SRPSKI KRAJEVI BROJ 4/5
2009.
Виторог - Јањ
PRETPLATA
www.srpskikrajevi.com Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ Излази тромесечно Издавач ДОО ВИНА ПРОДУКЦИЈСКА КУЋА, ДОО ГРАД ПРЕС и ЕУГ “Зелено питање” Булевар ослобођења 11 Нови Сад Србија Тел/Фаx ++381 (0)21 6414 025 ++381 (0)21 6414 083 Директор Небојша Бошњак Главни и одговорни уредник Саша Јовановић sasjov@eunet.yu
ПОСЛАНИЦА РЕДАКЦИЈЕ Уважени читаоци, улазећи у другу годину нашег дружења на релацији ,,Српски Крајеви‘‘ и обогаћење вашег знања историјским и актуелним догађајима, желимо у оквиру кратког резимеа на прошле бројеве, дати вам секвенце за будуће кораке, све уз благородне честитке за предстојеће вјерске празнике и плодоносне радне дане у новом 2009-ом Љету Господњем!
Д
акле, задовољство Богом дате ријечи, уоквирисмо у часопис монографске физиономије. Селективним избором тема, истичући у први план традиционалне вриједности свог народа, уз представљање успјешних привредника и занимљивих средина, тражисмо, и како интересовања показују, нађосмо пут до вашег срца. Све оно што доприноси нашем народу у очувању идентитета и служи на корист, у овим смутним и превирућим временима, нашло је мјеста у нашем садржају, и са таквом здравошћу идеје, наметнусмо се истомишљеницима, које Бог дарова материјалним добрима, те нас економски подржа-ше, а ми самопрегорношћу, вјеровањем у замисао, ентузијазмом потирасмо скепсу и укоријенисмо се на широкој мапи публицистике. Не мислимо да смо савршени као часопис, јер да смо такви ишли би као пророци и у живо вршили мисију проповједи ушима која желе чути и знати. Наша осредњост је кренула из увиђене потребе и жеље да свом народу разбистримо помућене изворе кроз пружање ријетких али драгоцјених репортажа. Од суштинске концепције немамо намјеру одступати, али смо спремни све добронамјерне критике прихватити и уважити. Што
Директор продукције и уредник Славиша Рујевић Уредник Ранка Срдић Директор маркетинга Богдан Ђурђев Редакција Мр Небојша Кузмановић, Љубенко Звиздић, Богдан Кузмић, Александар Кржа, Гаврило Миле Принцип Штампа ГРАФОПРОДУКТ Нови САд Продаја само путем претплате CIP - Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 908(=163.41) SRPSKI krajevi / glavni i odgovorni urednik Sa{a Jovanovi}. - 2007, 1- . - Novi Sad : VINA produkcijska ku}a : Grad press, 2007-. - Ilustr. ; 30 cm Tromese~no. ISSN 1820-5623 COBISS.SR-ID 225480967
Srpski krajevi
3
подразумјева да смо вам отворени за сарадњу, и да вас позивамо, да ваше знање ставите у службу рода, чиме се оно опредмећује и укамаћује. Ово једногодишње искуство нам је драгоцјено за даље напредовање и усавршавање, што значи да заједничким снагама можемо много. Подразумјевајући под сарадњом и ваше активно учешће- укључењем у наше редоведописништвом, као и само читање часописа. Наше старање и брига за културу свог рода је изнад политичког и тренутачног. Планирамо, ако све крене по вољи Господа и срцу читалаца, појављивати се и чешће од тромјесечја, са визијом чак и мјесечника у свјетлијем времену. Јер догађаји се дешавају брзом динамиком, а са подоста драгоцјеног и вриједног, треба скинути и прашину заборава, оживљавајући затурено од важности за устоличење духа. У почетку смо се пробијали на тржиште штампе најавним путем у доста гледаној емисији ,,Завичају, мили рају‘‘, на БН телевизији; алудирајући превасходно на дијаспору, да их анимирамо путем годишње претплате. Ефекат је био вишеструк и потражња домаћег тржишта је превазишла инострану. Тако да су сазрели услови да часопис пуштамо у слободну продају, како би се могли самостално финансирати и опстати без ичије милостиње. Значи, и даље остаје у игри пренумерација, али моћи ћете обогатити ваше ризнице штампе и на сваком јавном скупу традиционалног предзнака. Због објективних околности, немогућности тиражнијег пласмана, неће нас још бити на киосцима. Дакле, у поплави шунд-кич-инастант часописа ми истурамо и нудимо конзервативно савре-мена штива, која баштинећи прошлост констатују садашње стање, славећи у њему суштаственост, и утичући с мјером позитивног на наше преображајно ,,сутра‘‘. Не очекујемо, да ће нам свако аминовати идеју, јер ми као народ нисмо било ниучем истог става кроз историју, али знамо да имамо подршку и упориште у трезвеним духовима, који су свјесни себе, славних предака и етноса који представљају. Српски простор нам је интегрална цјелина коју подједнако третирамо, зависно од битности догађаја. Руководимо се начелима историјског и изворишног приоритета са елементима насушности и горушичног зрна требљивости. Даривајући братску љубав, својој читалачкој пастви и бринући за њихово обликовање воље путем пружања познања, желимо вам Срећне и Богом благословене све празнике, почев од светог Игњатија Богоносца па до Материца у 2009. Љету Господњем. Све са најрадоснијим животним поздравом; Мир Божији, Христос се роди! Нови Сад, 05.01.2009. Ранка Д. Срдић
4
Srpski krajevi
ИГУМАН СТЕФАН ВУЧКОВИЋ
МАНАСТИР ВЕЛИКА РЕМЕТА Манастир Велика Ремета. Сјај древности и дар несебичности боготражитељима. Извор Божанске љубави и могућност духовног узрастања. С миром, на крилима вјере и братољубља, отац игуман Стефан (Вучковић), фрушкогорски престо за налажење утјехе, зацјељења и наде. Примајући свачије терете на крст свога уздигнућа, пружа лијепу ријеч, послуг добродошлице и своје вријеме на корист посјетиоцима. А за оне које дјеле километри и нису у могућности да се сретну са овим Божјим послеником, нудимо разговор уприличен у светим данима јануара 2009. Љета Господњег
Н
аши свети манастири су у прошлости били средишта опстанка нашег народа и тиме путоказ будућности. Колико су данас у стању да оправдају залог прошлости? Манастири су данас у предности у односу на историју. Јер су околности у којима егзистирају данас повољније него, рецимо, у средњем вијеку. Отворена је могућност организованости, до те мјере, да се иде чак до државне институције у смислу помоћи. Док је раније на бази добротворства базирана градња и обнова или се чак сакупљао по парохији динар по динар да би се обдржали. Значи, савремеништво је повољније за одржавање физичког опстанка. У душевном смислу, може се слободно рећи, да су поједина светилишта и данас изнијела улогу, надвисивши тежину времена, на примјер: Високи Дечани, Грачаница, Пећка Патријаршија... Успјели су у метежу сачувати свој манастирски углед, морални и вјерски, што је за дивљење. Присјетимо се и времена Srpski krajevi
5
српског ропства, кад је било најгоре. Јанко Веселиновић је писао да се монах тада везао за дрво, натјераван и понижаван да опонаша кера, док би Турчин сједио јео и пио. Али је манастир опстао, да свједочи чији је, то је јако важно! Да ми знамо да је то манастир СПЦ, да је то српски православни монах, мученик, да је остао човјек и да није никад издао оно зашто се опредјелио. Није узео тирјанов аганлук, да је рекао: ,,ђе си мој господару, беже, аго, ја сам се свега одрекао да будем само твој‘‘. Значи, манастир не губи циљ: сачувати вјеру народа, који му је повјерен, посебно братије која ту живи, пребива. Значај монаштва и православног живота је огроман за налажење смисла. Колико је оно снажно и бројно у Сремској епархији? Монаштво је у духовном смислу битно. Кад имамо јако монаштво, имамо духовну стражу над народом. Фамилије у српству су бројно јаке и имају велике обавезе у домаћинству, негледајмо на садашњи период стагнације, већ кроз историју, и немају времена да молитвено развијају духовну стратегију- због физичког опстанка, онда монаси износе молитву пред Бога, за оне који путују, раде, лете... Мољење је за тиховатеље главна
6
Srpski krajevi
занимација, остали послови (физички, мајсторски, умјетнички...), зависно како је који духовни дом организован, теку успут. Монашки образ је значајан и у биолошком смислу. Братије је било разних престижних професија, можемо навести љекаре који су лијечили људе на терену, у селу, граду; значи изван манастира. Буде манастира похараних, празних, разорених ако дође честит монах народ му прилази у помоћ, осјећајући Божију благодат која се излијева преко молитвених отаца на нас, наш народ, цио свијет. Понекад монаси могу да буду узор живота, да би могли да развијамо своју свијест у васпитном смислу; образац рада, дисциплине, понашања, опхођења, културе. Нисам се бавио бројности братсва у нашем Срему, али знам да смо јачи него прије сто година. У Фрушкој гори, благословом надлежног епископа господина Василија наши манастири расту, у монашком смислу. И лијеп су примјер монашког развоја и духовног напретка. Сви манастири на Фрушкој гори су као једна велика кућа епархије Сремске. Свештени архимандрит светиња је Њ.П. епископ Василије. Помажемо се духовно и молимо једни за друге. Сваки старјешина манастира који
служи литургију моли се помињући сва наша братства и сестринства. То је неприкосновена нит духовна која се одржава. Физички, неможемо стићи помоћи, али ако зашкрипи и ту смо спремни. Од чега манастир прибавља приходе, кад се зна да држава још није вратила имања које су одузета од стране комунистичких властодржаца? Колико је Великој Ремети враћено и како се издржавате? Манастиру још није враћено од некретнина скоро ништа. Издржавамо се искључиво добровољним прилозима вјерника. За узврат молитвено поступамо, узвраћамо, за срећу и напредак у сваком погледу. Доста људи осјети благодат Божију која иде преко манастира на њихову кућу и фамилију и услијед тога одвајају колико ко може и то таман поклапа егзистенцију. Мисија наша, коју запажате овдје и манастиру, саму себе одржава. Ако смо некад неку књигу купили за петнаест динара продамо је за седамнаест. Та два динара разлике су такса, транспорт, нема зараде. Радимо мисионарске цијене. Ваш предходник је архимандрит Данило, који се упокојио ових дана прије девет година. Кажите нам нешто о њему, јер је био савременик св. владике Николаја Велимировића и многе године провео с њим у служби. Какво сте стање затекли у манастиру и колико је до сад урађено на обнови? Кад сам дошао 95-е у манастир, био је ту наш духовник и архимандрит и било је доста добро стање, с обзиром на околности и године у којима је живио. Сачуво је континуитет народа и манастира. Успио је да организује да се црква стави у функцију 1982, кад је освештао блаженопочинувши владика Андреј Крушчић и ставио у богослужбену употребу. Архимандрит Данило је дошао у манастир почетком седамдесетих година, светиња је била запуштена и девастирана. Отац је запео свом снагом и за двадесет година успио ставити силне кровове, организовао саборе, организовао семинарска предавања. Седамдсетих година доводио је профе-соре Теолошког факултета да разговарају са омладином, студентима. Ту су били данашњи митрополит црногорско-приморски Амфилохије, па умировљени епископ захумско- херцеговачки Атанасије Јефтић и др. То је дало озбиљан тон светињи. Кад је прије двије-три године Амфилохије дошао с епископом са Крита прича да: ,,овдје сви што су били на поменутим предавањима, данас су у црквеној служби, једни су епископи, монаси, свештеници, службеници при епархији...‘‘ Манастир је стално мушки, а сестре приђу као испомоћ за кухињу. Архимандрит Данило је био поносан на владику Николаја, као српског епископа и оштроумног човјека, великог бесједника. Захваљујући њему имали смо и монаштва, јер је остављао утицај на људе, будио позитивне утиске. Успјели сте да призовете велики број људи, прије свега вјерника, под сводове Велике Ремете- то може да значи да је народ осјетио право мјесто духовности?
Светиња сама по себи је снага. Овај манастир је посвећен светом оцу Димитрију, који је ушао у пјесму нашег народа. Духовне очи продиру и налазе свеца. Кад слијепи гуслар неког опјева, он је вјечит човјек. Филип Вишњић је нашао да каже ,,Од Ђурђева до Митрова дана...‘‘ Наш народ кад то чује пита: ђе је је манастир св.Димитрија? - неко рече на Фрушкој гори, идемо до нашег омиљеног мученика, да му се помолимо. Народ који је гоњен, највише воли у манастир мученика доћи, да се самом њему обрати: ,,Помози ми, ти си страдо за истину и правду Божију, а и ја би био рад‘‘?! Још имамо чудотворну икону свете Богородице, дар Руске православне цркве, доста давно поклоњену и то је моменат који људе сабира. Људи осјећају кад се пред њом помоле да им благодат испуни душу и да им је нешто боље и лакше. Како, ми то незнамо објаснити, нити можемо ићи у ту дубину. Видимо да људи с поштовањем цјеливају икону и говоре: ,,Пресвета Богородице, помоли се за мене грешног‘‘; ,,Свети великомучениче Димитрије, моли Бога за нас‘‘! То су молитве које се упућују, на несумњиво сигурном мјесту и сигурним личностима. Мученик Христов, Димитрије има благодат и може да брзином свјетлости помогне. То се неможе исказати, већ се доживљава као дисање. Мале заслуге су ту монаха, игумана, јер човјек је пролазан као сјенка. Како помоћи духовном чеду на путу духовног уздизања у циљу спасења? Може се помоћи много ако духовна дјеца слушају духовника, поштују његове смјернице у смислу спасења. Несумњиво се упућују на Благодат божију, која се задобија постом и молитвом. То су дата средства јеванђељска, то није нико измаштао. Ако хоћемо, можемо. Нама је дата прилика и у Старом и у Новом Засвету, каже Господ фарисејима: ,,Ако хоћете да будете дјеца Авраамова, онда чините дјела Авраамова‘‘. Срби, ‘оћете бити дјеца светог Саве, значи вјечити синови Божији, чините дјела Савина. Постите, Богу се молите и радите поштено. Нема царства Божијег у неком ћошку, нити у манастиру, ни у Јерисалиму. Царство Божије је у нама. Пакао, ако га има, унутра је у нама. Највећа је провалија у нама, ако немамо Бога у себи. Јер он је љубав, истина и пут. Ако може ући у зрно пшенице и оживити га, може и у срце људско. Да би спасили човјека морамо га разувјерити од глупости. Вјера и благослов, а не произвољност и буквалност. Не питајмо, како Бог може, не пркоси се Свестворитељу. Бог је свемоћ, и догматско преузимање. Сјетимо се Захаријевог и Јелисаветиног примјера. Бог чини чуда у људским бићима и у природи. Давид је написао: ,,Бог наш, Бог наш, је створио чудеса!‘‘ А чудеса су надприродна и надчулна. Поучите нас својим сазнањима, како да будемо чвршћи према себи а блажи према другима? Имамо дивне примјере из житија светих отаца. На примјер свети Јован Лествичник. Видјели сте шта све он захтијева да би био оно што треба да буде. Он то пред људима није показивао, све у тајности радио. Значи, Srpski krajevi
7
строг сам ја према себи, можда нећу спавати или јести три дана- можда има моје браће гладне, али не смије то свак знати. Примјер царице на коју су сиктали да се раскошно облачи на двору, нашто су њени синови реаговали. Кад је видјела да се неможе одбранити прешла је преко стида, скинула са себе хаљине, и показала ланце и трску која пропада. Разоткрила тајну, муке страдања. То се у правом смислу зове жртвена љубав, али је нађен смисао. Неможемо ми знати ко је какав подвиг узео на себе. Ми у себи можемо изградити једну оштрину према себи а не другима наметати. Нико невиди ничији плач вечерас пред распетим Христом, нити чује тајну исповједања, која се саопштава духовном оцу. Антипримјер је Иван Грозни у Русији, њега је патријарх Филип прекорио: ,,Ти треба да будеш благ цар јер си православац, а не да водиш људе сурово. Да су почели плакати и викати на тебе‘‘. Грозни није могао трпити већ је задавио патријарха Филипа. Сад је за нас Филип мученик, светитељ а Грозног чека суд Божије правде. Не треба бити суров према својим поданицима, а према себи раскалашан. Добар примјер је јеванђељска прича о богаташу и сиромаху. Некаже тамо да је богаташ био ни овакав ни онакав, већ само пресвлачио одјело из одјела и чинио сваки дан гозбе, а сиромах му под степеницама сједио гладан и промрзао, није хтио да му пружи мрву хљеба. Кад умрије богаташ, дођоше однесоше му душу, нит се зна коме, ни ко, ни гдје. А кад умрије сиромах, кажу умрије Лазар, анђели му однесоше душу у наручје праоца Авраама. Пошто је данас Крстовдан. значај данашњег дана за човјека, ако се зна да је Христос ради испуњења пуноће старога завјета без гријеха пришао крсту? Данашњи дан је битан због испуњења прореченог. Онај ко је законодавац дошао је да испуни закон. Пророковано је да доћи свети Јован и да ће крстити и све изнова се ствара. Једина новина под овим небом је тајна Крштења- Господ Исус Христос. Он сам каже: ево све ново творим! Вратимо се на почетак, како он долази, рађа се у пећини, да докаже да је цио свијет пећина коју треба просвијетлити. Из пећине расте, на Јордану се јавља у виду човјека, његов отац и свеукупног свијета отац се јавља у облику гласа, а свети дух у виду голуба. Света Тројица се јавља. Ово јављање свете Тројице се чекало неколико хиљада година, и никад се није тако јавило. Јављао се Бог и Авраму и Мојсију, али сад се небо отворило да се јави сила Божија. Света Тројица у својој пуноћи. Ко се крсти водом и духом светим и повјерује бива спашен. А од чега, од наших заблуда. Наша вјера није машта људска. То је вјера Бога живога, Бога љубави. Увијек се може упоредити у природи. Нпр. Свијећа, свега мора бити троје: восак, фитиљ и огањ. Запалимо и ето свијетлости, угасимо све стоји само за себе. Апостол Павле каже: ,,Дух свети један је, а дарове да какве ‘оће‘‘. Некоме дар говора, некоме пророштва, некоме витештва... Знамо да молебан, а посебно свету литургију држите на прави, стари светоотачки начин. Како
8
Srpski krajevi
гледате на измјењени, дјелимично нови начин служења? Нема старог и новог служења у СПЦ, има само служења. Нема велике и мале Србије, има Србија. Хоћемо је по цијену љубави, а не злочина. Крстоносна земља, како су је започели свети оци. Као један велики манастир, у коме ће се служити ни по старом ни по новом. Да се служи Богу. Бог није ни стари ни нови. Срамота је што се дешавају неке смијурије, које воде подјели. А ми вјерујемо у једну свету, саборну, апостолску цркву. Ово вјеровање се исповједа у Цариграду, Атини, Јерусалиму, Великој православној Русији. Због неке молитвице, ‘оћемо рећи неваља овај или онај брат свештеник. Колико их је отишло у пензију а да није имало нпр. појце, па зар они нису ваљали и њихово мисионарење?! Било је свијетлих примјера ђе свештеник на брдо изнесе астал, стави антиминис, покропи водом- освети, служи литургију и причешћује народ. То је била жива црква. Данас кад имамо катедралне храмове, почели измишљати, ко није затворио врата ја нећу с њим, ко није гласно читао молитву исто и сл. Зар је то за подјелу? Хоће да улазе у суштину свете тајне а ни сами је неразумију. Све што је света тајна, неможемо ући у суштину, то се схвата вјером а не објашњава пером и оловком. Најважније је да служимо саборно. Да смо браћа једне вјере, једног исповједања, једног јевањђеља. Једна саборна црква значи васељену а не стране свијета. Православље је сушта истина. Познато је да су духовници љубитељи народних инструмената. Св. владика Николај је волио фрулу, св. Петар Цетињски и Његош гусле, а и ви их држите у својој келији. Шта гусле за вас значе и шта уопште музика значи за душу човјека? Уз гусле је пјевао израиљев највећи цар Давид. Пјесмописац и псалмописац, давао им облик уз гусле.
Сви су Срби вољели гусле, били за њих истински везани свом снагом и бићем, кроз свог српског пјесника. Док није дошла инструментална музика и радио главна пјесма је била уз гусле. Ја се сјећам у нашој кући у Крајини, гдје сам рођен, ни прича уз огњиште није ишла без гусала, празна је, фали подлога. Пуноћа и љепота српске куће је била ако има поред иконе објешене гусле. Симбол вјерског и моралног држања и суверен знак домаћинства; да је фамилија честита и поштена. Од пјесама опјеваних, за нас Србе, најљепше смо сачували и аманет оставили покољењима уз гусле. То су пјесме које имају јевањђељски звук. Поменућу два примјера, први: кад мајка Јевросима говори сину Марку: ,,Немој сине говорити криво; ни по баби ни по стричевима, већ по правди Бога истинога‘‘! Други примјер, из ускочког циклуса, пјесма Ропство Јанковић Стојана. Кад свекрва говори снаји: ,,Снао Јело, адамско кољено‘‘. Која дубина мисли и племенитост обију. И сама завршница пјесме кад српски витез смирено каже, а жена му испрошена: ,,Ласно ћемо ми за ваше благо, ласно ћемо ако јесмо људи‘‘. Владика Николај је уз фрулу желио да покаже да је прави пастир свог народа. Прави пастир фрулом дозива и развесељава стадо. Као Христос у Јевањђељу по Јовану каже: ,,Ја сам пастир, али истини пастир, прави пастир, добри пастир‘‘. Добри пастир полаже живот за стадо своје. Звук гусала, да кажем њихова нота враћа нас у далеку прошлост. Нису се уњедриле у руке гусле него вијекови. Само је Бог у ,,Горском вијенцу‘‘ поменут више од Милоша. Говориле су о имену и презимену, слави и части, паду и подизању. Одсликавале су саму историју једног народа, а не човјека. Примјер Марко Краљевић, оличење српске снаге и отпора. Не би их требало запоставити већ обновити. Израиљи су при напуштању Јерусалима износили податке да би сачували бит народа и Мојсијеву вјеру. Јесмо ли ми имали шта понијети у својим бјежанијама? Ми, православни Срби, смо слични нашој старијој браћи Израиљима. Само што су они у великим сеобама и гоњењима пошли са великом базом података под руком и никад се нису изгубили, знали су увијек да пјевају: ,,Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нека ми језик прионе за непце. Предност Јерусалиму над свим мојим радостима‘‘. То је написано у псалму прије тога и то се чита код нас уз Часни пост на служби у прва три дана. База података даје до знања човјеку: чији је, ко је, куд иде и шта хоће. Исто Срби било куд да се крећу понијети требају базу података, а то је несумњиво Законоправило Светог Саве. То је имовина наша. Увијек можеш доказати ко си и шта си. Кад смо ми имали у плану да државу градимо стабилну и поуздану,
свети Сава је рачунао са најстрожијом озбиљношћу, да државним улагањем капитала на Светој Гори сагради манастир и ту похрани српску базу података. Јер је знао да ће на Балкану бити тумбања, паљења, рушења, затирања. Најсвјежији примјер, Хитлерова армија кад је хтјела да пороби Србију, прво гађање је било библиотеке. Исто тако Османлије пале у Александрији ону чувену Александријску библиотеку, па сад кажу да је то нека руља а не они. Они су имали власт а изгорјела је библиотека која вриједи више од пола Азије. Стефан Немања каже Сави: ,,Саво, Бог ти је дао благодат хитрог писца, узми перо и оловку и запиши нас негдје. Ми смо одавно постојали, кад и први народи на свијету, али нико нас није записао. Још реци овако: ако који Србин иде из наше земље негдје, нек стави у џеп парче земље, ако негдје умре или страда прије ће му поћи странци у џеп да виде документе или паре, наћи ће му земљу и знаће да тај човјек има отаџбину‘‘. Велика сеоба са Косова према сјеверу била је са мало података, моштију светаца, писаних докумената, службених књига. Али смо законе и правила заборавили, а то је суштина. Док је Мојсијево Петокњижје- устав живота, и иде уз Израиље, тамо пише све, како се обући од чарапе да капе на глави. Као што у Савином законоправилу пише како се понаша од чобана до војводе, од монаха до патријарха, како да функционише државна управа, како народни послови. На срећу изашла је књига, сабрано дело, ,,Законоправило светог Саве‘‘, на корист будућности. У Јеванђељу је прекрасан примјер помоћи Самарјанина рањеном незнанцу. Ко ће данас Србима помоћи и на кога се можемо ослонити након свега преживљеног? Милостиви Самарјанин који је идући из Јерусалима према Јерихону наишао на унесрећеног човјека, кога су прошли и свештеник и Левит служитељ при храму, подигао га је, и однио у гостиону, предложио да га хране и чувају и дао им динар а остало ће, ако буде требати, послије. Видите, тај милостиви Самарјанин био је сам Господ Исус Христос и предложио је свештенику да га васпитава и учине правим вјерником. А динар што је оставио, учио га закону. Тако смо и ми ко рањени и сви нам долазе и пролазе, али Бог је проговорио кроз патријарха Московског и цијеле Русије блаженопочившег Алексеја, о неправди према Српском народу. Чује се понекад и глас неке државе, угледног појединца. Наш полом последњих сто година је искључиво нашом заслугом. Али смо показали пред свијетом да смо борбен народ, да смо спремни на жртву, то је јако важно. Да волимо своју отаџбину. Кроз сву трагедију остали смо вјерни вјери у Исуса Христа, а он безусловно воли, прашта и награђује. Нови Сад, на Богојављење 2009, Љета Господњег Ранка Д. Срдић Srpski krajevi
9
ИГОР ФУРЂИК, АМБАСАДОР СЛОВАЧКЕ У СРБИЈИ
ПРИНЦИПИЈЕЛАН СТАВ СЛОВАЧКЕ Игор Фурђик је завршио теоретску физику и радио у Академији наука. У тадашњој Чехословачкој дипломатији се тражила равнотежа кадрова између Чеха и Словака и на једном конкурсу, према тадашњим правилима је одабран за посао у Министарству спољних послова. После две године обуке везане за међународне односе у Прагу 1986. је започео своју дипломатску каријеру. У Србији је амбасадор од маја 2005. Искористили смо могућност која нам се пружила да поразговарамо са њим
10 Srpski krajevi
К
оји су разлози и интереси били мотив да у овим транзиционим временима Словачка чврсто стане на страну Србије по питању Косова и уласка у Европску унију? - Није то тако једноставно да се каже да смо „стали на вашу страну“. Политика није могућност да можете да се понашате једноставно и да имате пријатеља са којим се апсолутно слажете у свему до краја. Држава има своје интересе који су сигурно базирани и на неким традицијама. Но, у одређивању позиције државе према појединим питањима се полази од неких принципа који требају да буду база те позиције. Везано за Србију и питање Косова и територијалне целовитости и прикључивања и уласка у Европску унију ми имамо одговор на то као директно питање и наша позиција је апсолутно принципијелна. По питању независности Косова ми не кажемо да Косова некада не треба да буде назависно, ми говоримо да Косово не може бити независно на такав начин. Ако бисмо апсолутно поједноставили, ми немамо ништа против да ко год жели постане независтан. Но, до тога се мора доћи на један одређен начин који сматрамо да је кључни. Јер шта ако се не поштују правила, ако је наша позиција према Косову везана за неке наше односе са Србијом, па се посвађамо и признамо Косово... Наша позијиа је базирана на томе да говоримо да треба поштовати правила и договорене принципе и од тога полазимо. Зато смо подржали на Скупштини Уједињених Нација захтев Међународном суду правде за преиспитивање законитости проглашења независности Косова у складу са међународним правом. Што се тиче европске интеграције Србије и овде имамо апсолутно јасан став. Мислимо да је процес проширења Европске уније и европске интеграције цивилизацијско-политички концепт, у коме је уређена Европа део Света, такав да Србија и овај регион треба да буду део њега и тиме интегрисани у Европу. Наша искуства говоре да правила која постоје у Европској унији су добра за нас. Не да се склањамо од тих правила, него да их користимо. Не кажем да је у Европској унији све идеално али већина ствари јесте. Но, Европска уније је таква структура која функционише на један начин који до сада нисмо имали прилику да упознамо. Државе имају могућност да функционишу унутар Уније спрам својих интереса. Двадесет две државе су признале Косово а пет није и овде долази до грешке када се каже да
Чак и у вашој околини се не зна колико Србија има историјских споменика и каква је историја ових простора од Римског доба до данас. То је и за мене било изненађење. Такође ме привлачи и српска култура која је слојевита а то је из тог разлога јер су Срби стари народ.
Бачка Паланка је средина где сам имао прилике често да идем јер ту живе ваши Словаци и са њим смо контактирали да видимо како живе, раде... Треба искористити ту чињеницу да ти људи имају неке везе са Словачком, говоре језик. То је предност за развијање сарадње, послова... је Европска унија признала Косово. Није тако. Европска унија је у одређеним стварима субјекат а у одређеним није. Европска унија као таква нема никакво право да призна некакву државу, или не призна. Чињеница је да Европска унија није признала Косове, већ су неке државе признале а неке нису. Наша позиција је врло чврста и врло јасна и за нас ствар Косова и Европске уније нису везане. Статус и донос према статусу Косова није везан за пут Србије према Европи. Како ће се решити статус Косова, како ће се доћи до некаквог решења, не знамо. Можда и Србија изнађе неко решење... Ми смо на релацији међународног права у коме има три врсте решења проблема. Први је договор страна где се стране договоре поштујући неке принципе. Други је одлука неког меродавног тела и трећи је нешто што би назвали „акцептација“ ситуације. Просто постоји нешто што неки у Европској унији зову „реалност“ на терену и са том реалношћу се почиње живети. А све функционише. На крају се дође до тога да постоји диспропорције између онога шта се прича и шта се ради. Шта је битније? Битније је то што се ради! То је нешто што се зове признање „de facta“. Шта нам доносе европске интеграције? - Пут европских интеграција није нешто што је чиста политичка одлука. Да, то је политички пројекат. Иза тога стоји пуно, пуно озбиљних ствари које би се могле назвати „хармонизација“. Ако ви улазите у један систем у којем сви који улазе требају да имају нешто заједничко ви то морате направити на тај начин, „хармонизирати“... Ту има пуно домаћих задатака. То није на штету државе, то није било ни на нашу штету већ у нашу корист. У малим срединама тешко се могу превазиђи неке ситуације. Овде у Србији је велики проблем децентрализација. Уласком у Европску унију то се решава само по себи јер ту важи правило да се ствари морају решавати тамо на најнижем нивоу где се могу решити. У оквиру Европске уније ви имате право у сваком тренутку да штитите своје интересе ако то процените... укључујући и то што чујем да се овде боје, право на шљивовицу... Можда неће моћи да се пече у домаћим казанима, али свако ће моћи да има своју домаћу шљивовицу... Методолошки гледано, гледано кроз наш пример, за шест година се може све постићи. То је најбитиније Srpski krajevi 11
и потребно је људима рећи да то није нешто што иде у недоглед. То је као што је некада био „петогодишњи план“... Као и зашто Словачка држава улаже средства у Србији? - Ми имамо програм развојне помоћи или помоћи уопште. И то је европска вредност. Ми смо улазећи у Европску унију преузели обавезу да стално повећавамо обим наше помоћи другим државама. У Европској унији постоји циљ да све европске државе издвајају 0,33 одсто свог друштвеног производа за помоћ другим државама и ми за сада издвајамо четвртину те суме. То је нешто што се зове солидарност. Ми добијамо од Европске уније у периоду од 2007. до 2013. 11 милијарди евра за поједине сегменте који су одређени пројектима. Тај новац се не штампа већ се скупља у Енглеској, Француској, Немачкој... Тако је и са нашом развојном помоћи. Ми тај новац дајемо, из принципа солидарности, онима којима сматрамо да је потребно а где ми можемо бити најефикаснији. У
12 Srpski krajevi
Мој посао је на неки начин и мој хоби. Иначе јако волим природу и кад имам времена и ако имам где да идем, волим да одем у лов. оквиру те помоћи Србији од 150 до 200 милиона евра ми дајемо од 1,5 до 2 милиона евра за пројекте појединачне вредности од 100 до 200 хиљада евра. Имамо одређене приоритете и методе којима се одабиру пројекти међу којима су три:први приоритет је инфраструктура сваке врсте (путеви, канализација...), други је објашњавање европских интеграција и пренос искустава и трећи је помоћ у изградњи демократије. Ти пројекти су основа за развој сарадње, као и развој бизниса како између словачких и српских предузетника тако и између региона. До сада смо реализовали неких 60 пројеката различитих врста. Радили смо на пројекте везане за грејање у Суботици и Сомбору, пројекте везане за
пољопривреду, мостове, куће за старе људе, у Ковачици смо помогли локални телевизијски студио... Да би се пројекат реализовао потребно је да постоје два субјекта, један словачки и један српски. Кад кажемо субјекат то може бити физичко лице, невладина организација,
Животна средина је једна од највећих тема у Европској унији. државна институција, фирма. Та два субјекта треба да направе жељени пројекат и предложе га агенцији која то разматра. Прошле године је било предложено 55 пројеката а одобрено је 13. Финансирање иде преко словачког субјекта и сваке године се отвара бар један круг овог конкурса. Шта значи отварање почасног конзулата у Бачкој Паланци? - Држава има своја представништва различитих категорија у другим државама. У тим категоријама
„најмекши“ облик представништва које држава признаје је почасни конзулат. То је институција која је везана за једног човека који је почасни конзул. Различите државе имају различита правила. Наше правило је да тај човек апсолутно економски самосталан, способан у смислу економских могућности да држи добро сређену канцеларију. У тој канцеларији мора да се смести словачка застава, по могућству плоча са натписом да је то почасни конзулат, тај човек не добија новац и све ради волонтерски и све мора радити у складу са нашим прописима. Има право да користи визит карте на којима пише да је почасни конзул и он је на некакав начин наша спона са локалом. Он пише пројекат о томе шта би он могао радити на побољшању развоја односа између локалне средине и Словачке. Да би се остварило потребно је да прође одређена процедура. Тренутно је почела процедура за отварањем почасног конзулата у Бачкој Паланци са жељом да почасни конзул буде мр Небојша Кузмановић. Фото: Павел Матух Srpski krajevi 13
Родна кућа Милана Марјанца
14 Srpski krajevi
ЈАЊ НА ПЕТРОВДАН, 12. ЈУЛА 2008. ГОДИНЕ
КОШЕВИНА ПОДНО ВИТОРОГA Милан Марјанац, успешан привредник и власник предузећа „Виторог промет“ из Новог Сада, је, како сам каже, успео да оствари свој сан. Успео је да у своје родно место Јањ, подно планине Виторог“, испред родне куће, доведе стотину косаца. Стотина косаца из свих српских крајева је тог дана косило у Јању...
Ј
Милан Марјанац крај огњишта
ањ лежи преко брда и долина између Виторога, Смиљевца, Овизира, Лазарице, Просека... Окружен је највишим боровим планинама од којих народ добија дрво за огрев и грађу, те паклину коју продаје у Далмацији. Предио је изузетно здрав и у њему има доста старијих и преко стотину година. Младеж је исто тако чила, свјежа, здрава и угледна...“ Овако је пре сто педесет година о Јању писао свештеник Стево Давидовић. Он још записа да је тада у Јању живјело 4.370 душа. Нешто касније, свештеник и етнограф, Љубомир Пећо, записао је да је Јањ одувијек, и у средњем вијеку и у турском времену, имао свој културно политички живот са извјесним аутономним правима. Имали су своје војводе, мале жупане и кнезове. Један од њих био је и Стојан Вучковић и брат му Стеван, који су владали Јањем и послије пада Босне а чији су двори и куле били у Бабићима. Јањани су у турско вријеме имали повластицу да сами бирају своје кнезове. Кнез је имао право да јаши коња и носи, од цара поклоњену, сабљу и остало оружје. Сам себи је постављао потчињене кнезове. Ниједан тежачки посао, поготово орање, сијање, косидба или жетва нису смјели почињати без благослова кнеза. Он би обично први пустио макар једну бразду. Што се тиче одјеће Јањ је по много чему чинио засебну цјелину. Имао је своје такозвано „јањско одијело“ Srpski krajevi 15
Сто косаца испод Виторога, остварени сан
које је наслијеђено од старосједилаца. У почетку је било без икаквих боја, обично бијело, без везова и без накита. Изузетак су чинили кнезови и чланови угледних породица. Касније су се почеле носити црвене капе, шалови и разна друга одијећа. Етнолог Пећо је забиљежио још и ово, „људи су повучени, више прирасли за земљу, одважни су и не дају ћуприје преко себе сваком правити“. За Јањ се некада говорило, „у куту и ником на путу“. До Другог свјетског рата до њега није стигао ни воз ни аутобус, саобраћај се одвијао пјешице и на коњима. То је допринјело да се у њему тако дуго очувају старински обичаји и традиционални
16 Srpski krajevi
начин живота, вјероватно дуже него ма гдје на српским етничким просторима. О поријеклу имена Јањ има више предања и легенди. Једна је, која се у народу највише препричава, да је била нека дјевојка по имену Јања која је због несрећне љубави скочила у врело од којег потом настаде ријека Јањ. Живот на Јањској висоравни био је тежак и суров. Можда то најбоље илуструје пјесма која се некад пјевала у Јању. „Витоторого, Бог ти убио путе и ко рече да ја идем у те...“ У потрази за бољим и лакшим животом многи јањани су отишли у свијет. Његове падине су опустијеле,
Поглед са врха Виторога
али ма гдје год били јањанима је увијек у срцу Јањ и Виторог. Један од најважнијих послова око љетине у Јању је косидба. Колико је тај посао важан говори и податак да се претворио у праву светковину. Она је прилика да тада косци покажу своју вјештину, снагу и умијеће. На крају мобе проглашава се најбољи косибаша који на следећој моби предводи остале косце. Падине Виторога у селу Стројице некада су у току љета врвјеле од живота, посебно у вријеме косидбе. Већ у раним јутарњим часовима косци би се, обучени у традиционалну јањску ношњу окупљали код куће газде. Ту још једном
прегледају своје косе, клепћу их, а потом млади заиграју и заијевају. Омиљена игра овдије је било такозвано „Бираће коло“. Момци и дјевојке у њему добију тада прилику да се упознају, загледају, а касније се роди и љубав. Кошење траве, посебно планинске, тежак је и напоран посао. Изискује снагу, умијеће и вољу. Косци тога дана морају да се добро окријепе пићем и храном а за косидбу се припремају и посебна јела. Често треба и два сата ићи пјешке да би се дошло на ливаду коју треба косити, тако да без јаке хране није могло бити ни посла. Srpski krajevi 17
Пред почетак косидбе
18 Srpski krajevi
Учесници мобе, прије почетка косидбе, помажу домаћину да заврши неко започети посао. Симболично покривање старе породичне куће Милана Марјанца најава је тако новог почетка живота испод Виторога. Сваки нови кров и дим који се појави из његовог димњака најава су новог живота и радости. Виторог, у последње вријеме, за њима вапи. Послије договора, креће се на посао. По долинама одјекује музика саткана од тонова цијука косе и планинске траве која полијеже у откосима. Ти опојни звуци буде носталгију о пролазности живота и његовим вриједностима које остају само у нашим сјећањима. Све што је лијепо, кажу, траје кратко. Можда је драж у томе. Долине и камење што вири из траве остаје вјечно. Можда на њима постоји невидљиви запис о свим пролазностима живота, о дјечачким радостима и играма које су овдје играли док су чували стоку, о проливеном зноју косаца и тежака који су сабирали љетину на овој убогој и љутој земљи. Ма каква да је сурова, оштра, негостољубива она ипак има неку тајну магију, нешто опијајуће за чим се жуди ма гдје год били. То је зов гнијезда, зов коријена, прве љубави и првог сунца које те овдје огрије. Ма колико вас негдје у свијету опијала свјетлост асфалта, излога и барова, зов овог камена је дражи. Он умије да пробуди уснулу крв. Од његовог зова срце затрепери а од топлог вјетра који додирује груди помислиш да имаш крила. Једина жеља тада ти је да летиш, летиш високо изнад ових предјела.
Песма косаца у паузи
Srpski krajevi 19
Најмлађи косац
Косци, иако су и имали напоран дан нису уморни. Они млађи пожеле да се окушају још у снази. Повлачење конопца, бацање камена с рамена, скокови у даљ, овдје су омиљене игре. Виторог се на тренутак присјетио своје славне прошлости. Подсјетио се оног на чему је опстао, на раду, зноју, игри, честитости, забави и пјесми. Његов дух је опет имао боју искона, покретачке снаге и неуништивости. Подсјећао је оне које је одњеговао у свом гнијезду да га чешће походе. Из њега морају и могу да црпе нову снагу да опстану тамо гдје су. Извор искона је непресушан. Он окријепљује, снажи и мотивише. Чудесне звуке косе и пјесму коју је чуо Виторог ће савити у своја њедра. И њему треба снаге да би пркосио времену и небу. Човјек и природа су неодвојиви. Срећан је онај ко има овакав родни крај. Поглед са врха Виторога
20 Srpski krajevi
Михаило Орловић Маринко Учур
ЗНАМЕНИТОСТИ ЈАЊА И ЈАЊАНА - Оригинална женска и мушка народна ношња. Посебно је цењена женска ношња, по везу и богатству мотива и орнамената. - Славски обичаји. Слављење крсне славе на карактеристичан начин, три дана и три нoћи. - Велика посвеђеност својој православној вери. Посебно изражена у време социјализма. - Велика оданост својој српској нацији, која не иде у шовинизам. - Оригинални свадбарски и прелски обичаји. - Манастир Глоговац и цркве у Стројицама и Бабићима. - Посебно је изражен култ кошења траве, добрих косаца и коса за кошење. - Култ добрих коња - за пренос терета, вучу, трке, а и за параде. - Река Јањ са својим извором и чувеним слаповима у Отокама. - Планина Виторог са својих 1907 метара одакле се, кажу понекад, види Јадранско море. - Ваганска пећина, са богатством сталкнита и сталагнита. Још уве недовољно испитана. - Јањска висораван се налази на надморској висини од 800-1200 метара Ту се мешају медитеранска и континентална клима ,што ствара ружу ветрова па је је тај простор својеврсна ваздушна бања. - Лековито биље и траве, које се и дан дани бере, за справљање мелема и лекова. - Здраве, бистре и хладне изворске воде. - Јањ je и еколошка оаза, без индусрије и било каквог загађивача. - Кајмак, сир, јагњетина, јаретина и други домаћи традиционални специјалитети. - Стогодишње четинарске шуме, од којих се производи најквалитетнија резана грађа, столарија и намештај. - Велики фонд крупне и ситне дивљачи.
Поглед са врха Виторога Srpski krajevi 21
Марјанац, Зељковић и Тепић одржавају традицију и обичаје
Тепић млађи и Видеканић су редовни учесници косидби
Песледња упутства пред почетак косидбе
22 Srpski krajevi
Поглед са врха Виторога
ИСТОРИЈА ЈАЊА Јањ је област у централној Босни,Република Српска,Општина Шипово. Ради лакше одреднице, Јањска висораван се налази између општина Јајце, Гламоч, Купрес и Доњи Вакуф. Јањ је одувек чинио засебну целину у географском,историском, етничком и културолошком смислу.Простире се на око 450 км2,и чини 85% површине Општине Шипово.Карактерише га и чињеница да је највећа област у Босни у којој жзиви 100 % српско православно становништво. Реч Јањ се по први пут помиње у неким списима јос у 9. веку.Верује се да је име настало по истоименој реци Јањ, која извире између села Бабића и Стројица. Скоро сви топоними у Јању су словенског језичког порекла,. што говори да на том простору Срби живе од вајкада. У средњем веку имао је неки облик аутономије. Могло би се рећи да је имао статус војводства или мање кнежевине. Након пада Босне под турску власт Јањом су још тридесет година владала властела Вућчковићи, браћа Стеван и Стојан. У једном двобоју војвода Стеван је убио Хасан-пашу, након чега су Турци довели појачање, па је комплетно становништво, заједно са стоком избегло у Сињску крајину. После тога Јањ је био пуст пуних 60 година. Након чега се већина становништва вратила и поново започела живот на старим огњиштима. У турско време Јањ је задржао неки облик аутономности. Многи су задржали своју земљу, и није било кметства. Чак су и намети Турцима били мањи од уобичајних. Први записи о броју становника из тог времена забележени су 1758.год., када је у у 200 домаћинстава живело око 2000 житеља. По писању попа Стевана Давидовића Јањ је 1886.год. имао 450 домаћинстава у којима је живело 4370 душа.
Након Првог светског рата и у уласка у Краљвину СХС, почиње развој Јања. Просечени су први путеви, граде се водоводи. А измеђи 1928-1932.године у Јању су изграђене и четири основне школе. Пред Други светски рат у Јању је у 18 села живело око 14.000 становниа. Рат је донео велике невоље и страдања, као што је било у целој Босни. Незванични подаци говоре да је у периду 1941-1945. страдало преко 2500 житеља, од чега су 70% билли цивили. Неки подаци говоре да је тај број и 4.000, али нажалост до данас нема поузданих података. Након Другиг светског рата pазвој Јања је имао сaмо привидни облик. И поред изградње пруге уског колосека, за потрбе дрвне индусррије, резултат је био врло слаб, јер се планирана фабрика за прераду ине Јањ је имао 12.000 станвника. Након те године крећу масовне миграције у индустријске центре у бившој Југославији, а један део одлази и у Западну Немачку. Данас, на сву срећу, највећи бриј Јањана живи у Шипову, и чине 80% популације од 12.000 колико броји ово средиште истоимене општине. По слободној процени у Војводини живи измђу 6 и 7 хиљада, највише у Футогу око 2000, затим их има у Црвенки, Кули, Перлезу, Обровцу, Равном Селу, Ветернику, Новом Саду, Бнатском Новом Селу, Будисави и Бачкој Паланци. И где год да живе Јањани са поносом носе у себи свој завичај, своје јањаско порекло и јањска обележја. Чињеница у прилог томе јесте, активност групе угледних Јањана у Покрајини, који ових дана планирају оснивање Завичајног удружења Јањана у Војводини, о чему ће бити више речи у наредним бројевима овог листа. Цвијан Савковић
Srpski krajevi 23
ДЕРОЊЕ 2008.
ПРВИ СВЕТСКИ ФЕСТИВАЛ ТАМБУРАША Крајем јуна 2008. у војвођанском селу Дероње је одржан Први светски тамбурашки фестивал „Тамбурица фест 2008“. Свечано отварање фестивала је почео Раде Шербеџија стиховима Сергеја Јесењина „Кад ми пишеш мила мати“ и заједно са примашем Јанике Балажа, господином Момчилом Момом Николићем отпевао песму „Шо-ро-.ро“. У црвеној хаљини, на бини се појавила као пре 30 година када је у Дероњама снимала филм „Скупљачи перја“ Оливера Катарина и запевала песму „Ђелем-ђелем“ по којој је и филм постао чувен. Званични програм фестивала је почео са та три велика имена
П
рве вечери фестивала наступило је 12 оркестара међу којима су били и оркестри „Горница“ из Русије, „Кашари“ из Словеније и „Диако“ из Хрватске, чиме је фестивал већ прве вечери оправдао назив СВЕТСКИ. Громогласан ватромет у петак у 22 сата, најавио је почетак забавног, нетакмичарског дела фестива у ком је први наступио Харис Џиновић. Нестрпљива публика дочекала је Хариса са одушевљењем и певала са првим гостом фестивала наредна два и по сата. Субота и недеља су биле у знаку тамбураша из Македоније, Словеније, Хрватске и САД, чије је наступе публика помно пратила. После такмичарског дела фестивала публика је имала прилику да послуша наступ О’ђиле, док је уз звуке Љубише Стојановића Луиса публика остала до касних јутарњих сати. Одлуку о финалистима донео је специјални међународни стручни жири на челу са познатим словеначким естрадним уметником Ладом Лесковаром. Најбољи оркестар, најбоља композиција и најбољи примаш Првог светског тамбурашког фестивала, поглашени су одлуком жирија и ове ласкаве титуле су понели: ансамбл „Равница“ из Суботице за најбољи оркестар, оркестар „Биће скоро пропаст света“ из Дероња, за најбољу ауторску композицију и Зоран
24 Srpski krajevi
Srpski krajevi 25
Бугарски Брица из тамбурашког ансамбла „Зоруле“, за најбољег примаша. Победу су оркестри заједно са публиком од око 40.000 људи, славили уз песму непревазиђеног Звонка Богдана а потом наставили песму и игру у ресторанима. Забавно-такмичарски део пратио је богат културноедукативни део програма којим су представљени народни обичаји, култура и фолклор равнице. Од одржавања округлих столова музиколога и рестауратора тамбурице, преко параде фијакера и европског релија олдтајмера све до изложби дела организоване ликовне колоније и изложбе тамбурица. Гости су на фестивал стизали бродовима, каналом ДТД уз организовану регату тамбурица фестивала, олдтајмерима из разних земаља, чак и из далеке Ирске, возом „Романтика“, шинама на први дан фестивала док су небом пролетали изнад Дероња војни пилоти у славу и част њеног величанства ТАМБУРИЦЕ дајући тамбурашкој музици место које јој и припада. У Дероњама, на Првом светском тамбурашком фестивалу музика тамбурице доживела је повратак на сцену у пуној величини и сјају.
26 Srpski krajevi
ДА БИ СВЕ ТО БИЛО НА СВЕТСКОМ НИВОУ ЗАСЛУЖАН ЈЕ ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР ФЕСТИВАЛА КОГА СУ ЧИНИЛИ Mр Јован Пејчић - председник Организационог одбора фестивала, Милан Ћук, Момчило Мома Николић - стручни саветник Организационог одбора. фестивала, Томислав Ђорђевић, Драган Јанковић координатор комисије за пословни простор, Бошко Блажић, Предраг Лучић, Раша Иванчић, Милутин Караџић-Мима, Луис-Љубиша Стојановић, Енес Хубијар, Ранко Мишковић, Милорад Косановић, Радоје Цветков, Александар Николић, Миљан Шекуларац, Лазар Давидов, Никола Тртић, Надежда
Јанићијевић, Ђорђе Чавић, Јанко Траишка, Јован Танурџић, Вишеслав Петковић, Милан Данојевић - фото архива и галерија фестивала, Александра Живковић - технички секретар, Светлана Романов – месна заједница Дероње, ПР менаџер фестивала, Рајка Лучар... Организациони одбор Првог светског тамбурашког фестивала „Тамбурица фест 2008“ се захваљује својим покровитељима и спонзорима на подршци и помоћи на реализацији фестивала 2008.
Srpski krajevi 27
V МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА ЕВРОПСКОГ ТАМБУРАШКОГ САВЕЗА V међународна конференција Европског тамбурашког савеза је успела да окупи велики број учесника и стручњака тамбурашке музике из земље и иностранства. Теме које су обрађене током тродневне расправе су допринеле подизању нивоа и успостављењу стандарда приликом организације тамбурашких фестивала у земљи иностранству. Конференција је покренула питање тамбурашких кампова и образовања младих тамбураша
28 Srpski krajevi
и у потпуности подржала едукацију и развој младих уметника. У циљу промоције културе и што бољег представљања наше земље пред еминентним гостима из иностранства, домаћин V међународне конференције Први светски тамбурашки фестивал „Тамбурицафест 2008“ је организовао посету тамбурашком селу Дероње и на тај начин представио културу Војводине обиласком села и ангажовањем локалних музичара.
Пре бих рекао „где нисам свирао“. Углавном је тамбура бирала метрополе света и наше људе.
МОМА НИКОЛИЋ Мому Николића, живу легенду тамбурашке музике, срећемо у улози стручног саветника првог светског тамбурашког фестивала, ТАМБУРИЦАФЕСТ, на Петој међународној конференцији „Европски дани тамбуре 2008.“ која је одржана у Новом Саду 6. и 7. децембра, у организацији „ТАМБУРИЦАФЕСТА“ и Европског тамбураског савеза. Том приликом нас је Мома Николић подсетио на своје почетке
Р
ођен, како сам каже, у Новом Саду далеке 1952. године од оца Стевана и мајке Вере, у породици где се тамбура свира кроз четири генерације и љубоморно преносила до дана данашњег Како сам рекао, тамбурица се у нашој породици љубоморно чувала, мазила и пазила а мој први сусрет са тамбуром је био, с поносом могу да кажем, у оним нашим чергама где су никли сви бардови наше тамбурашке музике. Ти први сусрети су били моје прве успаванке... За мене је мој први наступ био када сам први пут узео тамбуру у руке. Али једном приликом, када је Јаника свирао у Србобрану у кафани „Жаба бар“, ја сам седео, гледао и упијао све звукове а он ми је рекао „Момо сине, хоћеш ли ми придржати тамбурицу док се ја за тренутак не вратим...“ Ја сам узео тамбурицу на подијуму и заменио га док он убрзо није дошао и то је за мене био мој први наступ... Већ сам тада вежбао, али од тог тренутка се нисам одвајао ни од тамбуре ни од наступа. Што се тиче мог музичког знања и квалификације ишао сам у средњу музичку школу „Исидор Бајић“ где сам био на одсеку контрабас што је представљало основу а музика треба да се осећа, види, што сам добијао кроз многе наступе, дружења са музичарима и додирима са разним врстама музике свакодневно и у свакој прилици.
Један од момената који је обележио мој живот и краијеру је кад сам био позван на разговор у Радио Нови Сад негде 1969. године. Они су тада имали потребу за једним младим тамбурашем који је знао да барата нотама, како ја волим да кажем. Дошло је до састанка где ми је тадашњи диригент рекао: „Сине, ја знам да ти свираш контрабас у музичкој школи. Нама је потребан младић твоје структуре, да ли би ти дошао да свираш тамбурашко чело? Ја то чело нисам никада видео у животу нити сам сањао да ћу свирати тај инструмент али сам дошао у Радио Нови Сад да га свирам. Уз помоћ колега, бардова музика, добијао сам материјале, пуно вежбао, одлазио кући код Јанике који ме је у ствари највишео подржавао, више него мој отац. Јаника је и имао више утицаја на мене, тати сам и могао да кажем не али не и Јаники... Он је био тип педагога који је знао са нама, знао је како да нам приђе и како да ми схватимо ту поруку, шта она значи, како се користи... Значи тај позив чика Саве у Радио Нови Сад и улазак у пробну салу, контакт са колегама мајсторима и чаробњацима. Нисам знао ни где да гледам ни где да станем... Данас Мома Николић живи на релацији Лос Анђелос, Торонто, дестинације у Европи, Нови Сад... Путовања су везана и за посао и за уживање. Ипак највише волим када дођем у мој Нови Сад. Srpski krajevi 29
ХИЛАНДАР Господин Миладинов је до сада 10 пута посетио Хиландар и како сам каже, има нешто што га нагони да и убудуће походи ову српску светињу.
30 Srpski krajevi
СВЕТОЗАР МИЛАДИНОВ, ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР
ОРДЕН СВЕТОГ САВЕ ТРЕЋЕГ СТЕПЕНА На Светој литургији 23. марта 2003. у Ђали је уручен орден Светог Саве трећег степена Светозару Миладинову
У
присуству Његове преосвећености епископа банатског господина Хризостома, 11 свештеника, женског хора из зрењанинске Руске цркве и мноштва веерника у ђалинском храму, посвећеном Светом архангелу Гаврилу, одржана је Света литургија на којој се причестило много верника и уручен
орден Српске православне цркве, орден Светог Саве трећег степена Светозару Миладинову, родом из Ђале који сада живи и ради у Новом Саду. Преосвећени влдика Хризостом је том приликом рекао: „Долазећи и раније овде пратио сам обнову ђалинског храма. Нарочито се истакао Светозар Миладинов који
Приликом добијања ордена над главом господина Миладинова обасјала га је светлост ... Srpski krajevi 31
се у свако време нашао кад год је требало да помогне. Сам зна колико је то чинио, кад год је требало. Ми, поводом, а на предлог свештеника Бобана Петровића и на Наш предлог Светом архијерејском синоду, Свети архијерејски синод је одликовао орденом Светог Ссаве трећег реда Светозара Миладинова. Ми му желимо да овај орден он сам понесе као љубав према Богу, као жртву према Богу и да се увек сети којим путем је ишао наш духовни родоначелник Свети Сава и да и ви идете тим путем, ви бирате и будете подстрек и другима у богоугодном животу. Затим је јереј ђалински отац Бобан Петровић прочитао грамату – Свети архијерејски синод Српске преавославне цркве додељује господину Светозару Миладинову из Ђале високо одликовање СПЦ – орден Светог Саве трећег степена у знак признања за целокупну љубав према својој светој цркви, исказану много пута, посебно према храму Светог архангела Гаврила у Ђали.
- Школовање ме преко Суботице и Зрењанина довело до Новог Сада где и данас живим и радим али никада у ствари нисам отишао из Ђале, моје срце је тамо.
32 Srpski krajevi
Светозар Миладинов с ћерком и мајком
ЂАЛА У Ђали је после Првог светског рата повучена државна граница и тада је Ђала је за путнике изјутра постала прва, а увече последња станица, иер су тада кроз најсеверније место у Банату, ослоњено на саму државну границу с Мадарском, тутњали и возови. Сведоци о томе напуштена траса пруге из правца Српског Крстура и Новог Кнежевца, а стара разгледница казује да је железницка станица била у пуном сјају У време монархије, док Војводина није присаједињена Краљевини СХС, Ђалинцима је Сегедин био најближа велика варош, где су продавали и пазарили. Излаз према Европи поново су добили у годинама кризе настале распадом СФРЈ, када је гранични прелаз Ђала–Тисасигет отворен. По подацима из последњег пописа, ово место има 1.030 житеља у 350 домаћинстава, али је становника све мање, углавном старци. Стотину је домова ас једним или два члана од преко 60 година. - Жао ми је што Годишње умире сада у Ђали има двадесетак мештана, а мало становника, рада се највише троје; могос напуштених буде шест-седам и срушених кућа... венчања, па и мање. Млади су отишли Уз већинско српско или одлазе, не знам становништво, овде да ли сада има и живе 8 одсто Мађара, 800 становника. 5 одсто Рома, свега Поред празних три Буњевца, по један кућа има их пуно Румун и Пољак, а удомиле су се и четири и са по једном Украјинке. Да није особом... избеглица из Барање и Кућа може да Славоније, статистика се купи будзашто, би била још поразнија. за 2-3 хиљаде евра, У Ђали је преко ма за хиљаду може стотину празних кућа, да се купи кућа од које се могу купити 200 квадрата али за по 1.000-5.000 ни то нико нећа евра. Једну, у центру, да купи... Ђала власник продаје, стари, нестаје... заједно с намештајем, за 3.000. Како ко од старијих склопи очи, најчешће се гаси домаћинство, јер им је подмладак отишао у Нови Кнежевац, Суботицу, Нови Сад, Београд... Понеко се у Ђалу из града врати, али тек у позним годинама, јер деци уступају станове. Од њиховог повратка нема напретка за село. У центру села најимпозантнија је православна црква светог архангела Гаврила, којој је више од два века.
Једно од признања добијено од Српске Правосавне Цркве
Srpski krajevi 33
ДР НЕБОЈША ИЛИЋ
ПОВРАТАК МЕЂУ СВОЈЕ Након две деценије Небојша се вратио из далека ‘’бијела свијета’’ својима. ‘’Шта нам вреди ако сав свијет задобијемо а души својој наудимо’’. Др Илић, биохемичар се вратио ових дана у Србију из Њујорка, да би живео и радио међу својим народом. Дошао је у Бачку Паланку код свог побратима Небојше Кузмановића, а потом кренуо пут Новог Сада и Фрушке Горе. Намера му је да своја научна сазнања, која је стекао у Америци, стави у службу свог народа
Р
ођен је 30. септембра 1960. у Винковцима, бивша СР Хрватска, СФРЈ. Одрастао је и похађао основну школу у Боботи. По завршетку Основне школе, 1976, уписао се и похађао Војну Гимназију у Беграду. Гимназију је завршио 1980. са одличним успехом. По завршетку Гимназије уписао се на Војно-технички факултет у Загребу, смер хемијско-инжењерство. Овај факултет је био при Техничкој војној академији и школовао је кадрове за наменску војну индустрију. Факултет је трајао 5 година и дипломирао је 1985. са звањем дипломираног хемијског инжењера. По завршетку факултета, с обзиром да је имао стипендију од Компаније “Витезит” из Витеза (БиХ), запослио се у истој компанији као инжењер приправник. После приправничког стажа је постављен на место шефа производње погона пластичних експлозива. После годину дана рада, одлази на одслужење војног рока у Залужане, крај Бања Луке. Војни рок је одслужио крајем 1987. По повратку из војске враћа се на своје старо радно место и остаје тамо до средине 1988. Из личних разлога напушта компанију и прелази да ради на Институт “Руђер Бошковић” у
34 Srpski krajevi
Загребу, као научни истраживач. У исто време се уписује на Постдипломске студије ПМФ у Загребу. Ове студије, уз рад, завршава 1990. и добија звање Магистра органске хемије. После тога почиње рад на свом докторату. Крајем 1991. год. одлази у Америку, где добија стипендију и ГЛОБАЛНО поново почиње своје ОТОПЉЕЊЕ 2 докторске студије на Универзитету Чујем како се топе Ме риленд, крај глечери Ва шингтона. С доле јужно око обзиром да професор Магелановог који му је дао пролаза, стипендију ради на од нашег једног Главном Институту јединог Америчког Мипољупца. нистарства Пољопривреде, ради тамо Март 27, 2004. 01:15 као његов асистент на истраживању биљних хормона раста. Докторске студије завршава 2000. и добија звање доктора наука од Универзитета Мериленд. После тога се запошљава у компанији “Phytomedics”, која је повезана са Универзитетом Rutgers у Њу Џерсију, где се и сада налази. Рад му обухвата проналажење нових лекова из лековитих биљака, користећи се компјутерским базама података. Тренутно је запослен као главни истраживач у овој компанији.
Једна од Др Илићевих вештина и љубави је и писање лепе књижевности из чега су проистекле неке збирке поезије као што је „Малкович ЉУБАВНЕ И БОРБЕНЕ коју су издали Књижевни клуб „ДИС“ и Друштво за науку и стваралаштво „ЛОГОС“ из Бачке Паланке 2006.
NADNASLOV ПАПУА - НОВА ГВИНЕЈА - КОВИЉ
СРПСКИ ГОСПОДАР КРОКОДИЛА Некадашњи ловци на људске главе у Папуа Новој Гвинеји у подручју реке „Сепик Ривер“ су га далеких шездесетих година звали „Маста Пукпук“ што је енглески сленг назив за Господин Крокодил. Његово право име је Сава Максић и он је комбинација Српскоаустралијског Тарзана, Џангл Џима и Крокодил Дандија. Као професионални ловац на крокодиле убио их је око 10.000 у Аустралији и Папуа Новој Гвинеји...
Са супругом Линдом у лову на крокодиле
Srpski krajevi 35
У Ковиљском риту
С
ава Максић је рођен 1937. у Ковиљу и као основац је јурио у Нови Сад да гледа филмове о Тарзану и онда често каснећи на последњи превоз морао је пешке за Ковиљ. МаШтао је о томе како и он по узору на свог филмског јунака лови крокодиле у непрегледним џунглама и мочварама. Дечачки сан није могао да оствари поред Дунава је у њему није било крокодила. Док је маштао о својој будућности пуној авантура помагао је мајци у продаји кромпира на пијаци где је већ као савим мали показао свој предузетнички дух. Мајка је свакодневно ишла на пијацу и продавала по 5, 10 килограма кромпира. Једног дана су војни добављачи дошли пред тезгу и питали да купе већу количину кромпира, који је коштао 30 динара, и да ли могу да добију нижу цену због количине. Мали Сава је од мајке преузео трговину и када су они рекли да им треба двеста кила кромпира он им је дао цену од 35 динара. Збуњени добављачи су га питали како је то могуће, на шта је он одговорио да нико сем њега нема ту количину и да је на ту већу количину и више цена, с тим да му морају да врате и џакове. Тада је имао 12 година а трговина је успела. После неспоразума са оцем, немирни дух га је натерао да са 20 година крене, у потрази за авантуром, пут Аустрије, Немачке, Италије и коначно Аустралије. Први илегални покушај преласка у Аустрију није успео па је враћен да би из другог покушаја са своја два другара успео. У Аустријисје сместио у логор за прихват емиграната и док није добио папире са којима је слободно могао да иде по целом свету врло брзо је успео да буде главни интендант који је руковао свим могућим потрепштинама у логору.
36 Srpski krajevi
По добијању папира пријавио се у Аустралијској амбасади за одлазак у Аустралију и иако је није знао ни једну реч на енглеском. Те давне 1959. је у Аустралији одмах нашао посао. Радио је као машиниста, кувар, стаклар, радник обезбеђења, трговац некретнинама... Висок и наочит одмах је упознао и прелепу плавушу, Аустралијанку Линду, са којом је добио четири ћерке. Дечачки сан о лову на крокодиле се остварио већ 1960. када је упознао пријатеља који је већ био професионални ловац на крокодиле у Аустралијској дивљини. Сава је кренуо са њим и успео да улови и одере више крокодила него сам професионалац. Брзо се вратио у Сиднеј и упитао супругу Линду да ли би она желела да крене са њим у „крокодил бизнис“. Пристала је, спаковали су се и преселили на „територију крокодила“ на северу Аустралије. Када су им се деца родила, из аустралијске дивљине упутили су се у џунгле Папуа Нове Гвинеје где су још живели људи по правилима каменог доба, људождери и ловци на људске главе. Тамо су се настанили поред највеће реке, Сепик Ривер. Ток ове реке је водио до удаљених крајева џунгле где и дан данас постоје велике територије где људска нога није крочила. Отворили су хотел до којег се могло стићи само чамцем и авионом. Хотел су посећивали ловци и авантуристи који су ловили крокодиле или њиихове коже откупљивали од домородаца. У лов су чамцем ишли Сава, Линда и две ћерке. Највећа вештина је била да се крокодил тако погоди метком да не потоне а то се могло постићи само прецизним хицем у место где се спајају горња и доња вилица. Тада би крокодил био ошамућен али жив. Било је потребно брзо довести чамац до њега, ухватити га,
Сепик Ривер унети у чамац и једним потезом ножа задати му коначни ударац и све то док се крокодил не освести. Понекад се дешавало да крокодил потоне па је Сава морао у потрагу за њим, што за њега није био велики проблема јер се вешто спуштао до дна реке, пипајући ногама налазио ошамућену животињу, обухватао крокодила и ногама извлачио на површину где је у чамцу завршавао лов. За време свој каријере ловца на крокодиле Сава је уловио око 10.000 крокодила од којих је бар 2.000 вештом руком огулила сама Линда. Деца су расла окружена крокодилима али, како каже Сава, ван опасности, јер слатководни крокодили ретко нападају људе. Живот у џунгли Папуа Нове Гвинеје је током година створио од Саве Максића најомиљенијег и најутицајнијег човека међу доомороцима на тој великој територији. Он је за њих био Господар Крокодила. Једна прича говори о односу Саве и домородаца. Када јер ишао у лов на крокодиле радио је то чамцем али често пута се морало и доста пешачити па тек онда чамцем ловити по скривеним лагунама. После лова требало је сву ту уловљену крокодилску кожу и донети до складишта. У тим тренуцима када је био са домороцима они су га молили да иду са њим и да им он прича своје приче. Сава би им рекао да они немају новца да плате ходање са њим и слушање прича на шта
су га они молили да им, пошто немају новца, дозволи да бар иду са Госпосдарем Крокодила и носе све што треба... Шта им је Сава причао? Како сам каже причао им је о Југославији, о Ковиљу, о далеким земљама, мада они нису знали ни где је Аустралија. Њихов свет је била њихова река Сепик Ривер и Господар Крокодила који им је откривао нове светове. Када се заситио лова на крокодиле Сава је почео од домородаца, уместо крокодила и крокодилских кожа, да откупљује разне предмете... Једном се појавио трговац таквим предметима и од Саве купио неку количину робе за пар хиљада долара. Брзо размишљајући Сава је помислио да ако му тај купац толико плаћа сигурно негде у Аустралији може добити више новца за исту робу. Фотографисао је предмете и кренуо пут Аустралије. Дошавши у Сиднеј нашао је једну продавницу која је трговала таквим егзотичним предметима. Власник редње је широко отворио очи када је на фотографијама видео какве предмете нуди Сава и питао га је да ли је он први којем је понудио робу, желећи да је сву купи. Виспрени дух Саве Максића је опет брзо деловао. Синуло му је да ако га овај пита да ли је он први коме нуди, мора да има још потенцијалних купаца. Нашао је још две галерије од којих је једна бирала предмете а једна хтела само изузетне примерке.
УСВОЈЕНА ЋЕРКА Поред своје четири ћерке Сава је усвојио и малу Мелинду када је она имала 3 године и 3 месеца а Сава 51 годину. Све је почело рођењем мале Мелинде чија мајка, која је стицајем околности дошла код Савиних пријатеља, није имала пара за порођај. Нашавши се у тешкој ситуацији, његови пријатељи који такође нису били у доброј финансиској ситуацији, обратили су се Максићу. Сава је одлучио да помогне. Убрзо по рођењу мала Мелинда, која је била крхког, се разболела а Сава је био ту да опет помогао. Трећи пут кад је Мелинди здравствено стање било критично Сава се ниије двоумио шта ће да уради. Великодушно је платио лечење али овога пута је у општини Мелинда уписана у матичне књиге као Мелинда Максић. Његов услов за пмоћ је био да му се дозволи да усвоју Мелинду. О том тренутку Сава каже: „Све се одиграло тако брзо. Нисам то планирао. Остао сам са девојличицом од три године у наручју кад сам ја имао 51. Авион са њеном мајком је полетео ја сам се само секунду замислио и рекао, но, ту смо, идемо даље!“
Srpski krajevi 37
Ћерке у игри са крокодилима
предавања на универзитетима у Америци. А какав је то народ који још увек живи у Сепик Ривер Басену, који још увек има у својој традицији „људождерство“... Како Сава каже „људождерство“ тог народа се састоји од преузимања снаге и моћи покојника, било сда је он непријатељ или саплеменик. Узимањем дела тела покојника сматрало се да сви његови квалитети прелазе у тело онога који поједе тај део. С друге стране отворену душу, срце и ум урођеника најбоље илуструје следећи детаљ.
ПОСЛЕ 30 ГОДИНА У КОВИЉУ
Сава ме је питао коме бих ја прво понудио робу. Наравно да сам одговорио да бих робу понудио ономе који хоће да купи све, што је био погрешан одговор. Вешти трговац кромпиром из Ковиља је робу понудио оној галерији која је највише бирала и ту добио најбољу цену. Потом је робу понудио галерији која је узела нешто већу количину и ту добио опет екстра цену. На крају се обратио првом купцу, који је ионако хтео да купи све. Међутим бурни равничарски дух Саве Максића није му дао мира. Одмах је схватио да и ове галерије продају робу даље по свету, извозећи је у Азију, Европу, Америку... Још једном је реаговао предузетнички и са својим партнером Мат Латином и са 1.000 егзотичних предмета, најпримитивније живе цивилизације, отворио галерију у Њујорку - „Соутх Сеа Галлерy“ . Ту су се излагли и продавали разни предмети: украшене људске лобање, декорисани штитови, бубњеви, накит од шкољки, резбарене фигуре, оружје и оруђе... Тада је настала и књига Саве Максића и Пола Мескила „Примитивна уметност Нове Гвинеје“ (Примитиве Арт оф Неw Гуинеа“) која је брзо постала веома продавана књига. Вредност Савине књиге је била, а и сада је, од непроцењиве вредности јер је поред фотографија раритетних предмета и нудила причу о њима. Тако се кроз описе намене појединих предмета откривала и недокучива тајна најпримитивније цивилизације која је постојала на кугли земаљској. Цивилизације која је далеко тајанственија и од цивилизације Амазона. Већина предмета је у себи крила обичаје, веровања, тајне ритуале, тајне живота, симболе и делове свакодневног живота. Ти „духовни“ предмети су били окружени Савином причом коју је добио живећи у непрегледним џунглама Папуа Нове Гвинеје. Књига је имала такав успех да је Саву промовисала у стручњака и вештака по питању примитивне уметности па је чак и држао
38 Srpski krajevi
Запутивши се пре 50 година Сава Максић је војвођанску равницу и Дунав заменио прашумама Папуа Нове Гвинеје и реком Сепик Ривер одакле је ретко навраћао у родни краја. После 30 година је опет свратио до Ковиља да нађе родбину и допуни породично стабло. Пензионисани ловац на крокодиле је још увек одличног здравља, хитрих покрета и брзих корака. Машта да се врати у Ковиљ да живи у великој кући са погледом на Дунав. Ковиљчани су са осмехом прихватили свог заборављеног земљака и са интересовањем слуђају његове бескрајне прича. Ипак, како сам каже, најбољи му је партнер за разговор госпођа Мара, његов најближи живи рођак која каже: „Иако сам три године млађа од њега он је по изгледу и понашању за мене дечкић. Причамо до поноћи па му ја кажем да легнемо јер је сигуно уморан на шта он каже да није. Е па да знаш ја јесам, ајд на спавање...“ Ковиљског, господина Маста Пукпук, можете слушати у недоглед. Прича стиже причу, грана се, па се опет враћа све везујући у једну мрежу живота који још плови пуним једрима. Сава и поред свега добро прича српски језик убацујући потштапалице на енглеском и мешајући их са војвођанским изразима као што је „данаске“...
Током Другог светског рата савезници су бацали из авиона пакете са храном и по џунглама Папуа Нове Гвинеје. Када је рат престао, престала је и да „пада храна са неба“. Збуњени урођеници нису знали шта се дешава а храна им је требала. Тада су, руководећи се својом логиком и спознајом света, направили велику дрвену птицу како би привукли ону још већу (авион) да поново дође и да баца храну птици на земљи. Није им успело... Нудећи раритетне педмете галерија на Менхетну је убрзо постала врло популарна и посећивали је и били купци многи познати бизнисмени, политичари, филмске звезде, док је Максићева књига и дан данас врло тражена преко интернета. У исто време је кренуо са радом Максићев „Соутх Сеа Галлерy Травел“, туристичка агенција која је одводила богате американце у срце џунгле Папуа Нове Гвинеје. Максић је направио аутетнтичне куће урођеника које су били луксузно опремљене и пружале и слику аутентичног живота џунгле и у исто време нудиле адекватан комфор. Групе од четири човека су за боравак од пет дана плаћали и преко 30.000 долара... После Њујорка Сава Максић је живео једно време у Њу Орлеансу да би се после 22 године вратио да живи у Аустралију и организује фарму крокодила... О Максићу би се могле писати странице и странице, што ће и бити учињено па нешто морамо оставити и
недоречено јер Сава планира да се у скорије време врати у Ковиљ где би живео бар пет месеци годишње, направио своју галерију и објавио књигу о своме животу за коју каже да ће сигурно постати светски „бестселер“. Поред овога има још пуно планова...
ХВАТАЊЕ ЖИВОГ КРОКОДИЛА Највећа вештина и опасност је ухватити живог крокодила на обали. Ишао сам као и обично у лов и изашао на обалу да изнесем уловљене крокодиле. Приметио сам једног на обали и добио идеју да га ухватим живог. Ветар је дувао у повољном смеру и кренуо сам полако према њему. На пола пута сам застао, борио сам се са страхом, али сам наставио даље. Кад сам дошао на корак од њега био сам сигуран да не смем то да урадим... Одлучио сам да га само прекорачим и одем даље. Направио сам корак преко њега сигуран да не смем и ођедном, цап, скочио сам на њега и ухватио га и савладао... Тако сам и у целом свом животу доносио одлуке у тренутку.
Поново у Ковиљу
Srpski krajevi 39
ПОП ЂУЈИЋ У Стрмици је као парохијан радио и четнички војвода Момчило Ђујић.
40 Srpski krajevi
NADNASLOV STRMICA 2008.
14. ОБНОВИТЕЉСКО СИЈЕЛО „Волим Босну, у срцу ми Лика, Далмацијо љубави велика...“ под овим мотивом се традиционалнo сијело у Стрмици 2008. године одржало по четрнаести пут и то после тринаест година паузе. У оквиру ове смотре народног стваралаштва организован је традиционални турнир у балотама, такмичење преља и плетиља, турнир у малом фудбалу, такмичење у бацању камена с рамена, проглашен је јунак тромеђе, одржан је скуп генерације 1952., наступале су изворне ојкачке певачке групе. Преко 2.000 посетилаца је уживало...
Ј
едан од челних људи ове манифестације је Ђуро Стојковић, председник Културно уметничке удруге „Тромеђа“ из Стрмице, који нам је рекао: „Пошто се Стрмица налази на тромеђи Босне, Лике и Далмације, замишљено је да се организуре сијело на коме би се презентовало културно умјетничко стваралштво људи са подручја тромеђе. Манифестација је брзо прерасла у догађај који је сваке године окупљао између осам и десет хиљада људи. Стицајем околности због ратних дејстава није било могуће одржавати манифестацију и послије дужег периода пожељели смо да је обновимо. 2007. године је иницијатива заживела у дијаспори, код људи који су избјегли и ево 2008. године смо организовали обновитељско сијело тромеђе. Надамо се да је ово тек почетак. Много је било посла али ангажманом малог броја људи уз пуно ентузијазма смо усјели. „ Жељко Матијаш је човек без кога се сијело у Стрмици не би могло одржати: „До петнаесте године сам живио у Стрмици и ишао у основну школу. Послје тога сам отишао на занат а посљедњих двадесет година сам у Швајцарској. Srpski krajevi 41
@eqko Matija{, jedan od najzaslu`nijih
Раде Матијаш је отворио смотру
СТРМИЦА Стрмица је село у Хрватској, на тромеђи Босне, Лике и Далмације. Најлближи градови су Книн (16 километара) и Босанско Грахово (20 километара). Име Стрмице произилази од речи „стрм“, јер је смештена између две планине – Орловице и дерала, у плодној равници реке Бутужице. Поред те реке, у Стрмици теку и потоци Мрачај, Бошњакуша... Тако су је назвали први Словени који су се населили. Делови Стрмице су: Црни Потоци, Бојановац, Церовац и Курбалије, Драга Триванова, Бријег Матијашев, Бријег Дроњков, Орашје, Курбалијина Драга, Главица Даничића, Главица Матасова, Главица Бобарева, Седиште, Граб, Испод Граба, Шеварине, Комалић, Врањкобац, Куруцовац, Сепиште Радошево, Рт, Под Точилом, Бошњакуша, Миздраковац, Граница, Хан, Хрт, Батасова варош, Боланча и Стрмица.
Такмичење преља
42 Srpski krajevi
Прије обнављања манифестације ми из дијаспоре смо на разне начине помагали свој крај што се тиче лијекова, хране, хуманитарне помоћи... После рата је мало све утихнуло и од 1998. смо почели поново да долазимо и обнављамо те јадне кућице срушене и запаљене. Идеја о обнављању манифестације је тињала али ситуација нам није била наклоњена. Имали смо једног активисту који је био главна осовина али је трагично завршио претпрошле године, Зорић Стеван. Ту је још један ненадмашан човјек, Рајко Бјелић који је врло активан и вриједан човјек. Са њим, и уз помоћ Раде Матијаша из Србије, сам се договорио да покренемо ствар са мртве тачке. Раде Матијаш је то фактички први и започео и врло се радо одазвао да се поново укључи и осмисли и организује програм. Било је много потешкоћа. Највећи проблем је што је у селу остало мало људи и тешко је било наћи оне који су способни да се укључе у организацију, али успјели смо. Ово је прилика да се данас сретну многи који се годинама нису видјели. Очекујем да ће Стрмица поново почети живити... Најбитније је да овде заживи неки погон да би се млади људи имали гдје запошљавати, њих 20, 30... Ту су њихове фамилије и кад почну дјеца то је и почетак ревитализације. До сада је било пар адекватних понуда али су проблем имовинско правни односи јер су многе фирме купљене за једну куну и не раде а онемогућавају оне који хоће да уложе. То је неко урадио само да сметају јер се не зна чије је шта и да ли су фирме купљене и ко је власник. Имам контакте са пар фирми које имају интереса улагати, али оне, наравно, траже правну сигурност. Разматрамо посао са цигланом која је већ руинирана, порушена, покрадена... Међутим, мислим да политика не дозвољава да се запошљавају људи који не одговарају.”
Српска тромеђа
Све информације о Стрмици можете да нађете на www.strmica.net
Недељко Билкић
Бране Ћалић
ПРОГРАМ Културно уметнички програм је организован у дворишту цркве Мале Госпојине. Наступала је група „Српска тромеђа“ и „Коријени“ из Београда, „Врбања“ из Бања Луке, Недељко Билкић, Светлана Спајић, Културно уметничко друштво из Дрвара, Раша Прелџија, Бране Ћалић, ојкачка група из Стрмице, ојкачке групе из Голубића, Жегара, Бискупије, Доњег Лапца, Грачаца, мушка и женска певачка група „Зора“ из Крагујевца, песници Сава Крнета и Жељко Кнежевић, диплари Никола Петровић, Обрад Милић, Марко Џепина, оркестар Николе Мартића Ћонија
Srpski krajevi 43
КУД ”Дрвар”
ИСТОРИЈА Име Стрмице произилази од речи „стрм“, јер је смештена између две планине – Орловице и Дерала, у плодној равници реке Бутужнице. Поред те реке, у Стрмици теку и потоци Мрачај, Бошњакуша... Стрмица је добила име по свом положају а тако је назвали први Словени, који се овамо населили. Има много градина, остатака турских кула и чардака, као и млетачких стражарница. Највише људи се у Стрмицу доселило из Босне, одакле је дошло 16 већих племена, из Далмације од назад 30-200 година 19 племена; из Лике 3, из Хрватске 1, из Баната 1, из Старе Србије 1, из Италије 1, и из Албаније 1 племе. Граб, као сва Стрмица, налазе се на босанској граници. Где је Граб, ту је била истоимено утврђење, коју су са Стрмицом, Турци разорили 1715. године. Спомиње се у уговору између Сигисмунда и Млечана 1433. Турци су освојили у XВ веку, па Стрмица постаје својина бега Кулиновића. Занимљиво је да је у овом месту као парохијан радио и четнички војвода Момчило Ђујић.
Раша ”Прелџија”
Ђуро Стојковић
44 Srpski krajevi
„Мала моја слатки разговору, Дочекајмо на Тромеђи зору...“ „Расте јаблан покрај Бутижнице, Нема лијепшег села од Стрмице...“
Водитељке програма
Srpski krajevi 45
NADNASLOV ЦРКВЕНО Двадесет шестог јула љета господњег двије хиљаде и осмог служена је прва света архијерејска литургија у новизграђеној цркви Светог Архангела Гаврила у селу Црквено поред Кључа. Литургију је служио Владика Хризостом, Епископ бихаћко-петровачки
46 Srpski krajevi
НОВИЗГРАЂЕНА ЦРКВА СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА
Р
адујем се јер се испунила и ваша и моја давнашња жеља да се овдје Црквеном подигне црква која ће бити компензација за свих оних 7 малих цркава и капелица за које је ваш Лука Врачар причао да се затрло и свако место на коме су се налазиле. Требало је пуно љубави и одрицања да се подигне овај храм. Вјерујем и чврсто се надам да ћете учинити још мало напора и љубави и жртвовања да би се овај храм потпуно завршио и припремио ако Бог а за освећење што сигурно планирамо на данашњи дан следеће године“. Истакао је том приликом између осталог Владика Хризостом: „Свима хвала на ономе што су учинили до дана данашњег, али посебно бих поздравио младе кумове ове данашње славе, породицу Тодоровић, Гојка и Јелицу који су имали доброту и љубав да данас буду кумови ове прве славе.“ „Као што се поштује мајка, физичка, која нас је родила, тако треба да се поштује и земља која нас је одгојила и која нас држи свакодневно“, наставио је Владика. Захвалио се и оцу Дејану, локалном пароху, за све што је учинио од момента његовог доласка у Црквено и том приликом га одликовао чином протонамјесника. О селу Црквену постоје многе приче, а ево једне коју нам приповједа мјештанин Игњатија Драгојевић: „Постоје подаци да је баш ту црква била. Међутим нема никаквих чврстих доказа. Црквено је висораван између Шише и Бобије гдје су Рибничани из Рибника Доњег и Горњег селили горе у пашњаке ради овчарења и ту су правили куће, тако да једни су продали куће доље, једни су дијелили с браћом. Могу рећи и то да је Црквено 1958. године имало 28 породица тј. презимена. Могу и набројати: Радићи, Бркићи, Васиљевићи, Смиљанићи, Савановић, Чегић, Бањац, Вуковићи, Именовићи, Јуришићи, Дмитровићи, Ђукићи, Гајићи, Думени, Драговићи, Кевци, Вртумићи, Тодоровићи, Даниловићи, Станаревићи... Црквено поље је дугачко 7 км од Присјеке до Подова – Бркића. Црквено је насељено половином 19. вијека већином због пашњака. Постоји старо гробље
Владика Хризостом је подржао Гојка Тодоровића у његовом племенитом науму
Srpski krajevi 47
48 Srpski krajevi
Владика Хризостом и Гојко Тодоровић
према Осјечетници на крај села. Ту има споменик још увијек Триве Станаревића. Има још неколико гробова, а ово гробље Гајићи је настало 1934. када је била прва сахрана. Ту се сахрањују до Вртунића од Јуришића. У Црквену је било 98 домаћинстава, ја сам 1958. године „ударао нумере“. Породице су биле бројне, а било је 12 породица са по деветоро и више дјеце. Први је био Шпиран –Шпиро Тодоровић, па онда Бранко Тодоровић – Бранкић, па Тома Јуришић, па Марко Гарић... Народ се бавио искључиво сточарством до послије другог свјетског рата, када су почели претежно радити у шумарству, као дрвосјече и извозачи шуме, штрапање. Одржавани су течајеви описмењавања још за вријеме рата (другог свијетског). Душан Ђукић је предавао. Послије рата су била три аналфабетска течаја: први је био у Ројановој кући, други у Илином подруму, а трећи у Врачарима. Тако је било до 1948. године, а онда су иселили болницу која је саграђена за вријем рата и основали школу са два одјељења, а први учитељ је био Барјактаревић Радомир. 1962. је Црквено имало највише становника, око 700, а касније се почело осипати, људи су куповали плацеве у Кључу и расељавали се. Сада има 72 становника а 32 породице. Тешко је очекивати да ће се живот овдје обновити, јер су у задњем рату куће спаљене, породице расељене, привреда никаква, али ево сад смо успјели обновити цркву највише захваљујући Гојку Тодоровићу, а и остали су помогли колико су могли.“
Легенда о селу каже да је овдје некад било седам цркава па је по томе и добило име Црквено Srpski krajevi 49
ШАТОР
УРАНАК На митској планини, на којој се преплићу легенда и стварност, апстракција и доживљај, суровост и љубав, сваке године уоч‘ Илиндана одржава се традиционална ноћ бдења над језером, по имену “Илиндански уранак”. Уз култ горског огњишта, са заложеном буковином и окретањем брава. У новије вријеме и промишљеније и садржајније
Т
е ноћи над ноћима призвани су сви који кљују прошлошћу у властитом бићу, који имају дара и слуха за ванвремене прилике и којима витешко наслеђе и надахнуће показује пут усправљености. Талас омамљености удара о хрид знатижеље све јаче и јаче, и зато из године у годину ово збориште биљежи бројчани раст поклоника. Љубав између змајева и вила преноси
50 Srpski krajevi
се у душе присталица заживљујући и у практичним покушајима. Свако хрли да властом руком умије своје очи, све по предању о повраћају вида несрећно-срећној дјевојци були. Много тога нуди ова планина и ова ноћ... Сама висина масива од 1872 м и језера на око 1500 м пружа призор и егзотику. Кречњачке стијене, ишарани кршеви бијело- сиво, одакле и вуче назив Шатор планина.
Призорно по вршељцима распоређена буква, огрјевно најкориснији лишћар. Иначе, уистину, нетакнута природа, далеко људској руци, да би је скрнавила, а блиско небу да јој сачува чистоту. Право станиште за размахивање крила орлу и соколу. Тик уз језеро пободен велики дрвени крст, као симбол свих стадања на овој богазној громади. Цијел комплекс украшен бојама разног горобиља, а зачињен ендемичним рунолистом, опјеваним и прослављеним. Географски, према Грахову утиснуто и Булино врло, поменути извор здраводајног вјеровања. Незнам како је у рају, али овдје га слутим... И ова вече није оманула с кишом. Иначе, она је необична пратиља Илинданске ноћи. То небо сузама милује простор, затварјући круг романтике. А походника и аута да немаш куд проћи. Како пада вечерња тмина, тако колорит добија на љепоти. Проснијевају пламени таласи кроз обрасло грање, а пјесма ,,на бас‘‘ од сваке ватре оглашава присуство одређених група. Дозивајуће гласове поименице, прекидају звуци моторке, којима се спремају дрва за ,,коначиште‘‘. Ваздигнути дух, стресајући се на трен, помисли: почаст је доћи овдје... Постављени угоститељски шатори, као појава новијег доба, на платоу, пред уклопљивим у амбијент мотелом, са електонским звуцима, највљују провод младежи до у јутарње сате. Просвијећени и продуховљени ликови, нажалост малобројни, али, ,,искре бесамртне‘‘ погледају
на сат, да не би омашили Парастос- свима чији задњи поглед и издисај чувају ове стрме призорне и непроходне стране. А он почиње, устаљено, у 19ч. Два-три млада свештеника Граховске и Дрварске парохије чинодејствују. Мјеша се киша и молитва, тамјан и пламичак свијећа за упокојење страдалника. Пар пјесника дарова несебичност прошлости и присутнима, говорећи своје стихове: Гаврило Миле Принцип, моја осредњост (Ранка Срдић), Браниша Ђукић... Најодважнији, истрајаше на испуњењу циља. Тако и треба, мали су подвизи нас живих за њихове вијек вијеков залоге. Услиједило је, овај пут по расквашеној земљи, тражење најмилијих, сусретање браће и рођака, топли загрљаји и здушна чашћавања што у личној режији, што код угоститеља. И на крају испољавање колективног духа у шатору ђе пјеваше ,,Браћа Лекић‘‘, са једним соло пјевачем, по надимку Раца, - фолк оријентације. Уистину, кроз ноћ - под дејством ,,насушне капљице‘‘ окушали су се многи ,,неоткривени‘‘ таленти за микрофоном, чинећи Srpski krajevi 51
угођај и атракцију дружини, а задовољство својој души. У један мах сви присутни су били ,,весело‘‘ издање ноћи, и поменути ,,заробљени‘‘ чарима музике и по шуми разбацане групе крај ,,огњишта‘‘ уз своје пјевање. Све је личило као неки измишљени сан, али сан у коме царује љубав, благостање и безбрижност. Једном рјечју, бајка за одрасле. И највећи самотњак, човјек асоцијалног кова, укроћен вртлогом страсти, пожелио је, сигурна сам, да ово траје... Интересантно је напоменути, а у исти мах и похвалити, да је скуп прошао без и мањег инцидента. Све у рођачкој и другарској атмосфери. Иако је алкохол текао потоцима, а пиво умивало лица чежњивих горштака. Што најбоље одсликава ћуд и менталитет Подшатораца, који су већина. Племенитост и душевност су од човјека овог поднебља отјерали срџбу, спремност на тучу и лош глас; објеручке је прихваћено братољубље, на добробит савјесности. Да незаборавим навести, поред Срба у мањини је било и друге вјере, знатижељника. Али све је припадало истом корпусу уредности у понашању. Феномен овога скупа треба тражити у онтолошкосоцијалној генези, подједнако као и у митској основи која му је предходница. Урађен је знатан помак, у бризи за ово заједничко природно добро све три града Грахова, Гламоча и Дрвара; ревношћу чувара завичајних љепота насут је пут одређеним слојем пијеска кроз Шатор, па је много удобније доћи аутомобилом. То је условило одговорност наплате пролаза друмом од 5 КМ. Што је за сматрати као подстицај за инвестирање у нове идеје од значаја за будућност “традиционалног туризма” на овом простору. Истанчани љубитељи, који броје своје доласке још од 80-их година минулог вијека, презиру и мрште се на новотарије у виду шатора и електронске музике. Сматрајући да се тиме разбија посебност и условна интимност Светоилинданске ноћи крај језера. Има истине, али треба уважити и аспекте новогенерацијског тренда. Дакле, пашићевски, могло би се рећи; обе варијанте
52 Srpski krajevi
и ,,староковаца‘‘ и ,,новодобаца‘‘ имају за право. Јер лијепо је чути моћну пјесму ,,уз појачала‘‘ коју таласи вјетра носе до куле Старца Вујадина. Али умјесно са дозом укуса, пробирљиво, остајући на курсу извора и неокаљане чистоте. А с другу страну овдје је све само од себе музика и пој природе. И само посматрање и удубљење погледом је најљепша симфонија Божије благодати. Већи проблем је дан по догађају, кад изнурене главе оду од језера неокрећући се свом привременом боравишту, о коме се маштало сву годину, а смећа, отпадака разне врсте да згрћеш лопатом, неорганске природе: кеса, лименки, картона и др. Неизграђена еколошка свијест и не мисли колико је штетно непоспремљеност оставити иза себе, а треба и догодине и наредних година доћи. Опет ентузијасти трошећи своје вријеме санирају бахатост објесника. Остајмо у убјеђењу да ће се удружити савјесници из поменутих општина и заједничком, бригом, вољом и знањем дигнути на ниво светковину, уоквирујући је у рам културног обрасца. А не да споредно буде главно! Дакле, увести реда у стихију крај дароване драгоцјености трајно. Чиме ћемо истаћи значај љепоте наше завичајне егзотичности, стајући уз раме оним планинама којима газдују бољи домаћини и посјетиоци. Процурила је најава о изградњи цркве, код побијеног крста ђе се одржава Парастос, у задужбинској улози шаторског Србина из Аустралије, па молимо се да вијест пређе у дијело. У тој благој жељи радосног ишчекивања, узрастајмо духом на планинском вису у загрљају: вјере, љубави и наде. О Илиндану, 2008-ог Љета Господњег Ранка Д. Срдић Фото: Биља Мартић
ГЛАМОЧ
КРОМПИРИЈАДА Дан по Воздвижењу Часног Крста, кад је царица Јелена моћима чуда спознала Христово оруђе побједе живота над смрти, разумни далековиди Гламочани, тријумфалном бригом за свој град показаше побједу љубави над сваком врстом мржње. А ње, сјеме јој се утрло, било је, у задњој деценији ХХ вијека, и од бијеса, и преузимане из туђих уџбеника и безљубно реваншистичке; унакрсне, па и у очима ближњега
П
ионирски, али на добро постављеним темељима, започета је грађевина по имену ,,слављење кромпира‘‘. Па и било је вријеме. Да овај град обилује маслинама, захваљујући Господу, уздизали би руке према небу и славили родне маслињаке. Овако,
народски речено: шта имамо тиме се и штимамо! А Богами, можемо бити поносни. Плодно поље од 129 км2, са рахлом подлогом погодном за успјевање доброприносног плода, кромпира- кога одликује врхунски квалитет и крупноћа. Што свакако треба Srpski krajevi 53
Градоначелник Гламоча Радован Марковић
благодарити самој природи, (клими, надморској висини, сразмјери броја сувих и кишних дана) а приоритетно погодним плодним ораницама. Група ентузијаста, каквих никада Гламочу није мањкало, али нажалост многи нису успјели извести идеју до краја, је иницирала овакву смотру. Брзо нашавши истомишљенике, суграђане који живе у другим срединама и уз одређене напоре, подухват је резултирао остварењем циља. Све на понос и корист покољења. Радовале су се и запарложене њиве у пољу, чији су домаћини далеко од овог града и ове приче, па чак и рушевине, којима ова варош обилује као свједоцима минуле прошлости, као да су се ,,штуро осмијале‘‘ рачунајући на предстојеће боље дане. У овој оскрнављеној љепоти, гдје је све стало, осим корова, нетрпељивости и празнослових прича локалних подмедиокритета. Дан, прави искушенички, не памти ни цича јануара овакву оштрозубост времена. Прохладно, крв се леди у венама, али због племенитости идеје указује се пламичак у души, гријући испраћање догађаја. Посјета солидна, с обзиром да се није располагало јачим средствима за оглашавање и да се тек укопава маркетиншки темељац кромпиротрадицији. Јест да се све њиве нису разрјешиле овогодишњег приноса, тек је предстојала кампања вађења, али имало је шта прекрити излагачке тезге и дићи интересовање на потребан ниво. Ово је, у ствари, финалисање примарне културе овог простора. Затварање круга сезонске производње кромпира. Манифестација, ,,Дани Гламочког кромпира‘‘, се одвијала у двије фазе; око Илиндана, одржан је први научни скуп, у хотелу ,,Сплит‘‘, на тему овог јестивог добра, а 28.09. о.г. и завршница Кромпир-
54 Srpski krajevi
феста, захвалност њиви и пољу за дар рода 2008. са пригодном културно-умјетничком пратњом. Све у знаку ,,плочастог главоње‘‘! Захваљујући његовом величанству, мала варош данас врви ко кошница. Љубазне младе снаше и тетке нуде производе своје кухиње, чувене пите кромпируше, чипсове и помфрите, који, и те како, добро дођу уз донирану цистерну бањалучког ,,Нектара‘‘. А гдје ће ,,прво рудно благо‘‘ ових простора без кајмака? Па било је у посудама и за пробу и за понијети, што ли кајмака а што цијелог сира. И других декорација, којима ова природа обилује: бундева, шипака, цвекле, печурака... Буквално, минисајам здраве хране. Које радости?Слава Господу! Уз добројутро и добродошли!- почело је научно савјетовање, за главни субјекат дана и простора- кромпир. Људи из струке су рекли своје. Предности локалитета за узгој и доказани врхунски квалитет, дефинисано у форми разумљиве садржине, за узгајиваче. А њих мноштво са перспективом и дугорочном визијом. Спремни на техничка и технолошка рјешења, млади, породични људи, на понос региона, повратници на своја огњишта и земљу, школовани по свијету, и сад факултеска знања примјењују на властитој њиви. Посебно вриједни помена Илија Радоја и Никола Срдић, који удружено кроте благодати поља, истичући се у броју тона по хектару. Најтежи примјерак (било их је више приближне грамаже), за овај пут је износио 1,170 кг, што је вриједно позорности, а са оранице је Илије Радоје. Осмошколци, мањег узраста су награђивани за цртеже и приче, као и домаћице за квалитет и укус пите. У културно - забавном дијелу, игром, пјесмом, казивањем и рецитовањем, славиле су се вриједности
ових простора. Дирљиво је било видјети разиграну младост КУД-а ,,Руди Чајавец‘‘ из Бањалуке, која је упарила простор и кораке у ријеч ,,јопет‘‘, изводећи тактове кореографије, којој је ово постојбина- Гламочко глуво, духовна вриједност под заштитом UNESCO-a. Уз двојнице и фрулу професор Милош Бојиновић је посвједочио епску подлогу ових простора. Из дубине бића, аутора ове репортаже (Ранке Срдић), чули су се и намјенски стихови инспирисани радошћу догађаја. Војин Тривуновић је, у лику водитеља усмјеривао сведогађање, дарујући успут и своје пјесме чежњивој публици. Прозним обраћањем украсили су дан: Маринко Убовић, предсједник Удружења Гламочана из Баљалуке; Радован Грајић, у виду подршке од своје политичке опције; проф. Пољопривредног факултета из Бањалуке, Миле Дардић, стручном бесједом у виду поздрава; Зоран Пећанац, предсјед. организационог одбора за одржавање ,,Дрењинијаде‘‘ у Дрвару; и на крају прогнозирани, а мало затим и овјенчани начелник општине Гламоч, Радован Маровић, у име будућности града. Све у свему, више него лијепо и милом Богу приступачно! Подвижнички, напором пара усамљених кленића на пропланку, терет прегнућа изнијели су покретач ,,Гламочких новина‘‘ Синиша Шолак, потпомогнут далековидим огранком ,,Удружења Гламочана‘‘ из Бањалуке- Рајко Срдић. Нејединство у разумјевању значаја, било шта да се догађа, а камоли овако проминентна парада; разни бојкоти неуких и фарисејски настројених надобудника, национална комплексност,
сплетке и ситнокорисна ‘акаста партијашења, узели су данак малој средини да буде један дан апсолутно на привредно- туристичком пиједесталу. Али, за објективно око, Голијат је положен на плећа и ум слави побједу свјетла над тамом. Што су и приказале камере БН, емисјом ,,Са Крајишницима по Крајини‘‘, РТРС, Бел канал; те странице листова ,,Гламочких новина‘‘ и ,, Кола‘‘ из Бањалуке. Даруј Господе снагом малобројно- савјесне, да издрже у корисним упињањима за свој народ и своју колијевку; награди их миром, истрајношћу и успјехом. Све у име опстанка српског народа на знаној вјетрометини подно Шатор планине! Нови Сад, 04.10.2008. Ранка Д. Срдић Фото: Здравко Радић Srpski krajevi 55
ДРВАР
ДРЕЊИНИЈАДА У првој декади октобра, кад јесен спуста смеђежуту завјесу над Брину, пунећи плодоношењем корпе, шпајзе и подруме, одржана је у Дрвару, седма по реду привредно-туристичка манифестација, ,,Дрењинијада‘‘. С разлогом, јер се поменуто жупско мјесто издваја рељефом у окружењу, пружајући услове за обилатост и једроћу дрењина- плодова од дрвета ,,здравља‘‘
Н
екад је Дрвар био познат по неким другим квазицеремонијама, а сад хвала Господу, вазнесе му име Божја биљка, епске симболике. Плодови сочно црвени до бордо нијансе, примамљиви и неодољиви, с високим садржајем шећера, у пуној зрелости, стварају при дегустацији нагон за похле-пом.
56 Srpski krajevi
Да ли због сугестије и предумишљаја да дрењина даје крви, јача имунитет и побољшава здравље, посјетиоци са задовољством празне прегршти и чиније, све уз захвалност Господу што ова воћка постоји! А она у дрварској котлини тако питома и крупна, права домаћа дрењина.
Што рекох домаћа? Околни висови, гдје је већа надморска висина обилују штуријим плодом тзв. дивљом дрењином, која је истог хемијског садржаја, можда и здравија, али мањег приноса и корисности. По Дрварској котлини и околини, дрен као воћна врста је врло распростањен, има га у изобиљу од Савића па до Мартин Брода. Али је требало проћи доста година да се очевидност уочи и приведе култури и битности привреде. Да ли случајни превиди или намјерно сјенчење егзотичног воћног раритета, одговориће тенденција будућности.
Углавном, људски фактор није реагово на природну датост. Чекале су се можда избјегличке, црне године, да видимо шта све други простори цијене и кују у мит, да би и ми у повратку стекли самосвјест и своје дарове доживљавали узвишено. И деси се човјек од акције, позитивац и прегалац. Добронамјерник који подвижнички не вјерује у случајност, већ настоји положајне предности искористити, истичући у први план егзотику завичаја. Организатор и друго име за осмишљење поменуте манифестације је господин Зоран Пећанац, у садејству са друштвеним и приватним структурама које економски стају иза обима манифестације. Ове године, иако је род ,,омануо‘‘, због оштећености цвијета мразем, организатори су уложили додатни труд да се не примјети оскудица. Широка лепеза производа од дрењине, акцентујући ракију у први план, испуњавала је
простор на улазу у комлекс ,,Титове пећине‘‘. Све је изгледало као дио сликарског амбијента. Врвило је од свијета, милили су и пристизали саборници из правца Гламоча, Грахова, Петровца и личке стране (Мартин Брода). Очевидно је комшијско поистовјећење догађаја у срцима походника. Призвук некадашњег благостања про/ изводили су котлови за ракију ,,у пуном гасу‘‘ на лицу мјеста, нудећи из славине млаки продукт скомљене дрењине- ракију Дрењу. Тетке распоређене по штандовима излагале су слатко од дрењина, свака по својој најбољој рецептури. Било је и свјежих дрењина у чинијама као дио декора, а и за пробу. Разне рукотворине, које се слажу уз поменути ,,бисер поднебља‘‘, мамиле су погледе присутних. На сваком ћошку из дрвених бардака и разноврсно украшених флаша, домаћински је нуђена Дрења гостима. Централно мјесто је заузела бина са монтираним озвучењем, уз гро учесника. Пошто су свјежи били резултати избора на свим нивоима у Федерацији, разни кантонални министри су се тријумфално захваљивали бирачима, са порукама и поздравима. Док је домаћи КУД ,,Марија Бурсаћ‘‘ изводио познате кореографије, не жалећи корака кроз цио програм. Пар локалних изворних група је, пјесмом ,,на бас‘‘, испратило достојно ракијски казан (,,Рунолист‘‘, ,,Гламочке Прелџије‘‘,,Јаворје‘‘, ,,Крајина‘‘). Уз госте,
Политичко-привредни врх Федерације Srpski krajevi 57
Зоран Пећанац, председник Организационог одбора
афирмисану групу ,,Момке са Совића‘‘ из Футога, сабор је дјеловао богатије. Моја осредњост је својим стиховима подсјетила на средњошколску доб и судећи по аплаузима изазвала реакцију код присутних (Ранка Срдић).
Додјељиване су награде за дјечји узраст, најљепши цртеж, најбоља пјесма о Дрењи и сл., јавно на бини. Као и за оцјењивање квалитета ракије и најбоље уређеног штанда, жири је био крајње професионалан.
Момци са Совића
58 Srpski krajevi
Миња Зељковић и Дуле Дроњак
Права опсада од медија, пристиглих од сваклен, локалног, регионалног и државног карактера. Очито је манифестација са умјећем организације изазвала будњу пажњу. Односно, претходио је добар маркетинг за најаву смотре. Могло се чути и забиљежити доста корисног и паметног из научне сфере, гостовали су представници Пољопривредног факултета Нови Сад, смијер воћарство. Затим образложење домаћина, који семинарски- вербално умије изложити савладано знање о познавању дрењине, плус привредно- туристички значај ове манифестације за Дрвар. Начелница града Анка Папак је изложила главне правце нацрта развоја Дрвара у будућности. Док су министри разних ресора, дрварског поријекла одушевљено, с пуним устима уздизали љепоте Дрвара. Послије званично- радног дијела, услиједио је ручак за госте и учеснике параде, на чувеној Басташици, гдје је уз пјесму, игру и добро расположење настављено дружење до касновечерњих часова. Примјећени су новоизабрани начелници Гламоча Радован Марковић и Грахова Урош Макић, са ближим сарадницима, много људи из друштвено- јавног живота, представници привредноупра-вљачке сфере Дрвара, препознатљиви Дрварчани у
свијету - Миња Зељковић, дио бањалучког естаблишмента, поменути министри, Декан мостарског Грађевинског факултета и други мање познати. Уз све на нивоу, неутралац, мимо времена и тренутних таласа; неко ко зна вриједновати простор, људе и вријеме, ставља малу примједбу на еуфорично политичко пренаглашивање. Свака част политици у рационалној служби управљања и располагања ресурсима било које врсте, али дрењина је опште добро и завичајно богатство све и једног Дрварчанина. Не заборавимо, ,,Земаљско је за мало времена...‘‘, политичко још за мање, а дрењина је поодавно у миту. Знајући шта сама посјета, свеприсутних, значи овој средини и колико је одржавањем Дрењинијаде дат импулс повратницима Уначке долине и на најбољи могући начин показана по много чему специфичност вароши, остало ми је само да преносим утиске и доживљаје онима који се баве наслеђем, обичајима, културом и сваком врстом добробити у српству. Завршићу слоганом ,,Jедна Дрења, живот мјења‘‘! Дођите, догодине, и увјерите се! Нови Сад, 15.10.2008. Ранка Д. Срдић Фото: Драган Дроњак Srpski krajevi 59
ВРБЉАНИ
ИСТОРИЈСКИ ПРАЗНИЦИ Дани Светих апостола Петра и Павла!- хришћанска симболика- у преводу тврда вјера као стијена и обасјани пут вјере у Бога, у просторно раширеним и традиционалним Врбљанима, овај пут су нашли пуни смисао у вјерујућим горштацима ваљане карактерологије- Врбљанцима!
В
икенд вриједан постојања и истицања припадности простору испод Лисине, Овчаре и Димитора. Пјенила је и неодољива Сана, својим вијугавим током показујући радост озарења драгих и милих ликова који јој приступише покајнички и самилосно, као грешници Господњем скуту у вријеме истине и исповјести. А умилна звона са светиње, по имену Успеније пресвете Богомајке, давала су својим појем импулс пристиглим живототражитељима. Осјећала
60 Srpski krajevi
се промисо у долини чулности живота, ђе снага и миљак пулсирају ко узбуђење у одговорном и богобојажљивом бићу. Колоне аутомобила, аутобуса и угоститељских шатора у центру ђе се ,,рукују‘‘ Горњи и Доњи Врбљани, најавили су визуелно- гласнички овај Догађај нараштаја. Пристигли у највећем броју, они што им је завичај олтар битисања, затим они што лакше примише ,,пресађивање‘‘ у друге просторе и пролетери
који носталгију интернационализују али и љубитељи прекодринских простора којима је свака стопа од Равних Котара па до Раче ужи завичај. Точи се мекана шљива што пријања ко светогорско маслиново уље на изнутрицу ходочасника. Сусрећу се драга лица, с осмјесима на стазама дјетињства, пред оронулим надстрeшницама које памте кад се за њих шиндра тесала и кровила. Кљују трнци судбине у служби трена. О самим Врбљанцима као крајишком соју, аутор ових редова могао би да пише до прекосутра и опет да све не изнесе на бјелину папира. У најкраћем, честит суи генерис. Самоспознајни крем Крајине. Валидне и окоперне душе динарског миљеа. Људи са упрегнутим рукама у фантазму живота и резултанта свега је ктиторство мањих и већих размјера. Врх врхова, академска и докторска звања, разна државна посленства... Мада је најпотпуније њих дефинисати као врсне домаћине, јер су то били на огњишту а донијели и развили исто и по ширини земаљског шара. А светиња блиста ко принцеза у новој одори на малом издигнућу, чекајући земаљске свате да јој њедра походецјеливом светих обличја у служби Вишњег Господа Творца. Овако реконструисана и украшена изгледа бајковито, до граница савршености. Ганутљивом створу, човјеку дарованом осјећањима, отме се покоја суза низ вреле образе. У славу претковине и генског отиска. Субота, Петровдан 2008. урезаће се у савјест нараштаја, као младост ножићем у кленић имена првих љубави. Тога дана, искупише се потомци за гријех заборава према идеолошкој десници стријељаног цвијета у мјесту Смрч. Њих петнаест са пуним подацима на мраморној плочи захвалности, а исто толико звјезда
којима се указа нови сјај на небу изнад Врбљана. Оживи прошлост ,,гурнута под лишће‘‘, разгори се данас у плам исцјељења и затрепери снагом праведничког духа. Уз пригодне бесједе, оних у којима бол тињаше све године. Ох, мили Господе, праштај!- Никад није касно за добра дјела! Услиједио је молитвени ручак за васкрсле који поново сјећањем ходе. Ништа без фурманства и орме, ни данас у празничним данима, а, камоли, у свакидашњем грањивању сунца подно Врановине. Тако и треба, не заборављати оно што нас је хљебом од‘ранило; јест био крув од седам кора али здравији и слађи од иког ролата данашњицеприповједају старији. Па су у поподневу, окреп земљаци нашли у повлачењу кубикаже од стране хитрих ата и у витешким дисциплинама. Док се познати врбљански бећарац извијао пут неба далеко у зору недјеље, уз остале врсте забаве. Недјеља, дан Павловдан! Сунцем окупани обронци и висови врбака. Тихи повјетарац разноси мирис ливадског Srpski krajevi 61
62 Srpski krajevi
Ранка Срдић и владика бихаћко-петровачки Хризостом горобиља, помијешаног са мирисом кошеног сијена. Душа полуопијена од радости, тријезни је 110 матичних извора и ваздух чист ко живот првородиље Дјеве. Ниже се протокол радости освећења: чесме на улазу у порту храма, споменика посљедњим врбљанским јунацима из Отаџбинског рата (48), и духовне љепотицецркве. Народа ко пљеве, да иглу немаш ђе удјенути. Све на похвалу ангажману Удружења Врбљанаца са сједиштем у Војводини, и огранцима по матици, у чијој иницијативи и режији тече свеподухват. Присутна црквена епархијска хијерархија, од локалног и комшијског свештенства до Његовог Преосвештенства владике бихаћко-петровачког господина Хризостома. Ређају се интерноцрквени обреди: поменуто освећење, литургија, произвођење мјесног пароха у виши чин, додјела грамата заслужениим привредним и физичким лицима, све уз кумове храма Остоју и Споменку Томишић. Културно-забавни дио, испред улаза у цркву се одвијао, у патетици и егзултацији; од гуслара, пјесника,
етногрупе и представника домаћина, који имадоше шта поручити. Аутор ових редова посебно је осјетио емпатију у реченици живе легенде овог села по надимку Лека, узевши одважно микрофон у руке, завапио је библијски гласно: ,,Мој народе, обновили смо цркву сад обновимо себе кроз вјеру и похођење храма!‘‘ За ручком, као тријумфом трудољубља и слоге- ређало се даривање и уздарје свјетовне и вјерске врхушке, дужна захвалност и опет неизоставна пјесма. А трпеза љубави, препуна Божијих дарова, у духу поднебља са доминацијом шљиве и ја‘њетине. На крају десерт, од кумовске торте и утисака за незаборав, испуњавао је смисао људског битија. Пуне очи, пуна осјећања, пун погодак мисије и догађаја. Књига је затворена отварањем нове странице. На радост Господу и свеколиком српству! Нови Сад, 17.07.2008. Ранка Д.Срдић Srpski krajevi 63
НОВИ САД
ПЕТИ КУПРЕШКИ САБОР Вече пред Митровдан, призивајући времена хајдучије, Купрешани расути по српском сјеверу одјенуше у сусрет завичајаца, високог стандарда и садржине. Разливена радост се њихала и вазносила као паучина изнад веселих лица, у ресторану ,,Родић МБ‘‘, све под именом Пети Купрешки сабор!
О
ко 500 душа задовољно је заузело своја мјеста под сводовима тзв. Пивнице са већ устаљеном жељом и намјером да се уз чврсти стисак руке упитају за јуначко здравље, и братски изљубе у лица бијела, па уз чашицу започну разгаљиве бесједе о познатом простору и људима подно планинских масива
Малована, Виторога, Плазенице, Радуше, Цинцара... Свјесни чињенице о данашњем наметну-том, пребрзом темпу живота; ови савјесници бар једном годишње врате се колективно на стазе поријекла и никуд не журећи пландују и уживају, док не намире тренутачну носталгију. Што је вриједно сваке похвале, још ако се зна да је то
Наступила је фолклорно певачка група „Др Младен Стојановић“ из Младенова, иначе највећег купрешког места изван Купреса, сплетом песама и игара из старог краја
64 Srpski krajevi
Представници општине Српски Купрес, стални учесници Сабора за многе сан, због незнања и личног немара за себе и ближње, ово сабрање добија висок смисао и оцјену. Посљедњи са поклоничког путовања; преносе новости са најрођенијег грумена завичајне светице. Мјешају се сјета и емоције, веселост и присјећања тешких непогода на најсветијем парчету претковине. А организатори; ко људи од стила и укуса, први сат су и оставили за рођачке теме и доживљаје, док је са два велика екрана паралелно текла спремљена репортажа о походу ентузијаста на њедра висоравни у минулом љету. Све је лагано наговјешавало сусрет вриједан записа и препричавања. Карактеристично је земљачко уважавање међу овим крајишким сојем, то се да закључити по посјетиоцима: из завичаја; Бањалуке, Бијељине, Београда, Младенова, Бан. Деспотовца, Шајкаша,.. значи гдје год их Господња воља премјести и настани, плус свесрдна помоћ и подршка од иностраних завичајаца, које судбина расу ко вјетар лишће диљем паралела и меридијана. Највиши степен сродности и истоосјећајности испољили су приликом обнове православних храмова на матичном тлу, а и вечерас су сви духом у завичајном јединству, осјећа се. Осим Купрешака, било је и Срба са свих простора који су у родбинским, пријатељским или сарадничким везама са домаћинима, што је пожељно. Ваљда је трагизам, који је у више наврата задесио ову висораван ујединијо и ојачао осјећања нараштаја. А зна се да их је сатирало и затирало и физички (од стране усташке каме ‘41 и реинкарнираних павелићеваца ‘91.) и административно (колонизацијом). Али је овај многостра-дални народ, свједочећи Христа, васкрсао живећи у радости нове животе и састајући се, утврђује вјеру у завичај и гене испод Малована. Хвала Господу има их врло успјешних чије биографије и каријере сијају пламом Богопознања. Поједини су се издигли да су им презимена синоними успјешности за одрђене градове. Свака част, тако се добрим побјеђује зло. У предвиђено вечерње доба, маркантни глумац, презименом Милишић, тенорским гласом отвори вече, уводничећи предвиђене битности за присутне. Убрзо фолклор, са познатом орнаме-нтиком на народној ношњи,
Парох са Купреса (благајски) јереј Томислав Чубриловић говори на Сабору
Гости сабора су били господа Буха – председник владе РСК у прогонству и посланик у Скупштини Републике Србиије и Слободан Јарчевић бивши министар иностраних послова РСК закити бину. Млади духовник, што мотри на светиње и повратничку паству у завичају, јереј Томислав Чубриловић, благослови скуп и пренесе утиске о љетошњим црквеним зборовима. У том новоизабрани први човјек општине, Горан Зубић, у пар реченица наговјести боље дане у насеобини најближој Господу, по надморској висини. Узеше ријеч и челници из Организационог одбора Удружења Срба ,,Јужна крајина‘‘, предсједник Михајло Цвијетић, да изнесу шта је по њиховим визијама битно и неизоставно. Запјеваше изворњаци из Младенова, познати под именом КУД ,,Младен Стојановић‘‘- мушка и женска група. Захвална организација прозва и додјели престижна признања најостваренијим Купрешанима у минулом 5-о годишњем периоду, за дјела несебичности, љубави и заслуга према колијевци. Свој духовни тон на светионик саборовања додаше и пјесници што домаћи Никола Соро и Момчило Шебез, што гост Ранка Срдић; чиме званични дио програма пређе у опште весеље. Srpski krajevi 56
А у музичко-забавном дијелу, сам врх крајишке естраде. Пролог је припао, баш коме и треба, доајену изворне пјесме Недељку Билкићу. Познатим нумерама завичајне оријентације, вратио је жедне душе на извор напоја. Док је Маринко Роквић, послије припремљене вечере у духу предачких јела, дигао свеприсутне емоције на подијум предвиђен за пјесму и игру. Преостало је Мишку Јовичићу да спајајући старозавичајно (крајишко) са новозавичајним (војвођанским), комплетира утисак. И све тако у круг, до у освит зоре. Поменуто гошћење за столом, вриједно наглашења, од добродочекности у виду традициналне ракије и осталих пића, преко пите, купуса са месом и колача, да допринесу слатком од утиска и осјећања, у данима пуног спремања зимнице. Мада је, руку на срце, показана умјереност у ужицима, као примјер и путоказ цјеломудрености и христољубља свим завичајним скуповима. Дио вечери је припао и промовисању писаног документа, по имену ,,Купрешки саборник‘‘, који уз кооауторско учешће Купрешана из свијета науке излази периодично. Изостало је, на радост познавања обичаја, нападно цигањење по имену томбола, што прати овакве сусрете. Јавна и приватна телевизијска снимања бдила су оком камере над сваким кораком вечери, као и фото објективи. Циљ и јест да се забиљежи, запише и не заборави. Само тако догађаји добијају смисао. Душе дароване реалним расуђивањем, отишле су веома задовољне са ове Купрешке светко-вине, у част коријена и потицања. Видјела се озбиљност организације и ријешеност да се ништа не препушта случају. Висок степен слоге међу истородницима; знање, укус и мјера
66 Srpski krajevi
Професор др Станислав Никић и привредник Нико Бојанић су први добитници новоуспостављене повеље првака купрешког краја. Повељу ће, Купрешки сабор сваке пете године додељивати најистакнутијим купрешанима – ма где били
у првом плану. Пробране, ненападне тачке извођача. Културолошка изграђеност оних који се питају за све. Достојна умјешност ношења и чувања синтагме: Србин са Купреса! На поменуто, обавезује Стрељаница са митом о одмарању котарског сердара Стојана Јанковића, исусовско искушеништво Тодора Никића из Ћопићевог ,,Пролома‘‘ и све друге вриједно-сти којима тематски предметна висораван обилује. Потписник ових редова љетос је посјетио Купрес у екскурзијском путешествију, и од тог момента истиче богатсво и љепоте овог градића, на судбоносном мјесту, у врх пирамиде саздане по имену некадашња Босна а, Бога ми, и шире. Са жељом да сваки сабор ове скупине Крајиновисочана буде напреднији, осмишљенији, на корист и добробит саме висоравни и глава које изњедри и у свијет одасла, остајте ми у здрављу Купрешани. Нови Сад, 09.11.2008. Ранка Д.Срдић фото: Владимир Спремо
ПЕТРОВАРАДИН
УМЈЕТНИЧКА РАДИОНИЦА НОВАКОВИЋ У рубном дијелу Петроварадина, гдје Фрушка гора почиње своју брјеговитост, на потезу тзв. Карагача, пун умјетнички и породични израз нашао је јунак ове приче. Главом и творилачким рукама Мркоњчанин по поријеклу, а по питању маште и креативности син универзума. Дрво му је посљедњи предмет интересовања, а он је Жељко Новаковић
Srpski krajevi 67
Р
азноврсни су и велики дарови Господњи, сваком чеду удјели по нешто, а Бога ми, неком више пута пуни шаке. У живописним Шеховцима, у петочланој породици, мажен и пажен од двију сестара започео је своје дјетиње маштање наш Жељко. Растући и играјући се, паралелно је филозофски схватао да је потреба мајка идеја. И дјечак, вођен светим духом, отпочиње своју умјетничку одисеју. Прави себи и вршњацима разне лутке и алатне минијатуре. Убрзо га широк дијапазон креације води на поље цртежа. Док би комшије код оца му попиле домаћинску шљиву и мрку каву, сустигао би их, на излазу из куће вјеродостојан портрет. Збуњене старине би прокоментарисале: ,,види чудеса, па овај чича заправо личи на мене!‘‘. Млади домаћин би се тајанствено смјешкао, уживајући у чаролијама осмишљене забаве. Савладавши портретисање, Жељко искушава фотографију. Извјесно вријеме бави се аматерски фотографисањем, али и ту врсту умјетности, преданошћу, подиже на ниво озбиљности. Неки овјеко-вјечени узорци тек данас добијају на тежини и цијени. Паралелно је текао перид физичког стасавања, адолесценције и успјешног средњошколства. Креће нови стадијум у животу овог необичног младића. Одлазак на студије, упознавање с новом средином - Новим Садом и сусретање са новим изазовима. Немирни дух га води на поље шивења и коже. Од разних крпица ствара задивљујуће, функционалне предмете. Што одијевне и украсне, што практичне и корисне. Живот у студентском дому продубљује у њему разноврсност креације. Занимљиво је споменути да је у јеку забављања, тадашњој дјевојци, а садашњој супрузи искројио кожну јакну на задивљење, која и дан дани краси кућни ормар дома Новаковић, симболично подсјећајући на најљепши перид живота. Не напуштају га и даље креативне авантуре и изображење виспрености. Ношен брђанском потребом иновације, незауставља се лако пред најездом океана кроћења могућности. Стваралачки трага за замајцима који би га убацили у непознате сфере спознаје. Чак и гдје је постојало рјешење, млади ,,кушач‘‘ иноватор би се потврђивао, кроз налажење доказа. Није жалио времена за испитивачку фазу, ,,лабораторија‘‘ му је често бивала сопствена глава, а проблем би га опсједао до налажења рјешења. Послије савлађивања постављеног циља, Жељко, би неосвртно ишао на нови ,,пројекат‘‘. Испочетка и дуго времена у ,,процесу‘‘ схватио је да његово, како дефинише, ,,шарање‘‘ није тек тако случајно, већ плод Божије дарованости. Просвјетљење с неба му, у том моменту, шаље дрво у руке. А од тада већ пуних 12 година, Жељко на том најплеменитијем ресурсу афирмише се потпуно, дјелујући и ван граница српског простора. Запрепашћене очи, широм изложбених простора, по имену сајамови, питали би нашег умјетника: ,,шта сте ви по струци: дизајнер, архитекта, цртач, умјетник...‘‘? Наш
68 Srpski krajevi
творитељ би одговорио: ,,И све и ништа, од наведеног; прашинар који замисао за машинама практично, спроводи у дјело и неко ко је осмислио како спроводити.‘‘ Здрава логика налаже да то није настало одједном, то је дио живота. Вријеме у служби пуног налажења смисла. При уласку у ,,Умјетничку радионицу Новаковић‘‘ доминира зидна фреска Милешевског Бијелог Анђела, под чијим крилима наш Жељко ствара. Мноштво сложеног, изрезаног у даске, дрвета, којег добија са војвођанских стоваришта и из завичајног простора, и неколико помоћних средстава- машина за финалисање замисли. Пар корака даље у дијелу саграђене породичне куће, имају очи знатижељника шта видјети. Претрпана просторија разних рукотворних узорака, више ризничког формата, непроцјењиве вриједности и утрошених сати рада... Витражи, необични столови, столице, комоде, ормари... Све сами изложбени експонати из времена, рекло би се ,,Душан Силни‘‘, по оригиналности стилистике. Новаковић сматра да је ишао обрнутим редом, заскочивши себе у афирмацији и могућности да запаженост и потражњу сад оправда. Жудећи за пробојем у свијет намјештаја од пуног дрвета, довео се у позицију немогућности испоруке тражених количина. Тржиште нема разумјевања да се ради о умјетнику- индивидуалцу, не о фирми са тимом људи. Ишао би и даље овај незаустављиви трагач за љепотом, али његове визије ће бити стопиране на уштб стварног стања ствари. Осим поменутог, још веће ограничење је недостатак економских средстава за проширење радионице и неповољни услови за узимање кредита. У ,,поствареном‘‘ друштву, које нема слуха за његовање и саосјећајност ријетко- талентованих људи, препуштен је себи и вјери у Господа. Незаобилазно је навести да је Жељко излагао на сајмовима: једном у Новом Саду, четири пута у Београду и једном у Келну, гдје му је швајцарска влада платила пут
и учешће, тачније компанија Sippo. Добитник је признања ,,Златни кључ‘‘ два пута, за дизајн на београдском сајму, као и носилац истобројних диплома са новосадске и београдске смотре намјештаја. Лична сатисфакција и потврда, су му: узорци које је откупило пар страних дипломата; неколико примјерака, љубитељи естетског мебла, однијели су у далеку Аустралију, а од ужег круга пријатеља свачију кућу краси бар нека Жељкова рукотворина. Све од јавора, трешње, ораха, јасена... Наш саговорник каже да се, крајишки речено, уврго на ђеда, који је у своје вријеме био породични ,,мали Тесла‘‘, умјевши да све потребштине затвори својим стилским домишљајима употребног домета. Па наравно, ген задржава својства 4 милиона година. И народски речено, и овај пут, ивер је пао крај кладе. Још у смислу комплетности, овог несвакидашњег господина, је битно истаћи, приватну страну личности. У великој љубави и слози, с Божијим благословом, Жељко је са поменутом супругом Силвијом закитио свој дом и цијело српство са петоро здраве дјеце. Три сина и двије ћерке. Од најстарије Милице, Милоша, Јелене, Димитрија и бебе Андреја од мјесец дана. Ође, при здравом разуму, могу само пљуштати похвале, пуна уста и срце при навођењу примјера и молба Господу за слијеђење узорности. Вишња сила неостаје дужна, домаћина ове приче знамо као доброг вјерника, скромног и честитог човјека, који у радости дјечје граје бива праћен до манастира, фрушкогорских стаза, ђе се шетњама релаксира, одмара и налази ,,Благо цара Радована‘‘. Е па, Анђели уза те, Новаче с горе Мањаче! Нови Сад, на св. Игњатија Богоносца, 2009. Ранка Д. Срдић Фото: архива Новаковић Srpski krajevi 69
70 Srpski krajevi
NADNASLOV
МАРТИН БРОД
ПРИРОДНА ВЕШ МАШИНА „Она уствари није веш машина, него је млади називају веш машином. Она има своје традиционално име – бучница“ – приповједа нам Дмитар Рељић.
И
дићи из Дрвара према западу, не може се ни наслутити каква нас љепота очекује на удаљености од тридесетак километара. Прво што запажамо је импресиван поглед са висине на ушће Унца у Уну, која је надалеко позната љепотица међу ријекама. На уласку у Мартин Брод се налази манастир Рмањ, један од најстаријих православних светилишта западно од Дрине. Безбројни поточићи са прелијепим водопадима пролазе кроз многа дворишта правећи слив Уне и чинећи Мартин Брод мјестом из бајке. Велики водопад заслужује посебну причу, као и многе друге љепоте Мартин Брода, али овај пут ћемо се задржати у дворишту Дмитра Рељића званог чика Миро. На први поглед ништа необично за једно мартинбродско двориште: кућа, двориште, водопад испод саме куће, воденица... Пажњу нам је привукла табла са натписом: природна веш машина – „бучница“. Добростојећи седамдесетпетогодишњи домаћин нас је дочекао са осмијехом и поздравивши се са свима одмах нас је увео у причу о „бучници“. Ријечима се не може најбоље описати шта је то, али ћемо покушати. То је један усмјерен и контролисан мали водопад који снагом своје воде пере веш у дрвеном кориту које се налази на крају тог водопада. Вода је усмјерена дрвеним жљебовима који воде до корита које изгледа као добро расушено дрвено буре. Контролисана је тако што се повлаћењем штапа више или мање отвара мини брава на врху. На овој природној веш машини је својеврсан програматор са пет брзина зависно од протока воде и снаге коју она производи. Кад убаци у четврту или пету брзину чика Миро има обичај да каже да је укључио центрифугу. Srpski krajevi 71
72 Srpski krajevi
Убацивши ћебе у корито и пустивши воду кроз жљебове домаћин нам је показао како ради његова „бучница“. – „Знате шта, ово је традиција Мартин Брода – ова веш машина. Она уствари није веш машина, него то млади називају веш машином. Она има своје традиоционално име – бучница. То су стари људи надели име зато што бучи кад пере и преврће“, објашњава домаћин. „Тога је било 15 – 16 комада у Мартин Броду. То су села била около, није било струје ни прања, народ је долазио овдје и прао. Нико није плаћао воду, али јесте рад тј. руке. И ја сам се једини овдје задржао и сад ме сви руководиоци моле да се још задржим , да се не угаси традиција, а и ради туризма.“ Док нам је испричао ову занимљиву причу ћебе је било опрано на еколошки начин за десетак минута. За једну марку, колико кошта гледање бучнице, чика Миро нам је показао и воденицу и своју старински млин који још увијек ради. Овдје се меље домаћи кукуруз – жутац, а и домаћа пшеница због које хљеб мирише као некад. Дмитар ће, надамо се, још дуго чувати своју бучницу, мљети „жутац“ и пшеницу и његовати традицију овог краја, а у међувремену ће се ваљда појавити још неко ко ће наставити да одржава и показује ову необичну направу. Srpski krajevi 73
ТОМИЋИ – МРКОЊИЋ ГРАД
КОРИДА НА МАЊАЧИ 19. и 20. јула је одржана традиционална корида у селу Томићи на Мањачи. У присуству преко 4.000 посетилаца прво место је освојио бик Шароња. Главни организатор Марко Томић је за победничког бика обезбедио и награду у износу 20.000 евра. Финална борба
74 Srpski krajevi
Миленко Милановић и Владе Рујевић, добри познаваоци борби бикова
Шароња-Шампион
Један од фаворита
Виктор и Марко се нису бојали бикова Srpski krajevi 75
ЗАВИЧАЈНИ КЛУБ „МАЊАЧА“, БУКОВАЦ
ЗВАНИЧЕЊЕ ,,ЗМИЈАЊА‘‘ Уочи Усјековања, с првим назнакама јесени, у амбијенту завичајног клуба ,,Мањача‘‘ у Буковцу, изворна крајишка група ,,Змијање‘‘ је приредила промотивну параду за пријатеље, сараднике и симпатизере; једном рјечју банкет захвалности свима који бијадоше уз њих све године постојања
С
а мјером укуса и дозом склада уживало је преко стотину душа, одабраних из окружења блиског ,,Змијању‘‘ али и валидних у друштвено-јавном животу Новог Сада и околине. Сијало је задовољство са лица домаћина А- промотера рефлектујући се на лица гостију. Све је штимало и изгледало пејсажно, као боје јесени на зорној Мањачи. И они што из незнања окрећу
76 Srpski krajevi
леђа овом традиционалном жанру пјевања, да су имали прилике да ,,уживо‘‘ присуствују овој смотри, ставили би крајишку културу у ранг салонских симфонија, обогаћујући личне фонотеке ЦД-има пјевачког блага Крајине. Нису изостали ни представници медија, што писаних (види се из приложеног) што електро-нских, а богами
Спаса Врањеш су и блицеви сијевали почесто. Достојно презентујући духовност завичаја и истичући битност поријекла у први план, сабрање је почело с благословом свештеника, да би се форматизовало кроз уводничара у лику водитеља и тек онда се смјерно кренуло са пјесмом. Поред домаћина, који су као што и ред налаже први запјевали, учешће у програму су узели и гуслар Вид Змијањац, пјесникиња Ранка Срдић (биљежничар ових редова), етно двојац ,,Невена и Спаса‘‘, крајишки најтраженији дубл ,,Жара и Гоци‘‘ и Новица Текић, фолк верзија прекодринског стила. Наведена имена све говоре о квалитету садржаја, али посебно расвјетљујем гласовне моћи Спасе и Невене. Дјевојке из лирског мита, ,,мироснице‘‘, појавом и вокалним могућностима изазивају ефекат и код антислухиста. Висина из које испјевавају наше
Невена Париповић старе пјесме, васпитање, шарм и грациозни покрети враћају наду српству да ћемо опстати љепотом у служби духа. Благо мајкама које су их родиле, а публици која их буде слушати. Коначно и на крајишким вечерима институционално пјевање с упориштем у извору. Умивена традиција на длану постојаности. Srpski krajevi 77
Горан Тепић, Ранка Срдић и Миња Зељковић Домаћини ,,Змијање‘‘, у два су блока по козна који пут прозвали своје поклонике, вративши их на стазе младости, пјеваним ријечима: ,,Можда некад и досадим, опростите браћо,... и још више оживљавајући социолошки феномен стављен у оквир пјесме ,, Мајчи пакет‘‘, ђе радња догађаја враћа мисли и упреже у најсрећнија, безбрижна и посве ганутљива времена. Јер ко је ближи од мајке, а шта је драже од Божијих дарова из мајчиних руку, трудољубљем сабраних, од грла уштеђених и благословом љубави и осјећаја отпремљених сину или кћерки у даљину. Па преко ,,Три ливаде‘‘ које односи талас емоција, утапањем туге у алкохол због непрежаљене Приједорчанке, и упитног дуета са браћом и колегама ,,Синовима Мањаче‘‘ о зимама, прелима и бившим заједничким љубавима у метафори имена Бојане и Јане... Сасвим довољно да се стане иза материјала по имену ЦД првјенац пјевачки најпознатијих Бачкојарачана. Гријех би било не представити их на прави начин публици и поклоницима овога правца музицирања. Ради се о комплетно изграђеном саставу, препознатљиве физиономије. Никли да трају под Господњим скутом док буде смисла и богоугодности демонстрирати свој дар покољењу. Ненападни, промишљени, свесрдни, смјерни... Од 2000-те, кад први пут огласише свој здружени пој и конституисање, па до дан дани, само се темељније и постојаније утврђују на културној и духовној мапи савременог народног стваралаштва. Док је кошава у равници усковитлала, измијенила и одувала многе покушајнике, они су чврст четверац који не подлијеже искушењима. Главом и грлом, два рођена брата Драго (први глас) и Раде Дикић, браћа стричевићи Михајло и Мирослав Кнежевић; легло Хазићи и Козица, десно крило Мањаче. Схватајући своју мисију као забаву, хоби и лични ћеиф, али и у тим издањима добро држећи ,,до себе‘‘, ,,Змијање‘‘ опста, узнапредова и освоји слушалачке симпатије. Иза њих су бројни хуманитарни, фестивалскиђе је било и награда, празнични и комерцијални наступи, од Крајине па до Војводине. Све наведено, није остало незапажено од стране оних који се у свијету остварише ал‘ завичај не заборавише.
78 Srpski krajevi
Додела захвалница: пријатељима, сарадницима и спонзорима Својим гестом завриједи да му се име истакне и посвети и у овом штиву пасос, јер економски подржа све трошкове првог албума ,,Змијања‘‘. Заузврат доби љубав од Господа и захвалност од крајинољуба. А он је син Санског Моста, а садашњи становник Перта, простране Аустралије. И никад неби мијењао коале и кенгуре за љепоте егзотичне Сане, ни љето под капом српског неба, за ужитак на престижним, егзотичним острвимашто му позиција дозвољава, е то је Радован Пилиповић Роки. Алал вјера!- кажу диљем динарског простора. Таквих је мало, броје се на прсте од једне руке, али битно је да их има. Домаћини су се на прикладан начин захвалили граматом, обзиром и љубазношћу генералном добротвору и ово вече, чиме је сарадња ојачана, прелазећи у трајно пријатељство. И док ви будете ишчитавати ову репортажу, почетком наступајуће 2009. године, одвијаће се приређена турнеја ,,Змијања‘‘ по далекој Аустралији, под будним оком мецене Рокија. Куд би љепше! Дај Боже, да сваки квалитет нађе опредмећење и гранање од извора кроз битисање... Није ,,Змијање‘‘ заборавило ни друге што издвојише дио својих осјећања и времана за њих, наградише повељама првог добротвора у отаџбини (кад је Крајина уопште у питању), власника “Бест изградње” - Милована Мињу Зељковића и њему уз раме великодушног власника предузећа ,,Дикић‘‘, Радована Рашу Дикића. Остали заслужници понијеше кућама уз велико хвала и прелијепе захвалнице, да их подсјећају на овај догађај. Право гостопримство се испољавало у пуним столовима јагњетине, шњиве (а чег‘ би другог?) и осталих јестивих украса. Утисак присутних је, да је вечерас привилегија било бити дио овог скупа! Пуна њедра доживљеног, пуне очи понешеног у сутра, пуна словесност материје за препричавање... Браво ,,Змијање‘‘ вриједило је вјеровати у вас. Нека вам Господ отвори и нове путе у вашој мисији, а ми смо ту да вас слушамо, пратимо и волимо. Нови Сад, 15.09.2008. Ранка Д. Срдић
РАДОЈКА ВЈЕШТИЦА
ПОЕТСКИ ДОГАЂАЈ НА ВИДОВОМ СЕЛУ Несвакидашњи посетско-визуелни догађај се лета 2009. одиграо на Видовом селу. Радојка Вјештица је испред родне куће, уз етно изложбу ствари које је сачувала, говорила своју поезију окупљним пријатељима и поштоваоцима њене поезије Радојка Вјештица (Џепина), од оца Јована и мајке Иконије (Кукрић), рођена је 1951. годнине на Видовом селу – код Дрвара. Из гимназијских дана, у Дрвару – гдје и живи Радојка, крећу први стихови у којима, једино дјеци посвећене – су радосне теме. А нимало весело детињство, породичне трагедије, ратне и избјегличка невоља, носе собом одраз прошлог, с призвуком чудне слутње будућег. 2004. године издаје збирку пјесама „Пјесме моје младости, мојих туга и радости“.
УСПОМЕНА Пуцкета ватра на огњишту старом, мачак преде на гуњу подераном. Вериге чађаве, у бакрачу пура, вече се спустило, а тутњни бура. Под стревом Зељов везан на ланцу, вук завија далеко у кланцу. Док пламичак лампе несташно вара, уснуло ћуте брвна стара. Предиво преде бака и гледа, унука слуша, а прича дједа. О шуми јела и старих букава, гдје сама живи лија лукава. О сивом јелену рогова витких, што пије воду с потока плитких. О своме ходу кроз тамне планине, у торби тканој с комадом сланине. С причом уздах, их старих груди ловачке давне успомене буди. И суза тешка, због давних дана кане на душу к о болна рана. Кроз баџу ноћни вјетар фијуче, док старац казује, казује приче. *** Прошло доба већ одавно.. нема више старог дједа, лампе што је штрецат знала, ни унука није мала. Нестале су приче старе из планине догуране. Нестала је тужна смјена, оста само успомена. (1969.) Srpski krajevi 79
NADNASLOV МИЛЕНКО КРНДИЈА
20 ГОДИНА „ПРЕЛЏИЈА“ Далеке 1987. године при културно уметничком друштву „Будућност“ из Гламоча је формирана мушка певачка група која ће радити у оквиру друштва. На аудицију се јавило тридесетак људи од којих је најбољи био Миленко Крндија који је са још четири момка чинио прву поставу, сада популарних, „Прелџија“. До данас Миленко још увек предводи „Прелџије“ и прича нам о „првих 20 година“
С
а почетком рата група је престала са радом да би се 2000/2001. јавила жеља и иницијатива да група обнови свој рад. Човјек који је за то заслужан, који је покренуо иницијативу и који нас је окупио је Никола Милић и због тога смо му захвални. Захваљујући њему су „Прелџије“ то што јесу. Никола
је рођен у Аустралији али је поријеклом из Куцана код Гламоча и веома брине о свом завичају, традицији... Први материјал је тада снимљен под именом „Тромеђа“ када смо снимили наш хит „Пусто поље“ и одлучили да вратимо своје старо име. Тако је и било. Снимили смо албум „Волим Гламоч и пољане родне“. У тој Прелџије са Николом Милићем приликом гостовања у Аустралији
ИМЕ ГРУПЕ Пошто је група наступала са култутно умјетничким друштвом по селима и градовима у Босни, Србији, као некада што се ишло по прелима, група је добила и име „Прелџије“. Контакт телефон 064 2575746.
80 Srpski krajevi
Срушена породична кућа Милићевих у Гламочу
Језеро Храст у Гламочу обновитељској постави су били Радић Радован, Дукић Жарко и ја. Текстописци су били Мирко Вујиновић, Ранка Срдић, Владо Гагић..., тако да смо до сада снимили пет албума. Пут је био трновит и тежак јер треба направити име и треба га одржати, треба се показати на сцени у живој свирци... Није довољно само снимити хит па сједити кући. Из дана у дан смо радили. Било је ситуација кад је на свирку дошло пет људи, десет, по Смедереву, Аранђеловцу... Међутим, са нашим начином рада смо достигли неки ниво и „Прелџије“ се поштују међу публиком свугдје у свијету. Радимо по Републици Српској, Хрватској, радили смо у Аустрији, Њемачкој, Аустралији... Гдје год се пјева крајишка пјесма, ту смо ми. У Аустралији смо имали осам концерата. Били смо свугдје топло и срдачно дочекани. То је једна земља из бајке и сан сваког човјека је да дође у Аустралију. Кад сам слетио у Перт рекао сам брату Николи Милићу: „Овај Перт је најлепши град на свијету, наравно после Гламоча“. Јесте, најљепши град на свијету је мој Гламоч, мој родни завичај и најљепше тренутке живота сам доживио ту. Ниједна генерација више неће имати дјетињство као што смо ми имали ту. Знало се вољети, знало се поштовати, знало се цјенити. У Гламоч се вратило 4.500 наших људи и ја сам тамо пријављен са својом породицом. Лична карта ми је из
Миленко Крндија и Миломир Миљанић
Гламоча. Обновићу кућу да бих могао тамо одлазити. Не треба ти море, то је најљепше море на свјету. Моје животне амбиције су да снимим још који цд и да се повучем. Напоран је то посао и ако желиш да опстанеш мораш да будеш најбољи. Мора да се ради са љубављу, вољом и ентузијазмом. Све што је на цд мораш још боље да презентујеш уживо. То најбоље зна наша публика. Многи не знају одакле су „Прелџије“. Ми смо једноставно група из народа. Srpski krajevi 81
НЕВЕНА ПАРИПОВИЋ
АНЂЕОСКИ ГЛАС
Д
вадесетогодишња студенткиња туризма Невена Париповић из Новог Сада на „избору за Мисс СЦГ 2005“ није била ни мисс, нити једна од пратиља, али не верујемо да је због тога кући отишла незадовољна. Проглашена је за „Мисс шарма“ и „Лице ТВ Пинка“, била међу првих 5 нејлепших, добијала аплауз на отвореној сцени, како због „холивудског“ изгледа тако и због анђеоског гласа: лепа Невена пева као славуј! Завршила је соло певање у нижој музичкој школи, дванаест година играла је фолклор у Културно уметничком друштву “Железничар“, Ансамбл „ВИЛА“, отуда и та њена врло запажена грациозност на сцени. Иако је досада освајала ленте на којима је писало „Miss Vojvodine“, „Miss TV Most“, „Мiss personality“, „Miss friend“..., Невена не прижељкује будућност супермодела већ себе види у свету етно-музике. Њено извођење старих српски песама и изворних песама оставља публику без даха.
82 Srpski krajevi
Невине омиљене изворне песме су Мито бекријо, Црне косе, Видовдан, Ја те пјесмом зовем, Јовано Jованке, Ајде Jано коло да играмо, Циганка сам мала... док етно фавроити су Гора јечи, Лепе моје црне очи, Чије је оно девојче, 7 сати јудара...
7 сати јудара Бејоград се јотвара Јотвара га Карађорђе ју њега да дође Карађорђе на чело а за њим све Војводе а за њим све Војводе Ступају Бејограде...
NADNASLOV ВЕЛИБОР ВУЧУРОВИЋ
КОМПОЗИТОР И ТЕКСТОПИСАЦ Када је неко у својој каријери композитора и текстописца имао прилику да сарађује са многим певачима, међу којима су: Јован Перишић, Дејан Матић, Нино, Аница Миленковић, Аца Илић, Шериф Коњевић, Шабан Шаулић, Јелена Броћић, Саша Матић, Игор Лугоњић, Недељко Бајић Баја, Маринко Роквић, Рени, Мирослав Илић и многи други, а при томе има мање од 30 година – свако заслужује више од обичне пажње, а то је наш пријатељ и сарадник Велибор Вучуровић који нам се укратко представио
П
исањем песама почео сам да се бавим од раног детињства и како сам временом све више напредовао у погледу квалитета и изграђивања неког свог стила изражавања, почео сам своје стихове да објављујем у неколико, тада веома читаних недељника, а од стране уредништва новина и читалаца сам добијао похвале за свој рад што ми је само давало подстрека да наставим даље и будем све бољи. Песме које сам у почетку писао имале су форму поезије и рекао бих, биле су више него зреле и озбиљне за моје године када сам их стварао. Једноставно, преносио сам своја осећања на папир и оне су испале такве какве јесу. Али, како сам слушао и пратио домаћу музику и збивања на нашој естради, пожелео сам да неко од певача запева и моје риме. Схватио сам да је то управо оно што желим и почео сам да пишем песме односно текстове који би били погодни за компоновање и певање.
У почетку није ишло све тако глатко. Имао сам известан број написаних текстова али је било тешко доћи до људи који су уско повезани са естрадом како бих са њима започео сарадњу и остварење свог дугогодишњег сна. Након више неуспелих покушаја, 2001.године ми се десио сусрет са певачем Јованом Перишићем који је тада припремао свој нови ЦД. На моју срећу, Јован је препознао одређени квалитет у текстовима које сам му тада понудио и уз помоћ композитора и аранжера Драгана Стојковића Босанца снимио је песму «Мирис завичаја» која је одлично прихваћена од стране слушалаца, а моја радост је била неизмерна. Тада је све било лакше, а након Јована Перишића написао сам песме за ЦД првенац Дејана Матића и оне су постале прави хитови што ми је широм отворило врата да се и дефинитивно определим за овај позив и њиме се бавим професионално. www.veliborvucurovic.com Srpski krajevi 83
84 Srpski krajevi
ВЛАДА ЋАЛИЋ, ПЕУЉЕ – ПОДГОРА
ДИНАРСКИ ДАНИ ЈОШ УВЕК ТЕКУ Подно Динаре и Шатора сместило се Граховско Поље. Живописан крајолик који чине Подгора, Доње Пеуље, Гвере, Тривуновићи, Гашићи, Ђукићи, Шормази, Иванковићи... У Подгори, засеоку који се сместио тамо где где се поље завршава а почиње Динара, посетили смо Владу Ћалића. Овај искусни каменорезац, рођен 1937. године се после деценија рада по „беломе свету“ и година када се није могло на родни праг скрасио на Динари. Влада је, што са предузећима, што самостално радио у Египту, Либији, Ирану, Ираку, Јордану, Кувајту, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Француској, Пољској, Русији, Мађарској… Седећи на тераси породичне куће подно Динаре, са погледом упртим у Шатор саслушали смо његову причу
П
рије свих ових дешавања живот је овдје био добар. На свијету није било оваквог живота. Народ се бавио сточарством, сви су били запослени, није било сиромашног. Све је то било весело, пјевало се, слагало се. Није као сад. Сад свако свакога мрзи. Да ли је то сиромаштво у питању… Овдје су се људи слагали, лијепо живјели, чудо једно. Све њиве су биле оране. Све је успјевало. На двије њиве сам имао по 40 метара ражи. Овдје се могло живјети као из бајке. Да су се вратили млади људи, сточарство одржати, пчеле и радити ову земљу. Ова земља овдје је наша… их.. Доносе пчеле овдје из Љубушког, Посушја, има 2.000 кошница у Пеуљама. Овдје је поштен народ. Питам ја њих, кад би ја однио пчеле код вас, колико би биле… „Биле би једну ноћ… Ви сте поштенији људи него ми!, кажу ми они. Ми по природи нисмо крадљиви, а они би наше попалили. Праве се они да су нам пријатељи али слабо. Али, ето, шта ћеш… Не смије те нико дирати. Srpski krajevi 85
Влада Ћалић
Споменици братству и јединству
Некад била школа
86 Srpski krajevi
Овај рат је измислио само Геншер и господин Папа. Они су били љубоморни на наш систем живота а и краљица, ова Енглеска, нам је доста упрашила. Село сам напустио 1992. године а вратио се 1999. године. Одлучио сам да се вратим, није било силе која би ме задржала. Кад сам ја дошао овдје, није било никога. Био сам запошљен у Аустрији па сам узимао боловање да бих долазио овдје како бих нешто поправио. Све је било спаљено, није било ни тице. Тражио сам гдје сикиру, гдје лопату да нешто очистим. Ниђе нисам могао наћи ништа, ниђе ништа… Онда сам нашао један стари лавор и једну мистрију, коју сам носао по свијету. Са том мистријом и тим лавором сам изнио 4 аута материјала отамо. Када сам отишао за Нови Сад купио сам малу жагу, лопату, ашов, сјекиру, и онда сам дошао са тим да нешто урадим. Није било ни комшије, ни струје, ни тице… Чудо једно, ни тице… Прве двије године сам био сам, треће године је онда дошао мој кум, Шкапина Јово. У почетку су долазили неки људи да ме контролишу, како ја то живим, од чега живим, с ким живим, с киме имам везе, бацали су камење у врата и на једног кера кога сам ја припитомио. Ишао сам да се жалим њиховој полицији и тражио оружје да ми дају, нијесу ми дали. Каже мени тај Делић: „Не смијеш ти никог убити“. Ја сам му рекао, дођи ти господине послије девет сати да ме уземирите па ћемо видјети ко смије ко не смије, али не заборави да је ово мој кућни праг и нико не смије да ме дира на њему за живота. Један полицајац ме подржао и рекао: „Чујте људи, не би човјек дошао напамет“. Тај Хрват, Неђо Голијат, вели мени: „Владо, познаш ти мене.“ Не познам, живио је ту горе али се угојио. Каже он, „Ја сам тај и тај. Ми смо заједно стада чували. Што се не јавиш.“ Немам се ја коме јавити кад те не познам. Али га ипак препознах и би ми лакше… Почели су да долазе да ме контролишу. Знали су они ко ме узнемирава али нијесу хтјли да кажу већ су хтјели да чују шта ја мислим. Ти који су долазили имали су лозинке као тице. Ја сам рођен овдје и знам каквих тица има овдје и како оне пјевају. Ја сам рекао полицији да ако се још буду чуле те тице пуцаћу. Питају ме ђе ти је оружје. Није те брига. У шуми. Тако да од тада се више нијесу чуле те тице.
Куће подно Динаре
Граховско поље
Пеуље
Сада овдје има 29 породица а укупно нас има 48 људи. Не живимо лоше али би могло и боље. Само је најважније да сам слободан, да ме нико не дира. Слобода је највеће богатство. Никад не закључавам врата на кући. Од кога? Нема силе да се ја некога бојим. Да ми није змије не бих врата никако ни мећ’о. Најгоре је што немамо превоза. Немамо аутобуса до Грахова. Па нам ти муслимани сваки други дан долазе комбијем и продају шта треба. Мало је скупље али нам дођу пред кућу и немамо потребе ићи никуда. Ако хоћеш ићи у Грахово мораш онда штопати. Хрвати што раде у Грахову хоће понекад да повезу или неки теретни, али доста времена изгубиш. А кад је лоше вријеме, Боже сачувај. Општина се уопште не брине о нама. Ко те пита… Овдје може живјети највећи криминалац на свијету. Нит’ те ко пита ко си, оклен си, од чега живиш… Нема младих, нема предузећа ђе радити, нема ништа… То је велика грешка. Да ли је то интерес Ливна као кантона или нашијех…
Наших људи има по Аустралији, Канади, у Чикагу, по европи, нема гдје их нема… Сви они дођу за Илиндан, маса људи. Сви кажу да би се вратили али нема посла. Онда нема ни школе. Има проблема, оће да наша дјеца уче хрватску азбуку, хрватски језик. Сви иду заједно у школу, хрватска дјеца и наша. Има један комби који вози четири ђака од Црног Луга до Грахова. Ови који иду у више разреде иду у Дрвар. То је по моме жалосно. Наша школа овдје је минирана. Једно јутро у три сата када је то грунуло… Реко, да није рат почео. Запалих цигару, више ми се не спава… Шта је… Ракију попио и сјео на једно дрво. Чује се нека галама, не знам о чем се ради. Имам ТОТАЛ ТВ, па дане проводим уз телевизију и одем у планину да се прошетам, душевно да се задовољим. Има медвједа, лисица, срна, зеца, има и ловаца. Хрвати долазе да лове, претјерали су. Нема ко да им брани. Кажу, ово је војничка чизма освојила… Има паметних људи којима је рао додијао али има и мафијаша који не знају него само украсти и Srpski krajevi 87
Поглед на планину Шатор
отети. Прошле године су отели два трактора ту доље у Трајковићу. Обукли полицајска одијела и отјерали два тракотра што је међународна заједница дала селу да ради. Ишли они у Ливно да се жале. Њихова полиција, њихов адвокат… Кажу, закаснили сте. Имате десет дана право жалбе а адвокат је дошао једанаести дан. И ником ништа. Са таквима се никада не можеш помирити. Најгора је ова наша општина Грахово, или су неписмени или не знају. Ништа их није брига. Овдје су три момка од глади цркла, нико се није старао да им нађе посао,
88 Srpski krajevi
да их посавјетује, да их привуче, да их спаси… Крај је сиромашан и не може нико ником дати. Може два пута… Ако се млади људи не врате овдје ово ће остати пусто. Стари ће изумријети. Ништа се не обнавља. Не припадамо Републици Српској, припадамо као кантону Ливно а Ливно припада Федерацији. Одвукоше шуму, упропастише крај. Шума се само сијече а не пошумљава се. За десет година ниједан потомак неће имати дрвета да наложи, ако се не прекине то. Ово је катастрофално.
СРПСКА УДРУЖЕЊА КОЈА ЕГЗИСТИРАЈУ У НОВОМ САДУ И ОКОЛИНИ 8. Завичајно удружење ,,Радан‘‘ ( Топличана, Косаничана, Јабланичана и пријатеља) Нови Сад, Трг Марије Трандафил 14 контакт особа: Вучина Поповић + 381 (0) 64 3978950 9. Удружење грађана ,,Сана‘‘ Стара Пазова, Поштански фах 73 контакт особа: Смиља Милинковић + 381 (0) 64 1351220; + 381 (0) 22 313908 10. Завичајно удружење Кљевчана Футог, Славка Родића 38 контакт особа: Жељко Вујасиновић + 381 (0) 64 8106129 1. Удружење Врбљанаца Темерин, Новосадска 142 контакт особа: Драгиша Томић + 381 (0) 63 8488686; + 381 (0) 21 871 080. 2. Удружење грађана ,,Димитор‘‘ Футог, Повртарска 64. контакт особе: Славко Пекез + 381 (0) 65 3131959 Недељко Пекез + 381 (0) 63 480749 3. Удружење Срба ,,Јужна крајина‘‘ - Купрес Београд, Ћирила и Методија 2а контакт особа: Жељко Поповић + 381 (0) 64 1188022 E-mail: sekretar@juznakrajina.org www.juznakrajina.org 4. Завичајно удружење ,,Мањача‘‘ Буковац, Ђуре Јакшића 8 контакт особа: Драгомир Милић + 381 (0) 21 826844; +381 (21) 825138 5. Завичајно удружење ,,Змијање‘‘ Каћ, Краља Петра 1 контакт особа: Томислав Николић + 381 (0) 63 505660 www.zmijanje.org 6. Удружење Срба из Херцеговине у Војводини Нови Сад, Радничка 49 контакт особа: Петар- Пејо Бајчетић + 381 (0) 21 524080; + 381 (0) 64 2774121 7. Завичајно удружење Шапчана ,,Чивија‘‘ Нови Сад, Бошка Бухе 8 контакт особа: Невена - Нена Пребирачевић + 381 (0) 63 8110316
11. Удружење Пећанаца (Пећи код Кључа) Темерин, Жељезничка 23 контакт особа: Рајко Рибић + 381(0) 64 3600041 12. Предудружење Крупљана контакт особа: Марко Ајдуковић + 381 (0) 63 526262 13. ,,Крајина – прес‘‘ Нови Сад, Мише Димитријевића 16/9 контакт особа: Миле Совиљ + 381 (0) 63 541648 14. Предудружење Бугојанаца контакт особа: Мишо Анушић + 381 (0) 65 5013333 15. Предудружење Гламочана Контакт особа: Ранка Срдић + 381 (0) 64 3324627 16. Завичајно удружење Јањана Новосадски пут 132 Ветерник – Нови Сад 17. Завичајно Удружење Трново, Чуруг Контакт особа: Славко Милетић + 381 (0) 65 5622644
Молимо сва Удружења на завичајној основи, која постоје, а нисмо упознати, да нам се јаве ради евиденције и сарадње.
Srpski krajevi 89
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ И ВЛАДАРИ
ПРИМОРСКЕ КНЕЖЕВИНЕ НЕРЕТЉАНСКА КНЕЖЕВИНА Врло оскудни подаци нам сведоче да је неретљански кнез Дружак склопио савез са млетачким дуждом Пјетром Традоником 839. године. Бећ године 846. јавља се име кнеза Људита који те године напада, чак, лагунски град Каорле, у самој зони Венеције. Дужд Кандијиано успева, заузврат, тек 887. године да зароби пет неретљанских бродова. У жељи да потпуно рашчисти ову област, дужд води борбу на копну код Макарске 18.09.887. године и притом гине. После тога Венеција је плаћала Неретљанима данак за пловидбу Јадраном. Од времена Петра Гојниковића Неретљанска Кнежевина налази се у саставу Србије. Тек из деветог века позната су нам још нека имена неретљанских владара: Беригој око 1050. године а Јаков од 1078. до 1089. године. Љега замењује брат или син Русин а овога брат Славац од 1091. до 1100. године. Славац је имао чак и титулу краља. Нешто касније неретљанска област је ушла у састав Хрватске, када је Хрватска већ била под Угарском.
ЗАХУМЉЕ У Кнежевини Захумље владао је од 861. до 873. године Светолик, син Будимиров. После њега, до 886. године, владао је његов брат Толислав. Толислава замењује син Вишеслав који влада око 910. године. Вишеслав је оставио власт двојици својих синова – Разбивоју и Владимиру. Разбивоје је добио на управу Приморје а Владимир Загорје са Подрињем. После смрти Разбивоја, 917. године, Владимир је завладао читавом области свога оца. Крштењем је добио име Михаило (у историји је познат и као Михаило
90 Srpski krajevi
Вишевић или Михаило Захумски). Он је до бугарског освајања Србије био бугарски савезник и у том својству је 962. године напао византијски град Сипонт (на другој обали Јадрана). После смрти цара Симеона бугарског Михаило Вишевић се потпуно окреће Византији која му даје нове титуле. Са хрватским крањем Томиславом обраћа се папи који шаље легате у Сплит где су 925. и 928. године одржана два сабора усмерена против употребе словенског језика у литургијским обредима. Умро је 937. године. Владимира Михаила је наследио син Хранимир 937. године, али није дуго владао јер је исте године погинуо у боју против Томислава који га је напао. На власт, затим, долази Остривој, син Разбивојев који влада до 959. године. Остривоја ће заменити син Толимир од 959. године, али само као жупан Хума јер је временом његова област ушла у састав Травуниије.
ТРАВУНИЈА Подаци о владарима Травуније су изразито оскудни. Познати су: Петрислав који је владао од 840. године, затим његов син Белуш (Павлимир) који је владо између 860-880. године, а овога је наследио Крајина (Ратимир) који је остао на престолу и после 900. године. Хвалимир је владао између 930-950. године а Тјешимир од 950. до 965. године. После њега на власти је до 988. године Прелимир. Он је државу поделио четворици сцојих синова: Хвалимиру, Болеславу, Драгославу и Превлади (њихове четири мале државе назване су Тетрархија). Ови владари су били омрзнути и поубијали су их поданици између 988-990. године. Целом његовом територијом завладао је 995. године Хвалимир Дукљански и тиме је Травунија ушла у састав Дукље.
ДУКЉА Дукљански владари су успели највише да се уздигну у односу на владаре осталих приморских српских кнежевина. „Барски родослов“ прво наводи Тугемира, који је владао, вероватно, око 950. године. Љега је наследио син Хвалимир, који је, после заузимања Травуније, своје земље поделио синовима Петриславу, Драгомиру и Мирославу. Мирослав је рано погинуо несрећним случајем, а владавину Петрислава са Драгомиром наследио је Петрислављев син, малолетни Владимир (999-1015). Он се рано нашао прикњештен између царева Василија II (976-1025) византијског и Самуила македонског. Позната је епизода његове женидбе Косаром, Самуиловом
кћерком, при чему је опет добио своје земље на управу. Цара Самуила, после смрти, у Македонији наслеђује син Радомир (Гаврило) (1014-1015), кога ускоро убија Владислав, син Арона Комитопула. Цар Јован Владислав (1015-1018) је на превару убио Владимира зетског у Преспи 1016. године. После смрти цара Влаадислава јавља се Драгомир, стриц убијеног кнеза Владимира, са намером да обнови Владимирове поседе. Пошао је из Травуније и свуда био лепо дочекиван, али су га исте, 1018. године, мучки убили Которани на острву Свети Гаврило код Тивта, у цркви по којој је и острво добило име. Драгомировом смрћу гаси се дукљанска династија. На престолу Дукље је од 1018. године био Стефан Воислав којем поп Дукљанин даје и име Добросав, у жељи да га представи као Драгомировог сина. Није, међутим, могуће тачно утврдити порекло новог кнеза, који, можда, и није био Дукљанин, а постао је родоначелник нове дукљанске династије. Овај кнез је активно учествовао с петорицом својих одраслих синова у побунама против Византије између 1034. и 1036. године. Борбе се завршавају у његову корист 1042. године. Следеће године умире. После смрти кнеза Воислава, 1043. године, земљу су поделила петорица његових синова: Гоислав, Михаило, Саганек, Радослав и Предимир и владали под покровитељством своје мајке. Овакав облик владавине трајао је до 1046. године, када је Михаило (1046-1081) искористио мајчину смрт и приграбио престо. У свом писму из 1077. године папа Гргур VII (1073-1085) Михаиола назива краљем. Као краљ (са круном) овај владар је приказан и у својој цркви у Стону, посвећеној светом Михаилу. Краљ Михаило је свакако припремао терен сину – наследнику који ће успети да доведе Дукљу до њене највеће моћи. То је био Бодин. Иначе, зна се да је Михаило имао једанаест синова од две жене. С првом је имао: Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерија, Гаврила, Мирослава и Бодина. Са другом Женом, Гркињом, блиском рођаком цара Константина IX Мономаха (10421055), имао је четири сина Доброслава, Петрислава, Нићифора и Теодора. Женидбом са византијском принцезом Михаило је омогућио добре односе Дукље са Византијом. Они су још ојачани удајом Михаилове кћерке за вестарха империје Романа Диогена који је управљао областима западно од Софије (он је ктитор познатог манастира Свети Прохор Пчињски). Период мира у Михаиловој држави трајао је од 1053. до 1072/73. године. Крајем Михаилове владавине нападају византијски Драч Нормани Роберта Гвискара. У одбрану Драча Михаило шаље војску под командом свог сина Бодина, који је и раније, у очево име, командовао војском. Тако је било и у овом сукобу 1081. у коме је, углавном, Бодин, остао по страни. „Барски родослов“ истиче да је Бодин, већ као краљ, по смрти Роберта Гвискара, заузео Драч 1085. године и вратио га Византији да би ојачао своје Srpski krajevi 91
РАНКА. Д. СРДИЋ
СРПСКА односе са царем Алексијем I Комнином (1081-1118). О овој епизоди нема података у византијским изворима. Краљ Бодин (1081- око 1101), у свом успону, поставио је у Рашкој за велике жупане Вукана и његовог брата Марка 1083. или 1084. године. Они су били синови Петрислава, Бодиновог брата. Краљ Бодинр се у Скадру састао и са вођом крсташког похода, грофом Рајмондом Тулуским, са којим се и побратимио. Покушај Краља Михаила да Барску епископију уздигне на више ранг, није уродио плодом, али то успева краљу Бодину. Користећи сукобе за римски понтификат папа: Виктора III, Урбана II и Климента II Витреба, успева да му папа Климент II, булом од 8.I 1089. године, барског епископа Петра уздигне на ранг самосталног архиепископа, доделивши му, при том, и одговарајући палиј. Ова прва српска самостална архиепископија имала је широку јурисдикцију над свим околним земљама, једино се као њен суфраган не помиње Захумље. Краљ Бодин је, највероватније, умро 1101. године, мада има индиција да је то било 1108. године. Сахрањен је у манастиру Светог Стефана и Влаха на Бојани, као и његови каснији наследници. У династичким сукобима око престола, извори бележе као непосредног Бодиновог наследника сина му краља Михаила. Расуло државе ухватило је великог маха те долази до брзих смена владара, која се најчешће завршавају убиствима. Тако је Михаила збацио Добросав, Бодинов брат по оцу. Њега збацује, уз помоћ Рашке, Кочопар. Бодинова удовица Јаквинта била је против новог рашког претедента Владимира, унука краља Михаила, Бодиновог оца. У таквим околностима на власт долази Бодинов син Ђорђе 1118. године који успева освојити и Рашку. Појава новог претендента Градихне, једног од племића, доводи до сукоба у којима је краљ Ђорђе заробљен и послан у Цариград у тамницу, где је и умро. После краља Градихне долази његов син Радослав. У његово време Дукља приметно слаби, тако да сам Радослав бише и не носи титулу краља, него кнеза. Процес расипања и упорног слабљења Дукље довешће је ускоро у састав Рашке.
92 Srpski krajevi
ПЈЕСНИКИЊА
МИЛОРАДУ ЧАВИЋУ Пјеваћу вам епопеју, а наручи св‘јет баладу, о пливачу српске горе младом Чавић Милораду! Рођен у Калифорнији с јаким кућним васпитањем, у базену и на копну доказује припадање. Српско срце, српска душа; снага, воља, дар од Бога, као да је по изгледу баш из мита косовскога. И у земљи без скрупула ђе казамат свјетске таме, српски делфин најбржи је: рекорд руши ,,Трошне даме‘‘. Да ,,Косово, Србија је‘‘писа асу на мајици, и са трона брзо учи комисију ћирилици. Ал‘ због геста изричу му искључења строгог мјере, јер истина јако боли новог доба лицемјере. ,,Не кајем се‘‘-рече Чава, ,,јер осјећам братску муку‘‘, Београд га са Србијом раширених прими руку.
Чекајући најављена нова издања, можете поручити досад обнародоване наслове, контакт телефони: + 387 (0) 64 3324627; +387 (0) 63 8491304
Шта је седам хиљад‘ евра и блистави сјај медаља, спарам ордена свог народа сљедбеника Светосавља. Браво Чавић Милораде христолики тако раде! Нови Сад: 23.03.2008. Ранка Д. Срдић Srpski krajevi 93
РЕСТОРАН ЛОВАЦ, БИЈЕЉИНА – РЕПУБЛИКА СРПСКА
ПРАВО ГОСТОЉУБЉЕ
Ресторан ловац један је од најстаријих у граду и околини јер баштини традицију дугу готово 6 деценија. Брачни пар Тодоровић, богато угоститељско искуство стечено у Немачкој, пренео је у „Ловац“. Врхунска традиционална кухиња, квалитетан сервис, уз широку лепезу пића, госту стварају утисак правог гостољубља, а несвакидашњи етно амбијент, само употпуњује доживљај. Ресторан „Ловац“ с пуно топлине, маштовитости кулинарског умећа, омамљује вас неким заборављеним мирисом детињства, предметима које сте заборавили, бојама шареница, сликарском галеријом... Две одвојене сале омогућавају истовремени боравак за око 150 гостију. Сале су климатизоване. Када упознате овај угоститељски драгуљ, у вашој души ће остати неизбрисив траг лепоте и радости живљења. Ресторан „Ловац“ Република Српска Тел.: +387 (0)55 209050 www.restoran-lovac.com 94 Srpski krajevi
ХОТЕЛ „ДРИНА“, БИЈЕЉИНА – РЕПУБЛИКА СРПСКА
СТАРИ ГРАДСКИ ХОТЕЛ У НОВОМ РУХУ Модерно пословање захтева велику покретиљивост, брзину и сталне промејене. Стога је важно бити за корак испред других. У хотелу „Дрина“ у Бијељини су препознали потребе садашњег времена и изградили хотел који са својом особеношћу, рафинираним стилом и пословним шармом иде у корак са гостима и увек је за корак испред других
П
рефињени детаљи и смирен колорит дају потребну меру топлине хотелским собама које су опремљене свим садржајима који задовољавају потребе савременог госта, те осим конфора пружају могућност удобног смештаја и брзог протока информација. Гостима су у собама на располагању директна телефонска линија и пристип интернету (wireless internet), кабловски тв програми, клима уређаји, мини бар, услуга „room service“ од 06-24,00, услуге прања и пеглања, купатила са туш кабинама. Апартмани чине спој удобности и високе техничке опремљености за тренутке предаха савременог пословног човека и истовремено нуде све потребне услове за рад. Брига да се удовољи гостима види се кроз богату понуду ресторана која садржи широк и квалитетан избор европске и националне кухиње. Добра храна тражи и добро и квалитетно пиће. Богата винска карта неопходан је предуслов за квалитетну услугу. У свим другим областима историја је више однијела него што је донијела. У кухињи ствар стоји потпуно другачије. Различити утицаји су допринјели посебном укусу који има традиционална кухиња нашег народа. Посебна предност хотела „Дрина“ је конгресна сала са најсавременијом опремом за презентације попут: видео пројекција, квалитетног разгласа... Са својим карактеристикама она представља идеално место за одржавање конференција, семинара и стручних скупова. У њеном склопу налази се мала сала за састанке у чијој дискретној атмосфери можете са својим сарадницима донети крупне пословне одлуке. На располагању стоји сала са капацитетом од 90 особа, затим сала за све врсте промоција, семинара, капацитета 120 особа. За веће скупове који броје између 300 и 400 људи, постоји могућност спајања сала са
рестораном. Све сале су климатизоване и квалитетно технички опремљене.
Хотел „Дрина“. Милоша Обилића 1, 76300 Бијељина, Република Српска Рецепција: +387 (0) 55 204 216 Управа: +387 (0) 55 223 480 e-mail: info@hoteldrina.net web: www.hoteldrina.net Директор :Тукић Добривоје e-mail: tukicdobrivoje@hoteldrina.net Управник: Саватић Славко, tel. 065/405-944 e-mail: savaticslavko@hoteldrina.net Маркетинг менаџер: Aндрић Aнa tel. 065/283-492 e-mail: andricana@hoteldrina.net Srpski krajevi 95
КОНТАКТИ Сви они који желе да сарађују са продукцијом РЕНОМЕ могу да се обрате на следеће адресе и телефоне: Музичка продукција "РЕНОМЕ", Лозничка 5, Бијељина, Република Српска, БиХ Тел.: +387 55 212 580 и Тел./Факс.: +387 55 201 082 e-mail: mprenome@yahoo.com Заступник за Америку Euro Media, Media distributor from Europe 3627 Green Park RD. St.Louis, Mo 63125, USA Тел.: +1 314 894 8875, тел./факс.: +1 314 401 7813 e-mail: euromedia@sbcglobal.net, www.robnakuca.com ЗАСТУПНИК ЗА ЕВРОПУ "ELTON" STUTGART Моб.: ++49 177 746 2769, Факс.: ++49 711 645 6262 ЗАСТУПНИК ЗА СРБИЈУ "COMP-LINE", Нови Сад Фрушкогорска 29, Нови Сад, +381 21 450 504, www.compline.co.yu
96 Srpski krajevi
Srpski krajevi 00
ПРЕТПЛАТИТЕ СЕ НА ЧАСОПИС СРПСКИ КРАЈЕВИ! Часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ излази четири пута годишње и у окивру претплате укључен је упис у адресар пријатеља (име и презиме појединца, назив фирме...) који ћемо објављивати у сваком броју - уколико претплатник не изрази жељу да се не упише у адресар.
ПРЕТПЛАТА ЗА СРБИЈУ: 2.500,00 Појединци могу извршити динарску уплату на жиро рачун издавача ОТП банка, Нови Сад, 325-9500700003120-50 са напоменом да је сврха плаћања претплата на часопис СРПСКИ КРАЈЕВИ а потом доказ о уплати и адресу на коју слати новине треба послати на нашу адресу: ЕУГ “Зелено питање”, Булевар ослобођења 11, Нови Сад, СРБИЈА, телефон и факс ++381 (0)21 6414 025, ++381 (0)21 6414 083 е-mail: sasjov@eunet.yu ПРЕДУЗЕЋИМА И ПРЕДУЗЕТНИЦИМА СЕ НА ОСНОВУ ПОРУЏБЕ ЗА ПРЕТПЛАТУ ИСПОСТАВЉА ФАКТУРА
ПОРУЏБЕНИЦА (послати поштом, факсом или мејлом) Овим непозиво поручујемо __________ примерака претплате на 4 броја почевши од броја ___________ по цени од 2.500,00 по примерку - што укупно износи _________________ словима __________________________________________________________________________ ФИРМА ПРЕТПЛАТНИК __________________________________________________________ АДРЕСА ФИРМЕ _________________________________________________________________ ТЕЛЕФОН, ФАКС, МЕЈЛ ___________________________________________________________ ПИБ ______________________
МАТИЧНИ БРОЈ _____________________________
НОВИНЕ СЛАТИ НА АДРЕСУ (попунити ако је другачија од горе наведене адресе) ПРИМАЛАЦ ПРЕТПЛАТЕ _________________________________________________________________________ АДРЕСА ________________________________________________________________________________________ ТЕЛЕФОН ___________________________ ДАТУМ _______________________
ПОТПИС _______________________
ПЕЧАТ
ПРЕТПЛАТА ЗА ИНОСТРАНСТВО: 60 ЕУРА Претплатници из иностранства треба претплату да усмера на рачун: Саша Јовановић, VOLKS BANK AD BEOGRAD, RS 35285011138071000193 а потом доказ о уплати и адресу на коју слати новине треба послати на нашу адресу: ЕУГ “Зелено питање”, Булевар ослобођења 11, Нови Сад, СРБИЈА, телефон и факс ++381 (0)21 6414 025, ++381 (0)216414 083; е-mail: sasjov@eunet.yu
ОГЛАСИТЕ СЕ У ЧАСОПИСУ СРПСКИ КРАЈЕВИ! Да ли желите да послујете са српском дијаспором, да ли желите да послујете са Србијом, да ли желите да широм света знају за Ваше успехе, да ли желите да у Србији знају за Ваше успехе.
ОГЛАСИТЕ СЕ!!!