Alia Mundi br. 4 (januar-april 2018)

magazin za kulturnu raznolikost

januar-april 2018 / br. 4

NVU „Starocrnogorski vremepolov“ MODERNI VREMEPLOV SATKAN OD STARINA

„Genji Monogatari“ PRVI ROMAN SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI

Amerika

Љубица Мркаљ ДУХОВНИМ ТРАГОМ САВЕ МРКАЉА

PANORAMA RAZNOBOJNIH SVETLOSTI

Srđan Marković PUT KAO UTOPIJA DUHOVNOG NOMADA

Манастир Рујан ПОСТОЈБИНА НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ

Glas prvog ašika ZLATNA KNJIGA TURSKE KNJIŽEVNOSTI

Egiptomanija NЕОTKRIVENA, DALEKA DREVNA ZEMLJA

„Закон о рудницима“ ЗАВЕШТАЊЕ ДЕСПОТА СТЕФАНА „Sarajevska hagada“ ČUVARI KNJIGE: SVI PUTEVI „SARAJEVSKE HAGADE“

Tragom

BRANCHES OF LIFE

- digitalna fotografija -

Bojan Jevtić, vizuelni umetnik iz Beograda, rođen je 1972. godine. Njegovi radovi, uglavnom portreti žena kombinovani na sofisticiran način sa cvetnim aranžmanom, morskim motivima, drvećem, arhitektonskim objektima ili apstraktnim elementima, pozivaju na razmišljanje o njegovom radu u drugoj dimenziji, suprotno stvarnosti. Umetnost Bojana Jevtića je intrigantna fuzija prirode i konstruktivne strane ženske lepote. Njegovi radovi su nastali od digitalnih fotografija, sa teksturama i kompjuterskim efektima. Godine 2016. je objavljena knjiga „Masters of Contemporary Fine Art“ sa radovima najboljih umetnika širom sveta među kojima je objavljeno i deset radova Bojana Jevtića.

Ovaj savremeni srpski umetnik je u više navrata biran za umetnika dana na mnogim umetničkim sajtovima kao što su sajtovi „Saatchi Art“, „Artfido“, „Artfinder“, „Shadowness“, „Onliunique“... Najčuveniji među njima je „Saatchi Art“ sa svojih 65.000 umetnika .

Bojan Jevtić je bio i jedan od moderatora umetničkog sajta „Shadowness“ koji je imao 50.000 umetnika. Zadatak moderatora je bio da svaki dan odabere najbolje umetničke radove i da proglasi od njih „Dnevnu inspiraciju“ za sve ostale umetnike tog dana. Bojan Jevtić je zastupljen u mnogim časopisima među kojima je „MERCURI“ (zvanični časopis Odseka za poslovne studije na Univerzitetu Uppsala, Švedska), kao i u više domaćih časo-

pisa i magazina. Umetnički radovi Bojana Jevtića često su objavljivani u online publikacijama iz Rusije, Amerike, Kine, Velike Britanije, Češke, Španije što je doprinelo tome da on postane prepoznatljiv umetnik širom sveta. Neki od njegovih radova nalaze se kao ilustracija naslovnih strana knjiga pisaca širom sveta, kao i ilustracija na omotima muzičkih bendova. Umetnički radovi Bojana Jevtića su zastupljeni u mnogim privatnim i javnim kolekcijama na svim kontinentima. Svojim umetničkim radom – digitalnom fotografijom „Branches of life“ umetnik šalje jasnu i snažnu poruku: „Isprepletane grane životnih sudbina često nam daju privid velikih izbora i velikih pobeda. Retko kada i retko ko pronađe onu pravu granu i postane pobednik. Idemo napred, negujmo svoje drvo... u inat životu. Budimo hrabri, budimo pobednici.“

Umetnik: Bojan Jevtić

ALIA MUNDI

REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost

januar-april 2018/ br. 4

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u 4. broju:

Janko Vujović (Cetinje, Crna Gora)

Славица Гароња (Београд, Србија)

Љубица Мркаљ (Париз, Француска)

Srđan Marković (Beograd, Srbija)

Miloš Todorović (Smederevo, Beograd)

Marija Juračić (Opatija, Hrvatska)

Vedran Mladenović (Negotin, Srbija)

Aleksandar Deroko (1894–1988)

Ivan Ninić (Netanija, Izrael)

Milena Kulić (Novi Sad, Srbija)

Bojan Jevtić (Beograd, Srbija)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/aliamundi

Štampa

Digital Art Company, Beograd

Naslovna strana

Branches of life, Bojan Jevtić

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Ana Stjelja

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

Dragi čitaoci,

Pred vama je četvrti broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost, ujedno i prvi broj u 2018. godini. Magazin je od sada obogaćen jednom novom rubrikom: AM Kulturni kaleidoskop. Takođe, novina je da će od 2018. godine magazin biti štampan i na latinici i na ćirilici čime nastoji da postigne još jednu vrstu raznolikosti.

U novom broju, magazin predstavlja NVU „Starocrnogorski vremeplov“ koji se bavi očuvanjem stare crnogorske tradicije i običaja. U ovom broju, književnica i profesorka fakulteta FILUM iz Kragujevca, Slavica Garonja razgovarala je sa srpskom slikarkom Ljubicom Mrkalj koja živi i stvara u Parizu. U rubrici Globtroteri, magazin predstavlja Srđana Markovića, savremenog srpskog nomada čija su čudesna putovanja oko sveta pretočena u duhovnu potragu za smislom života. Magazin je u ovom broju posebnu pažnju posvetio knjigama kao kulturnom nasleđu, pa tako skreće pažnju na prvi roman svetske književnosti i biser japanske književnosti „Genji Monogatari“, zatim „Rujanskom četvorojevanđelju“, ali i na svojevrsno zaveštanje Despota Stefana Lazarevića oličeno u „Zakonu o rudnicima“. Magazin govori i o egiptomaniji koja je zavladala svetom, zatim podseća na zaboravljeni putopis iz Amerike Aleksandra Deroka, objavljenog u njegovoj čuvenoj autobiografiji „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“. U novoj rubrici AM Kulturni kaleidoskop, magazin predstavlja prvog turskog pesnika Ahmeda Jesevija i njegovu zbirku „Knjiga mudrosti“ (Divan-ı Hikmet) koja je nedavno prevedena i na srpski jezik. U Kapiji Balkana magazin predstavlja biser sefardske književnosti – knjigu „Sarajevska hagada“, kroz priču o njenom istorijatu i o tome kako je povezala Jevreje i muslimane iz Sarajeva. U rubrici Promo magazin predstavlja časopis „KULT“, dok u rubrici Memento magazin podseća na jubilej – 190 godina od rođenja slovenačke književnice Lujize Pesjakove. Naslovnicu novog broja magazina „Alia Mundi“ krasi umetnički rad srpskog umetnika Bojana Jevtića pod naslovom Branches of life.

Uživajte u čitanju!

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana. Magazin

1.

Alia Mundi predstavlja

SADRŽAJ BROJA

NVU „Starocrnogorski vremepolov“: Moderni vremeplov satkan od starina

2.

AM intervju

Љубица Мркаљ: Духовним трагом Саве Мркаља

3.

Globtroteri

Srđan Marković:

Put kao utopija duhovnog nomada

4.

Kultura Umetnost Religija

Egiptomanija:

Neotkrivena, daleka drevna zemlja

„Genji Monogatari“: Prvi roman svjetske književnosti

Манастир Рујан: Постојбина најстарије српске књиге

5.

Tragom srpske kulturne baštine

„Закон о рудницима“: Завештање Деспота Стефана

6.

Globus

Amerika:

Panorama raznobojnih svetlosti

7.

AM Kulturni kaleidoskop

Glas prvog ašika: Zlatna knjiga turske književnosti

8.

Kapija Balkana

„Sarajevska hagada“: Čuvari knjige – Svi putevi „Sarajevske hagade“

AM Promo:

Часопис „КУЛТ“

AM Memento: Lujiza Pesjakova

Moderni vremeplov satkan od starina

Vraćati se svojim korenima i poštovati svoju tradiciju, više je nego pohvalno. To je uglavnom vrlina koja krasi ljude starije generacije koji se u potrazi za nekim novim smislom koji će obogatiti njihov život u poznijim godina, okreću tradiciji i onom iskonskom. Ipak, posve je druga impresija ukoliko se tradiciji i izučavanju prošlosti okrenu mladi ljudi, pripadnici nove, moderne generacije. Upravo iz takvog jednog spoja nastalo je nevladino udruženje „Starocrnogorski vremeplov“ sa sedištem u Cetinju. Ovu, posve neobičnu organizaciju sa veoma plementim ciljem, pokrenula su dvojica rođenih Cetinjana, Janko i Dražen Vujović i Podgoričanin Nebojša Čelebić.

Dražen Vujović

Osnovna misija NVU „Starocrnogorski vremeplov“ jeste da otrgne od zaborava staru crnogorsku tradiciju: stari crnogorski govor, tradicionalnu crnogorsku nošnju, izvornu crnogorsku pesmu i razne običaje koji su zaboravljeni usled brzog tempa savremenog načina života. Ova tri mlada Crnogorca latila su se jednog veoma važnog posla, a to je očuvanje baštine kao najdragocenijeg duhovnog blaga jednog naroda.

Osnovne delatnosti ovog udruženja su: restauracija starih oštećenih fotografija koje prikazuju stare Crnogorce i Crnogorke, kao i slike iz svakodnevnog života ovog naroda, te pretvaranjem istih u video zapise, zatim izrada etno frizura, očuvanje izvorne crnogorske pesme, negovanje starog crnogorskog govora, izradu stare

crnogorske nošnje, jednom rečju, udruženje nastoji da očuva starine od zaborava. Janko Vujović, jedan od osnivača, bavi se jednim veoma autentičnim zanimanjem, a to je izrada etno frizura za koje smatra da su svojevrsni čuvari tradicije. Naime, prema crnogorskom običaju, žene su nosile dve pletenice oko glave kao lozov venac. Kako je loza simbol potomstva, tako je za Crnogorke najveća kazna bila da im neko odseče kosu i pletenice. Obično su glavu prekrivale crnom krpom, a na večni počinak bi bile ispraćane sa felom na glavi i crnogorskom zlatnom robom.

Ovo udruženje posebnu pažnju posvećuje obradi starih fotografija kao značajnim uspomenama iz prošlih vremena. Nakon obrade, te fotografije ostaju sačuvane od zaborava i postaju svo-

Nebojša Čelebić Janko Vujović

jevrsni crnogorski vremeplov satkan od starina. Na njima se mogu videti obični ljudi, Crnogorci i Crnogorke, ali i kuće i zdanja kao svedoci prošlosti. Janko Vujović kao jedan od osnivača ovog udruženje koji ulaže napore da se staro crnogorsko i autentično sačuva, posebnu inspiraciju je našao u svojim precima, pre svega babi Jeleni, ali i drugim crnogorskim heroima i heroinama njegovog detinjstva koji su mu poslužili kao pokretač

Crnogorska pletenica, rad Janka Vujovića, model Jovana Šaban

autentične priče zvane Starocrnogorski vremeplov. Vođeni mudrim rečima velikog Njegoša da je „vrijeme majstorsko rešeto“, ovi mladi Crnogorci vredno rade i strpljivo čekaju da vreme pokaže sav značaj njihove prvobitne vizije. Kako bi drugima prezentovali svoju zamisao, oni na sve načine nastoje da pridobiju pažnju javnosti, a kako bi crnogorsku tradiciju i kulturnu baštinu sačuvali od zaborava. Oni svojim postojanjem takođe žele i da istaknu značaj povratka onom iskonskom duhovnom i kulturnom blagu koje u materijalnom svetu nema svoj ekvivalent, jer je nemerljivo.

Udruženju „Starocrnogorski vremeplov“ pomoć u radu pružaju njihovi prijatelji i saradnici.

VREMEPLOV“

Kada je u pitanju izrada narodne crnogorske nošnje treba istaći konzervatora i majstora za zlatnu nit, Milu Mijanović, te Ljilju Sušić iz Podgorice, Marijanu Bulatović iz Bijelog Polja, a kada je u pitanju izrada tradicionalnih crnogorskih suvenira, treba istaći Jadranku Pravilović sa Cetinja. Medijsku podršku imaju od Vasilija Prelevića sa portala http://crna.gora.me. Kako je jedan od osnivača ovog udruženja Janko Vujović koji se bavi izvođenjem stare crnogorske pesme, tako udruženje kao jedno od svojih glavnih aktivnosti ističe negovanje autentične crnogorske muzike (tragom Božidara Ivaniševića, Ksenije Cicvarić, Zdenka Prelevića, Safeta Isovića, Zaima Imamovića, Bata Radulovića, Ljube Sevaljevića, Branke Šćepanović) koju nastoji da promoviše gde god je to moguće, a sve zarad jednog plemenitog cilja – da se ne zaboravi! NVU „Starocrnogorski vremeplov“ je još uvek u povoju, te je u potrazi za novim saradnicima koji bi se priključili i dali svoj doprinos, ali i mecenama i ljudima dobre volje koji su spremni da izdvoje malog svog materijalnog bogatstva kako bi se odnegovalo kulturno bogatstvo jednog naroda.

Postavka NVU „Starocrnogorski vremeplov“

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI AM PREDSTAVLJA: NVU „STAROCRNOGORSKI

ALIA MUNDI AM PREDSTAVLJA: NVU „STAROCRNOGORSKI VREMEPLOV“

Ovom udruženju su do sada podršku pružili uglavnom ljudi iz crnogorske dijaspore među kojima se posebno ističu žene koje su prepoznale značaj rada ovog udruženja: Milanka Đanković i Rabija Redžić (iz organizacije „Montenegro women club“).

Učenice Ženskog instituta „Marija Fjodorovna“ na Cetinju (retuširana fotografija)

U pomoć im pristižu i njihovi vršnjaci koji su uvek spremni da kroz različite performanse daju svoj doprinos, a kako bi se skrenula pažnja na autentičnu crnogorsku tradiciju. Svakako da je poželjno da se što više mladih priključi ovoj i sličnim inicijativama, jer je pre svega na mladim generacijama da čuvaju nasleđe koje su im ostavili njihovi preci, bez obzira na narod ili kulturu iz koje potiču. Vraćanje korenima, ugledanje na pretke i njihova postignuća, treba da postane ideal današnjim generacijama.

I sam rad NVU „Starocrnogorski vremeplov“, kao i inicijativa koju su pokrenuli njeni članovi, pokazatelj je neophodnosti da se mladi ljudi okrenu svojoj tradiciji te potrebi da se što više ljudi motiviše da podrži ovu plemenitu ideju. Ovi mladi Crnogorci mogu da posluže za primer koji svakako treba slediti.

TEKST: Ana Stjelja

FOTO: Starocrnogorski-Vremplov-236479863399062/

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Luka Ćosović i Janko Vujović kao modeli Katarine Marković koja je inspirisana filmom Živka Nikolića „Ljepota poroka“

Janko Vujović tokom izvođenja stare crnogorske pesme

ДУХОВНИМ ТРАГОМ

САВЕ МРКАЉА

РАЗГОВОР ВОДИЛА: Славица Гароња

Овај разговор иницирала су, у међувремену, два важна повода: Ваше самосталне изложбе слика, после дужег периода, поново у Србији. Прва је отворена у Народном музеју у Панчеву, септембра 2013. и посвећена Сави Мркаљу – Вашем, у сваком случају коренском претку (230. годишњици од његовог рођења и 180. годишњици смрти), а друга, сасвим недавно, 2. марта 2017, у Галерији на Косанчићевом венцу 19, у Београду, под насловом „Аутопортрети у добром друштву“, коју је отворио ликовни критичар и теоретичар из Париза, господин Ив Кобри, а написао је и предговор у Вашем каталогу. Како сагледавате свој сликарски пут у споменутом периоду, као и тематику ове две изложбе? За прву изложбу сте специјално урадили и слику посвећену Сави Мркаљу, под насловом „Сало дебелога јера“, док на овој, најновијој, Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

аутопортрети уметнице су „у добром друштву“ са портретима Рембранта, Ел Грека и Микеланђела.

На чудан начин је одређена временска слојевитост често била неопходна да би се неке од мојих замисли могле остварити. У том случају је очигледно да је Сава Мркаљ присутан у мојој свести још од ране младости, постао уз моју приметну тврдоглавност незаобилазна и охрабрујућа фигура, да се по доласку у Париз са дипломама завршених студија и магистратуре на београдској Ликовној Академији, одупрем жељи мојих галериста за проналаском неког псеудонима уместо мог презимена, које је за њих, а тиме и за француске купце, било апсолутно неизговорљиво!

Насупрот је баш та чињеница, да сам се одлучила за Париз, а да нисам знала ни речи француског, када сам тамо стигла, допринела је учећи тај језик, не одустанем од свог. И пратећи тамо годинама судбину српског језика кроз судбине наших људи у расејању,

Љубица Мркаљ у свом атељеу

почела је да ме опседа помисао да је Сава Мркаљ неправедно запостављен, а тиме и богатство српског језика... Тада сам себе обавезала, још тих првих година боравка у „Граду Светлости“, да ћу морати кад-тад, помоћи да се растера мрак заборава над тим нашим просветитељем и језичким реформатором, у виду барем једне спомен-плоче, коју сам ликовно осмислила.

Свакако је и чињеница да је све било једино могуће остварити уз сарадњу и подршку нашег Српског књижевног друштва, као и са члановима Одељења језика и књижевности САНУ, које се обратило у Бечу, Катедри за славистику; где је међу професорима нарочито упорна и предузимљива била Гордана Илић Марковић, са којом сам била у контакту више година, да би се превазишле разне препреке успут. Тек уз сву подршку и симболичну помоћ Министарства културе Србије, коначно је могла бити изливена бронзана спомен-плоча

са ликом Саве Мркаља, за којим је дуго трагала и замишљала га моја маленкост. И коначно

је 18. новембра 2016. године постављена та спомен-плоча на фасади Српске православне цркве Светог Саве у Бечу.

Изложба под називом „Аутопортрети у добром друштву“ је дуго промишљан поступак сликања током више година, а као резултат залечене ране након крађе мојих слика из Уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ у Београду, 1998. године, када се мени и мом сликарству поставило егзистенцијално питање: „Бити или не бити“? – Уствари, суштински: „Сликати (даље) или не сликати?“

Пошто се све о томе може видети и чути у мом документарном филму „Аутопортрет“, који је уједно, могућа замена сликарске монографије, а недавно је премијерно представљен у Етнографском музеју у Београду (18. октобра 2017), мислим да је то врста филмске нарације и визуелног приступа, погоднија за слике и садржаје ликовног стваралаштва, па тиме више него довољна као предложак и ауторског сведочења од саме могућности приповедања.

Када смо први пут разговарале, незванично, споменута је код Вас

као суштинска, реч избор (животног пута), битна у случају сваког уметника, па и у Вашем. Претпостављам, с обзиром да сте остварили завидну сликарску каријеру и уметничку репутацију, у земљи и иностранству, да то није било нимало лако. Чак, рекла бих, да је поготово за жену, нарочита храброст био тај избор неизвесног и захтевног сликарског хлеба. Када сте осетили и открили у себи тај сликарски таленат, и да ли је постојао, можда, прецизан тренутак када сте себи рекли да ћете бити сликарка и ништа друго!?

Прецизан тренутак: „Сликар и ништа друго“ није никад постојао као „избор“ већ је Универзално стварање или нешто што се још увек може назвати Тотална уметност, било и

Љубица Мркаљ испред спомен-плоче Сави Мркаљу у Бечу, 2016.

Magazin

ALIA MUNDI

Бекство из лавиринта,

остало моје опредељење још од раног детињства, баш као и све време учења, али и као свест о широком спектру мог интересовања, где се надметало више надарености (чак и математика). То је попут жеђи за пливањем у различитим водама и незаситих је могућности, али може довести до великог двоумљења касније, па и фаталне животне грешке... Што се тиче храбрости, нисам сигурна да је то само мушка особина, јер сам се ја од малена угледала на своје родитеље, али подједнако на старијег брата, колико и на сестру, желећи да поседујем истовремено различите способности, мислим колико на умне толико и на телесне дисциплине: зар то у животној примени не постаје егзистенцијална моћ, вера у себе, оно чиме се изграђује самосвест?

Уз одлуку да се изабере неизвесна уметничка егзистенција и живи само од ње, чврсто је повезан, чини ми се са појмом Слободе (уметничке и личне) – непоткупљиве, самосвојне креативне личности, у којој сте

изградили, како засебну поетику свог сликарског дела, тако и висок лични интегритет. Колико Вам је требало да све то постигнете, ускладите, и да ли бисте данас могли рећи да живите у својеврсном егзистенцијално-естетском складу?

Чини ми се да су наше најзначајније особине оне које суштински нису много ласкаве. Рецимо, када се осврнем, после доста искуства, на оно што ме је чекало од самог доласка на свет, као сопствена метаморфоза, потпуно је у контрасту са ликом који се приказивао другима. Суштински сам била претерано емотивна, али невероватно тврдоглава и тактична, да убедим друге шта је најбоље решење... Зар једино што је извесно уопште у нашим животима није само смрт? У питању је управо била смрт моје мајке, после њене кратке болести, док сам се ја нашла на почетку гимназије, што ће изненада угрозити моје самопоуздање у процену одлука, које ћу од тог тренутка морати сама доносити, јер једино

уље на платну

је она била мој прави повереник, пошто ме је познавала више од мене саме и подржавала ме управо у оним најмаштовитијим замислима које нису ни мало запостављале неопходност знања.

Затворена одједном у своју пубертетску усамљеност, послушала сам савете брата и сестре, и после матуре уписала архитектуру.

Међутим, на крају године, без обзира на десетку из пројектовања, била сам несрећна, јер бејах свесна да ћу живот промашити, уколико не напустим што пре студије архитектуре и не покушам да се припремим за нешто што се не може стварати без маште и визионарског дара и умећа... Био је то први и једини пут да сам се усудила да слажем оца, али и брата и сестру да сам изгубила годину, а да ми нико од њих није потражио индекс да то провери. Нису ми одмах тог лета могли наћи ни посао, тако да сам сва срећна давала часове из математике

средњошколцима и спремала се сама за пријемни испит на две академије: и ликовне и драмске уметности, али још, за сваки случај, уписала сам се на светску књижевност. Било је занимљиво тих дана док сам трчкарала од једне до друге групе мислећи: неће бити баш једноставно, ако ме приме свуда, двоумићу се опет. Убрзо сам се нашла у ужем избору на обе академије. Срећом: Alea jacta est! Коцка је бачена на моју срећу, јер сам била примљена на ликовној... Да ме утеши, једна од одабраних будућих глумица, Зорица Шумадинац, ме је одвела у „Театар лево“, не знајући да сам желела да идем на режију... није важно, играјући у том студентском позоришту, за све време мојих студија на Ликовној Академији разне ликове жена из „мрачних комедија“ Арабала, Пинтера, Шизгала, Аце Петровића... послужило ми је да ми никад нису затребали психоаналитичари. Није узалуд што је уметност, поготово деривати визуелне, али и позоришне, ушли готово на сва болничка врата савременог лечења, нарочито деце. У свакој игри као и у животној, јер тако видим уметност, постоји фактор слободе или изненађења, баш као и у било којој дечијој, али треба признати и прихватити ризик и бити свестан да је то вечна загонетка у сопственом превазилажењу. Та врста храбрости даје полет

уметнику и посвећење ономе што се ствара, јер то је истовремено једини, али и неизмерни тајни врт који га храни као и његову машту, једино што није допустиво никоме да у њега крочи. Насупрот томе, створена дела, а тиме и једна врста егзистенцијалне надреалности, па чак и могућа несугласност израза са временом у којем су настала, зраче, казујући довољно, јер остају, уствари, као неисцрпни простор посматрачу...кад-тад, данашњем и будућем. Све остало је само одјек или одблесак који се тек наслућује...

Пре него што пређемо на Ваше сликарско дело, а у складу са претходним питањем, желела бих да приметим, да Вашу личност и дело прати та јединствена естетизација живота, која се огледа не само у Вашим сликама (и књигама, о чему ћемо посебно), већ и у амбијентима у којима стварате (у Београду и Паризу), најзад и у самој Вашој појави, кроз боје и детаље гардеробе. (Кажу, да уметник уствари, облачи душу, а да парафразирам Андрића, „жена бојама дише и говори...“). Да ли је та својеврсна естетизација живота, сама идеја Лепоте, иманентна самом женском роду (а по Андрићу, изгледа да јесте) и да ли нам можете рећи –шта је по Вама Лепота, и како бисте дефинисали Вашу улогу као сликарке, у тој својеврсној служби њој?

Уметничко дело је тренутно само крлетка у којој се одражава уметничка душа, а најлепша одећа души је тело...људско: и женско и мушко! Упућујем на приказе из Рајског врта, али можда још више на оно о Страшном суду, из времена Ренесансе. Међутим, пошто се у већини људски род стиди своје царске улоге домаћина на планети и пошто је постао најкрвождернији становник у свом земаљском рају са преосталима, не бих ни улазила у описивање његовог оправданог или неоправданог прерушавања; јер, виђено и данас скоро кроз све још преживеле религије:

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

„Тело је грешно.“Естетизација егзистенције се одавно може тумачити као последица историјско-друштвених односа и као могућа врста кодирања статуса, како друштва тако и појединаца. Али, сетимо се само: „Да ли мантија чини свештеника?“

Ја никако не мислим да је само женама прирођена, или да једино оне поседују осећање и јасну представу лепоте. У таквом случају, претпостављам да би то значило, посматрајући разноврсна жива бића на овој планети и према чињеници колико су код њих мужјаци обдарени лепотом, могло би се сигурно протумачити да људски род није са ове планете! Пре бих рекла да је то данас погрешна подела етикета, која више говори да се људски род заглибио како у немаштину, тако и у „немашту“ и безличност, а поврх свега у пројектовано потирање особености униформизацијом.

Иначе, на мом великом париском огледалу стоји већ преко тридесет година једва видљив запис кредом: „Свет ће спасити лепота.“ Заиста је гесло достојно једног јунака Достојевског!

Опредељење за Париз у младим годинама, након завршене Ликовне академије у Београду, припада, чини ми се, такође, тој естетизацији живота. Да ли је овај Град светлости, центар светске ликовне уметности, и појам Града, био такође Ваш избор након сликарског сазревања, или сте ту идеју имали, такорећи, са самим опредељењем за сликарску уметност?

Чудно, од мог најранијег детињства појављује се Париз и то још у оно време, када сам имала око три године и ослушкивала или прислушкивала музику коју су преко радија и плоча слушали и играли у свом одраслом друштву мој брат и сестра... Међутим, постоји једна мала комедија забуне, али само за мене: неко време двоумљење ме је мучило, јер се нисам усуђивала да им сметам постављањем питања, поводом три начина изговарања имена тог града: Пари, Парис, и Париз! Била сам стрпљива и наставила сам да слушам, а

узгред и да прислушкујем и после више месеци схватила сам да је име које сам чула у више могућих верзија тог града, истовремено име не само за град него и за једног човека, који је отео извесну лепотицу, која се звала Јелена, па је чак име и за комшијског пса, кога сам чула само да лаје иза зидова наше куће, јер је скоро стално био на ланцу... Све сам три могуће замисли, град, човека и пса, била велелепно себи дочарала, али чини ми се да сам једино у право време одлучила да кренем у тај град; тек по завршетку студија сликарства и не кајем се. За лепог Париса било је више него прекасно, а куче је лавежом сувише досађивало, док је иначе било послушно само пред својих газдом. Да, Париз се наметнуо мојим мислима пред сам крај студија, када сам схватила да треба да одем из Београда што даље, јер ми је сметала тесна и исполитизована средина, као и сва искуства са шездесет осмом годином...Имала сам само могућности да платим воз у једном правцу, да би ми преостало за неки хотелчић и сендвич дневно, мислила сам, сама ћу за то време, не више од недељу дана, сазнати ко сам

Љубица Мркаљ

ALIA MUNDI

и шта могу, то јест: колико је вредно то што умем!

Нисам познавала француски језик, нити било кога у граду, а хладнокрвно сам целу недељу дана, од јутра до вечери обилазила највеће музеје Париза, уколико бих морала из било ког разлога да одем у Италију, која ми се чинила познатија и једноставнија, чак и због мог релативног знања латинског језика и њених градова...Ипак, чудо се догодило. Париз је био још увек „Град светлости“, јер сам се осећала изненада пуна самопоуздања.

Ваше сликарство има, како се каже, препознатљив „рукопис“.

Постали сте препознатљиви и признати по неколико оригиналних тема, од којих се издваја разноврсно воће и поврће на белој подлози. У каталогу поводом Ваше изложбе 1998.

детаљно наводите како сте дошли на ту идеју, па би можда било добро да то укратко и сада резимирате.

Вест која је стигла за мене у Париз, пошто сам одлучила да ту останем, била је неочекивано искушење: цела класа у којој сам завршила студирање на београдској Академији, примљена је на постдипломске студије....и решила сам, због талентоване групе колега да се вратим, јер у то време, имали смо и значајну стипендију, а мислила сам да је добро да стварам још неко време у подстицајној атмосфери. Међутим, због закашњења од три недеље, кажњена сам од нашег професора тиме што сам бачена у класу са неуспешним студентима, где је владала страшна бука, док су моје колеге радиле у смиреној атмосфери, коју заиста изискује врхунско усавршавање. После неколико мучних дана, већ сам помишљала да се сместа вратим у Париз, али ми је нешто говорило да бекство није најбољи избор. Одлучила сам да се изолујем у једном делу те класе са белим чаршавима, које сам нашла у реквизитарници. Пребацила сам их преко пар сликарских штафелаја и конопца, саградивши у једном углу неку врсту монашке ћелије, у којој сам првих дана само седела, размишљајући

AM INTERVJU: ЉУБИЦА МРКАЉ

Тата Рембрант учи Љубицу како да ухвати непостојани тренутак животне радости, уље на платну, 2000–2004.

уз звуке барокне музике са мог грамофона, заштићена истовремено од бучних, немарних студената...После извесног времена, догодило се да сам успут са једне пијаце донела гомилу разноврсних плодова, воће и поврће, који су ме иначе одржавали у животу, и све их просула на под, прекривен такође белим чаршавима. Јела сам те плодове и неколико дана само сам њих посматрала као чудо: беху лепи, различити и живи, јер су и мене одржавали у животу, иако су ту и тамо почели да се суше или труну... а онда ме је обасјала идеја попут великог проналаска. Нисам викнула: Еурека! Почела сам да их сликам. Из горњег ракурса. Била је то моја прва „Бела жива природа.“

Уз ове мотиве, Ваше сликарство се одликује и естетиком Тела, где женским ликовима често дајете влатито лице, при чему се опет враћамо на идеју о Лепоти као еманацији Ероса. Како тумачите као сликарка (па и из родног аспекта), ту естетику (женског) тела и уопште, однос уметника / уметнице, према телу и његовом приказу у сликарству?

ALIA MUNDI

О естетици тела код мене, кад се погледам у огледалу, а уколико ми верујете, гледала сам се још пре него што сам проходала, и поготово у предпубертетском добу, мада нешто ређе док сам била „ружно паче“, лично, нисам налазила шта да замерим, јер је то питање дисциплине... Мада ми је група дечака, са којима сам играла фудбал у то време, на периферији, и када сам била „изђикала као трска у бари“, изненада дала надимак „Љуба Костур“, те сам их увређена напустила, без обзира што сам и даље остала голгетер, али заузврат у школи са рукометашицама. У том шкакљивом периоду детињства, добијала сам увек улоге старица, или принчева...на самом почетку глуматања, по двориштима и у школи, прихватала сам задатке за старије и искусније, што није чудно за велико искуство посматрача и имитатора, у које сам се лако претварала.

Умела сам да употребим веома добро и мачије фразе, да сам знала да преварим својим маукањем комшијске мачоре, нарочито у време фебруарског удварања. Тада сам почела да одмеравам и студирам сопствену сенку. Управо онда, нарочито када је журила испред мене и била у визуелном скраћењу, чинила ми се лепша од мог рефлекса у огледалу.

Што се тиче мене као сликарке, која се служи својим ликом из огледала, ја свакако користим целину, тј. и своје тело, уколико формат у самој замисли тако захтева; јер, то је елементарно у сликарском постулату, али и логички представља естетску и моралну обавезу.

Нисам сигурна да савремени свет зна шта је све Ерос, а шта нос, и колико смо ми уопште научили да употребљавамо у разне сврхе и једну и другу своју апаратуру, као и све остале, без којих чулно, душевно и ментално, се не би могло тако често несхватљиво испреплитати, да не знамо када које нама господари.

Шта бисте рекли да само знате, да и мушкарце и жене могу обучене да видим као потпуно наге, али немојте зазирати од мене, јер ми је познато да је природа углавном одличан вајар, а у просеку, естетика се поима као оно што људи желе да виде, иако буде најчешће само оно што се усуде да виде. Сасвим је друго сликарско искуство, а поготово сликарски задатак у трагању за пропорцијама тела, које треба да дају печат одређеном лику за којим уметник трага.

Уз сликарство, од 1991. године, окушавате се и у књижевном стваралаштву. До сада сте објавили три књиге, жанровски разноврсне (песме, приче и роман). Као остварена ликовна уметница, можете ли нам објаснити потребу, да са кичице и боја, пређете на речи. Када се десио тај први књижевни (песнички) порив? Такође, можете ли нам рећи како је настала Ваша прва збирка песама, са симболичним насловом „Иконолатрија“?

Девојчица брани храм, уље на платну, 1999–2002

Моја опсесија скоро свим уметностима постоји од раних година. Прву песму коју сам написала пре поласка у школу послали су мој брат и сестра и објављена је у дечијем листу неких дневних новина....То и још неки други моји првенци доживели су исто: стихови и приче из основне школе беху објављени у „Кекецу“ и у „Политикином забавнику“, а затим, сви ти документи су изгубљени, док из новосадских „Поља“ није никад враћена свеска са стиховима из гимназије, јер су се „некоме тамо“ допале илустрације које сам начинила уз стихове, али ми је поручено да су

ми песничке намере старомодне. Још су нестали у нашој кући после мог одласка у Париз и моји дневници из тог младалачког периода. Поново сам почела са поезијом пред крај седамдесетих година и ту негде почетком осамдестих, показала сам неке песме Данилу Кишу, јер смо се дружили у време мојих студија, и очекивала сам са стрепњом шта ће ми рећи, а он ми је само после неколико дана јавио: „Купи данашњу Политику“. Потом, при једном мом доласку у Београд, у сусрету пуном приче, Срба Игњатовић ми је понудио да за „Савременик“ пишем фељтон, који је потрајао следећих неколико бројева.

Што се тиче „Иконолатрије“, то је илустрована књига поезије, настала на крају истих тих година, а објављена је (тек) 1991. У њој постоји песма посвећена Сави Мркаљу, која гласи:

Наследила сам свети самоглас А истог презивања, окован рескошћу сугласника истих што кроз време истим мраком и кораком судбине нагризене гордошћу буновног срца везују наша Ја.

Чини се да се Ваш књижевни израз све више тематско-мотивски размахао – па је уследила и књига поетских (дневничких) записа „Аријаднино клупко“ (2004), настајала у турбулентним временима деведесетих (распад Југославије), рекла бих, као Ваш уметнички ангажман и одјек на актуелно време (егзодус српског народа из Хрватске, и Босне, демонстрације у Београду). Можете ли нам описати околности настанка ове књиге и како мотивишете потребу да објавите и ову своју жанровски потпуно хибридну књигу, у којој доминира уметничко-интелектуални ангажман – дубока запитаност над сопственом и националном судбином? Да ли су две уметности тек спојене (ликовна и књижевна) могле дати Ваш обол своме времену (и народу)?

Аријаднино клупко јесте део мог уметничког ангажмана који је одувек вибрирао, али никад тако Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA

ALIA MUNDI

снажно као тих катастрофалних година расула, неправде и мржње... Не, немам намеру да описујем околности настанка те књиге, јер сам се заветовала већ у сликарству, да нећу сликати ужас уништења, а то се односи на целину мог стварања, што значи и писања. Мислим да сам и речима и сликом одговорила у књизи како сам могла. Књига не губи ништа ако се чита и наглас, јер је тад све јасније, наслућује се тон трагедије, а ту и тамо чак и патетика... Уосталом, довољно су јасне и гласне својим говором илустрације!

Иначе, атеље ми је скоро увек вечерима био пун, а постао је нарочито тих деведесетих година, место састанка само са колегама и пријатељима. Изненада се претворио у радионицу са циљем да се припреми изложба на тему онога што се са једне стране наслућивало на територији и кроз медије земаља Западне Европе, а то је нескривена злурадост према опстанку Југославије, од већег дела тих новостваралаца модерне Европе.

Моја идеја да наша група уметника генерацијски блиских, са Београдске Академије, а која иначе живи и ради у Француској, Белгији, Холандији, Италији... може свакако својим поимањем традиције, маштом и естетиком, а са истом идејом окупљања, свако на свој начин приказати ту „Отмицу Европе“, попут циничне стварности. Изложба је припремана скоро пуне три године, уз подршку париских теоретичара и историчара ликовне уметности, док је мене обавезивала и моја идеја да будем лидер групе.

Чувена Сенска улица у Паризу, где се догађала изложба у једној галерији, на дан отварања беше закрчена светом: уметницима и посетиоцима...па је пренета још и у наш културни центар код Бобура...и потом у Београд, у део Савременог музеја на Дедињу.

Тих година и на крају века, излагала сам стално. Протестно сликање у кавезу Зоолошког врта у Београду, док све остале изложбе беху самосталне: у Темишвару, Требињу, Бијељини, Београду, Ваљеву, Трстенику, и велика ретроспективна изложба у Павиљону „Цвијета Зузорић“ у Београду, као и у Галерији Српске академије наука и уметности у Новом Саду. Потом још у Будви и Бару.

Могуће је да сам претерала са толиким својим уметничким присуством на територији наше бивше земље, и још успут са невероватним помањкањем страха. Тако да ми је то све „наплаћено“ – крађом шест мојих капиталних слика! Уследило је онда са вишеструко трагичним деведесетим годинама и питање мени самој: уместо „Бити ил’ не бити?“ –сликати или не сликати? Што се у ствари, своди на исто животно питање“

Најзад, ту је и трећа књига Панцир-кошуља дугиног сјаја (2009), заправо збирка приповедака са вишезначном симболиком у наслову, коју бисмо волели да нам поближе објасните. Рекла бих да је реч о причама насталим на јакој путописној основи. Мислим да је управо у овој најкохерентнијој књизи (морам да нагласим да су све Ваше књиге и естетски доживљај, које краси изузетна ликовност цртежи, слика и пауса), дата још једна важна Ваша вокација – путовања и предели као „пејзажи душе“. Шта за Вас значе путовања и често, врло занимљиве наративне целине, исприповедане у првом лицу (грчка острва, пре свих Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI

Санторини), затим Италија и посебно Сицилија)? С обзиром да су сви велики наши књижевници 20. века иза себе оставили и путописе (Исидора, Јелена J. Димитријевић, Црњански, Дучић, Растко, Андрић), да ли је путовање за уметника доиста једна врста сусрета са Другим у себи, или можда, такође једна врста еманације ероса, као врхунске креативне животне силе?

Назив књиге садржи параболу о штиту који особа дарована умећем добија, али само под одређеним условима завета. Дуга, прекрасни мост на небу знак је објаве мира на земљи, у природи и свим живим бићима.

Тај мост садржи цео спектрални низ боја које уочава човек, или боље речено: дужица људског ока.

Ирис је једна од богиња из грчке митологије, али наше време њу је скоро потпуно заборавило. Ирис је била весница помирења и људима и боговима, имала је сјајна, иризована крила и преносила је вести и поруке слично Хермесовим задацима...Нашој сликарској групи, која је сликала на тему „Отмице Европе“ и излагала у Паризу, дали смо име Ирис.

Волим да путујем и путујем често са задатком....са задатком који себи задам и који понесем упакован само у магловиту идеју, а за време проведено уз неочекиване сусрете и догађаје, тај се задатак преобрази у нешто друго и много јасније га поимам и „видим“.

На путовањима сам откривала у ствари лако ко сам ја.... Не мора се увек ни неки страни језик добро знати, ако се огледате у погледима других, и то још у просторима које сте можда већ сањали. Често ту остављате и своје трагове: отиске прстију и мисли, доживљавате оно нешто једва приметно, што ће вас хранити свим могућим сензацијама, далеко потом кроз време....

Да. Постоје и места на којима сазрева инспирација! Можете да читате већ своју будућу књигу, или видите до детаља замишљену слику, неочекивано чујете поново заборављену мелодију, коју је неко давно свирао за вас... то се збива на путовањима.

AM INTERVJU: ЉУБИЦА МРКАЉ

Неминовно питање, које се из овог разговора намеће, јесте и Ваше презиме – Мркаљ. Сви Вас повезују са славним филологом и савремеником Вука Караџића – Савом Мркаљем, творцем прве језичке расправе у српском језику, родом са Кордуна. Да ли и Ви потичете из тог стабла Мркаља, јер сте се свих ових година несебично борили за српски народ у турбулентним деведесетим, и поводом изгона Срба из Хрватске. Из перспективе почетка 21. века, мада не волимо политичке теме, како видите будућност српског народа?

Да ме је то необично презиме сачекало у раном детињству, када се започиње вештина говора и поимања речи, које други изговарају, није спорно, али ми је тада Мркаљ као нова реч на самом почетку зазвучала чисто мушки и загонетно, па сам мислила да се односи само на мог оца или брата. Све док се нисам убрзо нашла у забавишту, недалеко од наше куће, јер сам се сама прокријумчарила са четири године и била прозивана, као сва деца, па сам тако научила да је то и моје презиме...

У рођеној кући, за коју годину чула сам први пут о Сави Мркаљу и његовој заслузи, што српски језик има лепо и јасно писмо....Кад сам се поново сусрела са опширнијим подацима о Сави песнику и лингвистичком реформатору у школи, желела сам да сазнам више од оца и о нашем пореклу, и дознала сам да смо ми из дела Војне крајине, поред Сјеничака, на Кордуну. Нешто касније, понудио ми је шта је знао по трагу од 1830. године, који се односи на ту грану стабла Мркаља....Остао је још запамћен један прадеда, који је ту стигао негде после 1750. године, само са пушком и секиром, о коме се причало да се прославио у борбама против Турака. Са мојим одласком у Париз, поново се на сасвим озбиљан начин поставило питање мог презимена. У „Граду светлости“, оно се није могло изговорити, и било је галериста, који су тражили да нађем неки женствени псеудоним, уместо презимена на коме се може „поломити језик“!

Спомен-плоча Саве Мркаља на фасади Српске православне цркве Светог Саве у Бечу

Срећом, одбијала сам их увек, објашњавајући да моје презиме ни не треба да се изговара, јер слике говоре саме за себе. Свакако, да сам била већ обавештена како је француски правопис у администрацији напредовао и да се нису морала више страна имена и презимена прилагођавати француском правопису....И тако је конфузан...а шта да радимо када нису још дошли до оног најједноставнијег: „Пиши као што говориш!“

Што се тиче гледања у будућност, не усуђујем се више ником да гледам ни у шољицу кафе, а још пре две деценије било је чак и то могуће, јер сам била окружена са доста изузетних и вредних пажње личности индивидуалних судбина. Нажалост, мислим да нигде на терену целе геополитичке Европе не постоји тренутна перспектива 21. века, иначе би се видела макар само из моје себичне намере, да могу као нека, визионарски и занатски спремна особа, да наслутим било шта вредно, иако је све замагљено...да бих могла илузионистички то да „испројектујем“. Да ли све те шачице српске нације растурене у трибална племена, која су још и стрпана под завесу протекционизма истих оних што су нам увек били завидни познаници или зли комшилук, да ли смо ми толико опседнути ефемерним и бесмисленим, да од страха и од свог преосталог живота већина није свесна привида у коме се дотрајава, уз сав цинизам и свеопшти презир, колико наших латифундиста и диригената преживелих фабрика стасалих са продавцима магле, извора, река, облака, а учећи једино од шибицара на бувљим пијацама несрећних деведесетих година, али још толико и странаца, само нешто боље прерушених... Питам се само да ли ће онај део талентованих девојака и младића успети да прође кроз школе и универзитете вредне пажње, али до правих диплома и часног посла у сопственој земљи. Желим им то од свег срца.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

AM INTERVJU: ЉУБИЦА МРКАЉ ALIA MUNDI

Да се вратимо поново и накратко у друго место Вашег сталног боравка, Ваш париски атеље (сем овог у коме смо сада, на Косанчићевом венцу). У својим записима спомињете и ванредно занимљиве личности, које сте током дугог и плодног живота и рада у Паризу сретали. То су наши значајни савременици, уметници нашег порекла, али и Французи, као и други насељеници овог космополитског града. Да ли бисте могли да издвојите неке најинтересантније сусрете (укључујући и оне личности које сте описали у својим причама). Мене лично, веома би занимало да нам нешто више кажете о својим сусретима са Гојком Николишем1, Вашим Кордунашем и аутором, можда најлепших мемоара Коријен, стабло, паветина.

Многа незаборавна познанства остварена су приликом изложби и потрајала би потом и у мом атељеу, у виду вечерњих

седељки, уз пиће и који залогај, понекад уз жустре полемике и расправе, често би се уз неки инструмент и запевало, а било је програмираних маскенбала са оркестром и „само са шампањцем“, уз закуску... Дијапазон се кретао око мудре скромности, али често је ишао до комичне декаденције. Историчари уметности, сликари, писци, музичари, певачи, глумци...у обе верзије: и женске и мушке, из наше земље и из разних крајева света, али свако са својом даровитошћу, вером у себе и оптимизмом да ће му славни град бити наклоњен.

1 Гојко Николиш (1911-1991), рођен је у Сјеничаку, на Кордуну. Завршио сремскокарловачку гимназију, потом Медицински факултет у Београду. Прикључио се рано КПЈ, учесник Шпанског грађанског рата. У НОБ-у начелник санитета Врховног штаба, народни херој. После рата обављао низ значајних дужности.

Године 1981. године објавио обимне мемоаре „Коријен, стабло, паветина“, који су својом литерарношћу високо одскочили од сличних дела о рату и револуцији у Југославији, за које је добио НИН-ову награду за публицистику. Умро је у Француској 1991.

Љуба Поповић и Дадо Ђурић су ме примали сваки у свој атеље, да бисмо причали о нашем занату и свако о својим искуствима, а обојица су често имали лепу потребу да ме посаветују, иако савете нисам тражила... Поготово је било занимљиво, што сам код Даде могла да доводим своје познанике, али сам морала да пазим, јер је он зазирао од снобова и разних „домаћих удворица“, те сам морала добро водити рачуна кога му доводим, нарочито што је до његовог млина, ван Париза, требало стићи аутом. Влада Величковић је био професор на париској Академији и углавном заузет својим студентима. Али је и на разним изложбама, где би се срели, налазио тренутак за краћи разговор или подршку. Гојко Николиш и ја смо се преко заједничких познаника у Београду, доста дуго договарали о нашем сусрету, али нажалост, то се догодило тек почетком деведесетих година, када је он био принуђен, између разних невоља које су нас задесиле, да дође на операцију у Париз. Видосав Стевановић, који је исто тада стигао у Париз, пренео ми је поруку да ме Гојко Николиш позива да дођем у болницу да би се што пре видели. Била сам веома дирнута, али сам сутрадан, због толиких промашаја нашег београдског сусрета, пожурила да одем. У болници су ми казали да ме болесник очекује, те да одем до одређене собе и ту сачекам пред вратима, јер има посету лекара. Када је изашао лекар, могла сам да уђем, наслућујући, да му је управо тада саопштено да га чека тешка операција, али његова одлучност и радозналост да се видимо, одавала је невероватно владање ситуацијом и блискост у нашем разговору, да смо обећали, попут старих познаника, једно другом поновни, скори сусрет, као да је све ово са болницом само неумесна шала.

Срели смо се опет, релативно брзо, после његовог опоравка од операције, када ме је позвао да дођем до њега и његове супруге Марго у њихову кућу, недалеко од Париза на пар дана, да би се на миру испричали. Живели су у кући на самој ивици малог насеља и наши су разговори углавном вођени у краћим шетњама по околини само између нас двоје...

ALIA

Никада, ни мој отац, а ни мој старији брат, нису стигли да тако брижно и поверљиво причају са мном. Можда само стога, што су имали поверења у мене, можда што су ме добро познавали, или су то препустили мајци, верујући да је то њен задатак, иако смо је рано изгубили. Не само да ми се Гојко Николиш учинио другачијим, још од првог дана од многих познаника, него је постао одмах неко одавно близак, кога сам могла само нехатом заборавити, или испустити из вида. Бринуо се и желео да чује како живим као уметница и као жена, имајући алиби да је он лекар, а све то помало на један шаљив начин, а уозбиљен... Сећам се, говорио ми је да се треба добро чувати чамотиње.

Када сам поменула његову монографију

о Сави Мркаљу и чињеницу да је имам одавно, разговор се приближио више садржајима о нашим породицама и пореклу...У једном тренутку, говорећи о својој бризи да као уметница сачувам своје презиме, нарочито у иностранству, мислим да се ослободио и поверио, да је и он, по мајчиној лози, један од Мркаљевих.

Проводили смо време и у разговору утроје, са Марго, опуштенијег тона и то нарочито у предвечерје. А када ме је испратио на воз, рекао ми је да је своју књигу мемоара (Коријен, стабло, паветина – прим. С. Г.), коју сам добила на читање, обележио само на важним местима, да не губим узалуд своје време....Међутим, после неколико месеци мог одсуства из Париза, када сам отишла да их видим и вратим књигу...нажалост Марго је остала сама.

Париз је место просторног укрштања Вашег, са једном другом, великом уметницом – вајарком Камиј Клодел, о којој сте такође оставили запис. Управо, из тзв. родног аспекта, њена трагична судбина (не знам трагичнију!), пред малограђанштином, иницира питање: како и колико жена може да успе у уметности, ако нема јаку институционалну, породичну, а најче-

AM INTERVJU: ЉУБИЦА

Бела жива природа са сенком сликарке, уље на платну

Бела жива природа, уље на платну

шће и чисто мушку подршку. Иако сте Ви срећом супротан пример, доказ да жена данас (питање је да би у доба К. Клодел то било могуће!) може успети потпуно самостално, и само снагом сопственог Талента, кроз често беспримерну истрајност, непоткупљивост, али ипак и вероватно по цену извесних жртава и компромиса?

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI

Шта, генерално, мислите о позицији жене-уметнице у савременом глобалном друштву, а и у нашој средини?

Шта могу да одоговорим на то питање, међу Вашим питањима која сам у време већих обавеза препустила чекању? За несрећну Камиј Клодел, сигурно да није једина...а могу само да поновим оно што сам већ рекла. Једно време живела сам и сликала у близини те куће из које је одведена у лудницу, да тамо скончава пола века, и то од стране свог рођеног брата (славног песника и мајке!). Питање је увек и судбинско, а најмање само вековно и цивилизацијско.

Шта се и зашто се нешто понекад релативно толерише женском роду, чак и у време Инквизиције? Рецимо, догађало се да добар сликар у позно време Ренесансе није имао мушких наследника, али зато уколико је имао талентовану женску децу, оне су могле бити наследнице његове радионице, али једино под условом, јер су се морале поред тематике пејзажа и мртвих природа ограничити само на портрете и то одевене моделе. Актови су им били забрањени...Ипак, појавило се пар њих које нису хтеле да одоле знању и учењу...а беху даровите. И нашле су се на суду, ни мање ни више, него инквизицијском! Шта да кажемо, ако је познато да је женском роду било махом забрањено, све до краја деветнаестог века, да посматрају и студирају акт, поготово мушки, на академијама у Европи? Извините, затекла сам један свој запис из времена када сам добила питања и ту и тамо већ стављала белешке и нека то буде мој одговор о тренутној позицији жене – уметнице у савременом друштву: Постоје само две могућности: скренути са ума или од свог наума!

Најзад, мада сам желела још да Вас питам о ренесансним и античким мотивима на Вашим сликама, тим сненим просторима између јаве и сна, као завршница овог разговора, наметнула се поново једна књига – овог пута Ваша најновија – и може се рећи више него интригантна, која открива

AM INTERVJU: ЉУБИЦА МРКАЉ

један нови лик Љубице Мркаљ, и то из простора детињства, са занимљивим насловом Испричавалице (у издању угледне Српске књижевне задруге, 2014). Како је дошло до идеје за ову књигу, колико дуго сте је писали, најзад, занима ме симболика овог наслова?

„Испричавалице“ су нека врста скоро бесконачно префињеног брбљања и враћања мисли и прецизних сећања на неутољиво искрен и дечији начин у коме су скоро све могуће визије као и доживљаји из прошлости, присутни. Међу ретким преживелим траговима мојих младалачких списатељских надахнућа, једино је чудом сачувано неких скоро тридесетак страница у континуитету, које сам писала на почетку гимназије са намером да то буде роман о детињству. Знала сам за ту свеску, јер је стигла у Париз давно, али нисам желела ни да је отворим, а ни да је читам, када ми је поново дошла у руке негде 2010. године, јер сам запамтила да сам тај текст, другачијег садржаја, мада је писан једноставно и помало бритким језиком на шаљив начин, запамтила сам добро да је био, иако несвесно, превише цензурисан од мог тадашњег профила младе девојке. Осећала сам да је неопходно да се сурово потре присутна видљивост мог искуственог

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

зрелог бића, да би се могла целом душом и телом вратити прошлом времену детињства и оживети га. Ту сам књигу писала око две године, скоро свакодневно се враћајући и сликању...Рад на једној стваралачкој врсти је уствари увек само одмор од другог, или обрнуто.

Читајући ову књигу, као својеврсни „портрет уметника у детињству“ –сем чисто књижевних врлина, као што су непатворен поглед на свет и спознаја живота као низа сензација, често датих на један симпатичан и хуморан начин, чини ми се да овде можемо с успехом пронаћи „кључ“ и за Ваше целокупно сликарско стваралаштво. Чак изгледа да се „затворен систем“ у Вашем сликарству огледа сада у једном новом огледалу, па се и Ваше писање и сликање кроз ову прозу могу најбоље сагледати као комплементарне уметности, које једна другу богате и допуњују.

Не знам на шта мислите да је „затворени систем“ у мом сликарству. Неколико пута сам се у ствари забавила игром речи у насловима код слика, или још чешће, у називу неке изложбе, инсистирајући на „немуштом језику“, али и мојој природи, а нарочито стваралачкој, којој не одговарају никаква ограничења, јер је радије задовољава резултат вишеслојних садржаја у сликарској замисли, која нису ни на који начин удаљена од наративних поетских слика литерарног делања, али не смемо заборавити да ни „језици“ двеју уметности нису исти као садржајност. У сваком случају, не бих да негирам како су укуси различити, па разумевања и процене, а тек колико су тумачења!

Било ми је драго да се на један себи ретко дозвољени и релативно рационалан начин предам самоаналитички, најискреније могуће, разматрању онога што сматрам својом стваралачком егзистенцијом, без икакве стрепње. Мислим да су слике које сам насликала, уствари, биле те које су ме суштински оствариле, као што беше успут и неколико пратећих поетских трагања и трагова у облику сенки. И хвала Вам што сте посветили пажњу мом стваралаштву.

Magazin

Put kao utopija duhovnog nomada

Po svom životnom opredeljenju, Srđan Marković je istinski globtroter ili kako sam za sebe kaže – savremeni nomad. Obišao je mnoge zemlje sveta, počevši od Evrope preko Centralne Azije (Kirgistan, Mongolija...), Indije, Kambodže, Tibeta..., Amerike u kojoj je dugo godina živeo. Spoznao je i Istok i Zapad. U duši nomad, hodočasnik i duhovni tragač, put vidi mnogo dublje nego običan turista – za njega je put kao utopija!

Ovaj savremeni srpski globtroter putuje još od svojih najranijih dana. Zahvaljujući svojoj porodici koja se bavila sportom, još u detinjstvu je imao prilike da oseti čari putovanja te da proputuje region i delove Evrope. Kasnije, kada je odrastao, za njega su putovanja postala uobičajeni ritual, ona su bila vezana za istraživanje posebnih kulturnih fenomena i vrlo retko usmerena na ono što se zove šoping ili klasični turizam. Tako je došao i do zaključka da u starim vremenima turizam nije postojao i da je on izum 19. veka – istorijskog razdoblja za koje se ponekad čini kao da se rasteglo do neprirodnog trajanja. Po njegovom mišljenju, tipični turista traga za onom vrstom kulture koja je nastala u čeljustima spektakla –onom vrstom „kulture“ koja je zamenjena tržnim centrima ili tv emisijama – zato što je naše generalno obrazovanje samo priprema za život u radu i potrošnji – sve ostalo bi trebalo da bude imitacija života. Iako se čini da su turisti fizički prisutni

u prirodi ili kulturi, neko bi ustvari mogao da ih nazove duhovima koji opsedaju ruševine, bez ikakvog telesnog prisustva. Oni nisu stvarno na mestima koje pohode, oni se kreću kroz pejzaže uma, kroz apstrakciju, skupljajući slike umesto iskustva. Nasuprot njima, Srđan Marković je već u ranoj mladosti shvatio da su ciljevi njegovih putovanja hodočašće i vrlo retko turizam.

Mišljenja je da dok turista odlazi negde da bi nešto video i obično u povratku sa sobom ponese po neki suvenir, hodočasnik uzima „slobodne dane“ nauštrb svakodnevnog života. Hodočasnik ima uglavnom nematerijalne ciljeve. Na neki način, hodočasnici nagoveštavaju turiste, ali oni za razliku od turista prolaze kroz promenu svesti i ta promena je za njih stvarna. Lutajući derviš, koji spava pored mezara (groba) kako bi usnio mrtvog sveca, zapravo traga za napretkom na duhovnom putu; majka koja donosi bolesno dete pred Višnuov hram traga za isceljenjem; jalova žena iz Maroka se nada da će joj marabut doneti plodnost ako veže krpu za staro drvo koje raste iz groba; čovek koji putuje u Hilandar čezne za samim centrom vere; dok se karavani kreću ka svetom gradu, hadžija uzvikuje: „Lebejka Alahuma“ („Evo me, Gospode“). Sve ove motive spaja reč barakat ili blagoslov, koja ponekad deluje kao opipljiva pojava koja može da se odredi kao harizma ili sreća. Svetilište proizvodi blagoslov, a hodočasnik ga prima. Blagoslov je proizvod imaginacije i uvek ga

Srđan Marković na bazaru u Biškeku

ima dovoljno, ma koliko hodočasnika želi da ga uzme. Zapravo, što ga više hodočasnika uzme, to više blagoslova svetilište može da proizvede. Za razliku od toga, turista ne žudi za blagoslovom, već za kulturnom razlikom. Hodočasnik napušta „sekularni prostor“ svoga doma i putuje u „sakralni prostor“ svetilišta kako bi iskusio razliku između sekularnog i sakralnog. Ali ova razlika ostaje neopipljiva, fina, nevidljiva za svetovni pogled, duhovna, imaginarna.

Kulturna razlika je, pak, očigledna, vidljiva, materijalna, ekonomska, socijalna. I zato turista ne napušta homogeni prostor svoga doma u korist heterogenog prostora inostrane atmosfere sa ciljem da primi blagoslov, već prosto da bi se divio golom pogledu ili prikazu te razlike, kako bi video razliku. Turista troši razliku. Znamo da je pre Doba robe postojalo Doba dara, reciprociteta, davanja i primanja. Možemo samo da slutimo da još uvek opstaju one druge staze, drugi putevi, nezvanični, neoznačeni na mapi, a možda čak i tajne staze koje su još uvek povezane sa kultom Dara, švercerske rute za slobodne duhove, poznate samo urbanim gerilcima umetnosti putovanja. Modernom putniku koji razume jednostavni duh putovanja biće oproštene mnoge greške u zamrše

šenom ritualu adaba (običaja) karakterističnog za određenu kulturu, poput pitanja: „Koliko šoljica čaja? Gde treba da stavim noge? Kako da budem zabavan? Ili zahvalan?“ i tome slično. Ako se potrudi da savlada nekoliko tradicionalnih oblika adaba i da ih primeni sa srdačnom iskrenošću, onda će gost i domaćin dobiti više nego što su uložili u odnos, a taj višak je nepogrešivi znak prisustva Dara.

Adab ili običaj predstavlja jednu vrstu ljubavi. Ne smemo se prepustiti uticaju trećerazredne svesti koja kliče: „Ostani kod kuće!“, jer to „kod kuće“ deluje bezbedno u poređenju sa opasnostima i neudobnostima Puta, njegovim stalnim iznenađenjima i stalnim zahtevima za pažnjom. Umeće putovanja se retko javlja kao prirodan talenat. Ono mora da se neguje, praktikuje, usavrši. Moramo da podstaknemo želju za putovanjem. U tom smislu možemo i sami sebi da izdamo dozvole za putovanje. Možemo da dozvolimo sebi da učestvujemo, da doživimo svet kao živi odnos, a ne kao posetu luna parku ili robnoj kući. U sebi svi nosimo srce putnika i nisu nam potrebni nikakvi stručnjaci da nam definišu ili ograniče Put.

Za razliku od običnog turiste, Srđan je

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI

spreman da se otisne na najneverovatniiji mogući put, da poseti skrivene kutke naše kulturno raznolike planete. Njegova putešestvija su poput nekog dobro izrežiranog filma (road movie), bilo da je jahao konje po mongolskim stepama, spavao u mongolskim jurtama, razgovarao sa kambodžanskim lamama, u Buhari slušao priče o velikanima persijske književnosti... On posmatra, osmatra i sluša, pre svega mudre ljude koje sretne i ne propusti priliku da usvoji znanje koje mu domaćini tako velikodušno serviraju na duhovnu trpezu postavljenu u čast njegovog dolaska.

Katkad voli i da zapiše utiske sa svojih neverovatnih putovanja i da opiše avanture koje je doživeo na svom putu. Autor je nekoliko knjiga putopisa: „Hodočasnici na putu za nigde“, „Svileni put, svileni dodir“ i „Odmor u Kambodži“.

GLOBTROTERI:

On je i svojevrsni putujući medah koji jednako zanimljivo i prepričava dogodovštine sa svojih čudesnih putovanja. On je takođe primer da pravi putnici ne putuju samo u mladosti, već tokom celog svog života. Oni su u konstantnom traganju, gotovo utopijski tražeći ono savršeno ili makar dobro, kako u ljudima, tako i u situacijama.

Osim što putuje, Srđan Marković pravi i dokumentarne zapise sa svojih putovanja. Takođe, u svojoj vrednoj kolekciji suvenira poseduje mnoge predmeta koji za sada krase prostorije njegove skromne, ali duhom protkane knjižare, koja je i više od pukog mesta na kome se kupuju knjige, to je više mesto na raskršću puteva, ili karavansaraj gde se zastane, odmori, okrepi, popriča sa ljubaznim domaćinom i steknu neka nova znanja i prošire vidici.

Ovaj duhovni nomad i globtroter odnedavno je i jedan od osnivača centra za kulturu „Karavansaraj“. Na ovu zanimljivu zamisao došao je između ostalog i kao iskusan svetski putnik koji je obišao i Istok i Zapad. Stoga mu je želja, ali i cilj da se kroz izlaganje kulturnog stvaralaštva istočne (Kina, Centralna Azija, Bliski Istok, Rusija) i zapadne kulture (Amerika, Engleska, Centralna Evropa) ukrste pogledi na osnovna društvena pitanja i kroz razmenu otvori prostor za razgovor i učenje. Samo kroz znanje i lični doživljaj je moguće sazrevanje i promena.

put koji miri dva kontrasta – zapadni me-

TEKST: Ana Stjelja

(prema putničkim zabeleškama S. M.)

FOTO: Srđan Marković

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Srđan Marković u Buhari

Srđan Marković u Mongoliji

Putopisi Srđana Markovića

Neotkrivena, daleka

drevna zemlja

UEvropi i Americi već dugo vlada opčinjenost istokom. Danas je moderno biti „istočnjak“ u zapadnom svetu. Mnogi mladi su danas budisti ili vegetarijanci koji meditiraju i piju zeleni čaj. Drugi čitaju japanske mange (japanski strip), a neki skoro fanatično uživaju u brojnim turskim serijama. Bliski ili Daleki Istok, nebitno koji – ali Istok je u modi. Možda ovo i nije najbolji izraz. Istok ne da je u modi, bolje je reći da smo očarani – skoro opsednuti njim. Istok nas privlači više od dva veka i to od kada se prvi put pojavljuje ideja ex oriente lux (ili sa istoka dolazi svetlo) u zapadnom svetu. Negde, od početka 19. veka smo postali opčinjeni istokom. Bilo da se radi, o tada u Evropi novoj filozofiji – budizmu, koju predstavlja Artur Šopenhauer ili putopisima brojnih avanturista sa Bliskog Istoka ili naučnim otkrićima iz Egipta. Sve orijentalno je bilo hit. Evropski trgovci, umetnici i naučnici su bili svuda – od Egipta do Japana. Izučavali su nove kulture i nabavljali novu traženu robu. Tako su stvorili i nove nauke, poput asirologije (arheološke, istorijske i lingvističke studije Mesopotamije) i mnogo poznatije egiptologije. Dela poput „Voyage dans la Basse et la Haute Egypt“ („Putovanje u Gornji i Donji Egipat“, 1802) Vivanta Denona i „Description de l’Egypte“ („Opis Egipta“, više tomova objavljenih između 1809. i 1829.) koje je pisalo 150 naučni-

ka i umetnika koji su učestvovali u Napoleonovoj ekspediciji na Egipat (1798 – 1801) približila su Evropi ovu egzotičnu državu. U Evropi nakon toga nastaje egiptomanija koja će vladati više od jednog veka. Proglasili smo Egipat kolevkom civilizacije i odjednom se pojavljuju egipatski simboli u slobodnom zidarstvu – poput anka i piramide (Troizi, 1998: 27, 252 ) počinju naučne i pljačkaške ekspedicije i nastaje novi stil umetnosti – orijentalizam. Zgrade se grade u istočnjačkom duhu, a i nameštaj počinje da dobija egipatske motive. Širom sveta se grade stambeni i poslovni objekti, mostovi, nadgrobni spomenici i mnogi drugi objekti sa egipat- skim motivima. Čak i jedan od naših najpoznatijih slikara – Paja Jovanović ima egipatske motive u svojim delima. Najpoznatiji primer je slika „Tahir-paša i Piperi“ koja se čuva u Brajtonskom muzeju i umetničkoj galeriji. (Vasiljević, 2014: 206) Egipat počinje da postaje moda u životu, umetnosti, ali i u nauci. Na koga pomislite kada se kaže –dešifrovanje starog pisma? Većini na pamet pada Žan Fransoa Šampolion. Malo ko će se setiti Majkla Ventrisa koji je dešifrovao linear B pismo, ili Georga Fridriha Grotefenda koji je dešifrovao klinasto pismo. Šampolion je jedan od najpoznatijih lingvista na svetu. Kada Vas pitam koja je najbitnija grobnica koju su arheolozi pronašli, šta biste rekli? Opet će većina reći – Hauard Karterovo otkriće Tutankamonove grobnice.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Možemo nastaviti ovu igru „šta Vam pada na pamet kada kažem“ da dočaramo koliko je zapravo Egipat ušao u svakodnevicu. Recimo, šta Vam pada na pamet kada kažem spomenik u Vašingtonu? Većina dobija sliku velikog belog obeliska. Ili šta Vam pada na pamet kada kažem dekoracija Luvra? Većini – staklena piramida koja se nalazi ispred ulaza. (Ovo je malo i ironično računajući da piramide nisu karakteristične za Egipat. One se javljaju od Centralne Amerike, preko Španije, pa sve do Kambodže. Ali nama su zbog piramida u Gizi one postale sinonim za Egipat. Ovo može ići u prilog argumentu naše opsesije Egiptom, jer kada kažemo piramida, zaboravimo na sve piramide u svetu i zamišljamo Egipat).

Evropa i Amerika su i dan-danas „pune Egipta“. Ne mislim na brojne muzeje poput Britanskog muzeja ili Luvra koji su puni artefakata donetih u 19. veku prilikom ekspedicija, već na građevine koje su se zidale i koje se i dalje zidaju. Podizanje građevinam koje imaju egipatske motive nije prestalo i uveliko traje. Danas je jedan od najpoznatijih hotela i kazina u Las Vegasu – Luksor hotel koji je otvoren 1993. godine. Ne samo da je hotel nazvan po Luksoru (drevnoj Tebi), već je izgrađen u obliku piramide sa sfingom ispred samog objekta. Pritom nije skromnih dimenzija. Izgradnja je koštala više od 300 miliona dolara, jer hotel ima 2.526 soba. Nije jedini primer ovakve arhitekture.

Amerika je puna zgrada koje su podignute u 20. veku, više od veka nakon Napoleonove ekspedicije, a koje manje ili više očigledno podsećaju na egipatsku arhitekturu. Egipatska mumija je jedna od mitoloških stvorenja koja se najčešće pojavljuje u hororu. Filmovi „Piramida“ (2014), „Mumija“

(1999), „Povratak mumije“ (2001) i „Kralj škorpija“ (2002) nisu novina u filmskoj umetnosti. Prvi film o mumiji je snimljen još 1899. godine. Trajao je svega 2 minuta. Radi se o filmu „Pljačka Kleopatrine grobnice“, a režirao ga je Žorž Melijes koga mnogi smatraju ocem narativnog filma. Ali ovaj film je nažalost izgubljen. Prvi film nakon njega u kojem se mumija javlja kao horor motiv je – „Mumija“ (1932), koji je doživeo rimejk 1999. godine. U književnosti se prvi put pojavljuju još 1821. godine, kada Džejn Veb objavljuje – „Mumija! ili priča o dvadeset drugom veku“. Priča „Mumijino stopalo“ (1840) Teofila Gotjea je bila veliki uspeh i poslužila je kao libreto baleta „Faraonova kći“. Par decenija nakon njih, 1865. godine, Edgar Alan Po objavljuje priču – „Nekoliko reči sa mumijom“. Poznati horor pisac Brem Stoker je objavio roman „Dragulj sedam zvezda“ 1903. godine. U njemu arheolog Treloni pokušava da u Kornvolu, Velikoj Britaniji, vrati mumiju egipatske kraljice Tere iz mrtvih. (Vasiljević, 2016: 123 – 127) Od tada pa do danas – mumija kao motiv – se pojavljuje u mnogo knjiga i filmova.

Ali nemojte misliti da smo se mi odupreli duhu Istoka. Srbija je pet vekova bila pod Osmanlijama. Uticaj Istoka se u Srbiji oseća upravo zbog ovog perioda, samo što nismo svesni koliki je to uticaj (ili ga namerno negiramo?). Skoro svi stanovnici Srbije i Balkanskog poluostrva nakon buđenja piju tursku kafu. Omiljena peciva koja jedemo za doručak su turski specijaliteti đevrek i burek. Čak i jelo koje smatramo nacionalnim specijalitetom – sarma je zapravo osmanlijsko. Tu su naravno i turcizmi, reči koje su ušle u srpski jezik, ali su zapravo turskog porekla. Uticaj Osmanlija na moderan život u Srbiji i na Balkanu se oseća svakodnevno.

Egipat je takođe bio pod Osmanlijama, tako da smo bili ista država duže vreme, čak i za vreme Napoleonove ekspedicije. Zbog ovoga nismo bili i u tolikoj meri opsednuti Egiptom i Istokom, poput ostalih država Evrope tokom 19. veka. Ipak smo se borili protiv istočnjačkog uticaja Osmanlija!

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Piramida ispred muzeja Luvr u Parizu (Foto: http://onelifetours.ca)

Hotel Luksor u Las Vegasu (Foto: thephoenixenigma.com)

ALIA MUNDI

Kod nas su egipatski uticaji najuočljiviji u grobnicama. Jedan od naših najpoznatijih dramskih pisaca – Branislav Nušić – je sahranjen u grobnici u obliku piramide na Novom groblju u Beogradu. Osim ove grobnice, dobri primeri na istom groblju su i porodična grobnica Ristića (Vasiljević, 2013: 834) i porodična grobnica Vukojičića.

Ovi primeri egipatskog uticaja su u Beogradu sa razlogom. Beograd je krajem 19. i početkom 20. veka, bio jedini veći grad u Srbiji. Postoji i par primera van glavnog grada – poput obeliska na zgradi Narodnog muzeja Toplice i sfinge ispred Karlovačke bogoslovije. Naravno, staroegipatski predmeti u muzejima u Srbiji su još jedan odraz skoka popularnosti Egipta, jer su oni doneseni u Srbiju kao suveniri imućnih građana: Paje Jovanovića, Pavla Riđičkog, Janoša Fernbaha, Vilmoša Vetlija, Maksa Adlera i Leonarda Bema. (Vasiljević, 2016: 206)

Muzeji u Beogradu i Srbiji su iznenađujuće bogati i nalazima iz Egipta koje su donirali mnogi imućni građani. Ukupno ima 144 poznata artefakta iz Egipta. (Anđelković, Teeter, 2006: 255) Najpoznatija je svakako takozvana „Beogradska mumija“ koja se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. (Anđelković, 1997: 91 – 104) Mumiju je kupio u Luksoru i doneo u Srbiju Pavle Riđički, prilikom svog putovanja po Bliskom istoku 1888. godine. (Anđelković, 1995: 335) Ovo nije jedini primerak egipatskog kulturnog nasleđa u Beogradu. U Narodnom muzeju se nalaze i egipatske figure od bronze i krečnjaka, amuleti, sarkofazi i skarabeji. (Anđelković, 2002: 2015 – 220) U Jevrejskom istorijskom muzeju u Beogradu se nala-

ze i ušabti figurina koja je iz Egipta. (Stefanović, Anđelković: 2002: 225 – 229) Van Beograda ima još više nalaza iz Egipta. Gradski muzej Vršca ima više od 90 artefakata iz drevnog Egipta. Tu je i bogata egipatska zbirka Gradskog muzeja u Somboru koja ima više od 20 artefakata. (Anđelković, 2007: 229 – 239; Vasiljević, 2008: 385 – 391) Naučno interesovanje Srbije za Egipat se ogleda u tome što danas, uprkos našim skromnim uslovima na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, imamo tri egiptologa koji predaju obavezne i izborne kurseve studentima istorije i arheologije. (Matić, 2011/2013: 40)

Videli smo da se uticaj Egipta oseća i u našoj umetnosti. Pomenuli smo Paju Jovanovića na početku ovog eseja. Rad jednog od najboljih srpskih i jugoslovenskih strip crtača – Đorđa Lobačeva je Egipat ubacio i u popularnu kulturu kod nas. Lobačeva stripografija uključuje i strip „Princeza Ru“ u kom se radnja dešava u drevnom Egiptu. (Vasiljević, 2012: 765) Osim njega, brojni su i putopisci – poput poznatog Jovana Dučića („Pismo iz Egipta“), ili manje poznatih Jelene J. Dimitrijević („Pisma iz Misira“) i Desanke Dese Dugalić („Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat u leto 1931.“), koji su pisali o Egiptu i Srbiji predstavljali ovu mističnu zemlju. (Naumov, 2011/2013: 49) Dakle, vidimo da je Egipat imao uticaj na skoro sve grane života u 19. i 20. veku. Uočena je i egiptomanija i njeni efekti i odrazi, ali ono što je možda najbitnije je pitanje: zašto? Zašto je nastala egiptomanija? Šta je izazvalo ovu opsesiju modernog Zapada drevnim Istokom?

Ovo je odgovor. Antičku Grčku i Rim smo proglasili kolevkama evropske civilizacije i veličali smo njihovu umetnost što je prouzrokovalo neoklasicizam. Istina je da smo drevni Egipat proglasili kolevkom civilizacije, ali to nije jedini uzrok. U arheologiji je početkom 20. veka vladala takozvana kulturno – istorijska paradigma. Jedan od zastupnika ove paradigme je Grafton Eliot Smit koji je tvrdio da je sveukupni kulturni raz-

Pavle Riđički (Foto: Wikimedia)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Grobnica Branislava Nušića na Novom groblju u Beogradu (Foto: https://forum.krstarica.com)

Beogradska mumija (Foto: Narodni muzej)

ALIA MUNDI

voj čovečanstva proistekao iz Egipta i da se odatle širio po celom svetu. Vremenom se dokazalo da Smitova hiperdifuzionistička teorija o prenošenju kulturnog znanja nije tačna i da kulturno-istorijska arheologija ima mnogo nedostataka. Zato je ona danas prevaziđena i arheolozi više ne smatraju Egipat, Grčku, Rim ili bilo koju drugu kulturu kolevkom civilizacije. (Palavestra, 2011: 119)

Naime, Egipat je prozvan kolevkom civilizacije zato što je bio stariji od Grčke i Rima, ali nikako nije najstariji. Tu su mnoge druge kulture koje su starije od egipatske. Mesopotamija se takođe uzima za kolevku civilizacije, ali je ona ipak mnogo manje popularna od Egipta.

Bitan faktor u popularnosti Egipta mogao bi da bude njegova lokacija. Egipat se nalazi u Severnoj Africi, u Sahari. Sahara Egipat čini egzotičnim pa i mističnim, jer se zbog surovih klimatskih uslova nije ni istraživala ni naseljavala. Čak se i danas većina naselja nalazi u dolini Nila. Pustinja u Egiptu je divlja i neistražena, što je sigurno privuklo mnoge istraživače samo po sebi, a što i danas takođe privlači. Još jedna pogodnost položaja Egipta je njegov izlazak na Mediteransko more. Ovo ga je činilo lako dostupnim za Evropljane tokom 19. veka kada su brodovi bili glavno prevozno sredstvo za daleka putovanja. Neotkrivena, daleka, drevna zemlja puna raznovrsnih i prelepih pejzaža je prikladan opis Egipta koji bi dali Evropljani tokom 19. veka. Važan pridev u ovom opisu je drevna. Kulturno bogatstvo Egipta je verovatno igralo presudnu ulogu u razvoju njegove popularnosti. Svi znamo za piramide u Gizi. Najpoznatija je Keopsova piramida, poznatija kao Velika piramida, koja je najveća i najstarija. Piramida u osnovi ima 230,4 metara i bila je visoka 146,5 metara kada je podignuta. Ukupna zapremina piramide je 2.583.283 m3. Prizor ove monumentalne građevine nikog ne ostavlja ravnodušnim. Piramida je sve tadašnje posetioce iz Evrope ostavljala bez daha, jer bi se oni tada mučili da izgrade ovako nešto. Kako Desa Dugalić beleži u svojoj knjizi „Zabeleške s puta kroz Palestinu, Siriju i Egipat u leto 1931.“ o noćnoj poseti Gizi: „Iznad nas su se dizale, beskonačno visoke, kao neke noćne utvare, tri prve ogromne piramide. Izgledalo je kao da su se ogrnule maestetičkim plaštom večnosti, te su, kao sa kraljevskog prestola, gledale gosparski i nemarno na ovaj život koji šest hiljada godina svakodnevno vri oko njihovog podnožja. Kakvih li se sve čuda nisu one nagledale!“

Čak bi i mi danas sa savremenim alatom imali problema da napravimo ovoliku građevinu od kamena, a drevni Egipćani su je podigli u 26. veku pre nove ere. Kada se nađete ispred piramide, morate biti više nego svesni da gledate u delo

koje su stvorile ljudske ruke pre više od 4.500 hiljade godina. (Ontiveros, 2013) Jedno od prvih pisama koje je čovek otkrio su egipatski hijeroglifi. (Wengrow, 2011: 99) Stari Egipćani su imali razvijenu medicinu. Nisu koristili samo lekove, već su imali i hirurgiju. Najstariji metalni hirurški instrumenti su pronađeni u Egiptu. Za razliku od mnogih drugih kultura, drevni Egipćani su znali koju funkciju ima većina organa u telu. Imali su i razvijenu protetiku. Osim toga su poznati i po razvijenoj stomatologiji. Započeli su mnoge nauke poput astronomije i matematike pre Grka. Koristili su kalendare i satove za merenje vremena. (Clagett, 1995: 1)

Kada se pogleda nasleđe drevnog Egipta stiče se osećaj kao da smo zaboravili nešto. Ponovo otkrivamo ono što su drevni Egipćani znali hiljadama godina pre nas. Dok su se u Evropi podizali megaliti poput Stounhendža, u Egiptu su se gradile piramide od nekoliko stotina metara. Ovo je mnogima poslužilo kao osnova za postavljanje brojnih pseudonaučnih teza o drevnom Egiptu. Jedna od ideja pseudoarheološke teorije je hipoteza o drevnim astronautima. Ona iznosi da su piramide podigli vanzemaljci kako bi iz njih napajali svoje svemirske brodove. Postoji i na stotine drugih ideja poput jedne koja iznosi da su drevni Egipćani potomci stanovnika Atlantide. Ovo su naravno nonsensi, ali one pokazuju da se ljudi i danas interesuju za Egipat i da prema njegovom nasleđu – kulturno-istorijskom, arheološkom, arhitektonskom, umetničkom... i dalje imamo strahopoštovanje. Videli smo uzroke i razloge, ali i odraz i implikacije egiptomanije, a sada moramo imati na umu i budućnost.

Ipak, polako nas prolazi „egipatska groznica“, ali njene implikacije i proizvodi njenog uticaja su svuda vidljivi. Svi ugledni univerziteti na svetu imaju katedru za egiptologiju. Građevine inspirisane egipatskom arhitekturom se već dvesta godina zidaju u Americi i Evropi. Što se budućnosti interesovanja za Egipat tiče, teško je to prokomentarisati. Možda nam sledi ponovo rođenje egiptomanije – neoegiptomanija. Možda će se samo nastaviti istorijsko i arheološko istraživanje drevnog Egipta, uz snimanje edukativnih emisija Diskaveri kanala i Nacionalne geografije o drevnom Egiptu. U svakom slučaju, ne možemo pobeći od egiptomanije – njene suštine i ishoda, jer je ona ipak u značajnoj meri uticala na nauku, umetnost, popularnu kulturu i svakodnevni život. Ovaj period 19. i dela 20. veka je ostavio trajni trag na istoriju umetnosti i istoriju nauke.

TEKST: Miloš Todorović

Prvi roman svjetske književnosti

Prvi roman svjetske književnosti nastao je u Japanu između 1004. i 1010. godine. Napisala ga je Murasaki Shikibu na japanskom jeziku hiraganom, odozgo nadolje, s desna ulijevo. Roman se zove „Genji monogatari“ (Priča o Genjiju), ima 54 poglavlja i preko 1000 stranica u engleskom prijevodu, a u njemačkom, zbog strukture jezika, nekoliko stotina više. Murasaki Shikibu rođena je u Kyotu između 970. i 978. godine. Bila je kći provincijskog guvernera koji je svojoj kćeri omogućio solidno obrazovanje. Učila je uz svog brata kineski jezik i pismo, što je za žensku djecu u ono vrijeme bilo nešto posebno. Dogodilo se to igrom sudbine. Naime, u to vrijeme su supružnici često živjeli odvojeno i odgoj ženskog djeteta bio je zadatak majke. Kako je Murasaki rano ostala bez majke, njen je odgoj preuzeo otac koji nije radio velike razlike među svojom djecom. Udala se za 20 godina starijeg čovjeka koji je uskoro umro. U vrijeme udaje Murasaki je zagazila u 26. godinu života što nam također pokazuje koliko je njezin otac volio svoju kćer pa ju nije silio na udaju i to u vrijeme kada je bilo uobičajeno da u brak ulaze sasvim mlade djevojke od 13 i 14 godina. Murasaki postaje dvorska dama carice Shoshi i počinje pisati prvi roman svjetske književnosti. Čitala ga je u nastavcima dvorskoj eliti pa možemo govoriti o nastanku prvog, vrlo

posjećenog, književnog salona. U početku nije išlo glatko. U tajnosti je mladoj carici prevodila kineske pjesme i priče, a onda se krug slušateljica polako povećavao i uskoro je cijeli dvor nestrpljivo očekivao nove nastavke njenog romana. Ljubomora i krutost često su je stizale, a ona se branila unoseći u roman komentare zavidnih i krutih. Tako jedan plemić u njenom romanu kritizira obrazovanje žena kao nešto što je pretjerano, nepotrebno i što loše djeluje na njihovu ženstvenost. S nešto ironije autorica unosi u tekst njegovu misao da je za ženu dovoljno, ako razumije neku napisanu vaku. Možemo samo zamisliti koliko je mudrosti Murasaki morala imati da opstane na dvoru u kojem je uz caricu živjelo nekoliko tisuća carevih miljenica i konkubina i gdje su stalne intrige bile dio života. Godina njezine smrti je upitna, ali se može smjestiti u period od 1014. i 1031. godine. Roman „Genji monogatari“ opisuje ljubavne zgode princa Genjija, najvećeg literarnog ljubavnika svih vremena. Don Huan i Casanova mogu mu konkurirati samo zato što su se pojavili stoljećima kasnije i zato što europski čitatelj nije upoznao Hikaru Genjija, princa nadnaravne ljepote i nadarenosti. Njegov je psihološki sklop drugačije složen od psihološkog sklopa Don Huana. Nije on tek površan ženskar koji skače iz kreveta u krevet kako bi povećao broj svojih avan-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA

tura. On u svaku novu ljubav unosi sav svoj zanos i žudnju. Ne radi se tu samo o vještini zavođenja i zahtjevima tijela. On zaista voli i beskrajno ljubi svaku svoju ljubavnicu, pruža joj osjećaj da je jedna i jedinstvena. On svojim ljubavima pjeva tanke, njegova ljubavna pisma su profinjena, nadahnuta, njegove riječi stvaraju čaroliju ljubavi, on za odabranicu spušta zvijezde i mjesečev sjaj, a kada je ostavlja, čini to s poštovanjem i dalje brine o njenim potrebama i djeci koja su u toj vezi stvorena. U ljubavi i u njenom završetku nikada ne zanemaruje etičku dimenziju svoje veze. Svaka njegova ljubav je iskrena, daje joj se bez ostataka i vjeruje da je to ono pravo, ono što nas obori samo jednom u životu. Zbog te duboke osjećajnosti, koja je stvarna, iako prolazna, Genji predstavlja složen psihološki profil koji ga izdiže iznad svih drugih literarnih ljubavnika.

Pozornica na kojoj se odigravaju sve njegove avanture je japanski dvor u kojem život nije bio osobito čedan. Na mušku i žensku nevjeru gledalo se blagonaklono pa tako Genji prihvaća dijete koje je plod nevjere jedne njegove žene. On doduše pati zbog njene nevjere, ali shvaća da je ona rezultat i njegova ponašanja pa nigdje u romanu ne nala-

zimo moralnu osudu njenog čina. Genji je odraz svog društvenog kruga.

Dokono plemstvo provodi život u slušanju glazbe, poezije i u beskonačnim ljubavnim igrama u kojima se Genji jako dobro snalazi. On nema nikakvih egzistencijalnih briga, njegov je život beskrajan niz zaljubljivanja, prekida, tjelesnog i umjetničkog užitka pa današnjem čitatelju sadržaj romana može biti pomalo dosadan zbog stalnog ponavljanja sličnih avantura, kao u nekoj niskobudžetnoj sapunici. Roman je danas teško čitljiv i prosječnom Japancu, zbog jezika koji se tijekom stoljeća mijenjao i zbog fraza uljuđenog govora japanskog dvora. Zasićen je metaforama, simbolima i aluzijama koje zahtijevaju složeno znanstveno tumačenje.

Vrijednost romana sigurno ne leži u brojnim varijacijama ljubavnih odnosa, bez obzira na to kako su vješto oslikani, već u njegovoj povijesnoj i sociološkoj podlozi, odnosno u činjenici da s izvora dobivamo podatke o životu japanskog dvora, umjetnosti, kulturi, običajima, životnom svjetonazoru, dobivamo uvid u cjelokupan život Heian razdoblja. Roman „Genji monogatari“ je prvi društveni i psihološki roman svjetske literature.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Niou peva serenadu Nakanokimi detalj iz knjige „Genji Monogatari“ Emaki svitak iz 12. veka

ALIA MUNDI

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: „

Stvarajući svog princa, Murasaki mu je uspjela udahnuti osobnost. Ima ulomaka koji nadilaze pričanje ljubavnog sadržaja i koji visoko podižu umjetničku vrijednost romana. Takav je ulomak u kojem se postavlja pitanje lutanja duše, kada Genji u malenoj djevojčici prepoznaje svoju umrlu mladenačku ljubav.

„Pored nje sjedile su dvije nakićene sluškinje, a djevojčice su se igrale trčeći unutra i van. Među njima je bila desetogodišnja djevojčica koja je nosila bijeli, mekani kimono. Bila je ljupkija od svojih prijateljica i lako se moglo zamisliti kakva će ljepotica postati kada odraste. Lice joj je bilo milo, fine i nježne obrve krasile su njeno čelo, a oko glave lebdjela joj je ljupko i mekano, kratka kosa počešljana na dječji način.“

Genji spoznaje da ga malena tako snažno privlaći, jer nalikuje nekome koga on još uvijek u tišini duše voli. Neki književni teoretičari ovom opisu daju drugačije značenje, a potkrepljuju ga činjenicom da se Genji volio okruživati sasvim mladim djevojkama. Proučavajući Genjijeve seksualne sklonosti, razvili su teoriju da princ pati od Lolita kompleksa, a kako djevojčice Genjiju uzvraćaju pažnju i traže njegovu nježnost, govore da roman oslikava i fenomen edipova kompleksa. Ovu teoriju pobija činjenica da je djevojčica Murasaki, najveća prinčeva ljubav, došla pod njegov krov u neobičnim okolnostima, a Genji ju je odgajao bez ikakvog tjelesnog kontakta čekajući da djevojka stasa i da se sama zaljubi u njega. I čini to u vrijeme kada se djevojke nije pitalo, jesu li spremne za brak koji je najčešće predstavljao dogovor dviju obitelji. I sama carica se udala za cara u 13. godini života. Genji je obrazovan, elokventan, esteta koji u svemu traži profinjenost i ljepotu. Ljepota je važan segment ovog

GENJI MONOGATARI“

Portret Murasaki Shikibu obučenu u ljubičasti kimono, ilustracija iz edo perioda (Foto: Wikimedia)

Naslovnica engleskog izdanja

„The Tale of Genji“ (Foto: Wikimedia)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI

romana, ona je jezgra prirode i umjetnosti pa je Murasaki traži u svakoj boji, zvuku, obliku. U ulomku u kojem Genji s prijateljima promatra krajolik, on u jednom trenutku usklikne: „Kakva ljepota! Kako može netko tko živi na tako divnom mjestu i na trenutak biti nesretan?“

Ljepota života je Genjijeva filozofija. On spoznaje prolaznost svog zemaljskog puta i zato je u svakom trenutku svjestan koliko je velik dar života: „ Život je kratak. Živi ga kako najbolje znaš, čak i ako će trajati samo još koji dan.“ Njegovo inzistiranje na ljepoti otkriva i Murasakin esteticizam što je garancija da se i nakon tisuću godina u njenom djelu može uživati.

TEKST: Marija Juračić

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Odlomak iz knjige, slika na svili, kraj 17. ili početak 18. veka (Foto: Wikimedia)

ПОСТОЈБИНА НАЈСТАРИЈЕ СРПСКЕ КЊИГЕ

Убрдима изнад Ужица, на обали Ђетиње, трагови манастира Рујан су били видљиви све до 19. века. Стари манастир Рујан, посвећен Светом великомученику Георгију, подигнут је највероватније током

15. или на самом почетку 16. века. Испод рушевина манастира на Ђетини подигнута је брана и образовано вештачко језеро ради снабдевања Ужица и околине пијаћом водом. Тако је језеро потопило остатке овог порушеног манастира. Бетонском браном 1980. године преграђена је Ђетиња и створено језеро дуго 6 km, одакле се Ужице снабдева водом.

О манастиру Рујан данас постоје приче и говори предање – сељаци из околине избегавају, кажу, да на месту његовог постојања

напасају стоку. Сачували су се, према неким написима, камени делови манастира. Ђорђе Сп. Радојичић и Загорка Јанц о томе пишу: „Са рушевина манастира, према неким подацима, донети су велики камени стубови, који су били уграђени у турску медресу у Ужицу. Они су били од црвеног мермера, по два и три фата дугачки, округли и аршин дебели.“ Када је верска школа-медреса срушена Ужичани су стубове уградили у основну школу Дуго је један од стубова подупирао терасу куће једног ужичког професора и тако се сачувао. Сада је поново у Врутцима, тамо где је и настао. У први манастир били су уграђени и стубови из неке римске виле. Кад је манастирско здање обновљено, они су у њему нашли своје место.

Ради се заправо о архитектонским елементима неког монументалног римског здања. Трагови Рима иначе су чести у атару села Врутци, Биоска и Стапари. Суседна села поред присутног римског наслеђа чувају и више средњевековних некропола и градина, што сведочи о континуираној насељености ових

и падина све до кањона Ђетиње. У читавом току ове реке само је једна овако питома и врло плодна жупа са топлим изворима. Управо та жупа и погодности које пружа за живот била је идеална за место на коме ће се изградити будући манастир. Када је на турски престо дошао султан Селим II (1566-1574), манастирима су наметнути велики откупи. Они манастири који су могли да плате откуп остали су, а сви други су затварани или похарани. Ђорђе Сп. Радојичић, позивајући се на Драгишу Лапчевића, каже да је манастир Рујан срушен 1567. године. Како се манастир налазио у пограничној области, на реци Ђетињи, која је била граница између турске и угарске државе, онда то може бити још један разлог потпуног уништења готово свих материјалних трагова. Током векова манастир је био заборављен све док на Жичку епархију, 2003. године, није дошао Блаженопочивши Епископ Хризостом (Столић) који је сазнавши за рушевине манастира Рујан, донео одлуку о његовој обнови. Његова жеља је била да се манастир обнови у непосредној близини старог манастира. Године 2003. на састанку ужичког свештенства, месних власти и имућних грађана, Епископ Хризостом је дао свој благослов за почетак обнове. У том тренутку још увек није било утврђено место и локација за подизање новог манастира. Становници Врутака су, чувши за обнову порушеног манастира, сами понудили своје њиве и плацеве за локацију новог манастира као дар за напредак и здравље својих породица, а 24. августа 2004. године Блаженопочивши Епископ Хризостом је коначно утврдио изглед и план манастира и порте од 65 ари. Темељи цркве манастира освештани су на Свету Петку 2004. године..

Претпоставља се да је манастир добио име Рујно или по биљци „рујан“ или по крају у коме је настао, а који су Турци називали Рујно.

Манастир је обложен црвеним каменом који

подсећа на биљку рујан, која у овим крајевима цвета почетком јесени. По тој биљци, у народу названој рујика, цео предео је добио име Рујно. Сви слични називи (Рујно, Рујани, Рујевац, Рујево брдо) потичу од речи – руј, којом се означавала биљка која се још у средњем веку употребљавала за бојење коже. Према томе, сви ови топоними, односно називи појединих места или неког предела не потичу од имена манастира Рујан (Рујно), него и његово име и називи одређених места заснивају се на поменутој речи – руј и њеној семантици (као што је манастир Буково у Неготину добио назив по истоименом брду у коме расту букве, а не обратно – да је брдо добило име по манастиру).

По свему судећи, овакво објашњење

најближе

је истини. Рујан, народни назив за месец септембар код Хрвата и октобар код Чеха, настао је због рике јелена која се чује за време парења.

Основна друштвена организација нашег народа у време турске окупације била је већа или мања породична заједница у којој су се тврдо и упорно чували и неговали обичаји и свеопшта традиција предака и где се управљало према патријархалним моралним нормама наслеђеним од старине, своју духовност народ је испољавао и исказивао у верским обредима и усменим књижевним остварењима. Одлучујући интегративни фактор нашег народа била је Српска православна црква, која није била само верска, него у извесном смислу и политичка организација, јер су породица и породичне задруге, братства и племенске заједнице биле ограничене локалним карактером. Нарочито је значај Српске православне цркве у обједињавању нашег народа постао пресудан после обнављања Пећке патријаршије 1557.

године.

Као што је познато, прву српску штампарију основао је Ђурађ Црнојевић. Она је радила у Цетињском манастиру од 1493. до 1496. године. Тада је монах Макарије штампао пет књига („Октоих 1-4 гласа“, „Октоих

Четворојеванђеље). Пошто је већ постојала традиција штампања књига у манастирима, није ништа необично што су управо манастири и у ужичком крају, односно у Србији, покренули, то јест наставили штампање богослужбених књига. Таква књига у времену о коме говоримо била је неопходна. Њом се штитио народ од исламизације и чувао национални идентитет. Све старе српске штампарије, дакле, настајале су и радиле у време када су наше средњевековне земље одавно биле у потпуној власти Турака, осим, наравно, штампарије на Цетињу, али је и Зета убрзо покорена самим крајем XV века. Од краја XV до шездесетих година XVI века радило је, дакле, десетак наших средњовековних штампарија. Манастири су готово увек, као што се види, били оснивачи и власници штампарија, а штампари су били калуђери. Штампала се увек богослужбена, литургијска књига, а штампањем се умножавале рукописне литургијске књиге из претходних векова. Први калуђери – штампари, штампарству су се научили у Венецији, где је набављена и прва наша штампарија, а у Венецији се углавном набављао и потребан штампарски материјал.

У другој половини XX века о Рујанском манастиру и селу Врутцима писали су, као што је познато, М. Ђ. Милићевић, Стојан Обрадовић, ужички окружни судија, Љубомир Стојановић, Феликс Каниц. Сви су они запазили у Врутцима јако врело (по којем је село добило име), до самог врела развалине од старе црквине и других зграда, трагове камене трпезе, надгробне споменике и слично. Најстарији и једини сачувани помен Рујанског манастира је запис монаха Теодосија у поговору „Четворојеванђеља“ штампаног 1536/37. године. У колофону „Четворојеванђеља“ Теодосије пише: „По вољи Оца, по заповести Сина и наклоности светога Духа, и помоћи написана је ова божанска књига године 7045. (византијска 7045. почела је 1. септембра зове Рујански, под поткриљем планине која се зове Поникве, на реци која се зове Беаска, на селу које се зове Врутци, при храму

ALIA MUNDI

светога и славнога великомученика и победоносца Христова Георгија. Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Тедосије. Но, о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу. Амин.“

Споменик монаху Теодосију у манастиру Рујан (Фото: Википедија)

Насловна страна једна страница „Рујанског четворојеванђеља“

(Фото: Народни музеј Ужице)

То су најверодостојнији подаци о штампарији манастира Рујан. Свакако да се време настајања штампарије мора померити пре 1537. године, али штампарија о себи сведочи првенствено објављеном књигом. Година штампања књиге је и најважнија година за ову штампарију у којој је штампано само ово „Четворојеванђеље“.

„Рујанско четворојеванђеље“, односно неки његови делови (92 листа), налази се у Српској академији наука и уметности. Формат је 21 × 29 cm, а готово сви листови су нагорели, неки су и потамнели. Од ових 92 листа очувани су: из Јеванђеља по Матеју 5 листова, из Јеванђеља по Марку 59 и Јеванђеља по Луки 28 листова. Музеј примењене уметности у Београду чува ове делове „Рујанског јеванђеља“: Јеванђеље по Луки – кватернион 29 лист 8б. Иначе, „Рујанско јеванђеље“ је страдало када је 6. априла 1941. године бомбардован Београд и том приликом изгорела Народна библиотека. Међутим, има примерака ове књиге који су потпуније очувани и који се налазе у иностранству.

Фототипско издање „Рујанског четворојеванђеља“ (Фото: Расен)

Magazin

ALIA MUNDI

KULTURA

za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Први пут „Рујанско четворојеванђеље“ помиње Павлe Јосиф (чеш. Павел Јозеф) Шафарик још 1842. године. У своје време један примерак ове књиге налазио се у Шафариковој библиотеци.

Имајући при руци ово Четворојеванђеље са 292 листа, Шафарик се осврнуо на његов изглед, рекавши: „То издање нарочито зато

је значајно што у њему слова од почетка

до краја нису иста, већ се деле у неколико

група. Ова необична појава можда се највише тиме може објаснити, ако претпоставимо

да су монасима Рујанског манастира остале скривене тајне матрица и ливења слова у матрицама. Тако су слова они само изрезивали и то свакако пре од дрвета него од метала. Ради уштеде у времену посао је био подељен међу тројицом или више њих. Отуда та различитост код слова“. Шафарик је, дакле, био мишљења, да је књига отиснута штампарским слогом који није био изливен у металу, већ гравиран у дрвету.

И Вук караџић је имао један примерак „Рујанског четворојеванђеља“, о коме, описујући га, каже: „Ова књига је штампана на по табака in folio на доста подебелој хартији, и у читавој има 296 листа, али у ове коју ја сад имам нема првијех пет листа, и зато не знам да ли у почетку нема што као што је поговор. Слова су врло велика и тако ружна, да људи који су вјешти у штампању књига мисле да је штампана дрвенијем словима. Слова су у прва три јеванђелиста мало мања и друкчија него у четвртом. На гдјекојим странама (и код мањијех и код већијех слова) по двадесет врсти (и то понајвише), а гдје што се налазе и по двадесет и двије.“ Како се види из цитираног текста, Вук Караџић се слагао са Шафариком у томе да је „Четворојеванђеље“ из 1537. године отиснуто штампарским дрвеним слогом. Шта је било, међутим, са примерком ове књиге коју је поседовао Вук Караџић и где се сада она налази?

Најцеловитији примерак „Рујанског четворојеванђеља“, од свих других, је онај који се налази и чува у Државној народној библиотеци „Салтиков-Шчедрин“ у Санкт Петербургу (сигн. И. И. 8, инвентарски број). Е. Л. Немировски, који је детаљно описао ову

Павле Јосиф Шафарик (1795–1861) (Фото: Википедија)

књигу односно руски примерак „Четворојеванђеља“, тврди, дајући његов историјат, да је овај примерак управо онај који је поседовао Вук Караџић. „Рујанско четворојеванђеље“ Вук Караџић је, наиме, имао намеру да прода 1858. године Берлинској библиотеци, али до продаје тада није дошло. Исте године, 7. марта, објашњава Немировски, Вук је понудио ову књигу, уз друге књиге и рукописе, Царској јавној библиотеци у Пе-трограду. Понуда је упућена преко професора словенске филологије Бечког универзитета Франца Миклошича. У писму директору Царске јавне библиотеке М. А. Корфу, Ф. Миклошич, које Немировски у своме напису преноси у целини као прилог, уз остало пише: „Бићу тако слободан, Ваша екселенцијо, да Вам по жељи пријатеља Вука Стеф. Караџића скренем пажњу на истина малу, али веома вредну збирку словенских рукописа и штампаних књига, коју би овај био спреман да прода. Наша Дворска библиотека не може, на жалост, на то да рефлектира“. У даљем тексту писма набројена су три рукописа и дванаест штампаних књига, међу којима је Милешевски молитвеник из 1544. године и Пентикостар Мркшине цркве из 1566. године. Из поменутог писма Ф. Миклошича види се да је Вук за три рукописа и „Рујанско четворојеванђеље“ тражио по триста рубаља у сребру, а за остале књиге по педесет рубаља. Пошто су услови прихваћени, књиге су априла 1859. године биле допремљене у Петроград. У редовном извештају Царске ја-

ALIA

Манастир Рујан (Фото: Википедија)

вне библиотеке 1860. године спомиње се да је „осам југословенских старих штампаних књига купљено на рачун Државне благајне од познатог српског научника Вука Караџића“. Библиотека је купила књиге које није имала у свом фонду, али из неких разлога није купљен Милешевски молитвеник, који иначе нису имали у фонду. Начин штампања ове књиге представља куриозитет штампарске вештине. Монах Теодосије је, наиме, штампао „Четворојеванђеље“ помоћу покретних дрвених слова или је слова урезивао у дрвене плоче (што није сасвим рашчишћено) и тако обавио умножавање књиге. „Рујанско четворојеванђеље“ штампано је у две боје, а штампање се вршило једним калупом. Најпре су покривали бојом црна слова, прављен је отисак, затим је калуп пран, покривали су затим бојом црвена слова и поново отискивали. Техника штампања је била примитивна, закључује Е. Л. Немировски, али самоникла и оригинална.

„Рујанско четворојеванђеље“ има 300 страница димензија 21×29 cm са по двадесет наштампаних редова по страници. Хартија на којој је штампана је венецијанска о чему сведочи кардиналски шешир као водени жиг. Коришћена су дрвена слова израђена неадекватним алатом тако да нису сва слова била истих димензија и нису била ни прописаних димензија. Такође, није отисак на свакој страници исти што иде у прилог тези да је на самом процесу штампе радило више људи. Четворојеванђеље је оригинално повезано: дрво у кожи са орнаментима. На горњим корицама представљен је крст пободен у степенасту пирамиду. У „Рујанском четворојеванђељу“ нема текстова, што је иначе уобичајено у оваквим књигама, као што су молитве пред свакодневно читање јеванђеља и обавештења о такозваном четворном облику јеванђеља. Немировски запажа да је исти случај са Јеванђељем из 1512. године, које је монах Макарије штампао у Трговишту, у Влашкој, куда је пребегао из Цетињског манастира после пропасти Црнојевићеве државе. Немировски, наиме, сматра да је монах Теодосије из манастира Рујна држао пред собом Макаријево издање Јеванђеља и да се много угледао на њега.

ТЕКСТ: Ведран Младеновић

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA

Завештање

Деспота Стефана

одине 2017. обележен је веома значајан јубилеј за српску културу и њену баштину – 605 година од када је српски владар Деспот Стефан Лазаревић издао „Закон о рудницима“ – један од најзначајнијих српских правно-историјских споменика који по свом значају, те историјској вредности превазилази српске оквире. Деспот Стефан Лазаревић који је и доносилац и потписник овог закона, био је син кнеза Лазара и кнегиње Милице, те важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, али и једног од највећих српских средњовековних књижевника. У 2017. години обележен је и јубилеј – 640 година од рођења Деспота Стефана, но ови јубилеји су протекли готово непропраћени.

Деспот Стефан Лазаревић је рођен 1377. године у Крушевцу, од оца Лазара и мајке Милице Хребељановић, у народу познатих као цар Лазар и царица Милица. Након што је кнез Лазар погинуо у Косовској бици, заслугом његове мајке Милице Хребељановић која се замонашила и повукла у своју задужбину манастир Љубостиња, Деспот Стефан је стекао прилику да још као малолетан дође на власт. Првобитно, био је османски вазал који је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама и у бици код Ангоре. Након те битке, од Византинаца добија титулу

Стефан Лазаревић, ктиторска фреска из цркве манастира Манасија (Foto: Wikimedia)

деспота. У врло турбулентном периоду како српске тако и европске историје, Деспот Стефан је водио врло мудру политику, како спољну тако и унутрашњу. На унутрашњем плану, успео је да сломи отпор властеле, а у периодима када је у Србији уследио период мира, Деспот Стефан, настојао је да се Србија развија, како у политичком, економском и војном, тако и у културном погледу.

Током боравка Деспота Стефана у Цариграду 1402. године, уговорен је брак са Јеленом, ћерком ђеновљанског господара Лезбоса Франческом II Гатилузија. Три године касније, Стефан и Јелена су се венчали, али нису имали потомака. Занимљиво је да се она не помиње ни у писаним изворима нити је приказана на ктиторским композицијама које се налазе у задужбинама Деспота Стефана. На тим

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: „ЗАКОН О РУДНИЦИМА“

Такође је занимљиво да је Деспот Стефан као угарски вазал био члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки 1408. године обновио Ред Змаја, Деспот Стефан је био први међу оснивачима тог реда, односно нашао се међу двадесет двојицом угледних европских витезова. Био је присутан на свечаности у част оснивања витешког реда која је одржана у Будиму, а симбол змаја био је присутан на његовом двору.

На иницијативу Деспота Стефана, интензивиран је развој рударства, као главне привредне гране Србије тога доба. То је постигао доношењем „Закона о рудницима“ који је на снагу ступио 29. јануара 1412. године. Овим законом, нарочито се уређује живот у тада највећем руднику на Балкану, руднику Ново Брдо, због чега је сâм закон познат као „Новобрдски закон“.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Симбол Реда змаја (Foto: Wikimedia)

Тврђава Ново брдо код Приштине (Foto: Wikimedia)

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: „ЗАКОН О РУДНИЦИМА“

Наиме, Деспот Стефан је на сабору у Некодиму окупио рударске стручњаке који су радили на писању текста закона. Када је текст закона био усаглашен, Деспот Стефан га је на сабору одржаном у Новом Брду, својим печатом и потписом уздигао на ниво закона. Занимљиво је да је овај закон, иако не први у историји српског рударства, заправо једини сачувани документ овог типа, а посебну вредност му даје начин на које увезан, укоричен, те језик којим је писан.

Из тог разлога, спада у својеврсни правноисторијски споменик велике вредности.

Илустровани ћирилични препис овог документа, откривен је 1959. а датира из 1580. године. Данас, овај докмент, похрањен је у Српској академији наука и уметности. Важно је напоменути да је сâм текст закона писан црним мастилом и то на 27 листова, као и то да се на корицама налази минијатура која представља рударски судски колегијум.

„Закон о рудницима“, око 1580, Архив САНУ (Фото: Wikimedia)

Треба напоменути и то да је латинични препис овог документа, који броји 13 страна, а који датира из 1638. године, у Сплитској библиотеци, пронашао академик Петар Колендић. Тај препис, настао је у бугарском рударском центру Ћипровцу. С друге стране, турски превод овог закона, пронађен је у једном отоманском акту који је издат 1494. године

Илустрација из преписа „Закона о рудницима“ (Фото: Wikimedia)

и одговара управо ћириличном препису овог документа.

Доношењем овако важног правног документа, деспот Стефан, желео је да унапреди српско рударство које је још у средњем веку српској привреди давало на значају. Овим чином, уписао се златним словима, у историју српског рударства. Закон о рудницима Деспота Стефана, својеврсно је завештање српском народу и његовој култури. Овај закон представља јединствени правни споменик средњовековне Србије и као такав има и велику културноисторијску вредност.

Како није имао потомака, Деспот Стефан је на Сабору у Сребреници 1426. године, за свог наследника, именовао синовца Ђурђа. Деспот Стефан, познат и као Стеван Високи, умро је од срчаног удара 1427. године. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Ресава. На месту његове смрти, у порти сеоске цркве, у Марковачким Црквинама код Младеновца, подигнут је мермерни стуб са натписом који постоји и дан данас, а као сећање на великог српског деспота, витеза, књижевника и визионара.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Panorama raznobojnih svetlosti

Više naših poluteretnih-poluputničkih brodova polazi svakih desetak dana iz jadranskih ka atlantskim pristaništima na obali severne Amerike. Prenose raznu robu tamo i ovamo, ali primaju i do dvadesetak putnika. Takvi su i brodovi „Jugolinije“ koji polaze iz Rijeke.

Put od Rijeke do Njujorka traje oko dvadeset dana. Prednost je nad čisto putničkim brodovima u tome što ima malo putnika, mirno je, bez gužve, muzike i igre. Pristaje se u mnogim pristaništima usput (Veneciji, Napulju, Đenovi, ponekom pristaništu Španije i Afrike). Uz to je i jeftinije, s ipak osetnom razlikom u ceni A-klase i one turističke. Kabine su prostranije nego na mnogim putničkim brodovima, imaju i „erkondišening“, nema kreveta jednih nad drugima. Postoji i salon i dek za promenadu. Hrana dobra, posluga pažljiva...

Kad je more mirno, sve je u redu, inače pomažu pilule. Gleda se utovar i istovar iz dubokih skladišta broda. Dani prolaze. Razume se, novina nema, a više dana, nasred okeana, ni radija ni televizije. Poneki izveštaj „Tanjuga“ se uhvati, i to je sve. Skoro nikakve veze (bar za putnike) sa događajima i zbivanjima u ostalom svetu. No, i to ima svojih dobrih strana, ako se ove uzme i kao odmor.

Na brodu je putnika svakojakih. Kada se plovi odavde, onda su to većinom Jugosloveni koji idu kod rođaka i prijatelja. Ređe pokoja cela emigrantska porodica. Kad se brod vraća ka Evropi, onda sam Amerikanac. Jedan par uopšte nema

stalnoga mesta stanovanja već ima dolare koje troši malo u Švajcarskoj, malo u Hongkongu, malo u Honoluluu. Drugi par putuje od Amerike do Evrope i natrag ne silazeći sa broda; i kažu – tako svake godine, evo već petnaestak puta, razume se, ne uvek na istu stranu, ali uvek poluteretnim „frejterima“ U jednoj kabini prve klase putuju, sa svojim čuvarem, dva psa, i za njih se plaća, razume se, posebna karta. Tu su uvek i čupavi „hipici“. Muški i ženski, ne zna se tačno ko je šta. To nisu oni mladi ljudi koji su se ovog proleća 1968. podigli u Parizu, Berlinu ili Londonu na dosad nezapamćene demonstracije. Šljapkaju bosi po salonu broda i, srećom, ćute (skoro zagonetno ćute kao kakvi trapisti – takva im je, valjda, filozofija), a kažu da to dolazi, možda, i od marihuane. Jugoslovenski brodovi su jeftiniji, a pročulo se i da su udobniji od mnogih drugih. Naši veoma drže do svoje „bele flote“ i sve se na palubi, od katarki do linije talasa, farba belo, a drvenarija lakira pre svakog putovanja. Kažu, tako smo sada već treći po dobrom glasu u svetu.

Po Mediteranu se pristaje ovamo i onamo. Naši brodovi rade najviše sa Italijom, Španijom i pokojim pristaništem severne Afrike. Galebi neumorno mašu krilima iza krme broda jer su, valjda, kroz generacije već zaključili da je lakše loviti ljuske od krompira koje kuvar baca u more nego brze ribice. Zatim i oni nestaju. Kroz Gibraltar, „Herkulove stubove“ (i zbilja, stene njegove s jedne, i još više, stene Seute, s druge strane, „podupiru nebo“), izlazi

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

ALIA MUNDI

se na okean. Danima se tu više ne sretne nikakav drugi brod. Samo dalek, beskrajni krug horizonta (evo zašto su stari Grci mislili da je zemlja kao čanak). S vremena na vreme, ima i malih senzacija: pojavilo se trougaono peraje morskog psa, ili čitav kit kako visoko pušta mlaz vode i pare, ili jato delfina opkolilo ribu ukrug, pa se sve beli od gužve. Čak je proplovio nedaleko od broda i prednji deo nekog malog razlupanog čamca. Ko zna, možda posle nekog brodoloma. Bolje ne misliti na takve stvari. Žute alge plove dalje Golfskom strujom...

Na palubama jedni leškare, čitaju, piju koka-kolu, drugi kleče, ribaju, stružu, farbaju, vuku neke lance... Duboko dole nema više ložača ni kazana, temperatura je nepodnošljiva, a isparenja od nafte ubistvena. Brod ima četiri ili pet skladišta, dubokih kroz čitave spratove (samo pod vodom je oko osam metara, a toliko i nad vodom). Odozgo se nadnosi šuma dizalica, koje na dno spuštaju i izvlače neshvatljive količine tereta: čitave vagone rude, blokove mermera iz Karare, burad sa korama od pomorandže, pisaće mašine, traktore, limuzine... Vide se, čak, i sandučići u kojima gmižu žive kornjače, spakovane u vlažnu mahovinu. Posao dokera koji sve to pakuju, spuštaju, prevlače i izvlače, svakako je najteži fizički napor koji čovek uopšte može zamisliti. Dizalice nose, čak se i čitavi mali traktori i elevatori spuštaju na dno da pomognu u prenošenju preteških predmeta, ali treba hiljade tona prihvatiti i smestiti, u znojnoj vrućini, u vazduhu koji se jedva udiše, u paklenoj larmi mašina, lanaca i neartikulisanih glasova i u stalnoj opasnosti (doduše, nadnica može izneti i do 70 dolara, pa i više).

U Ligornu je pukla čelična kuka na pola puta, i jedan mermerni blok od šest hiljada kilograma pao je sa velike visine, srećom, samo na jedan kamion koji je prepolovio, a ne na ljude u skladištu. Bio je to jedan veliki reljef sa kopijom Leonardove Tajne večere, izrađen u Karari za neku crkvu u Baltimoru. Tako se iz našeg Bora vuče bakar u Ameriku; iz Amerike bakarna žica u Jugoslaviju; iz Jugoslavije drvo u Ameriku; iz Amerike drvo... ko zna kuda. Trgovina. Inače, za trgovce i špeditere, koliko da znaju: niko ne ferma ono „ne tumbaj“, „pazi staklo“ itd. Sanduci, bale i kutije, sve to leti, prevrće se, tumba, pa, bogami, poneki put i razlupa. Valjda je to tako već predviđeno i u

kalkulacijama osiguravajućih društava. U svakom pristaništu tovare samo domaći radnici. U Ankoni se desilo da su po keju letele neke mandoline, a u Valensiji je na nekim velikim balama krupno pisalo „ne tovariti kukama“, pa su ipak velike, oštre kuke nemilice cepale platno džakova i roba se prosipala, pomalo, na sve strane. Kažu da na kraju ipak tako ispadne jeftinije nego da brod izgubi jedan dan. Najbolje se radi u italijanskim lukama. I u Njujorku rade Italijani (kažu, čak, obično pripadnici nekog „mafija-sindikata“). Oni prosto nabacaju stvari jedne preko drugih. Brodu se žuri. Teški gvozdeni poklopci skladišta se zatvore, i tek sutradan posada mora da silazi i sve da sredi, jer sve mora biti čvrsto složeno radi ravnoteže broda, naročito pri nevremenu kada stvari lete s kraja na kraj. U Njujorku se svaki prekovremeni čas rada plaća trostruko; u Tangeru, na obali Afrike, radnici se zadovoljavaju već i time što imaju posla.

Na putu preko Atlantika časovnik se postepeno pomera jer je razlika u vremenu između Rijeke i Njujorka pet časova. I tako, posle dvadeset dana plovidbe, ulazi se najzad, ispod visećeg mosta raspona više od jednog kilometra, i prolazi pored velike „Slobode“ u zabačen i prljav „pir“ Bruklina. Njujork je svet za sebe. I po izgledu i po životu koji se vidi. Sve velike varoši Evrope nekako su, bar donekle, slične kategorije. Menhetn začudi i zadivi. Kao kakav ogroman spomenik, zbijena šuma blokova kuća, prema čijoj su visini ulice ipak ostale uske. Saobraćaj u njima nekako skladan, čak ne ni suviše bučan. Ljudi vrve, gamižu, rade – rade mnogo. Nije lako zaraditi dolar. Jedan naš čovek kaže: „Ja ovde imam da radim u jednom danu, koliko sam na Rijeci radio celu nedelju.“ Tempo je nezadrživo zahuktan. Mora se zaraditi da bi se živelo. Ko se ne bori, taj potone. Na drugi način se ne može „snaći“.

Ovo što se „spolja“ vidi, to je visok materijalni i tehnički nivo civilizacije. Većina biroa, prodavnica, pa i autobusa rashlađuju se preko leta. Između varoši drumovi imaju i po tri paralelne trake u jednom i drugom pravcu. Automobili su većinom velika, duga kola. Železnicom se sve manje putuje. Autobusi („Grey hound!“, „Marc“ itd.) brzi su, prenatrpanosti nema, niti stajanja u prolazu između redova sedišta.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Sama ukupna silueta Menhetna je već svojevrstan spomenik. Kao Giza sa svojim piramidama. Noću to sve izgleda kao jedna ogromna svetleća reklama na horizontu. Arhitektura? Poznata je već iz svih ilustracija i publikacija. Ipak, reč-dve o današnjem momentu: doskora je bilo građeno sve u čeliku kao nosećoj konstrukciji, pa su spolja lepljene maske od kamena ili bronze, no kako je bilo dugih štrajkova zbog kojih je čelik poskupeo, pa se čak nije ni mogao dobiti dovoljno brzo, to je uveden beton, koji je dotle bio skuplji jer je zahtevao vremena, a naročito skupe radne snage.

Sada se radi sa standardnim kalupima i samo jednom skelom, koja se pomera u visinu, pričvršćena uz prethodno izgrađeni sprat. Spolja se ipak oblaže – i laže. Gugenhajmov muzej moderne umetnosti je pre svega ekstravagantnost ekstravagantnosti radi. Da ne bi izgledali zastareli i konzervativni, ljudi se boje da priznaju da se slike ne gledaju spuštajući se niz jedan tobogan, već mirno, u sedećem stavu ili stojeći prirodno i neusiljeno. Zgrada nove Metropoliten opere spolja liči na varijete-mjuzikhol. Iznutra je konvencionalna. Dva ogromna Sagalova panoa u foajeu ne spasavaju stvar. Inače, i dalje se grade stakleni oblakoderi, išpartani lenjirom. Grade ih poslovna preduzeća, najčešće osiguravajuća društva. Grade i zarađuju dajući novac na zajam uz osam, pa i deset odsto kamate. Predgrada su od crvene cigle, sa spolja montiranim gvozdenim pomoćnim stepenicama za slučaj požara.

Razume se, tu je i standard života niži. Ima čitavih kvartova kasarni i mravinjaka, ali sve su to ipak stanovi, ponekad i sa sandučićima uređaja za rashlađivanje ispod prozora. Treba videti crnačke krajeve „siromašnih“ u Vašingtonu. Tu su, u stvari, male vile u zelenilu, koje bi mirno mogle stajati i na Topčiderskome brdu.

U Sjedinjenim Američkim Državama ima svega oko deset odsto crnih ljudi. Međutim, oni su vidni i čujni, te izgleda kao da ih ima mnogo više. Njujork ima ne samo Harlem već su i čitavi krajevi u samome centru Menhetna puni tamnoputih ljudi (Vašington skver i Lafajet skver, na primer). Prestonica zemlje, Vašington, međutim, ima šezdeset odsto crnog stanovništva, pa je i sam predsednik opštine crnac. U Klivlendu i još nekim mestima takođe. Harlem vri od veselog sveta. Ulice vrve od dečurlije. Debele mame, tetke i babe sede okolo po stepenicama kuća. Jedu se lubenice, korneti sladoleda. Fantastično kombinuju boje odela: žut slamni šeširić, svetloružičasta košulja, ljubičaste pantalone. Sve to dobro stoji na tamnoj boji kože. Otvorena usta kao crven cvet. Dlanovi i stopala braon. Kako se kratka, oštra, kovrdžava kosa ne da ukrotiti (silne pare plaćaju imućni da im se kosa ispegla i ispravi), to se često vidi brijačem načinjen veštački razdeljak, kao kakva brazda.

Harlem je na severu Njujorka, više Central parka. U celom Harlemu se ne može sresti ni jedno jedino belo lice, sem na uglovima ulica po jedan

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Pogled na Menhetn sa broda, oko 1930. (Foto: http://www.worldshipny.com)

beo i jedan crn policajac zajedno (policajci, ne samo tu nego uopšte, nose velike revolvere marke „kolt“, starinske ali sigurne, sa burencetom, kao u vestern filmovima). Trenutno je sve mirno, ali se vide mnoge spaljene kuće i radnje, a u Vašingtonu je ograđen ceo onaj ogromni park ispred Kapitola, na kome su logorovali učesnici pohoda siromašnih. Sada se ceo taj prostor preorava buldožerima (to košta, kažu, mnoge milione dolara), kako bi mu se vratio prvobitan izgled.

Hteli mi, moja žena i ja, da sve to vidimo izbliza. Kažu nam prijatelji: Vi ili ste naivni ili ste preterano hrabri. Zadovoljite se da pogledate kroz prozor autobusa, ima ih koji prolaze skroz, tamo i natrag, i ne silazite. Dobro, seli mi, u autobusu beli i crni, kad – pred Harlemom ostali samo crni i nas dvoje belih. U Harlemu divota jedna. Žene se smeju i dovikuju preko ulice, sedeći na onim visokim stepenicama ispred kuća od crvene cigle, deca zakrčila ulicu jureći se i vrišteći. Na jednoj stanici autobusa četiri policajca, stoje u grupi, kaubojski revolveri, duge palice do zemlje, razgovaraju. More, vidiš sve fino i bezbrižno i sigurno, hajde da siđemo. I mi siđosmo. Žena ipak osta uz one policajce, ja malo-pomalo među onaj smeh i igru. Debele crnkinje se nameštaju pred aparat, deca se plaze i prave „rogove“ u objektiv...

Harlem, 30-ih godina 20. veka (Foto:

Kad me prodrma jedna teška šaka na ramenu, i jedan promukli glas: „Šta to radite?“... Noge mi se odsekle; žena džin, veća i snažnija od mene. Mucam ja, zaboravio i ono malo engleskog. Izvadio pasoš. Kažem ja: „Jugoslavija, komunisti, prijatelji...“ Grmi ona: „Je l’ za novine?“ „Bože sačuvaj“, kažem ja, „profesor, etnografija... za uspomenu“... i sve čega sam se setio i umeo da kažem, samo da odobrovoljim aždaju. „Dobro“, kaže ona najzad, i nešto kao „Samo se ipak gubi, i to što pre“. Razume se da nisam čekao. Žandari me nisu ni pogledali. Pričam ja to sve prijateljima. Trebalo je da natrapaš na nekog pravog crnca iz Harlema, premlatio bi te, a oni policajci sa ćoška jedva da bi se tu i umešali, možda tek, reda radi, pred kraj. Unutrašnjost zemlje izvan velikih gradova izbrazdana je širokim asfaltiranim putevima. Jeste da su trake „hajveja“ već umnogome iskasapile čitave krajeve varoši, a ponegde i unakazile lepotu slikovitih pejzaža, naročito svojim elipsastim i spiralnim raskrsnicama i „petljama“ raznih podvožnjaka i nadvožnjaka (no to je, izgleda, nužno i neizbežno) jer se sve žrtvuje brzini i sigurnosti saobraćaja – ali je činjenica, takođe, da se izvan toga u velikoj meri poštuje zelenilo. Štošta izvan tih puteva je pravi park. Sve šuma, ničija šuma, i zelena trava koju država kosi i održava joj uređenost. Na mnogo mesta natpisi: „Pazi, prelaz za srne.“ I zbilja, pred mrak srne silaze na vodu i mirno prelaze

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Pinterest)

ALIA MUNDI

put ispred automobila, koji zastaju i pritaje se da im ne bi smetali (lov je dozvoljen samo dva meseca u godini, a na više mesta je sasvim zabranjen). Sela i seljaka, u evropskom smislu uzeto, uopšte nema. Ima varošica i ima farmi u polju između njih. Ima i magacina za snabdevanje uz drumove. Ceo svet ima kola i snabdeva se i iz daljine. Po manjim mestima kuće su bez izuzetka drvene (od gredica i dasaka, obojene masnom bojom), razdvojene zelenilom. Ograda nema. Sve imaju u prizemlju tremove. Veverice mirno preskaču s grane na granu. Poneki put i iz sobe ukradu što za jelo (veverica ima i po parkovima i skverovima usred samoga Njujorka). U Pensilvaniji, relativno nedaleko od Njujorka, desi se čak da medved uveče dođe (kuća je uz samu šumu) i gleda kroz staklena vrata u sobu. Doduše, to su već samo poludivlji medvedi, ali ipak...

Po manjim mestima kuće se greju naftom. Peć je u podrumu, a naftu spolja doliva snabdevačko preduzeće, automatski i ne pitajući. Pali se i reguliše prosto dugmetom, iz sobe. Prozori soba u prizemlju, pa i u polju, nemaju nikakve rešetke ni osiguranja, a vrata se često preko dana i ne zaključavaju (što se već primećuje i na američkim filmovima).

Nedaleko od većih varoši mogu se videti čitave poljane prosto pretrpane automobilima, nabacanim jedan preko drugog, kako ih je dizalica dovukla. Samo u Filadelfiji, na primer, nađe se godišnje do 20.000 automobila napuštenih po ulicama, oštećenih, ali i potpuno čitavih, bar naoko. Sa starim modelima, kad se što pokvari, niko ne zna šta će, jer nema više rezervnih delova. Donedavno su ih presovali i sabijali u četvrtaste pakete i slali u livnice. Sada već livnice traže čisto gvožđe, bez primesa farbe, laka, masti, tapacirunga, raznih izolacija itd. Na jednome mestu iskopan je ogroman rov pod brdom i tu ih zakopavaju. U Švedskoj ih, kažu, već bacaju i u more. Sve je to posledica nezadrživoga tempa razvoja – a s druge strane, i nestajanje sitnih zanata i zanatlija (kad se pokvari bravica na kuferu, kupuje se nov). Ostaje samo industrija. Štaviše, samo velika industrija. Revolveraša sa mamuzama i širokim šeširima ima još samo na – vestern filmovima malih bioskopa po predgrađima.

Revolveraša sa mamuzama i širokim šeširi-

ma ima još samo na – vestern filmovima malih bioskopa po predgrađima. Kao što nema više ni starih Apača i Komanči Indijanaca. I rančevi Teksasa, kažu, sada već sasvim drukčije izgledaju nego nekada. Ne teraju se više stada za pašom ili na prodaju. Svako mesto ipak još ima svog šerifa i na njegovim kolima je ispisano s kraja na kraj, ogromnim slovima. Evo još nekoliko zanimljivih detalja: na primer, u SAD ne postoji pretplata i naplata za radio, niti za televiziju. Sve to plaća reklama. (zamislite, Pele ili Džajić taman izbija na čistinu i ostaje još samo bespomoćan golman), da bi se ubacila duga slavopojka nekoj pasti za zube. Mada naš brod na ovom putovanju nije dodirivao engleska pristaništa, ipak se nameće sećanje da londonski Bi-Bi-Si, na svojoj televiziji, uopšte nema reklame; kod nas je pak nekakva sredina – mi i skupo plaćamo pretplatu i moramo da gledamo... ili možda ne moramo... ali kad bi bar ona muzika uz te reklame bila, pokatkad, malo manje kakofonična.) Inače je na američkoj televiziji veći deo programa ispunjen bejzbol utakmicama koje, naposletku, nama izgledaju dozlaboga monotone i neuzbudljive. Pa ni internacionalnoj politici ni zbivanjima u svetu uopšte ne daje se u programu onoliko mesta koliko smo mi to u Evropi navikli da imamo. Važnije su vesti o uspeloj operaciji Elizabet Tejlor, o ubistvima u predgrađu, o predsedničkim izborima, što kandidati dobro plaćaju. Međugim, kažu, od dvesta miliona Amerikanaca u Sjedinjenim Državama, desetak miliona je za republikance, a otprilike toliko i za demokrate; onom pak ostatku od sto i osamdeset miliona je, manje-više, svejedno. Relativno manje mesta zauzima Vijetnam. Samo veći listovi donose nešto opširnije vesti i o događajima u daljem svetu. Samo veći listovi donose nešto opširnije vesti i o događajima u daljem svetu. Crkava mnogo ima i po varošima i između njih. Bezbroj varijanata. Mnogo je motela i restorančića, usput, na drumovima. Kafana sa evropskim dugim sedenjem uopšte nema. Pojede se, popije, i ide – ide na posao.

Njujork ima bezbroj malih restorana, limunadžinica i sladoledžinica („ajskrim-soda“). Za relativno male pare ruča se sendvič od „frankfurter“ – kobasice ili „hamburger“ – pljeskavice. Ima besmislenih naziva: sendvič sa sirom se, na prim-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

er, zove „čizburger“. Postoje čak restorančići koji imaju računa da puste gosta da, za dolar i devedeset i pet centi, pojede koliko god može. Inače, na mnogošta se u jelovniku treba navići, ako se može: slatko, slano, kiselo, masno – sve to može ići u isti tanjir uz čašu mleka, za ručak. Jede se salata od slatkog voća sa slanim, mekim sirom odozgo, lubenica sa maslinkama i majonezom. Pijan se čovek retko vidi na ulici. Piće je skupo (takse velike).

Još se poneko poređenje nameće, možda i kao primer za ugled: „mušterija uvek ima pravo“ (naročito u velikim radnjama). Njega treba stalno zadovoljavati i pridobijati, i on ne mora uz dobre da primi i rđave jabuke (krupne i rumene u izlogu, a kojekakve unutra, na kantaru); tako i banane, žute, zrele – i posle one crne, skoro trule („šta ćete, tako ih i mi dobijamo“). Ili, kad se kupi meso, onda pola kosti i žile („gde ste vi videli vola bez kostiju?“)... Pa i za ugostitelje bi bilo zanimljivih podataka: nije najvažnije strancu pre svega uzeti dolar ili marku, a prodati mu, pre svega, sunce, plavo nebo i bistro more. Treba mu dati i od svega ostalog približno kako je navikao ili bar koliko očekuje, pa ma on i ne bio baš uvek u pravu. U svetu već i osrednji hoteli menjaju bar peškire (ne samo jedan ili dva) svakog dana – u jednom od prvih hotela u Vrnjcima sobarica kaže: „Pa mi menjamo rublje kad se isprlja.“ Pitanje rashlade po sobama u vrela leta („erkondišening“) sada je već sasvim lako rešiti. Tako ga rešavaju i sve starije kuće i hoteli i ustanove u Americi: kupi se aparat, koji nije veći od televizora, i ugradi ispod prozora. To košta oko sto dolara – dakle, polovinu cene jednog televizora – a neophodno je. Doduše, samo za jednu prostoriju.

Sjedinjene države nisu nikada imale mnogo evropskih turista (iz Meksika i Južne Amerike gosti su već češći i ništa im za taj turizam nije spremno. Stranac mora znati engleski, i to bar razumeti i američko-engleski, inače je bespomoćan. U Evropi se sluša o olakšicama i o potrebi privlačenja stranih turista u SAD, međutim, ništa od toga „na licu mesta“ (avionske kompanije daju popust jer im se let ne rentira ako bar polovina sedišta nije iskorišćena). No, posle svega, treba se vratiti. I najzad, iza brda ostaje zaista veličanstvena panorama raznobojnih svetlosti Menhetna; iznad broda,

u tamnom nebu, venac sijalica ogromnoga luka Veracano-mosta, a ispred pramca sedam dana okeana do Evrope.

Bilo je reči, uglavnom, o brodu, o putovanju, i o nekim utiscima iz Amerike. Međutim, brodovi („Viševica“ pri odlasku i „Goran Kovačić“ pri povratku, od po 7.800 tona) pristaju i zadržavaju se i u Veneciji, Ankoni, Mesini, Livornu, Đenovi, odnosno u Tangeru, Valensiji, Đenovi, Napulju i Trstu. Putnici su bili, dakle, preko deset dana, od ukupno četrdeset dana plovidbe, i na kopnu, po svim tim raznim pristaništima i varošima, pa i dalje od njih, na primer u Portofinu, na italijanskoj rivijeri, u čuvenoj Pizi sa njenim nakrivljenim tornjem, nedaleko od Livorna, u Pompeji i Sorentu, pored toga što su videli lepote Venecije, Napulja i živopisnost stare „kazbe“ u Tangeru.

„A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ (Dereta, 2013)

Razume se, sve to i košta, čak ako se ne kupuju ni suveniri... Ako pak čovek neće da silazi na kopno dok brod u pristaništu tovari i istovaruje, može prosto ostati na palubi i tu satima nalaziti razonodu gledajući šta se sve u jednoj velikoj luci dešava. Mali „tagovi“, sa velikim dimnjacima koji se jako puše, uvlače i izvlače velike, teške brodove. U pristaništa se ulazi samo tako, sa pilotom. Ima tu i putničkih i teretnih brodova i tankera sa naftom. U Njujorku stoji uz svoj pir najveći brod sveta „Frans“. I mi mu se divimo, spremajući se za svoj brod poluteretnjak koji će nas vratiti natrag, u naš Stari svet.

AUTOR: Aleksandar Deroko (1894–1988)

*putopis „Dvadeset dana na poluteretnjaku ili našim brodom do Njujorka i natrag“, iz knjige „A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom“ (Dereta, 2013)

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

zlatna knjiga turske književnosti

Istorija turske kulture prošla je dug put do svog konačnog uobličenja. Iako je prolazila kroz različite faze i bila predmet različitih uticaja (geopolitičkih, društvenih, kulturnih, verskih...), ona je ipak sačuvala ono iskonsko, ono što zapravo čini njenu bit te duh turskog naroda. Jedan od značajnijih elemenata turske kulture je svakako i njena književnost. Počeci turske književnosti sežu daleko u prošlost. Prvi pisani spomenici turske književnosti su Orhonski natpisi iz 8. veka koji čuvaju istinsko jezičko nasleđe Turaka, ali takođe predstavljaju i značajan trag o istoriji i civilizaciji najstarije turske države odnosno turskog naroda pod imenom Gokturci. Od tog perioda pa sve do danas, turska književnost je doživela mnoge preobražaje. Osim jezika i pisma, književnih formi i sadržaja, Turci su vremenom od naroda koji je obožavao poeziju, postali narod koji čita i piše uglavnom prozna dela, u skladu sa savremenim tokovima svetske književnosti. Takva percepcija turske književnosti je primetna i u poslednjih nekoliko decenija.

Kada je 2006. godine turski romanopisac Orhan Pamuk dobio Nobelovu nagradu za književnost, tada je ponajviše skrenuta pažnja na književnost koju je iznedrila bogata i raznolika turska kultura. Nema sumnje da je Pamuk skrenuo pažnju na lepotu i značaj turske književnosti, ali i na čitav jedan raznoliki korpus zanimljivih elemenata koji čine mozaik turske kulture i tradicije. Iako je neosporno da je Pamuk najslavnije ime novije turske književnosti, te da su njegovi romani misaono duboki, sadržajni i veoma čitani, ne treba smesti s uma ni činjenicu da je zapravo poezija ta kojoj su Turci tradicionalno naklonjeni. Veliki turski književnik i satiričar Aziz

Nesin, jednom je kroz dosetku rekao: „Od tri Turčina, četiri su pesnici“. Da poezija zauzima posebno mesto u istoriji turske književnosti, ali i u srcima Turaka, govori u prilog i činjenica da je turska književnost iznedrila brojne velikane poetske umetnosti poput mističkog pesnika Junusa Emrea (13. vek), pa sve do Nazima Hikmeta (20. vek). Postavlja se pitanje, ko je započeo taj čudesni niz? Ko se prvi upisao u zlatnu knjigu istorije turske književnosti? Njegovo ime je Ahmed Jesevi.

Ovaj pesnik iz današnjeg Kazahstana upisao se zlatnim slovima u istoriju turske književnosti kao prvi turski pesnik. Osim što se smatra prvim turskim pesnikom, Ahmed Jesevi se smatra i začetnikom mističkog reda poznatog kao jesevije čiji se uticaj širio po mnogim zemljama gde se širio turski mistički uticaj: od zemalja Centralne Azije i Balkana, (pre svega Albanije, Turske i BiH), ali i na prostoru Kašmira da bi kasnije uticao i na formiranje drugih turskih, te turkificiranje tarikata poteklih sa teritorija i zemalja arapskog govornog područja.

Hodža Ahmed Jesevi je rođen u gradu Sejremu (Sayram) 1093. godine, a umro 1166. godine u gradu Turkestanu (oba grada se danas nalaze u Kazahstanu). Kako mu je otac umro kada je imao osam godina, brigu o Jeseviju preuzeo je Arslan Baba, da bi nešto kasnije tu ulogu preuzeo veliki duhovni učitelj Jusuf Hamedani. Već kao mladić, Jesevi je postao jedan od najznačajnijih ličnosti duhovnog sveta rodnog Turkestana. Nakon toga, Jesevi se seli u Buharu gde nastavlja svoj duhovni razvoj pod budnim okom svog učitelja Hamedanija. Svojom poezijom kakva do tada nije pisana na turskom jeziku uticaće na generacije potonjih pesnika koji su stvarali duhovnu poeziju na pros-

toru Srednje Azije. Istovremeno sa širenjem svoje poetske misli, Jesevi je širio i svoja duhovna učenja koja je nasledio od svojih prethodnika. Na taj način je stvorio tarikat ili derviški red koji će ostaviti neizbrisiv trag u istoriji islamskog misticizma. Ovaj velikan turske književnosti je iza sebe ostavio remek-delo mističke književnosti, zbirku poezije pod naslovom „Divan-ı Hikmet“ ili „Knjiga mudrosti“ koja je doživela mnoga izdanja, kako u Turskoj, tako i širom sveta, kroz prevode na mnoge svetske jezike, među kojima je i srpski jezik na koji je knjiga prevedena i objavljena 2016. godine i to povodom jubileja – 850 godina od smrti pesnika. Koliko je Jesevijev jubilej značajan govori u prilog i činjenica da je Unesko 2016. i 2017. godinu proglasio „Godinom Ahmeda Jesevija“ povodom 850 godina od smrti pesnika, prepoznavši tako značaj ovog tursko-turkmenskog pesnika i trag koji je on ostavio u istoriji svetske kulture i njene kulturne baštine.

Ahmed Jesevi se u 63. godini života nastanio u gradu Jasi (današnji Turkestan) nakon dugog niza godina koje je proveo u putovanjima i duhovnim propovedanjima. O njegovoj skromnosti i poniznosti pred bogom najbolje govori podatak da je odlučio da svoj život okonča u jednoj skromnoj kućici, zapravo u podrumu koji je sam iskopao i iz koga nije izlazio svo do svoje smrti. Smatrao je da je sramota da on hoda zemljom nakon životne dobi posle koje ni Alahov poslanik nije njome hodao (Muhamed je umro u 63. godini života).

Tursko-arapsko izdanje knjige Ahmeda Jesevija „Divan-ı Hikmet“ (TÜRK DÜNYASI VAKFI, 2016)

Nakon smrti Ahmeda Jesevija, u Turkestanu je podignut manji mauzolej koji je 1389. godine mongolski vladar Timur želeo da nadogradi, podigavši najimpozantniju kupolu u Srednjoj Aziji. Nažalost, izgradnja velelepnog mauzoleja je obustavljena nakon smrti Timura, ali je mauzolej Hodže Ahmeda Jesevija ostao kao trajno arhitektonsko svedočanstvo i kao takvo se našao na Uneskovoj listi svetske baštine kao jedan od najbolje sačuvanih građevina takozvanog „Timurovog stila“. Ovaj verski kompleks i danas privlači veliki broj hodočasnika iz celog sveta.

Zbirka „Glas ašika“, izbor iz Divana Ahmeda Jesevija u prevodu na srpski jezik (UTOPIA, 2016)

Prvi turski ašik, pesnik i mistik koji je svoj život posvetio bogu, veri i svom narodu, poznat je i po čuvenim rečima koje se i dan-danas citiraju:

Din seçim, Türklük kaderdir.

Vera je izbor, a biti Turčin sudbina.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Mauzolej Hodže Ahmeda Jesevija u Turkestanu (Foto: Petar Milošević / Wikimedia)

Čuvari knjige

Svi putevi „Sarajevske hagade“

Oiluminiranoj rukopisnoj knjizi „Sarajevska hagada“ se često piše. Vrednost originala procenjena je na osam miliona američkih dolara. Bilo bi zanimljivo znati po kojoj ceni je otkupljena krajem 19. veka (1894), od osiromašene sefardske porodice Koen. Zahvaljujući toj prodaji, „Sarajevska hagada“ je ušla u istoriju. Četiri godine kasnije, 1898. godine, ekspert za jevrejske liturgijske tekstove, Heinrich Mueller i istoričar umetnosti, Julius von Schloser, objavljuju u Beču knjigu pod naslovom „Die Haggadah von Sarajevo“. Svet se upoznaje sa, do tada, nepoznatim blagom.

Međutim, sem uzgred, u okviru tekstova o iluminiranim rukopisima, ovom kodeksu se nije posvećivala posebna pažnja. O njemu su najviše pisali D. Kaufmann, A. Scheiber, B. Narkiss, V. Nedomački i C. Roth.

Tek 1953. godine, poznati istoričar umetnosti u Beogradu, Svetozar Radojčić objavljuje tekst o „Hagadi“ u časopisu „JUGOSLAVIJA“, na nekoliko jezika, sa sedam ilustracija u koloru.

Trudom Izdavačkog zavoda Jugoslavija (Zavod je imao pravo štampanja i objavljivanja „Hagade“ u celom svetu, na osnovu odluke ondaš-

njih organa, a pre svega književniku Otu Bihaljiju Merinu, „Sarajevska hagada“ je objavljena 1962/63. godine na engleskom, hebrejskom, nemačkom, španskom i srpsko-hrvatskom jeziku sa 84 priloga i predgovorom Sesila Rota na 44 strane. „Sarajevska hagada“ postaje svetsko otkriće među sačuvanim sefardskim iluminiranim rukopisima 14. veka. Kolori su štampani u Francuskoj, a tekst i povez cele knjige završen je u Beogradskom izdavačko-grafičkom zavodu.

Ova bogata riznica ilustracija i liturgijskih tekstova ni ovim izdanjem ne uspeva da bude objavljena u potpunosti. Izdavači su stavili naglasak na iluminirani deo knjige, zanemarujući liturgijski. Tek 1983. godine ukazala se mogućnost za objavljivanje novog štampanog izdanja „Sarajevske hagade“. Izdavačka kuća Prosveta (u okviru koje sada deluje Izdavački zavod Jugoslavija, kao posebna redakcija) u Beogradu i sarajevski izdavač Svjetlost, odlučili su da objave novo štampano izdanje „Hagade“. S obzirom na to da sam u Prosveti bio urednik međunarodnih koprodukcija, pružila mi se prilika da upravo ja priredim novo izdanje „Sarajevske hagade“.

Moja koncepcija bila je jednostavna: obja-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

viti knjigu kao vernu kopiju iluminiranog rukopisa „Hagade“. U Zemaljskom muzeju u Sarajevu pregledao sam knjigu, izmerio dimenzije i sa fotografima Muzeja, Gojkom Sikimićem i Miodragom Radovanovićem, dogovorio se da snime u koloru svaku stranu, čak i one koje su prazne. Sem poveza, rukopis je bio vrlo dobro sačuvan.

Knjiga se pojavila pola godine kasnije. Prvo potpuno izdanje „Sarajevske hagade“! Knjiga je imala 284 strana iluminiranog dela, u tvrdom povezu i brošuru od 40 strana, sa objašnjenjima beogradskog judaiste Eugena Verbera.

Razlika između izdanja 1962/63. i ovog iz 1983. je sledeća: u izdanju iz 1983. godine prazne strane su delovale kao da su štampane na koži, a ne na papiru i time je dočaran izgled originala. U prvom izdanju prazne strane nisu snimljene, već je jedna ista umnožena i stavljana tamo gde je u rukopisnoj verziji bila prazna strana. Zadržane su i sve mrlje i dečja škrabanja, nastala vekovnom upotrebom rukopisa.

U novom izdanju nalazi se 16 strana, između 40. do 48. lista, kojih nema u prethodnom. Na tim stranicama je poema, štampana u više boja u stilu pijut, verske poezije, sa refrenima Pesah Micraim i Pesah dorot, koja govori o spasenju Jevreja iz egipatskog ropstva. Dalje, u tekstu svaki drugi red počinje rečju erec, a kao završnica je citat iz „Pesme nad pesmama“. Šesnaesta strana zaokružuje se

KAPIJA BALKANA: „SARAJEVSKA HAGADA“

iluminacijom reči kakatuv i stablom sa listovima vinove loze.

Najznačajnija razlika između izdanja 1962/63. i 1983. godine je objavljivanje 102 strane liturgijskog teksta. Nisu poznati razlozi zbog kojih su priređivači izdanja iz 1962. izostavili taj deo knjige. Mogu da budu finansijske prirode, a moguće je da su oni želeli, pre svega, da naglase lepotu iluminacija. Međutim, za istraživače jevrejske književnosti i judaistike ovaj deo knjige je prava riznica.

„Sarajevska hagada“ je zbornik verskog pesništva iz zlatnog doba sefardske literature, u kome se nalaze pesme Jehude Halevija, Jichaka ben Jehude Ibn Gijata, Šlomoa ibn Gvirola i Avrahama ben Meira ibn Ezre, kao i molitve koje su se pevale tada, a i danas, za vreme Pesaha. Ova jedinstvena kolekcija stihova, kojih nema u drugim Hagadama, ukazuje kako je španskojevrejska zajednica slavila Pesah pre 1492. godine.

Odeljenje umetničkih knjiga „Muzeja Israel“ dodelilo je izdanju „Sarajevske hagade“ iz 1983. godine prvu nagradu na Sajmu knjiga u Jerusalimu 1985. godine, od 200 prispelih knjiga, „zbog nivoa umetničkog dostignuća i autentičnosti dočaravanja lepote izvora“. „Sarajevska hagada“ iz 1983. godine osigurava trajnost ovog izdanja i svi budući reprinti su samo njegove kopije.

„Sarajevska hagada“, najvredniji eksponat Zemaljskog muzeja u Sarajevu (Foto: https://sarajevo.travel/ba)

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: „SARAJEVSKA HAGADA“

Oni koji su čitali o „Sarajevskoj hagadi“ i njenom dramatičnom spasavanju kada su nemačke trupe i ustaška vlast okupirale Sarajevo 1941. godine, znaju za ime Derviša M. Korkuta, kustosa Zemaljskog muzeja u tom multietničkom gradu predratne Jugoslavije. Ante Pavelić je izjavio da njegova nova država mora da bude očišćena od Jevreja i Srba. „Ni kamen na kamenu neće ostati od onoga što je njima pripadalo“, izjavio je šef Nezavisne Države Hrvatske. U takvoj atmosferi straha i trepeta jedan musliman je našao za shodno da spase jevrejsku knjigu neprocenjive kulturološke vrednosti koja se sudbinski našla u okupiranom bosanskom gradu.

O „Sarajevskoj hagadi“ i njenom spasavanju dosta je pisano. Cecil Rot, Eugen Verber, Muhamed Karamehmedović, Svetozar Radojčić, Avram Pinto, Almaz Dautbegović, Ljubinka Petrić, Kelam Bakaršić i drugi, utvrdili su značaj ovog srednjovekovnog jevrejskog kodeksa i ispričali priču o njenom spasavanju za vreme Drugog svetskog rata. Ali nedavno, u decembarskom broju „Njujorkera“, poznatom američkom časopisu, Džeraldina Bruks je u iscrpnom tekstu pod naslovom “Book of Exodus”, dvostruko spasavanje u ratnom Sarajevu, unela novo svetlo u tamnu sudbinu Derviša Korkuta i njegove porodice.

Derviš Korkut, rodom iz Travnika, bibliotekar i kustos Zemaljskog muzeja, bio je poznati orijentalista. Studirao je na univerzitetima u Istanbulu i na Sorboni. Objavljivao je tekstove o manjinama u Bosni, Jevrejima (Sarajevski Jevreji u godini 1848., antisemitizam je stran muslimanima u Bosni i Hercegovini) i Albancima. Bio je gospodin, antifašistički intelektualac. Njegov brat Besim, arabista, preveo je „Koran“ na srpsko-hrvatski jezik. Nemačka armija je 16. aprila 1941. okupirala Sarajevo, a početkom sledeće godine upao je u Zemaljski muzej general Johan Fortner i od direktora, Joze Petrovića, poznatog hrvatskog arheologa, zahtevao da mu se preda „Sarajevska hagada“.

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Progon Jevreja iz Španije 1497, akvarel Alfredo Roque Gameiro, 1917. (Foto: Wikipedia)

Derviš Korkut (1888–1969) (Foto: The Jewish Foundation)

ALIA MUNDI KAPIJA BALKANA: „SARAJEVSKA HAGADA“

Ta knjiga je trebalo da bude značajan eksponat u praškom Jevrejskom kvartu, gde je zamišljeno da se skupi sve što je moglo da se opljačka u okupiranoj Evropi i da se napravi turistička atrakcija za arijevske posetioce pod naslovom Jevrejski grad, karikaturalni muzej jednog istrebljenog naroda. Tu zamisao Adolfa Hitlera sprovodio je Alfred Rozenberg, ministar Istočnih teritorija. Planirano je da zbirka bude osnov nove naučne discipline Judenforschung ohne Juden (Nauka o jevrejstvu bez Jevreja). U nacističkoj estetskoj terminologiji postojali su sprecifični izrazi, kao na primer sifilistička umetnost, izraz koji je Rozenberg koristio za ekspresionizam. Nacisti su skupili preko trideset hiljada eksponata za tu skarednu ideju, u kojoj bi „Sarajevska hagada“ bila značajan trofej. U takvoj atmosferi okupirane Evrope, Derviš Korkut je rešio da, uz saglasnost Joze Petrovića, spase „Sarajevsku hagadu“. Sećao se scene uništavanja svitaka Tore na sarajevskim ulicama, pa je hteo da „Hagada“ izbegne sličnu sudbinu.

Među istraživačima događaja oko skrivanja „Hagade“ postoje razne verzije. Jedni tvrde da su se Petrović i Korkut dogovorili da knjigu sakriju u podrum među ostale knjige. Drugi pretpostavljaju da ju je Korkut eventualno skrivao van Muzeja. U svakom slučaju, ona je sačuvana zahvaljujući kustosovoj i direktorovoj odlučnosti i hrabrosti. Odluke su bile zajedničke, ali akcija isključivo Korkutova. Kada je general Fortner tražio direktora Petrovića da mu preda čuvenu knjigu, Korkut je, prevodeći reči svog pretpostavljenog, rekao da je knjigu već odneo jedan nemački oficir. General nije došao u posed „Hagade“, ali je za svoje postupke u toku rata osuđen i 1947. godine obešen.

Dobar deo podataka o Korkutu i njegovoj familiji Džeraldini Bruks je saopštila supruga kustosovog nećaka, Hatima Korkut. Ona danas živi u Arlingtonu u Sjedinjenim Američkim Državama. Službenicima Ministarstva spoljnih poslova predaje bosanski jezik. Cela familija je ponosna na Derviša, njegovo enciklopedijsko obrazovanje i njegovu hrabrost. Objavio je dve knjige o istoriji i ahitekturi Travnika i o svojim sećanjima (1974). Poticao je iz turske porodice koja se u Bosnu doselila u 16. veku.

Hatima Korkut je pomenula autoru teksta u „Njujorkeru“ da Derviševa žena, Servet, još uvek živi u Sarajevu. Imala je tek 16 godina kada se udala 1940. godine. Njena albanska porodica iz Kosovske Mitrovice protivila se da se uda za mnogo starijeg čoveka, ali je ona to ipak učinila. Džeraldina Bruks ju je posetila. Servet je tvrdila da je Derviš doneo „Hagadu“ kući. Istog dana je otišao u Visoko, pa u Treskavicu gde je kod jednog hodže u džamiji sakrio „Hagadu“, među Kuranima. Nakon rata je hodža doneo „Hagadu“ Dervišu, a ovaj ju je vratio u Muzej. Servet nije znala da imenuje hodžu. Od Dervišove žene je Bruksova saznala da njihov sin, Munib, živi u Parizu, gde radi kao inženjer. Posetila ga je da bi doznala još neke detalje o porodici Korkut i spasavanju „Hagade“. Došla je do jednog potpuno novog i neočekivanog otkrića. U aprilu 1942. godine Derviš je još jednom došao ranije kući iz Muzeja. Poveo je sa sobom jednu devojku srednjoškolskog uzrasta. Rekao je ženi da je Jevrejka, da se zove Mira Papo i da su joj roditelji odvedeni u logor. Servet ju je odmah prihvatila. Obukli su je kao muslimanku, nazvali Amira i rekli da je Albanka koju su poslali njeni rođaci iz Kosovske Mitrovice da im pomaže u kući. Ona i Mira su se sprijateljile, bile su vršnjakinje. Pošto je u Sarajevu postajalo sve opasnije, Miru su prebacili u Dalmaciju. Kako je pre rata bila u Hašomer Hacairu, kada su se stekli uslovi, ona se pridružila partizanima. Nakon rata Mira se vratila u Sarajevo. Bila je verena za partizanskog oficira Božidara Bakovića. U junu 1946. na ulici je sretne jedna žena i poče moliti da joj pomogne, jer njenom mužu sude kao saradniku okupatora. Mira nije prepoznala u ženi Derviševu suprugu Servet, kod koje se krila za vreme rata nekoliko godina ranije. Derviš Korkut, kao što se nije učlanio u fašističke organizacije za vreme rata, nije hteo da uđe ni u komunističku partiju. Bio je antifašista, ali to nije bilo dovoljno za novi režim i on ga je osudio na višegodišnju robiju koju je izdržavao u Zenici. Mira je uveravala Servet da će svedočiti u korist Derviša, ali se nije pojavila u Sudu. Kasnije je tvrdila da ju je njen verenik, budući muž, odgovorio od toga. Rekao je da ona, kao vojno lice, nikako ne sme da se pojavi kao svedok na politički motivisanom suđenju. Optuženik je ionako unapred osuđen i ona mu ne može pomoći. Bakotić je umro dve godine nakok toga. Mira je os-

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

tala sa dva maloletna sina, Danielom i Davorom.

Nakon demobilizacije, imala je težak period života. Iako ubeđeni ateista, vremenom se setila svojih jevrejskih korena, slavila je Hanuku i druge praznike. Davor se upoznao sa jednim Izraelcem i rezultat prijateljstva je bio da se 1969. odselio u Izrael i nastanio u kibucu. Majka mu se tri godine kasnije pridružila. Godine 1978. preselili su se u Jerusalim.

Tokom alije bosanskih Jevreja 1992. godine, Mira je naišla na neke novine u kojima je pisano o Dervišu Korkutu, čoveku koji joj je spasao život i koga je ona izdala. Iz članka je doznala da Korkut nije ubijen, kako je ona mislila, već da je godinama robijao u Zenici i umro prirodnom smrću nakon izlaska iz zatvora 1969. godine. Davor je iz tog članka prvi put čuo za ime Derviš Korkut. Mira Papo je odlučila da napiše svoju životnu priču, kako ju je kustos Zemaljskog muzeja spasao za vreme rata i kako je ona propustila da svedoči u njegovu korist nakon rata. Predala je svoju izjavu pod naslovom „Kako me je Derviš Efendi Korkut spasao od sigurne smrti“ Jad vašemu. Mira je preminula 1998., godinu dana pre nego što je Korkut proglašen za Pravednika među narodima. Da je njen muž proglašen za Pravednika, Servet Korkut je doznala dok je boravila u Parizu kod svog sina Muniba. Izraelska ambasada dala joj je certifikat o počasti i medalju. Dobila je i izvesnu mesečnu pomoć koja se dodeljuje Pravednicima. Servet je ispričala Džeraldini da ju je Mira jednom pozvala u Pariz telefonom u nameri da joj objasni svoj postupak. Albanka ju je umirivala rekavši da ne veruje da bi njeno svedočenje izmenilo tok sudskog procesa. Bilo je onih koji su svedočili u korist Derviša, ali to ništa nije pomoglo. Derviš Korkut je osuđen na osam godina robije od kojih je odležao šest.

Crtež Zemaljskog muzeja BiH (Foto: Zemaljski muzej)

Servet, tada žena narodnog neprijatelja, ostala je bez posla i stana. Otišla je kod svojih u Kosovsku Mitrovicu sa sinom Munibom i ćerkom Abidom. U to vreme u Kosovskoj Mitrovici vladao je meningitis. Abida se zarazila i ubrzo umrla. Munib se seća kako je sa majkom odlazio u Zenicu jednom nedeljno da posete Derviša. Put je trajao dva dana, a poseta je bila dozvoljena samo pet minuta. Derviš je pušten iz zatvora, ali građanska prava mu nikada nisu vraćena. Njemu i Serveti rodila se ćerka Lamija 1955. godine. Imala je četrnaest godina kada joj je umro otac. Pamti kako su ljudi govorili o njemu sa poštovanjem, da je mnogima pomagao, savetovao ih. Međutim, nikada nije pomenuo Miru Papo i kako ju je

Magazin

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI KAPIJA BALKANA: „SARAJEVSKA HAGADA“

spasao sigurne smrti, kao što ni Mira nije njega pominjala svojoj deci. Za vreme bombardovanja Sarajeva, Lamija je uspela da napusti grad u konvoju sa Jevrejima. Odselila se u Prištinu kod porodice svoga muža Albanca, elektroinženjera. U martu 1999. za vreme NATO bombardovanja, Servet je bila u poseti svojoj ćerci. Lamija i njen muž su danima pokušavali telefonski da se povežu sa rođacima u Parizu i Švedskoj, da im preko veze pribave vizu za neku zemlju.

Sve je bilo uzaludno. Uz tešku muku su se dokopali Makedonije, gde su odseli kod rođaka u Kumanovu. Opet su pokušavali telefonski da mole rođake i prijatelje da im pribave dokumenta. U jednom trenutku je Munib došao na ideju da se obrate jevrejskoj zajednici u Skoplju.

Džeraldina Bruks, dobitnica Pulicerove nagrade

(Foto: Anaphora Literary Press)

Srpsko i englesko izdanje knjige

Džeraldine Bruks

„Čuvari knjige“ / “People of the Book”

Rekao je Lamiji neka tamo kaže da je njihov otac jedan od Pravednika među narodima, jer je spasao Jevrejku.

Na sreću, imala je fotokopiju certifikata od Jad vašema i pokazala ga nadležnima. Skopska jevrejska zajednica je bila ponosna što može da pomogne u nevolji ćerci jednog Pravednika. Za četiri dana su stigli u Tel Aviv. Posle onog balkanskog užasa mediteransko blještavo sunce učinilo im se nestvarnim. Derviš Korkut, musliman, spasao je Jevrejku Miru, a Lamija, njegova ćerka, muslimanka, bila je presrećna kada ih je na aerodromu Ben Gurion dočekao Mirin sin, Davor Baković.

„Sarajevska hagada“ je čudesna knjiga, izuzetak među „Hagadama“. Ona ne priča samo o Izlasku, Exodusu. Ima i svoj liturgijski deo. Dakle, pored izuzetne estetske vrednosti ilustracija, poseduje i moralnu pouku. Tajna njenog puta iz Španije do Sarajeva treba tek da se istraži. Džeraldina Bruks (Geraldine Brooks), autor teksta u „Njujorkeru“ o sudbini „Sarajevske hagade“ i Dervišu Korkutu, poznat je publicista i pisac istorijskih romana. U januaru 2008. godine objavila je knjigu “People of the Book”, romansiranu istoriju „Sarajevske hagade“ u izdanju američke kuće Viking, dok je englesko izdanje ove knjige objavio izdavač Fourth Estate (Harper Collins Publishers) iste godine. Srpski prevod pod naslovom „Čuvari knjige“ objavio je beogradski izdavač ALNARI iste godine.

TEKST: Ivan Ninić

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Ana Šomlo i Ivan Ninić u Muzeju Izrael, 1985. godine prilikom dodele 1. nagrade za priređivanje „Sarajevske hagade“

CIP - Катaлогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja - 2018. br. 4 (jan./apr.)- .[Beograd] : Ana Stjelja, 2017 - ([Beograd] : Digital Art company). - 24cm

Tri puta godišnje.

ISSN 2466-506 = Alia Mundi

COBISS.SR-ID 226263820

Magazin za kulturnu raznolikost januar-april 2018, br. 4

Часопис „КУЛТ”

Култура Уметност Литература Театар

„КУЛТ“ јe часопис настао као идеја три студенткиње српске књижевности са циљем да се окупи што већи број људи спремних да се ентузијастично и храбро предају уметности. „КУЛТ“ је место где се стварност зумира, наука преиспитује, а истина смело изговара! Сви текстови на часопису „КУЛТ“ су креативни, културни и научни изрази појединаца који својим деловањем желе да покажу да уметност, иако угрожена, није ретка и немоћна.

Часопис „КУЛТ“ објављује свакодневно текстове на адреси casopiskult.com, а неколико пута годишње организује тематске целине које се крунишу pdf издањима. Часопис „КУЛТ“, за сада, не излази у штампаној форми.

До сада, часопис „КУЛТ“ је објавио три броја, први који је посвећен табуу у уметности („Табу у уметности“) други који је у потпуности посвећен стваралаштву Зорана Живковића („Зоран Живковић“) и трећи који је посвећен женама и науци („Жене и наука“). Часопис „Култ“ – место где је култура безбедна.

http://casopiskult.com/

Portret Lujize Pesjakove

Mihail Stroj (1803–1871), ulje na platnu

Lujiza Pesjakova (Luiza Crobath Pesjak) je slovenačka pesnikinja, književnica i prevodilac. Smatra se jednom od prvih i najznačajnijih slovenačkih književnica. Rođena je 1828. godine u Ljubljani, u porodici čuvenog slovenačkog advokata Blaža Krobata. Studirala je na privatnom Institutu Fröhlichov gde je osim uobičajenog gradiva za devojke, učila i romanske jezike i književnost. Poeziju je pisala na slovenačkom i nemačkom jeziku i to pod uticajem Franca Prešerna koji je jedno vreme radio kod njenog oca. Nakon smrti oca, udala se za bogatog trgovca Simona Pesjaka nakon čega se posvetila odgajanju svoje četiri ćerke. Lujiza Pesjakova je pisala poeziju, prozu, drame, a za sobom je ostavila i jedan operski libreto „Gorenjski slavček“ (1872) – prva slovenačka nacionalna opera i autobiografiju pod naslovom „Iz mojega detinstva“ (1886). Među književnim delima najviše se ističe roman „Beatin dnevnik“. Poznati slovenački slikar Mihail Stroj naslikao je čuveni portret Lujize Pesjakove koji je kasnije objavljen i na poštanskoj marki Jugoslavije. U 2018. godini proslavlja se jubilej – 190 godina od rođenja i 120 godina od smrti Lujize Pesjakove. Memento!

MAGAZIN ALIA MUNDI VAM SA PONOSOM PREDSTAVLJA SVOJ IZDAVAČKI PROJEKAT

Zbornik književnih radova „Glasovi Melpomene“ povodom jubileja – 155 godina od rođenja Jelene J. Dimitrijević

Početkom 2017. godine magazin Alia Mundi je raspisao konkurs za zbornik književnih radova „Glasovi Melpomene“ sa ciljem da se skrene pažnja na jubilej – 155 godina od rođenja srpske književnice Jelene J. Dimitrijević. Ova, veoma plodna, a skrajnuta srpska književnica čiji su dug životni vek obeležili putovanja, upoznavanje sa različitim kulturama sveta i posvećenost ženi kao njenoj velikoj književnoj inspiraciji, zaslužila je da se u godini njenog jubileja setimo njenog lika i dela i da kroz ovaj književni zbornik damo skroman doprinos obeležavanju tog jubileja.

U zborniku je zastupljeno 45 autora iz Srbije, BiH, Crne Gore, Slovenije i Japana. Radovi autora zbornika „Glasovi Melpomene“ podeljeni su u celine: Poezija, Proza, Putopisi, Eseji i zapisi... kako bi se dočarali svi književni žanrovi u kojima se ostvarila srpska književnica Jelena J. Dimitrijević.

ISTOČNI BISER

Portal za književnost, umetnost i kulturu Istoka

Veb-portal „ISTOČNI BISER“ (IBIS) je osmišljen kao veb prostor na kome će se objavljivati raznovrstan sadržaj iz oblasti kulture, umetnosti i književnosti Istoka.

Ideja za pokretanje ovog portala je potekla od knjige čuvenog pesnika J. J. Zmaja „Istočni biser: skupljene pesme raznih istočnih pesnika“ koja je objavljena 1861. godine, a po kojoj je i sâm portal dobio naziv.

Portal „ISTOČNI BISER“ (IBIS) je namenjen svim ljubiteljima Istoka, potom autorima koji stvaraju književnost u istočnjačkom duhu, ili onima koji prevode književnost sa orijentalnih jezika. Takođe, na portalu su dobrodošli i svi oni autori koji pišu eseje ili stručne radove iz oblasti orijentalistike. Dobrodošli su i putopisi ili putopisne priče sa prostora Japana, Kine, Turske, Irana, arapskih zemalja, Indije... Portal će posebno biti posvećen promovisanju knjiga i publikacija koje za temu imaju Istok ili istočnjačku kulturu, umetnost, književnost, religiju.

U okviru portala nalazi se i IBISOV BLOG posvećen književnosti, umetnosti i kulturi Istoka i vestima iz kulture koje ukazuju na kulturni most između Srbije i zemalja Istoka.

Portal je regionalnog karaktera i na njemu će moći da objavljuju svi autori koji pišu na BHS jezicima.

Online škola kreativnog pisanja „Enheduana“ pokrenuta je sa ciljem da se svi oni koji su kreativni i daroviti, koji vole da pišu ili koji nameravaju da se bave pisanjem, edukuju na pravi način. Nije dovoljno samo imati inspiraciju i dara za pisanje, isto tako je važno imati osećaj za tekst, a svoje misli organizovano i smisleno preneti na papir - što je veština koja se uči. Jedino će se tako čitaocima pružiti pravi duhovni užitak.

Škola kreativnog pisanja „Enheduana“ nazvana je prema drevnoj sumerskoj pesnikinji Enheduani koja je živela sredinom 23. veka pre nove ere i koja se smatra prvim književnikom u istoriji svetske književnosti. Ova sumerska sveštenica i pesnikinja je ujedno i prvi autor koji je potpisao svoje delo.

Enheduana je bila akadijska princeza, pesnikinja, sveštenica, ratnica, vladarka, astronom. Bila je najvažnija verska figura svoga doba. Njeno ime je sastavljeno od reči „En“ (vrhovna sveštenica), „hedu“ (ukras) i „ana“ (nebesa). Poznato je i da je sebe nazivala otelotvorenjem boginje Ningal, odnosno zemaljskom suprugom mesečevog boga Inane. Svojim književnim stvaralaštvom, postavila je standarde za poeziju i formu molitve koja će duboko uticati na Bibliju i homerske himne, pa samim tim i na čitav tok svetske književnosti. Enheduana je bila mistična i herojska ličnost… mudra žena i moćna sveštenica.

Kroz slavljenje svog ličnog odnosa s Inanom, Enheduana je dala najstariji sačuvani trag svesti pojedinca o svom unutrašnjem životu.

Enheduana je inspiracija za sve koji se bave pisanom rečju, koji nastoje da postignu sklad misli, duha i božjeg dara.

https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

DONIRAJTE MAGAZIN ALIA MUNDI

spisak donatora biće objavljen na zvaničnom sajtu magazina i u svakom broju

Ukoliko želite da pomognete štampanje magazina Alia Mundi, to možete učiniti uplatom na tekući račun Raiffeisen banka 2650000004416111

Svrha plaćanja: Donacija za magazin Alia Mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017