RYL e-magazin, broj 5 by Refresh

broj 5

ISSN 2406-2030 IZDAVAČ AGENCIJA REFRESH, SUBOTICA

AUTORI U OVOM BROJU

BROJ #5, JUN 2015.

DIREKTOR BORIS CUPAĆ GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA MIA MEDAKOVIĆ-TOPALOVIĆ (ANIMA MUNDI) DIZAJN refresh.rs LEKTOR DIJANA KRTINIĆ DARA JELIĆ I MARTA VOJNIĆ PURČAR (za tekstove na engleskom) SARADNICI U OVOM BROJU ASYA ŠIROVNIK MOŠKON NIKOLA RADIN DARKA KRSMANOVIĆ KATARINA ILIĆ DIJANA KRTINIĆ NADA LIČINA MILENA NIKITOVIĆ SLAĐANA JOSIĆ PAJIĆ ANA VIDOSAVLJEVIĆ SVETA POPOVIĆ JELENA FU VANJA BOKUN POPOVIĆ MILICA DIMITRIJEVIĆ

REDAKCIJA NE ODGOVARA ZA SADRŽAJ OGLASA

IMPRESSUM

JELENA DIMITRIJEVĆ PHOTO ZOOM PHOTO - SUBOTICA PIXABAY.COM LUCIO PATONE PREDRAG ILIĆ DEJAN VUKOVIĆ KONTAKT 063/353-756 life@refresh.rs facebook.com/refreshyourlife

NIKOLA RADIN

ASYA ŠIROVNIK MOŠKON

“DAH DELFINA” 22

GLAS DUŠE 16

DARKA KRSMANOVIĆ

JELENA DIMITRIJEVIĆ

ŽIVOT NIJE DEČJA IGRA! 10

VESELE NOTE DETINJSTVA 58

KATARINA ILIĆ

VANJA BOKUN POPOVIĆ

KAD SMO KAO DECA 52

DETE U MENI 36

DETE U MENI I

mam jednu lutku iz detinjstva, koju i dan-danas čuvam. Otac mi je doneo iz Trsta pre 40 godina. To je beba, obučena u plavo, sedi u svojoj stolici od stiropora, kada joj izvučeš cuclu, ona plače vratiš joj cuclu, ona prestane sa plačem. To je moja drugarica, koja je uz mene od moje prve godine. Ta lutka me podseća na detinjstvo. Kada je pogledam, kada me pogleda - ti ukršteni pogledi me na momenat vrate u prošlost. Vidim plavooku, plavokosu devojčicu (mene), koja je presvlači, voza u kolicima i brine o njoj. Vidim tu razdraganu devojčicu koja je voli. Negujte to dete u sebi i IGRAJTE se. Jer, život nije ništa drugo nego jedna velika i šašava igra. Da, dete u meni veruje da postoji Deda Mraz i Zubić Vila, jednorog, veruje u bajke, i to one sa happy end-om. Najstvarnije je na svetu ono što ne vide ni deca ni odrasli. Jeste li ikada videli vile kako plešu na travi? Naravno da niste, ali to ne znači da one ne postoje. Moje razigrano, veselo, kreativno dete puno je ljubavi. Presrećna sam kada svake godine slavim rođendan, kada kitim jelku za Novu godinu. Sa puno ljubavi i žara otvaram poklone, radujem im se na način kao što sam to činila kada sam bila mala. To se moje unutrašnje dete raduje. Potrebno je povezati se sa svojim unutrašnjim detetom koje je u nama ceo život. To dete je središte naših osećanja.

Potrebni smo mu, jer je ono ranjivo. Potrebni smo i onom detetu koje je radosno, kreativno, razigrano, koje je u konstantnoj potrazi za životim zadovoljstvima i magijom. Volite sebe i volite to dete u sebi, jer vi zajedno činite celinu koja živi ovaj život. Junsko izdanje RYL je ispred Vas na naše zadovoljstvo. Zadovoljstvo je još veće kada znamo da smo se igrali kao deca stvarajući ga i voleći ga. Sve se rađa iz velike ljubavi. “DETE U MENI” podržali su Ana sa Balija, Vanja iz Milana, Jelena iz Šangaja, Dijana i Dejan iz Subotice, Asya iz Ljubljane, Nikola iz Beča, Jelena i Predrag iz Kraljeva, Sveta, Milena, Slađana, Nada, Darka, Milica i Katarina iz Beograda, Lucio iz Firence. Gde postoji velika ljubav i gde ima puno dece, uvek postoje i čuda. “Tre cose ci sono rimaste del Paradilo: i fiori, le stelle e i bambini.“ „Tri stvari su ostale iz Raja: cveće, zvezde i deca.“ Dante Alegijeri

BROJ #5, JUN 2015.

“Ako budemo slušali dete koje nosimo u duši, naše oči će povratiti sjaj. Ako ne izgubimo dodir s tim detetom, nećemo izgubiti dodir sa životom.” Paolo Koeljo

PHOTO: pixabay.com

„Čuvaj me od mudrosti koja ne plače, filozofije koja se ne smeje i veličine koja se ne klanja pred decom.“ Halil Džubran

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your sOUL

BROJ #5, JUN 2015.

ŽIVOT NIJE DEČJA IGRA! Istina. Ali, istina je i da je svakom od nas potrebno opuštanje, saosećanje, bezbrižnost i predah. Kako pomiriti zahteve koji nam se postavljaju i obaveze koje iz njih proističu, sa željama, snovima i maštom?! Ovaj tekst napisan je da čitaocu da ideje kako da lakše prepozna i premosti prepreke koje nas sprečavaju da dozvolimo unutrašnjem Detetu da nam pomogne da rastemo, budemo zadovoljni sobom i da se osećamo ostvarenim. Jedan od osnovnih koncepata Transakcione analize je koncept ego-stanja. Imamo ih tri. Roditelja, Odraslog i Dete. Najkraće rečeno: u Roditelju su uputstva i pravila, u Detetu naše želje i ostale emocije, dok Odrasli misli i donosi odluke na osnovu raspoloživih informacija. Funkcionalno gledano, ova tri ego-stanja čine naše JA i njihovo sinhronizovano funkcionisanje bi bilo idealno. Često to nije tako, kvalitet života je narušen kontaminacijama i zastojima, koji nas vode do pogrešnih izbora. I, eto nas u začaranom krugu, gde bespomoćno iznova i iznova zaključujemo: Život nije dečja igra! I možemo se igrati sa bezbroj ovakvih fraza koje dosadnom upornošću prate sazrevanje, sve dok naša realnost ne postane surova, isprazna, kruta i nepokolebljivo stroga prema dečacima i devojčicama, koji samo ponekad smognu hrabrosti i snage da provire iz okvira zacrtanih u knjizi odrastanja. Dokazom zrelosti smatraju se odložene lopte, lastiši, zaboravljena dvorišta i pazle dečjih snova, rasturene u znak saglasnosti da su to samo maštarije kojih se po malo treba i stideti. Pa nismo deca! 10

Ovaj svet je opasno mesto, pa je dobro ne dozvoliti drugima da nam se približe, jer su veće šanse da će nas povrediti ili bar iskoristiti, borba je beskompromisni način da se živi u ovom surovom svetu. Uostalom, kad porasteš, kašće ti se samo... Odrastajući uz ovakve poruke, mi se podređujemo jednostranosti, bitisanju kroz „treba i mora“, potiskujemo mudrost deteta, adaptiramo se na rigidnost i cenzurišemo vlastitu kreativnost, a dragocenosti koje mudro Dete u nama čuva, ostaju neiskorišćene. Mora li biti baš tako? Imamo li pravo biti drugačiji?! Kao odrasli ljudi, mi stalno testiramo realnost i nastojimo da što bolje odgovorimo zahtevima koje nam postavlja življenje. U tome nam pomaže ili odmaže vlastita slika o sebi, pozicionirana upravo u našem unutrašnjem Detetu. Od te slike zavisiće da li ćemo biti topli, razdragani, otvoreni, intuitivni i kreativni, ili ćemo se povlačiti, povinovati, kriviti, odustajati, patiti... Istina je da smo mi retko svesni mnogih unutrašnjih zabrana iz prošlosti koje upravljaju našom sadašnjošću i kreiraju kvalitet naše budućnosti. Put do otkrivanja tih zabrana vodi preko naših osećanja. Iako je to teži put, koji zahteva suočavanje sa vlastitim slabim tačkama, potisnutim poniženjima ili trenucima očaja kao odrasle osobe, sposobni smo da kroz razmišljanje shvatimo da zavisnost od ranih poruka pothranjujemo sami, i da ipak nešto možemo da radimo drugačije. Taj proces rezultira prihvatanjem prošlosti i menjanjem budućnosti. Taj proces otkriva nam paradoks da, bežeći od razigranog Deteta u sebi ,uplovljavamo u pogubne repetativne

PIŠE: Darka Krsmanović, psihoterapeut

obrasce i “igre“ koje ne donose radost, zadovoljstvo i ispunjenost, poput onih dečjih. Taj proces nas vodi u novi svet odraslih, gde ne moramo trpeti da nas šutnu, jer smo na „ziceru“ (i jer su svi toliko toga uradili za nas). Taj proces vodi oslobađanju od životnih uloga žrtve, progonioca ili spasioca, do postizanja autonomije i obnavljanja spontanosti, bliskosti i svesnosti, najpre kroz ljubav prema Detetu u nama i sebi uopšte, a onda i prema drugima i svetu koji nas okružuje. Zato ne zaboravite da se igrate, da pustite svoje Slobodno Dete da raste i razvija se i dalje, kao onaj deo vas koji je oduvek znao da je intuicija važna, da je optimizam olakšica koju nam je budućnost podarila, da bez iskrenih osećanja i želja, nema lakoće postojanja.

3. Kako biste definisali vaše uobičajene reakcije (ponašanje) u toj situaciji: • Napadam • Bežim • Povlačim se • Sledim se • Odugovlačim 4. Koje je vaše uobičajeno „rešenje“ takvog problema: • Kažnjavam sebe • Opravdavam sebe • Pokušavam da se iskupim • Tešim sebe • Krivim sebe 5. Razmislite šta biste u identičnoj situaciji rekli najboljem prijatelju i dopunite rečenicu koja bi mu najverovatnije bila upućena: 6. ZNAM _________________________________________ ALI TI SI _______________________________________ ZATO__________________________________________ 7. Sada napišite sebi TAJNU PORUKU koristeći odgovore koje ste sami dali: MOJA TAJNA PORUKA: KADA SLEDEĆI PUT SEBI KAŽEM (1)__________________________________________________ DA BI IZBEGAO/LA PRIDIKE TIPA (2)_________________________________________________ PHOTO: pixabay.com

HAJDE DA SE IGRAMO.... Zamislite neku situaciju koja vam se često dešava, a za vas je neprijatna (stalno kašnjenje, zaboravljanje obaveza, zbunjivanje na javnim nastupima, strahovanje od novih životnih situacija...). Pokušajte da budete introspektivni i da pratite svoj unutrašnji doživljaj: (možete zaokružiti više odgovora) 1. Koja uputstva sebi dajete: • Požuri • Trudi se više • Radi naporno • Budi jak/a • Mora biti savršeno 2. Šta kažete sebi kad shvatite da ste ponovo pogrešili: • Pa, naravno, šta reći, ti si stvarno... • Toliko truda i opet... • Bolje bi bilo da (ni)si... • Ko te tera da budeš... • Mislio/la si da... •

I VLASTITU REAKCIJU (3)_________________________________________________ KOJA REZULTIRA (4)_________________________________________________ ZASTAĆU, SETIĆU SE DA SU PROPUSTILI DA MI KAŽU (5) TI SI_____________________________________________ ZNAM_____________________________________________ ZATO_____________________________________________ Vaš potpis: VAŽNA NAPOMENA: Zamolite Dete u Vama da čuva ovu poruku i da Vam je kao malu lopticu samopouzdanja dobaci kad god poželi!

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO STORY:

ETIOPIA Quando si viaggia in Etiopia non si può non rimanere affascinati dal popolo etiope. E' un popolo fiero, che quado ti incontra ti guarda diritto negli occhi (o nell'obiettivo della macchina fotografica). Man mano che viaggi per quella meravigliosa terra ti rendi conto sempre di più di trovarti nella culla dell'uomo, nella terra in cui il genere umano è nato. Ti accorgi che questo lo puoi sentire anche dal solo guardare le persone, dai tratti somatici: dagli occhi di un etiope, dal suo volto, riesci a vedere racchiuse le caratteristiche di tutti i popoli del mondo, dall'occidente all'oriente. Ecco perché viaggiare in Etiopia significa essenzialmente compiere una esplorazione antropologica: un viaggio alla ricerca dei luoghi da cui tutti noi proveniamo. Siamo stati in Etiopia per 30 giorni, completamente assorbiti da questo viaggio fatto di volti e di storie, e ne è nato un progetto: 30daysingambo.com, un racconto delle persone che abbiamo incontrato lungo il nostro percorso alla ricerca delle nostre origini. Lucio Pantone / Sowire Photography / www.sowirephotography.com

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

ona,

탑ena zmaj

BROJ #5, JUN 2015.

INTERVJU: ASYA ŠIROVNIK MOŠKON

GLAS DUŠE ASYA ŠIROVNIK MOŠKON je diplomirala svetsku književnost na Suffolk Univerzitetu u Bostonu (SAD). Nameravala je da magistrira psihoanalizu na Boston Graduate School Psychoanalysis, ali je, iako uspešna u studijama, odustala, jer je smatrala da bi iste morale biti više usmerene na razvoj pojedinca, kroz takozvanu pozitivnu psihologiju, a ne samo na lečenje bolesti. Na Novom Zelandu/Oklandu je diplomirala hipnoterapiju, koja omogućava eliminaciju najrazličitijih podsvesnih obrazaca i pojedincima omogućava kvalitetniji život. Asya je međunarodno priznat spiritualni vodič, hipnoterapeut. Svoj životni poziv je posvetila traženju ljudske i duhovne svrhe i istine, podizanju svesti pojedinaca i kolektivne svesti društva. Živela je na raznim stranama sveta, spojila je šarenolikost i bogatstvo svetova i različitih kultura u sebi. Putevi Slovenije, Holandije, Španije, Italije, Grčke, Bostona, San Franciska, Novog Zelanda, Tajlanda, Hong Konga, dali su joj izvesne uvide u sebe i u druge. PIŠE: Anima Mundi FOTO: Privatna arhiva Kako si došla na put duhovnog razvoja i rada? Put duhovnog buđenja počeo je već u mojoj ranoj mladosti, kada sam u četvrtoj godini doživjela iznimno iskustvo, koje mi je otvorilo vrata komunikacije sa Onostranstvom. Kao mala djevojčica, doživjela sam susret sa svojim Tvorcem, i prožeta Božanskom energijom ljubavi, uspostavila komunikaciju koja će trajati cijeli moj život. Ta duboka veza, iz koje se crpi moj duhovni integritet i povezanost sa Višnjim Vođstvom, glavna je vodilja u mom životu, koji je rano krenuo neustaljenim putem. Već kao malo dijete, bila sam svjesna svojih ‘nevidljivih’ prijatelja, i osjećala sam da je život magičan, da postoji puno više ljepote, nego što je odrasli oko mene mogu osjetiti ili vidjeti. Ponekad bih čak vidjela tamne oblake negativnih misli oko njihovih glava, i pitala bih se da li znaju da su to samo ‘oblaci’, da ništa nije tako kao što njima izgleda. Kada porastem, obećala sam sebi, objasniću im kako izgleda istinsko lijepo i svjetlo koje nas sve okružuje. Što sam bila starija, što sam više postajala povezana, kroz snove, sa svojih duhovnim Vodičima, negdje oko desete godine, već sam mogla da u meditaciji uđem u stanja koja su mi omogućavala razgovore sa Božanskom Prisutnošću i mojim duhovnim vodičima. Na taj način, osjećala sam se povezano sa Silom i Ljubavlju koja me je vodila kroz cijeli život, i omogućavala mi da na tom putovanju doživim mnoga čudesa. Kao studentica, proputovala sam i živjela u mnogim zemljama, no nikad se nisam osjećala usamljenom ili prepuštena samoj sebi, jer sam sve vrijeme osjećala tu blagu dobru Prisutnost, koja je bila uz mene i vodila me na mom putu. Naravno, 16

u svakoj novoj zemlji bih susretala različite vjere, rituale, razumijevanja, znanja i načine sa kojima ljudi prilaze duhovnom životu. Moja iskustva, na primjer, sa Maorima na Novom Zelandu, ili Berberima u Maroku, ili Anđelima u Rimu, bila su mistična i magična, mnogo su mi dala, a moram iskreno reći, da sam sve što mi se svidjelo, uzela za svoje i tako proširila svoju Svijest. Sve svoje znanje i sva svoja iskustva paralelno sam usklađivala sa formalnom edukacijom, tako da sam u svom radu kliničke hipnoterapije mogla iskusiti iznimne rezultate kod svojih klijenata, a najmoćnije je bilo kada sam spojila svoja prethodna znanja sa predivnim tehnikama regresije u stanje Duše, koje sam naučila u San Franciscu, na Michael Newton Institutu. Na taj način, svojim sam klijentima u stanju pružiti jedinstveno i bogato iskustvo regresije i dubljih duhovnih iskustava. Kakva iskustva nosiš u radu sa klijentima? Koliko uspeš da pomogneš klijentu u rešavanju njegovih problema, koje im je život nametnuo, i koliko klijent sam sebi može pomoći kroz samospoznaju? U mom iskustvu rada sa klijentima, već u samom početku, počela je da se očituje duhovna dimenzija, koja je veoma bitna za usavršavanje čovekovih potencijala, potreba i napretka. Radeći sa podsvješću, tražila sam dublje uzroke koji su blokirali moje klijente, i programe koji su im stvarali neželjena životna iskustva. Puno puta bismo čistili energije, sjećanja i događaje iz djetinjstva, i pri tom radu upotrebljavala bih mnoge tehnike hipnoze, hipnoterapije, psihoterapije, i naravno, energetske

pristupe, koji su veoma efikasni. Sećam se jedne žene, koja je patila od teških napada panike, čak je bila hospitalizirana godinu dana, nemoćna, u depresiji je provela nekoliko godina. Kada je došla kod mene, nije bila u stanju da bude sama (u autu bi je čekao njezin suprug), plašila se mnogo čega. Radeći sa njom, čistila sam događaje iz njezine prošlosti, u klasičnom kliničkom smislu hipnoterapije, no veoma brzo, dok je bila u tim dubljim hipnotičkim stanjima, pored nje bi se pojavljivalo Biće svjetlosti. Osjećala je tu prisutnost i vidjela predivne boje energije koja je obuzimala, dok je sve dublje ulazila u hipnotički trans. Njeno stanje se od jedne seanse do druge poboljšavalo na skoro magičan način. Bila sam svjesna da ovo više nije klasična hipnoterapija, već da smo prešli prag nečeg drukčijeg, većeg i mnogo jačeg od klasičnih tehnika kojima su me edukovali. Nakon izvjesnog vremena, kada su mnogi moji klijenti doživjeli slična iskustva, nazvala sam ovaj oblik rada Transcendentalna Hipnoterapija (R), jer transcedinira i nadilazi sve što je ovozemaljsko.

U mom iskustvu rada sa klijentima, već u samom početku, počela je da se očituje duhovna dimenzija, koja je veoma bitna za usavršavanje čovekovih potencijala, potreba i napretka.

Kako bi ti objasnila pojam DUŠE? Duša je onaj deo nas koji je večit, koji nikada ne umire, koji ne poznaje strah, bes, bol. Duša je Svijest i Energija potpune Ljubavi, koja se nalazi u nama i drži nas u životu, sve dok se Duša nalazi u našim tijelima. Ne volim reći da ’Ja imam Dušu’, već ’Ja sam Duša koja imam tijelo’. Razmišljanje o produbljivanju svijesti o sebi kao biću koje je vječito, i koje nosi mnoga sjećanja duboko u sebi, izražava koncept Duše. Kada postanemo svjesni sebe kao Duše, u nama se budi duboko sjećanje na sve naše talente, sva naša znanja, sve naše mogućnosti, i prepoznajemo svrhu sa kojom smo došli na ovaj planet, u ovaj život. Iskustva koja je Duša prošla, kako u ovom životu, tako i u mnogim prošlim životima, postaju deo nas, i stvaraju DNK Duše, kao što ja to volim zvati. Mnogo puta, kada radim sa Dušama, dobijam neprocenjive informacije vezane za zemlju, sadašnjost i budućnost. Putem regresije, moji klijenti ulaze u stanje Duše, i u njima se bude sjećanja 17

BROJ #5, JUN 2015. Duhovnim Vodičem pregledaju život koji su proživjeli, postaju svjesni da su u kritičnim trenucima svoga života dobivali pomoć, da su uz put imali znakove, da je bilo momenata kada je Duša dolazila do površine i mogla da se ispolji kao glas, unutrašnji, ali veoma mudar. Nakon tih seansi, u mnogima se budi želja da ostanu povezani sa svojom Dušom, i radi toga, razvila sam mnoge tehnike i načine putem kojih se možemo povezati sa svojom Dušom i prepoznati njezin glas. U svakodnevnom životu, najbitnije je da znamo utišati svoje misli, pustiti se u unutrašnji svijet magične ljepote koju nam pruža susret sa našom Dušom, da osluhnemo dobri, nježni i veoma mudri glas svoje Duše.

Duše, ukazuju se njezini putevi, spoznaje i lekcije koje je Duša usvojila, a isto tako, Duša nam otkriva svoje duboko poznavanje dimnezije u koju odlazimo nakon svakog svog života. Tu obitava beskonačna Ljubav, razumijevanje, iscjeliteljske energije, bića Mudrosti, koja su tu da Dušu podupru i pomognu joj da odluči koje će živote još odabrati, koje će misije i svrhe još usavršiti, koja će znanja još usvojiti. Na kraju svakog svog života, Duša se prisjeća da je ovde samo privremeno, i prije svega, ponovno postaje povezana sa svojim istinskim Ja. Duša, kada napusti tijelo, širi se i postaje slobodna u cjelokupunoj veličini svoje ljepote, širine i neograničenosti, i mnogi su moji klijenti iznenađeni, jer po prvi put u životu dožive osjećaj toliko moćne ljubavi, i prožme ih ekstaza najljepših osjećaja. Teško je opisati kakvo je predivno i oslobađajuće iskustvo sresti se sa svojom Dušom, doživjeti svijest sebe kao Duše. Moguće je primiti moćnu energiju Ljubavi koja je u našim Dušama, koju Duša prima kada se vrati u zagrljaj voljenih Bića Svjetlosti, jer je iskustvo toliko veliko da riječi koje imamo na zemlji jednostavno nisu dovoljne da bi opisale iskustvo koje nam se pruži kada uđemo u stanje svijesti sebe kao Duše. Kako prepoznati glas sopstvene duše i prepustiti mu se? Mnogi postaju svjesni sebe kao Duše tek pri kraju svog života, kada dođe vrijeme polaska. Ponekad, kada radim sa klijentima, i napuštamo prošli život, tek pred kraj osjećaju da je došlo vrijeme polaska, i osvrnu se na taj već proživjeli život. Zanimljivo je da, mnogo puta, kada je život bio u skladu sa svrhom i planovima Duše, na dan odlaska, oni su smireni i osjećaju zadovoljstvo. U trenutku kada Duša napušta tijelo, budi se potpuno sjećanje na slobodu letjenja i lebdenja, ljepotu koja se sada otvara pred njima. Za mnoge je taj susret sa Dušom, po prvi put u celokupnom životu, da osvještavaju svoje istinsko suštinsko Ja, i prisjete se da je ovaj život sam jedan u nizu mnogih. Međutim, kada sa svojim

Koliko je teško/lako povezati se sami sa sobom? Mnogo mojih klijenata shvata da je duboka unutrašnja meditacija put koji nas uvodi u tiše područje nas samih. Kada se žamor i glasovi uma, kao i našeg ega, utišaju, kada nastupi ona blaga tišina, koja je nježna, i ukazuje na prisutnost blage energije, postajemo svjesno budni u tišini sebe, postajemo svjesni glasa koji je uvek u nama, ali su ga svakodnevni životni glasovi preglasili. U tom kontaktu sa svojom Dušom, otvaraju nam se novi svijetovi, ulazimo u polje svemogućnosti. Svatko tko je živ ima Dušu, i svaka Duša, bez obzira na kojem stupnju svoje evolucije se nalazi, ima sposobnost da se ’probudi’, i svi mi imamo mogućnost da postanemo povezani sa sobom, da čujemo glas svoje Duše. Studirala si na Michael Newton Institutu u USA. Kako izgleda njegov koncept duhovnih regresija? Majkl Njuton je 40 godina istraživao rad sa Dušama, regresirao je više od 7000 klijenata, napravio zapise svih seansi, da bi na kraju napisao knjige Putovanja Duše i Sudbina Duše. Njegova je metodologija usavršena u smislu dugogodišnjeg rada, i omogućava profesionalnim hipnoterapeutima da se uzdignu u viša stanja svijesti, i kroz mnogo sistematskih buđenja sjećanja, putem hipnoze. Tu su sjećanja iz ovog života,

maternice, prošlih života, i naravno, dimenzije iz koje Duša ulazi u ovaj život, i kuda se vraća nakon ovog života. Majklov princip bazira se na sistematskom radu, koji je ujedno i energetski osvješten, tako da se klijent nalazi u divnom i oslobađajućem procesu tokom čitave seanse, koja traje više sati. Bila sam zahvalna što sam dobila potvrdu za svoj rad i nadogradnju, družeći se sa divnim kolegama i samim Majkl Njutonom, dok sam boravila u San Franciscu. Zahvalna sam što je njegova prisutnost doprinijela iznimnim vibracijama i predavanju znanja, koje mi je bilo pruženo na Majkl Njuton Institutu. Tema junskog broja RYL je “Dete u meni”. Tvoja radionica koju držiš u Sloveniji, u junu mesecu, takođe nosi isti naziv. Kako da se okrenemo tom detetu koje je u nama? Objasni nam kako da mu damo da se izrazi, da nas ponese, pokaže pravi put do nas samih i drugih. Igra Božanskog Dijeteta, radionica je koja je nastala nakon dugogodišnjeg rada sa klijentima, sa kojima smo upoznavali dimenzije koje postoje u našoj podsvjesti. Postala sam svjesna Arhetipa Dijeteta kao živog bića, koje se nalazi u središtu naše podsvjesti. Naše dijete veoma je bitno, a malo je ljudi svjesnih svog unutrašnjeg dijeteta. Kada se naše dijete dobro osjeća, u životu nam sve ide, dobre se stvari dešavaju, naš se život odvija skoro na magičan način. Unutrašnje dijete najbliže je do naše Duše, i može nas dovesti do naše istinske Biti. No, kada je naše unutrašnje dijete povrijeđeno, kada potrebe našeg dijeteta nisu uslišane ili zadovoljene,

dolazi do transmutacije, naše dijete postaje buntovno i uzima ulogu sabotera. U toku trajanja radionica, mi se susrećemo sa našim unutrašnjim dijetetom, postajemo povezani sa njim, naučimo kako osluhnuti njegove potrebe, kako uspostaviti dobar i kvalitetan odnos sa našim nježnim unutrašnjim bićem. Postajemo svjesni kako naše unutrašnje dijete djeluje, šta je to što mu je potrebno, upoznajemo njegove želje i učimo komunicirati. Kada se dijete osjeća sigurnim, kada ga oslobodimo njegovih strahova, tada je sve moguće, naše dijete postaje blistavo, srećno, ispunjeno, život nam se mijenja i mi postajemo ispunjeni srećom i uspjehom. Tada naše dijete igra igru Božanskog Dijeteta. Kada se osvrneš unazad, i vidiš put kojim si prošla, i vidiš sve prijatelje i duše koje si upoznala, do kakvog zaključka dolaziš? Zahvalna sam za svaki korak koji sam prešla, mada mi se mnogo puta u životu, dok sam živela na raznim krajevima svijeta, nije činilo da ću ikada shvatiti svrhu svih svojih putovanja i istraživanja. Danas shvatam da je svaki korak bio deo mozaika koji usavršava znanje i spoznaje, i svaka Duša koja je po dogovoru ušla u moj život, ušla je sa svrhom, da bismo na kraju složili veliku priču koju piše Život, a služi ka evoluciji svih nas. Spoznala sam da smo ovdje sa svrhom, mnogo nas je došlo da bismo zajedno širili svijest i svjetlost, i na taj način stvorili promjene koje ovaj svijet doista u ovom periodu treba.

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

on,

ostvaren i uspešan

BROJ #5, JUN 2015.

INTERVJU: NIKOLA RADIN

“DAH DELFINA” PIŠE: Anima Mundi FOTO: Privatna arhiva

Ljubav prema prirodi, delfinima i deci sa posebnim potrebama, obojili su život Nikole Radina, terapeuta, pisca, reditelja, roditelja, plemenitog čoveka, koji svojom misijom pomaže deci ometenoj u razvoju. Nesebična ljubav vodi ga kroz čudesan svet i rad sa delfinima i decom. Nikola Radin, vojvođanskih korena, rođen je u Kotoru, od oca Ljubomira, neuropsihijatra, i majke Mire, koja je godinama vodila Dom za decu ometenu u razvoju u Veterniku. Od svoje pete godine je živeo u Novom Sadu, pomešale su se u njemu ravnica i more. Satkala se u njemu ljubav prema moru, delfinima, deci ometenoj u razvoju sa kojima je odrastao, odlazeći kod majke u Dom. Živeo je u New Yorku, San Paolu, Londonu, prelazeći geografske dužine i širine, spoznavao je sebe i druge.

Uticaj roditelja na decu je ogroman. Deca su slika svog oca i svoje majke. Koje su to osobine tvojih roditelja koje prepoznaješ u sebi? Počeću od pozitivnih osobina - na oca sam iskren, volim ljude i verujem u dobro u njima, on mi je usadio i ljubav prema književnosti, a na majku sam borac, ne predajem se lako i imam dar za organizaciju posla. Od negativnih osobina - od oca sam pokupio hipohondriju (koja je česta kod većine pripadnika muškog pola), a na majku sam plahovit, nekada znam da reagujem burnije nego što bih trebao. Šta je ono što te vodi u poslu? Mogu da se posvetima samo stvarima u koje sam doslovce zaljubljen, smatram sebe veoma

sretnim što sam u mogućnosti da, od stvari koje radim, mogu sebi da obezbedim normalan život, i da, u finansijskom pogledu, budem potpora ćerki Luni, koja živi u Brazilu i priprema se za fakultet. Mislim da je u životu izuzetno bitno da čovek zna zašto se budi ujutro, i zašto ustaje iz kreveta svakodnevno. Posao kojim se bavim, i knjige koje pišem, za mene su sigurno, pored ljudi koje volim, dovoljno veliki razlog za svakodnevni osmeh. Delfinska terapija je mlada vrsta terapije koja pomaže ljudima/deci sa posebnim potrebama. Kako izgleda sama terapija i odakle vuče korene? Terapija vuče korene sa Floride, gde sam se i sam sa njom upoznao, i imao sreću da od početka sarađujem sa nekim od pionira ove terapeutske

grane. Terapija se sastoji iz dva dela - prvi deo provodimo sa delfinima i pacijentima u vodi, a u drugom delu, u radu na “suvom“, koristimo impulse koje smo od ovih divnih životinja dobili. Koje su dobrobiti ove vrste terapije kod dece obolele od cerebralne paralize, autizma, Daunovog sindroma? Promene i poboljšanja, u većini slučajeva, vidljive su već za vreme same dvonedeljne terapije. Ja, naravno, ne volim da obećavam previše našim klijentima, roditeljima dece koja kod nas dolaze, pošto potpuno poništavanje dijagnoze u ovim teškim oboljenjima i nije moguće. Raduje me da su svi koraci koje napravimo ka napred u njihovoj socijalizaciji u svakom pogledu, 23

BROJ #5, JUN 2015.

veliki i prepoznati, kako od stručnjaka, tako i od samih klijenata. Koje zemlje najviše praktikuju ovu vrstu terapije i da li u Srbiji može da se organizuje terapija delfinima? U Srbiji nemamo mogućnosti za ovakvu vrstu terapije. Najčešće radim u Turskoj i Americi, a pored ove dve zemlje, ta vrsta terapije radi se još u Španiji, Izraelu, Ukrajini, Egiptu, Brazilu, i na nekim karipskim ostrvima. Plivanje zdrave osobe pored delfina pruža neopisivi doživljaj koji leči telo, um i duh. Isceljujuća energija ovih sisara je neverovatna. U čemu leži ogromna snaga i lekoviti uticaj energije delfina? Nauka još uvek pokušava da odgonetne kako to delfini pozitivno utiču na nas. Još uvek ne možemo sa sigurnošću da damo odgovor na to pitanje, ali jedno je sigurno, merenja su pokazala da u prisustvu delfina, što se naših moždanih frekvencija tiče, frekvencija ide u pravcu alfa stanja, tj. smirenja, koje je slično stanju pred san. Nadam se da ćemo u narednih par godina znati više o uticaju ovih divnih bića na nas. Skup iskustava, prikupljenih kroz bavljenje delfinskom terapijom, pretočen je u roman “Dah delfina” (koji je ima i drugo izdanje), kao i u kratke priče i novele “Samo 24

odlasci”. Šta je ono što te vuče peru i ko su glavni junaci tvojih romana? Moj prvi roman “Dah delfina” (upravo izlazi drugo izdanje), sasvim sigurno, u velikoj meri je inspirisan mojim bavljenjem delfinskom terapijom, ali ne samo njom, pošto su glavni junaci ljudi onakvi kako sam ih ja upoznao i doživeo do sada. Ja u ljude verujem i smatram da su oni iskonski dobra bića. To je i mišljenje mog glavnog junaka delfina Klovna koji, kao zatočenik u jednom delfinarijumu, posmatra ljude oko sebe, zavoli ih i razume, možda i bolje nego što mi sebe sami razumemo. Delfin Klovn je zapravo personifikacija nekog boljeg čoveka, čoveka kakav i sam želim da budem, saosećajan i pun snage

da oprostim i sebi i drugima. Moja druga knjiga, koja upravo izlazi iz štampe, zbirka je kratkih priča i novela pod naslovom “Samo odlasci”. Ovo moje novo delo izlazi u izdanju Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada i organizacije Novi optimizam, i ja sam na njega, baš kao i na prvi roman, veoma ponosan. Tema su ljudi i ljudske sudbine na tri kontinenta na kojima sam živeo, a mogu da kažem da su sve priče protkane sa mnogo ličnih iskustava, i sa mnogo filozofije rokenrola i zen budizma, dve ideologije koje izuzetno volim. Upravo su te dve, hajde da ih nazovemo životne filozofije, ono što u dobroj meri oslikava moju ličnost - bunt rokenrola, sa jedne strane, i težnja za potpunim mirom i predanosti koja se ogleda u zen budizmu. Nadam se da će i ova knjiga naći put do što većeg broja čitalaca.

Pripremajući se za ovaj intervju, pogledala sam par tvojih filmova koje si snimio, i svaki put sam plakala, jer je jedinstvena/beskonačna snaga prirode/mora, delfina, bespomoćnog deteta kojem pomažeš, i ogromna ljubav sa kojom radiš, neiscrpan izvor inspiracije za sve nas. Hvala ti na tome. Nemojte plakati. Moje knjige, filmovi i reportaže treba da budu omaž radosti življenja, jer život je lep, i pored toga što je protkan patnjom i tragedijama. Svaki trenutak može postati prelep kada se čovek, napokon, suoči sa samim sobom.

PHOTO: Philip Martin Rusch

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your beautiful mind

BROJ #5, JUN 2015.

Deca novog doba Drevno proročanstvo o deci koja predvode čovečanstvo se ostvaruje. Širom sveta se rađaju deca novog doba da vode čovečanstvo u vremenima promena ka planeti ljubavi, duhovne obnove i buđenja, povratka prirodi.

Današnja generacija dece je drugačija od bilo kojih generacija koje su na svetu ikada živele. Nazivi „indigo“ i „kristal“ data su ovim generacijama zato što najtačnije opisuju boju njihovih aura (svetlosnu sliku elektromagnetnog polja tela). Nove generacije dece nazivaju se zajedničkim imenom «zvezdana deca», jer se veruje da su njihove duše više među zvezdama nego na Zemlji. Imaju drugačiju vrstu pažnje, misle brže, kreativnija su, koncentracija im je kraća. Sve se više opiru autoritetima moći, ali rado žele da čuju autoritete iskustva i znanja. Traže objašnjenu i jasnu komunikaciju, pa tako ni odgovori kao što su «Zato što ja tako kažem», više nisu vredni njihove poslušnosti. Deca se danas bolje snalaze u virtuelnom nego u stvarnom svetu, dok neke svakodnevne stvari ne znaju. Puno vremena provode ispred TV-a ili računara, igrajući igrice, koriste mobilne telefone, imaju malo fizičkih aktivnosti. Ne znaju šta je kliker, lastiš, žmurke. Još uvek nisu naučili da vezuju pertle, voze bicikl, gledaju na sat.

postojanje specijalno naprednih (ako ne njih, onda svakako njihovih sposobnosti), danas postoje specijalizovane škole za generacije «indigo» i «kristalne» dece, kao i brojne knjige - priručnici za roditelje kako da se ponašaju prema ovakvom detetu, a pojavili su se i prvi filmovi sa ovom tematikom. I naučnici su uveliko počeli da eksperimentišu i izučavaju ove fenomene. Pojedini istraživači «indigo fenomena» tvrde da indigo dece ima na desetine hiljada širom sveta. Po drugima, ima ih daleko više, između 15 i 20 miliona. Podeljena su u pet generacija, a prva se pojavila već pedesetih godina 20. veka. Karakteriše ih plava aura. Plava boja predstavlja čeonu čakru, centar odgovoran za intuiciju i psihičke sposobnosti, ili takozvanu čakru trećeg oka. Upravo su ove sposobnosti izražene kod «indigo dece». S obzirom na to da se boja aure može fotografisati Kirlianovom fotografijom - zna se da je, statistički posmatrano, broj dece sa plavom aurom u porastu, naročito unazad 15 godina. Osim toga, u porastu je broj dece sa poremećajem pažnje i sindromom hiperaktivnosti, opsesivnokompulzivnim poremećajem i autizmom. Indigo deca često imaju ovakve dijagnoze. Nazivaju ih još i decom sunca ili decom milenijuma.

Sve je više «netipične» dece, i iako nauka tek treba da dokaže

Indigo deca se mogu odlikovati bilo kojom kombinacijom ili svim

PIŠE: Dijana Krtinić navedenim karakteristikama: • visoka intuitivnost, empatija i psihička senzitivnost • nametljivi su, buntovni i puni argumenata (što se tiče mišljenja) • veoma su kreativni u umetnosti, muzici, tehnologiji i pisanju • u sukobu sa pravilima i propisima • komuniciraju sa i veoma su osetljivi prema životinjama • lako postaju depresivni, što može dovesti do samoubistva • skloni su bolestima zavisnosti i zloupotrebi lekova, naročito alkohola i droge • “dobri” su u sopstvenoj sabotaži i često frustrirani njihovim životnim pravcima • sposobni su da vide istinu u svim stvarima, znaju kada ih neko laže • imaju snažan osećaj integriteta i zahteva od ostalih • često im je dijagnoza poput “poremećaja pažnje” (ADD), (ADHD,

PHOTO: pixabay.com

ili problemi sa procesiranjem zvuka koji dopire do njih • veoma su direktni u komentarima, ponekad do tačke grubosti • potreban im je mir i spokoj (iako znaju prouzrokovati totalni haos) • uvek se osećaju usamljeno, izvan područja u kome se nalaze, i drugačiji od ostalih, vole biti ostavljeni u samoći • imaju nekoliko prijatelja i oni su uglavnom indigo prirode • vrlo su inteligentni, ali se ne trude mnogo • potrebno im je mnogo vremena da “odrastu” i ne znaju da se snađu u društvu • nedostatak samopouzdanja može dovesti do mržnje prema sebi • mogu postati besni i imati problema sa kontrolom besa, koji obično potiče iz frustracija • imaju snažnu potrebu da vole i da budu voljeni, da ih razumeju i prihvate

Plava boja predstavlja čeonu čakru, centar odgovoran za intuiciju i psihičke sposobnosti, ili takozvanu čakru trećeg oka. Upravo su ove sposobnosti izražene kod «indigo dece».

• imaju urođenu sposobnost razumevanja duhovnog područja, iako nisu otvoreni ka svojim darovima (ili nisu svesni) Nakon «indigo dece», počela su se 1995. godine rađati «kristalna deca». Njihova aura je kristalna, sa mnogobrojnim pastelnim nijansama. Ona su još naprednija generacija, još kreativnija i snažnija nego «indigo». Zajedno stvaraju novu generaciju čovečanstva na Zemlji, i imaju međusobne brojne sličnosti, ali i razlike. Zajednička im je visoka osetljivost i duhovnost, a najveće razlike su u njihovom temperamentu. Naime, dok su «indigo deca» zabrinuta za svet u kome se nalaze, ali neretko i spremna na agresiju u borbi za svoje uverenje, «kristalna deca» su blaga i mirna, ona veoma brzo i lako praštaju. Takođe, smatra se da «indigo deca» svoje odluke donose 29

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

na racionalnom nivou (nivou glave), a «kristalna» na emotivnom (nivou srca). Po nekim autorima, «kristalna deca» su posebno napredna autistična deca, sposobna da upijaju najrazličitije vibracije iz sopstvenog okruženja (elektromagnetske, fizičke, emotivne), stalno su u svom ličnom svetu boja, mirisa, zvukova, emocija... Njihova jedina zaštita od tog unutrašnjeg haosa je potpuna zaokupljenost jednim objektom ili aktivnošću koju neprestano ponavljaju (a to je tipično ponašanje autistične dece). Tako posmatrano, autizam postaje sredstvo samozaštite za «kristalnu», odnosno hipersenzitivnu decu. Činjenica je da i «kristalna deca», baš kao i «indigo», ponekad dobijaju dijagnozu autizma. Najjednostavnija definicija autizma je da su to osobe koje žive u sopstvenom svetu, odvojene od drugih, bez izražene potrebe za kontaktom, indiferentne prema svom okruženju. Autistična deca su takođe 30

učitelji ljubavi. Bez obzira na prirodu njihovog ponašanja, oni su veoma ljubavni i sjajne duše. Kristalna deca mogu imati bilo koju kombinaciju ili sve navedene karakteristike: • visoko su intuitivni i psihički senzitivni • imaju visoko razvijenu empatiju prema energiji planete • tihi su i povučeni, mogu biti veoma stidljivi • pri opasnosti povlače se u sebe, što može dovesti do autizma u periodu ranog detinjstva • veoma su muzički ili umetnički nadareni • vide anđele i duhove, mogu da komuniciraju sa njima • mogu biti rođeni sa sećanjima prošlog života na “drugoj strani” • miroljubivi su, mirni, ne raspravljaju se i povući će se kada se suoče sa otporom

• svet smatraju konfuznim, zastrašujućim i bučnim • osetljivi su na promene energija • mogu imati alergije na različite stvari, posebno na hranu ili hemikalije • veoma su inteligentni, ali to zadržavaju za sebe • društveno su izolovan, jer im se čini teškim da budu okruženi ljudima • tiho doprinose promeni, za razliku od indigo karaktera • imaju snažan osećaj za ljubavlju, razumevanjem i prihvatanjem Pre nekoliko decenija, grupa hipika započela je proučavanje prastarih religija na američkom tlu. Tada su se susreli sa vračom indijanskog plemena Hopi, koji im je dao osnovu za pokret koji su nazvali «deca duge». Po proročanstvu Hopi plemena, budućnost Zemlje zavisi od plemena sastavljenog od ljudi svih boja i rasa, koji će jedini biti sposobni da obnove život na našoj planeti

PHOTO: pixabay.com

posle smaka sveta. «Deca duge» veruju da su upravo ona izabrana. Smatraju da je svet već vekovima u očekivanju ljudi poput njih, koji po svemu predstavljaju potpuno novu generaciju. Vole boje i šarenolikost. Naziv «deca duge» potiče otuda što duga ima sve boje, što simboliše okupljanje ljudi različitih boja kože. Iako smo međusobno svi različiti, pripadnici «dece duge» smatraju da ne smeju da postoje razlike i predrasude, jer samo svi zajedno možemo činiti celinu sa prirodom. Ova deca su drugačija i od indigo i od kristalne dece. Naime, iako indigo deca imaju veoma razvijenu intuiciju i sposobnost manifestovanja, ona mogu biti podložna uticajima negativnosti oko njih. «Deca duge», međutim, ne samo što jasno razlikuju dobro od lošeg, već poseduju moć da promene energiju oko sebe (a time i negativno u pozitivno). Zanimljivo je da se termin «deca duge» ne

odnosi samo na decu, to jest na osobe određenog uzrasta. Naprotiv, uz praksu i koristeći svoju intuiciju, mnogi odrasli se danas menjaju u «decu duge». Sa druge strane, iako ovaj pokret zvanično postoji od 1972. godine, veliki broj istraživača i naučnika ga i dalje osporava. Deca duge mogu imati bilo koju kombinaciju ili sve navedene karakteristike: • poštuju majku prirodu na iskonski način, baš kao što su to činili i naši daleki preci • hrane se zdravo, a alkohol i droga su najstrože zabranjeni • među njima nema nasilja • miroljubivi su, senzitivni i veoma intuitivni • «zrače» smirenošću, pa se u njihovoj blizini osećate i sami smireno • prilagodljivi su • urođena im je mudrost i strpljenje

“Zvezdana deca” su nov korak u našoj evoluciji kao ljudske rase. Poštujete, volite i nežno vodite novu decu, koja se rađaju sa kosmičkom mudrošću, psihičkim moćima isceljivanja, neverovatnim sposobnostima iz prethodnih života, ali im je potrebna pomoć i pažnja roditelja i okruženja da bi ostvarili svoju svrhu i menjali stvarnost, čime se i vi budite na sopstvenom duhovnom putovanju. Ljubav je glas nove dece. Pažljivo slušajte sve njihove poruke i bićemo na pravome putu da ih poštujemo i podržimo u njihovoj misiji u životu. Oni su budućnost. Oni nam donose mudrost budućnosti pokazujući nam šta postajemo, a kada jednom pronađemo taj put, bićemo nezaustavljivi i imaćemo radost, mir, razumevanje i prihvatanje za kojim čeznemo.

BROJ #5, JUN 2015.

HVALA! Milo moje unutrašnje dete, nemoj tiho jecati u uglu i čekati da te se sete! Pruži ruku meni, tvojoj prijateljici od rođenja, seti se samo svih onih naših snova i htenja... Priđi mi, mila moja, s puno poverenja! Seti se da radost nije negde tamo, već u ovom trenutku sada. Kako si mi samo nedostajala svih ovih godina! Da li sam i ja tebi, malena moja, dok si osamljeno čučala u dnu mog srca, nedostajala ponekada? Možda mi se nisi ovakvoj nadala, možda me se malo i stidiš. Možda sam ti premalo davala... možda sam te svojim postupcima razočarala... možda ti se ne dopada ono što vidiš! Oprosti mi, molim te, radila sam najbolje što sam znala. A mislila sam da znam nešto! Sada znam da ti nisam puno toga dala i da sam se često pretvarala vrlo vešto! Tako su me učili i ja sam im verovala. Mislila sam da su oni nešto bolje znali... Dragi moji roditelji koji su mi život dali. A možda nikad nisu razmišljali kako su na mene uticali, jer je i njih učio neko... da je baš tako ispravno, neko im je rekao! A šta je ispravno? I da li to postoji? Da li je ispravno učiti nekoga da ne veruje nikome i da se budućnosti boji? Da ništa večno i bezbedno nije i da sve što je naizgled dobro, sigurno u sebi nešto loše krije... Možda su ih učili da se sve lepo samo drugima dešava, da se sve teškim rečima rešava, da su uvek drugi krivi i da u njih upiru prstom... da ne osluškuju svoje rođeno dete. Oprosti im što su me tako vaspitali. Oprosti meni, mila moja! Nismo bili svesni učinjene štete! Ja sam sada tu, pogledom te tražim u Parku ruža. Nestrpljivo sam čekala da se sretnemo opet. Molim te, prihvati ovaj zagrljaj koji ti otvorenog srca pružam! Jer ti i ja smo jedno i samo tako možemo koračati stazom života, s ljubavlju, sigurno i zajedno. Oprosti bes, suze i ljutnju, 32

osećaj da dalje i bolje nema. Oprosti onima koji nisu znali i nisu ti često, kada ti je to bilo potrebno, svoju podršku dali. Voljeni tata, opraštam ti što nisi duže bio sa mnom, a znam da si živeo za mene i radio najbolje što umeš. Mila mama, opraštam ti što si se retko trudila da me razumeš. Opraštam, jer ste mi neizmerno važni i jer vas volim. Osećam i znam, tata, da mi se iz druge dimenzije smešiš, jer mi tim osmehom snagu da istrajem daješ. Mama, nema potrebe da se i dalje raspravljamo i da mi govoriš da se za neke stvari kaješ. Dosta je optuživanja i boli! Samo mi jedno treba – razumi me ovakvu kakva jesam i samo me takvu voli. A ti, moje divno, krhko, unutrašnje biće, nemoj više da se kriješ. Budi slobodno, odvažno, pokaži svetu svoju punu lepotu. Raduj se svakom udisaju, svakom novom jutru, ljubavi, ljudima i životu! Uvek biraj sunčanu stranu ulice, neka radost sija u tvojim očima, neka mirom odiše tvoje lice! Voli, grli, pevaj, pleši, padaj, ustaj, maštaj... praštaj! Ne opterećuj se onim što je bilo, neka te zbog toga ne boli glava. Vidiš da se sve dobro završilo, a tek početak to je... Život te voli. Ti si njegovo jedinstveno čudo! Sklopi ruke, osmehni mu se i reci: HVALA, HVALA, HVALA! PIŠE: Slađana Josić Pajić

PHOTO: pixabay.com

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOURSELF

BROJ #5, JUN 2015.

PIŠE: Vanja Bokun Popović

Znači, ovo je to stanje blaženog haosa, mislim u sebi, dok Stefanu dodajem flašu zelenog deterdženta za sudove iznad pune kade. Sa penom na sve strane, dinosaurusima koji plutaju, i svim šerpama i loncima u pogonu, moj nećak nije jedini kome je udarila euforija u glavu. Ujna, da dodamo malo vruće vode u ovo, a? I pre mog odgovora, uveliko pljušti i po kadi, i preko kade, i mi smo potpuno mokri. No, to nije sve. Na dobronamernu kritiku iz druge sobe da pravimo štetu, nešto bezobrazno u meni se buni i trči do kuhinje po drugu flašu deterdženta – narandžastu – i, zajedno sa bebećom kupkom, istresa je u vodu. Miriše lavanda, iznad nas se raspršuju balončići, a Stefan i ja šljapkamo i smehom paramo večernju tišinu. Ja sam toliko radosna da ni ne pomišljam na komšije koje se sigurno već spremaju na spavanje. Jedanaest je sati i za nas dvoje večeras vlada kućni ne-red. Nije novost da svi mi nosimo „dete u sebi“. Poetski, taj termin koristimo da objasnimo šašavo ponašanje koje je neprimereno našim godinama, pa kažemo da smo „podetinjili“. No, psihologija tvrdi, a kvantna nauka potvrđuje, da je „dete u nama“ vrlo ozbiljan fenomen. Ono krije tajne 36

Dete u meni našeg uspeha i neuspeha u životu, jer su naši osnovni obrasci rasuđivanja začeti u detinjstvu. Kada nam je u ranom periodu odrastanja na neprikladan način ukazano na neku našu potrebu, ili nam je neka emocija ugušena, taj element se odvaja u našoj podsvesti od celovite ličnosti, ali nastavlja da postoji. Recimo, roditelji često tumače dečju radoznalost kao nestašluk i, kroz kažnjavanje i kritiku, daju detetu do znanja da je potreba za istraživanjem neprikladna, a dete se te potrebe odriče da bi osvojilo naklonost roditelja. Slično tome, deci se često nesmotreno govori da puno pričaju, da su dosadni ili da zamaraju. Traži se od njih da budu „dobri i poslušni“, no često bez specificiranja šta znači biti dobar i poslušan. U nemogućnosti da se nosi sa zahtevima roditelja, a u želji da zadrži njihovu ljubav, dete polako počinje da se odriče esencijalnih aspekata sebe i menja ih sa aspektima koji garantuju bolje ishode. Nažalost, ovi naizgled ugašeni aspekti ličnosti nastavljaju da postoje u podsvesti kao nezalečene potrebe, i vremenom aktiviraju obrasce ponašanja koji onemogućuju potpuno ostvarenje ličnosti. Osoba

koja ima dosta nerešenih momenata iz detinjstva često pati od nedostatka životne energije, prate je neobjašnjeni pehovi u životu i oseća se kao lutka sudbine, koja nema moći upravljanja nad svojim životom. Najčešće ćete je prepoznati po tome što vokalizuje stav da je život nepravedan, da su okolnosti nepovoljne i da se oseća zablokirano. Na pokušaje da pomognete, on ili ona će vam objasniti, uz dobre argumente, kako nije moguće promeniti situaciju, jer su okolnosti takve kakve jesu. Vrlo često ćete se, posle druženja sa ovakvim ljudima, i vi osećati iscrpljeno. Ipak, kroz adekvatnu terapiju, moguće je stvari iz korena pomeriti. Kvantna psihologija omogućuje da se na blag način stupi u kontakt sa svim tim malim i napuštenim „ja“, koji godinama traže našu pažnju. Njihove potrebe se uz pomoć terapeuta saslušaju, dozvoli im se virtuelno odrastanje, i na kraju se uspešno usvoje u svest kao odrasli aspekti ličnosti. Kao rezultat, osoba postaje integrisana, na raspolaganju joj je mnogo više životne energije, i u stanju je da postiže životne ciljeve. A kako ja to znam? Znam, zato što mi je nakon mnogo godina stresnog i komplikovanog načina života, u

PHOTO: pixabay.com

2011. konačno bilo muka od sebe same. Imala sam 30 godina, „dobar“ posao sa kojeg sam se vraćala beživotna, predivan stan u kojem sam samo spavala, i pun telefon poziva na ekskluzivne zabave na koje nisam imala snage da idem. Moj ormar je bio popunjen odećom koju sam ja birala i cipelama u kojima sam hrabro gazila, a sve mi je falilo. Činilo se da su, koliko god se koprcala, moji željeni planovi na kraju ipak izmicali, a prilike bile poklanjane nekom drugom. Taj sanjani život je delovao toliko daleko od moje stvarnosti da nije bilo afirmacije Lujze Hej kojoj se ne bih grohotom nasmejala. Osećala sam se prazno i beskrajno napušteno. Sa glavom među kolenima i rukama prekrštenim na potiljku, tog jednog dana pronašla me je spoznaja da mora da postoji neki lakši način, neki mekši način – način koji će moj život, umesto cigaretama, kafom i iscrpljujućom potrebom da se krećem, ispuniti mirom i zadovoljstvom. Posle spoznaje, progovorio je ućutkivani glas, a onda su došle suze. Nakon četiri godine terapije, moram vam priznati da se mnogo

lakše diše sa ove strane Alisinog ogledala. Napuštena deca u meni su odrasla i, umesto da mi prave lom od života svojim besovima, ona sada oslobađaju prostor da se ispolji neometana radoznalost, moja potreba da pišem, da istražujem i svoja saznanja delim sa drugima. Umesto gledanja na okolnosti kao fiksne, sada je u meni živo saznanje da sam aktivni agent u svom životu i da mogu da biram da li će moja istorija (p)ostati moja biologija. Takva sam na dobre dane. Na loše dane, kada lampice u glavi krenu da se gase i na scenu stupi unutrašnji negativac, ja pogledam nastupajući haos pravo u oči i potpuno mu se prepustim. Evo i zašto. Britanski mislilac Richard Rudd u svojoj knjizi Gene Keys ističe da je glavni problem čovečanstva u ovom vremenu to što smo prestali da verujemo životu. Umesto da, uporedo sa tehnologijom i društvenim mrežama, evoluiramo u bića koja cene saradnju, a ne nadmoć, mi se i dalje držimo stare maksime da je „čovek čoveku vuk“, i svakodnevno aktiviramo primitivne delove mozga. Plaćamo polise osiguranja,

držimo se poslova koji nas guše, pristajemo na veze u kojima smo i gluvi i slepi, samo da bismo izbegli moguće neugodnosti koje sa sobom nosi neizvesnost. Po Ruddovom mišljenju, mi moramo da počnemo da se otvaramo ideji da je promena sastavni deo života i da prevaziđemo potrebu za grčevitom kontrolom. Nauka je skoro otkrila da inteligencija svake ćelije ne leži u nukleusu, kako smo učili u školi, već da je raspoređene duž ćelijske membrane. To znači da smo, ipak, kao bića, programirani na saradnju. Ćelijska membrana je ćelijin interfejs sa svetom, a ne zaštita nekog superiornog inteligentnog sistema koji je centralizovan unutar nje. Na makro nivou, utelotvorili smo verovanje da je ključ inteligentnog života upravo u mozgu, pa se često hvalimo kako smo „racionalni“, kao da je to poseban kvalitet. Nova nauka, opet, tvrdi drugačije. Najviše nervnih završetaka nalazi se zapravo u crevima koja, pored varenja, obavljaju jako bitnu ulogu. Kroz creva se izražava naš emotivni sistem. Creva su ta koja obaveštavaju mozak o opasnostima, a čije poruke mozak 37

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

bira da li da racionališe ili ignoriše. Sigurno možete prizvati situacije sa nepovoljnim ishodom, u kojima vam je um govorio da nešto uradite, jer je to zvučalo jako racionalno, ali vas je „presecalo ono nešto u stomaku“ koje niste poslušali.Emotivni sistem nam nije podaren bez razloga. Mi smo daleko moćnija bića nego što naš racionalni program rasuđivanja može da nasluti. Richard Rudd ističe da smo iz straha od neizvesnosti izmislili društvene strukture koje nas sada guše. Centralizovali smo vlast, centralizovali religiju, prepustili državi (kojoj ne verujemo) da odlučuje o važnim pitanjima. Pošto doživljavamo sistem kao nepromenljiv, grčevito se držimo onih delova naših života za koje mislimo da možemo da kontrolišemo, jer je naš primalni strah jači od istine 38

da životna snaga zapravo nadolazi onda kada popustimo stisak. Mi kontrolišemo razgovore sa dragim osobama, guramo se za prednost u saobraćaju, manipulišemo naš put kroz život u ubeđenju da ako mi nekoga ne preduhitrimo, onda ćemo biti preduhitreni. Kontrolišemo i osećaje, naše ljubavi i strasti, jer ne znamo šta će da se desi ako uzmemo četkicu u ruke, ili se zaljubimo iz sve snage, pa na kraju - ne osećamo ništa. Na kraju otupimo. Haos je stanje koje nastupa kada nestane kontrola. Haos nije anarhija. To je stanje bez reda na koji smo navikli. No, kada mu se prepustimo, i istinski počnemo da komuniciramo sa svojim okružjem, umesto da agresivno namećemo sebe, on nam otkriva drevnu magičnu tajnu – da haos u sebi uvek nosi božanski, nevidljivi red.

Haos nosi dva najveća dara čovečanstvu, po mišljenju Ruda. To su dar inovativnosti i dar igre – oba nerazdvojiva od samog života. Pogledajte samo decu - ona kreiraju haos, što svaki roditelj može da potvrdi. Koliko god okružje uticalo na njih, deca svojim prstićima oblikuju svet po svojoj volji, čak i po cenu kritike i kazne. No, ako bolje sagledamo dečju igru, otkrićemo da ispod haosa koji igru svuda prati, kuca moćni kosmički impuls. Taj impuls je život sam po sebi, koji traži formu kroz koju će da se izrazi. Njegov red je očigledan tek nakon nekog vremena. Sa svakom pomerenom stolicom i razbijenom vazom sa stola, sa svakim skokom sa kauča i glasnim smejanjem, deca ispipavaju taj novi svet u koji su stigli, slažu senzacije i saznanja, i sa nepresušnom radoznalošću grabe

dalje. U njima energija života ne jenjava. Rudd savetuje nama odraslima da se podsetimo kako je to kada se otvorenog srca i uma susrećemo sa svetom. Umesto da ga gušimo, da prepoznamo impuls u sebi koji čezne za slobodom i bezbrižnom igrom. Mi imamo sposobnosti da prevaziđemo sva ograničavajuća verovanja i dogmu koja nas drži u grču. Mi

kratko. Možda nam treba malo više zumbe. Možda malo manje recepata i više kuvanja po osećaju, manje GPS-a i više zvezde Severnjače. Možda, kada se prepustimo haosu, shvatimo da ono što nazivamo „detinjim“ u sebi, zapravo jeste suština našeg postojanja. Ako je Rudd u pravu, onda smo mi ništa drugo nego deca kosmosa, čiji je jedini posao na ovom svetu da se izlečeni od ozbiljnosti – IGRAMO,

kuhinju, gde je Stefanovoj maloj sestri Nađi palo na pamet da baš tada, pred ponoć, nakon iscrpljujućeg dana provedenog u igri – ukrasi svoju rođendansku tortu. Napravili smo fil, ona je brljala njim svuda po stolu, Stefan i ja smo lizali viškove, a „uja“ mažnjavao čokoladne ovčice. Shvatila sam da su stvari potpuno izmakle kontroli onog momenta kada se među nas, u spavaćici, ušunjala

PHOTO: pixabay.com

smo evolutivna bića koja, kao deo kosmosa, težimo ekspanziji, ali moramo da napustimo prevaziđene modele shvatanja i ideologije koje počivaju na strahu. Na nama je da prestanemo da analiziramo i da počnemo da povezujemo. Na nama je da ponovo verujemo tom magičnom prostoru u kojem naš kreativni genij stvara i pustimo njega da nas vodi. Zabavimo se - makar na

jer se u slobodi igre nalaze svi naši odgovori. Tu živi naš genij. No barriers, no laws, no work – just play. Ako vas interesuje kako se završilo Stefanovo i moje druženje sa početka ove priče, znajte da se nismo zaustavili na mokrom kupatilu. Preselili smo haos u

baka, i bezobrazno zabola prst u tortu. Stanom se širilo veselje, a u susednoj sobi, neometen našom grajom, bezbrižno je spavao moj devetomesečni sin, ušuškan u prirodni spokoj, kojeg smo se mi u kuhinji tek stidljivo prisećali.

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOURSELF

BROJ #5, JUN 2015.

deca oko nas PIŠE: Jelena (Radojković) Fu Šangaj, 8. maj 2015.

“Moj tata kaže kako ću ja biti heroj naše porodice, ići ću u najbolju školu”, kaže mi nezaustavljivi Felipe, poreklom iz Španije. “Učiteljice, ja sam dobar, je l’ da, je l’ da?” nesigurni Ian sa Taivana traži da mu se nanovo potvrdi. “Nema veze, mi imamo puno para”, čujem kako mala Koko iz novopečene bogataške porodice nekome govori. “Ja sam prvi, ja sam pobedio, ja sam broj jedan!” opet uzvikuje ambiciozni Erik, šangajsko dete. “To je mnogo teško”, tvrdi plašljiva Izabel iz Nemačke, kad makazama treba da iseče papir. Elin, Korejka, ne govori uopšte, ni sa kim, otkako su se mama i tata razveli pre par meseci. Rajan ostaje na svim mogućim dodatnim časovima, jer mama “ne želi da dolazi kući rano”, pošto ona ima puno posla. Moja učionica je svet u malom, a mali su iz celog sveta. Imaju samo pet godina, a već su natovareni tuđim očekivanjima, sapleteni sumnjama i nesigurnošću odraslih, uplašeni i istraumirani životnim dešavanjima. 42

Izloženi su pritiscima sa raznih strana. I roditelji i škola i društvo ih guraju da budu prvi, uspešni, najbolji. Kriterijumi za prijem u škole pooštravaju se svake godine. Već u vrtićima se uči čitanje, pisanje, sabiranje i oduzimanje. Roditelji vode decu na dodatne časove violine, klavira, tekvonda, engleskog, jer to što se uči u vrtićima nije dovoljno za neki zamišljeni budući uspeh. A to sve ima svoju cenu. Retko vidim u njima onu predivnu dečju bezbrižnost, razigranost, radoznalost. Ne umeju da se zaigraju ili zaborave u priči sa igračkama, da upijaju šarene slike iz divnih knjiga koje su im na dohvat ruke, da izmisle novu igru, pesmicu, ples... U nastavni plan i program jedva uglavljujem vreme da ih učim o miru, o ljubavi, o prijateljstvu; da im pokažem video snimke o ugroženim životinjama i siromašnim ljudima; da im razvijam empatiju i poštovanje prema sebi i svetu. Pokušavam da posadim malecko seme univerzalnih vrednosti u nadi da će se nekako primiti i procvetati jednog dana. Često mi je u mislima rečenica koju

sam pročitala pre nekog vremena: “Svi pričamo o tome da treba da ostavimo deci bolji svet, a niko ne priča o tome da ostavimo bolju decu svetu.” Ili, možda, bolje roditelje? Već par meseci organizujem roditeljska druženja u cilju razmene iskustava i ideja o odgajanju dece. “Žena mi je na doktorskim studijama u inostranstvu. Moji roditelji pomažu oko dvogodišnje ćerke, ali oni joj previše popuštaju. Ne znam kako da se izborim sa njima, a ni sa detetom”, kaže mi Džao, mladi i zabrinuti otac. “Mi smo se prošlog leta vratili iz Amerike, sve nam je novo i nepoznato. Moj muž puno radi i retko je kod kuće. I ja radim puno radno vreme. Imam dadilju da vodi računa o dečacima, ali stalno treba sve nadgledati. Mlađi ima astmu, stariji se nikako ne uklapa u novu školu. Teško je”, žali se komšinica Mei. “Gde treba povući crtu?” pita se razvedena koleginica Francuskinja, koja sama brine o dečaku u prvom razredu. “Koliko treba da ih mi oblikujemo,

a koliko da pustimo da se slobodno razvijaju?” Opterećeni poslovima, preživljavanjem, prilagođavanjem, ličnim, poslovnim, emotivnim problemima, roditelji jedva da nalaze vremena za decu. Balansiraju između sveta, porodice, posla, dece i zahteva koje svi oni nose. Ni sami više ne znaju da li treba poslušati babe i dede, kolege, knjige, nastavnike ili sebe. Ne znaju u kom pravcu da usmere decu. Društvo i svet se menjaju svakoga dana, teško je ići u korak. Neki roditelji se i ne pitaju, već odrađuju dan po dan, mehanički, i nadaju se najboljem. Drugi su se prepustili stihiji roditelja koja juri uspeh za svoju decu. Slušam sve te roditeljske priče i jako želim da im ponudim magični recept, da im pokažem pravac, da promenim svet, sistem, školstvo, ali znam da to ne mogu. Jedino što mogu je da im kažem da ne treba da slušaju ni knjige, ni babe ni dede, ni najdobronamernije prijatelje. Treba samo da slušaju svoju decu, jer jedino ona znaju pravi put. Ona nose u sebi iskonsku mudrost, neiskvarenu istinu, samo treba da pažljivo slušamo. “Volim kišu, jer tad skačem s mamom po baricama”, kaže Koko. “Mama, hvala ti za zagrljaj!” piše Ian čestitku. “Imao sam divan vikend, igrao sam s tatom fudbal”, deli sa mnom Felipe. “Mojoj baki je danas rođendan”, srećan je Rajan. “Meni je najvažnija porodica”, mudri Akaru iz Japana me ostavlja bez reči. “Najbitnije mi je da me ZAISTA slušaš”, kaže moja petnaestogodišnja ćerka.

PHOTO: pixabay.com

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

YOUR game

BROJ #5, JUN 2015.

ZABORAVLJENI ZMAJEVI

PIŠE: Ana Vidosavljević FOTOGRAFIJE: Ana Vidosavljević

Retko gde, nažalost, danas možemo da sretnemo decu i odrasle koji puštaju zmajeve. U Evropi je ova dečja, ali i igra za odrasle, gotovo nestala. Mislim da sam i ja potpuno zaboravila na nju, dok nisam počela putovati po Aziji. Sećam se svoje prve godine na Baliju. Mesec jun je već nagovestio ono što će u julu postati prava pomama za pravljenjem i pustanjem zmajeva. S obzirom na to da su, druga polovina juna i jul, meseci kada na Baliju duva malo jači vetar, to je i najbolje doba za zmajeve. Jul je mesec kada se i održava festival puštanja zmajeva u gradu Sanuru na istoku Balija. Ali, već u junu, na nebu se mogu videti zmajevi, različitih obilika i boja. I raduju im se, puštaju ih i prave, ne samo deca, već i odrasli. A taj vetar, koji počinje duvati krajem maja i početkom juna, signal je promene vremena i sezone na Baliju. Upravo tada prestaju padati jake tropske kiše i južni vetar signalizira 46

početak sušne sezone. Zemlja postaje suva i sušna, pirinčana polja nisu više spektakularno zelena, već pomalo tužno žuta. Ali s druge strane, nebo se zašareni i zaživi, jer na njemu se svakodnevno mogu videti na stotine raznobojnih zmajeva. A kao i sve ostalo na Baliju, i puštanje zmajeva ima versku ili duhovnu konotaciju. Balinežani veruju da se indijski bog Indra zabavljao upravo tako što je puštao zmajeve i učio pastire da puštaju zmajeve. Danas čitavo jedno selo, tj. čitava balinežanska zajednica, tzv. banđar (banjar), učestvuje u pravljenju velikih zmajeva, koji će predstavljati taj banđar na festivalu zmajeva jednom godišnje u julu. A ovo umeće se prenosi sa generacije na generaciju. Pravljenje zmaja nije samo sastavljanje delova od drveta i platna. Sastavni deo tog čina su i rituali. A ti rituali su znak odavanja počasti vetru, smeni godišnjih doba, kišne i sušne sezone, plodnoj zemlji,

i ravnoteži prirode, koja se stara da uvek bude onoliko dobrih žetvi koliko je potrebno. Jedan od osnovnih rituala je onaj koji prati pronalaženje odgovarajućeg bambusovog drveta, a potom i seča tog istog. Važno je naći odgovarajuće bambusovo drvo, jer će se ono koristiti da se rastegne platno zmaja. A kada se zmaj vine u nebo, upravo to bambusovo drvo, to jest lukovi napravljeni od njega, za koje je pričvrsćeno platno, proizvešće šumeći trepereći zvuk. Balinežani veruju da upravo ovi zvuci zmaja sa neba donose harmoniju i plodnost zemlji na poljima ispod. I puštanje zmaja nije samo dečja igra. Ona za Balinežane ima mnogo dublji smisao. Ona je važan deo njihove kulture. Ona je simbol obnove, kružnog prirodnog ciklusa, preporoda, regeneracije. Pravljenje tog velikog seoskog zmaja koji predstavlja selo je složen proces, i u njemu učestvuju, ne samo oni koji svojim rukama prave ovog zmaja, već i eksperti za transport

BROJ #5, JUN 2015.

istog sa mesta na kome se zmaj pravi do mesta festivala, inženjeri koji se staraju da ova ogromna igračka može da poleti i održi se u vazduhu, a potom, i tzv. fanovi koji prate prevoženje zmaja do mesta održavanja festivala. A ne može baš svako ni da učestvuje u pravljenju ovog zmaja. Ovde se mora voditi računa o ugledu i životnom balansu. Oni koji ga prave moraju biti ugledni ljudi, srećno oženjeni, čiji preci su dobri majstorii zanatlije. Pravljenje tog velikog seoskog zmaja je istovremeno i pitanje prestiža. Iako ovo zvuči pomalo preterano, dovoljno je videti jednog seoskog zmaja. On je ne samo velik, on je džinovski. Pravo čudovište. A što je zmaj veći, to je i prestiž, odnosno ugled banđara veći. Jedan takav zmaj je obično oko 300 kg težak, 3-4 metra širok, i otprilike 10 metara dug. A da se takvo čudovište napravi, potrebni su meseci i mnogo strpljenja. Ovi zmajevi su toliko veliki da se, tokom njihovog prevoženja do mesta održavanja festivala, zaustavlja i saobraćaj na ulicama. I sve to uz dosta muzike, smeha i zabave. Kakva radost! I ono što je još važnije i očiglednije, ova tradicija

Sastavni deo tog čina su i rituali. A ti rituali su znak odavanja počasti vetru, smeni godišnjih doba, kišne i sušne sezone, plodnoj zemlji, i ravnoteži prirode, koja se stara da uvek bude onoliko dobrih žetvi koliko je potrebno.

pravljenja, kako tog velikog zmaja, tako i onih malih, svakodnevnih, ne umire. Naprotiv, čini se da iz godine u godinu jača. Na godišnjem festivalu puštanja zmajeva se može videti sve više i više učesnika, a na poljima sve više i više dece i odraslih, koji se, pogledom uperenim u nebo, raduju svakom novom vetrovitom danu. Ovi prizori me često navedu na pomisao da smo bez razloga zapostavili ovu dečju, ali i igru za odrasle. A ona donosi toliko radosti. Boravak u prirodi, osmesi, jurnjava po zelenim poljima. Ova igra, i nas odrasle, vrati u detinjstvo. Upravo tokom jednog od festivala puštanja zmajeva, jedan od starijih Balinežana odao mi je tajnu: “Mi, stariji, verujemo da su oni koji puštaju zmajeve opsednuti vetrom, da je njihov duh zaposeo vetar. I u tom blaženom stanju opsednutosti sve što urade, biće im oprošteno, kao što se deci opraštaju nestašluci. I u tom stanju oni se odista vraćaju u detinjstvo.” A ja ne mogu da se ne složim sa njim. 49

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your spirit

BROJ #5, JUN 2015.

Kad smo kao deca PIŠE: Katarina Ilić, life coach U Svetom pismu, Isus je rekao: “Zaista vam kažem, ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dete ovo, onaj je najveći u carstvu nebeskom.” Da bismo dobro razumeli ovu poruku, najpre bih predložila da shvatimo “carstvo nebesko” malo drugačije nego inače. Da to nije mesto gde idemo posle smrti, već naše unutrašnje stanje, stanje našeg bića - kad smo kao deca. I zašto je taj akcenat toliko bitan? Da li ste ikada posmatrali dete? Šta vidite kad posmatrate dete? Evo šta ja vidim, a vi se zapitajte da li vidite sebe u ovome: Radoznalost Deca su radoznala. Sve ih interesuje, žele sve da saznaju i da 52

nauče. Ako imate decu, koliko puta ste bili izluđeni zbog toga što Vaše dete pita milion pitanja? Tako učimo o svetu i ljudima oko nas. Ako ne pitamo, onda samo možemo da pretpostavimo. Ostanemo ograničeni i naš svet je jako mali. Budite radoznali, budite u pitanju, tražite odgovore i otvorite svoje vidike. Igra Deca se stalno igraju i koriste svoju maštu u tome. Nema granice za njihova maštanja i igre. Oni mogu da budu šta god žele u datom trenutku. U jednom trenutku su doktor, u drugom su mama, a onda su prodavac u radnji. Oni uživaju u svojoj mašti i nemaju strah da će biti osuđeni, nego se prosto igraju. Kako biste vi mogli da se igrate? Možda postoji neki sport kojim volite da se bavite, ili kad ste u parku, da se ljuljate na ljuljašci, da vozite rolere, da ležite u travi, da uživate kao da ne postoji važnije mesto gde morate da budete… Što nas dovodi do sledeće karateristike: Sadašnjost Deca ne brinu o budućnosti, žive u sadašnjem trenutku. Oni potpuno uživaju u datom trenutku i prepuste se tome, šta god da rade u tom trenutku. Pošto oni nemaju brige kao

što ih odrasli imaju: kako ćemo da platimo račune, kako ćemo da rešimo probleme, kako da uradimo ono što trebamo na poslu. Isus je rekao u Mat. 6:34: “Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se.” Jeste moguće da i mi živimo tako kao što deca žive, bez straha za budućnost, da zaista živimo ovaj trenutak. Nevinost Deca ne osuđuju ni svet oko njih, niti sami sebe. Gledaju svet i život otvorenim očima, pošto sve vide kao novo i sveže. I mi isto tako možemo da posmatramo svet oko nas. Koliko puta ste se možda šetali Kalemegdanom i mislili da ste već sve videli, pošto ste vi odrasli ovde i mislite da tu nema ničega novog. Ali ima. Kad sledeći put šetate Kalemgdanom ili Knezom, ili bilo gde, otvorite oči da vidite nešto novo. Posmatrajte sve oko vas kao nešto novo. Nemojte da budete zatvoreni i da odmah osuđujete. Tako i sami sebe, i sve što vam se dešava u životu, posmatrajte nevinim očima. Umesto da se pitate: “Zašto se ovo meni dešava?”, sa osudom i pretpostavkom da je loše, pitajte sa neutralnim stavom: “Hm, zašto se ovo meni dešava, šta mogu da naučim?” Iskrenost

Deca su iskrena prema sebi i prema drugima. Da li ste ikad videli kako dete može da plače u jednom trenutku, da bude besno, a posle par minuta, može da se smeje i da sve bude ok? Zašto je to tako? Pa, zato što dozvole sebi da sve osećaju, dozvole da život prolazi kroz njih. Dok ne nauče u jednom trenutku, da li od roditelja ili od društva, da nije bezbedno da osećaju sve i da budu ono što jesu. Onda počnu da se zatvaraju i da potiskuju svoje emocije, svoje iskreno biće. I u tom svetlu, pruža nam se prilika da i mi osećamo sve, čak i sve što smo potisnuli kao deca, zato što sve to ostane u nama, zaglavljeno negde u našem telu. Kao odrasli, stalno dobijamo prilike da to ponovo pustimo i osećamo, samo ako želimo da vidimo šta je to u nama. Ako prepoznate da vam se stalno neka ista situacija ponavlja u životu, pitajte se zašto. Šta je to u vama, duboko potisnuto, što izaziva neke slične reakcije i situacije? Sigurno postoji nešto što ste doživeli kao deca, što ste potisnuli, a to ostane u vama i vlada nad vama, dok to ne osećate u potpunosti i prepustite. Dete u vama i dalje želi da bude prihvaćeno u potpunosti, onako kakvo jeste. Budite kao roditelj tom detetu u vama, i volite ga, šta god mu je potrebno u trenutku, pošto je to što svi mi želimo, da budemo prihvaćeni onakvi kakvi jesmo, celokupni, sve - i “loše” i dobro. Pitajte dete u vama šta mu je potrebno i poštujte to, punim srcem, jer jedino tako možemo da oslobodimo to dete u nama.

PHOTO: pixabay.com

BROJ #5, JUN 2015.

LUTKE KOJE ŽIVOT ZNAČE Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici - jedan od najznačajnijih pozorišnih festivala za decu do 18 godina u Evropi i šire, osnovan je 1994. godine odlukom Skupštine Opštine Subotica sa ciljem da se na njemu prikažu najvrednija i umetnički najrelevantnija scenska ostvarenja iz međunarodne i domaće produkcije za decu. Od osnivanja do danas na Festivalu je prikazano više od 500 pozorišnih produkcija iz oko 50 zemalja sveta. Međunarodni festival pozorišta za decu u Subotici održava se svake godine u trećoj nedelji maja meseca i obuhvata Zvaničnu selekciju (takmičarski program), u okviru koje se godišnje prikaže oko 20 predstava lutkarske i dramske produkcije u konkurenciji za nagrade Festivala, o kojima odlučuje petočlani međunarodni žiri sačinjen od istaknutih svetskih pozorišnih umetnika i teatrologa, te bogat i raznovrstan prateći program: Međunarodni forum za istraživanje pozorišne umetnosti za decu i mlade, program Nacionalno lutkarstvo u fokusu, ulični teatar / nastupe na otvorenom, predstave na turneji (festivalske predstave koje se izvode širom Srbije i u Mađarskoj), filmski program, naučne skupove, lutkarske i druge kreativne radionice, izložbe i izdavaštvo. Dvadeset i drugo izdanje Festivala, koje je održano od 17. do 22. maja 2015. godine u Subotici, predstavilo je u takmičarskom programu najrelevantnije lutkarske i dramske predstave za decu iz celog sveta. Za učešće u takmičarskom programu vladalo je i ove godine veoma veliko interesovanje: prijavljena je čak 201 predstava iz 52 zemlje. Predstave su došle iz Meksika, Nemačke, Norveške, (prvi put na festivalu), Indije, Rusije, Italije, Poljske, Slovenije, Grčke, Hrvatske, Japana, Rumunije, Crne Gore, Mađarske i Srbije. PIŠE: Direkcija Festivala FOTOGRAFIJE: Dejan Vuković 55

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your music

BROJ #5, JUN 2015.

Vesele note detinjstva PIŠE: Jelena Dimitrijević, diplomirani muzički pedagog Današnje savremeno doba decu obasipa različitim medijskim sadržajima, pametnim i malo manje pametnim. U mnogim slučajevima dolazi do poremećenog sistema vrednosti, kada je muzika ili bilo koja druga umetnost u pitanju. Kad god se zabrinem zbog globalizacije, koja nas čini nacijom kojoj je opšta kultura u deficitu, pomislim na decu današnjice koja nose novu dobru energiju, čistotu, osmehe, i shvatim da sam u pedagogiji da bih osluškivala njihove potrebe i zastupala ih svetu odraslih. 58

Pre devet godina, donela sam odluku da u svojoj privatnoj praksi stvari preokrenem nabolje. Tragala sam i otkrila metodologiju učenja muzike kroz igru, i osluškujući potrebe svojih malih učenika, i koristeći sopstveno dugogodišnje pedagoško iskustvo, počela sam da primenjujem kreativni metod ranog muzičkog obrazovanja. Radeći kreativni metod ranog muzičkog obrazovanje kroz boje, oblike i asocijacije, shvatila sam da

mogu napraviti sjajnu interakciju sa decom, i da naše male dobrote, učinjene svakodnevno, prave razliku u moru modela obrazovanja i vaspitanja dece. Sistem u kojem uče je ostao takav kao da živimo u sedamdesetim godinama prošlog veka, a mladi su se promenili. Vizuelno su brzi i potrebno im je često menjanje aktivnosti u cilju zadržavanja pažnje. U toku jednog časa, učenike upućujem na pevanje, sviranje na klaviru, slušanje različitih muzičkih karaktera, pokret - kroz muzičke igre, bojenje ili crtanje u opuštenoj atmosferi. Učim ih da dele, budu dosledni i hrabri, da jedni drugima daju nesebičnu podršku. Deca klavijaturu doživljavaju kao nepreglednu pustinju, različita

trajanja nota kao porodicu, a noktići su obojeni vedrim bojama koje se poklapaju sa simbolima nota u linijskom sistemu. „Sreća je biti i ostati dete. Sreću nam ne donosi ono što vidimo i dodirujemo, ni ono što drugi rade za nas, nego ono što možemo osetiti i učiniti za drugoga, a onda za sebe same.“ Inspirisana citatom Helen Keller, osetila sam da deci žednoj kreativnosti osmislim novo zabavno učenje muzike uz dodir sa književnošću, glumom i pokretom (plesom). Samim konceptom muzičke priče ili bajke, samu sebe vraćam u detinje dane i

velika sanjarenja, i osetim istinsku radost. Bajke je važno čitati deci, jer su vrelo razumevanja duše. Podstiču kretanje na put u nepoznato, borbu protiv zla i izvršavanje teških zadataka, navode na put vrline, a da se nikada ne posluže rečju - MORAŠ. Deca preuzimaju odgovornost, sviraju kompoziciju koja karakteriše njihovu ulogu tj. lik, pevaju i glume, dok ih narator vodi kroz priču. Jako dobro izvlače pouke, citirajući ih. Najvrednije su vršnjačke kritike, ili pohvale, kada se priredba završi. “Bio sam impresioniran’’, ili „Dok se izvodio muzički Pinokio, osećala sam se uzbuđeno.“ Najjači utisak im ostavlja vila koje se na sceni igra svojom haljinom, ili lisica, koja me pred prostorijom punom posetilaca, pita šta da kaže, kao i lidersko otimanje mikrofona - kada se glumi glavna uloga. U mom pristupu radu nije važno da dete bude izuzetno talentovano, važno je da učestvuje i bude takvo kakvo jeste, a ne najbolje. Jako dobro prihvataju pokazano, kada se osećaju slobodno, i kada im dajem mogućnost izbora (jer se uvek za neku tehniku sviranja na klaviru mogu ponuditi bar dve kompozicije). Kada ih pohvalim, umeju to da poštuju.

„Ti si uvek krilat bio samo si zaboravio. Zato leti, sanjaj, trči . Stvaraj zoru kad je veče nek’ od tebe život uči da se peni i da teče.“ Mika Antić Nošena detinjastim u sebi, prevazilazim prepreke na svom putu učenja savremene dece muzikom i ličnom - životnom putu. Kada strpljenje malo popusti i entuzijazam počne da se utišava, praktikujem odlazak u šetnje po prirodi, putujem, delim slobodno vreme sa ljudima koji još uvek umeju iskreno da se smeju, porodicom i psom, i sve opet bude DOBRO u mom svetu. Tada relaksirano dočekujem neke nove ponedeljke i nastavljam sa zakonom uzajamnosti. Dajem svojim učenicima znanje uz pažnju, a oni me vesele i bude ponekad uspavano DETE U MENI. FOTOGRAFIJE: Predrag Ilić – Rex Imagine ŠMINKER: Bojana Popović, Make Up studio, Kraljevo DEKORACJA BALONIMA: Happy Moments, Krajevo DEKORACIJA CVETNA: DOO „Florela“ Kraljevo Deca iz muzičke radionice Art špjizić - Kraljevo

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your art

BROJ #5, JUN 2015.

INTERVJU: MILICA DIMITRIJEVIĆ

NAJLEPŠE BOJE SVETLOSTI MILICA DIMITRIJEVIĆ je završila srednju umetničku školu za dizajn. Slikarstvo je učila kod poznatog slikara Sergeja Jovanovića. Živi i radi u Beogradu, član je ULS Đura Jakšić i udruženja amatera u Akademiji 28. Do sada je imala pet samostalnih izložbi u Beogradu i učesnica je mnogobrojnih likovnih kolonija i humanitarnih izložbi. Uradila je preko 500 slika, ulja na platnu, koje odišu svetlošću, koloritom, ljubavlju i energijom. Rođena je sa teškom srčanom manom i oštećenjem sluha, ali njena energija, pozitivizam i ljubav su nebeski. Jednog vikenda, ugledala sam je kako sama šeta na Adi, sa ogromnim osmehom na licu, njenim zaštitnik znakom. Slučajni prolaznik pomislio bi da da ona sigurno nema nikakav problem. Pa i nema ga, jer je jedinstveni predstavnik ratnice/borca svetlosti i ljubavi. PIŠE: Anima Mundi FOTO: Privatna arhiva Umetnost kao stvarnost. Da li svoj unutrašnji svet iznosiš na platno i kako kod tebe izgleda sam proces stvaranja? Slikam od kad znam za sebe. Slike su moja ljubav i moj svet, moj život. Moje slike prate moj unutrašnji svet, moje susrete sa Astralnim svetom, moje susrete sa Svetim, moje prošle živote. Stvaram u dahu, vođena Božanskim Svetlom. Moj Put je da pomažem i širim svetlo, da lečim dušu i telo. Na mojoj prvoj samostalnoj izlozbi u Ruskom domu, bile su izložene slike rađene u tehnici olovka, tuš, akvarel, tempera. Drugu samostalnu izložbu imala sam u Akademiji 28. “Božanska Simfonija” su slike u tehnici ulje na platnu. Ulje je osvojilo moje srce i ovom tehnikom sam uradila preko 500 slika. Kako divno kaže Ljubica Jelisavac, dipl. istoričar umetnosti i likovni kritičar za moje slike: “Milica Dimitrijević, nežne spoljašnosti i prečiste duše, bojama što jesu zvuci, izražava svoj svet… Milica putem slike komunicira sa svojim bližnjima, sa onima čije prisustvo oseća, poput Vasilija Ostroškog, kao i onima, čednih duša, čiji dolazak priželjkuje (bebama blizančićima), svojim prizorima svakome nudi putovanje kroz vreme i prostranstva. Utehu, mir, blagotvornost i diskretnost za kojima vapimo, ali i uzbuđenje, vedar kolorit, brujanje životnih sokova za koje kao da više i ne znam, i koje kao da čuvaju i otkrivaju nam još samo one ličnosti koje je život oduvek učio selektivnosti. Miličina “Božanska Simfonija”, nastala u tišini i nadi, kao odraz svih njenih iskustava i želja, obiluje varijacijama na teme: mitologije, duhovnosti, sjedinjenje polova kao jina i janga, dalekih predela… voća, cveća, životinja… svojevrstan poziv na astralno putovanje…” Za mene su slike i svet jedno. Slikati znači živeti. 62

Da li imaš strah od belog platna i da li postoji jedan osnovni motiv koji se provlači kroz sve slike? Belo platno je moj drug i najbolji prijatelj. Kroz platno, sa lakoćom prenosim svoje emocije, svoju radost i ljubav. Moja beskonačna energija ovde uzima svoj pun zamah. Kad slikam, ne jedem, ne ustajem, satima sam uz svoju sliku dok je ne završim. Božanska energija me usmerava i vodi. Moje slike su svetlost i to što slikam je za večnost. Kao što je postojala plava faza, tako se i moja interesovanja menjaju. Studirala sam na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu, godinama slikala ikone, manastire, duhovnost je važan deo mog života. Gospod Bog, Gospod Isus Hristos, Majka Božja, Sveta Petka, Sveti Arhangel Mihailo i svi Sveti su uvek u mom životu i na mojim slikama. Neke od mojih najboljih slika su nastale na likovnoj koloniji Studenica, gde sam dve godine bila gost uz blagoslov Patrijarha Srpskog Gospodina Irineja. Sveti Sava i Sveti Vasilije zauzimaju posebno mesto u mom životu, u mom srcu i na mojim slikama, kao i manastiri. Volim ljude, životinje, prirodu, pa sve to prirodno nalazi mesto na mojim slikama. Jedna od mojih samostalnih izložbi su bili samo portreti meni dragih ljudi. Svojim slikama pomažem ljudima da pobede bolest. Moji susreti sa astralnim svetom i prelepim jednorogom, vilama i anđelima, deo su mog života i preneti su na platno.Volim da putujem i priroda ima posebno mesto u mom srcu i na platnu. Čime si se predstavljala na samostalnim izložbama? Slikam od treće godine. Od desete sam učila kod divnog čoveka, velikog slikara Sergeja Jovanovića, filozofa, pesnika, čoveka velikog srca, tople slovenske duše, koji je nesebično darivao ljubav i prenosio svoje

PHOTO: Zoran Dejanović

umetničko znanje nama, njegovim učenicima. Sedam godina sam provela u njegovom ateljeu i ponosna sam što sam baš njegov đak. Njegova toplina i ljubav su duboko u mom srcu, jer on je iskreno voleo ceo svet, a njegov osmeh je uvek krasio lice. Moja prva samostalna izložba je bila baš u Ruskom Domu u znak sećanja i ljubavi na mog učitelja, koji je po majci bio Rus. Tu je bilo najviše crteža olovkom, a moj učitelj je stalno ponavljao da sam odličan crtač, što mi je govorila i divna Marija Đurić Lončarević, moja profesorka crtanja i slikanja u srednjoj umetničkoj školi za dizajn na Dedinju. Moja mama je uvek volela moj kolorit i mnogo se radovala svakoj novoj slici. Druga samostalna izložba je pratila moju duhovnost. Treća je oslikavala moju ljubav prema životu. Četvrta je nosila Svetlost koja me prati, a peta su portreti meni dragih ljudi. Učestvovala sam i na mnogo kolektivnih izložbi. Dobijala sam pohvale i nagrade za svoje slike. Jedne godine je moja slika ”Nebo” bila na gradskom takmičenju izabrana od strane stručnog žirija. To je meni posebno draga slika, nastala u manastiru Studenica, gde sam upoznala mnogo divnih ljudi i imala čast i zadovoljstvo da razgovaram sa starešinom Manastira

Kroz platno, sa lakoćom prenosim svoje emocije, svoju radost i ljubav. Moja beskonačna energija ovde uzima svoj pun zamah.

Studenica, predivnim igumanom Tihonom. Učestvovala sam i na mnogo humanitarnih izložbi, gde sam poklanjala svoje slike. Kako izgleda život u svetu tišine i boja? Ja sam se rodila sa teškim oštećenjem sluha. Moja mama je profesor matematike. Kada sam bila u stomaku samo mesec dana, mama je išla u selo da pomogne bratu od tetke i njegovoj ženi da polože matematiku jedan na fakultetu. Kako u životu ništa nije slučajno, ona je od njihove dece dobila rubeole, a svi su mislili da je alergija. Posledica je bio gubitak sluha. Niko ne zna koliko vremena, truda i rada treba da bi se razvio govor. Ja sam kao mala išla u tri škole. Naučila sam da pišem sa četiri godine. Sa šest sam završila prvi razred specijalne škole za gluve i nagluve da bih bila spremnija za prvi razred redovne škole. Upisala sam se u OŠ ”Sveti Sava” i tu završila osnovnu školu. Imala sam divne nastavnike, i još bolje drugove i drugarice, sa kojima sam i danas u kontaktu. Život u tišini zahteva stalno korišćenje slušnih aparata koji olakšavaju komunikaciju. Bilo je teških momenata za moju osetljivu dušu kada sam se osećala odbačeno, usamljeno. 63

BROJ #5, JUN 2015.

Na sreću, ja sam odrasla i postala svesna svojih kvaliteta, svoje duhovnosti, lepote i bogatstva duše, a slike su uvek bile uz mene da mi pruže ljubav, toplinu, nežnost, koja mi je uvek trebala. Slike su ispunjavale moj život najlepšim bojama ljubavi, svetlosti i radosti. Prvi put sam te srela na radionicama za lični rast i razvoj. Koliko na tim radionicama zaista spoznaješ sebe i koliko one doprinose tvom ličnom samorazvoju? Na ovoj radionici sam bila zahvaljujući divnoj Nini Janković Stevanović i Karmen Jerković Yucel, koje su pokrenule akciju za pomoć da brže dođem do slušnog aparata. Upoznala sam mnogo divnih ljudi i svima sam beskrajno zahvalna i sve ih puno volim. Naročito Sashu Simović, divnu devojku, koja me je zadivila svojom prelepom energijom, i koja mi je mnogo pomogla. Moja mama stalno govori da sam ja njen Duhovni učitelj i da je moja duša, stara duša, poslata na zemlju da donese Svetlost. Kako je rekla Frančeska Braun, da sam učitelj i drugima. Pre dve godine sam krenula na predavanja Siniše Ubovića. On je mnogo pomogao i meni i mojoj mami, koja je već treću godinu Reiki praktičar. Rad na sebi je postao naš najvažniji rad. Kako doći do Bezuslovne ljubavi. Pre neki dan smo bile u Mikser Hausu na grupnoj inicijaciji u Bezuslovnu ljubav, koju je sprovela Margarita Milenković, Reiki master. Bilo je mnogo mladih ljudi, što me posebno raduje, jer je buđenje svesti u Srbiji značajno poraslo. Rekla je da se zemlja približava astralnom svetu frekvencom od 990, što je značajno više nego ranije. Naš put ka bogu se nastavlja. Sve više ljudi priča o svojim kontaktima sa anđelima, sa kojima ja razgovaram od detinjstva. Neki u bolesti dobijaju tu moć, a ja sa tim rastem. Svakim danom, sve je više predavača i sve više 64

ljudi na putu promene. Naš Životni Zadatak je da budemo srećni, da volimo sebe i sve oko sebe, da širimo ljubav i radost. Majka kao oslonac, majka kao prijatelj. Moja majka je moja drugarica, moja podrška, moj najveći prijatelj i dar od Boga. Ona kaže da je ja za ruku vodim ka duhovnom napretku. Kada sam imala tri moje godine, dovela sam je do Bude. Kažu da je jedna od mojih prošlih inkarnacija budistički sveštenik visokog ranga, El Greko, Aleksandar Veliki. Dovela sam je do časopisa Sensa, koji je pomogao njen duhovni rast. Mama često kaže da sam Indigo dete, poslato sa mnogo druge dece kao vojska ratnika svetlosti, da pomogne duhovni napredak zemlje. Mnogo je ovakve dece na zemlji, a sada su sa nama i Kristalini. Kažu da imaš ogromnu energiju koja te vodi i da je tvoja volja snažna. Moja mama često kaže da sam vanzemaljac, kao i moj bivši dečko Petar. Imam snagu da za jedan dan uradim stvari za koje je obično ljudima potrebno mnogo dana. Ponekad mi se čini da mogu da pomerim planine. Snaga mog duha je velika. a mama često kaže da uvek pogreši kada me ne posluša. Mnogo puta sam uspevala da nekim čudom popravim tehniku, iako o njoj ne znam gotovo ništa. Moja snaga je velika, a volja zaista snažna. Kada nešto odlučim, samo je pitanje vremena, jer je moja odluka uvek propraćena odlučnošću. Ljubav je moj najveći pokretač, a svetlost put koji pratim. Slike su moj Život, i moja ljubav, i moja svetlost. 65

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your ORMAN

BROJ #5, JUN 2015.

ŠIK

DETINJARIJE

PIŠE: Milena Nikitović FOTO: instagram.com/moschino

Razigrani asesoari i šarenilo boja – crtaći su zaslužni za povratak živih boja i šašavost na modne piste. Jarke boje i haljine sa printovima likova iz crtanih filmova nije lako zamisliti na mnogima od nas, ali tašnu sa likom Duška Dugouška, možda, ipak, jeste! Jeremy Scott (Džeremi Skot), kreativni direktor modne kuće Moschino (Moskino), redovno unosi faktor humora i kiča u kolekcije koje radi za ovu prestižnu kuću. Za predstojeću sezonu jesen-zima, modna referenca su mu bili Looney Tunes junaci poput Tvitija, Duška Dugouška, Silvestera i Ptice Trkačice, kojima je posvetio skoro čitavu kolekciju. Iako možda ovakva moda nije baš za svakoga, kritika voli činjenicu da se Jeremy ne 68

plaši da eksperimentiše, a sudeći po komercijalnom uspehu koje Moschino ima pod palicom Scotta, izgleda da ljudi vole da se igraju, hrabro izlazeći izvan konvencionalnog modnog obrasca. Nostalgičar i dete u duši, kao nadahnuće za jesen-zimu, u kombinaciji sa Looney Tunesima, poslužile su mu i ulice New Yorka, grafiti i hip hop, uopšteno, pop kultura oko nas je raspoloženje koje vlada modelima. Napravio je košarkaške dresove sa Looney Tunes štampom po uzoru na film Space Jam (sa Michael Jordanom i Looney Tunes likovima), kao i simpatične dugačke dukserice, ili džemper haljine sa

motivima Patka Dače i Gice Prasić. Izdvajamo još i grafiti štampu na glamuroznim balskim haljinama, u kojima su nedavno viđene Madonna, Katy Perry i Rita Ora, pop dive današnjice. Jeremy sad već ima ukupno tri

potpisane kolekcije za Moschino, i za svaku je inspiraciju našao u crtaćima - u prethodne dve kolekcije, muze su mu bili Sunđer Bob i Barbika. Modni prognozeri već nagađaju kom poznatom liku iz crtaća će se Jeremy obratiti za narednu kolekciju, možda Skubi Du ili Kamenku i Kremenku?

Poigravanje sa svim i svačim mu nije strano, Jeremy se čak inspirisao i McDonalds (Mekdonalds) restoranima, napravivši par toaleta u jarko crvenoj i žutoj boji. Tu je plišani meda koji nam se smeši i iskače sa majica i haljina, ali i cela kolekcija inspirisana Barbie (dragom nam Barbikom), koju ćemo sigurno viđati ovog leta na ulicama, jer Moschino osvaja svojim humorom i maštom. Jeremy smatra da je Barbie savršena muza za dizajnera. Barbie je ipak samo igračka, kaže on, ona je tu da nas zabavi. Ona ne promoviše mršavo telo, niti šalje poruke, ona je samo jedna lutka koja nas uveseljava. Jeremy smatra da su ljudi previše skloni analiziranju, pokušavajući da nađu suštinu u svemu. On se sa tim nikako ne slaže, i verovatno se baš zato tako uspešno igra sa modom. Jeremy Scott tvrdi da nema ironije u onome što radi, i da treba nositi i tražiti stvari koje vas čine srećnim. On želi da prenosi samo i jedino radost svojim radom. Moda treba uvek da bude zabavna, a sa njim ona to i jeste.

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your špajz

BROJ #5, JUN 2015.

POSLASTICE ZDRAVLJA PIŠE: Nada Ličina, osnivač i član Udruženja „Na putu zdravlja“

Zdraviji način pripreme obroka kod mene traje već više od decenije. Najbolje sudije za ono što pripremim su moja deca. Oni su otvoreni, spremni za nove stvari i nemaju predrasude. Nametnuti stavovi industrijskog marketinga stvaraju iluziju da se hranimo zdravo. Često mi ljudi kažu da se hrane zdravo, a koriste baš one sastojke koje bi trebalo zaobilaziti ili preskočiti. Primetila sam da većina misli da hraniti se zdravo u potpunosti izbacuje poslastice iz jelovnika. Naprotiv, najlepše poslastice i jesu pripremljene na zdraviji način. Kao i sve ostalo u prirodi, i ukus ima svoj ciklus menjanja. Ne treba se plašiti promena, nego pratiti i naći svoj put. Posebno je važno voditi računa o tome šta ćete dati svom organizmu kao pogonsko gorivo. Posle jela treba da osetite povećanje energije i radnog elana. Takođe je važan odabir namirnica koje će, tokom čitavog dana, održavati stabilnim nivo šećera u krvi. U tom smislu, izbeći ćete stres naglim opadanjem i porastom nivoa šećera u krvi, korišćenjem pogrešnih namirnica. Da bi vam dan prošao lagano, bez stresa, nervoze i napada gladi, potrebno je pronaći sopstvenu ravnotežu u odabiru namirnica. 74

Skoro sam dobila moćan uređaj za kuhinju koji može da melje čitavo zrno žitarice u brašno, a da ne prelazi temperaturu preko 37°C. Time se sva hranljiva svojstva zadržavaju u dobijenom brašnu. Odmah sam eksperimentisala i napravila super ukusnu poslasticu. PUDING OD PIRINČA 50 gr integralnog pirinča 200 ml prečišćene vode 2 kašike suvog grožđa 2 kašičice kakaa 1 kašičica cimeta Pirinač samleti, dodati vodu, i kuvati oko 10 minuta na 90°C. Pred kraj kuvanja, dodati što sitnije seckano suvo grožđe, i sačekati par minuta da se ujednači i pusti slatkoću. Kada je gotovo, isključiti zagrevanje, pa dodati kakao i cimet. Promešati da se masa ujednači. Sipati u činiju i ostaviti da se ohladi. Masa će se hlađenjem još malo stegnuti, a pred služenje ukrasiti jagodama, koje su trenutno u sezoni, i listićima sveže nane. Uživati u poslastici bez griže savesti. Ovaj slatkiš je jako koristan i svi sastojci povoljno utiču na stanje organizma.

ČOKOLADNI MUS 400 ml kokosovog mleka iz konzerve ½ šoljice kakaa ¼ šoljice malteksa ili 1.5 ravna kašičica zelene stevije ¼ šoljice chia semenki Sve sastojke ubaciti u činiju. Mutiti dok se ne ujednači i napravi glatka struktura. Podeliti u 4 posude za posluživanje i ostaviti u frižider oko 3 sata da se ohladi i stegne. Odozgo posuti mrvicama čokolade, seckanim jagodama ili mlevenim bademom.

ČOKOLADNE KUGLICE 4 pune kašike putera od kikirikija 4 pune kašike All nut brašna od koštice šljiva 4 kašike meda 2 kašičice kakaa 1 kašičica cimeta Puter od kikirikija je najbolji kada ga sami napravite. Sve sastojke izmešati da se ujednače i oblikovati kuglice. Odozgo staviti pečeni kikiriki. Ostaviti pola sata da odstoji, pa služiti. Ukus je očaravajući. Uživam u zdravom životu, zdravoj ishrani, fitnesu i rolerima.... Opčinjena Qi gongom, volim da čitam, obožavam svoju porodicu. “Zvezde izvan tebe su lepe, ali one nisu ništa u poređenju sa ljubavlju. Ljubav je najsjajnija zvezda, ona je Sunce. Ljubav je duša tvog sveta, njegov izvor. Nađi je i podeli je sa drugima.” - Osho

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

Refresh

your HOROSKOP

BROJ #5, JUN 2015.

PHOTO: pixabay.com

PIŠE: Sveta Popović, vedski astrolog

„Budite kao deca i ući ćete u carstvo nebesko“, rekao je Hristos apostolima i svima ostalima koji su ga slušali, i veruju mu i danas. Kao deca; kao dete, znači imati bezazlenost deteta, nevinost i prostodušnost, čist um, stav radovanja, davanja radosti. To deca i čine, jer nemaju formiran ego kao odrasla osoba od 18-20 godina. Oni sve doživljavaju kao Jedno, doduše nesvesno, i ta razigranost ostavlja poseban utisak kod odraslih, zrelih ljudi, kao i kod majke. Njihovo 78

radosno ponašanje je upravo odraz čistog duha koji ne zna za granice, ne zna za tamnu stranu života, naprotiv, vole sve oko sebe i sve doživljavaju kao svoje, ništa im nije strano, čitav svet je pozornica, gde su igračke i ljudi na istom nivou. Ljubav koju dete dobije od majke preliva se na čitav svet, jer nema stroge granice između ja i moje, sve je ja, i sve je moje. Tek kasnije, posle pete godine, dete počinje čvršće da brani ono što mu pripada i da prisvaja ono što misli da je njegovo. Ovo je pokazatelj emocionalnog rasta, koji je odraz ponašanja i osećanja roditelja. Osnovna matrica koja će pratiti dete i kasnije tokom života. Astrološki gledano, dete je Merkur, ili Budh u đotišu, aspekt inteligencije i razlučivanja. On je skoro bespolan, niti muško, niti žensko, lako je povodljiv, jer svakom veruje (dete). Kao i svaka planeta, ima svoje mesto u našim životima, jer odražava prirodne zakone koji žive u nama.

Predstavlja nervni sistem, organe za disanje, kožu, govor i sluh, jetru, creva i bubrege. Označava detinjstvo i čuva dete u nama.U zavisnosti kako je postavljen u karti, on pokazuje stepen zrelosti osobe, da li je osoba detinjasta ili zrela ličnost. Gledamo dignitet planete, aspekte sa drugim planetama itd. Humor, šala, igra su njegovo drugo ime. Kada je naglašen u karti rođenja, daje mladolikost, lepu kožu, obično je Ascendent devica ili blizanac, ali to nije strogo pravilo. Npr. glumica Sofija Loren ima Budha, Merkur u 10. kući, u devici, u sideralnom zodijaku, što mnogo bolje opisuje njenu lepotu i slavu, nego položaj istog Merkura u 9. kući, u vagi, u tropskom horoskopu. Dete će ostati dete i u zreloj osobi, pod uslovom da „zrela“ osoba ima svest o sebi kao o Duši koja je

O DECI I ZVEZDAMA

iznad tela, uma i vremena. Znači, ako ima univerzalnu svest, Kosmičku svest. Svest koja zna Izvor, koja pije vodu života. Visoki zahtevi za običnu i prosečnu ljudsku svest, ali ne i nemogući. Zato je potrebno znanje o Celini, i upravo to znanje postoji u začetku, u semenu kod male dece, naravno, intuitivno i nerazvijeno. Mnoga deca pokazuju talenat za

određene veštine, iako roditelji nemaju slične ili iste veštine. Uticaji su karmički i dolaze iz prošlosti, gde je duša imala slične tendencije i posejala seme buduće akcije koje ubire u ovom životu. Zato je i neobično kada vidimo odraslu osobu, a pokazuje dečju razigranost, bezbrižnost, veselost

i zbija šale sa svima. U isto vreme raspravlja o atomima, zvezdama i Bogu. To je prosvetljena osoba u najvišem stanju svesti. Svi osnivači religija su imali ovakav stav i ponašanje. Postoje i danas, samo ih treba prepoznati. Zato negujte dete u sebi. 79

BROJ #5, JUN 2015.

LJUBAV, VERA, NADA

LJUBAV “In this story I am the poet You’re the poetry.” ~ Arzum Uzun

Reč odavno poznata svima. Rečnik pruža bezbroj i beskraj značenja, ali ljubav nema nikakve veze sa bilo kojim od njih. Naučili smo reči iz jezičkog rečnika, ali ne iz rečnika postojanja. Ne postoji definicija za ljubav. Sve te formule, jednačine, funkcije, nejednačine… zbunjujuće, srceparajuće, neodgovarajuće. Verujem u prepoznavanje. I am weird, you are weird. Everyone in this world is weird. One day two people come together in mutual weirdness and fall in love. ~ Dr. Seuss U toj čudnosti je čudo i čarolija ljubavi. Fernandizam. Verujem u posvećenost. I kada želim da kažem ja, ja kažem mi I kada mislim o sebi, u stvari mislim o nama ~ EKV Moja omiljena reč. I svet i svetost su u njoj. Verujem u iskrenost. Ljubav je ono kad se volite i kad se ljubite i kad vam srce drnda. ~ Kefalica Dete u meni je razigrano, brbljivo i maštovito. Ali igranje igara u ljubavi nikada nije bila i moja igra. Verujem u NEKOg ko je MOJ. Ti si sve kao ja - a nisi ja. Medolinac jedan medenkasti, dečak dobri, dragost i radost, lekovitost i blagorodnost. Moje sve na svetu.. Your heat and my heart. Are very,very old friends. ~ Hafez

PIŠE: Dijana Krtinić

PHOTO: pixabay.com

VIDIMO SE U JUlU!