Жички благовесник 2/2014 by Timepsite

@I^KI

BLAGOVESNIK ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

HRISTOS VASKRSE!

SADR@AJ Епархија жичка, април-јун 2014.

Излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора жичког Господина Јована

О празнику: Митрополит др Павле (Јазиги), Христос васкрсе!............................................................. 4 Јереј Александар Р. Јевтић, Васкршња перспектива бесмртности душе.................. 7 Др Александар Стојановић, Понека реч на духовну корист о односу два значајна празника – Великог петка и Васкрса............................. 9 Васкршња прича: Александар Пападијамандис, Пасха изнад града............................................................ 12 Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован Светосавска Посланица.................................................. 17 Беседа на опелу оцу Серафиму Ћировићу, на Крстовдан 2014. године у Годачици.............................. 20

Предња корица: Васкрсење Господа Исуса Христа, Краљева црква у Студеници, 1314. (овај храм ове године слави 700 година постојања) Задња корица: Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички Господин Јован

Теме броја: Митрополит др Павле (Јазиги), Да ли је Христос последњи хришћанин?...................... 23 Архимандрит Јован Радосављевић, Три пронађена споменика призренске некрополе од пре два миленијума и српскословенка реч................... 25 Протојереј Милић Драговић, Стајање пред Христом – јуче, данас и сутра!............... 27 Јереј Милан Костић, Света Тајна крштења као почетак Живота................... 31 Вишња Костић, О једној причи Симе Матавуља..................................... 33 Из ризнице Жичке епархије: Архимандрит Јован Радосављевић, Код митрополита Јосифа у Краљеву............................. 35 Милош З. Јелић, Свети Јован Стјенички и Лешјански............................. 38

Из живота епархије: Протојереј-ставрофор Милош Босић, Освећење земљишта за нове храмове у Ужицу........... 42 Протојереј Светолик Марковић, Обнова средњевековне цркве са некрополом у Дићима.............................................................................. 43 Јереј Небојша Дабић, Беседа на Недељу Православља у Краљеву................. 46 Веронаука: Ђакон Владимир Вулета, Афоризми и анегдоте са часова веронауке и из парохије и понека прича................................................. 49 Огњен Грубач, Литургија.......................................................................... 51 Са конкурса на Савиндан: Милица Обрадовић, Ако кажем да те волим.................................................... 52 Иван Бушић У сусрет стогодишњици Првог светског рата.............. 53 Анђела Миловановић, Молитва Светоме Сави................................................... 54 Јелена Радовановић, Још у младости одсеци штап на који ћеш се ослањати у старости....................................................... 55 Канонске посете Епископа шумадијског и администратора Епархије жичке Господина Јована у Жичкој епархији од 14/27. априла 2013. године до 24. фебруара/9. марта 2014. године (приредио ђакон Александар М. Грујовић)............................................... 57

@I^KI

BLAGOVESNIK ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ

HRISTOS VASKRSE! Главни и одговорни уредник: Др Александар Стојановић Редакцијски одбор: архимандрит Тихон Ракићевић, протојереј Томислав Милинковић, протојереј Љубинко Костић, протојереј Дмитар Луковић, протојереј Милић Драговић, јереј мр Небојша Дабић, јереј Александар Р. Јевтић, јереј Миломир Радић. Дизајн и припрема: Дејан Манделц Издавач: ЕУО Епархије жичке, Трг Светог Саве 4, Краљево e-mail: zicki.blagovesnik@gmail.com Штампа: ГРАФОСТИЛ, Крагујевац Тираж: 4000

О празнику

Митрополит др Павле (Јазиги) Архиепископ Алепа и Александрете

HRISTOS VASKRSE !

У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима. И свјетлост свијетли у тами, и тама је не обузе. Би човјек послан од Бога, по имену Јован. Овај дође за свједочанство, да свједочи о свјетлости, да сви вјерују кроз њега. Он не бјеше свјетлост, него да свједочи о свјетлости. Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет. У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна. Својима дође, и своји га не примише. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у име његово; Који се не родише од крви, ни од жеље тјелесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога. И Логос постаде тијело и настани се међу нама, и видјесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. Јован свједочи о њему и виче говорећи: Ово је онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер прије мене бјеше. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. (Јован 1: 1-17) ,,И свјетлост свјетли у тами и тама је не обузе“

Када чујемо Јеванђеље на празник Пасхе, често се запитамо где се у том одломку спомиње или представља Пасха? Међутим, све Пасхалне химне и тропари нам говоре о једном новом догађају који се десио, о једном новом почетку и новој зори која нас је обасјала. Стога, ,,приђимо да пијемо ново пиће...“. Седмица након Пасхе зове се Светла седмица зато што садржи нешто ново што хришћани треба да стекну и искусе. Шта је та новост коју спомињемо? Шта овај празник значи? Одломак из Јеванђеља открива нам тајну: ,,И свијетлост свијетли у тами и тама је не обузе“ (Јован 1:5). То је величина и красота Светлости у Јеванђељу по Јовану. Светлост је стварност, истинско постојање, док је тама непостојање и ништавило будући да је она одсуство Светлости. Слава Светлости, дакле, растерује таму и надвладава је. Одломак из Јеванђеља нас подсећа на битку против таме и на победу Светлости над тамом. Та Светлост је, како Јован каже, живот: ,,И живот бјеше свјетлост људима'' (Јов. 1:4). Овај део нас подсећа на победу живота над смрћу, укидање (поништавање) смрти и доминацију живота , на уништење смрти кроз Христову смрт и васкрсење.

О празнику

Једна од васкршњих химни (ирмос 5. песме) гласи: ,,Устанимо рано ујутро и уместо мириса принесимо химну Господу, и видећемо Христа, Сунце Правде, који свима живот даје“. Ово је, дакле, јеванђеље тријумфа живота над смрћу, то је јеванђеље Васкрсења. Хришћанство није само религија већ доминација живота над смрћу. Другим речима, оно је религија живота. Наш Бог је Бог живих, а не мртвих. О каквом животу је овде реч? Ако би нас неко запитао о смислу живота, открили бисмо да међусобно имамо различита мишљења на ову тему. Неки ће сматрати да је живот настао случајно, да је један случајни феномен или нека врста космичке слепе силе. За друге живот човечанства не представља ништа друго до одржавања здравља и продужавања људског века. Неки виде живот као динамизам и покрет и све што подразумева обнављање. Обнављање је главно обележје живота. Све се обнавља, док суштина остаје. По њиховом мишљењу човек наставља да живи кроз своје потомство и кроз изуме које оставља за собом; кроз

своје радове и своје име. Као да је живот нешто што човек за собом оставља, а не нешто што са собом носи?! Трећи, пак, суочавајући се са болном и човека недостојном реалношћу смрти, себе сматрају егзистенцијалистима. Они на модеран начин понављају речи епикурејаца: ,,Једи, пиј, весели се, јер ћемо сутра већ умрети“. За њих је живот испуњен самоугађањем на задовољење жеља. У најбољим случајевима, размишљаће о животу романтично, тј. као да се живот састоји из среброљубља, љубави према књижевности и уметности. Реалност смрти оваква схватања чини горким, показујући их као решења која не спасавају човека већ га стављају под анестезију, као да на крају човек једино може да се препусти потпуном уништењу (анихилацији) и смрти. На основу Васкрсења Христовог, једино нам је хришћанство објавило истинитост вечног живота. Христова смрт и Васкрсење показали су да се живот наставља и након телесне смрти. Међутим, и међу самим хришћанима постоје три врсте

О празнику

схватања. Прво од њих наглашава лепоту Вечности. Када овакво размишљање упореди овај садашњи живот са Вечношћу, указује се на то колико је ова садашњост болна, узалудна и апсурдна, а колико је Вечност величанствена. Често читамо хришћанске чланке и књиге који говоре колико је садашњи живот ништаван и пролазан; како овоземаљски живот има крај, а како ће будући живот трајати вечно и како човечанство плаћа цену тог будућег живота током овоземаљског пролазног живота. На наш овоземаљски живот гледа се као на искупљење од грехова и плаћање улазнице за Царство Небеско. Због тога хришћани треба да похрле да се баве хуманитарним радом, у социјално-хуманитарне организације, јер све то су дела искупљења или ,,опроштајнице грехова“. Друга врста схватања не разликује се много од претходне у смислу погледа на садашњи (овоземаљски) живот и поређења са вечношћу која ће уследити. Једина је разлика у томе што људи овог начина размишљања верују да је улаз у Царство Небеско бесплатан дар и да само вером, а не делима, задобијамо Вечни Живот. Само веруј и бићеш спасен. Јер циљ овоземаљског живота је ширење и проповедање вере у Исуса Христа. Све ово су схватања о животу, али се наше схватање разликује. Сва ова објашњења су представе о животу, понекад тачне, понекад погрешне, али, у сваком случају, оне нису тај живот о коме читамо у Светом Писму, посебно у Јеванђељу по Јовану. Један егзистенцијалистички философ је једном рекао да је у самом животу вера у живот после смрти највећа обмана и злочин. Не противимо се његовој реакцији која се може оправдати, јер он игнорише тај живот који брани. Живот како га Јеванђеље дефинише је ова Светлост која дође у свет. То је (Реч) Логос који се оваплотио у телу, а та Реч је Господ. Једноставно речено, живот је прихватање (примање) ове Светлости. Овај одломак јасно говори о томе да Светлост побеђује таму, али да та Светлост беше одбијена од својих. Светлост је јача од таме, али Светлост не намеће Себе људској вољи. Живот је јачи од смрти, али он је у слободи човечанства. Да свој живот напајамо Светлошћу, да учествујемо у Светлости и да живимо у Светлости и за Светлост – јесте ЖИВОТ. Имати лично искуство Исуса Христа јесте ЖИВОТ. Ако човек нема лично искуство Христа, онда све институције и хуманитарне огранизације, сва вера и потомство, сав здрав начин живота неће му помоћи. Треба да узвикне са апостолом Павлом: ,,А живим не више ја, него живи у мени Христос...“ (Гал. 2:20). Господ је жи-

вот мој, просветљење моје (Светлост моја) и Спаситељ мој. Живот, стога, не почиње након смрти. Живот почиње оног тренутка када примимо у себе Светлост. Вечни живот почиње крштењем, а не сахраном. ,,Будући живот“ постаје садашњи (земаљски). Ако не искусимо богочежњивост и њен ,,огањ који спаљује“, нећемо бити у заједници са Христом у овом садашњем животу, а нећемо познавати Христа ни у будућем. То је ,,Живот“ – искусити топлину Божијег присуства сваког дана у животу. Свети Серафим Саровски објашњава живот у Христу као задобијање Светог Духа. Свети Силуан Атонски усрдно се молио Господу речима: ,,Учини да те свако позна, о, Господе“, тј. учини да сви живимо у Теби. Дакле, ако Христос није васкрсао, узалуд је вера наша. Ако Христос није васкрсао, каква Светлост ће горети у мени? Како ћу моћи да искусим живот? Тако разумемо речи Светог Серафима: ,,Радости моја, Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ ( Извор: http://www.alepporthodox.org/files/ writings-en/pent00-7-1.pdf) (За Благовесник са енглеског превела Александра Стојановић)

VASKR [ W A P E R S P E K T I V A BES M R T N O S T I D U [ E

Необично је да се у току године, изузимајући период Васкршњег поста и Васкрса, у разговорима или препиркама верног народа Божијег много више од других тема помиње питање бесмртности душе. Чини се да је свима све јасно по питању Васкрсења Христовог и васкрсења мртвих. Међутим, ако се боље замислимо и упознамо са ставовима Светих отаца, као и са Светим Тајнама и свештеним молитвословљима Цркве, видећемо да је као свеобухватнија чешће разматрана и изражавана вера у Васкрсење. Поставља се питање да ли је данас дошло до потцењивања важности ове теме или је реч о томе да се прича о ономе што је оспоравано? Време у коме је материјалистичка теорија религију називала „опијумом за народ“ и преваром свештенства да би се ниже класе држале у страху и тиме се обезбеђивала власт богатих захтевало је да се истине вере бране. На животни став друштва оличен у стихдевизи „узми све што ти живот пружа, данас си цвет сутра увела ружа“ одговорено је истицањем вере у супротно. Пророчке су речи Петра II Петровића Његоша у Лучи Микрокозма:

О празнику

блаженопочивши Патријарх српски Павле у делу Да нам буду јаснија нека питања наше вере наводи тезу Ота Вајнингера: „Потреба бесмртности изазвала је страх од смрти“. Схвативши да је „плата за грех смрт“ (Рим 6, 23) човек је осетио жалост

због поробљености смрћу и уплашио се смрти као непријатеља, желећи да је избегне. Да би се одговорило на питање како човек да избегне смрт, потребно је видети шта бесмртност и смрт значе у православном Предању. Цитиране речи Светог апостола Павла нас упућују на истину коју су Свети оци формулисали као тврдњу- Бог није створио смрт. Човекова створеност је давала могућност изборној слободи да промаши циљ. Када је човек погрешио то се и догодило. Последица је била смрт, да се огреховљено стање Адама и Еве не би протегло у вечност као бесмртно. Стање које је претходило смрти је представљало заједницу човека и света са Богом као Нествореним и Творцем који Једини има Жи-

„Питагоро и ти Епикуре, зли тирјани душе бесамртне, мрачан ли вас облак покријева и све ваше последоватеље!“ Последоватељи ове двојице старих грчких филозофа (као љубитеља мрака) су се родили у српском роду под именом комуниста, а живе и данас под разним другим именима. Истицање бесмртности душе је имало за циљ да се избегне неодговорно живљење на земљи оних којима је пропаганда испрала мозак да не верују ни у шта сем у оно што може да се поједе и попије. Уместо тезе да је бесмртност душе последица страха од смрти,

О празнику

вот. Ту је место разумевања бесмртности. Без Бога човек не може бити бесмртан. Када се одвоји од Бога, човек почиње да умире. Тако је настала смрт. У Јеванђељу стоји: „Бог није Бог мртвих, него живих“ (Мк 12, 27). Ко су то живи, а ко мртви? Најбољи одговор даје Господ Исус Христос: „Ко хоће живот свој да сачува изгубиће га; а ако ко изгуби живот свој мене ради наћи ће га“ (Мт 16, 25). Дакле, мртав је онај који у заслепљености собом заборавља на Бога, а жив онај ко и ако изгуби овоземaљски живот остаје сједињен са Богом. Заједница са Богом се најприсније успоставља кроз Причешће Телом и Крвљу Христовом: „Ја сам хлеб живи који сиђе с Неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек“ (Јн 6, 51). Још за живота умиру они који немају заједницу са Христом. Шта онда значи бесмртност душе за оне који се за грехе не кају, друге осуђују и не обесмрћују себе кроз Причешће? Умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије је духовито и духоносно приметио да ђаволу и слугама његовим ништа не користи бесмртност душе, јер нису са Богом. Без присуства Бога у њој, бесмртна душа је у адском стању вечних мука. Свети Јустин Ћелијски је у поглављу о загробном животу у Догматици (трећи део) написао: „Човеков живот иза гроба природна је и логична последица његовог живота у овом свету.“ То би на уму требали имати

сви, а посебно они који овог дивног Светитеља и богослова покушавају приказати као неког платонисту или новоплатонисту који је веровао у бесмртну душу, а не у Бесмртног и Живог Бога. Васкршња перспектива бесмртности душе никада не изоставља наду у васкрсење тела и васпостављање новог и преображеног човека и света приликом Другог доласка Христовог. Свети Николај Жички је цео спис Рехабилитација тела посветио истицању важности вере у васкрсење тела као основу хришћанства које је превенствено победа над смрћу и распадљивошћу. Помињање упокојених на Светој Литургији и молитвословљима Цркве упућује на веру да сав човек не пропада по упокојењу, упркос чињеници да се тела већине распадају. Мањини се не распадају ни тела. То су свете мошти које нам указују на праву вредност тела као саставног дела од Бога створеног човека. То буди наду свима нама да уколико живимо са и у Христу нећемо остати само бесмртне душе, тј. „утваре без тела“ (израз оца Георгија Флоровског) које ће се у вечности мучити без Христа. Зато је Васкрсење Христово најрадоснији празник, цветно пролеће наде и вере да ћемо и ми саваскрснути са Христом. јереј Александар Р. Јевтић парох у Шљивовици

Са уредничког стола

PONEKA RE^ NA DUHOVNU KORIST O ODNOSU DVA ZNA^AJNA PRAZNIKA - VELIKOG PETKA I VASKRSA До схватања Светајне Васкрсења стиже се само кроз Тајну Великог петка

У православном богословљу и духовности јако је битан однос између два празника: Васкрса и Великог петка. А оно што се односи на православно богословље и духовност, увек се односи и на сам људски живот, на начин како живимо, како јесмо. Наиме, Васкрс је у Православљу Празник над празницима, Догађај над догађајима, смисао и сврха свега створеног, а највише човека. Са друге стране, према римокатоличком схватању хришћанске стварности највећи празник је Велики петак. Римокатоличка црква, која је себе још давно пре Велике схизме претворила у државу, поставила је на пиједестал страдање као смисао живота, имајући за циљ да држи у покорности на тај начин широке народне масе. Пошто се претворила у државу „од овог света“, са свим пропратним атрибутима -полицијом, војском, министарствима- једна оваква идеологија страдања била је неопходна да би римска курија могла да задржи своју самовољу по сваку цену, држећи народ у ропској послушности, која није по Богу. Резултат убијања слободе духа у историји од стране Римокатоличке цркве видимо у феномену и реакцији покрета реформације, али и у актуелном обезхристовљењу и неопаганизацији европске цивилизације, која је

О празнику

почела још у време „просветитељства“ XVII и XVIII века. Код нас православних, Тајна и Сила Васкрсења је увек била нешто чему је све Христово и све хришћанско тежило, у шта је све увирало: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера наша“ (1 Кор. 15, 14). Међутим, веома је битан редослед поменута два празника у Православљу, да се зна „ко коси, а ко воду носи“. Хронолошки гледано, али и онтолошки, Велики

петак увек претходи Васкрсу. Међутим, Васкрс је несравњиво већи од било ког догађаја у историји света, па и од Великог петка. Иако је Васкрс толи-

О празнику

ко значајан, толико важан, толико многоцен, нема Васкрса без Великог петка, или, другим речима, нема Васкрсења без Тајне страдања. У православном богословљу и духовности, због тога, страдање има смисао само ако увире и завршава се у Светајни Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Са друге стране, свако богословље и духовност који желе да додирну, да достигну, да окусе Тајну Васкрсења без Тајне страдања и тајне Великог

осећају више од таквих, много више, богатство православне духовности, која је бесцен-благо Православља. Овом приликом морам споменути причу, коју сам чуо у једном светогорском манастиру у току мојих студија у Грчкој, и то у манастиру који је један од најуређенијих у православном свету, са великим бројем високообразованих монаха, најразличитијих националности. Наиме, једном приликом овај манастир је посетио један високи

петка – или другим речима, ако не пролазе кроз Тајну Крста Христовог – маше свој циљ. Такво богословље и таква духовност нису спасоносни, јер нису васкрсни; пре или касније биће одбачени од православне савести Сабора верних – од Цркве Христове. Морам признати са жалошћу да један део православног богословља данас, па и нашег, омаловажава Тајну хришћанског подвига, страдања и одрицања, а тиме и Тајну Великог петка. Неки би да дођу до Тајне Васкрсења без самораспињања, без подвига и без Крста. На сваки помен о подвигу односе се често саркастично и омаловажавајуће. Негирајући, умањујући или пренебрегавајући Тајну хришћанског подвига, само показују колико су духовно слепи и јадни. Авај, некада и иноверни

званичник Западне цркве. Кад кажем „високи званичник“, мислим на једног од највиших. И то не по први пут. Видевши благољепије њиховог богослужења, послушања и радости у монашком подвигу, рекао им је: „Чувајте, оци, ово што имате, ову духовност која вам је предата, држите је и рукама и ногама! Ми смо ово давно изгубили!“. Тако, ако Дух Свети не проговори кроз неке наше квази„академске“ теологе, који су више философи него теолози, Он проговори кроз иноверне. Нажалост, скривнице блага православног подвижништва некада буду јасније онима „споља“, него рођеним православцима. А, шта је то подвиг? Као што је и уобичајено код нас, и тај појам се често схвата на погрешан начин, у некаквим крајностима. С једне стра-

не невоље, међутим, без доброг духовног савета, они стављају на себе (али и на ближње) јарам који је претеран и не по расуђивању. Што би се рекло, из потпуног пренебрегавања поста одмах хоће да се „такмиче са калуђерима“, и свима около трубе како држе монашки типик. То је јако, јако неразумно... А, шта говоре Свети оци о подвигу, тј. о својевољном страдању и крсту? Свети Исаак Сирин премудро каже: „Слаба капља која постојано капље пробија тврди камен“ (Подвижничке поуке, 269). Ово значи, да је подвиг добро дело које може да буде и мало, али само ако је стално, упорно и постојано. Наравно, има и изузетака од овог правила, посебно у монаштву, јер постоје хришћани које Господ дарује снагом и одлучношћу да издрже строги пост тела, велика гоњења и не мала животна искушења. Међутим, ово не значи да они, који тек почињу да посте и да се моле, треба одмах на себе да ставе јарам који носе искусни.

У православном подвижништву постоји појам лествице, што значи да се све ради постепено, о чему и говори Свети Јован Лествичник, а посебно критикујући престроги аскетски метод Евагрија Понтијског. Мислим да је наш народ веома склон претеривању, и да му је најтеже да нађе меру. А мера подвига је обично за свакога другачија, јер је сваки човек засебна личност. У Православљу, мера је ЦАРСКИ ПУТ, који је избегавање крајности, што значи: НИТИ НА ЛЕВО, НИТИ НА ДЕСНО! Другим речима – нити претеривање у строгости, нити предавање себе страстима овога света. Јер, строгост зна често да одведе до гордости, некада чак и до болести тела и драстичног губитка имунитета, док пренебрегавање подвига (посебно поста) одводи робовању страстима, губитку духовне трезвености, а тиме губитку мира и радости у Духу Светом. Нека би Господ наш Исус Христос, који је прво претрпео страдање и Крст, а онда и васкрсао, подарио свима нама познање овог Царског пута, да га се држимо у току целог свог живота, у свим радостима и недаћама, пре свега, да нам дарује да јасно осетимо васкрсну благодат Светога Духа у нама, као залог будућег вечног Царства Његовог. Христос васкрсе!

О празнику

не, постоје људи којима су духовност и подвиг страни, људи који су својим животом претерано везани за телесно, за земаљско – у првом реду за стомакоугађање, па подвиг сматрају за тешко мучење тела. Подвиг им тако, а посебно пост, дође као нека тешка и слабо разумљива мука. Са друге стране, постоје људи, фарисејски настројени, који претерују у подвигу, и то увек воле да покажу другима. Често ове људе приближе Богу разне живот-

др Александар Стојановић

О празнику

Александар Пападијамандис

PASHA IZNAD GRADA

Лепо је говорио барба Миљос да је те године постојала опасност да људи хришћани, планинци, остану на дан Васкрса без Литургије. И никада ниједно предсказање није било тако близу испуњења колико ово, jер je два пута претила опасност да се оно испуни, али је, срећом, Бог просветио одговорне људе, тако да су и сиромашни сељаци, земљорадници и пастири из тог места, били удостојени да чују „добру реч“1, да и они поједу по црвено јаје. А све због тога што брзи услужни бродић, који тобож представља везу између несрећних острва и неприступачне обале наспрам њих, скоро редовно два пута годишње, и то за време смене годишњих доба, у јесен и пролеће, потоне и обично нестане са свом посадом. Онда се распише нова јавна понуда на којој се јави неки храбри, сиромашни капетан, који се није опаметио гледајући погибију свог претходника и сваки пут преузима на себе најопаснији задатак. И овог пута је брзи брод крајем марта, у време опраштања са зимом, потонуо. Отац Вангелис, парохијски свештеник и истовремено игуман и једини сабрат манастира Светог Атанасија, имао

1 Мисли се на Катихетску беседу Светог Јована Златоустог која се чита одмах после отпуста, након Васкршње литургије. У неким местима „добром речју“ назива се и служба „Агапе“, такозвана Служба љубави, а другде опет оно „Христос воскресе“. По глосару Георгија Лукаса под „добром речју“ се подразумева ,,када се после Васкрса пева 1. тропар „О васкрсењу Твоме, Христе Спасе, ангели поју...“ као и „Христос Васкрсе из мртвих...“. (примедба приређивача критичког издања Сабраних дела А. Пападијамандиса, Н. Д. Триандафилопулоса).

је, по благослову епископа, достојанство егзарха и духовника селâ на супротној обали и, мада већ старац, пловио је четири пута годишње, дакле, за време сваког поста, на обалу која се пружала на супротној страни да исповеди и духовно утврди оне несрећне сељаке-кметове, оне „добре планинце“ или „добре горанце“2, како их је звао, журећи да се за време Великог Часног поста врати на време у манастир, да тамо прослави Васкрс. Али је и те године, као што смо рекли, брзи бродић потонуо. Веза је била известан број дана пресечена и тај отац Вангелис је, мада невољно, био приморан да прослави Васкрс на другој обали веома узбурканог мора са којег је дувао северац, а његовом малом стаду, суседима Светог Атанасија, сељанима Каливиона, претила је опасност да остану без Литургије. Једни су били мишљења да узму жене и децу и спусте се у градић, ту дочекају Васкрс и причесте се. Али барба Миљос, кмет у Каливиону, желео је да Васкрс прослави по своме. Фтаминитис није желео да своју жену излаже погледима многих, а барба Анагностис, сељак који је „напамет знао све што се чита за Васкрс“, али није могао ништа да чита осим „наизуст“, прижељкивао је да пева „Тело Христово примите“. Њих тројица су упорно настојали да на сваки могући начин убеде неког од градских свештеника да дође у Каливион и одслужи Литургију. Најпогоднији је био, по мишљењу свих, градски свештеник, отац Киријакос, који није био од

2 Κουκκοσκιάχτες , добри планинци. За синоним, κουκουβίνες, на истом месту: „тако су људи који су живели у лукама, лучани, називали планинце“, Г. Афендра, Λαογραφικὰ τῆς Βορείου Εὐβοίας, ΑΕΜ 9, 1962, 229.

3 Τσάμης, реч није забележена ни у једном грчком речнику. Спада у групу тзв. αθησαύριστων λέξεων, термин који користе грчки филолози за речи које нису забележене, уризничене у речнике савременог грчког језика. Пападијамандис је добро познат по томе што користи изузетно велики број таквих речи, што свакако захтева марљивије изучавање, а понекад читаво истраживање да би се до правог или пак приближог значења речи дошло. Књижевни критичари и филолози који се баве издавањем или проучавањем његових дела зову се пападијамандисти. Н. Д. Триандафилопулос, најпознатији пападијамандиста и издавач критичког издања Сабраних дела А. Пападијамандиса, написао је чак малу расправу о могућем значењу ове речи. В. Ν. Δ. Τριανταφυλλόπουλος, Δαιµόνιο µεσηµβρινό, Έντεκα κείµενα για τον Παπαδιαµάντη, Δυσκολίες σχολαστικού φιλολόγου, Атина, 1978, 20‒33. 4 Ἐλευθεριασµός, реч није забележена у грчким речницима. Н. Д. Триандафилопулос у поменутом чланку објашњава да Пападијамандис алудира на то да је свештеник волео панађуре и сличне прославе (прим. прев).

просфора и прилога и да тек после отпуста, када се већ раздани, дође код њега у Каливион. *** Месец је био веома високо. „Чет’ри сата до изласка сунца“ и барба Анагностис, пошто је пробудио свештеника, направио провизорно клепало од чврстог ораховог дрвета, почео је да кружи Каливионом правећи буку ударајући у клепало, како би пробудио сељаке. Ушао је у малу црквицу Светог Димитрија. Један за другим, у реду, улазили су у свом најлепшем руху сељаци са својим женама.

О празнику

оних „висока рода“ – шта више, био је у сродству са неким планинцима које је примао у кућу. Био је помало џангризав3, како се говорило. Није трпео сујеверје. Чуло се, додуше, овде-онде да је тај свештеник имао обичај „да додаје децу“ у наручја мајки, својих парохијанки, али то су говорили они који су волели шалу или они љубоморни, а једино су безумни у то веровали. Тај слуга Божији, као и већина грчког православног клира, осим нешто мало слободнијег опхођења4, био је у свему осталом беспрекоран. Да, то је жива истина: ожењени свештеници који у беди трпе многе тешкоће и морају да исхране своју децу, споља гледано, могу нам се учинити да су среброљупци, а доспевају чак и у ситуацију да изгубе поверење и у оне са којима заједно служе у храму. Управо то се догодило са оцем Киријакосом који је желео да иде и служи Литургију за Васкрс у селу, јер је био човек добра срца и желео да се и он сам мало порадује Васкрсу и пролећу, али је био изгубио поверење у свог саслужитеља, а није хтео ни да остави парохију тога дана само са једним свештеником. Отац Тодорис Сфондилас, његов саслужитељ, наговарао га је да иде говорећи да би било добро да не изгубе прилоге из Каливиона, а да ће прилоге из њихове парохије, као и из сеоске, поделити „на равне части“. Премда је, када је упитао за савет свог саслужитеља, био већ одлучио деведесет одсто да ће ићи, то га није много убедило, већ је код њега изазвало још јачу сумњу. Затим је обавезао свог сина Захоса, који се на то мрштио и гунђао, да остане у парохијском храму, као ухода у олтару, да прима део

Свештеник је изнео Јеванђеље. Барба Анагностис поче да изговара напамет почетну молитву и канон „Морском волном“.5 Отац Киријакос се појавио на царским дверима појући: „Дођите, примите Светлост“. Сви су са упаљеним свећицама изашли пред цркву да дочекају Васкрс, умилно и радосно Васкрсеније у оцветалом дрвећу, у мирисном шибљу са белим цветовима аграбеље6 које повија благи ветрић: „neige odorante du printemps“7. 5 Служба на Свету и Велику суботу, Канон, 1. песма, ирмос. 6 Мирисно шибље цветова беле боје. 7 V. Hugo, Les Orientales, XXXIII, 10. У преводу: мирисни снег пролећа.

О празнику

Појући „Христос Васкрсе“ сви уђоше у храм. Било је највише седамдесеторо људи: мушкараца, жена и деце. Барба Анагностис је почео да пева Васкршњи канон, а свештеник је, из нужде, антифоно одговарао из олтара и спремао се да „прочита молитве“ и, пошто се заврши „целивање иконе“, отпочне Литургију. Али у том часу ушао је или, тачније, улетео у храм у друштву двојице вршњака један дванаестогодишњак, доста висок за своје године, тешко дишући, видно узбуђен. Био је то Захос, син оца Киријакоса. Упао је задихан у Свети олтар и почео да се обраћа свештенику. Његов глас се разлегао унаоколо, али се речи нису разазнавале. Ево, међутим, шта је говорио: – Оче, оче! – (Свештеничка деца обично се свом тати обраћају са оче). – Оче, оче! ... Отац Сфондилис кроз задња врата ... прилоге ... из Светог олтара ... његова ташта ... и попадија ... износе ... кроз задња врата ... прилоге ... видео сам ... кроз задња врата ... прилоге ... из Светог олтара ... и његова ташта ... и попадија. Једино је отац Киријакос могао да ухвати смисао из неповезаних речи свог задиханог сина. Ево, дакле, како је схватио изречено: ,,Отац Тодорис Сфондилис, друг и саслужитељ из парохије, крао је прилоге, које су кроз задња врата Светог олтара износиле његова жена и ташта.“ Можда све то и није било у толикој мери истинито, како је то Захос желео да представи. Он је, као и сви млади, волео природу и забаву и тешко се повиновао очевој наредби да остане у граду, те је тражио и најмањи повод да то некако избегне и оде на ноћни излет у Каливион, а није му било тешко да за то нађе друштво- своје вршњаке. Али отац Киријакос није размислио ни за тренутак. Одмах се узнемирио, разгневио, није се суздржао. Сагреши. Уместо да је свом сину опалио један добар шамар и мирно наставио своју службу, он одмах остави епитрахиљ, скиде фелон, прође кроз храм и изађе избегавши поглед попадије која га је преплашено гледала. Али барба Миљос нешто посумња на основу њихових немих знакова и изађе за њим. На педесет корака удаљености од храма, између три дрвета и две ограде, зби се следећи разговор: – Оче, куда? – Враћам се, стари мој, одмах назад. Није знао шта да каже. Оно што је било сигур-

но јесте то да је чврсто био одлучио да сиђе у град и упита за разлог пљачке свог парохијског саслужитеља! Из дубине савести глас му је говорио да има још времена да се врати пре изласка сунца и одслужи Литургију. – Куд ћеш? - настојао је барба Миљос. – Нека барба Анагностис чита Дела апостолска, а ја стижем. Заборави да барба Анагностис није могао да чита ништа друго осим онога што је већ знао напамет. – Остављам и попадију овде, стари мој – понови отац Киријакос, нашавши се у недоумици шта да каже. – Остављам вам и попадију! Изговарајући то, трчао је. Старац Миљос се натмурен врати у храм. – Лепо сам ја рек’о – прошапута.

*** У црквици је владала велика недоумица. Сељаци су се гледали упитним погледима. Чуо се шапат. Жене су питале попадију да им она каже шта се дешава, али она је знала најмање од свих осталих. За то време је свештеник трчао и трчао. Свеж ветрић му је помало хладио чело.

*** Око подне, после другог Васкрса, сељаци су наместили софру испод платана, поред освежавајућег извора. Уместо ћилима имали су траву и пољско цвеће, уместо стола – папрат и наслагану трску. Свеж ветрић је шумео и љуљао гране дрвећа, а Фтаминитисова лира је одавала јасне звуке. Лепа Ксанти, Фтаминитисова жена, седела је између своје мајке Мелахро и тета Кратиро, своје свекрве, старајући се да марамом прекрије лице у делу образа, и гледа углавном у правцу стабла џиновског платана, да је не би гледали мушкарци, 8 Свети Јован Дамаскин, Канон на Васкршњу недељу, 8. песма, 1. тропар.

да случајно не изазове љубомору код мужа. Њена сестра Ато, девојчурак од петнаест година, неудата, безбрижна, и она веома лепа, стално је задиркивала сестру: – Ама, зашто си га хтела? Не би’ га пожелела ни да ми скину звезде са неба... Боље да одем у манастир! Сигурно је било то да Фтаминитис није био ни изузетно леп, нити стасит, већ у замену и у недостатку свега тога, поседовао је окретност тела и бодрост духа, ведрину и добро настројење. Отац Киријакос је председавао скупом, са попадијом која је седела преко пута њега, ниског раста, округлог лица, црномаљаста, једна предобра душа, у својој простодушности скоро сваке године излегала је по једно пиленце-детенце, без употреба разних травки и корова, око чега се друге жене мају и троше време.9 Десно од свештеника седео је барба Миљос, најстарији у селу и исто тако вољни слуга читаве заједнице, који је знао да испече јагњетину ко ниједан други, и наменски је за сваког секао по парче, а у исто време и сам јео и пио. И у здравицама му није било равног. После кратке и уобичајене здравице, барба Миљос је устао држећи чутуру од седам ока и почео да наздравља свима и сваком понаособ. – Христос Воскресе! Ваистину Воскресе! Живи и царује у векове векова! – Па после увода стиже и до суштине. – Живели! Да смо живи и здрави! Нека... Само нека је здравља! Попо, да славиш свој епитрахиљ! Попадијо, нек’ су ти живи и здрави попа и твоја деца! Брате Тодоре, жив био и нек’ су ти сви живо и здраво! Куме Панајоти, да ти све иде као по лоју! Ташто Кратира, срећно било, да добијеш доброг зета! Рођо Јорги, да се ожениш! Да се провеселимо и на вашој свадби! Кумо Кипарису, да те слуша снаја! Виво!10 Живи били! Увек весели били! У здравље! Снашо Ксанти, срећна ти била слобода. У ваше здравље! Увек весели били! Свако добро! – И уз сваку здравицу је у зависности коме наздравља добро отпио из чутуре. Али и Фтаминитис је желео да наздрави, но на један приснији начин. Желео је да пронађе своју жену и да је примора да му одговори на здравицу. – Ајде! – Пиј и додај ми!

О празнику

– И како ја да исхраним толику децу – говорио је – осморо, извини, молим те, и попадија - деветоро, и ја - десеторо! Један те поткрада овде, други онде! На пет стотина корака од храма пут се спуштао у лепу удолину. Једна воденица-поточара налазила се на низбрдици, поред пута. Свештеник, чувши привлачно клокотање потока, осетивши на свом лицу свежину, заборави да треба да служи (како и где да служи?) и саже се да пије воде. Али још није ни овлажио усне, кад се сети и подиже. – Треба да служим – рече – а пијем воду! – И не попи. Тада дође себи. – Шта ја то радим? – рече. – Где сам се упутио? И прекрсти се: – Сагреших, Господе! – рече. – Сагреших! Немој ме наказати! И понови: – Ако он и украде, нека га Бог ... нека опрости и њему и мени. Ја треба да извршим своју дужност. Осети како му сузе влаже лице. – О, Господе! – рече из све душе – Сагреших, сагреших! Ти си себе предао за све наше грехе, а ми те распињемо сваког дана. И окрену се ка узвишици журећи да се врати у црквицу да служи. – А хтео сам и да пијем воду – рече. – Нисам достојан да служим. Шта да радим? Не треба да се причестим. Служићу, али нећу да узмем причешће: нисам достојан! „Примите род винограда.“8 Ја нисам достојан.И врати се у храм где га сељаци радосно дочекаше. Савршио је Свету Тајну и делио верницима Причешће, старајући се да им све подели из Свете чаше. Он се није причестио, одлучан да то каже духовнику, спреман да издржи епитимију.

9 Овде писац говори о томе да попадија није користила никакве траве да би спречила трудноћу, односно да побаци дете, а што су радиле жене у оно време (прим. прев). 10 Живели (итал).

О празнику

– Са вином! – Нек је са срећом! – И отпивши, предаде чутуру лепој Ксанти која само овлажи усне. Затим почеше песме. Прво Христос воскресе, а затим народне песме. Барба Миљос желећи да и сам отпева Христос воскресе, вртео се час у аманеу11, час у клефтском напеву12. Али најособенији од свих појаца био је барба Кицос, старина, припадник жандармерије, химариотис13, некадашњи војник, заборављен на острву још из времена владавине Бавараца14. Сумњао је и сам да ли су га уписали у матичне књиге – некад би му слали плату, а некад не. Носио је хитон са малим отворима за руке, панталоне до колена и тозлуке15. Председник општине (авај, постојао је и предсеник општине) послао га је да прослави Пасху у Каливиону, да пази тобож на ред, мада за тим није било никакве потребе. Оно што је сигурно јесте то да га је послао да се лепо проведе код људи добра срца, који су се допадали барба-Кицосу, иако их је називао „бедницима“ или „сељацима“. Да је остао којим случајем у граду, градоначелник би био у обавези да угости старину Кицоса, јер је овај код претходних градоначелника стекао лошу навику, како је говорио садашњи – да га почасте васкршњим колачима и офарбаним јајима! Каквих све обичаја нема! Старина Кицос, пошто би загрлио чутуру једно три-четири пута, започињао би да пева Христос воскресе, на најчуднији начин, овако: 11 Амане је врста народне песме, обично љубавне, где се веома често понавља усклик аман. 12 Народне песме о клефтима. Клефт је иначе војник одметник од турског закона, који се борио за слободу свог народа. Код Срба су то били хајдуци. 13 Химариоти из области Химара у данашњој Албанији. Древни град још из доба Римљана. За време турског ропства пружали жесток отпор Турцима. Касније уживали турске прономије, а заузврат ратовали за Турке. Кад је букнуо Грчки устанак 1821. године Химариоти на челу са Спиросом Милиосом спустили су се у Месолонги и Фалиро и учествовали на страни устаника (прим. прев). 14 После ослобођења од Турака 1832. године велике силе: Британија, Русија и Француска довеле су на престо мале новостворене грчке државе Отона од Вителсбаха, другог сина баварског краља Лудвига I, који је дошао са великом својом свитом и војском. Пошто је Отон био малолетан, земљом је до 1835. управљало намесничко веће у чији су састав улазила тројица Бавараца из свите која је дошла са краљем. Последњи баварски војници напустили су земљу 1838. године (прим. прев). 15 Тозлуци су плетене вунене чарапе које прекривају горњи део обуће, камашне.

Крист... бре... Кристос воскресе смертију смертове смрт згази а у гробницама живот блажњејши!16 И упркос свој необичности, нико никада није певао свети тропар са већим хришћанским осећањем и одушевљењем, осим можда, у Атини познатог, старог и поштованог Критоса који пева „Занемеле усне непобожних...“ са оваквим додацима: „Занемеле усне непобожних, који се не клањају, рогати!, икони Твојој часној...!“ Прави правцати православни Грци! *** Пред вече су почели да играју клефтско коло (жене су се чувале за понедељак и уторак када ће играти сирто и камару17), а отац Киријакос, са попадијом и Захосом, који је захваљујући празнику избегао батине (његов отац се наљутио на њега, јер је он био кривац због читаве пометње), поздравивши се са дружином, спустише се у градић. Отац Киријакос је све прилоге из сеоске парохије дао свом саслужитељу. Није ни помислио да спомене сумњу о пљачки. Међутим, отац Сфондилис сам од себе рече да се приходи из парохије налазе у кући, кући оца Тодориса. Расудио је да је боље, како рече, да изнесе кроз задња врата Светог олтара и свој и његов део, да не би виделе оне лакомислене жене, увек спремне да оговарају и разносе гласине, како свештеници имају, тобож, много прилога. – Свет се саблажњава – рече. – Чим види да једног дана имамо неке прилоге, и не помишљају колико недеља и месеци прође, а да немамо ништа! – Отуда и Захосова заблуда. За Жички благовесник са грчког превела Марина Вељковић

16 Тропар гласи овако: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова. 17 Сирто и камара су кола која су традиционална на острвима Егејског мора.

SVETOSAVSKA POSLANICA Ј О ВА Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА

Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози! Постоје личности значајне за своје време и за свој завичај, за народ у којем су рођене. Такође, историја зна и за личности које су рођене не само за своје, него за сва времена. Постоје, међутим, и личности значајне не само за свој народ и за своје време, већ за сва времена и за све народе. Такве личности су као хлеб којим се сви хране, као вода коју сви пију, као сунчева топлота којом се сви греју. Међу овакве људе спада и Свети Сава, оснивач помесне Српске Цркве, велики просветитељ српског и свих православних народа и први архиепископ све српске и помесне земље. Више од осам векова српски народ неуморно и благодарно преноси лични доживљај заједнице са Светим Савом у похвална слова и друге хагиографске и химнографске списе њему у част, у којима је о овом Божијем угоднику готово све речено. Али, ова свевремена личност обавезује да се о њој и данас пише и говори. Истовремено, поставља се питање, може ли човек нашег века, имајући у виду толику временску дистанцу, достојно и прилично одговорити на изазов да изговори нову реч у химнама или беседама о архипастиру свих наших архипастира и дода још које слово у славу Светитеља, али и Господа Исуса Христа који га је учинио Светим? Колико је то тешко, у име свих нас који се усуђујемо да о Светом Сави говоримо, упозорава и хиландарски монах и његов биограф Теодосије, који је библијски и молитвено певао: Којим (и каквим) духовним песмама да похвалимо Саву свештенога, Који нам разјасни таблице Јеванђеља Новог Божијег Завета, Којим познасмо истиниту веру православља, Који нас учини христоимен(ит)им људима? Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу XII и XIII века. Он је и светионик словенског југа у тој преломној историјској епохи

и једна од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе. Својим просветитељским делом и путовањима спајао је Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље, источне и западне земље. Успостављао је и изузетно значајне контакте, пророчког значаја, са исламским светом Истока.

Одредио је ко смо и коме припадамо, јер нас је привео Христу. Свети Сава нас је сабрао и одредио пут којим треба да идемо. То је пут Христов, пут Јеванђеља. Усадио је српском народу вредности које трају, вечне вредности као што су Истина

Божија, Правда Божија, Љубав Божија, Милосрђе Божије. Он нас је увео у заједницу Божијег народа, новог Израиља у којем се не потиру Богом дане особености појединих народа, него се сви народи, као и сваки човек поименично, препознају по својим даровима којима обогаћују заједничку духовну ризницу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Свети Сава је још као светогорски монах засијао светлошћу Божанских врлина и дарова. А као архиепископ српски, због васељенских размера његове личности, био је уважен и поштован, како од Васељенског патријарха, византијског цара, свих источних патријараха и хришћанских кнежева, тако и од египатског султана и багдадског калифа, који су га поштовали као Божијег човека. Укупну енергију своје христољубиве личности Свети Сава је уложио у просвећивање свога народа светлошћу православне вере, истовремено оплемењујући српски народ православном духовношћу и православном културом. Младој српској држави удахнуо је душу и духовност кроз утемељену и добро организовану Српску православну архиепископију са пуним достојанством једне помесне православне Цркве која је од свих била призната и подржана. Успоставио је и правно уредио симфонију између Цркве и државе која ће одолевати бројним искушењима. Свети Сава је учитељ и предводник пута који води у живот и зато је он личност коју можемо следити само јеванђелском вером и добрим делима. Не можемо га следити механички, него подвижнички и стваралачки, јер је у својој личности сјединио најбоље и од подвижника и од ствараоца. Кроз култ Светог Саве, који је код нас Срба веома развијен, открива се тајна његовог духовног очинства и небеског заступништва. Заиста, овај Светитељ се настанио у души свог народа који се потпуно са њим поистовећује. Призивали су га у помоћ сви и свуда, ратник и ратар, мудрац и сељак, удовица и сиротица. Зато није чудо што се увек свечано прославља, најпре литургијски, а потом као свенародна и школска слава. Славе га Срби у песмама и легендама, а његово име носе многи храмови и места. Тако је светосавско предање у српском народу и у овом нашем времену извор новог надахнућа и нових стваралачких подвига. Светосавље има огроман значај за наш народ и за нашу Цркву, па зато можемо говорити о Светосавском народу и Светосавској Цркви. Светосавски пут нас је увео на православни пут, то јест Христов пут. Али, Светосавље није замена за Православље. Светосавље себе дугује Пра-

вослављу, целокупно исходи из њега и њиме се оваплоћује, оно је и локалног и саборног карактера. Представља догађај Светодуховског укључења хришћанског православног српског народа у пуноћу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Светосавље је још један од Светодуховских плодова Светог предања које се пројавило унутар српског народа. Реч је о још једном од Светодуховских догађаја који одређује синтезу црквеног правоверја и правоживља, стамених у свом корену, чији је носилац наш српски народ. Охристовљујући српски народ Јеванђељем и Светим тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, Свети Сава је све оно што је у српском народу било добро препознао као хришћанско. И све оно што је у свом отачаству затекао као већ христијанизовано увелико је уграђивао у своје виђење отачаственог Православља и Цркве свога народа. И тако ће Свети Сава, као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ, порађати освештана духовна чеда у отачаству своме. Свети Сава је у свом времену, као пастир и Епископ, имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама које по интезитету и обиму нису биле ни мање ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је умети и хтети, а истовремено имати неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недовољно христијанизованог, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Увео је свој и наш народ, уз Божију помоћ, у живот, у Цркву, учинио га је хришћанским и православним. И тиме, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Свети Сава нас учи да нас нико не може учинити јунацима до истина, али не истина из књига него истина проживљена у људским душама. За њега постоји само једна истина, а то је Христос Бог наш који каже: И познаћете истину, и истина ће вас ослободити (Јн 8, 32). Истина којом је живео и делао учинила га је великим. Зато је и назван стубом народним, стубом који је Бог одредио да дању и ноћу светли и блиста у Српској Цркви и српском народу кроз васцелу нашу историју. И заиста, Свети Сава је вековима стајао и непорочно ходио творећи правду и говорећи истину из свог срца, указујући Србима на путеве којима треба да иду у свакој прилици и неприлици. Тако је Свети Сава постао наш Мојсије, наш највећи Светитељ, духовни и народни вођа и први архипастир наше

Цркве, самим тим и народа. Он вечно указује на темељ нашег постојања тако што нас је назидао на темељу Цркве Христове. Он је наша историја, наша прошлост и наша будућност. Као наш највећи учитељ, научио нас је да не можемо досегнути човекољубље док се не ослободимо себељубља. Човекољубље Светог Саве није апстрактно него реално, јер је засновано на личности Христовој у којој се остварују обе најважније заповести: љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом; И љуби ближњега својега као самога себе (Мк 12, 30-31). Тако љубимо правога Бога и љубимо правог човека, поучавао је Свети Сава. Поучавао нас је истинском богољубљу и истинском човекољубљу, јер је христољубље право богољубље и право човекољубље. Признањем савршеног Бога и савршеног човека у Христу, ми познајемо како, кога и шта треба да волимо у Богу и човеку и сваком народу. Из остварене љубави према најближем човеку, према сваком ближњем, учимо се истинској љубави према сваком створењу и сваком људском бићу, ближњем или далеком. Да би љубав била истинска, она мора да се проверава у односу према онима који су нам најближи. Ако не сазри према човеку који је непосредно поред нас, она никада неће постати права и несебична љубав. Љубав према својој породици, према ближњима, представља школу љубави, школу за свечовечанску, богочовечанску љубав. Наш најпоузданији сведок да је светост једина права мера човекова у свим временима јесте Свети Сава. Зато и ми можемо са Светим пророком и царем Давидом да кажемо: Диван си, Боже у светињи својој! (Пс 68, 35а). Диван је Бог и у Светом слузи Своме, духоносном Сави Српском – толико диван да неодољиво привлачи себи сва жива срца и разбуђене савести. Својим животом и делима, апостол земље српске као да пише пето јеванђеље, позивајући – и мене и тебе и свакога од нас – и говорећи нам: моли се Богу и у Њему пребивај, људима помажи, природу своју обуздавај, саображавај се у себи са живим Богочовеком Христом, признај Његово стварно присуство у Цркви и постави себи за циљ да преносиш дух Његов у све области људског и природног живота, како би се преко нас небеско спојило са земаљским и како би се у сваком нашем прегнућу прославио Онај чије је царство, како исповеда Свети цар Давид: царство свих векова; и чија је владавина за сва времена (Пс 145, 13). Свети првојерарх српски сав је – ходеће Јеванђеље. Кроз њега путује оно свето Божанско

чудо које је ушло у овај свет на дан Педесетнице и гле, делајући у овом изабраном сасуду вишње благодати и изнова чинећи јенађељска чудеса, непрестано долази к нама и живи међу нама. Уистину, с правом Васко Попа, пишући песму о Светом Сави, вели: Путује без пута, и пут се за њим рађа. То је порука и поука Светог Саве на овај предивни његов празник и у исто време наша молитва Светом Сави да нас и децу нашу води и руководи и у овим смутним временима. Зато још једном и много пута завапимо и ускликнимо: Да живимо сви у слози, Свети Саво, ти помози. Епископ шумадијски

Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 27/14. јануара 2014. године

БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЖИЧКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА НА ОПЕЛУ ОЦУ СЕРАФИМУ ЋИРОВИЋУ, НА КРСТОВДАН 2014. ГОДИНЕ У ГОДАЧИЦИ Драга браћо свештеномонаси, свештеници, сестре монахиње, браћо и сестре, Христос се крсти! Свети апостол Павле у Посланици Колошанима на једном месту каже: „Тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе...“ (Кол 3, 1-2) Хришћанство, браћо и сестре, а тим пре монаштво, није ништа друго до непрестано доживљавање Христа, доживљавање Његовог живота од почетка до краја.

Mи монаси нисмо ништа друго до хришћани, али савршенији, остваренији хришћани од других у овом свету. Ово је управо оно што даје смирење монаштву да не помисли да је оно изнад Цркве. Значи, монаштво је хришћанство, само позваније да служи Богу и другоме, а најмање да послужи себи, осим да ради и послужи на своме спасењу. То је управо живот свакога хришћанина, па и монаха, да свакога часа доживљава оно што је Хрис-

тово, или боље рећи, нешто што је Христово, нешто што је јеванђелско, нешто што је Божије, како би то казао наш народ. Зато позив монаха јесте да увек живи као онај који је са Христом васкрсао из мртвих и који је са Христом ушао у бесмртност. А, браћо и сестре, искање онога што је горе, то је прво и основно дело монаховања, а опет, понављам, прво и основно дело свакога хришћанина. То је, уствари, философија живота по Христу; а философија по Христу стиче се једино у Христу: Христом живети, Христом мислити – то значи бити монах, то значи бити хришћанин! Када човек мисли Христом, када мисли о ономе што је горе, зна да за њега нема провалије између овога и онога света, између њега и Бога, нема провалије између земље и Неба. Зашто нема провалије за хришћанина и за монаха, опет понављам? Зато што је ту провалију Христос размакао, Христос попунио, јер је Он својим Васкрсењем сатро смрт, победио грех, победио сатану и даровао нам Живот Вечни. Сваки човек, драги моји, сваки хришћанин, а посебно монах-хришћанин треба да у свом животу поставља свакодневно лествицу од земље до неба, и да свако вече провери себе да ли се успео на било коју степеницу те Небеске лествице. Колико знам, то је стално имао на уму и наш представљени брат, отац Серафим. Верујем да је он на хришћански начин, у смирењу, преиспитивао своје уздизање ка Небу и

пењање по тој Небеској лествици. Кажем у смирењу, јер ако тога није било код њега и код мене, код тебе, брате и сестро, онда нам је узалуд и молитва, и разговор, и држање неких лекција било коме, јер није из смирења, него из гордости. Наш отац Серафим учио се смирењу целога века и то би и нама сада поручио: „Брате и сестро, смиравај се пред Богом и пред другим; и не уздижи се пред другим!“ Јер онај који себе уздиже и који мисли да је изнад другога, тај је заиста потонуо у дубину преисподњу, како би рекло Свето Писмо, а и сви Свети оци. Ево, шездесет и четири године је прошло од како је отац Серафим примио монашки постриг и носио Христа на телу своме. Никада није било лако носити крст Христов, а поготову не у оном времену, за које се надамо и молимо да је иза нас. Дубоко знам и сам да је у том времену сваки одлазак у манастир био осуђиван од друштва. О томе су чак и писали, па су говорили: „Никако нам није јасно шта је монаштво и шта је манастир“, па су додавали да је то затвор, „није затвор - јесте затвор“, говорили су и писали, „није лудница - јесте лудница“, и тако су нас етикетирали. И хвала им, ми и јесмо лудаци, ми који одлазимо у манастир и живимо хришћански, јесмо лудаци, али по оној јеванђелској да ко се прави мудар пред Богом је уствари луд. А то да смо ми луди Христа ради, е, то је у животу и кроз живот управо чинио отац Серафим. Данас је његова монашка бројаница стала. Што је чинио за своје спасење – чинио је, а сада нам је оставио своју бројаницу, као што и чини сваки хришћанин који се пресељава у Вечност – оставља своју бројаницу онима око њега, својим ближњима, да се моле за њега. То је управо онај наш разговор са покојницима и то је, уствари, наша молитва за душе покојника, то је оно што је данас потребно да чинимо за наше покојнике – да се молимо за душе њихове, да их Господ упокоји у Царству Небеском. Кажем, душе њихове, а сећате се, када вршимо опела хришћанима, каже се на једном месту да ће душе њихове у Рају почивати и да су душе праведника у руци Божијој. О, браћо моја, то је наш живот, да размишљамо, хоће ли нам душа наша бити у руци Божијој, или не дај Боже, у руци онога другога. Ви се сећате из Јеванђеља да када је Христос слао ученике своје да проповедају Јеванђеље, да су од те силне Речи – не апостолске, него божанске, речи Божије – Апостоли и мртве васкрсавали и демоне истеривали. И када су се, каже, Апостоли вратили Христу, они су, потпуно усхићени, као што би сваки од нас учинио, говорили: „Господе, и демони нам се покоравају у име

твоје!“ (Лк. 10, 17). А Господ им је одговарао да се томе треба радовати, међутим, додао је и следеће: „Али се томе не радујте што вам се демони покоравају, него се радујте што су имена ваша записана на Небесима“ (Лк. 10, 20), у Књизи Живота. Е, то је, драги моји, најважније за сваког од нас – да му име буде записано у Књигу Живота. А сваки од нас добија ту Књигу на рођењу и сваки од нас исписује ту своју Књигу – или добрим делима, или, не дај Боже, неделима. Кад год одете у наше старе манастире, видећете како је ово о чему причамо приказано на фрескама, и то како само сликар, само богослов зна и може да представи своме народу. Наиме, на тим фрескама приказује се Христос како долази да суди живима и мртвима, што је у ствари основ наше вере. Долази Господ, а на тим фрескама је насликан и један сто-престо, или како бисмо црквеним језиком рекли – престо уготованија. На том столу стоји књига, а то је Јеванђеље, на које анђели указују. А та фреска само што не говори и каже: „Еј, Јоване, Петре, Марко, Милојка...., живи, ради, слободан си човек, Бог те је створио по слободи да изабереш хоћеш ли бити добар или зао, хоћеш ли бити праведник или грешник!“ То је та слобода избора која нам је дарована од Бога. Али, страшно је када човек злоупотреби од Бога дану му слободу, јер таква слобода не ослобађа, него заробљава човека. И анђели као да нам даље кажу: „Иди, живи и ради, али не заборави да је у овој књизи све то записано.“ Морам да додам и то, инспиришући се, и стално гледајући ту фреску – знате ли ко први долази на суд? – Адам и Ева. Тако су и насликани. И они ће доћи, и наш ће брат Серафим доћи, и ми ћемо доћи, ако нас Господ представи пре Његовог доласка. То је управо оно што треба да имамо на уму, да нам, као што рекох, имена буду написана у Књизи Живота. Браћо и сестре, човек је чезнуо целог свог века да сазна где се налазе душе праведника, а ево овај нам црквени песник и фрескописац каже да су у руци Божијој. Морам да напоменем да у Студеници и Манасији, и на неким другим местима, постоји представа како Господ држи душе праведника у руци својој. Браћо и сестре, шта нам ово говори? Говори нам, а то би нам сада посведочио и отац Серафим, да ако не знамо и не схватимо смисао живота, смисао онога шта бива са нама после смрти, онда никада нећемо моћи да схватимо смисао онога што се са нама овде, на земљи, догађа. Помолимо се данас Богу за покој душе овог дивног старца, оца Серафима. И да му поручимо и да му обећамо да ће остати међу нама литургијски да живи. Кажем литургијски, јер је то врло

важно, браћо и сестре. Зато што је та литургијска молитва најјача молитва. Све су молитве јаке ако долазе из смирења и чистог срца, али је литургијска највећа. Записано је у Житијама Светих како је један Светитељ молио свог надлежног свештеника да се моли за душе његових родитеља. Пошто се Светитељ јавио том свештенику, свештеник му је рекао: „Светитељу, што тражиш од мене да се молим за твоје родитеље, па ти си пред престолом Божијим?!“ А Светитељ му је одговорио: „Јесте, оче, тако је, али та твоја молитва на Литургији већа је него моје присуство пред Престолом. А и ја да нисам често стајао пред Часним престолом на Литургији, не бих ни био горе пред Богом.“ Ето, видите, шта значи Света Литургија и шта значи молити се литургијски, шта значи схватити да, ако нас нема на овој земаљској Литургији коју овде служимо, неће нас бити ни на Небеској. Зато је Литургија, првенствено, радовање, како би то рекао преп. Јустин Ћелијски. Зато је он и говорио: „Не могу да замислим тужнога човека, тамо где постоји Света Литургија.“ Она је сама радост,

пошто нам објављује све оно што је Господ учинио за нас. Она нам објављује и она нас учи да су и мртви вечно живи. Света Литургија нам сабира и прошлост и садашњост у времену, и ставља све у Вечност. Зато је Литургија намењена за молитву, а не за било какво мудровање, или шта слично. Помолимо се данас за душу нашег оца Серафима, али замолимо и ми њега да се моли за нас. Није лако шездесет и четири године носити монашку ризу и монашке завете испуњавати! Сигурно да је и он имао греха, као и свако од нас, и зато помолимо се сада да му Господ буде милостив, и да се опростимо са њим, и да га замолимо за опроштај, ако смо га било чиме повредили. Отац Серафим је почео свој монашки подвиг у манастиру Вољавчи, у Епархији шумадијској, па ето, у име Епархије шумадијске, а и у име мога администрирања Жичком епархијом заиста изражавам захвалност Богу и рећи ћу: „Оче Серафиме, хвала ти за све што су учинио и овде и на сваком месту где си живео, а највише ти хвала што си био Христов и што је Христос био твој. Бог да му душу прости!“

Митрополит др Павле (Јазиги) Архиепископ Алепа и Александрете

DA LI JE HRISTOS POSLEDWI HRI[]ANIN?

Ово питање покренуо је један атеистички философ исмевајући хришћанство. Сталан изазов за хришћане јесте да докажу да су попут свог Христа. Да није тако, хришћанство би са Христом умрло на Крсту. Много је празника посвећених Часном Крсту. Два најважнија су: Воздвижење Часног Крста (14. септембра) и данашњи празник Крстопоклоне недеље, средином Великог и Часног поста. Може се приметити да се на ова два празника читају различити одломци из Јеванђеља. На празник Воздвижења Часног Крста читамо посланицу Светог апостола Павла, у којој он каже да је Крст наш понос, док је Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост. Празнично Јеванђеље нам говори о Христовом распећу између двојице разбојника. Ово све указује на право значење празника, а то је проналажење Крста Христовог од стране Свете Јелене, и схватање Крста као знака победе за хришћане. Што се тиче данашњег празничног Јеванђеља и читања апостола на Крстопоклону недељу, читање из Посланице Јеврејима говори о Христу као Првосвештенику и Његовој жртви. Данашње Јеванђеље говори о Крсту, не као о историјском догађају, већ као о феномену. Говори нам о томе какви треба да буду ученици Христови, о њиховом давању себе другима, тј. о њиховом саможртвовању за друге. Крст Христа Архипастира био је Његов олтар. Крст је био олтар на коме је Христос постао онај ко се приноси и коме се приноси, јагњетов крвник и само јагње заклано, свештеник и жртва. То је право значење Крста! Крст је олтар. Зато се пред њим клањамо, носимо га око врата,

Теме броја

И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. Јер каква је корист човјеку ако задобије сав свијет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човјек за душу своју? Јер ко се постиди мене и мојих ријечи у роду овоме прељуботворном и грјешном, и Син ће се Човјечији постидјети њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима (Мк. 8, 34-38).

осењујемо се крсним знаком и имамо га у својим домовима. Свако место треба претворити у олтар на коме хришћанин приноси себе као жртву како не би било тачно ово што философ каже - Христос је последњи хришћанин.

Теме броја

Хришћани се познају по поруци Крста, тј. по сталном жртвоприношењу самих себе на овај олтар сачињен од два комада дрвета – хоризонталног и вертикалног дела. Хришћани су поносни, и добро је што су поносни, сваки пут и свуда када користе Часни Крст. Крст који је насликан на зидовима, који носимо на грудима као и знак крста којим благосиљамо свако дело и сваку радњу. Чинећи крсни знак, крст претварамо у олтар и њему приносимо сав наш рад као жртвоносни принос љубави. Када чинимо крсни знак на грудима ми, у ствари, носимо крст. Призор када хришћанин носи крст на грудима треба посматрати као призор распетог Христа на Крсту. Свако место означено крстом, или место на коме Крст стоји, јесте оно камење које је Аврам користио да би начинио олтар на коме ће свог сина Исака принети на жртву. Крст је олтар Господњи. Прекрстимо се пре оброка како бисмо схватили да нам јело служи само у сврху задовољења нужне потребе за храном. Јести преко ове потребе значи јести од туђег оброка. Тиме одбијамо прождрљивост од себе. Прекрстимо се пре него што радимо нешто са новцем, или када помислимо на свој новац, да бисмо схватили да он није наш и да имамо право да га користимо само за своје нужне потребе, а да на оно што преостаје имају право други. Прекрстимо се сваком приликом, како бисмо схватили да имамо право да у сваком призору видимо само непорочну духовну чистоту. Сетимо се Крста пре него што изговоримо иједну реч и то ће наша уста учинити непорочним. Разапнимо све своје страсти и принесимо сву своју имовину као жртву паљеницу на олтар Часнога Крста и он ће их очистити од сваке себичности. Разапнимо сваки тренутак и детаљ свог живота на овај вечни олтар. У томе је јединственост Исусових ученика- они следе Њега, тј. иду Његовим стопама. Крст је олтар који радикално мења наш живот, од живота крадљиваца до живота свештеника. Себичност је крађа, а љубав је свештенство. Носити Крст не значи ништа друго до постити. Велики Пост је заправо непрестана хируршка операција која лечи нашу себичност. Пост нас претвара у свешетнике божанске љубави, који не живе за себе већ за друге, као што је чинио наш Господ. Пост и Крст иду заједно, као што заједно иду љубав и олтар. Крст је олтар саможртвовања. Зато се Крстопоклона недеља прославља средином Великог Поста, зато што је циљ Часног Поста љубав и исцељење од себичности која се уселила у нас.

Христос, љубав жртвена, узнео је Себе на олтар Крста , али исто тако узноси и нас кроз Цркву. Зато што Га волимо, Он нас је Својом љубављу привукао Себи; подигао нас је на наш Крст како бисмо постали жртве и приноси љубави и хуманости према сваком човеку.

То је тај нови олтар. Наш нови Крст је себеодрицање, ношење крста као олтара себежртвовања где год да идемо, следећи стопе нашег Господа. Тиме постајемо Његови ученици, умирући са Њим, уподобљавајући се Његовој смрти, и васкрсавајући са Њим, уподобљавајући се Његовом Васкрсењу. Крсту Твоме клањамо се, Христе, и Свето Васкрсење Твоје певамо и славимо. Амин. Беседа на Крстопоклону недељу 5. април 2013. За Благовесник са енглеског превела Александра Стојановић (извор:http://www.alepporthodox.org /files/ writings-en/lent03-7-1.pdf, http://paulyazigienglish. wordpress.com/2013/04/05/is-christ-the-lastchristian/)

TRI PRONA\ENA SPOMENIKA PRIZRENSKE NEKROPOLE OD PRE DVA MILENIJUMA I SRPSKOSLOVENSKA RE^

Да ли су Срби били на Балкану и пре него што тврди „германска“ историјска школа?

У том речном кориту испред Богословије вода је тада, на дубини од око четири метра, открила три значајна мермерна споменика, који су били добро очувани. Записи на споменицима су латински, односно вишејезични и из римског су времена. Пренесени су одмах у музејски део у граду, близу цркве Љевишке Богородице. Ми из Богословије знали смо за то, али због великих обавеза у школи и недовољне обавештености, нисмо обраћали пажњу на ове споменике. У то време, мој пријатељ Радомир Милојковић из Куршумлије, из Косовске 11, просветни радник, песник и велики љубитељ старина, дописник више листова, замолио ме је два-три пута писмом

да му снимим и пошаљем слике тих споменика, или да му препишем текст са њих и пошаљем. Иако се у почетку нисам много заинтересовао за то, ипак сам напокон, већ следеће године, решио да га обрадујем. Пошто нисам имао могућности, а ни дозволе да тада снимам, успео сам да нацртам стојећи ове споменике, са текстом и декорацијом, не размишљајући много о њиховој вредности. Одмах сам послао писмо Милојковићу у Куршумлију. После неколико дана примио сам од њега часопис, колико се сећам Галаксију, са мојим цртежом ових споменика и интересантним пропратним чланком. Битно је да напоменем и то да сам видео два-три пута и касније овај цртеж са споменицима у часописима те врсте, увек уз кратак чланак, и није ми било довољно јасно зашто су ти споменици толико интересантни? Сасвим случајно, дошла ми је до руке Политика од среде 15. децембра 1999. године, у којој сам на 31. страни видео чланак академика Ранке Куић, који ме је веома пријатно изненадио. Испод наднаслова Српско келтске паралеле, стајао је наслов Српска реч уклесана у камену пре два миленијума. Професорка Куић је и сама касније видела споменике те некрополе и примила је снимке споменика од министра културе Ђоке Стојчића, прецизно и дубински обрађене. Она је поменула и моје цртеже са чланком Радомира Милојковића, за кога вели да није могао да идентификује натписе на споменицима, пошто су очигледно писани на неколико језика. На њима, односно на првом, у средини текста стоји: PATER, што на грчком значи отац, а на трећем споменику,

Теме броја

Током 1979, у лето, велике кише и бујице нанеле су знатне штете целој Србији. Тада су на Косову, у призренском крају, бујичне воде однеле, поред осталог, све мостове, изузев Душановог старог моста изнад Светих Арханђела. Речно корито Бистрице било је толико продубљено и проширено, да је вода одронила обалу и дошла до улазних врата дворишта призренске Богословије.

Теме броја

у другом реду, пише PRAOTCEM. То је стара српска реч, српскословенске рецензије, писана латиницом, као и реч ARON. У тексту ове некрополе налазе се и друге стране речи, како тврди професорка Куић.

Ранка Куић је веома стручно и крајње научно обрадила овај чланак и приказала га је нашој и страној јавности. За читаоце овог чланка важно је, поготово данас, да се зна да се на Косову, у Призрену, по тврђењу професорке Куић, знало за стари српски језик још пре две хиљаде година, и да се њиме писало. То значи да је српскословенска култура и тада, пре две хиљаде година, допирала у јужне крајеве наше земље, кад Шиптара, историјски гледано, нигде није било на Балкану, и поготову не на Косову. Др Велимир Михаиловић, професор старословенског језика на Универзитету у Новом Саду, одушевио се тада радом Ранке Куић, па је потвр-

дио његову исправност и стручност. Она каже, цитирам: „Ко је могао да саставља такав текст некрополе? Очигледно, реч је овде или о више учесника у састављању текста споменика, или о једном једином, али очигледно, врло ученом, који је осим латинског и хебрејског, познавао и стари српски. Остало је да о томе нагађамо, али чињеница је: Именица српска: PRAOTCEM, у старом облику, овековечена је у том камену. Када су Срби први пут били у нашој данашњој (а можда и давнашњој) земљи? Најновија истраживања све више померају у натраг у времену њихово, наше, присуство у овом крају света. Ја сам то наше присуство открила више пута у тесној вези са боравком Келта у нашим крајевима. Било како било, остаје чињеница: Права српска реч, (именица), на нашој територији јавља се уклесана на камену, готово пре две хиљаде година, и то у време када се јавља и Призрен, (опет словенски српски назив), од глагола, који значи гледати, зрети, прозрети, (им. – зеница ока), а који је истог значења, као и са њим повезани mizurn, келтски – зеница ока, гледати. Тако се још једном наша култура и језик повезују са келтским.“ Благодарни смо академику Ранки Куић на овом обимном, академском, и крајње стручно обрађеном чланку о пронађеној призренској некрополи, која је стара можда више од две хиљаде година, а на којој стоји уклесана стара српскословенска реч. Ми смо овде искористили само један део њеног чланка, који ће, сматрамо, веома интересовати читаоце овог текста. Такође смо благодарни и Радомиру Милојковићу, за кога не знамо да ли је још међу живима, јер се први заинтересовао за ову призренску некрополу и вероватно допринео њеном даљем проучавању.

Архимандрит Јован Радосављевић, професор Призренске богословије у пензији, на Илиндан 2011. у Овчар Бањи.

STAJAWE PRED HRISTOM - JU^E, DANAS I SUTRA!

Али сам оставио у Израиљу седам хиљада, који ни један не савише колена пред Валом, нити га устима својим целиваше (1 Цар. 19,18)

Име Христово, које је постало део нас на крштењу, треба да одговара и стварности којом живимо, исто онако као што сума исписана на новчаници треба да има покриће у златним резервама државе која новац штампа. У чину крштења се на символичан начин одричемо од Сатане окретањем према западу, и истовремено прихватамо, суштински и реално, сједињење са Христом. Облачимо се у одећу Његову и обећавамо да ћемо се трудити да је сачувамо беспрекорном и неупрљаном за Дан Господњи. Назив, дакле, даје част, али доно-

си одговорност и ствара обавезу. То важи за сваки позив, ако смо људи одговорни, часни и поштени пред иконом Божијом коју носимо у себи и пред заветом датим на крштењу. Важно је понављати да није довољан бели мантил да би неко био лекар, нити су довољни дугмићи и манжетне да би неко био официр. Лекар је онај који уме да одреди дијагнозу и препише прави лек, а официр је онај који има мудрост и храброст да сачува и људе и отаџбину. Да би јасније сагледали важност ових речи, послужићемо се неким историјским сликама које су сачуване у предањском памћењу Цркве и историјским записима нашег народа. „Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. У овом случају тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник. Када Ирод учини такво безакоње, Свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличи Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и рече му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. – а Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше“. (Житије Светог Јована Крститеља)

Теме броја

Ко се одрекне мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,33)

Свети Јован Крститељ је своју пророчку службу достојно испунио, поштујући благослов Божији који Га је у ту службу призвао и послао. Проповедао је заблуделим и грешним сународницима: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“, и сагласност речи и дела платио сопственом главом.

Теме броја

Марко Миљанов, Србин из Црне Горе, доживео је да су га Арбанаси оплакали пославши одред нарикача, у чијим се речима јасно видело какав траг иза њега остаје: „Благош теби Мар-Миљанин, а ћеш живјети довјека“. Треба знати да је он за живота о Арбанасима, као непријатељима, писао лепо и достојанствено: „Нико није више од Арбанаса с малијем добром задовољан и малијем злом огорчен“. Таквим чојством и јунаштвом он је и у смрти као и у животу победио аждаје зла. Његово свето тело носили су широм Црне Горе и поред изричите забране краља Николе да му се одаје јавна почаст. Овде треба признати да ни Црква којој је Марко Миљанов припадао и душом и телом, као ни поменути краљ Никола Петровић, нису видели оно што је за народ било очигледно. Овај јунак је морао своје речи и дела повремено допуњавати и ратним подвигом, показујући побожну жељу да његов народ поживи у времену и простору као и у Царству Божијем. Залажући се за Крст Часни и Слободу златну, Марко Миљанов, као истински мудар човек и добар теолог, није раздвајао духовно од телесног, нити је као што то чине многе црквене књиге, понижавао тело, земљу и историју на уштрб душе, Неба и Вечности. Био је свети човек зато што је био муж жени, отац деци, свој својима, друг друговима, главар племену, војвода народу, писац и мудрац будућим нараштајима, узор људима. Чојству је дао пошту примером и речима, достижући висине недостижне савременим Србима, православним хришћанима. Да није лако бити човек међу људима, сведочи и писмо Вука Караџића, писано годину дана пре рођења Марка Миљанова, а упућено кнезу новорођене Србије Милошу Обреновићу. Знао је Вук колика је цена рећи сујетном владару шта му народ мисли, видео је својим очима како су пролазили они који су пред њим подизали главу и глас. Вероватно због имена и Вечности потрудио се

више него икад да напише то чувено писмо, удруживши и правно-политички језик и народну мудрост и дипломатску вештину. „Ето, у наше време – пише Вук – имамо у Европи примере како народ збацује своје краљеве, којима је краљевство остало Бог зна од колико дедова; а камоли у Србији где сви људи знају, кад сте ви били, као и они што су“. У овом отвореном писму упућеном из Земуна(!), изнео је делимичну критику његове владавине, где између осталог каже: „Добро је знати, шта људи мисле и говоре, али не треба свакога гонити којишто противно рекне, а особито ако људи по несрећи имају право“. Да би чули глас Цркве који допире из 19. и 20. века треба истаћи да је држава у тим вековима тако снажно „грлила“ Цркву да се посматрачу са стране често чини да је више дави него што је грли. Познати немачки историчар Леополд фон Ранке (1795-1886) изнео је мећу првима податке о улози свештенства и Цркве у Србији почетком 19. века у делу Српска револуција. Он примећује да је код других народа свештенство, „дошло до великог и готово неограниченог утицаја“, што није случај са Србима. Код њих, „попови су уживали врло мали углед. Они су свој положај куповали од грчких владика, а ови су с њима поступали као са слугама. Свештеници често нису имали ни цркву. Они су косили, орали и секли дрва као и други сељаци, а само срећнији су имали сопствени комад земље. Монаси су имали више угледа у народу, али и они без правог образовања... зависни од кнезова ни они нису могли вршити неки већи црквени утицај?“ Крајем 19. и почетком 20. века свештеници су још више уназадили црквени живот, јер су се више бавили политичком агитацијом него Црквом. Сјајна организација Радикалне странке у Србији у основи је дело сеоских свештеника и учитеља. Не само што је Христос заборављен, него је подела на странке довела

шег рода могли изгубити оно што су им потомци заборавили и да постоји – свој углед. Од првог Адама па до последњег новорођеног човека на Земљи, Бог није повукао благослов који човеку даје право и слободу да се одрекне Онога који га је саздао, Онога који га држи у животу. Често су у историји између Бога и човека стваране слике на којима се види како се нит која повезује Бога и човека толико истањила, као да ће се прекинути, али опет и наново чујете преко пророка глас Бога Живога, који каже: „Не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). У време безбожног цара Ахава беше седам хиљада неупрљаних, храбрих и побожних, а данас можда седамдесет седам хиљада, или седамдесет или седам, свеједно је. Има их, и ту су, у Цркви Божијој. Они данас чувају те подземне изворе Цркве, који вековима напајају Њено биће Водом Живом. Боготражитељи, који пију са Извора Цркве, стичу божанску мудрост којом јасно разликују Добро од зла, Битно од небитног, Право од кривог, Истинито од лажног. Из личног искуства сведочим да сам својевремено, на једном братском састанку у Косјерићу, пред педесетак свештеника и вероучитеља, био упитан од мени драгог владике жичког Стефана: „Је ли, ти мали, шта ти мислиш како да поправимо стање у народу и Цркви?“. У младалачкој наивности, одговорио сам искрено: „Драги владико, као студент Богословског факултета, без велике памети, уочио сам да је закон вредности од Бога благословен поремећен у свим сегментима живота, тако да је прелазак из 20. у 21. век изнедрио на прва места људе безобразне и неморалне, неуке и себичне. Тада сам веровао у мисао да је Црква кадра да помогне свом народу и то у једном дану, рецимо на Преображење, сазивањем свенародних и свецрквених сабора, какве историја памти и на којима би Црква, Духом Светим, помогла људима да препознају између себе највиђеније или другим речима, способне и паметне, храбре и поштене. Они би, тако изабрани, водили село, град, државу... Нажалост, владико, после неколико година проведених у Цркви схватио сам да Црква није кадра да на такав начин помогне свом народу, јер да јесте, она би већ сада имала такве људе у Цркви, Црквеним и Епархијским одборима, па и у Патријаршијском управном одбору. Таквих нема, или их има мало, зато што међу нама свештеницима и владикама има све мање оних који су светлост свету и со земљи. Људи не виде наша добра дела, како би и они, заједно са нама, славили Оца нашег небеског. Због тога најрадије ћутим пред овим питањима, драги владико, покушавајући као

Теме броја

до хаоса и у народу и у Цркви. Не треба се чудити што и данас има свештеника који исповедају веру да је Црква пре свега чувар националних интереса, а не лађа која води у Царство Небеско са пристаништа земаљске обале. Црква је после много векова, 19. јула 1937. године показала праву снагу како Римокатоличка црква у Србији не би добила права каква СПЦ није имала ни када је била државна црква. То је била чувена „крвава литија“ против Конкордата. У јеку борбе, непосредно после Литије, а на дан када је изгласан Конкордат у Народној скупштини, преминуо је патријарх Варнава, под, до данас, неразјашњеним околностима. Ране на Телу Цркве, из времена комунизма, још су свеже, тако да о њима не треба детаљније сведочити. И то време је прошло, али Црква памти исповеднике вере, као и оне који су продавали веру за вечеру. У овим нашим данима очигледно је да завет преузет на крштењу, „да сачувамо одећу крштења неупрљаном“, све више бледи и да само крштење постаје обичајни чин који нас више уводи у Србе, а мање у Цркву Божију. Опстанак, или теолошким речником Спасење, сведен је на тренутно преживљавање индивидуе, а не на вечно име личности. О опстанку рода и слободе да и не говоримо, јер о томе мало ко размишља. Лажна памет лажног прогреса нема одговор на питања: Да ли су Маркови Кучи умирали другачије од нас, или су мање волели своје породице, пријатеље и својту од нас модерних? Да ли је Марку Миљанову требало мање снаге и храбрости да се упусти у сукоб са Османлијама и њиховим Арбанасима, него нама пред савременим непријатељима? Чини ми се да је одговор на ова питања јасно видљив, као што се лако види да нас је Велики брат наших дана вешто слудио претворивши нам животни простор у фарму, а нас у немоћну стоку. Савремену мантру „модерних мудраца“: „Шта ти вреди част, када си мртав?“, изговорио је дословце, не тако давно, кандидат за председника САНУ. Нажалост, пуна је Србија православних хришћана, недостојних Имена које носе и неспособних да виде најузвишенији Лик Христов, Његове речи и Његов завет. Примери Светог Јована Крститеља, Марка Миљанова, Вука Караџића, патријарха Варнаве и хиљада непоменутих бесмртника остају једино мерило ваљамо ли ми данас? Нису наши преци имали мање да изгубе од нас уљуљканих у комодитету наших дана. Истина је да нико свој иметак није понео у часу смртном, али не треба заборавити да су бесмртници из на-

Теме броја

мали свештеник, да у оквиру поверене ми парохије урадим колико до мене стоји, а Цркви великој и народној држави даће Бог веће људе у своје време“. Након ових речи, владика је дао паузу пред ручак, а мени је пришао један од најмоћнијих свештеника Жичке епархије у последњих тридесетак година, и обратио ми се речима: „Да је владика Стефан у снази, бар од пре пет година, сутра би ти био на рапорту у Краљеву, а прекосутра премештен или рашчињен“. Овај истинити догађај помињем из разлога што ни петнаестак година касније нема суштинске разлике у животу Цркве као институције, а још мање у животу државе којој припадамо по рођењу телесном. Старо конзервативно правило „не таласај!“, које, да будемо јасни, не мора увек бити назадно, и даље царује, а ми данашњи чланови Цркве, Тела Христовог, заборављамо да не мора ни свака новина, ни свака промена бити на горе. Зар није Христос увео „новотарије“ за старозаветну Цркву (Синагогу) које „побожни“ људи тог времена нису могли разумети? Зар се није монаштво појавило у Цркви као „новина“? Зар није Свети Јован Златоусти „мењао“ и литургијски текст и литургијску праксу? Зар некада нисмо били у литургијском јединству са западним хришћанима, без обзира што су они и у тим вековима (рецимо 9. и 10. век), исповедали „филиокве“, служили на бесквасним хлебовима...? Зар је антипредањска пракса то што је Руска православна црква саборски препознала да епископи са седамдест пет година не морају више да административно управљају повереним епархијама? Сва ова и многа друга непостављена питања јасно сведоче да се неће срушити Црква ако би се из Ње чуо глас људи Божијих који храбро и достојанствено одговарају на њих, сведочећи Христа пред савременим светом који „сав у злу лежи“ (1 Јн. 5,19). То практично значи да унутарцрквени дијалог мора да буде приснији, братскији, искренији... Епископи морају да помогну својим свештеницима како би их реално доживљавали као родитеље и Учитеље, а не као послодавце и судије. Ако желимо да савремени свет види лице Христово, у Цркви као Телу Христовом, морамо скинути маске институција којима се штитимо, како ми свештеници, тако и епископи. Тако демаскирани бићемо много рањивији, али ћемо у исто време имати отворен пут да будемо људи. Размишљајмо о томе како ћемо бити хришћани, ако нисмо људи? Истина је, и то не треба крити, да и ми свештеници стварамо атмосферу, речима и делима, да на парохије гледамо као на краве музаре, где једна даје пет литара млека, а друга двадесет. Сигурно је и да ове речи неће исправити разлике

које нас раздвајају, али могу да усмере, да бар ми, људи Цркве, разговарамо отвореније и слободније. Будимо Боготражитељи који немају страх да ће их јавна и потписана реч одвести на рапорт, отерати на пет литара млека или не дао Бог скинути мантију. Уз напред изнете речи, јавно хвалим почившег владику жичког Хрисостома, пред којим сам имао слободу и храброст да говорим о напред изнетим темама. Он ми је у очинској љубави говорио да се све дешава по Божијој вољи и да ми, без обзира на жељу и снагу, не можемо много тога променити. Пун животног искуства, смирен и мудар говорио је: „Свако се избори за онолико слободе колико заслужује“. У завршним речима ове приче открио бих и прави повод за њен настанак. Својевремено сам дошао до писма које је упокојени парох доброселички и архијерејски намесник златиборски, прота Благоје Шишаковић, упутио подручним свештеницима марта 1956. године. Ово су речи мудрог и безазленог проте: „Браћо свештеници, у Америци се упокојио епископ жички др Николај Велимировић. Ја ћу служити заупокојену Литургију и звонити у Цркви четрдесет дана, а Ви како Вам налаже савест и петља.“

протојереј Милић Драговић

SVETA TAJNA KR[TEWA KAO PO^ETAK @IVOTA Живети „у Христа обучен“ спрам савремене традиционалности

и пројављивање Царства Божијег овде на земљи. Крштење је рођење, водом и Духом Светим, иницијација, суштински моменат, и мимо овога нема спасења: „Ако се ко не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3,5). Водом се опрашта (умире) новокрштавајући од старога себе, који носи грех, у себи гнезди ђавола, и рађа се у води као нови човек, човек у Христу. Крштени пројављује Царство Божије као носилац и храм Духа Светога и сведочи своје даље постојање, и то представља нови почетак живота и нови однос према свету. Крштење се јавља као увод и припрема за Цркву, а Црква као увод и припрема за Царство Божије. На значај Свете Тајне крштења као одреднице припадања Христу и прихватања Његове Свете науке указује у заповести апостолима и сам Христос: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Ранохришћански доживљај Свете Тајне крштења је био фундаменталан, судбоносан, но временом и због потискивања са централног места у богослужењима значај ове Свете Тајне као да је до данас умањен. Ово је видљиво и кроз спољашње, али и унутрашње промене, како због тога што је ово дешавање сведено на ужи, интимнији или некакав приватни догађај, тако и због тога што је ова Света Тајна добила место ван богослужења литургијског и сврстана међу остале чинове који се савршавају у Цркви. Са друге стране, можемо рећи да је епоха у којој живимо, епоха музеализације (по речима савременог философа Петера Козловског) свега што нас окружује и свега што учествује у животу савременог човека

Теме броја

Сврха доласка Господа Исуса Христа на земљу, као и целе Његове спасоносне науке, у крајњем исходу, јесте ниспослање и даровање Светога Духа (Јн 13, 20; 14, 16; 14, 26). Припрема за Христов долазак било је деловање Светог Јована Претече и Крститеља, који је крштавао водом и најавио да за њим долази онај који ће крстити људе Духом Светим (Лк 3, 16; Мт (3, 11); Мк (1, 7-8)). И у Старом завету Бог је слао изабраним људима, углавном пророцима, благодат Светога Духа, али према пророку Јоилу (2, 28-29) Бог ће у Новом завету излити Духа свога на свако тело, тј. на свакога верног који се крсти. Силаском Светога Духа на апостоле (празник Педесетнице или Духова) почео је живот Цркве Христове, завршено је оснивање Царства Божијег на земљи. Тек после крштења Духом Светим апостоли постају достојни сведочења науке Христове, односно проповедници Јеванђеља. Од тога момента Црква Христова је почела да „расте“ и да прима к себи друге душе, да установљава светотајински поредак, а увод у светотајински живот Цркве почиње Светом Тајном крштења и миропомазања, двама чиновима јединствене Свете Тајне. Али се ту и не завршава! Крштење је почетак, а да ли га ми данас тако и доживљавамо? За већину нашег православног народа постоје три обреда у цркви: крштење, венчање и опело; и ту се завршава наше учествовање у Цркви Христовој. Ту и тамо, с времена на време, дођемо и да се причестимо. Крштење је печат, знак, потврда припадања заједници богомспасаваних људи у свету. То је тајна прибирања у народ Божији и увођење у Цркву, али

Теме броја

(традиције, вере, обичаја, старих заната, старих зграда, етно-села...), где се све уздиже у више добро, као споменик или каква музејска вредност или важност од националног интереса, допринела да је доживљај Светих Тајни код савременог човека наизглед другачији, налик оном првобитном, а заправо често непоткрепљен суштинским разумевањем. Овај феномен обухватио је веру као неизоставни сегмент живота и може се с правом рећи да је постало популарно бити припадник неке религије, и то међу првим стварима истицати1. То нам много говори о нашем односу према Светој Тајни крштења као нужној потреби, али не и суштински доживљеном новом рођењу и новом почетку. Хришћанство је у другој половини 20. века, посебно на нашим просторима, доживело, чини нам се, оно што је хришћански свет проживљавао у прва три века до објаве слободе (313.г). Крштењу се и у овом периоду прилазило по цену различитих врста страдања испуњавајући речи Христове: „Кад бисте били од света, онда би свет своје љубио: а како нисте од света, него вас ја од света изабрах, зато мрзи на вас свет“ (Јн15,19). Деведесетих година прошлог века и почетком овога, када су се држава и друштво благонаклоније односили према Цркви (вернима) крштења су почела да се дешавају готово свакодневно, а није било ретко ни да се организују саборна крштења (у манастиру Жичи на Бадњи дан 2003. крстило се око 600 људи). Колико се ово 1 Тако је човек (овдашњи) похрлио да буде крштен, јер није популарно када је неко некрштен, а треба славити славу, ићи у бадњаке и учествовати у свом фолклору црквеног живота, па је и пожељно бити међу крштенима.Тако можемо чути и пример четворогодишњака са питањем упућеним родитељима до када ће он бити тако некрштен; или опет, код једног одраслог који је питао када се може крстити, јер треба да се венча у цркви. Слично можемо посматрати и јавна честитања крштења преко радио-станица, што можемо тумачити као замену за јавност у литургијској заједници.

приступање крштењу и светотајинском животу одразило на учествовању у Евхаристији, односно сједињењу са самим Христом кроз причешћивање, као кончини и испуњењу Свете Тајне крштења можемо видети по присутности крштених на Светим Литургијама, по узимању учешћа у литијама, у правилу поста и уопште у залагању за „ствар хришћанства“, где је видљиво да није све како се очекује да буде. Храмови су најчешће превелики, улице током литија прешироке, а време поста је нешто што се код већине крштених сматра обавезом клира. Поменули смо да је доживљај крштења утврђен на високом ступњу лествице познања наше вере, али и да је у доброј мери лишен суштинског схватања и примене, односно исповедања. Данас родитељи крсте децу често не размишљајући да их васпитавају православно, а доживљавајући крштење као неки магијски обред који треба да заштити дете. Пракса ове Свете Тајне у ранохришћамском периоду у односу на праксу данас у многоме се разликује или боље речено изгледа као „скраћена за главу“, а управо је у глави почетак, у припреми и поучавању. Катихизацију од три године уз поучавање, пост, молитву, егзорцизме, исповест и испитивања катихумена данас назиремо у траговима или готово да не постоје овакве припреме. Чин крштења данас, у трајању непуног сата, не личи на читав процес освећења кроз цели дан у коме се крштавани крсте и посебно на период „осмодневног учешћа у Евхаристији“ који код нас не постоји ни у виду форме. Пошто знамо да није могуће обновити обреде освећене древном праксом, мишљења смо да треба наћи праву меру кроз Цркву у којој смо крштени и да откријемо који је то наш начин проналаска препорода, а дужни смо да истражујемо и откривамо тајне будућег живота које са налазе у Цркви, којој ни један век или време није изненађење. jереј Милан Костић парох у Грачацу

JEDNA PRI^A SIME MATAVUQA О православној мисаоности као карактеристици Матавуљеве прозе

Била и Нашљедство, као и најбоље међу Причама из београдског живота: Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес и Наумова слутња. Оно што краси поменута дела, посебно приповетке, јесте вишеслојност текста, а међу тим слојевима приметићемо да је у најбољим Матавуљевим приповеткама присутан развијен религиозни, или боље рећи, хришћански подтекст. Да ли је у питању снажан одраз вере у Бога и покоравање његовој вољи (Поварета), борба добра и зла у свету, са изразитим хришћанским елементима (Ошкопац и Била), пи-

тање унијаћења Срба у Петровом пољу у Далмацији и чврста и непоколебљива вера главног јунака (Пилипенда) или однос греха и казне (Аранђелов удес), тек Матавуљ се у свакој од ових тема показао као изванредни познавалац људскога живота, прецизни сликар најразличитијих портрета, али и као писац са усађеним хришћанским погледом на свет. Иако се зна да је једно време школован у манастиру Крупи, код свог рођака, игумана Серафима, та чињеница се пренебрегава информацијом да је напустио манастир и отишао у учитељску школу, те ова страна његовог дела није подробније истраживана, а сматрамо да је једна од његових изразитијих одлика. Посебно ћемо се осврнути на приповетку Наумова слутња, која својом дубином посебно сведочи православну духовност свога писца и његове тежње за поновним откривањем и сувременим реактивирањем посведочених тајни православне вере. Прича Наумова слутња наизглед је једноставне структуре. У реалистичком маниру, на самом почетку упознајемо се са Наумом Крстићем, старешином и настојником радника-зидара на једном београдском градилишту који управо, због свог знања, своје умешности и марљивости, добија понуду за велики посао од стране главног грађевинског инжењера. Занет својим мислима о великом послу креће се ка свом дому, када осети изненадну слабост, која се, док наставља свој пут, понавља интензивније и старац посрће. Писац затим активира фолклорни слој кроз предосећање да ће се десити нешто лоше, чим је јунак добио тако велику понуду, које се јавља у Наумовим мислима. У помоћ му притиче младић, скромног изгледа, похабане одеће, али изражајног погледа. Он га прати док га старац не увери да је све у реду и да може да настави сам. Загледавши се у његово лице, препознаје младића кога је пре неколико дана грубо одбио за посао. Окреће му се и каже му да сада има посла и да дође на градилиште. Писац се враћа реалистичком опису предграђа у ком живи главни јунак, описује његове комшијске и породичне односе, сазнајемо са ким и како живи и колико је вредан и цењен Наум Крстић у свом вилајету. Он говори својој жени о новом послу, али не помиње

Теме броја

Симо Матавуљ (рођен 31. aвгуста 1852. у српској Далмацији, упокојио се 20. фебруара 1908. године у Београду), у последњим годинама свога стваралаштва, показао се као мајстор кратке, али слојевите приче. Међу најбоља и најзначајнија његова остварења, поред романа Бакоња фраБрне, сврставају се најпре четири далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и

Теме броја

јој младића и изненадну слабост. После непроспаване ноћи, Наума затиче жена изнемоглог и он јој тражи да му прочита поново причу коју му је раније читала из једног броја Цариградског гласника, чији су претплатници били. Јунак је дакле и побожан. Овде почиње трећи слој приповетке – хришћански, и писац укључује први, видљиви подтекст своје приче, причу о једном чизмару у Русији, који запошљава убогог младића као свог помоћника, мада ни сам нема довољно посла. Од тада му све креће на боље и послови се множе, а он разуме да се на њега излива милост Божија, јер је запослио сиромаха. Једног дана долази у радњу отресит и захтеван човек, тражећи чизме по својој мери, које ће трајати неколико година. На то се младић-помоћник насмеје, а муштерија и чизмар бивају љути и увређени због његовог поступка. Када човек изађе, мајстор га упита откуд такав непристојан поступак, на шта младић одговара да му је смешно што човек тражи чизме које ће трајати неколико година, а сутра ће умрети. Мајстор је помало љут због ове неумесности, али већ сутрадан предсказање се обистинило, а младића је нестало. Чизмар схвата да је његов помоћник био сам Христос. Наум тада, први пут, исприча жени о својој слабости и младићу који му је притекао у помоћ, који му је раније тражио посао, а кога је он грубо отерао и схвата да је то био сам Исус, који му је помогао, иако га је он одбио, а тиме му је најавио скору смрт. Жена га одвраћа од тих мисли, излази за својим пословима, али када мало касније дође, затиче Наума мртвог. Прича о мајстору Науму, поред поменутог цитата из Цариградског гласника, садржи још два метатекста, два књижевна цитата: један је пронађен у уметничкој параболи Лава Николајевича Толстоја Зашто људи живе, а други, чини нам се значајнији, јесте библијски подтекст из Јеванђеља по Јовану и Јеванђеља по Луци. Реч је о Христовим јављањима ученицима након Васкрсења (Јн 20-21; Лк 24,13-53). Радња ове приче смештена је уочи Томине недеље и на Томину недељу, када главни јунак умире. Зашто нам је ово битно? Прича је смештена у ону недељу током које се Господ јавља својим ученицима и објављује своје Васкрсење, учвршћује их у вери и оставља им у наслеђе бригу о својој Цркви, што ће се коначно потврдити у дан Педесетнице. У поменутом Јеванђељу по Јовану, Исус се јавља најпре Марији Магдалини, потом апостолима без Томе, а затим и са Томом. Када Једанаесторица рекоше: Видјели смо Господа (Јн 20, 25), Тома одговара: Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не мет-

нем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. (Јн 20,25). Христос се након овога кроз осам дана поново јавља, овога пута Дванаесторици, позива Тому да опипа ране његове и након његовог исповедања вере, каже му: Зато што си ме видио, повјеровао си; блажени који не видјеше а вјероваше. (Јн 20, 26-29). У јеванђељу Лукином, у наведеном изводу, Христос се јавља двојици ученика на путу за Емаус; Али очи њихове бјеху задржане да га не познају (Лк 24,16). Христос са њима путује, разговара и на крају вечера, узима хлеб, благослови га и преломивши га даје им (Лк 24, 17-30) и тек тада: њима се отворише очи и познаше га. И он постаде невидљив за њих (Лк 24, 31). Затим апостолима окупљеним у Јерусалиму потврђује сведочанство оне двојице (Лк 24, 33-53). Није ли то прича о Науму, зидару из вилајета? Није ли то прича о свима нама? Шта је потребно да познамо Христа? Нисмо ли ми свакога дана неверни као Тома? Нису ли нам очи затворене као двојици ученика на путу за Емаус? Они су видели и поверовали, али Господ нас позива да примимо благодат, да га познамо и исповедамо невидевши га. То је био позив и оном чизмару из руске приче и самом настојнику из Матавуљеве приче. Господ нам се нуди свакога дана да нам помогне, да ради за нас, а ми га одбијамо, грубо се изговарамо да немамо где да га примимо и да дође сутра. Знамо ли да ли ћемо сутра живети? Ми, хришћани, кроз векове, мењамо улогу са нашим Господом. Уместо да му служимо, преузимамо улогу газде-настојника. Ми говоримо Господу када да дође и када нам треба, зовемо га да нам чини услуге, а не схватамо да смо ми слуге Његове; ако нам Господ не притекне у помоћ и не придржи нас, не бисмо ли посустали као стари Наум? Писац ове приповетке показао нам је своју укорењеност у православној вери, јер ко још може да напише причу оваквог садржаја, а да није тиме посведочио Христа и Његово Васкрсење. Ова страна Матавуљевог дела, до данас прилично неистражена даје нам могућност, као будућим проучаваоцима, да се њоме бавимо подробније и целовитије у будућности.

Вишња Костић, апсолвент Филолошког факултета

KOD MITROPOLITA JOSIFA U KRAQEVU Сусрет тек замонашеног оца Јована Радосављевића, данашњег Високопреподобног архимандрита, са великим јерархом Српске православне цркве митрополитом Јосифом Цвијовићем

Неколико месеци после монашења, позвао ме је Митрополит преко управе манастира да дођем код њега у Краљево. По доласку у Краљево, неко ми је од свештеника показао испред цркве на за-

падној страни приватну зграду, жуто обојену, у којој је тада боравио Митрополит. Епископију у којој се налазио владика Николај до рата 1941. године одмах су заузели Немци, а њега конфинирали у манастир Љубостињу. После рата комунисти су ту Епископију конфисковали за Народно-ослободилачки музеј. Нова Епископија још није била озидана и тако се Митрополит, готово као сужањ, морао задовољити са том малом жутом зградом. У истој згради налазиле су се и канцеларије за све епархијске потребе у којима су седела три до четири свештеника који су тај посао обављали. Пришао сам тој „епископији“ и закуцао на врата која ми је отворила једна старица. Показала ми је омалену просторију испред кухиње у којој се налазио Митрополит Јосиф. Седео је и разговарао са седим, ставрофорним протом Драгомиром Милошевићем, који нам је свима био познат као архијерејски заменик још у време Владике Николаја. Тек што сам пришао и узео благослов, Митрополит ми рече: „Видиш ли ову старицу, сви мене у Епархији слушају, а ја морам њу да слушам, да не бих размишљао како ћу бити услужен“. Одмах се могло приметити да је Митрополит, иако под сужањским надзором комуниста, одавао ведрину финог духовног расположења, што је позната карактеристика житеља ужичког краја који је био Митрополитов завичај. Одмах ме је запитао, готово онако с ногу, ко сам и одакле сам. Представио сам се да сам монах манастира Раче, и да сам по његовом благослову дошао да му се јавим. Погледао ме је и запитао – одакле сам. Рекао сам да сам из Лелића код Ваљева и да сам као дечак од једанаест година, одмах после основне школе, дошао код Владике Николаја у Краљево 1938. године и да сам код њега у Жичи био све до бомбардовања манастира 1941. године. Митрополит ме је, онако шаљиво, запитао шта сам по чину. Одговорио сам да сам монах. Он се окрете проти Драгомиру, па ће рећи: „Прото,

Из ризнице Жичке епархије

После одслуженог војног рока 1949. године и дванаест година искушеничког стажа, на предлог братства манастира Раче, добио сам 1950. године благослов за монашење од Митрополита Јосифа Цвијовића који је тада замењивао Владику Николаја као администратор Жичке епархије. Монашки постриг обавио је игуман манастира Раче Јулијан Кнежевић на празник Усековања главе Светог Јована Претече 1950. године. Духовник који ме је привео чину монашења и дао монашко име Јован био је рачански сабрат јерођакон Павле Стојчевић.

Из ризнице Жичке епархије

пита без масти и калуђер без власти – то ти ништа не вреди. Него, хоћеш ли ти“, погледа у мене, „да ми тебе пењемо мало навише?“. Оћутао сам, не знајући шта да му на тако изненадно питање одговорим. Он настави: „Знаш, стар сам и болестан, а имам много посла и невоља, па ми је потребно да имам неког да се нађе уз мене и да ми помогне. Чуо сам да си из Лелића, одакле је и Владика Ни-

колај. Ми смо се као млади дружили и упознали у Лесковицама изнад Лелића. Ја сам тада био парох у Горњем и Доњем Таору изнад Мравињаца, а Владика, као учитељ Никола, био је на служби у школи у Горњим и Доњим Лесковицама. Од тада смо се ми као браћа дружили и све заједно и у договору радили, и у црквеним и у државним пословима. Зато бих ја желио да ти останеш овде код

мене. Добро би било да одеш код ђакона Драгослава Даниловића, да те мало упозна са ђаконским рукоположењем, па сутра да те рукоположим. Ево ти ове собе. Имаш два кревета, па бирај који ћеш. Имаш овде и сто погодан за учење, па да те одмах упишем у богословију“. Ова Митрополитова очинска и искрена љубав и предлог ганули су ме и био сам готов да заблагодарим и прихватим такав његов благослов. Међутим, у том тренутку, сетио сам се да су ми наши оци у манастиру Рачи на братственој седници предложили, ако ме Митрополит буде задржавао код њега, да се учтиво захвалим и по могућству не прихватим, јер су сматрали да није град за мене, пошто сам се као млад тек замонашио, и да би ми живот у граду донео само штету. А, имао сам у виду да нам је отац Павле обећао да ћемо из манастира да учимо школу, јер, по његовом мишљењу, треба да су и монаси образовани. Зато сам тако и учинио. Прво сам рекао да не знам да ли ћу знати и умети да га пристојно послужим како треба, јер сам до скоро био ђак у манастиру где сам радио просте послове. Но, Митрополит ме брзо и духовито, као у шали, прекиде и додаде: „Ама, ако ли си ти само калуђер, знаш ти и ђавола на леду потковати. Не брини, све ћеш ти што треба овде научити.“ Застао сам за тренутак, а затим учтиво рекао: „Ваше високопреосвештенство, нама је свима у Цркви добро познато Ваше име. Сви ми знамо како сте ви за време рата храбро и мудро водили Цркву нашу у отсуству Патријарха, Владике Николаја и других архијереја и да нисте дозволили да ни једна мрља или подвала непријатељска падне на нашу Цркву. Знамо и Ваше сужањске невоље, трпљење и тешкоће које Вас сналазе. За мене би била велика част да будем код Вас и да помогнем све што могу. Не знам само шта ће рећи оци у манастиру Рачи. Они мисле да сам млад и да за мене није живот у граду.“ Митрополит ме тада запита да ли смо предходно имали братствену седницу у манастиру и шта је одлучено. Када сам му и то рекао, он одговори: „Ја нећу вршити никакав притисак, ако се братство не саглашава. Али ми је жао да немам сада некога од млађих овде крај мене, па сам мислио да то будеш ти, пошто си из Николајевог села“. Прота Драгомир Милошевић већ је био отишао.

Касније, исте године, пошао сам из манастира Раче са игуманом оцем Јулијаном да посетимо Митрополита Јосифа, као сужња у кућном притвору у манастиру Жичи. Пошто је примио дар који му је игуман предао, питао је: „Што сте дошли?“ „Да Вас посетимо и мало обиђемо, да видимо како сте“, рече игуман. „Ајде, обиђите ме, кад сте зато дошли“, и митрополит стаде испред зграде Спомен Српској шајкачи, која се налази са леве стране улазне капије, ниског плафона и крова, где му је био сужањски стан. Крај њега је стајао са аутоматом милиционер. Митрополит, као и увек, духовито и расположено рече: „Што се ви бринете за мене? Маршал Тито и ја најобезбеђенији смо људи. Он има стражу за обезбеђење у Београду, а ја, видите, имам је овде у Жичи“, и погледа на аутомат у рукама милиционера. Само не рече да онај у Београду има дуплу почасну стражу пред Белим двором, а Митрополита Јосифа у Жичи стражар чува са аутоматом као кривца и сужња, без кривице осуђеног на тамновање без слободе. А зашто? Само због његове честитости, поштења и храбрости, и још зато што је он знаменити Митрополит српски.

Из ризнице Жичке епархије

У том тренутку дошао је код Митрополита један свршени богослов, који га је молио да га рукоположи за ђакона и презвитера. Задржао нас је обојицу на свом скромном ручку и сам нам је сипао јело у тањир и хлеб додавао. То ме је све, некако додатно, као жеравица пекло што нисам био у могућности да останем и помогнем све што могу овом светом нашем Митрополиту мученику и да ја њега служим, а не он нас...

архимандрит Јован Радосављевић

Најзад нас је, после обеда, одвео на друга врата у епархијску канцеларију где су радили, сваки за својим столом, неколико свештених лица као чиновници. Рекао им је, као у шали, али без шале: „Оци, видите ли ову двојицу? Овога монаха звао сам да га рукоположим за ђакона и да му учиним част да остане овде код мене да ми помогне, а он ме моли да га не рукополажем и не остављам. А овај свршени богослов дошао је сам и моли ме да га рукоположим за ђакона и презвитера, и поставим на парохију. Па, ви сад видите и процените како то изгледа...“. Није ме хтео задржавати без сагласности братства у Рачи. Дао ми је благослов да преноћим у Жичи и да се вратим у свој манастир.

Из ризнице Жичке епархије

SVETI JOVAN STJENI^KI I LE[JANSKI Увод

У манастирском храму манастира Стјеник, посвећеног Светом Јовану Крститељу, испод белог мермерног саркофага, налазе се мошти Светитеља над којима се кроз читав двадесети век, а и данас, дешавају чуда, пре свега чудесна исцељења. Мошти Светитеља налазе се у земљи, испод нивоа пода цркве и могле су се видети приликом постављања поменутог кивота. Ово су једине читаве светитељске мошти, од манастира Студенице до Фрушке Горе. Поставља се питање: За чије молитвено заступништво се молимо над овим Светим моштима? Реч је о Светом преподобномученику Јовану Стјеничком и Лешјанском. Његово име још увек није уписано у Диптихе Светих, иако га верни народ не само чачанског краја, него и много шире, молитвено поштује. Овај скроман текст има за циљ да нас подсети на једног од небројеног мноштва заступника пред Господом у Небеском Јерусалиму, чије име би требало да се нађе у Диптиху Светих Православне Цркве. Манастир Стјеник кроз историју Манастир Стјеник, кроз читаву своју историју, био је како духовно, тако и економски тесно повезан са оближњим манастиром Јежевицом, у коме се налази и први писани помен манастира Стјеник из 1462. године. Манастир Стјеник је дуги низ година био метох манастира Јежевице. Један турски документ (дефтер), из 1528. године, помиње манастир Врело

(или Врељево) у близини села Јежевице, у коме је тада живело пет монаха. У другом турском царском дефтеру, из 1540. године, пише да у Врелу живе два монаха. Не може се поуздано знати да ли је под манастиром Врело пописан Стјеник, или оближњи манастир Благовештење Трнавско. У неким другим турским документима из тог доба, у близини Јежевице, поред неколико других, помињу се и манастири Истник и Бршник. Реч истник значи источник, извор и може се односити на Стјеник, изнад кога се налази извор „Светиња“. Неки истраживачи и под именом Бршник виде манастир Стјеник. У извештају о обиласку Београдске епархије, који је саставио изасланик београдског митрополита, забележено је 23. фебруара 1736. године да је извесни Спасоје из Херцеговине у Стјенику, код јеромонаха Никона, учио „псалтир, песме Мојсејеве, молебан и акатист“. Он је 1712. отишао код родитеља у Херцеговину, где се и оженио, а 1718 године, рукоположен за мојсињског пароха. Од предмета из прошлости у манастиру Стјенику, при истраживањима, пронађени су: пољски грош из 1596. године, бронзани печат манастира из 1710. и аустро-угарска крајцара из 1800. године. Данашња манастирска црква саграђена је 1802. (само две године после рушења од стране Турака), а обимну обнову Стјеника покренуо је владика Николај Велимировић, пред Други светски рат. У Жичком благовеснику из 1940. пише: „...Иако је овај храм напуштен, ипак сваке године у ову све-

тињу долази народ православни као ретко којој цркви или манастиру. Јер народ сматра овај храм за велику светињу, где се и разне болести исцељују, силом светиње.“ Најзначајнији сачувани средњовековни предмет манастира Јежевице је Јежевичко четворојеванђеље, писано на пергаменту (14. век). У њему је остављен запис, на необичан начин, о години изградње и задужбинару Јежевице. Наиме, када се саставе подвучени слогови у јеванђелском тексту, добија се запис који (транскрибован савременом ћирилицом) гласи: „От рождества 1337 во дни цар Душана созда Милутин јего војевода олтар и жена Иконија к господу Богу и Оцу светом Николају зашчитнику мјесац пет ден. Илија писа.“

Из ризнице Жичке епархије

хлеба. Јер, плод кестена је јестив и дуго може да стоји на земљи, под опалим лишћем или под снегом, а да не почне процес труљења, што је разлог за гајење ове биљне врсте. Наиме, при повратку из збегова у похаране манастире, монаси не би нашли ништа за јело, осим плодова кестена. Ове чињенице потврђују да манастир Јежевица датира из времена пре доласка Турака. Изнад проскомидије у манастирској цркви оштрим предметом урезан је натпис, који (транскрибован савременом ћирилицом) гласи: „Ва лето 6970 на памет сошествија погуби безбожна рука исмаилска братију и кир Иоана лешјанска и стеничка срам видело. Уви нам. Тогда расточи се мрњахљевна и сија обитељ свјатаја. Ва лето 6982 от створенија света писа сија поп Илија. + Помени Господи. Амин.“ Аутентичност оба натписа, а нарочито првог, оспоравана је, на основу палеографских истраживања. Аутентичност другог записа, у коме се помиње страдање Светог Јована Стјеничког, доказао је наш познати истраживач Радомир Станић, уз помоћ др Димитрија Богдановића. За први натпис, у коме је посебно проблематично рачунање године градње манастира у односу на Рођење Христово, а не у односу на стварање света, као и употреба једног самогласника из црквенословенског језика (дакле, из 18-ог, а не из 14-ог века), Р. Станић сматра да је настао касније, али да верно преноси негде раније записану средњовековну поруку. Запис у манастиру Јежевица из 1474. године Поједини подаци из ова два Када је реч о манастиру Јежевици, треба ис- натписа, подударају се са стиховима народних детаћи две чињенице- прво: да манастирска црква сетерачких песама. У песми Бан Милутин и Дука има основу уписаног крста и он је, по мишљењу Херцеговац, бан Милутин поручује својој супруВојислава Ђурића, сродан са основама цркава у зи Иконији: „ ...и чувај ми славну задужбину, под Старој Херцеговини. Неки наши истраживачи Бањицом цркву Јежевицу...“. У песми Опет зидање сматрају да је основа јежевичке цркве изведена по Раванице, каже се да су ктитори и оснивачи манасугледу на цркву Светог Ахилија у Ариљу, а основа тира Стјеник браћа Мрњавчевићи, што се доводи у ариљске цркве по узору на Жичу; друго, у порти везу са речима „мрњахљевна обитељ“. манастира Јежевице и данас расту столетна стабла дивљег (а у околини манастира Благовештење Животопис Светог Јована Стјеничког у Трнави, питомог) кестена. Ова биљна врста не може се наћи као самоникла у природи, како у чаСвети Јован је мученички пострадао 1462. гочанском крају, тако ни у широј околини. Са друге дине, а натпис о томе настао је 1474.Треба истаћи стране, познато је да је ова биљка гајена вековима да место на коме се налази овај натпис није ослина Светој Гори и другим манастирима на истоку, кано 1609. године, када је црква манастира Јежеа њен плод се користи за исхрану и справљање вице фрескописана.

Из ризнице Жичке епархије

Епископ жички др Василије Костић, у свом предлогу Светом архијерејском сабору из 1976. године, каже: „ ...У смислу чл. 69 тач. 8 Устава Српске Православне Цркве, част нам је поднети Светом архијерејском сабору предлог да се свети мученик ЈОВАН СТЈЕНИЧКИ стави у Каталог Срба Светитеља. Овај светитељ припада

лаика, без обзира на место и време, тј. кроз читаву историју Цркве. Синаити су око себе окупљали монашке обитељи, а већи број таквих манастира је у сливу Велике Мораве, где се налази и манастир Лешје. Предели у сливу Велике Мораве били су пусти, због честих сукоба разних војски на тим просторима, што је одговарало формирању монашких насеобина. Дакле, Свети Јован, рођен 1382. гоТропар Светог Јована Стјеничког и Лешјанског, глас 8: дине, био је сабрат манастира Лешје, где се живело начином У пустињи лешјанској и пећини стјеничкој, живео си живота исихаста-синаита. богомудри, умножио си чеда своја у пустињи, од Бога �По жељи деспота Стефана си примио дар чудеса, да помажеш онима који са вером Лазаревића, Свети Јован Стјенички и Лешјански, преписао притичу ка Светим Твојим моштима, ради вере си до крви је 1412. године, у лешјанској пострадао, свештеномучениче Јоване Стјенички, моли се пустињи где се подвизавао, непрестано за душе наше. књигу Панегирик (похвалне беседе), за монахе Србе на Кондак, глас 3: Светој Гори. У то време је, услед великог прилива српских монаха на Свету Гору, Божанским си врлинама Духа се украсио, преписивањем за Србе купљен и манастир књига си Цркви Христовој украс био, у пустињи Свети Павле, јер Хиландар лешјанској и пећини стјеничкој тело си укротио, за није могао да прими све који Свету веру од агарјана мученички си пострадао, радуј су желели да ступе у њега. се свештеномучениче Јоване Стјенички, свеблажени Панегирик, који је преписао чудотворче. свети Јован Стјенички, чуван је у библиотеци манастира Светог Павла до 1901. годи„Синаитима“. Рођен је 1382. године. Делао је за не, када је страдао у пожару. На поменутој књизи, време деспота Стефана Високог око Крушевца, стоји запис, који (транскрибован савременом ћиСталаћа, Параћина, у овчарско – кабларским ма- рилицом) гласи: „Во дни благовернаго господина настирима и у другим местима, као и у манасти- деспота Стефана всем српским и подунавским и ру Светог Јована Крститеља у Стјенику. Пост- посавским земљам, во 24 лето царства јего, писа радао је од Турака 1462. код овог манастира са се книга сија рукоју грешнаго јеромонаха Иоана во братијом. На његов гроб дан данас долазе многи пустињи лијешчанској господину деспоту самому људи из околине и из најудаљенијих крајева наше повељевшу. Круг же лета тогда течаше, лето земље и траже лека и помоћи својим болести- 6920 инд 5 .“ ма. Молимо Свети архијерејски сабор да поклони Претпоставља се да је манастир Стјеник, са овом питању потребну пажњу и донесе одгова- повољним условима за пустињачки начин живорајућу одлуку. Прилажемо кратак животопис та (коме монаси исихасти теже), у својој околиовог светитеља1...“ ни створио бројну монашку колонију, у којој су После Маричке битке 1371. године, бежећи се преписивале књиге, а узвишење на западној пред најездом Османлија, на територију државе страни манастира и данас се зове „писарнице“. кнеза Лазара долазе, поред осталих, монаси са Могуће је да је Свети Јован основао писарнице за полуострва Синаја, због чега су названи синаити. своје ученике, или је њима био привучен да дође у Живели су исихастички, молећи се умно-срдачном Стјеник, ако су раније већ постојале. У манастир молитвом. Погрешно је мислити да су исихасти Стјеник се повукао из Лешјанске пустиње (у окоприпадници неког нарочитог покрета из 14. века. лини Параћина), поред које је пролазио цариградИсихазам је начин живота православних монаха и ски друм, због чега је био ометан у свом подвигу. Могуће је да је неко време Јован провео на Светој 1 Највише података у тексту преузето је из овог Гори, јер у народу живи предање да су питоми и животписа.

тирски храм био је знатно мањих димензија него претходни и собом је обухватио гроб светитеља. У народу постоји веровање да су драгоцености и књиге из Јежевице и Стјеника сакривене у једној од пећина, у планинском масиву изнад манастира, чији је улаз потом зазидан. Постоји и веровање да је у време страдања Стјеника у њему живело 100 монаха и 7 писара. Ова веровања не могу се потврдити материјалним доказима. Мошти Светог Јована могле су се видети на Видовдан 1950. године, приликом постављања мермерног кивота у манастирском храму. На дубини од 50 cm, наишло се на читав костур- мошти, жуто-црвенкасте боје, са упадљивом миомирисном масноћом. Под Светитељевом главом стајао је камен, дуг 25 cm, са овалним удубљењем у средини, на ком је лежала лобања. Овакав начин сахрањивања карактеристичан је за анахорете. Исте године, приликом истраживања локалитета претходног манастирског храма, пронађене су нагореле кости, по чему је закључено да је овде од Турака спаљен цео један збег. Кости ових мученика данас се чувају у кивоту у манастирској цркви. Уместо закључка

део времена проводио и у пећинама-испосницама, које се налазе у планинском масиву изнад Стјеника. Манастир Стјеник су Турци спалили на Духове, 19. јуна 1462. године и тада је страдао и игуман кир Јован. Исечен је сабљама и сахрањен на месту мученичке смрти. О светом Јовану се не зна много, што није чудно, јер због скривеног и смиреног начина живота који су водили, о монасима исихастима-синаитима, није много записано. Манастир Стјеник срушен је до темеља 1800. године, а обновљен већ 1802. године, трудом околног становништва. Тада је манастирски храм, који је пре рушења био посвећен Рођењу Пресвете Богородице, посвећен Светом Јовану Крститељу, чије име је носио свети Јован Стјенички. Нови манас-

Из ризнице Жичке епархије

дивљи кестен на падине планине Јелице донели светогорски монаси. По предању, био је духовник околних манастира, Јелисејевца и Светог Архангела у Виљуши, Јељена на Градини, манастира Светог пророка Илије у Трнави (од ових манастира данас постоје само рушевине), као и Јежевице и Благовештења трнавског. Сасвим је могуће да је

Бројна су чуда и чудесна исцељења која су се десила после молитве над моштима Светог Јована Стјеничког и Лешјанског у манастиру Стјеник. У току Другог светског рата Немци су 3. јуна 1941. године спалили манастирске конаке, а у манастирску цркву убацили четири запаљиве бомбе од којих ни једна није експлодирала, а једна је пала на сам гроб Светог Јована. Више сведочанстава објављено је у књизи Манастир Стјеник (Чачак, 2007), а посебно су упечатљива сведочења протојереја Крстомира Гавровића, пензионисаног пароха чачанског и Олге Матовић из Чачка, учитељице у пензији. Блаженопочивши епископ жички Хризостом (Столић) служио је Архијерејску Литургију 2010. године на дан страдања Светог Јована, 19. јуна. На извору лековите воде у шуми изнад манастира, који се у народу зове „Светиња“, служи се Литургија сваког Источног петка. Молитвама Светог Јована Стјеничког и Лешјанског, Господе помилуј нас! Милош З. Јелић

Из живота епархије

OSVE]EWE ZEMQI[TA ZA NOVE HRAMOVE U U@ICU

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор жички г. Јован освештао је шестога фебруара, на дан Преподобне Ксеније Римљанке и Св. мученика Вавиле, у Ужицу земљиште за подизање нових православних храмова на три локације.

Преосвећени Владика је, уз саслужење ужичког свештенства, осветио места на Старом граду (Караули) где ће бити грађена црква Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, на Међају где ће бити грађена црква Свете Тројице (слава града Ужица), и у Крчагову, где ће бити грађена црква Покрова Пресвете Богородице. Освећењу је присуствовао министар правде у влади Републике Србије, господин Никола Селаковић, градоначелник Ужица, Саша Милошевић, градски званичници и мноштво верног народа. Његово Преосвештенство епископ Јован се у свом обраћању, након освећења, захвалио градским властима на слуху које су имале за потребе Цркве у Ужицу, додајући при томе да за време своје архијерејске службе никада није имао прилику да, у току једног дана, освети три локације за подизање нових цркава у једном граду. Пуних 170 година Ужице није добило ни један храм. Пос-

ледњи је била данашња саборна црква Светог Георгија која је освештана 1844. године. Од тада, када је број ужичких хришћана у црквеним књигама бројао 700, до данас, када их је преко 50 000, није подигнута ни једна православна црква. После толико времена, захваљујући градским властима, одређене су три локације и све три су обележене крсним знамењем. Учешће у овој великој свечаности узео је министар правде у Влади Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник града Ужица г. Саша Милошевић и челници овога града, бројно свештенство и велики број верног народа. Владика је најпре освештао и поставио крст на месту званом Караула и овај храм ће бити посвећен Преподобној матери Параскеви. Град Ужице слави Свету Тројицу и њој ће бити посвећен храм у центру града, на Међају. Покрову Пресвете Богородице биће посвећен и подигнут храм у Крчагову. Епископ је, обраћајући се присутном народу и медијима, изразио дубоку захвалност свима који су дали допринос да црква добије ове локације нагласивши да ћемо градећи храмове изграђивати себе и показати да смо достојни наследници својих предака, славних српских градитеља, светородне лозе Немањића, Лазаревића... и позвао сваког присутног да макар са једном циглом помогне ово богоугодно дело.

Протојереј-ставрофор Милош Босић

OBNOVA SREDWEVEKOVNE CRKVE SA NEKROPOLOM U DI]IMA нова цркве, а такође и избор Грађевинског одбора за изградњу храма. На основу идејног пројекта архитекте Божидара Петровића, урађен је главни

У лето шест тисћно и Осам стотина и тридесет пете у дане краља Уроша месеца маја у осми дан и Вазнесење Господње на Спасовдан представи се раб Божији монах Никола, а мирски зван челник Влгдраг, ктитор овога светог места. И овај камен постави раба Божија Ана, мирски звана госпођа Владислава. Богу пак нашем слава у векове. Амин. Откривени зидови храма и надгробне плоче нису адекватно конзервирани од стране Завода, па је током двадесет година, услед атмосферских утицаја дошло до урушавања зидова, а надгробне плоче су зарасле у траву и коров. Црквена општина Љиг је, на молбу и инсистирање верника села Дићи, донела одлуку да се приступи обнови ове средњовековне цркве. Током 2007. године, земљиште на којем се налази храм са некрополом пренето је у власништво Црквене општине Љиг. Прибављене су све потребне дозволе од стране Општине Љиг. Одлуком ЕУО, бр.45Љ-1 од 25. јануара 2008. године, одобрена је об-

Из живота епархије

У селу Дићи, на локалитету Манастирина, откривени су 1991. године темељи средњовековне цркве са великом некрополом. Археолошка истраживања од 1991-1993. године спровео је Завод за заштиту споменика културе Ваљево. Због недостатка средстава радови нису завршени. Међутим, и оно што је том приликом пронађено, представља изузетно откриће. Ради се о једној од највећих некропола на подручју Србије из 14. века, која обухвата преко 180 надгробних камених плоча необичних облика. Црква је масивна једнобродна грађевина са припратом, зидана крајем 13. или почетком 14. века, а откопани зидови су у висини од 1,5–2m. У храму је поред ктиторске надгробне плоче пронађено још 14 надгробних плоча. Ктитор храма је челник Влгдраг, у монаштву Николај, властелин краља Стефана Уроша II Μилутина. Сви гробови су истражени, а скелетни остаци (око 170 скелета) су пренети у Ваљево ради даљег проучавања. Ктиторска плоча са добро очуваним натписом је изложена у Ваљевском музеју.

пројекат од стране грађ. инж. Момира Ранковића („Биминг“ – Мионица). Завод за заштиту споменика културе Ваљево одобрио је обнову храма по овом пројекту. Радови су започети довођењем електричне струје и постављањем помоћне зграде, а у јесен 2012. године почели су радови на самом храму. Од стране Завода одређена је архитекта Весна Алексић за стручни надзор. Зид олтарске апсиде, северни и јужни зид наоса су президани и постављени су анкери са бетонском гредом у висини од 0,6m. 2013. године, на конкурсу Министарства финансија и привреде Републике Србије за пројекте

Из живота епархије

туристичке инфраструктуре, ЦО Љиг је учествовала са пројектом „Реконструкција археолошког локалитета средњовековне цркве Св. Јована Крститеља са некрополом“ у селу Дићи. Од стране Министарства одобрено је суфинансирање пројекта у износу од 3.600.000 дин. Уговор је потписан 06.06.2013. године. ЦО Љиг је била у обавези да спроведе јавну набавку велике вредности, и на другом тендеру изабран је извођач радова – фирма „Гранит гроуп“ д.о.о. из Г.Милановца. По уговору са извођачем радова рок за завршетак посла је 40

рањивање у крипту, која је направљена са јужне стране храма, у висини олтара. У крипту је положено 12 дрвених сандука са костима (око 3 кубика костију), и том приликом је одслужен парастос ктитору и свима који су били сахрањени у цркви и поред цркве. Његовом Преосвештенству епископу г. Јовану саслуживали су свештеници качерског и таковског намесништва, а били су присутни и свештеници из Ваљевске и Шумадијске епархије. Парастосу, поред верника Дића и околине, присуствовали су и: директор Владине Канцеларије

радних дана, а по уговору и анексу уговора са Министарством привреде рок за завршетак пројекта је 1. март 2014.год. Радови на храму су почели 11.11.2013.год. Стручни надзор врши арх. Весна Алексић. Грађевински надзор врши грађ.инж. Момир Ранковић. 29. новембра 2013. године организован је пренос костију из Завода у Ваљеву и њихово пох-

за односе са верским заједницама г. Милета Радојевић, директорка Републичког завода за заштиту споменика културе г-ђа Нада Андрић, директор Завода за заштиту споменика културе Ваљево г. Немања Радојевић, председник Општине Љиг г. Миодраг Старчевић и директор предузећа „Гранит-Пешчар“ из Љига. У крипту са костима, поред иконе Васкрсења Христовог, положен је и запис са следећим текстом:

Би пренос и сахрана часних костију ктитора монаха Николаја, по мирском зову челника Вгдрага, који се представио на Вазнесење Господње 8. маја 1327. године, жене његове монахиње Ане, мирски зване госпођа Владислава, и више од 170 незнаних хришћана србскога рода, који су током 14. и 15. века били сахрањени покрај цркве Св. Јована Крститеља, коју подиже као своју задужбину овај челник Влгдраг. Кости њихове откопане током 1991. и 1992. године бејаху однете у град Ваљево ради испитивања и проучавања. Сада пак

би воља Божија да се врате на место часног погреба и да ту чекају други долазак Христов и васкрсење из мртвих. Молитве за упокојење душа њихових Васкрсломе Господу Исусу Христу принесе епископ Шумадијски и администратор Епархије жичке Г.Г. Јован са часним свештенством и верним народом парохије љишке. Богу нашем у Тројици прослављеном Оцу и Сину и Светоме Духу нека је слава кроз све векове и сву вечност.Амин. Завод није дозволио да крипта за кости буде у наосу храма и поред нашег инсистирања, а њихово образложење је било да се не сме копати испод темеља храма, а такође и да храм није спомен-костурница. Иначе, све трошкове за крипту, сандуке, поклопнице од камена пешчара сносила је ЦО Љиг. Завод је организовао превоз од Ваљева до Дића. Радови су у току, и током ове године планирано је да храм буде завршен, припрата конзервирана, а надгробне плоче заштићене. ЦО Љиг прикупља средства за довршетак пројекта, број динарски рачуна је 150-10073-86, а девизног 160-379139-8.

Из живота епархије

29/16.новембра лета Господњег 2013-ог, на дан када Света Црква од Истока слави Светог апостола и јеванђелиста Матеја

протојереј Светолик Марковић

Из живота епархије

BESEDA NA NEDEQU PRAVOSLAVQA U KRAQEVU

Ваше Преосвештенство, Високопреподобни оци, свештеномонаси, високопречасни и часни оци, часни ђакони, преподобни браћо монаси и сестре монахиње, браћо и сестре у Христу, стварајући човека по свом лику и подобију, човеку је дат задатак да упозна и именује све што је Бог створио. Човек је имао задатак да све дефинише и да тиме целокупну материјалну творевину стави под своју власт. Отуда неугасива жеља у човеку за познањем Божије творевине, познања њених тајни, њених механизма, међутим, та жеђ за знањем је дата човеку да би познао Онога који је Творац свих тајни и свих механизама природе. Због греха човек често користи знање ради тзв. побољшања квалитета људског живота, занемарујући своје призвање, а тиме занемарујући и богопознање. У својој првосвештеничкој молитви Господ нам је открио: „А ово је вечни живот, да познају Тебе јединога истинитог Бога и кога си послао Исуса Христа“ (Јн. 17,3). Онога кога су Апостоли проповедали, Свети оци су кроз Васељенске саборе исповедили, остављајући свим богољубивим душама православну веру која је пут који води у Живот. Управо таквог пута који води у живот, наш наставник је био Свети Сава, који је недалеко од овога Светога храма, у манастиру Жичи, у својој Беседи о правој вери поставио темељ нашег богоопштења. У Беседи о правој вери он износи: „Темеља другога нико не може поставити осим онога којега постави Дух Свети (1 Кор. 3, 11) преко Светих Апостола и богоносних отаца, а то је права вера која је на Светих седам Васељенских Сабора потврђена и проповедана. И зато на овом тeмељу Свете вере требa нам зидати злато и сребро и драго камење, то јест добра дела....” и, даље наставља, „све саборе које прима Саборна црква и ми примамо, а оних којих се одрекоше ови Свети оци, одричемо се и ми, и које они проклеше, проклињемо и ми“. Управо су нас ове речи Светог Саве окупиле данас на ову молитву за заблуделе и отпале од православне вере. Окупили смо се да исповедимо једносуштну и животворну Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, једнога Бога у три Ипостаси, и да исповедимо оваплоћеног Сина – Логоса Божијег, који је и кроз кога је све приведено из небића у биће, једног и истог пре и после оваплоћења, једну сложену Ипостас у двема савр-

шеним природама и својствима, и у двема природним вољама и дејствима. Потврду нашег веровања у Оваплоћеног Логоса ми изражавамо кроз часне иконе.

Како је икона постала израз целокупног исповедања? Иако су иконоборци формално одбацили монофизитство, њихово богословље је сматрало да је обожење Христове човечанске природе потиснуло њене људске особине. Иконоборци су одбацили разлику између природе и ипостаси, тако да је за њих слика морала да буде иста по суштини са својим оригиналом. Зато је за иконоборце само тело и крв Христова на Литургији могла да буду сматрани иконом Христовом. Тврдња православних да је у насликаној икони Христовој Божанство присутно нетварном благодаћу и енергијом, као и изјава Светог Теодора Студита да „ако би неко рекао да је и у икони присутно Божанство не би

ви у себи све јереси које су Васељенски сабори осудили. Одбацујући иконе, они су одбацили реалност Христовог оваплоћења, одбацили су било какву могућност сједињења Божанске и људске природе, одбацили су могућност васкрсења и људског спасења. Полазећи од истих претпоставки као и све јереси пре иконоборства, иконоборци су држали да је Бог потпуно трансцедентан и да је недостојно и немогуће да се сам Бог сједини са творевином, која је материјална. Као и за све јереси пре иконоборства, за иконоборце је једино место сједињења са Богом могао бити људски ум. Зато је сав живот и подвиг био у очишћењу ума ради сједињења са Богом. Овакви ставови нас не могу изненадити када историја открива да су главни саветници иконоборачких царева били оригенисти. Оваквом јелинском мудровању Свети оци су супроставили реалност Светог Писма, реалност сједињења Божанске и човечанске природе у Христу, реалност обожења и спасења целог човека. Бог нас није све створио интелектуално једнаким, али то није препрека да остваримо јединство са Христом. Сва Божија створења не могу имати исто знање о Богу, већ га имају према моћима које су им дате од Бога. Свако биће, свака твар има печат Логоса у себи и, ако оства-

рују оно зашта су позвани, сједињени су са Богом подједнако и небеске силе и човек и камен, који можемо наћи поред пута. Бог нам се стално открива својим нествореним енергијама, куца на вратима срца нашег, само је потребно да одговоримо на Његов позив. Да бисмо чули тај Божији позив, изнад свега нам је потребно смирење које је темељ сваког подвига. Срце смирено и скрушено Бог неће одбацити (Пс.50), и у том смиреном срцу Бог ће се настанити, и у том смиреном срцу откриће се Царство Божије. Овај пут хришћанског подвига води ка духовном преображају, али не само једног дела, већ преображају целог човека, а икона је та која нам објављује преображеног човека. Икона је средство духовног вођења верних ка Христу, док у храму, икона нам даје увид у невидљиву стварност Цркве. Окружени Светим анђелима, подвижницима, мученицима и свим Светим, у Цркви већ живимо у Царству Христовом. Данас је много оних који одбацују Цркву и богослужење, који одбацују пост, молитву и све Све-

Из живота епархије

погрешио.... али не сједињењем природе“ (PG 99, 344BV), за иконоборце је била потпуно идололатријска. Иконоборачко учење је успело да возгла-

те Тајне, држећи их само као део народног фолклора, као нешто непотребно презаузетом људском животу. У таквом свету, икона је тихи сведок Божијег присуства у свету и старања о њему. Икона је тихи сведок мисије коју имамо у овом свету. Ми хришћани смо позвани да својим животом сведо-

Из живота епархије

чимо да је жив Бог у народу свом. Сведоци смо великог духовног пада у нашем народу, и зато наш пост и наша молитва, наш подвиг, који тежи јединству са Христом, мора да се покаже у служењу другоме. Чули смо у Јеванђељу у недељу Страшнога суда да Господ каже праведницима: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40). Морамо бити свесни да је сваки човек створен по лику Божијем, и да се према сваком човеку морамо односити као према Христу. Један протестантски мисионар, Емилио Кастро, сведочио је да је, за време свог мисионарског деловања међу сиромашнима у Јужној Америци, приметио да од свих дарова које су носили сиромашнима – хране, одела, па и пружања склоништа, највећи дар за те људе била реч о достојанству који они поседују, о томе да су изабрани од Христа да буду светлост свету и со земљи, јер су и они, као и сви људи, саздани по икони и подобију Божијем. Пошто смо створени по икони Божијој, онда сви имамо могућност да постанемо богови по благодати. То јесте право назначење човека, и његова права природа. Савршени човек је спој и сједињење душе која је примила Дух Очев и спојила се са телом створеним по слици Божијој. Човеком се може назвати само обожени човек, јер сви остали су у могућности тог остварења. Зато је икона Христова слика правог Човека. И док се данас на све стране говори о разним реформама, напомињемо да улога Цркве није у реформисању друштвених уређења. И Христос је пред Пилатом рекао да његово царство није од овог света (Јн. 18, 36), а апостол Павле у својој

Првој посланици Коринћанима (7, 20-23) саветује: „Свако нека остане у ономе звању у коме је призван. Јеси ли призван роб? Немој да се бри-

неш, него и ако можеш постати слободан, радије се стрпи. Јер, који је као роб призван Господу, слободњак је Господњи; тако и које је призван као слободњак, роб је Христов. Купљени сте скупо; не будите робови људима“. Црква, која је Тело Христово, и даље стоји у овом свету за сведочанство Царства Божијег, и позива све људе да, гледајући на икону Христову и на икону Пресвете Богородице, видимо који је потенцијал сваког човека и сваке жене, и како да се опходимо према ближњима. Зато, нека завлада љубав међу браћом, нека не буде свађа међу комшијама, не затварајмо очи пред онима који страдају. Погледајмо на ове Свете иконе и покајмо се, и постанимо народ Божији, постанимо деца Светог Саве. Амин.

јереј Небојша Дабић

AFORIZMI I ANEGDOTE SA ^ASOVA VERONAUKE I IZ PAROHIJE I PONEKA PRI^A

свему идеализују свет око себе и виде у чистоти, тј. онако како би и ми требали да гледамо и како и сам Бог гледа на нас, као на Свете. (Светиње Светима) 6. Вероучитељ се труди да приближи истину да човек није настао од мајмуна и да човек личи на Бога, јер је градитељ и изумитељ, као што је Бог Творац и Стваралац. Ученике упућује на упоређивање разлика на основу дела, тј. да увиде да мајмун ништа није направио у људској историји или изградио као човек, већ само скаче са ,,гране на грану“. Да би разуверио једног ученика који тврдо верује у сличност људи са мајмунима, вероучитељ покушава да му изађе у сусрет и ипак задовољи његово уверења да човек ,,личи“ на мајмуна, али у посебним приликама: ,,Децо, видели сте у золошком врту мајмуне, само се смеју, замајавају радознале посетиоце, праве глупости и засмејавају људе. И такво понашање се зове: мајмунисање! Сваки човек ,,личи“ на мајмуна, онда када се понаша неозбиљно, неодговорно и када од себе прави предмет исмејавања других. Али, сваки човек личи и на Бога када се понаша пристојно и лепо. Све то зависи од њега самога шта ће да изабере“. Појашњење: Веровање ученика нисмо одбацили, нисмо негирали његову мисао, већ смо је на неки начин преобразили и усмерили на прави пут, на коме човек својом слободом бира на кога и на шта ће да личи. Не треба у страху одбацити заблуде и прелести у којима се налази људска мисао, већ треба наћи начин за њено преображење и усмерење у библијском правцу. Увек има начин и постоји могућност. Ученику је за потпуније појашњење предложен пример телевизијског јунака ,,Тарзана“ који је одрастао са мајмунима, те се и понашао као и они. Ученик је отишао задовољан са часа добивши одговор на проблематичну Дарвинову теорију која у петом разреду ствара дилему коме веровати – биологији или веронауци! (Будите мудри као змије и безазлени као голубови) А онда да би ,,задали“ победоносни ,,ударац“ погрешном убеђењу замолимо ученика да устане и рашири руке и одговори на шта личи. И он и

Веронаука

1. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Како смо научили да се крстимо, кажи нам у име кога се крстимо (осењујемо)?“ Ученик каже: ,,У име Оца и мајке...“. Вероучитељ се насмеје и сети се да је ученик на неки начин у праву јер коме Бог није Отац, ни Црква му није Мајка. И да не би ученика повредио исправи га тако што га усмери на догматску истину исказану у наведеној реченици. 2. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Коју крсну славу славиш?“. А ученик се замисли, одћута, па се сети и рече: ,,Ја славим Суботић Лазара!“. Вероучитељ се прво збунио, али се одмах и сетио да је реч о Лазаревој Суботи. 3. Покушава вероучитељ из петних жила да ученицима приближи величину Божијег стварања и велику Божију Љубав која се пројавила кроз Шестоднев. ,,На данашњем часу покушаћу да вам испричам како је Бог створио свет, како се потрудио да нам обезбеди толико тога лепог и потребног за живот, како је створио воду да пијемо, ваздух да дишемо, храну да једемо и тако много, много тога још“. Јавља се један ученик и ко из топа каже: ,,Знам, знам, гледао сам све то у цртаћу!“. И вероучитељ схвати да је много боље да им пусти цртани филм о томе и искористи савремена средства масовних медија. 4. Вероучитељ коментарише икону Силаска Светога Духа на Апостоле, објашњава пламене језике изнад глава ученика, желећи да схвати на који начин деца доживљавају икону и шта им је необично на њој. Јавља се један ученик и пита: ,,А зашто им на глави гори ватра и како не може да их изгори“!? Појашњење: ученици на узрасту од 6-9 године све схватају буквално и конкретно, па је потребно изнедрити сличан одговор. Деца само из свог искуства схватају свет око себе, људе и догађаје. 5. Ученици су видели како владику облаче друге особе на Литургији и пита збуњено вероучитеља: ,,Па зашто га облаче други, није он беба!“. Или други пример. Гледају ученици икону српских Светитеља које поименице набраја вероучитељ, јави се једно дете и каже: ,,А, јесте ли и ви овде вероучитељу“? Деца на сваком месту и у

Веронаука

сви ученици схвате да личе на Крст, на Коме је Спаситељ раширио руке да би веровали у истину. Значи, нисмо строго одбацили његово мишљење (макар било и погрешно), него смо му понудили образац мишљења и оставили слободу да сам приђе истини која је на видику и за коју треба сам да прихвати избори се за њу. Наше је да ,,отварамо“ очи и позивамо на светлост, нудећи одговарајуће примере, приче, поређења. 7. Улази свештено лице у дечији вртић, па када га угледа дечак од 6 година, обрати му се: ,,Ево га свети певач“! Деца доживљавају свештена лица кроз радњу коју најчешће врше, што је у овом случају појање. Или чује дете од 4 године на Литургији како сви узвикују ,,Аксиос“ и прослави Бога на свој начин говорећи: Акција! (Заиста по добивању чина креће се у праву духовну акцију). 8. Пита мајка ћерку зашто није насликала ореол око главе Светоме Сави, а девојчица каже: ,,Па, Свети Сава није девојчица, шта ће му шешир“! (Девојчица резонује из свог искуства, поготово јер воли да носи шешире). 9. Пита вероучитељ ученика са села: ,,Какав је празник Сретење?“ Јавља се ученик и каже: ,,Много опасан празник, јер је мој ујка на тај дан избио око ексером!“. (Дете памти путем догађаја и искустава, стога је веома важно наћи начин како обележити и осмислити тренутке када децу водимо у Цркву, јер то памте целога живота, а преко тога граде однос према празнику, Цркви, Богу..). 10. Покушава вероучитељ да покаже ученицима како се узима благослов од свештеника и то практично покаже пред ученицима и каже: ,,Ето, децо, јесте ли видели како сам узео благослов од свештеника?“. А један мудар ученик одговори свештенику и верочитељу: ,,Е, сад га више нема“. Прилази други ученик свештенику и пита свештеника збуњено: ,,А у којој руци вам је благослов?“. 11. Вероучитељ објашњава ученицима како треба да се поздрављамо на одређени празник, речима: ,,Срећан празник, на здравље и на спасење!“ и сл. Ученик послуша вероучитеља и каже шта му се непријатно догодило. ,,Ја сам, вероучитељу, ишао у цркву на Задушнице и послушао вас. Поздравио сам комшиницу: Срећан дан мртвих!, а она ме изгрдила да сам неваспитан“. 12. Старији људи су често веома слични деци и њиховој простодушности или научно говорећи, буквализму. Улази тако једном један свршени богослов и доктор теологије у кућу једне неписмене баке да јој освети водицу, па с врата каже: ,,Помаже Бог, бакице, ја сам доктор теологије Ж. Г.“.

А она му рече: ,,Е, синко, погрешио си врата, не треба мени доктор, мени треба поп“! Велика је уметност умети ,,спустити“ се на ниво деце и старих особа, чију простодушност је Господ на многим местима похвалио, рекавши да док не будемо као деца, не можемо ући у Царство Божије, нити се назвати ученицима Његовим.

13. У црквеном киоску ради једна простодушна и на свој начин посебна жена. Труди се да буде љубазна према свима и да никога од купаца не одбије својим понашањем. Долази јој једна жена да купи свећу за гробље. ,,Молим вас дајте ми једну свећу за гробље, умро ми је близак рођак, идем на сахрану“. А она желећи да буде услужна и љубазна, ко из ведра неба, рече: ,,Ево, изволите, и дођите нам опет“?! Муштерија се наљути и брзо одјури са лица места. 14. Причао једном један владика, када се сећао својих првих проповеди пред народом да је, свеже школован, изашао из монашке школе препуне стручних термина. Када је држао прву беседу, покушавао је да задовољи догматску терминологију и стандарде изражавања, али када је завршио беседу, пришла му је једна стара и неписмена бака, која му рече: ,,Синко, што не рече једну да и ја разумем!“. Тада је увидео да је парохија нешто

18. Поп-Мићина молитва: Дошао поп-Мића да свети васкршњу водицу у Дробњацима у Црној Гори, па уђе у кућу неког лењивог човека коме је кућа прокишњавала. Освети му водицу, али сељак хтеде да му очита молитву против прокишњавања крова. Поп-Мића, да не би увредио његово незнање и да би га поучио на марљивост, сети се досетке и направи се паметнији од њега. И рече му да донесе чинију с водом, босиок, тамјан и крене са молитвом врло озбиљно: ,,Паки, паки помолимсјааа, као прво и прво да засукајеш рукаве и да се попењајеш на кров и старе црепове да замењујеш и нове да поређајеш и кров неће више да прокишњајееет! Амин“. ,,Јеси ли чуо, од овога ти нема јаче молитве, и не мораш ништа да платиш“, рече поп Мића, а сељак му се до неба захвали, јер је све врло добро разумео. 19. Закаснио ученик на час веронауке, улази ћутке на час, а другар уместо њега проговара: ,,Тражи помиловање!“. 20. Упознаје се вероучитељ са ученицима и незнајући да је један ученик два пута понављао разред, види да је старији од осталих , па га пита: ,,Како ти се свиђа у одељењу?“. Њему би непријатно, па други ученик не желећи директно да га повреди, проговори уместо њега: ,,Професоре, он вам је овде на неодређено!“.

LITURGIJA

ђакон Владимир Вулета

Шта доживљавам на Литургији – јуче, данас, сутра?1 1. Пре две недеље био сам на литургији. Свештенике сам гледао као обичне свештенике. Нас у стихарима сам сматрао као децу у стихарима. Људе као обичне људе. Нисам ништа разумео. 2. Данас све то другачије схватам, јер сам то научио на веронауци. Сада свештенике гледам као светце. Нас децу у стихарима гледам као анђеле. А људе гледам као, не обичне већ побожне људе.

Веронаука

потпуно другачије од теорије која се изучава на високим школама. Онда је схватио да је то био први дан његове нове школе – школе живота, опита и праксе. 15. Пролази свештено лице и вероучитељ поред средњошколаца у школском дворишту. Ученици желећи да га поздраве у духу младости и радости кажу: ,, Оче наш, на небу... и на земљи...“. Вероучитељ се само насмеши и продужи даље и запише у свеску дечије одговоре. 16. Посвађала се два човека на селу и одлуче да правду потраже код старог свештеника. Дође први и исприча своју причу и јадиковање и пита свештеника: ,,Кажи ми, оче, ко је у праву, ја или комшија?“. Свештеник каже: ,,Ти си у праву“. Одмах оде код комшије и каже комшији како је он у праву, а други комшија се наљути и оде право код попа да га пита за исту ствар. И он исприча своју страну причу, и на крају упита свештеника за мишљење. ,,Оче, ко је у праву, ја или онај други? А он каже: ,,Ти си у праву“. Све је то слушала попадија, која се зачудила идентичном поступку свештеника у оба случаја, и рече: ,,Па ти си обојици рекао исту ствар, и једноме и другоме си рекао да су у праву, какав ти је то одговор?!“. А мудри попа, да би сачувао унутрашњи мир, тихо рече жени: ,, И ти си у праву“. 17. Врте славски колач поп и сељак у цркви, и каже свештеник: ,,Христос посреди нас“, а сељак. ,, Јес’, попе, тако је!“.

3. Сутра ће бити још лепше јер ће се на земљи служити небесна литургија. Сутра ће доћи са неба: Бог, Светци, Анђели и људи из раја. Бог ће седети на престолу. Ми деца у стихарима помешаћемо се са правим Анђелима. Светци ће се помешати са свештеницима. Побожни људи са побожним људима из раја. Наша црква, наш брод почеће да плови бескрајним океаном. Ова пловидба и ова литургија се никада неће завршити. Огњен Грубач, 10 година Ушће (код Студенице), 2002. година

1 Овај текст није лектурисан, да се не би повредила крајња искреност и непосредност дечијег начина писања.

Са конкурса на Савиндан

Веронаука

AKO KA@EM DA TE VOLIM

Да, ово је тишина, коју већ дуго причам. Ове бескраје додирујем сама. Пева мук који одјекује нејасно. Свачије очи, сад, упрте у мене. Да ли ишчекују нешто? Не. Осуђују! То тако добро раде, јер слушају очима, а затворили душу. Прихватам полако ово стање. Али обузимају ме моменти када бес и буку не могу да задржим. Не, нећу овога пута мењати свет, ићи у ширину, бавити се илузијом, измишљати хармонију, причати нешто што други тако добро глуме. Извините раде! Овога пута ћу молити, тиховаћу, дрхтати... Нећу плакати, црпећу снагу из тананих твојих мисли и речи, јер не желим да скренем са твог пута и залутам. Нећу да ме заведу пролазна искушења. Колико смо искрени у свему томе? Колико се дајемо? Јесмо ли добри? Да ли нам је душа широка као поглед и волимо ли срцем или прстима?! Ако кажем да те волим, моје Jа кроз топлину кестеновог ока, види светлост Твог милешевског портрета; осећам снагу твог трпљења и праштања

и османлијском силнику, што је покушао у пепео да те претвори, и убогом сељаку којем си прозоре на кући отворио, а он у мраку наставио да седи! Јер, љубав према теби враћа спокој у моју душу, у мени прави и отвара ризницу мисли и речи, брани се од еха другачијих погледа, стишава буре и олује мојих година. Ако кажем да те волим, ја, Светитељу, у ово праскозорје моје младости, заиста уз мудрост и храброст, надам се правом путу без вечитих дилема и прихватам трпљење као једини пут до прочишћења. У мени се сударају ритам нереда и хармонија православља, трпим и осуду савременика и опет причам тишину Твог ЖИТИЈА. Слово славе Теби сплићем, Светитељу и чему онда речи да Те волим...

Милица Обрадовић, ученица II разр. Гимназије, СШ 1300 каплара у Љигу Прва награда на XII конкурсу за најбољи литерарни рад поводом Савиндана расписан од стране Црквене општине Љиг

ти за отаџбину или ће ова земља постати пустош и гробница пуста! И подиже се народ српски, да брани земљу, веру и част. Од деце српске постадоше официри, пуковници, војводе, генерали, каплари. Млада душа, поста штит своје отаџбине. Сви на својим положајима, широм земље своје, будно мотрише и чекаше час када ће битка почети. Онда наста мук. Све стаде и утихну. Надви се тама над пољем. Пуче прва пушка, поскочисмо. Међ’ војницима се чуло: „Браћо, време је!“, „Почело је!“, „Удрите браћо за отаџбину, за част, за крст!“. Као кад бујица низ стрму планину удари

и пробије све пред собом, сударише се две војске. Јак и злослутан мирис барута ширио се и дизао ка небу. Од силине удара тло се заталаса. Први редови попустише. Војници из њих падоше под ноге разјарене гомиле. „Чујеш ли ме Колубаро?“ Река, ћути, тече мутна и крвава. Битку добијаш или губиш! Живојине Мишићу, славни српски војсковођо, Србија гледа у тебе. Да се твоје име памти, док живи Србија! Твој ум то је српска победа. Ти дани говоре да је српски народ добио битку, битку спаса. Рат је чудновата ствар, као вир, никад не знаш колико је дубок. Век прође. Нека никад Србин не заборави ко је, одакле потиче и ко су му преци. Србине, сећај се Цера, Колубаре, Сувобора... сећај се себе! Најлепша ми је милина слушати приче о чукундеди који је бранио своју отаџбину и све јој дао. Он је ту, сигуран сам, гледа и подсећа ме шта значи бити Човек. Човек који је преживео бол и страдање, човек који је на својим плећима носио рат. Тешка времена тек долазе. Треба бити Човек, опстати у њима и сачувати част. Први светски рат ће вечно сведочити да праведна жртва побеђује и највећа зла. Можда битка тек долази? Знате ли где припадате?

Веронаука

Над широким пољем крвави сутон. У даљини одјекују удари топова. Свиће... „Земљо, земљице, Србијо“. Уморни уздаси војника размакнуше ране зоре тешким хуком. Као да кажу: „Рат је...“ „Ој Церу, ој Колубаро!“ Године измичу, а ви сјајите као звезде на небу. Ваш сјај, то је сјај народа српског. Беше то страшно време. Они нам уништише куће, порушише цркве, поклаше стоку и убијаше децу. Реке прокрвавише и горе заплакаше. Ноћи испуњене немиром и кукањем мајки за убијеним синовима. Или ћемо се бранити и гину-

Са конкурса на Савиндан

U SUSRET STOGODI[WICI PRVOG SVETSKOG RATA

Иван Бушић, ученик II раз.гимназије, СШ „1300 каплара“ у Љигу Друга награда на XII конкурсу за најбољи литерарни рад поводом Савиндана расписан од стране ЦО Љиг

Веронаука

MOLITVA SVETOM SAVI

Кроз векове стваралац Име му се и данас слави Српском роду највећи давалац И зато молитву пишем Светом Сави.

Са конкурса на Савиндан

Ујединитељу и просветитељу Светог лица и свете душе Спасоносни исцелитељу Уз нас си и кад сви путеви се руше. Твој је лик у самом небу И сваком класу жита Ореол у злату и сребру Због тебе су свака уста сита. Дао си узор стару и младу Како ваља кроз живот ићи Ниси марио за царско порекло Сад не смемо с твог пута сићи.

Живот си посветио свом роду У књигама видео највеће благо О лечењу, рачунању, писању старао се Ценио само шта је души драго. Увек си у мраку светло Очи и уши свакој глави Део свега што се историјом стекло И зато молитву пишем Светом Сави. Анђела Миловановић VIII/1 ОШ „Др Драгиша Мишовић“, Чачак

да живе, али да никада не остаре. Када си млад, имаш сувише снаге и воље за своје послове, док ти се у старости чини да постоји више обавеза, а да је снаге мало. Имаћеш онакву старост какву си је припремио, какву си је сам сковао, у коју си уткао своје мисли, речи и дела. Украс старости је углед, коју си стицао, градио и неговао годинама уназад. Ако живиш поштено и хришћански, живот сматрај вечним и немаш разлога да се било чега прибoјаваш. Себи мораш створити идеју о животу, а не само средства за живот. Хришћанство те учи како ћеш умрети у величини. Мораш бити морално јак и поткован вером и мудрошћу. Целог живота учиш и упознајеш нешто ново и усклађујеш се са временом које долази. Младост је радост живота, а радост је вечна младост духа коју носиш у неке позне године. Тужно је када су људи оптерећени годинама, а немају никакав доказ да су живели, не остављају никакав траг свог постојања. Није важно колико си година живео, већ чиме су те године биле испуњене, да ли се можеш позвати на нешто и били ослоњен и спокојан до краја живота. О томе размишљај на време, док не постане прекасно. Јелена Радовановић IV6 Економска школа, Чачак

Веронаука

У периоду младости, док највише верујеш у себе и своје могућности, мораш имати у виду да ћеш једнога дана остарити. Зато размишљај на време о томе, да би ти касније, у поодмаклом стадијуму живота било лагодно, како би на миру живео и сећао се свега лепог и непоновљивог из млађих дана. Младо се дрво савија. У том процесу треба одсећи једну грану која ће ти послужити као штап на који ћеш се ослањати у старости. У тежњи за успоном, непрестано журиш да би све стигао да завршиш, а често заборављаш оно суштинско, што је уствари од огромног значаја за твоју будућност. То је твоје образовање, одабир животне професије од које ћеш моћи да зарадиш и обезбедиш довољно новца, као и избор животног сапутника. Све ћеш то обавити са вером у Бога поштујући десет Божијих заповести. Следи их, јер је то најсигурнији пут до успеха. Требало би да нађеш времена за оне најмилије, људе које волиш, твоје најближе који ће ти пружити пажњу и љубав у старости и који ће ти бити најјачи ослонац у сваком тренутку. Старост је један вид самоће, зато се ваља трудити да имаш неког поред себе ко ће ту самоћу ублажити. Многи се боје старости, заплашени су њоме и не успева им да тај страх отерају. Желели би дуго

Са конкурса на Савиндан

JO[ U MLADOSTI ODSECI [TAP NA KOJI ]E[ SE OSLAWATI U STAROSTI

КАНОНСКЕ ПОСЕТЕ ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ ГОСПОДИНА ЈОВАНА У ЖИЧКОЈ ЕПАРХИЈИ ОД 5./18. АПРИЛА 2013. ГОДИНЕ ДО 24. ФЕБРУАРА/9. МАРТА 2014. ГОДИНЕ 5./18. април (Свети мученици Агатопод и Теодул) Епископ Јован је посетио резиденцију Патријаршије СПЦ у Врњачкој Бањи, ради договора о реконструкцији. Затим се упутио на Копаоник, где је одредио место за изградњу нове цркве. 14./27. април (Свети Мартин Исповедник; Лазарева субота (Врбица)) У поподневним часовима, Његово Преосвештенство г. Јован предводио је литију кроз град Чачак, након које је служена празнична вечерња служба. 15./28. април (Улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим - Цвети) Свету архијерејску Литургију епископ је служио у храму Свете Тројице у Горњем Милановцу, на којој је рукоположио ђакона Марка Денића у чин презвитера, и нарекао га за пароха у Борчу. Такође, владика је одликовао правом ношења напрсног крста протојереје Михаила Даниловића и Адама Чарапића, а достојанством протонамесника јереја Драгана Ђорема. 28. април/11. мај (Свети апостоли Јасон и Сосипатр) У суботу Светле седмице, прослављајући празник Васкрсења Христовог, епископ је служио Свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Краљеву, на којој је протођакона Ђорђа Лазаревића, секретара Епископа жичког, рукоположио у чин презвитера. Такође, у чин протојереја произведен је јереј Иван Радовановић, благајник ЕУО Епархије жичке. Након Свете Литургије владика је крстио Ђурђу Грујовић, кћерку ђакона Александра и његове супруге Саре, а после трпезе љубави упутио се у манастир Успење, у Овчарско-кабларској клисури, где је служено вечерње. 30. април/13. мај (Свети апостол Јаков Зеведејев Побусани понедељак) Епископ је служио Свету архијерејску Литургију у цркви Светог апостола Павла у Цветкама. На крају Божанствене Литургије, уручио је г. Радојку Јанићу, власнику предузећа „РАДИЈАТОР-ИНЖЕЊЕРИНГ“, Орден Светог Саве другог степена,

који му је доделио Свети архијерејски синод Српске православне цркве. 5/18. мај (Света великомученица Ирина) Владика Јован је саслуживао на Светој архијерејској Литургији Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју у Качулицама. Пре Свете Литургије, владика је Великим освећењем осветио новоподигнути храм Рођења Пресвете Богородице. Орденом Светог равноапостолног цара Константина одликован је господин Велимир Илић, министар у Влади Републике Србије. 31.мај/13. јун (Вазнесење Господње – Спасовдан) Епископ је поводом храмовне славе и славе града служио Свету архијерејску Литургију у Чачку, у току које је у чин презвитера рукоположио ђакона Александра Бојовића из Чачка, поверавајући му паству парохије при манастиру Студеница. У поподневним сатима владика је извршио освећење звона у парохији липовачкој у селу Каменица. 5./18. јун (Свети свештеномученик Доротеј; преподобни Петар Коришки) Свету архијерејску Литургију владика је служио у манастиру Рујан, на којој је у чин јерођакона рукоположио монаха Уроша из манастира Увца, а протојереја Зорана Јанковића, в.д. управника манастира Рујна, одликовао напрсним крстом. У наставку је служен полугодишњи парастос и освећен је надгробни крст блаженопочившем епископу Хризостому. 7./20. јун (Свети свештеномученик Теодот Анкирски) У попразништву Вазнесења Господњег, епископ Јован је служио Свету архијерејску Литургију у граду Рашки, после које је уследила литија и пререзан је колач поводом заветне славе града. Затим је освештао звона за нови храм Рођења Пресвете Богородице у Власову и освештао црквену салу при храму Свете Тројице у Вареву.

14./27. јун (Свети пророк Јелисеј; Свети Методије Цариградски) У поподневним часовима Владика је освештао темеље за нови храм Свете Тројице у Новом Селу. 15./28. јун (Свети Амос; Свети мученик Кнез Лазар и Свети српски мученици – Видовдан) Епископ је на дан храмовне славе Светог великомученика кнеза Лазара служио Свету архијерејску Литургију у Матарушкој Бањи, на којој је у чин протојереја произвео јереја Дејана Радмилца, пароха друге матарушке парохије. 16./29. јун (Свети Тихон Аматунски Чудотворац) Свету архијерејску Литургију владика је служио у порти храма Успења Пресвете Богородице у Дрежнику, након које је одслужен парастос блаженопочившем Митрополиту скопском Јосифу (Цвијовићу), Дрежничанину. Затим је у Засељу код Пожеге освештао фреске и припрату храма Зачећа Светог Јована Крститеља, као и темеље црквене сале. 24. јун/7. јул (Рођење Светог Јована Претече – Ивањдан) Владика Јован је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Ужицу, у току које је одликовао правом ношења напрсног крста пензионисаног пароха севојничког, протојереја Радована Ћосића, и деветог пароха ужичког, протојереја Драгољуба Костића. 4./17. јул (Свети Андреј Критски; Свети свештеномученик Сава Горњокарловачки) Његово Преосвештенсво служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Градац, након које је служио парастос схи-архимандриту Јулијану, бившем игуману студеничком и обновитељу манастира Градац, поводом дванаест година од његовог престављења у Господу. 5./18. јул (Преподобни Атанасије Атонски; Свети Сергије Радоњешки) Владика је освештао Дом културе у Јошаничкој Бањи, а затим је у порти храма овога места одслужио помен свештенику Велимиру Секулићу. 7./20. јул (Преподобни Тома Малени; Света мученица Недеља)

У 17 часова владика је служио бденије у манастиру Вољавча у Бресници поводом славе цркве брвнаре, посвећене Светом великомученику Прокопију. 13./26. Јул (Сабор Светог архангела Гаврила) Епископ Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Архангела Гаврила у манастиру Клисури, на којој је одликовао правом ношења напрсног крста протојереја Славишу Стјепановића, пароха ивањичког, и протојереја Видана Караклајића, пароха лучког. Након Свете Литургије, владика је пререзао славски колач. У поподневним часовима извршио је освећење звона и звоника у старом манастиру Годовику. 14./27. Јул (Свети апостол Акила; преподобни Никодим) Господин Јован служио је Свету архијерејски Литургију у храму Светог Василија Острошког у манастиру Дубрави, на Златибору. Јерођакона Уроша (Васиљевића), сабрата манастира Увца, рукоположио је у чин јеромонаха. Истог дана, владика је освештао темеље и положио повељу за нови храм посвећен Силаску Светога Духа на Апостоле у селу Гостиљу. 15./28. јул (Свети мученици Кирик и Јулита; Свети равноапостолни Владимир кнез руски) На празник градске славе Св. Кирика и Јулите, епископ је служио у Врњачкој Бањи Свету архијерејску Литургију, у храму Рођења Пресвете Богородице. Након резања славског колача, обављена је литија кроз Врњачку Бању до центра града, где се гради нови храм у славу и част Пресвете Богородице. 16./29. јул (Свештеномученик Атиноген; Света мученица Јулија) Владика је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Жичи, након које је отслужио годишњи парастос архимандриту Герасиму, свештенослужитењу жичког манастира. 17./30. јул (Света великомученица Марина – Огњена Марија) На дан храмовне славе, епископ Јован је служио Свету архијерејску Литургију у храму Свете великомученице Марине у Атеници.

20. јул/2. август (Свети пророк Илија – Илиндан; Свети Илија Грузијски)

8./21. септембар (Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина)

Његово Преосвештенство је служио Свету архијерејску Литургију у селу Рти код Гуче, претходно осветивши Великим освећењем новоподигнуту цркву брвнару посвећену Светом пророку Илији. Након Свете Литургије и резања славског колача, епископ је Миленку Костићу из Чачка, ктитору храма, уручио Орден Светога Саве првог степена. У поподневним часовима, епископ Јован је осветио земљиште и поставио крст за нову цркву у Лучанима, која ће бити посвећена празнику Успења Пресвете Богородице.

Епископ је обавио Велико освећење новоподигнуте цркве Рођења Пресвете Богородице у насељу Власову у Рашки, а затим одслужио Свету архијерејску Литургију. Ктиторки Хаџи-Весници Савић Урошевић уручио је орден Светог Саве другог степена.

23. јул/5.август (Свети мученици Трофим, Теофил и други с њима) Епископ Јован је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог архангела Гаврила манастира Вујан. Овом приликом је рукопроизвео игумана Јована у чин архимандрита. 6./19. август (Преображење Господње) Свету архијерејску Литургију владика је служио у манастиру Преображење Господње, у ОвчарскоКабларској клисури, и пререзао славски колач. 17./30. август (Свети мученик Патрокло; Свети мученик Мирон) Епископ је посетио Свету обитељ посвећену Успењу Мајке Божије под Кабларом и замонашио у чин мале схиме искушеницу Стојку, давши јој име Олимпијада. 18./31. август (Свети мученик Флор; преподобни Јован Рилски) Свету архијерејску Литургију г. Јован је служио у храму Светог апостола Павла у Цветкама, након које је одслужио помен на гробу Јована Курсуле и његове мајке Магдалене, и осветио Курсулину спомен-собу. 28. август/10. септембар (Преподобни Мојсеј Мурин; преподобни Сава Псковски) У поподневним часовима, владика је освештао крст и земљиште за нови храм у Бајиној Башти, који ће бити посвећен Светом Сави, првом српском архиепископу.

18. септембар/1. октобар (Свети Евменије Гортински; Света мученица Ариадна) Владика је началствовао евхаристијским сабрањем у цркви Светог пророка Илије у селу Сирча, код Краљева, на којем је одликовао оца Драгана Јовића чином протојереја. 25. септембар/8. октобар (Преподобна Ефросинија; Свети Сергије Радоњешки) Епископ Јован је у Бајчетини осветио замљиште за нови храм, који ће бити посвећен Светом Димитрију. 29. септембар/12. октобар (Преподобни Киријак Отшелник – Михољдан) Његово Преосвештенство је освештао чином Великог освећења новоподигнути храм Светог Преображења Господњег на Златибору. На Светој Литургији, чином протојереја-ставрофора одликовани су свештеници у пензији Слободан Ратковић и Миљко Старчевић, а чином протојереја одликовани су парох чајетински јереј Драгиша Ђуричић и садашњи парох златиборски, јереј Ненад Бајић. Орден Светог Саве другог степена Владика је доделио Господину Бранку Игњатовићу, архитекти са Златибора. 30. септембар/13. октобар (Свети свештеномученик Григорије; Свети Михаил Кијевски) Епископ Јован саслуживао је Његовој Светости Патријарху српском г. Иринеју на Светој Литургији у порти храма Светог великомученика Лазара косовског и свих српских мученика, на брду Љубићу изнад Чачка. Литургији је претходило Велико освећење поменутог храма. Чином протојереја одликован је свештеник Милорад Милидраг, старешина храма, а правом ношења напрсног крста одликован је пензионисани протојереј Томислав Катанић. После Свете Литургије Његова Светост и епископи су одржали помен Танаску Рајићу, устаницима и свим српски мученицима пострадалим од Косова до данашњег дана.

2./15. октобар (Свети свештеномученик Кипријан; преподобни Андреј) У Бајчетини, надомак Крагујевца, владика Јован је извршио Обред благосиљања темеља храма Светог великомучиника Димитрија који ће бити изграђен средствима председника Србије, Томислава Николића.

Свету архијерејску Литургију владика је служио у храму Света Три јерарха у Пожеги, на којој је венчао теолога Младена Миливојевића и Ивану Крсмановић, из Пожеге. На Литургији је правом ношења напрсног крста одликован старешина цркве пожешке, отац Ненад Величковић.

29. октобар/11. новембар (Свети Аврамије Затворник; преподобномученица Анастасија Римљанка) У 14 часова Његово Преосвештенство је осветио темељ за храм Светог Методија Патарског у Велеречју код Г. Милановца. Затим је служио Вечерње богослужење у храму Светог Ахилија у Ариљу, уочи ктиторске славе храма Преподобног монаха Теоктиста (краља Драгутина). 30. октобар/12. новембар (Свети краљ Милутин; преп. Теоктист и Јелена; Св. Варнава Хвост. Исповедник) Поводом ктиторске славе, епископ је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог Ахилија у Ариљу, у току које је ђакона Марка Петровића, службеника Епархије жичке, рукоположио у чин јереја и нарекао га за пароха друге кованлучке парохије у Краљеву. После службе, уручио је г. Стојану Рангелову из Ариља Орден Светог Саве другог степена. 31. октобар/13. новембар (Свети апостоли Стахије, Амплије, Урван и други с њима) Његово Преосвештенство је освештао чином Малог освећења богослужбени простор Друге бригаде Копнене војске у Краљеву, посвећен Светим апостолима Петру и Павлу. После Свете Литургије, епископ је освештао и спомен-собу која чува сећање на погинуле припаднике 252. оклопне бригаде. 5./18. новембар (Преподобномученик Галактион и Епистима) Епископ је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у селу Миланџи код Ивањице, којој је предходило Мало освећење храма. У току Свете Литургије, чином протојереја одликовао је свештеника Обрада Радојевића.

16./29. новембар (Свети апостол и јеванђелист Матеј) Посетивши археолошке ископине цркве Светог Јована Крститеља у селу Дићима, Владика је одслужио парастос ктитору монаху Николају, монахињи Ани и другима, чији су земни остаци враћени у место гроба. 17./30. новембар (Свети Григорије Чудотворац; Св. Никон Радоњешки; Св. Максим, патр. Цариградски)

10./23. новембар (Свети апостоли Олимп, Ераст, Родион и други с њима)

У храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку владика је служио акатист над моштима Светих бесребреника Козме и Дамјана које су боравиле у храму седам дана. 5./18. децембар (Преподобни Сава Освећени; Свети Нектарије Битољски) Епископ Јован је саслуживао на Светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству г. Игнатију, Епископу браничевском, у манастиру Рујан код Ужица. У наставку је одслужен годишњи парастос блаженопочившем Епископу жичком Хризостому. На Литургији је владика Јован рукоположио у чин ђакона Новицу Благојевића, дипломираног теолога из Краљева, а рукопроизвео чтеца Немању Спаловића из Ужица у ипођакона, и Душана Обућину из Дрежника у чтеца. 13./26. децембар (Св. Муч. Евстратије; Св. свештеномуч. Гаврило; Св. Никодим српски) Владика је служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Ковиље код Ивањице, поводом прослављања Светог Гаврила Патријарха пећког, обновитеља манастира. На Литургији је рукоположио у чин ђакона Владимира Јовановића, дипломираног теолога из Краљева. 17./30. децембар (Свети пророк Данило; Свети преподобномуч. ђакон Авакум и игуман Пајсије) Његово Преосвештенство је служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Трнави код Чачка, на којој је пререзан колач у част Светих мученика игумана трнавског Пајсија и сабрата му ђакона Авакума. Овом приликом епископ је рукоположио ђакона Радишу Сеочанца у чин презвитера, и поставио га за другог атеничког пароха. Такође, рукоположио је Драгана Милованчевића, дипломираног теолога из Горњег Милановца у чин ђакона, и поставио га да служи у Саборном храму Вазнесења Господњег у Чачку. Правом ношења напрсног крста одликовао је протојереје Голуба Митровића и Драгомира Шљивића.

раног теолога Владимира Вулету рукоположио у чин ђакона, и поставио га да служи у Цркви Свете Тројице у Горњем Милановцу. Свештеника у пензији Драгомира Љубичића епископ је одликовао чином протојереја-ставрофора. 27. децембар/9. јануар (Свети првомученик и архиђакон Стефан) Господин Јован је служио Свету архијерејску Литургију у храму Свете Тројице у Краљеву и пререзао славски колач поводом славе хора ове цркве. 30. децембар/12. јануар (Света мученица Анисија; преподобна Теодора) Свету архијерејску Литургију г. Јован је служио у манастиру Жичи, у току које је рукоположио ђакона Ненада Рогића из Бајине Баште у чин презвитера, и поставио га за привременог пароха градачког. 3./16. јануар (Свети пророк Малахија; Свети мученик Гордије) Епископ Јован је служио Свету Архијерејску Литургију у Параклису Светог Николаја жичког, у згради Духовног центра у Краљеву. 5./18. јануар (Свети Теопемт и Теона – Крстовдан) Владика је служио Свету архијерејску Литургију у манастиру Згодачици, а у наставку опело новопрестављеном архимандриту Серафиму (Ћировићу), настојатељу овога манастира. 13./26. јануар (Недеља 31. по Духовима – по Богојављењу; Свети мученици Ермил и Стратоник (Оданије Богојављења)) Његово Преосвештенство је служио Свету Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у Ужицу. У чин чтеца произвео је господина Владана Макањића из Ужица. 15./28. јануар (Преподобни Павле; преподобни Гаврило Лесновски)

26. децембар/8. јануар (Сабор Пресвете Богородице)

Епископ Јован је председавао седницом Епархијског управног одбора Епархије жичке у Краљеву.

Епископ је служио Свету архијерејску Литургију на дан празновања Сабора Пресвете Богородице у Чачку, на којој је рукоположио ђакона Мирка Мандића у чин презвитера, и поставио га за привременог пароха друге парохије у Чачку, а дипломи-

17./30. јануар (Преподобни Антоније Велики) Молитву призива Светога Духа владика је служио у цркви Свете Тројице у Краљеву пред почетак заседања Епархијског савета, на којем су размат-

рани домети црквеног живота у Епархији жичкој током 2013. године.

Владика Јован је извршио Обред благосиљања темеља храма посвећеног Светом Сави српском у Бајиној Башти.

Владика је осветио крстове за обновљени храм Светога Киријака Отшелника у Никојевићима, а затим одслужио Свету архијерејску Литургију у храму Светих Апостола Петра и Павла у Сирогојну. На Литургији је у чин презвитера рукоположио ђакона Александра Стјепановића, поверавајући му паству парохије у Ужицу, а у чин ђакона Аранђела Петровића, дипломираног теолога из Рогачице, поставивши га за парохијског ђакона у Ужицу.

22. јануар/4. фебруар (Свети апостол Тимотеј; преподобномученик Анастасије)

9./22. фебруар (Свети мученик Никифор (Оданије Сретења) – Задушнице)

Свету архијерејску Литургију г. Јован је служио у Дому Спасовом у манастиру Жичи, а у наставку парастос блаженопочившем Епископу жичком г. Стефану, поводом једанаестогодишњице од његовог упокојења. У поподневним часовима владика је осветио земљиште и поставио крст за цркву у Брђанима.

Свету архијерејску Литургију Владика је служио у манастиру Годачица, после које је служен четрдесетодневни парастос оцу Серафиму.

19. јануар/1. фебруар (Преподобни Макарије Египатски; Свети Марко Ефески)

24. јануар/6. фебруар (Преподобна Ксенија Римљанка; Свети мученик Вавила) Његово Преосвештенство је освештао земљиште на три места, која су одабрана за подизање нових православних храмова у Ужицу. Осветио је простор на Старом граду (Караули), где ће бити грађена црква Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, на Међају, где ће бити грађена црква Свете Тројице (слава града Ужица), и у Крчагову, где ће бити грађена црква Покрова Пресвете Богородице. 25. јануар/ 7. фебруар (Свети Григорије Богослов; преподобни Публије) У поподневним сатима, владика је служио парастос свештенику Милијану Тришићу у Грачацу, поводом годишњице од његовог упокојења. 30. јануар/12. фебруар (Света Три Јерарха) Епископ Јован је на дан храмовне славе служио Свету архијерејску Литургију у Пожеги, у новој пожешкој цркви.

12./ 25. фебруар (Свети Мелетије Антиохијски) Његово Преосвештенство је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Лучанима, којој је претходио Обред благосиљања темеља новог парохијског дома. На Светој Литургији је Преосвештени владика рукоположио у чин ђакона Милорада Вујовића из Лучана. 13./26. фебруар (Свети Симеон Мироточиви) На дан ктиторске славе у манастиру Студеници, Епископ Јован је уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Атанасија служио Свету архијерејску Литургију. На Литургији је рукоположио ђакона Милорада Вујовића у чин презвитера, нарекавши га за пароха у Бољковцима, а у чин ђакона је рукоположио дипломираног теолога Мирољуба Попадића, службеника Епархије жичке из Краљева. 24. фебруар/9. март (Недеља прва поста – Чиста – Православља; Прво и друго обретење главе Светог Јована Крститеља) У 12 часова Владика је предводио литију у граду Краљеву, поводом Недеље Православља, после које је у храму Свете Тројице служен молебан за отпале и заблуделе у вери.

1./13. фебруар (Свети безсребреници Кир и Јован) Светом архијерејском Литургијом началствовао је епископ Јован у храму Светог великомученика кнеза Лазара у Матарушкој Бањи, дарујући храму кивот са честицом Светог кнеза Лазара. 7./ 20. фебруар (Свети Партеније Лампсакијски)

приредио ђакон Александар М. Грујовић