Alia Mundi br. 9 (septembar-decembar 2019)

septembar-decembar 2019 / br. 9

ISSN 2466-5061

„Most“ MOST PRIJATELJSTVA

Београд као инспирација УМЕТНИЧКИ ПУЛС ПРЕСТОНИЦЕ

„Тишина земље“ СРЦЕ ЈЕ ЧУДНО ПИСМО

Mohamed Habib NAŠ JEZIK OBLIKUJE NAŠE VIĐENJE SVETA

Божидар

Манастир Вујан ПОСЛЕДЊЕ КОНАЧИШТЕ КРАЉИЦЕ ДРАГЕ

Ogam JEZIČKO BLAGO KELTA

Бисер белоруске културе КУЛТУРНО ЗАВЕШТАЊЕ ЗОСКЕ ВЕРАС

„Кладово транспорт“ САДАШЊОСТ КОЈЕ НЕМА

Mahmud Reda PIONIR EGIPATSKOG FOLKLORA

Laos LAMA BURLAT

Antička Grčka u našoj kulturi “GRČKO ČUDO”

Udruženje

Карађорђевић ПРИНЧЕВСКО ПУТОВАЊЕ

Jevreji kao proroci u Kuranu KO JE BIO PROROK JONA?

SVETOVI U NAMA

- ulje na platnu35 x 50 cm

slika iz sebe, iz sopstvene duše, bez unapred određene teme. On jednostavno sebe prenosi na platno. U izlivu kreativne energije teme se same nameću, oblikuju i svoju konačnu formu dobijaju na platnu. Za ovog umetnika se može reći i da je vrlo plodan te da svoju nadarenost ispoljava kroz spoj određenih simbola, skrivenih u dubini njegovih platana, i kolorita koji katkad fovistički, ali mnogo češće ekspresionistički utiru put njegovoj umetnosti. Posmatranjem njegovih slika uranja se u jedan sasvim novi svet, vuče vas jedna mistična nit vremena. Motivi koje srećemo na njegovim slikama su, poput nimfi, izronili iz boja koje su se tako vešto pomešale na njegovoj paleti i koje je tako znalački preneo njegov kist. Iz tog vrtloga mašte i umetničke strasti izviru ljudska lica i ljudske figure, animalni i floralni oblici, balerine, crkve, čitave scene samo njemu znanih događaja i sve to oblikovano kroz nanose najraznovrsnijih boja koje su i

Marko Ignjatijević je rođen 1979. godine u Kragujevcu. Iako nije akademski slikar, Ignjatijević je razvio sopstveni umetnički izraz kome u svakom damaru svog umetničkog bića ostaje dosledan, a koji je nastao kao posledica darovitosti i izraženog osećaja za umetnost koji čovek ne može da nauči, već se sa njim rađa. Do sada je svoje radove izlagao na međunarodnoj izložbi u Golupcu, Bečeju i umetničkim kampovima. Umetnički pravac kome je Ignjatijević naklonjen može se okarakterisati kao duhovni ekspresionizam. Njegove slike su koloritne, u manjoj ili većoj meri apstraktne, i u sebi sadrže neku nevidljivu nit koja na tako vešt način ume da privuče posmatrača. Kako sam kaže, više nego uspešno ukomponovane, tako da formi daju njenu pravu sadržinu. Njegove slike pozivaju na promišljanje. Pred njegovim platnima posmatrač treba dugo da stoji, da utone u njegov imaginarni svet kako bi spoznao krajnju nameru umetnika. Ono što njegova platna krasi jeste i višeznačnost motiva koji ušuškani u koloritno ruho pripovedaju priču iz davnina, iz srca svemira, iz najudaljenijih kutaka duše. Te slike se moraju osetiti i mora im se dopustiti da svojim raznobojnim valovima posmatrača odnesu na pučinu. Upravo tu negde, daleko od sveta, posmatrač može da dobije odgovor na sva pitanja koja muče njegovu dušu. Marko Ignjatijević svojim duhovnim ekspresionizmom pleni i poziva na duboko razmišljanje, na introspekciju i na dijalog sa samim sobom. Umetnost ima tu moć da nam osvetli put ka najskrivenijim mestima naše podsvesti, umetniku omogućuje da bude taj magični luč, a posmatraču da taj luč mudro iskoristi.

ANA STJELJA

Tragom naslovnice: Svetovi u nama

Umetnik: Marko Ignjatijević

ALIA MUNDI

magazin za kulturnu raznolikost

septembar-decembar 2019 / br. 9

ALIA MUNDI

REČ UREDNIKA

ALIA MUNDI REČ UREDNIKA

magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019/ br. 9

Osnivač i glavni urednik

Ana Stjelja

Saradnici / autori u 8. broju:

Milan Lazar Petronijević, (Kruševac, Srbija)

Muhamed Habib (Stavanger, Norway)

Mr Danica Lazarević (Beograd, Srbija)

Ljiljana Stjelja (Beograd, Srbija)

Aron Albahari (Beograd, Srbija)

Ranko Jakovljević (Kladovo, Srbija)

Srđan Marković (Beograd, Srbija)

Dr Milutin Đuričković (Beograd, Srbija

Miloš Todorović (Smederevo, Srbija)

Marko Ignjatijević (Kragujevac, Srbija)

E-mail

alia.mundi.magazin@gmail.com

Website

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

Naslovna strana

Svetovi u nama, Marko Ignjatijević

LOGO

Ana Stjelja

IZDAVAČ

Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“

ŠTAMPA

Štamparija PROOF, Beograd

ISSN 2466-5061

Časopis izlazi tri puta godišnje

© Alia Mundi magazin. Sva prava zadržana.

Dragi čitaoci, Pred vama je deveti broj magazina „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost.

U ovom broju predstavljamo Udruženje „Most“, društvo prijatelja Srba, Nemaca i Lužičkih Srba. Za ovaj broj magazina „Alia Mundi“ govorio je Muhamed Habib, književnik, prevodilac i društveni aktivista iz Sirije koji živi i radi u Norveškoj. U rubrici Globtroteri govorimo o putovanjima princa Božidara Karađorđevića, zaboravljenu ličnost srpske kulture. U rubrici Kultura Umetnost Religija govorimo o beloruskoj kulturi kroz priču o književnici i botaničarki Zoski Veras, zatim skrećemo pažnju na jedan zanimljivi umetnički koncep inspirisan Beogradom koji se tradicionalno održava svake godine pod naslovom „Beograd–grad u kome stvaram“. U rubrici Religija govorimo o jevrejskim prorocima u Kuranu, sa posebnim naglaskom na proroka Jonu ili Junusa. Kroz rubriku Tragom srpske kulturne baštine našim čitaocima predstavljamo manastir Vujan, zadužbinu kraljice Drage Obrenović. Govorimo i o tzv. „Kladovо transportu“ i stradanju Jevreja na brodu koji ih je vodio u “Obećanu zemlju”, dok u rubrici Globus predstavljamo putopis iz Laosa. U rubrici AM Libris skrećemo pažnju na zbirku poezije portugalske književnice Marije do Sameiro Barozo „Tišina zemlje“. U rubrici magazina AM Životopis predstavljamo biografiju pionira egipatskog folklora Mahmuda Rede čija je trupa ove godine gostovala u Srbiji. U rubrici AM Kaleidoskop govorimo o keltskom pismu ogam, kao jednom od najegzotičnijih vrsta alfabeta. Kroz Kapiju Balkana idemo tragom helenske kulture i govorimo o “grčkom čudu”. U rubrici AM Promo predstavljamo srpski kulturni veb-portal „Čupava Keleraba“, koji promoviše kulturu i radi na njenoj afirmaciji. U rubrici Memento podsećamo na jubileje, 30 godina od smrti slavne srpske rediteljke Mire Trailović, kao i 160 godina od rođenja slavnog srpskog slikara Pavla Paje Jovanovića. Predstavljamo i najnovija izdanja Udruženja „Alia Mundi“, književni časopis „Enheduana“ koji je Udruženje pokrenulo u januaru 2019. godine i veb-portal „Istočni biser“ posvećen kulturama Istoka. Naslovnicu magazina krasi umetnički rad „Svetovi u nama“ Marka Ignjatijevića.

SADRŽAJ BROJA

1.

2.

3. 4. 5. 6. 7. 8. 9. 10.

Alia Mundi predstavlja

Udruženje “Most” Most prijateljstva

AM intervju

Muhamed Habib:

Naš jezik oblikuje naše viđenje sveta

Globtroteri

Божидар Карађорђевић:

Принчевско путовање

Kultura Umetnost Religija

Бисер белоруске културе Културно завештање Зоске Верас Београд као инспирација:

Уметнички пулс престонице

Jevreji kao proroci u Kuranu

Ko je bio prorok Jona?

Tragom srpske kulturne baštine

Манастир Вујан Последње коначиште краљице Драге „Кладово транспорт“

Садашњост које нема

Globus

Laos:

Lama Burlat

AM Libris

„Тишина земље“ Срце је чудно писмо

AM Kulturni kaleidoskop

Ogam

Jezičko blago Kelta

АМ Životopis

Mahmud Reda:

Otac egipatskog folklora

Kapija Balkana

Antička Grčka u našoj kulturi: “Grčko čudo”

AM Promo:

„Čupava Keleraba“

AM Memento:

Мира Траиловић Паја Јовановић

2.

MOST PRIJATELJSTVA

Udruženje prijatelja Srba, Nemaca i Lužičkih Srba „Most“ osnovano je pre osam godina u Kruševcu. Udruženje broji 40 aktivnih članova raznih starosnih dobi i zanimanja. Većina članova kluba se bavi umetnošću, profesionalno ili iz hobija, dok se neki članovi bave i sportom te vrlo često dolazi do spajanja te dve oblasti.

Udruženje je naziv „Most“ dobilo po ugledu na grupu nemačkih ekspresionista „Die Brucke“ (nem. most) koja je nastala u Drezdenu, a kasnije delovala i radila u Berlinu. Njihov osnivač Ernst Kirhner vodio se Ničeovom mišlju “Čoveka čini velikim što je most, a ne cilj” te je to iskoristio kao pokretač i osnov njihove misije. Udruženju je upravo ta misao i deviza, dakle samo povezivanje sa ljudima i gradovima koji imaju zajednički cilj daće doprinos, otvoriće vrata i postaće ono što jeste simbol vizije ovog udruženja.

Osnovni smisao postojanja i rada udruženja „Most“ jeste saradnja u oblasti kulture i umetnosti sa udruženjima iz Srbije i inostranstva, koja dele misiju i devizu udruženja. Članovi udruženja „Most“ saradnju ostvaruju kroz razmenu ideja, sadržaja, programa, zatim kroz organizovanje li-

Ernst Ludvig Kirhner (1880-1938) (Foto: www.sartle.com)

kovnih izložbi, književnih večeri, predavanja iz različitih oblasti.

Treba napomenuti da je Udruženje ostvarilo kontakt i sa Lužičkim Srbima u Nemačkoj preko sugrađanina Ljubiše Jevtića koji godinama radi u malom mestu Gorlitz Ober-Neundorf. U okviru projekta „Svi smo mi porodica“ i u programu međunarodne izložbe Noć muzeja

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

sa temom „Serbja, Venden, Serbz, Wends, Sorben, Lužički Srbi“ Udruženje je ostvarilo kontakt sa centrom „Serbsky kulturny centrum Slepo“ ili na nemačkom „Sorbisches kulturzentrum Schleife“ (Friedensstrase 65, 02959 Schlefe) koji ih je snabdeo kompletnim štampanim materijalom sa opisom običaja i načinom života Lužičkih Srba. Zahvaljujući velikom angažovanju i entuzijazmu članova, Udruženje je uspelo u tome da ostavi traga u svom skoro decenijskom postojanju. Iza sebe ima brojne lokalne izložbe, pet međunarodnih i veliki projekat „Svi smo mi porodica“.

Osim ovog značajnog događaja, u okviru kog je i realizovana najveća izložba ikada održana u Srbiji na Međunarodni dan porodice, Udruženje „Most“ je tokom svog postojanja organizovalo i brojne druge kulturne događaje.

Tako je u prostorijama kluba Teatar, Udruženje u januaru 2012. godine organizovalo izložbu akvarela Bratislava Dimitrijevića, u oktobru je organizovalo izložbu fotografija Veroljuba Milovanovića pod nazivom „Polaris-Ekpres“. U novembru 2013. godine organizovalo je izložbu crteža Saše Radojevića (ilustracije za roman „Klarina Ljuljaška“), u novembru 2018. godine organizovalo je izložbu Miodraga Tokovića, zatim je u decembru iste godine organizovalo izložbu i džez veče Nenada Miloševića. U 2019. godini, Udruženje je organizovalo dve izložbe, u martu je otvorena izložba „Ritam stvaranja“, Miodraga Savića, u junu je organizovana izložba i muzičko veče „Dah prirode“, Milana Petrovića Bate. U istom prostoru Udruženje je organizovalo izložbu fotografija i tek-

stova Dimitrija Mitrinovića pod nazivom „Očevi Evrope“. Autori ove izložbe su: Milan Petronijević, Jelena Ivanović, uz pomoć prof. Dušana Pajina, prof. dr Nemanje Radulovića i Dragane Mihailović. Od zanimljivijih izložbi je svakako i ona koja je organizovana u okviru manifestacije Noć muzeja, a na kojoj su bili izloženi dokumenti i fotografije megalita iz okoline Jastrepca. Ovu izložbu su priredili: Saša Radojević, Bratislav Dimitrijević, Jovan Dišljenković, Nemanja Petronijević, Emilija Antić i Jelena Ivanović. Ovog leta, Udruženje „Most“ je u saradnji sa bibliotekomu u Varvarinu organizovalo izložbu karikatura o šajkači.

Udruženje „Most“, čija je primarna misija promocija kulture Srba, Nemaca i Lužičkih Srba, te stvaranje kulturnog mosta između Srba, Nemaca i Lužičkih Srba, predstavlja vrlo posebnu skupinu umetnika i entuzijasta, koja svakako dosta doprinosi srpskoj kulturnoj i umetničkoj sceni i kao takvo zaslužuje svaku pažnju.

U budućnosti, Udruženje planira da nastavi sa dosadašnjim radom, ali i da oplemeni sadržaj različitim aktivnostima iz sfere kulture i umetnosti. Do kraja godine ima u planu još dve izložbe, a njegovi članovi otvoreni su i za saradnju sa drugim pojedincima i udruženjima, kao i za predloge koji su u skladu sa idejom vodiljom ovog skromnog, ali kulturi i umetnosti predanog udruženja.

TEKST I FOTO: Milan Lazar Petronijević

Neki od plakata za izložbe Udruženja „Most“

Naš jezik oblikuje naše viđenje sveta

INTERVJU VODILA: Ana Stjelja

Poštovani gospodine Habib, zahvaljujem se što ste prihvatili intervju za magazin „Alia Mundi“. Za početak, predstavite se našim čitaocima.

Moje ime je Muhamed Habib. Diplomirao sam na engleskom departmanu Univerziteta Tišrin u Latakiji (Sirija). Bavim se književnošću i prevodilaštvom. Više od petnaest godina radim kao prevodilac sa arapskog, engleskog i norveškog jezika. Član sam sirijskog PEN centra i član noverškog PEN-a (NORSK). U Siriji sam radio kao profesor engleskog jezika u srednjoj školi. Svoju prevodilačku karijeru sam započeo 1992. godine, a moj prvi prevod sa arapskog na engleski jezik bilo je delo T. S. Eliota („Porodični skup“).

Odrasli ste u Siriji gde ste stekli obrazovanje i živeli do izbijanja rata. U

kakvom su Vam sećanju ostale te godine do početka rata, i šta je ono čega se najviše sećate vezano za život u Siriji?

Život je jedan kompletan paket. Otvorite ga i pokušate da se usredsredite na jedan njegov deo, iako znate da je to celina koju čine delovi koji su duboko ukorenjeni jedan u drugi. Ipak, mi vrlo često nastojimo da se skoncentrišemo na onaj najvažniji element, na to kako utiče na nas i kako nas je doveo do toga gde smo sada. Ja sam većinu svog života proveo suprotstavljajući se izazovima i sanjajući i nadajući se najboljem. Taj spoj podnošenja i povlačenja pred opštim političkim i društvenim okolnostima i istrajavanja u tome da svoje snove povežem sa realnošću, koja je išla od lošeg ka još gorem, učinila je moj život mnogo smislenijim, posebno kada sam shvatio da i malo

postignuće ojačava volju i daje snagu da se krene dalje u životu. Ipak, u jednom trenutku sam shvatio da pravi spas nije u pojedincu, iako su postignuća pojedinaca čudesna. Stoga sam se uključio u obične društvene i državne poslove. Iz tog razloga su moja sećanja na život u Siriji uvek kombinacija sreće i tuge. Srećan sam zbog onoga što sam uspeo da uradim, a tužan zbog onoga što sam mogao, da i ne pominjem status kvo koji je sada na snazi u Siriji.

Sada živite u Norveškoj. Kako ste se navikli na tu zemlju? Ako bi Vas neko pitao da uporedite dve kulture (norvešku i arapsku) šta biste rekli o tome. Ukoliko biste mogli da odaberete neko kulturno nasleđe obe zemlje, i Norveške i Sirije, šta bi to bilo?

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

Henrih Ibzen (1898.) i Knut Hamsun (1939.) (Foto: Wikimedia)

Muzej u Latakiji, rodnom gradu M. Habiba (Foto: Wikimedia)

Sloboda govora je prva stvar kojoj se divim u Norveškoj i strašno mi je žao što nama u Siriji to nedostaje. U Norveškoj nema “policajca” u piščevom umu ili svesti. Norvežani mogu slobodno da izražavaju svoja gledišta na sva pitanja, bez straha od kazne ili pretnje. Norveška i dalje slavi Ibzena koji

ALIA MUNDI AM INTERVJU: MUHAMED HABIB

je napadao ljude iz svog rodnog grada, i još uvek slavi Knuta Hamsuna, bez obzira na njegovo kontroverzno ponašanje prema nacizmu i Hitleru. Sa kulturnog stanovišta, Sirija je deo arapskog i islamskog kulturnog nasleđa, pored svoje šarenolike etničke strukture, i kao takva poseduje veću kulturnu raznolikost od Norveške. Uprkos tome, norveška književnost je postigla mnogo veći međunarodni uspeh nego sirijska. Iako su obe zemlje bile dugo pod okupacijom, Norveška pod okupacijom Danske, a Sirija pod okupacijom Otomanske imperije i kasnije Francuske, norveška kultura je doživela procvat, uz napore da nastavi da radi na tome da postigne nezavistan identitet u oblasti književnosti i muzike (ima tri dobitnika Nobelove nagrade). S druge strane, sirijska kultura, iako je imala eminentne pisce i umetnike, to nije mogla da postigne. U Siriji, najčitaniji pisci mogu da prodaju tiraž od deset hiljada knjiga popluaciji od 20 miliona stanovnika. Većina ljudi ne može sebi da priušti da kupi knjigu, dok većina onih koji mogu, to ne čine. Divim se Norvežanima što su čitalačka nacija. Statistika pokazuje da svaki četvrti Norvežanin određenog dana odabere jednu knjigu. Štaviše, biblioteke su svuda i nude čitaocima sve vrste knjiga, novine, audio knjige, čak i muzičke instrumente (gitare, violine...), a oni koji ne mogu sebi da priušte da kupe knjigu, mogu da je naruče u biblioteci u gradu u kome žive, jer ih one poručuju iz drugih biblioteka u zemlji. U Norveškoj se slave i stari i moderni pisci. Svake godine se organizuju programi i festivali koji slave modernu književnost, umetnost i muzička dela.

Bavite se pisanje i prevodilaštvom, recite nam nešto više o svom radu, projektima na kojima trenutno radite ili na kojima ćete tek raditi. Ko su bili Vaši književni idoli i koja vrsta rada Vas najviše usrećuje i privlači Vašu pažnju?

Kao i na sve ostale čitaoce, i na mene su mnogi autori ostavili utisak. Ipak, ne bih mogao nijednog na imenujem kao književnog idola, ili omiljenog. Ni prema jednom ne bih voleo da budem nepravedan. Mnogo sam naučio iz knjiga koje sam pročitao, i to iz raznih oblasti: književnosti, psihologije, filozofije. Za sada, u Norveškoj,

zainteresovan sam za dramu. Trenutno radim na prevodu drame norveškog pisca Jon Fosea (Jon Olav Fosse, 1959). Začudilo me je da njegova drama još uvek nije prevedena na arapski jezik, iako su njegova dela (proza, drama, poezija) prevedeni na više od 40 jezika, pritom se njegove drame porede sa Ibzenovim i Beketovim. S druge strane, mnogi drugi norveški autori su napisali dobre drame koje planiram takođe da prevedem na arapski jezik.

Recite nam nešto više o norveškoj kulturnoj i umetničkoj sceni? Ko su best-seler pisci i koje književne vrste su najpopularnije. Da li Norvežani vole da čitaju i da li uživaju u kulturnom sadržaju?

Norveška kulturna i umetnička scena je veoma bogata. Pretpostavljam da to nije samo zato što je Norveška bogata zemlja, nego zato što su Norvežani zaljubljenici u kulturu, umetnost, muziku i prirodu. Uprkos onome što bi svi pomislili, ali Jo Nesbe danas nije best-seler pisac, već je to književnica Osne Sejerštad (Åsne Seierstad, 1970) koja se bavi dokumentarnom literaturom. Postala je poznata po svojoj knjizi „Jedan od nas“, koja se bavi stravičnim napadom Andersa Brejvika iz 2011. godine. Ta knjiga je bila dobitnik „Nagrade za evropsko razumevanje“ na Sajmu knjiga u Lajpcigu 2018. godine. Knjiga Maje Lunde „Istorija pčela“ je odmah postala hit i bila prodavana u mnogim zemljama pre norveškog izdanja. Bila je i najprodavanija knjiga u Nemačkoj u 2017. godini.

Pisci poput Karla Uve Knausgora (Karl Ove Knausgård, 1968) stavili su norvešku književnost u centar pažnje, pokazujući svetu da norveški pisci mogu mnogo više od pisanja krimi romana. Primera radi, Karl Uve Knausgor je prodao 450.000 knjiga u zemlji od pet miliona ljudi. Justen Garder je još jedan pisac čija je knjiga „Sofijin svet“ prevedena na mnoge jezike.

Jon Fose, pisac i dramaturg, smatra se jednim od najvećih savremenih dramskih pisaca na svetu. Ovi gorepomenuti pisci i mnogi drugi su razlog što će Norveška biti počasni gost na Sajmu knjiga u Frankfurtu 2019. Mnogi drugi poznati pisci, umetnici i muzičari, slave se na godišnjim

Muhamed Habib u Stavangeru

festivalima koji se održavaju svake jeseni u svim gradovima u Norveškoj. U Stavangeru, gradu u kome ja živim, postoji godišnja tradicija koja se zove „Ceo Rogaland čita“. Tada se slavi jedan od pisaca iz grada. Zajednica odabere knjigu jednog pisca i štampa je u 50.000 primeraka koji se posle besplatno poklanjaju čitaocima.

Radili ste i kao humanitarac i profesor, kakva su Vaša iskustva vezano za taj period Vašeg života.

Za mene, profesura nikad nije bila posao koji moram da radim za novac. To je bila radost i misija, i proces u kome sam mogao da ostanem u kontaktu i interakciji sa mladim generacijama. Od svojih učenika sam mnogo učio o raskoraku između profesora i roditelja, sa jedne strane, i mladih sa druge. Nastojao sam da budem najbolji otac i profesor. Koristio sam njihove povratne reakcije kao poruke kako bih unapredio svoj način predavanja, ponašanja i razmišljanja, naravno bez ukazivanja na to. Možda mi je to pomoglo da se odlučim u svom životu i da odaberem posao u oblasti ljudskih prava i demokratskih sloboda. Zato što naši učenici i deca, kao najranjivije žrtve tiranskog režima i tradicionalnog patrijarhalnog društvenog sistema, kroz svoje neprijateljsko ponašanju u školi najbolje mogu da reflektuju ovaj katastrofalni problem. Najviše osećam zadovoljstvo zbog svog iskustva stečenog u ovom periodu svog života. Učinio sam najbolje što sam mogao u datom trenutku svog boravka u Siriji.

Kako gledate na ideju kulturne raznolikosti. Kako je možemo sačuvati i da li je, po Vašem mišljenju, održiva?

Kad god pročitam ili čujem za izraz “kulturna raznolikost” zamislim jednobojno proleće, što je naravno, nemoguće. To je zato što je priroda mudrija od čoveka. Život je nepodnošljiv samo sa jednom bojom ili jednim rodom kultura. Kao što suština prirodnog života zavisi pretežno od dva roda, muškog i ženskog, tako su kulturi i intelektualnom životu potrebna dva ili više rodova. Ja verujem da na kulturnu raznolikost treba da gledamo više kao na potrebu nego na prestiž.

Kroz istoriju, manjine i njihove kulture inspirisale su i motivisale dominantne kulture mnogo više nego što čovek može i da zamisli. Iako jednoobrazna kultura može da opstane, bila bi dosadna i bez snage, jer samo jedno je ništa. S druge strane, ako govorimo o kulturnoj raznolikosti, to nas dovodi do jezika. Naš jezik oblikuje naše viđenje sveta, naše znanje i iskustvo u životu. Možda se iz tog razloga danas ulažu veliki napori da se očuvaju ugroženi jezici ili lokalne kulture širom sveta.

Magazin

(Foto: M. Habib)

Stari grad Stavanger (Foto: M. Habib)

GLOBTROTERI: БОЖИДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

ПРИНЧЕВСКО

ПУТОВАЊЕ

ожидар Карађорђевић је сасвим посебна личност српске културе која је сплетом неких историјских и политичких околности потпуно заборављена. Овај изданак породице Карађорђевић је био изузетно образован, надарен за уметност и велики заљубљеник у путовања. И као што је то случај са многим другим великанима српске културе, и он је био много познатији ван Србије него у домовини својих предака.

Рођен је 1862. године у Паризу. Међутим, има и оних који тврде да је рођен у Београду, попут Стевана В. Павловића који тај податак наводи у свом делу „Bijou d’ art“. Има и оних који тврде да је рођен у Бечу, попут Косте Ст. Павловића који у својим мемоарима „Онакви какве сам их знао“ наводи да је Божидар рођен у престоници Аустроугарске. Божидар Карађорђевић по очевој линији води порекло од Карађорђевића (Кара-

ђорђев праунук), а по мајчиној од Мише Анастасијевића (деда по мајчиној линији). Цео свој живот је провео у Паризу који је, као град културе и уметности свакако на њега оставио велики траг када је одабир животног позива, али и на бројним путовањима широм света због чега се и спада међу прве српске глобтротере. Први помен о Божидару Карађорђевићу налази се на страницама „Дневника Марије Башкирцеве“ (Journal de Marie Bashkirtseff – 1887; 1890) као и у њеним писмима. Овој руској књижевници и сликарки дугујемо захвалност што је од заборава отргла једног српског принца. О њему је записала бројне редове, оставивши тако писани траг о његовој младости. Занимљиво је да је и Божидар Карађорђевић написао један чланак о њој и тај чланак је публикован у Британској енциклопедији (XI издање 1910.) У том издању, у биографији српског принца писало је: „Принц

ALIA MUNDI

ALIA MUNDI

GLOBTROTERI: БОЖИДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ

Б. К., умро 1908. г. уметник, критичар, дизајнер и златар. Сарадник листа Paris Figaro, Magazin of Art, и т. д. Аутор Забележака о Индији (Enchanted India) (Notes sur l’ Inde). Преводилац дела Толстоја и Јокаја Мора. Нажалост, он није поживео да види објављивање овог чланка о својој пријатељици и уметници Марији Башкирцевој.

Ипак, из ових навода из Божидарове биографије сазнајемо да је седам месеци боравио у Индији, али није путовао само у Индију, већ и по целој Европи, на Балкан до Цариграда, на север Африке, у Шпанију, Шведску, Свету Гору, Енглеску, Немачку... .

Прошле године, Матица српска (у сарадњи са Задужбином Краља Петра I) спровела је један значајн издавачки подухват захављујући којем је путопис из Индије Божидара Карађорђевића превден на српски језик и по први пут објављен код нас. Овај врло занимљиви путопис Божидара Карађорђевића, написан је на француском и енглеском језику, пре 120 година. И вероватно да би ово дело нестало или се изгубило кроз време да није било индијских и неких мањиих америчких издавача који су повремено прештампавали његове „Записе о Индији”. Ово реиздање објављено је захваљујући проф. др Александру Петровићу, који је приредио и с француског превео ову путописну грађу Божидара Карађорђевића (енглеску верзију путописа је превела Александра П. Стевановић).

Српски принц је на пут у Индију кренуо је 1896, из Лондона, готово три деценије пре него што ће Јелена Ј. Димитријевић (једина српска глобтротерка у то време) кренути на свој пут у Индију (1926-27). Као вероватно и многи други пре њега, и он је представу о Индији градио из тзв. енглеског колонијалистичког штива, односно из књига које су публиковане у Енглеској, а према којима српски принц има веома критички став, посебно када је у питању однос Енглеза према домаћем становништву у Индији. По повратку из Индије, Божидар је путопис почео да објављује у наставцима у часопису „Париска ревија“, и то на француском језику. Његов путпис из Индије исте године

Прво издање на француском и реиздање на српском путописа „Записи из Индије“

је био преведен и на енглески језик, док су на српском језику поједини одломци објављени 1933. године у часопису „Време“.

Професор Петровић, као приређивач реиздања ове књиге наводи и неке детаље које је принц Божидар запазио у Индији, а које су годиле његовој радозналости: „Кнез читаоца упознаје с поделом на касте у Индији и немаштином, али и високим личностима неосетљивим на несрећу. Он запажа и свадбени ритуал, али и фабрике с примитивним разбојима на којима хиљаде тамнопутих људи израђује памучне хаљине лошег квалитета. Кнез види и кујунџију који ради, без мустре и модела, али шару урезује с невероватним самопоуздањем. Показује нам културу која ствара лепоту без нацртаних скица, без тајног плана, која не копира него твори лепоту због лепоте јер и он има потребу да дотакне свет који није огрезао у механику и презир према животу. Колика је то супротност према нашем свету који је од свега могућег успео да створи само машину?“ Занимљива је била и критичка рецепција овог дела у то време. Наиме, његови савременици су за његов путопис рекли да је „...био право откриће овог чаробног царства које су толики други пре њега описали, а да нису успели да осветле мистериозне тежње његових становника“. Путопис Божидара Карађорђевића је до те мере био популаран и књижевно високо вреднован да је у једној

Постхумно објављено дело Божидара Карађорђевића

књижевној критици сличног путописа Мориса Бауера писало: „Индија М. Бауера далеко надмашује ону Пјера Лотија, Робера д’ Итиера и принца Божидара Карађорђевића“. Иначе, српски принц је био добар пријатељ чувеног Пјера Лотија, у чијем друштву је врло често путовао. Јасно је да је у Индију отпутовао ерудита, уметник, путник са искуством и познавалац Истока. Он запажа лепоту Индије у свој њеној оригиналности, природности и богатству вековима непромењене традиције и духовности. Као уметник и златар, он посебно посматра архитектуру места које обилази, боје, тканине, накит и шаре на одеждама домаћег становништва. То све ставља у контраст са напредним начином живота Европе из које долази. И непрестано се диви тој таквој, рудименталној лепоти простора који је као нестваран, а који као такав егзистира вековима у непромењеном облику.

Принц Божидар Карађорђевић је путовао и по Европи, био је у Азији и Африци. Нарочито је пуно путовао 1893. године, а са тих својих путовања оставио је траг у виду неколико путописа који потврђују да је обишао и наше крајеве. Тако је у периоду од 1894. до 1896. године објавио путопис по Црној Гори и Албанији, путопис са Атоса, из Србије, Далмације и Босне. Занимљив је свакако и његов путопис по Скандинавији који је објављен у марту 1896. под насловом „En pays scandinave“.

Српски принц, уметник, књижевник, новинар, преводилац, заљубљеник у путовања и кујунџијски занат, умро је од тифусне грознице у 46. години живота, у родном Паризу. Његово последње дело је збирка приповедака „Многоструки живот“ (La vie multiple) за коју је предговор написао француски књижевник Жан Фино. Иза њега су остала бројна уметничка дела, слике, накит, књиге, а две стотине књига из његове библиотеке дате су као поклон Библиотеци „Светозар Марковић” у Београду која је 2010. године организовала изложбу под насловом „Божидар Карађорђевић – изложба поводом Дана Библиотеке“. Посебне заслуге за представљање овог изузетног човека српске културе иде једној од најугледнијих библиотекарки УБ „Светозар Марковић“, Босиљки Јанковић (1915-1998) која је приредила текст о овом српском принцу. О њему и његовом животу почела је да истражује 70-их година XX века и задивљујуће је како је у времену без напредних технологија какве имамо данас успела да прикупи грађу, пронађе и преведе одломке и на тај начин нам са пуно детаља и података исприча причу о “љупком принцу” (prince charmant) како су Божидара Карађорђевића звали у француском друштву, које га је очито више разумело и ценило него српско.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

Потрет Божидара Карађорђевића, 1903) (Фото: Едмонд де Пири)

Културно завештање Зоске Верас

елоруска књижевност у преводима има своје место у српској култури, мада, признаћемо, скромно. Истина, само пар преводилаца (проф. др Иван Чарота из Минска, проф. др Миодраг Сибиновић из Београда, МА Дајана Лазаревић из Београда) озбиљно се баве превођењем белоруских књижевника на српски језик, док су остали преводиоци по свега пар дела превели и објавили у Србији. Разлог за то је врло једноставан – недостатак школованог кадра за питање и популаризацију белорусистике. Дела белоруских књижевника, која су у Србији објављена, углавном су дела класика, док је од савремених аутора преведено свега неколико. Преведена дела су, угласном, дела књижевника, а не књижевница, иако се Белорусија може похвалити бројним дамама, које су оставиле свој печат у књижевности. Једна од њих је, свакако, Зоска Верас (белор.

Зоська Верас). Њено право име било је Људвика Антоновна Сивицкаја-Војцик (белор. Людвіка Антонаўна Сівіцкая-Войцік). Рођена је 30. септембра 1892. године у селу Мјажибаку у Украјини), а преминула је 8. октобра 1991. године у граду Виљни (данас – глави град Литваније). Писала је под бројним псеудонимима, од којих је најпознатији - Зоска Верас, а својевремено се потписивала и као: А. Војцикова, Мама, Мирко, Л. Савицкаја и Шарена Птица. Остала је упамћена као једна несвакидашња појава у белоруској књижевности и жена, која је могла да споји у целину две потпуно различите ствари (конкретно – књижевност и ботанику), а у обе области се показала као прави стручњак. Зоска Верас је рођена у шљахетској (богатој) породици, а као и у многим таквим породицама, код куће су разговарали на пољском језику. Прадеда песникиње – Игнат

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: БИСЕР

Кулаковски још 1834. године је писао руском министру просвете, како је „белоруском народу потребно образовање“. Он сам је сарађивао са бројним научним удружењима у Виљни, Варшави и Петербургу.

По мајчиној линији, песникињин деда Људвик Садовски је био познати пчелар и повртлар, добро је знао белоруски језик и користио га је у разговору са сељацима. Песникињин отац Антон Сивицки је завршио Мушку гимназију у Гродну (Белорусија), а нарочито је волео да чита поезију. Чини се да је од њих двојице Зоска стекла склоност према белоруском језику и изучавању ботанике.

Зоска Верас је своје прво образовање (и музичко такође) примила од родитеља, а 1904. године је уписала приватну Трговачку вишу школу имена Л. Валадкевича у Кијеву. Завршила је приватну Женску гимназију Катарине Барковске (1912), а такође и десетомесечне курсеве за воћара, повртлара и пчелара и шестомесечне ратно-санитарне курсеве у Варшави (1914).

Од 1915. године живела је у Минску.

Радила је као секретар при бројним организацијама: Минско одељење Белоруског друштва помоћи оштећенима у рату, Белоруски национални комитет, Централни рад белоруских организација, Белоруско социјалистичко грађанство. Исте године је Зоска Верас упознала Фабијана Шантира из града Бобрујска, који је био актуелан у политичком животу. Између њих су се појавила романтична осећања, али их нису крунисали браком. Три године касније Шантир је ухапшен, а Зоска га је у својим препискама са пријатељима називала мужем.

Крајем те, кобне по њихову љубав, 1918. године, Зоска напушта Минск и одлази на дедино имање Аљховники. Следеће године је родила сина Антона свом невенчаном супругу Фабијану Шантиру. Шантир није имао прилику да упозна свог сина. Стрељан је 1920. године.

У овом периоду Зоскиног живота, јавила се њена потреба да пише песме за децу (пре свега посвећене њеном малом сину). Оне су биле кратке и једноставне форме, налик на

З. Верас са супругом Антоном Воициком, 1926. (Фото: www.svaboda.org)

поскочице. Једна од најпознатијих дечјих песама Зоске Верас је „Сунце сија“ (Сонца свеціць):

Сунце сија ту над нама, Снег се искри под ногама, Мраз притиска, досађује, А наш Јанка то ни не снује: С брда на санкама јури,Горе очи срце жури.

Када је деда Зоске Верас преминуо 1922.

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

године, имање Аљховники је продато. Следеће године, у шумским масивима испод Виљне, Зоска Верас започиње заједнички живот са Антоном Војциком, новим изабраником. Венчали су се 1926. године, а Зоска је следеће године родила кћерку Галину Антоновну Војцик (касније удату Луцкевич. Галина је живела до 2007. године).

Од 1924. до 1929. године, Зоска Верас је радила као администратор редакцијских новина „Белоруског сељачко-радничког грађанства“, од 1921. до 1931. године, писала је приче за дечји часопис „Јутарња звездица“ (Заранка). У периоду 1934-1935. писала је за дечји часопис „Пахуљице“ (Пралескі), а 1928-1939. била је старешина Белоруског кооперативног друштва „Пчела“, да би својевремено 1934-1938. године била уредница пчеларског часописа „Белоруски одбор“ у Виљни.

Године 1946. године, син Зоске Верас је био ухапшен и осуђен. Његова породица није знала где се он налази и шта се са њим

Белоруска омладина у Гродну (Фото: www.svaboda.org)

догађа. Наступио је тежак период живота за Зоску Верас, а тај период је касније називала „летаргичним сном.“ Године 1944. затворена је Виленска белоруска гимназија, а 1945. године уништен је Белоруски музеј имена И. Луцкевича. Песникињин муж, Антон Војцик, напрасно умире 1948. године. Песникињин син Антон Шантир се враћа 1956. године из стаљиновског логора тешко болестан. Досуђена му је забрана дописивања са мајком наредних 10 година, али је он убрзо умро.

Зоска Верас је као истакнута личност у белоруској култури прихваћена 1961. године, залагањем Арсенија Лиса. Крајем 1980их година, око Зоске Верас ујединила се белоруска интелигенција Виљне. Члан Савеза књижевника Совјетске Белорусије постала је 1981. године.

Зоска Верас је била песникиња тананих женских осећања, које је претапала у мелодичне, нежне стихове. Упркос тешком животу, она је себе несебично давала белоруској књижевности и култури. Њену лирску

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

истанчаност осећања можемо упоредити са љубавним песмама Десанке Максимовић. Зоска Верас је била песникиња велике душе, бистрог ума, а пре свега жена коју су савременици описивали као „продуховљену особу“ и „благог погледа“. Једна од њених најпознатијих песама је „Писмо“ (Ліст): Хтела сам да ти напишем

На латици руже мирисне, Али латица би могла да нестане

У време олује страсне.

Хтела сам да ти напишем На крилу лептировом, Али лептир умире У првој ноћи тамној.

Послала бих ти писмо

Ластавицом из дома нашег, Али она би могла дати Писмо неком другоме.

И тако пролазе дани...

Не могу да ти га пошаљем, А писмо такво љубазно Хтела сам да напишем.

Зоска Верас је била активна у јавном животу и залагала се за културни напредак својих сународника. Била је учесница Гродненског кутка белоруске омладине (1909-1913); учествовала је у издању алманаха „Точак белоруске њиве“ (1913), одржавала је контакт са часописом „Наша њива“ и дописивала се са издавачима из Виљне и познатим књижевницима и просветитељима. У Минску се упознала са књижевником Ш. Јадвигином, а дружила се и са једним од највећих белоруских песника-класика Максимом Богдановичем.

Зоска Верас се дописивала и дружила са бројним белоруским књижевницима: Виталом Скалабаном, Јанком Саламевичем, Данутом Бичељ-Загњетавом, Зигмунтом Абрамовичем,

Часопис „Наша њива“ (Фото: www.svaboda.org)

Ларисом Генијуш, Волгом Ипатовом, Сергејем Пањизником, Владимиром Содаљем и др. Многи велики књижевници су били гости у њеној кући: Владимир Караткевич, Лариса Генијуш, Јарослав Пархута, Аљес Бачила, Данута Бичељ-Загњетава и многи сликари и проучаваоци књижевности.

О успоменама на Максима Богдановича писала је у књизи: „Пет месеци у Минску“ (Пяць месяцаў у Менску), преводила је украјинске драме за децу и објављивала их у Белорусији.

Зоска Верас је била једна од ретких особа, које су се поред књижевне науке бавиле и ботаником. У својој аутобиографији је писала, да се њено занимање за ботанику појавило још у гимназији. У периоду 19121913. године почела је да ствара своју прву „Ботаничку башту“, бележећи тачан назив (или више њих) за сваку биљку на белоруском језику. Кроз своје песме за децу, Зоска се трудила да представи и одређене биљке и тако споји две своје љубави, учећи децу чистотом језика и ботаником. Круна бављења ботаником и Зоскино

KULTURA UMETNOST RELIGIJA: БИСЕР БЕЛОРУСКЕ КУЛТУРЕ

најпознатије дело из ове области објављено је 1924. године, под називом: „Белоруско-пољскоруско-латински ботанички речник“ (Беларуска-польска-расейска-лацінскі батанічны слоўнік). Речник је садржао 302 биљке, које су имале 424 белоруска назива. Био је то први белоруски речник тога типа. Колико се Зоска остварила као ботаничар и постала позната у својој области, сведочи и коментар великог белоруског књижевника Владимира Караткевича, који ју је назвао: „поштовани наш ботанички бог“. Унук Зоске Верас (син њене кћерке Галине), Вјачеслав Војцик, постао је ботаничар и биолог, по породичној традицији.

Многи савремени белоруски песници су посветили своје песме Зоски Верас – Виктор Шнип, Рудмила Рубљовска, Сергеј Пањизник, Ригор Барадуљин. Зоскина кћерка је написала књигу о њој и објавила је 2002. године, под називом: „Зоска Верас“. О животу Зоске Верас снимљен је и филм у продукцији „Беларусфилм-а“. Многи велики сликари насликали су портрет Зоске Верас. Еквилибрис Зоске Верас је створио Вјачка Целеш. А 2013. године изашла је књига „Зоска Верас – ја све памтим“ (Зоська Верас. Я помню ўсё).

У интервјуу за Белоруски радио „Рација“, на питање новинара да ли је пољубила великог песника Максима Богдановича (1891-1917), Зоска Верас је одговорила: „Не. Али не била била против тога, јер Максим је био искрен и озбиљан момак. Знао је, да болује од туберкулозе и зато није хтео ту болест да пренесе на неког другог.“ Ипак, новинар је пренео да је Зоска поцрвенела чувши питање и рекла да су „често шетали увече по улицама Минска.“

Свакако, Зоска Верас је једна врло упечатљива личност белоруске књижевности и културе, која је оставила свој траг не само у књижевности, већ и у ботаници. Велика је инспирација за многе данашње књижевнике и уметнике, који у њој виде свог узора и изузетну, несебичну личност. Зоска Верас је била особа пуна разумевања и љубави за друге, нарочито за децу, иако су њене животне околности биле врло сурове. Ова велика Белорускиња и велики човек заувек се одмара на Панарском гробљу, где су сахрањени и њена мајка, муж и син.

ТЕКСТ И ПРЕВОД СА БЕЛОРУСКОГ: Мр Дајана Лазаревић

Уметнички

ПУЛС ПРЕСТОНИЦЕ

Београд је одувек био инспирација уметницима који су желели да оставе записе о овом чудесном граду, богате историје, културе и уметности. Из године у годину, Београд привлачи све више туриста и љубитеља уметности из разних делова света. Сваке године, а нарочито током лета, Београд има веома занимљиву и богату културну

понуду.

Из обиља културних догађања, издваја се изложба под називом „Београд–град у коме стварам “, уметнички концепт у чијем се средишту налазе уметници и њихов доживљај Београда. Аутор овог занимљивог уметничког концепта је Марина Миловановић Кушић, примењени уметник и професор уметничких предмета у Средњој школи и гимназији „Архимед“. Ова изложба одржава се традиционално већ пет година, од 2014. године, и до сада је имала веома запажен успех. Ове године, изложба је организована у сарадњи Медија центра „Одбрана“ и Удружења ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије и одржавала се од 28. августа до 14. септембра у Галерији Дома војске.

Уметницима, како професионалцима, тако и аматерима, омогућено је да кроз своја уметничка дела обликују своју слику о Београду. Оно што је важно напоменути јесте да акценат ове изложбе није на представи самог града и његових знаменитости, већ на медијима у којима су се уметници изражавали, те на идејама које су у својим делима настојали

да изразе. Поставку овогодишње изложбе чинила су дела из свих грана ликовне и примењене уметности: слике, скулптуре, фотографије, уникатни текстил, аксесоар, графички, индустријски и модни дизајн, дизајн ентеријера, илустрације, цртежи, дигиталне графике, асамблажи, колажи, зидне, подне и просторне инсталације. Изложба „Београд–град у коме стварам била је разноврсна и у погледу традиционалних и савремених техника. Доминирали су: уље на платну, акрилик, акварел, графика, колаж, мозаик. Оно што је већ на први поглед било очигледно јесте квалитетна уметничка селекција радова и потпуно јединствени доживљај аутора који су Београд видели и доживели на различите начине.

У оквиру поставке ове изложбе могле су се видети најразличитије уметничке творевине инспирисане како Београдом, његовом архитектуром и историјом, његовим знаменитим људима, споменицима, улицама, тако и другим мотивима који су уметницима послужили као инспирација.

Уметнички концепт Марине Миловановић Кушић, из године у годину потврђује свој квалитет и заправо показује колико је идеја о уметничкој изложби инспирисаној Београдом, као једном светском метрополом заправо значајна и вредна пажње. Град пулсира свакодневним животом, људима који у њему живе, али и уметницима који у њему

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

Марина Миловановић Кушић, ауторка пројекта Неки од изложених радова

Атмосфера са отварања изложбе

стварају, или у њему виде своју инспирацију. Управо тај уметнички пулс престонице и јесте оно што ова, сада већ традиционална изложба, настоји да покаже и представи публици. Оно што је такође важно истаћи јесте да квалитет одабраних радова, из године у годину све више расте, као што расте и број заинтересованих аутора и стваралаца. Београд, као град који настоји да буде центар свих дешавања у региону, (по угледу на развијене градове Европе), свакако заслужује један овакав уметнички догађај који ће, по свему судећи, трајати још дуго година и то захваљујући неуморном духу и посвећеном раду његове ауторке, али и уметника који јој у тој мисији свесрдно помажу.

ТЕКСТ: Љиљана Стјеља ФОТО: Марина М. Кушић

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

IKO JE BIO PROROK JONA?

ako je Kuran centralni i osnovni verski tekst islama i muslimanske vere, on sadrži oko 50 zapisa o ličnostima ili događajima iz jevrejske Biblije – Starog zaveta – Tore, kao i nekolicinu iz hrišćanskog Novog zaveta – Jevanđelja. Jevreji kao narod (direktno imenom ili posredno), Izraelci i likovi pojedinaca Jevreja (praotaca-rodonačelnika, proroka, kraljeva, likova iz istorije) pomenuti su u pedeset i jednom (51) poglavlju (suri) Kurana, od ukupno 114. Neovisno da li samo kratkim pomenom ili celom pričom, pozitivno ili kritički i negativno. Od ukupno 25 proroka koji su pomenuti u Kuranu, 22 su preuzeti iz Biblije i biblijske istorije, a njih 15 su Jevreji. Od ukupno 8 poglavlja (sura) koja su kompletno posvećena pojedinim ličnostima i po njima nose ime, šest (6) su posvećena prorocima iz Biblije, od čega su čak četiri (4) jevrejski likovi – Jevreji (Jonah–10. poglavlje, Jozef–12. poglavlje, Abraham–14. poglavlje i Mirjam–19. poglavlje) i njihovim su imenima dati i naslovi tih poglavlja (sura). Pregledom i analizom 114 poglavlja (sura) Kurana, dolazi se do činjenice da je čak 29 posto ukupnog teksta Kurana posvećeno Jevrejima i ličnostima koje pominje Biblija! Jedan

od njih je i prorok Jona ili Junus. Jonah (Jona) je bio jevrejski prorok severnog kraljevstva Izrael, iz 8.veka p.n.e. Živeo je za vreme vladavine izraelskog kralja Jerovoama II (781. – 753. p.n.e.), kome je predvideo povratak većeg dela ranije izgubljenog teritorija u Siriji. Značaj ovog jevrejskog proroka ogleda se i u tome da mu je u Bibliji posvećena cela jedna knjiga „Knjiga o Joni“. U toj knjizi je opisana epizoda gde „Bog traži od Jone da ode u grad Ninivu, glavni grad Asirije, i da objavi Gospodnji sud protiv tamošnjeg stanovništva zbog njihovog velikog greha. Ali Jona ne posluša Boga već brodom pokuša da pobegne u suprotnom smeru (u grad Tarsis, u Španiji ili na Siciliji), zbog čega Bog podiže veliku oluju na moru, pa Jonu baciše u more, gde ga proguta Velika riba (možda kit), ali on prežive jer se pokajao, i ona ga izbaci posle tri dana. Nakon toga on posluša Boga i ode u Ninivu, gde narod prihvati Božiju poruku i reči i Bog ih pomilova“. Ova epizoda iz Biblije, kao i sâm lik ovog jevrejskog proroka severnog kraljevstva Izrael, je ostavila veliki dojam na Muhameda pa je i on u Kuranu posvetio značajan prostor njegov-

om pominjanju (5 puta – 6 puta direktno imenom, jednom posredno), pre svega zbog njegove bogobojažljivosti. Osim u samom Kuranu, Jonah (Junus) je kratko pomenut i u par drugih islamskih izvora, a u vezi sa Muhamedom. Pa ga tako pominje arapski istoričar i biograf Ibn Hišam (umro 833. godine) u svojoj knjizi priča o Muhamedu, gde kaže da kada je Muhamed jednom prilikom bio u gradu Taifu (južno od Meke), domaćin kod koga je odseo Muhamed, poslao je slugu Adasa, mladog hrišćanskog roba, da ga služi. Kada ga je Muhamed upitao odakle je on, on je rekao da je iz grada Ninive. Na to je, navodno, Muhamed uzviknuo: „Grada Jone pravednog, sina Amitajeva“. Priča dalje kaže da je sluga Adas bio šokiran ovim, jer je bio siguran da paganski Arapi ne znaju za proroka Jonu. Pa zato upita Muhameda otkud on zna za Jonu, a ovaj mu odgovori: „Mi smo braća. Jona je Poslanik od Boga, a i ja sam Poslanik od Boga“. Zapis dalje kaže da: „Kada je to čuo Adas, odmah je primio islam, poljubivši ruke i noge Muhamedu“. Sledeće pominjanje Jone je u hadiskoj kolekciji „Sahih Buhari“ u volumenu 4, knjizi 55, u hadisu broj 608, u naraciji Ibn Abasa (Abd Allah ibn Abas – rođak Muhamedov): Prorok (Muhamed, o.a.) reče: „Niko ne bi trebao reći da sam ja bolji od Junusa (Jonaha, o.a.) bin (sina od) Mata (biblijski Amitaja, o.a.)“. Koliki je značaj u muslimanskom verovanju postigao ovaj izraelski jevrejski prorok i prorok u islamu – Jonah (Junus), ponajbolje govori činjenica da čak tri grada iz islamskog sveta zagovaraju verovanje da je on „baš tu sahranjen“, i da se u tim gradovima nalazi njegova grobnica. Prema jednom verovanju to je Grobnica proroka Jonaha-Junusa u Mašadu, u istočnom Iranu, prema drugom muslimanskom verovanju ona je u džamiji Proroka Junusa u Halhulu, severno od Hebrona (Zapadna obala), i prema trećem to je Grobnica proroka Junusa u Mosulu, u Iraku (Kurdistan). Zanimljivo je i to kako je predstavljen ovaj prorok. Postoje dva zanimljiva prikaza koje treba istaći: „Jonah i riba Jeremija u pustinji Uzeir“, 1583. godine, slika iz ilustrovanog muslimanskog manuskripta „Zubdat al-Tavarik“, koji se sada nalazi u Muzeju Turske i islamske umetnosti u Istanbulu, i detalj sa tzv. „Jonovog sarkofaga“ sa prikazom bacanja Jone u more gde se nalazi “velika riba” (kit), 3. vek, replika koja se sada nalazi u „Rimsko-nemačkom Centralnom muzeju”, u Majncu.

TEKST I FOTO: Аron Albahari

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

Последње коначиште

краљице Драге

а шумовитим падинама планине Вујан, на путу између Горњег Милановца и Чачка, налази се манастир Вујан, посвећен Сабору Светог Архангела Гаврила.

Иако се поуздано не зна име његовог ктитора, зна се да манастир потиче из доба Немањића.

Данашња црква, сазидана је 1805.

године, недалеко од места где се налазио стари храм Обровин. Стари средњовековни манастир Обровин настао је у доба Немањића. Приповеда се да су за време краља Милутина, монаси са Свете горе Атонске, бежећи пред најездом одметнутих католичких плаћеника каталана, устројили монашки живот у Овчарско-кабларској клисури, када су и основали манастир Обровин. Према једном запису, тај манастир

је опустео али га је 1579. године, заједно с манастиром Враћевшница, обновио руднички епископ Диомидије. Претпоставља се да је и тај обновљени манастир опустео крајем 17. века. Данашњи манастир Вујан, налази се неколико километара даље од старог манастира. Некадашњи Обровин, био је место где су се одржавали народни сабори и састанци, а та традиција сачувана је и данас, јер се у том крају, у селу Прислоница, познатом по старој сеоској архитектури, данас традиционално одржава Сабор фрулаша.

Ктитор манастира Вујан је Никола Милићевић Луњевица, деда краљице Драге Обреновић. Занимљив је податак да је Никола Луњевица у аманет оставио да се након његове

ALIA MUNDI

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: МАНАСТИР

Краљица Драга Обреновић (Фото: Викимедија)

смрти, његови посмртни остаци сахране у манастиру, али његова последња воља није одмах испоштована. Последњу вољу Николе Луњевице је шест деценија од његове смрти, испоштовала његова унука, краљица Драга Обреновић која је приликом преноса моштију у цркву, 1902. године, на надгробном споменику, код јужног зида исписала посвету: „Своме милом деди, војводи Николи Луњевици, Драга Обреновић, краљица Србије“. Име манастира потиче од старе српске речи вујити или хујити, а везано је за природно окружење манастира и чињеницу да се на планини Вујан непрестано може чути хујање ветра. Манастирска црква представља једнобродну грађевину. Над припратом, уместо куполе, узидана је непропорционална кула-звоник. Споља је дозидан дрвени нартекс. Испод кровног венца, цркву опасује декоративни фриз слепих аркада.

Црква манастира Вујан, живописана је 1808. године, а манастирске фреске су делимично очуване. Манастирски иконостас, рад је чувених зографа, браће Јеремије и Стојана Новаковића. Краљ Александар Обреновић

Надгробни споменик Николе Луњевице (Фото: Ненад Глишић)

је манастиру поклонио велики конак. Ктитор манастира, Никола Луњевица, поред храма, подигао је полудрвени конак са доксатима за монахе, и камену чесму. Он је такође, у углу манастирске порте, подигао чардак у коме је углавном боравио за време празника. У самој манастирској цркви, поред гроба ктитора, смештеног уз јужни зид наоса, осим гроба непознатог монаха налази се и гроб угледног старешине хаџи Јосифа Милошевића, као и мошти истакнутог вође Првог српског устанка, војводе Лазара Мутапа. Црква манастир Вујан, има статус споменика културе и налази се под заштитом државе. У њему бораве монаси, усрдно посвећени својој молитви.

Манастир Вујан, духовни бисер истоимене планине чијим падинама ветар умилно хуји, и чијим конацима одзвањају звуци прошлости, представља снажну духовну спону с породицом Николе Луњевице, као његово, али и вечно коначиште његове унуке, краљице Драге Обреновић.

ТЕКСТ: Ана Стјеља

САДАШЊОСТ КОЈЕ нема

Варош Кладово на граници према Румунији, регион источне Србија, крајем тридесетих година прошлог века имала је око 2.500 становника, зимовник за бродове, импровизовано пристаниште без пратеће инфраструктуре, петнаестак гостионица са стотину постеља за преноћиште, апотеку пољског Јеврејина Зигфрида Полицера, електричну централу Јакова Р. Варона, амбуланту, две локалне банке и двадесетак бакалница. Изузев тешког рада на југословенским бродовима, становништво је углавном егзистирало бавећи се земљорадњом, рибарством, сточарством. Животни стандард био је на ниском нивоу, а држава иначе, изморена мноштвом ратова, није имала довољно снаге да улагаже знатнија средства у обезбеђење развојне инфраструктуре. У свакодневном животу заједница се ослањала на културне, привредне и пријатељске везе са суседним прекодунавским Турн Северином који су, поред Румуна, насељавали Немци, Јевреји, Грци и Срби. Изузев немаштином, Кладово је обиловало временским неприликама, са мноштвом ветровитих дана, неретко ледених. Ту су јеврејски изгнаници из средњоевропских земаља: Аустрије, Пољске,

Словачке, Чешке “Кладовски транспорт”, њих око хиљаду, са коначним циљем да се домогну Палестине, допловили из правца Прахова, да би у Кладову боравили почев од 31.12.1939. наредних осам и по месеци. Током путовања Дунавом на бродовима „Краљица Марија“, „Цар Никола II“ и „Цар Душан“ старање о здрављу изгнаника спроводило је седморо лекара са групом медицинских техничара и сестара. Када су бродови приспели у кладовску луку, тамошњи срески лекар захтевао је да се уведе карантин, са образлежењем да постоји ризик ширења тифуса. Комисија среског начелства није нашла такву меру основаном; установљено је да „на бродовима постоји изванредна санитетска служба, коју су водили одлични лекари и лекарско особље“. До краја априла избеглице су биле смештене у кладовском бродском зимовникуна три брода и једном шлепу. Према сећању Хаима Шацкера, услови живљења на бродовима били су нељудски. Како Роз Џекобс, изасланица америчко-јеврејске организације „Хадасса“ констатује марта 1940, само се екстремној хладноћи могло захвалити да још није избила епидемија, а евидентан је био недостатак преко потребног психолога.

TRAGOM SRPSKE KULTURNE BAŠTINE: „КЛАДОВО ТРАНСПОРТ“ ALIA MUNDI

Забележен је и случај самоубиства услед депресије, у кафани „Дубровник“.

Околности преживљавања, везано за болест дечака-избеглице, садржане су у дневничким белешкама Нафтали Бата Гедаље: „Катастрофа је неминовна ако се још током данашњег дана не изврши операција над малим Рамијем, рекао је др. Weitz, пригушено и тихо, када је бледа и замишљена лица ушао у собу... Рамијев отац је био лекар, који је већ раније прешао истим путем у Палестину. Озбиљност ситуације малога болесника, која може добити и трагичне акценте, а и колегијална солидарност је још више појачавала забринутост др. Weitzа, а и свих нас осталих, који смо имали ма какав удео у том послу. То би био први смртни случај, који би имао врло трагични одјек на расположење људи у целом транспорту. Рами је боловао од запалења средњег уха. Већ неколико дана га није напуштала висока температура. Мучили су га тешки болови, који су на махове били неиздржљиви. Имао је много бесаних ноћи. Не мање од свију нас била је забринута и његова мајка, чији је то био једини син. На бродовима и шлеповима за ово време од неколико месеци било је доста болесника, међу децом и одраслима. Било је и порођаја. Али ни један случај није узео такве озбиљне размере, као што је овај... Сат је већ показивао подне. Време, тај неодољиви појам нечег пролазног, јури незаустављиво, и у оваквим приликама, када је човек као на иглама, час времена је врло кратак размак. Он брзо пролази! Неопажено нам одузима најбоље године нашег живота. Оно се неопажено провлачи за нама- као љубав! – Није узалудно један источњачки мудрац рекао, да садашњости нема. Све је прошлост. Моменат у коме све то пишемо већ је далеко иза нас. Требало је хитно радити и предузети све што је у границама могућности и човечности. У питању је један живот, још неразвијен и недоживљен.

Др. Weitz је озбиљан човек и лекар. Његова проседа коса и његова мирноћа улива

поверење. Са још шесторицом лекара, он је као шеф одговоран за здравствено стање и санитетску негу око хиљаду људи, на овом уском и збијеном простору. Велика је била одговорност, и за једног лекара његовог дугогогодишњег искуства. Увек нам је претила опасност од заразних болести, које су обично последице овако густо- скученог простора. Тога смо увек били свесни, и зато је лекарска нега била на висини, а хигијенски услови уређени до максималних могућности. То је разлог да смо све опасности прошли без икаквих озбиљних последица.

Треба уважити да то није био излет. То је алија “Б”, која је уређена да спасава људе из хитлеровских канџи, и нема могућности да води рачуна о угодностима, на које рефлектира редован живот...

Само присуство др. Weitzа и његов мир били су најјачи морални притисак за што скорије решење, за што скорији излаз из овог ћор-сокака. Претресане су све могућности, које би дошле у обзир. Одлучно је одбачена могућност, која се показала на први поглед као најлакша и најреалнија. Да се Рами са мајком пошаље у прву најближу болницу у Неготину, Зајечару или Нишу. Чак, када би било места у поштанским колима, која су саобраћала два пута недељно, тешко да би мали болесник и његова мајка издржали пут од око 56 километара, до прве железничке станице, у отвореним саоницама. У околини се појављује и дивљач. Поред тога и друге непремостиве тешкоће. Недеља је. Не ради се у државним надлештвима. Треба добити одобрење за излаз из зимовника, пошто је транспорт “у транзиту” без икаквих виза на међународној рeци!

Време и даље неумитно пролази. Сваки минут нам је драгоцен. Може нас и мрак изненадити. Ако је човек успео да пронађе и за себе присвоји све тековине наше културе и цивилизације, још никоме није пошло за руком да заустави време, тај неумољив елеменат природе.

И дошло се до фантастичног закључка да нас најкраћи и најбољи пут води

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

Турн Северин. На почетку нисмо били ни свесни, какве нас све многоструке тешкоће очекују. Па то је друга земља, нама страна, непознати свет. Ко ће примити болесника из друге земље... И још се ради о људима немачког држављанства, који су се са тешком муком извукли из хитлеровског пакла, а ти исти Немци се налазе у Румунији. Треба урадити исправе за прелаз преко залеђеног Дунава...“

Захваљујући солидарности капетана брода „Кајмакчалан“ Стевана Петеја, мали Рами транспортован је преко делимично залеђеног Дунава, до Турн Северина, где је успешно

оперисан.

Крајем априла одобрен је смештај избеглица на обали, у бараци за колективно становање на периферији и по кућама у самој вароши. Валтер Клајн у забелешкама из маја месеца наводи да је 650 особа – претежно старијих, болеснијих “хаверим”, неки од омладинаца, смештено у вароши. На старом шлепу на Дунаву били су смештени претежно болесници. За апотеку одређен „један мали простор у кући од набоја једном малом собом“.

У књизи „Неуспело бекство: јеврејски Кладовотранспорт“ на путу за Палестину 1939–1942.

о болестима у групи изгнаника посвећени су следећи редови, на основу интервуја, дневника и сећања Карла Шацкера, Ханса Клајна и Херте Ајзлер: „Могло се захвалити изузетној хладноћи да није избила нека опасна епидемија међу људима који су живели на претрпаним бродовима. Због лоше, безвитаминске хране, прљавштине и гамади на броду су се појавиле болести пре свега скорбут, шуга и чиреви.

Касније су наступила појединачна обољења, тешке инфективне болести – дечија парализа, црвени ветар и тифус, који су чак однели неколио живота... Након пресељења на копно у кампу и у врућим, нехигијенским баракама, смештеним у близини мочвара на обали, харала је маларија, која се тада могла лечити само кинином. Неколико тежих болесника пренето је у болницу у Београд. Здравствено стање избеглица није се погоршавало само због услова живота и смештаја. Неки од њих патили су од ранијег прогањања, што

Књига „Неуспело бекство“ која говори о страдању Јевреја са „Кладово транспорта“

се манифестовало нападима слабости повезаних главобољама и хладним знојењем, пулсом 120 откуцаја без температуре, некад и слабим пулсом од 60 откуцаја.“ Жени Лебл наводи, по сећању Ехуда Нахира, три смртна случаја: „Труде Јунг од црвеног ветра и дечак Енгелман, и 8.8.1940. Перец Франкел од тифуса“. Двоје деце сахрањено је, за разлику од других преминулих Јевреја, ван варошког гробља, на ледини уз обод некадашњег турског гробља, десет метара источно од данашњег положаја зграде кладовске гимназије.

Међу разлозима одласка групе избеглица из Кладова у Шабац септембра 1940, фигурира и онај о опасности изложености заразним болестима.

Током ратног вихора на подручју Србије, као жртве масовног стрељања 1941, односно уморства гасом жена и деце „Кладово транспорт“ 1942. године, настрадао је највећи број од око 1200 јеврејских изгнаника. Тек нешто више од две стотине лица млађег узраста ипак је успело домоћи се Палестине и САД. Импресивно уметничко сведочанство о трагедији Јевреја „Кладово транспорта“ садржи недавно снимљени филм Весне Лукић са Универзитета Броситол „Два цара и једна краљица“. О мисији њиховог спашавања у Израелу је 2006. године снимљена доку-

Споменик погинулим Јеврејима у Кладову (Фото: www.kulturakladovo.rs)

Јеврејске избеглице са „Кладово транспорта“ (Фото: www.kulturakladovo.rs)

ментарна историјска драма „Даријен дилема“ Ереца Лауфера, овенчана наградама на бројним филмским фестивалима. Нешто раније, 2002. године у Кладову је, у знак поштовања јеврејских жртава подигнут гранитни споменик у облику три свитка Торе са тродимензионалном Давидовом звездом на врху – један од аутентичних симбола овог дела Србије и света. На споменику пише да им је Кладово било последња мирна лука на путу у “Обећану земљу”.

ТЕКСТ: Ранко Јаковљевић

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

LAMA BURLAT

Dok sam se šetao niz obalu Mekonga i sa zanimanjem posmatrao decu koja se kupaju u reci i u nju skaču sa povećeg tropskog drveta, pomislio sam da put u životu jedinke treba na sve načine ostaviti da bude jednostavan. Ako je verovati istočnjacima da svako ljudsko biće ima u sebi božanskog, onda i takvog možemo zamisliti u poziciji putnika u kolima koje nazivamo život. Tim kolima upravlja um putnika, kao uzde mu služi razum, konji su osećaji koje um putnika obuzdava, a ceo svet je cesta po kojoj se putnik vozi. Mnogo puta cesta prolazi džunglom i kroz nju se treba probiti da bi se došlo do čistine. Neki od nas ulažu napore i svojim delima dolaze do spoznaje o oslobođenju. Neki su pasivni i imaju ulogu svedoka: ,,U radosti i u bolu, u dobitku i gubitku, U pobedi i porazu jednak budi, ravnodušan“. Ovi stihovi iz „Bagavad Gite“, koje sam memorisao nekada davno, uz smeh dece koja su se kupala u reci, propraćena horom tropskih ptica, ulepšali su mi dan do svog maksimuma. Utrošio sam cela dva dana u šetnji po Luangprabangu, obilazeći njegove predivne hramove. Ponekad bih seo na neku klupu pored Mekonga, pokušavajući da bar malo odgonetnem misteriju oko ovog drevnog grada u džunglama Laosa zbog koga su Kinezi, Vijetnamci, Amerikanci i Francuzi, bili spremni da žrtvuju hiljade vojnika i stotine miliona dolara kako bi ga kontrolisali. Sada na početku

druge decenije trećega milenijuma izgledalo je da su se stare rane zacelile, jer je Luangprabang bio ispunjen turistima iz svih zemalja koje su se nekada tukle oko njega. Umesto marinaca i partizana sada su turisti bili ti koji prave buku i okolo mašu skupocenim kamerama. Rešio sam da se u samo predvečerje pridružim grupi lama koje su se molile ispred poveće statue Lorda Bude u hramu tik uz reku Mekong. Posle molitve svi smo zapali u meditativno stanje s usporenim disanjem i meni je sve to jako prijalo. Meditacija je trajala oko trideset minuta. Prvi put od kada sam napustio Njujork i krenuo na ovaj put mogao sam da se skoncentrišem na jednu tačku. Kada sam otvorio oči imao sam utisak da je kip Lorda Bude oživeo i da se zagledao u mene. Čak je i smešak na Budinom licu imao posebno značenje. Na izlasku iz hrama prišao mi je jedan od mladih lama. Predstavio se kao Burlat i upitao me odakle sam. Njegov engleski je bio sasvim dobar. Seo sam na improvizovanu klupu da razmenim nekoliko reči sa lamom koji je bio obrijan i prekriven togom. Učinilo mi se da se iza laminog naizgled naivnog osmeha krije vrlo oštrouman tinejdžer koji kao da je mogao da čita moje misli. Možda sam razloge za takvu vrstu fenomena tražio u svom omekšalom egu posle meditacije ili zbog uticaja vlage koja je obavijala Luangprabang. Ipak, izgledalo je da Burlatove prodorne oči ne pokušavaju da otkriju razloge zašto sam odudarao

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

od ostalih turista, već kao da su mi one svojim sjajem pojačavale veru u sebe samoga. Bio sam lami zahvalan zbog toga i kada sam konačno hteo da kažem nešto o suštini moga putovanja, ovaj me je prekinuo i osmehom mi dao do znanja da je apsolutno svestan šta me muči . Rekao je da niko ne može pobeći od zakona Darme. Objasnio mi je da njegovo “ja” ne predstavlja ništa više nego – vrt šupljih tikava, ili uzvišicu gde se spaljuju leševi, ili čigru koju bičuju želje, ili prepunjenu posudu, ili kožnu kesu za pirinač, ili je njegovo „ja“ papirni zmaj što lebdi na vetru. Lama Burlat je govorio sa smeškom i ja sam ga pažljivo slušao. Osećao sam se kao mehur na površini vode i Burlat mi je rekao da će mehur prsnuti i da ću prepoznati stazu kojom budem hodao i biti u stanju da zbunim demona smutnje. Na kraju staze je i kraj patnje. Odrecitovao je sutru iz drevnih tekstova „Damapade“: „Osvojio sam i znam sve, sam sam se prosvetlio i nemam učitelja. Na celom svetu, prepunom božanstava, niko nije poput mene. Ja sam onaj koji zaista vredi, ja sam vrhovni učitelj. Ja sam jedini potpuno prosvetljeni. ja sam smiren. Sada sam u Nirvani.“

Rekao je da ova pesma pobede izražava najviši trenutak iskustva prosvetljenja koje je imao Buda. Uspeo je da razbije na komadiće egocentrične želje i ta svesnost pobede se javlja iz najdubljeg izvora bića. Taj osećaj osvajanja nije ishod borbe moći koje pripadaju niskom nivou postojanja. U Budinom umu nije bilo taštine koja je često u umovima vlastodržaca političke i vojne moći. On je izvan sfere relativne svesti koja je bojište za sile istog poretka. Jedna sila može privremeno da proglasi svoju pobedu nad drugom, ali ovakva vrsta pobede će sigurno nedugo potom biti zamenjena drugom. To je u prirodi ljudske relativne svesti. Prosvetljenje je iskustvo koje čovek može da ima jedino kad se otkrije više carstvo sjedinjenja. Burlat je ustao i pogledao u grupu mladih Lama, svojih drugova, koji su ga čekali. Okrenuo se još jednom ka meni i rekao mu da je Mr. Daoši sjajan um kome se svi dive, ali da je i on podložan zakonu Darme, jer od smrti ne može niko da utekne. Burlat je imao divan osmeh koji se nije skidao sa njegovog lica dok mi je objašnjavao problem svog porekla. Rekao je da kada je prvi put u nekoj knjizi

Lama u Luangprabangu (Фото: www.flightcentre.co.nz)

Buda Park u Vijentijanu (Фото: www.hotels.com)

video razapetog Hrista bio užasnut i svojski uplašen. Za njega je to bio stravičan prizor koji je povezao sa sadističkim nagonom mozga koji je bio obuzet fizičkim svetom. U Burlatovoj veri nije postojalo biće koje se može razapeti. U budizmu nema bića pa nema ni potrebe za sadizmom. Prema budizmu svet je mreža karmičkih odnosa i ne postoji nikakva pokretačka sila iza mreže zbog čijeg bi se voljnog upravljanja ona držala. Potrebno je samo odagnati oblak neznanja. Hrišćanstvo naglašava telesnost našeg postojanja. Odatle i dolazi do razapinjanja, jedenja tela i pijenja krvi. Burlat je još dodao da preterana aktivnost dovodi do borbenosti i isključivosti što ponekad rađa autokratizam i opresiju.

Nemo sam gledao kako se Burlat pridružuje grupi lama i kako svi zajedno mekim i harmoničnim koracima odlaze prema svojim konačištima.

Magazin za kulturnu raznolikost sepembar-decembar 2019, br. 9

TEKST: Srđan Marković

FOTO: www.enchantingtravels.com

JEZIČKO BLAGO KELTA

Jezik je najveće blago jednog naroda i jedne kulture. Očuvanje jezičkog nasleđa jednog naroda istovremeno predstavlja i očuvanje kulture i tradicije tog naroda. Čak i onda kada govorimo o mrtvim jezicima, odnosno jezicima koji se više ne koriste u savremenoj komunikaciji, ipak moramo da imamo na umu jezičke spomenike koji su najznačajniji trag da su ti jezici postojali i da su služili kao sredstvo komunikacije nekog naroda. Zahvaljujući pisanim tragovima, možemo istraživati raznovrsne jezike i pisma sveta (piktografsko, ideogramsko, fonetsko...). Na svetu postoji velikih broj pisama koji predstavljaju svedočanstva o razvoju pismenosti naroda kroz istoriju, počevši od prvih znakova ispisanih na zidovima pećina, pa preko feničanskog pisma i hijeroglifa, do arapskog, hebrejskog, kineskog, ćirilice, latinice i drugih pisama sveta koji su i dan-danas u upotrebi.

Jedno od svakako zanimljivijih pisama sveta jeste ogam (ogham). Po svojim grafičkim karakteristikama ogam predstavlja najegzotičniju vrstu alfabeta koji se razvio kod starih Kelta, na prostoru Britanskih ostrva. Ovo keltsko pismo, u upotrebi je bilo tokom ranog srednjeg veka, u periodu od 4. do 7. veka. Nauka još uvek nije utvrdila poreklo ovog pisma, te postoje brojna nagađanja odakle ono potiče i iz kog pisma se razvilo. Neke teorije govorе o tome da ogam poreklo vodi od germanskih runa, dok drugе, pak, veruju da se radi o jeziku gestikulacije, odnosno grafičkoj predstavi izvesnih gestova (svaki znak je u vezi sa prstima jedne ruke). Postoji i treća teorija o poreklu ogama i ona kaže da su ovo pismo koristili druidi, sveštenička klasa u zajednicama starih Kelta. Ova teorija se temelji na ideji da je ogam kao pismo vezan za pojmove iz

prirode, a poznato je da su druidi bili sledbenici naturističke religije. Etimološko poreklo ogama ukazuje na irski pojam og-úaim u značenju “brazda načinjena oštrim predmetom”. Takođe, neki smatraju da reč ogam ima veze sa keltskim bogom Ogmiosom koji je bio bog elokvencije i rečitosti. Uglavnom je predstavljen kao starija verzija Herakla.

Ogamsko pismo je sačuvano kroz tzv. „Ogamske natpise“, uklesane u kamene spomenike koji su raštrkani u okolini Irsko mora. Ogamsko pismo čini dvadeset slovnih znakova koji se sastoje od jedne do pet vodoravnih ili kosih crtica koje izlaze iz deblje osnovne linije, nalik na grane koje izlaze iz stabla, pri čemu su se crticama označavali suglasnici, a kružićima su se označavali samoglasnici. Svaki suglasnik predstavljao je ime jednog od 13 meseci koji su trajali 28 dana, dok je svaki samoglasnik simbolički predstavljao jedan deo godine i odgovarao je godišnjim svetkovinama.

Svako slovo ovog pisma dobilo je svoje ime po nekoj biljci, zbog čega se čitava abeceda naziva još i Beith-Luis-Nin, što u prevodu znači breza-brest-jasen. Jezik „Ogamskih natpisa“ je neka primitivna forma irskog jezika, mada nekoliko spomenika beleži i fragmente piktskog jezika kojim su u kasnom gvozdenom dobu govorili Škoti. Ogamski alfabet koji čine znakovi i cifre, nazivao se još i “Alfabet keltsko drvo”.

Do danas je evidentirano oko četiri stotine ogamskih spomenika, od kojih je preko tri stotine pronađeno u Irskoj, dok je oko četrdeset ovakvih spomenika pronađeno u Velsu. Zanimljivo je da redosled slova ogamskog pisma sve-

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

ALIA MUNDI

Stranice iz knjige „Knjiga Balimota“

(Foto: Wikimedia)

Ogamski alfabet

(Foto: www.tumblr.com)

Ogamski spomenici u Irskoj

(Foto: www.flickr.com)

doči o tome da je autor tog pisma poznavao i latinsku abecedu. Ogamski spomenici najviše podsećaju na stećke, te su slično kao istećci, i ogamski spomenici najčešće bili nadgrobni natpisi na kamenu, koji su uglavnom sadržali lična imena. Zapisi na ogamskog pismu se javljaju do 6. veka, da bi se nakon toga vrlo retko pojavljivali, osim u nekim srednjovekovnim rukopisima. O ovom i više nego zanimljivom pismo najviše govori knjiga pod naslovom „Knjiga Balimota“ u kojoj se u potpunosti pojašnjava ogamsko pismo.

TEKST: Ana Stjelja

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

срце је

чудно писмо

Трагом збирке поезије „Тишина земље“

португалске књижевнице Марије до Самеиро Барозо (Алма, 2018)

ред нама је збирка песама савремене португалске песникиње, добитнице неколико награда у земљи и свету, учеснице бројних међународних фестивала поезије и члана неколико књижевних удружења и асоцијација. То је Марија до Самеиро Барозо, која је рођена 1951. године у Португалу.

Њени стихови су превођени на више страних језика, а сада се први пут представља читаоцима на српском језику. Иако невелика по обиму, њена збирка песама је значајна и драгоцена, пре свега, за боље упознавање савремених поетских токова у Португалу, као и због успостављања боље сарадње између двеју култура и литература.

Марија до Самеиро Барозо пише о

разноврсним темама и мотивима, а све то у слободном стиху и кроз призму личног доживљаја света око себе. Песме су међусобно сличне у језичко-стилском и идејно-тематском смислу, те као такве чине јединствену мисаону и логичку целину.

Поједини стихови су настали као импресије и успомене са разних сусрета и путовања по свету, што потврђују и стихови који говоре о Палмири.

Песникиња дакле, не затвара очи пред неправдом и злом, те настоји да буде ангажована и критички оријентисана, будући да исказује своје немирење незадовољство поводом појединих дешавања, ратова и заблуда савременог човечанства.

Ја сам изгубљено седло брзог арапског коња, ја јашем ка ничему, галопирајући кроз мочваре времена. Имала сам среће да видим Палмиру.

Једном сам била срећна као сунчани храм, очуван у светлу прошлости. Једном сам била срећна, сада сам прснула у сенке, спаљена у ништа.

Сад, ја сам група речи које траже свој блистави смисао.

Моје очи су изгубиле своје пролеће, моје руке су тихи усамљени врапци, мој мозак је изгубљен у муљним водама.

Свежи извори су тихи.

Моје срце је чудно писмо.

Ја не видим ништа, не могу ништа написати, изузев скривене судбине таме, док бледи духови возе кочије до древних станова.

Стихови се могу читати као да чине једну целину, односно поему из неколико делова, у којима је лирски субјект увек присутан и наглашен у већој или мањој мери. Њено друго Ја има посебну улогу и симболичко значење, нарочито у карактеризацији и психологизацији унутрашњег (емотивног) и спољашњег (друштвеног) света.

Надамо се, стога, да ће ова занимљива и особена збирка привући пажњу љубитеља лепе поетске речи.

ТЕКСТ: Др Милутин Ђуричковић

Марија до Самеиро Барозо

PIONIR EGIPATSKOG FOLKLORA

OMahmud Reda

plesu i plesnoj umetnosti u Egiptu u zadnjih pedeset godina ne može se govoriti, a da se pritom ne pomene ime Mahmuda Rede, čoveka koji se smatra pionirom egipatskog folklora, plesačem, koreografom i osnivačem plesne Trupe Reda. Uticaj koji je ova plesna trupa imala na umetnički, društveni i kulturni život u Egiptu je veoma velik, zbog čega i dan-danas uživa veliki ugled, kako u Egiptu, tako i širom sveta. Mahmud Reda je rođen 1930. godine u Kairu. Porodica u kojoj je odrastao je bila mnogobrojna i pripadala je srednjoj klasi. Ključnu ulogu u njegovom usmeravanju ka umetnosti, pre svega je imao njegov otac koji je radio kao glavni bibliotekar na Kairskom univerzitetu. Zahvaljujući njemu, i Mahmud Reda, kao i cela njegova porodica bili su okrenuti umetnosti, podjednako negujući tradicionalne i moderne tendencije. Zanimljivo je da je zapravo Mahmud Reda krenuo stopama svog starijeg brata Alija koji je prvi počeo da se bavi plesom, fasciniran filmovima Džina Kelija i Freda Astera. On je već u svojoj 16. godini ušao u svet šou biznisa, učestvujući na

TEKST:

brojnim plesnim takmičenjima, da bi se posle izvesnog vremena okrenuo filmskom stvaralaštvu. Mahmud Reda je oduvek isticao da mu je brat bio velika inspiracija.

Mahmud Reda se, baš kao i njegov brat, još od detinjstva interesovao za ples, muziku i sport. Kao dete je trenirao plivanje i ronjenje, a bio je i vrsni gimnastičar, koji se čak našao u timu koji je predstavljao Egipat na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine. Iskustvo bavljenja ovimsportom mu je svakako bilo od velike koristi prilikom odabira plesa kao životne profesije. Iako je bio zaljubljenik u plesnu umetnost, Reda se ipak školovao u drugom smeru. Na Kairskom univerzitetu je diplomirao političku ekonomiju čime će se i baviti u jednom kratkom periodu svog života. Nakon diplomiranja, Mahmud Reda se sasvim slučajno priključio jednoj argentinskoj plesnoj trupi sa kojom je nastupao širom Evrope (u Kairu, Aleksandriji, Rimu i Italiji), čime je zapravo i započela njegova plesna karijera. U jednom svom intervjuu je rekao: „Na pamet mi je pala ova ideja – bavim se argentinskim folklorom, pa zašto se

ne bih bavio egipatskim?“ Nakon nastupa u Parizu, napustio je argentinsku trupu i otišao u Kairo sa namerom da osnuje svoju.

Ključni događaj u životu Mahmuda Rede dogodio se kada je upoznao Nadidu Fahmi, devojku iz obrazovane porodice, širokih shvatanja koja je takođe gajila ljubav prema umetnosti. Nadida Fahmi je oduvek bila slabog zdravlja te su je zbog toga roditelji usmeravali ka slikarstvu koje je najviše volela i kojim je mogla nesmetano da se bavi. S druge strane, njena mlađa sestra Farida Fahmi bla je talentovana plesačica koju otac (Hasan Fahmi) nije sputavao u želji da se bavi ovom, u to vreme, za egipatske žene, ne baš prihvaćenom umetnošću. Možda je tome doprinela i njena majka Mej koja je poreklom bila Engleskinja (rođena kao Mej, kasnije promenila ime u Hadidža). Mahmud Reda je oženio Nadidu Fahmi koja je u trenutku venčanja imala samo petnaest godina, da bi samo tri godine nakon toga njegov stariji brat Ali, oženio njenu mlađu sestru,

Faridu Fahmi. Ženidbom sa starijom od sestara Fahmi, Mahmud Reda je postao deo porodice Fahmi, ali je i uplovio u jednu avanturu koja će ga proslaviti i ime mu upisati zlatnim slovima u istoriji egipatske umetnosti.

Kada govorimo o značaju umetničkog rada Mahmuda Rede, treba imati na umu da u vreme formiranje njegove plesne trupe, u Egiptu nije postojala nijedna trupa ove vrste, niti se ples, kao umetnost, smatrao profesijom. Može se reći da je plesna Trupa Reda i nastala kao jedan zajednički, porodični projekat koji je vremenom postao sve značajniji nacionalni poduhvat, kako za plesnu scenu Egipta, tako i za njegovu kulturu i umetnost uopšte. Od momenta kada je počela sa radom, Trupa Reda je nizala uspehe, a Mahmud Reda i Farida Fahmi bili su glavne zvezde. Mahmud Reda i Faridin otac Hasan Fahmi gajili su posebnu ljubav prema egipatskom nasleđu i verovali su da se osnivanjem ove trupe zapravo može očuvati autohtoni egipatski folklor koji je duboko ukorenjen u koreografiju koju izvodi plesna Trupa Reda. U samom početku, 1959. godine kada je i nastala, Trupa Reda je imala samo 12 plesača i 12 muzičara. Koreografiju je činio miks egipatskog folklora i baleta. U početku su publiku činili samo predstavnici kairskog društva, da bi kasnije, tačnije 1961. godine Mahmudov brat Ali snimio dva filma u kojima je prikazan ples Mahmuda Rede i Faride Fahmi i od tog trenutka je trupa postala popularna i među običnim egipatskim stanovništvom.

Ova porodična, umetnička manufaktura funkcionisala je gotovo savršeno: Mahmud Reda je bio koreograf, glumac i plesač, Farida Fahmi je bila vodeća ple-

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

Mahmud Reda sa sestrama Nadidom i Faridom Fahmi (Foto: /www.facebook.com/FaridaFahmy/photos)

Mahmud Reda kao dečak (Foto: www.facebook.com/FaridaFahmy/photos)

sačica, Nadida Fahmi je dizajnirala kostime, dok je Mahmudov brat Ali bio zadužen za produkciju. Iz senke im je moralnu podršku pružao Hasan Ali koji je imao tu ulogu da javnosti njihov rad predstavi kao profesionalni ples i kao umetnost vrednu pažnje, a ne, kako se to tada smatralo, kao nižu vrstu umetnosti kojom se bave neobrazovani ljudi. Porodice Reda i Fahmi su svakako bile primer obrazovane, elokventne i kosmopolitske umetničke porodice. Važno je napomenuti da su političke i društvene okolnosti išle na ruku članovima ove dve porodice koje su se posvetile stvaranju nečeg autohtonog, egipatskog, nečeg što će služiti za ponos Egipćanima i njihovoj umetnosti. U tome im je posebnu podršku pružio tadašnji predsednik Egipta Gamal Abdel Naser koji je posebno podsticao mlade Egipćane da izražavaju svoj nacionalni ponos, kroz razne vidove stvaranja. Može se reči da su te 60-te u Egiptu bile zlatne godine, godine u kojima je Egipat izgrađivao novu budućnost, kao zemlja koja sledi promene, ali i koja se vraća svojim korenima i izražava ponos svojom tradicijom koja je bogata i raznolika. Trupa Reda je tako ubrzo postala veoma popularna, njihovi nastupi su bili posećeni i gotov uvek rasprodati, a njihovi protagonisti su ubrzo postali velike zvezde u Egiptu, što su ostali i dan-danas.

Mahmud Reda je bio duša ove trupe. Pravio je repertoar koji je pažljivo birao i osmišljavao, uspevši da tradicionalni egipatski ples, sa tradicionalnim kostimima i ukrasima zapravo zaseni čuveni trbušni ples. Mahmud Reda je bio dakle posvećen izgrađivanju plesne institucije koja će egipatski folklor vinuti u visine, i što je još važnije, predstaviti ga Evropi i svetu. Reda je posebno insistirao na tome da se ples shvata kao umetnost, a ne zabava za posetioce kafana i mehana, kako je to do tada bilo. Njegova plesna trupa je uvek nastupala na pozorišnim scenama, poput Kairske opere, i drugih velikih scena širom sveta. Smatrao je da je suština rada Trupe Rede: porodica, ljubav prema egipatskom narodu i umetnosti. Vremenom, ova trupa je prešla granice Egipta i svoju slavu širila po celom svetu. Sâm Reda

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar

Iz filma „Ljubav u Karnaku“, 1965 (Foto: www.facebook.com/FaridaFahmy)

je u poznijim godinama održavao seminare i časove plesa širom Evrope. Farida Fahmi takođe. Za svoje zasluge, bili su nagrađeni u Egiptu, Tunisu, Jordanu... Svakako je najznačajnije odlikovanje koje je Redi 1967. godinr uručio predsednik Egipta Gamal Abdel Naser. Može se reći da su i Mahmud Reda i Farida Fahmi imali sličnu sudbinu kada je njihov privatni život u pitanju. Mahmud Reda je izgubio suprugu Nadidu veoma rano jer je 1960. umrla usled srčane bolesti, dok je muž Faride Fahmi, a brat Mahmuda Rede, Ali Reda umro 1993. godine od raka. No, tu nije kraj. Mahmud Reda je spletom okolnosti ponovo sreo svoju srodnu dušu i to ženu koja potiče sa naših prostora, u pitanju je jugoslovenska balerina koju je Reda upoznao najverovatnije tokom svojih brojnih gostovanja po Evropi. Iz braka sa njom ima ćerku Širin koja je danas poznata egipatska glumica, a koja je bila udata za najveću muzičku zvezdu Egipta – Amr Dijaba.

Za Trupu Reda su posebno bile značajne 80–te

godine kada je Reda istupio iz trupe kao plesač, a nastavio da radi kao koreograf. U tom periodu rada, Trupa Reda je nastupala širom sveta, posebno je bio značajan nastup u Karnegi Holu, Rojal Albert Holu u Londonu, pariskoj Olimpiji i Kini.

Pionir egipatskog folklora Mahmud Reda, sa scene se povukao 1990 godine. Uprkos tome što je

prestao da se aktivno bavi plesom i koreografskim poslom, Reda je nastavio da drži plesne radionice, kako u Egiptu, tako i širom Evrope i sveta. Iza njega će ostati brojni nastupi, filmovi, plesne radionice i što je najvažnije sa uspehom promovisan egipatski folklor kojim je on bio inspirisan i čiju je slavu proneo svetom. Njegova umetnička zaostavština je neprocenjiva i već sada je postala deo istorije egipatske kulture i umetnosti. Generacije mladih Egipćana znaju ko je Mahmud Reda i sa nesmanjenim interesovanjem gledaju njegove performanse, pre svega kroz filmske zapise koji su ga proslavili.

Mahmud Reda danas ima 89 godina, hvaljen i slavljen, i uvek spominjan kao neko ko je egipatski foklor podigao na najviši umetnički nivo. U tome mu je pomogla njegova svastika i najveća umetnička podrška, Farida Fahmi, koja i dan-danas nastoji da očuva sećanje na zlatno doba Trupe Reda, ali i na vreme kada se u Egiptu radilo na usavršavanju plesne umetnosti.

Delo Mahmuda Reda je neprocenjivo za egipatsku plesnu umetnost. Njegovo ime je sinonim za egipatski folklor i profesionalni ples. Srećom, njegovo umetničko nasleđe i

Mahmud Reda i Farida Fahmi (Foto: www.facebook.com/FaridaFahmy)

Naslovnica knjige „Omaž Mahmudu Redi“ (Foto: Amazon)

dalje živi. Plesna trupa pod njegovim imenom i dalje je aktivna i čine je neki novi mladi naraštaji egipatskih plesača i plesačica. I dalje putuju svetom i pronose slavu egipatskog folklora. Publika širom sveta ima priliku da i dalje uživa u tradicionalnoj egipatskoj muzici, vrlo kreativno osmišljenim tradicionalnim kostimima i plesu čiji je svaki korak osmislio veliki mag egipatske plesne umetnosti Mahmud Reda.

Publika u Srbiji je takođe imala prilike da uživa u lepoti egipatskog folkora i plesnom umeću Trupe Reda. Zahvaljujući Ambasadi Republike Egipat u Beogradu, tokom leta, u srpskoj prestonici, ali i u nekoliko gradova Srbije, publika je mogla da se upozna sa plesnom Trupom Reda i da odgleda program koji su izvele mlade generacije egipatskih plesača i plesačica. Ova trupa, uveličala je i Nacionalni praznik Egipta koji je Ambasada Republike Egipat organizovala u Narodnom muzeju u Beogradu. Zvanice su tom prilikom imale priliku da vide deo iz programa plesne Trupe Reda, i još jednom potvrde viziju svog osnivača, velikog umetnika i Egipćanina – Mahmuda Rede.

Performans plesne Trupe Reda održan na proslavi Dana Egipta u Narodnom muzeju u Beogradu (Foto: Ana Stjelja)

“GRČKO ČUDO”

Svi antičku Grčku znamo kao kolevku evropske civilizacije. Tako smo naučeni još od osnovne škole kada se u udžbenicima prvi put susrećemo sa tim velikim „grčkim čudom“. Pod ovim terminom mislimo na celokupna dostignuća klasičnog perioda – Grci otkrivaju matematiku, prirodne nauke, filozofiju, komediju i tragediju, prave umetnička dela koja će služiti kao uzor milenijumima, uvode demokratiju kao uređenje...

Čak i danas u 21. veku često se može čuti fraza „još su antički Grci...“, kada se trudimo da objasnimo nešto. „Još su antički Grci znali da je Zemlja okrugla“, „još su antički Grci verovali u demokratiju“, „još su antički Grci znali da je svet sačinjen od atoma“... Međutim, odakle ovo viđenje i koliko je ono tačno?

„Grčko čudo“ je umnogome preuveličano. Istina je da je Atinom u jednom kratkom periodu njene duge istorije vladala demokratija, ali su pravo glasa imali samo slobodni punoletni muškarci. Žene i robovi se nisu pitali, a drugi polisi su imali druga uređenja, poput monarhije ili oligarhije. Istina je da su Grci počeli racionalno da ispituju svet, ali su bili dosta iracionalni. Veliki matematičar za koga su svi čuli zbog poznate teoreme, Pitagora, podjednako se bavio i „racionalnom“ matematikom i „iracionalnim“ misticizmom. On i njegovi sledbenici su verovali da sve životinje imaju dušu i zato nisu jeli meso životinja. Međutim, nisu jeli ni pasulj, jer su navodno čovek

i pasulj napravljeni od istog materijala. Odakle potiče opsesija Grčkom i njena idealizacija? Činjenica je da su se i Rimljani ugledali na Grke i njihovu kulturu. Sa podelom Rimskog carstva na Istočno i Zapadno dolazi i do svojevrsne podele u nasleđu tokom srednjeg veka. Zapadno rimsko carstvo pada, dok Istočno rimsko carstvo postaje centar kulture Evrope i Bliskog istoka. Vizantija je baštinila antičke grčke korene; na teritoriji današnjeg Istanbula, tadašnjeg Konstantinopolja, mnogo pre toga postojala je grčka kolonija Vizantion. Osim toga, u Vizantiji se govorio starogrčki jezik, a iščitavanje dela antičkih grčkih autora je bio osnov obrazovanja. Čak su se i naši srednjovekovni vladari obrazovali u ovom duhu. Sa časova istorije znamo šta će se desiti sa Vizantijom – usled niza ratova i kriza njena snaga opada, 1453. godine Osmanlije osvajaju Konstantinopolj i samim tim brišu Vizantiju sa istorijske scene. Pre ovog pada, monasi prenose u Zapadnu Evropu brojna kulturna blaga, poput antičkih rukopisa. Iako je bilo interesovanja za ove rukopise, na Zapadu su ona uvek bila u senci rimskih dostignuća.

Dok je Istok baštinio grčko nasleđe, Zapad je baštinio rimsko. Sâm latinski jezik je bio lingua franca – jezik diplomatije, nauke, umetnosti, religije... Čak i tokom renesanse, „preporoda antike“, grčka dela su i dalje u senci Rima. Ovo će se promeniti tek u 18. veku i to zahvaljujući jednom čoveku – Johanu Joahimu Vinkelmanu. Vinkelman je

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

ALIA MUNDI

KAPIJA BALKANA: ANTIČKA GRČKA U NAŠOJ KULTURI

radio kao bibliotekar i savetnik kardinala Alesandra Albanija u Rimu kada je 1764. godine objavio svoje kapitalno delo „Istorija drevne umetnosti“ zbog kog će biti proglašen ocem istorije umetnosti i arheologije. U tom delu je Atinu 5. veka pre nove ere, odnosno klasični period Grčke, proglasio vrhuncem. Ne samo vrhuncem umetnosti Helade kome su, po njemu, težili svi raniji periodi grčke umetnosti, već i vrhuncem kulturnog i političkog razvoja. Vinkelman je uneo emocije u svoj rad koji je bio toliko popularan među savremenicima da Gete navodi: „čiajući Vinkelmana, ne učimo, nego postajemo ljudi“. Mnogi drugi će dalje popularizovati i romantizovati ovaj period, poput čuvenog engleskog pesnika lorda Bajrona. Ali za današnji odnos koji imamo prema antičkog grčkom nasleđu nije odgovoran umetnik, nego političar. Vilhelm fon Humbolt, pruski filozof, lingvista, političar i brat prirodnjaka Aleksandra fon Humbolta, bio je nadahnut Vinkelmanovim radom. Početkom 19. veka on postaje ministar obrazovanja u Pruskoj i sprovodi reforme kako bi povećao narodni moral. Humbolt uvodi Gimnazion – ne samo da su učenici morali da znaju starogrčki i čitaju klasična dela, već je i samo ime škole bilo starogrčkog porekla. Gimnazion je u antičkoj Grčkoj bila ustanova u kojoj su ljudi vežbali telo i um, a sa Humboltovom reformom postaje škola koja je preduslov za univerzitetsko obrazovanje. Druge države su brzo usvojile ovaj nov sistem obrazovanja i već sredinom veka se celokupna evropska elita obrazovala u klasičnom duhu. Ljudi koji će kasnije postati lekari, arhitekte, pravnici, političari, diplomate, naučnici, svi su morali da se upoznaju sa antičkom grčkom kulturom još pre početka studija – nimalo iznenađujuće da će se razviti neoklasicizam koji će dominirati svim aspektima evropske umetnosti vekovima.

Čak se i danas ljudi školuju u Humboltovim školama. I dalje stotine hiljada dece ide u gimnazije širom Evrope, pa i u Srbiji. Istina, danas učenici biraju da li žele da upišu prirodno-matematički, društveno-jezički, filološki ili računarski smer, ali to su i dalje škole koje Humbolt uvodi. Možda danas u njima učenici ne uče starogčki (mada uče latinski), ali svakako uče da je Grčka kolevka evropske civilizacije.

Filhelenizam, ta specifična ljubav prema

Potret Vinkelmana u luksuznoj odeždi (Foto: Anton Von Maron/Wikimedia)

Vilhelm fon Humbolt, litografija Franca Krugera (Foto: Wikimedia)

ALIA MUNDI

grčkoj kulturi, stiže i u Srbiju kada se u nju nakon oslobođenja vraća intelektualna elita obrazovana na evropskim univerzitetima. Tamo su bili upoznati sa antičkom Grčkom, a svoje iskustvo i viđenje donose sa sobom. Recimo, na portretu Dositeja Obradovića koji je uradio Dimitrije Tirol među knjigama koje se nalaze pored njega je i Homerova „Ilijada“.

Širom novooslobođene države se u gradovima podižu nova neoklasična zdanja. Dela različitih autora poput: Jovana Sterije Popovića, Laze Kostića, Vojislava Ilića, Jelene J. Dimitrijević i mnogih drugih su prožeta helenskim uzorima. U novoformiranoj akademskoj zajedinici je podjednako uočljiv uticaj Grčke. Klasična baština je bila osnovni predmet kojim su se bavili prvi istraživači prošlosti u Srbiji. Miloje Vasić, pionir srpske arheologije, po obrazovanju je bio klasični filolog školovan u Beogradu i Minhenu. Nikola Vulić, pionir srpske istoriografije, isto je bio i značajan klasični filolog. Veselin Čajkanović, pionir srpske etnologije, je bio i klasični filolog. Uticaj je bio toliki da je početkom 20. veka u Sremskim Karlovcima i Beogradu organizovan skup posvećen vezama antičkog i savremenog sveta.

Zapadna Evropa nema nikakve direktne veze sa antičkom Grčkom. Ipak, proglasila je ovaj istorijski period svojom osnovom, temeljem celokupne zapadne kulture. Ovo viđenje se prenelo i na druge, tako i istočni Evropljani poput nas i

KAPIJA BALKANA: ANTIČKA GRČKA U NAŠOJ KULTURI

Reizdanje putopisa „Pisma iz Soluna“ Jелене J. Dimitrijević, Karpos, 2008.

„Vergilije i njegovi savremenici“ dr Veselina Čajkanovića, SKZ, 1930.

„Iz rimske knjiženosti“ Nikole Vulića, SKZ, 1958.

Amerikanci imaju isto viđenje. Iz generacije u generaciju su ljudi učeni da je antička Grčka bila ideal kome treba težiti. Istina, možda nije bila idealna kao što je zamišljamo – “grčko čudo” je daleko od pravog “čuda”. Ali, u određenom smislu jeste čudo. Nije samo istorija ponavljanja krilatica u pitanju, u antičkoj Grčkoj se stvarno može naći nešto neverovatno. Nešto što je teško opisati rečima. Proučavanjem antičke grčke kulture čovek spoznaje sebe.

To su uočili mnogi, čak i oni koji nisu profesionalni klasični naučnici. Jedan od njih je bio i Albert Ajnštajn koji je u intervjuu 1947. godine izjavio da rado svake večeri čita dela velikana kao što su Sofokle, Tukudid, Empedokle i Eshil. Kada je novinar rekao da je dobro to što se “vratio Grcima”, Ajnštajn je bio povređen i rekao: „Ali nikad ih nisam napustio. Kako obrazovan čovek može da se kloni Grka? Mene su mnogo više zanimali nego nauka.“ Toliko su mudrosti koje su antički Grci ostavili za sobom važne da im se već vekovima obrazovani ljudi okreću.

Danas uticaj klasičnih nauka slabi. One se sve više zanemaruju i kritikuju kao elitistička disciplina. Štaviše, vide se kao nepotreban luksuz. Akademska razbibriga koja postoji samo radi sebe; nema nikakvu ulogu u današnjem svetu. Najsavremenija tehnologija nam je bitnija od večne istine o čoveku. Prava šteta, budući da danas čovek ne razume sebe. Ne zna šta želi niti šta ga čini srećnim. Ne zna šta je,

KAPIJA BALKANA: ANTIČKA GRČKA U NAŠOJ

ko je, odakle je. Pre više milenijuma grčki mislioci su dali odgovore na ova pitanja. Hronično patimo od nerazumevanja čoveka, a to lako možemo izlečiti. Sve što je potrebno jeste da malo više pažnje posvetimo klasičnoj Grčkoj – neponovljivoj civilizaciji koja je stvarno postavila temelje za razvoj zapadne kulture.

TEKST: Miloš Todorović

Magazin za kulturnu raznolikost septembar-decembar 2019, br. 9

„ČUPAVA KELERABA“

portal za afirmaciju kulture

Na našem internet podneblju postoji mnoštvo sjajnih portala, sajtova i blogova koji se bave komentarisanjem društvene stvarnosti kao i afirmacijom kulture u biti, stoga ovaj sajt načelno ne donosi ništa inovativno na tom polju. Pa ipak, „Čupava Keleraba“ svojom pojavom na internet „sceni“ teži da stvori još jednu platformu u zemlji i regionu, zahvaljujući kojoj bi se oni koji žele da nešto kažu, poruče, kritikuju ili se umetnički izraze mogli i oglasiti. Samo ime, koje je na prvi pogled alogizam, upućuje na raznovrsnost polja koje „Čupava Keleraba“ teži da obuhvati, a to je, između ostalog, sve ono što je u zapećku medijskog prostora. Ona je Čupava jer želi da čvrsto i neraskidivo umreži različite kulturne i društvene aspekte, dakle stremi ka čvornovatoj umršenosti različitih sadržaja koji obuhvataju raznovrsne pojave, činjenice, ideje, zanimljivosti, ali na prvom mestu ljude. Pošto pripada porodici povrća, Keleraba će nastojati da gorepomenuti sadržaji uvek budu čisti i zdravi po svest okoline, a koliko će sadržaji u njenom vrtu biti sveži na izvestan način zavisi od svih nas.

Rubrike u okviru portala su: Književna oaza (prikazi romana, pripovedaka, pesama, reportaže sa pesničkih i književnih večeri, prepevi i prevodi stranih pesnika i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim književnicima), Muzika (recenzije albuma, intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim bendovima i muzičarima i reportaže sa koncerata, festivala i svirki), Priroda i društvo (objektivno komentarisanje društvene stvarnosti, te pisanje o filozofiji, psihologiji, religiji i generalno socijalnim i društvenim segmentima) i Film, umetnost i pozorište (recenzije i prikazi umetničkih dela, filmova i pozorišnih predstava, reportaže sa filmskih, umetničkih i pozorišnih dešavanja i intervjui sa afirmisanim i neafirmisanim umetnicima).

https://www.cupavakeleraba.com

30 година од смрти Мире Траиловић

Мира Траиловић (Краљево, 1924 – Београд, 1989) Колаж „Наша Мира-мадам Макијавели“, аутор Љиљана Стјеља

Мира Траиловић је свакако једна од најзначајнијих жена српске културе. Рођена је 1924. године у Краљеву, у породици образовних родитеља, оца Андрије Милићевића, који је превео више од 36 дела француских класика и мајке Радмиле Симић, професорке француског језика. Деда јој је био Милан Симић, управник Народног позоришта у Београду. Завршила је најпре Музичку академију, а затим и Факултет драмских уметности. Дипломирала је режију 1956. године, а касније је на истом факултету неколико година била и професор радио-режије. У Радио-Београду је режирала око 70 радио драма. Ту је упознала свог будућег супруга Драгољуба Гуцу Траиловића који је радио као спикер, а касније и као дописник „Политике“ из Париза. У њеној каријери, можда најзначајнији датум је био 12. новембар 1956. године када је изведена представа „Фауст“ у њеној режији. У сали некадашње новинске куће „Борба“ било је 212 столица, што је послужило као идеја да се покрене авангардно позориште под називом Атеље 212. Мира је била дугогодишњи управник тог позоришта, а својом изузетном енергијом од Атељеа 212 је створила култно место српске културе. Као редитељка, први пут је представила београдској публици најзначајнија имена светске позоришне авангарде: Јонеска, Сартра, Олбија, као и домаће писце: Александра Поповића и Душка Ковачевића. Још једна важна година за Миру Траиловић је била 1968. година када је режирала мјузикл „Коса“, што је уједно била и прва поставка овог комада у Европи, после америчке праизведбе, овог, данас културног, мјузикла. Била је личност за поштовање и права дама. Имала је упорност да спроведе своје генијалне замисли и на том путу била је истрајна. Умрла је 1989. године у Београду. Данас, простор испред Битеф театра, чији је била један од оснивача, носи име Сквер Мире Траиловић. Мементо!

ALIA MUNDI: Memento!

160 година од рођења Павла Паје Јовановића

Павле Паја Јовановић (Вршац, 1859 – Беч, 1957) Колаж „Кист Паје Јовановића“, аутор Љиљана

Стјеља

Павле Паја Јовановић је један од највећих српских сликара. Рођен је 1859. године у Вршцу, од оца Стевана Јовановића, врсног вршачког фотографа. Рано је остао без мајке, али је имао веома срећно и безбрижно детињство, одрастајући у многочланој породици. Још од детињства, Паја Јовановић је показивао сликарски дар. Прво је почео да црта, дивећи се уметничким делима у Саборној цркви у Вршцу коју је често посећивао. Тако су његови први радови, који су настајали у тајности, заправо копије црквених слика. Ту цркву је сматрао својим првим правим учитељем. Већ у својој четрнаестој години, Јовановић добија прву поруџбину, односно задатак да изради цртеже светитеља и захваљујући том раду добија препоруку за Беч и и самим тим могућност да се упише на сликарску Академију. Редовне студије сликарства завршио је за три године и то код професора Кристијана Грипенкерла. Истовремено се усавршава и у мајсторској класи професора Леополда Карла Милера познатог по жанр сликарству и оријенталним мотивима што ће бити доминантни мотиви и на његовим сликама. Паја Јовановић је типичан представник академског реализма, односно идеалистичког реализма. Једна од његових најпознатијих слика је „Сеоба Срба“, иако је она само један део импозантног и непоновљивог сликарског опуса овог српског уметничког генија. Иако је већи део свог живота живео у Бечу, ипак одлучује да се пресели у Београд, и то пред крај Другог светског рата, но неповољне околности и финансијски проблеми га поново одводе у Беч где је и умро 1957. године након чега је његова урна, по његовој жељи пренета у Београд. Године 1970. отворен је Легат сликара Паје Јовановића који чува све његове слике и личне предмете као и штафелај са његовом последњом, недовршеном сликом „Букет црвених ружа“. У 2019. се обележава 160 година од његовог рођења. Мементо!

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

008

ALIA Mundi : magazin za kulturnu raznolikost / glavni urednik Ana Stjelja. - 2017, br. 1 (jan./apr.)- . - [Beograd] : Udruženje za promociju kulturne raznolikosti “Alia Mundi”, 2017- (Beograd : Proof). - 30 cm

Dostupno i na: http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi.Tri puta godišnje.

ISSN 2466-5061 = Alia Mundi (Beograd) COBISS.SR-ID 226263820

aUdruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ pre svega za cilj ima promociju ideje kulturne raznolikosti, zatim promociju kulturne raznolikosti u okviru srpske kulture, te podizanje svesti o značaju očuvanja srpske kulturne baštine. Rad Udruženja će upravo biti baziran na ova tri postulata.

U okviru svog rada Udruženje „Alia Mundi“ će nastojati da kroz brojne kulturne, umetničke, književne i naučne projekte skrene pažnju na različite aspekte kultura sveta, ali će takođe i nastojati da skrene pažnju na zaboravljene, a značajne aspekte srpske kulture i njene baštine. Koncept ideje kulturne raznolikosti biće razrađen kroz različite vidove, kako kulturnog, tako i umetničkog te naučnog rada.

Posebnu pažnju Udruženje će pokloniti izdavačkoj delatnosti. Objavljivaće knjige u kojima se obrađuju teme vezane za ideju kulturne raznolikosti, knjige koje govore o različitim fenomenima karakterističnim za određene kulture sveta, zatim će objavljivati književne prevode, te beletristiku koja se svojom tematikom oslanja na ideju kulturne raznolikosti, i što je najvažnije, knjige koje svojom tematikom nastoje da od zaborava otrgnu kako materijalno, tako i nematerijalno nasleđe srpske kulture. Cilj Udruženje „Alia Mundi“ je da svojom izdavačkom delatnošću vrati onu prvobitnu funkciju knjige, a to je da ona bude sredstvo obrazovanja. Kroz svoja izdanja Udruženje će nastojati da edukuje svoje čitaoce, kako bi nakon svake pročitane knjige bili bogatiji za još jedno značajno iskustvo.

Svoj rad u oblasti kulture Udruženje „Alia Mundi“ će sprovoditi i kroz dva medija čije je izdavač. Radi se o magazinu „Alia Mundi“ za kulturnu raznolikost koji svojom jasno utvrđenom koncepcijom objedinjuje sve postavljene ciljeve rada samog Udruženja, kao i o veb-portalu „ISTOČNI BISER“ koji svojom jedinstvenom koncepcijom nastoji da promoviše kulture Istoka, ali i da ukaže na povezanost srpske kulture sa istočnjačkim kulturama, te da kroz svakodnevno praćenje medijske scene u Srbiji u oblasti kulture, pokaže u kojoj meri Srbija zapravo sarađuje sa zemljama Istoka. Udruženje će takođe nastojati i da se kulturno poveže sa državama regiona i na taj način postigne kulturno i duhovno jedinstvo naroda koji su nekada delili istu teritoriju, jezik i kulturu.

Udruženje će biti otvoreno za saradnju kako sa pojedincima, tako i sa institucijama, pre svega delatnicima u oblasti kulture i umetnosti. Kroz različite projekte, aktivnosti, radionice, Udruženje će sprovoditi svoju osnovnu misiju, a to je promocija ideje kulturne raznolikosti, te promociji tolerancije kao jednom od postulata na kome treba da počiva svako razvijeno, kulturno i duhovno osvešćeno društvo.

Kako ideja kulturne raznolikosti sve više dobija na značaju u svetu, a kako je ona u srpskom društvu koje je i samo multikulturalno i kulturno raznoliko, više nego potrebna kako bi se ono što pre i što bolje uključilo u evropske i svetske tokove, tako je osnivanje Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ bio logični sled i nasušna potreba srpske kulture i njenog razvoja u današnjem kulturno raznolikom svetu.

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi

Posetite veb-stranicu magazina Alia Mundi

http://aliamundimagazin.wixsite.com/alia-mundi

ALIA MUNDI br. 1 januar-april 2017

ALIA MUNDI br. 2 maj-avgust 2017

ALIA MUNDI br. 3 septembar-decembar 2017

ALIA MUNDI br. 4 januar-april 2018

ALIA MUNDI br. 5 maj-avgust 2018

ALIA MUNDI br. 6 septembar-decembar 2018

ALIA MUNDI br. 7 januar-april 2019

ALIA MUNDI br. 8 maj-avgust 2019

ЕНХЕДУАНА електронски часопис за уметност писања и књигољубљења

https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana/knjizevni-casopis-enheduana

ALIA MUNDI br. 9

septembar-decembar 2019

№.1 №.2