VINA DŽEKSON
Osamdeset dana Vezivanje
1. Ostrige za večeru
Poljubio me je nasred stanice Grand central. Bio je to ljubavnički poljubac - kratak, nežan i pun ljubavi i svežih uspomena na dan proveden u blaženom poricanju. Ujedno je bio i podsetnik na to da nam je ovo poslednja zajednička noć u Njujorku. Još nismo razgovarali ni o budućnosti, ni o prošlosti. Nismo se usudili. Ponašali smo se kao da su tih nekoliko dana prozor između dva preteća perioda koje je najbolje zaboraviti dok nas neumitni tok vremena ne primora da se suočimo s njima. Sledeća dvadeset četiri sata bićemo ljubavnici, običan par poput svakog drugog. Još jedna noć i još jedan dan u Njujorku. Budućnost može da sačeka. Činilo nam se prikladnim da nekoliko poslednjih zajedničkih trenutaka provedemo na stanici Grand central, jednom od mojih omiljenih mesta u gradu. To je tačka u kojoj se sreću prošlost i budućnost i gde se mešaju sve njujorške suprotnosti. Tu su bogati i siromašni, propalice, devojke i momci s Valstrita, turisti i Njujorčani koji putuju s posla i na posao. Svi idu svojim putem i žive različite živote. Spaja ih samo nekoliko trenutaka provedenih u gužvi na istom prostoru, dok jure da uhvate voz. Bili smo u glavnom holu, pored čuvenog četvorostranog sata. Pošto smo se poljubili, pogledala sam oko sebe, kao što uvek činim na tom mestu. Volim da posmatram mermerne stubove i zasvođene lukove koji pridržavaju sredozemno nebo s prikazom zodijaka. Drevni kartografi su verovali da anđeli ili vanzemaljski oblici života tako vide zemlju dok je gledaju odozgo. Stanično zdanje podsećalo me je na crkvu, ali pošto sam uvek imala neodređen odnos prema religiji, više poštovanja sam gajila prema železnici, tom dokazu stalne ljudske želje da se nekud ide. Kris, moj najbolji prijatelj iz Londona, uvek je govorio da se jedan grad može upoznati tek pošto iskusiš njegov javni prevoz. To posebno važi za Njujork. Stanica Grand central sažima sve ono što volim na Menhetnu. Puna je obećanja i uzavrela od energije ljudi koji njome jure. Predstavlja pravi kovitlac tela u pokretu. Bogatstvo i raskoš zlatnih lustera koji vise s tavanice svakom prolazniku bez prebijene pare u džepu poručuju da ih negde čeka prilika. U Njujorku se dešavaju dobre stvari. To je bila poruka stanice Grand central. Ako se dovoljno trudite, ako se borite za ostvarenje svog sna, onda će vam se jednog dana osmehnuti sreća i ovaj grad će vam pružiti priliku. Dominik me je uhvatio za ruku i kroz gužvu me poveo do stepeništa koje vodi do galerije šapata na donjem nivou. Nisam bila ni u Galeriji šapata u Katedrali Svetog Pavla u Londonu. I katedrala i galerija su bile na mom spisku mesta koja treba posetiti, ali mi se ta želja još nije ostvarila. Odveo me je u ugao naspram jednog od stubova koji se spaja s niskim lukovima. Onda je otrčao na drugu stranu. - Samer - rekao je. Njegov mekani glas prolazio je između stubova i kristalno jasno dopirao do mene. Imala sam osećaj da mi se obraća zid. Znala sam da je posredi arhitektonski fenomen. Zvučni talasti preko kupolaste tavanice putuju od jednog stuba do onog naspram njega. Bilo je to samo malo akustične magije, no ipak je delovalo jezivo. Dominik mi je bio okrenut leđima, stajao je na tri metra od mene, a kao da mi je šaptao na uvo.
- Da - promrmljala sam u zid. - Kasnije ću ponovo voditi ljubav s tobom. Nasmejala sam se i okrenula se da ga pogledam. Obešenjački mi se nacerio s druge strane. Prišao mi je, uzeo me za ruku i ponovo me zagrlio. Njegove grudi su bile prijatno čvrste. Bio je skoro trideset centimetara viši od mene, pa sam mogla da mu oslonim glavu na rame iako sam nosila cipele s visokim potpeticama. Dominik nije krupan. Ne vežba u teretani. U svakom slučaju, nije mi to nikad pominjao. Ipak je bio vitak i sportske građe, a kretao se s gipkošću osobe koja je zadovoljna u svom telu. Danje bio vreo. Njujorško leto se bližilo kraju. Sunce je preko dana tako peklo da se na asfaltu moglo ispžiti jaje. Još je bilo sparno. Iako smo se oboje istuširali pre izlaska iz Dominikovog hotela, osetila sam vrelinu njegove kože kroz košulju. U njegovom zagrljaju sam se osećala kao u toplom oblaku. - Ali pre toga - šapnuo mi je na uvo - hajdemo da jedemo. Stajali smo ispred „Ojster bara“. Ne sećam se da sam Dominiku rekla koliko volim sirovu ribu. Bila je to još jedna od mojih posebnih sklonosti koju je uspeo da nasluti. Razmišljala sam da li da mu kažem da mi se ostrige gade, samo da bih istakla da nije uvek u pravu. Međutim, želela sam da ručam u „Ojster baru“ otkako sam došla u Njujork i nisam htela da propustim ovu priliku. Osim toga, sumnjičava sam prema svakom ko ne voli ostrige, a možda je on takav. Nisam htela da mu kažem laž koja bi mogla da mi se osveti. To mesto je veoma popularno i iznenadila sam se što je Dominik uspeo da nam rezerviše mesto. Mada, poznajući ga, pretpostavila sam kako je verovatno rezervisao unapred, a da me nije ni obavestio o tome. Ipak smo morali da čekamo dvadeset minuta da dobijemo sto, ali nam je konobar odmah doneo jelovnike i sačekao da naručimo piće. - Šampanjac? - upitao je Dominik naručujući sebi pepsi. - Meni ćete doneti flašu asahija, molim vas - rekla sam konobaru. Opazila sam naznaku smeška na Dominikovim usnama pošto sam ignorisala njegov predlog. - Imaju zaista bogat jelovnik - rekao je Dominik. - Šta kažeš na to da za početak naručimo ostrige? - Pokušavaš da me napuniš afrodizijacima? - Samer, ako postoji neka žena kojoj nisu potrebni afrodizijaci, onda si to ti. - Shvatiću to kao kompliment. - Dobro. Jer to i jeste bio kompliment. Voliš li neku posebnu vrstu ostriga? Konobar nam je doneo piće. Odbila sam čašu koju mi je ponudio. Pivo se pije iz flaše. Otpila sam nekoliko gutljaja i bacila pogled na jelovnik. Ovde su imali čak i ostrige s Novog Zelanda, i to iz zaliva Hauraki, koji se nalazi u blizini mog rodnog mesta. Osetila sam talas čežnje za domom. To je kletva svakog umornog putnika. Koliko god da mi se svidi bilo koji grad u kojem sam boravila, povremeno su me mučile uspomene na Novi Zeland. Morska hrana je jedna od stvari koje me podsećaju na zavičaj, na tople dane i sveže večeri provedene na moru. Tada sam ukopavala pete u vlažan, mek pesak i sakupljala tuatuu i pipi, ostrige koje žive u plićacima duž peščanih obala. Ponekad bih se setila večeri koje sam petkom provodila u lokalnoj prodavnici ribe i krompirića, gde sam naručivala pola tuceta ostriga prženih u dubokom ulju. Služili su ih u papirnoj kesi, dobro posoljene i uz veliku krišku limuna. Naručila sam pola tuceta domaćih ostriga, bilo kojih po preporuci konobara, a Dominik je naručio isto. Bez obzira na nostalgiju, nisam potegla čak do Njujorka da bih jela morsku hranu iz zaliva Hauraki. Konobar je otišao u kuhinju, a Dominik je ispružio ruku preko stola i spustio šaku na moju. Njegov dodir je bio hladniji nego što sam očekivala, ako se uzme u obzir toplota njegovog tela, i
nevoljno sam zadrhtala od iznenađenja. Shvatila sam da je tom rukom držao čašu i da mu je šaka zato hladna, iako je uvek naručivao pepsi s manje leda. - Nedostaje li ti Novi Zeland? - Da. Ne sve vreme, samo kad me nešto podseti na dom, neka reč, miris ili prizor. Ne čeznem previše za porodicom i prijateljima jer s njima razgovaram telefonom i razmenjujemo elektronsku poštu. Više mi nedostaje sama zemlja i okean. Bilo mi je teško da živim u Londonu jer je tako ravan. Ne kao delovi Australije u kojima sam živela, ali ipak je ravan. Na Novom Zelandu ima mnogo brda. - Tvoje lice može da se čita kao knjiga. Otkrivaš mnogo više nego što misliš. Ne ispoljava se sve samo kroz tvoju muziku. Bio je razočaran što sam ostavila violinu u svojoj sobi pre nego što sam se vratila u njegov hotel, udaljen samo nekoliko ulica od mog stana. Obećala sam mu da ću je doneti i da ću mu svirati pre nego što ode. Rezervisao je noćni let. U četiri po podne taksijem će otići na aerodrom. Vratiće se u London, svojim obavezama na fakultetu i svojoj kući prepunoj knjiga u blizini Hampsted Hita. Nepredviđena nedelja mog odmora bližila se kraju. U ponedeljak ću s orkestrom ponovo vežbati za nov nastup. Nismo razgovarali o onome što će uslediti. Pre mog odlaska u Njujork, dok sam još bila u Londonu, postigli smo neku vrstu dogovora da ćemo biti u vezi koja nije jasno definisana. Kazao mi je da slobodno mogu da istražujem. Zahtevao je jedino da mu posle toga prepričavam svoje doživljaje. Tu želju sam mu sa zadovoljstvom ispunjavala. Uzbuđivalo me je da mu pričam šta sam radila. Dešavalo mi se da neke stvari činim, a druge izbegavam, samo radi užitka koji će mi doneti naredno ispovedanje. Taj detalj nisam pominjala Dominiku. Bio mi je kao ispovednik kog nikad nisam imala. Moje avanture su ga zabavljale ili uzbuđivale sve do one noći kad me je video s Džasperom i kad je sve pošlo naopako. Nisam mu pomenula ni Viktora, muškarca s kojim sam se spetljala u Njujorku. Još nisam bila sigurna kako to da mu saopštim. Igre koje je Viktor igrao bile su mnogo izopačenije nego što bi se Dominiku svidelo. Viktor me je čak bio prodao. Dao me je svojim poznanicima da me koriste po želji. Na sve sam pristala i uglavnom sam uživala. Da li da to kažem Dominiku? Nisam bila sigurna. Prošlo je samo četrdeset osam sati otkako sam napustila zabavu na kojoj je Viktor hteo trajno da me žigoše kao robinju. Hteo je da postanem njegova svojina, a ja sam to odbila. Pomisao o trajnom žigu bila je previše za mene. Već sam imala utisak da se to desilo veoma davno. Dominikova blizina je, bar nakratko, potisnula neprijatnosti koje mi je pričinio Viktor. Osim toga, bila sam sigurna da se Dominik i Viktor poznaju iz Londona, a to je celu situaciju činilo posebno neugodnom. - Kako je u Londonu? - upitala sam promenivši temu. Predjelo je stiglo brzo, iako sam pročitala restoransku kritiku u kojoj se tvrdilo da je ovde usluga spora. Tuce ostriga bilo je lepezasto raspoređeno, poput dragulja na velikom belom pladnju. Na sredini je bio limun, presečen napola. Obe polovine bile su pokrivene belim muslinom, čvrsto vezanim odozgo, kako semenke ne bi ispale, kao da bi jedna jedina odbegla semenka mogla potpuno da upropasti celo jelo. Dominik je slegnuo ramenima. - Nisi mnogo propustila. Držao sam predavanja i radio na nekim papirima u slobodno vreme. Mnogo sam pisao. - Uhvatio je moj pogled i na trenutak zastao. Onda je nastavio: - Nedostajala si mi. Desilo se nešto o čemu bi trebalo da porazgovaramo, ali naravno, o tome ćemo kad dođe vreme. Zasad samo uživajmo u ovoj večeri. Jedi ostrige. Dominik je jednom rukom prineo ostrigu usnama. Drugom je, pomoću fine srebrne viljuške, izvukao meso iz školjke. Bilo je nečeg divljeg u načinu na koji je cedio sok iz limuna. Radio je to tako silovito da se pre moglo reći da drobi voćku nego da je cedi. Onda je, skoro kao u nekom dobro uvežbanom ritualu, s dva energična pokreta posuo crni biber po hrani. Pažljivo je nabo zalogaj na viljušku, pazeći da ni kap soka ne zaluta s putanje koja je vodila ka njegovom jeziku.
Ja nisam marila za viljušku i samo sam isisala ostrigu pravo iz ljušture. Uživala sam u njenoj ljigavosti i ukusu vlažnog mesa neiskvarenog dodirom pribora za jelo, dok mi je slani sok kvasio usne. Podigla sam pogled i videla da me Dominik posmatra. - Jedeš kao neko divlje stvorenje. - To nije jedino što radim kao divlje stvorenje - odgovorila sam s nagoveštajem prepredenog smeška. - Ne mogu da poreknem. I to je jedna od stvari koje mi se dopadaju kod tebe. Prepuštaš se svojim apetitima kakvi god da su. - Na Novom Zelandu bi ovo smatrali prefinjenim načinom konzumiranja ostriga. Tamo sam viđala ljude kako odgrizaju jezik školjkama pipi, koje žive u plićaku. Kad ih izvadiš iz vode, školjke isplaze jezik, a najveći ljubitelji im onda odgrizu jezik i jedu ih onako žive. Dominik se nasmešio. - Jesi li i ti jedna od onih koji jedu živa morska stvorenja? - Ne, nikad nisam imala srca za to. Smatram to okrutnim. - Ali kladim se da si se divila onima koji su u stanju da to učine. - Da. Tako je. Pretpostavljam da je to stoga što volim da se inatim i što sam buntovna, no kako god bilo, što žešće podele neka hrana izaziva, to je veća verovatnoća da ću ja biti među onima koji je vole. Ili ću bar poštovati one koji je jedu. - Jesi za šetnju? - upitao me je Dominik, zahvaljujući osoblju dok smo izlazili. Oni su mu uzvratili srdačnim pozdravom. Dominik je davao velikodušne napojnice. Negde sam pročitala da uvek treba obratiti pažnju na to kako se muškarac odnosi prema životinjama, prema svojoj majci i prema konobarima. Na osnovu upravo viđenog, upisala sam Dominiku jedan plus na tom polju. Pogledala sam u svoje cipele. Bile su crne, s visokom tankom potpeticom. Uza se sam imala svoju najglamurozniju i najmanju tašnu, u kojoj nije bilo mesta za rezervni par cipela s ravnim đonom. - Možemo i taksijem ako te bole noge - nastavio je Dominik. - Da, ove cipele nisu za šetnju. Mislila sam da će krenuti prema ulici da pozove taksi, ali on me je zrgabio za ruku i povukao me u stranu. Pribio me je uza zid ispred restorana, pored stepenica koje vode ka Istočnoj 43. ulici. Prešao mi je rukama preko tela i zaustavio šake na mojoj zadnjici. Osetila sam njegovu budžu uz svoje bedro. Učinilo mi se da mu se diže, ali nisam bila sigurna, pa sam pružila ruku da opipam. Lupio me je po prstima. Proklet bio. Izluđivala me je njegova navika da me načisto raspali i onda me ostavi. Sto pre stignemo kući, to bolje. - Ubrzo ću te izuti - rekao je spuštajući me na zemlju. Nije se trudio da bude tih. Ispred bara je bio dug red. Jedna sredovečna žena u bež pantalonama, cipelama od veštačke zmijske kože i, uprkos vrućini, džemperu, prezrivo je frknula na nas. Dominik me je uhvatio podruku i krenuli smo uz Četrdeset drugu ulicu prema Park aveniji. Probijali smo se kroz gužvu tipičnu za subotnje veče. Ulice su bile pune ljudi koji su krenuli na zabave, turista, igračica i gledalaca. Svi su bili doterani i tragali su za malo akcije i provoda. Za većinu je tek počeo najzabavniji deo vikenda. Njihova snaga se gotovo pretvarala u ludilo, pothranjivana blistavim svetlima reklamnih panoa i tutnjanjem saobraćaja. Kula na Tajms skveru dizala se u noćno nebo iznad nas kao kitnjasti srednji prst uperen u lice pristojnih delova grada. - I dalje želiš da gledaš predstavu? - upitala sam nadajući se odričnom odgovoru. Ranije smo se nosili mišlju da se ponašamo kao pravi turisti i da gledamo neku predstavu na Brodveju. Istini za
volju, veći deo dana smo proveli zajedno u krevetu, ali mene to nije izmorilo i nisam želela da protraćim našu poslednju noć. - Radije bih gledao tebe - odgovorio mi je dok su mu oči blistale, a moje srce je ubrzalo ritam. Setila sam se koliko Dominik voli da gleda i koliko je uzbuđen bio posle prvog od nekoliko privatnih koncerata koje je organizovao, zahtevajući da mu sviram violinu u različitim izdanjima i okolnostima. Setila sam se skupocenog bejlija koji mi je kupio nakon što je moj stari instrument uništen. Zauzvrat sam morala da mu sviram Vivaldija. Gola. Posle mog prvog solističkog koncerta u grobnici, jebao me je na licu mesta, prislonivši me uza zid. Onda me je odveo u svoju kuću u Hampstedu i tražio da masturbiram do orgazma, dok je on sedeo u svojoj kancelarijskoj fotelji i posmatrao. Stajali smo na raskrsnici, dok je svet jurio pored nas. Kad bi taj trenutak bio zabeležen na filmu, jedino bismo se Dominik i ja jasno videli. Sve ostalo bi predstavljalo zbrku boja. Izgledalo bi kao da smo potpuno sami na ulicama Njujorka, dok bi ostali ljudi bili izmešani i spojeni u nejasnu mrlju sačinjenu od mase bezličnih ljudi. Dugo smo se šetali Brodvejom. Prošli smo pored Trga Junion, a onda skrenuli prema Juniversiti Plejsu, izbegavajući izbledeli sjaj i glamur Pete avenije. Kad smo stigli u moj stan, stopala su me ubijala, iako je taj osećaj bio donekle ublažen s dva piva koja sam popila uz večeru i blagom vrtoglavicom koja me je obuzela dok sam hodala ruku podruku s Dominikom. Činilo mi se da su sve moje brige nestale, makar na još jednu noć i jedan dan. Dominik nije znao da stojimo ispred zgrade u kojoj sam stanovala s jednim parom iz Hrvatske. Marija i Baldo su svirali u duvačkoj sekciji našeg orkestra i većinu večeri su provodili van stana. Kad su bili u stanu, ispunjavali su ga zvucima vođenja ljubavi, teškim disanjem, i lupkanjem krevetskog uzglavlja u zid. Marija je bila toliko glasna da sam joj zavidela, mada je, naravno, sve to mogla biti i gluma. Nisam znala kakva je priroda njihove veze, da li su venčani ili nevenčani par, ili, možda, žive u grehu, pošto su oboje napustili svoje partnere. To bi moglo da objasni njihovu, kako mi se činilo, neutaživu pohotu. - Moja violina je ovde - rekla sam - a obećala sam da ću ti svirati za rastanak. Prišao je korak bliže da bih osetila njegovo čvrsto telo kako mi se pripija uz leđa. Onda mi je rukom nežno prešao preko unutrašnje strane bedra. - Naravno - kazao je. - Sačekaću te ovde ako hoćeš - nežno mi je šapnuo na uvo. Njegov ton je bio potpuno opušten a on kao da se pomalo zabavljao. Izgleda da je uživao u tome što njegovo telo tako deluje na mene, dok sam se ja očajnički borila s priveskom s ključevima kapije svoje zgrade. Prsti su mi se toliko tresli da je izgledalo kako pokušavam da složim Rubikovu kocku. - Ne - odgovorila sam. - Uđi. Subota je uveče. Moji cimeri su verovatno izašli, a ako nisu, upoznaću te s njima. Srdačni su i neće im smetati posetilac. Zaboravila sam kad sam poslednji put pozvala muškarca u stan. Ni Dominik ni Daren, momak s kojim sam se zabavljala šest meseci pre Dominika, nisu bili u mom londonskom stanu. Dok sam bila sama, povremeno sam imala šeme za jednu noć, ali i tada sam bez izuzetka išla kod partnera. Nije bilo stvarnog razloga za moju uzdržanost. Jednostavno, ljubomorno čuvam lični prostor. Osim toga, neuredna sam i ne volim dugo da se vozim po gradu. Zato obično iznajmljujem jeftinije, manje sobe u skupljim delovima grada, umesto da živim u prostranijim stanovima u predgrađu, pa da svakog dana moram da koristim metro. Moja soba u stanu u Ist Vilidžu bila je minijaturna. Da sam htela išta veće, morala bih da se preselim u Bruklin. Marija i Baldo su zauzimali veći deo stana, pa su stoga plaćali dve trećine kirije. Ja sam imala sobicu s krevetom, otvorenu garderobu, nekoliko fotografija od kuće i nekoliko knjiga razbacanih po sobi. Otkad sam napustila Novi Zeland, trudila sam se da putujem sa što manje stvari. Zato sam, gde god da sam bila, mogla sve svoje stvari da
spakujem i krenem dalje uz minimalni trud. Obuzela bi me napetost kad god bi se nakupilo više stvari nego što može da stane u jedan kofer. Otvorila sam vrata stana. Napipala sam prekidač za svetio i spustila torbicu na kuhinjski sto. - Zdravo! - uzviknula sam uzimajući Dominika za ruku i uvodeći ga u stan. On je ušao u kuhinju i pogledao oko sebe. Ja sam tiho pokucala na vrata spavaće sobe hrvatskog para da bih proverila da li su tu. Nije bilo odgovora. - Izašli su. - Dobro - rekao je prilazeći mi. Uhvatio me je za kosu i nežno je povukao. Naglo me je okrenuo ka velikom prozoru dnevne sobe. Ispod nas je bilo malo zajedničko dvorište za stanare našeg bloka. Napolju je bio mrak. Svetla u mom stanu su bila upaljena, a roletne podignute. Svako ko je stajao u malom dvorištu ili pušio cigaretu na svom prozoru mogao je da nas vidi. Ako ne sasvim jasno, svakako je mogao da vidi naše siluete. Ja sam bila u kratkoj crnoj haljini, a Dominik u košulji i kravati. Oboje smo bili obučeni za izlazak, za slučaj da završimo u nekom od otmenijih njujorških barova. Odelo mu je dobro stajalo. Nikad nije izgledao previše zvanično, kao da ide na posao, ali ni čudno poput nekog ko nekoliko puta godišnje vadi iz ormara jedno isto odelo kako bi ga nosio na nekoj sahrani ili svadbi. Dominik je uvek delovao ležerno. Isticao je samopouzdanje čoveka koji se dobro oseća u svojoj koži. Zbog toga je i izgledao dobro bez obzira na odeću koju nosi. Negovao je opušten stil. Međutim, ispod te besprekorne površine, vrebao je veoma prljav um. Upravo mi je njegova tamna strana, skrivena ispod društvenih normi, ubila dosadu i poriv da odem, kao što sam obično činila posle nekoliko meseci zabavaljanja. Nagađala sam šta bi mogao da bude Dominikov sledeći korak dok sam zurila u malu baštu. Sijalice kojima je jedan sused ukrasio baštu kako bi uneo malo vedrine svetlucale su kao svici. Možda će me pribiti uz prozor? Ili će me naterati da zadignem haljinu do pojasa, a onda će se odmaći i posmatrati mi zadnjicu? A možda će me i jebati naočigled svih suseda? Još mi nije zavukao ruku pod haljinu. Ako nije primetio da ne nosim gaćice kad me je pomilovao preko odeće dok smo se ljubili, onda ne zna da sam odlučila da donje rublje ostavim kod kuće i da celu noć uživam u povremenim naletima povetarca između nogu. - Skini čarape - rekao je - ali ne savijaj kolena. I ne okreći se. Po njegovom glasu sam naslutila da se smeška. Uživao je u smišljanju igara za koje je znao da će me napaliti. Uzbuđivale su me promene i iznenađenja. Bilo mi je uzbudljivo sve dok ne znam šta me čeka. U takvim trenucima jednostavno nisam razmišljala i potpuno sam se opuštala. Usredsredila sam se na njegova uputstva. To mi je skrenulo misli s rublja koji treba oprati, s proba koje ponovo počinju sledeće nedelje, s računa za kiriju i ostale troškove. Dominikov glas potiskivao je sve ostale misli. Nisam se vodila razumom, već osećanjima. Sva moja čula potpuno bi se izoštrila. Zahvaljujići tome, bio je dovoljan i najblaži dodir, najlakši dašak na mojoj koži, da skoro poludim od strasti. Nije nimalo lako skinuti par samostojećih čarapa ne savijajući kolena. Zadigla sam haljinu pruživši Dominiku pogled na svoju golotinju. Zavukla sam prst pod čipkastu traku na vrhu čarape iznad koje su mi se belasala bedra. Povukla sam čarapu naniže široko razmičući noge kako bih mogla da se savijem do poda nimalo ne savijajući kolena. Onda sam prebacila težinu na drugu nogu i polako izula cipelu s visokom potpeticom, samo na sekund, kako bih mogla da skinem čarapu. Zatim sam se ponovo obula. To sam ponovila s drugom čarapom. - Daj mi je. Pružila sam ruku iza sebe i dalje gledajući pravo kroz prozor. Nisam bila sigurna šta će on uraditi. - Daj mi ruke.
Nije mi jasno rekao da treba da ih stavim iza leđa, ali ja sam to uradila. Dominik je uvek precizno govorio šta želi i da je hteo da se okrenem, rekao bi mi to ili bi me sam okrenuo. Zato sam stajala raširenih nogu, okrenuta prema prozoru, zabačenih ramena i isturenih grudi, pravih, ukočenih ruku i sklopljenih šaka palčeva uperenih ka zadnjici. Iako su se čarape rastezale, Dominik je od njih napravio iznenađujuće delotvorne lisice. Upotrebio je obe i vezao mi ruke s dva kompklikovana čvora, čvrsto spojena na mojim zglobovima. Krv mi je i dalje strujala ručnim zglobovima, ali nisam mogla da se oslobodim ni da sam pokušala da se izmigoljim. Da sam se potrudila, verovatno bih uspela da se izvučem, ali bekstvo me nije privlačilo. Uživala sam pri pomisli da sam potčinjena Dominikovoj volji i da sam mu sama dozvolila da mi radi šta god želi. Stavio mi je šake na ramena i okrenuo me prema sebi. Bol u nogama posle beskrajne šetnje gradom na visokim potpeticama sad mi je prijao kao oštar, uzbudljiv podsetnik na odluku da svoje telo prepustim Dominiku i da je sve što osećam posledica toga. Ranije sam pomišljala kako bih mogla da uspem u svemu, kad bih taj način razmišljanja primenila na druge oblasti svog života. Kad jednom krenem, ličim na voz koji ide pravo, bez obzira na ono što ga napred čeka, potpuno zanemarujem sve neprijantosti putovanja. Međutim, nisam mogla uvek i u svemu da se potčinjavam. Trebao mi je okidač. Kao devojčica imala sam učitelja violine, gospodina Van der Vlita, koji me nikad nije dodirnuo drugačije nego kao nastavnik učenicu. Ipak, iz nekog neobjašnjivog razloga, osećala sam obavezu da mu udovoljim, pa sam vežbala mnogo više nego što se od mene zahtevalo. Sada Dominik ima istu moć nada mnom, mada sam mu tu moć sama dala. Sagnuo se netremice me gledajući u oči. Prešao je šakom preko mojih golih nogu, od gležnjeva do bedara. Zastao je baš tamo gde bi mi se gaćice usekle u prepone da sam ih nosila. Oči su mu bile hladne kao granit, pogled čoveka koji se prepustio telesnim nagonima i nesputan svesnim namerama koračao stazom ostvarenja svojih želja. Disala sam duboko. Uživala sam kad mi to radi, zaista, ali, bože, kad god bi prineo šaku nepodnošljivo blizu, želela sam da mi jednostavno gurne prst. Strpljenje mi nikad nije bilo jača strana. Uspravio se i prošao iza mene. Uhvatio me je za lisice napravljene od čarapa, koje su mu poslužile kao pogodna ručka. Borila sam se da održim korak s njim idući unatraške dok su mi štikle lupkale po uglačanom podu. Gurnuo me je licem na krevet. Ruke su mi i dalje bile vezane iza leđa. Okrenula sam lice u stranu da bih mogla da dišem i gledala ga krajičkom oka kako se spušta na kolena kraj mog jastuka, a zatim traži nešto ispod kreveta. Na licu mu se ocrtalo zadovljstvo kad je pronašao tubu lubrikanta i pakovanje kondoma koje sam tamo držala. Zaključila sam da to i nije baš sjajno skrovište. Možda se ipak ne razlikujem previše od ostalih žena. Ili on uvek izlazi s istom vrstom žene. Još više mi je zadigao haljinu, koja mi se nabrala oko struka. Zadnjica mi je bila potpuno razgolićena. Duboko je udahnuo postoje shvatio da sam provela veče s njim u kratkoj crnoj haljini, ispod koje nisam nosila donje rublje. Trgla sam se začuvši kako otkopčava kaiš. Nisam bila sigurna namerava li da me izudara njime po zadnjici, ili samo skida pantalone kako bi mogao da me jebe. Uživala bih u oba slučaja, pod uslovom da me na kraju ipak jebe. Nepomično sam ležala u iščekivanju njegovog sledećeg koraka. Nadala sam se da neću dugo čekati jer bih, u suprotnom, mogla da eksplodiram. Nisam htela da mu priuštim zadovoljstvo da ga molim, ali toliko sam ga želela u sebi da mi se učinilo da je vreme stalo. Svaka sekunda koju je proveo pored mene ne dodirujući me delovala mi je kao čitav sat.
Kao da sam bila na ivici noža, zauvek zarobljena u limbu između želje i zadovoljenja. Mrzela sam taj osećaj i ujedno sam uživala u njemu. Kad god bi se odmakao od mene, moja žudnja za njim se pojačavala, ali kad god bi me dodirnuo, bila sam korak bliže zadovoljstvu i korak bliže kraju. I on je bio svestan toga. Ponos me je terao da se obuzdam, ali koliko god sam se trudila, on me je očigledno dobro upoznao i znao je koje žice u meni treba da dirne. Nikada me nije imao celu, niti će ikada biti blizu, ali dok god smo u krevetu, gospodarice mojim telom, htela ja to ili ne. Bila sam prepuštena Dominiku na milost i nemilost. Poskočila sam začuvši cepanje omotača i zvuk otvaranja tube s lubrikantom. Onda sam, najzad, osetila njegove prste u sebi kako istražuju. Prvo je zavukao jedan, onda još jedan, pa još jedan, sve dok nisam bila sigurna da više nijedan prst ne bi mogao da stane. Pokušala sam da se oslonim na njega i da malo savijem kolena kako bih mogla što dublje da se nabijem na njegovu šaku. Međutim, pošto sam ležala licem ka krevetu, ruku vezanih na leđima, mogla sam samo bespomoćno da se migoljim kao gusenica na stolu entomologa, ili leptir pribijen uz sto za seciranje. Bio je iznenađujuće miran iza mene. Verovatno je uživao posmatrajući kako pokušavam da se izmigoljim iz nezgodnog položaja. Osećala sam se ranjivijom tako polugola nego bez ičega na sebi. Zavodljivije je bilo kad mi je gornji deo pokriven, a donji obnažen, kao da moja gola zadnjica i međunožje izazivaju veći šok ukoliko mi nisu obnažene grudi. Perverznjaci najviše vole da budu polugoli. To je tipično za matorce na autobuskim stanicama sa spuštenim pantalonama i raširenim kaputima. Kad se dopola svučeš po nečijoj želji, to je pomalo ponižavajuće, kao da te neko poseduje. - Raširi noge - rekao mi je. Poslušala sam. - Šire. Bedreni mišići su me zaboleli jer me je skoro naterao da napravim špagu. I dalje sam bila na kolenima, grudi pribijenih uz krevet i ruku vezanih na leđima, tako da sam jedva održavala ravnotežu. Čučnuo je, a onda mi je nežno prešao jezikom preko unutrašnje strane bedra, prvo na jednoj, a onda na drugoj nozi. Zastao je pred samim međunožjem, prislonivši usne tik uza me, tako da sam osetila njegov vreo dah na usminama. Malo sam se pomerila nazad nadajući se da ću osetiti njegov jezik. - A ne, nećeš. Lezi mirno. Iako sam se trudila da ostanem hladnokrvna, prostenjala sam pomerajući se napred-nazad. - Želiš me, zar ne? - zadirkivao me je. Zvučao je podrugljivo. Pod drugačijim okolonostima možda bih poželela da ga ošamarim, ali sad mi je telo gorelo i na sve sam bila spremna samo da me dodirne, čak i da puzim po podu i preklinjem ga. - Da. - Da? Kao da nisi sasvim sigurna u to. Možda bi trebalo da izađem dok ne odlučiš. - Ustao je i odmakao se. - Ne, molim te, ne idi. Želim te više od svega. - Više od svega, to je već bolje. Ako ti dam ono što želiš, šta ćeš ti učiniti za mene? - Šta god poželiš. Učiniću sve što želiš. Samo me jebi, molim te. Ne mogu više da izdržim. - Šta god poželim, a? Trebalo bi da paziš šta obećavaš. Mogao bih da te držim za reč. - Baš me briga. Molim te, dodirni me - cvilela sam. Ponos je poklekao pod silinom požude. Prišao mi je i gurnuo mi glavić, ali samo vršak. Onda se zaustavio. Nemoćno sam gužvala posteljinu.
- Moli - rekao je blago. - Kaži mi šta želiš. - Jebi me, molim te. Samo me jebi. Konačno ga je gurnuo do kraja, celu me ispunivši. Čim je zaronio u mene, svršila sam od vreline njegove kite. Čvrsto me je uhvatio za ručne zglobove. Ulazio je i izlazio dok sam se ja odupirala o njega. Punio me je dok me nije zabolelo, a on malaksao. Oboje smo zastali, teško dišući. Sagnuo se i nežno mi odvezao ruke. Oprezno sam ih protegla i osetila kako mi krv ponovo navire u ručne zglobove. - Ostani tu - rekao je kao da sam mogla nekud da odem dok je on još u meni. Odgurnuo se i legao pored mene. Jednom rukom me je milovao po kosi, a drugu mi je zavukao između nogu. Našao je moju osetljivu tačku, a ja sam ponovo zastenjala. Sumnjala sam da ću moći da svršim ležeći na stomaku, ali spremno sam mu dopustila da pokuša. - Okreni se - šapnuo je pošto je možda primetio nesigurnost na mom licu. Okrenula sam se na leđa. Ujednačeno je pomerao ruku pridigavši se kako bi mogao da vidi šta radi. Posmatrao me je. Pogled mu je bio prikovan za jagodicu prsta kojim me je trljao. Video je da ga gledam i nasmešio se. Prepoznavanje dva voajera. Drugu ruku mi je zavukao među dojke. Krenuo je naviše, usput opisujući vrhom prsta krugove oko bradavica. Na kraju mi je nežno prislonio šaku na grlo. - Zažmuri. Dominik je brzo učio. Sklopila sam oči i odagnala sve što mi je odvlačilo pažnju. Brzim pokretima zadovoljavao me je šakom i uskoro sam se grčila u orgazmu. Zapljusnuo me je skoro bolan talas užitka koji mi se iz prepona širio do mozga da bi se, nekoliko sekundi kasnije, rasplinuo. Otvorila sam oči i videla Dominika kako me posmatra. Bio je očigledno zadovoljan sobom. Teško doživljavam orgazam i ako izuzmem Dominika, imala sam samo jednog ili dvojicu ljubavnika s kojima sam svršavala a da nisam morala i sama da se potrudim. - Bravo, curo - rekao je. Iako je to otrcana fraza, uvek je u meni izazivala talas prijatne vreline. Odlučili smo da ostatak noći provedemo u Dominikovoj hotelskoj sobi. Hotelski bračni krevet bio je kudikamo udobniji od moje samačke postelje. Osim toga, iz njegovog kreveta se video park na Trgu Vašington. Ujutru smo ponovo vodili ljubav. Oboje smo bili još pospani i on se privio uz moja leđa. Promeškoljila sam se i osetila njegov krut ud na svojoj zadnjici, a nedugo zatim bio je u meni. Ležali smo jedno pored drugog. Zaštitnički me je grlio, a šaka mu je počivala na mojoj dojci dok sam se nežno privijala uz njega. Bilo je nečeg dirljivog i nostalgičnog u načinu na koji smo vodili ljubav. Gorka stvarnost predstojećeg rastanka prigušila je vatru od prethodne noći. Ostale su samo želja i čežnja. Stajala sam pored prozora i svirala mu „Poruku mojoj devojci“ novozelandske rok grupe Split Enz, svoju omiljenu verziju, koju su izveli s Novozelandskim simfonijskim orkestrom. Naravno, nije bilo isto bez celog orkestra, bez flaute i klavira i bez glasa Nila Fina. Prvi put sam mu odsvirala nešto što nije klasična muzika. On nije znao tekst. Ta pesma mu nije bila bliska kao meni i nije mogao da vidi predele Aotearoe koji su ispunjavali moje misli. Ipak sam se nadala da sam preko struna uspela da mu prenesem bar deo te magije i svoje čežnje. Odložila sam violinu i sela na krevet pored Dominika. - Hoćemo li da doručkujemo? - upitala sam. Već je bilo vreme za branč kad smo izašli da jedemo. Odvela sam ga u kafe „Vivaldi“ u Ulici Džons, samo nekoliko četvrti zapadno od njegovog hotela. I to je bio razlog što sam odlučila da
stanujem u Vilidžu. Uvek sam bila pomalo sentimentalna, a ime tog kafea mi je delovalo kao dobar znak, posebno kad sam čula da jednom nedeljno dopuštaju gostima da nastupe i da pritom nemaju predrasuda u vezi s izborom muzike. S vlasnicima kafea nisam razgovarala o mogućnosti da nastupim, ali volela sam da sedim tamo i upijam atmosferu. Sam Vilidž više nije bio ono za šta je ranije važio. Boemi su se premestili u jeftinije delove grada i zamenili su ih pripadnici više srednje klase, koji su voleli život u maloj zajednici, simpatične kafee i blizinu parkova. To objašnja i visoku cenu moje sobice. Deo magije je ipak opstao i nisam mogla da se oduprem pomisli da ću ipak moći da upijem malo energije ostale od muzičara koji su pre mene tu sedeli. Osim toga, u „Vivaldiju“ su imali odličnu hranu i pravili su bladi meri s pravom merom začina. Naručila sam jedan koktel. Navikavala sam se da slavim uz alkohol, dok je Dominik uvek pio espreso ili pepsi. Možda je koktel doprineo mojoj smelosti. Obično ne otkrivam osećanja, posebno ne svojim ljubavnicima, ali svaki protekli trenutak sve više nas je približavao Dominikovom odlasku. Brzina kojom su se kretale kazaljke na obližnjem zidnom satu naterala me je da odbacim oprez. - Nedostajaćeš mi, Dominik. Spustio je viljušku i pogledao me. -I ti ćeš meni nedostajati. Zastala sam da saberem misli. - Hvala ti što si došao. Zaista mi je mnogo značilo što si bio sa mnom, makar i ovako kratko. Biće meni bolje, ali sad ne mogu da odem iz Njujorka. Zbog muzike. Bilo mi je malo teško da se naviknem, ali sad mi ide dobro u orkestru. - Drago mi je. I ne treba da odeš. Ostani i iskoristi ovo vreme najbolje što možeš. Ni ja ne mogu da odem iz Londona. Radim nekoliko samostalnih projekata, ali ugovor me obavezuje da ostanem na univerzitetu bar do kraja ovog semestra. Klimnula sam glavom. - A nismo ni tako daleko - naglas je razmišljao. - Let, u najgorem slučaju, traje sedam sati. Imamo vikende, uskoro će i raspust. I da budem iskren... - Sumnjam da bismo uspeli da održimo pravu vezu - dovršila sam. -Tako je. Mnogo je toga o čemu bi trebalo da razgovaramo. Znam da noći u Njujorku nisi uvek provodila sama, kao što ni ja nisam samovao u Londonu. Mislim da to i ne treba da se promeni. Nas dvoje nismo... - U vezi? Nasmejao se. - Ne, nisam to hteo da kažem. Naš odnos nije jednostavno opisati. - Ali ja se ni sa kim ne osećam kao s tobom. Nikome ne mogu da se predam. Ti si jedini muškarac s kojim mi to polazi za rukom. Još nisam rekla Dominiku za Viktora. Ali odnos s njim je bio drugačiji. Viktoru sam mnogo toga dopuštala, ali žudela sam da to radim s Dominikom. Ne tako davno činilo mi se da je nemoguće protumačiti izraz Dominikovog lica. Ali sad ga bolje poznajem i mogu da prozrem njegov pogled. Požuda. Strast. Saučesništvo. - Dobro - rekao je. -I ja to osećam. Ni ja ovo ne radim sa svakim. Sada sam se ja nasmejala. Zvučao je kao neka žena u sitkomu, jutro posle šeme za jednu noć. - Ozbiljno - nastavio je uzimajući me za ruku preko stola. - Prepoznajem ovaj osećaj, iako ni sam ne umem da ga objasnim. Budiš u meni želju da ti... svašta radim. - A ti u meni budiš želju da mi svašta radiš. - Onda smo se dogovorili? - Misliš, dogovorili smo se da se ništa nismo dogovorili? - Da.
- Ponovo ću te posetiti. Doći ću da uživam u nastupu tvog orkestra i da najbolje što mogu iskoristim boravak u Njujorku. I zaista nameravam da to bude najbolje što mogu. Kako god ti poželiš. Ali moraš me izveštavati, kao što smo se dogovorili. Naručio je još jedan espreso, a ja sam zatražila još jednu bladi meri. Nisam planirala da se napijem pred njim, ali začini i votka su ublažili jad koji me je sve više obuzimao kako se bližio trenutak njegovog odlaska. Celo popodne smo proveli u kafeu „Vivaldi“. Pili smo kafu, razgovarali i smejali se, dok je pijanista svirao Bilija Džoela. Dominik se već bio odjavio iz hotela i uza se je imao samo mali kofer. Putovao je s malo stvari, baš kao i ja. Kad je došlo vreme da krene, otpratila sam ga do stepeništa hotela u Vejverliju. Tamo ga je već čekala limuzina koju je naručio za vožnju do aerodroma. Njegov poljubac za rastanak bio je kratak, nežan i pun ljubavi. Bio je to poljubac ljubavnika.
2 Jesen posle Samer
Taksi je ostavio Dominika pred njegovom kućom u Severnom Londonu. Nije uspeo da se naspava tokom noćnog leta iz Njujorka. Ophrvale su ga misli, a uspomene su mu tutnjale kroz svest kao cunami emocija. Još je bilo rano jutro. Vetar je povijao grane obližnjih stabala orošenih sitnom kišom. Otključao je vrata, ušao u hodnik i pošto se oglasio uobičajeni signal, isključio je alarm. Spustio je kofer i torbu s laptoppm na pod, zbacio cipele i zapanjio se tišinom koja ga je okruživala. Krtoz zatvorena vrata nije dopirao nijedan zvuk. Nije se čulo kreštanje ptica, šuštanje lišća koje pozdravlja kišu, pokoji automobil na brdu, ni bilo koji drugi znak svakodnevnog života. Osećao sa kao da ga pritiska ogroman teret. Dominik je shvatio da je to užasan pritisak usamljenosti. Sad kad se obreo sam u svojoj kući, bezbedno ušuškan medu police s knjigama i okružen poznatim prizorima, osetio je pustoš u duši. Rastali su se na Menhetnu, odakle ga je do aerodroma odvezla limizuna. Od tog trenutka je morao da prođe kroz uobičajenu gužvu i provere na aerodromu. Sve vreme prisustvo ljudi skretalo mu je misli sa činjenice da je ostavio Samer prepuštenu samu sebi. U drugom gradu. Nije bila bespomoćna, ali bila je napuštena. Ostala je sama sa svojim demonima, protivrečnostima i čudesnim željama, koje je žudeo da ispuni i ujedno ih se plašio. Da li bi ga toliko privlačila i preplavila nagoveštajem romantičnih osećanja prema njoj, da nije toliko drugačija, nesavršena i opasna? Da li bi ga zanela da je krotka i odgovorna poput mnogih žena s kojima je bio? Ne, ako je ovo ljubav, onda će to biti bezuslovna ljubav. Moraće da prihvati njenu svojeglavost. U stvari, nije mu smetalo što ona nema predrasude i što uživa u seksualnim avanturama. Prvi put posle pet dana Dominik je imao vremena da razmisli. No to mu nimalo nije pomoglo da se oseća bolje u okolnostima koje su ga zadesile. Pogledao je u svoj rokovnik. Sledeće predavanje ima sutra. Zbog impulsivne odluke da ode u Njujork, propustio je samo nekoliko mentorskih časova. Znao je da će to bez po muke nadoknaditi jer je do ispitnog roka ostalo sasvim dovoljno vremena. Morao je da se istušira. Skinuo je odeću u kojoj je putovao dok se peo stepeništem prema kupatilu, koje se nalazilo na kraju dugog hodnika. Pokušao je da sredi misli. Nepomično je stajao pod tankim mlazovima vode, posmatrajući kako mu se znoj polako spira niz telo sve do stopala. Sprao je sa sebe sve napore i sve neznane grehe, svesno se otuđujući. Usredsredio se na ružičaste tragove čarapa na Samerinoj bledoj koži nakon što ju je konačno odvezao. To je bilo u Njujorku pre samo trideset šest sati. Poželeo je da je veže još dok su se vraćali sa stanice Grand central. Sa zadovoljstvom je i pomalo iznenađen otkrio da nije obukla donje rublje. Posmatrao je mlečnu belinu njenih bedara, predivnu naspram svetlobež samostojećih čarapa. Pokušao je da se seti kako bi ponekad zadržavala dah dok ju je jebao, kao da hoće što bolje da oseti ritam njegovog prodiranja i plimu njegove želje. Primetio je to i ranije, tokom njihovih prvih sureta u Londonu. Međutim, tek sad je shvatio da je to sastavni deo njenog ponašanja u krevetu, nesvestan unutrašnji mehanizam koji joj pomaže da se potpuno uskladi s partnerom. Sigurno to radi i s drugim muškarcima. Sigurno je to radila već mnogo puta.
Pogledao je niza se, u svoje telo pod mlazom tople vode iz tuša. Malo mu se digao u čast Samer i slatkih uspomena koje je prizvao. Obod glavića zacrveneo mu se više nego inače. To je svedočilo o žestini njihovog nedavnog užitka. Nije lagao kad je rekao da ona u njemu budi želju da joj svašta radi. Želeo je da joj radi sve ono slasno i bezobrazno, smelo i prljavo, da nežno istražuje sve ono na šta većina žena ne bi pristala. Ali Samer nije kao većina žena. Kita mu se digla poremetivši tok mlaza iz tuša. Prekjuče, dok su se ruku podruku šetali Četrdeset drugom ulicom, prošli su pored seks-Šopa na Brodveju. Bila je to jedna od malobrojnih radnji te vrste koje su preživele poslednje čišćenje grada. Samer nije ni primetila da je Dominik načas osetio poriv da uđe i kupi nešto što bi mogao da upotrebi s njom. Lisice ili nešto drugo za vezivanje. Bio je to trenutni nagon, ali odbili su ga musavi izlozi radnje i njihov sumnjiv sadržaj. Osim toga, smatrao je da ima nečeg proleterskog u korišćenju lisica na ženama. Odoleo je porivu i potisnuo želju da uđe u tu radnju, ali namera da je veže ugnezdila mu se u svest. Kad je kasnije otkrio da Samer nosi samostojeće čarape smatrao je to savršenim znakom. Kao da mu je čitala misli i nudila mu se, potpuno spremna da se prepusti svim mračnim igrama koje bi njegova mašta mogla da iznedri. Tako je bilo i s Ketrin, mladom udatom ženom s kojom je bio pre mnogo godina. Ona je tokom njihove kratke veze pomogla Dominiku da shvati koliko voli da dominira. Poput Ketrin, Samer je umela da mu probudi skrivene aveti i da ih oživi. Saptala mu je drske besmislice na uvo uveravajući ga da joj ništa neće smetati, ništa je neće šokirati niti odbiti. Budila je dominantnu stranu njegove ličnosti, prizivala ono najgore u Dominiku, sigurna da će to moći da podnese. Išlo je dotle da se čak pitao ko tu vodi glavnu reč. Grozničavo je razmišljao, preplavljen osećanjima. Sigurno je želeo više od onoga što se eufemistički naziva zabavljanjem i više od pukog seksa sa Samer. Želeo ju je u potpunosti. Zudeo je da zaokupi njen um i njeno telo, ali ne iz posesivnosti, uprkos neočekivanim napadima seksualne ljubomore koju je osetio kad ju je video sa Džasperom ili zamišljao s drugim muškarcima. Nije želeo da je poseduje. Jednostavno, neka moćna sila u njemu nagonila ga je da ispita koliko daleko može da ode s njom, bez obzira na bol i skrivene emocije koje će pritom izbiti na površinu. Ona je žudela da mu se potčini. To je bilo jasno. Onda i dalje treba tako da se ponaša prema njoj. On će je obuzdavati i voditi. I zašto to ne bi moglo da uključi i osećanja? Da, na izvestan način već je bio svestan da je voli, ali to je bila prava ljubav, užasna ljubav. To mu je govorilo da će jednog dana možda ponovo poželeti da je vidi s drugim, ali ovog puta uz njegova precizna uputstva, a ne kao posledicu slučaja ili nekog hira. Ta pomisao ga je uznemirila. Odjednom je osetio neodoljivu želju da iskoči ispod tuša, odjuri do najbližeg telefona i pozove je. Hteo je da urla u slušalicu, da joj kaže sve ono mračno što je želeo da radi s njom. Žudeo je za utehom koju bi mu pružilo njeno pristajanje na to. Ali na Menhetnu je verovatno duboka noć, a ona verovatno spava blaženim snom posle nekoliko iscrpljujućih dana koje su proveli zajedno. Pored toga, Dominik nikad nije voleo seks preko telefona. Ziveo je od pisanja i reči za njega nisu imale nimalo emotivnog naboja. Naprosto, bilo je previše lako! Dani su mu prolazili kao u bunilu. Živeo je automatski. Pripremao je i držao predavanja, savetovao studente, ocenjivao ih i istraživao. Nije primećivao kako vreme prolazi dok sa zamajavao svakodnevnim obavezama i redovnim zadacima. Retko je razgovarao sa Samer. Ni ona nije volela duge telefonske razgovore. Zato su uglavnom komunicirali preko elektronske pošte i SMS poruka, bezlično, skoro poslovno i konkretno.
Bila je to okrutna igra. Kad je ona očekivala da Dominik bude nežan, on je bio uzdržan i zahtevan. Kad je preklinjala za uputstva, on je bio neodređen. Želeo je da je drži u neizvesnosti. Hteo je da uvek bude glavni. Da dominira. Uživeo se u tu ulogu. - Dominik? Bila je to Loralin, plavokosa violončelistkinja koju je pre nekoliko meseci unajmio da svira u grobnici sa Samer. Potpuno je zaboravio na nju posle onog kratkog telefonskig razgovora koji ga je naveo da ode u Njujork. Činilo mu se da je čekala da on završi predavanje. Stajala je na ulici ispred zgrade od sive cigle. Nosila je pripijenu crnu suknju koja joj je isticala tanak struk i bujne obline, cipele s visokom potpeticom i belu bluzu. Crveni grudnjak ispod bluze bio je veoma upadljiv jer je skoro silovito nasrtao na materijal koji ga je prekrivao. Loralin je bila slika i prilika greha. Nema sumnje da se namerno tako obukla. Zlatne kovrdže su joj padale na ramena uokvirujući njeno ovalno lice u stilu Veronike Lejk. Dominika je iznervirao taj nasrtaj na njegovu rutinu. Već je bio zaokupljen člankom na koji je planirao da se baci čim sedne za sto u svojoj radnoj sobi. - Vidim da si se vratio iz Njujorka - rekla je Loralin. - Da - odgovorio je. Nije mogao da se seti da li joj je rekao da putuje, ali to nije ni bilo važno. - Poslednji put si mi spustio slušalicu. To nije lepo. Pogledao ju je u oči i osetio njenu snažnu želju da uradi nešto raskalašno. Odlučio je da odigra spontano i da vidi kako bi moglo da se završi. - Video si je u Njujorku, zar ne? - Koga? - Našu prijateljicu violinistkinju - odvratila je Loralin. -Još ti služi kao igračkica? - Ne bih to tako opisao - usprotivio se Dominik, pomalo zatečen. - Žudim da čujem kako bi ti to opisao, Dominik - primetila je Loralin. Dominik je nameravao da produži svojim putem. Razdražilo ga je njeno nepoželjno prisno ponašanje i pogrešne pretpostavke. Ništa ona ne zna o njemu i Samer. Onda se setio da Loralin poznaje Viktora i da se više nego spremno uključila u događaj koji je organizovao u grobnici. Sad je znao da je nju preporučio Viktor. Iako na Menhetnu nije pokretao tu temu, bio je siguran da Samer nešto skriva od njega. Činjenica da je i Viktor u Njujorku nije mogla biti puka slučajnost. Taj čovek je dvoličan i prepreden, ali Samer sigurno ne bi mogao da obrlati. Obuzdao je netrpeljivost i upitao je: - Šta hoćeš? - Samo da proćaskamo, ništa više. - Vragolasto se nasmešila. - Ne brini, ne zanimaju me muškarci. Dominik je pristao i otišli su u obližnji vinski bar sa izdvojenom prostorijom na spratu, gde se u to doba dana još uvek moglo uživati u tihom razgovoru bez previše znatiželjnih ušiju. - Pa, o čemu se radi, Loralin? - Svideo mi se tvoj stil u grobnici. - Sve si videla? - Ne baš. Ali moj povez za oči bio je prilično labav. - Razumem. - Poznajem Viktora. On je iz prve prozreo šta nameravaš sa Samer. Postarao se da unajmiš mene i ostale članove mog kvarteta. - Znači, svi ste znali? - Ne. Samo Viktor i ja. Posle toga sam morala da mu podnesem izveštaj - otkrila mu je Loralin, razvukavši usne u neprijatan osmeh.
- Gad - rekao je Dominik. - Ne baš - odvratila Loralin. - On je samo igrač. Kao ti. Kao ja. - Laska mi vaša spremnost da me primite u svoj kružok. Loralin je otpila malo svog božolea. Na njenim punim, crvenim usnama zablistao je vlažan trag vina. - Ali ti to zaista jesi, Dominik. Jedan od nas. Više nego što misliš. Nekima je to prirodno, drugima se dešava slučajno. Jedino što to ne shvatiaš odmah. Ljudi se užive u ulogu potčinjenog ili dominantnog, a gotovo nisu ni svesni toga. Sve dok ne dođe dan kad to potpuno prihvatiš i odbaciš sve sumnje. To je stvar urođenih sklonosti, a ne vaspitanja. - Zanimljiv pogled na temu - priznao je Dominik, još uvek zainteresovan za njene namere. - Da slučajno Viktor ne stoji iza tvoje odluke da stupiš u kontakt sa mnom? - Ni slučajno - odgovorila je Loralin. - Sama sam odlučila da malo ispitam situaciju. U stvari, sto godina se nismo čuli. Ja sam u solo misiji, da tako kažem. - Nastavi - rekao je Dominik. Loralin se promeškoljila i zavalila u duboku fotelju. Na njenom privlačnom licu zaigrao je koketan izraz dok je odsečnim pokretom sklanjala odbegli pramen plave kose s očiju. - Ne, Dominik, kaži ti meni. Kako se osećaš kad zapovedaš nekoj ženi i navodiš je da radi ono što bi obični smrtnici osudili? Loži U te to? Uživaš li u tome ili se osećaš isključeno, kao gledalac? Zanima me to kako bih precizno odredila šta si ti. Ili šta bi mogao da postaneš. - Treba razmotriti mnogo toga - odgovorio je Dominik ustajući da donese još jednu turu pića iz bara u prizemlju. - Ja volim da koristim ljude - rekla je Loralin kasnije tog dana, dok su i dalje razgovarali uz obrok u kineskoj četvrti. - To me „hrani“. Nije pokušavala da se opravda. Jednostavno je zaključila. Nije se ponosila, niti je previše uživala u tome. To je bilo samo objašnjenje. Dominik je u početku sve poricao. On se s tim ne može poistovetiti. On voli žene. Nije okrutan prema njima, zar ne? On ne zavodi samo radi seksualnog uživanja i pukog traganja za zadovoljstvom već i zbog duboke želje za bliskošću i saosećanjem. Žudi da otkrije šta neku ženu pokreće. Čak želi da sazna i kako se ona oseća. Kasnije te noći, prevrćući se u krevetu, bio je uzbuđen i ujedno opčinjen Pandorinom kutijom koju je Loralin otvorila. Nije mogao da se otrgne od razmišljanja o Ketrin i prohtevima koje je probudila u njemu. I u sebi, razmišljao je Dominik. Toliko se zgranula time da je posle raskida s njim ne samo ostala s mužem već i potpuno promenila život. Odselila se i nekoliko godina kasnije, posle veštačke oplodnje, rodila blizance. Ona, koja je u njegovom prisustvu uvek izražavala istinsku odbojnost pri pomisli na rađanje dece. Da li su je iznendna sklonost potčinjavanju i svest da ju je to promenilo naterali da pobegne od Dominika? Da li su je opasnosti koje je to sobom nosilo naterale da se otrgne iz njegovih kandži? Možda je tako, zaključio je s uzdahom. Ali on sigurno nije bio kriv za to. Klice dominacije i potčinjavanja već su bile skrivene duboko u Dominiku i Ketrin dugo pre nego što su se njih dvoje sreli. Kao žeravica koja čeka da oživi pod nežnim dahom nekog božanstva i da se ponovo razgori. Da nisu naleteli jedno na drugo, verovatno bi živeli kao dotad, uobičajeno, ne bi skrenuli s... normalnog puta. Shvatio je da bi to bio lažni put. Ali kad je Pandorina kutija otvorena, više nije bilo povratka. Dominiku je to bilo jasno. U svakom slučaju, za njega nije bilo povratka. Nije mogao da nasluti koliko je samodiscipline Ketrin uložila da bi ga tako odlučno ostavila i koliko ju je bolelo potiskivanje zova sirena i povratak u uske okvire takozvanog normalnog života. Ona se odrekla izazova.
Nije mogao da spava. U bašti pod njegovim prozorom povremeno bi se oglasile ptice. U tišini koja ga je okruživala, ti zvuči su mu delovali preglasni. Pošto je ponovo razmislio o svemu, divio se Ketrininoj odlučnosti i spremnosti da se žrtvuje. Dominik je bio svestan da, nažalost, on nije toliko hrabar. Bio je zauvek zaražen nekom vrstom seksualnog vampirizma. Bez premišljanja se i svesno predao zagrljaju duhova požude. Kad je sreo Samer, te aveti su ponovo oživele u njemu svom silinom. Ovog puta je rešio da sve uradi kako treba. Ako Samer zaista žudi da mu se potčini, on će joj to i pružiti. Ovladaće veštinom dominacije ispunjene ljubavlju. Povešće je na putovanje s kojeg će se oboje vratiti kao novi ljudi. Očvrsli, ali nežni, hodaće po žici, preporođeni. Ponovo se zamislio nad godinama koje su delile Ketrin i Samer, o dobu popustljivosti i dobu okrutnosti. Dok je prizivao uspomene na ludilo, utroba kao da mu se vezala u čvor. Istražujući mračne, sumnjive staze interneta krstario je forumima i sobama za ćaskanje. Naišao je na mnoštvo žena čije su se želje poklapale s njegovim. Naučio je čitav nov rečnik i upoznao pravila tajnih susreta, čudna pravila ponašanja alternativne seksualnosti. Neki susreti su mu doneli olakšanje, drugi su bili neprijatni i manje uspešni. Zahvaljujući razvijenom osećaju za ironiju, neki susreti su mu čak bili i komični. Pošto je zaista mnogo čitao, već je bio upoznat s nekim vrstama sadomazohizma i srodnih pojava. Ipak ga je iznenadila rasprostranjenost nekonvencionalnih vidova seksualnog ponašanja, skrivenih iza maske pristojnosti. Činilo mu se da su svi na neki način umešani u to i da u svojoj naivnosti dugo nije bio svestan tog paralelnog sveta. Fikcija je jedno, ali stvarnost je potpuno drugačija i pokazalo se da je puna neverovatnih iznenađenja. Njegove divlje godine. Dominik je zažmurio. Muškarac s kojim se sastao u klubu „Gručo“ bio je prijatelj prijateljevog prijatelja. Neko je garantovao za Dominika. Moramo te proveriti s još nekoliko ljudi - rekao mu je. Potpuno vas razumem - odgovorio je Dominik. Nepoznati muškarac je obavio telefonski poziv i sat vremena kasnije pridružila su im se još dvojica. Bili su to dobro odeveni poslovni ljudi u odelima s kravatom. Posle nekoliko pića, dobio je njihovo formalno odobrenje. - Kako si ih našao? - upitao je Dominik. - Preko interneta, oglasa, ličnih preporuka... - Preko preporuka? - Iznenadio bi se koliko je to rasprostranjeno. - Bože... - Sve te žene su potpuno normalne. Niko ne dobija novac. Voda njihove grupe bio je u ranim pedestim godinama. Tokom razgovora je pomenuo da se samo nekoliko nedelja ranije vratio s odmora. Krstario je svojim brodom duž obale Turske. Drugi muškarac je bio hirurg, krupan crnac poreklom iz Gane. Treći član grupe je bio na nekom visokom položaju u Sitiju. Dogovorili su se da pozovu Dominika da se pridruži njihovom sledećem okupljanju. Sastali su se u vinskom baru velikog, bezličnog hotela u neposrednoj blizini stanice Viktorija. Dvojica iz grupe već su bila tamo kad je Dominik stigao i pila su pivo. Nisu se međusobno upoznavali. Deset minuta kasnije, u bar je ušla mlada žena u pratnji vođe njihove grupe. Na prvi pogled se činilo da nema više od dvadesetak godina. Ali pažljivije zgledanje u namernoj polutami bara otkrilo
je podočnjake ispod bledoplavih očiju i vrat izbrazdan tankim poprečnim linijama. U početku je delovala neodlučno, čak stidljivo, ali posle nekoliko pića se opustila i oslobodila. Otkrila im je da se školuje za medicinsku sestru. Prilikom sledećeg susreta, pridružila im se dosta starija bankarka s južne obale, a posle nje samohrana majka, koja je želela da se bavi pisanjem. Pošto je otkrila neke Dominikove publikacije, kasnije mu je poslala nekoliko svojih priča. Ispostavilo se da su iznenađujuće dobre. Grupa je ponekad rezervisala sobu u hotelu u Ulici Viktorija ili u hotelu u blizini Ulice Old. Jednom su se sastali i u podrumu prazne radnje u Ulici Old Kompton. To im je obezbedio jedan od članova grupe koji je zbog svog posla imao pristup tom prostoru. Hotele su uglavnom birali jer u njima ima mnogo ljudi i niko ne obraća pažnju na grupu od šest muškaraca koji ulaze u lift s jednom Ženom. - Ovo ti je prvi put? - upitao je buduću medicinsku sestru prilikom svog prvog iskustva te vrste. Još su bili u baru. Dvojica muškaraca iz grupe otišla su do šanka po novu turu pića. - Da - kazala je. - I meni. - Pokušao je da se nasmeši. - To je lepo - odgovorila je. - Zašto ovo radiš? - To nije bilo baš ono što je hteo da pita, ali nekako nije mogao da prevali preko usana ono što treba. Izgledala je tako mlado, iako je bila pomalo iscrpljena. - Znaš, to je moja fantazija. Mislim da sve žene imaju slične fantazije. Samo želim da saznam kako to zaista izgleda. Smešno, zar ne? - Nimalo. - Ostali su se vratili i njihov kratak razgovor naglo je prekinut. Pošto su se okupili u hotelskoj sobi, ubrzo su skinuli mladu studentkinju. Imala je jedre, okrugle i čvrste grudi. Naredili su joj da se obrije i ona je poslušala. Nosila je samo crne samostojeće čarape. Nije imala gaćice. Vođa grupe je raskopčao pantalone, pokazao joj kitu i povukao je da klekne. Uzela ju je u usta. To je bio znak za druge muškarce da se i oni skinu. Dominik je pogledao bujicu muških tela koja su ga okruživala. Bilo ih je raznih oblika i veličina i on je sa zadovoljstvom primetio da mu nije ni najmanji ni najdeblji. Neka osećanja su neizbežna kad ste okruženi ljudima, iako je Dominik samouveren i zadovoljan svojim telom. Dok je ona gladno sisala prvi kurac te večeri, ostali su počeli da je dodiruju. Požudno su ispipavali njeno telo kao komad dobrog mesa. Kite su im se ukrutile i digle. Dominik je osmotrio sobu, to mesto zločina. Prozor je pružao nezanimljiv pogled na gradske krovove. Na stočiću pored kreveta nalazila se gomilica kondoma i različite tube s kremama i lubrikantima. Neko je na sto pored frižidera stavio dve boce crnog vina, tri čaše i kriglu. Nekoliko seksi igračaka bilo je razbacano naokolo. Među njima je bio i čudovišno veliki dildo s dva glavića. Dominik je pomislio da to čudo sigurno ne može da stane u otvore bilo koje žene, a da ih ne rasturi. Ispostavilo sa da može. Otprilike sat kasnije, pošto tu se svi muškarci smenili na njoj, a neki su je i istovremeno tucali, dvojica su počela da joj nabijaju jedan kraj dilda duboko u vaginu. Drugi kraj su joj, centimetar po centimetar, silom nabili u anus. Mlada studentkinja je teško disala dok je klečala na krevetu i primala u usta debelu kitu krupnog riđokosog muškarca. -Bravo, curo - neko ju je pohvalio. Dominik je tada već bio iscrpljen. Jebao ju je na sve načine koje je poželeo. Jednom je čak osetio kako se zagrcnula na njegovoj ukrućenoj kiti kad joj je glavićem dodirnuo nepce jer joj ga je u tom trenutku crni lekar nabio otpozadi, pa se neočekivano zanela napred. Ostali nisu gubili vreme. Između jebanja su joj donosili vino, a kasnije, na njen zahtev, vodu. Neki su joj nežno brisali pregrejano čelo, s kojeg je kapao znoj. Nijednom se nije požalila, niti je zatražila da se odmori. Dominik je posmatrao taj prizor pokušavajući da se postavi u ulogu nepristrasnog posmatrača. Jedna samostojeća čarapa joj je bila iscepana, a druga joj se zarozala oko
gležnja. Bila je rasturena, ali i dalje lepa. Muškarci su u grupi okruživali krevet da bi se na smenu igrali s njom. Posmatrao ih je, okupljene oko svog plena. Pitao se kakav osećaj izaziva penis u ustima. Kakvog je ukusa i kako bi ga ispunio. Kako bi se osećao da je žena? Bio je opčinjen nepatvorenom lepotom potčinjavanja i užitka koje je on izvlačio na površinu. Upravo tad, usred svoje prve redaljke, Dominik je shvatio kako izgleda potčiniti se. Shvatio je da bi se i on, da je žena, predavao nepoznatim muškarcima. Zadivila ga je činjenica da potčinjena žena svojom seksualnošću bezmalo kontroliše tu sumanutu situaciju. Studentkinja je vrisnula. Neko je preterao. - Dosta - pobunila se. Uprkos tome, njeno zajapureno lice je zračilo, čak je izgledalo zaneseno. Muškarci su se s poštovanjem odmakli od nje. Skliznula je s kreveta i udaljila se od gomile telesa. Upotrebljeni kondomi bili su svuda po podu. - Moram da se istuširam - rekla je. Pogledala je muška tela oko kreveta. - Opa! To mora da je bila strašna zabava! -nasmejala se i otišla u kupatilo. Muškarci su se obukli i, jedan po jedan, izašli iz hotelske sobe ostavivši je samu s vođom grupe, koji je prvi stupio u kontakt s njom i dopratio je do hotela. Dominik je bio na još pet redaljki koje je organizovala ta šarolika grupa. Muškarci koji su učestvovali nisu koristili prava imena. Uskoro je shvatio i druga nepisana pravila igre. Jer to i jeste igra na koju su svi učesnici pristali. Igra puna pohote i seksa. Njihova grupa je ispunjavala potrebe i, na Dominikovo iznenađenje, neke žene su se nekoliko puta vraćale. Svaki put je govorio sebi da više neće učestvovati. Bilo ga je sramota, grizla ga je savest, obuzimo ga je bes zbog sopstvene želje. Ali svaki muškarac razmišlja kitom. Iako je svoje učestvovanje često potvrđivao u poslednjem trenutku, uvek bi se pojavio u kafani ili u baru u kojem su se upoznavali s nekom novom devojkom. Poslednja redaljka kojoj je prisustvovao odigrala se u hotelu u blizini stanice Viktorija, posle pokušaja u hotelu u Ulici Old i u podrumu zgrade u Ulici Old Kompton. Dominik je tom prilikom iznenadio sebe dozvolivši svojoj mračnoj strani da ga nadvlada. Žena je bila bibliotekarka iz Haj Vajomba. I dalje su se slobodno zadovoljavali njome kad se vratio član grupe koji je bio otišao po piće iz bara u prizemlju hotela. Sa sobom je doveo još jednu ženu. Ili je nekako uspeo da je na brzinu zavede, ili ju je ubedio da im se pridruži. Pridošlica nije bila šokirana prizorom šestorice golih muškaraca koji se ukrućenih udova tiskaju oko bledog tela mlade žene. Rekla je da ne bi da učestvuje, već samo da posmatra. Upravo tada, žena koja je bila glavna zabava te večeri, klečala je na ivici kreveta i gutala Dominikovu kitu. On je sedeo široko razmaknutih nogu. Bio je umoran i padao mu je. Žena iz bara ih je oboje gledala pijuckajući džin. Vlažnih usana, izgladnelih očiju, pratila je svaki njihov pokret. Dominik je izbegavao njen pogled. Povukao je bibliotekarku za kosu, odmakao njeno lice od kite, a onda je polako ustao. Liži me - naredio je mladoj ženi glasom koji ga je iznenadio. Uzeo je kaiš koji je ostao da leži na krevetu nakon neke ranije seksualne igre i stavio joj ga oko vrata kao ogrlicu. Ona je poslušala i, samo na trenutak, Dominik je napustio svoje telo i postao posmatrač tog prizora. Gledao ga je odsutno, iz daljine. To je bio najprimitivniji seks. Nije bilo potrebe za lateksom niti za igračkama. Nije morala da ga zove „gospodaru“. Nisu mu trebale nikakve reči. Luđački se uzbudio.
Jedna žena između njegovih nogu. Druga posmatra. Deset minuta kasnije bio je obučen i jurio je kroz hotelski lobi. Izašao je iz hotela i zaustavio taksi. - Vozi me u Hampsted - rekao je vozaču. - Gde u Hampsted? - upitao je taksista. - Hampsted je poprilično golem. - Odlučiću kad stignemo. Na ulicama je bilo malo automobila i uskoro su prešli Merilboun Roud, prošli kroz park Ridžent i stigli do Kamden Tauna, a onda do Belsajz parka. - Skreni desno kod Kraljevske dobrotvorne bolnice - rekao je Dominik. - Kako ti kažeš, šefe. Rekao je taksisti da stane kad su stigli do jezerceta pored paba „Zamak Džeka Stroa“. U Dominikovoj glavi je vladala pometnja. Sjedne strane, bio je šokiran svojm ponašanjem: bezumnim seksom, ravnodušnošću i prazninom. Progonili su ga prizori žena, muškaraca, kita, životinjskih zvukova bezosećajnog seksa. S druge strane, osećao je kako mu elektricitet dominacije protresa telo kao što droga divlja kroz vene narkomana. Za trenutak je bio u iskušenju da ude u šumu iza parkirališta paba. To je bilo ozloglašeno sastajlište pedera. Obuzela ga je nerazborita želja da sazna kako izgleda trpeti penetraciju i biti iskorišćen, kao da bi mu to pomoglo da bolje razume žene koje je jebao. Ludilo! Krenuo je na jednu stranu, pa na drugu, zatim je oklevajući zastao, a onda je polako krenuo kući. Do kamenih stepenica koje vode prema njegovoj kući stigao je dobrano posle ponoći. Mogao je da pozove drugi taksi, ali šetnja mu je smirila živce. Nedelju dana kasnije sastao se s jednom od svojih bivših studentkinja, Klaudijom. Prekinuo je sve kontakte s grupom. Ili je možda bilo obrnuto. Možda su oni prestali da ga zovu na svoja specifična okupljanja. Prijao mu je seks s Klaudijom, bio je jednostavan i zdravo energičan. Ona je prihvatala njegove potrebe i potčinjavala mu se. Prihvatala je sitne perverzije i promene. Nikad nije preispitivala njegovo ponašanje. Zahvaljujući tome, Dominik je neko vreme mislio da je pobedio svoju mračnu stranu i obuzdao dublje, iracionalne želje. Ali bio je svestan da mu nešto nedostaje... sve dok nije video Samer kako svira ofucanu violinu na jednoj stanici metroa. Tada se u njemu ponovo rasplamsao oganj. - Pa, koliko dobro poznaješ Samer? A Viktora? - raspitivao se Dominik dok je Loralin sedela na ćebetu koje je on bio doneo i prostro na travu parka Ridžent. Ona ga je pozvala na izlet, a meteorolozi su predvideli topao vikend. Bio je to poslednji trzaj leta pred jesenje hladnoće. Dominik je pomislio kako se godišnja doba brzo smenjuju i setio se Vivaldijevog dela. Prošlo je skoro godinu dana otkako je ušao na stanicu metroa kod Totenhem Kort Rouda i čuo opojne zvuke violine. Posle nekoliko sekundi bio je omađijan Samerinom blistavom pojavom, njenim sviranjem i time kako je izgledala dok svira. - Viktora poznajem već nekoliko godina. On mi je na neki način saučesnik u zločinu. Upoznali smo se na jednoj zabavi. Ponudio se da mi pomogne u organizovanju nekih događaja. Valjda je prepoznao moju nasilnu crtu. On je opasan čovek. Koristi ljude. Izuzetno je osvetoljubiv. Ali ima dobre veze. I veoma je iskusan. - A Samer? - Sreli smo se samo jednom posle onog specijalnog koncerta u grobnici, kad je gola svirala za tebe. Mislim da je... kako bih to rekla... zanimljiva. - Je li bilo nečeg između vas dve? - zanimalo je Dominika.
- Nažalost nije - priznala je Loralin. - Mislim da nema sklonosti prema istom polu. Možda bi bila raspoložena za malo igre, ali ne i za nešto ozbiljno. Ali poznat mije taj tip. Ponašaju se kao noćni leptiri privučeni plamenom. To je veoma opasno. Uverena je da kontroliše događaje, ali ponekad se gadno vara. Od drveta ne vidi šumu, no ipak se predaje svojim strastima. Misli da je savremena i samouverena, ali najlakše je zavaravati se. Zar ne, Dominik? U očima joj je ponovo sinula zloba. Uzela je dve plastične čaše polako natočila kafu iz termosa, koji je ponela u pletenoj korpi. Dominik je doneo sendviče. Stotinak metara dalje, tamo gde put preseca park, kolone bučne dece ulazile su u obližnji zoološki vrt. - Šta se desilo kad ste se vas dve srele? - Igrale smo se. Pozvala sam jednog od tipova koji mi služe kao igračke. Mislim da je Samer uživala. To joj je otvorilo oči za neke nove varijacije. - Tako znači. - Ali kao što sam ti rekla, znam takve osobe. Već sam ih sretala. Sami sebi su najveći neprijatelji. Ako su prepušteni sebi, podleći će svakojakim iskušenjima. Zbog ponosa ispadaju budale. - Stvarno? - upitao je Dominik, pomalo iznervrian Loralininim stavovima o Samer. I sam je još uvek bio zbunjen njome. Loralin je odgrizla zalogaj sendviča s jajima, salatom i majonezom. - Ako ti ona toliko znači - istakla je Loralin - onda je bolje da je ne ostavljaš samu u Njujorku. U stvari, nigde je ne ostavljaj samu. Izgubićeš je. - Zbog Viktora? - Možda. Ali on nije jedina opasnost. Samer je slika i prilika osobe kakvu bi mnogi od nas voleli da obrade i slome. - Da je slome? - Da joj slome duh. Jaka je, moram priznati, ali nije imuna na izvesne pritiske. Stekla sam utisak da prilično opušteno koristi svoje telo i dozvoljava drugima da ga koriste. Zato bi pravi alfa gospodari odmah kidisali na njen um. Pokušali bi da je slome i potčine svojoj volji. A kad pukne, više niko neće moći da je sastavi. Mislim da ona ne shvata da, kad pređe određenu tačku, više nema povratka. - To je veom melodramatično, Loralin. - Možda. Ali postoje mnogi oblici dominacije, Dominik. Za neke je to ispoljavanje moći. Za druge je samo igra. Prekinuo ju je da bi izneo svoje mišljenje. - Ne brine mene ispoljavanje moći. A pretpostavljam da je za Samer to više od igre. Ja želim da ona bude jaka. Ne bih da je slomim, kako si ti to opisala. Hoću da je gledam kako se razvija i ostvaruje svoj potencijal. Ja uživam u tome, a ne u kontroli. Prihvatanje njenih osećanja... - Na opasnom si terenu, Dominik. Neki bi to nazvali onom nepodnošljivom rečju od pet slova. - A šta je s tobom? - upitao ju je. - Šta ti tražiš igrajući le svojim potčinjenima? Kontrolu ili nešto drugo? - To je igra volje. Istini za volju, ponekad ume da bude okrutna, ali ipak je to samo igra. Znaš, mislila sam da smo nas dvoje u istom taboru, ali sad vidim da u tebi ima mekoće. To mi je sad jasno, Dominik i zaista zavređuje poštovanje. Ne misliš samo kitom. - Iskreno se nadam da je tako. Mada ne bih želeo ni da je previše zapostavim. - Nasmešio se. - Znaš, Dominik, šta god da se desi, volela bih da ti i ja budemo prijatelji. - To bi bilo lepo.
- S Viktorom sam uvek samo tražila neku novu metu. Bio je nemilosrdan. U početku me je to zabavljalo, ali u njemu postoji nešto zlo, duboko usađena želja da slama svoje robove i da ih potčinjava. Budi oprezan. - Hoću - rekao je Dominik. Već nekoliko dana je pokušavao da stupi u kontakt sa Samer. Međutim, svaki put bi se uključila govorna pošta, bez obzira na doba dana na Menhetnu. Pomalo se zabrinuo. Bila mu je obećala da će ga izveštavati o svojim njujorškim avanturama, ali dosad je dobijao prilično prozaične i nezanimljive vesti. Možda nepotpune? - Sutra pravim malu zabavu s nekoliko svojih momaka za zabavu, ali sam razmišljala da pozovem još nekoga. Hoćeš li da nam se pridružiš? Možda da gledaš? - upitala ga je Loralin. - Zar se tvoji... saradnici ne bi bunili zbog prisustva nepoznate osobe? - zanimalo je Dominika. - Nimalo. Naučila sam ih da služe i rade ono što im se kaže. Mada pretpostavljam da tebe ne zanima korišćenje tipova, je li tako? To bi ti bilo previše? - Tako je - potvrdio je Dominik, ne otkrivajući Loralin da je razmišljao o tome da se preda nekom muškarcu. Ali to je razmatrao samo kako bi bolje shvatio osećaj potčinjenosti, a ne zato što je mislio da bi mu se dopalo. Prema onome što je saznao o sadomazohizmu, mnogi gospodari su se neko vreme potčinjavali. To im je pomoglo da bolje sagledaju dinamiku odnosa između roba i gospodara. Jedini problem je u tome što njega muškarci jednostavno ne privlače. Opčinjen je njihovim kitama, ali ga njihova lica i karakter ne zanimaju. Zato bi bilo zanimljivo posmatrati Loralin na delu. Možda bi bilo čak i poučno, ali Dominik je nekako znao da nije sasvim spreman za to. - Možda drugi put - odgovorio je, ostavljajući prostor za nov poziv. Sada su mu misli bile okupirane Samer i olujom strasti koja ga je obuzimala pri pomisli na nju. - Šteta - rekla je Loralin. - Bilo bi lepo imati nekog novog u društvu. Mogla bih mnogo toga da te naučim - nastavila je. - Ne sumnjam. - Ubeđena sam da ti nisi veliki ljubitelj igračaka, zar ne? - Instinkt te nimalo nije prevario - rekao je Dominik. - Viktor voli igračke - primetila je Loralin. -I to mnogo. Šipke za vezivanje naprosto obožava. Ja smatram da su dobre za devojke, ali momke nekako uvek uhvate grčevi. To jest, većinu njih. Neki, a posebno gejevi, na sve su spremni. Ali veoma sam retko u prilici da radim s njima. Drže se svojih krugova i sopstvenih mračnih rituala. Valjda - dodala je zatim. Dominik je nazreo izvesno žaljenje u njenom glasu. Iznad njih je sijalo popodnevno sunce. Samo je laki lahor oživljavao zelenilo na okolnom drveću. Loralin je otrla mrvu iz ugla usana. - Zar ovo nije divno? - rekla je Dominiku gledajući prema suncu. On je bio skinuo laneni sako. Ovo je verovatno poslednji topao dan ove godine. To ti je London, zar ne? Ja obožavam sunce. Nasmešio joj se. Plava kosa joj je padala na ramena i leđa. Protegla se, sela i brzim pokretom skinula svoju šarenu bluzu. Nije nosila grudnjak. Dominikov pogled je pao na njene bradavice, delikatno ukrašene alkama, i na njihovu izuzetnu nijansu ružičaste. Zatim je osmotrio plavu tetovažu na njenom levom ramenu, koja je prikazivala neki kineski idiogram. Okrenula se na stomak, svukla kratke pantalone, ispružila se da se sunča, samo u tangama. Brežuljci njene zadnjice bili su kao geometrijska simfonija izvijena matematički precizno. Linija tangi bila je skoro nevidljiva. Bilo je jasno da je, tako preplanula, imala običaj da se sunča naga. Muškarci u prolazu usporavali su kako bi duže uživali u prizoru njene zadnjice dok su se kretali stazom uz travu. Nekoliko porodica, raštrkanih po travnjaku, upućivalo im je ljutite poglede.
Bilo je nečeg krajnje provokativnog u načinu na koji se Loralin jednostavno opružila dok su joj se gola leda i guzovi pekli na suncu. Namerno se ponašala bestidno. Dok je tako ležala u javnom parku, prenaglašeno raširenih nogu, posmtračima je izdaleka moglo da se učini da je potpuno gola. Pre nego što se okrenula na stomak, Dominik je primetio kako joj se tanki materijal tangi pripio uz kožu i usekao u pičku. Loralin mu se dopadala i mislio je da bi, ukoliko bude prilike, mogli da postanu veoma dobri prijatelji. Skinuo je košulju kako bi i sam uhvatio poslednje zrake sunca te godine. Ubrzo posle toga, oboje su dremali u naručju lenje jesenje toplote. Ali Dominik je sanjao Samer, a ne Loralin.
3 Romantično vezivanje
Večernje senke osvajale su malu zatvorenu baštu ispod još manjeg prozora mog stana u Ist Vilidžu. Umiruće svetio jedva je obasjavalo odraz mog tela u ogledalu. S korsetom na sebi izgledala sam skoro kao mumija, kao neka čudna žena iz viktorijanske burleske. Korset mi se urezao u kožu stežući me svojim čeličnim stiskom, čvrsto no ujedno i udobno. Odvezala sam trake na leđima i nagnula se pažljivo otkopčavajući niz metalnih karika kojima je korset bio zakopčan spreda. Unutrašnja kruta struktura ostavila je zanimljive tragove na mom trupu. Simetrični žlebovi u stilu art dekoa protezali su mi se od struka do grudi, upadljivo crveni na bledoj koži. Cimeri i ja smo se upravo vratili s besplatnog nastupa koji smo održali na otvorenom, na Trgu Junion. Mesec dana uoči proslave Dana zahvalnosti imali smo niz nezvaničnih nastupa na kojima smo predstavljali američke kompozitore. Bio je početak novembra i Sunce je ranije zalazilo. Sve kraći dani najavljivali su oštru jesenju hladnoću. Malo smo sedeli u jednom od barova na krovovima u Midtaunu kako bismo što više iskoristili veče pre nego što zima obujmi grad hladnim rukama i otera s ulice sve osim najzagriženijih pušača. Svirala sam čvrsto utegnuta u crni korset do ispod grudi. Dominik mi ga je kupio i tražio da ga nosim na jednoj Šarlotinoj zabavi u Londonu. Prijatno mi je grejao stomak i leđa ispod tanke crne haljine koju sam nosila preko njega. Činilo mi se da je prošla čitava večnost od jednog od mojih prvih perverznih eksperimenata. Bila sam obučena kao sobarica. Zelela sam da otkrijem kako ću se osećati u potčinjenoj ulozi, slušajući naređenja nekog drugog, a ne samo Dominikova. Bilo je nemoguće analizirati moje ponašanje tom prilikom. Bila sam obučena kao sobarica i odazivala se na zvonce kojim su me gosti zabave pozivali. Uprkos tome, činilo mi se da ispunjavam Dominikove zapovesti, a ne njihove zahteve da im donesem novu porciju deserta ili da im napunim čaše. Užasno mi je nedostajao. Mnogo više nego što sam očekivala i mnogo više nego što bih mu ikad priznala. Otkad je otišao, kominicirali smo retko i kratko. Sam zvuk njegovog glasa me je ispunjavao čežnjom. Zbog toga sam uglavnom držala telefon prebačen na primanje glasovnih poruka. Tako sam izbegavala razgovore s njim. Nije mi Dominik naredio da nosim korset na današnjem nastupu. Sama sam to odlučila kako bih ponovo osetila da neko dominira nada mnom. Taj osećaj mi je užasno nedostajao. Pokušala sam da iskoristim emocije koje su planule zbog njegovog odlaska i da usmerim energiju na muziku. Tugu i nemoć pokušala sam da iskažem kroz violinu. Međutim, nisam mogla potpuno da potisnem usamljenost. Neprestano sam razmišljala o događajima koje je Dominik organizovao za mene u Londonu. Maštala sam o svemu što bih volela da mi radi. Postala sam razdražljiva i povučena. Razdraživala me je silina sopstvenih osećanja. Šarloti sam slala imejlove i tražila njen savet, ali ona je misteriozno iščezla ili me je ignorisala. Kris i njegov bend su završili kratku američku turneju i vratili su se u London. On nije planirao da uskoro ponovo poseti Njujork, a osim toga, nije mu se sviđao Dominik, pa nisam imala poverenja u njega. Preko skajpa sam razgovarala sa starim prijateljima s Novog
Zelanda. Svi su radili neke kancelarijske poslove i skrasili se sa stalnim partnerima. Moj život je bio potpuno drugačiji. Svirala sam u orkestru u Njujorku, imala sam Dominika i nisam mogla otvoreno da razgovaram s njima. Vodila sam pomalo raspušten društveni život, ali kad je reč o muzici, moj trud nije prošao neprimećeno. Simon, gostujući dirigent iz Venecuele s kojim je orkestar radio prošle sezone, dobio je stalno mesto. Imala sam utisak da me je primetio i suptilno je hvalio moje sviranje, povremeno mi namigujući s odobravanjem ili bi me malo duže gledao s dirigentskog mesta. Njegovu naklonjenost sam počela da primećujem tek kad smo krenuli s probama za koncerte povodom Dana zahvalnosti. Možda me je zapazio zbog moje naklonjenosti američkom stilu, na koji su uticali zvuči dalekih krajeva, beskrajne varijacije u kulturnom poreklu kompozitora koji su došli u Ameriku u potrazi za novim životom. Ta muzika je bila ispunjena optimizom. Usput je sakupljala ritmove novih gradova, a džez i američki folk pomešali su se s evropskim tradicijama. Nije mi bilo žao kad je stari dirigent otišao. Njegov pristup je bio previše akademski i smatrala sam da mu nedostaje prefinjenosti. Pod njegovom palicom, gudačka sekcija je zvučala nekako uštogljeno. Simon je bio mladi i njegove metode su predstavljale radikalan raskid sa svim onim na šta smo bili navikli. Orkestarski tračevi o njemu uglavnom se nisu doticali drugih stvari. Izgledao je pomalo boemski. U farmerkama i širokim majicama, na probama je svakako mogao da prođe kao gitarista nekog rok benda. Bio je pun energije, koja mu je zračila iz svakog dela tela, od stopala u udobnim starkama ili temeljno izglancanim plitkim čizmama od zmijske kože, pa sve do kose iždžikljale u gustim tamnim kovrdžama, koje su poskakivale pri svakom življem pokretu. Dirigovao je orkestrom kao opsednut. Davao je ritam šakama, koje su se sklapale kao krokodilske čeljusti. Svaka naizgled nesvesna promena na njegovom licu izražavala je poruku orkestru: izvijanje obrve ili skupljanje usana bilo je znak da treba malo promeniti tempo ili raspoloženje muziciranja. Nadala sam se da će pod njegovom upravom gudačka sekcija dobiti podsticaj da ispolji više strasti. Sudeći po nekoliko naših poslednjih koncerata, njegov uticaj je upravo ono što nam je trebalo. Baldo i Marija, moji cimeri iz Hrvatske, koji su svirali trubu i saksofon, bili su uglavnom ravnodušni prema toj promeni. Nedavno su se verili i sreća koju su pronalazili jedno u drugom odražavala se na sve delove njihovog života. Samo bi grom iz vedra neba ili neko teško prokletstvo moglo da im pokvari raspoloženje. Zadovoljna svojim ljubavnim životom, Marija je odlučila da i meni nađe nekog. Stalno me je ispitivala o mom odnosu s Dominikom s odlučnošću i lukavošću privatnog detektiva. Tog jutra sam joj ispričala sve o svojoj vezi s Dominikom. Ako ni zbog čega drugog, onda da bih joj objasnila zašto sam tako nervozna. - Znaš da ćeš najbolje preboleti nekog ako se smuvaš s nekim drugim - rekla je prozaično. Bile smo u kuhinji i jele kasni doručak. Posle toga je trebalo da uzmemo instrumente i krenemo na koncert. Nedavno je skratila šiške i oštra linija preko njenog čela davala je autoritativan ton njenim rečima. - Ali ja ne moram da ga prebolim. I dalje se viđamo. - Ne bi se moglo reći da se zaista viđate, zar ne? Ipak si ti zaglavljena ovde, a on je na drugom kraju okeana. - To i nije prava veza. Mi smo prijatelji. Prijatelji s povlasticama. - Ali ne koristite te povlastice.
Izostavila sam detalje naših seksualnih doživljaja, ali sam kazala Mariji kako smo se dogovorili, imajući u vidu svoje naravi i razdaljinu koja nas deli, da slobodno uživamo u neobaveznim vezama s drugima. - Naravno - rekla je na tu informaciju. - To što on nije ovde njegov je problem. Devojke imaju izvesne potrebe. Pozvala me je da te večeri izađem s njom i Baldom na piće u jedan klub koji je bio tipično mesto za muvanje. Vikendom jc bio dupke pun mladih stanovnika Menhetna u potrazi za partnerima. Stvarno nisam bila raspoložena za to, ali sam ipak pristala. Nisam mogla svako veče da provodim u sobi, u Dominikovom korsetu, iako sam jedva podnosila društvo zaljubljenih golupčića u tom baru, koji je povrh svega spadao upravo u onakva mesta kakva sam izbegavala. Kad sam stigla, ustanovila sam da su pozvali još jednog člana duvačke sekcije, trombonistu po imenu Aleks. On te pridružio simfonijskom orkestru „Gramersi“ godinu dana ranije. Napustio je posao advokata specijalizovanog za razvode, kojim se bavio u Viskonsinu, i došao u Njujork kako bi ostvario svoj san o profesionalnom bavljenju muzikom. Marija mi je namestila sastanak, a ja nisam bila nimalo oduševljena. Aleks je bio prilično prijatan, ali dosadan. Nosio je ljubičastu košulju, koja bi bolje stajala višem i vitkijem muškarcu. Upasao ju je u pantalone i dok je sedeo na sofi boje sleza, podsetio me je na pitu od borovnice. Ostavila sam ih da sede na sofama. Marijine duge noge bile su isprepletene s Baldovim, nešto kraćim, a Aleks me je povremeno zamišljeno pogledao. Uzela sam piće i prešla u krovnu baštu bara. Koktel je bio prosečan, a muzika nije bila po mom ukusu, ali je zato pogled na grad bio veličanstven. Empajer stejt hilding bio je vrlo blizu, kao da mogu da ga dodirnem ako ispružim ruku. Činilo mi se da bih mogla da zakoračim i uzveram se uz njega kao King Kong ili savremeni Džek uz stabljiku džinovskog pasulja. Predivno, zar ne? - s leve strane dopro je glas s južnjačkim akcentom. Pitanje mi je uputio plavokos muškarac u tamnoplavom odelu i s tankom kravatom. U jednoj ruci je držao plitku čašu, a u drugoj cigaru. Bio je privukao jedan od barskih stolova do visoke ograde i sada je stajao na njemu. Svom težinom se naginjao preko ograde i samouvereno gledao u noć kao da je ubeđen da ne može da padne s terase i pogine, ili kao da na njega ne deluje sila Zemljine teže. - Da, tako je - odgovorila sam, udišući malo duvanskog dima koji ga je okruživao. Iznenađujuće graciozno je skočio sa svoje osmatračnice i stao pored mene. - Odakle si? - upitao me je. - Poreklom sam s Novog Zelanda. Ovamo sam došla iz Londona, a u međuvremenu sam živela u Australiji. - Videla si prilično sveta, a? - Moglo bi se reći. Gledala sam kako žmirka dok me sluša i nagnula sam se malo bliže, za slučaj da koketni ton mojih reči nije bio dovoljno jasan signal. - Jesi li za piće? Pogledala sam ostatak koktela u svojoj čaši. - Možda negde drugde. Šta kažeš na to da odemo odavde? Nije ga trebalo dvaput pitati. Četrdeset pet minuta kasnije bili smo u njegovom stanu na Gornjem Ist Sajdu. Stan je bio veoma otmen i minimalistički opremljen. Verovala sam da Dominik ima takav stan pre nego što sam ga bolje upoznala i shvatila da bogatstvo ne podrazumeva sofisticiranost. Mada i dalje nisam znala da li je Dominik zaista bogat. Možda je potrošio svu ušteđevinu da bi mi kupio skupocenu violinu i sada je osuđen da ostatak života provede s platom univerzitetskog profesora.
Muškarac s kojim sam se smuvala predstavio se kao Derek, rođeni Njujorčanin, koji se bavi osiguranjem. Rekla sam mu da se zovem Helen i da sam sekretarica u advokatskoj firmi. Iskustvo mi je pokazalo da većina muškaraca dobro reaguje na sekretarice i medicinske sestre. Osim toga, tako sam izbegavala mogućnost da mi uđu u trag i pojave se na nekom mom koncertu. Derek se zaista zvao Derek, primetila sam bacivši pogled na gomilu pošte na njegovom kuhinjskom stolu. Svaki detalj u njegovom stanu ukazivao je na veliko bogatstvo, ali sam stanje mirisao na mešavinu nedavno prženog lososa i nikotina. Primetila sam da većina prozora ne može da se otvori. Verovatno je pušio u stanu jer ga je mrzelo da izlazi na balkon. - Kako voliš? - upitao je. Prvo sam pomislila da mi nudi piće. Pošto sam ustanovila da nije krenuo po čajnik ili po flašu nekog pića iz frižidera, shvatila sam da me pita kakav seks volim. Otvorenost njegovog pitanja me je potpuno zatekla. - Pa, ovaj... Prišao mi je i probio led poljupcem. Nije se nimalo loše ljubio, ali nisam mogla da zanemarim aromu ribe koju je nedavno jeo. Pomislila sam da odustanem, ali pošto sam večiti optimista, nadala sam se da će se stvari popraviti kad krenemo u pravu akciju. Osim toga, trudila sam se da se što rede vozim taksijem kako bih uštedela novac za neko putovanje, kasnije tokom godine. Ako prenoćim kod njega, ujutru ću moći da se vratim kući metroom ili peške. Umalo sam se trgla kad mi je Derekov jezik prodro između zuba. Kako me je strasno ljubio, poželela sam da se spusti malo niže. Te misli su me podsetile na Dominika, koji je bio prilično vest u tome. Zapitala sam se da li je koristio tu veštinu otkako je otišao iz Njujorka ili i on u ovom trenutku radi isto što i ja. Pomisao na Dominika s drugom ženom me je napalila. Izgurala sam Dereka iz kuhinje i povukla ga prema spavaćoj sobi, u kojoj je vazduh bio svežiji. - Opa - rekao je - žena koja voli da preuzme inicijativu. To mi se sviđa. Stvari se uopšte nisu razvijale onako kako sam očekivala. J Derek mi je oprezno smaknuo tanke bretele haljine s ramena i vrhovima prstiju prešao preko moje kože kao da miluje mače. Svaki njegov dodir bio je nežan i obazriv. Verovatno je pročitao gomilu knjiga u kojma piše kako žene vole dugu predigru, a idealno bi bilo da sve bude začinjeno čokoladom i okončano toplom kupkom. Takve gluposti se pojavljuju u medijima svih vrsta i besmislene su koliko i tvrdnje da svi muškarci vole pornografiju, pušenje kite i toplu večeru. Nadala sam se da će Derek strgnuti haljinu s mene, pribiti me uz prozor i uzeti me otpozadi, u stilu milijardera iz holivudskih filmova, ali je stvarnost bila daleko manje uzbudljiva. Posle malo rvanja uspela sam da mu otkopčam kaiš. Pantalone su mu se nimalo otmeno zarozale oko gležnjeva. Trebalo je prvo da mu izujem cipele, jer su mu noge sada bile sputane, tako da je ispod struka bio praktično nepokretan. Unatraške smo se oteturali u njegovu spavaću sobu. Pažljivo me je spustio na krevet i nežno me izljubio od vrata do pupka. Pogledao je naviše i nasmešio mi se pre nego što je zagnjurio medu moje noge. Oralni seks je očigledno smatrao svojom jačom stranom i čuvao ga je za žene na koje je želeo da ostavi poseban utisak. Bio je revnostan, ali nežan. Pokušala sam da zamislim Dominika kako to radi. Ali on bi osim jezika upotrebio i četiri prsta, kojima bi mi grubo istraživao unutrašnjost i povremeno mi dodirivao sfinkter, obećavajući ironično ljubaznim tonom da će jezik i prste uskoro zameniti kitom. Dominik i ja još nismo imali analni seks i pitala sam se zašto to jednostavno nije obavio, mada mi ni iščekivanje nije smetalo. Izgleda da on to smatra jednom od nastranijih stvari u
seksu. Za mene je to bilo samo nešto što se čuva za drugi izlazak. Smatrala sam da je njegov stav o analnom seksu simpatično staromodan i jedva sam čekala da se odluči na to. Misli su mi se ponovo vratile na Dereka i iz ljubaznosti sam se potrudila da se usredsredim na njega. On je bio završio svoju oralnu tačku pa sam se podigla i počela da se pomeram napred kako bih mu popušila, ali on me je zaustavio i gurnuo nazad na krevet. - Ne, dušo, želim da ti uživaš - rekao je. Uzdahnula sam, što je on shvatio kao izraz zadovoljstva. Bar mu je alatka bila velika i čvrsta, a stomak prijatno tvrd i prislonjen uz moje grudi. Ipak sam želela da prestane s beskrajnim nežnim milovanjem i uvrne mi bradavice ili me blago stegne za gušu. Možda mu je samo trebao nagoveštaj. Uhvatila sam ga za ruku i povukla je prema svom vratu. - Opa! Nisi valjda takva? Ja se ne bavim tim nastranim sranjima. Osetila sam kako splašnjava u meni. Privukla sam ga i poljubila. Bio je to seksualni pandan menjanju teme razgovora, ali sve je bilo izgubljeno. Izvukao ga je i otišao u kupatilo. Čula sam zvuk vode iz tuša. Posle toga se vratio s dve šolje tople čokolade. - Kasno je - rekao je pružajući mi šolju iz koje se pušilo. - Slobodno možeš da prenoćiš ovde. Iako nije bio moj tip, bar je bio fin i iskusan kad je reč o pravilima ponašanja u neobaveznom seksu. Do jutra sam ležala pored njega, obuzeta nelagodom. Onda sam počela da se pripremam za rano bekstvo, mada sam sumnjala da će Derek zatražiti broj mog telefona. Central park je bio prepun uličnih prodavača koji su požurivali turiste ako bi delić sekunde duže razmišljali da li da uzmu kečap ili preliv od paradajza. Uzela sam đevrek i kafu na uglu Sedamdeset osme ulice i Pete avenije. Iskoristila sam slobodno jutro da svratim u Metropoliten, kad sam već bila u blizini. Međutim, u glavi mi je vladala prevelika zbrka da bih se posvetila umetnosti, pa sam na kraju odustala od posete bilo kojoj od velikog broja izložbi i sat vremena provela u Azijskom odeljenju zureći u avganistansku glavu Bude iz petog veka. Nadala sam se da će me smiriti spokoj tog kamenog lica dugih opuštenih ušiju i krupnih pospanih očiju. Posmatrala sam simetrične obrve, spojene s korenom uglastog nosa i pune čulne usne, koje su tom božanstvu davala primesu ljudskosti. Setila sam se noći koju sam upravo provela s Derekom, prethodnog vikenda provedenog s Dominikom i pretprošlog vikenda s Viktorom, kao i odlaska u londonski fetiš klubu, u kojem sam uživala dok me je nepoznat muškarac lupao po zadnjici. Razmišljala sam o tome kako bi najmanje polovina ljudi na svetu sve to smatrala nenormalnim. To me je strašno palilo, ali noć provedena s nekim kao što je Derek, fin momak i dobra prilika u skladu s društvenim normama, nimalo nije pomogla. Da li se sve svelo samo na to? Da li moram da budem vezana, iznenađena ili kažnjavana da bih uživala u seksu? Da li zaista volim Dominika kao čoveka ili volim samo ono što sam s njim doživaljavala u krevetu? Odlučila sam da pešačim do kuće umesto da se vozim u prljavom vlažnom metrou. Zvuči i prizori grada, koji su mi se koliko juče činili veličanstvenim i uzbudljivim, danas su me podsećali na to da sam zatočenica stešnjena između pravih avenija i četvrtastih blokova. Okruživale su me monolitne građevine od betona i stakla, koje su se izvijale u nebo nada mnom poput bezbrojnih stražara. Komadić nebeskog plavetnila koji se nazirao u daljini između vrhova zgrada izgledao je preteče kao sečivo giljotine što lebdi nad mojom glavom. Nedostajao mi je London zbog svojih podzemnih skrovišta, uskih, krivudavih ulica i mračnih prolaza. Nedostajale su mi njegove kaldrmisane staze starinskih naziva kao što je Kok ili Kliterhaus,
koji su jasno podsećali na vremena kad je razvrata bilo na svakom uglu, i kad su javne kuće bile prepune golišavih kurtizana, pohotnih bludnica i izopačenih političara, prijatelja i prijateljica noći koji su neumorno tragali za načinima da zadovolje svakojake apetite. Posle toga je došlo puritansko doba i neki od nepristojnijih naziva ulica i zgrada promenjeni su i usklađeni sa savremenim društvenim normama. London je, ipak, ostao grad u kojem je svaka ulica bila prožeta pohotom. Verovala sam da bi London, samo da može da govori, pozdravio svaku perverziju koju vidi. London je bio na mojoj strani. Toga dana Njujork sam doživljavala kao sestru koja ne odobrava moje ponašanje. Te večeri sam nekoliko minuta zakasnila na probu i Simon me je upitno pogledao dok sam zauzimala svoje mesto. Svirala sam automatski, bez uobičajenih bravura, nadajući se da moja odsutnost i mehaničko kretanje mog gudala neće biti upadljivi. Te noći sam nemirno spavala. Probudila sam se u tri po ponoći, u doba kad nevolje deluju najteže i poslala Dominiku poruku: „Nedostaješ mi.“ Zaspala sam s osećajem krivice jer nisam bila sigurna da sam napisala istinu. Sledećeg dana sam odlučila da uzmem stvari u svoje ruke i da saznam nešto o njujorškoj fetiš sceni. Smatrala sam da svaki grad ima tako nešto. Bez obzira na jučerašnju prolaznu potištenost, na osnovu svojih londonskih avantura, znala sam da ima još ljudi koji razmišljaju i ponašaju se kao ja. Trebalo je samo da ih nađem. Brza pretraga interneta nije bila od velike koristi. Možda je ovde fetišistima teže. Čula sam da policija na nekim mestima ne gleda blagonaklono na javnu golotinju i na nasilje uz obostrani pristanak. Ili su, možda, Njujorčani naprosto takvi. Možda diskretnije ispoljavaju seksualne sklonosti i treba poznavati ljude koji će te uputiti na takva mesta. Neko je, možda, trebalo da mi otkrije adresu kakvog posebnog kluba, da me uputi na zabavu onih kojima su stopala fetiš, ili u udruženje muškaraca koji vole da lupaju po guzi. Na kraju sam našla oglas radionice za vezivanje koja će biti održana sledeće subote u podne. Nisam imala mnogo iskustva s konopcima, ali slike na sajtu su svakako bile privlačne. Sudeći po onome kako sam reagovala na sputanost u korsetu i kad mi je Dominik čarapama vezao ruke, to je prava stvar za mene. Pohađanje uvodnog časa ujedno je otklanjalo opasnost da naletim na Viktora ili nekog od njegovih prijatelja, što bi lako moglo da se desi u nekom noćnom klubu. Adresa nije bila navedena radi zaštite privatnosti. Poslala sam imejl na elektronsku adresu objavljenu na sajtu. Napisala sam da sam nova u gradu i da želim da učestvujem. Odgovor mi je stigao skoro odmah. Odgovorila mi je osoba koja se potpisala kao Četi Bengs, što joj je, bez sumnje, bilo „umetničko ime“. Napisala mi je da je ona organizovala taj događaj i da sam dobrodošla kao dobrovoljac kojeg će vezivati ljudi zainteresovani da savladaju to umeće. Od mene se ne očekuje da nekog vežem ako to ne želim. Predložila je da se sastanemo na kafi pošto ne poznajem njujoršku fetiš scenu. Dogovorile smo susret za subotu ujutru, nekoliko sati pre početka radionice. Pošto sam isplanirala mali perverzni odušak za vikend, tog dana sam na probu otišla vesela i puna energije. Moje dobro raspoloženje ispoljilo se i kroz muziku, pa sam se na kraju probe osećala okrepljeno. Dominik mi je i dalje nedostajao, ali učila sam da se snalazim bez njega. Sve je polako dolazilo na svoje mesto. - Večeras si dobro svirala - rekao mi je Simon. To nije bio kompliment, već zaključak, no ipak sam pocrvenela od ponosa. Njegove smeđe oči su blistale od ushićenja posle večerašnje probe. - Hvala - odgovorila sam - mislim da si i ti bio odličan. - Drago mi je da to čujem. Uvek je teško preuzeti orkestar, naročito od iskusnijeg dirigenta. Nisam znao da li da budem mek ili čvrst, kako da zaslužim vaše poštovanje, a da ne budem zloća.
- Pa, ja uživam otkad si s nama. Možda me je uzbuđenje posle večerašnjeg muziciranja navelo da nastavim. - Jesi li za piće? Posmatrao me je, premišljajući. Nikad ranije nisam razmišljala o vezi s nekim od dirigenata. Svi su bili dosta stariji, pa nisam bila sigurna kakve etičke norme važe u takvim situacijama. Osim toga, ovo i neće biti izlazak. Dvoje putnika će samo popiti piće zajedno. Pretpostavljala sam da ni on nije dugo u Njujorku. - Naravno - rekao je s osmehom. Otišli smo u italijanski kafe u Aveniji Leksington. Ja sam naručila afogato - espreso s kuglom sladoleda od vanile i čašicom koantroa. Konobar je bio glasan Italoamerikanac s jarkoplavom keceljom. Doneo je poslužavnik sa sladoledom u ohlađenoj čaši za martini postavljenoj na belu tacnu sa crvenom salvetom i srebrnom kašičicom duge drške sa strane, dok su vreli espreso i alkohol bili u čašicama pored tacne. Vešto je prelio sladoled, a onda je otišao i doneo dva kolača na tacni. Simon je pogledao moju bogatu narudžbinu, a onda svoju jednostavnu čašu crnog vina. - Sad sam pomalo ljubomoran - rekao je. Dala sam mu kašičicu. - Izvoli, posluži se. Oklevao je pre nego što je prihvatio ovaj intimni gest, a onda je zahvatio kašikom. - Mmmm, dobro je. Uzela sam kašičicu od njega. Drška je i dalje bila topla od njegovog dodira, iako je donji deo kašike bio ledeno hladan. - Mi u Venecueli jedemo kokos i karamel za desert - kazao je. Naglašavao je ,,k“ u svakoj reči kao da misli na nešto drugo, a ne na kokos i karamel, ali njegov pogled odavao je samo toplinu i prijateljstvo. Nisam bila sigurna da li flertuje sa mnom. - Odlična kombinacija. Koliko već živiš u Njujorku? - Ovde sam rođen. Moja majka je radila na Volstritu. Upoznala je mog oca na odmoru. On je svirao u jednom bendu. Emigrirao je u Sjedinjene Države da bi bio s njom, ali nije uspeo da se snađe, pa smo se vratili u Južnu Ameriku kad sam bio dete. I dalje žive tamo. Ja sam dobar deo detinjstva proveo putujući iz Venecuele u Njujork. Studirao sam muziku u Karakasu. Počeo sam učeći za violinistu. - Stvarno? Zašto si prestao? - Nisam bio naročito dobar. Uvek me je ometao zvuk drugih instrumenata u orkestru. Želeo sam da sve kontrolišem. Nasmejala sam se. - Znači, rođen si za dirigenta. - Valjda je tako. Inače, ti sviraš odlično. Kao Lationamerikanka. Imaš strast. - Hvala - stidljivo sam odgovorila. - To nije samo laskanje. Ali sviranje u orkestru te sputava. Bolje bi zvučala u samostalnim nastupima. - To je veoma ljubazno od tebe, ali ne znam da li sam sposobna za to. Prestravila bih se kad bih se našla potpuno sama na sceni. - Navikla bi se. Čak mislim da bi uživala. Posegnuo je preko stola i na trenutak sam pomislila da će me uhvatiti za ruku, ali on je samo dohvatio kašiku i uzeo još jedan zalogaj sladoleda. Pitala sam se da li je ozbiljno mislio da bih mogla da nastupam solo. Moja skromnost nije bila sasvim iskrena. Oduševila me je pomisao da sama nastupim pred publikom, ali ta mogućnost me je ujedno uzbuđivala i plašila.
Nekoliko teskobnih sekundi sedeli smo bez reči. Prstom sam pokupila preostale kapi deserta. Usredsredila sam se na otopljeni sladoled kako bih skrenula misli s iznenadne nelagode. - Uživala sam nekoliko prethodnih sedmica - rekla sam prekinuvši tišinu. - Volim američke kompozitore. Posebno Filipa Glasa. - To je dobro - nasmejao se on. - Mada mislim da se ne bi svi saglasili s tobom. Neki smatraju da se prilično ponavlja. - Slavi li tvoja porodica Dan zahvalnosti? - Ne. Moja majka ga je ranije slavila, ali posle je prihvatila venecuelanski način života. U utorak organizujem malu večeru u svom stanu. Pozvao sam samo nekoliko „siročadi“ koja u ovom gradu nema porodicu kod koje će otići na prazničnu večeru. Radovaću se ako dođeš. Doći će neko s kim bih voleo da te upoznam. -I meni će biti drago - odgovorila sam. Zanemarila sam snažan osećaj da moje ohrabrivanje Simona nije pošteno ni prema njemu ni prema Dominiku. Nekoliko dana kasnije došla sam u isti kafe da bih se sastala sa ženom koja je odgovorila na moja pitanja o radionici za vezivanje. Čeri je sasvim pristajalo njeno ime. Imala je jarkoružičastu kosu, savršeno ošišanu u paž. Bila je niska, jedra i u ružičastom od glave do pete. Jedini izuzetak bila je crna kožna jakna, koja je davala izvesnu grubost njenoj inače detinjastoj pojavi. Pune usne izdašno je namazala sjajem, a na prstima joj se, dok je mahala rukama, presijavalo upadljivo prstenje. Čeri je komunicirala rukama skoro kao Simon. - Znači, nova si u gradu? - upitala me je. Po njenom akcentu sam zaključila da je poreklom iz krajeva severno od Njujorka. Rekla mi je da je rođena negde u blizini Kalgarija, u kanadskoj državi Alberta. Pretpostavila sam da se zato i nudi da pomogne drugim novajlijama u gradu. - Ne baš - odvratila sam. - Ovde sam već nekoliko meseci. Ali nova sam... na fetiš sceni. - Ne brini. Svi smo srdačni. Jesu li te ranije vezivali? - Nisu konopcem. - Onda je bolje da se s tim upoznaš na ovakom mestu nego da na nekoj žurki naletiš na čudaka koji ne zna šta radi ili na nekog ko je spreman da te veže i ostavi te tako. Vodiču računa o tebi. Posmatrala sam njene šake kako nežno miluju obod velike šolje ledene kafe. Primetila sam da joj je jedan prsten u obliku velikog pauka. Duguljast crn kamen predstavljao je paukovo telo, a osam srebrnih nožica omotavalo se oko njenog prsta kao rešetke. Na drugom prstu je imala lobanju s blistavim očima od lažnih dijamanata. Podozrevala sam da nije naročito nežna, ali to ponekad nije lako proceniti. Kad bi javno ponašanje bilo veran odraz nečijeg ponašanja u krevetu, onda bih ja, verovatno, imala mnogo više uspeha u vezama. Radionica je održana u nekom potkrovlju između Midtauna i Mitpakinga. Bio je to deo nečijeg stana, ali je hodnik koji vodi ka ostalim sobama bio zaklonjen paravanom, a dnevna soba je pretvorena u „prostor za igru“. Soba je bila svetla i prozračna. Više je podsećala na studio za jogu nego na tamnicu. Po sobi su bili raspoređeni jastučići, na kojima su sedeli polaznici kursa različitih uzrasta i oba pola. Jedan mlad par sedeo je na lejzi begu od lažne kravlje kože. Po tome kako su se pripili jedno uz drugo bilo je jasno da su nervozni početnici. Ostali su opušteno ćaskali. Neprekidno šištanje vode u čajniku davalo je tom mestu prijatnu, domaću atmosferu. Kuhinja je bila puna ljudi koji su čekali da natoče vrelu vodu u šolje sa čajem ili kafom. Sa strane je stajao sto s raznim biljnim čajevima i činijica s voćem i organskim čokoladama. Pored stola je sedeo usamljen dugokos muškarac u ofucanoj kožnoj jakni i prkosno je jeo čips. Čeri me je upoznala s nekoliko ljudi i sela sam napred, pored nje. Kraj nas je sedela Tabita, koja je vodila radionicu. Izgledala je kao neka paganska boginja. Duga tamna kosa spuštala joj se niz
ramena kao reka. Bila je bosonoga, u dugačkoj grimiznoj haljini, ukrašenoj živopisnim plavim cvetićima. Iako nije bila visoka, isticala se kao da je najviša u sobi. Tabita je počela opisujući bezbednosne mere prilikom vezivanja konopcem, ističući kako treba strogo paziti da ne dođe do oštećenja nerava i gušenja. (Nikad ne stavljajte uže oko vrata.) Podigla je par makaza za konopac. - Ovo uvek treba imati pri ruci - posavetovala nas je - ako partnera morate da oslobodite brzo u slučaju požara, povrede ili neočekivane posete svoje svekrve. Svi su se nasmejali. Prikazala je nekoliko osnovnih čvorova tako što je prvo spustila konopac na pod, a onda ga polako vezala. Sledila sam uputstva i iznenadila se što osećam zadovoljstvo nakon uspešnog vezivanja omče oko Čerinih zglobova. Ona se nasmešila. - Vidiš da je zabavno, zar ne? Drugi deo časa bio je za naprednije članove. Tom delu sam se najviše radovala. Tabita me je pozvala da budem njen „zeka“, kako je to nazvala, model na kojem će pokazati osnovni način vezivanja celog tela. - Pruži ruke iza leđa. Glas joj je bio tih ali odlučan. Nije ni čudo što su mi zaklecale. Postavila mi je ruke u odgovarajući položaj. Nije ih ispravila kao Dominik kad mi je vezao zglobove samostojećim čarapama. Namestila mi je podlaktice tako da sam vrhovima prstiju jedne šake dodirivala lakat druge ruke. Prvo mi je jednom obmotala konopac oko sredine podlaktice, a onda mi ga je obavila iznad i ispod grudi. Tako mi je uokvirila dojke i pritegla mi ruke uz telo. Vešto je prešla prstom duž moje ruke pre nego što je zategla čvor. Prethodno se uverila da mi konopac ne pritiska nijedan nerv. U prostoriji je zavladao muk. Svi učesnici su tiho i pažljivo slušali Tabitina uputstva. Više mi nije govorila na koju stranu da se okrenem. Sada me je sama okretala kao da sam lutka. Jedino me je pitala da li su čvorovi previše zategnuti. Počela sam da se opuštam uz njeno telo. Opustila sam udove i zabacila ramena, dozvolivši joj da me vezuje kako god želi. Sklopila sam oči, svesna da me posmatraju. Tabita je dovršila vezivanje i ostavila me da stojim nasred sobe. Zatim je obišla prostoriju kako bi pregledala rad polaznika, koji su svoje partnere vezali na sličan način. Povremeno mi se vraćala i stezala mi šake iza leda kako bi mi proverila cirkulaciju i da nisam utrnula. Blago sam se zaljuljala kao da sam naglo ustala posle masaže. Bila sam poluošamućena kad je Tabita prestala da daje uputstva polaznicima i vratila se da me odveže. Dok me je oslobađala, čulo se tiho trenje konopca o moju kožu. Odvezivanje mi je prijalo skoro koliko i vezivanje. Pošto me je oslobodila užadi, ispružila sam ruke i počela da mrdam prstima kako bih podstakla cirkulaciju. Posmatrala sam svoje podlaktice. Opazila sam šaru koju su mi konopci ostavili na koži, a zatim i bele brazde na mestima gde je konopac pritisnuo kožu usporivši cirkulaciju. Obodi brazdi bili su crveni. Sara mi je delovala neobično poznato. Podsetila me je na tradicionalne stolnjake u italijanskim restoranima. Čeri mi je obećala da će tragovi nestati za nekoliko sati, što je bilo dobro jer me je te večeri čekala još jedna proba. Rastale smo se uz dogovor da ćemo se uskoro ponovo čuti i organizovati dalje istraživanje njujorške fetiš scene. Tog dana sam dobro svirala, zadovoljna što sam stekla nove prijatelje. Tragovi na rukama su nestali tako brzo da sam poželela da se vrate kao podsetnik na to prijatno popodne. Međutim, za utehu mi je ostalo samo sećanje na ono što sam doživela. Sve vreme
tokom vezivanja bila sam potpuno obučena. To je bilo pravilo radionice. Tako se izbegavala mogućnost da golotinja spreči polaznike da se usredsrede na lekciju. Pomislila sam da bih sledeći put volela da budem gola kako bih mogla da osetim konopac svuda po telu, a ne samo na rukama. - Večeras si bila dobra - dobacio mi je Simon dok sam pakovala violinu u kutiju. On je razgovarao s trombonistom Aleksom. Ponovo smo otišli u italijanski kafe i između nas se rađalo neko opušteno prijateljstvo. Kad sam ga bolje upoznala, počela sam i bolje da sviram. Pratila sam njegove pokrete, tako suptilne da ih verovatno ni sam nije bio svestan. Tumačila sam muziku na potpuno isti način kao on. Kad mi je rekao da napredujem, uživala sam u srdačnosti njegove pohvale. - Videćemo se u utorak - odgovorila sam izlazeći. Nije mi bilo sasvim prijatno u toj situaciji. Već je prošao pravi trenutak da u razgovor neobavezno ubacim Dominikovo ime kako bi Simon shvatio da nisam potpuno slobodna. On nije preduzimao ništa određeno, no ipak nisam mogla da se otresem osećaja krivice što ga zavlačim. Sad je kasno za kajanje. Upravo sam pozvonila na vrata njegovog stana u prestižnom bloku na Gornjem Vest Sajdu, nadomak Linkolnovog centra. Stajala sam pred vratima dr-žeći vrelu pitu od bundeve. Uprkos mojim protestima, Marija mi ju je napravila čim je saznala da imam „sastanak“ s dirigentom. Simon je otvorio vrata i oslobodio me pite. Nosio je prsluk zlatne boje, odgovarajuću zlatnu dugmad za manžetne i špicaste čizme od zmijske kože do članaka. Podsećao je na gangstera iz nekog filma iz tridesetih godina prošlog veka. Pomislila sam kako mu to pristaje jer ponekad vitla dirigentskom palicom kao mašinkom. Prekorila sam sebe što se nisam svečanije obukla. Dugo sam razmišljala šta da občem i na kraju sam odabrala ležernu kombinaciju. Obukla sam meke crne helanke, dugačak džemper i sandale s niskom potpeticom kako Simon ne bi pomislio da je ovo sastanak. Čim mi se ukazala prilika, šmugnula sam u kupatilo da stavim par bisernih naušnica i odgovarajuću ogrlicu. To sam bila ponela u torbici za slučaj da se ispostavi kako je taj skup svečaniji nego što sam očekivala. Ostali gosti su činili prlilčno šaroliko društvo. Većina Amerikanaca je bila kod svojih kuća s porodicama, pa je Simon pozvao sve one za koje je znao da nemaju kuda da odu. Tu je bio arhitekta s Bliskog istoka koji je radio na novom kompleksu luksuznih hotela u blizini Avenije Medison. Stiv je bio engleski pesnik, koji je nastupio neposredno pre nas na koncertu na Trgu Junion. Alis i Dajen su imale prostor za izložbe i nastupe u Noliti. Simon me je za vreme večere smestio pored Suzan, žene oštrog oka i zaraznog smeha. Saznala sam da je agent mnogim solo muzičarima. Simon je veći deo večeri proveo ćaskajući s pesnikom Stivom, ostavivši me da razgovaram sa Suzan. Ona mi je na kraju dala svoju posetnicu. - Simon te mnogo hvali, a on ume da proceni ljude. Ja sam otišla poslednja. Simon me je ispratio do vrata, ponašajući se prijateljski, ali uz profesionalnu distancu. - Hvala još jednom na pozivu - rekla sam ljubazno. - Zaista nema na čemu - odgovorio je, blago se naklonivši. - Drago mi je što si imala priliku da razgovaraš sa Suzan. Pogled mu je bio prodoran i odlučan. - Rekla bih da je veoma fina. - I jeste. A uz to je i veoma dobra. Vratila sam se kući i zatekla Balda i Mariju budne i pripijene jedno uz drugo na kauču u dnevnoj sobi. Oni su bili sasvim zadovoljni proslavom Dana zahvalnosti udvoje. - Paaa - oglasila se Marija - ispričaj nam sve. - Tvoja pita je dobro primljena.
- Nadam se da to nije jedini uspeh koji si tamo ostvarila - rekla je smeškajući se. - Nemam takav odnos s njim. Radimo zajedno. - Kako da ne. To svi kažu. Pogledala sam je otvarajući vrata svoje sobe. Kad sam legla u krevet, uz uzdah sam pomislila da je ona verovatno u pravu. Moj korset je bio zaboravljen. Mlitavo je visio s vešalice. Srebrne kopče blistale su mu na svetlosti lampe kao niz malih meseca.
4 Ulica Burbon
Dominik je to shvatio kao znak. Recenzija knjige eseja u čijem je pisanju učestvovao pojavila se na stranicama časopisa „Književni forum“, pored konkursa za nekoliko mesta naučnih saradnika u Njujorškoj javnoj biblioteci. Za posao su mogli da se prijave pisci ili profesori, a projekat je finansirala porodična fondacija za koju Dominik dotad nije čuo. Činilo se da on zadovoljava sve kriterijume navedene u obrascu koji je našao na internetu. U svakom slučaju, ispunjavao je sve uslove u pogledu prethodnih publikacija i akademskih akreditiva. Već neko vreme je razmatrao da napiše jednu knjigu, pre nego što se u njegovom životu pojavila Samer i poremetila mu planove. Da bi je napisao, morao bi dosta vremena da provede istražujući u Londonskoj ili Britanskoj biblioteci. Odmah mu je palo na um kako bi sopstvena kancelarija u Njujorškoj javnoj biblioteci bila idealno rešenje i savršen izgovor da devet meseci provede na Menhetnu, blizu Samer. Predavačke obaveze koje je posao u Njujorku takođe podrazumevao bile su minimalne i lako uklopive, a ponuđena stipendija izdašna. Mada novac za njega ne bi predstavljao nikakav problem, čak i uz visoke cene kirije u Njujorku. Prijavio se i pismom je obavešten da je ušao u uži izbor. Razgovor za posao trebalo je da bude obavljen nedelju dana pre Božića. Sve je dolazilo na svoje mesto. Samer ga je obavestila o nedavnoj šemi za jednu noć koju je imala u Njujorku. Nije bio ljubomoran zbog toga. Posebnu zbog onog što je pročitao između redova. Najviše je govorila o nameštaju i rasporedu boja u stanu tog tipa i o tome kako se zakikotala kad je shvatila da u njegovom stanu nema ni jedne jedine knjige. Očigledno da ta šema nije bila ništa ozbiljnije od pukog zadovoljavanja potrebe. Nije mogao očekivati od nje da živi kao kaluđerica u gradu kao što je Velika jabuka. U stvari, bio je zahvalan što se ona oseća dovoljno sigurno da bi ga obaveštavala o svojim sporadičnim seksualnim avanturama. Javila mu je i da namerava da pohađa čas vezivanja sledeće sedmice i zvučala je prilično uzbuđeno zbog toga. On je s nestrpljenjem čekao njen izveštaj o tom događaju i ohrabrio je da učestvuje. Ipak, Dominik je bio potpuno svestan da je ne sme predugo ostaviti samu u Americi. Obnovili su vezu, ali ona je još uvek bila krhka i zavisila od slučaja i razdaljine koja ih je delila. Dominik je hteo da je ponovo vidi i da bude s njom. Bio je svestan da se i ona tako oseća i da je relativno bezazlena šema za jednu noć s momkom čijeg se imena više i ne seća samo zamena, popunjavanje praznine dok opet ne budu zajedno. Sve je to bio deo neophodnih ustupaka koje su oboje morali da čine ukoliko žele da njihova veza zaista uspe. Telefonirao joj je i najzad uspeo da je odmah dobije. Ovog puta nije morao da se smara ostavaljanjem poruka ili ugovaranjem određenog vremena za razgovor. - Ja sam. - Zdravo, ti. - Čuo je iskreno zadovoljstvo u njenom glasu. - Imala sam osećaj da ćeš me uskoro pozvati. - Stvarno? - Da. Osetila sam to u kostima.
- Zar samo u kostima? - Možda još negde - dodala je koketno. - Slušaj, spremam se da dođem u Njujork za tri nedelje. - To je fantastično. - Dolazim na poslovni razgovor. Ukazala se mogućnost da dobijem mesto naučnog saradnika u Njujorku. To znači da bih mogao da živim tu punih devet meseci. Šta ti misliš o tome? Za trenutak je oklevala. Nema sumnje da joj je bilo jasno kako bi to mogao biti veliki korak u njihovoj avanturi. - Hmm... to zvuči sjajno. - Ispričaću ti više kad stignem, ali moglo bi da bude uzbudljivo. - Da. - Osetio je kako se na drugom kraju Samer povlači u svoj oklop. Dominik je upravo nameravao da joj predloži da, ako on dobije posao, iznajme stan u kojem bi živeli zajedno dok on bude u Njujorku radio na novoj knjizi. Međutim, primetivši njeno oklevanje, odustao je. Da, to bi bio veliki korak. Za oboje. Eksperiment. A nijedno od njih možda još nije spremno za to. - I... - I? - To je samo ideja. Nema razloga da posle razgovora odmah odjurim u London. Nemam obaveze na fakultetu do iza Nove godine. Mogao bih da ostanem i da praznične dane provedemo negde u Americi. Uvek si govorila da voliš da putuješ, a u Sjedinjenim Državama ima mnogo mesta koja odavno želiš da obiđeš, zar ne? - Imamo koncert na Badnje veče - rekla je Samer. - Ne mari - odvratio je Dominik. - Mogli bismo da krenemo na Božić. Možda nekud gde je toplije? Nije odgovorila onako kako je on očekivao. - Orkestri su u vreme praznika uvek zatrpani obavezama na nekim bezveznim koncertima - kazala je. - Mrzim taj repertoar. Sve neka drugorazredna muzika, koju publika zbog nečeg očekuje. Povrh svega, sviraćemo s gostujućim dirigentom koji je došao čak iz Beča. Izvodićemo Strausove valcere i slične gluposti. Simonu je drago što ne mora da učestvuje u tome. - Ko je Simon? - upitao je Dominik. - Naš dirigent. Naš stalni dirigent. - Tako. Nisam znao da je dobio stalni angažman kod vas. Pročitao sam jedan članak o njemu. Južnoamerikanac, je li? - Da. Odličan je dirigent. Udubljuje se u muziku. - Kao ti? - Recimo. Verovatno zato i volim da radim s njim. - To je dobro. Došlo je do zastoja u razgovoru. Dominik je osećao kako Samer postaje sve nestrpljivija. Mrzela je duge telefonske razgovore. - Koliko ćeš biti slobodna za Božić? - upitao je. Čuo je kako prolazi svojom sobicom da bi proverila raspored obaveza u rokovniku. - Probe nastavljamo tek od četvrtog januara - odgovorila je. - Savršeno - kazao je Dominik. - Ne planiraj ništa za te dane. Čuo ju je kako uzdiše.
- Ja ću sve organizovati - naglasio je znajući koliko ona voli kad je odlučan. Moraće ponovo da bude onaj stari i čvrsto je naumio da tako i bude. Proveli su cela tri dana u njegovoj hotelskoj sobi u Njujorku. Jedine pauze su bile tokom nekoliko četvoročasovnih proba Samerinog orkestra uoči Božićnog koncerta kojim će zatvoriti sezonu. Samer je strahovala da će se, kao što je to običaj u sličnim prilikama u Londonu, od muzičara zahtevati da nose smešne praznične kape, brade Deda Mraza ili slične ponižavajuće dodatke povezane s praznicima. Srećom, uprava njenog orkestra nije držala do toga. Na oglasnoj tabli se pojavila samo molba da revere sakoa ili naramenice haljina ukrase grančicama zelenike, ali čak ni to nije bilo obavezno. Dovoljno je bilo što je i koncert predviđeno izvođenje najpopularnijih dela ozbiljne muzike, namenjenih publici iz predgrađa, koja na koncerte dolazi samo u vreme zimskih praznika. To su uglavnom bili žitelji Long Ajlenda i Nju Džersija, koji su dolazili da provedu prijatno veče u velikom gradu posle sumanute kupovine u džinovskim tržnim centrima. Iznad kreveta na kojem su vodili ljubav visile su uramljene fotografije Ingrid Bergman i Marlene Ditrih iz mlađih dana. Dominik nije uspeo u tako kratkom roku da obezbedi luksuzan smeštaj s kingsajz krevetom. Postelja u njihovoj sobi bila je malo uža nego što je trebalo, pa su spavali priljubljeni jedno uz drugo. Samer je zaključila da krevet svakako nije napravljen za gojazne osobe. Mogla je da ga pozove da se smesti kod nje iako je ona imala još manje prostora, ali unervozila se pri samoj pomisli na to kao da je to mnogo intimnije od beskonačnog jebanja dok ne popadaju od umora. Probe je izgurala potpuno rasejano i ravnodušno prema muzici koju su uvežbavali. Svirala je mehanički, jedva čekajući da se ta obaveza završi i da se vrati u utešnu toplinu Dominikovog kreveta. Soba u hotelu na Trgu Vašington bila je ista kao ona u kojoj je prošli put odseo, samo što je ova bila na drugom spratu. Imala je iste ružičaste boje koje se sećala, mada je, kad su podigli roletne, primetila da je svetlija nego što joj se ranije činilo. Čudno je kako sećanje može da zaluta kroz spektar boja i da na neobičan način filtrira emocije. Ta soba joj je sada delovala prisno, kao nežna čaura u kojoj se svojevoljno prepustila Dominikovim zagrljajima i umirujućim rečima. Njegovo telo je predstavljalo poznate predele kojima je već putovala, ali još nije otkrila sve njegove tajne. Čula su joj budno reagovala na njegov dah na njenoj koži i na dodir njegovih prstiju. Dok su se jebali, kroz glavu bi joj često prohujala jedna misao. Činilo joj se da postoje dve različite Samer u ovoj igri. Jedna joj je bila poznata i ona se pitala zašto joj sve ovo nije dovoljno i zašto i dalje oseća poriv i potrebu da dobije još nešto. Druga strana njene ličnosti, njeno đavolsko i provokativno ja, izdajnički joj je šaptalo na uvo da u životu sigurno postoji i nešto više od onoga što ima. Međutim, ta misao je nikad nije dugo mučila dok se predavala njegovom strastvenom milovanju. On je njen muškarac. Zasad. Pritisnuo je rukama uz postelju baš onako kako je volela da je muškarci kontrolišu tokom seksa. Njegov piton ju je ispunjavao zapovedničkom žestinom, a zvuci koje je ispuštao dok je bio u njoj bili su prava mešavina privrženosti i životinjske pohote. To je dovoljno. Samer je znala da mora da živi za trenutak. Jer ti posebni trenuci ne traju večno. - Reci mi, pričaj mi šta sve želiš da mi radiš - dahtala je. Onda je još jedan snažan nalet raspalio vatru u njoj i nakratko je osetila vrtoglavicu. - O, Samer, svašta bih ti radio. Svašta ružno, divno, prljavo i opasno. - Izgovarao je to zastajući. Celom težinom je ležao na njoj i pritiskao joj rebra otežavajući joj disanje. Posmatrao ju je kako leži pod njim. Oči su joj bile čvrsto sklopljene, a njena meka i nadražena koža naprosto je odisala požudom. Dominika je načas preplavila želja da bude velikodušan i ta želja je nadvladala tiranske zahteve njegovog uda zarivenog duboko u Samerino telo. U ovakim
trenucima je mislio da bi mogao mirno i zadovoljno da umre na mestu, u toj hotelskoj sobi slabo osvetljenoj sjajem neonskih reklama koji je dopirao kroz rupice na spuštenim roletnama. Pogledao je naviše. Prizor njenog lica na trenutak je bio gotovo previše za njega. Bergmanova i Ditrihova su mu se zagonetno smešile sa zida. Usporio je i skoro stao pa je Samer začkiljila na jedno oko kao da ga pita zašto je usporio. On još nije hteo da svrši. Hteo je da ovo traje večno, da zauvek ostane u njoj i bude deo nje, da oseća neumoljivu snagu njenog predavanja. Ili njene ljubavi? Nežno je i pažljivo lutao prstima po njenom toplom tela.Čaršavi ispod njih bili su zgužvani i mokri od znoja. Nakratko ga je izvadio i promenio položaj, nameštajući se udobnije pre nego što je ponovo prodro. Ona je šakama prelazila preko njegovih ramena i leđa nežno ga grebući kao da ga masira. O da, toliko je toga želeo da joj radi. Ali ne sad. Jednog dana. S njom. Posmatraće nelagodu izazvanu talasom bola, a onda će se bol pretvoriti u uživanje kad joj jednog dana metalnim ili plastičnim štipaljkama ukrasi tamne bradavice. Proceniće koliko može da zadržava dah dok joj prstima pritiska nežno grlo, a celo telo joj se divlje grči pod njegovom kontrolom. O, Dominik, to su opasne misli, rekao je sebi. Uživaće šireći joj sfinkter igračkama a onda svojim udom kad za to dođe pravi trenutak. To je još jedan tabu koji stoji između njih kao nova prekretnica. Dosta, Dominik, dosta je. Mahnito je razmišljao dok je prodirao u nju. Osećao je kako mu uzbuđenje raste uporedo s njenim, pa je usporio da bi se što bolje uskladio s njom, a onda je osetio kako mu Samer zavlači prst u analni otvor. Sranje! Svršio je istog trenutka i to tako silovito da se načas zabrinuo da će kondom pući. Njen impulsivni gest ga je, bez ikakve sumnje, zatekao potpuno nespremnog. Disao je ubrzano i isprekidano. Spustio je usne na Samerine i nežno je poljubio brišući joj pritom so s obrva. Bilo je očigledno da mora još mnogo da nauči o Samer Zahovoj. A to će i učiniti. Istog popodneva uspešno je obavio razgovor sa službenicima fondacije koja je raspisala konkurs za mesto naučnog saradnika biblioteke. Dominik je sada bio siguran da će dobiti taj posao. Radovao se što će celih devet meseci provesti sa Samer na Menhetnu. Pogledao je njeno golo telo ispruženo na krevetu, podatno, bledo i potpuno razgolićeno. Toliko vremena imaju i toliko toga sada mogu da rade. Zvanični rezultati konkursa očekivali su se početkom januara. Ako ga prime, trebalo bi da počne da radi ubrzo posle Uskrsa. Spremao se da joj nešto kaže, a onda je primetio da je zaspala. Dominik je pozdravio neočekivanu tišinu kao priliku za razmišljanje. Hoću da te pokažem - upozorio ju je Dominik. Božićni koncert simfonijskog orkestra je bio završen. Ispostavilo se da nije bio previše naporan uprkos preterano prazničnoj atmosferi. Dominik je zamolio Samer da spakuje stvari za nedelju dana. Kad ga je upitala kuda je vodi, samo je rekao da očekuje lepo vreme. - Ipak mislim da ti neće trebati kupaći kostim - dodao je. Ali kad su stigli na aerodrom, nije mogao dugo da skriva njihovo odredište. ,,La Gvardija“ je vrvela od ljudi koji su jurili na sve strane jer je sezona odmora bila u punom jeku. Čove k bi pomislio da je većina božićnih putnika već stigla tamo kud je nameravala, ali nije bilo tako. Sijaset njih je tumaralo aerodromom kao muve bez glave. Dominik i Samer su putovali radi ličnog zadovoljstva i nisu morali da brinu da li će na vreme stići na neko porodično okupljanje. Osetili su
paniku i očaj kod većine saputnika. Zurili su u tablu s rasporedom polazaka i mrštili se kad god bi preko razglasa obavestili o kašnjenju zbog lošeg vremena ili iz nekog drugog razloga. Samer bi bilo draže da ne zna kuda je Dominik vodi i da to ostane čarobna, tajanstvena turneja, ali kad su predali prtljag, više nije mogla da prenebregne taj podatak. Njihov avion (uz malo sreće i njihov prtljag) leti u Nju Orleans. O tom gradu je mnogo čitala i osećala se kao da ga poznaje zahvaljujući tome što je prikazan u skoro istom broju filmova kao Njujork. Kad je sletela u Njujork, otkrila je da su Menhetn i drugi delovi grada mnogo više od pukog zbira delova koji ih čine. Slika se od stvarnosti razlikovala po jednom suptilnom detalju koji joj je nedostajao. Taj detalj bio je sam život sa svojim zvucima, mirisima i bojama. I s ljudima. Očekivala je da Nju Orleans za nju bude slično otkrovenje. Dominik je ranije već nekoliko puta boravio u Nju Orleansu, ali to je bilo pre no što ga je razorio uragan Katrina. Imao je gorkoslatke uspomene na grad. Dok je taksi milio od raskrsnice do raskrsnice u Francuskoj četvrti u pokušaju da po pljusku stigne do njihovog hotelčića, ono što je video kroz mokre prozore činilo mu se poznatim. Tu su bile iste svetiljke, balkoni s ogradama od kovanog gvožđa, terase s magnolijama u cvatu, a vazduh je ispunjavala opojna mešavina muzike i smeha. Tek kasnije, pošto su se istuširali, presvukli i izašli da uživaju u prvom obroku na ovom odmoru, Dominik je počeo da uočava sitne razlike. Bilo je manje ljudi, kao na snimanju filma na kojem je otpušten višak statista. Na prozorima mnogih restorana i barova bili su istaknuti oglasi za osoblje i pomoć u kući. - Ovaj grad kao da uopšte nije u Americi - primetila je Samer dok je gledala na sve strane pokušavajući da se snađe u novom okruženju. - Znam - rekao je Dominik. - Zato je zaista poseban. - Nisam imala mnogo prilike da putujem po Evropi, ako se izuzme vikend u Parizu, ali ne izgleda mi ni evropski, zar ne? - interesovala se Samer. Nosila je dugu i tanku belu haljinu bez rukava s uskim crvenim kaišem oko struka i sandale s ravnom potpeticom. Kiša je prestala i oblaci su se spustili, preteći novim olujama, pa je cela atmosfera bila pomalo klaustrofobična. - Nju Orleans je spoj različitih uticaja - potvrdio je Dominik. - Francuskog, španskog, kreolskog, engleskog. Mnogi od starosedelaca su Akadijci, poreklom iz Kanade. Izbegli su ovamo zbog verske netrpeljivosti. Ovo je zanimljiva istorijska mešavina. - Već mi se sviđa - prokomentarisala je Samer. - Šteta što je danas ovako tmurno. Nije baš savršeno za upoznavanje grada. - Ne smeta mi. - Ako se može verovati vremenskoj prognozi, sledećih nekoliko dana ne bi trebalo da bude kiše - kazao je. - Dobro je. - Pošto joj Dominik nije rekao kuda je vodi, Samer je brinula da možda nije pogrešila u izboru odeće. - Sećaš li se bara na stanici Grand central u kom smo jeli ostrige? - upitao ju je dok mu se licem širio blag osmeh. - Naravno - rekla je Samer. - Znaš da obožavam ostrige. - Ovo je odlično mesto za uživanje u njima. I u rakovima. I u škampima. Čeka nas prava gozba. Ispred „Akme ojster hausa“ na uglu ulica Libervil i Burlion protezao se dug red. Oboje su preskočili doručak u Njujorku, u avionu nisu jeli pa nisu mogli da čekaju red. Prošetali su se desetak minuta glavnom ulicom i našli sto kraj prozora u restoranu otmenog hotela „Sonesta“. Dok su odlučivali šta da naruče, jedna starija konobarica im je donela topao hleb i puter.
- Videćeš - rekao je Dominik - ovde sa sirovim ostrigama služe sos koji je mešavina kečapa i rena. U početku sam bio nepoverljiv prema gastronomskom kvalitetu kečapa, ali ta kombinacija je čudesna. Ako hoćeš jači, dodaj još rena. Sos je ljut, ali se divno uklapa s ostrigama. Ja volim malo da pobiberim ostrige i da iscedim malo limuna. - To joj je i pokazao nekoliko trenutaka kasnije pošto im je konobarica donela veliki tanjir. Prineo je prvu ogromnu ostrigu ustima i progutao je u jednom zalogaju. Pažljivo ga gledajući, Samer je učinila isto. Tanjir je uskoro ostao prazan. Izgledao je kao bojno polje puno praznih ljuštura na izmrvljenom ledu. Samer je na poslednje tri ostrige nakapala i malo tabasko sosa i osetila je kako joj grlo gori. Sručila je čašu vode s ledom kako bi ugasila požar. Videla je kako Dominik salvetom briše uglove usana gutajući je pogledom. Nije mogla da potisne osmeh. - Da te ne poznajem, po tvom pogledu bih pomislila da i mene hoćeš da pojedeš, da su ti ostrige bile samo predjelo. Znam da su poznate kao afrodizijak, ali ja sam već u tvom krevetu i nema potrebe za dodatnim podsticajima - našalila se Samer. - I te kako sam svestan toga - rekao je Dominik. Naredne dane ispunili su obaveznim turističkim obilascima. Tramvajem su se odvezli do Garden distrikta i posetili Odobonski park. Dvaput su krstarili Misispijem i obišli okolne močvare ne bi li ugledali nekog aligatora, ali oni nisu bili radi da se pokažu. Obišli su razna groblja i nekoliko muzeja posvećenih vudu magiji. Posle nekoliko sati opuštenog vođenja ljubavi u hotelskoj sobi, usred noći su popili kafu i pojeli krofne u „Kafeu de mond“ na Trgu Džekson. Njihovim iscrpljenim telima i dušama trebala je dodatna energija, pa su krenuli na Francusku pijacu u potrazi za još hrane, još veličanstvene hrane. Besciljno su se šetali Ulicom Burbon slušajući kakofoničnu muziku koja je dopirala iz raznih barova. Bila je to luda mešavina džeza, roka, folka, soula i zajdeka, uz najrazličitije melodijske varijacije. Na uglu Ulice Rojal mali čistači cipela veselo su stepovali, a na raskrsnici Tuluske ulice i Ulice Magazan slepi muzičar svirao je harmoniku dok ga je na violini pratila mršava devojka u hipi odeći, s najrazovrsnijim tetovažama koje su joj se protezale niz obe ruke. Ni po izgledu ni po darovitosti nije mogla da se meri sa Samer, koja je iz solidarnosti insistirala da joj ostave izdašnu napojnicu, pa je počišćen sav sitniš iz Dominikovih džepova. Dominik je bio primetno nezadovoljan. On je već bio ovde i video je sve ovo. Sve više ga je obuzimala nelagoda, što je i Samer primetila. Imali su još čitav dan do dočeka Nove godine. Dominik je uspeo da rezerviše večeru u veoma popularnom restoranu ,,Tu-žagu“ u Francuskoj četvrti. Njihov sto je bio na prvom spratu n pristupom balkonu, s kojeg se pružao pogled na obližnji Trg Džekson i tržni centar u nekadašnjoj pivari „Džekson“. Tu će se u ponoć za Novu godinu blistava kugla podići od ulice do krova. Bilo je to jedno od najtraženijih mesta za novogodišnju proslavu u gradu, i uprava restorana ga je obično rezervisala za domaće stalne goste i za ugledne članove Rotarijanskog kluba. Pošto se istuširala, Samer je izašla iz kupatila ogrnuta velikim peškirom, belim i mekanim, koji joj je jedva dosezao do butina i pružao izazovan pogled na njenu pičku. Dominik je sedeo u krevetu i čitao. Podigao je pogled i uperio ga u Samer. Ona je pogledala naniže i shvatila koliko je peškir kratak. Pokušala je da ga povuče naniže, ali time je samo otkrila grudi. Dominik se nasmešio. - Stidiš se? - upitao je. - Sad je malo kasno za to - odvratila je. Nastavio je da zuri u nju, duboko uronjen u misli. Samer je pogledala kroz prozor da proveri kakvo je vreme. Nebo je bilo sivo, ali znala je da će bar do večeri biti dovoljno toplo za izlazak u kratkim rukavima. - Šta hoćeš da obučem danas? - upitala ga je.
Oči su mu planule neskrivenim nestašlukom. - Ništa. Samer je potpuno zbacila peškir i pustila ga da padne na pod. - Misliš ovako? - Savršeno - kazao je Dominik. Svukao je prekrivače sa sebe otkrivši svoju dignutu kitu i počeo da drka. Samer je krenula ka krevetu. - Ne! - Zar ne želiš da ti pomognem? - ponudila se. - Ne. Samo ostani tu. Ništa ne radi. Razmakao je noge i nastavio da miluje očvrsli penis. Šakom je stezao koren kite dok je prstom gladio ružičasta muda. Činilo se da mu je sve veća dok je drkao pomno posmatrajući njenu golotinju. Samer se setila prve večeri u njegovoj kući u Londonu, kad je tražio od nje da masturbira. Uzdrhtala je. Uskoro je disao isprekidano. Samer je spustila šaku na usmine, ali on joj je ponovo naredio da se ne pomera. Nije želeo da se ona samozadovoljava. Mora da posmatra njega. U tišini. U jednom trenutku, zamrznutom u vremenu, zrak svetlosti pao je kroz prozor na njegov ukrućen ud, kao vatrena linija koja ga preseca od glavića u obliku pečurke, sve do muda napetih kao da će pući. Onda je taj trenutak prošao i Dominik je svršio. - Dođi - rekao je, pokazujući joj glavom. Ona je prekinula svoju ukočenost. - Poliži ovo - naredio joj je. Imao je ukus ostriga, rena i svakog zamislivog greha. Ona je opet osećala očajničku glad. Dominik je posegnuo za njom. Napustili su „Kuću bluza“ u Ulici Dekatur neposredno posle ponoći. Bend je bio dobar a Samer je zamišljala da je na bini s njima i da prati njihove gitarske rifove svojim improvizacijama na violini. Mesecima nije svirala ništa što nema veze s klasikom, nije izvodila nikakve improvizacije, nikakve varijacije, ništa spontano. Nedostajala joj je ta sloboda otkad je postala članica simfonijskog orkestra. Gomila posetilaca se raštrkala pločnikom ispred kluba. Samer je krajičkom oka primetila da Dominik razgovara s jednim prolaznikom. Bio je to visok tip u prugastom sakou, farmerkama punim strateški raspoređenih rupa i dubokim špicastim cipelama od crne kože. Samer je pomislila da sigurno ne kupuje drogu. To ne bi ličilo na Dominika. Njih dvojica su se rastali, ali Samer je opazila kako se rukuju i kako nekoliko zelenih novčanica prelazi iz ruke u ruku. - Ko je to bio? - upitala je kad joj je Dominik prišao. - Momak iz kraja. Trebala mi je jedna informacija. Prepoznala je taj sjaj u njegovim očima. Viđala ga je i ranije. Uhvatili su taksi u Ulici Kanal i Dominik je vozaču došapnuo kuda da ih vozi. Samer je bila pospana posle varljivo slatkih koktela koje je popila slušajući muziku u klubu. Posle nekoliko blokova načas je zažmurila. Kad je ponovo otvorila oči, ustanovila je da su odmakli Ulicom Burbon daleko od tačke do koje su obično stizali u svojim večernjim šetnjama ranijih dana. Zašli su u oblast koja je bila relativno mračna u poređenju s dobro osvetljenim centrom grada, na koji je dosad navikla. Taksi se najzad zaustavio ispred neupadljive zgrade s čeličnim vratima. Dominik je platio vozaču. Dok su se kola gubila u daljini, Samer je osećala kako je pritiska tišina tog mesta. Kraj u kojem su se obreli nimalo nije ličio na Nju Orleans. Desno od vrata bio je slabo osvetljen prekidač, koji je Dominik pritisnuo. Elektronski mehanizam je kliknuo i Dominik je otvorio vrata. Dospeli su u veliko dvorište okruženo manjim zgradama.
- Ovde su nekad držali robove - rekao je Dominik pokazujući na okolne zgrade. - Naravno, to je bilo pre mnogo godina. - Uhvatio je Samer za ruku i poveo je prema središnjoj zgradi, koja se pomaljala iz tame. Bila je znatno veća od ostalih građevina, trospratnica s drvenom verandom i belim stepeništem koje vodi na trem. Kroz neke prozore u prizemlju i na prvom spratu dopirali su zraci srebrnog svetla. Popeli su se stepeništem i vrata su se otvorila. Pozdravio ih je krupan crnac obrijane glave, u besprekornom fraku, istovremeno ih odmerivši od glave do pete. Pošto su prošli njegov pregled, uvedeni su u zgradu. Na niskom stolu pored stepeništa koje vodi na gornje spratove kuće stajao je poslužavnik s visokim čašama. Nametljivi domaćin im je natočio šampanjac i zamolio ih da sačekaju, a onda je nestao kroz sporedna vrata. - Gde smo? - upitala je Samer pijuckajući iz svoje čaše. Šampanjac je bio dobar. Dominik joj se nije pridružio. - Ovo je striptiz klub, ali zatvorenog tipa. - Striptiz klub? - Veoma ekskluzivan - dodao je Dominik. - Nekad je u Nju Orleansu sve bilo dozvoljeno, ali s vremenom se mnogo toga komercijalizovalo i postalo pitomije. U striptiz barovima u Ulici Burbon striptizete su se potpuno svlačile. Danas više nije tako. Nikad se ne skidaju dokraja, uvek ostaju u gaćicama ili tangama. Zavladao je kič i sve se okrenulo isključivo profitu. Rečeno mi je da je ovo mesto prava stvar. - Ovde sve prolazi? - upitala je Samer dok su joj telom prolazili žmarci poznate požude. - Upravo tako. - Već sam prisustvovala sličnim događajima - rekla je Samer - i uživala sam. Samo se nadam da nema previše kiča. - Rečeno mi je da nema - odgovorio je Dominik. Prišla nam je jedna žena. Nosila je belu karnevalsku masku, a kosa joj je bila crna kao ugalj i spuštala joj se niz ramena kao svileni ogrtač. Starinska haljina od crvenog baršuna bila joj je pripijena uz telo. Otkrivala je samo vrat i neverovatno tanke gležnjeve u cipelama na opasno visokoj platformi. - Ja ću večeras biti vaša domaćica. Ovuda, molim vas - rekla je i pokazala prema stepenicama. Ako Dominik nešto mrzi, onda je to vulgarnost. Gajio je nadu da se ovo veče neće pretvoriti u sramno razočaranje. Gosti su sedeli za stolovima poredanim u polukrug naspram improvizovane pozornice ne veće od bokserskog ringa. Gledalaca nije bilo više od pedeset. Dominik je primetio da su, osim njega i Samer, u publici prisutna još samo tri para. Gosti za svakim stolom su se držali za sebe i gotovo nisu ni obraćali pažnju na ostale. Prvo je nastala tama, a onda je bela svetlost reflektora snažno obasjala središte improvizovane pozornice. Potom se ponovo spustila tama, koja je trajala koliko treptaj oka, a onda je blesak svetlosti obasjao mladu ženu u centru novonastalog sunca. Izgledalo je kao da se pojavila niotkud. Bila je veličanstveno visoka. Glavu joj je krasio zlatnožuti oreol kovrdža nalik Meduzinoj kosi, a koža joj je bila bela kao alabaster. Na sebi je imala samo neverovatno tanak pamučni ogrtač, skoro providan na nemilosrdnoj svetlosti reflektora koji ju je obasjavao naglašavajuću krhkost njenog tananog struka i dužinu njenih beskrajnih nogu. Bila je bosa. U početku je stajala nepomično kao statua dok su se gledaoci borili da dođu do daha. Onda se začulo slabo zujanje dok se ozvučenje uključivalo uz nejasno statičko pucketanje. - Ja sam Ljuba - začuli su njen šapat. Govorila je maznim glasom s ruskim naglaskom. Zvučnici su bili postavljeni oko njih i svakom od prisutnih je izgledalo kao da se glas sa snimka obraća baš
njemu, da je poklon samo za njegove uši. Dominik je primetio kako Samer ostavlja čašu i ispod stola ga steže za butinu. Žena na bini je izgledala zadivljujuće koliko i ceo taj teatralan događaj. Onda je počela muzika. Klasična muzika. Impresionistički vodopad nežnih, suptilnih tonova, koji su Dominika podsetili na more i na uskomešanu površinu nemirnih voda. - Debisi - tiho je rekla Samer. Ljuba je oživela. Oko je trepnulo. Rame se pomerilo skoro neprimetno. Stopalo se diglo s poda. Šaka se pokrenula, a prsti su se raširili kao cvet koji se otvara. Ljuba je plesala ljupko kao iskusna balerina i proračunato provokativno kao kurva, naizgled nesvesna publike, kao da su veština svlačenja i izazivanja nešto sasvim privatno što ona radi samo za sebe, kao da je to njeno lično putovanje u samo srce užitka. - Sad je u svom svetu - šapnula je Samer Dominiku. Oboje su bili opčinjeni plesačicom. Ljuba je brzo skinula tanak ogrtač. Pod nemilosrdnom svetlošću kojom je bila obasjana izgledala je neverovatno belo. Jedini tragovi boje na njenom telu bile su svetloružičaste bradavice na čvrstim malim grudima i jedva vidljivi obrisi glatko obrijanih genitalija. Mlečnobelo telo izgledalo je gotovo tečno dok je pratilo lepršavu melodiju francuskog kompozitora. Dominik nije mogao a da ne primeti malu tetovažu na samo nekoliko centimetara od njene pičke, ali nije bio siguran da li je to plavi leptirić ili neobičan pištolj. Slika se menjala sa svakim Ljubinim pokretom pre nego što bi on uspeo potpuno da se usredsredi na nju. Pitao se zašto bi istetovirala pištolj na jednom od najintimnijih mesta na svom telu. Tako malo zna o životu drugih ljudi. Ali žudeo je da ih upozna. Kakva li je Ljubina životna priča? U realnost su ga vratili Samerini prsti koji su milovali ispupčenje na njegovim pantalonama. I ona je bila naložena ovim nastupom. Ruska plesačica se izvila s lakoćom golubice u letu, ne mareći za svoju golotinju. Dok je izvodila gimnastičke pokrete, svi su videli svetlosmeđi krug njenog čmara i njene ružičaste usmine. Lice joj je sve vreme bilo ravnodušno, kao izraz nadmoćnosti prema onome što je okružuje. Dominik je prepoznao poslednje akorde Debisijevog dela i uzdahnuo shvativši da se bliži kraj. Nažalost, nastup nije mogao da traje večno. Samerini prsti su zastali na njegovim preponama i on oseti ritam njenog srca preko vrelih jagodica prstiju. Nagnuo se i prislonio usne na njene. - Jednog dana bih mogao da zahtevam da izađeš na binu i prikažeš se ovako čulno i predivno, Samer. Da li bi to volela? Oblilo ju je rumenilo dok je bezuspešno pokušavala da prevali reči preko usana. Bilo je očigledno da u njoj tutnji oluja emocija. Za Dominika je to bio sasvim dovoljan odgovor. Dok su poslednji tonovi bledeli, praćeni skladnim usporavanjem Ljubinih pokreta, noge plesačice su se ponovo spojile, a guzovi se zategli. Krajičkom oka Dominik je primetio hostesu s maskom i haljinom od crvenog baršuna kako se probija prema bini i prilazi plesačici upravo u trenutku kad se Ljuba potpuno zaustavila i ponovo se pretvorila u živi kip. Svetlost reflektora je naglo zgasnula, a mala bina je utonula u mrkli mrak. Niko od posetilaca za ostalim stolovima nije pokazao nameru da se pokrene. Možda predstava još nije bila gotova. Ozvučenje je ponovo oživelo. „Zahvalite Ljubi“, začuo se ženski glas razbivši čaroliju. Gosti su počeli da tapšu njenom nastupu, u početku tiho, a onda sve glasnije dok se sitna prilika na vrhovima prstiju vraćala na pozornicu. Bila je to Ljuba. Plesačica.
Sad je bila u ogrtaču s leopardovim šarama, koji je prikrivao njene obline. Bila je mnogo sitnija nego što je izgledala pod zaslepljujućom svetlošću glavnog reflektora. - Sad izgleda sitno - primetila je Samer. - Kako ti plešeš? - upitao ju je Dominik - Ne mogu da se uporedim s njom - odgovorila je Samer. - Voleo bih da te vidim kako plešeš. - Trapava sam. Nemam osećaj za ritam ni gracioznost. - Siguran sam da bi se odlično snašla. Muzičarka si. To ti je u krvi, zar ne? - Iznenadio bi se. Dominik je otpio iz svoje čaše. U pozadini su, daleki i nejasni, sa ozvučenja dopirali zvuči Ravelovog „Bolera“ sličnog transu. Pitao se da li će nastupiti još neka plesačica, ili će se na scenu ponovo vratiti zagonetna Ljuba. Pogledao je Samer u oči i sve je shvatio. Da, sve mu je bilo jasno. Njegovim srcem je protutnjao poznati nalet moćnog uzbuđenja. - Ovo je, zapravo, bilo prilično lepo - konačno je rekla Samer. - Uopšte nije bilo kao što sam očekivala. Plašila sam se da će biti pomalo prljavo. Ali bilo je sasvim drugačije. Podigla je svoju čašu šampanjca. Hostesa je prišla njihovom stolu. - Nadam se da ste uživali u predstavi? - interesovala se. - Naravno - odvratio je Dominik. Nije bio u stanju da kaže ništa više. - Zapošljavamo samo strane umetnice - rekla je hostesa. - Uglavnom Ruskinje. One su predivne. Lepo su građene - dodala je. - Ovdašnje devojke nisu tako prefinjene. Ljuba, na primer, potpuno prirodno prihvata svoju nagost. - Takva je i moja prijateljica - izjavio je Dominik pokazavši glavom prema Samer. Neverovatno prirodno. - Jednostavno mu je izletelo, kao da ga je neki đavo naveo da izgovori te reči, i to ga je učvrstilo u ranijoj želji da vidi Samer kako pleše. - A ne sumnjam ni da je izuzetno lepa - rekla je starija žena u crvenoj haljini, sa zanimanjem odmeravajući Samer. Nije mogao da odoli. - Organizujete li privatne nastupe? - To bi moglo da se sredi - odgovorila je hostesa. - Možda sutra? Posle dočeka Nove godine? Samer se vrpoljila. Bilo joj je neprijatno. Većina posetilaca polako se razilazila. - Za doček Nove godine smo zakazali večeru, ali mogli bismo da dođemo oko jedan, ako vam odgovara - predložio je Dominik. - To bi moglo da se izvede - odgovorila je žena. - Koliko publike želite? - upitala je Dominika. - Kao večeras. Ne previše. Da bude intimno. I diskretno, naravno. Hostesa se okrenula prema Samer. - Jeste li vi raspoloženi da učestvujete u tome, madam? Shvatate da možete da birate. Samer je stezala ivicu stola. Skrenula je pogled od Dominika. - Da - odgovorila je što je odlučnije mogla. - Samo ples ili... nešto više? - upitala je starija žena Dominika. - Šta bi to „više“ podrazumevalo? - zanimalo ga je. - Maštovit ste čovek. Odluku o tome prepustila bih vama - odgovorila mu je žena uz sugestivan osmeh.
Dominik je razmislio. - Mislim da će ples biti dovoljan - rekao je na kraju pogledavši Samerino bledo lie. Samer je zadržala dah. - Naši umetnici nastupaju i privatno - rekla je hostesa. -Da li bi vas to zanimalo? Sameri je srce divlje lupalo. Strah se povukao, ponovo ju je zapljusnula nervoza. - Mislim da bih voleo samo da vidim prijateljicu kako pleše - zaključio je Dominik. - Na ovoj bini - pokazao je glavom. - Dobro - rekla je žena. - Možemo li onda da razmotrimo detalje? Dala je znak Dominiku da se malo odmaknu kako Samer ne bi mogla da ih čuje i dogovore se o finansijskom delu aranžmana. Pregovori su kratko trajali. Samer je opazila kako joj Dominik daje kreditnu karticu, a hostesa je zatim provlači kroz mali priručni terminal. Pošto je transakcija obavljena, hostesa u haljini od crvenog baršuna otpratila ih je niza stepenice. - Obezbedićemo vašoj dami odeću za nastup - kazala je. - Ponudićemo joj širok izbor odeće koja će joj savršeno odgovarati. Imaćemo ceo sat pre nego što je predstavimo publici, tako da ćemo moći da prepravimo ono što ne odgovara. - Meni to zvuči savršeno - rekao je Dominik. Hostesa je otvorila vrata da bi ih propustila u mračni deo Ulice Burbon. Činilo se da je napolju mnogo svežije. - Gospodine? - Da? - Želite li neku posebnu muziku? Dominik je uhvatio Samerin pogled. U njemu je opazio tragove strepnje i straha, kao da ga preklinje da kaže ono što treba. - Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“. - Dobar izbor - prokomentarisala je hostesa. - Radujem se sutrašnjem događaju. U ponoć, nakon što se kugla podigla, ispaljen je vatromet s bar-ži na Misisipiju. Dominik i Samer su iz sigurnosti „Tužaguovog“ balkona posmatrali pijanu gomilu kako urla na ulicama. Kad je otkucala ponoć, zagrlio ju je i poljubio. Bio je to jednostavan gest, no ipak joj je dopro do središta srca. „Samo kad bi sve moglo da bude ovako jednostavno, samo kad bi ovo bilo dovoljno“, pomislio je Dominik. Čekalo ih je ispunjenje dogovora.
5 Ples u tami
Htela sam da plešem gola, ali voditeljica nastupa nije htela ni da čuje za to. Bila je upečatljiva žena. I dalje je nosila crveni ogrtač i masku s kljunom. Od te maske sam se naježila. Izgledala je kao bogataški lekar iz davne prošlosti koji je preležao kugu, no ipak sam pošla za njom u garderobu iza scene. Tu su pripremani svi kostimi. Soba je bila nalik pećini, prostrana i visokih tavanica. Okrečena u tamnocrveno, podsećala je na unutrašnjost materice. Večernje haljine najraznovrsnijih boja visile su duž zidova. Bilo je svilenih ogrtača ukrašenih perlicama i odgovarajućih cipela s ubitačno visokim potpeticama. Elegantne baletske cipele s plesačkim rekvizitima, lepeze od perja, pa čak i velik, pozlaćen kavez, koji je visio s tavanice. U kavezu je sedela žena u belom, u kostimu grlice. Radoznalo je posmatrala ono što se dešava u prostoriji ispod nje. Uzvratila sam joj pogled. - Ne obraćaj pažnju, vežba za sutrašnji nastup - nestrpljivo je rekla žena s maskom. Ispružila je ruku i pokazala ogroman izbor odeće koja mi je stajala na raspolaganju. - Više volim da plešem gola. Htela sam da stupim na pozornicu na svoj način, a ne da se skidam pred vojaerima, tim pre što sam otkrila da je veoma teško izvući se iz haljine i graciozno je odbaciti. Ne, ako moram da plešem naga, onda hoću i da izađem na binu naga, a ne da skidam bilo šta radi bilo koga. Čak ni zbog Dominika. Stajale smo jedna naspram druge, nemo odmeravajući snage. Izdržala sam njen pogled, ili sam bar tako mislila, jer je zbog njene maske bilo teško reći gde gleda. - Stavićeš ovo - rekla je na kraju, ne obraćajući pažnju što se zadovoljno smeškam jer sam pobedila u prepirci, pa mi pružila drvenu kutiju postavljenu crnim somotom. U kutiji su bili razni ukrasi: dve alke, koje su se pomoću malih štipaljki kačile na bradavice, slični ukrasi za usmine i mali analni umetak. Na svakom ukrasu bio je dragulj boje rđe, skoro iste nijanse kao moja kosa. Podigla je jednu alku za bradavicu naspram svetla i mahnula njome da bi mi pokazala kako kamen blista na svetlosti. Odbila sam analni umetak, ali ona je insistirala. - Tvoj pokrovitelj bi to voleo. - Da li to znači da je Dominik tražio ili je to bila njena ideja? Prikačila je sve ukrase na moje telo. Gurnula mi je i analni umetak, malo jače nego što je bilo neophodno. To je možda bila kazna za moju neposlušnost i odbijanje da obučem neki od njenih kostima. Ako je i posmatrala našu prepirku, žena iz kaveza ništa nije rekla. Ja sam bila ubeđena da nas gleda odozgo. Bradavice su me malo bolele od alki, ali taj bol mi je prijao. Krenula sam za hostesom kroz drugi hodnik do zavese od baršuna. Samo me je još ona delila od publike. Zadržala sam dah nadajući se da će sve ovo biti zaboravljeno ako dovoljno dugo budem stajala nepomično, ili da će se Dominik predomisliti. Još nisam znala šta treba da radim kad muzika počne. Žena mi je spustila ruku na leđa i gurnula me kroza zavesu.
U početku nije bilo ničeg osim tame. Onda je reflektor blesnuo niotkud. Jarka munja mi je obasjala telo kao žestoki zrak veštačkog sunca. Sjaj je bio zaslepljujuć. Pogledom sam potražila Dominika za našim stolom desno od bine, ali nisam videla ništa osim svetlosti reflektora. Onda se začula muzika. Instinktivno sam podigla ruke, kao da držim gudalo i violinu. Onda sam stala nepomično. Ja sam muzičarka, a ne plesačica. Međutim, i dalje sam stajala tu, zarobljena okovima Dominikovih instrukcija, kao da sam njegova marioneta koju pokreće nevidljivim koncima. Dok sam mislila na njega, konri su počeli da se pomeraju. Pokrenula se prvo jedna ruka, a onda i druga. Počela sam da se njišem. Uz ritmove „Proleća“ sam plesala brzo, a uz „Jesen“ sporije. Završilo se pre nego što sam počela da gubim dah i bina je ponovo utonula u tamu. Hladna šaka me je uhvatila za ruku i odvela me u garderobu. - Dobro si se pokazala - rekla je hostesa, koja je i dalje nosila masku. Bilo mi je žao kad mi je skinula ukrase i odlučila sam da prvom prilikom kupim štipaljke za bradavice. Lakše ću ih nositi ispod odeće nego korset, i svakako će mi biti lakše da ih stavim ujutru. Dominik je bio blago zajapuren kad sam se vratila za naš sto. Zelenosmeđe oči blistale su mu kao scenski reflektor. Pomislila sam da bi mogao da me uzme na zadnjem sedištu kola dok se budemo vraćali u hotel, ne hajući što nas vozač gleda u retrovizoru. Ali Dominik je bio neobično uzdržan iako je voleo da me pokazuje javno. Uzimao me je onako kako to njemu odgovara, u šta nije spadalo tucanje na zadnjem sell ištu taksija dok milimo kroz mnoštvo slavljenika. Dominik je gledao kroz prozor sa svoje strane, upijajući poslednje utiske iz Nju Orleansa. Izvio je vrat kako bi video poslednje bleske vatrometa, koji je ukrašavao nebo eksplozivima boja. Iskoristila sam priliku da preletim poruke na svom mobilnom telefonu. Bile su to uobičajene novogodišnje čestitke od dalekih prijatelja, s kojima se nisam čula mesecima Jedna od mojih najboljih prijateljica s Novog Zelanda rođena je za Novu godinu. Poslednjih desetak godina pred odlazak u London svaki trideset prvi decembar provodila sam s njom, obično na kućnim zabavama, pijana od jeftine cuge koju smo nabavljale ilegalno jer smo bile maloletne. Kasnije, kad smo završile školu i počele da radimo, prešle smo na skuplja pića i raznovrsne koktele. Ove godine sam, prvi put otkad se poznajemo, zaboravila da joj čestitam rođendan, i zbog toga me je grizla savest. Izbegavala sam stare prijatelje da ne primete da sam se promenila. Plašila sam se da im se nova Samer možda neće dopasti i da je neće gledati s odobravanjem. Stigla mi je i poruka od Simona: „Srećna Nova godina! Nadam se da će ti 2013. doneti sve što si poželela.“ Kad bih samo znala šta želim. Dominik se nagnuo prema meni i nežno mi spustio ruku na koleno. Isključila sam telefon i vratila ga u torbicu. Na poruke ću odgovoriti ujutru. - Bila si savršena - rekao je kad smo ušli u sobu. - Bila si moja lična nakićena drolja. Kako si se osećala? - Čudno. Kao da smo ti i ja jedine osobe u toj prostoriji, a nisam mogla da te vidim. Od onog svetla nikog nisam mogla da vidim. Obgrlio me je, zavukao mi ruku pod haljinu i prešao prstom između mojih guzova. - Nisam mogao da ne primetim onaj analni umetak. To je prevazišlo moja uputstva. Sama si ga odabrala, ili ti ga je ona žena ponudila? - To je bio njen izbor. - Jel' ti prijalo?
- Da. Plašila sam se da bi mogao da ispadne, ali nije trebalo da brinem. - Možda ću ti nabaviti jedan analni umetak da ga nosiš na probama. - To bi moglo da mi poremeti koncentraciju. - Nimalo ne sumnjam da ćeš izaći na kraj s tim. Tako bi mislila na mene dok sam odsutan, zar ne? Dominik se sagnuo, uzeo me u naručje i odneo me u spavaću sobu. Bez prenemaganja me je bacio na krevet, licem nadole. Soba je snažno mirisala na seks, iako ju je sobarica pospremila i promenila čaršave. Naše neprekidno vođenje ljubavi dalo joj je posebnu, lepljivu i vlažnu aromu. Vazduh je bio sparan i nabijen elektricitetom kao u vrelom danu pred kišu. Zadigao mi je suknju do struka i stao između mojih nogu. Razmaknuo mi je butine, a onda se spustio na kolena. Šakama mi je razdvojio guzove, a onda mi je jezikom prešao između guzova i oko međice. Dah mu je bio vreo, a jezik neumoran. Promeškoljila sam se, blago se buneći protiv tako intimnog istraživanja, ali on mi je spustio šaku na krsta i čvrsto me pritisnuo nastavljajući da me liže. Gurnuo je jedan prst, a zatim i drugi, rastežući mi čmar više nego mali analni umetak dok sam plesala u onom klubu. Te noći je bio grub i tih. Njegova ćutnja bila je posledica krajnje usredsredenosti. Lice mi je bilo zariveno među ćebad, ali mogla sam da zamislim kako me Dominik posmatra odozgo i ispituje moje osetljive tačke, reklo bi se, neobično rasejano. Nije koristio nikakav lubrikant osim svog vlažnog jezika, koji je sada spustio niže. Lizao mi je picu dok su mi talasi užitka zapljuskivali telo. Kad sam počela da dišem duboko i isprekidano, izvukao je prste, zgrabio me za kukove i povukao prema sebi. Zabio mi ga je i uz stenjanje se srušio preko mene ne čekajući da svršim. To je bio Dominik kakvog sam najviše volela: grub, žestok, nošen bezobzirnom požudom. Poslednju zajedničku noć u Nju Orleansu proslavili smo uz još ostriga. Pojela sam toliko ostriga da će mi ih biti dosta bar do našeg sledećeg susreta. Ali prazninu koju će Dominik ostaviti za sobom ništa neće moći da popuni, koliko god seksa uspemo da uglavimo između naše poslednje večere i njegovog odlaska. Uzimao me je grubo, kao i ja njega, ali to ga nije sprečilo da me pojebe još jednom pre polaska. Stavio je dlan na vrata hotelske sobe, baš kad sam ih otvorila, i zalupio ih. Onda mi je podigao ruke iznad glave, držeći me za zglobove, a drugom rukom mi je skinuo gaćice i ponovo me uzeo otpozadi. Pička mi je pulsirala sve vreme leta. Bio je to upečatljiv, fizički podsetnik na Dominika, što me je omelo u flertovanju sa zgodnim tipom na sedištu pored mog. Rastali smo se na aerodromu, jer je Dominik planirao da otputuje u London drugim letom, preko Čikaga. Odlučio je da još jednu noć provede u Nju Orleansu umesto da se vrati u Njujork i odatle otputuje kući. Ostalo nam je da čekamo rezulate konkursa na koji se prijavio. Pomisao da će Dominik stalno biti u Njujorku u jednakoj meri me je ispunjavala zadovoljstvom i zabrinutošću. Previše sam navikla na potpunu nezavisnost. Imala sam sve vreme ovog sveta za vežbanje i upoznavanje novih ljudi. Mogla sam da radim šta god poželim, bez obaveza prema bilo kome. Marija je skočila na mene čim sam ušla u stan, željna da čuje svaki detalj o danima koje sam provela s Dominikom. Bila je veoma neposredna. Mada to nije trebalo da me iznenadi, ako se ima u vidu da se nimalo nije trudila da bude tiha dok vodi ljubav s Baldom. - Pa, kakav je u krevetu? Je li dobar?
- Marija! - pobunio se Baldo s kauča na kojem se lenjo izvalio u slip gaćama, s nogama na naslonu za ruke. Bio je toliko dlakav da je mogao da prođe i kao ćebe. Zato se oskudno oblačio i usred januara. - Odličan je. - Jel' mu velik? - Odmaknula je ruku od svojih prepona otprilike za dužinu slonovske surle. Odgovorila sam joj razmakavši ruke nešto više od pola metra. Baldo je skočio s kauča i odjurio u njihovu spavaću sobu, zalupivši vrata za sobom. Ponovo ih je otvorio i pozvao Mariju: - Dođi ovamo i pridruži mi se kad prestanete da ogovarate i brbljate kao papagaji. Ona mi je namignula i požurila da se pridruži Baldu. Deset minuta kasnije ivica kreveta je udarala u zid. Otišla sam u svoju sobu, spustila kofer i sručila se u krevet. Zaspala sam čim sam sklopila oči, kao da me je, sad kad sam ostala sama, konačno stigao umor. Sanjala sam kako plešem u zlatnom kavezu koji visi s tavanice. Dominik me je posmatrao odozdo. Ali znala sam da to nije Dominik. Bio je to neki drugi muškarac s maskom na licu. Kad sam se probudila, osećala sam se kao da nisam ni spavala. Probe su počele posle nekoliko dana. Uz raspored koji nam je Simon napravio, u doglednoj budućnosti neću imati vremena da predahnem. Ali hvala bogu na malim stvarima, bar smo pregurali božični muzički kič. Mislila sam da ću izbaciti violinu kroz prozor ako budem morala da odsviram samo još jedan psalam. Simon je odlučio da do kraja januara sviramo dela latinoameričkih kompozitora. Večeras smo svirali Viljalobosa. Uvek sam uživala pri susretu s nečim novim, a Viljalobosova muzika se odlikovala folklornim elementima. Nije mi smetalo što su deonice violončela nešto veće nego violinske. Izgleda da je Simon s posebnom pažnjom pratio moje izvođenje, što nije uvek dobro. Opažao je svaku grešku i stavljao mi je to do znanja. Te večeri sam i dalje bila umorna od putovanja i pomalo sam žalila za proteklim praznicima. Dominik me je istrošio i mada sam se smešila kad god bih osetila bol kao posledicu loga, to mi nije pomagalo da izguram probe. Simon mi je prišao dok sam pakovala violinu. Telo mu je bilo potpuno opušteno. Nestala je napetost koja ga je odlikovala za dirigentskim pultom. Pitala sam se koliko je njegova strogoća samo oruđe kojim obuzdava orkestar, a koliko je zaista deo njegove ličnosti. - Malo si pocrnela, Samer. To je neobično pojava tokom zime u Njujorku. Jesi li uspela da nekud otputuješ? - Bila sam nekoliko dana u Nju Orleansu. Verovatno sam bila predugo izložena suncu dok smo plovili rekom. Brod se zvao „Kreolska kraljica“. - Jesi li tamo bila s nekim posebnim? - S prijateljem. Iz Londona. - Lepo. Biće ti drago što si se odmorila. Čekaju nas dva naporna meseca. - Znači, neko vreme ne mogu da planiram novi odmor. - To valjda nije tako strašno? Ne želim previše da te istrošim. Sala za probe se u međuvremenu ispraznila. Ostali članovi orkestra su nestali u tami kako bi iskoristili ostatak večeri. Čak su se i Baldo i Marija bili navikli na naše ćaskanje posle proba, pa su nas ostavili na miru. Simon mi je prišao bliže. Dovoljno blizu za poljubac. Oko njega se, kao oblak, širio miris parfema. Bila je to mešavina mošusa i začina, potpuno drugačija od Dominikovog običnog mirisa sapuna. Nikad nisam videla Dominika da koristi bilo kakvo sredstvo posle brijanja.
Simonova kosa je bila kuštrava, još gušća od moje. Uokvirivala mu je lice kao tamni oreol. Na trenutak sam pomislila da bi naša deca, kad bismo ih imali, bila čupava kao pudlice, ali to je bila smešna pomisao. Uopšte nisam želela da imam decu. Postavila sam violinu ispred sebe zatvarajući Simonu put za slučaj da je namerio da me poljubi ili uradi nešto slično. Pomerila sam se i krenula prema izlazu. Kad sam izašla, iznenadio me je snažan nalet hladnog vazduha. Počela sam da prekopavam po torbi tražeći rukavice. - Prokletstvo, nemam rukavice - uzdahnula sam. Sala za probe bila je svega nekoliko blokova udaljena od mog stana. Brže ću stići peške nego taksijem. Simon je skinuo šal, uzeo me za ruke i obmotao mi šake šalom. Tkanina je i dalje bila topla od njegovog tela. - Ne - pobunila sam se. - Sad ćeš se ti smrznuti. - Insistiram - rekao je stisnuvši mi šake preko vune. -Tvoje šake su mnogo važnije od mojih. - Hvala - odgovorila sam mu najljubaznijim i najprofesionalnijim tonom koji sam u tom trenutku mogla da izvučem iz sebe. Malo sam uzmakla, povećavajući razmak između nas, i klimnula glavom pozdravljajući se s njim. - Videćemo se sutra - rekao je. Graciozno poput plesaču, okrenuo se na potpeticama čizama od zmijske kože i nestao u noći. Da bih se ugrejala, uz lice sam prislonila šake dobro umotane u Simonov šal. Njegov miris me je pratio sve do kuće. Koliko god sam se trudila da ga potisnem iz sećanja, nisam mogla a da se ne zapitam kako li miriše njegova gola koža. Možda ne miriše na parfem. Možda Simonovo nago telo miriše na začine, na cimet i oraščić pomešane sa znojem. Te noći sam sanjala dvojicu muškaraca. Kad god bi mi se u snu pojavio Dominik, zvuk njegovog glasa i sve njegove želje, ta slika se u mojoj svesti pretapala u Simonovu. Zamišljala sam kako bi bilo milovati njegovu gustu kosu, maštala sam o toplini njegovih šaka i njegovoj koži boje karamela, koja se toliko razlikovala od Dominikovog bledog engleskog tela. Pitala sam se da li je dlakav kao Baldo. Uvek sam volela maljave muškarce. Maljavost povezujem sa strašću, testosteronom i muškošću. Dominik je imao samo tanku liniju dlaka na grudima, koja je potpuno nestajala na stomaku da bi mu se ponovo pojavila na preponama kao tamna strelica što pokazuje put do njegove kite. Na kraju sam digla ruke od pokušaja da ih razdvojim. Umesto toga sam zamišljala kako me obojica uzimaju u isto vreme. Dok mi je Dominik nabijao kitu u usta, Simon mi ga je gurao u pičku. Ali nekako sam znala da nijedan od njih dvojice ne voli da deli. Prestala sam i da se nadam da ću od Marije dobiti bilo kakav savet. Iako nije upoznala Dominika, bila je nepoverljiva prema njemu. Odlučno je podržavala Simona i uvek mi je zvocala da treba više da očijukam s njim. - Luda si, curo. S tim čovekom bi mogla da imaš sve što poželiš. Ceo svet. U svakom slučaju, imala bi Linkolnov centar. A kakvu korist imaš od tog Engleza, a? Preuzela je Baldovu naviku da po stanu šeta samo u donjem rublju uz grejanje odvrnuto do daske. Uvek je nosila pamučno rublje u svim zamislivim vedrim bojama. Marija nije nosila ni saten ni čipku. Srećom, moj deo kirije je podmirivao i moje račune, a oni su snosili troškove dodatnog grejanja. Imala je duge tanke noge močvarne ptice, bedra joj nisu bila deblja od mojih nadlaktica, iako je jela kao provaljena. Baldo je stalno bio na dijeti, ali je njegovo dežmekasto telo i dalje bilo punačko. Marija ga je nazivala svojim bucmastim majmunčićem, kikoćući se kad bi je on mrko pogledao zbog toga. - Nije reč o tome kakvu korist imam od bilo koga od njih dvojice - uzdahnula sam.
- Ne budi smešna. Naravno da je o tome reč. I ako nastaviš s tom budalaštinom i viđaš s Englezom, onda bar nemoj da pričaš o tome. Izgubićeš blagonaklonost dirigenta ako on izgubi svaku nadu da će ti se zavući u gaćice. - A ja sam mislio da je ona sa mnom iz ljubavi - oglasio se Baldo. - S tobom sam samo zbog tvog tela - odvratila je Marija obavivši ruke oko njega i zagnjurivši mu lice u vrat. Uzela sam svoju torbu i izjurila napolje, trudeći se da pobegnem pre nego što njihov izliv ljubavi postane otvoreniji. Te noći je trebalo da se sastanem sa Čeri. Imala je burleskni nastup u baru u Alfabet Sitiju. Njena tačka je bila dobra, jedna od glavnih. Predstava je trebalo da počne u osam, a do njenog nastupa u jedanaest imale smo nekoliko sati da posedimo i proćaskamo. Ona je već bila tamo kad sam stigla. Čak i pod prigušenim svetlima kluba, svetloružičasta kosa upadljivo joj se presijavala. Primetila me je dok sam ulazila, mahnula mi i pružila ini kosmpoliten kad sam sela za sto. - Ovo nisam pila godinama - rekla sam. - Još od emitovanja „Seksa i grada“? - Da, tako nešto - nasmejala sam se. - Moraš da uhvatiš korak. Meni je ovo drugi koktel. Davni trik pred nastup je da nađeš onu tanku liniju između pripitosti i pijanstva. Kad uspeš u tome, nastup teče bez problema. - U orkestru to ne bi delovalo - primetila sam. - Dirigent bi me izbacio zbog jednog piva. - Onda treba da sviraš rok muziku. - Mislim da je sad kasno za to. Od Vivaldija plaćam račune. - Kako je bilo za Novu godinu u Nju Orleansu? Je li tvoj muškarac došao? - Bilo je sjajno. Ali moram da se oporavim. Iznurio me je. - Treba da budeš srećna zbog toga. Oba moja momka su trenutno van grada. - Stani malo. Oba tvoja momka? Čeri se iskezila od uveta do uveta. - Da. Baš imam sreće, a? Imam ih dvojicu. - Znaju li oni jedan za drugog? - Naravno da znaju. Pit ima još jednu devojku. Trenutno je u poseti kod nje. Toni je na turneji sa svojim bendom. Viđa se samo sa mnom, ali dosta se zabavlja i s grupi devojkama. Ima pune ruke posla. Zurila sam u nju. - Zar niste ljubomorni? Uzdahnula je. - To je prvo što me svi pitaju. - Pa to pitanje je sasvim logično. Jeste li ljubomorni? - Povremeno. Mislim da su svi ljubomorni. Ali s Pitom se viđam pet godina i dobro nam ide. Toni mi je više neka vrsta izleta. Mislim da ne bih izdržala samo s jednim tipom. Brzo bi mi dosadilo. - Čija je to ideja? Tvoja ili njegova? - Mislim da je bila moja. Počeli smo da posećujemo svingerske klubove kako bismo malo začinili vezu. Onda smo prešli granicu. - A ti? Kako je kod tebe? Imaš li ozbiljne namere s tim Englezom? - Podigla je čašu naspram svetlosti. - Nikad ne sipaju dovoljno koantroa u ovo. Podseti me da opomenem barmena. Njene lažne trepavice su blistale na svetlosti koja se odbijala od čaše. Vrhove je ukrasila sitnim kristalima, tako da su joj trepavice izgledale kao nožice pauka koji je upravo pretrčao preko snega. - Pa, recimo da se i nas dvoje viđamo i s drugima. - Kako to misliš? Ili se viđate s drugima ili to ne radite. Opasno je biti neodređen. Jeste li razgovarali o tome? Jeste li se dogovorili šta je prihvatljivo, a šta nije?
- Nije to tako jednostavno. - E tu grešiš. Jednostavno je. Veoma jednostavno. Ili bi bar trebalo da bude. - Možda će se on uskoro doseliti ovamo. Konkurisao je za posao u Njujorku. - Onda bi bilo bolje da to što pre razjasnite. - Iskapila je piće. Može još jedno? - Pogledala je na sat. Na zglobu je nosila sat u obliku djamanta veličine loptice za golf. Izgledao je kao disko-kugla koja se otvara otkrivajući digitalni brojčanik. - Što da ne? Imamo još nekoliko sati. Skliznula sam sa stolice i stala za šank. Svetla su se prigušila kad je počela prva tačka praćena melodijom „Goldfinger“ Širli Besi. Plesačica je bila visoka, vitka, u bikiniju s leopardovom šarom, u stilu pedesetih. Obula je odgovarajuće cipele s neverovatno visokim potpeticama. Bila je mulatkinja bronzane kože i guste tamne kose u afro-stilu. Pevala je dok je izvodila svoju plesnu tačku. Vladala je scenom sa samopouzdanjem mlade lavice koja je upravo ulovila krupnu gazelu. - Hvala - rekla je Čeri kad sam joj dala kosmopoliten pun koantroa. - Niko ne bi rekao da je muško, zar ne? - došapnula mi je pokazujući glavom prema pozornici. Još jednom sam pogledala plesačicu. Da, imala je primetnu budžu između nogu, ali pokreti su joj bili izrazito ženstveni, graciozni kao u mačke. Čak i dok je bila opuštena, delovala je kao da bi svakog časa mogla da skoči na nekog. Na mene, ponadala sam se, iako sam sumnjala u tu mogućnost. Sledeća tačka je bila dosadna u poređenju s prvom. Prilično zgodna devojka u muškom odelu izvela je klasičan striptiz. Nije imala dovoljno drskosti za to, a dok je napuštala pozornicu, saplela se preko kostima. Pomalo sam se sažalila na nju. - Dobro. Ja sam na redu posle sledeće tačke. Bolje da odem da obučem kostim. Čeri je izašla kroz vrata pored pozornice. Nosila je tako veliku torbu da je mogla da stane u nju. Izgledala je kao kornjača. Jedva sam je prepoznala kad je izašla na scenu posle još jednog striptiz nastupa. Tu tačku je izveo muškarac prerušen u medveda u muškom odelu. Njegov nastup je na pravim mestima bio apsurdan i komičan. Čeri je bila u ružičastom od glave do pete. Imala je dugačak satenski ogrtač sa šifonskim šlepom. U obema rukama je držala po jednu ogromnu pernatu lepezu. Lepeze su bile skoro veće od nje. Nosila je cipele s vrtoglavo visokom potpeticom i platformom. I cipele su bile ružičaste, pokrivene sitnim kristalima, koji su svetlucali pri svakom koraku. Osim stopala u cipelama s visokom potpeticom, ostatak tela bio joj je potpuno zaklonjen lepezama. Očekivala sam da će njen nastup biti sličan prethodnom. Mislila sam da ću ponovo videti fatalnu zavodnicu koja se uz laganu muziku senzualno njiše i svlači. Međutim, Čerin nastup je bio mnogo sočniji, praćen pesmom „Super frik“ Rika Džejmsa. Publika je divlje aplaudirala kad se Čeri oslobodila ogrtača i zanjihala bujnim grudima. Kićanke na njenim bradavicama pritom su se zavrtele kao krila vetrenjače. Nastup je završila na leđima, nogu prebačenih preko glave, kao da pokazuje kako bi mogla samu sebe da poliže ako bi poželela. - Au! - izrazila sam oduševljenje kad mi se ponovo pridružila. - To je zaista bilo upečatljivo. Sad shvatam zašto imaš dva tipa. Zakikotala se. - Trebalo bi ponekad da me posetiš. Pokazaću ti neke pokrete. Usne su joj i dalje bile namazane jarkoružičastim ružem, koji je pojačala slojem sjaja. Otpratila sam je do metroa. - Skoro sam zaboravila - rekla je pretražujući svoju ogromnu torbu, što je potrajalo čitavu večnost. - Imam nešto za tebe. - Nije mi rođendan.
Izvukla je konopac od oko metar i dvadeset i dala mi ga. - Da možeš da vežbaš. Ali ako se privežeš za nogu stola, pobrini se da imaš makaze uza se ili da čvorovi budu labavi kako bi mogla brzo da se izvučeš ako ti izbije požar u stanu. Bilo bi neprijatno objašnjavati spasiocima situaciju. - Hvala - odgovorila sam, trpajući konopac u torbicu. -Ali ja baš i ne volim da vezujem ljude. Više volim da mene vezuju. - Ipak treba da naučiš kako se to radi. Onda ćeš ceniti trud koji mora da uloži osoba koja te vezuje. Kad sam stigla kući, pogledala sam se u ogledalu. Primetila sam da na jednom obrazu imam trag sjaja za usne, iako se ne sećam da me je poljubila na rastanku. Ostatak sedmice protekao je u magnovenju. Dani su mi se uvodili na probe, jelo i spavanje. To je, u suštini, bilo sve. Dominik mi se u međuvremenu nije javljao. - Izgledaš umorno - rekao mi je Simon kad sam mu vratila šal. - Hvala - odgovorila sam ogorčeno. - Treba da se opustiš. Kad sam tek došao ovamo, svirala si celim telom. Sad sviraš umom. Treba ponovo da se prepustiš. Kad si poslednji put izašla iz kuće, a da to nije bilo zbog probe? - Prošle sedmice. Išla sam u kabare. - To nije dovoljno. Ne možeš da sviraš s osećajem za svet uko ne izlaziš među svet. Bila sam previše iscrpljena da bih se prepirala. Samo sam izrazila slaganje klimnuvši glavom, a onda sam uzela svoju violinu i krenula. Imam dve karte za jahanje bikova u Medison Skver Gardenu. To je u petak, hoćeš li sa mnom? Trebalo je da idem s tatom, ali on je morao da odloži posetu, pa imam kartu viška. - Jahanje bikova? - To nisam očekivala. - Ne gledaj me tako. To je jahanje bikova, a ne korida. Mi u Venecueli to ne radimo tako, ali na Menhetnu ne može da se nađe ništa bolje. Počinje u četiri. Posle ću te odvesti na večeru. To će ti biti nagrada što si dva sata gledala sport. Nasmejala sam se. - Dobro onda. Zvuči zabavno. Kod kuće sam zatekla Mariju i Balda ugneždene na krevetu kako gledaju stare filmove strave i užasa. Marija je držala šaku preko očiju, da bi svakih nekoliko sekundi provirila i vrisnula. Baldo ju je grlio jednom rukom, a drugom je pirinčane krekere umakao u nemastan sirni namaz. Posle svakog zalogaja je gadljivo krivio lice. - Jeste li vas dvoje ikad čuli za jahanje bikova na Menhetnu? - Imaš karte za petak? - upitao je Baldo. - Blago tebi. Rasprodate su još pre nekoliko meseci. - Opa! - oglasila se Marija, sklanjajući šaku s lica. - Sastanak sa Simonom? - Nije sastanak. - Ma naravno - odgovorila je ona vrativši pogled na ekran i pripivši se uz Balda kad je žena u filmu prodorno vrisnula. Petak je protekao tako brzo da skoro nisam ni stigla da se unervozim što ću celo popodne i veče provesti sa Simonom. Sada sam, kad god bih ga pogledala, osećala da on može da mi čita misli i da zna kako sam, pre samo nekoliko dana, masturbirala udišući miris njegovog šala. Možda me je pre toga samo jedan muškarac izveo na utakmicu. Bilo je to na Novom Zelandu. S tadašnjim dečkom sam gledala ragbi utakmicu nacionalnog tima na stadionu „Vestpak“ u Velingtonu. Igra je bila brza i iznenadilo me je koliko sam uživala u njoj iako nikad ne gledam sport. Istina, uglavnom sam maštala o tome kako bi bilo da posle utakmice upadnem kod momaka u svlačionicu. Imali su nenormalno snažne udove, tela poput bogova i tako kratke šortseve da me je čudilo što neko nije zatražio zabranu pristupa mlađoj publici. Posle utakmice sam vodila ljubav s
dečkom. Zažmurila sam i zamišljala kako me mišićavi igrači oba tima uzimaju jedan po jedan. Mada bih, da sam morala da biram, odabrala Samoance. Bili su zgodniji. Nikad nisam mogla da odlučim šta da obučem za takav izlazak. Ako se na sportskom događaju pojavim u cipelama s visokom potpeticom, izgledaću kao budala, ali ako se obučem previše opušteno, onda ću se na večeri osećati neprijatno. Odlučila sam se za vunenu haljinu boje rđe, samostojeće čarape, ravne kožne čizme na pertlanje i torbicu od lažne zmijske kože. Simon se obukao kao pravi kauboj. Nosio je belu košulju, farmerke i stetson od smeđe kože nataknut na bujne kovrdže. Imao je crn kaiš s velikom srebrnom kopčom u obliku lobanje i tamnosmeđe čizme špicastih vrhova s motivom lobanje u visini gležnjeva. Kao da je hteo da uklopi obuću s razmetljivom frizurom. Takva odeća bi na svakom drugom izgledala smešno, ali Simon ju je nosio s takvom samouverenošću da nikom ne bi palo na um da dovede u pitanje njegov ukus. Uhvatio me je za ruku i poveo me niz tribine do mesta udaljenog samo nekoliko redova od terena. Odatle ćemo imati savršen pogled. Polovina publike je nosila kaubojske šešire, a većina žena je bila u farmerkama i crveno-plavim kariranim košuljama. Koliko sam uspela da vidim, jedino sam ja bila u haljini. Na stadionu je bilo toplo od mase tela, reflektora i uzbuđenja pred predstojeću predstavu. Osetila sam miris zemlje po kojoj će uskoro juriti bikovi i njihovi jahači. To je bio miris prašine i bakra, koji me je podsetio na Severnu Australiju, gde sam kratko radila pre nego što sam se preselila u Britaniju. - Moraćeš da mi objasniš pravila - rekla sam. - Zaista ne znam ništa o jahanju bikova. - Zaboravi pravila, samo gledaj. Niko neće jahati duže od osam sekundi, i to samo ako je jahač dobar, tako da nema šta mnogo da se objašnjava. Simon je bio u pravu. Neki jahači su se na leđima bika zadržali samo tri-četiri sekunde. Mada sam pretpostavljala da dve-tri sekunde na leđima takve životinje izgledaju kao čitava večnost. Bikovi nijednog trenutka nisu dodirnuli zemlju sa sve četiri noge. Jedan bik je čak skočio više od metar uvis noseći jahača, da bi nastavio da se rita čim je dodirnuo zemlju. Ponašali su se kao da je tlo naelektrisano. Teški skoro jednu tonu, đipali su, bacakali se i ritali kao pomahnitali. Jahači nisu izgledali kao što sam očekivala. Uglavnom su bili niski, građeni kao gimnastičari. Na svaki pokret bika su reagovali pokretom u suprotnom smeru. Trzali su se napred i nazad, levo i desno, tako brzo i precizno da su više ličili na igračke na navijanje nego na ljude. U nekoliko slučajeva, zbačene jahače su u poslednjem trenutku odvukli ispred razjarenog bika i za dlaku ih spasli od smrti. Simon je to posmatrao zažagrenog pogleda. Vikao je i skakao na noge kad bi neki jahač uspeo da se održi u sedlu duže od nekoliko sekundi. - Zamisli da imaš takvu životinju između nogu - uzdahnuo je. - Mmm - odgovorila sam usrkujući kroz slamčicu poslednje kapi svoje koka-kole. - U Venecueli, jahači na konjima jure bikove i pokušavaju da ih obore vukući ih za rep. Kod nas se to zove koleo. - Rekla bih da je to lakše nego ovo. - Veoma je opasno reći tako nešto jednom Venecuelancu! - Ne smeta mi malo opasnosti. Da je tako, ne bih ni dolazila ovamo. - Pretpostavio sam da si takva. Ne može se svaka devojka pozvati da gleda jahanje bikova. Nagnuo je glavu prema meni dok je to govorio. Ponovo sam prislonila usne na slamčicu. - Mogu li da dobijem malo? - upitao je. - Izvini, već sam sve popila.
- Nema veze. Nadmetanje je ionako skoro gotovo. Možemo popiti nešto na nekom drugom mestu. Otišli smo u „Karakas Arepa bar“ u Sedmoj ulici u Istočnom Vilidžu. Još je bilo prilično rano, ali je pred vratima već bio dugačak red. - Isplati se, veruj mi. - Ne brini. Kad treba, mogu da budem veoma strpljiva. - Siguran sam da možeš. Znaš, nešto sam razmišljao. - To ti je opasna navika. - Znam da sam se u poslednje vreme ponašao skoro kao gonič robova, ali mislim da bi trebalo da pokušaš sa solističkim nastupom. Dovoljno si dobra za to. Mogu da porazgovaram s nekim promoterima. Mislim da bismo napunili dvoranu. - Zar nisi nedavno rekao da sviram umom? - Ne budi takva. Uvek može bolje. Šta kažeš na to? Znam da je prostor u kom vežbaš obična rupa. Mogla bi da vežbaš u mom podrumu. Zvučno je izolovan. Renovirao sam stan kad sam se uselio, tako da je i podrum prilično prijatan. A mogu i da ti držim dodatne časove. - To je veoma lepo od tebe, ali... - Nema ali. Darovita si. Veruj u sebe. Znaš, to bi mogla da bude tvoja velika šansa za proboj. Postaraću se da među pozvanima bude nekoliko agenata. - Važi. - Važi? - Da. Važi. Zagrlio me je i podigao sa zemlje, a onda me je sočno poljubio u oba obraza. Šešir mu je pao na zemlju. - Mislim da bi bilo najbolje da ga sad skinem - rekao je smešeći se dok se saginjao da dohvati šešir. Uglavili smo se na kraj stola za kojim je sedelo još četvoro ljudi. Bili su usred obroka i sudeći po izrazima njihovih lica, hrana je sigurno božanstvena. - Počećemo s krompirićima i gvakamolom - rekao je Simon. - Uzećemo i margarite, ipak je ovo proslava. - Slobodno naruči i sve ostalo - rekla sam. - Nemam pojma šta je sve to i verujem ti. - Možda ćeš se pokajati zbog toga. - Sumnjam. Jeli smo sve dok nisam osetila kako će neko morati da me otkotrlja do kuće. - Jesi li naručio sve što su imali na jelovniku? - upitala sam odmeravajući poslednje pečene banane sa sirom i sa žaljenjem se tapšući po stomaku. Sastanci nisu dobri za liniju. U to nema nikakve sumnje. - Ne baš - nasmejao se. Otpratio me je do mog stana. Oboje smo popili po četiri ili pet margarita i prilično su nas uhvatile. Da budem iskrena, ja sam bila skoro pijana. To što nisam bila jedina koja pije predstavljalo je prijatnu pramenu. Preturala sam po torbici tražeći ključeve stana. Oslonila sam se na zid da ne bih pala. - Nadam se da nisam izgubila ključ - rekla sam. - Mogu li ja da pokušam? - upitao je. - Mislim da sam trezniji od tebe. Raširila sam torbicu, a on je oprezno zavukao ruku unutra.
- Da li stvarno moraš da nosiš ovoliko stvari sa sobom? - interesovalo ga je. - Nikad se ne zna kad ti može zatrebati rezervni par cipela. Izvukao je konopac koji mi je Čeri dala posle svog nastupa. Otad je bio zatrpan na dnu moje torbice. - Jesi li to planirala da me otmeš? - upitao je mašući mi konopcem ispred lica. - Ja sam izviđačka - drsko sam odvratila. - Svakako si puna iznenađenja. - Obmotao je konopac oko mog struka i, držeći ga za krajeve, privukao me sebi. -Sad sam te zarobio - rekao je. Onda me je poljubio. Poljubac mu je bio topao i grublji nego Dominikovi. Verovatno zato što je bio pijan. Imao je ukus tekile. Kad sam udahnula, osetila samo miris njegovog parfema, sličan mirisu kuhinje posle pečenja kolača s đumbirom. Ispustio je konopac i zavukao šake u moju kosu čvrsto me držeći za glavu. Zadržala sam dah, nadajući se da će me povući za kosu onako kako bi to Dominik uradio i da će me ponovo poljubiti. Poznata toplota širila mi se telom i na trenutak sam bila u iskušenju da ga pozovem da uđe. Umesto toga, on se povukao i spustio ruke čvrsto ih pritisnuvši uza svoje bokove. - Izvini, nije trebalo to da uradim. - Ne mari. Moramo da radimo zajedno. - Znam. Ovo nije bilo pametno. - Nimalo. Podigla sam konopac i vratila ga u torbicu. Ključevi su mi svctlucali u džepu sa strane, tamo gde sam ih uvek ostavljala. - Sigurna sam da sam te videla kako zavlačiš ruku u tu pregradu - optuživački sam rekla. - To je tačno. Samo sam hteo da te zadržim. - Hvala ti na večeri i jahanju bikova. - Hvala tebi što si pošla sa mnom. Ponovo je bio onaj stari. Ponašao se prijateljski i profesionalno. Flertovao je, ali kao da nema ozbiljne namere. Međutim, ako je suditi po njegovom poljupcu, namere su mu ipak bile sasvim ozbiljne. - Sad ću ući u stan. - A ja treba da se naspavam kako bih se osvežio. Proba je sutra. A možemo i da planiramo tvoj solistički nastup. - Laku noć. - Laku noć. Ostavila sam ga da stoji ispred stana i zatvorila sam vrata. Dominik mi se još nije bio javio, ali gotovo sam osetila talas njegovog neodobravanja kako stiže preko okeana.
6 Utočište u Ulici Spring
Zvanična potvrda da je dobio posao stigla je u Dominikovo poštansko sanduče dve nedelje po povratku iz Njujorka. Pošto su mu nagovestili da će odgovor dobiti ranije, proveo je neprijatnu sedmicu ispunjenu iščekivanjem i blagom potištenošću. Kao što se grozničavo nadao, odgovor je bio pozitivan. Dobio je posao i odgovarajuću stipendiju. Trebalo je da počne da radi posle uskršnjih praznika. Obezbeđena mu je mala kancelarija u Njujorškoj gradskoj biblioteci, kao i elektronski i fizički pristup materijalu, na osnovu kojeg će jednom mesečno držati jednočasovno predavanje na temu po sopstvenom izboru. Dominiku je tako ostalo manje od tri meseca da obavi pripreme: da organizuje odsustvo s posla u Londonu, da pomogne u pronalaženju nekog ko će ga za to vreme zamenjivati i, što je najvažnije, da nađe smeštaj u Njujorku, pošto biblioteka nije mogla da mu pomogne u tome. Pozvao je Samer. - Konkurs je najzad zatvoren. Dobio sam posao. - To je sjajno. Zaista divno. - Dolazim odmah posle Uskrsa. - O... - Šta je? - Imaću posla preko glave s probama za solistički nastup. - Nema problema. Naći ću neki stan u kojem ćeš moći da sviraš svoj bejli u svako doba dana i noći ne plašeći se da ćeš smetati susedima. - To bi bilo predivno - primetila je Samer. - Dotad ću uglavnom biti ograničena na sobičak u podrumu dvorane simfonijskog orkestra. Ta rupa nije naročito nadahnjujuća. Osim toga, treba je rezervisati danima unapred, jer mnogim muzičarima trebaju dodatne probe. Simon mi je ponudio da vežbam u njegovom stanu na Gornjem Ist Sajdu, ali bi mi bilo neprijatno da ga iskorištavam. - U pravu si. - Uostalom, volim da budem sama dok se spremam - dodala je Samer. - A šta je sa mnom? Nema više privatnih koncerata? - To je već nešto sasvim drugo - odgovorila je Samer. Unajmljivanje stana na Menhetnu nije lako ni uz najizdašniji budžet, posebno ako se to radi na daljinu. Potraga preko interneta se odmah pokazala kao gubljenje vremena, pa se Dominik na kraju obratio lokalnom posredniku za nekretnine. Tako je našao potkrovlje u Sohou, na petom spratu zgrade u Ulici Spring, u blizini Zapadnog Brodveja. Samer je pregledala stan za njega i ustanovila da je savršen. Izvestila ga je da je odlično osvetljen i neverovatno akustičan. Iako je bio namešten izrazito minimalistički, bila je uverena da će Dominikove knjige i sama činjenica da ih on veoma brzo prikuplja uskoro uneti toplinu u potkrovlje i dati mu lični pečat. Stan je unajmljen na dvanaest meseci. Dogovorili su se da se Samer useli mesec dana pre Dominikovog dolaska u Njujork. Ona u početku nije bila raspoložena da napusti svoje hrvatske prijatelje, ali se uskoro radovala što će pobeći od zvukova njihovog uživanja i stalnog ometanja tokom noći.
Dominiku će opisati njihove poduhvate kad budu razgovarali telefonom. Uvek se od srca smejao pričama o doživljajima pohotnih Hrvata. Razmišljajući o tome nešto kasnije, Samer je shvatila da se Dominik veoma retko smeje. Zapitala se šta je razlog tome. Dominik je video samo slike stana u potkrovlju. Zato mu ga je Samer, kad se uselila, detaljno opisala. - U jednom delu stana je spavaća soba. Sve ostalo je jedan otvoren prostor s lakiranim drvenim podom. Izgleda kao balska dvorana. - Stvarno? - Kuhinja je opremljena najsavremenijim uređajima. Nikad nisam videla takvu kuhinju. Ima granitne radne površine i najmodernije aparate. Izgleda kao svemirski brod! Ali nisam sigurna da ću se usuditi da u njoj spremam omlete ili pasulj sa tostom. Osećala bih se kao da skrnavim svu tu opremu za kuvanje. - Možemo da jedemo u restoranima - rekao je Dominik. - Ne - odgovorila je Samer. - Hoću da ti kuvam. Retko sam to radila za nekog muškarca. Za ljubavnika. - Dobro. Vidim da smo završili s korsetima i violinskim koncertima. Izgleda da ću morati da ti kupim kuvare pune složenih recepata. Samer se zakikotala. - Stan ima ogromne prozore. Okupan je svetlošću. Ali pogled je jadan. Vidi se samo ogromna siva fasada susedne zgrade, na kojoj nema prozora. Samo cevi i metalne rešetke. Prilično ružan prizor. Međutim, zahvaljujući tome, noću je potpuno tiho, iako u toj ulici ima mnogo restorana koji rade dokasno. Jezivo je mirno. - I intimno? - Potpuno - potvrdila je Samer. - Sjajno. Hoću da vežbaš gola. Kad sam ja tu, naravno. - I pomislila sam da je to jedini razlog što si odabrao ovaj stan. - Upravo tako - potvrdio je Dominik. Pre nego što je on to zatražio, Samer je veoma brzo stekla naviku da se šeta gola po stanu, bilo da svira violinu, ili radi nešto drugo. To joj je delovalo ispravno i prirodno, i stalno ju je uzbuđivalo. Stan u potkrovlju je bio nova rajska bašta, vrt čednosti. Sviđala joj se jednostavnost prostora, minimalistički nameštaj, beli zidovi i gole cigle postavljene u pravilnim razmacima između čeličnih greda tavanice, koje svojom tamnom bojom razbijaju monotoniju ogromnih belina. Samer je kupila nekoliko orhideja, koje je rasporedila po stnu kako bi unela malo šarenila. Nije bila sigurna da li da jednu od tih tropskih biljaka unese i u spavaću sobu. Oklevala je jer nije znala da li Dominik voli cveće. Trebalo je da nauči još mnogo toga o njemu. Kakav li će biti njihov zajednički život? Našavši posao u Njujorku, Dominik ju je suočio s potpuno novom situacijom. Odluka da živi s njim za nju je bila prilično krupna, mada nije mogla tačno da se seti kad je, zapravo, pristala na to. Desilo se samo od sebe. Spontano. Kao da je njeno telo odlučilo ne konsultujući se s njenim mozgom. Prošla je čitava večnost otkad je poslednji put živela s ljubavnikom. Godinama je imala cimere u stanovima koje je iznajmljivala dok je živela u raznim delovima sveta: u Australiji, u Londonu, u Njujorku... Hoće li uspeti da žive zajedno? Mogu li uspeti? - Lepo je što ćeš biti ovde - rekla je. - Unapred se radujem - odgovorio je Dominik.
Nešto joj je palo na um. - Hoćeš li doneti neke knjige koje su ti potrebne za istraživanje? upitala je. - Možda bi trebalo da nabavim police u Ikei, ili negde drugde. Rado ću ih potražiti. - Nema potrebe - odgovorio je Dominik. - U biblioteci ću imati sve što mi treba. I više od toga. - Dobro. - Još samo mesec dana - rekao je Dominik. - Da. - Ali moram nešto da ti kažem. Sećaš se našeg sporazuma. Ako osetiš potrebu da budeš s nekim u nekoliko predstojećih nedelja... - Da? - srce joj je poskočilo. - Idi u njegov stan ili negde drugde. Nemoj u potkrovlje. - Razumem. Nije bila sigurna da li je to uputstvo ili podsticaj. Slučajnosti često remete i najbolje namere. Žena koja je sedela do prozora s njegove leve strane na letu od Londona do Njujorka čitala je „Velikog Getsbija“, što je Dominiku pružilo savršen povod za razgovor. Tu knjigu je znao skoro napamet jer ju je nebrojeno puta pažljivo čitao. Zvala se Miranda. Da li bi razgovor tako brzo prešao u flertovanje da je u pitanju bila druga knjiga, ili da mu u podsvesti i dalje nije bila Samerina smešna priča o njenoj menehetenskoj šemi za jednu noć, koja ga je nedeljama tiho mučila? Dominik je znao da nije ljubomoran. Realno je gledao na stvari. Zbog toga je tako jasno izneo Samer svoje uslove za njihov sadašnji odnos i pristao da se viđaju i s drugima, ali srce se ponekad opire razumu. Činilo mu se da, za razliku od Samer, on ništa nije namerno pokretao. A činjenica da je ona to učinila umnogome je uticala na njegovu odluku da organizuje sastanak s onim Gerijem, ili Gregom, kako god da se zove. Dominik je više voleo da ga vode uobičajeni životni tokovi i ljudski odnosi. Pre mnogo godina, dok je bio u ranim dvadesetim i imao tako malo novca da nije sebi mogao da priušti ni redovan let od Londona do Pariza, krenuo je jeftinim autobusom sa stanice Vaterlo do pariškog Trga Republike. Usput je upoznao Danijelu, mladu tamnokosu Francuskinju. Možda je i ona čitala knjigu koja mu je bila poznata. Nije mogao da se seti. Ali razgovor se odvijao sponatno. Ona se vraćala iz Londona, gde je bila u poseti svom momku, indijskom studentu medicine. Ali delovalo je da je tu veza pri kraju. Dominik je tada bio slobodan. Oboje su uživali u razgovoru i pre nego što su se rastali po dolasku u Pariz, razmenili su adrese i brojeve telefona. Bilo je očigledno da je ona pomalo promiskuitetna i nepromišljena. Pozvao ju je posle nedelju dana i završili su u krevetu. Osamnaest meseci su bili ljubavnici. Ili se, makar, Dominik uvrstio na spisak njenih brojnih ljubavnika. Danijela je neobično brzo i velikodušno pristajala da podeli užitak s raznim muškarcima i odmah mu je priznala da on nije jedini s kojim redovno spava. Jedne noći je, čak, neki momak pokucao na njena vrata dok su njih dvoje ležali iscrpljeni u postelji u njenom stančiću. Ona ga je sa zadovoljstvom pozvala da uđe i na kraju su svi završili u krevetu. Išla je od jednog do drugog, a oni su je naizmenično zajahivali. Kad se vratio svom životu u Londonu, izgubio je kontakt s Danijelom sve dok mu ona nije uspaničeno telefonirala jednog popodneva dok je još bio na poslu. Muškarac s kojim je spavala izbacio ju je na ulicu jer mu je ukrala novčanik. Ostala je bez prebijene pare i očajnički joj je trebala Dominikova pomoć. Našla se u gadnoj nevolji. Bila je sama u Londonu. Nije imala čak ni rezervnu odeću, jer je taj muškarac zadržao njen kofer. Bila je bespomoćna i pokušala je da se kurva u zabačenim uličicama Sohoa, ali nije imala uspeha. Dominik ju je našao u dva ujutru u jednom hotelskom sobičku u Blumzberiju. Pozajmio joj je novac kako bi sutradan mogla da se vrati u Pariz. On te noći nije mogao da se vrati kući jer mu nije ostalo novca za taksi, pa je ostao u njenoj sobici, gde su se jebali sve do jutra. Danijela je gotovo sve vreme bila uplakana. Pošto su oboje znali da će
to biti njihov poslednji seks, korak po korak, došli su do analnog odnosa. Njemu je to bilo prvi put. Otišao je rano ujutru da bi stigao na posao. Danijela je ostala da čvrsto spava. Šminka joj je bila razmazana, a jedna tamna bradavica joj je virila ispod zgužvanih čaršava. Uvek je žestoko vodila ljubav i njena nehajnost je ponekad plašila Dominika. Na rastanku se nije čak ni pozdravio s njom. Godinama je žalio zbog toga. Uvek je pretpostavljao da će Danijela loše završiti. Međutim, deceniju kasnije, kad ju je iz radoznalosti potražio na guglu, ustanovio je da predaje sociologiju u Bordou i da je čak doktorirala na neku temu koja ga nije zanimala, pa nije pročitao njenu disertaciju. Bila je potpuna slučajnost što su dobili susedna mesta u autobusu. To ih je spojilo i na kraju, sasvim neočekivano, dovelo do njegovog prvog iskustva s analnim seksom. Dominik je od tada uvek opušteno dozvoljavao da ga život spontano nosi u neplaniranim smerovima. Nikad se nije opirao struji. Da li je iz njega izbijao miris knjiga, pa je većina njegovih slučajnih poznanstava bila povezana s akademskim svetom? Miranda, koja je sedela pored njega na letu za Njujork, bila je službenica na njujorškom koledžu „Hanter“. Dominikove javne nastupe uvek je odlikovala izvesna harizmatičnost. To je bila jedna od njegovih prednosti kao predavača. Ako mu tema odgovara, mogao je sa zadovoljstvom da improvizuje do u beskraj. Iznosio je teorije, usputna razmišljanja i neobične ideje s izuzetnim samopouzdanjem, koje nikad nije prelazilo u sitničarenje ili razmetljivost. Kad je reč o „Velikom Getsbiju“, tu je u potpunosti bio na domaćem terenu, pa je let protekao lagodno u prijatnom i neobaveznom ćaskanju s Mirandom. Sedam sati je brzo prošlo. Tako je imao manje vremena da razmišlja o Samer i o tome kako će se snaći u zajedničkom životu u Njujorku. Miranda je nosila siv poslovni kostim. Suknja joj je bila do kolena, ali se malo-pomalo podigla do polovine butina dok se Miranda pomerala na svom sedištu. Tesna bela bluza napela joj se između dugmadi, a ispod nje se jasno video crn grudnjak. Imala je predivan, nežan vrat, koji se sve više rumeneo kako je let odmicao, a temperatura u avionu rasla. Dominik je saznao da je razvedena i da živi sama na Gornjem Ist Sajdu. Uneta u razgovor, povremeno je pružala ruku i dodirivala mu podlakticu kad bi htela nešto da naglasi. Nekoliko puta mu je čak dodirnula koleno. Dominik nije bio naročit stručnjak za govor tela, ali je znao da i sam to radi, sasvim nevino i instinktivno. Ali samo sa ženama koje ga privlače. Kad su stigli u Njujork, razmenili su brojeve telefona i dogovorili se da se čuju. Dominik je zapisao njen broj na poleđini svoje posetnice. Nameravao je da u Njujorku nabavi nov telefon jer ne bi bilo praktično da koristi onaj londonski. Tako je, u pogledu Mirande, lopta ostala na njegovom terenu. Namerno joj nije rekao da će živeti s drugom ženom tokom boravka u Njujorku. Dodatna slučajnost bila je što im je prtljag stigao istovremeno. Kad se to desilo, na Mirandinom licu se pojavio osmeh koji je govorio više nego hiljadu reči. Izgleda da je i ona verovala u slučajnosti. Izgovarajući se time što ide na drugu stranu, Dominik je insistirao da uzme zaseban taksi. Lako ju je obmanuo. Ovog puta vozač je bio Vijetnamac, koji je jedva razumeo Dominikov engleski izgovor kad je ovaj zatražio da ga odveze u Ulicu Spring. Krenuli su. Smenjivali su se poznati krajolici njujorških predgrađa. S auto-puta Sadern Stejt skrenuli su na Aveniju Atlantik, a onda na auto-put Van Vik, iznad koga se, na betonskim stubovima, protezala železnička pruga koja je povezivala aerodrom „JFK“ s gradom. Prošli su pored bolnice „Jamajka“ i na kraju pojurili prema tunelu Midtaun. Koliko li je samo puta prošao u oba smera kroz saobraćajne gužve na ovoj deonici? Dominik je duboko udahnuo. Ovog puta će biti drugačije.
Samer ga čeka na kraju putovanja. Kad je taksi stigao do Sohoa, počeo je prolećni pljusak. Između taksija i nenatkrivenih vrata zgrade nije bilo nikakvog zaklona. Dominik je pozvonio. - Ja sam. Samer je, po dogovoru, bila kod kuće i pustila ga je da uđe. Lift je već bio u prizemlju, otvoren. Izgledao je klasično. Dominik je saznao da je ta zgrada pre nekoliko godina bila prepuna radnji u kojima su radili doseljenici, sve dok se te delatnosti nisu premestile dublje u predgrađa, u oblast koja je postala poznata kao Garment distrikt. Ogromne prazne prostore zauzeli su umetnici privučeni svetlošću i niskom cenom. Danas malo umetnika može da priušti potkrovlja u Sohou. Zamenili su ih investicioni bankari, berzanski mešetari i poslovni ljudi. Na petom spratu su bila tri stana. Onaj koji je Dominik odabrao nalazio se u dnu hodnika, na suprotnom kraju od lifta. Vrata su bila odškrinuta. Stežući ručku svog kofera, gurnuo ih je stopalom da bi ih skroz otvorio. Lakirani drveni pod vodio je do blage kosine koja se pružala paralelno sa spoljašnjim hodnikom. Desno se nalazio kuhinjski deo. Iza njega se pružao otvoren prostor sve do velikih prozora, iza kojih je kiša pljuštala iz sivog neba. Bilo je tmurno i Samer je uključila svetla. Duž tavanice se protezao niz reflektora koji je presecao potkrovlje. Nasred dnevnog boravka, okupana svetlošću, stajala je Samer. Gola. U jednoj ruci je uz bok držala svoju dragocenu violinu. Usne su joj se raširile u obešenjački osmeh. Dominikov pogled je leteo s njenih našminkanih usana do neukrotivih kovrdža, koje su joj krasile glavu poput krune, a onda do šokantnog crvenila njenih bradavica. Ružem je naglasila neke detalje na sebi, baš kao što je on učinio pre nekoliko meseci. Spustio je pogled. Stidne dlake su joj ponovo izrastale, ali primetio je da je namazala i donje usne. Srce mu je poksočilo i spustio je kofer. Samer je ceremonijalno prislonila violinu pod bradu. Bila je robinja njegovog ličnog ritual koji su oboje smatrali nečim samo njihovim. Onda je zasvirala. Bio je to drugi stav Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“. Dominika je preplavila plima emocija. Nepomično je stajao, savladan olujom izmešanih osećanja. Bio je zatečen njenom ponudom. Njenim dočekom. Tom uvertirom u njihov budući zajednički život na Menhetnu. Svaki ton mu je zvučao poznato i ujedno novo, budila je uspomene na prošle događaje i slike Samer u punom sjaju. Kako bi čarobno moglo da bude ovo proleće... Dok se muzika odbijala od zidova stana, Samer se utapala u nju, sklopivši oči. Kao i obično, svirala je bez partiture. Ove Vivaldijeve note bile su deo nje. Ili njih? Dominik je zbacio cipele. Nosio je crne čarape, kao uvek. Svukao ih je. Drveni podovi kao da su stvoreni za bosa stopala. Kad se primakao Samer, osetio je blagu toplotu koja zrači iz njenog tela, prikrivenu biljnu notu njenog parfema, skoro neosetan miris znoja koji joj je izbijao na površinu kože dok ju je muziciranje postepeno zagrevalo.
Duboko je udahnuo. Stao je iza nje. Leđa su joj bila bela kao sneg, ali Dominik nije mogao da se ne seti ranijih slabih tragova kojima joj je bleda koža leđa i zadnjice bila prošarana kao starim tetovažama. Zamišljao je kratkotrajne tragove konopaca o kojima mu je pričala. Prišao je bliže. Celo njegovo telo sada je bilo na samo nekoliko centimetara od njenog. Nežno ju je poljubio u mekani vrh ušne školjke. I dalje sklopljenih očiju, Samer je uzdrhtala. Taj nevoljni pokret izazvao je jedva primetnu grešku u sviranju. Ispravila je leđa. Dominik se odmakao četrdesetak centimetara i ponovo obišao Samer. Sada je stajao ispred nje. Ne ometajući je, prešao joj je prstom preko ramena, sve do linije bikinija, a onda je dotakao rubove našminkanih usmina Kleknuo je pred nju i obema šakama joj raširio noge. Pribil-žio je lice, skoro je dodirujući. Bio je svestan da ona ne može da ga vidi od violine. Nije mogla da vidi njegov jezik kako se polako približava njenim vlažnim primamljivim usnama. Samer je i dalje svirala, iako je Dominik bio svestan da svaka ćelija njenog tela vrišti nagoneći je da baci voljeni isntrument, da zgrabi Dominika i natera ga da snažnije i brže zaroni u nju. Znala je da je zadirkuje. Igra se njome. Pokušava da joj odvrati pažnju od violine. Želi da postane aktivnija. Bila je svesna da svira isprekidano i neprofesionalno. Muzičarku u njoj zgranulo je loše sviranje, ali žena u njoj nije mogla da se bori protiv toga. Dominik se nakratko zaustavio, uživajući u trenutku, naslađujući se Samerinim ukusom. Njen ruž mu je ostao na usnama, osećao je slatkast voštan ukus. Veselo je zaključio da bi, kad bi se pogledao u ogledalu, verovatno ugledao lice nalik klovnovskom. Samer je bila neverovatno vlažna i reagovala je na svaki pokret njegovog jezika u svojoj unutrašnjosti, ali ipak je nastavila da svira. Zagnjurio je lice u najintimniji deo njenog tela. Vrhom jezika joj je polizao klitoris, osetio kako se ukrućuje, a onda ga je uzeo medu usne i počeo da ga pritiska i trlja, potiskujući snažnu želju da je ujede. Ona se zgodnije namestila ne promašivši nijedan ton, i pozvala ga da zaroni dublje u nju. Njegova kosa joj je golicala bedra dok je on, sa zadovoljstvom prihvativši njen poziv, zaranjao dublje, osećajući na usnama njene sokove. Samer je svršila uz snažno drhtanje, koje joj se kao talas razlilo iz dubine stomaka, baš kad je muzika došla do vrhunca i kraja. Kiša je u međuvremenu prestala i usledio je dug trenutak potpune tišine. Samer je stajala mirno nasred stana kao kip od soli, čvrsto sklopljenih očiju. Dominik je bio na kolenima, okrenut ka njoj. Oboje su oklevali. Nijedno nije htelo da progovori, kao da bi to moglo da ima kobne posledice. Tišinu je prekinulo Samerino ubrzano disanje dok se borila da povrati dah. Dominik je ustao s tvrdog drvenog poda i pogledao oko sebe. Primetio je komad konopca prebačen preko jedne od granitnih radnih površina u kuhinjskom delu, pored Samerine torbice, njenog ružičastog mobilnog telefona i ključeva. Da to možda nije nešto sa časa koji je pohađala? - Ostani tu. Ne otvaraj oči - rekao je. Otišao je u kuhinju, podigao kratki konopac s radne površine i odmerio ga. Procenio je da je odgovarajuće dužine. Taman kako treba. Vratio se do Samer. Stao je pored nje i nežno joj obmotao komad konopca oko vrata i vezao labav čvor. Nazreo je njenu nervozu dok je pokušavala da obuzda disanje. - Dođi - rekao je Dominik. Nežno je povukao improvizovani povodac. Samer je sastavila noge i oklevajući zakoračila u smeru u kom se konopac zatezao. Dominik ju je vodio u spavaću sobu.
Dominik je bio u Njujorku već dve nedelje i on i Samer su glatko skliznuli u prijatnu rutinu. Uskladio je radno vreme u biblioteci s njenim probama i zasad nije bilo sukoba, iako su oboje bili svesni da će se situacija zakomplikovati kako se bude približavao njen solistički nastup. Samer će morati više da vežba, a sa Simonom, dirigentom simfonijskog orkestra, dogovorila se da joj drži dodatne časove. Dominik je predložio da svi zajedno izađu na večeru, ali Samer je oklevala, izgovarajući se željom da razdvoji lični život od profesionalnog. - Ne možemo sve vreme da budemo izdvojeni od sveta - primetio je Dominik. - Stvarno? - Imam osećaj da smo zarobljeni u ovom potkrovlju. Samo ti i ja protiv celog sveta. - Zar suština veze nije upravo u tome? - upitala je Samer pomalo razdraženo. Nije bila sigurna šta može da očekuje kad je pristala da. stanuje s Dominikom. Nije bila sigurna ni da li je spremna za takvu bliskost. Istina, Dominik je i dalje umeo da je iznenadi, da bude nepredvidiv i probudi bludnicu u njoj. Preuzeo bi inicijativu za neočekivane načine za kojima je ona žudela, ali nije uvek mogla jasno da ih izrazi. Samer je bila svesna i da se to ne može održavati iz dana u dan. S jedne strane, osećala se kao zarobljenik neizbežne rutine njihove veze, a s druge strane, beskrajno je čeznula za nekakvim dodatnim izazovom. Dođavola, sve je tako komplikovano... Zanimalo ga je šta je radila dok je bila sa Čeri, časovi vezivanja i igre s konopcem u koje se upuštala. Možda bi trebalo da ga upozna se Čeri. To sigurno ne može da škodi. - Stekla sam jednu prijateljicu na kursu za upotrebu konopca. Zove se Čeri. Možda bismo mogli da izađemo na piće s njom. Mislim da bi ti se dopala. - Naravno, nemam ništa protiv. Samer je uzela telefon i ugovorila susret. Naći će se u četiri u jednom baru u Ulici Bliker. Imaće barem nekoliko sati na raspolaganju jer je Čeri te večeri trebalo da nastupi u jednom lokalu u Boveriju. Ulica Bliker je, kao i obično u to doba dana, vrvela od boema, onih koji bi da tako izgledaju i turista. Otišli su peške, prešavši Ulicu Hjuston i usput prošavši pored još hiljadu barova. - Zašto ste odabrali baš „Red Lajon“ među ovoliko lokala u okolini? - Dominik je upitao Samer. - Engleski je, zar ne? Mislile smo da bi ti prijalo malo domaće atmosfere. Pošto nije pio alkohol, Dominik nije naročito cenio pabove. Izgleda da Samer toga nije bila svesna. Svi njihovi susreti izvan spavaće sobe odigrali su se u malim kafeima ili italijanskim espreso barovima, kojih je bilo po celom Londonu. Ispostavilo se da se iste večeri igra važan fudbalski meč u Evropi. „Red lajon“ je bio dupke pun onih koji su pratili prenos utakmice, iseljenika iz Evrope i radoznalih Jenkija. To ih je nateralo da se premeste dalje niz ulicu u „Kenis kastavejz“, folk klub koji je uspeo da preživi vreme kad su u Grinič Vilidžu najpopularniji bili Džoan Baez, Bob Dilan i drugi. Bar je bio skoro prazan i mogli su na miru da sede za nekim izdvojenim stolom. Dominik se iznenadio kad je video koliko je Čeri niska. Uopšte nije tako zamišljao zvezdu burleske. Bila je niska ali jedra ispod šokantno ružičaste frizure u obliku činije za puding. Zbog ogromne platnene torbe koju je nosila preko ramena, izgledala je još manje. - Moja oprema - objasnila je spuštajući tešku torbu na pod. - Čini mi se da uvek spakujem više stvari nego što mi treba. Imam rezervnu odeću, nakit, nekoliko pari cipela... Ali moj posao je takav. Nikad ne znam šta bi moglo da mi zatreba - rekla je kao da se izvinjava, provlačeći prste prepune prstenja kroz ofarbanu kosu kako bi je ispravila. Dominik je zaboravio da kaže barmenu da ne preteruje s ledom, pa je dobio koka-kolu posluženu na krajnje američki način, to jest prepunu leda. Obe žene su naručile ružičaste koktele u čast Čerine kose. Samer obično ne pije takve stvari, primetio je Dominik. To mu je posebno upalo u oči jer je bar imao veoma bogat izbor japanskih piva.
- Znači, ti si Dominik? - rekla je Samerina jedra prijateljica ružičaste kose, odmeravajući ga. Njena crna kožna jakna imala je iskrzane ivice i bila je zakrpljena na nekoliko mesta. Nosila je tesne helanke s leopardovom šarom i bleštave cipele s vrtoglavo visokim potpeticama. Takva odeća bi više priličila za burleskni nastup nego za izlazak u pab. Dominik je bio zaboravio da pita Samer da li je upoznala svoju novu prijateljicu s detaljima njihove veze. - Jedan i neponovljiv. - Veoma britanski odgovor - primetila je Čeri. - A ti si Čeri, dama s konopcem. Samer se nasmešila, posmatrajući njihovo početno odmeravanje snaga. Čeri je podigla čašu. - Za nove prijatelje - izjavila je. Sledili su njen primer. - Ne snalazim se s američkim izgovorom - rekao je Dominik. - Odakle si, Čeri? - Zapravo, ja sam iz Kanade - odgovorila je naglašeno otežući kako bi istakla tu činjenicu. - Aha. Iskreno se izvinjavam. - Ja sam iz Tarner Velija u Alberti. To je gradić jugozapadno od Kalgarija. Verovatno nikad nisi čuo za to mesto, ali probaj da ga zamisliš. Divljina od koje je najbliži neboder udaljen stotinama kilometara, a svakako nema barova s burleskama. Zbrisala sam odatle čim mi se ukazala prilika. Počela sam kao konobarica u toplesu. Na tom poslu sam upoznala nekoliko devojaka koje su me naučile da plešem. Čim sam uštedela dovoljno novca od napojnica, došla sam u Veliku jabuku, I ne vraćam se. - Novozelandska zabit, Alberta i London - primetila je Samer. - Svi smo izgnanici. Stranci u stranoj zemlji. - Bilo joj je neprijatno jer je morala da pribegne otrcanim frazama kako bi održala razgovor. Više nije bila nimalo sigurna da je trebalo da upozna Dominika i Čeri. - Nazdraviću u to ime - rekla je Čeri. - Znači, ovde si sama? Tvoja porodica je ostala u Alberti? - zanimalo je Dominika. Samer se uzvrpoljila na stolici. Bilo joj je sve neugodnije zbog pravca u kom je krenuo njihov razgovor. - Nisam sasvim sama. Imam momke koji me noću greju, ali trenutno nijedan od njih dvojice nije u gradu. Jedan putuje s bendom, a drugi putuje zbog posla. Radi u prodaji, pa je često odsutan. - Imaš dva dečka? - nasmešio se Dominik i iznenađeno izvio obrvu. - Ko bi rekao da ću toliko vremena provoditi sama. Mo-žda bi trebalo da nađem i trećeg. - Jeste li za još jedno piće? - prekinula ih je Samer u pokušaju da spreči dalji razgovor o Čerinim partnerima. - Mislim da je na mene red da častim - odgovorila je Čeri oslanjajući se o sto dok se spuštala s barske stolice. Njene kratke noge je od poda delio priličan prostor, pa je na trenutak zastala da uspostavi ravnotežu. Tek onda se svom težinom oslonila na potpetice i oteturala do bara. - Tvoja prijateljica je zanimljiva žena. - Da. Ona je... drugačija. Ali dopada mi se. Iskrena je. - Šta misliš, funkcioniše li ta njena veza s dva tipa? - Izgleda da funkcioniše. Još nisam upoznala nijednog od njih dvojice, ali ona deluje prilično zadovoljno. Ne znam kako joj to polazi za rukom. Uz silne probe, ja jedva imam vremena za jednog. Ona kaže da je fora u pravljenju rasporeda. - Znam da si zauzeta, ali se nadam da ćeš uspeti da nađeš dovoljno vremena za mene. - Ne, nisam tako mislila. Naravno da imam vremena za tebe.
- Nadam se da vas ne prekidam? - rekla je Čeri spuštajući na sto poslužavnik s dva ružičasta koktela i čašom koka-kole. - Primetila sam da nisi naročit ljubitelj leda, Dominik, pa sam motrila na barmena kao soko. Nadam se da ti ovako odgovara. - Savršeno je. To je veoma ljubazno od tebe. Prvo su morali da pronađu odgovarajući prostor za Samerin solistički nastup. Dominik je insistirao da ona za tu priliku obuče nešto potpuno novo, a ne da pravi kombinaciju od stare odeće. Dodao je da cena nije problem. Samer je brzo odbacila njegov predlog da vikend provedu obilazeći otmene butike raštrkane po donjem delu Pete avenije i ispod Ulice Hjuston na Brodveju. Znala je da će u takvim radnjama teško naći ono što joj treba. Bezuspešno je bilo i popodne provedeno u obilasku butika s brendiranom odećom u Sohou. Jednostavno, nije mogla da nađe ništa u svom stilu. Odbijale su je i previsoke cene većine izloženih haljina, uprkos Dominikovom ohrabrenju da ne razmišlja o novcu. Osećala je da mu već previše duguje. Trebalo je da ovaj koncert bude trenutak njene slave i nije bila sigurna da joj odgovara Dominikova uloga u tome. Sam bog zna koliko je platio violinu, a ni iznajmljivanje pokrovlja nije nimalo jeftino. Insistirala je da plaća deo kirije, ali znala je da je njen deo daleko od dovoljnog. Bila je svesna da je to samo stvar njenog ponosa, ali dođavola, takva je kakva je. Ne namerava da se sad menja i dozvoli da je neko izdržava. Do nastupa je ostalo samo nedelju dana i Samer je bila mrtva umorna od proba, Simonovog ubitačnog tempa i Dominikovih tihih neodobravajućih pogleda kad bi se vratila u stan po mrklom mraku, nekoliko sati kasnije nego što je on očekivao. Mučila ju je i nesigurnost u sopstvene sposobnosti, pa se pitala da li zaista zaslužuje solistički nastup. Znala je da je poslednjih dana bila veoma naporna. Večerali su u tišini, onda su prelazili u krevet i rutinski vodili ljubav. Za sve to vreme Dominik se držao po strani. Nije mnogo pričao o svom istraživanju u biblioteci. Nije rekao Samer da je stupio u kontakt s Mirandom i da namerava da za nekoliko dana izađe na ručak sa službenicom Univerziteta Kolumbija. Stari demoni u njemu tražili su zadovoljenje. Kako se bližio kraj juna, u gradu je bilo sve toplije. Jednog lenjog nedeljnog popodneva odlučili su da se prošetaju, na primer, do Trga Vašington. Tamo su mogli da sede kraj fontane i slušaju ulične muzičare, da pojedu sladoled i pobegnu od zatvora u potkrovlju i neprijatne tišine koja je zavladala između njih. Na severnoj strani parka i duž nekoliko blokova Vejverli Plejsa, u punom zamahu je bio ulični vašar. Mirisi hrane lebdeli su u vazduhu. Osećali su se ražnjići, prženi crni luk, pljeskavice i meksička hrana. Tu su bili i štandovi s raznim sitnicama, pašminama, proizvodima od kože i majicama, kao i prodavci limunade i voćnih sokova te čitav niz stolova punih starih knjiga iskrzanih ivica. Dominika su odmah privukli štandovi s knjigama. Samer je primetila šator sa starinskom odećom razbacanom celom dužinom šatora. Bila je to prava zbrka boja i tkanina, ali njenu pažnju je brzo privukla pomalo izgužvana haljina na vešalici u zadnjem delu improvizovanog šatora. Crna haljina. Samer je prišla osećajući trnce u prstima. Nije valjda? Bila je od dvostrukog sloja šifona i skoro providna. Izazovna, ali dovoljno skromna da prođe rigoroznu kontrolu organizatora koncerta. Imala je dubok izrez na leđima, tanke bretele i tirkiznu traku od perlica, koja se spuštala niz prednji deo haljine dodatno pokrivajući intimnije delove tela i naglašavajući obline. Ukrašen tirkiznim perlicama, rub haljine je lepo padao i njihao se pri svakom pokretu. Uz haljinu je išao par dugih rukavica bez prstiju, takođe ukrašen perlama, koje su se protezale od delikatne trake između kažiprsta i srednjeg prsta sve do ispod lakta. Vlasnik tezge je primetio potencijalnog kupca i žurno je prišao Samer. - Pripadala je jednoj engleskoj burlesknoj plesačici. Sama ju je sašila. Jedina je na svetu, a njena vlasnica je bila građena baš kao vi. - Predivna je. Samo opipaj materijal, tako je mek. - Pozvala je Dominika i sada mu je pokazivala polovnu haljinu.
- U pravu si - potvrdio je Dominik. Samer je izvrnula haljinu tražeći etiketu i oznaku veličine. Nije ih bilo. - Bila bi prevelika slučajnost kad bi mi i veličina potpuno odgovarala - naglasila je s ogorčenim uzdahom. - Otkud znaš? - Sumnjam da mi je taman. - Probaj je - predložio je Dominik. - Nemam gde da se presvučem - istakla je Samer pokazujući gomile ljudi koji su mileli oko njih u senci trijumfalne kapije na Trgu Vašington. Na samo nekoliko koraka od njih nalazilo se dečje igralište, s kog su dopirale vriska i cika dece. - Znam - rekao je. -I šta ćemo sad? - Ne mogu - odgovorila je Samer. - Naravno da možeš. Pre nego što su izašli iz stana, za šetnju parkom obukla je laganu, široku letnju haljinu sa cvetnim dezenom. Nije nosila grudnjak, jer joj je haljina dovoljno pridržavala grudi. - Dominik. - Kad si ti to postala stidljiva? - Ono su bile drugačije okolnosti - pobunila se Samer. - Znam. Tad je povod bio seks. Sad nije. To nema nikakve veze. Zato jednostavno probaj tu haljinu. Nema razloga da komplikuješ. - Zvučao je zapovednički i ozbiljno. Pogledala ga je u oči i prepoznala onaj stari vragolasti sjaj i autoritet koji ga je ponekad pretvarao u potpuno drugu osobu, u poželjno zlog i zahtevnog Dominika. Muškarca kojeg je dobro poznavala. Pokušala je da se malo skloni pod improvizovani šator kako bi se skinula, ali je začula Dominika kako cokće. - Ne. Sasvim je dobro tu gde si stajala. Izbegavajući poglede mnogih prolaznika, Samer je uhvatila tanke bretele svoje letnje haljine, povukla ih naviše, dok joj se pamuk nabirao među prstima, i brzo je svukla preko glave. Ispod haljine je imala samo tanke i plitke crne gaćice. Stajala je na njujorškoj ulici skoro gola, dok su nepoznati ljudi prolazili pored nje. Krajičkom oka je uhvatila njihove poglede i iznenađena lica. Neki su čak zastajali da je bolje pogledaju, a drugi su odvraćali pogled. Zadržala je dah, uzela crnu haljinu, i dok su joj obrazi goreli, navukla je preko glave. Stajala joj je savršeno, čak i oko neobično uskog struka. Materijal joj je milovao kožu poput svile i umanjivao užasnu vrelinu koju je osetila pri pomisli na sve te nepoznate ljude koji su videli kako se svlači i dobili priliku da je dobro zagledaju. Stidela se i ujedno je bila veoma uzbuđena. To ju je podsetilo na situaciju kad je prvi put bila javno svučena i napaljena, pre mnogo meseci u onom fetiš klubu u Londonu. Haljina je bila možda nekoliko centimetara predugačka, ali Samer je znala da se to lako može rešiti iglom i s malo konca. - Vidiš - rekao je Dominik. Ona je klimnula s osmehom. Dominik je platio haljinu. Samer je upravo htela da predloži da kratko rastojanje do kuće pređe u novoj haljini, ali Dominik je od prodavca zatražio kesu u kojoj će je poneti i dao je Samer znak da ponovo obuče svoju široku letnju haljinu. Samer se ponovo svukla pred pohotnim pogledima gomile, koja se polako okupljala oko štanda da bi je posmatrala. - Svidelo ti se to, zar ne? - upitao je Dominik. - Sviđa mi se crna haljina koju smo kupili - Samer je prkosno odbila da prihvati njegovu igru. Novu haljinu je odnela na hemijsko čišćenje i skraćivanje. Sada je bila spremna za Samerin solistički nastup. Kao što je i očekivala, Dominik je insistirao da ispod haljine ne nosi ništa. To ju je uzbudilo. Pitala se šta bi Simon pomislio kad bi znao za to.
Kao obično, on će dirigovati i te večeri. Koncert će se održati u Vebster holu u Jedanaestoj ulici, između Treće i Četvrte. Nastup će početi orkestarskim izvođenjem „Noć na Goloj gori“ Modesta Musorgskog u orkestraciji Rimskog Korsakova. Posle toga će Samer izvesti Korngoldov violinski koncert n D-duru. Nastup će se završiti Šostakovičevom Petom simfonijom u d-molu. Simon je odabrao ova dela kao savršene primere nove dinamike koju je uneo u simfonijski orkestar „Gramersi“ i smatrao je da Korngold savršeno odgovara Samerinom temperamentu i talentu. Dominik je organizovao da taksi dođe po Samer, pošto je ona morala da bude u Vebster holu malo pre početka koncerta. On će doći kasnije, sam. Znao je za to mesto. Tamo je jednom gledao nastup Pati Smit. Zamolio je Samer da mu obezbedi mesto na balkonu, odakle će imati najbolji pogled na pozornicu. Orkestar je završio prvo kratko i povremeno eksplozivno delo Musorgskog. Simon je sve vreme izvođenja bio veoma energičan, a kovrdžava kosa mu je poskakivala prateći svaki pokret njegovih ruku. Pošto se poklonio na kraju izvođenja, u publici je nastao žamor. Svi su s nestrpljenjem iščekivali prvi nastup violinistkinje, koji je najavljen žestokom reklamnom kampanjom. Na Dominikovo insistiranje, postere koji su najavljivali događaj krasila je slika Samer kako drži violinu prislonjenu uz gole grudi. Osim toga, videli su joj se samo pramenovi vatrenocrvene kose, ali ne i lice, tako da je njen identitet ostao tajna koja će biti otkrivena tek na samom nastupu. Tu fotografiju je snimio jedan Samerin prijatelj u Londonu, a Dominik ju je čuvao za trenuke u kojima je prizivao neka intimna sećanja. Kad je koncertnim promoterima i upravi orkestra predložio da upotrebe tu fotografiju, oni su pokazali neočekivno oduševljenje. Čak su se i „Vilidž vojs“ i „Tajmaut“ zainteresovali. Zahvaljujući tome koncert je bio rasprodat. Svetla su se prigušila i Samer je izašla na scenu. Zamor u publici je zamro. Samer je zauzela stav, podigla gudalo i vinula se u uzvišeni uvodni solo Korngoldovog dela „Moderato nobile“. Nova crna haljina joj je stajala kao salivena. Dok ju je posmatrao odozgo, Dominik je osetio kako ga steže grlo. Bio je opčinjen Samerinom lepotom i lepotom muzike. Njena bujna i zamršena kosa delovala je senzualno pod osvetljenjem koncertne dvorane. Bleda koža obnaženih ruku isticala joj se naspram crne haljine i tamnih odela članova orkestra u pozadini. Dominik je zažmurio zamišljajući njenu nagost, prisećajući se kako je svirala za njega, neobuzdana i prelepa. Setio se kako mu se na prizor njenog tela zanesenog u muzici kita prenula i kako je on, svesna žrtva požude, skoro svršio. Ceo svet oko njega je nestao. Vreme se usporilo, uljuljkano uzvišenim tonovima i virtuoznim izvođenjem orkestra, u kojem su se naročito isticale bravure duvačke sekcije, uključujući tu i Samerine hrvatske prijatelje. Oboje su se široko smešili dok su iz sve snage, s promišljenom silovitošću nasrtali na svoje instrumente. Prvi deo se završio prebrzo. Korngoldovo delo je trajalo jedva dvadeset pet minuta i Samer je sada krenula u uvodni stakato poslednjeg stava: „Allegro assai vivace“. To je bio najzahtevniji deo kompozicije, koji je uvežbavala satima, iz dana u dan, ali sad ga je odsvirala s izuzetnom lakoćom. Telo joj je bilo u potpunom skladu s violinom i muzikom. Kad je Dominik ponovo otvorio oči, poslednji odjeci koncerta iščezavali su u daljini, a publika je bila na nogama i divlje aplaudirala. Simon se sa drigentskog mesta cerekao kao malouman dok se ona prvi put klanjala. Dominik se s balkona usredsredio na Samerino lice, ne mareći za gledaoce koji su stajali i gurkali ga dok su poletno tapšali. Na Samerinom licu lebdeo je skoro neprimetan osme-|ak dok se ona skromno klanjala. Iza nje su članovi orkestra ustali kao jedan i pridružili se aplauzu. Dominik je
u Samerinom osmehu prepoznao tiho zadovoljstvo, ali i pomlo tuge jer je shvatila da ovo veče predstavlja prekretnicu u njenom životu, posle koje više ništa neće biti isto. Jedan radnik koncertne dvorane izašao je na binu i predao Samer ogroman buket. Na trenutak je samo zbunjeno stajala, ne znajući kako da ga primi, još uvek nervozno stežući violinu uza se. Simon joj je prišao, nešto joj šapnuo i nežno joj uzeo violinu. Ona je uzela cveće i odveli su je s bine, ali nije ni pogledala prema balkonu. Njen odlazak je bio usporen beskrajnim aplauzom. To je bila njena noć, njen trijumf. Dominik je znao da će sigurno hteti da je proslavi s kolegama iz orkestra. Malo pre nego što se publika utišala iščekujući da orkestar izvede Šostakovičevo delo, kojim se koncert završava, Dominik je ustao i izašao. Izašao je iz Vebster hola da bi se kući vratio sam.
7 Preludijum za putovanje
Htela sam samo malo mira i tišine, mesto gde bih mogla da sredim sama i uživam u ono malo snage što mi je ostalo posle nastupa. Međutim, iza pozornice je bilo kao da sam ponovo na koncertu. Mešale su se čestitke i pozdravi. Marija me je zagrlila, a ja sam joj uzvratila, stegla sam je tako čvrsto da sam se plašila da ću joj slomiti neko rebro. - Bila si sjaaajna! - uzviknula je. Baldo je stajao pored nje aplaudirajući, - Bolje bi ti bilo da se vratiš po stvari koje si zaboravila u stanu - rekao je smejući se. - Marija planira da ih proda pošto si postala slavrta. Ona me je pustila i okrenula se da bi ga lupila po zadnjici. U pozadini sam čula prasak otvaranja šampanjca i cičanje perkusionistkinje koja je jedva izbegla mlaz penušave tečnosti. Trenutak kasnije, neko mi je tutnuo čašu u ruku. - Ne brini - nežno mi je došapnuo Simon. - Tvoja violina je bezbedna. Stavio sam je pozadi sa svojim stvarima. Uzeo je čašu šampanjca iz moje ruke i zamenio je flašom piva. - Mislim da će ti ovo više prijati. - Hvala ti. Stvarno si divan. - Ne, zapravo i nisam. Ti si večeras bila neverovatna. Zaista. - Hvala. Samo bih volela da... - Šta? - Ne bih da zvučim nezahvalno, ali osećam se kao da će mi glava pući. - Znam kako ti je. Pođi sa mnom. Uzeo me je za ruku, izveo me kroz jednu od soba u hodnik, pa na stepenište. U dnu stepeništa smo naišli na vrati koja su vodila u nepoznato. Oklevala sam. Stepenice nisu bile od kamena, već od drveta, i nisu imale onaj miris tipičan za stare stvari. Ako se izuzme taj detalj, neodoljivo su me podsećale na grobnicu u kojoj smo Dominika i ja posle mog nastupa prvi put vodili ljubav. Dominik. Trebalo bi da proslavljam s njim, a ne sa Simonom. Da pre više od godinu dana nije naleteo na mene dok sani na stanici Totenhem Kort Roud svirala Vivaldija, možda danas ne bih ni bila ovde. Da nije bilo njega, mnogo toga što je usledilo ne bi se ni desilo. Naš slučajni susret bio je kao struja koja me je skrenula s kursa i punom brzinom povukla na drugu stranu. Oklevala sam. - Ne brini, unutra nema duhova. To je samo staro skladište, ali je i jedino mesto u zgradi gde ćemo biti potpuno neprimećeni, bar na nekoliko minuta. Krenula sam niza stepenice za njim. Nećemo se dugo zadržati, a Dominik će me čekati. Bar sam se nadala. Prostorija nimalo nije ličila na grobnicu. Unutra je bilo samo nekoliko polica sa sredstvima za čišćenje, nekoliko kutija, kofe i četke. Simon je prevrnuo žutu kofu i seo na nju nespretno ispruživši duge noge ispred sebe.
- Večeras obične crne cipele, kao što vidim - rekla sam. Bio mi je smešan tako doteran usred skladišta dok je sedeo na improvizovanom sedištu jarke boje. Prevrnula sam drugu kofu i sela pored njega, prethodno obrisaviši prašinu da ne bih uprljala haljinu. - Tako ti je to - rekao je. - Neke svoje mane je uvek bolje skrivati u otmenom društvu. Ne odobravaju cipele od zmijske kože na dirigentu. Mada, vidim da si ti s tom haljinom otišla dalje nego što sam se ja usudio. S ovog rastojanja je verovatno mogao da vidi da ne nosim grudnjak. Slegnula sam ramenima. - Seks prodaje svu robu - rekla sam. - Kad si poslednji put video muzičarku u staromodnoj odeći da je postigla uspeh? Danas se klasična muzika u potpunosti vrti oko seksa. - Klasična muzika je uvek bila povezana sa seksom. I to ne samo kad je reč o ženama. - Mora da se posle koncerata probijaš kroz horde grupi dcvojaka na putu do garderobe? - Ne bih išao tako daleko, ali ponekad ume da bude slično tome. U poslednje vreme ređe izlazim na sastanke. Nikad nisam siguran da li je neka žena zaista zainteresovana za mene ili joj samo godi da izlazi s muškarcem koji vodi orkestar. Šta je s tobom? Je li tvoj engleski prijatelj došao da gleda koncert? - Jeste. U stvari, ostaće nekoliko meseci u Njujorku. Živimo zajedno. - Znači, brzo je delovao. Ne krivim ga. Zurila sam u svoje cipele izbegavajući Simonov pogled. - Verovatno bi trebalo da se uskoro vratim kući. Zapitaće se s kim proslavljam. - Verovatno. Zašto ga nisi pozvala da nam se pridruži? Večeras si ovamo mogla da dovedeš i krdo slonova. - Ne znam - promrmljala sam. - Nekako mi se činilo da posao treba odvojiti od ličnog života. Nije dobro mešati posao i zadovoljstvo. - Da. Već sam se uverio u tvoj stav o tome. Ali voleo bih da porazgovaramo o nečemu pre nego što nestaneš. Ustao je i pružio mi ruke kako bi mi pomogao da se pridignem. Uhvatila sam ga za ruku i opustila se dozvolivši mu da me podigne na noge. Duboko je udahnuo dok je to radio, a ja sam uživala u mirisu njegove toaletne vode. Večeras se izdašno namirisao, a kosu je namazao nekakvom kremom. To joj je dalo malo sjaja i donekle ukrotilo njegove kovrdže. Blistave kose, u crnom fraku i uštirkanoj beloj košulji izgledao je kao mađioničar nekog putujućeg cirkusa. Otvorio je vrata i uljudno zastao da me propusti kako bih se popela uza stepenice ispred njega. Mada mislim da ga na to nije podstaklo lepo vaspitanje, već voajerizam. Pre nego što sam krenula iz stana, Dominik mi je rekao da je zadnji deo haljine, koja je skoro potpuno otkrivala leđa, praktično providan pod odgovarajućim svetlom, što posmatraču omogućava savršen pogled na moju zadnjicu. Pod prigušenim svetlom na vrhu stepeništa ugledala sam svetloružičast blesak. Bio je to jedini tračak boje u hodniku. - Izgleda da sam pogrešio misleći da je ostava skriveno mesto - primetio je Simon. - Čini mi se da te jedna obožavateljka već prati. A rekao bih i da je luda. - Simone - rekla sam upoznajući ih - ovo je Čeri. Čeri ovo je Simon. Čeri je ljubazno pružila ruku. Iako je ona nosila visoke potpetice, Simon je morao da se pogne kako bi prihvatio njenu ruku. Bila je u svetložutoj večernjoj haljini od satena i odgovarajućim cipelama. Kad se na to doda njena šokantno ružičasta kosa, izgledala je kao ozračena.
- Nemoj mi reći da se kriješ od obožavalaca, Samer - rekla je. - Bila si neverovatna. Trebalo bi da budeš sa ostalima i da uživaš u slavi. - Samo smo tražili neko bezbedno mesto za njenu violinu - ubacio se Simon. - Naravno - odgovorila je Čeri dok nas je sumnjičavo streljala pogledom. - I plašim se da ću ponovo morati da ti ukradem prijateljicu jer bi trebalo da upozna neke obožavaoce. Ponovo me je uhvatio za ruku i povukao kroz lavirint hodnika. Odveo me je do jednog od barova, koji je, srećom, bio realtivno tih. Bilo mi je pomalo neprijatno, jer je osvetljenje bilo mnogo jače od onog iza scene. Odjednom sam bila svesna da ispod tanke haljine koja je na pozornici bila deo predstave nemam ništa i da to van scene može da izgleda prilično sablažnjujuće. Prekorila sam sebe što nisam ponela rezervnu odeću. Bila je to amaterska greška koju više nikad neću ponoviti. - Sećaš li se Suzan, agentkinje s moje zabave? - šapnuo mi je Simon. - Ovo je tvoja prilika. Idi i razgovaraj s njom. Klimnula sam glavom, a on mi je spustio šaku na krsta i blago me gurnuo napred. Oslonila sam se na barsku stolicu pored nje, kao da sam se slučajno zatekla tu dok čekam svoje piće. Bila je elegantna, u otmenoj tamnmoplavoj suknji strogog kroja, i imala je savršenu frizuru. Sasvim prikladan stil za nekog kome je posao napola zabava. Suzan je bila prirodna riđokosa, čime je zaslužila dodatne poene kod mene. Držala je blekberi i nešto užurbano kucala, kao da nije svesna onog što je okružuje, ali pogled joj je živnuo čim me je primetila. - Samer! Tako mi je drago što sam ponovo naletela na tebe. Bila si fantastična. Tvoj nastup je pravi trijumf. - Hvala. Ovaj... imaš lepe cipele. Prebacila sam sebi što nisam smislila ništa pametnije pre nego što sam joj prišla. - O, hvala. Ovo su brodarice s visokom potpeticom. Nisam videla ništa slično u Njujorku. Ove sam kupila u Londonu. Klimnula sam glavom. - Slušaj, odmah ću preći na stvar. Znam da te čekaju horde obožavalaca koji bi da ti čestitaju, a ti verovatno jedva čekaš da im umakneš i pobegneš kući, ali mislim da si zaista posebna. Hoću da ti organizujem turneju. - Turneju? - progutala sam knedlu. - Da. Povela bih samo tebe i nekoliko članova gudačke sekcije. Mislim da imaš pravi spoj veštine i seksepila za solističke nastupe. I to ne samo u Americi. Hoću da te predstavim celom svetu. Varam li se, ili zaista imaš australijski naglasak? - Ja sam sa Novog Zelanda, ali sam neko vreme živela i u Australiji. - Sjajno. Australijski promoted će biti oduševljeni. Izgleda da obožavaju one koji postignu uspeh u inostranstvu i žele ponovo da posete rodne krajeve. - Volela bih da otputujem kući - odgovorila sam. - I kuda god želiš da me pošalješ, naravno brzo sam dodala naglašavajući svoje oduševljenje. - Dobro. Onda smo se dogovorile. Ne razgovaraj s drugim promoterima, molim te. U ponedeljak možeš da dođeš u moju kancelariju i sredićemo sve papire. - Izvadila je svoju posetnicu i tutnula mi je u ruku. - Ovo je krupan zalogaj, Samer. Dok trepneš, imaćeš vikendicu na Long Ajlendu. - Kad želiš da počnem? - upitala sam strahujući od njenog odgovora. - Odmah, naravno. Vreme je u ovakvim situacijama najvažnije. Jesi li videla kako je publika reagovala? Moraš da iskoristiš taj talas. Nikad se ne zna kad će splasnuti. Ponašanje publike je nepredvidivo. Nemoguće je predvideti šta će biti veliki hit. Sada si to ti. Iskoristi to dok traje.
- Dobro. Hvala ti - rekla sam trudeći se da se nasmešim. Savladao me je strašan umor. Htela sam samo da odem kući, Dominiku. Kad sam stigla kući, bilo je jedan po ponoći. Dominik je već spavao. Bio je zbacio prekrivače sa sebe. Na to ću mu ujutru skrenuti pažnju jer me je uvek optuživao da otimam ćebad. Njegova bela engleska koža izgledala je još bleđe na crnim čaršavima. Primetila sam da voli istu boju posteljine kao Loralin. Kad ju je kupovao, rekla sam mu da zbog boje nije praktična i da će se brzo uprljati. Naravno, on ju je ipak kupio, ali nije se bunio kad sam je zamenila sopstvenom krem posteljinom. Postigli smo prećutni dogovor i naizmenično smo koristili moju i njegovu posteljinu. Bila sam zahvalna bar na tome što mu se nisu sviđale pruge ili cvetni motivi. Spavao je nag, kao i ja. Izgledao je neobično ranjivo sklupčan na krevetu i potpuno otkriven. Ležao je skoro u fetusnom položaju. Jedna noga mu je bila savijena pod pravim uglom, a druga ispružena, tako da je njegov mlitavi ud bio potpuno otkriven. Izgledao je malo i smežurano, ali ipak prelepo. Nagnula sam se i nežno ga pomilovala. Iznenadila me je mekoća njegove kože na mestu koje sam uvek zamišljala ukrućeno, kao neko oružje, kao centar njegove moći. Nikad nisam posmatrala i ispitivala opušten kurac. To me je navelo da se zapitam šta sam još kod muškaraca, a posebno kod Dominika, uzimala zdravo za gotovo. Otkako smo počeli da živimo zajedno, nameravala sam đa ga probudim pušenjem, ali on se uvek budio pre mene. Pre nego što bih se i ja probudila, pored mene bi se ohladila bar jedna, a ponekad i po tri šolje kafe koje bi mi skuvao. Sigurna sam da mu je koža bila tamnija kad smo se upoznali. Mora da je to bila posledica boravka u toplijim krajevima, a ne mediteranskog porekla. Svukla sam se i pustila haljinu da padne na pod, a onda sam se zavukla pod pokrivače koje je on zbacio. Toliko toga još ne znam o njemu, toliko toga ga nikad nisam pitala. Odlučila sam da, počevši od sutra, budem bolja devojka. Bar dok ne budem morala da ga ostavim samog u Njujorku. Ako se može verovati Suzan, to je sad neizbežno. Ispalo je tako da je sutra ujutru Dominik probudio mene oralnim seksom. Nisam se bila istuširala pred spavanje, pa sam ga nežno povukla za kosu čim sam osetila njegovu glavu među svojim nogama. Pokušala sam da ga prekinem i da se istuširam pre nego što mu dozvolim da nastavi. On je odgurnuo moje ruke i nastavio. Nije bilo svrhe boriti se s Dominikom, ni delima ni rečima. Ponekad mi se činilo da mu se više sviđa kad sam neoprana, kao da je osećao neku posebnu moć kad me uzbudi u trenutku kad se osećam nepoželjno. Upravo sam bila počela da se opuštam i uživam u snažnim pokretima njegovog jezika kad se on pomerio i poljubio me. - Moj omiljeni doručak - osetila sam njegov dah u svom uvetu. - Još si ukusnija otkako si slavna. Nasmejala sam se. - Sad se stvarno ponašaš smešno. - Nije tačno. Trebalo je da vidiš muškarce u publici. Mislim da se do poslednjeg čina svima digao, posebno tvom dragom Simonu. Planula sam. - Uopšte nije tako. - Ne - rekao je on. - Sviđa mi se što te oni žele. Ne mogu da krivim nikog od njih, ali ja sam taj koji te ima. Sa mnom ti je mesto. Pomerio je karlicu naviše i zavukao mi ga. Kad sam ga osetila tamo gde je pre samo koji trenutak bio njegov jezik, automatski sam zaboravila na sve drugo. Zadovoljno sam zastenjala. Strahovi od budućnosti su se razvejali dok me je čvrsto držao za ručne zglobove i zabijao se u mene ne obraćajući pažnju na uzglavlje kreveta, koje je udaralo o zid. - Pretpostavljam da bi sad trebalo da vodim računa o tvojim rukama - kazao je. - Hoćeš li ih osigurati?
Poljupcem mi je prigušio smeh. - Misionarska poza je potcenjena - primetila sam, nameštajući se pod njegovom rukom nakon što je svršio u mene. Već smo obavili neprijatnu, ali neophodnu dužnost i razmotrili neromantična pitanja svojih ranijih seksualnih odnosa i kontracepcije. Bila sam počela da uživam u zapanjenosti lekara kojima sam iznosila svoju seksualnu prošlost. Svaki trenutak stida koji sam tom prilikom osećala vredeo je uživanja koje mi je pričinjavalo curenje Dominikovog vrelog semena niz noge, a da pritom nisam morala da brinem da ću jednog dana slušati topot malih stopala. Tu mogućnost sam htela da izbegnem ako je ikako moguće. Sačekala sam da prođe jedan dan pre nego što sam pokrenula razgovor o turneji. To sam učinila u suši restoranu „Toro“ u Ulici Tompson, koji smo počeli redovno da posećujemo. Smatrala sam da će na javnom mestu, u iščekivanju jela od sirove ribe, Dominik lakše prihvatiti tu činjenicu. Prevarila sam se. - Odlaziš? - rekao je s nevericom. - Tek sam stigao. Imamo samo nekoliko meseci na raspolaganju. Zar ne možeš da odložiš tu turneju? - Moj agent kaže da je vreme od presudne važnosti. - Ne sumnjam da on tako misli. - Žensko je - ispravila sam ga. Ljutito je zgužvao svoju papirnu salvetu. - Dobro. A šta ja da radim dok si ti na turneji? Glas mu je bio miran, ali primetila sam da čvrsto steže svoju čašu. - Valjda ćeš nastaviti sa svojim istraživanjem. Slušaj, prvih nekoliko meseci neću putovati mnogo daleko. Dolaziću između koncerata. Uostalom, moraću da se vraćam da bih promenila odeću i obavila slične stvari. - Je li ti palo na um da se posavetuješ sa mnom pre nego što si odlučila? Ja se nisam preselio ovamo da bih prao tvoj veš, znaš. - Nisam tako mislila. Stvarno ćeš mi nedostajati, ali zar ti nije jasno da ne smem da propustim ovu priliku? Ovakvu šansu možda više nikad neću imati. Uzdahnuo je. - Znam. To mi je jasno - rekao je nabadajući još jedno parče ribe sa zabrinjavajućom žestinom. - Ali nije mi bilo nimalo lako da organizujem dolazak u Njujork. I sve to sam uradio samo da bih mogao da budem s tobom. Ne uživam naročito u ovom istraživanju, a istakao bih i da me nijednom nisi pitala kako napredujem u tome. - Izvini. - Dobro. U redu. Moraš da ideš. Ne svađajmo se više i ne kvarimo ovo malo vremena koje nam je ostalo. Obrok smo dovršili ćutke. Sašimi, jedno od mojih omiljenih jela, sada mi je zastajao u grlu. Čak mi ni flaša japanskog piva nije pomogla da ga lakše pojedem. Agentkinjina kancelarija nalazila se nekoliko blokova od Central parka. Bila je mala, ali otmeno uređena. Nameštaj je bio u svetlim tonovima osnovnih boja, a prostor je krasilo i nekoliko biljaka. Činilo se da joj je neki stručnjak za feng šui preporučio kako da postigne savršen spoj prijateljske i poslovne atmosfere da bi pridobila poverenje neiskusnih klijenata. Imala je i psa, starog baseta, koji je ležao na pohabanom crvenom jastučetu, na sofi prekoputa mene i posmatrao me ispod teških kapaka. Prisustvo psa mi je prijalo i smirivalo me. Sklona sam da ukažem poverenje vlasnicima životinja, posebno pasa. Da sam pre dolaska u Dominikovu kuću u Hampstedu znala da nema kućne ljubimce, možda bih mu to zamerila. Međutim, već smo se bili kresnuli pre nego što sam mu ušla u kuću, tako da je bilo kasno da tu karakternu manu uključim u svoju početnu procenu.
Pretpostavila sam da je Suzana prilično prijatna osoba ako pas pristaje da živi s njom. Zato sam posle prvih nekoliko strana odustala od čitanja gomile papira koje mi je dala i jednostavno sam sve potpisala. Sve je bilo puno nekih dugih reči i procenata, a činilo mi se da ne mogu mnogo da biram. Shvatila sam da imam mnogo sreće jer me je ovo zadesilo i svakako nisam u položaju da se pogađam. To ću možda moći pred sledeću turneju ako ova bude uspešna. Osim toga, nagonski sam joj verovala. Bila je proračunata, ali to nije skrivala. Dogovorila sam se sa Čeri da se nađemo pošto potpišem ugovor jer je ona radila u blizini. Ispostavilo se da radi kao nastavnica. - Kako školski odbor gleda na tvoj privatni život? - upitala sam je dok smo pile kafu kod „Lenija“ na Drugoj aveniji. - O, bože, oni nemaju pojma o tome. Zato i koristim umetničko ime u svim situacijama. Samo me porodica i kolege zovu pravim imenom. U suštini, vodim dvostruki život. Covek se navikne na to. Ti bi verovatno trebalo da uradiš isto ako misliš da nastaviš s bilo kakvim perverzijama sad kad si postala poznata. - Mislim da ne bih mogla sebe da zovem drugim imenom. To bi mi delovalo nečasno. - Ali ti ipak nisi tako poštena, zar ne? - Na šta misliš? - Pomalo sam se uvredila. Uvek sam se dičila svojom iskrenošću. Nisu mi se dopadali ljudi za koje sam verovala da nešto kriju. Smatrala sam to znakom slabosti i i nedostatkom hrabrosti. - Dvojica tvojih muškaraca ne znaju jedan za drugog, zar ne? - Oni nisu moji muškarci. Sa Simonom se ne viđam. - Ja to ne bih rekla. - Pa, ti ne možeš sve da vidiš, zar ne? - Osećala sam kako u meni vri. Poslednjih nekoliko dana sam bila pod stresom. Bila sam izložena Dominikovoj kritici i uvredama. Nije mi trebalo da isto to slušam i od Čeri. - Slušaj, tvoj život je tvoja stvar i ne tiče me se šta radiš, ali mislim da je tvoje ponašanje nemoralno. To nije izbegavanje monogamije, to je varanje. - Nisam ni takla Simona! - Stvarno? Nisam imala šta da odgovorim na to pitanje. Poljubila sam ga, ali to je bilo sve. - Ono što postoji između mene i Dominika nije kao veza koju ti imaš s tvojom dvojicom... momaka. Kojih izgleda nigde nema - zlobno sam dodala. - Samo sam iznela svoje mišljenje. Jasno mi je zašto želiš da Simon bude zadovoljan. Očigledno je da odnos s njim čini čuda za tvoju karijeru. Ali nemoj žrtvovati Dominika zbbog toga. On je dobar momak. Samo hoću da ti kažem da bi mogla zažaliti. - Hoćeš da kažeš da ga koristim? Zbog karijere? - Ma ne, ni slučajno. Sigurna sam da bi na kraju postigla isti uspeh i bez bogatog dobročinitelja koji ti je kupio skupom cenu violinu i bez čuvenog mladog dirigenta koji te je povezao s najboljim agentima. Ispričala sam joj kako sam upoznala Dominika. Sad sam zažalila zbog toga. Ona me nije razumela. Uzela sam svoju torbicu i na sto bacila novčanicu dovoljnu za oba pića i veoma velikodušnu napojnicu za konobara. Mada sam se osećala malo podlo dok sam odlazila. Bila sam svesna da je ona, u suštini, u pravu. Osim toga, nije bilo lepo što sam se pred njom hvalila svojim novostečenim bogatstvom. Međutim, sad je kasno za kajanje. Usporila sam ljutit korak i dok sam polako hodala,
shvatila sam da sam dospela u Central park. Nisam imala pojma ni odakle sam došla ni kuda sam se uputila. Bila sam toliko razjarena da nisam obraćala pažnju na okruženje. Nadala sam se da ću u parku naći malo mira i samoće, ali umesto toga sam našla gomile dece koja su vrištala. Stigla sam do statue Alise u Zemlji čuda, koja se nalazi u blizini Sedamdeset četvrte ulice. Sad sam bar stekla predstavu gde se nalazim. Sve je bilo puno dadilja i roditelja s potomcima koji su se pentrali po Alisinoj džinovskoj pečurci. Bronzana površina spomenika bila je glatka kao mermer. Možda je takva bila od početka, ali svoj doprinos su sigurno dali bezbrojni klinci koji su decenijama prelazili šakama preko njene površine nadajući se da će naći čarobno dugme pomoću kojeg će sc otisnuti u zečju rupu. Poželela sam da im kažem da zaborave na bajke jer se u životu dešavaju i čudnije stvari, ali sumnjala sam da bi njihovi staratelji, napeti kao strune, odobrili tako nešto. Jedna mala devojčica u crvenoj jakni i crvenim cipelama sa žutim pertlama pokušavala je da skine šešir sa glave Ludog Šeširdžije Zaplakala je kad ju je majka odvukla. Sela sam na travu i pokušala da zamislim kako bi moj Život izgledao da sam odabrala uobičajen put, da je devojčica u crvenoj jakni moja, da imam kuću s dvorištem i baseta koji me tamo čeka i stalan posao koji ne podrazumeva koncerte u kasnim satima ni turneje i putovanja autobusom. Ne bih to mogla da imam ni da sam htela. Verovatno ne s Dominikom, ali mogla bih sa Simonom, ili s desetak običnih muškaraca s kojima sam mogla da zamislim sebe i koje sam mogla da zavolim, ali bi mi na kraju dosadili. Međutim, njih bih mogla da upoznam s porodicom i prijateljima. S njima bih mogla da izlazim, da provodim porodične praznike, a ua malo sreće, s njima bih možda mogla i da ostarim. Ta pomisao me je ispunila užasom. Život u Sohou s Dominikom verovatno je daleko do onoga što bi većina smatrala normalnim. Ako bih se odlučila na život muzičara ispunjen turnejama, to bi me još više udaljilo od mogućnosti da jednog dana vodim običan život. Ali ovo je život koji sam želela i koji mi odgovara. Uvek sam više volela da plivam uzvodno, iako je to napornije. Moj novostečeni optimizam brzo je izbledeo tokom sledeće dve nedelje pred početak turneje, koju je Suzan veoma brzo organizovala. To vreme je munjevito proletelo. Kao da je život rešio da me gurne na novi put pa se sve odvijalo dvostruko brže nego što sam očekivala. Samo je šačica članova Simfonijskog orkestra „Gramersi“ mogla da pođe na turneju sa mnom, a među njima nije bilo nikog koga sam dobro poznavala. Tokom audicija sam shvatila koliko sam bila povučena od svog dolaska u Njujork jer izuzev Marije i Balda ni sa kim iz orkestra nisam zaista sprijateljila. Vreme sam uglavnom provodila u razgovoru sa Simonom. On i Suzan okupili su ostale muzičare na osnovu poznanstava i preporuka, a neki su bili i na spisku muzičara koje Suzan zastupa. Svi su navikli na turneje i umeli su brzo da se prilagode novim muzičarima. Satima smo vežbali zajedno. Ovog puta smo iskoristili Simonovu ponudu da nam iznajmi svoj podrum za probe, Bilo je mnogo prijatnije provoditi popodneva na tom mestu nego u ofucanoj staroj zgradi koju smo iznajmljivali u blizini mog bivšeg stana. Taj prostor je bio mračan i vlažan i koliko god da čvrsto zatvorimo prozore, duvala je promaja, kao da su zidovi astmatični. Prva stanica na našoj turneji bio je Kalgari, gde ćemo provesti dve noći, a zatim slede nastupi u Toronotu i Kvebek Sitiju. Iz Kanade prelazimo na Istočnu obalu Sjedinjenih Dr-žava. Tako ću biti bliže kući i moći ću češće da posećujem Dominika. Proteklih deset dana ga skoro nisam ni viđala. Povukao se otkad sam mu saopštila da krećem na turneju. Izgovarao se tvrdeći da mora da nadoknadi ono što je propustio u istraživanju i pripremama za predavanja. Sve više vremena je provodio u biblioteci. Seksa nije bilo od onog jutra posle mog koncerta, a moji pokušaji da ga podstaknem na to žestoko su mi se osvetili. i
Jednog popodneva, kad je on očekivao da neću biti u stanu, vratila sam se s probe ranije da bih mu priredila iznenađenje. Otvorio je vrata i zatekao me u kuhinji kako pravim pitu od jabuka, odevena u školsku uniformu, koju sam naručila preko interneta. Sve je bilo tu - kratke čarape, karirana mini-suknja i tregeri. Čak sam i kosu vezala u kikice. To sam uradila pre svega da bih se našalila, ali sam se, naravno, nadala da ga to neće samo zabaviti već i uzbuditi. - Ponekad se pitam da li me uopšte poznaješ - rekao je ovlaš me pogledavši pre nego što je otišao u dnevnu sobu zalupivši vrata za sobom. Bacila sam pitu i uključila kuhinjski aspirator da bih se rešila njenog mirisa. Posle toga više nisam pokušavala da ga razvedrim i pustila sam ga da se duri. Ali svake noći kad bih se uvukla pod pokrivač pored njega i kad bi mi on okrenuo leđa, imala sam osećaj da smo oboje kriogenski zamrznuti. Kao da nas je razdvajao ledeni zid, kojem tu nije mesto. Htela sam da pružim ruku i dodirnem ga, da resim sve toplim zagrljajem, ali ruke su mi nepomično ležale uz bokove kao da su prikovane za njih. S druge strane, Simon je želeo da provodi sve više vremena sa mnom. Pitala sam se da li je raspored ostalih muzičara namerno udesio tako da su oni uvek morali da jure na sledeću obavezu čim se naša proba završi. Tako smo nas dvoje ostajali sami u podrumu dok sam ja pakovala svoje stvari. Želeo je da zna svaki detalj o turneji i šta će se svirati svake večeri. Ja nam organizaciju prepustila sudbini i svojoj agentkinji, koja je i najsitnije detalje planirala s preciznošću operativca CIA. Zato nisam ni znala odgovore na većinu Simonovih pitanja o tome gde ću boraviti i koliko dugo. Njegova pažnja je počela da mi smeta. Bolela me je glava od mirisa njegove toaletne vode. Njegove razbarušene kovrdže budile su u meni želju da mu u kupatilu ostavim svoj gel za kosu. Na živce su počele da mi idu čak i raznovrsne cipele poredane pored njegovih ulaznih vrata, što mi je ranije bilo simpatično. Posle svake probe sam jurila kući u nadi da mi je Dominik oprostio, da će ponovo biti onaj stari, makar nekoliko poslednjih dana koje ćemo provesti zajedno. Međutim, stan je bio prazan i što sam duže bila sama u njemu, to sam se imamljenije osećala. Na kraju više nisam mogla da odlažem pakovanje. Uzela sam najmanje stvari što sam mogla u pokušaju da ubedim Dominika da neću dugo biti odsutna. Spakovala sam svoje kostime za nastupe, dugu crnu haljinu koju mi je on kupio za prvi solistički koncert, nekoliko kraćih haljina za manje, intimnije prostore ili za mesta gde bi publika mogla da bude previše konzervativna za providnu haljinu. Noć pred moj odlazak Dominik je radio. Simon je pozvao da mi poželi sreću, jer je trebalo da krenem rano ujutru. Pustila sam telefon da zvoni dok se nije uključila govorna pošta i nisam mu odgovorila na poruku. U poslednjem, očajničkom naporu da izgladim stvari Dominikom, utegla sam se u crni korset, najčvršće što sam mogla bez ičije pomoći. Ukrasila sam se noćnom nijansom ruža koja se njemu sviđala, kao prve noći koju smo proveli zajedno u stanu u potkrovlju, kao kad sam svirala za njega, njegovog tajanstvenog prijatelja. Ofarbala sam bradavice a onda i stidne usne u jarkocrvenu boju. Isključila sam sva svetla u stanu osim jednog reflektora, nasred tavanice okrenutog pravo prema drvenom podu. Onda sam uzela violinu i gudalo, zauzela stav i čekala. I čekala. I čekala. Sat je otkucao ponoć, a njega još nije bilo. Da se radilo o bilo kom drugom muškarcu, očekivala bih da se kući vrati pijan, ali Dominik ne pije. To je značilo da, gde god da je, zna koliko je sati i svestan je daje ovo poslednja noć koju ću provesti u Njujorku pre odlaska na turneju.
Da li je bio s nekom drugom ženom? To mi je delovalo neuverljivo. Verovatno je sam, okružen knjigama i prigušuje bes poplavom reči. Otišla sam u krevet i zažmurila. Nisam se potrudila da skinem korset niti da uklonim ruž. Probudio me je pred zoru, u vreme kad su budne i aktivne samo ptice, đubretari i tinejdžeri koji se vraćaju iz noćnog provoda. - Čekala sam te - rekla sam pospano. - Znam. Uhvatio je trake na zadnjem delu korseta i podigao me na kolena. Teško je disao. Osetila sam skoro neuhvatljivo strujanje vazduha dok je podizao ruku pre nego što me je, uz glasan pljesak, lupio po zadnjici, prvo po jednom guzu a onda i po drugom. Poskočila sam u šoku, a onda sam spustila grudi uz krevet i visoko podigla zadnjicu da bih mu omogućila bolji pristup, kao kuja koja čeka da bude zajahana. Kako mi je ovo nedostajalo. Žudela sam da na telu osetim dodir njegovih šaka, koje su mi potiskivale sve ostale misli. Želela sam da mu pokažem da ne postoji ništa što ne bih uradila za njega. Čeznula sam za osećajem slatkog iščekivanja njegovih zahteva. To me je užasno palilo. Kad bi zapao u takvo raspoloženje, imala sam utisak da se prepušta svojoj požudi zbog mene. U takvim trenucima dopuštao je da strast upravlja njegovim postupcima usrkos podozrenju. Sposobnost da ga navedem na prepuštanje ulivala mi je uzbudljiv osećaj moći, iako sam ja bila na kolenima. Nežno me je pomilovao, ublažavajući bol, a onda mi je razmakao noge. - Raširi noge. Prevukao je prstom preko mojih usmina pokupivši Vlagu s njih da bi mi ovlažio čmar. - Vidim da sam ti nedostajao. - Da, mnogo. - Stavi ruke na leđa. Nagnula sam se još više da bih mogla da se održim u tom položaju pošto su mi ruke bila na leđima, a dlanovi spojeni. Zažalila sam što sam u poslednje vreme zbog proba zapostavila časove joge. Ramena su me bolela, ali taj bol samo me je još više napalio. Želela sam da me Dominik odvede dalje nego ikad i da ssvojim dodirom izbriše nelagodu koja je vladala između nas poslednjih nekoliko dana. Čula sam konopac pre riego što sam ga osetila. Odao ga je zvuk odmotavanja. Grubo je prianjao Uz moju kožu, a iskrzani krajevi su mi grebali zglobove. Čvrsto mi je vezao ruke, obmotavši konopac kao lisice. - Primakni kolena grudima. Glas mu je bio miran, tih i odlučan. Na osnovu iskustva znala sam da je taj ton uvod u mnogo žešći tretman. Obmotao mi je konopac oko gležnjeva vezujući mi noge za ručne zglobove. Sad sam bila pred njim na sve četiri, lica. zarivenog u pokrivače, nesposobna da se pomerim. On je onda ponovo podigao ruku i spustio mi je na zadnjicu uz još jedan žestok pljesak. Udario me još jednom, pa još jednom i još jednom. Udarao je dok mi oči nisu zasuzile, a vreme stalo. Peckanje od udaraca pretvorilo se u potpuno drugačiji osećaj i početne jauke iznenađenja i bola zamenili su krici ispunjeni uživanjem. Na trenutak kao da sam bila deo njegovog tela, kao da smo se kroz udarce koji su spajali njegov dlan s mojim telom i mi nekako spojili. Bilo je u tom činu seksualnog naboja, ali i nečeg daleko važnijeg od seksa. Putovali smo nepoznatim predelima sopstvenog uma u činu koji je bio intiman i fizički i mentalno. Onda sam čula raskopčavanje njegovog kožnog kaiša i meki fijuk dok je koža prolazila kroz gajke pantalona. Usledilo je skoro nečujno trenje kad je spojio krajeve kaiša, a onda blago strujanje
dok je podizao improvizovanu batinu da bi je spustio na moju zadnjicu, prvo na jedan, pa na drugi guz. Dodir kaiša je bio neverovatno sličan dodiru njegove šake i uskoro nisam mogla da razlikujem udarce njegovog dlana i kaiša. Povremeno sam osećala trenje tkanine o svoja stopala dok se naginjao nada mnom, i dalje potpuno obučen. Razmišljala sam kako bismo mogli da izgledamo nekom radoznalom susedu ili muvi na zidu. Neki bi ovaj prizor smatrali predivnim, drugi nemoralnim. Treći bi nas smatrali smešnim. Umoran muškarac u izgužvanom odelu i vezana gola devojka na kolenima pred njim. Skoro celu sedmicu ću nositi tragove njegove šake i njegovog kaiša. Kad god sednem, s bolom ću se setiti poslednjih sati koje smo zajedno proveli u krevetu. Ali sad sam se prepustila. Um mi je plutao pod udarcima njegove šake po mojoj zadnjici. Niz noge su mi se slivali sokovi koji su jasno svedočili o reakciji mog tela na ovaj čudan oblik ljubavi koji nas je vezivao jednako čvrsto kao konopac moje gležnjeve. Zastao je da dođe do daha, nežno spustivši ruke na moje Kuzove. Onda se nagnuo i stisnuo mi šake da bi proverio da nisu počele da trnu i modre. Pomerila sam prste kako bih mu pokazala da sam dobro. To je, otprilike, bio jedini pokret koji sam u tom trenutku bila u stanju da načinim, jer me je lupanje po zadnjici izbezumilo. Prešao je šakama preko mog tela, milujući mi noge i ponovo zavlačeći prste u mene. Sigurno je osetio klizavost mojih usmina navlaženih od uzbuđenja koje je izazvao. Onda se spustio na kolena, zagnjurio mi lice među butine i počeo da mi gricka stidne usne i da mi prodire jezikom. Čula sam kako se otvara fioka njegovog noćnog stočića. Taj zvuk je tokom seksa kod mene budio isti osećaj kao zvuk otvaranja koka-kole na vrelom danu. To je bio siguran znak predstojećeg zadovoljstva. Lubrikant je bio ledeno hladan kad je dodirnuo moj čmar, uli se brzo zagrejao kad je Dominik zavukao prvo jedan prst, a onda još jedan. Neki drugi muškarac bi možda prokomentarisao kako mi je taj otvor uzak, ali Dominik je, kao uvek, ćutao iako mu je dah bio sve isprekidaniji. Nisam mogla da čujem otkucaje njegovog srca ni da mu vidim izraz lica, ali sam pretpostavljala da se, kao i ja, potpuno predao požudi, sklopljenih očiju, sa osmehom punim zadovoljstva zbog moje reakcije. Prešao je pitonom gore-dole između mojih guzova. Glavić mu je bio mekan i svilenkast, klizav od lubrikanta, kako hemijskog, tako i prirodnog. Prislonio mi ga je uz čmar i počeo oprezno da gura, a onda kao da se predomislio. Žurno se sagnuo i odvezao mi ruke i noge. Dok je to radio, njegova ukrućena kita udarala mi je o butine. Krv mi je ponovo jurnula u šake i stopala i ja sam ih protrljala da bih umanjila neizbežnu neprijatnost izazvanu trncima. - Jesi li dobro? - upitao me je masirajući i zagrevajući mi delove tela kojima je pretila opasnost da se ohlade zbog prekinute cirkulacije. - Jesam. Nemoj da prestaješ, molim te. U analnom seksu postoji nešto posebno. To sam iskusila samo nekoliko puta, ali uvek sam imala osećaj da me poseduju, da se potpuno predajem muškarcu. Dominik je ponovo usmerio pažnju na moj analni otvor. Zadržala sam dah dok je pritiskao, prvo polako, a onda jače, ulazeći sve dublje sa svakim naletom, a ja sam se opustila i otvorila mu se. Obema rukama sam zgrabila čaršave i stezala ih dok se on nabijao u mene. Više se nije trudio da ćuti i izražavao je svoje zadovoljstvo pri svakom naletu. Ščepao me je za kosu i povukao me naviše. Držao me je za kosu i zarivao se u mene sve jače i brže, sve nebouzdanije. Dostigao je grozničavu brzinu i na kraju je svršio u mene i sručio se preko mojih leda. Njegova topla sperma me je ispunila i počela da mi curi niz nogu. Ležao je u meni dok nisam osetila kako mu se alatka opušta. Na uvetu sam osećala njegov vreli dah.
U Njujorku je svanulo. Počela sam da se meškoljim kako bih ustala i oprala se. - Ne. Stani - rekao je. - Hoću da me ovakvog osećaš u sebi. Sklupčao se otpozadi uz mene obavivši me jednom rukom oko grudi i držeći me za dojku. Ostao je tako sve dok sat nije zazvonio i označio da je vreme da krenem. Limuzina koju je Suzan naručila trebalo je da stigne svakog trena da me odveze na aerodrom. Kad sam ustala, videla sam da mi je telo u modricama, a čaršavi umazani raznim nijansama crvene boje, kao krv. Dominik je bio u kuhinji i kuvao mi je kafu. Ostaci crvenog ruža koji sam koristila za preobražaj u svoje večernje izdanje bili su razmazani po posteljini. Na dnevnoj svetlosti su bili više nego upadljivi.
*** Ponoć u Kalgariju, gde, reklo bi se, svi muškarci nose kaubojske šešire. Moja hotelska soba izgledala je kao da je upravo sišla sa stranica nekog kataloga hotelskih soba iz pedesetih godina prošlog veka. Bik je funkcionalna i depresivno siva. Prozori su imali dvostruka stakla kako nijedan spoljašnji zvuk ne bi dopro unutra. Praznina u čijem središtu stoji beživotna devojka. Ponovo sam živela bez Dominika. Zamišljeni tragovi njegovih šaka po mom telu bili su kao mapa naše veze. Dok sam se pakovala za odlazak iz Njujorka, u trenutku ludila sam spakovala i kratak konopac. Vezala sam ga oko vrata i gola se šetala pustom hotelskom sobom. Spustila sam prste do struka, a onda još niže i počela da ne dodirujem. Dominik mi nije izbijao iz glave. Želela sam da ne stvori kraj mene, da uzme konopac, povuče ga i steže sve dok ne svršim ili se ne onesvestim, ili dok ne umrem. Novi Zeland, Australija, London, Njujork, a sad, od svih mesta na svetu, Kalgari. Opet sam bila na putu.
8 Neverstva
U teoriji, Dominik je dobio posao u biblioteci da bi mogao da radi na projektu koji se bavi američkim piscima i muzičarima u Parizu u godinama neposredno posle Drugog svetskog rata. Na osnovu tog istraživanja trebalo je da napiše rad, a možda čak i knjigu. Ta tema ga je zanimala i nudila je velike mogućnosti za ozbiljno istraživanje jer su je drugi proučavaoci uglavnom zanemarivali. Međutim, što je više istraživao tu temu, ona ga je sve manje zanimala. Pretpostavljao je da bi u francuskoj prestonici mogao da nađe više materijala o tome nego u Njujorku. U nekoliko prilika kad je njegova ravnodušnost prelazila u zlovolju, tokom Samerinih čestih odsustvovanja zbog turneje, čak se nosio mišlju da otputuje na nedelju dana i detaljnije istraži ovo pitanje u Francuskoj. Onda mu je nešto palo na um. Izvadio je papire koje je dobio kad mu je odobrena stipendija i proverio uslove ugovora. Setio se da je u oglasu koji je pročitao u „Književnom forumu“ stipendija bila ponuđena ne samo profesorima i istraživačima već i romanopiscima kojima treba finansijska pomoć za dovršenje nekog započetog dela. Osim njega, stipendije je dobilo još desetak ljudi, ali on je ostale stipendiste sreo samo na koktelu na kojem su im poželeli dobrodošlicu u Njujork. Dvoje među njima, mršavi plavušan iz Portlanda u Oregonu i zdepasta Finkinja kratke kose s izrazitim akcentom, bili su romanopisci. Možda bi prikupljene podatke i svoje zamisli mogao da pretoči u roman. To ne bi bio samo veliki izazov, već i zadovoljstvo kakvo se ne može kupiti novcem. Mogao bi da uključi nekoliko novih likova i pomeša ih sa stvarnim ličnostima koje su boravile u Parizu tokom zlatnog doba Sen Žermen de Prea i egzistencijalizma. Među njima su bili Majls Dejvis i njegova džezerska ekipa, Žilijet Greko, Boris Vijan i Zan Pol Sartr. Spojiće stvarnost i maštu i ubaciće tračak žestoke romantike. Smatrao je da bi to moglo da uspe. Već neko vreme je čeznuo da napiše roman i često je maštao o tome da njegovo delo bude objavljeno. To ga je izuzetno odobrovoljilo. Nadao se da će ga Samer pozvati upravo tog jutra. Bila je u Mejnu, gde je nastupila prethodne večeri. Imala je običaj da ga pozove rano ujutru posle nastupa, pošto se okrepi, i da mu ispriča kako je prošlo. Stajao je pored telefona kao neki glupi klinac, ali ona ga nije pozvala. To je već drugi put te sedmice. Posle koncerta u Nju Hempširu nije mu se javljala nekoliko dana. Dominik je bio pomalo tužan, osećao se zanemareno, a s druge strane maštao je o tome kako bi mogao da je kazni, o poniženjima koja bi ih oboje napalila. Međutim, nekako mu se činilo da ga mašta izdaje. Pošto se vratio u stan u potkrovlju posle Samerinog trijumfalnog debija u Vebster Holu, otkazao je dogovor s Mirandom, izgovarajući se izmišljenim obavezama van Njujorka. Nekako je osećao da je to pogrešan trenutak za neverstvo. „Sama si kriva za ovo, Samer“, pomislio je dok je vadio posetnicu na čijoj je poleđini zapisao Mirandin broj. - Pa to je neuhvatljivi čovek od pera - rekla je kad ju je pozvao. - Glavom i bradom. Jesi li i dalje raspoložena da se vidimo? - To bi bilo divno - odgovorila je Miranda.
Predložio joj je da predveče popiju nešto u „Baltazaru“ u Ulici Spring, nekoliko blokova od njegovog stana. Pošto je Samer tako često bila odsutna, stekao je naviku da odlazi tamo na obilan kasni doručak, kako do večere ne bi morao da jede. Tek što je spustio telefon na granitnu radnu površinu u kuhinji gde ga je obično držao, aparat se ponovo oglasio. Je li to najzad Samer? Možda je, na daljinu, osetila koliko je Uznemiren i naslutila da planira da se vidi s drugom ženom. Pitao se da li je ovo dobar ili loš trenutak za to. - Molim? - Zdravo, stranče. To nije bila Samer, ali glas mu je bio poznat. - Zdravo, Loralin. - U gradu sam. - Stvarno? Samo si u prolazu ili ostaješ duže? - To zavisi od nekoliko stvari. Ali ne bih sad da te gnjavim time. Baš bih volela da te vidim, da jedno drugom ispričamo poneki sočan trač i da mi kažeš kako si se snašao U Velikoj jabuci. Čitala sam o našoj gospođici Samer. Izgleda da je izazvala pažnju, postala je prava mala zvezda. Pomalo sam i ljubomorna. Počela sam da se kajem što sam odabrala violončelo umesto violine. Imala sam osam godina kad su mi ponudili izbor, ali u tako „zrelim“ godinama, čovek naprosto nema predstavu šta je seksi, a šta nije. Dominik se nasmešio. - Pa, šta kažeš? Večeras sam potpuno slobodna. - Ja nisam. - Samer te drži na kratkom povocu, a? - Ni govora. Ona je van grada, na turneji po Kanadi. Juče je svirala negde u Torontu, a danas je možda u Kvebeku, nisam siguran. Da li bismo mogli da se vidimo sutra? - Ne mogu. Idem u Konektikat na audiciju za tromesečnu zamenu. Reč je o kamernom orkestru univerziteta Jejl. Stanovala bih u Nju Hejvenu, ali mislim da je to udaljeno samo sat putovanja vozom od velikog grada. Jedna od njihovih muzičarki treba, da se porodi. Viktor me je obavestio o tom konkursu. - Viktor? - Da. Izgleda da zna sve šta se dešava u našim krugovima. Lepo je od njega, što mi je to dojavio. Obojica ste u Njujorku, zar se niste sretali? - Nismo - odgovorio je Dominik. Još nije bio siguran kakvu je ulogu Viktor imao dok je Samer sama živela na Menhetnu. Kad god bi je pitao da li je stupila u kontakt s Viktorom, ona je izbegavala odgovor. Čak ga je i lagala. Osetio je da se nešto desilo, ali na izvestan način nije ni želeo da zna šta je to tačno bilo. Znao je da se prošlost ne može promeniti. - Uglavnom, sutra po podne krećem u Nju Hejven vozom sa stanice Grand central. Imaću trodnevne probe i audiciju. Posle toga će me obavestiti da li sam dovoljno dobra da sviram s njima. Zato sam mislila da bismo večeras možda mogli... Dominik je zaista želeo da se vidi s Loralin. Ona mu je uvek bila zanimljiva i privlačna, iako je znao da on nije njen tip i da ona više voli žene. Ali njena sklonost ka zabavi je bila zarazna. Razmislio je i onda joj predložio: - Slušaj, već sam se dogovorio da se vidim s nekim. Zašto nam se ne bi pridružila? Videćemo kako će se stvari razvijati. Ako se svi uklopimo, mogli bismo da odemo na večeru i da se zabavimo. Ako stvar ne legne, onda bismo nas dvoje mogli da nastavimo svojim putem. Taj sastanak ionako nije naročito bitan. Reč je o ženi koju sam upoznao u avionu i koja mi je delovala zanimljivo.
- O, nevaljalče jedan - zakikotala se Loralin na drugom kraju. - To mi se sviđa. Nemoj mi reći da je i ona muzičarka. - Nije. Otkud ti to da se posebno ložim na žene koje sviraju gudačke instrumente? Možda volim i one iz duvačke sekcije. - Opasan si. Ali, da sam na tvom mestu, klonila bih se onih koje sviraju udaraljke. Čula sam da su stvarno opake - rekla je Loralin. Utanačili su plan. Da Mirandi ne bi bilo neprijatno, dogovorili su se da Loralin dođe u „Baltazar“ petnaestak minuta pošto se Dominik nađe s Mirandom, i da se pravi da je sasvim slučajno naletela na njih. Dominik je znao da je Loralin dovoljno dobra glumica da to izvede i da to okupljanje izgleda kao zgodna slučajnost. Miranda se izvinila i otišla u toalet. Već su pili treću turu. - Sviđam joj se - rekla je Loralin. - Stvarno? - zainteresovao se Dominik. - Vidim to. Mi cure imamo poseban radar - dodala je. - Kao neki radar za tipove? - upitao je. - Baš tako - prošaptala je Loralin naginjući se ka Dominiku preko staklene površine stola. - A i ti joj se sviđaš. Samo posmatraj kako se ponaša kad je razgovor posebno zainteresuje. Dodiruje tvoju ruku, moju nogu, zabacuje kosu. Opasna je koketa. - Koketiranje ne mora ništa da znači - rekao je Dominik. Miranda im je prilazila iz dubine kafea, pomalo nesigurna na visokim potpeticama, sa širokim osmehom na licu. Nosila je široku belu suknju i crnu svilenu bluzu. Prišla je stolu i uglavila se na klupu između Dominika i Loralin. Loralin je bila u svojoj uobičajenoj odeći za izlaske. Nosila je belu majicu, farmerke i crne kožne čizme, i nimalo nije podsećala na uzdržanu violončelistkinju. - Vas dvoje ste tako zabavni - rekla je Miranda. Ruke je nežno oslonila o butine sagovornika. U prolazu je skoro okrznula Dominikove pantalone, baš na mestu gde mu se ocrtavao ud. On je znao da to nije bila slučajnost. Loralin je bila u pravu. Mirandino ponašanje nije bilo posledica alkohola. Piće joj je samo poslužilo kao ohrabrenje. Dominik se zgledao s Loralin dok je Miranda iskapljivala svoju čašu crnog vina. Vino je bilo od prve berbe božolea te godine. Loralinine oči su blistale od želje za nestašlucima. Pomerila se na klupi dok se nije oslonila na Mirandu. -Miranda. - Da? - Miranda se okrenula prema Loralin. Loralin je podigla šaku do Mirandine brade, zadržala je tu nakratko, a onda je polako primakla svoje usne Mirandinim i poljubila je. Amerikanka je pocrvenela, ali nije uzmakla pred tim neočekivano prisnim kontaktom. Pogledala je naokolo proveravajući da li ih, možda, posmatra neko od osoblja kafea ili gostiju, a onda se okrenula ka Dominiku. Njen stisak na Dominikovoj butini se pojačao. Poljubac se nastavio. Dominik je bio na samo nekoliko centimetara od dveju žena, i po podrhtavanju njihovih obraza zaključio je da su im se jezici sreli i da se sada žestoko prepliću. Osetio je grč u stomaku. Bio je to poznat osećaj koji mu se iz prepona polako širio celim telom. Svet je stao. Na kraju, čarolija se prekinula. Miranda i Loralin su teška srca razdvojile usne kako bi došle do daha. Dominik je primetio da je Loralin zavukla desnu ruku duboko pod Mirandinu belu suknju, dodirujući je i, takoreći, obuzdavajući njenu želju. Sve troje su neko vreme ćutali. Svi su, kao po komandi, uzeli svoje čaše, iako su dve bile skoro prazne. Loralin se nasmešila. Njena teorija se potvrdila i na njenom ozarenom licu zablista neupadljiv pobednički izraz.
- Hoćemo li? - upitala je. - Zašto da ne? - prihvatio je Dominik. Miranda je samo klimnula glavom. - Kuda? Miranda se izmigoljila iz stešnjenog položaja između Dominika i Loralin i ustala. - Mogli bismo u moj stan - predložila je. Taksi su uhvatili odmah ispred „Baltazara“. Krenuli su Park avenijom ka severu, a onda su prošli kroz Central park. Saobraćaj nije bio gust i posle manje od dvadeset minuta bili su u Mirandinom stanu na Gornjem Ist Sajdu. Bio je to mali, otmen jednosoban stan. Paravan u japanskom stilu razdvajao je dnevnu sobu od spavaće. Miranda se okrenula da zaključa vrata stana i stavi rezu, Loralin se za to vreme pripila uz njena leda, zavukla prst za elastični pojas Amerikankine lepršave suknje i svukla je. Miranda je nosila crvene čipkane tange. Dominik im je prišao, jednom rukom je odsutno milovao meku kožu Mirandine bujne zadnjice, dok je drugom svlačio laneni sako bež boje. Bela površina na njenoj zadnjici otkrivala je da se nedavno sunčala u bikiniju koji je pokrivao mnogo više od minijaturnih tangi. Miranda je podigla ruke. Loralin joj je prvo otkopčala dva gornja dugmeta crne svilene bluze, a onda ju je svukla preko Mirandine glave. Dok je to radila, Mirandina bujna smeđa kosa se zamrsila. Nosila je crn čipkast grudnjak i Dominik je isprva bio zapanjen neskladom boja njenog donjeg veša. Većina žena koje poznaje vodi računa da im gaćice i grudnjaci bude iste boje. Žene su se pripile jedna uz drugu i ponovo se poljubile. Dominik je stajao iza njih i nije bio siguran šta će. Šta bi sad trebalo da radi? Seks sa dvema ženama ili posmatranje dveju žena kako vode ljubav navodno je jedna od najomiljenijih muških maštarija, što je odlično dokumentovano u analima pornografije. Međutim, Dominika to nikad nije posebno privlačilo. Nikada senije trudio da mu se to desi, pa nije to ni doživeo. Sve do sada. Prišao je i poljubio Mirandu u vrat, blizu žile kucavice. Onda se malo pomerio i počeo da joj gricka uvo. Dominik nije bio siguran kako da priđe Loralin jer je dobro znao da. joj muškarci nisu mnogo zanimljivi. Loralin je i dalje bila potpuno obučena, Primetila je njegovo oklevanje, odvojila se od Mirande, uzela ga za ruku i položila je na Amerikankina gola leđa. Time mu je stavila do znanja da bi trebalo da joj raskopča grudnjak. Dominik je potisnuo smeh pošto se setio svog prvog seksa, pre mnogo godina. Setio se kako je, kad mu je bilo šesnaest, svlačio ženu, ili, bolje reći, devojku od sedamnaest godina i koliko mu je dugo trebalo da savlada veštinu skidanja grudnjaka. Bila je to bolna, ali i zabavna uspomena. Nije znao da li je žensko donje rublje s vremenom postalo jednostavnije, ili je on na misteriozan način postao pametniji, ali bio je dovoljan lagan pritisak jednim prstom da se grudnjak raskopča. Dominik je oslobodio Mirandine krupne dojke iz tamne čipke. Pokretom glave Loralin mu je pokazala da se skine. Trojka je nesigurno napravila nekoliko koraka prema spavaćoj sobi. Po ružičastom pokrivaču bilo je raspoređeno mnoštvo plišanih medveda. Loralin se sagnula i nestrpljivo odgurnula igračke na lakirani drveni pod. Sve troje su se sručili na krevet. I Loralin je preuzela kontrolu. Bila je to prva Dominikova trojka.
Kasnije je razmišljao o tom neobičnom događaju i osećaju nemoći koji ga je pratio. Nijednog trenutka nije mogao u potpunosti da uživa. Bio je previše svestan svega. Setio se kako je u misionarskoj pozi uzimao gipku Mirandu. Loralin mu je lenjim pokretima milovala mošnice i koren kite dok je ulazio u Amerikankinu vaginu i izlazio iz nje. Ometalo ga je Mirandino preterano stenjanje i Loralinin promukli šapat kojim ga je podsticala čučeći iza njih. Nije mogao da se usredsredi na vođenje ljubavi jer je stalno zamišljao koliko vulgarno, a možda čak i smešno prizor njegovog i Mirandinog životinjskog jebanja izgleda iz Loralinine perspektive. Sa sigurnošću se sećao da mu ga je Loralin u jednom trenutku uzela u usta i sisala. Nije bio siguran da li je to uradila kako bi ga ukrutila pre nego što prodre u Mirandu, ili posle toga, ili možda u nekoj kasnijoj fazi njihovog neobuzdanog seksa. I on je oralno zadovoljavao Loralin dok je ona lizala Mirandu. Taj položaj mu je delovao posebno asimetrično. Loralin je imala jak ukus, koji mu je bio nov i nepoznat, ali nije mogao da odredi aromu njegove divlje snage. Posmatrao je kako se dve žene zadihano trljaju jedna uz drugu. Loralin je svoje spretne muzičarske prste nabila duboko u Mirandinu pičku, uteravši skoro celu šaku. On je sedeo iznad Mirandine glave, trljao joj ga o obraze i povremeno je izazivao dodirujući joj usne glavićem. Osećao je njeno sve brže disanje na svojim širom razmaknutim butinama. Borio se protiv navale želje koju je u njemu pokrenula Loralin. U jednom trenutku je svršio po Mirandinim grudima i posmatrao kako Loralin uživa u tome. Posle toga se isključio i postao običan posmatrač. Pao mu je i prepustio se postkoitalnoj bespomoćnosti i ravnodušnosti. Nastavio je da gleda kako se dve žene na krevetu i dalje trljaju jedna o drugu, grle se, miluju i zadovoljavaju kao da. on i nije tu. Obe su bile prelepe, svaka na svoj način. Miranda je bila oličenje mekoće, a Loralin je imala beskrajno duge noge. Bilo je zadovoljstvo gledati njena široka ramena kao u Amazonke, dok su se njih dve uvijale na krevetu. Uživao je posmatrajući nepatvorenu pohotu s kojom su Loralinina usta neumorno zadovoljavala Mirandu. Da mu se ponovo digao, mogao je da zajaše Loralin dok se naginjala nad Mirandu, natrćenih guzova, koji su ga otvoreno pozivali. Ali Dominik nije bio siguran da li bi to prekinulo čaroliju, tako da je samo nastavio da gleda dve žene kako se uvijaju i stenju. Iskoristile su ga, a sad su se bacile na ono što ih je više zanimalo. On se ipak nije žalio. Na kraju je izašao iz spavaće sobe, brzo se oprao, obukao se i izašao iz stana. Nijedna ga nije pozvala da se vrati, niti su mu predložile da im se pridruži. Bilo je rano leto i noć je bila prijatna. Dominik je išao obodom Central parka dok nije došao do Pete avenije. Hotel „Plaža“ je bio s njegove desne strane. Odlučio je da se prošeta sve do centra. Proverio je svoj telefon. Nije bilo poruka. „Šta se noću radi u Mejnu?“, pitao se. - Tucao sam drugu ženu. - Pa šta? - Smeta li ti to? - Ne. Tako ju je dobro čuo preko telefona kao da je na drugom kraju stana. Činilo mu se da su njene usne pored njegovog uveta. Glas joj je bio bezizrazan i veoma jasan. - Zar ne želiš da znaš šta se desilo? - Već se desilo, je li tako? Ne želim. On je očajnički želeo da ona bude ljubomorna. Da bude besna. - U stvari, bio sam s dvema ženama. - Ne moraš da mi iznosiš detalje. - Verovatno si u pravu. Kako je prošao nastup? - Dobro. Publika je izrazito provincijska. U početku je sve bilo veoma zvanično. Trebalo im je dosta vremena da se opuste. Međutim, agent me je upozorio na takve stvari. Zbog toga repertoar
donekle menjamo u zavisnosti od toga gde nastupamo. Prilagođavamo se. Imamo verzije za male i velike gradove, da tako kažem. Publika se posle zagrejala. Ali svuda sviram „Četiri godišnja doba“. - Dobro. U prvom delu turneje, u Kanadi, nastupala je samo Samer s malim gudačkim ansamblom. Bilo bi preskupo da je prati ceo orkestar. Osim toga, to bi donelo velike logističke probleme. - Za koji dan prolazim kroz Njujork. Zadržavam se samo nekoliko sati. Svratiću da ostavim stvari za pranje i da uzmem nešto čiste odeće - rekla je Samer. - Dolazim u četvrtak, kasno po podne. Bilo bi lepo da se vidimo, jer ću posle toga biti odsutna dve nedelje. „Zašto bih proveo s njom nekoliko sati dok je ispred zgrade čekaju iznajmljena kola?“, zapitao se Dominik. „Došao sam u Njujork da bih bio s tobom!“, razmišljao je. „Sad smo više vremena razdvojeni nego što smo zajedno.“ S druge strane, bilo mu je jasno da se i ona mnogo žrtvuje. U pitanju je njena karijera, a ovo joj je prilika da izuzetan uspeh koncerta u Vebster Holu iskoristi kako bi postigla nešto više. - Potrudiću se da budem u stanu - rekao je. - Samer? - Da? - Ako si usamljena... znaš... - Znam, dozvoljeno mi je da budem s drugima. To si mi već rekao. - I jesi li to već uradila? - upitao ju je, dok ga je u grlu stezalo. - Ne. Jednostavno sam previše umorna kad se vratimo u hotel. - Želim da to učiniš. - Zaista? - Da. - I hoćeš da ti pričam o tome? - Da. Ona je zastala. Dominik nije mogao da pretpostavi šta se vidi kroz prozor njene hotelske sobe u Mejnu. Polja? Brda? More? - Moram da idem - rekla je Samer. - Ostali me očekuju na doručku. Čula sam da ovde prave odlične palačinke. S javorovim sirupom. - Prijatno - rekao je, trudeći se iz sve snage da zadrži veseo ton. - Videćemo se u četvrtak. Dominik je već znao da u četvrtak neće biti u stanu, jer se bio dogovorio da održi predavanje u biblioteci. Još nije bio odlučio o čemu će govoriti. U publici ionako nikad nije bilo više od desetak ljudi. A on je umeo dobro da improvizuje. Ta predavanja bila su jedan od uslova konkursa, ali ni biblioteka ni fond koji mu je dao stipendiju nisu se previše trudili da reklamiraju te događaje. Najavljivalo ih je samo nekoliko neupadljivih postera postavljenih na sporednim mestima na oglasnim tablama. Tešilo ga je što ni drugi stipendisti ne privlače mnogo više slušalaca, a među njima je ove godine bio čak i pisac nominovan za Bukerovu nagradu, kao i dobitnik nacionalne nagrade za najbolju knjigu. Završavao je predavanje zabavnim razmišljanjima o različitim umovima snimljenim na osnovu Ficdžeraldovog „Velikog Getsbija“ i o glumcima koji su tumačili uloge Džeja, Dejzi i Nika. Jedan zakasneli pridošlica se ušunjao u malu slušaonicu i seo u poslednji red. Dominik ga je prepoznao. To je bio Viktor. Znao je da je i on u Njujorku, ali još nije pokušao da mu uđe u trag. Kako je on saznao za ovaj mali događaj? Dominik se onda setio da je to jednom pomenuo Loralin. Sigurno je tako saznao. Je li ona i dalje u Nju Hejvenu i da li je uspela da prođe audiciju za tamošnji orkestar? - Da li ti to mene izbegavaš, dragi moj? - upitao je Viktor prilazeći Dominiku dok su ostali posetioci izlazili. Nije se nimalo promenio od njihovog poslednjeg susreta pre nekoliko meseci. Imao je kratku, sedu kosu i uredno podšišanu bradu. Delovao je urbano i negovano. Privlačio je
žene, iako Dominik nije mogao da odredi šta ih privlači. Možda nadmoćan stav i nepokolebljiv pogled njegovih prodornih očiju. - Možda, Viktore. - Zvučao je hladno, ali uljudno. - Mislio sam da smo prijatelji. - I ja sam to mislio. - Šta je, onda? Viktor je nosio sako s plavim prugama, crne pantalone i košulju s dugmićima na kragni. Uprkos vrućini, i dalje je nosio kravatu. Bila je čudne smeđe boje s prevelikim čvorom. Odevao se neobično. Primećivalo se njegovo istočnoevropsko poreklo. Više je podsećao na partijskog aparatčika nego na neusiljenog intelektualca. Možda je to samo bio stil s kojim je odrastao. Svi u izvesnoj meri robujemo svom poreklu. Viktora je zabavljalo to što Dominik izbegava da odgovori, pa je to učinio umesto njega. - Zbog one devojke? Zbog violinistkinje? - Baš tako. Viktor je naslutio da Samer nije rekla Dominiku sve što se desilo između njih otkad je stigla u Njujork. - Pa, Loralin ti je sve ispričala, zar ne? - Rekla mi je da si ti predložio grobnicu i da si vukao konce kao da smo tvoje marionete, Viktore. To je bilo zaista podmuklo. - To je samo igra, Dominik. Hajde, obojica uživamo u takvim igrama, zar ne? Razumemo se. - Jesi li imao nešto s njom otkad je došla u Ameriku? -upitao je Dominik. Viktor je razmislio. Ako ga Dominik pita, to znači da ne zna ništa o tome. Blago se nasmešio. - Naravno da nisam. Viđao sam je. Ipak se krećemo u istim krugovima. To je neizbežno. Naš svet je izuzetno mali. Moglo bi se reći da su veze u njemu na ivici incesta. Ali znao sam da je ona tvoja igračka i da smem da gledam, ali ne i da je diram. - Moja igračka? - Tvoja ljubimica, zar ne? - Opisuješ to na neobičan način, Viktore. - A stvarno je lepa. I odlično svira violinu. Postala je prava zvezda, zar ne? - Da. - Ponovo ste zajedno? Jesi li zbog toga u Njujorku? - zanimalo je Viktora. - Zajedno? Nismo baš - slagao je Dominik. - Ali i dalje se viđamo. - Fantastično. - Onom prilikom u tvojoj kući, kad si mi ljubazno dozvolio da je gledam kako svira... - Viktor je zastao oklevajući. Sigurno se prisećao kako je Dominik zahtevao od Samer da gola i vezanih očiju svira pred nepoznatim muškarcem, pred Viktorom. Dominik je razmišljao o tome kako su se događaji razvijali tom prilikom i kako ju je iskoristio pred ovim čovekom. - Šta? - Previše je ohola. Koliko god se činilo da je robinja tvoje pohote, uvek je prkosna. To se vidi i u njenom pogledu. Opire se sopstvenim nagonima, svojoj pravoj prirodi. - Ma šta kažeš? - Ipak, Dominik je uvideo da u Viktorovim rečima ima istine. - Ona je kao neukroćen konj - rekao je Viktor. - Neke žene je neophodno slomiti. To je deo rituala. Moraju da spoznaju svoju suštinu i da je prihvate. Posle toga možeš ponovo da ih izgradiš od temelja, deo po deo. Ali sada ti imaš kontrolu nad njom. - Hmmm... dobro poznajem Samer - primetio je Dominik prezrivo. - Ne verujem da mi je potrebna bilo čija pomoć.
- Ovo nije bio predlog - nastavio je Viktor. - Samo sam izneo svoje viđenje. Uglavnom, drago mi je što te opet vidim. Jesi li nešto planirao? Moraš li nekuda da odeš? Znam odličan ukrajinski restoran u Drugoj aveniji, u blizini Sent Marks Plejsa. Pripremaju prava ukrajinska jela. Hoćeš li da odemo? Ja častim. Moramo se ponovo sprijateljiti. Dominik je pogledao Viktora, čijim se licem sa savršeno potkresanom bradicom širio piratski kez. Shvatio je da Viktor ima skrivene namere, ali nije mario za to. Nema sumnje da se igra nastavlja. - Zašto da ne? - odgovorio je. Samer je svratila u stan u potkrovlju, uzela skoro svu odeću iz svog dela ugradnog ormara i napunila mašinu za pranje rublja. Pranje je bilo pri kraju i trebalo je uključiti sušenje kad se Dominik vratio kući. Nije ostavila poruku kojom bi prokomentarisala njegovo odsustvo. Nije ostavila čak ni pozdrav. Ali sigurno se bar nakratko odmorila u njihovom krevetu, jer se još osećao miris njenog parfema. Te noći ju je sanjao. Sanjao je i divlje konje. Da li ga je Samer time mučila? Da li ga je tako kažnjavala za izlet s Loralin i Mirandom? Nije mogla da smisli bolji način. Podstaknut radoznalošću, Dominik je ponovo pregledao Samerin ormar i primetio da u njemu više nema korseta. Dok je bila na kanadskom delu turneje, korset je bio na svom mestu. Sada je svirala na Istočnoj obali i ponela ga je. Pretpostavio je da to znači da će ga poslušati i naći sebi nekog muškarca za noć ili dve. Ako bi taj korset obukla u bilo koje druge svrhe, to bi bilo nešto sasvim drugo, to bi značilo izdaju. Time bi mu zabila nož u leđa. Prokleta bila, Samer! Bili su podelili ormar. Njena odeća je bila na levoj strani, a njegova na desnoj. Njegov deo je bio funkcionalan i gotovo jednobojan. U njemu su uglavnom bile crne pantalone, nekoliko odela, sve do jednog crna, gomila majica, dvadesetak košulja u rasponu od bele do crne, ali uglavnom plavih, nekoliko džempera od kašmira i obavezni frak za svečane prilike, zvanične i neprijatne. Skinuo ga je s čiviluka. Viktor ga je pozvao na malu večernju zabavu koju je organizovao u Bruklinu. - Biće pomalo uštogljeno, prijatelju - rekao mu je. - Ali siguran sam da ćeš provesti prijatno veče. Zabava je bila u zgradi od smeđeg peščara, na pet minuta hoda od jedne stanice metroa na liniji F. Ulica je bila puna drveća i restorana s nacionalnim kuhinjama raznih zemalja. Sama zgrada je bila tipična za predgrađe, dvospratnica s imitacijom drvene verande u kolonijalnom stilu. Dominika je na vratima dočekala zrela tamnokosa žena sa lepom paž frizurom. Na sebi je imala večernju haljinu, dugu i plavu, a svaki prst joj je bio ukrašen velikim prstenom. Vrat joj je krasila biserna ogrlica. Bila je prilično lepa uprkos ili možda baš zahvaljujući borama, koje su otkrivale njene godine. - Ja sam Klarisa - predstavila se. - Vi ste sigurno Viktorov prijatelj. - Tako je. Izuzetno mi je drago što sam vas upoznao. Je li ovo vaša kuća? - Jeste - odgovorila je starija žena. - Godinama živimo ovde. Već generacijama pripada mojoj porodici - pojasnila je. Klarisa je šire otvorila vrata i pustila Dominika da uđe. - Deluje ogromno - rekao je. - Ovde nas sada živi samo dvoje - kazala je Klarisa. -Možda imamo previše prostora, ali nikad nismo razmišljali o preseljenju - dodala je.
U hol je dopirao prijatan miris hrane. Činilo se da dopire iz podruma. Mora da je tamo kuhinja. Klarisa je povela Dominika uza stepenice na prvi sprat. Uvela ga je u veliku salu s dugim nizom visokih prozora s pogledom na prostranu, zapuštenu baštu. U sali je već bilo desetak gostiju, koji su pili šampanjac iz visokih kristalnih čaša. To su uglavnom bili parovi koji su tiho ćaskali. - Viktor još nije stigao? - raspitao se Dominik. - On i njegovi prijatelji bi trebalo da stignu svakog trenutka - obavestila ga je Klarisa. - Dođite rekla je pokazujući mu prosedog starijeg muškarca koji je stajao pored klavira u jednom uglu. - Da vas upoznam. Ovo je Edvard, moj suprug. Edvard je nosio smeđ prsluk i tamnosmeđ sako. Oko struka je imao pojas. Njegovi tanki brkovi su bili pažljivo potkresani, kao u nekog junaka filmova o Drugom svetskom ratu. Na desnom uvetu mu je blistala dijamantska minđuša. „Pavi je kicoš“, pomislio je Dominik. U tom čoveku je bilo nečeg energičnog čak i dok je stajao mirno. Imao je čvrst, samouveren stisak ruke. - Viktor nam je rekao sve o vama - kazao je. - Je li tako? Onda ste u značajnoj prednosti u odnosu na mene. Oglasilo se zvono na ulaznim vratima i Edvard se izvinio i ostavio ga. On i Klarisa su na smenu silazili u prizemlje i dočekivali goste. Dominik je prišao stolu i poslužio se čašom mineralne vode. Onda je kroz prozor pogledao u baštu, po čijem su obodu rasle zapuštene ruže. Vetar im je kidao latice i one su letele kao crveni, ružičasti i beli leptiri. Zelenilo je u pravilnim razmacima bilo ispresecano kamenim pločama, koje su podsećale na oltare ili male nadgrobne spomenike. Maštu su mu načas zapljusnule svakojake misli, nadahnute onim što je ranije čuo o Viktoru i krugu njegovih prijatelja. „Ovo je zaista izolovana bašta, u kojoj bi mogle da se dogode razne stvari“, razmišljao je Dominik. Baštu je okruživala visoka drvena ograda i savršeno je štitila od pogleda. Upravo kad su na um počele da mu padaju još luđe stvari osetio je kako ga neko lupka po ramenu. - Zdravo, stranče. Dominik se okrenuo. Bila je to Loralin, a pored nje je, sa stidljivim osmehom na usnama, stajala Miranda. Obe su bile u sjajnim večernjim haljinama koje su im otkrivale ramena. Preplanule ruke stasite Loralin izranjale su iz tesno pripijenog belog materijala nalik čauri. U cipelama s visokim potpeticama bila je za glavu i po viša od Amerikanke. Miranda je bila u skerletnocrvenoj haljini koja se širila ispod struka. Videlo se da nijedna ne nosi grudnjak i Dominik nije mogao da skrene pogled s njihovih ukrućenih bradavica, koje su im štrcale ispod haljina. Brzo se sabrao. - Pobegla si iz Nju Hejvena? - Nego šta. I nagovorila sam Mirandu da nam se pridruži. Nameravala je da doda još nešto kad je Dominik spazio Viktora u fraku kako uspravno, kao da ima kolac u leđima, stoji pored njih. - Zdravo, Viktore - rekao je Dominik. - Vidim da već poznaješ ove dve izuzetne dame. - Loralin mi je stara prijateljica - odgovorio je Viktor - a Miranda je došla kao njena specijalna gošća i ljubazno je pristala da nas zabavlja. Zar ne, dušo? Miranda je oborila pogled. - Nisam znao da poznaješ Mirandu - rekao je Viktor. Dominik je znao da ga Viktor laže. Bilo je očigledno da Loralin ništa ne krije od njega. Ponovo je spremao neku igru. Da li je ovo nekakva nameštaljka?
Žene su otišle do stola da uzmu piće. Viktor se nagnuo prema Dominiku. - Mislim da je ona nova Loralinina igračka. Znaš, naša Loralin bez po muke prelazi s muškaraca na žene i obrnuto. Dominik je hteo da postavi Viktoru još mnogo pitanja o predstojećoj večeri i ostalim gostima, ali prišli su im još neki gosti. Trebalo je upoznati se s njima, ispričati im ponešto o sebi i razlogu dolaska u Njujork. Izgleda da je jedan od muškaraca bio stipendista istog fonda kao Dominik i već je znao dosta o njemu. Da li je i to bila slučajnost? Viktorov ukočeni osmeh bio je zagonetan kao uvek dok je on usmeravao razgovore. Savršen voditelj cirkuskog programa. Miranda i Loralin su im se ponovo pridružile. Loralin je držala Mirandu za ruku. U međuvremenu je poslužena večera i zamoljeni su da sednu za sto na drugom kraju. Mora da su u podrumskoj kuhinji imali profesionalnog kuvara, jer, kako izgleda, nijedno od njihovih domaćina nije bilo zauzeto spremanjem hrane. Posluživao ih je batler u crnoj livreji, koji je izgledao kao da je sišao sa stranica britanskog humoriste Vudhausa. Večera je počela zakuskom od morskih plodova. Posle mekih, sunđerastih kapica u božanstvenom bešamel-sosu s ukusom pečurki sledila je riba list, isečena izuzetno tanko i pečena na roštilju s malo putera i peršuna. Vina koja su poslužena uz večeru bila su savršena, ako se može verovati ostalim gostima. Dominik je ponovo pomalo zažalio što ne pije. Seo je za okrugli sto, između Loralin i Viktora. Miranda je sedela s Loralinine leve strane. Primetio je i kako se ruka mlade plavuše redovno spušta ispod stola i poigrava Mirandom, koja se sve više vrpoljila. Obrok se završio bogatim izborom mekih i oporih evropskih sireva i jagodama sa šlagom. Ponuda je bila jednostavna, ali servirana veoma prefinjeno. Dve žene su se izvinile kad je poslužena kafa a Viktor im je klimnuo glavom. Naspram Dominika je sedeo njegov kolega stipendista. Zanimalo ga je kako napreduje Dominikovo istraživanje. Dominik je morao priznati da ga dokumenti na kojima radi u biblioteci ne vode u željenom pravcu i da sada razmišlja o pisanju romana. - Tako znači - rekao je njegov sagovornik. - Romani su uvek mnogo verniji životu, zar ne? - Za mene će to biti potpuno nova disciplina - odgovorio je Dominik. - Siguran sam da ćeš se odlično snaći. - Nadam se, ali još nisam doneo konačnu odluku - dodao je. Gosti koji su ostali za stolom ustali su i vratili se u salu. Loralin je već bila tamo. Sedela je za klavirom i tiho svirala melodiju koju je prepoznao, ali nije mogao da se seti njenog kompozitora. Pored nje je sedela Miranda. Više nije bila u crvenoj haljini u kojoj je došla. Sada je na sebi imala samo kombinezon do pola bedara. Oko vrata je imala pseću ogrlicu s opuštenim metalnim povocem koji se završavao u Loralininoj ruci. - Ahh... - oglasio se Viktor vodeći Dominika do jedne od niza stolica poredanih po sobi naspram klavira i dve žene. I ostali gosti su zauzeli mesta. - Ovo je naša večerašnja zabava. Loralin će provesti novajliju kroz inicijaciju. - Kakvu inicijaciju? - Ništa preterano - odgovorio je Viktor. - Ne u ovoj fazi. Tek toliko da se proveri koliko je odlučna da postane članica naše male grupe. Pošto je Dominik seo, Viktor je prišao ženaam za klavirom. Loralin je prestala da svira, zatvorila klavir i graciozno ustala sa stolice da bi zablistala u punom sjaju. Viktor je spustio ruku Mirandi na rame i dao joj znak da klekne pored klavirske stolice i spusti glavu na njeno sedište. Mirandini pokreti su bili neodlučni. Shvatila je šta će se verovatno desiti, no ipak je polako uradila ono što se od nje očekivalo. Pošto se namestila, Viktor je razmetljivo, radi boljeg scenskog efekta,
uhvatio donji kraj Mirandinog kombinezona i povukao ga naviše otkrivši njenu zadnjicu i gornji deo bedara. Loralin je zategla povodac, pa je Miranda morala da podigne glavu i gleda u suprotnom smeru. Loralin joj je za to vreme skupila kosu i vezala je tako da nikom ne zaklanja pogled. Sada se video Mirandin ranjivi potiljak. Odjednom, Viktor je stao između njenih nogu i još više ih razmakao. Miranda je bila primorana da kleči na drvenom podu tako da svi mogu da vide tamni otvor njenog anusa. Loralin je uzela malu batinu s klavira i dala je Viktoru. On ju je podigao visoko i uz trijumfalan zamah pljesnuo Mirandine bele guzove. Njen prvi krik bio je ispunjen bolom i iznenađenjem. Šta su joj rekli o onome što će joj se dogoditi? Sigurno je pristala na ovo. Dominik nije bio naročito dobro upoznat s praksom u sadomazohističkim krugovima, osim onoga što je čitao o tome. Međutim, na osnovu onoga što je saznao od Loralin, najvažnije je da svi učesnici takvih događaja budu obavešteni šta će se dešavati i da pristanu na to. Do kraja večeri, Mirandini guzovi su bili crveni skoro koliko i haljina u kojoj je došla. Pošto su je izlupali po zadnjici, Loralin joj je pomogla da ustane. Miranda se nesigurno uspravila. Maskara joj je bila potpuno razmazana, a ona je bila pometena. Nagonski je povukla kombinezon naniže kako bi sakrila najintimnije delove tela. Dok su je izvodili iz sobe, izbegavala je poglede prisutnih. Edvard i Klarisa su išli od jednog do drugog gosta i nudili im piće. - Pa, šta kažeš? - upitao je Viktor Dominika. - Očaravajuće. - To je bilo nešto novo za tebe? Dominik je oklevao, promišljajući odgovor. - Ne sasvim - odgovorio je. - Samer, ona violinistkinja, jednom mi je ispričala da je nekoliko puta bila u klubovima u kojima su je izlupali po zadnjici. Ili su je išibali, nisam siguran. - Ma šta kažeš? - Nisam bio prisutan - dodao je Dominik - ali znam da je baš uživala. To me je zainteresovalo. Ali moram ti reći da nikad nisam poželeo da se podvrgnem tome. Bojim se da bi to moglo loše da utiče na moju erekciju. - Vrlo zanimljivo - rekao je Viktor. - Ali prija ti da to gledaš, zar ne? Kao što vidiš, seks nije uvek obavezan u našem malom društvu. Naravno, može da ga bude. Ali to je samo jedna strana medalje. - Razumem - kazao je Dominik. - Da li bi voleo da vidiš još nešto? Možda i da se uključiš? - upitao je Viktor. - Možda. - Meni ugovor za posao u Njujorku ističe za tri meseca, pa nameravam da otputujem nekud daleko. Možda ću se nakratko vratiti kući. Nosim se mišlju da priredim veliku oproštajnu zabavu. Zabavu koja će se dugo pamtiti. Smislio sam i ko bi mogao da bude glavna zvezda večeri. Još nije potpuno spremna, ali znam kako da je ubedim. Siguran sam da ćeš se i ti oduševiti - rekao je Viktor. - Svideće ti se ta mala. Treba da dođeš. Zaista želim da taj dan svima ostane u neizbrisivom sećanju. Već je bilo kasno. Možda je Samer telefonirala iz svoje hotelske sobe i ostavila mu poruku. Dominik je bio spreman za povratak na Menhetn. - Nije nemoguće, Viktore. Nije nemoguće. Ali već je znao da će doći i uključiti se. Dovoljno je da mu Viktor zvizne. Viktor je imao gotovo natprirodnu sposobnost da oseti kakve žene Dominik voli. Tajanstvena najava glavne zvezde večeri već mu je zagolicala maštu.
Samer je bila u Mejnu, na delu turneje po Istočnoj obali Sjedinjenih Država. Posle uspešnog koncerta te večeri, izvinila se i napustila malo slavlje koje su njene kolege priredile u garderobi. Nije bila raspoložena ni za društvo ni za piće. Uzela je taksi, vratila se pravo u hotelsku sobu i zalupila vrata za sobom. Skinula se, istuširala skoro vrelom vodom, obrisala se i gola ušla u sobu. Kofer joj je bio ispod kreveta. Izvukla ga je i izvadila korset iz plastične kese, u koju ga je na brzinu strpala kad ga je nagonski pokupila iz zajedničkog ormara u njujorškom potkrovlju. Kad je navukla korset i učvrstila ga najbolje što je mogla, već je bilo jedan posle ponoći. Sa svog prozora na petnaestom spratu luksuznog hotela videla je svetla glavne železničke stanice s druge strane puta. Daleko na obzorju tiho se mreškala površina nekog ogromnog jezera. Sve to je obavila u tami. Onda je uključila glavno svetio i okrenula se ka velikom ogledalu na unutrašnjoj strani vrata ormara. Crni korset joj je stegao ionako tanak struk. Krut kostur pritiskao je Samerinu bledu kožu naglašavajući dojke i nudeći ih kao na poslužavniku. Tamne bradavice potpuno su joj se ukrutile, bile su tvrde kao kamen. Dole nije nosila ništa. Bila je sasvim gola. Njen žbun je bio samo mali, neuredan izrastale plamenocrvenih dlaka. „To sam ja“, pomislila je. Zagrljaj korseta naglašavao joj je intimne delove tela, isticao je bludnicu u njoj. „Ili kurvu?“, pitala se. Preplavio ju je neobjašnjiv osećaj krivice. Upravo sada se osećala kao da zaslužuje kaznu, kao da je treba izlupati po zadnjici dok joj se guzovi ne zažare, a onda je treba odvaliti od kresanja. Znala je da nema razloga da se tako oseća. Zaista nije bilo razloga da oseća krivicu. To je bila seksualna želja, ništa više. Ili joj se svojevoljno prepustiš i naučiš da jašeš na talasima zadovoljstva, ili joj se opireš. To je sve. Nema mesta za krivicu. Nakratko se poigravala pomišlju da telefonira Dominiku, ali nešto se u njoj protivilo tome. Uzela je dugačak široki mantil s čiviluka na vratima. Obično ga je nosila do sala u kojima je nastupala jer je prikrivao njenu svečanu toaletu i pomagao joj da izbegne neželjenu par žnju. Onda je natukla prvi par cipela s visokom potpeticom koji je uspela da nađe u gomili odeće i obuće razbacane po podu hotelske sobe. Zakopčala je mantil do grla. Gruba tkanina grebala joj je otkrivene bradavice i češala joj se o nepotkresan žbun. Pohitala je niz dugačak hodnik prema liftu. Kad je izašla iz hotela, skrenula je levo i stigla do početka ulice. Ulica se protezala unedogled. Prvi deo bio je pun sveta, dobro osvetljen i sređen. Udaljeni delovi izgledali su tajanstveno, čak i mračno. U njima su, umesto otmenih restorana i radnji, bili barovi, jeftine prodavnice i sumnjivi lokali. U ovo doba noći većina ih je bila zatvorena. Pošto je oko pola sata hodala ka severu, Samer se zaustavila. Stajala je na mračnom mestu. Zadržala je dah. Raskopčala je kaiš, a onda i dugmad svog bež mantila i razgolitila se. Oslonila se na čelične zaštine roletne jedne zatvorene radnje, potpuno razgolićena pod treperavim uličnim osvetljenjem. Samo nekoliko metara dalje, glavnom ulicom su jurila kola. Nijedna nisu usporila, kao da nje i nema, kao da ne zaslužuje ni najmanju pažnju. Nije razmišljala ni o čemu. Međunožje joj je gorelo. Ili je to bilo njeno lice? Ili možda srce? Iz suprotnog smera ka njoj se kretala jedna silueta. Uspela je da izoštri pogled. Bio je to neki muškarac. Pijano se teturao. U ruci je držao smeđu papirnu kesu, iz koje je virio grlić flaše. Kad je stigao do nje, usporio je. Zagledao se u nju. Onda je stao. - Tucaj me - rekla je Samer pijanom neznancu. Preklinjala ga je zaboravivši na dostojanstvo. Bila je očajna. Muškarac je samo zgranuto piljio u nju. - Molim te.
Sta još treba da uradi? Da se spusti na sve četire, podigne zadnjicu i otvori mu se? Muškarac je štucnuo. I dalje je bio hipnotisan provokativnošću njenog nastupa. Dok je zurio u Samerine otkrivene bradavice i golu picu, na licu mu se pojavio slabašan osmeh. Zatim je zakoračio, pa još jednom, a onda je nastavio svojim putem. Ignorisao ju je. Deset minuta posle toga, Samer je i dalje kao prikovana stajala na istom mestu ispred zatvorene radnje. Shvatila je da se pretvorila u parodiju onih izopačenih matoraca koji šire mantile i pokazuju genitalije. Uzdrhtala je na tu pomisao. Sklopila je mantil, zakopčala ga i pritegla pojas. U jednom džepu je imala gomilu izgužvanih novčanica. Prišla je kolovozu, zaustavila taksi i odvezla se do hotela. Ponovo se istuširala, ne samo da bi sprala prljavštinu već i sećanje na sopstveni očaj. Čvrsto je rešila da više nikad ne obuče korset. Utonula je u dubok san. Sledećeg jutra ju je probudio telefonski poziv njene agentkinje. Zanimalo ju je da li bi Samer pristala da produži turneju, koja je trebalo da se završi za dve nedelje. U ponudi su bile još dve nedelje nastupa u Australiji i na Novom Zelandu.
9 Povratak kući
Malo je stvari koje me usrećuju koliko prolazak ispod velikog drvenog luka na oklandskom aerodromu. Taj prolaz uokviren drvetom označava da ste stigli na Novi Zeland. Uvek bi me prvo pogodio snimak pesme ptice tui, koji se pušta pored tog luka, neposredno ispred pulta za pasošku kontrolu. Drvo ukrašeno tradicionalnim maorskim rezbarijama uokviruje prolaz koji moju domovinu razdvaja od ostatka sveta. Kad sam stigla dotle, morala sam da se obuzdavam kako ne bih projurila do izlaza i poljubila zemlju kao što to papa radi. To bi mi verovatno na vrat navuklo aerodromsko obezbeđenje i čopor obučenih pasa, koji bi me dobro pretražili ne bi li otkrili bilo kakav trag zabranjenih stvari u mom prtljagu. Uvek sam se osećala pomalo budalasto zbog svoje privrženosti Novom Zelandu, posebno ako se u obzir uzmu činjenica da sam ga napustila svojevoljno, da sam retko dolazila i da nisam bila sigurna da ću se vratiti. Ali ta zemlja mi je nedostajala više od bilo čega. Ništa na svetu nije moglo da me razveseli kao prizor Aotearoe koja se pomalja kroz prozor aviona. Aotearoa - zemlja dugog belog oblaka. Čudno ime za zemlju koja nije prepoznatljiva po oblacima, već po brdima izniklim iz ravnice kao stomaci trudnica, po kristalno bistrom i čistom okeanu i po rekama koje lenjo vijugaju s kraja na kraj zemlje. Njihove mirne zlatne vode pune su jegulja i pastrmki i podsećaju me na vrela popodneva koja sam provela plutajući na leđima u reci Vaihou. Uspela sam da dobijem nekoliko slobodnih dana pre nastavka turneje kako bih posetila svoju porodicu u Te Arohi, svom rodnom gradiću na Severnom ostrvu, udaljenom nekoliko sati vožnje od Oklanda. Pozvali su me iz moje srednje škole i zamolili me da održim kratak govor na jutarnjem zboru nastavnika i učenika. Smatrala sam to ironičnim jer moje ocene nikad nisu bile sjajne, a univerzitet sam napustila posle samo godinu dana studiranja muzike. Zamolili su me i da održim kratak nastup u školskom holu, a majka me je ponosno obavestila da mi je slika objavljena u lokalnim novinama. Srećom, to nije bila slika s njujorških postera, na kojoj sam bila bez odeće. Pokupila sam prtljag i projurila kroz pokretna vrata u salu za dolaske. Pogledom sam željno tražila svog brata Bena, koji je pristao da me dočeka. Radi u čeličani u blizini Pukekohea, ali je uzeo slobodnu sedmicu kako bi tokom mog boravka bio u Te Arohi. Nigde ga nije bilo. Telefon mi je zazvonio u džepu. - Zdravo, seko! Izađi napolje. Vozim naokolo kako ne bih morao da platim parking. Tipično za njega. Zaustavila sam ga pošto je napravio nekih pet krugova oko parkinga. - Zdravo, batice! - Zdravo, sekice! Ben je iskočio iz kola i stisnuo me u zagrljaj. Mirisao je na znoj i ulje. Gotovo nimalo se nije promenio od našeg poslednjeg susreta. Jedino su mu ramena bila malo šira jer je radio u čeličani, i u kosi je imao nekoliko sedih.
- Uskači pre nego što nas uhvate - rekao je pokazujući glavom prema znacima s veoma strogim upozorenjima. Skoro da su poručivali kako svakom ko se zadrži u zoni parkiranja preti smrtna kazna. Stavio je moju violinu na zadnje sedište, nežno kao da je beba. Moj brat vozi ista kola otkad znam za sebe. Bila je to crvena tojota karavan. Kupio ju je polovnu, plativši je jeftinije od bicikla, a onda ju je strpljivo sredio. Sada je tako klizila da bi i vozači formule jedan bili ljubomorni. - Od nule do sto za petnaest minuta - ponosno me je podsetio kad je prvi put uspeo da ih pokrene. Potonula sam u suvozačevo sedište. Osećala sam prisnost koja se javlja s prijatnim povratkom nečemu što se nije promenilo uprkos dugom odsustvu. Moj brat i njegova tojota karavan bili su pouzdani kao zalazak sunca. Počela je da sipi kiša i brisači su ujednačeno zaškripali po vetrobranskom staklu. Na Novom Zelandu je bila zima, ali blaga, mnogo toplija od njujorške. Uprkos sivom nebu, krajolik mi je delovao mnogo tropskije nego što sam ga pamtila. Zurila sam kroz prozore u palme duž puta koji vodi od aerodroma. - Opa! - rekla sam. - Ne sećam da je bilo ovako. Kao da smo na nekom ostrvu. - I jesmo na ostrvu - odgovorio joj je Ben. - Mislila sam na pravo ostrvo, recimo, na neko pacifičko ostrvo. - Jesi li ti išla u školu? Izgleda da se nisi nimalo opametila u velikom gradu, je li, seko? Zagađenje ti je spržilo mozak? Nagnula sam se prema njemu i odalamila ga po nozi. Ben je samo jednom putovao izvan Novog Zelanda. Proveo je vikend surfujući u Brizbejnu. Nije video nijedan razlog da ode iz rodne zemlje. - Hoćeš da pustiš neku kasetu? I dalje je imao kasetofon u tojoti. Pregrada ispred suvozačevog sedišta bila je prepuna kaseta. Počela sam da preturam po njima. - Sade? - zadirkivala sam ga. - Dobra je. Bolja je od Betovena. Ponovo sam pogledala kroz prozor. Čudila sam se slabom saobraćaju i poljima koja su se protezala unedogled s obe strane puta. Kad sam poslednji put bila u Oklandu, izgledao mi je kao košnica. Na sve strane su vrvele gomile ljudi i mašina. Sad su mi čak i njegovi najživlji delovi izgledali provincijski. - Pa, je li ti mama rekla da se ženim? - Nije! Nisam znala ni da imaš devojku. Kad si odlučio? - Pre mesec dana, otprilike. Zove se Rebeka. Beks. Neko vreme je živela u Londonu, tako da ćete imati o čemu da razgovarate. - Opa! Svaka čast, batice. - I trudna je. - Prokletstvo! Zašto meni niko ništa ne govori? - Zato što se ne javljaš na telefon! - Možete mi poslati imejl. - To nije način da ti saopštim da ću postati otac. Uostalom, upoznaćeš je posle svog koncerta. Sada je kod svoje porodice u Taurangi. Utonuli smo u ćutanje. Kiša je sad padala jače i saobraćaj se usporio. Ljudi su posle radne nedelje odlazili da provedu vikend u mirnijim predelima.
Kad sam poslednji put telefonirala kući? Često sam mislila na svoju porodicu i na Novi Zeland, ali šest meseci nikome nisam telefonirala, još od pre Božića, a i tada sam razgovarala samo s mamom i tatom. S Benom nisam razgovarala duže od godinu dana. - Drago mi je što te opet vidim, stariji brate - rekla sam dok me je ponovo obuzimala tuga. Raspoloženje mi je odjednom postalo tmurno kao vreme napolju. - I meni je drago što vidim tebe, sekice. Nedostajala si nam. Ostatak putovanja smo proveli ćaskajući o starim prijateljima i poznanicima. Ništa se posebno nije promenilo, osim što je došlo do neizbežnog niza brakova i rađanja dece kod mlađih i razvoda kod starijih. Uvek me je iznenađivalo kad bih čula da su neki parovi uspeli da opstanu zajedno još otkako sam napustila Novi Zeland. Moji roditelji su uspeli da sačuvaju brak duže od trideset godina. Uvek mi je izgledalo da su dragi jedno drugom, ali nikad nisam mislila da su zaljubljeni. Moji brat i sestra se nisu slagali sa mnom povodom toga. Oni su naše roditelje smatrali oličenjem romantike i dokazom da dvoje ljudi mogu da ostanu zajedno u dobru i u zlu. Ja sam smatrala da su ostali zajedno jer je to lakše i prijatnije od razvoda i usamljenosti. Uvek sam bila cinična. Osetila sam da smo blizu Te Arohe još pre nego što smo prošli znak koji vam želi dobrodošlicu u varoš i zvanično vas obaveštava da ste stigli. Uvek mi se činilo da moj gradić ima malo manje svetlosti od okolnih mesta. Imala sam osećaj da živimo u senci planine Te Aroha, a ta senka kao da se proteže mnogo dalje nego što bi trebalo i prekriva ceo grad. Ostali članovi moje porodice mislili su da sam luda. Smatrali su da je Te Aroha svetla kao bilo koje drugo mesto. Meni je blizina planine smetala. Osećala sam se kao da spavam previše ušuškana. Planina se uvek, bez obzira na godišnje doba, videla kao mračna mrlja na obzorju. Ona je bila razlog za osnivanje grada i prvo mesto na koje sam otišla iz tog grada. Popela sam se na nju kao veoma mala, s tatom. Ja sam posustala na samom početku jer je bilo previše blatnjavo i strmo. Nisam mogla da nađem oslonac, pa me je otac podigao na ramena i odneo me sve do vrha. Kad sam pogledala odozgo i videla kako se ispred nas prostire ono za šta sam verovala da predstavlja ostatak sveta, na nekoliko trenutaka sam osetila da sam konačno pobegla od senke planine. Od tog dana sam sve van granica našeg grada smatrala obećanom zemljom. Otišla sam čim sam završila srednju školu i više se nisam vratila, osim u retke posete. Ja sam najmlađe dete i uvek sam se razlikovala. Moja starija sestra, Fran, zaposlena je u lokalnom ogranku Banke Novog Zelanda. Već deset godina radi isti posao i ne namerava da ga menja. Moj brat je vanredno završio srednju politehničku školu. Jedino sam ja studirala, mada nisam dugo izdržala na fakultetu. Nikad nisam mogla da objasnim tu potrebu za stalnim kretanjem. U Njujorku sam verovatno vodila najsređeniji život. Činjenica da sam tamo i u Londonu izdržala toliko dugo verovatno se može objasniti stalnim promenama koje se događaju u ta dva grada. I u jednom i drugom sam bila okružena neprekidnim kretanjem. Uživala sam u miru koji pruža središte oluje. Tu nisam morala da jurcam pokušavajući da pokrenem sopstveni tornado samo kako bih pobegla od dosadnog života u malom gradu. Majka mi je ispričala da sam kao dete bila beskrajno oduševljena grupom Cigana koji su prošli kroz Te Arohu na putu prema poluostrvu Koromandelu. Prodavali su rezbarije, nudili gledanje u karte, predstave s gutačima vatre i posetu živopisnim prikolicama u kojima su živeli. Ja sam silno želela da pobegnem s njima i da sviram frulu na nastupima njihovih žonglerki s vatrenim kuglama. Smatrala sam ih strašno egzotičnim, dok su onako bosonoge stajale na travi, graciozno njišući kukovima i mašući kuglama potopljenim u benzin. Radile su to tako brzo da se činilo da vazduh oko njih gori.
Mrak je tek počeo da se spušta kad smo se zaustavili ispred naše porodične kuće. Tu sam živela sedamnaest godina. Uvek smo imali problema s novcem i nimalo nismo držali do materijalnih stvari, tako da se naša kuća od tog vremena malo promenila. Postavljena je nova nadstrešnica za kola, bašta je bila uređena, a ograda prefarbana. U dvorištu je i dalje rastao limun. To mi je pružilo izvesnu utehu, možda zato što sam njegovim plodovima ukrašavala palačinke otkad sam naučila da držim nož i viljušku. Otvorila su se vratanca u donjem delu ulaznih vrata i izleteli su Rufus i Sajlo, buldozi moje majke. Režali su iz dubine grla i nespretno sišli niza stepenice ispred kuće, umalo se prevrnuvši preko glave. Moja majka je bila odmah iza njih. Pojurila je da nas pozdravi čim je čula poznati zvuk Benove tojote kako se približava ulicom. Kroz kuhinjski prozor sam videla lica svoje sestre i svog oca. Oboje su se kezili od uva do uva. Fran je živela nekoliko blokova od naših roditelja, u kućici koju su ona i njena prijateljica zajedno kupile. Fran je godinama odlučno odbijala da se uda, a poslednji put kad smo se čule, nije bilo ni nagoveštaja neke veze. Mada me, posle onoga što sam čula od Bendžija, ne bi iznenadilo da se na vratima pojavila sa čovekom svog života i dvoje klinaca koji kaskaju za njom. Moja majka je sigurno bila oduševljena kad joj je Ben saopštio da je Beks trudna. Pošto smo sestra i ja bile zaklete protivnice braka, plašila se da neće doživeti da vidi unučad. - Zdravo, dušo - rekla je čvrsto me grleći. Nosila je pohabanu bledožutu kecelju, prekrivenu neizbrisivim mrljama od hrane. Ispod je imala farmerke i svetloružičast džemper. Našminkala se povodom mog dolaska, mada ne previše. Nanela je samo malo maskare i rumenila. Moja majka je pustila da joj kosa osedi, iako je i dalje bila gusta i duga. Nikad nije bila tašta. Bila je malo punija nego poslednji put kad sam je videla, ali to joj je pristajalo, baš kao i seda kosa. Uvek sam je zamišljala kao drvo koje mirno raste u skladu s prirodom. Nikad je nisam čula da se žali na svoj izgled, niti je, bar koliko je meni poznato, ikada držala dijetu. To je verovatno bio i koren priličnog samopouzdanja koje je odlikovalo moju sestru i mene. Fran je jedina među nama imala kratku kosu. Skratila ju je kad je bila tinejdžerka i ofarbala je u svetloplavo. Bila je to najveća pobuna u našoj porodici pre nego što sam ja napustila fakultet i otišla u Australiju. Više nikad nije pustila kosu. Smatrala sam da nas dve nimalo ne ličimo jedna na drugu, ali drugi su govorili da imamo iste pokrete. Čak i posle sedam godina razdvojenosti, mogle smo jedna drugoj da dovršavamo rečenice i biramo odeću. Fran je sitna i gipka. Ima špicast nos i širok osmeh. Vozi bicikl i nosi velike naočare s plastičnim ramom, iako odlično vidi. Izgleda kao devojke kakve biste očekivali da vidite na biciklu u londonskom Sordiču. Nikad mi nije bilo jasno zašto je odlučila da ostane u Te Arohi. U početku sam mislila da upadljivo štrči u toj sredini, ali toliko je dugo tu da ju je grad na nekin način upio, tako da je postala deo njega, kao školjka na trupu broda. Fran me je zagrlila brzo i ukočeno. Nije volela da tako pokazuje osećanja. Iako se o Britancima priča da su suzdržani, iznenadilo me je kad sam otkrila da su mnogo srdačniji nego stanovnici moga kraja na Novom Zelandu, koji čak ni prijateljima prilikom pozdrava ne poklanjaju više od osmeha ili nežnog zadirkivanja. Moj otac je stajao između njih dve i strpljivo čekao. I dalje je nosio radni kombinezon. Bila je to njegova uniforma i retko sam ga viđala u drugoj odeći. Radni kombinezon kao da mu je srastao s kožom i na njemu mi je izgledao jednako prirodno kao kecelja na mojoj majci. Zagrlio me je i odigao me od zemlje. Toliko dugo me je držao u zagrljaju da sam pomislila kako ću zaspati u njegovom naručju kao dete. Kapija se ponovo otvorila i na njoj se pojavio još neko.
Gospodin Vand der Vlit. Niži nego što sam ga zapamtila, i dalje je bio mršav i imao je iste tanke pramenove kose i azdeljene na temenu. Sada je sigurno u devetoj deceniji, ali pogled mu je čvrst i bistar kao uvek. Ima onaj isti odlučan izraz lica. - Svaka čast, curo - rekao je dok sam ga blago ljubila u upali obraz. Nežno me je potapšao po leđima. Nije živeo blizu mojih roditelja, niti se redovno viđao s njima. To znači da je sigurno došao samo da bi mene video. Odjednom sam osetila da sam na ivici suza. Fran me je spasla iz neprilike. Pročistila je grlo. - Trebalo bi da uđemo u kuću. Nema smisla da stojimo ovde, zar ne? Čak su i psi ogladneli. Pohlepni gadovi. Moja majka je sigurno kuvala nedeljama, jer je sto izgledao kao da će se svakog časa urušiti pod težinom mojih omiljenih jela. - Poslednjih mesec dana sam kuvala i zamrzavala ovu hranu - ponosno je rekla. Povrće je bilo iz naše bašte, koju je moj otac pažljivo obrađivao, a meso je nabavljeno kod lokalnog odgajivača. Tata je trampio nekoliko kamionskih guma za celu kravu, koja je isečena i smeštana u veliki zamrzivač u šupi. Uz ručak smo pili L&P i pivo spajts. Za desert smo imali sladoled sa domaćim kolačima od jabuka, a onda čokoladice s ananasom. Kad sam otišla u ostavu po so, primetila sam da je puna tri vrste hleba vogel. - Nismo bili sigurni koji ti je najviše nedostajao, pa smo uzeli od svake vrste - rekla je mama. Oči su joj se zamaglile od suza, ali i dalje se smešila. - Nema šanse da pojedem sve pre nego što krenem - pobunila sam se. - Ima da ga pojedeš - odgovorila je. - Nateraću te. - Mama, i u Njujorku ima hrane. - Ali nije kao hrana koju sprema tvoja majka, zar ne? - To sigurno - kazala sam i stegala je za ramena dok sam ponovo sedala na svoje mesto. Bendži me je spasao od gunđanja, iako sam znala da je njena nežna grdnja samo znak da sam joj nedostajala. - Pa, seko, pričaj nam o životu u velikom gradu. Kako izgleda biti slavan? Imaš li sad samo svoju garderobu? - Dobiću je jednog dana. Gospodin Van der Vlit mi je pomogao da se izvučem iz sledeće neprilike. - Gde imaš sledeći nastup? - Pa, imala sam sreće da dobijem slobodnu sedmicu, koju ću provesti ovde. Posle toga idem na jug, a odatle nastavljam ka severu zemlje. Počinjem u Krajstčerču, onda sviram u Velingtonu i, na kraju, u Oklandu. Dan posle poslednjeg nastupa letim u Australiju. Sviraču u Melburnu i Sidneju. Tamo ću provesti samo nekoliko dana. Biće to leteća poseta. Tom prilikom ću svirati s lokalnim orkestrima, što pomaže prodaji ulaznica i smanjuje naše troškove. Međutim, zbog toga ću mnogo vremena provoditi na probama. Fran je prasnula u smeh i bocnula me u rebra. - „Tom prilikom“ - ponovila je s podrugljivim engleskim naglaskom. -Čujte je samo. Kad si postala tako fensi? Jedan od pasa je zalajao iz ugla, kao da to potvrđuje. Gospodin Van der Vlit ih je oboje ignorisao. - Znači, teraju te da mnogo radiš? - Da, baš mnogo, ali svesna sam da imam mnogo sreće. Većina violinista sanja o ovome. - Pročitao sam da nastupaš s venecuelanskim dirigentom Lobom?
- Da, sa Simonom - brzo sam odgovorila. - Jesi li ti to pocrvenela? - upitala me je Fran, koja me je pažljivo posmatrala. - Pa, šta se dešava s tim dirigentom? Pričaj. - Ništa, stvarno. Samo smo prijatelji. - O, bože, samo nemoj da se odseliš u Južnu Ameriku umešala se moja majka zgranuto i stavila ruku na usta. –I Njujork je dovoljno daleko! - Mama, Venecuela je bliža Novom Zelandu nego Njujork, ali ne brini, ne nameravam da se preselim tamo. - S kim onda živiš u Njujorku? Imaš li dom u koji možeš da se vratiš u pauzama između proba? - Stanovala sam s jednim hrvatskim parom koji svira u duvačkoj sekciji mog simfonijskog orkestra. Iselila sam se kad je počela turneja. Kad svratim u Njujork, prespavam kod prijatelja i operem veš kod njih. Gledala sam u svoj tanjir. Postajala sam sve nervoznija kako je razgovor odmicao. Nisam znala kako da im kažem za Dominika. Mogla sam jednostavno da im kažem da se viđamo, ne pominjući kako uživam kad mi veže ruke iza leđa ili kad vodi ljubav sa mnom nežno me stežući za gušu, baš kao što niko drugi ne iznosi detalje o svom ljubavnom životu, pa makar u njemu ne bilo ničeg nastranijeg od vođenja ljubavi u uznožju kreveta. Moj otac je jedva progovorio cele večeri, iako mu je sve vreme blistao osmeh na licu. Uzeo je po jednu kartu za svaki moj koncert. Rekao je da i sam planira da krene na malu turneju. Moja majka nije mogla da stigne na sve koncerte, ali je cela porodica trebalo da me gleda u Oklandu u „Aotea centru“ u Ulici Kvin. - Neko mora da pazi na pse - rekla je izvinjavajući se. Tek kad sam se zavukla u svoj uredno namešten krevet u istoj sobi u kojoj sam spavala kao dete, osetila sam očajničku usamljenost. Toliko sam se bila navikla na tutnjavu saobraćaja u svako doba dana i noći da je gradska buka na mene delovala kao oni umirujući snimci zova kitova ili šuma talasa koji zapljuskuju obalu. Ovde spolja ne dopire skoro nikakav zvuk. Teška tišina me je gušila kao da sam zatvorena u nekoj prostoriji u koju ne dopiru nikakvi spoljašnji nadražaji. Ponovo je počela kiša, ali sam ipak otvorila prozor. Kleknula sam na krevet i zurila u tamu. Očekivala sam da ću videti zvezde, ali te noći ih nije bilo. Novozelandsko nebo je obično prepuno zvezda, a vazduh tako čist da blistaju kao buktinje. Ljudi su govorili da sam putnica, ali kako bilo ko iz mog dela sveta može da bude bilo šta drugo? U našim venama snažno pulsira želja da tragamo za nečim novim. Naravno, jasno mi je i zašto se vraćamo kući. Nikad nisam prestala da volim ovo mesto, koliko god da sam bila odsutna, ali nikad neću razumeti ljude koji i ne pomišljaju da ga napuste. Pitala sam se da li je i Dominik takav. Da li je došao u Njujork samo zbog mene? Da li ćemo ikad moći da budemo zaista zajedno? S jedne strane, delovalo mi je da je naša veza osuđena na propast. Nisam bila sigurna da li mi je iskreno oprostio što sam ga ostavila i krenula na turneju. S druge strane, pomisao da bih mogla da ga izgubim bila mi je nepodnošljiva. Pokušala sam da učinim mnogo toga kako bih nadoknadila njegovo odsustvo. Većina pokušaja je bila šašava ili opasna, ili i jedno i drugo. U poslednje vreme sam izbegavala da vezujem konopac oko vrata kad sam sama, jer sam se užasno plašila mogućih posledica. Još više me je plašila činjenica da me moj strah pali. To se čak ni Dominiku ne bi svidelo, razmišljala sam, iako praktično nema bojazni da bih mogla da se sapletem o nešto i zadavim se. Konopac mi je još bio u koferu. Srce mi je divlje tuklo dok sam prolazila carinsku kontrolu. Smišljala sam izgovore koje bih mogla da ponudim da su mi pretresli torbu i našli ga. Možda bih
mogla da kažem kako se bavim planinarenjem ili da sam u izviđačima, kao što sam rekla Simonu kad sam ga poljubila za laku noć. Možda bih mogla da budem iskrena i priznam da mi ponekad prija da me vežu i da dodam kako to ni po jednom zakonu nije zabranjeno. Međutim, moje torbe su svaki put glatko prolazile carinu. Nisam vadila konopac iz kofera. Ležao je unutra kao zmija pritajena u pesku. Predstavljao je stalnu opasnost, iako je bio skriven od pogleda. Posmatrala sam mesec i pitala sam se kako se to uopšte dogodilo. Lice mi je već bilo mokro i hladno od kiše koja je uletala kroz prozor. Vetar je zviždao kroz granje dok sam sedela zadubljena u razmišljanje. Poneka životinja bi protrčala preko čistine ispred moje kuće i izgubila se u senkama. Ovde mi je čak i sam mrak delovao mračnije. Remetila ga je samo poneka ulična svetiljka. Zatvorila sam prozor i razgledala svoju sobu. Ništa se nije promenilo od mog odlaska. Očekivala sam da će se naši roditelji, posle odlaska dece, preseliti u manju kuću kako bi imali manje posla oko održavanja ili da će bar iznajmiti neku sobu da bi zaradili nešto novca. Mislila sam da će, u najmanju ruku, preurediti naše sobe i pretvoriti ih u sobe za goste ili ih iskoristiti za skladištenje stvari. Oni su, međutim, sve sobe ostavili onakve kakve su bile. Ništa se nije promenilo otkad smo otišli. Mogle bi se opisati kao arhitektonske vremenske kapsule. Kao dete sam bila minimalista. Imala sam samo nekoliko knjiga, gomilu ploča, kaseta i kompakt-diskova i globus, nad kojim sam provodila sate. Zavrtela bih ga i zurila u njega zamišljajući koja ću sve mesta da posetim. Tu je bila moja prva, dečja violina. Iako su joj skoro sve žice bile pokidane, još je stajala u originalnoj kutiji, a pored nje je ležalo malo gudalo. U sobi se nalazila i bela vaza oslikana orijentalnim motivom sitnih trešnjinih cvetova. Bio je to poklon od mog oca. Nije mi je kupio ni za rođendan ni za Božić. Naprosto ju je video u jednoj radnji i setio se mene. - Da je imaš kad pođeš u Japan - rekao mi je tada. Još nisam posetila Japan. Sunce je konačno izašlo. Tog dana je trebalo da održim govor u svojoj bivšoj školi. Bio je neverovatno čudan osećaj držati govor klincima koji su mi izgledali mnogo mlađe nego što sam delovala samoj sebi u njihovim godinama. Ta dečica su mi bila do struka. Strahovala sam da će me saplitati ili me gađati nečim, ali oni su samo mirno sedeli i gledali uprazno kao da im nikad nije bilo dosadnije. Hodnici i školske zgrade bili su skoro potpuno isti kao što sam ih zapamtila, a tu su bili i mnogi od mojih bivših nastavnika. Prvi put su me pozvali u zbornicu. Iznenadio me je srdačan doček nastavnika za koje sam mislila da me nimalo ne vole. Sećam se kako bi se gospodin Blik, moj nastavnik matematike, koji mi je uvek delovao kao strašno gunđalo, izbezumio kad nisam razumela njegov predmet. Sada mi se i on nasmešio od uva do uva kad me je ugledao pored aprata za vodu. - Svaka ti čast - rekao je. - Otišla si u svet i postigla uspeh. Kad bi bar polovina ovdašnje dece to uradila. Kad je izgovorio poslednje reči, osmeh mu je nestao s lica i on je produžio noseći šolju i kesicu čaja. Nije čekao dovoljno dugo da se voda zagreje. Uzela sam šolju i krenula da potražim slobodno mesto. Skoro sam oborila muškarca koji je stajao iza mene. Udarila sam ga i prosula vrelu kafu po svojoj ruci. - Bože, tako mi je žao - rekao je pocrvenevši. Pokušao je da mi obriše zglob rukavom svoje košulje, a onda se povukao kao da se on opekao. - Grejame? - prošaptala sam. Tišina je preplavila prostoriju kao talas. Shvatila sam da sam se samo njemu obratila po imenu. Trebalo je da ga oslovim s „gospodine Ajvers“, baš kao što sam se nastavniku matematike obraćala s „gospodine Blik“, ili nastavnici muzičkog s „gospođo Dramond“, iako se ona na to nasmejala i insistirala da je zovem Meri. Jednostavno nisam mogla da se naviknem da svoje bivše nastavnike oslovljavam po imenu.
Gospodin Blik je pročistio grlo i uviđavno počeo razgovor o vremenu s osobom koja je stajala pored njega. Uskoro se zbornicom razleglo uobičajeno ćaskanje. Nastavnici su izgubili interesovanje za nas i vratili se svom uobičajenom ponašanju. Grejam je bio moj trener plivanja i muškarac s kojim sam izgubila nevinost. Zatekao me je kako masturbiram u ženskoj svlačionici jednog dana posle treninga i pitao me da li bih volela da u sebi osetim muškarca. Odgovorila sam potvrdno. Nikom nisam pričala o tome, čak ni Meri, svojoj najboljoj prijateljici u to vreme, iako sam verovala da je ona sve vreme podozrevala šta se desilo. Za to je znao samo Dominik, ali ni njemu nisam ispričala celu priču. Nisam mu otkrila da sam još beskrajno dugo plivala za Grejama, uživajući u naporu pod njegovim budnim pogledom. Moja majka je bila oduševljena što sam se toliko zainteresovala za sport jer je smatrala da sam nezdravo opsednuta muzikom. Čak je razmatrana i mogućnost da nastupim na jednom plivačkom takmičenju. Stalno sam izmišljala razloge da ostanem i posle treninga. Čekala sam da sve devojke odu kako bih mogla da ostanem i masturbiram iza otvorenih vrata svlačionice, gajeći luđačku nadu da će moj nastavnik plivanja ponovo doći da me kresne. Naravno, druge devojke su počele da me ogovaraju, što je možda doprinelo i tome da glasine dospeju do zbornice. Jednog dana sam došla na trening i saznala da je Grejam prebačen u drugu školu. Zamenila ga je krivonoga sredovečna žena u zelenom kupaćem kostimu, u kojem je bila još sličnija žabi nego inače. Odustala sam od plivanja i vratila se revnosnom sviranju violine. - Drago mi je što si se vratila - rekao mi je tada gospodin Van der Vlit, iako ni dotad nisam propustila nijedan čas violine. - Bio sam se zabrinuo. Nisam se naljutila na trenera plivanja, iako je trebalo. Samo sam bila tužna što me nije opet poželeo. Iako njegovo ponašanje možda nije bilo ispravno, uživala sam u tome. U to vreme sam mislila da sam odrasla osoba. Ali sada sam pogledala sveža lica devojaka oko sebe i zapanjila se shvativši koliko sam tada bila mlada. One su nosile pakete s užinom i izgledale su kao da na spavanje idu u osam uveče, posle Diznijevih crtaća. Nisam mogla da se oslobodim utiska da sam ja kriva za sve što se desilo. Istini za volju, gospodin Ajvers je morao da postupi zrelije, ali nikad ga ne bih optužila da je uradio bilo šta što nisam želela, u čemu nisam uživala i što nisam mogla da odbijem. Sigurno je da nisam postala ovakva njegovom krivicom. On je samo raspirio plamen koji je u meni oduvek postojao i bio deo mene koliko i moja riđa kosa. On je odgovoran za ono što sam postala koliko je i pesak na obali odgovoran za to što ga je zapljusnuo talas. Stomak mi se odjednom zgrčio. Izvinila sam se i otišla u ženski toalet. Pogledala sam se u ogledalo. Bila sam siva kao školski hodnici. Umila sam se kako bih se malo osvežila i povratila, a onda sam pažljivo obrisala usta. Pogledala sam na sat. Vreme je letelo i već sam kasnila na sastanak sa starijim učenicima s kojima je trebalo da nastupim te večeri na koncertu. Ostatak dana je trebalo da provedem na probi s njima. Vreme je da se priberem. Kad sam izašla iz toaleta, naišla sam na Grejama, koji me je čekao. - Mislim da nisi najpametnije odabrao mesto za gluvarenje - primetila sam nestrpljivo. Žurila sam da stignem na probu. Lice mu je planulo. Izgubio je nešto od mladalačke sportske građe i dobio mali podvaljak. Njegova nekad gusta kosa se proredila, pa mu je čelo izgledalo kao jaje koje se pomalja iz pačje zadnjice. U međuvremenu je i propušio i obavijao ga je težak miris duvana. Zadržala sam dah.
- Izvini - dodala sam. - Nije trebalo to da kažem. Dolaziš li večeras na koncert? Klimnuo je glavom. - Videćemo se onda - rekla sam ležerno i krenula ka mu' zičkom kabinetu da se sastanem s muzičarima koji su odabrani da nastupe sa mnom. Bili su sasvim solidni i mnogo manje nervozni nego gospođa Dramond. Već sam im bila poslala partiture kompozicija koje je trebalo da sviramo. Satima sam ih birala, pokušavajući da prilagodim klasičnu muziku stanovnicima malog grada koji je skoro uopšte ne slušaju. Uglavnom smo izvodili muziku nastalu saradnjom benda Split Enz i Novozelandskog simfonijskog orkestra. Počeli smo „Porukom mojoj devojci“. Tu pesmu sam izvela u sobi hotela na Trgu Vašington, kad sam ostavila Viktora i pošto se Dominik, kao čarolijom, ponovo pojavio u mom životu. Duša me je bolela dok sam je svirala, čak i posle desete probe. Ubacila sam nekoliko instrumentala iz filma „Gospodar prstenova“. Izgleda da se klincima to posebno dopalo. Koliko god je svečana sala moje škole u Te Arohi skromna, tu sam dobila prvu priliku da sama kreiram repertoar. Zahvaljujući tome, tom koncertu sam se najviše radovala. Muzika predviđena za moje nastupe u velikim centrima bila je svečanija i sastojala se uglavnom od najčešće izvođenih klasičnih dela, uključujući i Vivaldija, koji je na izvestan način postao moj zaštitni znak. Sala je bila dobro osvetljena. Ovde nije bilo reflektora koji bi mi smetali da vidim publiku. Mogla sam da vidim svako lice u sali. Iako sam kao obično pokušala da uronim u muziku, to nije bilo lako kao u većim, zatamnjenim prostorima. Na takvim mestima sam, čak i pred hiljadu ljudi, zamišljala kako sam sama na bini jer nisam mogla da uhvatim ničiji pogled. Bila sam veoma napeta. Morala sam da ohrabrujem učenike jer su pre nastupa neki od njih bili bledi kao duhovi. Te večeri sam, prvi put od srednje škole, javno svirala pred svojom porodicom i prijateljima. Članovi moje porodice su za tu priliku obukli svoju najfiniju odeću. Čak su i moje prijateljice Kejt i Meri, koje su doputovale u Te Arohu samo radi mog koncerta, obukle svoje najotmenije haljine. Obe su delovale zbunjeno jer su navikle na izlaske u Oklandu i Velingtonu. Pomisao da možda neću ispuniti njihova očekivanja izazivala mi je strepnju koju ne bi nadmašilo ni prisustvo najoštrijih kritičara klasične muzike na svetu. Prvi deo koncerta je prošao dobro. Onda smo napravili kratku pauzu od petnaest minuta kako bismo malo došli sebi. Nisam imala hrabrosti da se promuvam kroz prostoriju, primim čestitke i podnesem radoznale poglede meštana koji su došli da vide kako sada izgledam. Agentkinja mi je rekla da moram više da se trudim i da publici poklanjam više pažnje, ali mislim da bi mi čak i ona oprostila što sam ovog puta bila povučena. Preturala sam po torbi tražeći mobilni telefon. Kad sam ga našla, pravila sam se da sam primila važan poziv. Iskrala sam se na sporedni izlaz i oslonila se na zid, uživajući u sve-žem vazduhu. Kiša više nije padala, ali su oblaci bili tamni i teški kao uvek. Grad je stalno bio obavijen vlažnim isparenjima. Trava je bila klizava od kiše, a kapi su na listovima drveća blistale na mesečini kao staklene perle. Moje razmišljanje je prekinuo kašalj nekog ko je stajao pored zida, nešto dalje od mene, i škljocaj njegovog upaljača. Moj sused je bio obavijen tamom. Video se samo sjaj njegove cigarete, ali mogla sam da ga nanjušim i vidim obrise njegove glave naspram noćnog neba. Bio je to gospodin Ajvers. - Drago mi je što sam te zatekao nasamo - rekao je. -Čekao sam priliku da razgovaram s tobom. Vrh njegove cigarete se pomerao kao svitac. Ruke su mu se tresle. - Da? - odvratila sam.
Sigurno nije nameravao da me angažuje. Pošto su mi se oči malo navikle na mrak, ponovo sam ga pogledala. Verovatno bih se navikla i na miris cigareta, a odavno nisam bila s Dominikom. Pored stalnih putovanja iz grada u grad, nije bilo mnogo vremena za romantiku, a posle svakog nastupa bila sam mrtva umorna, i mogla sam samo da se sručim u krevet. Razmatrala sam mogućnost da jednostavno platim za seks, to jest da unajmim poslovnu pratnju. Internet mi nije mnogo pomogao u tom pogledu. Bio je pun oglasa žena koje su nudile istu vrstu usluga. Bilo je veoma malo uverljivih oglasa muškaraca. Bila sam užasno zabrinuta zbog skandala koji bi mogao izbiti ako bih pogrešila u izboru. Možda bi bilo zanimljivo ponovo pokušati s gospodinom Ajversom, u ime dobrih starih vremena. Verovatno bismo mogli čak i da se vratimo na mesto zločina. Uputila sam mu koketan osmeh i prišla mu malo bliže. - Znaš, sigurna sam da bismo mogli da nađemo neki način da ponovo uđemo u svlačionicu posle mog nastupa. Verovatno imaš i ključ. - Jesi li ti normalna? - zasiktao je, primetno šokiran mojim predlogom. - Ali mislila sam da hoćeš... - Bože, ne! Ženim se za mesec dana. Samo sam hteo da razgovaram s tobom i da ti kažem da mi je žao. I da proverim... da li si pričala o tome. Nemam mnogo novca, ali ako ti treba pomoć da... pređeš preko toga, mogu da platim. Imam ušteđevinu. Nije velika, ali... - Misliš da hoću novac? - prekinula sam ga. - Slušaj, znam da to neće popraviti ono što se desilo. Znam i da si sad na neki način zvezda, pa ti moj novac verovatno i ne treba - podrugljivo je rekao. - Ne želim tvoj novac i nikom neću pričati o onome. - Hvala bogu. Hvala ti. Ramena su mu se opustila i snažno je povukao dim iz svoje cigarete. - Inače, bila si prilično dobra. Mislim na violinu - dodao je smešeći se. Bacio je opušak u travu i zgazio ga žestinom kakva se obično ispoljava pri gaženju posebno odvratnih insekata. Okrenuo se i vratio u svečanu salu upravo kad se oglasilo zvono za kraj pauze. Čučnula sam posmatrajući poslednje odsjaje njegove cigarete, koja je i dalje gorela uprkos pritisku njegovog đona. Zar je još jednom zatreperio i zgasnuo. U tom trenutku sam želela Dominika više nego ikad dotad.
10 Ispod mola
- Rešila sam da ti se javim - rekla je Loralin. Dominik je već nekoliko nedelja radio na romanu. Uostalom, i nije imao drugog posla. Život se sveo na rutinu. Provodio je nekoliko obaveznih sati u biblioteci, ili je svraćao u sličan radni prostor nekog od svojih kolega stipendista da malo razmene književne tračeve. Posle toga se podzemnom železnicom vraćao u Soho. Više čak nije ni jeo van stana. Oslonio se na razne dostavljače hrane. Jednog dana je jeo suši, sledećeg meksički hranu, a onda italijansku ili neku zdravu hranu iz jednog restorana u Aveniji Grinič. Nekad bi pojeo samo đevrek. U početku mu je išlo teško. Kursor je neprestano bleskao na beloj pozadini ekrana dok su se u njegovoj glavi mešale različite zamisli. Cesto nije stizao ni da valjano razmotri neku ideju kad bi iskrsnula sledeća, ali i ona bi brzo izbledela izložena svetlosti racionalnog razmišljanja. Posle poletnog početka, brzo je shvatio da je mnogo lakše pisati o činjenicama. Za to je bilo dovoljno držati se saznanja do kojih je došao istraživanjem, predstaviti ih što jasnije, a onda sve to začiniti svojim mišljenjem. Pisanje romana je nešto sasvim drugo. Znao je šta želi da ispriča, skoro do poslednjeg detalja. Znao je šta će njegovi likovi raditi, kako će reagovati u određenim prilikama, poznat mu je bio vrtlog smrti i zadovoljstva koji će ih zahvatiti, ali ipak nije mogao sve to da definiše. Nije mogao da im uđe pod kožu. Nije mu bilo sasvim jasno šta ih pokreće, kao da ih nije on stvorio. Onda je sklonio na stranu sve sakupljene knjige, reprinte starih časopisa i novinske članke o Parizu u periodu neposredno posle Drugog svetskog rata. Taj materijal se bavio crnim džez muzičarima, egzistencijalizmom i francuskim boemima koji su punili ulice i kafee Sen Žermen de Prea. Proveo je niz večeri čitajući neke od omiljenih romana u pokušaju da dokuči kako su različiti pisci oživljavali teme. Upoznavao se s tehnikom koja se krila iza njihove veštine. Sve to mu je samo još više otežalo pisanje romana. Osećao je da nije dorastao zadatku. Možda nema dara za to? Samer je bila u Australiji. Turneja je dobro protkala, iako je njen povratak korenima probudio mnoga protivrečna osećanja. Slala mu je imejl svakih nekoliko dana u pokušaju da opiše kako se oseća, a on je pokušavao da zamisli mesta na kojima je ona bila. Zamišljao je vlažne ulice, lica ljudi i kako bi ona mogla da izgleda njima, posebno način na koji se odeva i korača, ta posebna mešavina nevinosti i nenamerne provokativnosti u njenom hodu. Nije video Samer duže od mesec dana. Zažmurio je i pokušao da se seti njenog lica, boje njenih očiju, oblika njenih usana u ljubavnom zanosu. Prisećao se njenog ponosa i njene nepredvidivosti. Kursor je pred njegovim očima neprestano treptao. Bežeći od nesrećne prve ljubavi, njegova mlada junakinja napustila je provincijski život na istoku Teksasa, u mestu po imenu Nakogdočiz, u kojem je odrasla. Otišla je u Pariz, gde će upoznati jednog engleskog novinara. Njihova ljubavna priča će se odvijati u neobičnom i očaravajućem periodu o kojm je želeo da piše. Lik glavnog junaka je, naravno, zasnovan na njemu samom, na onome što bi on mogao da bude u nekom drugom životu. Međutim, Elenin lik mu je i dalje izmicao. Smatrao je da su potpuno propali svi njegovi dosadašnji pokušaji da od nje stvori uverljiv lik. Nije znao čak ni kako ona izgleda. Srećom, u tim razmišljanjima ga je prekinula zvonjava telefona. To je bila Loralin.
- Zdravo, Loralin. Kako ide? - Treba mi jedna usluga. - Reci. - Dobila sam slobodnu sedmicu. Hoću da dođem u Njujork. Ovde je prilično zagušljivo. Ovaj grad je jebena provincija, iako ima univerzitet. Ako se ovako nastavi, pretvoriću se u pravu malograđansku domaćicu. - Nije valjda? - Ne šalim se. Nego, ima li izgleda da me primiš kod sebe? - Hmm... - Dominik je bio zatečen njenim zahtevom. - Samer je i dalje na turneji, zar ne? - upitala je Loralin. - Jeste - priznao je Dominik. - Zadržaće se još najmanje dve nedelje. U Australiji je. Jesi li možda razmišljala da budeš kod Mirande? interesovalo ga je. - Nažalost, ona ne daje znake života od one zabave u Bruklinu - odgovorila je Loralin. - Možda je to za nju bilo pomalo preterano. Izgleda da je, ipak, previše meka za takve stvari. Sad sigurno umire od sramote, ili se previše stidi da bi me pozvala i tražila još. Osim toga, njen stan je mali. Moglo bi biti nezgodno da čitavu nedelju dana stanujemo zajedno. Pretpostavljam da je tvoj stan prilično prostran. - Ali ima samo jednu spavaću sobu. - Bez brige. Poneću vreću za spavanje. Ne želim da ti bude neprijatno. Poznaješ me, biću nevidljiva. - Stvarno? - Potpuno. Dominik se načas zamislio. - Pa dobro... - Hvala ti, pravi si ortak. Videćeš da ti neću smetati. Uostalom, kad si poslednji put pošteno jeo? Ume li Samer da kuva? - Samo ono najosnovnije - priznao je Dominik. - Uglavnom smo naručivali hranu. - Baš ste lenji - rekla je Loralin. - Daj mi adresu onda. Trebalo bi da stignem u Njujork rano po podne. Odmah ću doći kod tebe. Treba li nešto da ponesem? - Ništa mi ne pada na um. Bilo bi lepo kad bi mogla da pronađeš jednu osobu koja je sad u Australiji i da je teleportuješ ovamo, ali mislim da to prevazilazi čak i tvoje natprirodne moći. Svoje batine, bičeve i ostale igračke možeš da ostaviš u Nju Hejvenu. Nema potrebe za tim. Da, ostavi i lisice. Loralin se zakikotala. - Lisice su za slabiće - kazala je. - Za parove iz srednje klase koji traže malo uzbuđenja ili nevaljalstva. To je samo za ljubitelje pornografije. Osim njih, lisice uglavnom koriste samo likovi iz knjiga i filmova - dodala je. - Konopci su već nešto sasvim drugo... Tada je Dominiku sinulo. Shvatio je šta nedostaje Eleni, junakinji njegove knjige, koja je tako sporo napredovala. Ona je čak i njemu još uvek delovala nestvarno. Izveštačeno. Ako joj da Samerino lice, njene reči i telo, onda će delovati autentično. Postaće osoba od krvi i mesa. Više neće biti parodija. Užurbano je dao Loralin adresu svog stana u potkrovlju u Ulici Spring, a onda je odjurio do svog laptopa i počeo grozničavo da prepravlja uvodno poglavlje svog romana. Zamišljao je Samer kako napušta divljinu istočnog Teksasa i duhovnu skučenost malograđanske sredine. Sat kasnije osećao je da je njegova junakinja dobila novu dimenziju, da je postala verodostojnija. Samer nikad nije htela da priča mnogo o svom životu na Novom Zelandu, ni o svom životu pre njega. Pisanje ove knjige mu može pomoći i da bolje shvati Samer.
Loralin se pokazala kao savršena gošća. Uredno je odložila svoju vreću za spavanje i tokom dana ga uglavnom nije ometala držeći se jednog ugla stana. Dobrovoljno se prijavila i da očisti i prebriše deo za spavanje, dnevni boravak i kuhinju. Stan je bio pomalo zapušten tokom Samerinog odsustvovanja zbog turneje, a Dominika je mrzelo da se bavi bilo kakvim kućnim poslovima. To što je Loralin sređivala stan samo u gaćicama i sa širokim osmehom, donekle mu je remetilo pažnju, ali nije bilo neprijatno. Osim toga, video ju je golu tokom seksa utroje s Mirandom i kad se sunčala u toplesu, tako da u njenom ponašanju nije bilo ničeg nepristojnog ni provokativnog. Naravno, to je bila samo još jedna manifestacija njene nesumnjive sklonosti ka nestašluku, jer je odlično znala kako deluje na Dominika. Leto je bilo na vrhuncu, pa je i pored uključenog klima-uređaja vrelina prodirala spolja s iznenađujućom lakoćom. On je zbog toga hodao bosonog, a Loralin je samo otišla korak dalje u tome. - Nekad sam živela nedaleko odavde - rekla je Loralin. - Rođena sam u Njujorku. - Nisam to znao. - Moji roditelji su imali stan u prizemlju u Šestoj aveniji, u blizini raskrsnice s Ulicom Bliker. Naši prozori su gledali na Ulicu Mineta Lejn. Danas je tamo jedno malo pozorište, u kom se uglavnom izvode eksperimentalni komadi, ali kad sam bila dete, tu je bila nekakva sumnjiva krčma. Bila sam beskrajno opčinjena njome. Već u to vreme sam imala razvijenu maštu - rekla je Loralin. - Kad ste se odselili odatle? - upitao je Dominik. - Mislim da sam imala oko deset godina. - Jesi li jedinica? - Ne, imam brata, ali nas dvoje nikad nismo bili bliski. - Kuda ste se preselili? - Otišli smo na Long Ajlend da bismo bili bliže babi i dedi. Moji roditelji su smatrali da Njujork nije dobro mesto za gajenje dece. Naravno, ja sam molila boga da se predomisle. Grinič Vilidž je sjajno mesto kad si klinac. Ima mnogo malih parkova i igrališta za koje prosečni Njujorčani nisu ni čuli. Pritom su svuda oko tebe gužva i buka velikog grada. Obožavala sam taj kraj. - Verujem ti. - Podmitili su me. Obećali su da će me na Long Ajlendu upisati u školu jahanja. - Tebe zaista mogu da zamislim kako jašeš konja. - Misliš kao ledi Godiva? - Ne - nasmešio se Dominik. - Samo sam hteo da kažem kako sigurno fantastično izgledaš u jahaćoj odeći. - U pravu si. Tu sam došla do prvog biča. Odatle je sve krenulo. Počela sam da ga isprobavam na mlađem bratu, a onda i na drugima. Naravno, to je bila samo šala, ali koliko god da je sve to na početku bilo bezazleno i nevino, razvila sam sklonost ka telesnom kažnjavanju. Krenula sam klizavom stazom. Počela sam da uživam u dominaciji nad ljudima. Nikad nisam pokušala da shvatim zašto je tako. Valjda sam, naprosto, takva. - Gde je sada tvoj brat? Je li i dalje na Long Ajlendu? - Ne. Marinac je. Nejverovatnije je u Avganistanu. Poslednjih godina smo retko u kontaktu. Roditelji su nam umrli. Mama je umrla od raka, a tata je poginuo u saobraćajnoj nesreći nedugo posle njene smrti. Brat i ja smo odrasli razdvojeno. On je otišao kod rođaka koji živi u drugoj državi, a ja sam u to vreme već studirala. Svašta se dešava. - Nisam znao da marinci vole da ih bičuju - primetio je Dominik. - Iznenadio bi se da znaš koliko - odgovorila je Loralin. - Gde si naučila da praviš pesto? - upitao je Dominik Loralin dok su se posle jela izležavali na sofi. Spremila je sjajan zeleni sos od bosiljka, pinjola, belog luka, maslinovog ulja i parmezana. Sve
sastojke za sos naručila je preko interneta i dostavljeni su im na kućnu adresu. Uz sos je spremila domaću pastu, koju je skuvala malo tvrđe, ali savršeno. - Jedno vreme sam provela u Đenovi - odgovorila je. -Živela sam s nekim grofom koji je uživao u mojim kažnjavanjima. U pauzama između naših igara naučio me je da kuvam na italijanski način. Ligurijska kuhinja je veoma osobena. Koriste mnogo belog luka. Ne smeta ti što je sos bio onako jak? - Nimalo - odgovorio je Dominik. - Mada to znači da bi barem još koji sat trebalo da se klonimo drugih ljudi. Smučili bismo im se. Verovatno na kilometar bazdimo na beli luk. -Na usnama je i dalje osećao ukus sosa, pa ih je ponovo liznuo. - Jebeš druge ljude! - uzviknula je Loralin. - Uvek su mi bili sumnjivi oni koji ne podnose beli luk. - Znači, prvo si počela da se baviš jahanjem. A posle toga je došlo violončelo? Ili je bilo obrnuto? - Počelo je otprilike u isto vreme - odgovorila je Loralin. - Pošto smo se preselili na Long Ajlend. I mama i tata su voleli muziku, ali nikad nisu imali vremena da nauče da sviraju neki instrument. Mada su oboje pevali u crkvenom horu. Imali su divne glasove. U početku nisam bila oduševljena sviranjem. Svirala sam i klavir, mada ne naročito dobro, a okušala sam se i na nekoliko drugih instrumenata sve dok nisam otkrila onaj koji mi odgovara. Postoji neka predivana senzualnost u zvuku violončela, zar ne? - Kao što znaš, ja više volim violinu - nasmešio joj se. -Ima izuzetno čist zvuk, za razliku od violončela, čiji zvuk, po mom mišljenju ume da bude prljav. - Prljavo je dobro - kazala je Loralin. - Ne sumnjam da ti tako misliš. - Za žene je to poseban doživljaj. Držiš instrument između butina, osećaš drvo na koži, a zvuk koji izvlačiš iz njega vibrira ti kroz kožu, kao da ti je celo telo rezonantna kutija. Dominik je s mukom držao oči otvorene posle bogatog obroka koji je Loralin pripremila, posebno jer ga je popodnevna vrelina dodatno iscrpljivala. - Da pustim neku muziku? - predložio je. - Ne - odgovorila je Loralin. - Ovo mi je slobodna nedelja. Ne želim da čujem nijedan zvuk. - Ako ne pustimo muziku, mogu da zadremam - upozorio ju je. - Hajdemo onda na trčanje - ponudila je rešenje. - Da trčimo po ovoj vrućini? - Zašto da ne? - Svašta radim, ali ne trčim. - O, bože! Jesi li onda za jednu laganu šetnju, taman za starca kao što si ti? - Mislim da bih to mogao. Loralin mu se široko iskezila. - Ne, imam bolju ideju. Kako bi bilo da odemo na plažu? - Gde? - Jesi li ikad bio na molu u Atlantik Sitiju? Mislim da tu postoji i plaža. - Nisam. - Nisam ni ja - rekla je. - Hajdemo onda - nastavila je Loralin odlučno. - Polazimo li sa stanice Pen ili sa stanice Grand central? Ili možda možemo da stignemo i podzemnom železnicom? - Proveriću. - Uključio je svoj laptop i ulogovao se na internet. - To će biti kao izlazak na pravi sastanak - primetila je Loralin. - Osećam se kao da sam u nekom filmu - rekao je Dominik.
Plaža Atlantik Sitija protezala se dokle pogled seže, kao dugačak tepih s jedne strane oivičen morem, a s druge nepravilnim nizom živopisno okrečenih zgrada. Bila je sredina popodneva i neonska svetla visokih hotela uz obalu još nisu bila uključena. - Hoću sladoled - obavestila ga je Loralin. - Da li bi radije smrznuti šlag? - predložio je Dominik pošto je primetio da mnogi kafei duž šetališta nude veliki izbor te poslastice. - Ne dolazi u obzir. Tako zamišljam pakao, a danas hoću da se osećam kao u raju. - Nasmejala se kao dete. - Mogli bismo da odemo i u zabavni park - predložio je. - Da se malo provozamo. - Možda... da vidimo. - Prišla je najbližem kafeu i počela da razgleda ponudu sladoleda. Pored njih su prolazile gomile loše odevenih izletnika i turista. Među njima je bila i grupa posetilaca s decom u odeći pastelnih boja, koja su jurila na malim skuterima. - Čokoladu. To hoću! - poletno je uskliknula Loralin pokazujući na spisak sladoleda. - Šta ćeš ti? - Oči su joj bile širom otvorene, a osmeh potpuno neusiljen. Dominik je još jednom pogledao ponudu i odabrao kombinaciju maline i belgijske čokolade. - Kornet ili čaša? Loralin je osmotrila svoju tesnu belu majicu, a onda pogledala u sunce na tamnoplavom nebu. Mislim da je čaša pametniji izbor. - Važi. - Dominik se nagnuo na pult, rekao uniformisanom klincu šta žele i zavukao ruku u džep farmerki tražeći novčanicu od deset dolara. - Zar ovo nije uzbudljivo? - upitala je Loralin. Zašto mu nikad nije palo na um da dovede Samer ovamo, na Koni Ajlend, ili na neko drugo mesto predviđeno za običnu zabavu? Nisu bili čak ni u Central parku da sede na travi i posmatraju zmajeve kako lete nošeni vetrom ili da uživaju u pikniku. Nisu se prepuštali sitnim životnim zadovoljstvima. Da li su bili previše predani svojim osećanjima i svojim žudnjama. Možda s njima nešto nije u redu. Da li su njih dvoje uopšte normalni? - Koliko tražiš da mi kažeš o čemu razmišljaš? - do njega je kroz mentalnu maglu dopro Loralinin glas. Strugao je dno papirne čaše kako bi došao do poslednjih, skoro tečnih ostataka sladoleda. - Ni o čemu važnom - odgovorio je Dominik. Loralin ga je zagonetno pogledala. - O Samer? - Valjda - potvrdio je. - Stvarno ti se zavukla pod kožu, zar ne? - Izgleda da je tako. - Rekla bih da više nisi glavni u toj vezi. - Ponekad se pitam koja je svrha svega toga. - U tome je tvoj problem, Dominik. Previše razmišljaš. - Lako je tebi da to kažeš. - Treba da budeš opušteniji. Prihvataj stvari onako kako dolaze. Prepusti im se. - Hmm... - promrmljao je. - Imam jednu ideju - rekla je. - Kakvu? - Hajdemo na pesak. Pogledao je usku plažu ispod mola. Po njoj su bile rasute siluete retkih kupača, a iz mora je provirivala pokoja glava.
- Kupanje ne dolazi u obzir - rekao je Dominik. - Nismo poneli ništa. - Ne bi mogli ni da se kupaju u donjem vešu jer Loralin nije imala grudnjak, a on nije nosio gaće. - Samo da pokvasimo noge ispod mola - rekla je Loralin. - Baš kao u pesmama i filmovima. Nastavili su molom dok nisu naišli na stepenice koje vode do peščane plaže. Sišli su i izuli se. Pesak je bio grub i vlažan. Kratko su prošvrljali delom plaže koji su zapljuskivali talasi, a onda su se povukli i smestili se na suv pesak ispod samog mola. Loralin se cerekala kao dete. - Šta je? - upitao ju je Dominik. - Mislim da bi trebalo da budemo crno-beli - rekla je, sigurno misleći na mnoge filmove koje je gledala kad je bila mlađa. - I nemi? - dodao je on. - Naravno - nasmešila se. - Dođi - mahnula mu je. Napravio je nekoliko koraka po pesku i stao pored nje. Nežno ga je poljubila. Iznad njih su se sve vreme čuli živahni razgovori porodica i prolaznika koji su se šetali molom, kao i brujanje skutera u punoj brzini. Dominik je zažmurio. Spustio je ruku na Loralinino bedro, a drugu je ukopao u vlažni pesak. S dva prsta je crtao tajanstvene hijeroglife, a mozak mu je bio isključen. Znao je da u Loralininom iznenadnom poljupcu nema ničeg seksualnog. Time je samo izrazila trenutna osećanja. Bila je spokojna. Uprkos tome, osetio je kako mu se diže i zapitao se da li bi ona, ako bi to zatražio, otišla tako daleko i popušila mu. Uradila je to kad su bili s Mirandom. Prisetio se kako su se njena usta obavila oko njega. Međutim, znao je da bi takav njegov zahtev pokvario uživanje u tom trenutku, pa je snagom volje sprečio erekciju. - Hvala ti što si me doveo ovamo - rekla je Loralin kasnije. - Ovo je bio zaista predivan dan. - Ne moramo da žurimo s povratkom u grad - rekao je. - Možemo da prenoćimo ovde. - Volela bih to. Ponovo su bili na molu. Nebo je i dalje bilo vedro, ali sunce nije sijalo onako jarko i više nije bilo tako toplo. Šetači su se proredili, a njihova odeća je bila drugačija. Kao vampiri iz svojih kovčega išetali su oni što su voleli mrak. Bila je to jedna drugačija, noćna rasa, privučena neonskim svetlima koja su sada sijala duž rive. - Jesi li za finu večeru? - predložio je. - Jesmo li prikladno odeveni? - upitala je ona. Oboje su bili u farmerkama. Ona je bila u tankoj majki, kroz koju su joj se jasno ocrtavale bradavice, a na nogama je imala ravne baletanke. On je nosio sivu košulju kratkih rukava. - U Atlantik Sitiju smo. Siguran sam da u ovdašnjim restoranima ne drže do takvih formalnosti - odgovorio je. Ili će možda biti kao u nekim londonskim klubovima u kojima mu je osoblje davalo kravatu ili čak sako kako bi bio odeven u skladu s pravilima kuće? U svakom slučaju, neke radnje duž rive još su otvorene i u njima će, u slučaju potrebe, moći da nađu neki letnji sako. Loralinine oči su planule. - Posle večere hoću da odem u kazino - kazala je. - Što da ne? Završili su u „Tropikani“. Sakoi nisu bili obavezni. Dominik se iznenadio kad se ispostavilo da je Loralin nemarna i kompulzivna kockarka. On je bio sušta suprotnost tome. Prilikom različitih seminara i sličnih skupova kojima je ranije prisustvovao, dvaput je bio u kockarskoj Meki, Las Vegasu, gde je izveo neverovatan podvig. Naime, nije potrošio ni pare na bezbrojne kockarske aparate raspoređene po celom gradu, od hodnika aerodroma do toaleta hotela i restorana. Nikad nije došao u iskušenje da sedne za kockarski sto.
Dok je studirao, redovno je igrao poker s drugovima, ali ulozi su bili skromni. Kad bi iscrpli svoje fondove, igrali su u palidrvca. To je bila jedina igra s kartama koju je znao, a nije ga čak ni zanimalo kakva su pravila drugih igara. Loralin se najpre ustremila na jedan od stolova za rulet i brzo je utrostručila svoj mali početni kapital. Igrala je čas na crveno, čas na crno, skoro pravilnim redosledom. Povremene varijacije bile su plod instinkta. Ili je imala neverovatnu sreću ili proročanski dar. Čim je dobila dvaput zaredom, napustila je taj sto i prešla za drugi, gde se igrala neka igra s kartama, ali Dominik nije imao pojma šta je to. Loralin je ponovo postigla iznenađujuć uspeh i njena gomila žetona je brzo porasla. Dominik nije znao koliko je zaradila, jer nije imao nikakvu predstavu o vrednosti raznobojnih žetona, ali bilo je očigledno da je počela da privlači pažnju. Oko stola za kojim je igrala okupila se grupa kibicera. Mnogi među okupljenim muškarcima ostavljali su utisak grabljivaca, ali među radoznalcima je bilo i žena. Posle nekog vremena počela je da dobija manje, pa je prešla za sledeći sto, gde se situacija smirila na neko vreme. Dominiku je dosadilo da je gleda kako igra, iako je Loralin bila više nego upadljiva među ostalim igračima. Vodopad plave kose slivao joj se niz ramena i padao joj na belu majicu, dok je sedela uspravno i ponosito kao kraljica. Na kraju se umorila od kockanja, pokupila svoje žetone i ustala. Ispratili su je pogledi svih okupljenih oko stola. - Treba mi piće - rekla je Dominiku. - Usudio bih se da kažem da sad možeš i da ga priuštiš - prokomentarisao je. Dominik je ovog puta zaboravio da kaže barmenu da ne stavlja puno leda, tako da je njegova kola brzo postala vodnjikava i bezukusna. - Voliš da rizikuješ - primetio je pijuckajući. Loralinine oči su i dalje blistale od uzbuđenja koje je doživela kockajući se. - Ceo život se svodi na rizikovanje - odgovorila je. - Postoji razlika između spremnosti da se prihvati rizik i nepromišljenosti - primetio je Dominik. - Mislim da je tvoj problem upravo u tome, Dominik - kazala je Loralin. - Donekle želiš da guraš napred, da se suočiš s rizicima, ali s druge strane stalno razmatraš i odmeravaš, što te sputava. Ničemu ne možeš u potpunosti da se posvetiš. - Je li tako? - Ali ja sam ipak samo obična violončelistkinja i obična cura. Nemam diplomu iz psihologije iscerila se. - Baš smešno. - Sva sam ustreptala - rekla je Loralin. Bilo je nemoguće ne primetiti njene ukrućene bradavice kako štrče ispod tanke pamučne majice. - Sad bi mi baš prijao seks - dodala je posmatrajući ostale posetioce bara. Samo parovi i muškarci bez pratnje. Niko joj nije delovao zanimljivo. - Ali ne s muškarcem? Sa mnom? - Ne jebem prijatelje - rekla je. - S njima se samo ljubiš ili im pušiš ako su okolnosti odgovarajuće - primetio je Dominik. - A, to... - kazala je. - Situacija je bila takva. Samo sam se uklopila u opštu atmosferu. S Mirandom. Šteta zbog nje. Pitam se da li ju je Viktor nekako odbio - dodala je Loralin. - Ili se samo uplašila. Međutim, nijednom se nije požalila, a mogla je. Mislila sam da će biti spremna za više. - U svakom slučaju - naglasio je Dominik - nemaš nikakvu obavezu da ostaneš sa mnom. Ja mogu da se vratim u Njujork. Ako si raspoložena za kres, nađi nekog... - Ne, to ne bi bilo pošteno - odgovorila je Loralin. - Kako hoćeš.
- Znaš šta? - oglasila se Loralin. - Noćas sam zaradila skoro hiljadu dolara. Kući ćemo se vratiti taksijem. Ne mogu da se cimam u vozu. A u ovo doba noći to je najbrži način putovanja. Ja častim. - To je veoma velikodušno od tebe. Tokom duge vožnje taksijem do Menhetna ona je uglavnom dremala, oslonjena na njegovo rame. Disala je usporeno, a vrelina njenog tela obavijala ga je kao nežan prekrivač. Kad su stigli u stan, ovlaš ga je poljubila u obraz, okrenula mu leđa i nesvesna njegovog pogleda, svukla majicu i farmerke. Onda se u polutami potkrovlja opušteno zavukla u svoju vreću za spavanje. Njeno vitko telo brzo je nestalo u vreći i postalo mu nedostupno. Dominik je pomerio kliznu pregradu koja je razdvajala njegovu spavaću sobu od dnevne, skinuo se i legao u krevet. Brzo je zaspao. Otprilike sat vremena kasnije probudili su ga tihi zvuči koji su dopirali iz ugla u kom je ležala Loralin. Čuo ju je kako stenje i shvatio je da sigurno masturbira. Uzbudio se. Zapitao se šta li zamišlja dok to radi? Čije lice ili telo priziva u svest? Onda je spustio ruku na kitu i počeo da drka, ali tiho. Oboje su svršili u razmaku od nekoliko sekundi.
*** - Jednog dana mi deluje rezervisano. Sledećeg dana zvuči zahtevno, čak i ljutiro. - Dominik je pričao Loralin o Samer i retkim imejlovima koje mu je povremeno slala otkako je otišla na Novi Zeland. - Više stvarno ne znam šta ona hoće od naše veze. Ni šta ja hoću... - To zvuči kao situacija „teško meni s tobom, a još teže bez tebe“ - rekla je Loralin. - Možda. - Vaš problem se nije promenio - dodala je. - Treba odrediti da li ste jedan običan par ili, kako to meni izgleda, u vašoj vezi postoje dominantna i potčinjena osoba. Ne znate u kom smeru da nastavite. - Ona voli da se igra vatrom - rekao je Dominik. - To me privlači i ponekad me tera da idem u krajnosti. S druge strane, to me i plaši jer nikad ne znam šta će uraditi ili poželeti da uradi. Imam utisak da očekuje previše od mene, a ujedno se opire tome. Ne želim da jednog dana završimo kao Klarisa i Edvard i pretvorimo se u parodiju. - Ed i Klarisa su zabavni kad ih bolje upoznaš. Samo su igrali ulogu domaćina u Viktorovoj predstavi. Osim toga, sigurna sam da vaša priča ne mora tako da se završi. - I ja verujem u to, ali ne mogu jasno da sagledam stvari. Sta će biti kad joj se završi turneja? Meni će dotad isteći stipendija. Moraću da odlučim da li je bolje da ostanem u Njujorku, ili da se vratim u London. Mogao bih da je pozovem da pođe sa mnom. Mislim da nije važno gde živi ako želi da nastavi solističku karijeru. - Trebalo bi da je tako. - Naravno, mogao bih da joj naredim, da insistiram da pođe sa mnom u London. Međutim, van sebe sam od straha pri pomisli da bi mogla da odbije jer bi to bio kraj svega što nas povezuje. - Zašto to ne uradiš? - upitala je Loralin. - Uradio bih da mogu. Ali osećam da je još ne razumem dovoljno. - Ne razumeš je? - Kako se oseća, šta oseća... Loralin je sedela na ivici dugačke narandžaste sofe u dnevnoj sobi. Dominik je bio na drugom kraju s laptopom na kolenima. Na ekranu se videla stranica Vikipedije o savremenom džezu, kao podsetnik na njegov stvarni život. Prikupljao je podatke o crnim muzičarima koji su svirali u Parizu
početkom pedesetih godina dvadesetog veka. To mu je trebalo za roman. Razmišljao je da li da njegova junakinja, Elena, spava s nekim od njih. Međutim, plašio se da bi scena seksa među pripadnicima različitih rasa na samom početku knjige mogla da izazove neprijatne komentare na temu rasizma. A nije bio siguran da bi tu scenu mogao da opiše dovoljno suptilno kako bi izbegao takve probleme. - Jesi li ikad bio potčinjen? - upitala je Loralin. To pitanje ga je zateklo nespremnog. - Ne. Nikad. Jednostavno nisam takav. Ti bi to trebalo da znaš. Kroz glavu mu je proletelo sećanje na Katrin i na to kako je ona pre toliko godina nagonski probudila njegovu dominantnu stranu. Njen pogled je jasno pokazivao da mu se predaje, ne samo u seksualnom smislu. Bio je to nepogrešiv znak da mu se prepušta dušom i telom. Onda je pomislio na Klaudiju, koja ga je podstakla da pomeri granice svoje mračne strane i nikad nije ustuknula pred ispoljavanjem tog mraka. I Samer... - Ponekad moraš da doživiš neke stvari da bi ih pravilno razumeo - odgovorila je. Iako je odgovor zvučao ležerno, Dominik je video tračak nevaljalstva u njenim svetloplavim očima. - Šta to znači? - Ti znaš kako je posedovati nekoga, kontrolisati ga i imati toliku moć da odlučuješ o njegovom životu, zar ne? - Da, iako si ti to opisala pomalo melodramatično. - Ipak, da li si ikad zaista shvatio kako se oseća osoba koju poseduješ, da tako kažem, neko koga koristiš i ispunjavaš? - To bih svakako voleo da saznam, ali ja sam strejt. Ne bih rekao da mi to nikad nije palo na um, ali nekako me ne uzbuđuje pomisao o prepuštanju drugom muškarcu. Ne privlače me. I uveravam te da se ne radi o predrasudama. To je samo pitanje ukusa, baš kao i to što ne pijem alkohol. - Ne budi tako siguran - nasmešila se Loralin. - Ispunjenost ume da bude veoma prijatna. Divan je osećaj kad se to dobro obavi. Isprobala sam. Možda više volim žene, ali u prošlosti sam svašta probala. Nisam se rodila ovakva. Dominik se setio kako mu je jednom, dok su se divlje jebali, Samer iznenada nabila prst u čmar i koliko je to iskustvo bilo upečatljivo. To ga je istog trena gurnulo preko granice i svršio je neobično silovito. Pitao se da li je tako svršio zato što je tako iznenada primio njen prst ili zbog njene neuobičajene razuzdanosti? Loralin ga je posmatrala, a onda se iskezila. - Vidim da sam te naterala da se zamisliš, a? upitala je. Dominik je još malo razmislio. - Jesi - priznao je. - Taj deo tela mi je prilično osetljiv. Možda bi primanje bilo zanimljivo iskustvo, ali trebalo bi nekako da zanemarim činjenicu da imam odnos s muškarcem. To bi morao da bude muškarac bez lica ili kita bez tela, kako god hoćeš. Nasmešio joj se. -Samo da bih video kako to izgleda - pokušao je da joj objasni. - Mislim da mogu da ti pružim i nešto bolje od toga, ali moraš da imaš poverenja u mene. I ne želim ništa unapred da otkrivam. Uvek je zanimljivije kad postoji element iznenađenja. Ako ti se ne svidi, u svakom trenutku možeš da me prekineš. - Loralin je liznula usne i graciozno sklonila kosu s čela. Dominik je znao da to radi kad je uzbuđena. Zbunjeno ju je pogledao. - Zvuči zloslutno, ali mislim da ću izdržati. - Šta kažeš na to da sledećeg vikenda doputuješ u Nju Hejven? - upitala je. Ona je trebalo istog popodneva da se vrati u Nju Hejven. - U subotu ujutru imam probu, ali ako uhvatiš voz u pola dva, stići ćeš sredinom popodneva. Spakuj i stvari koje će ti trebati da prenoćiš - dodala je. - Potrudiću se da ti bude zanimljivo.
- Je li to obećanje ili pretnja? Sačekala ga je na stanici. S njim je iz voza izašlo jedva nešto više od dvadesetak ljudi. Nju Hejven je izgledao sablasno. Sa perona su otišli pravo na parking, gde je bio jedan jedini taksi koji je željno iščekivao mušterije. Loralin ga je provela pored niza karavana i džipova svih veličina i boja, sve do blistavog, crnog kavasakija. Pružila mu je kacigu. - Je li tvoj? - upitao je Dominik - Moja dika i ponos - odgovorila je skupljajući dugu kosu i zavlačeći je pod kacigu kako ne bi lepršala na vetru. Nosila je crne farmerke, plavu kožnu jaknu i, kako se činilo, kaubojske čizme. Izgledala je kao ratnička kraljica u pustari predgrađa Nju Hejvena. Loralin je zaista bila puna iznenađenja. Dominik je bio posebno nervozan zbog sledećeg iznenađenja koje mu je spremala. Prvo su stali da nešto prezalogaje u malom kafeu pored reke. Loralin je imala vučji apetit i pojela je dvostruko više od Dominika. On je od svog ogromnog sendviča sa slaninom, zelenom salatom i paradajzom pojeo samo salatu, koje je bilo u izobilju. Ponovo su seli na moćni Kavasakijev motocikl. Dominik se čvrsto držao oko Loralininog struka. Pošto su napustili uspavani grad, usledilo je deset minuta bučne vožnje kroz šumu, a onda je Loralin naglo skrenula levo na prilaz pokriven lišćem i motocikl se zaustavio uz škripu kočnica. Obreli su se pred prilično velikom kućom u kolonijalnom stilu, pored koje je protkao miran potok. - Iznajmila sam samo slikarski atelje u zadnjem delu kuće - objasnila je Loralin dok su skidali kacige. - Ima zaseban ulaz. Osim toga, vlasnici su trenutno u Indiji, tako da ja raspolažem celom kućom. - Izgleda idilično - primetio je Dominik. - I izdvojeno. - To svakako. Otključala je atelje i njih dvoje su ušli. Prostrani atelje je bio kružnog oblika. Kroz prozore na visokoj tavanici prodiralo je obilje svetlosti. Dominik je pretpostavio da bi atelje sasvim odgovarao nekom slikaru, ali nije bio siguran da je dovoljno akustičan za muzičara. Loralin se smestila u uglu improvizovane dnevne sobe. Tu je bilo nekoliko stolica, njena prostirka za spavanje, duga metalna šipka na koju je kačila odeću i dva otvorena ispreturana kofera. Njeno violončelo ležao je na drvenom podu. Kao što je i mislio, Loralin je uvek bila spremna za pokret. Prišla mu je s leđa, potapšala ga po ramenu i zavodljivo mu prošaptala na uvo: - Vreme je, Dominik. Zažmuri. - Poslušao ju je. Posle nekoliko trenutaka začuo ju je kako petlja nešto po sobi. Boga pitaj šta radi. Onda je osetio kako mu preko glave navlači rastegljiv povez za oči. Pomerila mu ga je iznad ušiju i pokrila mu oči. Otvorio ih je. Sada je bio u mrklom mraku. Nasmešio se setivši se kako je grupi pratećih muzičara u grobnici naredio da stave poveze na oči. Da li mu se Loralin na ovaj način sveti? Tera li ga da i sam to oseti? - Skini se. Opet ju je poslušao. Već ga je videla golog one večeri s Mirandom, tako da ničim nije mogao da je iznenadi, no on je ipak nagonski uvukao stomak na trenutak. - Na kolena. Ponovo je čuo njena bosa stopala oko sebe. Oštri nokti su mu blago zagrebali slabine, prešli mu preko gole zadnjice, a onda ga grubo ščepali za muda. Dominik se štrecnuo. Gospodarica je proveravala svoju robu. Osetio je kako mu se diže. To nikako nije mogao da spreči. Ali nije nameravao da oslovi Loralin sa „gospodarice“. Nema šanse. - Podigni šake iznad ramena.
Podigao je ruke i osetio kako mu vezuje zglobove jedan uz drugi, verovatno maramom. Materijal je bio svilenkast. Kad god bi mu Loralin prišla, osetio bi vrelinu njenog tela. Mirisala je na mešavinu znoja i njemu nepoznatih začina. Grlo mu se steglo. Povukla se. Kad se udaljila, Dominik je odjednom osetio hladnoću. Čuo je cvrkut ptica u šumi iza kuće, blagi žubor potoka i nerazgovetno šuštanje koje kao da je istovremeno dopiralo s dve strane. Je li moguće da Loralin nije sama? Da nije još neko ušao u atelje? Nije čuo otvaranja ni zatvaranje teških drvenih vrata. Možda postoji još jedan ulaz u atelje, iz kuće. Neko ga je potapšao po dupetu. Onda ga je nešto snažno lupilo po jednom guzu. Uzdrhtao je od iznenadnog bola. „Ma daj“, pomislio je, „ovo je stvarno smešno. Zar ona misli da će me lupanje po dupetu napaliti?“ Osetio je kako mu se testisi povlače usled nelagode. Graška znoja mu je izbila iznad gornje usne dok je očekivao sledeći udarac, koji je izostao. - Znači, zanima te kakav je osećaj? Klimnuo je glavom. Onda je osetio kako mu nabija nešto duboko u uši. Vata. Jesu li to nekakvi čepići? Bilo je neprijatno tiho. Lebdeo je u mehuru samoće. Nag. Sam. Lišen vida i sluha. Nadao se da mu neće gurnuti nešto i u usta i onemogući mu da govori. To bi bilo kontraproduktivno jer ona sigurno želi da uživa u njegovom stenjanju, uzdasima i negodovanju. Sve je to deo ove igre. Čekao je. Osetio je da se nad njim, iza njega, nadvija neka senka i zaklanja dnevnu svetlost koja dopire kroz krovne prozore. Osetio je njen vreli dah na leđima kad se nagnula nad njega. Hladnim, nauljenim prstom, blago mu je prodrla u sfinkter. Navlažila ga je i isprobala njegovu elastičnost. Osetio je lubrikant na anusu. Dominik je zadržao dah shvativši šta sledi. Nešto oblo prodiralo je u njega. Pretpostavio je da je to veštački penis. Iznenađujuće lako mu je ušao u čmar, dovoljno ga raširvši da oseti glavić dilda. Uz silovit trzaj, i ostatak veštačkog penisa zario mu se anus. Činilo mu se da će se raspasti. Ujeo se za usnu. Bolje bio snažan. Koža oko čmara mu se rastegla i imao je utisak da bukvalno gori. Kao da je Loralin upotrebila pogrešan lubrikant, koji je pojačao bol umesto da ga ublaži. Pokušao je da se savlada i potisne jauk. Stezao je mišiće ne bi li sprečio dalji prodor tog predmeta, ali više nije mogao da ih kontroliše. Posle nekoliko slabijih pritisaka Loralin je do kraja prodrla u njega. „Upravo ga primam“, pomislio je Dominik. „Sad znam kako se žena oseća kad je ispuniš, kad duboko prodreš u nju. Sklopio je oči ispod poveza, iako mu to nimalo nije olakšalo. Misli su mu se ponovo razbistrile. Loralin je pravila ritmične pokrete u njemu. Munjevito bi se i samo delimično povukla, a onda bi mu ga ponovo duboko zabila. Zatim bi predahnula, a on se u tim trenucima osećao odbačeno i prazno dok ga ponovo ne bi ispunila. I opet. I opet. Isprva je to činio nevoljno, a onda je svesno počeo da prati njen ritam. Prepustio se i zaplovio na tom talasu dok je početni bol polako popuštao. Međutim, nije ga zamenilo zadovoljstvo kao što se nadao, već navala neobičnih fizičkih osećaja. Registrovao ih je i pohranjivao u pamćenje iz minuta u minut. No i u tim okolnostima sačuvao je naučnu distancu. Njegovo telo je počelo da sarađuje i olakšava prodiranje veštačkog penisa koji je zaranjao duboko u njega. Brzo je izgubio osećaj za vreme, izolovan u čauri mraka i tišine. Posle nekog vremena, ni sam nije znao koliko, ona se povukla. Zašto? Vazduh koji je je strujao ateljeom milovao mu je zadnjicu, a Dominik je žudeo da mu ona ponovo ispuni odbačeni čmar, čeznuo je da ga ponovo iskoristi. Onda ga je Loralin ponovo zajahala. Ovog puta je zarivala blaže. Znao je da mu ga ne gura rukom. Osetio je to po prirodnom njihanju njenog tela iza sebe, po tome što su mu pri svakom
nasrtaju njeni topli kukovi dodirivali razmaknute guzove. Dildo koji je prikačila oko struka sada je bio manje krut, delovao mu je mnogo prirodnije, kao da se u njega zabija pravi penis od krvi i mesa. Ponovo je posumnjao da je tu i neki muškarac koji je zamenio Loralin i sad ga guzi. Nije valjda? Ali onda je zaključio da nimalo ne mari čak i da je tako. Više nije mogao gotovo ništa da promeni. Prihvatiće ovo kao novo iskustvo. Rekla mu je da bude spreman na iznenađenja i održala je reč. Više nije mogao sasvim da mu se digne, iako je u jednom trenutku bio opasno blizu. Tada ga je Loralin jednom rukom uhvatila za jaja, a drugom za kitu. Počela je da mu drka dok ga je tucala otpozadi. Proveravala je u kakvom je stanju, dražila ga, poigravala se njim. Na kraju se Loralin umorila. Ona, ili onaj ko je zauzeo njeno mesto, ako je u ateljeu zaista bio treći, muški učesnik. Sve slabije se zarivala u njega. Posle poslednjeg, silovitog naleta, od čije se žestine skoro prostro na stomak, izvadila ga je - ona ili nepoznati muškarac. Ponovo je osetio onu karakterističnu prazninu. Vazduh mu je milovao povređeni anus, draškao mu je čmar, a on je osetio preuranjenu postokoitalnu tugu. Ponovo je mogao da čuje i začuo je korake. Iz daljine je dopirao žubor potoka i mahnit cvrkut ptica. Dominik je čekao da mu Loralin skine povez s očiju. Da mu pomogne da ustane i omogući mu da sedne na pomalo bolnu zadnjicu. Bio je opušten. Ona je nežno povukla rastegljivi povez i polako mu ga podigla preko čela i kose vodeći računa da je ne zamrsi. Sada je bila potpuno obučena. U stvari, da li se i skinula pre nego što ga je pojebala? Izgledala je kao da se ništa nije dogodilo. Njene blede usne krasio je jedva primetan osmeh, a plava kosa joj je blistala na suncu, čiji su se zraci probijali kroz krovne prozore. - Sad znaš - kazala je. Loralin je ispekla krompir i poslužila ga s pavlakom i nekoliko vrsta suvog mesa. Sedeli su na travnjaku ispred kuće i na svetlosti dvorišnog reflektora posmatrali potok koji je proticao ispod njih. - Viktor mi je rekao da ćeš doći na njegovu oproštajnu zabavu - rekla je Loralin. - Hoću, iako ne znam šta mogu da očekujem - odgovorio je Dominik. - Ne znam ni ja - kazala je Loralin. - Matori prepredeni skot je ovog puta neobično tajnovit. Veoma je nepredusretljiv. - Je li te pozvao? - Tog vikenda ionako imamo svirku u Bostonu, ali nije me pozvao. Pomalo sam sumnjičava. - To je samo zabava. - Znam. Ali čuvaj se Viktora. Opasniji je nego što izgleda. - Zarila je viljušku u poslednji vreli krompir u svom plastičnom tanjiru. Dominik je osetio kako mu telefon vibrira u džepu. Bila je to samo poruka. Poznaje samo jednu osobu koja mu šalje SMS poruke. Izvadio je telefon, izvinio se Loralin i udaljio se nekoliko koraka prema potoku. „Užasno te želim.“ Samer. Sigurno je veoma rano na Novom Zelandu ili u Australiji, ili gde god da je ona sad. Zašto mu se uvek obraća u pogrešno vreme?
11 Poseta
Mogla sam da predvidim da će mi se desiti ono što se često zbiva na dugim letovima. Dobila sam sedište pored neprivlačnog i razdražujućeg poslovnog čoveka, koji je leteo sve do San Franciska. Ali i to je bolje od deteta koje vrišti. Kad bi prestao da me zasipa pitanjima, pokušavao je da me osvoji nepoželjnim predavanjem o digitalnim medijima. O tome nisam mnogo naučila ni posle njegove višečasovne priče. Isključila sam mozak čim se avion vinuo iz Sidneja na prekookeanski let. Moj saputnik je nosio crvenu protezu, imao je razdeljak sa strane i kratke, zdepaste prste. Savršena kombinacija svega što me je odbilo i pre nego što smo se upustili u razgovor. Pokušala sam da spavam, ali to mi nikako nije polazilo za rukom jer sam bila svesna da ću za manje od dvadeset četiri sata ponovo biti s Dominikom. Nisam mogla da se usredsredim ni na filmove koje su prikazivali tokom leta. Suzan mi je rekla kako bi mogla da iskoristi uspeh upravo okončane turneje i da organizuje i evropsku turneju, ali upozorila me je da dotad može da prođe i šest meseci. Meni je to sasvim odgovaralo. Bila sam mrtva umorna i užasavala me je sama pomisao da ću ikad više izaći na scenu. Kad je ustanovio da u San Francisku moram da ubijem šest sati čekajući let, bezlični biznismen mi je drsko predložio da uzmemo sobu u nekom od aerodromskih hotela i, kako se izrazio, odradimo jedan na brzaka. Ali upozorio me je da njegov avion za Omahu poleće mnogo pre mog za njujorški aerodrom „La Gvardija“ i da može da mi posveti samo sat-dva. Iskreno se iznenadio kad sam odbila njegovu ponudu, a ja sam odahnula kad smo se razdvojili na pasoškoj kontroli, pošto je on stao u red za državljane Sjedinjenih Država. Nadala sam se da će njegov prtljag stići pre mog i da više neću morati da ga gledam. Neki američki pisac je rekao kako je nemoguće vratiti se kući ili tako nešto. Pročitala sam to u časopisu koji sam našla u Dominikovom potkrovlju, ali nisam previše razmišljala o tome. Sve doskora. Zahvaljujući povratku kući, shvatila sam da je Amerika sada moj dom i da se moj pogled na Novi Zeland zauvek promenio. Donela sam neke odluke. Pogledala sam na svoj sat. Bio je to šareni svoč koji sam nosila kao tinejdžerka. Našla sam u fioci noćnog stočića pored svog kreveta iz detinjstva. U Njujorku je prilično kasno. Ako je Dominik izašao, dosad se verovatno vratio kući. Pozvala sam ga. - Halo - glas mu je bio pospan, ali topao, dubok i prisan. - Ja sam. Pročistio je grlo. - Drago mi je što te čujem. - Jesam li te probudila? - Naravno, ali nije važno. Poznaješ me, rano ustajem. - U San Francisku sam, na aerodromu. Čekam sledeći let. Trebalo bi da stignem u Njujork rano ujutru. - Ja sam u Londonu. - U Londonu? - oštar bol probo mi je srce. Vratio si se u Englesku? - Samo na nekoliko dana. Moram da obavim nešto. Porodične obaveze. Sledeće nedelje ću se vratiti u Ulicu Spring.
Preplavilo me je olakšanje. Pre neki dan sam mu poslala poruku kako bih ga obavestila da je turneja završena i da se vraćam, ali on je, iz nekog razloga, nije dobio. Saglasili smo se da to nije ni važno i da ne bi promenilo njegovu odluku. Ionako je već bio organizovao put za London i ne bi mogao da me sačeka na aerodromu. U Londonu je bilo gluvo doba noći i pomalo mi je bilo žao što sam ga probudila, ali njegov glas mi je neizmerno prijao. Sedela sam u aerodromskoj čekaonici, uljuljkivana ponekom objavom s razglasa, pila mlako pivo i želela što duže da razgovaram s njim. Mnogo toga sam htela da mu kažem. Međutim, geografska udaljenost, vremenska razlika i moj umor kao da su se zaverili, ne dopuštajući pravim rečima da mi pređu preko usana. Uspela sam samo da neobavezno ćaskam. Razgovor smo završili uz neubedljivo obećanje da ćemo se uskoro opet videti i tvrdnje kako to oboje jedva čekamo. Sutra ujutru isteturala sam se s aerodroma s kutijom za violinu pod miškom. Za sobom sam vukla teške kofere prepune poklona od porodice i prijatelja. Točkići su cvileli pod teretom. Bila sam polusvesna i jedva sam držala oči otvorene. Iznenada sam začula kako me neko doziva. - Samer! Bio je to Simon. Pokušala sam da se nasmešim i pogledala sam u njegova stopala. Tu su bile razmetljive špicaste čizme. Onda sam ugledala njegove neobuzdane kovrdže i nepokolebljivo poletan osmeh. - Kako si znao da stižem ovim letom? Kad me je poljubio u oba obraza, obavio me je svež i omamljujuć miris njegove kolonjske vode. Galantno je uzeo oba kofera. - Imamo zajedničke prijatelje, sećaš se? Suzan mi je rekla da se vraćaš. A ona je slučajno i moja agentkinja. Ili to nisi znala? - Naravno da sam znala. - Dobro izgledaš. - Hvala. - Rekao bih da je tvoja turneja odlično prošla. Svi pričaju o tebi. Bar svi članovi našeg simfonijskog orkestra. Svima je izuzetno drago zbog tebe. I uzbuđeni su. Cela ekipa. - Hvala, Simone. - Dobro došla kući. Čekala nas je prava limuzina s uniformisanim šoferom i svim ostalim. Izgleda da je Simon odlučio da mi se udvara punom parom. Dugo smo se vozili do grada jer smo upali u saobraćajni špic. Svi su putovali u grad na posao. Nisam imala snage da razgovaram, ali Simon je imao dovoljno energije za oboje. Bombardovao me je pitanjima o mestima gde sam svirala, zanimalo ga je kako je prihvaćen repertoar koji je i sam sastavljao. Trudio se da ne zadire u moju privatnost, te je samo pitao kuda želim da me odveze. Nije postavljao nikakva pitanja o Dominiku i mojim planovima za budućnost. Kad smo stigli u Soho, letnje sunce je već bilo visoko na nebu. Posle Novog Zelanda i Australije ovde sam se osećala kao u potpuno drugačijem svetu. U svom svetu. Vozač je izvadio kofere iz prtljažnika i spustio ih pored stepenica naše zgrade. - Tvoj momak nije mogao da te dočeka na aerodromu? - upitao me je Simon. - U Londonu je - odgovorila sam. Imala sam još četiri dana do Dominikovog povratka. Prvog dana sam spavala. Kao klada. Jedva sam mrdala iz kreveta. Išla sam samo u toalet kad više ne bih mogla da izdržim, ili bih se oteturala
do kuhinje da gricnem malo starog sira iz frižidera i da onako iz ambalaže popijem mleko kome još nije istekao rok trajanja. Bilo je pravo blaženstvo lenčariti, bez ikakvih planova i obaveza. Potkrovlje je izgledalo onako kako sam ga zapamtila - prostrano, prisno i domaće. Stvari nisam ni raspakovala niti sam nameravala da ih raspakujem bar još jedan dan. Po stanu sam se šetala gola, plešući po uglačanom drvenom podu. Kroz prozor sam posmatrala golubove šćućurene u zaklonjenom krovnom vencu obližnje zgrade. Čak sam stidljivo prišla ormaru i milovala Dominikova odela. Moja gola koža trljala se o džempere od kašmira, prsti su mi klizili preko skupocene tkanine njegovih odela. Prepustila sam se svakodnevici i mirnom iščekivanju. Simon mi je dvaput telefonirao, ali nisam mu se javila. Onda sam isključila mobilni telefon. Čak i da me Dominik pozove i ne dobije me, stići će za koji dan, a neke stvari bih mu radije rekla u lice nego preko telefona. Sutradan kao da sam već malo podivljala, pa sam se najzad istuširala i izašla na ulice Menhetna. Pošto sam prešla blok ili dva, shvatila sam da sam gladna. Častila sam se predivno masnom pljeskavicom i krupnim prženim kromirima u prepunom restoranu brze hrane na uglu Trga La Gvardija i Ulice Hjuston. Uživala sam u hrani, ne mareći za to što je nezdrava. Kod kuće su me čekale patike za trčanje, ali moraće da me sačekaju još jedan dan. U parku na Trgu Vašington gomila stranih dadilja okupila se s kolicima oko dečjeg igrališta, a šetači pasa su odlučnim korakom grabili stazama vukući životinje za sobom, mada su u nekim slučajevima i životinje vukle njih. Veverice su skakutale od drveta do drveta, jurcajući preko proređene trave. U severozapadnom uglu parka mnoštvo loše odevenih šahista sedelo je za šahovskim stolovima očekujući partnere ili izazivače. Danas nije bilo muzičara. Sedela sam i posmatrala posetioce, a misli su mi se mahnito kovitlale. Usredsredila sam se na decu u pokušaju da temeljnije shvatim šta bi podrazumevao normalan život s Dominikom. Ako je uopšte moguće da nas dvoje vodimo normalan život. Mobilni telefon sam bila ostavila u stanu, ali setila sam se da na Juniversiti Plejsu postoji javna govornica. Ubacila sam nekoliko novčića u telefon i pozvala Čeri. Razišle smo se u napetoj atmosferi i smatrala sam da joj dugujem izvinjenje. Broj koji sam pozvala više nije bio u upotrebi. Možda bih uveče mogla da obiđem barove i klubove za koje znam da ih posećuje. Na kraju sam se vratila u naš stan. Ponovo sam se istuširala. Moje telo se još uvek prilagođavalo na vrelinu letnjeg Menhetna, a posle kratkog zimskog boravka na Novom Zelandu i dalje mi je bilo prevruće. Posle tuširanja sam malo radila jogu. „Pozdrav Suncu“ i „pas koji gleda naniže“ uvek su mi pomagali da razbistrim misli. Moja violina je i dalje ležala u kutiji u uglu potkrovlja, pored narandžaste fotelje, gde sam je ostavila kad sam stigla pre dva dana. Delovala je usamljeno, kao da me doziva, kao da preklinje da dođem i uzmem je. Zapanjila sam se shvativši da je cela tri dana nisam ni pipnula, a kamoli svirala. To je bila posledica dugih avionskih letova i nekoliko dana lenčarenja u Njujorku. Nikad nisam pravila prekid u vežbanju, uvek bih bar provežbala skale. Sviranje mi nimalo nije nedostajalo. Nisam čak ni primetila da je prošlo toliko vremena. Ta pomisao mi je u početku delovala zastrašujuće, ali onda me je utešila činjenica da to znači da sam sposobna za promenu. Ništa nije večno. Čak ni moja ljubav prema muzici. Svesno sam zanemarila kutiju s violinom i prišla malom stolu za kojim je Dominik često radio na svom laptopu kad je bio kod kuće. Kompjuter je odneo sa sobom u London. Na skoro praznoj površini stola bilo je razbacano samo nekoliko običnih i hemijskih olovaka, tankih fasickli, zaboravljenih papirića s porukama i crna spajalica. Nehajno sam otvorila jednu fasciklu. U njoj je bila gomila strana, koje je sigurno odštampao u svojoj kancelariji u biblioteci, jer u stanu nemamo štampač. Uzela sam prvu stranu. Pročitala sam nekoliko uvodnih rečenica.
Očekivala sam da će govoriti o Parizu u periodu koji je Dominik istraživao, da ću naići na datume, činjenice i citate. Dočekalo me je veliko iznenađenje. To je bila priča. Odigravala se na istoku Teksasa, u gradiću za koji nikad nisam čula. Junakinja priče je bila mlada žena vatrenocrvene kose. Zainteresovana, dograbila sam ostatak onoga što mi je izgledalo kao prvo poglavlje romana i sela na sofu. Podvukla sam noge poda se. To mi je bio omiljen položaj za čitanje. Shvatila sam i da već mesecima malo čitam. Naišla sam na poznate detalje provincijskog života. Neki su neobično podsećali na ono što sam ispričala Dominiku o svom odrastanju na Novom Zelandu, ali ovde su delovali maštovitije. Bila je to fina varijacija na istinitu priču, samim tim i zanimljivija, ali ujedno nekako tuđa, kao pogled sa strane, viđenje nekog ko nije mogao sasvim da shvati njenu suštinu. Nije valjda? Dominik piše roman. Preletela sam poglavlje za koje mi se učinilo da je nedovršeno, a onda sam pojurila po ostale fascikle. Samo u jednoj sam našla nastavak Dominikovog romana. Svega četiri strane s velikim belinama između pojedinih delova. Glavna junakinja, Elena, bila je u Parizu početkom pedesetih godina dvadesetog veka. Znala sam da je Dominik strastveno istraživao taj period. Da li je slučajnost to što je junakinji dao ime Elena? Pre nego što sam uspela da pročitam još nešto, prekinulo me je zujanje interfona. Neko je bio ispred zgrade. Prišla sam interfonu. Nikog nisam očekivala. Možda je to Simon, koji se nadao da će me zateći kod kuće. Razmišljala sam da li da se javim. Nisam bila sigurna da li sam sasvim spremna da se suočim s njim i jasno mu stavim do znanja da je najbolje da naša veza ostane platonska i da budemo prijatelji. Pomislivši da je pred vratima neko drugi, ili da je reč o nečem važnom, recimo o nekoj pošiljci za Dominika, pritisnula sam dugme na interfonu. - Koje? - Pusti me da uđem, Samer. Nepogrešivo sam prepoznala taj glas. Sledila sam se. Viktor. Pustila sam ga u zgradu. - Kako si znao gde živim? - Hajde, dušo, ne potcenjuj me. - Nemamo šta da kažemo jedno drugom, Viktore. Njegov bledi osmeh bio je zagonetan kao i uvek. Bio je svečano obučen. Nosio je sivo odelo, košulju i kravatu kao da je došao da ugovori neki posao, a ne da poseti bivšu ljubavnicu. Crne cipele bile su mu uglačane skoro do savršenstva. - Ali ja mislim da imamo. Zakoračio je i ušao u stan zatvorivši vrata za sobom, kao da je potkrovlje njegovo. Povukla sam se prema sofi, a on me je uporno i bez reči pratio. Tanka bradica bila mu je potkresana na uobičajen način, s filigranskom preciznošću. - Imamo neke nedovršene poslove - rekao je Viktor ne-žno. - Odustala sam. Predomislila sam se. Više ne želim da idem tim putem - pobunila sam se. - Vidim da si postala prava zvezda, zar ne? Putuješ po svetu sa svojom sviralom i tako to. - Nije to svirala, nego violina - pobunila sam se svesna da nasedam na njegovu provokaciju. - Svejedno.
Odmerio me je pogledom i shvatila sam da na sebi imam samo poluraskopčanu Dominikovu košulju, koja mi dopire do polovine butina. Na brzinu sam je navukla pošto sam se obrisala posle tuširanja, a onda sam se udubila u čitanje. Kad je Viktor pozvonio, onako zaprepašćena nisam se ni setila da obučem nešto pristojnije. Povukla sam košulju naniže, mada to nije mnogo pomoglo. - Drolja ostaje drolja - primetio je Viktor. Pogledala sam niza se. Sedela sam na ivici sofe, košulja mi se podigla i sve mi se videlo. Prokletstvo. - Više mi se sviđa kad si obrijana. - To se tebe nimalo ne tiče. Zar ti to nije jasno? - Meni nešto nije jasno? Ti ćeš da mi pričaš o tome? - Sta to treba da znači? - To znači da lažeš samu sebe. Odbijaš da prihvatiš svoju istinsku prirodu, Samer. Boriš se protiv onoga što zaista jesi. Reci mi, jesi li zadovoljna? U ovom trenutku. Njegovo pitanje me je zateklo. Naravno da nisam bila zavdovoljna, daleko od toga. Bila sam zbunjena i razdirana. Ali to nije imalo nikakve veze s Viktorom i njegovim apsurdnim zabavama. Mučila me je budućnost moje veze s Dominikom i pitanje da li možemo da nađemo ravnotežu i da živimo zajedno. - Nećeš ni piće da mi ponudiš? Ne moraš da kuvaš kafu. Zadovoljiću se i čašom vode. - Ne. Za tog čoveka ne bih učinila ništa. Ne bih mu dala čak ni čašu vode. - Kako hoćeš. Stajao je uza sam kuhinjski deo stana. Nije trebalo da sednem, jer se on sad nadneo nad mene, iako nije bio naročito visok. Zakoračio je prema meni. Prosiktala sam. - Priđeš li još samo malo bliže i pokušaš da me dotakneš, kunem ti se da ću vrištati. - Ne budi smešna. Kao prvo, ovde te niko neće čuti. Ove stare zgrade imaju izuzetno debele zidove, a prozori su ti zatvoreni. Osim toga, ionako gledaju samo na krovove. - Pokazao je prema zadnjem delu potkrovlja. - Kao drugo, ne misliš valjda da bih te ponovo kresnuo? Ne pada mi na pamet. Smatram da si previše pasivna, znaš. Pocrvenela sam. Prvi put mi je muškarac rekao tako nešto. Znala sam da je glupo što razmišljam o tome, jer je Viktor gad, ali njegova izjava me je ipak povredila. - Šta onda hoćeš? - konačno sam upitala. - Da nastavimo tamo gde smo stali. Da dovršimo tvoju obuku. Hoću da te preobrazim, drago moje ljubimče. Darovita si. Bilo bi šteta protraćiti taj dar. - Ne želim da me iko poseduje. - To mi je jasno. Pogrešno sam bio pretpostavio da ti je to cilj, ali znaš, ima i drugih načina... Iscerio se tako neiskreno da sam poželela da ga ošamarim. - Je li tako? - Naravno. - A ako ipak odbijem? - Rekao sam ti da i za to postoji rešenje. Načas me je zapljusnuo talas hrabrosti, kao da bi on mogao jednostavno da nestane ili odustane od svojih zlih planova samo ako nastavim da ga odlučno odbijam. - Moj odgovor je i dalje odričan, Viktore. Više nisam zainteresovana za to. Više te se ne tiče šta ja radim ili ne radim u spavaćoj sobi. I budi siguran da ti nemaš više nikakve veze s tim delom moga života. Uostalom, sad sam u stalnoj vezi s Dominikom, a on bi trebalo da se vrati svakog časa - slagala sam. - Zato bi, možda, bilo najbolje da odeš.
- Dominik je u Londonu - mirno je odvratio. Sada je stajao tik ispred mene. Nervozno sam zakopčala gornju dugmad košulje, skrivajući dekolte od njegovog pogleda. Viktor je opušteno zavukao ruku u levi džep sivog sakoa i izvadio blekberi. Prsti su mu preleteli po minijaturnoj tastaturi, a onda mi ga je predao. - Pristaćeš - rekao je dok sam nervozno uzimala blekberi od njega. - Zašto? - Samo pusti snimak. Pogledala sam u mali ekran i nepokretnu sliku na njemu. To sam bila ja. Stajala sam gola u prostoriji punoj nepoznatih ljudi, a oko vrata sam nosila pseću ogrlicu. Snimak je načinjen na aukciji koju je Viktor organizovao prošle godine. Sledila sam se. Sećanja su me preplavila, a zajedno s njima i osećaj seksualnog uzbuđenja koji nisam mogla da potisnem. Prsti su mi neodlučno lebdeli iznad tastature blekberija. - Uživaj - rekao je Viktor. Bio je dovoljan dodir, lak poput povetarca da se slike pokrenu. Pred mojim očima je proletela čitava galerija fotografija. Mora da je postojala skrivena kamera u sobi u kojoj me je proćelavi muškarac uzeo pošto je na aukciji osvojio sat vremena sa mnom. Nisam to primetila. Sigurno sam bila previše omamljena. Nije bilo video-snimka, samo niz fotografija koje su se smenjivale. Neko je podesio kameru da fotografiše prostoriju u pravilnim vremenskim razmacima. Užasnuta i opčinjena, posmatrala sam slike kako proleću na ekranu. Kao da gledam film strave i užasa, niti mogu da držim oči otvorene, niti imam snage da skrenem pogled. Prvi put sam videla sebe onako kako drugi mogu da me vide. Jednom sam, kao tinejdžerka, stala gola pred ogledalo u kupatilu i snimila nekoliko fotografija. Brzo sam ih se otarasila u strahu da bi moji roditelji, brat ili sestra mogli slučajno da ih nađu. Ovo je bilo mnogo stvarnije od toga. Osećala sam se kao da gledam nekog drugog, kao da gledam pornić. Iz sve snage sam se trudila da zaboravim sve što se desilo s Viktorom. Ove slike su bile još šokantnije od mojih sećanja na tu noć. Na jednoj se video muškarac s podignutim kaišem kako se sprema da me udari po zadnjici, a moje lice je zagnjureno u prekrivače. U to vreme bolje za mene bio prihvatljiv način da se opustim, tako da nisam ni razmišljala o onome što se dešava. Na slici je sve izgledalo mnogo gore od vizije koju sam zadržala u sećanju. Posle toga nisam mogla da se setim ni kako je taj čovek izgledao. Mogao je da bude bilo ko. Ne bih mogla da opišem njegovo lice, niti obim ili dužinu njegove kite. Sada sam ga posmatrala na ekranu. Imao je ljutit izraz lica, a telo mu je na svakoj slici bilo u drugom položaju. Da li me je Viktor tada uopšte pitao pristajem li na fotografisanje? Nisam mogla da se setim da li mi je uopšte dopustio da odlučim o tome. Pomisao na to me je užasnula, posebno činjenica da nisam ni pokušala da ga zaustavim. Telefon u mojoj ruci delovao mi je preteče kao bomba, ali nisam mogla da se nateram da odvratim pogled ili da bacim blekberi kroz prozor. Slike su se smenjivale ujednačenim ritmom. Svaka je bila žestoka i nasilna. Bilo je skaredno i šokantno posmatrati kako me taj muškarac jebe u sve otvore i kako se ja nameštam da mu udovoljim. Jednako skaredno i šokantno bilo je moje lice, čes prelepo, čas ružno, zamrznuto u vremenu. Konačno sam došla do poslednje slike. Ali nije bilo tako! Poželela sam da vrištim. To je ono što će ljudi videti ako Viktor objavi slike, a nije bilo sumnje da je upravo to naumio. Ni ono što sam radila s Dominikom, ni kurs vezivanja s Čeri, ni scene kojima sam svedočila u raznim klubovima, ništa od toga nije izgledalo ovako. Sve je to bilo ispunjeno ljubavlju, zabavno, luđački seksi i prijatno, ali to nije ono što će svet videti ako im
Viktor pokaže svoje odvratne snimke, ako me vide sa psećom ogrlicom oko vrata, lica povremeno preplavljenog tugom i muškarca koji zamahuje kaišem, očigledno ispunjen besom. Te noći su bile nešto sasvim drugo. Bila je to noćna mora u koju sam uvučena manipulacijama i koju sam skoro bila zaboravila. Sve dosad. Htela sam da nateram Viktora da proguta mobilni telefon, ali to bi mi samo donelo nove nevolje. - Poučno, zar ne? - iz daljine je dopro Viktorov glas. Užasnuta, shvatila sam da sam vlažna i da je moje međunožje gotovo nezaštićeno Dominikovom košuljom. Vikotorovi motivi su bili podli, a povod potpuno pogrešan, ali same slike i sećanje na to jebanje su me napalili. Zanemela sam, svesna da sve što bih rekla u svoju odbranu on mogao da preokrene protiv mene. - Lice ti je zaista ljupko dok te jebu, zar ne, Samer? Bila bi prava zvezda profesionalnih pornofilmova, a? Šteta što nismo mogli da napravimo zvučni film, s plesom i pevanjem! Svaki mišić tvoga tela je uživao i ujedno se opirao tom uživanju. Sukob uma i tela, a? - Tiho se nasmejao svojoj neuspeloj dosetki. - Gade! Prišao je kuhinjskom pultu, uzeo čašu i natočio sebi vode. Ja sam i dalje bila kao ukopana. Poželela sam da tresnem blekberi o zid i zamišljala sam kako se raspada u milion komadića. S druge strane, nisam mogla da odvojim pogled od onih slika. Ali pretpostavljala sam da Viktor ima kopiju na nekom bezbednom mestu i da bi moje ponašanje bilo samo preterano melodramatično. - Sumnjam da bi ti ova uloga donela Oskara, dušo - rekao je Viktor - ali ako bi se slike pojavile na internetu, pretpostavljam da bi tvoja muzička karijera naišla na neprijatne teškoće, zar ne? Snimci seksa i slično opraštaju se beznačajnim starletama i učesnicima rijaliti programa, ali ne i ozbiljnim umetnicima. I.... ohhh... šta kad bi ih video amaterski ljubitelj dominacije, tvoj dragi Dominik? Da li bi bio zadovoljan? Htela sam da odgovorim potvrdno na njegovo poslednje pitanje samo da bih ga iznervirala, ali nije mi dao vremena. Ispravio se, spustio praznu čašu i rekao: - Sama odluči, draga Samer. Poslednji put zahtevam uslugu od tebe. Ako prihvatiš, fotografije će biti uništene. Imaš moju džentlmensku reč. Ovo je moj broj u Njujorku. - Spustio je malu pravougaonu posetnicu na granitnu površinu kuhinjskog pulta. - Šta... - Bez pitanja. Ako pristaneš da prisustvuješ ovom događaju, poslušaćeš svaku instrukciju i sprovešćeš je dokraja. To je sve. Nećeš biti fizički povređena ni na koji način. I za to ti dajem reč. Setila sam se snimka i zaustila da kažem nešto. Predvideo je moje pitanje. - Bez trajnih ožiljaka. - Ali... Viktor me je ponovo prekinuo. - Dan i vreme. Mesto. Pojavićeš se. Ne želim da znaš ništa više. Hoću da te muči neizvesnost. Mnogo lepše izgledaš kad si ranjiva, draga moja. Mnogo lepše. Zanemela sam. - Pozovi me u sledećih četrdeset osam sati i izjasni se. Sam ću izaći. Okrenuo se i izašao. Između Viktorove posete i Dominikovog povratka na Menhetn obuzela me je teška potištenost. Letela sam na sve strane kao zrno peska u uzburkanom moru emocija. To jednostavno nije bilo pošteno. Baš kad sam pomislila da bismo Dominik i ja mogli da izgladimo odnose, da izgradimo zajednički život, koliko god to bilo neobično, ponovo sam se suočila s jednom od Viktorovih šema. To bi moglo da mi uništi karijeru i pre nego što je počela. Mogla bih da se obratim policiji, ali od
same pomisli na to obuzimao me je užasan strah. Šta bih im rekla? Dovoljan bi im bio jedan pogled na moj način života da mi se nasmeju u lice i izbace me iz stanice. Čak i kad bi policajci bili slobodoumniji nego što mislim, ništa mi ne bi vredelo ako Viktor objavi makar jednu fotografiju. Mogla bih da izgubim sve. Ako bi se pojavile na internetu, slike bi mogle da stignu i do Te Arohe. Ne bih podnela da moji roditelji čitaju o tome u novinama. Htela sam s nekim da porazgovaram, ali Čeri je bila nedostupna, a tako nešto ni u snu ne bih pomenula Krisu, svom najboljem prijatelju u Londonu. On je Dominika smatrao izvorom neprilika. Znajući koliko je zaštitnički nastrojen prema meni, verovatno bi poslao plaćenog ubicu da se obračuna s Viktorom. Obuzela me je nostalgija dok sam razmišljala o Krisu. Užasno mi je nedostajao. Pored mog nastavnika violine, gospodina Van der Vlita, on je jedini muškarac koji nikad nije pokušao da me muva. Mnogo mi je nedostajalo bezbedno druženje i razgovor s njim, saznanje da ćemo nas dvoje zauvek ostati samo prijatelji i da mi nijedan savet ne daje sa skrivenom namerom da me odvuče u krevet. Prestala sam da se pitam zašto između mene i Krisa nikad nije postojala fizička privlačnost. On bez sumnje privlači žene i posle svake svirke saletala ga je gomila obožavateljki. Možda je to stoga što smo oboje muzičari i što na mene nije delovao tako upečatljivo kao na svoje fanove. Kris je bio divan i u suštini prilično staromodan. Nismo razgovarali o svom seksualnom životu, ali on mi je nekoliko puta, kad je slučajno saznao nešto o mojim seksualnim avanturama, jasno stavio do znanja da ga moje ponašanje zabrinjava. Nije mu bilo jasno kako mogu da uživam u nekim stvarima i smatrao ih je opasnim. Nije razumeo da to može biti zabavno i bezbedno ako paziš šta radiš. Za njega su ljubitelji dominacije samo bolesni ljudi skloni kontrolisanju i smatrao je da bi mogli da me povrede. Nadala sam se da ću jednog dana uspeti da promenim njegovo mišljenje, ali planirala sam da ne žurim i da ga polako uvedem u to. Međutim, stalo mi je bilo da ne izgubim njegovo prijateljstvo. Zato je o mojim problemima s Viktorom trebalo razgovarati s nekim drugim. Ne s Krisom. Setila sam se Loralin, ali nisam imala njen broj, a nismo se ni čule ni videle skoro godinu dana. Ona je uvek bila veoma samouverena i sigurno bi mogla da mi da neki mudar savet. Shvatila sam koliko sam se izolovala i osamila. Kratak period koji sam provela u zavičaju s prijateljima i porodicom pomogao mi je da otkrijem kako sad imam veoma malo prijatelja. Dominik je postao moje utočište, moj jedini oslonac, moje sklonište od oluje. Ali znala sam da bih mogla zauvek da ga izgubim ako bih mu otkrila šta mi se dešava i kako je došlo do toga. Bila sam sjebana. Te večeri sam se napila. Ne mogu ni da se setim kad mi se to poslednji put desilo. Namerno sam mešala pivo sa žestokim pićima. Otišla sam do Vest Vilidža i obišla pola barova u ulicama Makdugal i Salivan. Nisam bila sigurna šta tražim, utehu u alkoholu, ili blaženu opijenost. Nikad nisam vesela kad se napijem. Bila sam nervozna i mrzovoljna, pa nisam privlačila previše pažnje u baru. To je, bez sumnje, bila srećna okolnost, jer u takvom stanju nisam bila sposobna da mudro odaberem partnera za seks. Mada se ne bi moglo reći ni da sam onako pijana tražila nekog ili nešto određeno. Život mi je i bez toga bio dovoljno komplikovan. U stan u potkrovlju vratila sam se taman na vreme da stignem do klozetske školjke, u koju sam spektakularno povratila. Mrtva umorna, ispražnjena, odvukla sam se do spavaće sobe. Tamo sam se srušila u krevet i ubrzo se obeznanila. Kad sam se ujutru probudila, sunce još nije bilo izašlo, a meni se glava raspadala od bolova. U ormariću u kupatilu nije bilo ničeg što bi mi pomoglo da rešim taj problem. Dominik nije voleo da uzima lekove na svoju ruku. Našla sam samo svoje pilule za kontracepciju. Zurila sam u svoj odraz u ogledalu. Izgledala sam grozno. Imala sam tamne podočnjake i ružan trag od jastuka na desnoj jagodici, a kosa mi je izgledala kao da su me unatraške vukli kroz živu ogradu. Uzdahnula sam i
vratila se u spavaću sobu kako bih pokušala da ponovo zaspim. Posteljina je smrdela na znoj i alkohol. Moraću da je operem pre Dominikovog povratka. Satima sam se izležavala, nesposobna da odvratim misli od svoje nevolje. Krajičkom oka sam videla kutiju s violinom na drugom kraju dnevne sobe kako me usamljeno doziva, ali nisam mogla da skupim snage da ustanem i bar malo vežbam. Vreme je prolazilo jezivo sporo. Kad god bih pogledala na sat, učinilo bi mi se da dan sve sporije odmiče. Istekla je polovina vremena koje mi je Viktor ostavio da odlučim, a u glavi mi je vladala prava zbrka. Tupo pulsiranje u slepoočnicama nije prestajalo. Poželela sam da zaplačem, ali ni za to nisam imala snage. - Ja sam. - Očekivao sam tvoj poziv. - Skoro sam mogla da vidim kako mu se privlačno lice širi u kez. - Baš si vispren. - Pa? - Pa... - Grlo mi se steglo dok sam pokušavala da savladam osećanja. Nisam želela da mu pružim zadovoljstvo da čuje zvuke koja sam se trudila da prigušim. - Pređi na stvar, Samer - rekao je Viktor. - Izbor je jednostavan: da ili ne. Hajde. - Fotografije će biti izbrisane i neće biti kopirane? - Da. Imaš moju reč. - U tome i jeste problem. Mogu li zaista da ti verujem? - Jednostavno ćeš morati, zar ne? - Valjda je tako. - To onda znači da pristaješ, zar ne? Uzdahnula sam. - I... kad se sve završi, više me nikad nećeš gnjaviti. Ostavićeš me na miru. Više mi se nećeš mešati u život? - Ako je to ono što želiš. - Jeste. Nesumnjivo. - Dobro. Još nisam mogla da se nateram da izgovorim sudbonosnu reč i nastavila sam da otežem. - I ovog puta neće biti kamera, telefona, ni bilo čega sličnog? - Naravno da neće. Jesam li imala izbora? Mogla sam da pristanem ili da se odreknem muzičke karijere, a, bez sumnje, i Dominika. - Uglavnom - nastavio je Viktor - nameravam da te za tu priliku maskiram. - Kako je to otrcano. - Nimalo nisi u pravu, dušo. Zar ne volimo svi rituale? Izgledaćeš veličanstveno. Nosićeš crno, naravno, osim ako ne postiji neka boja koju posebno voliš. Odjednom sam se setila žene iz kaveza koju sam videla u Nju Orleansu. Nisam bila sigurna da li je ona nosila masku, ali Viktorovo uzgredno pominjanje rituala prizvalo je uspomenu na to veče i osetila sam poznato probadanje u stomaku. - Ma svejedno - promrmljala sam. - Znači, dogovorili smo se? - upitao je Viktor. - Jesmo. - Klonula sam duhom. - Savršeno. Biće to samo jedna noć, govorila sam sebi. A posle te noći uslediće hiljade drugih u kojima ću moći da uživam onako kako ja želim. Jedna noć. I koristiće samo moje telo, a ne um ili srce. Ostaće neuprljani Viktorovim zlim mislima i pogledima neznanaca. Nažalost, dobro sam znala da telo brzo
zaceljuje i da sramota ne ostavlja tragove. Bar ne one vidljive. Ovo će biti samo avantura. Poslednja. Posle toga ću ponovo upravljati svojim životom. Ponovo ću biti slobodna. Ispunjenje Viktorovog zahteva svakako nije prevelika cena za to. Ili jeste? - Kad? - upitala sam. Nasmejao se. - Zar ti se toliko žuri? - Ne. Samo želim da završim s tim - odgovorila sam. - U tom slučaju, moraćeš malo da obuzdaš polet. Obavestiću te. - Oh... Nadala sam se da ću to obaviti pre Dominikovog povratka. Da će to postati deo prošlosti kao toliko drugih stvari koje sam sakrila od njega kad smo nastavili svoju vezu. - Javiću ti se, Samer - izjavio je Viktor. - Molim te... - O, ne brini. Biću vrlo diskretan - dodao je, a onda spustio slušalicu. Mogla sam samo da čekam. Dominik je spustio kofere i krenuo prema meni. Sedela sam na sofi i čekala ga u njegovoj tamnoplavoj košulji „ralf loren“. Voleo je da je obučem kad god je bilo previše hladno da bih spavala gola. Nosila sam i bele pamučne gaćice, koja sam prethodnog dana kupila u „Gapu“. Izgledale su smerno, skoro nevino. - Vratila si se - rekao je, a njegovo tužno lice preobrazio je predivan osmeh. - Da, turneja je završena. Neću imati obaveza sledećih nekoliko meseci - rekla sam. - Fantastično. Ustala sam da ga poljubim. Usne su mu bile meke, ali suve. Liznula sam ih i ponovo uronila u njegovu blizinu, njegovu toplotu i miris. Skenirao me je pogledom punim neizrečenih pitanja, na koja sada nisam želela da odgovaram. - Dobro došao kući - rekla sam. -I ti. Spustio mi je ruku na rame i čvrsto me privio uza se. Otvorila sam usta, ali on je prineo prst svojim usnama pokazujući mi da ne govorim. - Pssst. Poznati osećaj prostrujao mi je stomakom. Setila sam se svih naših zajedničkih ćutnji. Tišine koja je uvek sledila posle muzike. Bio je to spontan ritual koji je postao zaštitni znak naše veze. Vratio se Dominik kojeg poznajem, a taj Dominik nije želeo da zna ništa o prošlosti. Važan je bio samo ovaj trenutak, nas dvoje, zajedno u ovoj sobi, odvojeni od ostatka sveta. Držao me je čvrsto uza se, a naša srca, udaljena samo nekoliko centimetara, udarala su kao jedno. Drugom rukom me je snažno uhvatio za kosu i povukao je. Zabacila sam glavu prateći njegov pokret. Vrat mi je bio ogoljen. Prislonio je usne na njega, a zatim uštinuo njima bledu kožu i povukao je. Uzdrhtala sam. Onda me je nežno ujeo, kao da želi da oseti gipkost moje kože. U podsvesti mi se vrzmalo pitanje da li bi me neki kanibal na ovaj način preklao, ili bi mi vampir u kojeg se Dominik možda pretvorio ovako isisao krv. Noge su mi klecnule. Znala sam da će mi na vratu ostati trag njegovih zuba. Njegov znak. Zastao je tako, kao da razmišlja da li da me zaista ugrize, da mi probije kožu i isisa mi krv ili da brzim silovitim pokretom počne da me jede, da se gosti mojim mesom. Najzad mi je pustio kosu i naglo strgnuo košulju s mojih grudi tako da je nekoliko dugmića odletelo preko drvenog poda. Stajala sam tako naspram njega, skoro gola. Odjednom sam osetila poriv da se spustim na kolena, otkopčam mu pantalone, izvučem njegovu ukrućenu alatku i uvučem je u grlo sve dok ne
počnem da se gušim. Želela sam da budem njegova bludnica. Umesto toga sam čekala, ćeznući da otkrijem šta će uslediti. Dominik me je obišao i potapšavši me po ramenu, pokazao mi da se okrenem na petama prema zadnjem delu narandžaste sofe. Onda me je naterao da se savijem u struku i namerno mi svukao gaćice tako da mi ostanu zgužvane oko gležnjeva. Opipao me je prstom. Obe rupe. Razmakao mi je noge i naglo uleteo u mene ohrabren mojom vlažnošću. Uživala sam, ispunjena njegovom tvrdom kitom, kao stvorenom za moju pičku. U tom trenutku nisu mi trebali konopci, lisice, zapušena usta i igračke, iako sam se nadala da ćemo nekom drugom prilikom upotrebiti i nešto od toga. Sada sam samo želela da osetim ujednačene pokrete njegove kite u sebi, da slušam kako mu se disanje ubrzava od uzbuđenja, a muda mu udaraju o moju zadnjicu kad god prodre duboko u mene. U Njujorku se bližila jesen, Dominik je bio u meni, skladnim pokretima pratio je žestok ples svojih prstiju po mojim guzovima. Bila sam srećna. Nisam razmišljala o budućnosti. Ni o prošlosti. Želela sam da se vreme zaustavi i da to zauvek traje.
12 Viktorova zabava
„Samer bi ovo bilo odvratno“, razmišljao je Dominik ulazeći u zgradu koju je Viktor odabrao za zabavu i osmatrajući njen enterijer. Okruženje je bilo više nego raskošno. Iznajmljivanje ovakvog prostora sigurno je koštalo čitavo bogatstvo, pa čak i na jednu noć. Mada, možda je vlasnik kuće neko od Viktorovih bogatih poznanika. Bila je to veličanstvena vila s pogledom na Hadson. Nalazila se u delu Menhetna u koji je Dominik retko zalazio. Bilo je to milionersko naselje poznato malom broju ljudi. Svi tepisi u kući su bili crveni, što je trebalo da podseti na kraljevske dvorove, ali samo je još više isticalo turobnost kuće koja je izgledala kao u nekom starom filmu strave i užasa u kojem su svi podovi obliveni krvlju. S obe strane hodnika nalazila su se ogledala u kitnjastim zlatnim ramovima, što je stvaralo iluziju prostranosti. Dominik je video svoj odraz iz svakog ugla. To mu se nije dopalo, pa je pohitao hodnikom što je brže mogao. Na kraju hodnika popeo se stepenicama koje su se račvale na dve strane, bez uputstva za goste kuda da krenu. Dominik je odabrao levo stepenište. Vrata su se otvorila pre nego što je uspeo da podigne ruku do starinskog zvekira. Na pragu se pojavila mlada žena i gracioznim pokretom ruke pozvala ga da uđe. Bila je odevena u krvavocvreno donje rublje, iste boje kao tepisi. Umesto da joj pokriju grudi i međunožje, komadići tkanine su ih samo uokvirivali. Tange su se otvarale između nogu, a grudnjak je bio samo mali trougao kroz koji su štrcale njene male grudi. Smeđu kosu je skupila u punđu s dugačkom crvenom peruškom na vrhu, koja kao da joj je izduživala celo telo, pa je izgledala kao veoma ženstvena žirafa. Držala je srebrni poslužavnik, koji je delovao preteško za njenu tanku ruku. Na poslužavniku je bilo nekoliko redova čašica za žestoka pića. Pružila je poslužavnik ka Dominiku. - Ne, hvala - ljubazno je odgovorio. - Ne pijem. - O, ne - odgovorila je žena. - Ovo nije alkohol, već čokolada. Asteci su verovali da je čokolada jedan od najjačih afrodizijaka. - Pa, ako je već tako, bilo bi nepristojno da odbijem. Iznenadilo ga je što je slatka tečnost topla kao da je upravo nasuta iz posude s čokoladom istopljenom na šporetu. Učinilo mu se da čokolada ima pomalo ljuktast ukus čilija s primesom oraščića. - Izvrsno je, hvala vam. Blago je klimnula glavom. Dominik je zaključio da je ta kuća prava palata. Razgledao je ogromnu prostoriju u kojoj se obreo. Sa zadovoljstvom je primetio da tepih ne prekriva celu sobu već je samo uokviruje, kao staza. U sredini je bio prostor za ples. U stvari, jedan par je već plesao valcer na drvenom podu, iako nije bilo muzike. Dominik je u njima prepoznao Edvarda i Klarisu, par koji ih je ugostio na večeri kojoj je prisustvovala i Miranda. I Klarisa je imala odeću usklađenu s bojom tepiha. Nosila je dugačak crveni plašt s belim čipkanim okovratnikom poput onih koji su nosile viktorijanske kraljice.
Dominik je posumnjao da je Viktor gostima dao instrukcije u pogledu odeće, a njemu nije rekao ništa o tome. Edvard je nosio kompletnu vojnu uniformu s odlikovanjima i izgledao je kao ratni junak, ili neki despot, zavisi iz kog se ugla posmatra. Dominik je krenuo prema dugačkom stolu na kraju dvorane, gde su bile poredane kofe sa flašama šampanjca, čaše za šampanjac, grožđe i mango isečen na komade i složen na drvene poslužavnike. Na stolu je bila čak i ledena skulptura Kupidona, čija je strela bila uperena pravo ka središtu prostorije. To nije bog romantične ljubavi, u šta veruje većina ljudi, razmišljao je Dominik. Kupidon je božanstvo erotike koje svoje žrtve ispunjava neobuzdanom pohotom. Morao je da potisne smeh kad je primetio čokoladnu fontanu. To je verovatno bio poklon od neke stare tetke koja nije mogla ni da sanja da će njen dar završiti na ovakvoj zabavi. Znači, zato je čokolada bila topla. Bezmalo je pomislio da je Viktor nekakav čarobnjak. - Da li se dobro zabavljate? Dominik se okrenuo i ugledao Japanku u belom korsetu, suptilno ukrašenom sitnim crvenim cvetovima. U drugačijim okolnostima ta šara bi mu bila privlačna, ali u ovakvom okruženju izgledalo mu je kao da je žena u korsetu nedavno upucana u bok. - Da, hvala vam. Bar zasad. Tek sam stigao. - Jeste li već bili na nekoj Viktorovoj zabavi? - Samo jednom, ali to je bilo zvanično okupljanje. Nije bilo ovako. Kad je uzela čašu i nagnula se preko stola da nađe flašu, razotkrila je dojku i svetlosmeđu bradavicu. - Dozvolite. Dominik je uzeo bocu od nje i polako joj natočio penušavu tečnost, pazeći da ne prelije rubove čaše. - Hvala. Da li biste nazdravili sa mnom? - Ne, osim ako ne nađem neko bezalkoholno piće. Obično ne pijem. Odlučio je da više ne objašnjava svoje ponašanje. Zašto se ljudi uvek tako iznenade njegovom odlukom da izbegava alkohol? Kao da je nezamislivo zabavljati se ako nisi mrtav pijan. - To je verovatno najpametnije u ovakvim prilikama. Dominik se namrštio tražeći neku zamenu za alkohol. Sudeći po ponudi napitaka, ovo nije bila zabava za trezvenjake. Dok se okrenuo, muškarac u crno-zlatnom gumenom šortsu i s maskom kečera već je odvukao njegovu sagovornicu u gužvu. Dominik je posmatrao njegovu mišićšavu zadnjicu i osetio je peckanje ljubomore. Možda bi trebalo da krene na trčanje kao što mu je Loralin predlagala, ili bar da se bavi nekim drugim sportom kao u vreme dok je radio na univerzitetu. Mada mu se činilo da Samer i ne primećuje kad on nabaci kilogram ili oslabi. Edvard je prekinuo njegovo razmišljanje. - Mislim da smo se već sreli, ali nisam siguran da smo se zvanično upoznali. Mislim da ste bili na Viktorovoj poslednjoj maloj zabavi? - Da, Klarisa i Edvard, zar ne? Ja sam Dominik. - Zovi me Ed, molim te. Samo me Viktor oslovljava s Edvarde. I Klarisa, kad hoće da me zavitlava. Kao što vidiš, Viktor je pomalo sklon teatralnosti. Ed je uzeo zrno grožđa s tacne, umočio ga u čokoladnu fontanu, a onda ga ubacio u usta sa zadovoljnim osmehom. Klarisa je nastavila razgovor: - Uvek daje sve od sebe kad organizuje ovakva okupljanja. Izgleda da će nas kasnije nečim iznenaditi. Bogzna šta će to biti. Jeste li vas dvojica bliski prijatelji? - Ne baš. Samo smo poznanici. - Nisam htela da se uvrediš ukoliko ste prijatelji. Da budem iskrena, mislim da Viktor nije baš omiljen. Ljudi dolaze na njegove zabave željni spektakla, a i šampanjac je uvek dobar.
- Je li ovo sve? Deluje mi pomalo pitomo za Viktora. Očekivao sam nešto više. - Mislim da će se glavni deo odigrati u tamnici i igraonici, kad svi stignu i zagreju se. - Pokazala je dva zasvođena prolaza na suprotnoj strani dvorane. Oba su bila zatvorena teškim zavesama od baršuna. - Mislim da će se otvoriti u ponoć. - Tamnica i igraonica? - Da. Viktor je večeras obezbedio zabavu za svačiji ukus. Ima sobu za sadomazohističke igre sa svom uobičajenom opremom, kao i sobu za svingere. - Ili za sladostrasnike, za one među nama koji ne vole da ih nazivaju svingerima - umešao se Ed. Na vrhovima njegovih tankih brkova bilo je tragova čokolade. - Da, dragi - odvratila je Klarisa prevrćući očima. - Znači, ti si nov u društvu? - Moglo bi se reći. Dominik nikad nije bio ljubitelj organizovanog svingeraja ili sadomazohističkih zabava. Više je voleo da svoje seksualne fantazije proživljava u privatnosti sopstvenog uma ili svog doma. Londonske epizode u kojima se zajedno s drugim mušakrcima prepustio preterivanju i kojima je, gledano iz sadašnje perspektive, nedostajalo erotičnosti, bile su samo ispadi neobuzdane pohote. Nikad nije bio u fetišističkom klubu i retko je gledao bilo kakvo javno ispoljavanje fetišizma osim onda kad je Viktor iz zabave lupao Mirandu po zadnjici. Bar se nadao da je to bila zabava, a ne Viktorovo iživljavanje. Na osnovu onoga što zna o Viktoru, moglo je da bude i jedno i drugo. - Imaš sreće što ti je sve ovo na raspolaganju. Kad smo nas dvoje počeli, mislili smo da smo jedini nastrani ljudi na svetu. - Znači, vama ovo nije novo? Kako ste otkrili ovaj svet? Podstakli su Dominikovu radoznalost. Možda je moguće održati vezu u ovakvim okolnostima. - Oboje smo odavno u ovome. Upoznali smo se u srednjoj školi. U braku smo trideset godina. Posle nekog vremena postalo nam je dosadno, pa smo pokušali da malo eksperimentišemo kako bismo začinili vezu. Malo-pomalo, došli smo dovde. Bilo je teže dok su deca živela s nama. Nisu imali pojma da im roditelji krišom posećuju najžešće noćne klubove u Njujorku. Unajmljivali smo devojke da ih čuvaju i govorili im da idemo u bioskop. Sad imamo celu kuću na raspolaganju i možemo da radimo šta god želimo. - A vaša deca... - Započeo je Dominik, a onda zastao. Dao je sve od sebe da smisli neki učtiv način da skrene razgovor s te neprijatno intimne teme. - Mislite, jesu li ispala kako treba? Da, oboje su divni, mada su dosadni kao mašina za sudove. Sin nam je advokat specijalizovan za razvode, zamislite, i odselio se u Viskonsin. Sada je ponovo u Njujorku i svira trombon u nekom orkestru. Cerka nam se udala za sina lokalnog sveštenika. Bogzna kako je došlo do toga. Mi im se nimalo ne sviđamo, ali vodimo računa da se ničim ne odamo, kako ćerka ne bi zaključila da ćemo loše uticati na unuke. Ljudi su tako smešni, znaš. - Da, verovatno si u pravu. - O, evo i gospodara dvora. Deluje pomalo smešno, zar ne? Lateks zaista treba da nose samo mladi i vitki. Edvard se obrecnuo na nju: - Gluposti. Mladi i vitki nemaju monopol na glamur. Zar mi nismo dokaz za to? - dodao je sa zadovoljnim osmehom. - Da, baš tako. Viktor je nosio gumeno odelo voditelja cirkuskog programa u crvenoj, crnoj i zlatnoj boji. Bio je našminkan kao klovn. Oko usta je imao crveni karmin kao da se smeje. U ruci je držao bič. Na glavi je imao nakrivljen cilindar, koji je skinuo kad je stao pred njih i duboko im se naklonio. - Tako mi je drago što došao - rekao je Dominiku sa zadovoljnim zmijskim osmehom. - Hvala ti što si me pozvao.
- Siguran sam da ćeš biti ushićen predstavom koju sam pripremio. - Nećeš ni da nam nagovestiš šta nas čeka? - Pa da pokvarim iznenađenje? Ni slučajno. A sad izvinite, moram da pozdravim i druge goste. Nije lako biti domaćin, ali neko i to mora. Klarisa je sačekala da se Viktor udalji dovoljno da ne može da ih čuje, a onda je nastavila razgovor. - Jednostavno je apsurdan. Lud je. Ima da saznam kakvu nam to zvrčku priprema. - Jesi li sigurna da je to pametno? - upitao ju je Ed. - Pa, neko mora da pazi šta Viktor radi. Znaš, postoji razlika između uvrnutog i psihopatskog. Moramo biti sigurni da neće izvesti nekakav sumanut trik pred nepripremljenom publikom. Ne želim da novajlije misle kako smo svi mi ludi. Okrenula se na peti i brzo nestala kroz ulaz u tamnicu. Samer je primila Viktorov poziv četiri dana unapred. Tako je imala dovoljno vremena da obavi brazilsku depilaciju i ublaži crvenilo. Dok joj je kozmetičarka nanosila vrelu, gustu tečnost na prepone, zaključila je da Viktor nije slučajno odabrao taj trenutak. Devojka je sačekala nekoliko sekundi da se vosak osuši, a onda je strgla traku i brzo spustila šaku na Samerinu kožu kako bi ublažila bol. Priča se da postoje različite vrste bola. To što neko uživa u udarcima biča po goloj zadnjici ne znači da će stajati u redu pred zubarskom ordinacijom ili da će uživati kad se ubode u prst. Samer svakako nije mazohista, ali posetu kozmetičkom salonu i depilaciju bikini zone smatrala je jednim od malih životnih zadovoljstava. Možda je uživala u svlačenju gaćica pred nepoznatom osobom, ili u lakom dodiru mekih devojačkih prstiju koji su joj razdvajali usmine kako vosak ne bi prodro tamo gde ne treba i povredio nešto važno, ili možda činjenica da je devojka u salonu bila veoma privlačna i da je mirisala na šampon. Šta god da je razlog, Samer je cela ta procedura uzbuđivala, a te noći je ležala budna dok je Dominik spavao i samozadovoljavala se dok nije svršila. Ni sama nije mogla da shvati zašto je toliko pali pomisao na to da on leži usnuo pored nje dok ona masturbira. Svest o tome da radi nešto loše i da može biti uhvaćena na delu skretala joj je misli na seks. Ložila ju je i meka koža njenih prepona, potpuno glatkih posle depilacije. Dominik još nije bio primetio da se depilirala, ali nema sumnje da će primetiti. Reći će mu da je želela pramenu. Od Šarlotine zabave na kojoj ju je sasvim izbrijao pred gostima, ničim joj nije pokazao kako bi voleo da neguje međunožje. Činilo joj se da Dominik uživa dok je posmatra kako izražava raspoloženje kroz izbor haljina ili frizure, ali nije tražio od nje da menja bilo šta na sebi kako bi njemu ugodila. Samer se dopadala ta njegova osobina. Smatrala je da bi joj bilo teško da se odrekne te slobode. Dominiku je rekla da te večeri treba da se nađe s Čeri kako bi se pomirile, tako da ne treba da ga iznenadi ako se vrati kasno, ili ako se i ne vrati te noći. Dominik je promrmljao da i sam ima neke obaveze, iako nije detaljno obrazložio o čemu je reč. Delovao joj je rasejano i povučeno. Možda nije bilo pametno da prvu zajedničku subotu provedu razdvojeni, ali tu ništa nije moglo da se učini. Samer nije mogla da otkrije Viktorove planove Dominiku. Deo dogovora je bio i da ona nikom ništa ne govori u zamenu za Viktorovo ćutanje. Osim toga, strahovala je da će je Dominik prezreti ako otkrije šta je sve radila. Donekle je otkrio njenu narav, ali Samer je verovala da nije svestan koliko je daleko otišla i koje je sve granice prešla bez njega. Srećom, on je tog popodneva ranije izašao kako bi radio u biblioteci. To joj je ostavilo vremena da dovrši pripreme i organizuje prevoz do adrese koju joj je Viktor dostavio. Simon ju je pozvao baš kad se spremala da izađe.
- Kako je naša zvezda? Jesi li se oporavila od dugog putovanja do kuće? Jesi li spremna za sutrašnju važnu probu? - Zapravo, još se nisam sasvim oporavila. Mogu li da dobijem još neki dan odmora? - Jel' ti to kriješ nešto od mene? Da ti onaj tvoj Englez ne pravi neke probleme? Ne liči na tebe da ne dođeš na probu. Zabrinula si me. - Ne, samo sam umorna. Zaista. Nije delovao ubeđeno. Viktor ju je čekao kad su se kola zaustavila u podzemnoj garaži vile koju je unajmio za tu priliku. „Ovo mesto izgleda ogavno“, pomislila je kad su se metalna ulazna vrata otvorila uz tresak. Ni traga od art deko stila onog mesta u Nju Orleansu gde ju je Dominik odveo. Ovo je ličilo na dom nekog fudbalera, na kuću koja služi samo za razmetanje bogatstvom, bez truda da se zdanje uklopi u okolinu. Samer je pretpostavila da je kuća verovatno puna baršuna i ukrasa od lažnog zlata. Nije joj se pružila prilika da se uveri u svoje pretpostavke jer ju je Viktor odmah povukao kroz dug, mračan prolaz i uveo je u odaju nalik tamnici. Predmeti koji su ispunjavali sobu sada joj nisu bili ni zanimljivi ni zastrašujući. Pre bi se moglo reći da su joj pružali utehu. To nepoznato mesto delovalo joj je nekako blisko zbog tapaciranog krsta Svetog Andrije, nekoliko klupa za šibanje, kaveza, metalne konstrukcije koja je pomalo podsećala na konja i niza bičeva, korbača i lopatica. U središtu prostorije bila je zavesa od crvenog baršuna koja je pokrivala okrugao ram. Pomalo je podsećala na minijaturnu cirkusku šatru. Viktor je odgurnuo zavesu u stranu kako bi otkrio ceremonijalni podijum ukrašen draperijama i cvećem. Pomalo je podsećao na žrtvenik. Iznad podijuma nalazio se reflektor. - Mnogo sam se potrudio zbog tebe, dušo, kao što možeš da vidiš. Nadam se da ti se dopada. - Reflektori mi nisu strani. Sigurna sam da ću se snaći. - Ja bih rekao da jedva čekaš nastup - zadovoljno je rekao. Samer nije odgovorila, ali njegove reči su je povredile poput noža. Da li zaista jedva čeka da sve počne? Pretpostavila je da je to istina. U srcu je znala da je Viktor podlac. Ali nešto je u njoj reagovalo na njegova naređenja, bilo je neke tame u dubini njene duše koju je Viktor, izgleda, prepoznao. Umeo je da probudi tu tamu i da vešto manipuliše njome. Znala je da on donosi nevolje i da nije bezbedno istraživati s njim svoje seksualne nastranosti, ali privlačio ju je kao što plamen privlači noćne leptire. Osećala je kako se njen otpor Viktoru lomi pod naletom silovite želje. Ali neće mu dozvoliti da se naslađuje tim saznanjem. - Dođi ovamo - rekao je. Stajala je pred njim, zadovoljna što je obula svoje cipele s najvišim potpeticama, jer je u njima bila nekoliko centimetara viša od njega. - Skini se. I to je očekivala. Zato je obukla dugu crnu haljinu od rastegljivog pamuka, bez bretela. Mogla je lako da je svuče i obuče jednim pokretom. Malo je toga što je Samer moglo da ponizi kao što je skidanje pred publikom, posebno ako je ta publika Viktor. Onda je izvadio komad konopca. Dođavola, da li je Viktor špijunira? Kao da uvek zna šta je najviše pali. Konopac je bio debeo, dugo korišćen i mek od čestog pranja. Verovatno će moći dugo da izdrži vezana, a da ne trpi prejak bol, nelagodu ili oštećenje nerava. - Klekni.
Pokazao je ka oltaru koji je, kako je Samer primetila, bio prilično bogato tapaciran. Oivičavali su ga dušeci a ne tvrdi kamen kako je ona iz nekog razloga zamišljala da bi trebalo da bude. Oltar je bio nizak, sa stepenicima s obe strane, kako bi bilo koji muškarac ili žena mogli da dopru do osobe na oltaru. Do nje. Samer je uzdrhtala osetivši kako joj konopac prelazi preko kože. Viktor se zakikotao primetivši njene nevoljne znake uzbuđenja i ona je morala da savlada poriv da ga šutne. To joj nimalo ne bi pomoglo. Vezao ju je nežno, tako pažljivo da je počela da se opušta iako se svim silama trudila da to spreči. „Jebiga“, pomislila je. „Više ga nikad neću videti, tako da mi je svejedno.“ Vezao ju je čvrsto, ali ne previše. Primetila je da se Viktor pridržava pravila bezbednog vezivanja. Nije joj pritisnuo nijedan nervni centar i ostavio je prst razmaka između njene kože i konopca kako ne bi remetio cirkulaciju. Videlo se da je to već radio. Zasad je poštovao obećanje da je neće povrediti i ostaviti trajne ožiljke. Onda je pokušala da pomeri glavu. Osvrtala se ponovo proveravajući kako ju je vezao i pokušavajući da shvati šta joj je uradio. - Najzad sam uspeo da te nateram da se pokreneš umesto da samo nepomično ležiš - rekao je nežno, glasom iz kojeg je izbijalo zadovoljstvo. Vezao joj je donji deo tela, napravio čvor, provukao joj konopac između nogu i pričvrstio joj ga za kosu. Tako se, kad god bi sagla glavu, konopac između njenih nogu zatezao i trljao joj klitoris. Uz malo dobro odmerenog vrpoljenja do-živeće vrhunac bez ičije pomoći. - Jel ti maca pojela jezik? Samer je pokušala da bude što mirnija. Proklinjala je svoje telo, što ju je izdalo kad je osetila kako konopac između njenih nogu vlaži od njenih sokova. Viktor je nekoliko puta žestoko povukao konopac. - Sviđa ti se to, a? - upitao ju je pošto Samer nije uspela da priguši zadovoljno stenjanje. - Dobro. Sada ću, kao što sam obećao, da stavim masku na to tvoje lepo lice kako te niko od naših gostiju ne bi prepoznao. Ne želimo da otkrijemo identitet slavne violinistkinje, zar ne? Nećeš moći da vidiš, ali pošto te dobro poznajem, mislim da će to samo doprineti tvom uživanju. Pognula je glavu kako bi Viktor mogao da joj stavi masku, koja joj je skrivala gornju polovinu lica. Odmah je primetila da su joj usta slobodna. Naravno, Viktor neće dozvoliti da joj ijedan otvor ostane skriven. Zadovoljan svojim delom, Viktor je prešao rukama preko njenog tela, onako kako bi neko pomilovao mačku. Uhvatio ju za grudi i draškao joj je bradavice. Ona ga je ignorisala. - Stvarno nisi nimalo zabavna. Uopšte mi nije jasno šta taj muškarac vidi u tebi. Sad zaista moram da se vratim svojim gostima. Uskoro ćemo početi. Samer nije pokušala da podigne glavu dok je Viktor izlazio iako je osetila talas vazduha na telu kad je on razmakao zavesu koja ju je razdvajala od ostatka prostorije. Nekoliko minuta kasnije začula je potmulu jeku gonga. Viktor je pljeskao rukama kao oduševljeno dete dok se društvo u glavnoj dvorani okupljalo da čuje njegovo obraćanje. - Mislim da je krajnje vreme - šapnuo je Ed Dominiku. - Već sam se zabrinuo da će dejstvo vijagre prestati pre nego što nam dozvoli da se bacimo jedni na druge. Dominik se namrštio. Nije ni pomišljao da koristi hemijske supstance, mada je pretpostavljao da su mnogi medu prisutnim muškarcima to učinili. Nije toliko žudeo za seksom. Nije mu bilo
jasno ni zašto je uopšte došao, a ni zašto nije rekao Samer kuda će. Verovatno je prihvatio poziv samo iz radoznalosti. Čim je pomislio na Samer, počele su da ga muče sumnje. Ponaša se čudno otkako se vratila s turneje. Stalno deluje nekako tužno, a on ima osećaj da ona nešto krije. Da li Viktor ima neke veze s tim? Tu mogućnost nipošto ne bi trebalo odbaciti. Večeras je delovao izuzetno samozadovoljno, a nagovestio je da će se na zabavi odigrati nešto što bi Dominiku trebalo da bude veoma zanimljivo. Nije samo Edvard bio nestrpljiv. Svuda oko njega parovi su se grlili, ljubili i milovali. Muškarac koji je stajao ispred njih dokono je zadigao suknju ženi s kojom je došao i pomilovao je po zadnjici. Svestan da ih Ed i Dominik posmatraju, još više joj je zadigao suknju kako bi im pružio bolji pogled. - Mogu li da vam se pridružim? - ljubazno ih je upitao Ed, ležerno kao da pita može li da sedne za njihov sto u restoranu. Muškarac je upitno pogledao svoju partnerku, a ona je klimnula glavom. - Hoćemo li? Njih troje su krenuli prema igraonici. Edvard se obratio Dominiku: - Hajde s nama - rekao je. - Mogao bi malo da pogledaš o čemu se radi. Prošlo je samo nekoliko minuta otkad je Viktor objavio da su im sve prostorije na raspolaganju, ali za to kratko vreme, bar polovina prisutnih je pohitala da to iskoristi. Kad je Dominik ušao u igraonicu, već su uveliko bludničili na klupama i jastučićima. Dominik nikad nije video toliko ljudi na gomili koji vode ljubav. Načas je zastao. Gledao je oko sebe i osećao se budalasto. Oko njega je bilo mnoštvo telesa. Grudi su se njihale, kite opušteno visile ili se propinjale ukrućene, između raširenih nogu videle su se stidne usne, ali ništa od toga nije ga palilo. Istini za volju, bilo mu je zanimljivo da sve to posmatra nepristrasno, onako kako je posmatrao izložbe moderne umetnosti u popularnim galerijama ili muzejima. Žena koju su ranije posmatrali uhvatila je njegov pogled. Prišla mu je i upitno spustila ruku na kopču njegovog kaiša. Klimnuo je glavom. Vešto ga je raskopčala i svukla mu pantalone, a onda je jezikom počela da se poigrava njegovim glavićem, oživljavajući ga. Iako je bio okružen morem seksa, Dominik se začudio otkrivši da može da mu se digne samo ako iz misli potisne gola tela koja ga okružuju i usredsredi se na ženu pred sobom. Činilo mu se da je ona otprilike njegovih godina, mada je to u današnje vreme skoro nemoguće odrediti. Duga smeđa kosa joj je poput zavese prekrivala bradavice, ali nije mogla potpuno da sakrije njene prilično velike grudi. Imala je snažne, mišićave butine kao da se bavi fizičkim radom ili nekim sportom i veliku, mekanu zadnjicu, kakvu muškarci vole da gnječe dok se zabijaju u nju. Na tu pomisao kita mu se naglo propela. Uprkos početnim sumnjama, Dominik je odjednom shvatio kako bi voleo da oseti noge ove žene oko sebe, ali taj deo njenog tela već je bio zauzet. Pokreti njenih usta oko njegovog uda postajali su sve brži i grozničaviji. Povremeno bi se trgao kad bi ga slučajno ugrizla, nabijajući mu lice u stomak dok joj ga je neki muškarac zabijao otpozadi. Dominik se spremao da se povuče kako bi poštedeo penis moguće povrede i da usmeri pažnju na drugu stranu kad je shvatio da je žena na ivici orgazma. Bilo bi nepristojno kad bi se sad pomerio i omeo je. Edvard je na ruci imao gumenu rukavicu i nabijao joj je prst u čmar. Pomalo je podsećao na nekog ludog naučnika, ali žena je očigledno veoma uživala u toj dodatnoj stimulaciji. Kao klip se pomerala napred-nazad između Dominika i čoveka iza sebe. Sve žešće se nabijala na njihove kite i prst sve dok telo nije počelo da joj se trese. Ispustila je dug uzdah a onda se zadovoljno sručila na pod između njih.
- Hvala vam - prošaptala je ne obraćajući se nikom određeno. Oči su joj bile sklopljene a usne razvučene u širok osmeh. Dominik se sagnuo i pomilovao je po kosi osećajući talas milošte dok se ona mazila o njegov dlan. Možda ovo ipak neće biti tako loše. Samer se upravo zapitala da li je Viktor prekršio jedno od najvažnijih pravila nastranih igara i ostavio je samu i vezanu. Onda je osetila suptilnu promenu energije u sobi i jedva primetan miris jakog parfema s primesom limuna. Ne želeći da otkrije svoje prisustvo nepoznatom pridošlici, koji možda nema dobre namere, zadržala je dah i potpuno se ukočila. Zavesa se ipak otvorila. O kome god da je reč, uspeo je da je nađe. Viktor je, bez sumnje, najavio neku predstavu za goste, a pošto je pozornica bila skrivena zavesom, sasvim je očigledno da bi tu moglo da se nalazi nešto zanimljivo. Nije podigla glavu. Nadala se da bi, ako ostane nepomična, neznanac mogao da ode. - Hmm... Znači, ti si zvezda večeri. Glas joj je zvučao poznato. U mislima je prizivala slike i zvuke iz prošlosti, pokušavajući da se seti ko je to. Tako je. To je gospodarica Klarisa, žena koja je naručila piće i tako omogućila Samer da od Viktora ukrade ključ kredenca u koji je on bio zaključao njenu odeću i mobilni telefon. Zahvaljujući tome uspela je da pošalje Dominiku poruku i da kasnije pobegne. - Izgleda da je tako - uzdahnula je Samer. Već se bila privikla na konopac koji joj je nadraživao klitoris. Pitala se da li je moguće da ju je napalilo Viktorovo prisustvo, jer bez mentalne stimulacije konopac na njenom klitorisu nije mogao da je uzbudi. Samo joj je bilo dosadno i bila je umorna. Jedva je čekala da se vrati kući i sruči se u krevet. Usledila je duga pauza. - Prepoznala sam taj naglasak i boju tvoje kose. A moram priznati da sam prepoznala i tvoju figuru. Iako sam sigurna da u Njujorku ima još nastranih Novozelanđanki riđe kose. Bila si na još jednoj Viktorovoj zabavi, zar ne? Mislim da si pobegla pre glavnog događaja. Nadam se da te nije vezao kako ne bi i večeras pobegla. - Da, to sam bila ja, ali nije me vezao da ne bih pobegla. Došla sam svojevoljno. Viktor i ja smo se bili posvađali... i nisam želela da me tetovira. - Da on nije tvoj gospodar ili nešto slično? - Nije. Imam nekog drugog. - A da li taj neko drugi zna da si ovde? - Ne. - Misliš da je to pametno? Zvučala je zbunjeno pre nego nametljivo, ali Samer se ipak iznervirala. Zašto, dođavola, ljudi ne gledaju svoja posla? Ako je odlučila da je posluže kao glavnu atrakciju na zabavi, onda je to samo njena stvar. - Možda nije pametno, ali je neophodno. - I svesna si u šta se upuštaš i šta ti je Viktor spremio ovog puta? - Mnogo seksa, pretpostavljam. I, pravo da ti kažem, zaista se radujem tome - rekla je Samer prkosno. - Pa, ako si sigurna da ti to ne smeta, ne smeta ni meni, a svakako ni ostalim gostima. Nadam se da mi ne zameraš što sam nametljiva. Samo sam htela da se uverim da li je sve što je Viktor isplanirao... dozvoljeno. A sad, ako nemaš ništa protiv, bolje da bežim odavde pre nego što predstava počne.
Dominik je izašao iz sobe da potraži neko osveženje. Bio je prilično raspoložen. Razgovori s Edom, Klarisom i jednim parom ulili su mu nadu. Ako drugi mogu da održe takvu vezu, onda mogu i on i Samer. Možda će morati da sednu i razgovaraju o tome, da vide Šta žele, ali sad bar zna da to nije nemoguće. Klarisa ga je uhvatila za ruku dok je tražio ženu s čašicama tople čokolade. Činjenica da osoba u tako oskudnom vešu, ukrašena perom dugim poput njenih nogu, može da ostane neprimećena, jasno je govorila o tome kakve sve zapanjujuće kostime nose gosti na zabavi. - Sve je u redu - rekla je. - A čeka nas i poslastica. - Zaista? Šta je gospodar cirkusa pripremio ovog puta? - Za večeras nam je pripremio jednu devojku kao glavnu zabavu. U stvari, i ranije sam je srela, ali ta zabava nije prošla najbolje. Prilično sam iznenađena što je opet vidim. Međutim, razgovarala sam s njom i potvrdila mi je da čak jedva čeka da predstava počne. - Je li? Sva sreća. - Riđokosa je. Edvard će biti zadovoljan. Riđokose su mu slabost, a izgleda da su u poslednje vreme svi muškarci slabi na njih. Ko je rekao da muškarci više vole plavuše? Dominik je odjednom osetio kako mu strašan teret pritiska pleća. Kao da se sav vazduh u prostoriji pretvorio u olovo. Izvinio se Klarisi i pohitao u tamnicu. Pogledao je oko sebe. Ostali gosti su bili sasvim posvećeni svojim partnerima. Zvuk raznih predmeta koji se spuštaju na gole guzove i leđa prigušio je zvuk njegovih koraka. Otišao je do sredine sobe, podigao zavesu i zavirio. Baš kao što se plašio, to je bila Samer. Ležala je na izdignutoj platformi, gola i vezana i meko stenjala. Odmah je poželeo da je odveže, da je oslobodi i uzme je u naručje, ali zaustavio ga je izraz njenog lica. Očigledno je bila uzbuđena. Zažmurio je i pokušao da zamisli kako izgleda biti na njenom mestu. Imala je povez preko očiju, ali do nje su dopirali zvuči i mirisi onoga što se dešavalo svuda naokolo. Čuli su se udarci bičeva po goloj koži, stenjanje i krici gomile uzbuđenih ljudi, širio se miris znoja i parfema. Samerine erogene zone su bile budne i iščekivale su da ih raspale dodiri neznanaca. Osetio je kako mu se diže. Onda je naglo otvorio oči. Slagala ga je, rekla mu je da treba da se nađe s prijateljicom. Setio se šta mu je Klarisa rekla. Navodno, Samer joj je kazala da jedva čeka da sve počne, da se sama prijavila. Zašto, Samer? Poželeo je da je prodrma. Da je znao da ju je Viktor pozvao, mogli su doći kao par i da zajedno uživaju u svemu ovome. Zar ga tako malo poznaje da je mislila da to mora da mu uradi iza leđa? Vratio se u dvoranu. Tamo je stajao Viktor s okrutnim osmehom na usnama. - Ljupko, zar ne? Mada ti moram reći da je meni prilično dosadna. Zao mi je što si otkrio o kome se radi pre početka predstave. Zanimljivo, a? Viktor je mirisao na gumu, talk i sprej kojim je uglačao svoj kostim od lateksa, koji je blistao kao polirano staklo. - Šta to, kog đavola, izvodiš? Jesi li joj rekao da ću i ja doći? - O, ne, ona ne zna da si ti ovde. Kladim se da ti nije rekla šta planira za večeras, a?
Obojica su šaptali kako ne bi uznemirli goste, ali bes na Dominikovom licu pretvorio je njegov šapat u siktanje. - Ne, nije mi rekla, ali za ovo sigurno postoji neko objašnjenje. Ako si naterao Samer da dođe ovamo protiv svoje volje, kunem ti se bogom, ubiću te, Viktore. - Nije bilo potrebe za tim. Ne poznaješ je baš dobro, je li tako? Zar ti nije pričala o našoj vezi? Ovo nije prvi put da Samer prisustvuje ovakvoj zabavi. Zapravo, prilično je popularna među mojim poznanicima. Dominik je potonuo. Samer je uvek bila neobično tiha kad bi se pomenulo Viktorovo ime. Ako je htela da izlazi s Viktorom ili da ide na njegove zabave, to je jedno, ali sasvim je druga stvar ako to radi iza njegovih leđa. Jedino što je ikad tražio od nje bilo je da ga obaveštava o svojim avanturama. Sručio se na jednu od klupa koje je Viktor pripremio za publiku. Onda je ponovo odjeknuo gong. Viktor je sačekao da ostali učesnici dovrše ono što su radili, a onda je objavio da predstava počinje Jedan po jedan, posetioci zabave ispunili su glavnu prostoriju smejući se i kikoćući se. Većina ih je bila razgolićena, a mnogi su bili i pijani. Jedna žena je sela s njegove desne strane. Imala je šarene hulahopke navučene do ispod grudi. Vrat je ukrasila debelom ogrlicom sa šiljcima. Edvard je seo s druge strane. Lice mu je bilo zamazano trima različitim vrstama šminke. - Bolje bi mu bilo da ovo bude odlično - rekao je. - Ja sam se fantastično provodio u drugoj sobi. Dominik je progunđao nešto u znak odobravanja. Više nije bio raspoložen za priču. Svetla su se prigušila. Čuo je grebanje metala o metal dok se zavesa pomerala. Onda je ispod tavanice blesnuo reflektor i osvetlio Samer. Sada je bila odvezana. Viktor se sigurno zavukao iza zavese i oslobodio je. Oslanjala se na šake i kolena kao da čeka da je uzmu s obe strane. Viktor je stao pod reflektor ispred nje i pljesnuo rukama. - Gospodo - rekao je - za vašu večerašnju zabavu imam prelepu ženu koja se dobrovoljno prijavila. Zamolila me je da ispunim njene najskrivenije fantazije. Ona, naime, želi da je nepoznati ljudi koriste i zloupotrebljavaju sve dok potpuno ne posustane. Predstavljam vam istinsku bludnicu, samo za vaš užitak. Da bi pokazao njenu spremnost, Viktor joj je zavukao prst među butine, a ona je zastenjala i pomerila se unazad kao da ga poziva da ponovo prodre u nju. - Kao što vidite, dragi moji - hladno je dodao Viktor - spremna je za vas. Nagnuo se i nežno sklonio pramen sa Samerinog lica pod maskom. - Ali siguran sam da bi oni voleli da to čuju od tebe. Ka-ži im šta si ti. - Ja sam bludnica - rekla je jasnim, odlučnim glasom. Dominika je svaka njena reč probadala kao nož, ali sedeo je kao ukopan, opčinjen prizorom koji je Samer pružala. - A šta hoćeš? Zastala je i liznula usne. - Hoću da me jebu. Viktor je pogledao Dominika i na licu mu se ukazao manijački osmeh. - Ako ovo nije poziv, onda ne znam šta jeste. Naravno, neka sve ostane u granicama razuma i obostranog pristanka. Sigurna reč je „Vivaldi“. Može da je izgovori čim poželi da se zaustavite. Kondome, lubrikante i ostali pribor naći ćete odmah pored kreveta. Uživajte, molim vas. - Duboko se poklonio i iskoračio u stranu. Edvard je ćušnuo Dominika u rebra. - U ovakvim prilikama najbolje je biti prvi, zar ne? - Samo izvoli. Ja ću radije da gledam neko vreme. Edvard je bio na nogama pre nego što je Dominik uspeo da dovrši rečenicu.
Nije se libila da ime njihovog omiljenog kompozitora upotrebi kao sigurnosnu lozinku. I to baš s Viktorom. Osećao se budalasto kao odbačeni tinejdžer. Ostali gosti su počeli da se okupljaju. Ed je provlačio prste kroz Samerinu kosu i vukao je. Ona je zabacila glavu otkrivši vrat, a na usnama joj se pojavio pohotan osmeh. Dominik je taj izraz lica video mnogo puta dok je vodio ljubav s njom. Tako je izgledala kad je bila najnapaljenija. Bar će prva kita koju će Samer primiti biti Edvardova, a ne Viktorova. Dominik nije bio siguran da li bi to mogao da podnese. Možda glupan ne može tako lako da se izvuče iz svog gumenog odela da bi se uključio. Jedan muškarac kojeg Dominik dotad nije video prineo je ud Samerinim ustima. Pozamašna alatka mu je poskakivala gore-dole dok joj se približavao. Dominik je na trenutak zadržao dah nadajući se da će ona možda upotrebiti sigurnosnu lozinku ako joj ovaj iznenada gurne kitu u usta, ali umesto toga ona je još više zinula i nagonski se nagnula da ga primi. Graške znoja na njenoj koži izgledale su kao suze. Dominik je pratio putanju svake kapljice koja se slivala s njenog tela. Grudi su joj se njihale napred-nazad kao klatna. Meki zvuk njenih pokreta prigušivalo je glasnije stenjanje njenih partnera. Kratkokosa androgina žena, kostiju krhkih kao u ptičice, podvukla se sa strane ispod Samer i počela da joj sisa bradavice. Muškarac koji je stajao ispred Samer brzo se odmakao, klekao pred sitnu ženu i usnama razdvojio njene usmine. Drugi muškarac stao je na njegovo mesto brže nego što je Dominik uspeo da udahne. Masturbirao je obmotavši njenu riđu kosu oko kite. Dominik više nije mogao da vidi šta se zbiva, jer je mala pozornica sada bila okružena muškarcima i ženama koji su čekali da dodirnu Samer ili da je ispune. Povremeno bi se neki učesnik odmakao da obriše čelo ili da promeni kondom i na nekoliko trenutaka, pre nego što bi njegovo mesto zauzeo neko drugi, Dominik je mogao da vidi Samerinu bledu kožu natopljenu znojem. Njeno telo ni na trenutak nije mirovalo. Kretalo se napred-nazad reagujući na pritisak kite u sebi ili se izvijalo pod milovanjem. Ako bi sklopio oči, mogao bi da razabere poznati zvuk njenog dahtanja, da zamisli kako joj srce lupa i da se seti kako mu je bilo dok je bila nataknuta na njegovo koplje, kako se predavala uživanju u svakom trenutku dok je vodila ljubav s njim, reagujući i na najblaži dodir. Ponovo je počeo da mu se diže, iako to nije želeo. Posmatrao je kako Samer sklapa usne oko kite drugog muškarca. Mislio je kako će se uskoro umoriti, ali ona nije pokazivala znake posustajanja ili zadovoljenja. Kao da tom jednom noći neumornog jebanja želi da izbriše svaki trag lošeg seksa koji je ikad imala. Nije znao da li ga je na delovanje naveo gnev ili pohota. Kad se muškarac kojem je Samer pušila pomerio, Dominik je bio tu da ga zameni. Pogledao je u njeno lice, u liniju njenih usana, njeno čelo namršteno usled usredsređenosti, dok su joj sva čula budno pratila promene. Pomilovao joj je vrat i ramena i osetio kako se opušta pod njegovim dodirom. Uhvatio ju je za kosu i zabacio joj glavu, a onda se sagnuo i poljubio je. Na trenutak je reagovala onako kako to uvek čini. Otvorila je usta i uzdahnula, nežno i zadovoljno. Onda se odmakla i skinula masku. Prepoznala je njegov dodir. Gomila koja se okupila oko nje brzo se odmakla. Ona se nagnula i pogledom potražila nešto čime bi se pokrila, peškir ili svoju haljinu, ali nije bilo ničeg. Obavila je ruke oko grudi kako bi ih sakrila. - Šta ti radiš ovde? - Viktor me je pozvao. Očigledno je pozvao i tebe.
- Šta ti je rekao? - upitala ga je šapatom. - Ispričao mi je za sve slične večeri, ako je to ono što te zanima. Zašto mi nisi rekla? - Zašto ti meni nisi rekao? Jesi li prvi put na ovakvoj zabavi? - Pa, nisam, ali... mislio sam da je tebi svejedno, a nisam mogao da nađem pravi trenutak da ti kažem. Uvek si bila odsutna. Na probama. Sa Simonom. - Da. Znači ti možeš da se jebeš s kim hoćeš i kad hoćeš, a ja ne mogu? - Nisam to hteo da kažem. - Ali to si rekao. A tako se i ponašaš. Idi dođavola, Dominik. Spustila je noge s bine, ustala i krenula prema izlazu, uspravnih leđa i isturene brade. U prostoriji je vladala tišina prožeta stidom. U Dominikovim ušima je odzvanjao samo aplauz jednog čoveka. Viktora.
13 Poprište posle bitke
Simon me je čekao kad se žuti taksi zaustavio ispred stana u Sohou. Sedeo je na stepeniku pred ulazom, ispruženih i prekrštenih nogu, u svojim čuvenim plitkim čizmama od zmijske kože. - Znao sam da ćeš se pre ili kasnije vratiti. - Šta ćeš ti ovde, dođavola? Sad je tri posle ponoći. - Nisi se javljala na moje pozive. Zabrinuo sam se. Izvadila sam telefon iz torbice i pregledala spisak propuštenih poziva. Simon me je zvao skoro svaki sat vremena otkako sam mu rekla da neću doći na probu. - Izvini, mora da sam bila isključila zvuk. Pokušala sam da gurnem ključ u bravu, ali prsti su mi drhtali kao lišće na vetru. Simon me je posmatrao, a onda je skočio i uhvatio me za ruke. Odmerio me je od glave do pete. Nisam se ni osvrnula na ogledala okačena duž staze koja je vodila ka Viktorovoj vili. Nisam imala pojma kako izgledam, ali sam znala da sam znojava, icrpljena i raščupana. Nadala sam se da mi bar niko nije ostavio tragove zuba. - Šta se desilo? Je li te Dominik povredio? Ako jeste, nateraću ga da zažali zbog toga. - Ne, nije bilo tako. Bili smo na nekoj zabavi i posvađali smo se. On će verovatno stići svakog časa. - Preseli se kod mene. Tako ćeš imati vremena da razmisliš o svemu. Treba ti neko bezbedno mesto. - Ne mogu jednostavno da nestanem. Pomisliće da sam ga ostavila. - Verovatno će ti biti zahvalan što si ga malo ostavila samog, jer ionako nećete moći razborito da razgovarate dok ste u takvom stanju. Nisam imala snage da se prepirem. Osim toga, nisam se radovala predstojećem razgovoru s Dominikom. Možda bi nam nekoliko dana razdvojenosti dobrodošlo. - Dobro. Idem po svoje stvari. - Ostavi ih. Možeš da ih uzmeš kad on ne bude u stanu. Imam sve što ti treba. - Moja violina... - Možeš da koristiš jednu od mojih. Uzeo me je za ruku i poveo me ka Zapadnom Brodveju. U to doba noći tu je bilo najlakše zaustaviti taksi. Prva dva su prošla s uključenim signalom da ne rade, ali treći je stao na Dominikov znak. Kako su koja kola prolazila pored nas, srce mi je sve brže lupalo jer sam zamišljala da je Dominik u nekim od njih i da me traži kako bi me zamolio za oproštaj. Ispričala bih mu šta se sve desilo između Viktora i mene. Sve bismo nadoknadili jedno drugom. Počeli bismo iznova. Ali on se nije pojavio. Simon me je u taksiju privukao uza se. Položila sam glavu na njegove grudi, a on me je zagrlio. Provlačio mi je prste kroz zamršenu kosu. Opustila sam se i dozvolila mu da svojom dobrotom rastera moje brige, bar na jednu noć.
- Drugačije mirišeš - rekao je pospano dok me je budio kad je taksi stigao u njegovu ulicu. - Jesi li promenila parfem? „To je miris desetorice muškaraca i nekoliko žena“, pomislila sam, ali nisam to izgovorila. - Na zabavi je bila gužva, moram da se istuširam. - Sa zadovoljstvom ću ti pružiti sve što želiš. - Zaista? - Naravno. Pogledala sam u njegove tamnosmeđe oči pune topline i u tom trenutku sam ga poželela. Ako ni zbog čega drugog, onda da bih odagnala sećanje na druge muškarce. Nagnula sam se u poljubila ga u usta. Bio je neobrijan i njegova brada me je malo grebala. Prešla sam obrazom preko njegovog, uživajući u grebuckanju oštrih dlaka. Dok je unosio šifru za otvaranje kapije, ruke su mu se tresle kao i moje nešto ranije. - Zar nisi rekla da ovo nije dobra ideja? - Više ne marim za dobre ideje. - Pa, neću se prepirati s tobom. Uvukao me je u lift i zagrlio me pritisnuvši svoje usne uz moje kao zaposednut. Dok smo stigli do njegovog sprata, već sam mu bila raskopčala košulju i prešla na kaiš. Zelela sam da to obavimo pre nego što se bilo ko od nas dvoje predomisli. Te noći sam uradila dovoljno stvari zbog kojih ću ujutru morati da se stidim, pa mi je seks s još jednim mušarcem delovao skoro neizbežno, kao kad uzmeš poslednji keks u kutiji. Ljubili smo se zaneseno, kao da nam je to poslednja zajednička noć. Odveo me je u spavaću sobu i gurnuo me na krevet. Zavukao je ruku pod moju haljinu i zadigao je. Pokreti su mu bili grubi, a oči su mu blistale od neskrivene pohote. Kad mi je kleknuo među butine zgrabila sam ga za gustu kosu i podigla ga. - Nemoj, molim te. Hoću samo da me jebeš. Simon je spremno izašao u susret mojoj želji. Nisam bila raspoložena za bilo kakvu predigru i nisam želela da oseti ukuse kojima je moja koža sigurno bila natopljena. Bila je to mešavima mirisa raznih ljudi, lubrikanta i oštrog hemijskog zadaha kondoma. Bio je teži od Dominika. Njegovo telo me je pritiskalo i to mi je prijalo. Kosa mu je pala na lice. Udisala sam njegov miris zaranjajući prste u njegove tamne kovrdže. Obavila sam noge oko njegovog struka i čvrsto ga stegla dok se zabijao u mene. Sa svakim njegovim naletom u meni se javljala nada da će to oterati sećanje na druge muškarce. Najviše sam želela da se oslobodim sećanja na Viktora. On me skoro nije ni pipnuo, ali odbojan miris njegove kolonjske vode zadržao mi se u nozdrvama. Sa svakim udahom sam se plašila da ću povratiti. Sve je bilo gotovo za nekoliko minuta. Simon je bio umoran i dugo me je čekao. Bar se nije izvinjavao. Pretpostavljam da je verovao kako će biti još prilika i možda je bio u pravu. - Nameravaš li da mi kažeš šta se dešava? - upitao je dok smo ležali jedno pored drugog. Prebacio mi je ruku preko grudi. Privlačio me je k sebi kao da želi da zauvek ostanem pored njega. Težina moje ćutnje ispunila je celu sobu. Kao da je tišina imala neki sopstveni zvuk. - Možda, ali ne noćas. - Biću spreman da te saslušam kad god ti budeš spremna da govoriš. Sačekala sam da zaspi, a onda sam ustala i istuširala se. Nisam htela da pomisli da sam se osetila prljavom jer sam bila s njim. Nije zaslužio to.
Ionako sam u njegovom stanu već provela dovoljno vremena da mi je delovao kao druga kuća. Znala sam gde drži čiste peškire i da u kupatilu ima veliko ogledalo u kojem mogu da se osmotrim od glave do pete. Na mom telu nije bilo skoro nikakvih tragova. Nekako sam mislila da će mi koža ostati umrljana od težine mojih grehova. Ne znam šta sam očekivala da ću videti. Žig sramote utisnut u srce? Ali nije bilo ničeg. Odraz koji me je posmatrao iz ogledala bio je čist kao neugažen sneg, iako sam znala da mi je međunožje sigurno crveno i nateklo i da će mi verovatno trebati nekoliko dana da se oporavim. Ljudi kažu da su oči ogledalo duše. Mislim da bismo jedni o drugima otkrili više ako bismo pažnju usmerili na niže delove tela. Pustila sam vodu i stala pod tuš, a onda sam se okrenula da podesim slavinu. Pustila sam vrelu vodu, ali ni to mi nije bilo dovoljno. Nema tog tuša na svetu koji bi mogao da spere ovaj osećaj. Dominik je znao da je ono što se desilo zauvek promenilo njegov odnos sa Samer. Nije reč o tome ko je kriv. Oboje su prihvatili teško breme odgovornosti za taj nesrećni događaj. To se u jednakoj meri odnosilo na njega, Samer i Viktora. Činilo mu se da reči više ne mogu da poprave ono što je tako brutalno uništeno. Viktor je sve organizovao. Podli voditelj programa naumio je da ih oboje iskoristi, da manipuliše oboma i dovede ih do tačke s koje nema povratka. Je li to uradio iz čiste okrutnosti? Ili iz zadovoljstva? Ili je, možda, samo želeo da napravi nestašluk, kao dete koje ne može da odoli a da ne rasturi gomilu savršeno složenih kocaka svuda po tepihu. Možda ne može da se uzdrži od pravljenja haosa. Kad mu se ukazala prilika da nešto kaže, Dominik je izgovorio pogrešne reči. Nije našao dovoljno dobrote u svom srcu da oprosti ili da razume. Protiv svoje volje je postao zlikovac u sumanutoj želji da se poigrava sa Samer sve dok veze koje su ih spajale nisu došle do tačke pucanja. Da, on je kriv za sve, od trenutka kad ju je opazio kako svira violinu na stanici londonskoog metroa i počeo da razmišlja kako bi mogao da je namami u svoju mrežu, u svoj krevet i svoj život, pod uslovima koje ni sam nikada nije mogao potpuno da shvati. A šta je s njom? Sta ona uopšte zna o silama koje manipulišu njenom seksualnošću? Da li mu je ikad zaista otvorila srce, ili je samo bila žrtva svoje požude i sve vreme je samo sebično zadovoljavala? Kad bi sad samo mogao da je vidi, da joj se zagleda u oči. Možda bi u njima našao odgovor, neki nagoveštaj kako da izađe iz tog strašnog lavirinta u kojem su se osećanja i pohota spojili u mahniti ples i učinili ga potpuno bespomoćnim. Prošlo je četrdeset osam sati, a Samer se još nije vratila u stan u potkrovlju. Možda je kod nekog prijatelja. Možda kod Čeri, ili kod svoje agentkinje Suzane, a najverovatnije kod onog dirigenta Simona. Dominiku je uvek bilo sumnjivo što joj je Simonov prostor za probe u svako doba bio na raspolaganju. Njena odeća je i dalje visila u zajedničkom ormaru pored njegove, neprijatno blizu. Svaki čas je milovao meke tkanine, dok mu je dubok bol stezao srce. Izvlačio je miris njenog tela iz dubine različitih materijala. Shvatio je da se ponaša kao neki matori perverznjak. Bar nije manijački preturao po njenom donjem rublju. Mada se mora priznati da mu je to palo na um. Nije mogao da ne primeti njenu violinu, ušuškanu u sada pohabanoj kutiji, kako leži u jednom uglu prostranog dnevnog boravka. Iznenadio se što ju je Samer ostavila tu i što se nije vratila po nju. Kao da je prepuštanje violine njenoj sopstvenoj sudbini bilo konačni znak da Samer ne želi više nikad da ga vidi, dirljiv podsetnik na ono što ih je zbližilo.
Dominik je na kraju zaključio da on nije kriv. A ni ona. Oboje su bili samo pioni, žrtve sopstvene požude i njenih protivrečnosti. Viktor je nešto sasvim drugo. On je sve vreme dobro znao šta radi. Morao je da ponese teret odgovornosti za tužne, čak prljave posledice onog što se desilo. - Zdravo, Loralin. - Zdravo, Dominik. Kako si? - Da budem iskren, gadno sam ljut. Kako je prošlo u Bostonu? - Kao po loju - odgovorila je Loralin. - Zašto si ti ljut? - Zbog tvog prijatelja Viktora. - O, bože, opet se služi svojim starim trikovima, zar ne? - Ne bih baš da pričam o tome. Znaš li gde mogu da ga nađem? Zaturio sam papir s njegovom adresom. Moram nešto da raspravim s njim. - Stvarno? - Molim te, Loralin. - Nemoj da radiš ništa zbog čega bi mogao da zažališ, Dominik - kazala je Loralin. Ipak mu je dala adresu, koju on, naravno, nikad nije ni imao. Činilo mu se da je ona to dobro znala. - Dominik? Ali on je već bio prekinuo vezu. Nije prošlo dobro. Iznenađen u svom stanu, Viktor nije hteo da pusti Dominika unutra i insistirao je da razgovor nastave napolju. Nijedan od njih dvojice nije želeo da se suoče u baru ili na nekom drugom javnom mestu. Zgrada u kojoj je Viktor živeo bila je nekoliko blokova udaljena od Central parka, u blizini zgrade „Dakota“. Na kraju su se našli pored jezera, nedaleko od rezervata Halet. Smrkavalo se, pa je turista i prolaznika bilo sve manje. Kad je Dominik pomenuo zabavu i Viktorovo manipulisanje, Viktor je isprva burno reagovao. - Ali imao si priliku da zaustaviš ono što se dešavalo, zar ne? Ti si, međutim, samo stajao i gledao, je li tako? Dozvolio si joj da nastavi. Ja sam u tom trenutku bio samo posmatrač - izjavio je sa svojim tipičnim, nadmoćnim kezom, koji je na Dominika delovao kao crven plašt na bika. Dominik je osetio kako mu se steže u grlu. Svaka Viktorova reč mu se poput noža zarivala u srce podsećajući ga na njegovu sramotu i na ono što je - sad mu je to bilo jasno - najveća greška u njegovom životu. - Bio sam potpuno zatečen - pobunio se. -I dalje nemam pojma zašto je uopšte pristala da se petlja s tobom i da bude glavna zvezda onih grotesknih orgija. Siguran sam da si to sve vreme planirao. - Pa, moram priznati da sam možda bio pomalo nevaljao - rekao je Viktor sporo koračajući sve tamnijom stazom, s rukama u džepovima. - Sve si to namestio, Viktore. Ne kažem da si otvoreno lagao Samer ili mene, ali jasno je da si nešto namerno prećutao. Kako si to mogao da uradiš? - Nijedno od vas nije nevino, Dominik. Uostalom, šta je malo greha među prijateljima? Greh pokreće svet - tiho se nasmejao. - Prokleti gade! - Dominikovo strpljenje je bilo na izmaku. Posebno ga je izluđivalo Viktorovo nemarno ponašanje i ravnodušnost prema posledicama ujdurme koju je podlo organizovao. Čak je delovao ozadovoljno, kao da je zbog Dominikovog besa sve to još zabavnije.
Viktor je stao, okrenuo se prema Dominiku i stavio mu ruku na rame. - Slušaj - rekao je - ona je devojka kao svaka druga. Nije nezamenjiva. Ne treba da se nerviraš zbog nje. Uostalom, i ne jebe se tako dobro, zar ne? Dominik je odgurnuo Viktorovu ruku s ramena. Sve je u njemu ključalo i tanka linija između ljutnje i besa iznenada je nestala. Stisnuo je pesnicu i udario Viktora u vilicu. Ovaj se zateturao unazad i pao na zemlju, koliko od Dominikovog udarca, toliko i od iznenađenja. Nagonski je podigao šaku, pokazujući mu da stane. - Ti si lud! - uzviknuo je Viktor. Dominiku je trebalo nekoliko sekundi da postane svestan bola u povređenim zglavcima, posle čega se trgnuo. Nikad nije bio nasilan. Nije mogao ni da se seti poslednje tuče u kojoj je učestvovao. Ali način na koji je Viktor govorio o Samer kao da je ona predmet, bez poštovanja prema njenoj duši i telu, ispunio ga je neobuzdanim gnevom. Nikad dotad nije branio čast neke žene, ali u tom trenutku je shvatio da je spreman na sve kako bi zaštitio Samer, kako bi je odbranio od grabljivaca kakav je Viktor, od onih koji su njene slabosti i naivnost videli kao priliku da je iskoriste. Tiho je opsovao i pogledao Viktorovo lice zgrčeno od bola i šoka. Stisnute usne su mu podrhtavale. - Debelo si to zaslužio! - viknuo je Dominik. Viktor je sada delovao veoma jadno, ali Dominik je i dalje imao osećaj da mu se on ruga. Još jednom ga je pogledao i okrenuo se da pode. - Tako je, vrati se svojoj bezvrednoj kurvi. - Viktor je te reči promrmljao sebi u bradu, ali dovoljno glasno da ga Dominik čuje. Dominik je zastao, okrenuo se i šutnuvši ga jače nego što je nameravao, oborio ga ničice na zemlju. Već u sledećem trenutku je shvatio šta je uradio i zgađeno se povukao. Viktor je stenjao na zemlji. Dominik je pogledao oko sebe. Nikog nije bilo u blizini. Izgleda da je njegov napad prošao neprimećeno. Šta sada da radi? Da ostane dok se Viktor ne povrati? Na obližnjem drvetu jedna ptičica je veselo zacvrkutala i Dominik je spoznao svu težinu svog postupka. Potukao se. I to s muškarcem koji je sitniji i dobrih desetak godina stariji od njega. A sve to zbog žene. To je gore od bilo kog klišea. To je bedno. Okrenuo se i otišao. Nekoliko dana bez Dominika bili su kap koja je prelila čašu. Zamolila sam Simona da me sačeka ispred zgrade dok sam skupljala ono malo svojih stvari. Pokušala sam da mu objasnim da nemam mnogo stvari i da sam, pošto sam već živela na tri kontinenta, savršeno sposobna da sama spakujem jednu putnu torbu. Međutim, on je insistirao da svuda ide sa mnom, kao da se plašio da bi mogao da me izgubi ako mu duže od jednog sata ne budem pred očima. Na kraju sam mu dozvolila da pođe sa mnom, ali nisam mu dopustila da uđe u stan u potkrovlju. Kad bi se Dominik vratio kući i zatekao ga, to bi zaista bio poslednji udarac. Dovoljno bi bilo da samo oseti da je neki muškarac bio u spavaćoj sobi koju je on delio sa mnom. Stan je delovao prazno čak i pre nego što sam u torbu spakovala svoju odeću, cipele i kozmetiku. Zaključila sam da sam se, zbog turneje, zapravo iselila mesecima pre nego što sam to zvanično učinila. - Neverovatno - rekao je Simon dok sam silazila niza stepenice s koferom u ruci. - Ti stvarno nemaš mnogo stvari. Mislio sam da preteruješ. Pre nego što sam napustila stan, pokušala sam da napišem Dominuku poruku kojom bih mu objasnila koliko mi je žao, ali nisam mogla da nađem prave reči. On je pisac, a ne ja. Na kraju sam samo uzela svoje stvari i izašla, nadajući se da će on nekako shvatiti sve ono što nisam mogla da mu kažem. Uselila sam se kod Simona ne razmišljajući mnogo o tome. U početku mi je to delovalo kao najlogičnije rešenje, utoliko pre što sam spavala s njim. Imao je sasvim dovoljno mesta za još jednu
osobu. Osim toga, imao je i sobu za vežbanje. Zahvaljujući tome, nisam morala da se mučim tragajući za stanom u kojem moje sviranje neće smetati susedima. Bilo bi glupo da sam otišla u hotel. Mogla sam da se sklonim i kod Marije i Balda. Čeri bi mi verovatno ponudila svoj kauč da sam je našla i objasnila joj šta se dogodilo, ali bila sam previše gorda da bih joj priznala da je bila u pravu. Oduvek sam ponosita. Simon je u svom ormaru brzo napravio mesta za moju odeću. U njegovom ormariću u kupatilu preko noći se pojavila prazna fioka. Moje stvari su postepeno pronalazile svoje mesto u njegovom stanu. Zajedno smo išli u provod i na večere, a njegovi prijatelji su nas smatrali parom i pre nego što sam uspela da objasnim da je sve to samo privremeno. Nisam još ni shvatila šta se zbiva, a ponovo sam bila u vezi. Simon je bio strastven. Imao je jači libido nego bilo koji muškarac s kojim sam dotad izlazila. Jači čak i od Dominikovog. Tucali smo se ujutru i uveče, a često i preko dana. Vodili smo ljubav često i žestoko i mada sam bila svesna da bi trebalo malo da budem sama pre nego što se upustim u zajednički život s drugim muškarcem, mislila sam da ne bih mogla bez toga. Kad bih osetila njegovo telo na svom, nestajale su sve neprijatne misli koje mi nisu davale mira ni danju ni noću. Cesto sam razmišljala o Dominiku. Pitala sam se da li bi naša veza ikad zaista uspela. Možda i bi da sam bila iskrena prema njemu. I da on nije bio onako ljubomoran. Ili da nisam otišla na turneju. Bilo je toliko hipotetičkih situacija. Nedostajao mi je njegov grub dodir. Kod Simona je sve bilo nežno i toplo. Njegovo telo, njegova zlatna koža, njegov opušteni smeh i polet s kojim je prilazio svemu od seksa i hrane do muzike. Imao je ogroman apetit u svakom pogledu i bio je pun optimizma, što je Dominiku nedostajalo. To me je ponekad nerviralo. Hodao je gipko i energično, a kosa mu je pritom poskakivala. Imala sam osećaj da živim sa zrakom sunca. Na kraju sam počela da čeznem za kišom. Jedne večeri smo otišli u bioskop. Simon mi je gotovo sve vreme zavlačio ruku pod suknju, a ja sam se očajnički trudila da ne reagujem kako ne bismo uznemirili ljude koji su sedeli pored nas. Bio je to film o superjunacima, kakve vole i deca i odrasli. Zato smo bili okruženi porodicama. Simon je u tom pogledu, kao i u mnogim drugim, bio potpuna suprotnost Dominiku. Bilo mu je izuzetno važno da se lepo oblači, ali nimalo nije mario za svoje ponašanje u javnosti. Hteo je da se vratimo kući peške umesto taksijem. Primetio je da su mu pantalone postale tesne otkako živi sa mnom i trudio se da se svakog dana bavi sportom. A možda je to bio deo plana koji je skovao ranije i možda nismo slučajnoo prošli pored seks-šopa na uglu Šeste i Osamnaeste ulice. - Palo mi je na um da bismo mogli da isprobamo nešto novo - vragolasto mi je šapnuo na uvo. - Jeli? Nisam znala da li treba da se uvredim. Smatrala sam da nam je seks prilično dobar. Svakako ga je bilo mnogo i zasmetala mi je pomisao da on možda nije zadovoljan. Odmah je otišao u deo radnje s raznim stvarčicama za vezivanje. Tu je bilo svega, od satenskih traka, preko šipki, do debelih kožnih lisica. - Šta misliš? - upitao me je. Uzela sam par slabih, paperjastih ružičastih lisica, kakve ne bi izgledale neobično na nekoj devojačkoj večeri. Kožne lisice su bile mnogo više u mom stilu, ali nisam htela da ga uplašim pokazujući da već imam mnogo iskustva s tim. - O, bože - rekao je - osećao bih se kao idiot kad bi mi to stavila. - Ti bi se osećao kao idiot? Pocrveneo je. Tada sam prvi put videla da je porumeneo od stida. - Nema veze. To je ionako bila glupa ideja. Prodavačica nas je radoznalo gledala. - Ne, nije glupa. Samo sam pretpostavila da ti želiš mene da vežeš.
- Sećaš li se one noći kad smo se prvi put poljubili? - Da, naravno. - Imala si komad konopca u torbi. Mislio sam... izgledaš mi kao devojka kojoj bi se možda sviđalo da vodi glavnu reč. Oduvek želim to da probam. Mislim, da vidim kako izgleda kad neko drugi vodi glavnu reč. Razočarala sam se. Dobro sam znala da sam licemerna, ali nikad nisam mogla da se naviknem na prizor potčinjenih muškraca, ni u klubovima ni na nekoliko privatnih zabava na kojima sam bila. Naježila sam se pri pomisli na Simona kako kleči preda mnom. Nekako to uopšte nisam očekivala od njega. Bila je to još jedna potvrda moje loše procene ljudi ili dokaz moje egocentričnosti. On je izgledao kao prirodan autoritet, posebno dok je dirigovao orkestrom. Ali posle svega što sam prošla, teško da sam mogla da mu uskratim priliku da ispuni svoju želju. Možda će to izgledati drugačije s nekim ko me privlači. Iz radnje smo izašli s nekoliko satenskih marama i nešto donjeg rublja koje se dopalo Simonu. Dok nam je prodavačica pakovala stvari u diskretnu kesu, činilo mi se da mi u ušima odzvanja Dominikov podrugljiv smeh. Te noći sam vezala Simonu noge i ruke za stubove kreveta. Oči su mu se zamaglile i zadovoljno je preo kao da je odjednom dobio sve novogodišnje poklone koje je oduvek želeo. Zurila sam u zid iznad uzglavlja dok sam ga jahala i stoti put se pitala da li ja ovo zaista želim. Zažmurila sam i poigravala se svojim mislima, prizivajući gomilu raznih slika. U svakoj od njih se pojavio Dominik, ali uprkos tome, nisam doživela orgazam. Simon je zaspao nekoliko minuta pošto je svršio, i to onako vezan. Nežno sam ga odvezala i sastavila mu ruke i noge kako bih mogla da se zavučem u krevet pored njega. Celu noć nisam mogla da zaspim. Tiho sam ustala i izvukla svoj kofer iz ormara u hodniku. Bila sam ostavila konopac u unutrašnjem džepu kofera. Verovala sam da je to jedino mesto gde Simon neće moći slučajno da ga nađe. Vratila sam kofer na mesto i otišla u kupatilo s konopcem i bočicom lubrikanta. Simon je čvrsto spavao, ali sam ipak pustila vodu kako bih prigušila tihe zvuke masturbacije. Dok sam se samozadovoljavala, gledala sam se u ogledalu, s konopcem čvrsto obmotanim oko vrata. Nisam nimalo suicidalna, niti sam imala želju da se povredim. Konopac nikad nisam zatezala toliko da bi me povredio ili ostavio makar i privremen trag, ali bezazleno gušenje toliko me je napalilo da sam svršila za nekoliko minuta. Kako bih volela da se to desilo zahvaljujući Dominikovoj šaci, a ne konopcu oko mog vrata. Dominik se u Ulicu Spring vratio metroom. Čim je otvorio vrata stana, shvatio je da je Samer dolazila tokom njegovog kratkog odsustva. Osećao se slab miris njenog parfema, a njene cipele su nestale iz jednostavnog hodnika koji je vodio u glavnu prostoriju u stanu. Nije bilo ni violine. Odnela je i svu svoju odeću i to je, sigurno, učinila u žurbi. Zaboravila je četkicu za zube, nešto šminke, nekoliko krema, bočice šampona i tablu kontraceptivnih pilula, kojima je verovatno istekao rok trajanja jer su stajale u kupatilu još otkad je otišla na turneju po Australiji i Novom Zelandu. Bila je to neka vrsta zaveštanja koje mu je ostavila, nešto po čemu će moći da je pamti. Nije ostavila nikakvu poruku. Iako ga to nije iznenadilo, Dominik se rastužio. Osetio je da se njihova veza konačno završila. Naredna dva dana nikud nije izlazio. Zanemario je sitnije obaveze koje je imao u biblioteci. Ni na šta nije mogao da se usredsredi, posebno ne na istraživački rad ili na pisanje. Kad god bi se začuo interfon, strahovao je da je to Viktor ili policija. Iako ga Viktor nije prijavio, postojala je
mogućnost da je neki prolaznik video Dominikov nasrtaj. Znao je da je njegov napad sigurno izgledao krajnje nasilno. Ako je neko obavestio policiju o tome, mogli bi da ga uhapse. Do subote ujutru je odlučio. Spakovao je svoje stvari, poslao niz izvinjenja putem elektronske pošte i odrekao se stipendije uz ponudu da nadoknadi sav novac koji je već uplaćen firmi koja je bila vlasnik stana u potkrovlju. Uzeo je taksi do aerodroma „Kenedi“, svestan da će, zahvaljujući tome što je, po običaju, naručio limuzinu, ostati trag o njegovom kretanju. Na aerodromu je uzeo kartu za prvi noćni let do Londona. Hampsted je još spavao u rano nedeljno jutro kad je izašao iz taksija pred svojom kućom. Pronašao je ključeve na dnu torbe i otključao vrata. U daljini se video park, zeleniji nego ikad. Krasila ga je ona posebna nijansa zelene tipična za englesku klimu. Uzeo je prtljag u obe ruke i blago gurnuo vrata. Zapahnuo ga je suvi miris njegovih knjiga kao talas dobrodošlice. Stigao je kući. Prošla su dva meseca. Dominik je to vreme iskoristio da se sredi. S univerzitetom je postigao dogovor da produži odsustvo za još dva semestra. Postepeno je uspostavljo ritam pisanja. Kao i obično, budio se veoma rano, pre svitanja, i pisao je. Ispunjavao je normu koju je sebi zadao, a onda je po podne uživao u zasluženom opuštanju uz čitanje, slušanje novih diskova ili u šetnji parkom ako ga u tome ne bi omelo englesko vreme. Naravno, Samer mu je i dalje bila u mislima i ne bi prošao ni dan a da bolne uspomene, kao i prijatna sećanja, ne prodru kroz masku njegove samonametnute emotivne suzdržanosti. Dok je gazio vlažnom travom parka, nije mogao da se ne seri kako je Samer koračala tuda približavajući se podijumu na kom je prvi put svirala samo za njega. Sada mu se činilo da je otad prošla čitava večnost. Znao je da su takve misli i osećanja neizbežni i da nema svrhe opirati im se. Jednostavno je morao da prihvati te gorkoslatke emocije i podnese ih najbolje što može. Možda će mu prolazak vremena doneti utehu, ali sumnjao je u to. Jedne zimske večeri, dok je pisao, našao se u ćorsokaku jer se jedan od njegovih junaka ponašao nedosledno. Zbog toga je morao da izbaci celo poglavlje i izmeni važan deo kako bi psihološka motivacija likova delovala logičnije. Osećao se iscrpljeno i beznadežno. Iznenada se oglasilo zvono na ulaznim vratima. Dominik je bio u kućnom ogrtaču i danima se nije brijao. Čvrsto je vezao pojas ogrtača i sišao u prizemlje. Pretpostavio je da je to poštar s nekom kasnom isporukom. Skinuo je rezu, ubacio ključ u gornju ključaonicu i otvorio vrata. - Zdravo! - Oh... Na vratima je stajala Loralin, držeći novine iznad plave kose u uzaludnom pokušaju da se zaštiti od kiše. Bila je mokra do gole kože. Tanka majica potpuno joj se prilepila za bujne obline. Onako mokra i izgužvana posle pešačenja po pljusku nije izgledala zavodljivo kao inače, ali ipak je zračila seksepilom. Zar je i moglo da bude drugačije? - Zar nećeš da pustiš u kuću pokislu devojku? - upitala je sa slabašnim osmehom na punim usnama. - Naravno da hoću. - Dominik je širom otvorio vrata i pustio je da uđe. - Iznenadila si me, ali baš mi je drago što te vidim. Izvini što izgledam ovako zapušteno. Nisam očekivao posetu. Loralin je otresla kosu i sitne kapi su se razletele na sve strane. - Mislim da ni ja ne izgledam mnogo bolje - primetila je. - Tako je to kad se nađeš na pljusku. Počelo je da lije čim sam izašla sa stanice metroa. A tebi je trebalo baš dugo da mi otvoriš. Zar me nisi čuo? Videla sam da su ti svetla upaljena, pa sam znala da si kod kuće. - Bio sam na spratu u radnoj sobi. Verovatno nisam odmah čuo zvono.
Loralin je bila u uskim crnim farmerkama, a preko bele majice je, kao i obično, nosila crnu kožnu jaknu. Dominik ju je poveo u kuhinju. - Treba li ti nešto da se zagreješ? - predložio je. - I te kako. Neko vrelo piće po tvom izboru, ako može, a odmah posle toga nešto jače. Znam da ne piješ, ali znam i da si dovoljno prefinjen da negde imaš nekoliko boca alkohola, zar ne? - Dobro me poznaješ. - Uključio je električni čajnik i otvorio kredenac da uzme instant kafu. - Instant? - iznenadila se Loralin. - Od teba sam, u najmanju ruku, očekivala da imaš najsavremeniji aparat za espreso. - Zao mi je što sam te razočarao. Rekla mu je da je u Londonu već deset dana. Ugovor o zameni na Jejlu je istekao i ponuđen joj je nov šestomesečni ugovor, ali njoj nije odgovarao jednoličan život u predgrađu. Ona je, ipak, velegradska zverka. Da je dobila posao u Njujorku, vrlo rado bi ostala u Sjedinjenim Državama, ali dojadilo joj je da prilikom svakog izlaska na Menhetn stalno gleda na sat i juri na poslednji voz za Nju Hejven. - Otišao si u velikoj žurbi - rekla mu je kasnije dok su sedeli i pili kafu. - Znam. Zgledali su se s razumevanjem. - Viktor je dobro - rekla je. - Mada nisi pitao - dodala je. - Nisam. - Slomio si mu nos. - Šta je zaslužio, dobro je prošao. - Nisam znala da umeš da budeš takav, Dominik. - Iznenadila bi se. - I on je dosad otišao iz Njujorka. Čula sam da je prihvatio posao na univerzitetu u Kijevu. Zov rodnog kraja i te fore... - Znam samo da ću odsad izbegavati Ukrajinu. - Mislim da bi to bilo pametno - zaključila je Loralin. - Kakvi su ti onda planovi u Londonu? - upitao ju je. - Ne planiram ništa posebno. Uštedela sam nešto novca. Ne moram odmah da počnem da radim. - Gde si odsela? - Uvalila sam se na kauč nekih prijatelja u Kamden Taunu. Ali uskoro ću morati da se iselim. - Znači, još imaš vreću za spavanje i uvek si spremna za pokret? - Naravno. Imam vreću i spremna sam za putovanje. - Ovo je velika kuća. Mislim da ima još malo mesta između polica s knjigama. Mogao bi da se nađe neki ćošak da u njega smestiš svoju vreću. - Je li to poziv? - To je najviše što možeš da dobiješ od mene - odgovorio je Dominik. - U tom slučaju, profesore, prihvatam. - Prijaće mi društvo. Nekad mi je godilo da budem sam, ali mnogo toga se promenilo. Bilo mi je dobro sa Samer dok je trajalo, ali uprskao sam. - Dominik, mislim da je problem u tome što nikad nisi znao šta zaista želiš. - Potpuno si u pravu. - Mislim da ti treba učiteljica.
- Zaista? To bi bila zanimljiva pramena uloga, zar ne? - Da li me želiš? Sta li je to Loralin naumila? Primetila je njegovu zbunjenost. - Možda znaš dosta o knjigama i drugim tajanstvenim stvarima, ali postoji mnogo toga čemu bih ja mogla da naučim tebe, Dominik. O ženama, požudi, kontroli, o tome šta pokreće ljude. - Je li to ponuda? - nasmešio se Dominik. - A lekcije su besplatne. I to s bonusima. Dominik se setio trojke s Mirandom i tačno je znao šta Loralin ima na umu. - Kad mogu da se upišem? - upitao je. - Odmah - odgovorila je. - Pa, gde kriješ cugu? Kao što uvek biva, život se nastavio. Osamnaest meseci prošlo je u magnovenju, ispunjeno mirnim životom sa Simonom i mojom muzičkom karijerom. Nekoliko nedelja sam provela na turneji. Nastupala sam u Memfisu i Čarlstonu. Na putovanjima sam se osećala kao da sam u nekoj čauri i to mi je godilo. Bila sam gospodarica sopstvenog sveta. Bila je to prijatna pramena u odnosu na život sa Simonom, kome sam morala da dajem razna objašnjenja kad god bih htela da uradim nešto sama, makar to bila samo šetnja do najbliže radnje. Nisam uključivala televizor u hotelskim sobama. Samo sam čitala petparačke romane i slušala muziku. Ponekad sam samo ćutke sedela i gledala u zid. Mogao je da se desi i smak sveta, ja to ne bih primetila. Nije me bilo briga za svakodnevne vesti. Na turnejama sam svakog dana trčala. Na taj način sam se upoznavala s novim gradovima. Upijala sam njihove prizore i mirise. Izbegavala sam uobičajene turističke staze i umesto toga se zapućivala duboko u predgrađa. Uostalom, ljudi su mnogo zanimljiviji od muzeja. Kad sam se na nekoliko dana vratila na Menhetn, iskoristila sam priliku da kupim nove patike za trčanje. Stare sam već bila iznosila, na šta sam bila prilično ponosna. Više volim da trčim u razgaženim patikama jer mi nove izgledaju nekako neprirodno, ali stare sam sasvim pohabala i plašila sam se da ću uganuti gležanj. Zato sam metroom otišla do Trga Junion u nameri da obiđem sve prodavnice obuće na Brodveju. Bilo je proleće i mnoštvo ljudi obilazilo je radnje i kupovalo kao da im je to poslednje. Posle relativne izolacije u samoći hotelskih soba, brzo mi je dozlogrdilo guranje i čekanje da prodavci donesu drugu patiku na probu. Možda bih više mira imala južno od Ulice Hjuston, gde je mnogo skuplje, ali zauzvrat nema gužve. Mogla sam da priuštim sebi da potrošim malo više novca, a to mi je ujedno bila prilika da svratim u omiljenu poslastičarnicu na sladoled. Nisam pojela sladoled od pistaća još od dolaska iz Evrope i odjednom sam osetila želju za njim. Prešla sam ulicu na prvom semaforu. Zatekla sam se pred izlogom knjižare „Šekspir i društvo“. Bila je to jedna od malobrojnih nezavisnih knjižara koje su opstale u Njujorku i mesto koje je Dominik voleo da posećuje. U njoj je provodio vreme dok sam ja kupovala u obližnjim radnjama i nikad se nije požalio da sam se previše zadržala isprobavajući cipele i haljine. Sa zadovoljstvom bi ostao i celu noć da razgleda izložene knjige kad bi mu zaposleni knjižare to dozvolili. Izlog je, kao uvek, bio zatrpan gomilom knjiga svih veličina i boja. Pitala sam se da li se ova knjižara toliko dopada Dominiku jer ga podseća na police u njegovoj kući, na kojima takođe nije bilo nikakvog reda.
Upravo sam se okrenula da produžim niz Brodvej, kad mi je pažnju privukla knjiga u uglu izloga s violinom na koricama. Usporila sam i pažljivije se zagledala. Ukopala sam se u mestu. Zgranuto sam stajala dok su me prolaznici gurali s obe strane. U izlogu je pisalo da je knjiga bestseler u Britaniji, ali ja sam se usredsredila samo na Dominikovo ime i fotografiju violine na koricama. Znači, dovršio je knjigu i našao izdavača. Ušla sam i ugledala gomilu njegovih knjiga na štandu s novim romanima u prednjem delu radnje. Uzela sam jedan primerak, oprezno kao da podižem vrelu posudu sa šporeta. Otvorila sam je i okrenula stranu. Naišla sam na posvetu: „Za S. Zauvek tvoj.“
Zahvalnost
Hvala našoj agentkinji Sari Sač iz Književne agencije „Sara Sač“, i našim urednicima Džemimi Forester i Džonu Vudu, kao i Tini Poiman iz „Open roud integrejtid medija“ u Njujorku. Hvala našim stranim izdavačima u Nemačkoj, Italiji, Švedskoj i Brazilu što su verovali u nas. Naravno, zahvaljujemo se Rozmari Bakman iz Agencije „Bakman“ i Keri Kenija iz „Konvila i Velša“.
BeleĹĄka o autoru
Vina DĹžekson je pseudonim dva evropska etablirana autora.