos, ludilo, trka, frka… čime ljudi nesvesno sebi prave haos od života.

I ja sam koristila pogrešne reči, ni mene niko to nije učio, ali sam pre šest godina promenila svoju metaforu za život i ona je danas nebo

A zašto nebo? Pa zato što je nebo uvek u pokretu, nikad isto i veličanstveno, baš kao i moj život. Obožavam nebo, obožavam svoj život, a volim

i more. Nebo i more su mi dobitna kombinacija.

U dubinama bezvremenog plavetnila, nebo se ljubi s morem, stvarajući sliku čarobne lepote koja ostavlja bez daha. Veliko plavetnilo, spoj neba i mora, neizmerno prostranstvo koje nas uvlači u svoju večnost, otvara vrata ka sanjarenju i ispunjava nas divljenjem pred svojom neopisivom moći. Uz takav prizor možete kreirati razne sjajne ideje.

Nebo se proteže iznad nas, beskrajno i neuhvatljivo, poput platna na kojem su ispisane tajne svemira, nadahnjujući naše duše da sanjaju o neograničenim mogućnostima, jer mogućnosti

PIŠE: ELIZABETA KNEŽEVIĆ

jesu neograničene. Mi smo ti koji sebe sputa vamo misleći kako nešto ne možemo, nesve sni sopstvene moći i moći našeg uma. U tom misterioznom susretu između neba i mora, naša mašta se otvara kao što ptica otvara svoja krila, omogućavajući nam da odletimo u beskraje iznad granica stvarnosti. Nebo i more nas nadahnjuju svojom snagom i neograniče nom slobodom, podsećajući nas na našu ulo gu u ovom velikom plesu života.

Svako od nas je poseban i svako je s nekim razlogom došao na ovaj svet. Nažalost, većina ljudi traći svoj život radeći ono što ne voli, živi u nesrećnim brakovima zbog straha od samo će, okruženi ljudima koji ih ne cene i nipoda štavaju, skučeni u svom malom svetu, kutiji u koju su se zaključali. Najveći podvig čoveka je kad skloni zidove u koje se sakrio i pusti sjajno sunce i beskrajno plavetnilo. Tada se otvara potpuno novi svet beskrajnih mogućnosti.

Leto donosi mnogo sunca i novu energiju, energiju koju treba iskoristiti za oporavak tela i uma. Vreme odmora kada možemo sagledati svoj život i razmisliti o svemu onome što nas koči i čime smo nezadovoljni i napraviti plan za lepšu budućnost. Iskoristiti energiju i pokrenuti promenu.

Podigni glavu, pogledaj u nebo, udahni dubo ko i nasmej se. Dopusti sebi da uroniš u veli ko plavetnilo sa očima otvorenim za čuda koja nas okružuju. Neka te ono nadahne da sanjaš, da se osećaš slobodno i da otkriješ lepotu svog postojanja.

Život postaje predivan kada se fokusiramo na sadašnjost.

PHOTO: UNSPLASH.COM

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR ART

ČOVEK VIZIJE, AKCIJE I LJUBAVI

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE

DRAŽEN MILIĆ, AKADEMSKI SLIKAR, ZA -

VRŠIO JE AKADEMIJU LIKOVNIH UMETNOSTI U TREBINJU, U KLASI PROFESORA MR

MARKA MUSOVIĆA. JOŠ KAO STUDENT, ZAVOLEO JE KERAMIČKU TEHNIKU KOJA DO

TADA NIJE POSTOJALA NA TOJ AKADEMIJI, PA GA PUT VODI U BEOGRAD. ZNAO JE

DA ĆE KERAMIKA BITI NJEGOVO BUDUĆE

OPREDELJENJE. U KERAMIČKOM ATELJEU

U VIŠNJICI, TOKOM 2008. GODINE JE PROVEO TRI MESECA, GDE JE IZUČIO ZANAT

ZA IZRADU SUVENIRA OD KERAMIKE. STIČUĆI ZNANJE U TOM ATELJEU, RASLA JE

NJEGOVA ŽELJA DA SE VRATI U TREBINJE

I NASTAVI SA RADOM OTVORIVŠI PRVI REGISTROVANI UMETNIČKI ATELJE U KOJEM

POČINJE IZRADU SUVENIRA OD KERAMIKE.

Pokrenuo si likovnu koloniju „Kolo”. Reci nam nešto više o toj koloniji.

Međunarodnu umjetničku koloniju „Kolo“ pokrenuo sam 2016. godine u sklopu obilježavanja 60 godina postojanja Gradskog kulturnog društva „Alat“. Moja početna zamisao zasnivala se na ideji umjetničkog stvaranja inspirisanog bogatim folklornim nasljeđem Trebinja, odnosno Hercegovine. Nakon prve veoma uspješne kolonije, sljedeće godine kolonija je dobila podršku Grada Trebinja, Muzeja Hercegovine i Udruženja likovnih umjetnika istočne Hercegovine „Milorad Ćorović“, čiji sam i član. Kolonija se održava redovno već osam godina i za to vrijeme okupila je više od 100 umjetnika iz cijelog svijeta, koji su pronašavši bogatu inspiraciju u Hercegovini stvorili i ostavili Gradu Trebinju, Muzeju Hercegovine i Udruženju „Kolo“ preko 300 umjetničkih djela u raznim tehnikama. Ova kolonija se bavi i organizovanjem izložbi (do sada oko 30 izložbi), među kojima su izložbe renomiranih umjetnika kao što su Safet Zec, Naod Zorić, Miomir Mišo Vemić, Slavko Krunić, Ljubo Popadić, Petar Mošić, Budimir Dimitrijević, Ljiljana Rivić, Hadži Branko Nikitović, Vasilev Niče, Svetla Radulova, Nadežda Đukanović Pantelić, Lojze Kalinšek...

Kako praviš selekciju učesnika kolonije?

Tokom svake kolonije, stručni žiri bira umjetnika čiji će radovi biti izloženi na otvaranju naredne kolonije. Uz nekoliko preporuka najiskusnijih umjetnika na koloniji, pravi se selekcija za narednu koloniju. U selekciju su uključeni i poštovaoci ove kolonije kao npr. Voja Jovanović, koji nam iz godine u godinu pruža podršku na različite načine.

Šta vidiš kao prednost rada, slikanja i druženja u koloniji?

Moja početna zamisao i cilj kolonije da se Trebinje promoviše kao grad kulture, ideja koja je potekla još od Jovana Dučića, predstavljajući nastavak i ostvarenje jednog dijela Dučićeve vizije. Umjetnici, učesnici kolonije, osjećaju prisustvo Dučića i raduju se što učestvuju u stvaranju imidža Trebinja kao grada kulture.

Trebinje je grad umetnosti, umetnost sam po sebi. Kako ga doživljavaju umetnici u svojim radovima i aktivnostima?

Moje stanovište je da je Trebinje jedan od naslikovitijih manjih gradova na Balkanu sa mnogo motiva za slikanje i inspirisanje. Ovo mišljenje dijele svi umjetnici, učesnici kolonije „Kolo“, koji odlaze iz ovog grada sa željom i obećanjem da će se ponovo vratiti u ovaj čarobni grad ili čak ostati da žive do kraja života u Hercegovini.

Šta voliš u svom poslu?

Veliku ljubav i zadovoljstvo u svom radu vidim u mogućnosti upoznavanja umjetnika, kvalitetnih i kreativnih ličnosti. Prijateljstva koja ostaju nakon ove kolonije ponekad su toliko jaka da se stiče utisak među nama umjetnicima kao da se poznajemo oduvijek, a ne samo par dana.

U Trebinju imaš i svoju galeriju i suvenirnicu. Čija dela se mogu kupiti i šta turisti najviše kupuju?

Povratkom u Trebinje i otvaranjem prvog umjetničkog ateljea u Starom gradu (1. aprila 2008. godine) na neki način sam otvorio vrata ideji razvoja turizma u Trebinju. Iako su mišljenja uglavnom bila da je moja ideja o izradi suvenira pogrešna investicija, moj atelje radi i danas i to u proširenom izdanju. Vremenom sam otvorio i umjetničku galeriju komercijalnog tipa u kojima su izloženi radovi sa motivi-

ma Trebinja i Hercegovine. Moja želja je da umjetnička kolonija „Kolo“ dobije svoju umjetničku galeriju u Trebinju u kojoj bi se održavale umjetničke izložbe i druga kulturna dešavanja. Tema julsko-avgustovskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Veliko plavetnilo“. Po tvom mišljenju, šta veliko i plavo ima Trebinje?

Trebinje ima svoje plavo nebo - ljudi koji više znaju od mene kažu da ta nijansa ima samo na Azurnoj obali, ima taj kamen koji je za svakog Hercegovca mekan, ima to sunce koje nigdje ne sija kao na jugu i ima taj miris koji dolazi sa juga pomješan sa mirisom

čempresa koji daje Trebinju nešto što ostala mjesta nemaju. Uz kombinaciju raznih civilizacija koji su kroz vijekove imali uticaj u arhitekturi, stvara takvu dobru energiju koju svi koji dođu prvi put u grad osjete.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR BIG BLUE

VELIKO PLAVETNILO

PIŠE: VESNA ĆOROVIĆ BUTRIĆ

Sloboda!?

Je li Plavetnilo i priča o Slobodi?

I je li ta Sloboda moja?

Delim li je s nekim?

Ako je delim, je li i dalje Sloboda!?

Ako sam sam(a) u Slobodi, je li to onda samoća!?

Ako ne umem da Jesam u slobodi, je li to onda usamljenost?

Da li ja Slobodu mogu da biram ili mi je (za)data?

Ko me oslobađa DO Slobode?

Ko me lišava Slobode?

Je li priča o slobodi i priča o identitetu:

- jesam li…

- ko sam…

- dokle sam Ja… gde počinješ Ti…?

Ne mogu (sad) da se setim, ali neko, nekad će moći, nauka ide ka tome, da se seti boje, zvuka, dubine “putovanja” u plodovoj vodi. Tog Početka. Je li to tada apsolutna Sloboda? Ili je već međa? Život je na svom samom početku omeđen, uronjen u granice.

Nejasno sećanje na tu uronjenost, u tu među, određuje naše viđenje Slobode: treba li mi međa da se poštapamo njom? I kad udahnemo prvi put?

Ili smo Slobodni oslobođeni te međe?

(Eto otkud glagol osloboditi. Pročitan sa znanjem o značenju, zvuči poetično.)

Ma, ne, ne hodim ka omeđivanju!

Nisam sklona Velikom Inkvizitoru i njegovom viđenju Tajne života koja:

“… nije samo u življenju, nego u tom: zašto da živi. Bez određene predstave o tome zašto da živi, čovek neće pristati da živi i pre će uništiti sam sebe nego što će ostati na zemlji, pa makar sami hlebovi bili oko njega. To je tako, ali kako je ispalo: mesto da ovladaš slobodom ljudskom, ti si im je još povećao!

(…) Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od slobode njegove savesti, ali nema ničeg ni mučnijeg“ – kaže Veliki Inkvizitor Isusu, tamo u Sevilji, u Španiji, pri njegovom silasku na mesto gde su “u taj mah buktale lomače”.

Stotinak godina kasnije, jedan drugi mislilac, Erik From, kao da je “razgovarao” s Velikim Inkvizitorom:

“Borbe za slobodu vodili su potlačeni… mnogi su u tim borbama umirali uvereni da je umreti u borbi protiv tlačenja bolje no živeti bez slobode. Činilo se da je ukidanje spoljašnje vlasti ne samo nužno nego i dovoljno za postizanje željenog cilja: slobode pojedinca.” Onda su se pojavili novi sistemi koji su porekli sve ono što je stečeno vekovima, nastavlja From i pita se: “Da li je Sloboda svojstvena ljudskoj prirodi? Da li je Sloboda samo odsustvo spoljašnjeg pritiska ili je isto tako i prisustvo nečeg – i ako je tako, čega?”

Dostojevski nam je zanavek zadao ontološki zadatak: biće i novih tehnologija, ali Biće ostaje isto! From je zašao u politička pitanja uronjena u društveni narativ.

Priča u koju je uletelo Veliko Plavetnilo je priča malog pojedinca koji drhturi pred možda jednom od najvećih pošasti ove civilizacije - usamljenošću.

Nauka ne staje. Saznajemo da se moždani talasi sinhronizuju kada ljudi komuniciraju.

Umovi društvenih vrsta su zapanjujuće rezonantni, objašnjeno je u najnovijem istraživanju američkih neurologa u julskom izdanju SCIENTIFIC AMERICAN.

Pitanje je kako se ta sinhronizacija dešava?

“Mnogo toga o ovom fenomenu ostaje misteriozno – čak i naučnici povremeno koriste reč „magija“ kada govore o tome. Jedno jednostavno objašnjenje bi moglo biti da je koherentnost između mozgova rezultat zajedničkog iskustva ili jednostavno znak da čujemo ili vidimo istu stvar kao neko drugi. Ali najnovije istraživanje sugeriše da je sinhronizacija više od toga.”

Možda je to razlog za što s nekim “kliknemo”, a sa drugim ne.

Možda tu i leži odgovor zbog čega pred beskrajnim plavetnilom ostajemo umanjeni do drhtaja.

“BESKRAJNI, PLAVI KRUG. U NJEMU, ZVEZDA.”

Čitaocu ostavljam tumačenje.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR WORLD

ŽIVA REČ STVARA SVET

PIŠE: TANJA ŠEKULARAC

Svojim savršenim jedinstvom Božanski Otac i Majka stvaraju Sina, živu Reč, koja stvara svet.

Sedeći na terasi i čitajući knjigu, dolazim do ovog dela gde zastajem i posmatrajući vedro plavo nebo u svoj svojoj širini, dubini, tajnama i misterijama koje nosi sa sobom, prisećam se razgovora sa svojim prijateljem, koji je profesor na Filozofskom fakultetu i sa kojim su razgovori vrlo konstruktivni. Sa njim razgovor nikada ne počinje uobičajenim šablonom - Kako si, šta ima novo itd, nego posle oficijelnog Zdravo, ide - Upravo sam završio knjigu ili sinoć sam gledao film… i kreće diskusija i na kraju saznamo o jednom drugom i kako je i šta ima novo i sve, nekada i ne pričajući o tome. To je talenat i vrlo retka osoba koja izvlači najbolje iz drugih ljudi.

Tako je pre nekog dana, čim smo se videli, rekao - Znaš, dok i jedan čovek na ovoj Planeti pati, patiće celo čovečanstvo. - Da, ali da li je moguće da mi dođemo do tog stadijuma razvoja da nijedan čovek ne pati? - Lično mislim da je u teoriji to moguće. - Ja to ne mogu ni da zamislim. - Da li možeš da zamisliš da ceo svet zaćuti samo na sat vremena, da sve stane: automobili, fabrike, muzika, televizija, da ne nabrajam, ali baš sve računajući i čoveka, sat vremena potpune tišine na celom svetu, nebitno na vremensku zonu, garantujem da bi se svi oni koji spavaju probudili u tom trenutku. - Ja mislim da bi pola njih umrlo od straha od tog osećaja. - To je tačno i u tome

se i sastoji glavni problem svih nesporazuma, jer se ljudi plaše. Plaše se i tišine, tu su sami sa sobom, a koliko njih sme da se suoči sa sobom. Svaki čovek u sebi ima i loše i dobro i tek kada vidimo to loše, mi možemo biti dobri, jer nije prirodno da čovek svesno želi da bude loš. Sve potiče iz straha, a tu je i strah od nepoznatog, ali dobro si rekla malopre, pola njih bi umrlo od straha, ali pola ne bi i kada bi oni progovorili posle toga, svaka njihova Reč bi imala drugi smisao, drugi cilj, izgovarali bi je sa razumevanjam i prenosila bi se sa vidljivijom emocijom. Rečima opisujemo emociju, ali ona je i nosilac emocije. Da li znaš da svako slovo ima svoju vibraciju i kada ih spojimo u reč to je muzika koju ne možemo da čujemo, ali ona prolazi kroz naše telo i dolazi do osobe kojoj je upućena i niko nije svestan tog procesa koji se svakoga dana u većem ili manjem broju sati odvija, mi je samo čujemo kao spoljašnji zvuk, ali kao unutrašnji ne možemo. Reč ima veliku dubinu i moć. - Da li onda možemo da pretpostavimo da je Reč plave boje, jer plavo mene uvek asocira na dubinu? - Naravno, zamisli sad da more umesto vode sadrži sve reči koje se izgovore u toku dana, bilo bi podjednako popunjen prostor kao i sa vodom, samo bi to bilo nabacano bez smisla i ikakvog reda i ne bi moglo da se dođe do dna kao ni sa vodom i šta bi onda trebalo da se uradi, šta misliš? - Pa, mislim da bi nam za to trebala Matematika da se napravi prirodni niz, dovoljan broj reči u rečenici,

PHOTO: UNSPLASH.COM

ali i Logika da sve to dobije pravi smisao. - Tako je, a to sve ne može da uradi jedan čovek, za to je potrebna ona polovina koja se ne bi uplašila promene stanja svesti, nego bi tačno znala šta treba da radi, kaže. Živa Reč kreira i stvara, kreće se kao i voda koja nađe svaku pukotinu, koja razara tlo, dokove, ubija ljude, ali i formira uvale, ostrva, gradove, daje život, inspiraciju, kreativnost, smirenost i ravnotežu duha i tela, ali i slobodu. - Ali, čekaj, i nebo je plavo i ogromno i duboko, zašto upoređuješ reči samo sa morem i vodom, a ne nebo i vazduh? - Eh, kada bi savladali Veliko plavetnilo žive reči, onda bi se podigli u visine gde sve reči prestaju, a Ti sada pokušaj da zamisliš kako bi to izgledalo.

I sada Ja sedim, gledam u nebo i razmišljam, Božanski Otac i Majka stvaraju Sina, živu Reč, koja stvara svet, a onda kada se stvori taj svet, penjemo se gore gde sve reči prestaju, ne, ne, ne, čekaj, nije tako, Reč se penje gore i prestaje, ne, mi se penjemo i nestajemo, ne, ne, nismo mi živa Reč… uf, sve mi se pomešalo, hajde od početka, Božanski.

PHOTO: ADRIAN DE GROOT

REFRESH YOUR VIEW

THE BIG SPARKLING BLUE

TEXT AND PHOTOS BY ADRIAN DE GROOT

When I say “The Big Blue”, what are YOU thinking of? A movie by that name? The azure colored sky? Or the deep blue waters of some tropical island? Half of the Ukrainian flag? A big blue topaz piece of jewelry? Or the beauty of lapis lazuli (some may call it “blue marble”)? Or even a fancy blue diamond? The nickname of the company IBM? Delft Blue? Perhaps the color of your or a neighborhood house or building? Or the Blue Mosque in Istanbul? May be your car? A blue vase? A blue suit or dress? Blue steel? Blue flowers like lavender? Or perhaps the moody blues, not just the name of a band, but also the melancholy music from the American South? Or the Earth as seen from a distance in space? Or someone’s big blue eyes? Or even someone with blue colored hair? A blue hat or scarf? Or a blue bird? You may even remember the photo exhibition by our editor Mia she had at the Galleria shopping mall a few years ago, where her theme

was also “Blue”. Well, ”blue” is everywhere. Just a small sampling of words with “blue” in it: bluegrass, blueberries, bluebeard, bluefish, bluebell, bluenose, bluebird, blue-line, bluebill, blueprint, bluehead, blueweed, bluewood, bluetick, bluefins, bluejack, blueness, bluesman, bluesier, bluebook, bluebeat, bluecaps, bluefin, bluegum, blueish, blueing, bluejay, bluecap, etc.

Or just perhaps, you think of the clarity, the purity that the color blue represents. The awakeness of the blue color, that is: a color that actually keeps you awake (so they say). The vastness of the skies, or the oceans, in other words, something indeed very big? Do you know about the blue hour, for example?

If I said to you: “You have a blue heart”, you might think that I said that you are sad, suffering from “the blues”. But if I expanded that to “The colors of your heart are a beautiful big

sparkling topaz blue”, you would smile from ear to ear take and than me (to all my readers: consider I just said this to all of you). So what is Big Blue, then? Isn’t that ultimately up to ourselves, how we think about things? In wisdom circles there is the now already famous saying that your thoughts create your reality. The Big Blue can be something totally spiritual to you, or totally physical. Totally joyful, or quite moody. Your choice. Isn’t interesting that many religious people equate the blue sky with “Heaven?” So, the blue sky denotes something very hopeful and blissful.

Imagine yourself sitting on the back of a big blue bird, flying through the blue heavens and looking down on the blue sea or blue lavender fields below while wearing blue clothes? Or imagine yourself on the back of a blue dolphin and enjoying the ride of your life? How wonderful that would be. I dream of flying around the universe on the back of a deer, but of course I could turn him blue for a while. Why not! Personally to me, blue represents freedom, especially of movement. We are free to move through the blue skies with our planes, kites, balloons, tennis balls, parachutes, and sadly also with human made airborne bombs. It always makes me sad when I see how so much that was so lovingly given to by “(the blue) Heaven” is so horribly being misused and destroyed, especially by the big egos of ignorant tyrants of all types, not only destroying lives, but also Mother Nature. That is the same as killing your own mother. A major nuclear explosion can ruin the magnificent blue of the skies. Recent forest fires in Canada ruined the blue skies and turned them orangey-yellow even as far down as the Big Apple (New York City). Can one water or air molecule say to the one next to it “I am going to live my life separately from you all; I have nothing to do with you guys anymore! I’ll take care of my ego-driven, indi-

vidual self. We know that this is not possible. But how then we think it is possible for humans to assert such foolishness and untruths for ourselves? Aren’t we are like the big blue skies and big blue seas and big blue whatevers? We are one; in fact one family, and we can keep our humanity skies blue if we live in peace and love with each other. That’s true freedom. That one drop of water or puff of air doesn’t lose its unique self when it instead says to her fellow drops or his fellow puffs: we are all the same; we are one, we are each other, and yet we can relate to each other. Together, we make up such a beautiful oneness, one whole, and together we make up the big beautiful blue color we are. We are one, and yet we can relate and interact. This is the great miracle of life and the universe! That’s true freedom of movement of the heart.

So, next time we look into other’s blue eyes (or whatever color they may actually be), we can say: I see myself. We are one big sparkling blue and as blue as blue can beautifully be. We glitter, we light up the universe, we color our love blue, and we shine and sparkle like blue diamonds, for we are all precious and bring out such divine value when we love each other unconditionally. The throat chakra is blue; we can clear it by speaking sparkling blue words of love, compassion; always of an uplifting nature.

Yes, I am an idealist, but the only way to make the world better is by being the best blue sparkling diamond, lapis lazuli, sky, deep waters, birds, or be whatever ignites your imagination. Go outside and stretch your arms out in celebration of the Big Blue above and all around you, or jump into the blue waters and have all that blue wetness surround your entire being and Refresh You.

RYL: A Blue Refresh this summer time. Big Blue Blessings to all!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR STORY

PLAVO, VOLIM TE

PIŠE: DRAGANA STOJIĆ

Na jednu od radionica je došla divna mlada žena (40) sa plavim očima. Veoma otvoreno je tražila podršku kako da roditeljima i rođacima više ne objašnjava zašto se dosad nije udala, jer je “samo smaraju i dave”.

Pitam je: “Pa, zašto se niste udali?”, na šta ona spremno odgovara: “Pobogu, Dragana, to je kao da me pitate zašto ne vozim avion. Ja bih rado bila među oblacima, ali to jednostavno nije moguće.” Gledala me je tim plavetnilom u oku i sa očiglednim negativnim uverenjem nastalim mnogo pre nego što je udaja došla na red.

Uverenja stičemo u detinjstvu u načinu kako su nam objašnjavali život i ljubav, kako smo to prihvatali i koliko puta smo to ponavljali sebi. Uverenja postaju podsvesni obrasci po kojima funkcioniše naš život. Na njihovim temeljima stvaramo sliku o sebi. Koliko su uverenja o nama, životu, zdravlju, partnerstvu ili različitim situacijama u ljubavi dublje u nama, tj. neosvešćena, toliko su jača i drže naš unutrašnji svet u neslobodi.

Uverenja nas drže i u odsustvu kreacije. Kako da kreiramo ono što je dobro za nas kada mislimo da to nije moguće. Sve ono što je ovog trenutka ova plavooka smatrala nemogućim bilo je posledica nepoverenja u sebe samu, pa i u sam život. Po mom viđenju stvari, nemoguće ne postoji, postoje samo prepreke za koje nemamo kapacitet da ih rešimo. Zato postoji put ličnog razvoja na kome otklanjamo uverenja po kojima živimo, a sprečavaju nas da ostvarujemo ono što u dubini sebe želimo.

Koliko god mi nešto želeli, to se neće dogoditi sve dok negativna uverenja duboko unutar nas određuju mogućnost ispunjenja naše želje.

Jer mi i ne dobijamo ono što želimo, već ono što mi jesmo.

Mi dobijamo ono što je naša podsvest i sva razmišljanja koja su tom podsvešću određena. Naš um radi upravo ono što mislimo da je najbolje za nas na podsvesnom nivou. Ova mlada žena sa početka moje priče slušala je o tome da “su sve veze uzaludne”, da “ljubav ne postoji”, da se “svaki brak raspadne kad-tad” ili “muškarci samo koriste žene”, njen um je “spasavao” ovakvog iskustva. Intelektualno i emotivno, ona je zaista želela partnera i brak, ali u dubini duše um joj “objašnjava” da je za nju “najsigurnija” samoća. Mi uglavnom nemamo svest o tome koliko živimo vlastita negativna uverenja, jer da znamo mnogo lakše bismo ih menjali, iako je to dugogodišnji proces. Taj proces prvenstveno zahteva da osvestimo svako uverenje koje nas koči da bismo mogli zadovoljno živeti svoj život.

Zanimljivo je da često osobe misle da je kod njih sve ok i da bi drugi trebalo da se menjaju. Čak i onda kada nemaju novac, partnera, zdravlje, obilje, radost.

I naša junakinja priče takođe smatra da je potrebno “da je drugi ne smaraju”, da drugi nešto urade da bi ona osećala mir. A pažnja ipak ne bi trebala da je na drugima, već na nama samima. Napredak je moguć u promeni naše unutrašnje strukture tek nakon demontiranja uverenja koja nam ne služe za stvaranje dobrog u nama.

U osnovi, svako polje u kome ne napredujemo je zakočeno zbog jednog ili više uverenja koje živimo.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Naš zajednički zadatak je bio da razotkrijemo njena uverenja o braku, muškarcima, slici koju ima o sebi, mišljenju njenih roditelja.

“Šta bi se desilo kada biste bili među oblacima sa partnerom u tom avionu zvanom život?”- pitala sam je.

U početku nije imala odgovor, nije sebe ni mogla da zamisli da je slobodna, da životno leti visoko i da je partnerstvo zajednički let, a ne “nemoguća misija”.

I tako, malo po malo, oslobađajući se nasleđenjih uverenja sopstvenih roditelja, pre svega majke koja nije imala dobar brak, koja nije imala snagu da iz tog braka izađe, došle smo “na pistu” sa koje se moglo poleteti.

Zanimljivo je da sam odmah u početku prihvatila njenu metaforu sa letom aviona i tako vodila naš zajednički rad pitanjima: “Da li ste spremni da odbacite prtljag koji nosite godinama?”, misleći na barijere u kojima je živela na i način razmišljanja. “Koje osobine je potrebno da ima “pilot” sa kojim biste mogli da “letite”?”

Ona je prihvatila moj način i ozbiljno ulagala sebe da odgovara na takva pitanja. Njen um je sve manje držao u mestu i sve manje je proklizavala na istim uverenjima.

“Možda je vreme da izbacite točkove svog aviona i zarolate pistom” – rekla sam jednog dana.

O, koliki osmeh sam dobila tad, dobro je razumela i osetila se spremnom.

Pružila sam joj ruku u znak pozdrava, a one me je uhvatila i privukla u zagrljaj.

“Hvala vam što sam postala osoba koja može da “poleti među oblake”.”

Smejale smo se našim metaforama.

Posle nekoliko meseci, javila mi je da se udaje.

Za pilota.

Rekao mi je: “Plavo, volim te i pristala sam” - napisala je.

Eto, verujete li u ovu istinitu priču ili imate neka druga uverenja?

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH

YOUR FAITH

Већ неколико година осмишљавам

и тражим назив начему што се већ одавно само назвало, на почетку радно, а сада већ извесно, тачног назива – Школа осетљивости. Близу је и тачан силобус и тачна литература, а све захваљујући тачним људима – назив тачан човек позајмљујем. Да, постоје тачни људи. Није их лако препознати, али увек је лако препознати у које Школе осетљивости су ишли или још увек иду.

Потакнута насловима и иницијативама у последњим месецима и сведок надметања дисциплина и институција, појединаца и група, који ће бољу дијагнозу појединцу, друштву и догађајима дати, постаје ми јасно да и најпрецизнија анализа није тачно расуђивање.

Да, човек анализом може доћи до резултата, успеха, просперитета и напредовања, али таква методологија доводи до избора, и то оних са мноштвом опција, избора за и против. Ово време управо те изборе назива слободом.

Време које чека(мо) као заједница, а и оно које се дешава, слободом зове нешто друго.

Слобода, вера, религија нису сведене само на човека, није човек „немоћан Бог“, како у филозофским списима можемо прочитати.

Човек је богослов, а то је онај који се чисто моли. Додала бих и – често. Својим речима или речима других богослова. Може човек и ћутати. Могу га ућуткати други, може ућутати пред догађајем или бити у стању молитвеног тиховања, мировања, одстранити све помисли, као и везати ум са смислом изговорених речи, да би најзад и срце усвојило речи молитве, изговарајући

их као своје, искрено и топло. То у цркви називамо – безмолвије

Како пред догађајима, људима, застане често и молитва, тај човек, ја –ви – ми, свакако не „немоћни Богови“, већ као слободни људи, можемо се наћи и у тешком расположењу, клонулости, умору и мрзовољи духа, где се опет тај човек, ја – ми – они, препушта равнодушности. То стање у црквеном словару зовемо – униније Бива то и гутање самог себе у ништа. Заборав.

Савети који са рубова памети и центра памети стижу, и у њима предлози нових предмета у школама од којих би један био Безбедносна култура, брује у главама свих нас који неамју другу адресу осим овог света.

У Школи осетљивости, најдаље са

темом безбедности, почела бих и завршила са, безбедношћу духа. Као предмет за све. Нас.

Ученици Прве Београдске гимназије (центар памети) предлажу и пишу о новим предметима и предмету који би био другачији од других, а који је занимљивији

од свих осталих, који би се оцењивао, предмет живота који се тиче живота, љубави, пријатељстава...

Мишљења сам да и они мисле на Школу осетљивости. Где год да кренем, прати ме исти назив. Тачан, као и ови тачни млади људи. Ствараоци по Богу и у Богу. Школа осетљивости није привилегија и власништво било које дисциплине психологије, теологије, филозофије, физиологије...

То би била и Школа живота, јер се најважније ствари тичу нашег живота у осетљивости, тичу се тога како доживљавамо друге, како осећамо друге или их не осећамо.

Умирити се. Пробудити се. Умити се. У Школи осетљивости би се расуђивало о равнодушности, одакле је стигла и зашто је намењена другом човеку. У Школи би се промишљало о успеху из другог угла и перспективе, без мантри које постају молитве новог доба – „успех по сваку цену“. Системи које познајемо и анализе, фаворизују, сецирају и истичу успехе сваког појединца, исказа, проналаска, често величају науштрб других и другачијих. Персонални приступ. Изборни. Није сваки одабир – избор. Осетљивост је (и) рањивост. Предмет у Школи осетљивости – рањивост. Рањивост се провлачи кроз све сегменте, како год поделили тај предмет, како год осмислили силобус, рањивост би била кључно искуство. То искуство нас чини бољим људима, то искуство нас хуманизује и најважније – то искуство нас чини сличним Богу.

Акт милосрђа Бога Оца израз је његове рањивости и осетљивости на и за свет који је створио. Отворена рана Бога је смртност човека.

Бог Отац дели са људима рањивост кроз Сина БОГОЧОВЕКА. Бог који постаје и човек да би човек постао Бог, заправо јесте покушај да се кроз заједничку рану човека и Богочовека, рођење, страдање и васкрсење, кроз искуство рањивости и плода који проистиче из те ране, човек упути на вечност. Вечну заједницу са Богом. Школа осетљивости је начин да не журимо, да будемо „они од пута“, али и да не будемо опседнути пуким путовањем и

успехом, већ да научимо да будемо у тишини, да научимо да ћутимо, да научимо да слушамо другог, другачијег човека, да гледамо другог човека, да лице другог човека буде важније од било које оцене или бода који добијамо, било које повишице коју ћемо добити, титуле... И у том смислу је заиста неопходно разбудити, довикнути те потенцијале човека који су свакако оприсутњени преко Богочовека у свету.

Осетљивост је и таленат. Дакле ако говоримо о талентима, сваки таленат такође подразумева рањивост. Нема талентованог човека који није рањен неком племенитом клицом. То племенито може бити и оруђе, али никако оно које наноси бол другом човеку, већ нашу личност ставља на искушења, и у исто време и доводи до тога учимо на властитој патњи. Бол прати талентоване људе и у том смислу се може рећи да је таленат и нешто опасно и нешто спасоносно. Рањивост талентованих људи јесте нека врста опасности, али уједно је то оно што уз подршку других људи, уз одговарајући систем вредности на који се у овом времену и култури позивамо и загледаности у Онога ко таленте даје, може да буде и спасоносно.

Из неког чудног и необјашњивог разлога читав један део људске личности, и то најважнији део, потпуно је запостављен. Фаворизују се когнитивне, интелектуалне способности, когнитивни процеси и волитивни процеси, а емотивни процеси који треба да посредују између сазнања и хтења су заправо потпуно занемарени.

Неко ко је веома интелигентан може муњевито да реализује било коју одлуку, све што му падне на памет, а да нема капацитет да осети значење своје одлуке, нити значење своје интелигенције.

Важан део људске личности који се запоставља, а који називамо осетљивошћу јесте управо тај контролни механизам у нама, оно што ствара задршку и оно што нам са друге стране даје ветар у леђа, што нас покреће, подстиче када помислимо да бисмо могли да се жртвујемо за другог човека, за неко добро дело, без малодушности и преиспитивања да ли ће нам бити узвраћено,

учињено, надомештено.

Парадокс вере јесте у томе да се

подстиче стваралаштво у овом свету. Ствараоци, уметност и култура, права култура управо на свом врхунцу, својом есхатолошком димензијом приморавају и историју да изађе ван оквира. У стварању, таленту, осетљивости, није пут оно што је немогуће. Обрнуто, могуће је управо пут, путовање који се остварује кроз осетљивости – пробуђености „сасвим другог“ који надире из својих дубина. Ученици Школе осетљивости постаће једног дана научници, уметници, радници. Сви они у осетљивости свог служења и сваки у чину свештенослужитеља може од свог рада да створи једно свештено дело, једну Свету Тајну која наговештава и јесте место Богојављења, да се слави име Божије и кроз науку, кроз мисао, кроз друштвени рад. Време, школа, културе би постале – славословје Позив и одазив. Човек је створен по лику Божијем, ствара и позван је да у историји ваја време, односе и заједницу као икону Царства небеског, да има стваралачку светост смелости – дерзновеније.

У великом плаветнилу створеног света, што је и тема овог летњег двоброја, отварам врата Школе осетљивости свим људима било какве воље. Добра воља макар једног мења свет. А воља и вера заједнице обликује и будуће време које исповедамо и чекамо. Упитани и нестрпљиви тражимо различите мераче времена, места и форме, анализирамо могуће доласке и проласке небеских тела и овоземаљских тела, продужавамо живот и времену и телу, путујемо и долазимо на слична места, волећи и најмање разлике на осликаним магнетима, тражећи себе свуда осим у Богу и другом –првом до себе, човеку. Понекад и са собом живимо на истој адреси, колико год плаветнила било изнад и испод нас. Шаљем овај текст и на своју адресу. Срешћу се опет и опет са магнетима и онима који се не привлаче, пробаћу проверену молитву – Маран ата!

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR BOOK

PRE NEGO ŠTO JE DOŠAO LAKI

Beograd, jun 2023. Roman Ivane Ivanović „Pre nego što je došao Laki“ upravo je objavljen u izdanju MediaSfere u ediciji Prva knjiga. Roman se nalazi u prodaji u svim boljim knjižarama u zemlji, kao i preko sajta MediaSfera (www.mediasfera.rs).

Odrastanje na Dorćolu kome se po povratku iz Kanade vraća, Anu, junakinju knjige „Pre nego što je došao Laki“, formiralo je kao poklonicu i čuvarku dobrog i lepog. Takva osoba može da bude i često bude žrtva onih koji nezasluženo steknu njeno poverenje, ali i melem za ranjene. Za čoveka koji ju je podsetio da se njena duša iskazuje kroz pisanu reč, Ana je bila melem. Ne lek, kao što se nadala da će biti, jer ona nije posedovala čudesni mač za borbu s demonima – a da jeste, bez sumnje bi ga upotrebila – već melem, da ublaži rane na duši čoveka u koga se uselio demon.

Koliko god želeo da bude na strani glavne junakinje, možda i protiv nje, čitalac to ne može. Može jedino da se poistoveti sa njenom bezizlaznom usamljenošću jer - hteli to da priznamo ili ne – usamljenost je neizbežan urbani mučitelj. Ili, sa njenom slepom nadom u srečan kraj, jer – ko ne želi srećan kraj? Ali, Ana nije simpatična. Nije ni antipatična. Ona je, jednostavno, Beograđanka koja je žrtva novije istorije kada je, devedesetih godina dvadesetog veka, tadašnjim mladima, vaspitavanim da budu građani sveta, nošeni idealima i verom u lepotu i pravdu, oduzeto pravo da budu sve što su do tada bili, da vole sve šo su do tada voleli, da veruju u sve u šta su do tada verovali... Generacija Beograđana kojoj Ana pripada ostala je da postoji u svetu koji nije bio njihov i da traži svoje mesto, da luta za njim po svetu, ne nalazeći ga. Jer, mesto za kome tragaju je Beograd u kome su odrasli, a njega nema više, kaže Milica Cincar-Popović, urednica knjige „Pre nego što je došao Laki“.

Govoreći o svom prvom romanu Ivana

Ivanović kaže:

- Moja knjiga se bavi rak-ranom našeg društva (kad to kažem mislim na društvo u celini), u kojem zavisnost od bilo čega kao i opaka bolest rak, često pravi recidiv koji je ili jako teško ili nemoguće otkloniti. Postoje razne vrste zavisnosti. Ja sam ispričala priču o onoj od psihoaktivnih supstanci. Ali, za razliku od psihologa ili sociologa koji to posmatraju sa društveno-porodično-fiziološkog stanovišta, ja sam se priklonila struji duhovnih otaca koji na taj problem gledaju kao na bolest duše. A šta je lek za dušu? Ljubav. Da li je svemoguća, ili je isceljujuća i da li nudi spas, potražite u mojoj knjizi.

Ivana Ivanovć rođena u Beograd studirala je je Svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radila je kao novinar u „Politici“ i „Politici Ekspres“. Živi i radi u Torontu, Kanada.

REFRESH YOUR SKIN

NEGA TELA TOKOM LETA

PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ

FOTOGRAFIJE: IOANNA REGEN KLINIKA

DOČEKAJTE LETO ZDRAVI, SVEŽI, ZADOVOLJNI SVOJIM IZGLEDOM. BRINITE O SVOJOJ KOŽI NA NAJBOLJI NAČIN.

SPECIJALISTA ESTETSKE I ANTI-AGING MEDICINE PROF. DR IOANNA BATSIALOU

ĆE NAM DATI SAVETE KAKO DA TOKOM

LETNJIH MESECI ZAŠTITIMO KOŽU OD SUNCA I BUDEMO ZADOVOLJNI SOBOM.

PROF. DR IOANNA BATSIALOU JE

DIREKTORKA I VLASNICA KLINKE IOANNA REGEN U BEOGRADU, JEDINE USTANOVE KOJA PRUŽA JEDINSTVENI HOLISTIČKI

PRISTUP U OBLASTI REGENERATIVNE, ESTETSKE I ANTI-AGING MEDICINE U REGIONU.

Kako uživati bezbedno na suncu?

Obavezan je zaštitni faktor preko dana, konstantna hidratacija organizma i korišćenje najvećeg zaštitnog faktora kako bismo sprečili jake uticaje UVA i UVB zračenja sunca na kožu. Što se tiče ishrane, ona mora biti light –lagana (sveže voće i povrće). Kožu treba štititi i negovati dok ste na suncu, a i nakon sunčanja kremama koje umiruju i hidriraju kožu, vraćajući joj elastičnost. Preporučujem takođe da se pije kolagen buster, kao i da se koristi kolagen serum kako bi koža dobila na elastičnosti.

Hidratacija tokom leta

Da biste imali blistavu kožu, potrebno je maksimalno paziti i kombinovati dva rituala neophodna za njenu lepotu: prvi ritual je hidratacija kože iznutra pravilnim unosom hrane i vode. Drugi je pravi izbor hranljive kreme koja će vašu kožu dovesti do najboljeg izgleda. Svim tipovima kože, a naročito suvoj koži je potrebna hranljiva krema za lice.

Bitno je znati da je za prirodnu lepotu važno piti puno vode. Hidratacija započinje ishranom. Potrudite se da pijete dovoljno tečnosti tokom dana. To će biti dobro ne samo za vaše telouklanjajući toksine, već i za vašu kožu!

Koji zaštitni faktor danas mora da se koristi na suncu?

Individualno je i zavisi od situacije u kojoj se nalazite. Ako idete na more, u zavisnosti od tipa kože ili ukoliko imate predispoziciju da dobijete fleke od sunca ili pege, koristite hormonsku terapiju ili pijete lekove za štitnu

žlezdu, krema bi trebala da bude sa 100% zaštitnim faktorom, a oni koji nemaju ovakvu vrstu problema dovoljno je da koriste i kremu sa zaštitnim faktorom 50.

Veliki je porast melanoma, pa preporučujem zaštitu svima - i deci, muškarcima i ženama. Pre leta, ukoliko su se pacijenti podvrgli laserima ili nekim procedurama, obavezno je korišćenje krema sa zaštitnim faktorom.

Koje i kakve kreme tokom leta treba da se koriste?

Najidealnija krema je ona koju vam preporuči doktor estetske medicine, a ne da se kupuju komercijalne kreme za široku potrošnju. Uvek preporučujem da pacijent prvo proba kremu u manjim količinama putem testera i ako dobro reaguje da nastavi da je redovno koristi. U Ioanna Regen Klinici imamo skin skener gde svakom pacijentu besplatno može da se skenira koža kako bismo utvrdili njen tip i dali savet koja krema je odgovarajuća.

Kreme se menjaju i koriste shodno godišnjem dobu.Tokom leta koriste se hidratantnije kreme, a tokom zime masnije. Tokom jeseni i proleća neophodno je koristiti kreme sa lakšom konzistencijom.

Leto i sunce - prijatelj ili neprijatelj? Kako jake sunčeve zrake preokrenuti u saveznika? Da li je dovoljno uneti vitamin D tokom odmora na moru u kratkom vremenskom intervalu?

To je opet individualno. Idealno bi bilo da pacijenti jedanput ili dva puta rade analize krvi i utvrde realno stanje vitamina D i folne kiseline. Ne znači da nam je unos vitamina D dovoljan ako smo na suncu.

Stalna hidratacija je bitna, kao i unos izotonika. Potrebno je izbegavati alkohol jer proširuje krvne sudove i snižava krvni pritisak. Preporučujem da se pacijent podvrgne masažama i koristi anticelulit kreme i serume.

Gde se proizvodi za kožu čuvaju tokom leta?

I leti i zimi se kreme čuvaju na sobnoj temperaturi i na tamnim mestima. Ukoliko je reč o specijalni kremama, proizvođač će u svakom slučaju propisati uslove za čuvanje proizvoda. Obično se takve kreme čuvaju u frižideru.

Kako da znamo da nam je koža zdrava i da ne pati?

Koža je zdrava ukoliko nema promena poput perutanja, peckanja, crvenila, ima svoj blistavi izgled. Ako nešto iritira kožu, to je odmah vidljivo, što znači da nije krema koja se koristi nije adekvatna ili je došlo do promene u

organizmu, na primer bakterije ešerihija koli, kandida. Koža tada postaje gruba ili se pojavljuju promene kao plikovi, to je znak da koža izbacuje neke toksine.

Koža mora biti mekana, hidrirana i to je čini zdravom.

Preporučujem da pacijenti dolaze na biološke tretmane jednom mesečno. Imamo veliki spektar tretmana koje svako može da priušti sebi. To je nega ili higijena kože. Mi na tom pregledu možemo pacijentu dati testere za prirodne kreme koje proizvodimo. Naše kreme nisu skupe, jako su hranljive i moćne. Kolagen serum je potreban svima, to je proteinski serum i kolagen napitak koji se pije 3-4 meseca. Sve to zajedno će dovesti do poboljšanja stanja vaše kože, kose i noktiju.

Kažu da zdravlje na usta ulazi.

To je tačno i u skladu sa tim promovišem tzv. “sendvič terapiju“. Ideja je da se koža hidrira kroz mezoterapiju, bustere, stimulator kolagena, razne terapije. Ukoliko pacijent ne stiže na terapije, može da koristi kolagen serum i da pije kolagen i minimum dva litre vode i prirodnih sokova i smutija. Potrebno je obavezno koristiti naočare za sunce i šešir za glavu.

Kod žena je u prvom planu fokus na lice.

Ukoliko se žena podvrgne medicinskim tretmanima pre mora poput botoksa, hijalurona, bustera i filera, preporuka je da se sedam dana ne izlaže suncu jer materijali nisu fiksirani na mestu na kojem su aplikovani i neće se lepo vezati. Toplota ne utiče dobro na materijale.

Idealno bi bilo da pacijent pre letovanja dođe na biološki tretman kako bi se koža hidrirala i nahranila, a kada se vrati sa letovanja potrebno je opet hidritati kožu lica i aplikovati busterekojima ja moguće postići izuzetnu i duboku hidrataciju. Svetska preporuka je da se umesto oralne primene suplemenata oni uzimaju kroz infuziju.

Kako sačuvati dobar izgled nogu?

S obzirom na to da preko leta dolazi do pojave proširenih krvnih sudova, preporučljivo je raditi limfne drenaže. Postoje dve vrste limfnih drenaža: ručne i aparaturne. Potrebno je piti dosta tečnosti kao što je limunada sa đumbirom. Limfna drenaža je najidealnija, a sjajna terapija koju imamo je refleksoterapija koja se radi na stopalima i ima za cilj da se izbaci višak vode i da dovede do poboljšanja cirkulacije u organizmu.

Šta raditi sa negom kože između letovanja ukoliko se ode na more dva puta?

Veliki je spektar tretmana koji može da se radi - terapija za uklanjanje celulita - treba nam pauza od mesec dana između dva letovanja kako bismo uradili

5-6 tretmana za uklanjanje celulita i istovremeno može da se radi limfna drenaža i pakovanja za kožu koja bi je hidrirala. Poželjni su tretmani za lice poput derma pena, bustera, mezoterapije. Piling za telo je uvek dobrodošao. I nakon toga kao šlag na tortu dolazi tretman CLEO LED 24k GOLD MASKA. Ova maska ciljano deluje na kožu koristeći određenu talasnu dužinu svetlosti u boji i prodire u kožu na različite dubine. Koristeći ukupno 228 crvenih i bliskih infracrvenih LED svetala, kombinacija ove dve talasne dužine dovodi do: poboljšanja cirkulacije, proizvodnje kolagena za smanjenje i prevenciju bora, ujednačenja tona kože, umirenja upalnih procesa kože.

Kada završite sa svojim letovanjem, preporučujem da zajedno uradimo plan i program šta je neophodno kako biste poboljšali hidrataciju i sjaj kože i koje kreme da koristite. Terapije za telo i lice su must! Na taj način spremni dočekujemo zimu i tada nije potrebno raditi veliki broj tretmana, već jednom mesečno u cilju održavanja.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH

YOUR HISTORY

PRIČE SA GALIOLE

PIŠE: ARSENIJE JOVANOVIĆ

Dok je nemirna 1968. godina beležila događaje:

23. januar — Mornarica Severne Koreje u teritorijalnim vodama zarobila je američki špijunski brod USS Pueblo.

17. mart — Pronađeno je više od 6000 mrtvih ovaca, uginulih kao posledica testiranja nervnog gasa u Skal Veliju u Juti.

4. april — Američki baptistički sveštenik i borac za građanska prava Martin Luter King je ubijen u Memfisu.

3. maj — Sukobima studenata sa policijom u Parizu su počele studentske demonstracije koje su se kasnije proširile na ceo svet.

29. maj — Dobrica Ćosić, na sednici CK SK Srbije, izjavio da se na Kosovu vrši teror nad Srbima i da kosovske vlasti ništa ne čine da bi to sprečile. CK se ogradio od ovih stavova i ovaj događaj označio je početak Ćosićevog disidentstva.

3. jun — U Beogradu, a potom i u drugim univerzitetskim centrima u Jugoslaviji, počele su studentske demonstracije, prve u komunističkoj Jugoslaviji.

13. jul — U eksploziji bombe u bioskopu „20.

oktobar“ u Beogradu, koje je podmetnulo Hrvatsko revolucionarno bratstvo, poginula je jedna osoba, a 77 je povređeno.

20. avgust — 21. avgust - Trupe Varšavskog pakta predvođene Sovjetskim Savezom su upale u Čehoslovačku i okončale Praško proleće.

U toj 1968. godini je zauvek otišao

27. mart — Jurij Gagarin, sovjetski kosmonaut

Rođeni su:

3. februar — Vlade Divac, srpski košarkaš

4. mart — Petsi Kensit, engleska glumica, muzičarka i model

31. maj — Aleksandar Madžar, srpski pijanista

3. jul — Uliks Fehmiu, srpski glumac

27. jul — Marija Gracija Kučinota, italijanska glumica

10. septembar — Gaj Riči, engleski režiser, producent i scenarista

I više nego dovoljno razloga da se jedan reditelj i jedan arhitekta otisnu u neobičnu plovidbu kojoj bi se sigurno priključio i Ginis kao treći član

posade ne bi li se uverio u poduhvat o kojem se pričalo. Verujem da dvočlana posada gumenog čamca nije ni nameravala da ga obavesti o tome. Fini zapovednik crnog gumenog čamca BG-4579, dužine 5.2 metara, širine 2.2 metra, sa vanbrodskim motorom marke Johnson 60, bez navigacionih uređaja, opremljen nautičkim kartama i intimno dokumentarnim dnevnikom i kamerom, reditelj Arsenije Jovanović sa drugim članom posade, mornarom arhitektom Dragošem Bazarenom, kreće iz beogradskog rukavca Save... za Rovinj.

Arsenije je smeo navigator koji se, još kao dete, pokazao hrabrim kada je prvo uzeo majčino plehano korito za pranje rublja i sa mlađim bratom od tetke krenuo vodenim tokom Resave. Kasnije kao diplomac pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, pred profesorom Vjekoslavom Afrićem*, rediteljem prvog jugoslovenskog posleratnog filma „Slavica” i Hugom Klajnom*, pre nego što će diplomirati, uzima dedinu drvenu šljuku, opremljenu samo veslima, sa namerom da ode iz Beograda do Siska uzvodno Savom i vrati se nazad. Uzvodno privezani za šlep, a nizvodno borbom sa plovnim tokom. Tada je kao saučesnik i mornar bio njegov drugar i odmah posle toga uspešno diplomira pozorišnu režiju 1953. godine.

Ipak, ne osvrćući se previše u pogledu raznovrsnog stvaralaštva Arsenija Jovanovića jer verujem da bi bilo dostojnije pohađanje seminara ili bar master klasa o tome.

Godine 1968. na pontonu u savskom rukavcu na Adi Ciganliji, zadesili su se glumac Janez Vrhovac, kao i uvek stojeći uspravno sa tompusom u ruci i posmatrajući malo sa strane, baš onako kako je gledao filmove u kojima je igrao i one u kojima nije u Pulskoj areni. Ljubivoje Ršumović u ulozi novinara u emisiji Dvogled, koji zapitkuje smelog upravitelja gumenog čamca Arsenija pred polazak Savom, Dunavom, pa preko delte Dunava kod Suline u Crno more, potom preko Bosfora u kojem se brodovi mimoilaze desnim bokovima zbog jakih struja, dakle saobraćaju

desnom stranom, ulaskom u Sredozemno more preko Mramornog, Egejskog i Jonskog mora, pa preko Otrantskih vrata u Jadran do krajnjeg odredišta, Rovinja. Dragan Nikolić na gliseru Bore Todorovića pretače benzin u dodatni rezervoar jer jedan nije dovoljan ni do Smedereva, dokle su pratili dvočlanu posadu. Na ispraćaju je i bokser Jovan Džakula, dajući svemu tome atmosferu borbe, opisujući na trenutak pripreme pred bokserski meč. Drugi član posade gumenog čamca je mornar, na kopnu arhitekta, Dragoš Bazareno, koji je projektovao operacionu salu Kliničkog centra u Beogradu, postaće poznat i ovim smelim poduhvatom. Tada, pred polazak, nije ni znao da će na krajnjem odredištu ovog plovnog putovanja, u rovinjskoj noći, u slavlju dolaska, upoznati svoju buduću ženu.

Četiri nedelje putovanja, uključujuči i pritvor pogranične policije u Sovjetskom Savezu, odnosno oblasti Ukrajine, pređenih oko 4500 km, odnosno 2430 nm, od kojih 1117 km rečnog plovnog puta Dunavom do delte u Crno more je vredelo u svakom pogledu, a za nas poštovaoce velikog plavetnila mora, reditelj Arsenije Jovanović nam je dramski i filmično knjigom Priče sa Galiole predstavio mnoga svoja putovanja na sopstvenim plovilima nazivajući ih Galiolom.

Reklo bi se da u slučaju nautičara rečnih tokova i morskih plavetnila, izreka Arsenija Jovanovića „Hvali more, a drži se kopna” ne važi, jer njegov pogled s mora hvali kopno i sve ostalo, a drži se morske plovidbe.

*Vjekoslav Afrić (1906, Hvar – 1980, Split), glumac i reditelj, jedan od osnivača Visoke filmske škole u Beogradu, predavač i direktor.

*Hugo Klajn (1894, Vukovar – 1981, Beograd), lekar, reditelj u Narodnom pozorištu u Beogradu. Kao profesor psihologije napisao je udžbenik „Osnovni problem režije”, koji i danas spada u osnovnu literaturu za studente režije.

PHOTO: GORAN POPOVSKI

REFRESH YOUR STYLE

BLACK LYRIC

DESIGNER: X MLADENOVSKI

PHOTO: GORAN POPOVSKI

MODELS: MIROSLAVA BLAGOJEVIC, HRISTIJAN MLADENOVSKI

MAKE UP: ANASTASIJA VELICKOVIC

HAIR: DANIEL ARTEVSKI

ASISTANT: SARA MITKOVSKA

The conception of the “Black Lyric” collection lies in the intimate connection of its designer with his childhood memories from the rural environment in which he grew up. These memories bring to the forefront the symphony of Slavic pagan ritualism and the poetic incantation of ancient Slavic witchcraft. Using dark hues and organic silhouettes, the collection aims to evoke feelings of introspection, connecting the observer and/or wearer with their ancient roots. This connection to one’s own roots, which relies on the oral transmission of culture, tradition, and folk images in lyrical form, is also a key inspiration for the “Black Lyric” collection.

Slavic culture encompasses various forms of witchcraft as a result of its strong culturally pagan roots. Examples of such practices include women witches casting incantations (in Macedonian „баење“, pronounced “bay-nyeh”), Christmas traditions, and so on. Through these forms of ritual in contemporary folklore, Slavic people remain connected to their pagan roots. Furthermore, a significant part of the currently present pagan rituals are not directly related to religion. For example, many men and women relied on witchcraft practices to attain a desired outcome such as love, fertility, death, happiness, or sorrow. All these practices are passed down from generation to generation orally, in the form of lyrics in folk songs or graphically through the patterns of folk costumes.

The materials utilized in the “Black Lyric” collection exude a glossy and lustrous texture. These chosen tones and textures aim to encapsulate the enchanting essence of abstract forms and their inherent potency. The colle-

ction exclusively adopts a black-silver fusion, as black evokes mysticism, elegance, and morbidity. Silver, akin to iron which played a significant role in ancient Slavic rituals, symbolically represents the collection. The sickle, featured as an accessory in several garments, serves as both a psychological and spiritual element. In Slavic pagan culture, female witches believed that wielding the power of the sickle allowed them to harvest the essence of a person’s soul during incantation rituals, mirroring the act of villagers reaping crops.

Certain garments within the collection embody the essence of black magicians, accentuating the presence of men alongside women in the realm of Slavic witchcraft. The primary message conveyed by these garments revolves around the fusion of traditional pagan motifs with modern elements. Pagan inclinations continue to permeate the realm of magical realism within contemporary culture. Consequently, the “Black Lyric” collection aspires to inspire viewers to embrace and perpetuate traditional and pagan customs within their daily lives, rather than forsaking them in favor of prevailing Western trends.

Through embracing our own roots, we hold the potential to reshape societal norms, especially considering the historical suffering endured by women and individuals during the Middle Ages due to the aforementioned practices. The “Black Lyric” collection endeavors to remind individuals of their profound connection to nature, advocating for its preservation while safeguarding cherished traditions.

REFRESH YOUR FILM

30. FESTIVALA EVROPSKOG FILMA

PALIĆ OD 15. DO 21. JULA 2023.

PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ, MAGISTAR FARMACIJE I MASTER ISHRANE I SUPLEMENTACIJE

Ovogodišnje, trideseto izdanje Festivala evropskog filma Palić, održaće se u tradicionalnom festivalskom terminu, od 15. do 21. jula na Paliću i u Subotici, u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica. Festival se ove godine održava na više lokacija, među kojima su jedinstvena Letnja pozornica na Paliću, kao i bioskopi Eurocinema, Abazija i Lifka. Na konferenciji za novinare povodom održavanja festivala objavljeni su dobitnici ovogodišnjih nagrada “Aleksandar Lifka” za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji – glumac Bogdan Diklić u kategoriji domaćih stvaralaca i reditelj Andreas Drezen u kategoriji inostranih stvaralaca. Ovogodišnji dobitnik Regionalne Lifke je glumac Nikola Ristanovski iz Severne Makedonije. Na konferenciji za medije predstavljen je i program dve takmičarske selekcije - Glavnog takmičarskog programa i takmičarskog programa Paralele i sudari.

Glumac Bogdan Diklić (Bjelovar, 1953) ostvario je više od 150 uloga na filmu i televiziji. Proslavio se ulogama u nizu jugoslovenskih filmova, ali i filmova zemalja nastalih raspadom SFRJ. Na filmu je debitovao 1976. u filmovima “Devojački most” i “Vojnikova ljubav”, a nastavio ulogama u “Mirisu poljskog cveća” Srđana Karanovića i “Nacionalna klasa” (1979) Gorana Markovića, i igrao u skoro svim Markovićevim filmovima. Njegove kreacije gledali smo u ostvarenjima: “Majstori, majstori” (1980), “Variola vera” (1982), “Maratonci trče počasni krug” (1982), “Čudo neviđeno” (1984), “Oktoberfest” (1987), “Sabirni centar” (1989), “Tri karte za Holivud” (1993), “Lajanje na zvezde” (1998), “Bure baruta” (1999), “Mali svet” (2003)… Na televiziji je

glumio u serijama: “Grlom u jagode” (1976), “Brisani prostor” (1985), “Balkan ekspres” (1989), “Otvorena vrata” (1995), i drugima. Dobitnik je mnogih nagrada i priznanja za pozorišne i filmske uloge, a 2009. Udruženje filmskih umetnika Srbije dodelilo mu je nagradu “Pavle Vuisić” za ukupan doprinos filmskoj umetnosti.

Andreas Drezen je rođen 1963. u Istočnoj Nemačkoj. Potiče iz pozorišne porodice i prve amaterske filmove je snimao još 1979. Godine 1984/85. radio je kao tonski inženjer u pozorištu u Šverinu pre nego što je završio pripravnički staž na DEFA studiju za igrane filmove i radio kao asistent režije Ginteru Rajšu. Od 1986. do 1991. studirao je režiju na Akademiji za film i televiziju Konrad Volf u Potsdam-Babelsbergu. Od 1992. godine radi kao slobodni autor i reditelj. Njegov debitantski film “Tiha zemlja” (1992), tragikomedija o događajima u Istočnoj Nemačkoj u vreme raspada Sovjetskog Saveza, doneo mu je i Hesen filmsku nagradu kao i Nagradu nemačke kritike. Usledio je niz njegovih nagrađivanih filmova, od kojih je poslednji “Rabije Kurnaz protiv Džordža V. Buša” (2022) premijerno prikazan u takmičarskom programu Berlinala kao i u Glavnom takmičarskom programu FEF Palić. Član je Akademije umetnosti, Akademije filmskih umetnosti i nauka, Evropske filmske akademije i član osnivač Nemačke filmske akademije.

Nikola Ristanovski rođen je 1969. U Ostravi (Čehoslovačka). Od 1978. živi u Severnoj Makedoniji. Godine 1993. diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u skoplju u klasi profesora Vladimira Milčina. Igrao je na većini bitnih scena u regionu i ostvario mno -

ge zapažene uloge. Od 1993. prvak je Makedonskog narodnog teatra a trenutno je prvak i Narodnog pozorišta u Beogradu. Igrao je u više od pedeset filmova i serija u regionu i ostvario mnoštvo zapaženih uloga kao što su Hadži Zamfir (“Zona Zamfirova”), Viktor Kolar (“Jedini izlaz”), Dr Viktor (“Na terapiji”), Trendafilov (“Oslobođenje Skoplja”) i druge. Ristanovski je najnagrađivaniji makedonski glumac, sa velikim brojem nagrada dobijenih i za predstave proizvedene van zemlje, među kojima su Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje, (Ahmed Nurudin - “Derviš i smrt”, 2009.), Glumac godine u Makedoniji (2006.), Zlatni lovorov venac (“Don Žuan”, MESS Sarajevo, 2006), i druge.

Španska multimedijalna umetnica Marija Kanjas (María Cañas) dobitnica je ovogodišnje nagrade „Underground spirit» koju Festival evropskog filma

Palić dodeljuje za izuzetan rad na polju nezavisnog filma, kao i za jedinstven pristup filmskom jeziku i autentičnu autorsku poetiku izgrađenu van glavnih tokova industrije.

Glavnu takmičarsku selekciju ovogodišnjeg Festivala evropskog filma

Palić čine filmovi: “Crveno nebo” Kristijana Pecolda, “Seneka” Roberta Švenkea, “Zarobljen” Vasilisa Kacupisa, “Tri hiljade numerisanih delova”

Adama Časija, “Zemlja kratkih rečenica” Hele Jof, “Preeksponirano” Eleonore Veninove, “Ingeborg Bahman - Putovanje u pustinju” Margarete Fon

Trote, “Klub Nula” Džesike Hausner, “Stari hrast” Kena Louča, “Savršeni dani” Vima Vendersa, i “Madam Dubari” rediteljke Majven.

Selektor glavnog takmičarskog programa je Nikolaj Nikitin, a žiri čine Tito Rodrigez, direktor Festivala evropskog filma u Sevilji; Nana Janelidzescenaristkinja i rediteljka; Milorad Milinković - scenarista i reditelj; Eran Kolirin - scenarista i reditelj; i Daniela Veber, scenaristkinja, rediteljka, publicistkinja i članica organizacionog tima Berlinala. Na ovogodišnjem festivalskom izdanju očekuje se preko 150 filmskih profesionalaca iz zemlje i inostranstva. Festival evropskog filma Palić podržali su Ministarstvo kulture Republike Srbije, Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama, Grad Subotica, Evropska unija kroz program Kreativna evropa MEDIA, kao i mnogobrojni partneri i medijski partneri Sponzor - prijatelj Festivala evropskog filma Palić više od 20 godina je Gorki List, kao nezaobilazan deo naše umetničke scenografije, ali i partner koji podstiče angažovanje publike da istražuje doživljaje prezentovanih filmskih ostvarenja kroz Gorki List nagradu publike. Ove godine će tradicionalna saradnja još jednom biti proširena i na muzički deo festivalskog programa.

PHOTO: PROMO

SARAJEVO

FILM

FESTIVAL USPOSTAVLJA GODIŠNJE NAGRADE ZA REGIONALNE FILMOVE

Nakon uspješno uspostavljenih godišnjih nagrada za TV serije prije tri godine, Sarajevo Film Festival uspostavlja i godišnje nagrade za regionalne filmove, koji će se birati po istom principu.

Glasačko tijelo koje do sada okuplja više od 450 filmskih i TV profesionalaca, od ove će godine na isti način kao za TV serije, raditi i na nominacijama i dobitnicima nagrada za najbolje regionalne filmove.

Dodjela nagrada će se odvijati u zimskom ambijentu olimpijskih planina oko Sarajeva. Prvo izdanje dodjele nagrada za regionalne filmove planirano je na Jahorini u januaru 2024.

Glasačko tijelo će do tada rasti: očekuje se prijem novih članova i postepena transformacija ovog neformalnog tijela u Regionalnu filmsku i TV akademiju, koja će pored odlučivanja o godišnjim nagradama, na sebe preuzeti i ideju prenosa znanja i iskustava na novu generaciju filmskih i TV profesionalaca te služiti promociji i za štiti struke u cijeloj regiji.

Više vijesti o početku rada Akademije uslijedit će u predstojećem periodu.

„Nakon brojnih izazova digitalne tranzicije, utjecaja pandemije, regionalno tržište za film se polako konsoliduje. Vjerujem da će valorizacija najboljih regionalnih filmova od strane struke doprinijeti njihovom još jačem pozicioniranju i vidljivosti na domaćem tržištu, kako bi regionalni filmovi imali još veću gledanost i veći udio na domaćem tržištu. Činjenica da ni jedna od zemalja u regiji nema svoju zasebnu filmsku i TV akademiju indikativna je, te mislimo da će

iz ovih aktivnosti prirodno nastati jedno takvo tijelo koje će služiti podmlađivanju, promociji i zaštiti naše struke“, izjavio je direktor Sarajevo Film Festivala Jovan Marjanović.

Vijest o dodjeli godišnjih nagrada za regionalne filmove objavljena je na Ponta Lopud festivalu.

Partner Sarajevo Film Festivala za dodjelu godišnjih regionalnih filmskih nagrada za januar 2024. godine je Olimpijski centar Jahorina.

„Sretan sam što će u januaru iduće godine regionalna filmska industrija biti okupljena na ski vikendu na Jahorini. Uz odavanje priznanja najboljim filmskim ostvarenjima, vjerujem da ćemo ovim događajem pokazati kakvim kapacitetima raspolažemo, kakve sjajne profesionalce i ljepote olimpijskih planina imamo, i da će predstojeći regionalni ski vikend postati prepoznatljiv događaj, svojevrsni ‘balkanski Sundance’“, izjavio je Dejan Ljevnaić, direktor Olimpijskog centra Jahorina.

29. Sarajevo Film Festival bit će održan od 11. do 18. augusta 2023. godine.

PHOTO: UNSPLASH.COM

REFRESH YOUR ŠPAJZ

LJUBAV PREMA SEBI I VERA U MOGUĆE

PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ, MAGISTAR FARMACIJE I MASTER ISHRANE I SUPLEMENTACIJE

Dok se letnje sunce osmehuje nad nama, donosi nam priliku za novi početak i inspiriše nas da donesemo odluke koje podržavaju našu plodnost.

Pored pravilne ishrane, hidratacije i unosa proteina, takođe je važno raditi na sebi, na svom telu i umu, kako bismo smanjili stres i stvorili optimalno okruženje za plodnost.

Ishrana i fizičko blagostanje su nerazdvojni partneri. Redovna fizička aktivnost ima pozitivan uticaj na plodnost. Vežbanje poboljšava protok krvi u reproduktivnim organima, smanjuje stres i pomaže u održavanju zdrave telesne težine. Pronađite fizičku aktivnost koja vam prija - to može biti šetnja po parku, plivanje, joga ili bilo koja druga aktivnost koja vam donosi radost i opuštanje.

Pored brige o telu, važno je raditi na svom mentalnom i emocionalnom blagostanju. Stres može imati negativan uticaj na plodnost i zato je važno pronaći načine za smanjenje i upravljanje stresom. Neka leto bude vreme za uvođenje tehnika opuštanja kao što su meditacija, duboko disanje ili joga. Pronađite aktivnost koja vam pomaže da se povežete sa sobom, da se oslobodite negativnih misli i stvorite unutrašnju ravnotežu.

Osim toga, važno je raditi na izgradnji snažne emotivne podrške kako za sebe tako i za svog partnera. Komunikacija, otvorenost i razumevanje igraju ključnu ulogu u procesu plodnosti. Razgovarajte o svojim osećanjima, brigama i nadama sa svojim partnerom. Oboje budite tu jedno za drugo i pružajte podršku na ovom putovanju.

Jedan od najvažnijih aspekata zdrave ishrane za plodnost je adekvatan unos proteina. Proteini su gradivni blokovi života i igraju ključnu ulogu u razvoju jajnih ćelija. Posebno je važno konzumirati proteine iz različitih izvora kao što su riba i meso živine, jer su bogati esencijalnim aminokiselinama i hranljivim materijama koje su potrebne za zdrav rast i razvoj jajnih ćelija.

Kada je reč o ribi, izaberite divlje ulovljene vrste poput lososa, sardine ili pastrmke, koje su bogate omega-3 masnim kiselinama. Omega-3 masne kiseline imaju pozitivan uticaj na plodnost, poboljšavajući protok krvi u reproduktivnim organima i podstičući zdravu hormonalnu ravnotežu. Meso živine kao što su piletina i ćuretina takođe pružaju visokokvalitetne proteine i hranljive sastojke potrebne za optimalnu funkciju jajnika.

Pored proteina, hidratacija je od ključne važnosti za plodnost. Leto donosi visoke temperature, pa je važno dovoljno unošenje tečnosti. Voda je neophodna za hidrataciju tela, a dovoljan unos tečnosti pomaže u održavanju optimalne ravnoteže telesnih tečnosti i zdravlja jajnika. Pokušajte da pijete najmanje osam čaša vode dnevno i izbegavajte prekomernu konzumaciju kofeinskih napitaka.

Pravo je vreme da povedemo računa i o zdravlju creva.

Probavni sistem ima važnu ulogu u našem opštem zdravlju, uključujući i plodnost. Probiotici su korisne bakterije koje podržavaju zdravlje crevne flore i probavnog sistema, a mogu imati pozitivan uticaj na plodnost.

PHOTO: UNSPLASH.COM

Probavni trakt je dom za brojne vrste probiotičkih bakterija. Ove bakterije pomažu u održavanju ravnoteže mikrobioma što može imati pozitivan uticaj na hormonsku ravnotežu i plodnost.

Neke od namirnica koje su bogate prirodnim probioticima i koje možemo da više uvrstimo u svoju ishranu:

- Kvalitetan jogurt koji sadrži žive kulture bakterija poput Lactobacillus i Bifidobacterium može biti izvrstan izvor probiotika. Birajte jogurt bez dodatog šećera ili drugih aditiva.

- Kefir je mlečni napitak sličan jogurtu, ali ima bogatiju koncentraciju probiotika. Može se napraviti od kravljeg, kozjeg ili biljnog mleka. Kefir je bogat različitim sojevima probiotičkih bakterija i može biti koristan za održavanje zdravlja crevne flore.

- Tempeh je fermentirani proizvod od sojinog zrna koji se često koristi kao zamena za meso. Osim što je bogat proteinima, tempeh sadrži probiotičke bakterije koje podržavaju zdravlje crevne flore.

Kada je moguće, birajte organske i prirodne opcije kako biste izbegli potencijalno štetne hemikalije i aditive.

Zapamtite, ravnoteža u ishrani i zdravim navikama je ključna za održavanje optimalnog zdravlja i podršku plodnosti.

Isto tako, obratite pažnju na svoje opšte zdravlje. Redovan pregled kod lekara, uzimanje neophodnih suplemenata, pravilno doziranje lekova (ukoliko je propisano) i usvajanje zdravih navika kao što je odgovarajući san su takođe važni aspekti brige o sebi i plodnosti.

Neka ovo leto bude prilika da se posvetite celovitom pristupu plodnosti. Ishrana, hidratacija, proteini i briga o sebi su ključni elementi za stvaranje optimalnog okruženja za ostvarenje vaših snova o roditeljstvu.

Započnite ovo putovanje ka plodnosti s ljubavlju prema sebi i verom u mogućnost ostvarenja. Ne zaboravite da ste jaki, hrabri i da zaslužujete sreću i blagoslove koje roditeljstvo donosi.

PHOTO: UNSPLASH.COM

NADA

Nada je lek.

Nada je spas.

Nada je smisao.

Nada je ljubav.

Nada je vera.

Nada je nada.

Nada je sve.

PHOTO: STEFAN SOKOLOVSKI