PHOTO: NATAŠA KAMALJEVIĆ
Budućnost je neminovna, čeka nas. Mi smo okrenuti ka njoj. Na osnovu prošlosti i sadašnjih okolnosti, čovek može da oživi i svoju budućnost. Važno je koliko smo osvešteni, koliko shvatamo da je došlo novo doba koje zahteva konstantne promene, promene na dnevnom nivou, promene u svemu, ali i neodustajanje od sopstvenih dobro utemeljenih vrednosti. Ne bih rekla da je budućnost surova, ona je samo zahtevna da budemo nežni prema sebi, maksimalno svesni, tolerantni, laki, zaigrani.
Čovek ispred sebe ima veličanstvenu budućnost koja će nadmašiti njegovu veličanstvenu prošlost. U tome je i smisao, biti bolji u svemu u svojoj budućnosti koja je podržana koracima prošlosti, a utabana sadašnjim okolnostima.
Četvrtak je, 26. januar 2034. godine, imam 60 godina. Sa 50 sam držala u rukama svoju prvu knjigu kojom sam kroz abecedu opisala svoj život. Od A do Ž sam stavila na papir svoje reči izvučene iz duše i života kojeg sam zagrlila. Obojila sam je slikama iz sveta, minimalistički, jasno, koloritno. Uživala sam u pisanju svake stranice i objasnila kako je moćno i lepo preći svojih prvih 50 godina u ljubavi prema sebi i svetu. Interesantna je priča kroz slova prošlosti, sadašnjosti i budućnosti objasniti sebe. Dar je, potreba i hrabrost sumirati svoju duhovnu zrelost.
Moj nesputani duh i želja za saznanjima vodili su me dalje i dalje. Tražeći lepotu i dobrotu u svemu, pažljivo sam birala gde ću svoje telo i duh odvesti. Nepoznata mesta, kulture donose vam nova iskustva i čine vas budnim. Kroz objektiv, zabeležila sam priče koje pričaju pustinje, dine, tamo gde sunce sija najjače i najnežnije. Ako je jako, ne znači da nije nežno. Osetila sam i krajnost toplote i zagazila na glečere Islanda, Patagonije. Jasno mi je koliko saznanja donose suprotnosti, ako se osete na pravi način. Ali mora se dozvoliti sebi da se prođe kroz iskustvo.
Moj novi prijatelj, galerista u Berlinu, Roger Washington mi je rekao: „Mia, želim da obiđem Srbiju, jer kako ti predstavljaš događaje
i kulturna dešavanja, uvek pomislim da sam propustio tako važne i dobre stvari. Da li je Srbija zaista toliko glamurozna?“ Moja Srbija je sjaj i tuga. Moja Srbija je živ organizam, nekada tempirana bomba i krvava bajka, a nekada princeza na zrnu graška. Ja volim tu princezu. U fokusu su mi lepota i dobrota, izvući i napraviti divne priče, pokazati vrednost nevidljivog čoveka, osetiti i preneti duh koji je svetski. Oživeti te lepe slike koje će ostati u nama zauvek. Kada se setim budućnosti, shvatim koliko je veličanstvena, sa puno mogućnosti, prilika koje ne propuštam. Prilike sami stvaramo.
Pišem uvodnik za majski broj 2023, sedim u Drezdenu, u gradu koji je za vreme Drugog svetskog rata bio najbombardovaniji grad Evrope. Danas je iz perspektive tadašnje budućnosti on nemački, evropski dragulj koji osvaja svojom lepotom i dobrotom. Morate ga posetiti.
Isti taj maj mesec 2023. je i u mojoj Srbiji koja je u crno zavijena. Tuga je tolika da bi se i kamen od nje raspao. Beskrajna je bol. I to je krvava bajka.
I šta zaključiti nakon svega?
„Treba činiti dobro do iznemoglosti, treba užasnuti svemir dobrotom onako kako smo užasnuti količinom zla na svetu. Treba činiti dobro do granica gluposti. I preko nje. I kada nema nikakvog razloga, treba činiti dobro. Treba namerno svaki dan nekom stopiti dušu. Treba zbuniti svemir. Treba činiti dobro i kada se dobro dobrim ne vraća. Treba, uprkos svemu. Treba, jer je to jedino što nema smisla. I to je jedino udar na besmisao – to dobro.“ Slobodanka Boba Đuderija
U ovoj mojoj 2034. i svim narednim godinama, dobrota će pobediti sile zla. Sećam se budućnosti. Ona uvek ima tako neverovatan šarm.
E-MAGAZIN RYL ISSN 2406-2030
IZDAVAČ RYL d.o.o. Beograd
ART DIREKTOR
Boris Cupać
GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA
Miomira Medaković-Topalović (Anima Mundi)
LEKTORI
Dijana Krtinić, Dejan Vicai (za tekstove na engleskom)
AUTOR KONCEPTA MAGAZINA
Anima Mundi
SARADNICI U OVOM BROJU
Danijela Marković
Dajana Švraka Milutinović
Jovan Palalić
Vesna Ćirović Butrić
Milica Vučković
Sofija Borković
Vesna Vukajlović
Adrian De Groot
Sanja Cvetičanin
Tatjana Joksimović
Branko Malek
Milica Vučković
AUTORI
Vuk Vidor
Lydia Malagouen
Leyla Khasiyeva
Nataša Kamaljević
Gordana Janevska
Snežana Bosanac
Branka Bešević Gajić
PHOTO
Anima Mundi
Unsplash.com
Naslovnica: Vuk Vidor
Fotografija: Jovan Ilić
KONTAKT
WEB: www.ryl.rs
MAIL: rylmagazine@gmail.com
b Refresh your life v RYL_MAGAZINE
LYDIA MALAGOUEN
LEYLA KHASIYEVA
GORDANA JANEVSKA
JOVAN PALALIĆ
PHOTO: UNSPLASH.COM
“ВЕНЧАЊЕ“
Венчавам те, Свим овим неугаслим и крхким надама, Напупелим од молитава и набујалих речи, Тешким од сећања и ћутања у ноћи, Да ме пратиш и када нећеш, Зачуђена, несвесна, бела и далека, До последњих врата и тамних шума, До коначног мира и небеског мора. Венчавам те, Радошћу твог постојања и твојих срећа, Мојим узбуђењима због дарованог открића, Несигурношћу корака, порука и чекања, Неспокојем мисли и одланчених снага, Лахорним стиховима и скаткоћом срца, Да неприсутна увек присуствујеш, У свим мојим лавиринтима, лагумима и катакомбама, Где са концима љубави, оданости и чежњи, Усамљен и у белим оклопима смисла,
Тражим последње изворе, врхове и упоришта, У све поштено, лепо, херојско и смело Венчавам те, Пркосом мушких неодустајања и смешним увређеностима, Заљубљеношћу у снове и далеки дан, Презиром несталне посвећености и малих срећа, Да тако разборито и неповерљиво нежна, Неодустајно и тврдоглаво своја, добра и лепа, Отвараш ми путеве, облаке и мора, Да радознао, немиран и туђ, У свим тим сусретима, сликама и песмама, Носећи улицама поносан и веран, Неуништиве стегове орла и лава Коначно остварен, сузан и миран, Откријем све, И у свему откријем ТЕ.
PHOTO: GORAN NIKOLAŠEVIĆ
WORDS: MIA MEDAKOVIC PHOTOS: GORAN NIKOLAŠEVIC
LEYLA KHASIYEVA WAS BORN IN 1967, INTO A FAMILY OF A NEUROSURGEON (WHO WAS ONE OF THE FOUNDERS OF NEUROSURGERY IN AZERBAIJAN) AND A MATH TEACHER. SHE GRADUATED FROM HIGH SCHOOL IN 1984, AND WITH HONORS FROM MEDICAL COLLEGE IN 1994.
SHE MARRIED HER HUSBAND, WHO IS A DIPLOMAT, AND IN 1995 THEY MOVED TO BELGIUM. SINCE THEN, THEY HAVE LIVED IN MANY DIFFERENT COUNTRIES INCLUDING AUSTRIA, A SECOND STAY IN BELGIUM, CROATIA, AND NOW SERBIA.
SHE HAS TWO DAUGHTERS. HER OLDER DAUGHTER ATTAINED A BACHELOR OF SCIENCE DEGREE FROM THE UNIVERSITY OF TORONTO, AND HER YOUNGER ONE IS STUDYING PHYSICS AT A UNIVERSITY BACK HOME.
THOUGH SHE IS A MEDICAL DOCTOR BY EDUCATION SHE HAS ALWAYS BEEN PASSIONATE ABOUT ART AND DESIGN. AS A CHILD, SHE MADE CLOTHES FOR HER DOLLS. LATER TO STAND OUT FROM THE CROWD SHE STARTED TO DESIGN AND SEW CLOTHES FOR HERSELF AND HER SISTER.
THE FIRST PIECE OF PATCHWORK WAS A GILET MADE 30 YEARS AGO OUT OF HER LATE FATHER’S SILK TIES.
SINCE 2001 SHE HAS BEEN FOCUSING HER CREATIVITY ON MAKING BIG PIECES OF PATCHWORK OR QUILTS. SHE PARTICIPATED IN A QUILTING COMPETITION IN VIENNA IN 2002, WHERE SHE PLACED 3RD, AND HAD PERSONAL EXHIBITIONS IN BRATISLAVA, VIENNA, ZAGREB, AND KORČULA.
APART FROM QUILTING, SHE HAS A PASSION FOR DESIGNING JEWELRY FROM SEMIPRECIOUS STONES AND POLYMER CLAY.
How would you describe Azerbaijan, the land you come from? Describe it for us.
Azerbaijan is a melting pot of cultures, religions, and traditions where the East and West meet. It offers a rich heritage built upon centuries of history. One can experience prehistoric cave drawings, Zoroastrian temples, ancient ruins, and palaces of Khans. Although it is such a small country, it has nine out of eleven climate zones which leads to incredible biodiversity. One can find anything from beaches to mountains and everything in between. It is a beautiful country and there is something there for everybody, but at the heart of Azerbaijan are its people; warm and welcoming.
You speak 7 foreign languages. Which language makes you feel most comfortable, and why? Are languages your destiny or a will to learn?
Because we have lived in many countries, I was fortunate to learn various languages. When I think about it, it depends on the period of my life and which country I lived in. When I lived in Belgium, French was most comfortable for me. Now that I’ve been living in the Balkans for several years, Serbian is more comfortable for me. Because I
am a part of the diplomatic community and the International Women’s Club, I can also easily communicate in English. Being able to speak the local languages has helped me to fully enjoy my life in the countries that I have lived in. It’s not only a way to communicate with people, but it also gives opportunities to better understand the traditions, history, and culture of a place. For example, when I go to the restaurant “Tri Šešira”, I love to sing along to famous Serbian songs such as “Ko te ima taj te nema”, “Moja mala nema mane”, “Đurđevdan”, “Muštuluk” and others. My future will decide if I learn any more languages. It all depends on where I will end up!
How do you feel in Belgrade? How did Belgrade receive you, and how did you receive it?
Despite moving to Belgrade in late autumn, I fell in love with the city from my first days here. The transition was very smooth for me, and knowing Serbian beforehand helped me integrate quickly. Just as I expected, the people here are very kind and welcoming. I have adopted a dog from Ćuprija and we go on long walks together every day. I am amazed by how many beautiful buildings I see here every day. Some of them are monumental and luxurious, while others are
small but picturesque. I really enjoy looking at the different facades. Belgrade is a city that gives me a lot of inspiration for my art.
During April you organized Azerbaijan Culture Days in Belgrade, what did you present?
It was an honor to be a part of the Azerbaijan cultural days at the “Madlena” Art Palace in April. This was the fifth exhibition of my quilts after Bratislava, Vienna, Zagreb, and Korčula, but for the first time, they also featured furniture that I designed using patchwork. It was wonderful to share my art with people and to experience their reactions and feedback.
You are a doctor by profession, but your passion has drawn you to designing jewelry, furniture, and patchwork.
I have been creating different things ever since I was a child. I remember a funny story of my life from this time. When I was around 4 years old, I had just learned how to use scissors. My mother had just bought new curtains and as some of you may know, it was not easy to procure things in the Soviet Union. The same evening, my parents left us with our aunt, and while she was in another room, I decided to take matters into my own hands to re-design the new curtains. I used my newfound knowledge of how to use scissors and the rest you can imagine. When my parents came back, I proudly presented them with my “creation”. I grew up as the daughter of a neurosurgeon, and in a family of doctors. Therefore, I decided to follow in the footsteps of my father, uncle, and sister, but in my heart, I always knew that my true passion lies in design.
Even in medical school, I never stopped creating things in my free time. I am thrilled that many years later I can do what I truly love.
Patchwork became a big part of my life about 20 years ago. We had just moved to Vienna at the time, and I was feeling lonely in a new country. I started learning more about patchwork from books and taught myself different techniques. I have always been good at sewing, so patchwork felt like the perfect fit. To me, it is like meditation. When I do it, I feel like I am doing what I love most. It’s my passion, my medicine and it brings me joy.
My formula for success is creating from the heart. I create my best work when I am inspired. I let my inspiration guide me and help me choose my next project. Over the years, I have done many things from sewing clothes, quilting, making jewelry, etc. Working with different mediums helps my creativity flow. One piece of advice I can give is: do what you love and if you aren’t sure about what you love to do, try many things, experiment, and it will yield results.
As a spouse of a diplomat, how difficult is it to follow him in his career, all the while creating on your own at various places?
What is most difficult for me, is to be far away from my family and friends back home. However, I have always enjoyed my life as the wife of a
diplomat. I am fortunate to travel, to explore new countries and cultures and to meet new people, and make new friends. My creativity lives within me, and I can take my art anywhere we go. Each new place we visit inspires me for new projects.
What do you miss most from Azerbaijan?
It is difficult to pick one thing I miss most about Azerbaijan. I love my country and miss many things about it. What I miss most are, of course, my friends and family, especially my daughter Ayan who is studying physics at a university there.
Where do you see yourself in the world of design, in 5 years?
I had been wanting to combine patchwork with furniture for over 15 years, and I am happy to have finally accomplished that. I look forward to experimenting more and combining patchwork with different mediums to create new and exciting projects.
The topic of the May issue of RYL is Remembering the Future. How do you feel about your future?
When I dream about my future, I dream about being able to create art surrounded by my loved ones.
PHOTO: JOVAN ILIĆ
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: JOVAN ILIĆ, IZ PRIVATNE KOLEKCIJE
VUK VIDOR JE FRANCUSKO-SRPSKI UMETNIK, ROĐEN U BEOGRADU 1965. GODINE, STUDIRAO JE ARHITEKTURU NA ECOLE NATIONALE DES BEAUX ARTS DE PARIS-TOLBIAC (NACIONALNA ŠKOLA LIKOVNIH UMETNOSTI PARIZ-TOLBIAC) I DIPLOMIRAO 1990. U TOM PERIODU, PRIKAZUJE NEKOLIKO SVOJIH UTOPIJSKIH I KONCEPTUALNIH ARHITEKTONSKIH PROJEKATA UZ PIONIRE KAO ŠTO SU ZAHA HADID, MORPHOSIS, COOP HIMMELBLAU, ERIC MOSS.
GODINE 1992. VUK VIDOR ODLUČUJE DA SE OKRENE KA SLIKARSTVU I RADI SERIJU CRTEŽA KOJU JE ZAPOČEO 1989. GODINE POD NAZIVOM „KING INK” KOJA MU SLUŽI KAO OSNOVA ZA RADOVE. VIDOROV RAD KARAKTERIŠE EKLEKCITIZAM. NJEGOVO RAZMIŠLJANJE O ŽIVOTU I SMRTI JE ISTAKNUTO U SERIJI SLIKA POD NAZIVOM „USPON“.
UČESTVOVAO JE NA BROJNIM GRUPNIM I SAMOSTALNIM IZLOŽBAMA ŠIROM SVETA. GALERIJE KOJE GA ZASTUPAJU SU U PARIZU, LOS ANĐELESU, BRISELU I ŠANGAJU, A NJEGOVI RADOVI DEO ZNAČAJNIH GALERIJSKIH I PRIVATNIH KOLEKCIJA.
OD 2012. DO 2014. GODINE, BIO JE DIREKTOR SRPSKOG KULTURNOG CENTRA U PARIZU. AUTOR JE BROJNIH REKLAMA I MUZIČKIH SPOTOVA U SRBIJI I FRANCUSKOJ, KAO I DIZAJNER OMOTA ALBUMA ISTAKNUTIH JUGOSLOVENSKIH BENDOVA OSAMDESETIH I DEVEDESETIH GODINA 20. VEKA. RADIO JE SCENOGRAFIJE ZA IZLOŽBE I POZORIŠNE PREDSTAVE U PARIZU. BIO JE ART DIREKTOR KAMPANJE I CEREMONIJE PONOVNOG OTVARANJA NARODNOG MUZEJA U BEOGRADU 2018. GODINE. ŽIVI I RADI U PARIZU I BEOGRADU. SIN JE JEDNOG ON NAJEMINENTNIJIH SRPSKIH SLIKARA SVIH VREMENA, VLADIMIRA VELIČKOVIĆA.
VUK VIDOR IMA ZAVIDNU IZLAGAČKU KARIJERU U ZEMLJI I INOSTRANSTVU. NJEGOVA DELA SE NALAZE U MNOGOBROJINIM KOLEKCIJAMA.
U SUBOTU, 20. MAJA 2023. ĆE BITI OTVARANJE VIDOROVE DRUGE PO VELIČINI IZLOŽBE „FOUR PLAY“, KOJA ĆE BITI POSTAVLJENA NA ČETIRI LOKACIJE: SALON MUZEJA GRADA BEOGRADA, X VITAMIN, GALERIJA ARTE I GALERIJA STUDENTSKOG KULTURNOG CENTRA.
Živiš na relaciji Pariz--Beograd. Gde je kuća, gde je atelje, gde je promisao umetnika poput tebe?
Zadnjih pet godina sam u Beogradu, tako da mi je baza ovde i to uključuje i atelje koji je komplikovana stavka jer podrazumeva dosta prostora za rad, skladište i sve ostalo, ali u suštini, gde god bio, funkcionišem na isti način jer sve što radim nosim u sebi i isto bih radio da sam u nekom drugom gradu.
Izložba „Four Play“ biće postavljena na četiri lokacije: Salon Muzeja grada Beograda, X Vitamin, Galerija Arte i Galerija Studentskog kulturnog centra. Kako je sve koncepcijski zamišljeno?
Više od nekog koncepta ili ideje, u pitanju je bio izazov da se istog dana otvore četiri izložbe sa različitim sadržajem i da to bude kao neka šetnja od jednog mesta do drugog pošto su svi prostori u istom kraju. Ono što je diktiralo sadržaj su sami prostori koji svaki za sebe ima svoju specifičnost i dimenzije. Uz konsultacije sa ljudima koji vode te prostore, direktori muzeja ili galerija, ideja je bila da na najoptimalniji način iskoristimo specifičnosti tih prostora i napravimo četiri izlož-
be koje svaka za sebe imaju svoju priču, ali su spojene kad se na kraju sve sagleda i identifikuju se veze i dodirne tačke koje su neizbežne jer je sve to ipak rezultat rada koji kreće iz istog mozga. To su u suštini četiri različite izložbe koje su samo spojene pod imenom Four Play, ali svaka ima svoju tematiku, priču i scenografiju.
Na izložbi će biti postavljeni crteži, instalacije, slike koje si radio poslednje dve godine. Da li postoji neka zajednička nit vodilja?
Ne postoji predefinisana nit - u Salonu Muzeja grada Beograda će biti izloženo 12 slika koje sam radio zadnje dve godine. Istog su formata i naziru se slične teme sa varijacijama. Ta izložba će se zvati “Dodecameron”. U Galeriji X Vitamin će biti instalacija u prostoru sa 3D objektom, tekstovima i ambijentalnom muzikom. U Galeriji Arte će biti slike i crteži koje spaja tema atoma i ćelija i u kojoj se putuje od mikroskopskog do makroskopskog, od ćelije do galaksije. U Galeriji Studentskog kulturnog centra će biti prikazane četiri velike slike pod nazivom “Sweet Apocalypse”. Tema su jahači apokalipse na moj način.
Da li je ovo za sada tvoja najveća izložba u izlagačkom smislu?
Nije, najveća je bila 2019. u Muzeju grada Beograda u Resavskoj gde sam izložio više od 100 radova u 15 sala, tako da je ova po obimu verovatno druga po veličini.
Koje je doba dana ili noći kada najviše stvaraš?
Postoji neka čudna fama o pojmu stvaranja ili kako to neki ljudi zovu “inspiracija” kao da je to neka magična stvar koja se dešava tek tako. Mislim da je to više kombinacija svakodnevnog rada u ateljeu i konstantna predispozicija da se stvaralački procesi koji su već uhodani godinama aktiviraju i manifestuju tako što se ponekad neka ideja rodi kao rezultat neke prakse, a ponekad kao proizvod nekog razmišljanja, nečeg što se videlo, čulo, spojevi koji se stvaraju u malim sivim kutijama u glavi, gde se kreativni proces dešava ponekad svesno, a često i nesvesno. Odgovor bi bio da se najviše stvara u ateljeu, što je i normalno, ali i sve ostalo što se dešava u njemu i van njega hrani taj proces.
Kažu da slikari žive i najduže jer su konstantno kroz rad u meditativnoj, umirujućoj fazi. Kako ti vidiš sebe u procesu stvaranja?
Postoji sigurno jedan deo rada koji može da se približi nekom meditativnom stanju, to jest kad ste u akciji, u samom radu, u procesu crtanja i slikanja, desi se neka povezanost između glave, ruke, četke, papira, platna, koja je vrlo specifična i može da se definiše kao takva. To je jedinstveno stanje koje mislim da samo ljudi koji se bave slikarstvom ili crtanjem mogu u potpunosti
da razumeju. U suštini, umetnici provode najviše vremena sami. Da li je sam proces ili ta činjenica razlog za neko mirnije stanje, to je već druga tema, ali ono što jeste sigurno je da je taj posao vrlo specifičan iz svih tih razloga.
Koja je tvoja formula uspeha?
Ne postoji formula osim da se proba da se sa što manje kompromisa radi ono što se stvarno želi i to jeste jedna vrsta luksuza koji je uspeh sam po sebi, ali koji podrazumeva mnogo discipline i fokusa jer je to put koji sami krojite i za koji ste sami odgovorni. Ako se na tom putu dese lepe stvari, neka vrsta priznanja i daje vam se mogućnost da od toga živite i nastavljate da stvarate, onda je to u suštini pravi uspeh.
Kako pristupaš samom stvaralačkom činu?
To je već sklop nekih uhodanih mehanizma koje verovatno ni sam ne kontrolišem nego se jednostavno dešavaju jer sam navikao da tako funkcionišem. Sve je neka vrsta hrane koju posle varim i pretvaram u delove onoga što stvaram na jedan ili drugi način. Kao što sam prethodno rekao, to je bukvalno stvar discipline jer se kroz rad rađaju nove ideje i otvaraju nove perspektive. Sebe vidim kao neki filter koji prima brdo informacija sa svih strana i koje kroz neke procese transformacije šaljem u razne smerove kako bih na kraju stvorio nešto što mogu da nazovem svojim. To je konstantna igra između svesti i podsvesti. Umetnik je kao neka mašina koja proizvodi ideje i potom dela u raznim formama i to je ono što daje smisao mom životu.
Kako se osećaš na samom otvaranju, a kako kada se završava izložba? Da li su pomešani osećaji?
Na otvaranja, svoja i tuđa, idem otkad znam za sebe, tako da je to neka vrsta ceremonije koja je uvek uzbudljiva ali bez previše presija. Otvaranja su znak da su dela završena i da sad idu nekim drugim putem ili prelaze u drugu fazu njihovih života, a to je da ih više ja sam ne gledam i radim nego svi ostali i tu se što se njih tiče moj posao završava. To znači da je ono što ste radili za sebe dato svima ostalima da gledaju i to je druga priča, a u međuvremenu ste već krenuli da razmišljate o onom što ćete raditi sutra kad se vratite u atelje.
Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Sećanje na budućnost“. Da li nam tvoje slike dolaze iz budućnosti?
Moje slike i crteži se uglavnom bave nekim unutrašnjim imaginarnim svetovima. Da li je to neka moguća budućnost, to ćemo videti, ali umetnici često imaju neku vrstu radara i antene kroz koje imaju izoštrenu percepciju vremena. Ono što radim je sa jedne strane vezano za ovo vreme, prvenstveno u instalacijama koje se bave socio-političkim temama ili savremenim mitologijama. A što se tiče crteža i slika, to su već neke unutrašnje projekcije koje možda dolaze iz budućnosti mada nisam siguran da je ta budućnost koju predstavljam baš najvedrija. Videćemo na kraju da li išta od toga ima veze sa nekim drugim vremenom ili je čista imaginacija u datom vremenu i prostoru.
PHOTO: DUŠKO KISA
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: DUŠKO KISA
Muzej Macura otvorio je posetiocima svoja vrata velikom izložbom radova Vide Jocić, Ere Milivojevića, Gorana Trbuljaka, Pepe Pašćan, Olge Jevrić. Posetioci su na dve lokacije u Muzeju Macura i u objektu Zenit imali prilike da se po ko zna koju sezonu okupe, upoznaju, prepoznaju i razmene iskustva iz sveta umetnosti i biznisa.
Na 23 kilometra severozapadno od Beograda, u Sremu, na desnoj obali Dunava, dva kilometra nizvodno od Novih Banovaca, niklo je veliko sivo geometrijsko telo - “čudo” koje su meštani zvali “kućom bez prozora” i “kućom bez krova”. Svi znamo da je tu “neobičnu kuću sagradio VladimirMacura”. Muzej je danas prepoznat na međunarodnoj kulturnoj sceni i ljudi iz različitih delova sveta dolaze da vide ovo velelepno zdanje.
Površina Muzeja Macura je oko 650 m2. Izložbeni prostor je na dva nivoa, a muzej ima depo, stambeno-radni prostor i kafe-bar sa prodajnim pultom i sanitarnim čvorom. Okolo je park (in
progress) koji se na jednom delu strmo spušta prema Dunavu, sa voćnjakom, parkovskim skulpturama i rezidencijalnim objektima za goste. Voćnjak ima karakteristike posebne muzejske zbirke, jer sadrži sadnice sorti jabuka koje se odavno više ne gaje sistematski. Prostor je ograđen i ima sopstveni parking.
Vladimir Macura, rođen 1965. u Erveniku, blizu Knina, preko Beča, gde živi od 1986. godine, došao je u Nove Banovce da podigne Muzej Macura. Njegova upornost i snaga ideje iznedrili su ono što sadrži ovakav autentičan i prepoznatljiv muzej, jer samo bogata duša može lako da stvara i kreira ono što dopire do dubina i suštine ljudi.
Ukoliko do sada niste bili u Novim Banovcima, vreme je da konačno odete ovog proleća, leta i jeseni do oktobra kada je Muzej Macura otvoren za posetioce. Duša će se radovati, a vi ćete biti očarani onim što je ispred vas.
PHOTO: GORDANA JANEVSKA
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
GORDANA JANEVSKA, MAKEDONSKA SLIKARKA, ROĐENA 1966. GODINE U ŠTIPU, ŽIVI U SKOPLJU, REPUBLIKA SEVERNA MAKEDONIJA.
POSLE ZAVRŠENE GIMNAZIJE U ŠTIPU, STUDIRA NA TEHNOLOŠKOM FAKULTETU U BEOGRADU, ZAVRŠAVA I VIŠU PEDAGOŠKU ŠKOLU U ŠTIPU, A ZATIM I PEDAGOŠKI FAKULTET. U PERIODU OD 2006. GODINE RADI SA DECOM, SADA I KAO DIREKTOR U OSNOVNOJ ŠKOLI U SKOPLJU, A 2013. GODINE NASTAVLJA POSTDIPLOMSKE STUDIJE I DOBIJA ZVANJE MAGISTAR POLITIČKIH NAUKA I DIPLOMATIJE. BAVI SE NAUČNIM I HUMANITARNIM RADOM, IZDAJE
SVOJE KNJIGE, AKTIVNO UČESTVUJE U MNOGOBROJNIM ISTRAŽIVAČKIM DELATNOSTIMA I PROMOCIJI REPUBLIKE SEVERNE MAKEDONIJE U OBLASTI ODRŽAVANJA TRADICIJE I FOLKLORA.
OSIM ŠTO JE POSVEĆENA NAUCI, UČENJU I ČITANJU, VOLI JEDNOSTAVNE STVARI, UKLJUČUJUĆI I SLIKARSTVO, ZA KOJE KAŽE DA JE NAJLEPŠI NAČIN IZRAŽAVANJA, KAO I ODRAZ
STVARNOSTI GLEDAN IZ NJENOG UGLA - ONA CRTA SVET ONAKO KAKO GA SAMA VIDI I DOŽIVLJAVA.
SLIKARSTVO JOJ JE ODUVEK BILO LJUBAV I PASIJA. JOŠ U SREDNJOJ ŠKOLI CRTA SA AKA -
DEMSKIM SLIKAROM. PREPOZNATLJIVA JE I USPEŠNA U SVOM RADU. UMETNOST JOJ PO -
MAŽE DA IZRAŽAVA SVOJU VIZIJU GLEDAJUĆI U BUDUĆNOST.
DANI MAKEDONSKE KULTURE U BEOGRADU ZAPOČINJU TVOJOM IZLOŽBOM 15. MAJA 2023. GODINE U 20 ČASOVA U GALERIJI „NIKOLA RADOŠEVIĆ”. KAKAV JE OSEĆAJ?
Beograd mi je bio vizija još od početka likovnog stvaralaštva, to je grad u kome sam nekad i živela. Beograd je centar umetnosti, mode, kulture, naravno i blizine jezika, mentaliteta, tradicije i običaja.
Čast i zadovoljstvo mi je da predstavim vajara Sinishu Novevskog, koji će otvoriti moju izložbu u Beogradu.
Još jedan projekat na kom radim je sporazum između dve škole, OOU Kočo Racin iz Skoplja i OŠ Vuk Karadžić iz Beograda, čije će potpisivanje biti u sklopu DMK, u prisustvu oba direktora i ambasadorke Republike Severne Makedonije.
ŠTA VIDE TVOJE OČI, A ŠTA JE ONO ŠTO NEĆE DA VIDE?
Moja dela su u stvari raznolika, kao i okruženje.
Gledajući oko sebe, u svemu vidim lepotu i to NEŠTO i nacrtam. Ne želim stereotipe, iste teme, iste boje i pozadine, pa zar nije lepše kad je različito i šareno?! Uživam u ljudima zato što su mi omogućili da moj rad opstane, volim i osluškujem svoju publiku, a produžavam i svoj umetnički život. Ja sam srećna osoba, valjda sam zatvorila oči za ono što nisam želela da vidim.
Okružena raznoraznom lepotom, duša oseća, a oči gledaju.
SVOJU PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU IMAĆEŠ U BEOGRADU. SA ČIM ĆEŠ SE PREDSTAVITI SRPSKOJ PUBLICI?
Beograd me je malo zbunio, imam tremu. Naziv izložbe je OČI VIDE SVE, tako da je sve jasno. Prostor je fantastičan, lokacija u centru grada, Galerija Nikola Radošević, Uskočka br. 5 (Knez Mihajlova). To je prodajna izložba koja će trajati od 15. do 21. maja 2023. godine, a radno vreme je od 12 do 20 časova.
ZAŠTO APSTRAKCIJA U TVOM STVARANJU?
Ovo i nije neka apstrakcija, moje slike su u stvari apstraktno realne, ništa nije nepoznato pa da treba da razmišljamo šta je umetnik hteo da kaže. Svaki lik, boja, potez četkom određuje moj um, grafomotorika radi svoje, a oči gledaju.
Naša mogućnost izbora je lepota sama po sebi. U zavisnosti od iskustava koje imamo, to je proces u kojem je potrebno uživati, zaroniti što dublje, a ne bežati od njega. Nekoga dotakne lepota cveta na poljani, a nekome ceo buket ne izazove emocije. Ništa na ovom svetu nije samo crno ili samo belo, već postoji spektar boja i mi smo ti koji ćemo izabrati kako ćemo obojiti našu stvarnost.
DA LI POSTOJI BOJA KOJA SE PROVLAČI KROZ SVE TVOJE SLIKE?
Crna.
Neki umetnici ne koriste crnu boju, čak i po nekim pravilima umetnosti crna se nanosi sasvim malo, ali meni naprotiv može biti i
osnova i da veći deo slike prekrijem ili uokvirim nešto, napravim kontur pa unesem jake boje. Crna osnova daje drugačiji prizor boji koju nanosimo za razliku od bele. Uostalom, zato se razlikujemo jedni od drugih, jer moji oči tako vide.
ŠTA TI SLIKARSTVO PRUŽA?
Spokoj, mir, način izražavanja. Ljudi koji kupuju moje slike kao da vide ono što ja vidim. Pruža mi još mnogo toga, ali ja to rečima ne umem da objasnim.
KOJE JE DOBA DANA ILI NOĆI KADA STVARAŠ?
Kad god imam inspiraciju, ponekad ujutro pre polaska na posao ili usred noći, pa dočekam jutro.
Komunikacija sa jutarnjim i popodnevnim svetlom je fascinantna, ali i tamom kada slika dobije neke nežne pastelne tonove. Zlatni i srebrni detalji su magični uz prigušeno svetlo.
KADA ZNAŠ DA JE NA SLICI POSLEDNJI POTEZ ČETKICOM I DA JE ONA ZAVRŠENA I DA LI IMAŠ STRAH OD BELOG PLATNA?
Potpis na slici znači da je slika završena i ide u mirovanje.
Umetnička dela nastaju preko skice na belom platnu, crtež je bez sumnje osnova svih vizuelnih umetnosti.Tačke i linije nanose se na početku. Svaka slika se konstruiše na linije koje smo nacrtali ili zamislili, kada belina više nije bela i počinje proces stvaranja. Ponekad danima gledaš u belo platno i samu sebe nateraš da staviš makar tačku, naravno crnom bojom. I onda krene sve.
Nedavno sam našla u prodaji crna platna, a ponegde mogu da se nađu i u drugim bojama. Odlično!
KAKO DAJEŠ NAZIVE SVOJIM SLIKAMA?
Svaka slika treba da ima naziv i broj zbog registracije, dozvola koje su potrebne za transport preko granice, kao i dimenzije, godinu, tehniku crtanja. Pokušavam da smislim lepe nazive kao Verovanje, Zlatna ljubav, Nevinost, Zvezda...
MNOGO SI IZLAGALA U INOSTRANSTVU. KAKO STRANCI VIDE TVOJE SLIKE?
Izlaganje slika po svetu je avantura poslovanja, stvaranja nečeg trajnog.
Art festivali su odlična mesta gde možeš da se promovišeš, da postojiš, da se dru-
žiš, menjaš iskustva, reklamiranje odlično funkcioniše na socijalnim mrežama i aplikacijama, pogotovo na Instagramu. Ljudi već dolaze spremni, kao da te poznaju.
Bodrum, Istanbul, London... mesta koja svetski rade, ljudi iz celog sveta prezentuju umetnost ispred tvojih očiju, komunikacija uživo, ogromna organizacija koja nudi sve usluge do najmanjih detalja, transport, depo, intervju, reklamu... ali baš sve. Pored umetničkog dela organizuju koncerte, krstarenja.
Sledeće destinacije su London i Tirana, a 2024. godine Venecija i Lisabon.
Kompletan doživljaj izložbe je glavni razlog zašto uvodim ljude u svoj život, da prepoznaju umetnost kao takvu, a potrebno mi je i da promenim svakodnevicu.
TEMA MAJSKOG IZDANJA RYL MAGAZINA NOSI NAZIV „SEĆANJE NA BUDUĆNOST“. KAKO VIDIŠ SVOJE BUDUĆE SLIKE I DA LI ZNAJU DA ĆE BITI NASLIKANE?
Moje buduće slike postoje u mojoj glavi, samo što će moja kretanja i putovanja dopuniti inspiraciju oko detalja. Detalji su jako važni, ponekad slučajni potez četkom ili rukom prosuta boja može stvoriti sliku u boljem izdanju. To je umetnost. Ne postoji šablon, postoji inspiracija i rad, preneti emociju na platno i da se još nekome tvoj rad stvarno dopadne. Savršenstvo.
Vidimo se u budućnosti sa mojim novim slikama koje već postoje. Hvala, Beograde!
PHOTO: VUKAN ŠUKIĆ
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: VUKAN ŠUKIĆ
NATAŠA KAMALJEVIĆ, ROĐENA 18. AVGUSTA
1978. GODINE, U GORNJEM MILANOVCU.
DIPLOMIRA MARKETING U TURIZMU NA BERKLEY BIZNIS KOLEDŽU U ŠPANIJI, A
POTOM SE VRAĆA SE U SRBIJU I ZASNIVA
PORODICU. ZAPOČINJU PORODIČNI BIZNIS
VEZAN ZA SPORT I TURIZAM. POTREBA ZA
UMETNIČKIM IZRAŽAVANJEM JE ODUVEK
PRISUTNA I 2017. UPISUJE AKADEMIJU
STRUKOVNIH STUDIJA U ARANĐELOVCU
(GRADU TURIZMA, KERAMIKE I MERMERA), ODSEK DIZAJN ZA UNIKATNU I INDUSTRIJSKU
KERAMIKU, OTKRIVAJUĆI NOVI SVET I
MOGUĆNOSTI IZRAŽAVANJA. DIPLOMIRA
2020. GODINE I OSNIVA SVOJ KNARTCERAMIC
STUDIO, U KOJEM AKTIVNO STVARA I DIZAJNIRA UNIKATNU KERAMIKU. ŽIVI I RADI NA RELACIJI BEOGRAD–ARANĐELOVAC.
NATAŠA JE PRVU SAMOSTALNU IZLOŽBU
POD NAZIVOM „MOĆ METAMORFOZE“ IMALA
2022. GODINE KOJOM SE PREDSTAVILA
BEOGRADSKOJ PUBLICI I OSVOJILA JE MINIMALIZMOM, ČISTOTOM, LEPOTOM I SKLADOM SVOJIH SKULPTURA.
DRUGA PO REDU SAMOSTALNA IZLOŽBA
SKULPTURA BIĆE POSTAVLJENA U GALERIJI „NIKOLA RADOŠEVIĆ“ OD 22. DO
28. MAJA 2023. GODINE POD NAZIVOM „SAVRŠENE NESAVRŠENOSTI“. OTVARANJE
JE U PONEDELJAK, 22. MAJA 2023. U 19
ČASOVA. IZLOŽBU OTVARA MAJA ŠKALJAC STANOŠEVIĆ, ISTORIČAR UMETNOSTI.
Glina, skica, instalacija „Savršene nesavršenosti“ - kako vidiš svoje drugo predstavljanje pred beogradskom publikom?
Nikad mi brže nije prošlo vreme od prošle izložbe do ove sad. Život i rad u Beogradu je jako dinamičan sa zadatim brzim tempom. Toliko me je novih ljudi, događaja i mesta inspirisalo za ovo što predstavljam na izložbi pod nazivom „Savršene nesavršenosti”. Recimo da je izložba moje viđenje i doživljaj međuljudskih odnosa u određenim okolnostima u određenim prostorima.
Koliko si dugo spremala izložbu i šta će ljubitelji umetnosti imati prilike da vide?
Godinu dana sam radila i sortirala radove iz tog perioda. Okolnosti i mesta gde sam radove pravila i način kako sam ih pravila su davali razne rezultate. Osnova je glina i ona će uvek biti moja vodilja, temelj i primarni materijal. Ona se uz mene prilagođavala na različite uslove, opstajala je, pekla se ili nije, pucala je. Eksperimentisala sam i sa drugim elementima i materijalima koji su postali kompaktni sa glinom. Imam potrebu da spajam nespojivo, mešam materijale i u mojoj interpretaciji to izgleda ovako. Sve smo prihvatile i iz tog odnosa sam napravila savršene nesavršenosti.
Zašto si se odlučila za naziv „Savršene nesavršenosti“? Šta je nesavršeno u savršenom?
Nedavno sam odlučila da prihvatim ovaj naziv za izložbu, a moram reći da je predlog dala moja saputnica i prijateljica Ljiljana Kovačić. Nezaboravna i neprocenjiva su naša boemska druženja na zemunskoj pijaci, kad uz šampanjac ona u svom maniru meni kaže:”Svega je bilo i dobrog i lošeg, i sve je savršeno nesavršeno!” I tako treba da bude.
Na prvoj samostalnoj izložbi predstavila si se skulpturama u crno-beloj boji, „Moć metamorfoze“ je bila autentična po tome. Po čemu će se razlikovati ova druga postavka i da li i dalje smatraš da su boje za ovu vrstu umetničkog izražaja suvišne?
Kad pogledam „Moć metamorfoze”, prepoznajem
taj period i emocije koje su me vodile i nastavljam dalje svoj put i razvoj u svakom pogledu. Osnovne boje su iste - crna moćna i duboka, bela kao nada i motivacija, i ovog puta crvena i terakota kao krv i strast. Prema umetnosti i prema životu
Tvoje skulpture savršeno pristaju savremenom, modernom enterijeru.
Težim ka tome da se moji komadi i slike nađu u ozbiljno osmišljenim i dizajniranim enterijerima. Tamo se vide i tamo im je mesto, mada bih volela da se oprobam i pod velikim nebom u nekom obliku.
Kako bi definisala svoju umetnost? I svoj svet. Da li živiš to što stvaraš i obrnuto?
Definicija moje umetnosti je intrigantan savremeni oblik ili forma, sa ili bez teksture, za posmatranje. To sam ja u svom paralelnom svetu u koji unosim emociju iz ovog stvarnog. Ovaj paralelni me prihvata, leči i teši, ohrabjuje i voli. To je druga dimenzija, ovo što nastane je duhovno, ne živim to što stvaram. Ono je plod energije unutar mene.
Kada radiš sa glinom, prsti ulete u nju i ne
oseti se otpor. Radiš sa njom šta mašta želi. Kako da čitamo tvoje skulpture?
Nemam skicu niti jasnu ideju šta ću praviti. Prinesem par materijala oko sebe, počne da se gradi od gline, ona me vodi, uvija se, oblikuje, onda mi sine da je negde savijem, napravim neki zaokret i nastanu oblici koje sam ovaj put oplemenila teksturom u vidu peščanih dina, uzburkane krvi u venama ili mističnog dima. One se ne čitaju, one se osećaju i doživljavaju.
Da li ćeš vremenom otići i u neke druge materijale kako bi se skulpturalno izrazila?
Sigurno ću u nekom trenutku razvoja pokušati da radim sa još različitih materijala. Sad me određuje namena, odnosno prostor enterijera u koji se smeštaju moji radovi.
Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Sećanje na budućnost“. Kako sebe vidiš za par godina?
Za par godina, sebe vidim po svetu, pred širom i drugom publikom, sa još boljim, intrigantnijim radovima i pored ljudi koji prepoznaju moj umetnički senzibilitet. A do tad kreativnost, muzika, moji ljudi i šampanjac!
PHOTO: BRANKO STARČEVIĆ
Naslov koji me je zagolicao. Prvo sam pomislio da se nekako vežem na sećanja Ericha von Danikena na budućnost, ali nekako mi nije legao. Video je temu na sasvim drugačiji način. Čak i ako su nas posetili vanzemaljci u nekoj dalekoj prošlosti i možda ostavili tragove i uputstva za budućnost, moja su sećanja na budućnost ipak ovozemaljskija (ako je to uopšte reč).
Dakle, rođen pre više od pola veka, svetlost sam ugledao u glavnom gradu jedne velike evropske države koja je u međuvremenu prestala da postoji, cepkajući se na gomilu manjih teritorija nalik „jumbo“ njivama. I u toj velikoj zemlji, najpre su me pogledale tople majčine oči, a zatim u moja sećanja dolaze i mnogi drugi ljudi. Prvenstveno tetka, sestra, deda, baba... E da, baba i deda! Oni su me u ranom detinjstvu često čuvali dok je majka gradila socijalističku budućnost za svoje dete, predano radeći od 7 do 3 (da, od 7 do 3, a ne od 9 do 5) i tako provodila popodneva sa mnom kao drugo radno vreme, pazeći da izrastem u korektnog čoveka. Baba i deda su pre podne delili sa mnom sve ono što su smatrali da pravo i dobro vaspitanje treba da nosi sa sobom. Dok se baba utapala u pričama o sunčanim ulicama Pariza i predivnom pogledu sa balkona garsonjere na Monmartru, gde se zatekla nakon bežanije na Korziku posle Prvog svetskog rata,
deda je bio kreativniji. Kupio je školski geografski atlas i umeli smo satima da putujemo tako što bih ja žmureći prstom ubo neku tačku na mapi, a onda bi mi deda o tom mestu (obično je to bio neki grad) ispričao priču i sve što je znao. Nekada bi se poslužio i trotomnom enciklopedijom Larousse, koju je mama kupila na kredit od trgovačkog putnika koji je svratio u njenu firmu. Popodne, mama je preuzimala i ako nismo išli u šetnju po Kalemegdanu, onda smo bili kod kuće i dok sam se ja igrao sa drvenim kamiončićima, ona bi mi čitala neke smislene dečje knjige. I danas pamtim Sivog ponija usamljenog lovca, Poslednjeg Mohikanca ili Sina puka. Kada niko ne bi imao vremena za mene, što se dešavalo retko, napadao bih stari babin pijanino, „komponujući“ tako dobro da bi neko od ukućana brzo odlučio da ipak treba da mi se posveti više pažnje. No, „drombuljanje“, kako je to moja baba zvala, ubrzo je postalo moj odlazak u druge svetove, a pijanino moj najbolji drug sa kojim do današnjeg dana delim dobro i zlo, radost i tugu, želje i sećanja.
Zahvaljujući tome, u školu sam pošao godinu dana pre svog uzrasta i prilično pismen, a već u drugom razredu se regularnoj školi pridružila i muzička, te je moj pijanino dobio i formalno priznanje mog najboljeg druga. U obe škole, poštovani autoriteti su radili isti posao kao i moji
ukućani, pričali su neke lepe priče koje sam pamtio i gutao, a koje su u mojoj mašti formirale slike budućnosti kako ona treba da izgleda i kako se do nje dolazi.
Iz te perspektive, budućnost je delovala prilično dobro. Zemlja je bila velika, raznovrsna i bogata, ljudi nasmejani (uglavnom) i mahom dobri. Beograd je bio metropola. Pun stranih studenata, čist, sa decom koja su furala srećno detinjstvo. U školu se išlo peške (verovali ili ne, nisu nas mame i tate vozile u školu), krkao se burek na velikom odmoru, iz odbrane i zaštite su nas učili da je ova planeta sigurno mesto ako znamo kako da se, i kako da je, čuvamo. Učili smo strane jezike ne da bismo komunicirali sa nekim mehaničkim napravama nego među sobom. Čak smo se takmičili ko će bolje da ih savlada tako što smo pravili žurke na kojima bi se govorio samo francuski ili engleski. Tada sam zamišljao budućnost u kojoj se živi pristojno, vole prave stvari (po tadašnjem sistemu vrednosti, koji je „Pink“ i njima sllične svrstavao u tri kafane na Ibarskoj magistrali, koje je svako normalan zaobilazio u širokom luku) i rade prave stvari. U tom smislu, u srednjoj školi usmerio sam se kroz program „usmerenog obrazovanja“, uradio dobar posao u muzičkoj školi, ispratio baku i deku u „večna lovišta“ zadržavajući onu najlepšu emociju za njih u srcu, otišao u vojsku na vreme i kada se to od mene očekivalo, sve vreme sa vizijom budućnosti u srećnoj velikoj zemlji, čistoj i lepoj, punoj nekog lepog sveta od svuda, nekih moćnih koncerata i izložbi, fenomenalnih andergraund diskoteka (ne izbijah iz kluba Likovne akademije, koji je tada bio bolji andergraund klub od berlinskih) i razbludnih letovanja po Jadranu na kome prosto nisi mogao da se ne provedeš dobro. To je bila budućnost koja mi je obećana i to sam obećanje u svojoj glavi, kao zvezdu vodilju, gajio kao svilenu bubu.
A onda... Onda je budućnost počela da dolazi, korak po korak. Prvo je umro Tito, onda je zemlja počela da se osipa kao grudva od prhkog snega u šaci i komad po komad se odvajao, dok se ovo parče u kome sam sada nije svelo na teritorijalnu mizeriju. Nekako paralelno su ljudi izgubili osmehe i počeli da se mrze (osećanje koje mi je do tada bilo nepoznato jer mi nismo mrzelli nikoga, a sada smo počeli da mrzimo sve). One uštve sa Ibarske magistrale su se razmilele kao bube po celom parčetu moje otadžbine koji sam još mogao zvati svojim i krenule da kao smrdljivi martini kade i
preoblikuju i zemlju i ljude, pa do toga da sada i vladaju. Dobri, pametni i misleći ljudi su se povukli u sigurnost svojih domova, koji su zatim prestali da budu sigurni. Povremeno bi se ukazivale iskre obećane mi budućnosti i nada da se ovo parčence moje zemlje vraća na pravi put, ali bi ovi sa Ibarske to ili te slovom i rečju ubili i satrli. Mrak je bivao sve gušći i gušći. Onda su nas i bombardovali i unazadili za još koju dekadu. Nakon toga su ovi sa Ibarske zaposeli sve što se moglo - ovi prefarbani smradom, koji su počeli sa mržnjom, postavljeni su da seju seme zla svuda i na svakom mestu, a oni prefarbani bez mozga su postavljeni da im budu instrumenti za satiranje svega što je prethodno mi obećana i očekivana budućnost nudila. Moj lepi grad je počeo da biva razaran sad i od ovih domaćih sa Ibarske, i betoniran, popločavan.
Sve to prati globalno obezličavanje svakog pozitivnog identiteta pod fensi etiketom „globalizacije“ i povampirenje nekih bajatih budalaština prošlosti i njihovo pomodarsko transformisanje u glorifikaciju ljudske gluposti, pa je sada ful fora krstiti se u gradskom autobusu kada se prolazi pored nekih bogomolja koje su odjednom postale bitne ili kremirati badnjak od bar dvadeset metara na nekom gradskom trgu, jer je navodno to tamo neki Džizs smislio. A u stvari, oni koji time truju papane iza tih bogougodnih kretenizama zidaju nelegalne kvadrate koje, opet tim papanima, uvaljuju za grdne pare. I to je sada svima ok, makar tako forsira ona Ibarska magistrala koja se nacrtala kao moja i naša budućnost.
Sve to hvalospevno podržava kultura elektronskih uređaja, koja u formi neonarkomanije zaokuplja današnje mlade (kojima i da se oprosti zbog mladosti) i one starije (kojima se poniznost ka filozofiji Ibarske nikako ne sme oprostiti).
Šta još reći kada se sve vidi i zna? U stvari, ne vidi se. Jer je mrak već toliko gust da je svetlost postala apstrakcija. I tako, danas kada sedim u mraku, oslanjam se još samo na svetlost sećanja na budućnost koja mi je jednom davno obećana. I to je još jedini tračak toplote u ovom mračnom i ledenom okruženju, jedina nada da će makar to sećanje opstati. Ko zna, možda će se jednom i naći neko ko će obećanje budućnosti ispuniti da ono više ne bude samo sećanje.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: ANA GOLOVIĆ, AKADEMSKA SLIKARKA
FOTOGARFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE I UNSPLASH.COM
Tek kada se nađemo okruženi nepoznatim pojedinacima, mi počinjemo da se sećamo, da vidimo prošlost u očima drugih. Počnemo da prerađujemo prošlost u okviru svakodnevne svesti - potiskivanjem, relativizovanjem, izmišljanjem i planskim zaboravom. Sve te konstrukcije stvaramo kako bi uz pomoć sećanja protumačili sadašnjost i stvorili viziju budućnosti, ali i odredili sopstvene identitete.
Preispitujući i razmatrajući vezu između sadašnjosti i prošlosti, mi konstantno radimo na određivanju budućnosti i tako nam fragmenti prošlih zbivanja postaju deo pamćenja tako što ih biramo, sortiramo, organizujemo, dajemo imena i “pakujemo” u ladice naše privatne ideologije. Kao kada umetnik stvara umetničko delo, gde on koristi i svesno i nesvesno, sublimira sva svoja lična iskustva, meša sa aktuelnim događajima i prezentuje ga u svom vizuelnom jeziku.
U sećanju, mi i interpretiramo i kreiramo prostore/objekte sećanja. Drugim rečima, rekonstruišemo mesta da bismo rekonstruisali događaj, iznova i iznova gradimo lokacije u kojima su se odigrali. Prostor je neraskidiv sa događajima, a njegovim rekonstruisanjem dajemo dokaz zbivanjima. Ovi prostori sećanja nisu identični s mestima koje smo doživeli u trenutku koji sećanjem rekonstruišemo, ni njihova vremenska rastojanja nisu linearna, ali smo mi glavni i jedini konstruktor, arhitekta, umetnik.
Ovo konstruisanje sećanja oblikuju interesi, gde zaborav postaje jedan od osnovnih alata za taj proces, a cilj je izgradnja skladne i afirmativne slike o sebi. Razlog je uglavnom kao i kod stvaranja umetničkog dela - potreba da ličnost u svojim očima ostane pozitivna i da održi samopoštovanje.
Ovako shvaćeno sećanje nas može podsetiti na film i sve njegove komponente, pa prošlost možemo gledati kao dramu, gde uspomene postaju tekst ili scenario filma, oštrina naših sećanja jasno odabrana scenografija i kompozicija, a tema i ideja filma emocije koje su
subjektivno odabrane od strane nas - reditelja, dramaturga i glavnog glumca.
Da li su iz sećanja na budućnost nastale Kurosavine filmske tragedije, Bergmanovo stalno pokušavanje da otkloni autobiografiju kao fiksaciju, filmski prikazi Tarkovskog koji podsećaju na tradiciju romantičnog idealizma ili pak Bertolučijevi grozničavi unutrašnji svetovi koji se opiru stvarnosti koja ih okružuje?
Ali kako sećanje nije tačna predstava onoga što smo doživeli, tako ni film nije tačna reprodukcija života.
Naš proces pamćenja zapravo nije reprodukcija već rekonstrukcija, kao što i slikar ne reprodukuje i puko preslikava svet oko sebe. U procesu sećanja, kao i slikanja, neki delovi se gube, neki transformišu, novi elementi se dodaju, neki se uprošćavaju, nepovezani događaji se uvezuju u čvrste sudbinske veze, pa im tako dajemo smisao. Neretko se i sam sadržaj menja, briše i piše ponovo kako bi bio logičniji i prihvatljiviji. Boje se menjaju i mešaju, svetlost ne dopire uvek iz istog ugla, kompozicija raste, a perspektiva se deformiše. I na kraju, detalji slike se filtriraju kroz osećanja nade, zebnje, strahove, nedoumice i drugačija uverenja.
Strategije veštine pamćenja i implementacije u umetnosti definisane su u antici i tokom istorije nisu izgubile svoju privlačnost. Tako Salvador Dali jedno od svojih kapitalnih dela naziva “Postojanost sećanja”, Đorđo de Kiriko čitav svoj “metafizički svet” gradi na sopstvenim i kolektivnim sećanjima, dok se svi tražimo u
enterijerima Edvarda Hopera, zavirujemo u sobe i prazne kafee tražeći u njima sopstvena sećanja na usamljenost, izolaciju, balast konvencija i tradicije. Fascinacija bolom i užasom sećanja na taj isti bol iznova i iznova postaje gorivo Bejkonovog stvaralaštva i tu se moramo složiti.
Proces sećanja je vrlo individualan jer na rekonstrukciju realnih iskustava utiču znanja i iskustva koja smo stekli tokom vremena, kao i naše stanje u trenutku sećanja. Slikarstvo, film, kao i multimedijalne umetnosti, bazirane na svesnom i nesvesnom, racionalnom i intuitivnom, predstavljaju se adekvatnim poljem za konstruisanje i insceniranje sećanja kroz perspektive umetnikovog sećanja.
Trajanje samog procesa sećanja vremenski je ograničeno, ono je trenutak koji u sebi sadrži sve karakteristike realnosti, ali izmenjene i tek kada to sećanje postane umetničko delo, ono ima moć da deluje na recepciju primaoca i postaje neko novo njihovo sećanje sa kapacitetom beskonačne repeticije.
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ
WORDS: MIA MEDAKOVIĆ
PHOTOS: MIA MEDAKOVIC & FROM THE PRIVATE ARCHIVE
LYDIA MALAGOUEN, FRENCH WOMAN WHO LIVES IN SERBIA. SHE IS AN ENTREPRENEUR AND VERY SOON BELGRADE WILL HAVE THE NEW FRENCH PATISSERIE IN WEST 64 IN NEW BELGRADE.
SHE LIKES ART, FINE ART, THE CULINARY ART, ART IN GENERAL. SHE WAS A DANCER AND DIRECTED HER DANCE SCHOOL FOR 10 YEARS IN FRANCE, AFTER THAT SHE BECAME A MOTHER OF 4 CHILDREN AND SHE RAISED THEM IN THE MIDDLE EAST. THEY WERE EXPATRIATES LIVING THERE. THEY TRAVELED A LOT DURING THOSE YEARS. SHE LOVES TO TRAVEL, AND IT IS IMPORTANT TO HER. SHE REGENERATES HERSELF WITH EACH DISCOVERY AND EVERY NEW JOURNEY.
LYDIA KNOWS HOW TO REALISE HER DREAMS AND WISHES. WITH THE POWER OF WILLINGNESS AND COURAGE SHE MOVES HER LIFE FORWARD AND FORWARD.
I am a passionate and determined woman I always go after my desires with love. I like to meet, to discover, to share all the marvellous things that life offers us.
I arrived in Belgrade in September 2020 during the pandemic. It was filled with magnificent landscapes. I always had the desire to open a French gastronomy shop. I lived 10 years in Saudi Arabia and 4 years in Qatar before arriving in Belgrade and it is here that the desire to start my shop was stronger. Being an accomplished woman and mom I felt the urge to carry out my project here in Serbia.
How do you see your national delicacies in the world? And in Serbia?
French gastronomy is recognized worldwide, they say French know-how. The requirement of great chefs always eager to experiment with new things, they are artists for our taste buds. French cuisine is present all over the world. In Serbia I am here to respond to the desire to discover French refinement and high standards.
What regions of France have inspired you to create?
The south of France, more precisely Provence, where I was born. The flavors, the scents of lavender, olive oil, figs, the sounds of the songs of cicadas under a striking sun and sea air. But also Paris, the capital which offers us treasures of exceptional and good quality products.
Why did you choose New Belgrade and West 65 for your shop?
My Serbian friends advised me about New Belgrade and especially West 65 for its quality and the environment but my goal is to also open at the Waterfront and why not in Montenegro afterwards? So to give you a simple answer, I like to fulfill my dreams and to work hard.
What can customers buy in your shop?
My shop, Maison Française will be entirely set up with a French feel, complete with fragrances, soap, and candles made in the heart of Provence, made by Rose and Marius. You will find in my shop only exceptional and great quality products made in France. A selection of the biggest luxury brands in gastronomy such as Angelina Paris, Maison Dubernet, Maison BREMOND, Astara caviar, etc. Wine from the oldest champagne house Ruinart, and also macarons, as well as a selection of great classic pastries.
Macarons are famous all around the world, will you be making them by hand?
All my macarons are handmade with natural ingredients without dyes or preservatives, they are made by a great French chef from a renowned House who comes to Serbia
every month to teach. He trained my Serbian chef and helped make only the best and most exceptional macarons and pastries that you can now find in Maison Française. It is something everyone must try.
How do you feel living in Serbia and what blew you away?
I feel privileged here because everything is exceptional to live safely. Living without fear is a privilege, especially in a free country with values, and these days it is exceptional. I love Serbia because it has an authentic side, people are determined, festive, family-oriented, warm, welcoming, and most of all, they enjoy good food and a good drink.
As a delicacy connoisseur, what do you think stands out in Serbian cuisine?
I find that the Serbian cuisine reminds me of family and warmth, good well-simmered dishes that we can savor with a glass of good wine. Serbia competes with France for making really good wines. I really like the famous lamb goulash dish accompanied by homemade mashed potatoes. Your kitchen brings together joy and good humor at any time. I love it no matter the time or day of the week, Serbians and French take the time to live! Life in Serbia is simply wonderful and full of fun.
What do you like when you go out in Belgrade? Any special place you like to visit?
There are a lot of beautiful landscapes in Serbia to discover, like mountains, plains, and rivers. At Zlatibor you can discover all these magnificent landscapes, breathtaking really. I also like Sarajevo with these magnificent rivers. The place I really prefer is Montenegro. I love it there, since it reminds me of home, I feel like in the south of France. The sea there is wonderful and I love to watch it. I still have to discover a lot more in Serbia.
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ
PIŠE/FOTOGRAFIJE: MIA MEDAKOVIĆ
„Kosovo je najskuplja srpska reč“
Nikada do sada nisam bila na Kosovu i Metohiji. Nikada do sada moja noga nije kročila na zemlju koju zovu kolevkom srpskog naroda. Jesam Ličanka iz kršne Like, Srpkinja, žena sveta po opredeljenju, ali odlazak na Kosovo je za mene bio od posebne važnosti.
Veče je, 22 časa, sedim i pišem kao što to činim svake večeri. Zvoni telefon. Sa druge strane prijateljica: „Mia, imamo mesto za putovanje na Kosovo. Zovem te jer si ti odavno pričala kako bi želela da ideš. Krećemo za dva dana preko turističke agencije „Baja turs“.“ Nije mi trebalo ni dva minuta i rekla sam da. Konačno su se vrata otvorila. To više nije ono kada te Ibica pozove, ti odeš, niti je kada te Nepal pozove, ti kreneš. Sada je kada te Kosovo i Metohija pozovu, ti si već tamo.
Dva intenzivna dana. Krenuli smo u petak u ponoć i već oko četiri ujutro smo prešli granicu. Put je vodio do Manastira Banjska. Oko sedam ujutru smo popili kafu u selu i u osam ušli u manastirski kompleks. Manastir sa crkvom posvećenom Svetom arhiđakonu Stefanu sagrađen je između 1312. i 1316. godine kao zadužbina srpskog kralja Stefana Uroša II Milutina, jednog od najmoćnijih vladara iz dinastije Nemanjića i na Balkanu tog doba. Po svojoj arhitekturi, Manastir Banjska spada u grupu crkava raškog stila.
Dalje nas put vodi do Pećke patrijaršije. Pećka patrijaršija je manastirski kompleks kod Peći. Nastala je u klisuri Pećke Bistrice, poznate po pećinama u kojima su obitavali monasi. Po tom nazivu su i patrijaršija i grad dobili ime. Pećka patrijaršija već osam vekova predstavlja važno mesto Srpske pravoslavne crkve jer čuva svešteni tron u koji se ritualno uvode srpski arhiepiskopi i patrijarsi.
Manastirski kompleks crvene fasade u okolini Peći danas čine četiri crkve građene čitav vek, od sredine 13. do sredine 14. veka: Crkva Svetih apostola – glavna i najstarija, Crkva Majke Božje, Crkva Svetog Dimitrija i Bogorodičina crkva sa crkvicom Svetog Nikole. Pećka patrijaršija je 2006. godine upisana na listu svetske kulturne baštine i pod zaštitom je Uneska, agencije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Upijam, slušam vodiča. Dan se budi nad Kosovom i Metohijom. Srce je puno. Tu sam gde je odavno i trebalao da budem.
Upućujemo se ka Visokim Dečanima, zadužbini Stefana III Dečanskog i cara Dušana. Poklanjamo se Stefanovim moštima, divimo se freskama, pričama, mesto je toliko moćno i snažno da ne znam šta ću pre da pogledam. Osećam da me obuzima ogromna lepota i ljubav. Žao mi je što nismo stigli na službu jer je sve tako duhovno snažno da bi me još sama služba odvela u neslućene visine. U manastirskom kompleksu zovu nas da se okrepimo. Penjem se drvenim stepenicama do velike terase na kojoj su nas monasi poslužili rakijom i pogačicama. Pogled ka Visokim Dečanima, kako je manastir samo dostojanstven i nestvaran. Oko njega i Englezi bi pozavideli na engelskoj travi. Taj kontrast beline manastira i zelene trave dovodi do smiraja. Pred ulazak u manastir legitimišu nas pripadnici KFORA. Čuva se svetinja, čuvamo je i mi.
Kasno je popodne, krećemo ka Dušanovom narodnom konaku pored Prizrena u kompleks Manastira Svetih Arhanđela gde smo imali zajedničku večeru i jutarnju službu koju je vodio iguman otac Mihajlo, a nakon toga je sledio zajednički doručak. Manastir Svetih Arhanđela je carska zadužbina i srednjovekovni manastirski kompleks veličine 6500 m2 koji se nalazi u veličanstvenoj klisuri Prizrenske Bistrice, tri kilometra udaljen od Prizrena. Zadužbina je cara Dušana koja je teško stradala kroz istoriju zbog svog značaja i strateškog položaja. Car Dušan je umro 20. decembra 1355. godine i njegovo telo je preneto u Manastir i sahranjeno je u monumentalnoj grobnici. Pomirenje Srpske crkve i Carigradske patrijaršije dogodilo se u ovom manastru 1375. godine. Istorijski događaj je veoma značajan za Srbiju kada je služena svečana liturgija na grobu cara Dušana. Ja pravnica, odmah sam kupila Dušanov zakonik koji se prodavao u suvenirnici.
Sledeći dan smo otišli do Bogoslovije u Prizrenu, obišli Crkvu Bogorodice Ljeviške, koja je nekada bila glavna crkva u Prizrenu. Temeljno je obnovio kralj Milutin uz pomoć prizrenskih episkopa Damjana i Save u periodu od 1306. do 1309. godine. Bogorodica Ljeviška je jedna od najlepših srpskih srednjovekovnih crkava. Petokupolna je građevina, nastala spajanjem prvobitne trobrodne bazilike. Bogorodica Ljeviška je jedan od prvih spomenika narativnog slikarstva.
Ostavljamo Prizren tog jutra, snenog i lepog, i put nas vodi do Gračanice u susret sa Simonidom. Setih se stihova Milana Rakića:
„ISKOPAŠE TI OČI, LEPA SLIKO!
VEČERI JEDNE NA KAMENOJ PLOČI, ZNAJUĆI DA GA TAD NE VIDI NIKO, ARBANAS TI JE NOŽEM IZBO OČI.
ALI DIRNUTI RUKOM NIJE SMEO
NI OTMENO TI LICE, NITI USTA, NI ZLATNU KRUNU, NI KRALJEVSKI VEO, POD KOJIM LEŽI KOSA TVOJA GUSTA.“
Gračanica je zadužbina kralja Milutina, podignuta između 1315. i 1321. godine. Po narodnom predanju, kralj Milutin je zaspao pred bitku na reci Gračanki, pa mu se javio anđeo Gospodnji rekavši da će pobediti i da iz zahvalnosti gospodu Bogu za pomoć koja mu je pružena treba da sagradi crkvu čiji će mu oblik prikazati. Probudivši se, kralje je na nebu ugledao beli oblak koji je imao oblik crkve. Pošto je pobedio u tom boju, odmah je pozvao najbolje majstore i započeo gradnju nebeske crkve.
Na ulazu u crkvu se nalaze, jedan nasuprot drugom, portreti ktitora kralja Milutina i njegove žene Simonide.
Naš put je završen na Gazimestanu. Nacionalna istorija se desila baš tu. Sudbinski okršaj Srba i Turaka postao je u narednim vekovima neraskidivi deo kolektivnog sećanja Srba, ali i naš identitet.
„URANILA KOSOVKA DEVOJKA, URANILA RANO U NEDELJU, U NEDELJU PRIJE JARKA SUNCA; ZASUKALA BIJELE RUKAVE, ZASUKALA DO BELIH LAKATA; NA PLEĆIMA NOSI HLEBA BELA, U RUKAMA DVA KONDIRA ZLATNA, U JEDNOME HLAĐANE VODICE, U DRUGOME RUMENOGA VINA; ONA IDE NA KOSOVO RAVNO, PA SE ŠEĆE PO RAZBOJU MLADA, PO RAZBOJU ČESTITOGA KNEZA, TE PREVRĆE PO KRVI JUNAKE: KOG JUNAKA U ŽIVOTU NAĐE, UMIVA GA HLAĐANOM VODICOM, PRIČEŠĆUJE VINOM CRVENIJEM I ZALAŽE HLEBOM BIJELIJEM.”
Duhovna snaga i vrednost našeg naroda leži u svetinjama i bogatstvima koje oni nose istorijski kroz vekove. Kosovo i Metohija nas zovu da ih posetimo, da ih zagrlimo. Da se pomolimo za spas svih nas ali ne iz Beograda, već na tlu svete srpske zemlje.
Posetite naše svetinje. Nije nam bliži svet, jer svet smo mi, a u srcu manastiri koje smo oblišli. Pozvali nas Kosovo i Metohija.
PHOTO: MIA MEDAKOVIĆ
OGLEDALO
Kada god umetnik na neki način rastopi sebe u umetničkom delu i kad nakon toga on sam nestane bez traga, tada je to neverovatna poezija.
ANDREJ TARKOVSKI
PIŠE: ALEKSEJ DANIEL ĐERMANOVIĆ
Ko ste Vi?
«Ne znam. Mislim da je to za svakoga od nas upravo ono što je najteže da znamo. »
A.Tarkovski
Šetnja kroz svet samospoznaje, lutamo ciklusima, kako da zarobim barokno svetlo sutona, otkrivam ga u vizantijskoj ikoni, liči na plamen molitve, ima ga i u Šopenovim nokturnima, to je kao kada gledam sa brega u Dunav i predajem se magiji prostora, scenu remeti samo jedno drvo koje je krivo, da li ga remeti ili upotpunjuje barokni pejzaž?
Specifični odnos dve veličine, velikog Dunava koji nevidljivo teče i drveta zarobljenog u padu, briljantnost na poluzlatnoj podlozi nebeskog beskraja.
Rembrandt Paysage avec un pont de pierre. Date de création : v. 1636-1638. Période : baroque
Ogledalo oka invertuje pejzaž, kako da prikažem bezvečernji dan ?
„ Carstvo Bozije neće doći na način primjetan za oči čulne, niti će reći ovdje je i ondje: Jer Carstvo je Božije unutra u vama“ (Luk. 17,20,21).
Danima Sina Čovečijeg nazvano je “ono doba” koje će prethoditi Dolasku Njegovom i koje će se završiti Njegovim Dolaskom – početkom Bezvečernjeg Dana, krajem vremena i svih vremena. Vreme ce se okončati sa okončanjem onih pojava kojima je obeleženo: vremena više neće biti, kada i dan i noć i jutro i veče i nedelje i meseci i godine i vek budu zamenjeni Večnim Danom. 1
Hvatam skice Bezvečernjeg dana iza oka četkicama i bojama duše, « U strahu gde da proniknem ». Skromnost vizije prepuštanja sopstva u Bezvečerju naslade naslućivanja, predukus koji težim da zamrznem, ogolim, predočim i podelim u jednoj Agape sa voljenim dušama na pragu večnosti.
Slikati-svedočiti, slikati-neoponašati, slikati dušom i ljubavlju, odsjaj duše je boja i smisao, može se slikati i blatom.
Blato je proplazma, početak materije, suština krune stvaranja.
1 Sveti Ignjatije Brjančaninov, “O posljednjim vremenima”
More govori jezikom koji se ne upotrebljava u pristojnom društvu.
To je sočni i bezobzirni govor đubretara.
Da li je strašno – biti sam?
Prerija ne priča ništa dok kiša tо ne zaželi.
Prerija je žena obuzeta svojim mislima.
Da li je strašno – voleti mnogo?
Povratio je ektoplazmu na platno i naslikao duha, beše to njegov manifest apsurda savremene umetnosti.
Danas apstrakciju više ne predstavlja karta, kopija, ogledalo niti pojam. Ne
simulira se više neka teritorija, neko referencijalno biće ili neka supstanca.
Simulacijom se na osnovu modela stvara jedan novi realan svet koji nema poreklo
u stvarnosti: hiperrealnost. Teritorija više ne prethodi karti, niti je nadzivljava.
Danas karta prethodi teritoriji - PRETHOĐENJE PRIVIDA-ona stvara teritoriju, a to bi značilo, kad bi se prenelo na priču, da ostaci teritorije lagano trule po površini
karte. Sada se ovde-onde razaznaju ostaci stvarnosti, a ne ostaci karte, i to ne više u pustinjama Carstva, nego u našoj sopstvenoj. Pustoši same stvarnosti. 3
Hodam po pustoši stvarnosti i grizem jabuku bezvečernjeg dana.
U potrazi sam za pigmentima, medijima, materijalima kako bih opisao ono što proživljavam, jer umetnost, slikarstvo je kao alhemija i enciklopedizam, intermedijalni pokušaj opisivanja neopisivog.
Apsurd umetnika proroka u želji da podeli jabuku...
2 Karl Sandberg, Dva Nokturna, 1904.
3 Simulacres et simulation / Jean. Baudrillard. ISBN 86-7047-112-4. ŽAN BODRIJAR. SIMULAKRUMI I
SIMULACIJA
“Umetnička alternativa ne samo što izlazi iz jednog,precizno određenog medija jer joj sama intermedijalnost daje više mogućnost za iskorak iz svih granica.”
Gledao sam zvezdu na nebu i ne znajući da je ona već mrtva.
Sakupljao sam zlatni prah u želji da joj naslikam epitaf.
Znači da i ti dolaziš s neba! Sa koje si planete?
Tračak svetlosti kao da osvetli tajnu njegovog prisustva, pa ga upitah
iznenada:
- Ti, dakle, dolaziš sa neke druge planete? 4 Svetlopis, svetlopisaću, zlatno i belo, ogledam se u zlatu, nalik mirnoj vodenoj površi stvara miran mistično-utopijski izraz, kako je stradao Narcis?
“Narcis: “Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, vec da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naucimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.” 5
Težnja za susretom, težnja ka tome da se blizak ogleda u meni, da se blizak susretne sa mnom u istom nagoveštaju Bezvečernjeg pejzaža.
Agape, Večera Ljubavi.
Bio je sumrak, zlato je tiho provejavalo našim siluetama, delili smo bezvečerje, iako vremenski razdeljeni, gledao sam se sa njima i delio u ljubavi kroz ogledala koja sam naslikao pre svoje smrti; nokturna su bila jedini naš smisao, nokturna su nas čuvala do Bezvečernjeg dana.
Nokturno
Bojim se mrtvog lišća.
Bojim se gaja
punog rose.
Odoh da spavam
Ako me ne probudiš,
4 Antoan de Sent-Egziperi. Mali princ ISBN 978-08129-6717-3.
5 Herman Hese, Narcis i Zlatousti, BIGZ - Beograd
1985
ostaviću kraj tebe moje hladno srce.
Šta to zvoni tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi!
Stavio sam ti đerdane od zornih dragulja. Zašto me ostavljaš na ovom putu? Ako odeš daleko, moja će ptica plakati i zelena loza nece dati vino.
Šta to zvoni tamo daleko?
Vetar u prozorskim oknima, moja ljubavi?
Nikada nećeš znati, sfingo od snega koliko bih te voleo u svitanjima
kad pljušti kiša i kad sa suve grane pada gnezdo. 6
PHOTO: UNSPLASH.COM
“Dečaku je bilo dvanaest godina, uskoro će postati tinejdžer. Peter se sećao njegovog rođenja, one razoružavajuće sekunde kada je prvi put čuo sinovljev plač. Ali godine su prohujale. Tate moraju da žive u sadašnjosti, tate moraju da imaju osećaj za trenutak, jer detinjstva su kao mehuri od sapunice i imate ih tek nekoliko sekundi na raspolaganju da uživate u njima.”
Nisam mislila da ću u ovim godinama postati fan! Volim da čitam Fredrika Bakmana, čijim rečenicama iz romana “Mi protiv vas” počinjem ovaj tekst. Mnoge njegove knjige sam pročitala (ponekad je taman kao nebo nad dalekim severom, a aurora borealis još nije stigla nad njegovu rodnu Švedsku gde je najpristupačnija onima koji žele da je vide - uživo, ne na YouTubu!).
Ali nije ovde reč (samo) o Bakmanu. Ovde je reč o njegovim rečima, o sadašnjem trenutku koji jeste “mehur od sapunice”.
Roditelj(i) najbolje osećaju da je sadašnjost krhka i tanušna i da već u ovom trenu dok o njoj pišem nije više sadašnjost.
Roditeljstvo jeste investiranje u budućnost, pri čemu ta investicija nije (samo) bankarski termin. Roditelji su često one vile koje pokušavaju da zaštite dete od neke moguće “trinaeste suđaje”. I bdiju nad svakim trenom svog deteta. (Jesam li u pravu? Svi roditelji to rade?)
Nedavno sam čula da su u mnogim zemljama Zapadne Evrope bajke, to arhetipsko korenje,
izbačene iz štiva namenjenog deci!? “Mnogo su surove” je objašnjenje.
Roditelji (svi to rade?) investiraju i prošlost i sadašnjost u budućnost deteta. Čuvaju predačke njive i hektare šuma ne bi li ih jednog dana pretvorili u betonske kvadratne metre u centru grada.
2. SLIKA
Dan je sunčan, jedan od onih koji jesu proleće.
Dva dečaka sede u polupraznom autobusu. I nećete mi verovati (!!!) - ne gledaju u ekrane svojih mobilnih telefona. Verovatno ih i oni, kao i svi ostali dvanaestogodišnjaci, imaju u rančevima.
Jedan dečak ima dugu plavu kosu, do pola leđa, urednu i čistu, nosi vijetnamku i duboke cipele. Drugi ima kratku kosu, bomber jaknu i crne farmerke.
Razgovaraju!
Dva dvanaestogodišnjaka razgovaraju u polupraznom autobusu u kom skoro svi putnici različitih uzrasta (od pet godina do onih “zlatnih” drže svoje ekrane ili ispred očiju ili pored ušiju - skroluju, kuckaju, razgovaraju (ponekad veoma glasno: ”Ma, šta ONA misli!? Nije mi donela ni sto grama kafe u životu! A sad hoće skupi poklon za rođenje deteta!?)”
Suđaja!?
Dakle, dva dečaka razgovaraju. Ne možete mi zameriti što sam radoznala ili nepristojna jer slušam o čemu pričaju. O sušiju!!!
“Znaš, to i nije tako teško napraviti”, kaže dečak u bomber jakni.
“Ponekad tata, mama i ja idemo u jedan takav restoran. Smejali smo se mami što ne ume da koristi štapiće, a mene je tata naučio.”
Sadašnjost! Kao da osećam u vazduhu miris tamari sosa, “vidim” njih troje kako jedu suši, a mami se sve prosipa iz male zelene rolnice.
(Ili se to dvanaestogodišnjaci samo malo nadmeću - već znaju koliko (kod nas) košta suši. Život ih često i prerano “tresne” po glavi mnogo težim predmetom od štapića za suši iz majčine ruke.)
Evo ih, rečenicu po rečenicu, zidaju sećanje koje će im u budućnosti itekako biti možda i jedini oslonac!
3. SLIKA
Dvadeset i jednu godinu je trajalo istraživanje o najranijim sećanjima koje je objavljeno u magazine Neuroscience News Science. I evo zaključka: ”Nova studija otkriva da su ljudi u stanju da se prisete događaja koji su se zbili kada su imali dve i po godine. Nalazi se suprotstavljaju prethodnim istraživanjima, koja su tvrdila da se najranija sećanja obično formiraju nakon tri i po godina života. Ovi podaci, objavljeni u časopisu Memory, potiskuju prethodne zaključke o prosečnoj starosti najranijih sećanja za celu godinu.”
Sećanje traje.
Ono koje će nam u budućnosti svesno, podsvesno ili nesvesno, mapirati staze kojima koračamo! To izgleda zavisi od sadržaja kojim se puni.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Идеја увек превазилази околности и могућности. Тако и моја, у овом случају –жеља да текстови буду појмовници, изложба нових речи и појашњавања већ усвојених, формалних, и свих других поређаних слова, симбола упрегнутих у смисао, остаје идеја. Ипак, не одолевам често да не уплетем у причу породицу, пријатеље, личне укусе и мирисе. Сопствени чудан језик. Не говорим о себи као о приповедачу, већ посматрачу свега онога што ме чини, превазилази и изражава ме или не. Материјала – речи – идеја никада више. Трпеза.
Листајући сачуване прилоге, идеје, препознајем фотографију једне руке изнад трпезе, празничне. На фотографији не личи на ону коју памтим, строгу, уперену у фиоку за сређивање, гумице за косу, креду и таблу, тесто и торту, домаћи задатак или ручак који треба појести. Дакле, опет трпеза.
Не сећам се ниједног догађаја из детињства, горе-доле, у свим смеровима времена, да се нешто важно одиграло, а да није било за трпезом, јелима. Можда је то био добар начин, усвојено правило мудрих да не једу једни друге ни духовно, ни на било који други начин, већ окупљени око трпезе једу некада мрвице, некада више од хлеба. Трпеза је увек пуна. Тешко да је делите са онима које не волите. Када ишчекујете неког или вас неко изненади, опет – пуна је. Износите најлепше слатко од шљива, најлепши столњак, обиље скромности и расипности, свега, и опет не сити количина, као што не гладни ни недостатак хране, већ глад лечи догађај окупљања око трпезе, повод, људи и разговор.
Трпеза је сусрет Човека са Богом. Свака трпеза.
Можемо јој судити по количини, амбијенту
и пуно других критеријума, но истина је да она показује сету и као и тема овог броја магазина, свака трпеза се сећа будућности. Будућности која је стално постављена трпеза, непролазна.
У празничне дане који су за нама – Пасха, Рамазан, Васкрс – испред нас обиље хране. Духовне и материјалне. И ако је храна испред нас и иза нас, постављамо најпре себе као трпезу љубави, мира, смирења, наде и испињења, спокоја и љубави. Бар би тако требало да буде. Љубави Аврамовске која представља сусрет са Богом и другим човеком. Ко је тај Адам? Ко смо ти љубавни
Ми?
Глад овог времена је најпре глад за знањем и ово време нема начин да засити глад савременог човека. Окупљени око Бога не знају за глад –(по)знања. Човек у том сусрету постаје гостопримница знања, догађаја и речи. И Хране, Хране са Трпезе. Тако би требало да буде. Нада остаје и будућим вековима да успоставе поредак и утоле сваку глад, и колико год да су далеко будући векови –надохват су руке, сваким сусретом, сваким постављеним столом. Трпезом.
Из перспективе свакодневог информисања и сазнавања, ситости, и сопствена глад, и незнање нам је још видније. Али не као бол и вапај, већ као и нова трпеза – тренутно укрепљење (сазнавање) до новог подвига одрицања (поста), не награде ради, већ због безобалне љубави Божије за нас. Каква је то Љубав? Сусрет Бога и Човека читамо у старозаветном тексту као Гостољубље Аврамово – од Отаца цркве препознато као теофанија Свете Тројице у виду три путника, односно три анђела/гласника. Најпознатија представа овог гостољубља је икона Андреја Рубљова Гостољубље Аврамово на којој су Света Тројица изображена у лику три анђела. Интересантно је тумачење гостољубља Аврамовог од стране Филона Александријског (20. пре Христа – 50. после Христа), чувеног јеврејског теолога и филозофа који је живео у Александрији. Филон три анђела у извесној мери посматра тријадолошки: према њему, то су „божанске природе”, од којих је средњи анђео „Отац свега”, док су друга два анђела „најстарија” и Њему најближе Силе: Творачка и Царска, при чему се Творачка назива и „Бог”, јер је њом украс.
„Једном у време дневне врућине, Аврам је седео на улазу у шатор. Одједном је приметио три човека како стоје преко пута њега. Аврам је брзо угостио те људе, сметио их у хлад и рекао жени да припреми хлеб од белога брашна – што је била изузетно велика част, јер се бело брашно ретко користило. Затим је спремио младо теле да их што лепше угости. И на један прелеп начин показао како треба дочекати госте. Међутим, ова три човека (анђела) су представљала Свету Тројицу, и он добија обећање да ће његова жена Сара следеће
године родити сина. Али, Сара се у себи насмејала, јер јој је било чудно да роди дете као старица. И рече Господ Авраму: „Има ли што тешко у Господу? Догодине у ово доба опет ћу доћи теби, а Сара ће имати сина”. И заиста, добише сина и назваше га Исак.”
У старозаветном догађају Аврамовог гошћења, видимо да је Аврам у угостивши их, непознате, путнике – у ствари угостио самог Господа.
Јутарње богослужење у цркви почиње једним прокименом (кратак стих који најављује неку јеванђељску мудрост), који гласи „Бог Господ јави се нама, благословен је Онај који долази у име Господње.” Ово се првенствено разуме и односи на оваплоћење Христово, тј. јављање Бога у лику Човека, а самим тим и на наше виђење, препознавање и сусретање Бога у и кроз Христа у другом човеку. Поука би требала да буде већа од јеловника, рецепата и пуког набрајања, одвајања, класификовања хране. Броја људи. Празника. Повода.
Ако и без прста на челу размишљамо, а опет поменутог важног прста усмереног да
се гледа у време љубимо, то исто време расуто у свим правцима може да буде тепих разасут да сачека госта, госте. Бираћемо будућношћу и оним критеријумом какви ће људи бити. Тек бити! Тако ћемо и храну и трпезу праву препознати. Постављамо је сваки дан и чекамо. Глад умине, па се појави. Изобиље земаљских плодова, нових култура у исхрани, нових и старих реалности... низ овако може у недоглед набрајањем да се настави – ипак, мали је за опомену, а више и снажније је позив да заволимо оне са којима већ једемо, поставимо трпезу за нове случајне или намерне госте. Не зато што не знамо ко су они, већ зато што верујемо да су баш Аврамови гости.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Svako se rađanje u ništavilu rađa. Sećaš se toga?
Veliki prostor, bezvremen, ispunjen prazninom. Nigde te nije bilo. Ni koščatog ni krhkog. Nikakvog baš. Nijedne ideje o tebi nije bilo. A kako da te igde bude, u nigdini? A kako da išta bude, u ništavilu?
Pre nego zaplivaš u utrobi majke, čijim si morima pripadao, sećaš se?
Čija te je želja spustila na zemlju? Kome si izgovorio “idem na put”? Jesi li bio na putu pre ovog puta?
Veliki bezvremen prostor i tajanstveno besprostorno vreme. DNK svemira.
Mogli smo biti zvezde, mogli smo biti asteroidi, mogli smo biti sačinjeni od kamena i leda i vući za sobom repove veće od jezgra.
Mogli smo živeti dugo, toliko dugo da nigde ne žurimo, da ne odbrojavamo preostale godine, da zaboravljamo na pitanja “čemu” i “zašto”.
Od svega što smo mogli biti, samo smo ljudi, pali na zemlju, iznikli iz nje, zaronili u nju.
Boleo je dolazak ovde, sećaš se?
Niko te nikad neće pitati: sećaš se šta je sve bilo pre tvog rođenja, seti se ništavila, seti se saobraćajne gužve meteora i satelita, seti se kreatora i kreacije, seti se na čije si pitanje baš Ti odgovor.
Niko te nikad neće pitati sećaš li se onoga što nije prošlo, sećaš li se onoga što će doći, što dolazi uvek, nailazi i preplavljuje, što nikad nije ni odlazilo, što ne može da prođe, jer je večno.
Boleo te je dolazak ovde, a onda je i to prestalo i pre nego da izgovoriš prvu reč, posmatrao si svet, tanano i duboko, prepoznavao oblike i obrise, sećao se.
Rastao si, menjao zube, istraživao svoju unutrašnjost, nosio epiderm. Sve je to bilo novo, neshvatljivo i nespoznatljivo.
Svaki je korak rađao pitanje, svako je pitanje već sadržavalo odgovor, svaki je odgovor vodio napred, dalje, kružno.
Počeli smo ovaj život kao deca, sećaš se, a onda su se tela menjala, a onda su tela izgledala istrošeno, a mi smo ponovo bili deca, u večnom vraćanju istog.
Počeli smo ovaj život znajući sve, a onda nas je odjednom obuzelo neznanje i panika zbog neznanja, a onda nam ništa nije imalo smisla i sve je škripilo, a onda smo opet obrnuli krug i došli do izvora sveznanja, mi, duše.
Počeli smo ovaj život, ali nije to bio pravi početak, ne sasvim. Bio je to i uvek to je, pena jednog talasa, talas jednog mora, ništa odvojeno i odvojivo, nastavak igre koju igra večnost sa nama.
Počeli smo ovaj život i nećemo ga završiti.
Sve što je bilo, jeste i biće. Sve što će biti, dogodilo se već neizbrojivo puta.
Bila je jedna zima, bela praznina, po kojoj ništa nije ostavljalo trag, bilo je leda i kamenja, dugačkog sna.
Iskopnilo je i svetlost se sve glasnije oglašavala, a kada je stvorila što je naumila, nešto se najednom promenilo, pa zatihovalo, tiho pa sve tiše, umiralo, nestajalo, prizivalo zimu, i ona bi se opet pojavila, opet – kako drugačije?
Od svega što si mogao biti, od svega što smo mogli biti, seme smo, posađeno u zemlju, izniklo, iščupano, položeno u zemlju, opet – jer kako se drugačije sećati na budućnost?
Od svega što smo mogli biti, samo smo ljudi-seme.
Vetar-vreme nas tiho raznosi kroz prostor.
Neka je praznina. Neka ga ništavilo. I zima neka je.
Zna se šta nakon toga dolazi.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Starica koja je, i zimi i leti, i u jesen i u proleće, izjutra izlazila iz svog stana, gde ju je put vodio do pijace u blizini keja, izgledala je veoma konvencionalno i konzervativno. Kosa joj je bila seda, skupljena u punđu, osmeh beo, pogled fokusiran i topao, dok su biseri oko njenog vrata i garderoba koju je nosila odavali utisak otmenosti. Nakon buđenja u ranim jutarnjim časovima, što je praktikovala čitav svoj život, kada bi bez alarma ustajala oko četiri ili pet časova dok svi još spavaju i pre sveta koji se docnije budi i zuji - ustajala bi orna i spremna za dan ispred sebe. Ponekad bi skuvala rtanjski čaj, a ponekad kafu u koju bi ubacila krišku putera, malo cimeta, ašvagande ili make, te sve to prelila domaćim mlekom od indijskog oraha. U kući koja je gledala na Dunav, bila je sama. Četvoro odrasle dece živelo je svoje ubrzane i urbane živote van kuće na reci. Još nekada davno, i ona je živela u svetu jureći i tražeći stalno to nešto, iako dugo nije znala šta je to što je tražila. Naše priče nalikuju jedna na drugu u onom trenutku kada postanu alhemičarske, jer put tražitelja, paradoksalno, počinje i završava se u sopstvenoj kuhinji. Police sa začinima, čajevima, orasima, pirinčem i božanstvenim šoljama, mogle su sve vreme da budu podrška našem stvaralačkom životu, pa ipak – za tragače, bilo je važno otići u udaljene krajeve kako bi sagledali bogatstvo i obilje naše sopstvene vere, tradicije, kulture i kuhinje. Njena kuhinja zauzimala je simbolično najveći deo kuće, jer je skladištila i sortirala sve pređeno i doživljeno, darujući posetiocima ono čega su gladni u svom svakodnevnom životu.
Obožavala je miris domaće, tek samlevene kafe i isceđenih narandži, koje je sa namerom ostavljala na kuhinjskom stolu kao svedoke žene koja je još uvek ovde i nakon svega, sa mirom u sebi, cedi sok. Kada bi napravila svoje jutarnje napitke, istegla bi svoje devedesetogodišnje telo, a zatim bi uzela ogledalo i ponegovala svoje lice koje sada broji bore. Stavljala bi malo pudera, rumenila i ruža. U tim trenucima bi se nasmejala jer je postala svoja sopstvena baka. Žene se u njenoj familiji nikada nisu preterano šminkale jer je za sve njih to činila revnosno, postojano i kontinuirano njena već odavno otišla baka Milijana. Intrigantno je kako postajemo ono što smo gledali ili ono što smo nasledili u emociji življenja, pomislila je dok je na sebe stavljala karmin boje breskve. Možda je zato odlazila u daleke krajeve, istraživala raznovrsne kulture i poglede na svet, upoznavala ljude skrojene prema budućnosti o kojoj mašta i koju i ona želi da živi, a za koju je podsvesno osećala da joj je bilo nemoguće da se ostvari, gledajući u ono što se njenom okruženju činilo jedino mogućim. Ponekad nam je potrebno da vidimo i doživimo paletu iskustava i izbora koje činimo, odluka koje donosimo, bola koji podnosimo, želja koje ostvarujemo - kako bismo znali na koji način to naše ja želi da živi. U skučenosti priča ili jednoobraznosti postojanja, neretko nam preostaje da nasledimo viđeno, naučeno i doživljeno – i upravo je od toga kao mlada odlazila. Tačka od koje je krenula i u kojoj je napravila prve korake u svom rodnom gradu, te tačka u kojoj se nalazi sada i u kojoj će nakon što obuče mantil koračati do lokalnog marketa po
sveže voće i povrće, činile su se neobično istim. Iako je na momente izgledalo da je svaki novi udah udaljava od nje same, sada joj je postalo očito i očigledno kako je sve što će stati između izlaska iz sopstvene majke, preko teksta koji piše sada, do odlaska u sopstveni san, biti neobičan slučaj vraćanja sebi i darovanja sebe svetu. Preplitanje svega viđenog, doživljenog i proživljenog, svih zemalja, gradova, kontinenata, razlaza, ljubavi, prijateljstva, patnje, braka, dece, stvaralaštva i kreativnosti - koje su stale između dve tačke i koje se nalaze delimično na njenoj kuhinjskoj polici, a ponajviše u njoj samoj još jedino kao planina sećanja, predstavljale su neobičnu Božju promisao da će u godinama između prvog plača i poslednjeg smeha sve vreme živeti svojevrsno sećanje na budućnost. Sada kada živi u skladu sa svojim nervnim sistemom, prošlošću koju je samostalno iskrojila i sadašnjošću u kojoj uživa kao kada jedemo najsočniji nektar ploda koji smo čekali godinama – može da se nada da će budućnost koja se približava biti poziv njenoj deci, čitaocima, medijima, slušaocima, zajednici, državi i svetu – da skinu sa sebe škrge, zaviju repove nasleđa u mašnu i žive svakodnevicu okrenuti ka nebu sa znanjem da su dani koji dolaze dani koje kreiramo upravo sada.
Sunce je polako izlazilo, sat je brojao sedam časova, sekundara se iznova menjala, kraj zime je nagoveštavao početak proleća, a njen pas Jogi da je vreme da izađe u svet.
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
SNEŽANA BOSANAC, ROĐENA NA DRUMU, NA ŠLJUNKU, GODINE NEKE. KROZ ŽIVOT U SVILENOJ ČARAPI I KOSTRETNOJ KOŠULJI
PODJEDNAKO, S IMENOM BEZIMENA, S LJUBAVLJU BRANJENA, PORASLA, ODRASLA, STO PUTA UMRLA, STO PUTA VASKRSLA, SESTRA I DETE I MAMA I ŽENA I UNUKA, NAJMANJA OD MALENIH, OBIČNA, DANAS JE - ŠVABICINA UNUKA.
SNEŽANA BOSANAC JE NAPISALA AUTOBIOGRAFSKU PRIČU, IZNELA ČINJENICE KOJE SU OBOJILE NJEN ŽIVOT, BILA JE ISKRENA
PREMA SEBI I DRUGIMA, PA NJENA KNJIGA OSVAJA ČITAOCA LAKO, KROZ SRCE.
Kako si došla na ideju da napišeš svoju prvu knjigu?
"Švabicina unuka" je delom biografija, delom autobiografija. Svako od nas nosi u sebi onu jedinstvenu priču koju šapuće, koju samo sebi priča, koju ćuti, koju živi ili zamišlja kako je tekla u životima onih koji su nas stvorili. Napisala sam je kao legat deci, ne kao književno delo. Ali kako to biva, jednom napisana, otrgla se od mene i postala opšte mesto za one čitaoce koji su otvorenog uma i duboke duhovnosti. Dakle, postala je knjiga.
Da li je bilo straha od praznih stranica papira?
Ne. Mene je život naučio da strah samo rađa novi strah, da strah nije inspirativan ni poželjan kad govoriš istinu.
Nikada se nisam bojala svoje istine.
Bolelo je, kao i svako rođenje, ali u mojoj glavi nije bilo praznih stranica. Samo sam slušala sopstveno srce.
Zašto „Švabica“?
Švabica je kod nas pogrdan naziv.
Bila sam mala, rat je bio odavno iza mene, a ipak su me zvali “Švabicina unuka”.
A baka, ta “strašna” Švabica, podunavska Nemica zapravo, bila je sazdana od same duše. Kriva bez krivice, neizmerno hrabra, neizmerno jaka, potka je, ali i ukras priče u kojoj biti Švabica poprima sasvim drugo značenje.
Kako si je ti doživela knjigu pišući, a kako čitaoci čitajući?
Pojavom dijaloga i monologa moje misli su dobile ton, glas, oči, hod, one su postale živa, maglovita ili jasna ljudska bića, te sam je doživela kao slikovnicu u kojoj slike vidim samo ja, a drugi ih zamišljaju. Čitaoci su svaki red komentarisali izuzetno emotivno, većina sa nevericom, jer kroz priču su srušene ne samo mnoge tabu teme, već i zid oko sakrivene istorije. Ko me je voleo, voli me još više. Ko me je zavoleo, voleće me uvek, a ko nije i neće, taj nije razumeo ljubav.
Kažu da se knjiga čita u jednom dahu. Da li ti imponuje?
Nisam sujetna, ne umem sama sebe da hvalim
(možda naučim), ali me obraduje kad „Švabicinu unuku” pohvale u smislu hrabrosti da je pustim od sebe.
Što se samog pisanja tiče, sve lepe reči mi imponuju, jer dolaze od srčanih, časnih, dobrih ljudi koji shvataju da dela koja ostaju u duši treba prenositi dalje i da im nije mesto na polici.
Ko su tvoji čitaoci?
Čitaoci su zaista raznolikih osobina - različitih nacija i veroispovesti, obrazovanja, zanimanja, porekla, godina starosti.
Ne mogu da kažem da se posebno izdvaja bilo koja grupa - i žene i muškarci podjednako čitaju „Švabicu” i slično reaguju na nju.
Posle velikog uspeha prve knjige, da li se sprema i druga?
Volela bih da dopunim „Švabicinu unuku” nekim saznanjima koja su nova, nekim propuštenim detaljima.
A druga knjiga?
Ne znam. Kod Švabicine unuke sve je moguće.
Tema majskog izdanja RYL magazina nosi naziv „Sećanje na budućnost“. Da li je ova knjiga upravo stigla iz budućnosti koja se u prošlosti i korenima pisala?
Ono što povezuje vreme u kojem moja priča postoji sa sadašnjošću, a po svemu sudeći i dobar deo budućnosti je rat.
A za to se uvek kaže – ne ponovilo se.
Volela bih da je ostavština velikih ljubavi mojih pretkinja deo budućnosti moje dece i svih onih koji će iza nas doći, pa da taj deo priče bude zaista oslikan tamo gde se sumnja da je moguće.
Kao i mržnja, ljubav je sveprisutna dok je god čovečanstva.
Neka nadjača, kažem uvek.
U budućem vremenu, neka pobedi.
PHOTO: UNSPLASH.COM
Tog popodneva pozvao me je prijatelj da mu pravim društvo na proslavi godišnjice braka njegovih prijatelja. Nisam ih poznavala, ali sam rado krenula sa njim. Brakovi se, u današnje vreme, završavaju brzo i bilo mi je interesantno videti par koji slavi dvadeset godina zajedničkog života. Bilo je to vreme oko Nove godine i na samom ulasku u njihovu kuću u predvorju nas je sačekala velika i veoma bogato okićena jelka. Vrhovi jelke dodirivali su galeriju gornjeg sprata kuće, a sa galerije je silazila Žena, slavljenica. Nasmejana, ali nije mi promakla senka iza tog osmeha. Njen Muž, domaćin proslave, sačekao nas je na vratima i uveo u prostrani salon među druge goste. Prostor je bio svetao, sa velikim staklenim zidom koji je gledao na raskošnu osunčanu baštu kuće. Nije bilo snega, ali ipak u tom sunčanom i hladnom danu ostali gosti su sedeli oko kamina. Primetila sam veliki koncertni klavir i prokomentarisala kako je divno slušati muziku u tom ambijentu.
„Dugo niko nije svirao“, reče Muž i osetih istu onu setu u glasu kao i u osmehu njegove Žene.
Veče je teklo veselo, njihovi punoletni sinovi su veoma posvećeno pomagali majci oko posluženja. Nekako mi je izgledalo kao da žele da je zaštite. Sećam se da smo stajali oko „švedskog stola“, grickali štapiće od celera i šargarepe sa umakom humusa. Smejali smo se šalama mog prijatelja. U jednom trenutku, Muž mi je prišao i direktno, bez okolišanja, valjda znajući čime se bavim, gledajući u svoju Ženu na drugom kraju prostorije, reče: „Naš brak propada.“
Štapić od celera ostao mi je u ruci, zastala sam na trenutak razmišljajući šta da kažem.
„Zašto?“
„Ne znam, jednostavno se udaljismo, ona ničim nije zadovoljna.“
„Čime bi trebalo da bude zadovoljna?“
„Pa eto imamo lep život, lepu kuću, ona ima dobar posao, imamo decu.“
„Šta je to lep život?“, rekoh, ali nisam dobila odgovor.
Zamislio se.
Nastavila sam s pitanjima, bilo je to tipično partnersko udaljavanje. Veza koju je pojelo vreme bez negovanja samog odnosa. Bez uvažavanja i nade. Sećanje na lepotu odnosa koji je postao zamrznut.
Moju nadu podgrevao je taj Muž koji je imao volju da uradi ono što je potrebno da bi sebe vratio u taj brak. Imala sam još pitanja i osetio je da se odgovarajući na njih približavamo rešenju. „Dođite da vam pokažem drugi deo kuće“, reče i shvatih da želi da se udaljimo od drugih da ne čuju njegove dileme i osećanja.
Ljudi kriju svoja osećanja. Sakrivaju ih i od samih sebe. Ego ih vozi i udaljava od svake ljubavi, postojanja i predanosti. Ne pokazuju uvažavanje drugih, jer su i sebe prestali da poštuju, osećajući krivicu zbog propalog odnosa. Očekuju da drugi govore o svojim osećanjima. Očekuju da drugi nešto urade da njihov život napreduje.
Ipak to ne biva tako.
Imati svest o svojim osećanjima, umeti pitati sebe “kako se sada osećaš“, prihvatiti to osećanje, osloboditi ga se i transformisati ga u osećanje koje nam donosi dobro, put je koji zahteva vreme.
Ovaj Muž želeo je svoju ženu uz sebe, osećajući gubitak njene prisutnosti u njihovoj vezi.
To mu je praznilo srce. Dok sam slušala detalje njihovog odnosa, posmatrala sam nju na drugom kraju salona. Činilo mi se da je njeno srce bilo prazno odavno. Njen hod je odavao utisak nevoljene žene. Kada veza zapadne u ovaj ćorsokak, obično mislimo da je potrebno da druga strana popuni našu prazninu. I on je mislio da je njegova Žena ta koja treba nešto da preduzme. Poštovala sam njegovu potrebu da iskoristi ovaj trenutak da se i sam zauzme
PHOTO: UNSPLASH.COM
za njihovu vezu. Shvatio je da ima potrebu da bude ponovo voljen, jer na putu kojim su oboje hodali nije bilo ljubavi kakve se sećao da su imali.
Ljubav je davanje, a on je čekao da uzme.
Moja pitanja su išla u tom smeru. Muž se ponovo zamislio. Nije mogao da mi opiše svoje davanje, samo je pričao o svojim očekivanjima, o tome šta sve ona ne radi za njihovu bolju povezanost, a trebalo bi. Osećao se njegov nedostatak sopstvene ljubavi. Osećao se njegov strah da se preda sopstvenoj ljubavi i onda da u to bogatstvo svoje unutrašnje ljubavi pozove i nju.
„Kada ste se poslednji put udvarali svojoj Ženi?“
Zaćutao je, držeći mirno svoju čašu, osvrnuo se ponovo tražeći svoju Ženu pogledom po salonu, pogledavši me kao da je našao odgovor.
„Ne sećam se“, šapnu da ga niko ne čuje. „Ali mi smo dvadeset godina u braku“, šapnu ponovo u svoju odbranu.
„Baš zato“, nasmeših se, razumevši njegovo podrazumevanje. Godine braka ne podrazumevaju trajnost u davanju. Ljubav traje ako je negovana, ako u njoj ima radosti i mira. Ljubav traje ako je istinska ljubav. To sam u njemu prepoznala, istinsku ljubav koja je samo zalutala. I ovaj Muž je iskreno želeo da tu ljubav vrati na pravi put. Osetila sam njegovu svesnost o tome šta mu se događa. Uslov za zrelu Ljubav je predati se svojoj ljubavi i tom ljubavi ispuniti partnerstvo do kojeg nam je stalo.
Uslov za zrelu Ljubav je izrasti u osobu koja ima sposobnost da voli.
Ovom Mužu je to postalo jasno. Setio se se kako je to nekad bilo. Koliko su bili posvećeni, voljeni, koliko su se smejali i radovali svojim susretima. Sa toliko žara je o tome pričao. I sam je počeo da se smeje sećajući se tog osećaja voljenosti.
„Setite se te budućnosti“, rekoh na kraju i pridružismo se ostalima.
Na našim sledećim susretima, radili smo na ojačavanju njegovog narušenog samovrednovanja i odvajanja od očekivanja da drugi moraju činiti više za njegovu sreću. Bio je sve spremniji da vidi da nije sve izgubljeno, bio je spreman da se ponovo udvara, da voli slobodno, da razvija svoju ugašenu posvećenost porodici. Oslobađao se osećaja ostavljenosti i napuštenosti.
Juče mi je poslao fotografiju svoje porodice okupljene oko klavira. Videla sam njegovu ruku preko ramena njegove Žene, nju skupljenu u taj zagrljaj i nasmejanu, bez one senke u očima.
Jedan od sinova je svirao za klavirom i videlo se da svi uživaju.
Ispod fotografije je napisao: „Setih se budućnosti i evo nas ponovo zajedno.“
PHOTO: UNSPLASH.COM
Ima neki šarmantni sfumato koji se formira iznad naših glava čim počnemo da razmišljamo o prošlim vremenima. T. S. Eliot je pisao o tradiciji i čitajući njegove reči shvatate da nema avangarde niti pomaka ako niste svesni šta menjate, ako nemate svest o onome šta je prethodilo.
Ova vremena nas guraju surovom, neprirodnom brzinom unapred. Internet je nova religija, sve saznamo za sekund, informacije plove kosmosom i prosto ne znamo šta ćemo sa njima. A onda jedan sneg u aprilu pokaže da prirodna brzina i tok imaju drugu frekvenciju. Cvet će se pretvoriti u buduću jabuku za par meseci, ne može za sekundu. Sneg će se otopiti za par sati, ne može u sekundi. Nečiji život dug 60-70 godina će postati zanimljiv novim generacijama samo ako vreme dokaže da ima neku pouku ili ostavštinu značajnu za budućnost, ako u sebi ima zrno budućnosti.
O svemu tome razmišljam uvek kroz upoznavanje neke umetničke tvorevine i pitam se šta se umetniku može učiniti kao važno i zanimljivo? Šta iz prošlosti gleda i zracima dopire do budućnosti?
Pripremajući se za razgovore o filmovima i knjigama u UK Parobrod, gde vodim tribine o ekranizacijama romana, mnogo vremena sam posvetila Živojinu Pavloviću i njegovoj sagi „Divlji vetar“. Toponim i izmišljena krajina, dolovi, reke, sela i mesta okupljaju izmaštane osobe i životne priče. Sada u 2023. sin Živojina Pavlovića snimio je film zasnovan na nekoliko romana svog oca pod nazivom „Trag divljači“. Taj pogled u prošlost za ovog reditelja je značio i korak u budućnost. Debitantski film je stigao pred publiku prepun tema, misli i poruka velikog Žike Pavlovića.
Motivi lapota, tradicije, porodičnih odnosa i društvenih okolnosti, pre svega komunizma u prošlom veku daju sliku prošlosti koju gledamo danas, u budućnosti. Vidimo sve što živimo danas, sukobe generacija, nenaučeno iskustvo o sukobu mišljenja, o raskolu vrednosti… Nema sazrevanja, ima ponavljanja.
Onda u polumračnoj sobi pred spavanje uzmem u ruke knjigu Stevana Kostića „Gospođa“ , čitam o biografiji Kriste Đorđević, nedovoljno poznate i intrigantne dame koja je obeležila mnoge društvene situacije u 20. veku. Bila je rođaka Savi Šumanoviću, kuma Milošu Crnjanskom, jedna je od osnivačica „Paviljona Cvijeta Zuzorić“. U kasnijem periodu, sustanarka sa Dobricom Ćosićem i čuvarka zlata Josipa Broza Tita.
Šta možemo reći, ima li budućnosti ako ne poznajemo dovoljno takve životne priče? Ako otkrijemo Kristinu biografiju kao zagubljenu dnevničku svesku ispod neke vitrine decenijama skrivane od očiju ljudi? Da li nas zanima ko je sa kim bio član nekih uglednih udruženja, kreirao sadržaje novinskih članaka, organizovao školovanja i druženja talentovanih mladih umetnika?
Šta možemo da znamo o sebi i svojoj deci, ako ne znamo dovoljno o precima i prošlom vremenu?
I opet nailazim na slično zapažanje. Opet ista misao traži svoj nastavak.
Sledeća tribina biće posvećena Kventinu Tarantinu i filmu „Bilo jednom u Holivudu“. Pored filma, tu je i roman koji Tarantino piše inspirisan događajima iz života Romana Polanskog. I on gleda u prošlost da bi u budućnosti dao svetlosni trag budućim generacijama! Pa kako to?
Raščlaniti lica i događaje iz Holivuda 70-ih daje nauk i moderan osvrt na naš život danas.
Šta je tačno važno u toj potrebi da se obradi neka retro tema, biografija ili vremenski period koji je iza nas?
Zašto se vežemo za neku konkretnu umetničku tvorevinu ili događaj iz prošlih vremena?
Meni se čini da je tu potreba za identitetom i poznavanjem sebe samih. Da identifikacijom, prepričavanjem ili poistovećivanjem sa osobama i događajima koji su iza nas, proveravamo svoje vrednosti i kriterijume. Kriterijume uspeha, hrabrosti, podviga, pada. Mi zapravo nikad nismo u stanju da prihvatimo neuspeh kao uspeh i lični pad kao dobar primer, već tražimo dokaze koji su i danas moderni, putokaz kako treba da nam bude u ovom životu.
Takva je moć filma i književnosti i svakog dela koje se reprodukuje, ponovo daje publici na uvid i analizu, postavlja u nove koordinate i nove okolnosti.
Sa radošću i zebnjom gledam i preporučujem film „Babylon“ upravo da bismo se sledeći put zapitali - Da li je ovo bilo nekada ili se dešava baš danas?
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: MIA MEDAKOVIĆ
FOTOGRAFIJE: IZ PRIVATNE ARHIVE
BRANKA BEŠEVIĆ GAJIĆ JE NAGRAĐIVANI
FILMSKI I TELEVIZIJSKI REDITELJ, DRAMSKI
I AUDIOVIZUELNI UMETNIK, DOKTOR UMET-
NOSTI, KREATIVNI PRODUCENT I SCENARISTA. ZAVRŠILA JE DIPLOMSKE MASTER
STUDIJE NA BEOGRADSKOM FAKULTETU
DRAMSKIH UMETNOSTI, A DOKTORIRALA
JE NA INTERDISCIPLINARNIM STUDIJAMA
UNIVERZITETA UMETNOSTI U BEOGRADU.
DOKTORSKI UMETNIČKI RAD POSVETILA JE
FILMSKOJ REŽIJI U DIGITALNIM MEDIJIMA
I SNIMILA INTERAKTIVNI FILM “ODLUKA”
NA TEMU PARTNERSKOG NASILJA, KOJI JE
RAZVILA U DUGOMETRAŽNI IGRANI FILM.
ČLANICA JE EVROPSKE FILMSKE AKADEMIJE SA SEDIŠTEM U BERLINU . ČLANICA JE
UDRUŽENJA FILMSKIH UMETNIKA SRBIJE,
GDE JE KAO FILMSKI REDITELJ U STATUSU SAMOSTALNIH UMETNIKA, TAKOĐE JE
ČLAN UFUS AFE ZAŠTITE. ZA SVOJ RAD JE
DOBILA VIŠE MEĐUNARODNIH NAGRADA
ZA FILMSKU REŽIJU. PORED SVIH PROFESIONALNIH AKTIVNOSTI, USPEVA DA BUDE I REVNOSNA ČLANICA HORA SV. ANTE NA
ZVEZDARI.
Kada je počela da se rađa vaša ljubav prema režiji i filmskoj umetnosti?
Ljubav prema filmu je počela u mom detinjstvu. Preko puta kuće u kojoj sam odrasla bio je bioskop u sklopu Doma kulture. Tu sam provodila najviše vremena i nema projekcije na kojoj nisam bila. Još od najranijeg uzrasta bila sam impresionirana tim pokretnim slikama, ali i onim starim mehanizmom koji ih pokretao. Bila sam veoma uporno dete i ubedila sam svoje roditelje, posebno oca, da blagoslove moj put. Sa sedam godina otišla sam na dramsku sekciju, gde sam sazrevala, prelazila u više nivoe, zatim sam po preporuci mog prijatelja i kolege Nebojše Glogovca položila audiciju kod Milenka Zablaćanskog, u Omladinskom pozorištu Atelje mladih u mom rodnom Pančevu, divnoj Vojvodini, a potom po preporuci gospodina Zablaćanskog prešla sam u Beograd, u Omladinsko pozorište Dadov, nakon toga sam upisala akademiju i počela da ostvarujem svoje snove.
Profesionalno ste ostvareni, obrazovanje i talenat osvedočili ste kroz svoj briljantan
rad. Da li je ostala žal za nečim u vašem životu?
Žal je ostala jedino za mojim roditeljima koji dugo nisu fizički sa mnom, ali sigurna sam da će živeti u mom srcu dokle god je mene jer voljeni ne umiru, a s obzirom na to da sam vernik to prihvatam kao volju Božju i verujem da su moji roditelji na nekom boljem mestu gde ćemo se svi sresti jednog dana. To je jedino što mi fali, sve drugo što je iza mene treba tako da bude, nisam nostalgična, živim samo u sadašnjosti. Smatram da su svi ljudi koje sam srela u životu bili tu s razlogom, isto tako su pojedine osobe iščezle iz mog života s razlogom, dok su pravi ljudi i danas tu i to je dobro. Zahvalna sam na tome.
Kažu za vas da ste kosmopolita i da volite sve ljude dobre volje?
Drago mi je da se to prepoznalo i da me prati takav glas jer ljubav koju reflektujem prema svim drugim ljudima upravo dolazi od ljubavi koju osećam prema svom narodu, kulturi i tradiciji. Po mom skromnom mišljenju, da bi neko bio kosmopolita, treba prvo da voli svoje, jer jedino će tako znati da poštuje i voli sve druge. Mržnja ka drugima dolazi iz sopstvene frustracije, ali i lične percepcije, jer ko ne ume da ceni svoje, još manje će voleti tuđe. Ljubav prema svom narodu izražavaš upravo mirom i unapređivanjem opšteljudskih odnosa sa svim ljudima bez obzira na razlike koje nas čine. Time stvaramo lepu sliku o nama samima, ali i onima kojima po korenima pripadamo bez obzira da li smo manjina ili većina u nekoj zemlji. Čak i u onoj u kojoj smo rođeni možemo biti manjina po veri i naciji, ali uprkos svemu možemo biti svetlost i jednima i drugima. “Kosmopolitizam je ideja po kojoj humani i prosvećeni ljudi uspostavljaju odnose bez obzira na nacionalne, verske i državne granice i unapređuju opšteljudske od-
nose; zagovaranje zajedništva, sloge ljudi i naroda celoga sveta kao nadvladavanje nacionalnih, međunacionalnih i drugih podela.” Ka tome stremim i volim sve ljude dobre volje bez obzira na nacionalnu, versku, rasnu i seksualnu pripadnost. Kroz profesionalnu delatnost, iz ugla filmskog reditelja, težim da se kroz svoja dela zalažem za ljudska prava - da svaki pojedinac ima jednaka prava, bez obzira da li je većina ili manjina, jer mi smo iznad svega ljudi i naša prava treba da se jednako uvažavaju.
Koliko je zahvalno baviti se umetnošću u današnje vreme?
Umetnost je dar i privilegija koja nam je data još po rođenju. Ukoliko se tokom faze odrastanja taj osećaj zadrži u nama da to kasnije bude i naš profesionalni odabir, tada ujedno stičemo i odgovornost da je živimo i usavršavamo. Samim tim, prezahvalno je imati čast baviti se nečim uzvišenim kao što je umetnost. Mnogo je nas pozvano, ali malo je njih odabrano. Ko istraje na ovom putu i ne pristaje na kompromise ima tendenciju da doživi sopstveni preobražaj i stekne titulu umetnika. Film kao sedma umetnost je skup svih prethodnih umetnosti i zahteva timski rad, ali reditelj je odgovoran za kreativan sadržaj isto kao i dirigent u horu. Od reditelja zavisi da li ćemo svi zvučati kao jedan glas ili ćemo biti raspad, jer je na njemu ogromna odgovornost i od toga zavisi hoće li se delo prepoznati ili neće. Nije nužno da svaki film bude umetnost jer umetnost se ne pravi sa ciljem, već se ona dogodi ili ne dogodi. Težim ka art filmu i ako me pitate da li je zahvalno baviti se umetnošću s aspekta komercijalne isplativosti moj odgovor bi bio težim da se bavim umetnošću i slabo me inspirišu komercijalni trikovi koji jedino služe da prave profit producentima. Mene interesuje autorski film jer je moj poriv u stvaranju bez kompromisa i svakim svojim delom želim da odgovorim najpre sebi
na određenu problematiku koja me tišti. Moj put jeste teži, ali je postojan i trajan.
Snimate film o Bilji Krstić. O čemu film govori i šta je ono što će gledaoci moći da saznaju, vide?
Izvan vremena je film o neprekidnim nitima, projekat koji doseže do najtananijih osećanja ljudske duše. Bajka koja kroz fenomen izuzetne ličnosti istražuje fenomen duše, gde se snagom volje pomeraju granice, grade mostovi. Uprkos svim životnim nedaćama, život ipak ne poznaje granice i dobija još dublji smisao, gde dobijamo odgovore na pitanja koji su to presudni momenti koji nas čine još stabilnijim, darovitijim i uspešnijim. Šta je to što nas izdvaja i čini naše stvaralaštvo posebnim i uzvišenim. Film se realizuje u produkciji City Grupa, na čelu sa producentom Oliverom Paunovićem koji je prepoznao moj senzibilitet i poverio mi scenario i režiju na ovom delu.
Sa kim biste još voleli da sarađujete, a do sada niste imali priliku?
Ne bih da prejudiciram unapred, već bih to prepustila vremenu i okolnostima u datom trenutku, u kom bi se eventualno stvorile prilike za saradnju. Ne želim da govorim o ljudima koje još uvek nisam upoznala jer bi delovalo iluzorno. Uglavnom pristajem na projekte, ali i na saradnike u odnosu na naše senzibilitete. To je presudno u mom slučaju. Ne pristajem na kompromise.
Danas se snima mnogo serija i filmova u domaćoj produkciji. Da li biste izdvojili neki projekat i zbog čega?
U velikim sam obavezama sa svojim projektima, pa nažalost ne mogu da ispratim sve novo što se snima da bih mogla da izdvojim neki projekat koji je na mene ostavio baš tako snažan dojam. Imam veoma malo slobodnog vremena i to vreme koristim na druge aktivnosti kao što je pevanje horu naše župe Sv. Ante kod nas na Zvezdari, kao što su trenuci sa porodicom i prijateljima, planinarenje (rekreativno) i plivanje. Napraviću sada jednu digresiju, odnosno anegdotu. Tokom žiriranja na film festivalu u Mostaru, u pauzi sam pitala kolegu i prijatelja, hrvatskog reditelja Branka Schmidta, da odemo u bioskop na šta je on rekao: “Ko je još video mašinovođu da se nakon odrađenog posla vrati i u slobodno vreme gleda vozove, hajmo u kafanu.”
Kakve projekte spremate za naredni period?
S obzirom na to da sam trenutno sa jednim filmom u produkciji, to jest u fazi snimanja, sa drugim u montaži, a sa trećim na festivalima, fokusiraću se na sadašnji trenutak, dok bih o narednom periodu volela da govorim kad za to dođe vreme. Preporučujem se za novi intervju u nekom narednom broju.
WORDS: DENYS SAN JORGE RODRÍGUEZ
La exposición La Habana que me han dao, La Habana que te dejo de los artistas cubanos Sonia Almaguer y Denys San Jorge, homenajeó a la Habana en su último aniversario. Concibieron una serie de collages que se nutren de las habilidades y saberes de cada uno de ellos. Fotografía y artes plásticas se unen esta vez para crear otra Habana en catorce lienzos, devenidas piezas de un rompecabezas urbano que protagonizan algunos de los más emblemáticos edificios de la capital, cada uno de los cuales define su composición y su relación con el entorno.
De ahí que estos inmuebles se abran o cierren en sí mismos y sorprendan al espectador al enfocar o iluminar puntos focales que suelen pasar inadvertidos a la cotidianidad del caminante común o el visitante furtivo. La magia reside, justamente, en el tiempo que tarda el espectador en ubicarse o encontrar ante qué sitio está parado, reacomodar su mirada y descubrir los rasgos de lo común entre la nueva visualidad que se propone. Quizás sin proponérselo los artistas logran, brindan a los espectadores un recorrido diferente para conocer esta ciudad enigmática y tradicional, gracias a la magia del arte.
Sonia Almaguer Darna. Lic. en Historia del Arte (1993) en la Universidad de La Habana, graduada de la Escuela Fotografía Creativa de La Habana en el 2016. Miembro de la Unión de Escritores y Artistas de Cuba (UNEAC). Ha participado en varias exposiciones colectivas. Cuenta con dieciséis exposiciones personales varias de ellas en Cuba y otras en Inglaterra, Argentina y New York. Mantiene colaboración con varias publicaciones especializadas de formato digital e impreso.
Denys San Jorge Rodríguez. Artista de la plástica y escritor cubano graduado de la Academia San Alejandro de La Habana. Miembro de la Unión de Escritores y Artistas de Cuba (UNEAC). Ha participado en exposiciones personales y colectivas en México, España, Italia, Argelia, Egipto y Cuba. Su obra se encuentra en el Museo de Arte Cubano en Viena, Colección de Maximilian Reiss, Austria y en la Colección Centro de Prensa Internacional, Ministerio de Relaciones Exteriores de La Habana.
PHOTO: ADRIAN DE GROOT
In the last RYL April issue Mia started her introduction by quoting spiritual master Eckhardt Tolle, reminding us that there is only the eternal now. In my reaction to her in an email, she responded by asking me to write on the above topic.
Meister Eckhardt is certainly not alone in asserting that there is no past or future. From that perspective, just to mention one thing, how can we possibly age?
Like most of you, I never think about my age. “You are as old as you feel” is the popular saying. Thus, I am forever “young” and fresh. In that sense I can say that I have memories of this unendingly young so-called future already, because all projected memories I can create are happening right now, in the present moment. For example, I may daydream about some place to visit, something to buy, some food to eat, an event to attend, certain or new friends to meet, a book to read, etc. Being a renaissance man with many interests, my list of “future doings” naturally has always been quite endless, and all of them and the accompanying imagined memories of them are happening “right now”. It can get quite crowded in my head! Thus, I really can’t have a future without the now. To me, they are codependent, or even better yet: they are One. I have plenty of memories of the future indeed. This article could easily be a book, but I am asked to keep it short here. Beyond my personal daydreams, I share with all of you of course nobler thoughts about world peace and an end to all things mean and undesirable. And we all like to even dream about eternal life and bliss. We want to actually know and have assurance about all of them right now.
I think that all these “memories of the future” are actually already planted in our souls; otherwise why think them in the first place? Kahlil Gibran so wonderfully expressed this in his book The Prophet: “No man can reveal to you aught but that which already lies half-asleep in the dawning of your inner knowledge.” All I have to do is to follow my inner directive and wake up from being half-asleep; bringing my memories of the future into the present moment. Mia often posts pictures of herself on social media with her arms outstretched, fully celebrating the present moment. She is exactly right and demonstrates how to bring the future she wishes for into her present moment. Nevertheless, what I think, how I think, and how I filter my thoughts, what I hold as dear and what I long for, is my future, determines my future and can already alter the here and now experiences. Wayne Dyer (one among many authors on this topic) published Change Your Thoughts, Change Your Life; encouraging us to control our destiny and our present experiences by first changing how we think now, and then acting upon it. Conscious, willful and determined memories of the future! How do I do this myself? I reprogram myself, getting rid of so many erroneous beliefs, fake news, and burdensome thoughts given to us by an increasingly culturally, spiritually and artistically impoverished, negative and complaining world. These burdens may have even come from early childhood, from my parents, siblings, classmates and peers, my culture, from TV and from an overly sensationalist news media, etc., etc. So, to make my future as pleasant as it can be, I watch only the news I need to know, or a few uplifting or funny movies without violence
or horror. What does it benefit me to get involved in the negative dramas of so many people, or vice versa? A spark of someone’s negativity can ruin my whole day, and thus my future memories. Even though I had a few truly euphoric moments in my life that truly raised my consciousness to higher vibrations, ordinarily I have to work at it by living consciously with unconditional love for self and others, with forgiveness, tolerance, respect, curiosity, a child-like heart, enthusiasm, kindness, etc.; in brief: by just applying the Golden Rule; by being grateful all the time. It’s my personal testimony that when gratitude is applied especially to serious difficulties encountered in life that it quickly enough melts away all these negativities, resentments and hurts and brings you back into a much happier present moment.
So, I join Mia by stretching out my arms like a tree and realize my memories of the future, in the here and now! Past, present and future: you are realized all at once and have become One! This is the reason all my photos in this article are of trees: they express and symbolize this vitality pointed in all directions so beautifully! Life itself is mind boggling, beautiful, mysterious, glorious, eternal, and can truly be blissful if we live it with our arms outstretched, with gratitude, with unconditional love for everyone and everything in creation! This joint raising of our consciousness I believe will benefit the whole world, in the present moment, right now! Memories of the future…
FLOW wear je rođen u Beogradu 2022. godine iz ljubavi prema modi i kvalitetnoj odeći.
Ključni pristup FLOWWEAR dizajna je estetika definisana na principu da je manje više.
Sofisticirana i pročišćena silueta, poigravanje sa formama i minimalistička paleta boja je osnova FLOWWEAR kolekcije.
Fokusirajući se na premijum materijale i istančane detalje, FLOWWEAR odeća pruža osećaj luksuza i bezvremenosti.
O BODIJU
Na početku priče o bodiju, moramo da se vratimo u sredinu XIX veka i pomenemo Francuza po imenu Jules Leotard, koji je za potrebe svog performansa na trapezu izmislio odevni predmet od rastegljivog materijala u kome se telo nesputano kreće, a pritom deluje impozantno. Oduševljeni njegovim izumom, gimnastičari i drugi sportisti su ga oberučke prihvatili i od tada je postao njihova nezaobilazna odeća.
Na velika vrata u svet mode uvela ga je Donna Karan kada ga je svrstala u neizbežnih sedam easy pieces, koje su činili kao prvo bodi, zatim pantalone, haljina, sako, suknja, hulahopke i aksesoari, za koje je ona smatrala da bi svaka žena trebalo da ih ima u svom garderoberu. Svoju reviju 1985. godine je započela izlaskom manekenki koje su na sebi imale crni bodi i najlonke i na bini su posle dodavale druge odevne predmete i pravile kombinacije. Od tada do danas, bodi je postao izuzetno popularan i neizostavan deo modnih kolekcija gotovo svih velikih brendova.
Posle završenog Arhitektonskog fakulteta u Beogradu, u želji da se usavršavam u oblasti dizajna, odlazim u Firencu i tu u kolevci mode počinje moja opsesija modnim kolekcijama i odlučujem da sledim svoje srce. Kada sam usavršila italijanski jezik, rešila sam da napravim presudni zaokret i sa projektovanja zgrada se preusmeravam na modni dizajn koji postaje moja velika ljubav. Upisujem master studije na POLIMODI u Firenci, nakon kojih se vraćam u Srbiju i tu počinje moja karijera u modnoj industriji. Kolekcije za žene, muškarce, decu i bebe, više od 20 godina su bile moj svakodnevni posao, a postepeno se javljala i želja da osnujem svoj brend.
Tako je nastao FLOWWEAR. Ime se rodilo od reči cvet – FLOWER (koje je deo mog prezimena Cvetićanin) sa dodatkom jednog A i W postalo je FLOWWEAR – a ja sam prateći svoj unutrašnji FLOW napravila WEAR u kome je prvi odevni predmet bio upravo gorepomenuti neizbežan bodi.
Želja mi je bila da napravim visokokvalitetni bodi koji slavi slobodu i lepotu ženskog tela u minimalističkoj estetici poigravajući se formom (kao arhitekta u duši). Kolekcija The Citylife Bodysuit Collection se sastoji od pet modela bodija od kojih je svaki inspirisan jednim od velikih gradova čije ime nosi i to u day i night out varijanti, tj. beloj ili svetlobež za dan i crnoj za noć. Zamišljajući puls svakog od ovih gradova, forme su se stvarale same od sebe i tako su nastali zavodljivi bodi Pariz, intrigantni Milano, avangardni London, inovativni New York i opušteni Los Angeles.
Za modeliranje je bilo neophodno da besprekorno prati liniju tela, pružajući slobodu pokreta onom ko ga nosi. To je vrlo zahtevan artikal koji nije lako proizvesti jer traži rad na specijalizovanim mašinama. Počevši od odabira materijala koji mora biti prirodan, ali mekan i lagan i da savršeno leži na koži tako da ona može da diše, pa do šavova koji su manji i konca koji je mekši od uobičajenog. Sve je bilo veliki izazov za koji je bilo potrebno veliko iskustvo.
Pakovanju sam posvetila posebnu pažnju. Svaki bodi kao vrlo intiman odevni predmet spakovan je u brendiranu kutiju, uvijen u papir sa nalepnicom i time je postao idealan poklon za nekog vama veoma posebnog, ko vam je blizak srcu. On je perfektan za svaki dan, idealan za kombinovanje i slojevito oblačenje tokom cele godine u šetnji, na poslovnim sastancima ispod sakoa, zimi ispod toplog kardigana, u proleće i jesen sa farmerkama i suknjama, tokom letnjih večeri sa šortsem pored mora ili reke. Vrlo lagan za mix&match i pogodan ceo dan, kako za zabavu, tako i za posao i odmor. I ne zaboravite da ga ponesete na putovanje, naročito u neki od gradova čije ime nosi ;)
FLOWWEAR kolekcija bodija dostupna je na našem sajtu www.flowwear.rs, Instagramu flowwear_official, Facebook profilu flowwear, u online shopping centru www.imade.shop, kao i u radnji Cream of Scandinavia u Gospodar Jovanovoj 35 u Beogradu.
Prepustite se, u sigurnim ste modnim rukama!
#gowiththeflowwear
PHOTO: UNSPLASH.COM
PIŠE: TATJANA JOKSIMOVIĆ
April u Beogradu... Ponovo… Svaki put drugačije, a nikad se ne prikaže onako kako bismo očekivali, želeli, hteli, nadali se... Koliko aprila u Beogradu do te budućnosti koje bismo se rado sećali? Koliko nesvesti, svesti, polusvesti, besvesti, podsvesti još?
April u Beogradu sam 2003. zamenila aprilom u Novom Sadu, u njemu se zadržala do novembra, da ga zapamtim po najlepšem i izbegnem vetar u kosi koji zna duvati tim Panonskim morem, pa uživam u ljubljanskoj magli od novembra dalje... zanimljiv odabir klimatskih uslova.
Otišla sam na kratko dok se ne promeni, mora se promeniti, ne može tako doveka. U ljubljanskoj magli, čekajući tu bolju budućnost u kojoj ću moći graditi, živeti, biti...
Koliko je nas takvih koji smo otišli privremeno i ostali više decenija negde drugde, izmešteni, odbegli, s jednim okom uvek okrenuti ka Beogradu u nadi da će se nešto novo, drugačije i bolje čuti i u tom telu razapetom između ovde i tamo ostali privremeni i ovde i tamo... ni naši ni tuđi ni svoji. Svoj na svome? Šta to zaista znači ako nam je svima planeta Zemlja dom?
Koju budućnost stvaramo tako izmešteni, namešteni, isključeni i ovde i tamo?
„Kao da smo uz tu priču izmišljeni...” - Requiem, Đorđe Balašević
Skupilo se društvo staro tog februara 2021. u Ljubljani da svira, peva i plače zajedno uz stihove budućnosti koje se samo možemo sećati i za njom plakati, onako uglas u ime svih nas. Hrane je bilo ko u priči, vino se polivalo jer se od suza videlo nije, deca su trčala po stanu uobičajeno, pevala i čudila se našim suzama, a mi kao naši roditelji kad je Tito otišao, zarozani, razočarani, iznevereni i uz tu priču izmišljeni.
Najbolji način da predvidiš svoju budućnost je da je kreiraš, kaže dr Joe Dispenza.
I kako kreiramo? Ako to sve mi kreiramo, da li možemo birati drugačije?
Puno verzija svoje budućnosti se sećam i znam kako sam ih kreirala ušuškana u krevet pred spavanje. Sloveniju sam kreirala iz ljubavi prema tetki iz Maribora i simpatijama prema njenim malim plavokosim razigranim sinovima. Upravo takav razigrani plavokosi sin je ušetao i u moj život. Još
se sećam njegove izjave iz vrtića da je Slovenac sa srpskim koreninama i pitala sam se kad sam ja to postala koren. Sećam se kako je sa pet godina napustio košarkašku utakmicu u Ljubljani jer je Srbija „razbila” Sloveniju veoma brzo i plakao ceo put do kuće zajedno sa svojim drugom, preslatkim posvojenim tamnoputim dečakom, te njihove dečje ranjivosti i nesvesti da su mogli izabrati da navijaju i za drugu ekipu. Sa 10 je ponosno nosio dres Partizana po Zagrebu u nadi da će negde sresti Luku Modrića, jer za njega postoje samo dobri igrači i timovi, druge etikete ne.
Kreirala sam i profesiju farmaceuta u onim noćima patnje za preminulom sestrom koja je rođena istog dana u istoj sobi kao ja i krivice što sam ja ostala živa a ona nije, znajući da lekar ne mogu biti, to je preteško, bolnice mi ništa dobro nisu donele, pa čak ih i danas zaobilazim u širokom luku.
Sećam se budućnosti superžene-zmaja koja je uspešna baš u svemu, sve do pregorevanja i ponovnog traženja sebe koju sam negde usput izgubila.
Sećam se kako sam se videla u budućnosti sa viklerima i antidepresivima kako razvozim decu po San Francisku i samo sam još jedna od visokoobrazovanih razočaranih domaćica. Srećom, pa ponekad budućnost predvidimo i izaberemo drugačiju.
Istina je, sve kreiramo. Kakvu onda budućnost možemo izabrati i stvarati zaista? Onakvu kakve bismo se rado sećali.
Da li je naš život poput Hazarskog rečnika Milorada Pavića, u kome nam pomažu Znakovi pored puta Ive Andrića i svetlost Nikole Tesle?
I u tom životu pitanja koja nas vode do izbora i svaki izbor do novih mogućnosti i samo pratiti i stvarati u zanosu poput slike koja je htela da se stvori i samo je tražila put do svoje aktueli-
zacije kada je ugleda svetlost dana. I kada se to naš život aktuelizuje? I ta budućnost željena, koje bismo se rado sećali.
Sećam se da se ne sećam. Sećam se da mi ništa više nije važno. Da mi se odjednom nigde ne žuri. Niko me ne juri i ne traži. Tu sam. Kraj. Ili samo još jedan početak. Šta je to što bi o meni rekli ili napisali kada me više ne bi bilo? To je to sećanje, to što ostaje iza nas, to je sećanje na budućnost koje smo hteli biti deo. I onda ni smrt nije bitna, dok budućnosti ima i našeg doprinosa u njoj.
Victor Truviano kaže - budni smo kad spavamo, kad se probudimo, sa prvom mišlju više nismo budni. Budni ili svesni, u sadašnjosti ili snovima, šta je zaista naša istina, naša dimenzija? Ako su snovi stvarni, zašto ih ne sanjamo? Kada smo prestali? I da li je vreme da počnemo sanjati ponovo?
Ja zato sanjam zlatnu budućnost, stvaram i kuvam zlatnu džezvu energije na Balkanu, sa mirisom ruže, zato što mogu, hoću i biram i znam da je sve moguće. Za tebe. Za mene. Za nas. Za budućnost koju bismo voleli. I taj moj plavi čuperak kaže - ne znam šta ću biti u životu, ali sigurno neću raditi nešto što nema nikakvog smisla, a puno toga danas nema smisla, zar ne? I razrogačenih očiju mi daje do znanja da mu baš nije jasno ni da li to moje što radim ima smisla. S osmehom prihvatam njegovu nevericu i grlim i znam da tu budućnost baš za decu stvaram, da im se oči zacakle od sjaja i čarolije života, a ne straha i neverice u bolje sutra.
„Možete reći da sam sanjar, ali ja znam da nisam jedini.” - John Lennon
Šta za tebe ima smisao? Probudi se i počni sanjati budućnost koje ćeš se rado sećati. Šta ako je ta budućnost sada? Izbor je tvoj. Čuperak plavi, riđi, smeđi ili garavi to zaslužuje.
PIŠE: DAJANA ŠVRAKA MILUTINOVIĆ, MAGISTAR FARMACIJE I MASTER ISHRANE I SUPLEMENTACIJE
Da li se nekad pitate imate li neku veću ulogu na ovoj planeti? Da neka viša sila, Bog ili u šta god da verujete ima neki veći plan za vas nego što vi možda sad možete uopšte da zamislite.
Imam osećaj da sam i sama kroz dobar deo života šetala kao neko ko ne vidi tu svoju budućnost i nikad nisam zagrizla za nešto. Zbog toga sam se često osećala da nisam dovoljno dobra, da nemam svrhu, da traćim vazduh, vreme i sve što je moglo biti poklon nekom boljem od mene. O, Bože, zvuči užasno koliko možemo biti strogi prema sebi i sad dok ovo čitam.
Ali šta se onda desilo? Sećam se tog trigera kad shvatam da imam važnu ulogu na ovoj planeti i da je to moj poziv! Ja sam neko ko će pratiti druge i pomoći im da imaju najlepšu budućnost, da zajedno sa ljudima stvaramo novu budućnost, nove ŽIVOTE!
Da ste me pre pet godina pitali gde se vidim za 10 godina, rekla bih kao nekog menadžera
farmaceutske korporacije - marketing koji mi je uvek bio zanimljiv, a ja kreativni farmaceut. Da li ste pročitali ovo MENADŽER?! Bože dragi, kakav ego trip! Danas znam da je moja budućnost da pomažem drugima. Da stvaramo nove živote, da im budem podrška na tom putu kao neko ko je završio master ishrane i suplementacije na temu ishrane i suplementacije kod infertiliteta, ali i kao čovek, prijatelj, da u tom teškom trenutku imaju moju podršku u svakom smislu ljudskosti.
Zar postoji veća nagrada od novog života i da znaš da si ti imao bar mali promil svog učešća u tome?
Moja budućnost je da učim i radim na sebi, ali da bih služila drugima i da bismo stvorili najlepši proizvod ljubavi. Jedini cilj koji sada imam za svoju budućnost je da puno beba dođe na ovu planetu i da što više ljudi shvati značaj ishrane i suplementacije na ovom putu, da probudim svest o važnosti toga u celom svetu, da
bi smanjili stres, suze, neprespavane noći i očaj žena koje su se osećale manje vrednim jer nisu mogli da donesu taj proizvod ljubavi, većini svrhu života, nastavak svog života i budućnost.
A vi koji čitate, ako imate drugaricu, sestru, dragu osobu koja ima ovaj problem, budite kanal, budite ruka poveznice koja ih je spojila do ovog teksta i ako on pomogne makar jednoj ženi, mi smo uspele, sve zajedno.
Za sve vas koje vodite ovu borbu dajem nekoliko saveta i smernica na ovom putu.
Ishranu prilagodite uzroku problema.
Povećajte unos proteina više nego inače i to - zdravo meso, morska riba, piletina, ćuretina, dok junetinu ograničite na jednom nedeljno.
Masti, te čarobne masti koje su nam važne za naše hormone - ne plašite ih se. U šejkove sa voćem stavite kašiku kokosovog ulja. Za salatu i dinstanje koristite maslinovo ulje.
Ugljene hidrate smanjite što više, ali ih nikako ne izbacujte. Uz doručak uvek jedite neki zdrav hleb u kombinaciji sa jajima, piletinom ili neka vaš izbor bude kaša.
Jedite što više svežeg voća i povrća jer su nam potrebni i vitamini i minerali, a oni su uglavnom u neobrađenom voću i povrću.
Hidrirajte se, pijte dosta vode i malo kafe.
Kad vam treba stručna pomoć i podrška, javite se, odgovaram na vaša pitanja na Instagramu @dashinasuperhrana
Sećam se da moja budućnost nije izgledala ovako, ali zajedno ćemo da stvaramo još lepšu i vredniju za sve nas.
„Budućnost pripada onima koji veruju u lepotu svojih snova“ Eleanor Roosevelt
PHOTO: UNSPLASH.COM
Te noći dok sam te čekala iz budućnosti, obećao si da ćeš doći. Dolazak nije sporan, ali je sporna ta noć.
Tih dana budućnost je izgledala tako svečana i mila. Sećam se kada si govorio koliko je samo lep milky way i koliko sve ima smisla dok sunce obasjava ovu planetu. Voleo si misao o budućnosti više nego sve što se tog momenta dešavalo oko tebe. Čujem kako tvoje reči odzvanjaju vasionom i kako prah pada na naše umove i po poljanama, šumama, jezerima i okeanima sveta. Toliko sam srećna zbog te naše budućnosti i tvog dolaska iz nje. Sećanje na budućnost je lepa. Znao si da sanjaš, znao si da stvaraš, znao si da se predaš ljudima i okolnostima. Samo nisi mogao da se otrgneš od vizije buduće.
Tvoj dolazak nije sporan, sporna je noć kada ćeš doći.
PIŠE: MARGITA JAKŠIĆ
