Enheduana

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ENHEDUANA ЕЛЕКТРОНСКИ ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉEЊА

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ISSN 2620 - 2611 ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ 2019

1

ЕНХЕДУАНА

2

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЕНХЕДУАНА електронски часопис за уметност писања и књигољубљења год. 1 • бр. 1 • јануар-април 2019 Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana/knjizevni-casopis-enheduana

Главни уредник Др Ана Стјеља Уредништво Јасмина Хањалић Марија Јурачић Мр Тијана Ракочевић Енеса Махмић Илустрације на корицама Колаж „Списатељица“, Љиљана Стјеља Илустрације у часопису Мр Тијана Ракочевић ISSN 2620-2611 Часопис излази три пута годишње.

© Удружење „Alia Mundi“. Сва права задржана.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

3

ЕНХЕДУАНА

4

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Перо је мач скован од знања“

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

5

ЕНХЕДУАНА

6

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуана je име древне сумерске песникиње која је живела средином 23. века пре нове ере и која се сматра првим књижевником у историји светске књижевности. Ова сумерска свештеница и песникиња је уједно и први аутор који је потписао своје дело.

Енхедуана је била акадијска принцеза, песникиња, свештеница, ратница, владарка, астроном. Била је најважнија верска фигура свога доба. Њено име је састављено од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и да је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Инане. Својим књижевним стваралаштвом, поставила је стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утицати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности. Енхедуана је била мистична и херојска личност, мудра жена и моћна свештеница. Кроз слављење свог личног односа са Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

7

ЕНХЕДУАНА

8

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Stihotvorewa

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

9

ЕНХЕДУАНА

10

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СЛАВИЦА ГАРОЊА Две поеме СТАРОЕГИПАТСКА МОЛИТВА

Погледам у небо, Боже мој, и не налазим утехе у њему. Препаднем се, Свеприсутни, када видим звезду репатицу која пада, А ја више ништа добро не умем себи да пожелим. Преплашен сам као газела, јер ме зло надвладава са свих страна И долеће без моје воље, у мисли, под звездама. И зато више не гледам у звезде, не слушам свештенике и не верујем Добрим пророчанствима. Шта сам то, Сјајнији од Сунца, сагрешио, и где се линија на длану Моје леве руке, променила? Срце ми је напукло и више немам мира ни спокоја. Страх ми се увукао у душу и туга овладала свуда. Смрт ме облеће са свих страна, Осећам бол од сваког корака, И ход ми је од тога несигуран. Немам више жеља да себи пожелим срећу, а од несреће немам где Да се склоним. И као алхемичару пустињски камен у злато, мени се поглед сваки, Реч и намера добра, у зло претвара. Окружен сам силама нечистим против којих морам свакодневно да говорим Скаредне речи. Не умем више да се одупрем и заштитим од непријатеља, а када пожелим Освету, претрпим казну коју њима намених. ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

11

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Куда је то залутала моја судбина, о Свемоћни, као рукавац Нила Што се загубио у мочварној трсци? Зашто ми на моме путу стално неко камење раскрвављује моја боса Стопала, док други ходају миловани врелином ситног, меког, Пустињског песка? Живот ми је испуцала земља коју пржи пустињско сунце, а до мене Не допире Нил да не наплављује, иако тик поред мене тече. Уклоњен од милости давно, трпим страшно, Најсветији. Ни амајлија менат око врата више ми не помаже, ни прстен од Сунчевог диска на левој руци не доноси ми срећу. Благослов ми је постао клетва, добар поглед урок, предосећања ме Добра већ дуго варају, а лоша не могу избећи. Од када ми то живот није гипки газелин скок, већ стално, мукотрпно Корачање ситно, у подножју пирамида? И три пута садим док једним замахом српа остали, по три жетве пожњу. Уморан сам, Свевидећи, и утучен, што немам више чисто срце и Не знам где да погледам и да нађем утеху. Зашто нигде више у мени храбрости ни снаге нема, када је имадох толико, Када ми то пише у звездама? Ко ми то разнесе тајна врата душе и кроз мене сада протиче Хладноћа свемира? Зашто је нада мном, откад ме Ти просветли, Твоје проклетство? Зашто, када сам Ти увек приносио усрдно жртве? Немио ми је и тежак живот на земљи, и поред сунчеве светлости. Срећу си ми уделио у малим, али си ме потпуно заобишао у Великим Стварима. И у радости сам пресрећан, И у тугама претужан,

12

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

И мени се не прашта. Зашто ми ниси дао да будем као Нил, миран и спокојан, већ Над свим мојим мислима влада страх? Коју жртву да ти принесем, о Светлости, да бих сам престао да Будем жртва? Најузвишеније и оно што највише волех претворило ми се у Пустињску прашину. Тамо где се појавило Твоје Божанско Око и просветлило ме, Сада су само бледе сенке и тужни трагови. Јер имадох једном светлост на земљи, и нестаде је, и сада ми је Свуда мрак и празнина. Душа ми је унакажени цвет лотоса, подераних, нежних ружичастих Латица. Где сам то, Боже мој, заборавио и затурио себе? Зашто тако лако распродајем своје највредније дарове, варљивим Трговцима из Мемфиса, И кријем дубоко у себи и од очију Твојих, своје драгоцено, Нерасцветало семење. И када ми се нуди, не узимам, И у заслузи сам без награде, И када бирам не умем више да изаберем, И моја срећа оде другима, а не умем да је задржим, И збуњен сам од тога, Боже мој! Да ли се сувише умешах и прозрех божанске законе Твоје, изазвах Твој божански гнев да се сручи на мене, Па ми се зато на земљи догађају недостојне ствари? И трпим међу људима страшно, Најсветији, иако сам миљеник Међу боговима. Реч човек изазива страх и тугу у мени, јер још на земљи не нађох Саговорника. Ни магијски камен аметист, уграђен у огњиште моје, више ми Не помаже. И у доброти доживех зло,

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

13

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У љубави понор, У лепоти коб. Ни једна ми истина не стиже до дна, И моја реч убија прејако иако је нехотице изговорена, А кад се побуним, добијем одмах штапом по глави и по леђима. Зашто улудо згазих таштину своју, мислећи да су свих људи на земљи Божји синови, И усмаљен, још увек трагам за њима. И уморан сам од тог узводног веслања долином Нила, Стално међу крокодилима, На својој барци од папируса. У моме лавиринту нема ходника за милост, утеху и сневање Међу људима. Да ли сам крив, Свепривлачни, што се довољно не посматрах у Твом Божанском Огледалу? Ни једна ми се грађевина не одржа, и разори ми се у трен Велика Пирамида, чвршћа од гранита, Коју тако стрпљиво градих у себи дуго времена, И мишљах да ће ми, у славу Твоје Светлости, вечито трајати. И зби се помрачење, шеснаестог дана месеца Хатора, звезде ми Попадаше с неба и хтедох да променим планету. Којим путем да кренем сада, Боже мој, када је преда мном Пустиња бескрајна, у којој бејаше оаза зелена, и одједном ми се Изгуби пред очима? Да ли ме то гониш да прочишћен прођем кроз свој страх и изађем Пред Твоје лице, Ти,од свих богова, мени најближи! Свуда ме сада окружују лица са Сетовом маском. Још као једини спас указало ми се Твоје Свевидеће, Божанско Око. Учини, о Светлости, да досегнем Твоје Божанско биће, Јер тиме ћу опет наћи пут добра у себи.

14

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Дај ми, Свемогући, моћ да поднесем снагу сопствених мисли и дела, И да тако станем опет на пут ка Теби и ка истини. Учини да све у мојој путањи добије опет своје право име, И свака истина своју једину реч. Врати ми самопоштовање, јер одавно га изгубих, и немаде више Никога, да ми га очува и душу узгоји. Отерај, Боже, Сета у мени, који седи на мом десном рамену и Стално ме усмерава ка мојој несрећи. Узнеси ме у један од Твојих божанских храмова светлости, Да му вечито служим, Јер Ти си једина, Вечита Светлост! Као што састављаш сваке вечери своје делове тела, О, Свети Амоне, дај ми милост, и састави од мојих комада душе Новог човека, са Новим Именом. Указао си ми једном лепоту свога обличја, и нестао, и оставио ме У вечитом мраку и празнини: Учини, да је поново нађем! Дај ми, о Боже, да ме виде у мислима и на небу, свакога дана, Они који ме нису довољно волели! Подићи ћу Ти олтар у својој колиби, лицем према пустињи, И пред Твојим кипом од дрвета сваке вечери вршити свети Обред жртве. Спаси ме, и на свом златном тасу стави тег за мене, који ће ми Поново вратити радост при погледу на Сунчев сјај. Да ли сам довољно достојан да окренем лице Твојој Божанској Светлости? Ако нисам, спржи ме једним погледом свога Божанског Ока!

(Писар Мамун, преписа ову молитву са папируса из 4.династије, по правилима нашег

писма, с десна у лево, с четири младежа на левој мишици, месеца Тота, у доба владавине великог фараона Рамзеса XIII)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

15

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ПАРУСИЈА1

Парусија, ово је реч из које извире песма, тај највиши рад духа Парусија, све више се односи и на моје драге, који више нису на овоме свету Парусија, рука у руци, цветни завежљај, крвоток који је последњи пут, још топао протицао под мојом шаком Тамна марама с гранама и ручни рад, проткан њиховом душом, кафа у кесицама, као пред одлазак, планиран Парусија, када остану само те слике које сам зграбила у хитњи, да је дочарам ту старост у времену од протеклих девет година Што се нисмо видели Парусија, и моја два свећњака, поклони погребни и славско вино кир Арсенија што дође 1Откриће поетске речи, кључне за настанак ове поеме, дугујем књизи истоименог наслова Динка Давидова, из које наводим и следеће објашњење: „Парусија - је грчка реч и има више значења. Једно од њих је помен - црквени обред - онима који нису више на овом свету/“ (Динко Давидов - Парусија, Просвета, Београд, 1994)

16

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ за њено подушје Парусија, у први мах, на вест потражих у књизи слику Рафаила, лепог игуманамученика, страдлника у Пожеги, славонској, у летњој жеги, у исти час, када је у колони био и мој дед... Зашто лепота на вест о смрти? Парусија, рекох, сада сам тек свесна тог протеклог времена, тих девет година од када су нас раздвојили, реконструисала сам ту њену старост ископнелост, по сликама Тражила лупу да будем с њом док хода по шипражју где је до малочас било читаво, живо село и њен родни дом. Парусија, а ја сам мислила да је време стало, Да су они остали такви какве их памтим, шта је све видела што ја не знам И шта ју је све морало болети Тамо је остала она, у снази, прешла преко барикада, само да нас види, и то је било све. Тако су ми остали недирнути и кровови кућа, а њих већ читаву деценију нема.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

17

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Парусија, све више је добијала лице моје баке Да ли се то људи на исходу приближе свом прапочетку и родоначелнику (није први пут да то видим) Све више ме је у том гласу подсећало да је завршетак близу и ишло ка том Парусија, са последњом годином овог века отишла је и она И сви су отишли с њом А темељно је збрисана и земља по којој сам ходала и на којој су некада давно сви они рођени. Парусија, тек што сам додирнула пертле смрти у џипу с мора, и један стисак руке, а већ си стигла, вести Кућна нумера остала на рушевини, гледам кроз лупу, можда 14 (не видим јасно, ал’ као и број улице мог детињства) Горња Славонија, папрат На’ерен корак, и покрет у црнини, моје баке, што ближи се исходу, док покушава да нађе где је била кућа

18

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Парусија, о зар вас више никада нећу видети, ни те пејзаже што све више личе на ваша нестала лица Парусија, све више и ја сабирам на сликама ликове којих више нема, застрашујући пораст у овој деценији, раскућника, истрављених, као помор, ако су и остали, постоје у неким туђим, мени страним животима, крај промењених подивљалих пејзажа Парусија, све више немам разлога да журим тамо О Парусија, Ако и није ђакон Исидорин морао је изгледати тако Последњи погледи били су им заједнички (у логору, у Пожеги) Парусија, тај задњи додир преко драгих ствари и милошти ништа није стигла да потроши, само видела је: и тај чај и чарапе, и сличицу у раму и само тако нашу зграду, моју девојчицу, Она се већ спремала

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

19

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Није јој било ни до чега Она се опраштала а ми то нисмо знали А кад се угасила Невреме се проломило над Осијеком. Парусија, телефон чудно замукао никаквог знака, А у цркви светог Марка, у исти час док су се опраштали од Тебе уз црквена звона (Твоја давнашња жеља), палим свећу, за све вас, О, Парусија!

(из збирке поезије „Мој предак је дрво“, Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2007)

20

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ Заборављени запис душе

*** (...јер њен је сан и речи су њене и слике) Кад сенка храста кроз прозор уђе И уведе ме у снове Полубудне Мушкарац без лица на кревет седне И прича оно што не разумем Али кад покрене руке све јасније буде Испод загребане коре сок се пусти И видим да сам дрво чији корен Све до огња сеже И лишће сам које дрхти *** Тај дивни додир језе када нас обузме И врати у снове док теме Трне Из храстове коре лице се помаља А из тела наших гранају се Руке Загрли дрво И препознај ме Пре него у тебе уђем Као заборављени запис душе *** Тражио сам те иза водених завеса

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

21

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ И стења које разбацано лежи Као да је пало са небеса Вода је била Пламен стрмоглављени У ткиву камена крв наших телеса Из земних жила Ископавао сам те живу Испирао сам тебе у наносима река Прсти поплављени вадили ми око И бацали га небу да гледа И чека Нико те није тражио толико А ни дубљег трага Не остави Нико *** Након потонућа На дно свога Бића Све речи потоње Мехури су ваздуха Из ждрела света И покиданих Плућа А мени су песком Већ испуњена Уста И језик Који ћутим Припада мртвима

22

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

23

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ *** Гасе се светла светионика И чувари напуштају Своје куле Са тих степеника сви тонемо У загрљај буре И олује Тмуша је Растрзаних душа И свако тело своју грли хрид И крви су се Испуниле воде А нас још увек не испуни стид *** Са глинених плочица откидају се клинови И за пањ закивају ми шаке Које су их откопале А да ни реч не изустим У најдубљој тишини Кћери земље маховину пале Док у њима плачу незачети синови Пустим Да ми глава падне И да духом клонем у сазнању Да ни дрво небо не дотакне Док себе не обруши У свом пању *** С руба провалије Око ногу ме обухвата лијана ветра И пентра се уз тело до недостајућег светла До последњег изданка сунчеве олује

24

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ Распевавање тишине ДАН ПОЕЗИЈЕ И УСАМЉЕНОСТИ Дан је поезије. Светковине на Аулиди, у амфитеатрима, позориштима смрти, у циркусима страха, културно-уметничким центрима, празним библиотекама, испражњеним селима, перионицама мозгова, умивеним банкама, друштвима за заштиту животиња... А ја сам, читам тишину, скидајући патину, прашину са књига Драинца, Диса, Бранка, Бранка... Они нису имали свој дан, не беше њима данка, ао, моји данци, са истока зраци, осветлите ми друм, просветлите изгубљени ум. У СЕНЦИ СВОЈОЈ Све ме више звезде обасјавају озарене, а ја бих негде да будем у сенци својој. ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

25

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Велика је ватра, дар од Прометеја, док певам и сам сагоревам. Све је речено, узалудне су моје очи, нек о свему поезија сведочи. Лирско је моје срце, ал реч чвршћа од камена, жубори песма, суза чиста, „горо, ле, горо зелена.“ У ОРФЕЈЕВИМ ПРЕДЕЛИМА (Алену Бешићу) У Орфејевим пределима сам, по трачким пољима певам, на моја су нејака леђа спали тешки терети наслеђа. Свугде су траве камене, окамењене ћуте успомене, у мени се подсвест буди: овде су ипак живели људи! Где је род мој? Све више мучи ме неспокој, колективно памћење, беле сене – све се свело на мене.

26

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

НЕ ПЛАШИМ СЕ ВИШЕ „Господе, како се овде брзо смркава.“ Данило Киш Не плашим се више да омркнем. То је довољно за почетак, први корак, да савладам мрак, утваре, сенке, опсене. Јесте мрачно и јесте страшно, овде може свашта да ти се деси, подла је мисао ташта. Мој пут је дуг, осуђен на вечност, гледам смрт у очи и, гле чуда, она се боји, јер лажно сведочи. Зна да ништа не значи, зато се повлачи. (из збирке поезије „Драинац и друге песме“, Пресинг-Културисток, 2018)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

27

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

МИЛОШ БРКИЋ Речи из безгласја

ИСПОВЕСТ

Пред замком обећаним записујеш песму из кљуна птице са зида илузорног Постао си крик из безгласја завет оног другог недопеван НЕПРОЗИР У оку посматрача несвиклог на светлост неугасну постоји јуче исто колико и данас све оно што ради и ствара као да се догађа далеко негде у непрозиру Он тражи цвет црвени у пољу потопљеном заблудама и верује једино у свој суд искривљен одразима одлазећих лица у магли

28

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ТРАГ Ходам сновима што у непролаз хуче ходам речима које судбину крију Ја сам последњи од првих што стих у кораку носи траг да изгубљено је све у погледу сненом ГЛУПОСТ Дан који не носи сунце осване пречесто у безгласју дозивам оно чега нема плашим се страховима давно рођеним да закорачим у свет без сјаја без ње (из збирке поезије „Речи из безгласја“, Жиравац, 2015)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

29

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

НАДЕЖДА ПУРИЋ ЈОВАНОВИЋ Хоризонти чекања ГЛЕДАЈАЈУЋИ БЕЗОЛОВНЕ ОБЛАКЕ Сви ти оквири и флајери темељи мом осећају женства женства и чојства и јунаштва бапске митологије јувенилна родоскрвнућа преслице мушких саплеменика Све те речи, све то море речи не умем ни да насловим Ни панонска равница није остала ни острво Авала Постојане вештине кућне мачке утабане мапе предвидљиво кретање смехотресне коинциденције Чекала време чекала место преокрет и препознавање прелажење из непознавање у познавање Увек ће бити исто овако: исто

30

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ СВЕ ЈЕ ТО НА ФИЛМУ ВЕЋ БИЛО

Све ово. Када сам се претворила у филм и у холограм не знам тачно. Кад и сви вероватно, мање-више, месец-два. Некада допре и домаши ме људство особље персонал. Запахну ме. Морам да се ветрим. Да гулим покожицу понекад. Али углавном сам безбедна. Не секирају ме анђелчићи: седе изнад нахткасла и око огледалца у фиоци. Марија Госпа на окуци у приморју чекајућа жена, ауто за трен само заклони јој поглед. Сви су ту. И тамо. Све је већ било. ОВИДИЈЕ Овидије рођени Камила са кесице цимета сутлијаш сам због ње јела кад бејах мала сада је караван У сепетима носе јаде моје сузе у грбинама Колико их има опет сам се забројала (из збирке поезије „Хаљине из музеја“, Пресинг, 2017)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

31

ЕНХЕДУАНА

32

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Pripovedawa

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

33

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JASMINA HANJALIĆ Put ka odredištu

Ljudi bez snova su oči bez sjaja. Trajalo je mjesecima, iz noći u noć, pa i danju ako bih prilegla. Ali s dolaskom ljeta više nije bilo sumnje da neke sile upravljaju mojom podsviješću.

Moram izvršiti to što traže, pomislih jednog dana, ili neću imati mira.

Glavni junaci na toj razigranoj pozornici „ispod svijesti“ govorili su zamršenim, ali meni razumljivim jezikom. Ne znam kako, ali razumjela sam svaku riječ! Tako, krajem jula, baš zadnjeg dana najtoplijeg mjeseca, dobih vrlo precizne upute: Za petnaest dana moram biti u Pazinskoj jami na Martelovom jezeru. Tada ću završiti svoju misiju.

Sa posebnim naočalima, koje ću na dan polaska dobiti u optici „Novi pogled“, biće mnogo lakše stići na konačno odredište!

Osvanuo je dan polaska. Inače, nemam dobar odnos s vremenom (često odjednom vidim prizore iz različitih perioda, pa i iz onih u kojima nisam živjela), nešto kao deja vu fenomen. Ali ovaj dan je bilo nemoguće mašiti, jer su me tri noći pred polazak nebrojeno puta opomenuli !

Žurnim korakom prelazim Latinski most, koji se nekad zvao “Principov”. Inače, jedni su sitnog Gavrila, koji je ubio austrijskog carevića Ferdinanda i njegovu ženu Sofiju, slavili kao heroja, a drugi ga smatrali teroristom. Vidi ovo, već desetak minuta prati me prilično nezgrapna kreatura. Nosi fes, čakšire i bijele sunčane naočale, kao one u Eltona Johna. Stvarno, na njemu nešto ne štima! Ima sve dijelove ljudskog tijela, ali su neusklađeni (jedno uho je veće, druga ruka duža, nos bliže očima, oči razmaknute). Gega se poput djece sa preboljelim rahitisom po zabačenim romanijskim selima. Ruke drži na leđima.

- Zašto ideš za mnom još od Austrijskog trga? – ne mogu da odolim.

34

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

- Zadužen sam za tebe. Ja sam Bimbo, tvoj džinn.

- Šta si ti??!!

- Džinn. Pratim te, moraš stići na vrijeme.

- Ti me pratiš?!! Ja, budale!!!

- Opusti se, bona. Lakše je kad te neko vodi!

Prelazim ulicu. Mnogo ljudi, žena, omladine i djece se skupilo u dug špalir, mašu zastavicama u čast monarhije i budućeg cara Franca Ferdinanda. Jedva prelazim prema hotelu Europa.

Ne volim gužve, okrećem prema sahat - kuli. Oj, oj, kad god ovuda prođem sjetim se filma “Valter brani Sarajevo” i Bate Živojinovića.

Filmski Valter lako se popeo uz stoljetno zdanje koje vazda pokazuje svoje vrijeme. Jest bio faca za partizanske filmove!!! A pravog Valtera sretnem ponekad u gradu. Šeta sam, čudi ga sve što vidi, zastane i kaže eh da sam znao, a onda stane u po riječi i produži...

Na uglu Begove džamije mašem Mula Mustafi Bašeskiji, koji pero i mastilo ne ispušta iz ruku u ovoj maloj i zagušljivoj pisarnici.

Vala, ima posla, k’o da niko živ u čaršiji nije pismen!

Pored bezistana skrećem u radnju “Novi pogled”. Optičar se smiješi, mada prvi put ulazim u njegov dućan. Bez riječi daje mi sivu kutiju. Naočale su tu. Izlazim na ulicu, a onaj blentavi tip sa fesom stoji. Pokriva neku kvrgu na ruci.

- Slušaj ti, sad ću zvati policiju! Koji ti je đavo?

- Čuj, đavo? Ja sam džinn! Rek’o sam ti!

- Ko li te je pustio iz ludnice???

- Bog sve vidi! Mada nas ne voli, ipak nam je dozvolio da postojimo!

Ne vrijedi dalje raspravljati! Udaljavam se brzim korakom kroz mahale, krećem gore ka bistričkoj stanici uskotračne pruge. Austrougarska ju je izgradila do Dobruna i sedamdeset tri godine je služila svima, prevozila ljude i tamo i ovamo, a drvo i ugalj ovamo, i dalje ka Zapadu.

Potom je ukinuše, ali tračnice su još tu. Povremeno puštaju vozove, ali samo po njima znanom voznom redu.

Stojim među gomilom svijeta koji čeka da voz stigne. Usporeno ulazi u stanicu i zaustavlja se uz zaglušujuću sirenu.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

35

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Koze, pijevci i kenguri nahrlili su u prednje kupee, ljudi u ostale.Do mene ima samo jedno slobodno mjesto. Aaaj, opet onaj s fesom!

- Slušaj, ti, dokle misliš ovako??!!

- Opusti se, bona! Dok te ja pratim neće niko drugi!

Zaista, pogledah oko sebe, svi ljudi s nekim razgovaraju!

Krenusmo. Bimbo se ne odmiče od mene, džaba moja ljutnja.

Povremeno mi kroz prozor pokaže kakav lijep predio, objašnjava njegovu historiju ili zanimljivost. Pokušavam ga ignorisati, ali njega kao da se to ne tiče.

Prelazimo granice, a ja se navikavam na svog džinna. Čak mi se čini da bi bez njega putovanje bilo dosadno. Ima nešto romantično u njegovoj posvećenosti! Inače, objašnjava mi da je on „džinn pratilac“. *

U Pazinu smo našli smještaj u nekoj kamenoj kući sa potkrovljem. Vrelo je i suho, nema vjetra. Mir je sablastan, ulice puste. Bimbo kaže da je to samo u ovom dijelu dana, a da će pred veče cijeli grad preseliti ispred Kaštela.

Prema uputama idem do rijeke Pazinčice. Vadim naočale iz sive kutije, gledam kroz njih, sve je isto samo nema rijeke. Tobe Ja Rabbi, preko čega ću preći! Umjesto vode vidim prastare, oslikane kamene ploče poredane u mozaik. Idem naprijed. Po svemu sudeći gazim višemilenijsko zdanje.

Gle, na jednoj ploči sa strane (nalik tabletu) ispisana je poruka: Tačno u dvadeset sati moram ući u veliku dvoranu jame! Koji je ovo jezik? Ne kasnim, po tome me pamte. Plašim se kad sam sama, mada nije logično. Idem pravo do odredišta. Tu je stol i neko sjedi. Ne vidim u tami.

- Aaaaa!!! Otkud ti ovdje?- stade mi dah od čuda.

- Stigla si, nisam ni sumnjao!

- Šta se dešava? Kakva je ovo igra, Majo?

- Za sve ima objašnjenje, samo treba strpljenje! – smiješi se i drži mi ruke. Odjednom ga ludo želim, mada dugo već nismo u vezi.

Duboko dišem i pažljivo ga slušam. Važno je ostati na nogama!

Trebalo je vremena, ali ljudi su na kraju shvatili. Uz božanstva pos-

36

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

tojimo i mi, džinni, nevidljiva bića koja živimo s njima. Svaki čovjek ima po jednog džinna koji se ne odvaja od njega. Ali, više se nećemo skrivati, stvorićemo novo biće. Džinnovjeka!

Bilo nas je različitih, prelazili smo i u muškarce i u žene, kretali se velikom brzinom, transformisali u drveće i životinje. Mnogi naši preci sagorili su na lomači ljudskog neznanja i straha ne otkrivši da smo stvoreni od vatre i s vatrom nestajemo. Samo inkvizitori su uočili da neki viču dok gore, a neki ne.

Kad smo se nas dvoje upoznali prije godinu dana, on je bio u završnim fazama dobijanja ljudskog oblika.

Njegove džinnske DNA i RNA nisu bile potpuno usklađene sa ljudskim, jer svaki hromozom i svaki gen mora biti postavljen na svoje precizno određeno mjesto. Trebalo je ukloniti odstupanja, koja nisam primijetila, kao i svaka zaljubljena žena. Bilo je greški u očima, prstima, želucu, nogama...

A tek u glavi! Tu su bili najveći problemi! Svaki put kad smo se svađali, a ja odlazila od njega ljuta i riješena da zauvijek okončamo vezu, zapravo se radilo o nepodudarnosti cerebralnih putova sa subkortikalniim zonama. Njegove emocije još nisu bile na razini čovjeka.

Nije se mogao predati onako kako to ljubav zaslužuje. Potpuna ljubav!

Transformacija džinna u čovjeka je trajala stoljećima. Posebnom tehnikom, koja se ubrzano mogla sprovoditi u uslovima zračenja Pazi ske jame, taj mukotrpni proces se skratio i završio večeras.

Majo, moj bivši momak kojeg sam našla ovdje u jami, je upravo večeras postao džinnovjek. Ja sam puno ranije transformisana.

Nažalost, moramo dugo živjeti i samo nas vatra može uništiti.

Trideset tri minute trajala je aktivnost njegovih spolnih xy hromozoma. Oplođeno jajašce već mi grije matericu, rodiću prvo biće nastalo od dva transformisana džinnovjeka. Dalje će ići kao sa ljudskim rodom.

(iz zbirke priča „Skamenjeni“ Zalihica, Sarajevo, 2013)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

37

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Цвркутање

Понекад помислим, када би ме неко питао шта бих могао да кажем о себи, како бих себе описао? Ако бих говорио речником модерног света, онда би то све стало у једну простопроширену реченицу: Немам свој фејсбук профил и нисам присутан на друштвеним мрежама!!! Да ли то значи да нисам друштвен?! Да ли ја у том случају ишта икоме значим?! Не знам. Судећи по догађају који ми се недавно десио, моја егзистенција у овом свету, дубоко је уздрмана.

Све је почело када сам недавно упознао ту девојку. Кажем ту, јер има више имена, зависи о којој друштвеној мрежи говоримо. Случајно смо се срели у једној књижари. Ја сам радознало трагао за неким новим издањима а она је, такaв сам бар утисак стекао, тражила одређену књигу. То сам закључио када сам видео како нервозно помера књиге на полици, у руке узима неколико књига одједном, а пошто не проналази ону коју тражи, поново их, без реда, хаотично, враћа на полицу. Упркос овој слици која није била баш пријатна за гледање, девојка је деловала прилично допадљиво, чак симпатично. Висока, витка, беспрекорно чистог тена, крупних кестењастих очију и дуге, лепршаве косе боје меда, пленила је својом једноставношћу али и лепотом која није била свакидашња. Осим, врло особитог стила одевања, пажњу ми је скренула и њена огромна торба у пачворк стилу која јој је очигледно сметала приликом тражења жељене књиге. У једном моменту, покушавши да извуче књигу шарених корица, попут дезена њене, исто тако шарене, необичне торбе, књиге су полетеле с полице и завршиле на поду. Она се одмах сагла и панично почела да их скупља, једну по једну, притом јој је огромна торба и даље сметала, што је ту сцену учинило помало комичном. Пошто су скоро све књиге пале тик поред мојих ципела, нисам могао само да стојим и посматрам тај призор већ сам се сагнуо у намери да јој помогнем. Врло 38

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

непосредна и отворена, чим је видела моју намеру, обратила ми се:

– Хвала ти пуно, баш си љубазан. Мало сам трапава. Сва срећа да нисам ушла у парфимерију. Након те реченице, гласно се насмејала сопственој шали. Ја сам јој, уз благи смешак, одговорио:

– Нема на чему, ништа страшно, дешава се. Након што сам јој узвратио љубазно и како је, очигледно, она то очекивала, врло лако и присно, упустила се у конверзацију са мном.

– Тражим једну књигу за своју другарицу. Рекли су ми да могу да је нађем у овој књижари. Али, мало сам се спетљала. Можда тражим на погрешној полици. Не посећујем књижаре тако често. А и зашто бих, кад све постоји на интернету (поново онај звонки смех). Другарици је сутра рођендан, па сам хтела да је изненадим. Иначе, баш сад треба да се нађемо у кафићу испред ове књижаре. Нисам хтео да је прекидам јер се сва тако театрална и експресивна, уживела у причу, тако да сам једноставно само стајао и слушао је. Било је више него очигледно да се ради о врло причљивој особи.

– Биће стварно без везе, ако не успем да пронађем ту књигу. Да ли би ти можда могао да ми помогнеш? Свакако да тако нешто нисам могао да одбијем. Упитао сам је за жанр, име писца или издавача. Нешто је промрмљала, једва сам схватио шта заправо тражи. Како било, успео сам да јој пронађем ту књигу. Налазила се на једној полици на потпуно супротној страни књижаре. У знак захвалности, позвала ме је на пиће. Заправо, предложила ми је да се за неколико дана нађемо испред ове исте књижаре, у њеном омиљеном кафићу. Сазнао сам да се зове Јелена а она да је мени име Исток. Разменили смо телефоне и поздравили се. Тих неколико дана сам размишљао да ли да уопште прихватим позив, али када сам добио њену смс поруку, у којој је она готово сама уговорила састанак, ја сам само проследио једно «ок».

Дан кад смо договорили сусрет, био је јако топао, јер смо

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

39

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

се приближавали средини јула. Било је пријатно седети негде на отвореном и уживати уз омиљено пиће. То ме је и определило. Дошао сам у кафић нешто пре договореног времена. Она је већ седела и уживала уз своју кафу. Поздравили смо се. Потом сам ја наручио своје пиће. Мислио сам да ће кренути наше упознавање или да ће се макар наставити оно из књижаре. Хтео сам да је питам да ли се њеног другарици допао рођендански поклон, и тако да кажем, пробијем лед. Међутим, нисам успео да изустим ни реч када се зачуло неко пиштање и кад ми се она, сва весела и раздрагана, обратила:

– Извини на тренутак, морам да узмем телефон. Стигла ми је порука преко фејсбука. Потом је руке заронила у своју велику, шарену торбу и почела да копа по њој. То је трајало неколико секунди, када је коначно успела да нађе свој телефон. Чинило се као да ће праснути у смех. Истовремено је гледала у телефон и почела мени да се обраћа, не дижући поглед:

– Другарица ми је послала један клип. Много је смешан. Потпуно лудило. Само да га лајкујем, шерујем с осталим пријатељима, па ћу га теби послати. Само сам је погледао. Врло смирено, готово незаинтересовано сам јој одговорио:

– Ја не користим фејсбук. Немам чак ни свој фејсбук профил. Коначно је подигла поглед и удостојила ме својих прелепих кестењастих очију.

– Стварно? Не могу да верујем. Баш безвезе! Мораш обавезно да отвориш профил, данас цео свет „виси” на фејсбуку. Нисам ништа рекао на ову њену опаску. Помислио сам, људи висе на фејсбуку а мајмуни на грани! Али сам то задржао за себе. Хтео сам скренем с теме и нешто је упитам, али тада је она, на моје изненађење гласно узвикнула:

– О, боже! Готово уплашен, упитао сам:

– Нешто се догодило? Је л’ све у реду? Онда је уследио шок. Одговор, као да се неко шали са мном.

40

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

– Ма, ништа, мој бивши дечко је променио слику на свом профилу. На шта личи, не могу да верујем! Е, ово морам да дислајкујем! Сигурно ће се јавити неки хејтери, његови другови, али баш ме брига! Изгледа очајно! И док се она тако чудила, све време зурећи у свој паметни телефон, а ја седео као скво, у близини кафића где смо седели, почињао је неки уметнички перформанс. То ми је накратко окупирало пажњу. На бини се полако окупљао неки бенд, а за њим и девојке које су очито биле задужене за плесну тачку, неки модеран балет, рекао бих. С првим тактовима, музика је тако гласно загрмела, да је и њу пренула из њеног виртуелног света. Кад је чула музику, одмах се окренула и придружила ми се у праћењу овог, по свему судећи врло занимљивог музичко-сценског догађаја. Поново, није прошло ни пар минута, она је узвикнула:

– Вау, ово морам да снимим. Ово мора да иде на јутјуб. Мислим, ја немам свој акаунт али ћу послати другу, он има, он ће поставити овај клип. Једва чекам да видим колико ће бити прегледа. Зачуђено сам посматрао ову девојку која као да је све време водила конверзацију сама са собом. Просто, никакве интеракције између нас није било. Није ни могло да дође до тога јер се између нас испречио њен паметни телефон. Он зна најбоље. Треба му веровати! Док сам ја тако контемплирао над ситуацијом и правио њен психолошки профил, она је најнормалније спустила телефон на сто, и наставила да прича:

– Баш ми је драго што смо се упознали. Ја јако волим да упознајем нове људе. Само, штета што немаш фејс да се дописујемо.

– Да, штета. У мом одговору, било је више ироније него кафе у њеној шољи. Једва сам уграбио један моменат и рекао јој: – Кад смо се упознали у књижари и када си ми рекла да се зовеш Јелена, помислио сам, Јелена, жена које нема! То ми је била прва асоцијација. Он ми је иначе омиљени писац.

– Ко? Упитала ме је збуњено.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

41

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

– Па, Андрић. Куцкајући поруку на паметном телефону, изрекла је прилично глуп коментар.

–А, знам, читала сам његове песме. И без трунке блама, наставила да зури у онај свој телефон.

Не обазирући се на мој претходни покушај да се започне нека озбиљна конверзација, рекла ми је:

– Знаш, морам нешто да ти кажем. Коначно конверзација! Помислих у себи. Био сам више него спреман.

– Шта то?

– Данас сам те поменула на твитеру. Јутрос, чим сам устала, написала сам нешто. Је л’ хоћеш да прочиташ мој твит? Дубоко сам уздахнуо. Ако кажем не, скупо ће ме коштати лекција о нужности отварања још једног налога на друштвеним мрежама, па сам, желећи да се спасим те беде, одговорио:

– Шта си написала? Поново је узела свој паметни телефон и пружила ми га.

– Ево, прочитај! Узео сам телефон у своје руке и онако ради реда прочитао тај њен твит. Писало је:

– Данас се виђам с Истоком#дечко из књижаре и на крају смајли. И заиста! Ова, у првом тренутку, допадљива девојка, свима је најавила сусрет са мном. Испод њеног коментара, ређали су се силни ретвитови, један од њих је гласио: Па зар ти ниси луда за Западом? и опет смајли.

Остао сам закован у месту. Занемео сам. Шта рећи? Шта одговорити? Ни сâм више нисам знао. Одлучио сам се опет за најбезболније и на лице набацио онај лажни смешак од малопре. Време је пролазило, људи су промицали крај нас, а она је само брбљала, мени неразумљивим језиком, скакала с теме на тему и готово увек ми под нос потурала свој телефон. Морао сам да одгледам све њене слике на инстаграму, да стрпљиво сачекам док заврши кратко четовање преко скајпа а за крај, као врхунац дана,

42

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

урадила је нешто због чега сам се скаменио. Мислећи да ја уживам док ме она проводи кроз свој виртуелни свет, сва срећна, питала ме је:

Молим те, искрено ми реци, како ти се допада слика на мом фејсбук профилу? Размишљам да је променим. Поново ми је пружила свој телефон и тада ме је облио хладан зној. Испод њене слике, коју нисам добро ни опазио писало је: Јелена, 17. година.... У мени су вриштале све иоле нормалне вијуге. Одмах сам прекинуо ту шараду. Рекао јој да сама одлучи за слику, опет да је не увредим. Вешто сам слагао како наредног дана морам да путујем, и да већ сад морам полако да почнем да се пакујем. Успео сам некако да је убедим да треба да кренем и да ћу се ја њој јавити, кад се поново будем вратио у град. Чини ми се као да сам побегао главом без обзира. Упутио сам се ка месту одакле бих могао да позовем такси. Желео сам да стигнем кући што пре, а ову епизоду са фејсбук девојком, или боље речено девојчицом, да што пре заборавим. Ходајући убрзаним кораком, прошао сам поред оне књижаре, и тек тада запазио велики натпис: БЕСПЛАТАН ИНТЕРНЕТ. Помислих, није ни чудо што јој је ово омиљени кафић! Чим сам стигао кући, отишао сам у купатило да се истуширам. Као да сам имао потребу да са себе сперем сву прљавштину која је данас испрљала мој мисаони свет. Хтео сам да легнем и заспим што пре. Ипак, нисам то урадио. Отворио сам фиоку крај кревета која је увек била пуна књига које сам у том тренутку читао. Узео сам Хемингвеја. Читаћу по ко зна који пут роман Старац и море, препустити се морској пучини и борити се са сопственом немани – несналажењем у модерном виртуелном добу. Али, нисам могао да се сконцентришем. Све време су ми кроз главу пролазили појмови, лајкујем, дислајкујем, шерујем, твитујем, хејтујем, било ми је мука! Потом сам чуо неке гласове (вероватно женске) како нисам ин, како ни на једној од друштвених мрежа немам свој акаунт и профил а од речи фејс која ме је походила као најгора неман, чинило се да ће ми се зидови собе обрушити на главу.

Ту се разбуктала читава полемика, између мог збуњеног ја и мог још више збуњеног ја. Толико далеко сам отишао у свом

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

43

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

филозофирању да сам на крају, после дугог мучења и мрцварења сопственог бића, дошао до закључка, и то у форми запитаности – ако људи почну да цвркућу, шта ће онда птице да раде?! Или ће можда и птице, ускоро упасти у ову сулуду мрежу и тако друштвене, придружити се свеопштем цвркутању?!

44

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN Sirenac

Naš brod gazi pospanim Atlantikom. Stroj tuče svoj ritam i gura sivog kolosa prema obali Brazila. Nazire se obala kroz tropsku izmaglicu oni iznimni oblici koji podsjećaju na glave šećera. Ispod Glave šećera ulazimo u prelijepi Zaljev sirena kako su ga nazvali Portugalci, osvajači novih svjetova. Bahia de guanabara – Zaljev sirena.

Sigurno su u svom osjećaju ljepote zamislili i u mašti dodali prelijepe morske sirene pa tako zaokružili svoje osjećaje i čežnje. Ma da, još jedna zgodna legenda. Tko je još vidio sirene?!

Ovo što sad vidim je ulaz i luka Rio de Janeira. Čežnja svih mornara, pustolova i putnika.

Pilot dovozi lučkog peljara i brod se približava svome vezu.

Moram u strojarnicu. Nema zabušavanja. Svi imaju svoje mjesto i zaduženje na brodu. Od mornara do kapetana.

Svaka zapovijed izvršava se odmah i bez komentara. Ako imaš koju primjedbu, prigovor, izvrši zapovijed pa se žali.

Konačno, sve je završilo. Lučke vlasti nam daju dopusnice za izlaz na kopno.

Vezani smo na mjestu najbližem centru grada. Izlazim na obalu.

Prilazim prvome turističkome uredu u kom dobivam plan Ria s podcrtanim događanjima i zanimljivim mjestima za potpuni doživljaj Ria. Plaza Maua je predamnom. Užurbani autobusi krcaju Karioke prema svim mogućim lokalnim odredištima.

Danas im je državni praznik, Praznik rada, kao i nama. Lučki radnici najavili su štrajk, što nama mornarima teško i ne pada u ovakvom gradu. Biti će vremena za skitnje i bolje upoznavanje grada. Pravi odmor od zahtjevne navigacije. Lovim taxi sa pogonom na alkohol i odlazim na Copacabanu, da konačno vidim i to čudo. Imaju oni još mnogo takvih plaža ali ova je najpoznatija. Četiri i pol kilometra prelijepog naroda na

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

45

ЕНХЕДУАНА

46

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

oceanskom pijesku u ritualnom nogometavanju. Ostale plaže specijalizirane su i za druge sportove.

Usput sam vidio i plaže Botafuogo, Ipanema, Leblon… i… već sam umoran.

Cijelo vrijeme po meni kopa isto pitanje; iz kojeg razloga se taj zaljev zove zaljevom sirena? Zbog ljepote ili su ih stvarno ugledali!?

Ako postoje ta bića, mora da ih je predivno sresti…

Ako se to čudo i dogodi, kako komunicirati sa njima a možda se uplašeno svi razbježimo, svatko u svoju sigurnost…

Umoran, zaspao sam.

Bezbroj pitanja ne dozvoljavaju mi promjenu teme. Ni u snu me ne ostavlja misao na morske sirene.

U jutro sljedećega dana uputi se na jednu udaljenu i pustu plažu. Pusta plaža relativan je pojam kada uz obalu stalno jure gliseri i skijaši na vodi, po onim teškim oceanskim valovima.

Meni se i dalje ne daju iz misli sirene…

Ako ih ugledam, što ću zapravo prvo ugledati? Vjerojatno njihove ćelave glave jer im kosa može samo smetati u kretanju kroz vodu. Da li su im lica slična našima, imaju li plave oči i dupinske kapke na njima?

Kojim jezikom govore i da li uopće govore? Dali stvarno imaju riblji rep?

Emocije, kakve su im emocije i znaju li ih izraziti? Žive li u jatima ili su obiteljska bića? …

Plivajući uz obalu prilazio mi je jedan ćelavi gospodin.

Ne, ne želim ničije društvo da me ometa u mom razmišljanju i sanjarenju. Toliko sam se trudio naći ovaj prazni komad plaže.

– Sretan budi! - obrati mi se gospodin Smetalo i odjednom, uspaničen shvatih da nisam čuo nikakav zvuk, glas, govor…

Jednostavna, pozitivna vibracija njegove misli uletjela mi je u mozak sa vrlo jasnim, dobroćudnim i iskrenim; „Sretan budi“!

Sledio sam se od straha. Da li ja to možda ludim? Nemoguće je to što mi se događa. Pokušavam se praviti kako se baš ništa i nije dogodilo jer se zaista ništa nije ni dogodilo. Ali, k vragu, ja sam zaista čuo „Sretan budi!“ tako jasno, u mom mozgu, u mojoj svijesti… Pa još ta pozitivna vibracija kao velika želja dobrote. A sve u tišini. Nemoguće.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

47

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Gospodin Smetalo sasvim me uneredio do razine zbunjene budaletine. Ignorirati ću ga i nastaviti gdje sam ono stao prije njegove pojave.

– Nisam ja Gospodin Smetalo, ja sam Kio.

Bježati treba, ovo nije moguće, u tuđem svijetu ovako prolupati i umišljati da ovaj ćelavi komunicira sa mnom a u stvari nije izgovorio niti jednu jedinu riječ, to je nemoguće, to je pomutnja u mojoj glavi i mora da sam stvarno previše kava jutros popio, ili su mi nešto u kavu stavili.

Bježati mi treba od te spodobe…

– Ne boj se Izabrani, primili smo tvoje dobronamjerne misli i odlučili pokloniti ti povjerenje. Zato ti dajemo titulu Izabrani a zvati ćeš se Lai. Tvoje ime znači povjerenje jer smo, čitajući tvoje misli shvatili da si dostojan našeg povjerenja. Mi nemamo poseban jezik, jednostavno čitamo misli.

Pokušao sam reagirati ali su mi misli bile toliko zbrkane da se Kio počeo tresti od smijeha pokušavajući me umiriti i savjetujući me da misli odvojim na dva kanala … Jedan kanal mojih internih razmišljanja a drugi kanal za komunikaciju sa Zajednicom. I sve to u tišine bez i jedne jedine izgovorene riječi.

Normalno da sam mu prestrašen odgovorio:

– G o s p o o o d i n e S m e t a l o… o v a j K i o… od šoka ne dolazim sebi…

– Eto, vidiš da nije teško. Lako si mi uzvratio suvislu rečenicu iako s ružnim početkom.

– Pa tko si ti uopće, nije valjda da sam nabasao na mušku sirenu!?

– Točno.

– Eto ti moje sreće. U našim pričama i legendama spominju se isključivo i samo ženske sirene, a ja sam nabasao na S i r e n c a.

Odbijam se pomiriti sa tom činjenicom ali činjenica se baš zbog toga i zove činjenica… Eto, konačno sam sreo nekoga iz nepoznatoga svijeta i odmah se tisuće pitanja sruše na moj svijet. Znatiželja me zgrabi. Ludim od brzog razmišljanja…

– Sva ta tvoja razmišljanja puna su ljudskih zabluda. Gledaš me u nekom svom a ne mom svijetu. Moj zadatak je uvesti te u našu Za-

48

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IVAN DINIĆ Interpelacija Luja Altisera

Šetajući jednog vedrog prolećnog jutra sa namerom da kupim novine i svoju omiljenu marku cigareta pa da se smestim u neki lokalni kafe i da, listajući novine, uživam u ovako lepom danu, dobih neki čudni osećaj da će se nešto dogoditi danas, neku neobjašnjivu slutnju od koje se uznemirih, kada začuh muški glas kako se prolama dozivajući preko ulice: „Hej, ti tamo!“ U tom trenutku se prepadoh, stadoh i okrenuh se da vidim šta se događa.

Videh čoveka u beloj košulji i belim pantalonama, ali sa policijskom kapom na glavi kako užurbano trči prema meni.U prvom trenu pomislih kako on trči nekom od brojnih prolaznika na ulici, ali tada, malo bolje ga pogledah i prepoznah svog prijatelja pisca Džordža Orvela i bi mi drago.

Kada je dotrčao do mene, sav zadihan, uz osmeh reče: „Luj, kućo stara, jedva te stigoh, uh, ali kada sam te video iz daljine morao sam te pozdraviti jer mi se nešto ludo dogodilo danas, uh“.Vidiš ovu policijsku kapu na mojoj glavi. Kupio sam je, uh, izvini samo da dođem do daha malo, u prodavnici dečijih igračaka onako, znaš mene, iz šale, uh, i kako sam je stavio na glavu, dobih odličnu ideju za roman ,uh, o jednom imaginarnom društvu iz budućnosti. ´ajmo u kafe da ti sve ispričam o tome.

Tada se iza nas začuo odlučan muški glas: „Hej, vas dvojica!“ Mi se skamenismo i okrenusmo. Iza nas je, žurno prolazeći, jedan policajac dobacio, jer je primetio da piljimo u njega: „Ko se vama obraća?“ Zovem ona dva mamlaza koji na crveno prelaze ulicu dole na raskrsnici, a ti pametnjakoviću, skidaj tu kapu, nije ti ovo igralište dečije.

Nas dvojica se opet okrenusmo i ja pođoh sa svojim prijateljem Džordžom u obližnji kafe, sav sretan što ga opet vidim posle toliko vremena dok su mi se dlačice na rukama čudno nakostrešile u tom trenutku. ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

49

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Fusnota: Posveta anonimnog autora štampana u novinama ispod prvog javnog objavljivanja ovog testa nakon smrti Luja Altisera.

Posvećeno strukturalisti Luju Altiseru gde god da je interpeliran gore na nebesima. Strukturalističku i postrukturalističku mu laku zemlju želimo.

50

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ Прећи са Дирас реку

Све је у ономе: Калкута то сам ја...

Петнаест и по година јој је. Време преласка преко реке Меконг. Силази из аутобуса на скели, хаљина јој од природне свиле, ципеле од златног ламеа. Мушки филцани шешир равног обода, плетенице пуштене напред. Он, који није белац, у великој црној лимузини, посматра је. Још се ништа није десило, а све је ту, у очима. Излази из лимузине, нуди је цигаретом. Пита је ко је она. Пита га ко је он. Улазе у црна кола. Врата се затварају.

Сва Калкута... Све сам то ја... Петнаест и по година и извиривање ван дворишне ограде. Оближња железничка станица, раскрсница путева. Пролажење мноштва кроз двери слуђеног света. Качење на платформе теретних возова. Провлачење испод вагона у маневрисању. У кушању, чикању страха. Забављеност одгонетањем односа међу пролазећим бићима. Јесу ли у љубави или по навици, или у растанку, или у предаху. Беже ли им погледи, или се стапају. Презриви или равнодушни. Гледају ли само или виде кога. Траже ли или нађеном обећавају. У себи дописује приче, слутњом, наговештајем, могућношћу.

Одбијање да се преспава ноћ. Треперење. Растакање на могући додир. Играње са сопственом сенком по унутарњем такту. Клизи се по бледом дворишту између сазреле траве и заруделог грожђа. Умишља сусрет. Пита је ко је она. Пита га ко је он. У очима обећање уживања у додиру. Тражи се мало времена. Још ненаучена лекција. Време се не даје, и не поклања. Само се краду и отимају тренуци у времену. Безмерном. Возови се укрштају. Возови се мимоилазе. Нестају обличја могућих сусрета. Ништа се није догодило, још. Треба смети прећи реку. Меконг, или неку именом ближу. Ништа данас, дуго и шчекивање. Ништа јуче, обликовање успомена, префарбавање присећања, филовање. Ништа постаје нешто. Звуци: гласови, тихи плач, мрмор река, откинути јецај,

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

51

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

виолина у летњој башти, писак локомотиве... Обриси: терасе, перони, лица у мимоилажењу, непрочитана. Мушкарци у журби, без застајања, недефинисане боје коже. Окрзнуто сучељавање, са остатком једва приметних трагова. Додири, случајни. Боје, мириси, необликоване сенке, нешто. Нешто јуче, то сам ја... Ништа данас, опет сам ја... Калкута...

Плави Јан, нагнут над болесничком постељом. Сапутник. Саучесник. Сродник у потреби душе. А душе обитавају у нечему. У телу ли? Нико не пита за тело. А оно је и даље захтевно. (У поодмаклом добу, кажу. Па шта?) У страху од смрти. У зависти за временом у коме је неће бити. Јановим временом, будућим. У угодности додира његових руку. То време, у коме се неће осмехивати њој, но другом, или другој. И додиривати нечије друго лице, благо, меко и топло, руком. И скупљати чаше, и бројати опушке, и цитирати песнике. Расправљати о болу, и смрти, и пријатељству. Дурити се, захтевати, праштати. Све. Али не њој, не са њом. Не са њом. И то никакве везе нема са памећу, знањем, статусом, искуством. Само гола жудња за још мало живота. Лице жене, наткриљене плавим Јаном, није ни лепо, ни младо. Са питањем у очима: је ли то све. Зна одговор. То јесте све... Калкута...

Зарасле трачнице у коров. Промаја на развраћеним вратима станичне чекаонице. Случајно пролажење као кроз запуштену забит. Одсањани сусрети, чиста негација брачних веза. Саучесник у негацији, вазда леп, и јак, и плав. Окамењен у прикрајку. Ни слабија од њега. Ни лепша, ни госпођица. Огледнута над водом (Меконг или било којом), које се боји више но себе. Пљује у водени одраз. Мрешкање слике. Лице се разлива. Набори развлаче. Косе се стапају са речном травом, чело са белутком. Очи у рибља уста. Грч од осмеха у гргот. Изгубљено лице.

Не жели да га састави и склопи поново. Оставља га наносима. Са њим више ничега нема. То би било све. Данас је већ одсањани живот, јуче. Слути, сутра је данас, у коме нема места за бивше лице. Жао јој га је, и пак, по мало. Јер, Калкута, све сам то и ја... (из збирке прича „На лицима очи“, Багдала, 2004)

52

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

53

ЕНХЕДУАНА

54

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Putopisawa

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

55

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Tendžer

Tendžer-dendžer, skoro da mi vrišti u levo uvo klinac od dvanaestak godina obučen u džins i duksericu na kojoj piše „Njujork Niks“. Valjda je trebalo da se uplašim i izvučem iz džepa dvadeset dolara i predam mu ih sa smeškom turiste koji je svestan boravka u sredini gde su iscrtana drugačija pravila ponašanja. Otresao sam klinca sa ramena jer nisam prvi put u Maroku i sada on shvata da je vreme da promeni ploču, pa sa smeškom u kome se ističu blistavi zubi kaže:

„O, efendi, moj teča ima kafić tu iza ugla, dobro bi vam došao pustinjski čaj od mente pa da odmorite malo dušu“, proprativši svoje mudre reči nekim zvukom koji je trebalo da mi porodi impresiju srkanja tradicionalno ukusnog marokanskog čaja.

„Prokleto si u pravu, klinjo, kao što prokleto štipa ova tendžerska prašina. Suvo mi je grlo, i daj, majke ti, pokaži mi gde je kafić“, odgovorio sam mu u stilu njujorškog driftera, što je imalo očekivanog efekta na klinca, pa se ubrzao i vukući me za rukav uputio u pravcu udžerice koja je kao pijana stajala u poprečnoj ulici.

Dobro, u Tendžeru sam, pijem čaj, dao sam klincu pedeset centi kao bakšiš i sada sam izvaljen na niskoj sofi izuvijanoj sa bezbroj ćilima. Vlasnik se osmehuje i u njegovim očima čitam da je u stanju da ponudi i ispuni milion usluga, baš kao što ima milion šara i krivina na ovim ćilimima na kojima sada sedim. Misli mi lutaju i vraćam se na beogradski aerodrom, na kome sam prethodnog jutra pokušavao da objasnim sebi zašto sam se ponovo uputio u Maroko.

Uvek pokušavam da doprem do razloga svoga putovanja tek pošto sam se odlučio za neku zemlju i tek pošto sam kupio avionsku kartu, vrlo često i ne shvatajući koliko će me boravak u nekoj zemlji objektivno impresionirati ili zanimati. Elem, u Maroku sam već nekoliko puta boravio i mora da je negde u svesti postojao neki impuls nekog

56

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

nezavršenog posla kada sam se odlučio da to ponovo učinim. Možda zato što sam hteo da napišem pokoju reč o ovoj magičnoj zemlji. Možda zato što bi moja napisana reč bila prepuštena najnagonskijem životu.

Neku reč koja bi odrazila nemir mojih čula i koja bi pripremila duh za osvajanje onoga što jezik ne može da pruži. Zvuči apsurdno i zvuči kao nešto što je u startu osuđeno na poraz. Zato mi se sve TO i dopada i zato već sada mogu samog sebe da osudim na skitnički roman, nešto što bi moglo da bude nagoveštaj moga odnosa prema gubitničkim teorijama srećnog života. Možda čak i kreiram neko neobično osećanje koje će mi davati snage da posle putovanja i skitaranja sa uzdignutim čelom gledam na život. Možda, možda, sve te misli koje su me obuzele dok simpatični brka i dalje naglašeno gleda u mom pravcu i očekuje da posetilac izrekne neku od onih želja zbog kojih je originalno i planirao da se nađe tu, tu gde se sve želje ispunjavaju jer Tendžer znači dendžer. Ah, da, sinulo mi je konačno kroz glavu: došao sam u Tendžer da posetim grob i zatražim blagoslov od jednog od najvećih putnika i pisaca – Ibn Batute. Tek što mi je ta misao proletela kroz glavu, moj domaćin se uzjogunio, te se nekako stvorio ispred mene i rukom pokazao na zid na koji sam se naslanjao.

„Vidite, ovde je Ibn Batuta u svojoj skoro prirodnoj veličini i ta fotografija je poklon njegovog sestrića koji se oženio sestrom od tetke moga daljeg rođaka. Ibn Batuta je bio naš gost nekoliko puta.“ Ja sam zgranut otvorenih usta zurio u čikicu koji se vrpoljio kao loša balerina ispred nezainteresovane publike i kada sam konačno uzeo vazduha obratio sam mu se ne baš tako sigurnim glasom:

„Prvo, baba, objasni mi odakle znaš da sam zainteresovan za istorijsku ličnost kao što je Ibn Batuta?“

„Pa, svako je zainteresovan za Ibn Batutu, svako ko je došao u Tendžer i ima ludački sjaj u očima. Da nisi zainteresovan za njega, ne bi te Alah ni poslao u moj kafe. Ne boj se, efendi, nisu džini opseli moj duh te mogu da čitam ljudima misli, tebi jednostavno dosta toga piše na čelu, a još kad trepneš očima – sve je jasno”, odgovorio mi je vlasnik kafea sigurnim glasom kao da je već deset života potrošio na ubeđivanje turista.

„Dobro, de, ali kako objašnjavaš da je Ibn Batuta taj na foto-

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

57

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

grafiji“, pokazao sam na uramljenu fotografiju na kojoj se sredovečni muškarac sa bradom i brkovima obučen u tradicionalnu marokansku galabiju osmehivao, „kada je on živeo pre sedam vekova, a ova fotografija nije starija više od tridesetak godina?“ Mislim da sam pritisnuo pogrešno dugme jer je moj domaćin pocrveneo u licu dok su mu se oči pretvorile u dva tanka proreza iz kojih je isijavao bes. Glas mu više nije zvučao prijateljski:

„Pazi se, efendi, Maroko je zemlja gde džini mogu da izviru čak i iz šoljice kafe. Ako želiš da ovo putovanje pamtiš po lošem, a tek si ga započeo, onda se drži i dalje svojih učaurenih evropskih shvatanja.

Tendžer je interzona, ivica sveta i šav zašiven koncem iluzija. Ništa nije onako kao što izgleda. Jer, znaš li ti da je Ibn Batuta bio svugde.

Biti svugde znači i biti zauvek.“

Nisam hteo da se raspravljam sa sada već skoro pomahnitalim vlasnikom kafea, već sam skliznuo na svoja kolena i zamolio ga da mi oprosti moj stepen ignoracije koja je pretila da pređe u tradicionalnu evropsku aroganciju i koja je, kao što svi znamo, nanela dovoljno štete. „No problem, prijatelju”, čikica se vratio u svoje prethodno raspoloženje kao da ništa nije bilo i dosuo mi još čaja od mente. Konstatovao sam da temperatura nije samo porasla unutar kafea već je podnevno mediteransko sunce doprinelo da spolja uđe topao vazduh. Skinuo sam jaknu i dok sam pokušavao da je zakačim pored „fotografije Ibn Batute”, na stolicu koja je čučala ispod mog drvenog stočića, obloženog sedefastim pločicama, seo je naočiti Arapin i obratio mi se kao da se poznajemo više godina:

„Vidite, gospodine, slušao sam vašu konverzaciju sa vlasnikom kafea i došao sam do zaključka da svi oni koji žele nešto beskrajno ne znaju šta hoće i taj stav se ne može preokrenuti. Studirao sam logiku i filozofiju u Parizu, te sam dužan da s vremena na vreme upozorim pokojeg putnika, sa željom da mu dalje putovanje prođe bez teškoća.

Znate, slobodan i obrazovan čovek morao bi da se, u svako doba i na svakom stepenu, naštimuje po sopstvenoj volji, kako mu dođe, filozofski ili poetski, istorijski ili retorički, antički ili moderno - kao što se štimuju instrumenti. Putovati raštimovan po našoj divnoj, ali neobičnoj zemlji, nije preporučljivo.“

58

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Hmmm. Meni je delovalo smisleno što je ovaj momak govorio, pa sam ga očima ohrabrio da govori dalje.

„Vidite, gospodine, Sirijac Abu l-Fida, koji se onomad družio sa Ibn Batutom, rekao je da je Tendžer poznat po tri stvari - grožđu, kruškama i luckastim stanovnicima od kojih su neki u stanju beznadežnog kvara bar što se njihovih racionalnih sposobnosti tiče. Znate, blizu našeg grada protiče reka koju zovemo Barkal i koja napaja naš vodovodni sistem.

Postoji drevno verovanje da svi oni koji piju tu vodu ili zaglupe, ili su opsednuti slikama iz drugih dimenzija.”

„Jeste li vi sigurni, gospodine, da sve to što ste opisali nije prouzrokovano prekomernim uživanjem hašiša ili kifa?”, konačno sam se oglasio i ja, verovatno ohrabren preteranom dozom čaja.

„O, ne, nikako, gospodine. Hašiš je u opštoj upotrebi od dolaska hipika sredinom šezdesetih, dok je kif postao popularan sporadičnim osvajanjima Turaka, tj. Memluka. Govorim o dubokoj istoriji. Tako da je preporučljivo, što se vas tiče, meko prihvatanje svih informacija u vezi s misticima, čudotvorcima i ostalim svecima. Naravno, Ibn Batuta se rodio u ovom gradu 1304. i njegova porodica je bila berberskog porekla, međutim, s vremenom su se arapizovali. Kada je imao 21 godinu, mladi Ibn Batuta krenuo je na hodočašće u Meku. Put ga je odveo do Jemena, Sinda, Indije i Kine i svega između. Posle 30 godina vratio se u Magreb i nastanio se u Fesu, gde je živeo do 1369. Od tada pa do današnjih dana poznat je kao jedan od najvećih putnika i pisaca svojih zapažanja sa tih putovanja.”

„Predivno. Hvala vam na nežnom sletanju, ovde u Tendžeru, ali ja sam isto tako proputovao skoro sve zemlje kao Ibn Batuta, samo obrnuto - od Istoka ka Zapadu, i sada sam došao da udahnem vazduh u njegovom gradu i uputim se ka ruti o kojoj se malo pisalo ili znalo da ju je pohodio, onoj ka Mauritaniji i Sahelu”, odgovorio sam najljubaznije što sam mogao gledajući arapskog intelektualca pravo u oči.

On se ućutao i kao da sam u njegovim bademastim očima boje tamne čokolade prepoznao posebnu naklonost prema putniku koji je spreman da nauči više od ostalih. Ili prema nekome koga bi oni kao lokalci prihvatili najviše što mogu. Odgovorio mi je mekim glasom:

„O, gospodine, Sahel je nešto potpuno drugačije od svega što ste

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

59

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

videli ili doživeli. Da, naš patron i naš svetac, zaštitnik svih putnika i skitača, jeste bio u Sahelu i tamo blagosiljao Božje izabranike. Da li biste želeli da vas, koliko sutra, odvedem do Ibn Batutinog mazara?”

Naravno da sam pristao. Dogovorili smo se da me pokupi ispred hotela u kome sam odseo, pošto budem ispio jutarnju kafu. Hotel se nalazio u produžetku iste ulice gde je bio i kafić, osim što je taj produžetak vijugao kao pustinjska zmija i pretio da svakoga ko nije upoznat sa senovitim sokacima Tendžera usisa i ispljune na nekom potpuno trećem mestu. Noć sam proveo zureći u flekavi plafon, prebirajući misli dok je kroz otvoreni prozor ulazio zvuk života, onog koji nije patio od bilo kakvih limitiranja. Nalazio sam se u interzoni, tj. u svetu u kome kratkotrajno zrači blistanje milosti. Nalazio sam se u svetu između Reči i Puta i koliko god da je taj svet bio pomračen i zbrkan, ipak je bio svet čarolija jer sve dobro što sam od njega očekivao, i ponekad dobijao, bio je plod neke metamorfoze. Još kao mali sanjao sam fantastične predele i prilike okružen svim mogućim slikovnicama koje su moji roditelji mogli da kupe. Verovao sam u sve čarolije o kojima je iko pisao ili govorio. Kada je san te večeri navukao svoju laganu zavesu, još uvek sam mogao da čujem zvuk frule koji je dopirao iz zgrade pored hotela. Činilo se u tom stanju između jave i sna da taj svirač to čini samo zbog mene, tamo nekog sanjara koji tone duboko pa opčinjen zvukom lebdi na ćilimu najsjajnijih boja.

Mladić koga sam sreo u kafiću i koji je plenio svojim znanjem i ponašanjem zvao se Đamal. Čekao me je ispred hotela u tačno ugovoreno vreme kao da su ga trenirali od najiskusniji brokeri na Volstritu. Njegov burnus je ovoga puta bio od najfinijeg pamuka, onog što se ne gužva, koji je svojom bleštavošću zaslepio pola ulice. Đamal je delovao kao neko biće iz viših dimenzija koje se po tradiciji uvek nađe nekom putniku na usluzi. Svakako da mi nije bilo prvi put da na svojim putovanjima sretnem neko prijatno lice koje želi da potroši vremena i energije kako bi gostu pokazalo lepe delove svoga grada ili domovine. Blagodario sam sve to i jasno mi je bilo da je i Đamalu jasno kako se osećam i šta mislim u tom trenutku. Jednostavno, bili smo obojica na putu ka svetom mestu, što je doprinelo da naše mentalne frekvencije budu usklađene sa važnošću, prvo, našeg susreta, i, drugo,

60

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

posete najvišem svecu i zaštitniku svih putnika – Ibn Batuti.

Poveo me je kroz medinu skoro ne izgovarajući niti jednu reč, pa sam ga ja pratio podjednako tiho spuštenog pogleda, ali dovoljno bistro i budno da opazim kolorit magrebskog jutra. Uputili smo se ulicom Đemal Er-Kabir pored Petit Soka, prošli pored Grande Moski i naglo zaokrenuli u splet sokaka koji kao da su izronili ispred nas nudeći bezbroj opcija za onim što zovemo romantičarski dežavu. Pre nego što smo prišli delu suka, gde se nalazio mazar Ibn Batute, Đamal je stao i rukom mi pokazao da mu se približim jer je želeo nešto da mi šapne na uvo.

„Gospodine dragi, par stotina metara pre mazara proći ćemo pored drevnih nastamba iz kojih će izmileti njihovi stanari i, pošto oni već znaju da dolaziš i pošto si ovde prvi put, učiniće ti se neobičnim njihovo ponašanje. Molio bih te da ništa ne uzimaš zdravo za gotovo, već me samo prati sa blaženim osmehom.”

Dopala mi se Đamalova prisnost i njegova želja da me zaštiti od raznih za mene nepoznatih vibracija. Klimnuo sam glavom i nastavio da ga pratim po kaldrmi uglačanoj već stotinama godina. Kuće i dvorišta koji su ih okruživali izgledali su baš kao i crteži kuća u slikovnicama kroz koje sam kao dečak prolazio, tako da je osećaj već bio nekako poznat, prijateljski poznat sa raspevanim bojama za koje deca imaju više poštovanja nego stariji. Nisam imao ništa protiv da se prepustim infantilnosti osećaja, bolje bi bilo rečeno – testu percepcije kroz koji sam želeo da prođem u nadi da će se divne slike moga detinjstva razbuditi.

Neko je davno rekao da ne čine umetnika umetnost i dela nego čulo sa oduševljenjem i nagonom. Moje oduševljenje fontanom obloženom raznobojnim staklenim pločicama, koja je virila iza skoro nagnute u narandžasto ofarbane kuće, bilo je presečeno naglim zvukom, nekom vrstom onomatopeje, a opet previše gustim da bi se opisalo jezikom nekog nebitnog pisca nešto što je već bilo očigledno da dolazi iz usta čoveka, a opet kao da se desetine pataka razgoropadilo u njegovoj utrobi. Ispred nas je istrčao skoro potpuno pomahnitali Arapin od pedesetak godina, raščupan i odrpan, koji se u nekom samo njemu znanom ritmu raskokodakao kao da je progutao čistu formulu LSD-25.

„Kva-kva-kva-kvaaaak, kva-kva-kva- kvaka-ha-ha-ha.”

O, čuda, jer se iza našeg neobičnog prijatelja odjednom stvorila armija

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

61

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

žitelja okolnih kuća koji su podjednako suludo, ili da kažem neobično, počeli da imitiraju svaku vrstu patke koja postoji na planeti. Delovalo je sve to na „prvo slušanje”kao nebulozna kakofonija proizvedena usled masovnog konzumiranja nekog halucinogena. Da, setio sam se šta je Đamal rekao o vodi iz reke koja protiče pored grada, ali masovnost i energičnost svih aktera govorile su da je njihova svesnost prisutna i da nema govora o masovnoj hipnozi ili halucinaciji. Zatim sam shvatio da iza kakofoničnog zida i njegovog ekspresionističkog efekta postoji ritam i to dupli ritam. Jedan je bio repetativan i njega bismo mogli nazvati striktno-ritamska pulsacija, dok je drugi bio u pesničkoj formi obojen teksturama. Nešto nalik:

„Kva/ kak/rak/kva… kva/kak/rak/kva

Kva/ kak/rak/kva/tak/kak/rak/kva.“ Kako bilo da bilo, oni su se konačno podelili u treću grupu koja je improvizovala rukama lepršanje krilima i, napravivši krug oko nas, počeli da cupkaju svojim bosim nogama po uglačanoj kaldrmi. Konačno su svi posle nekoliko minuta, kao po komandi, prestali šaradu i iz grupe se izdvojio patuljak od četrdesetak godina, obučen u mornarskoplavu bluzu, koji je na perfektnom engleskom rekao:

„Paja Patak ima zadatak da cenjenom putniku pruži utehu.”

Svi prisutni, cenim stotinak njih, kao po komandi počeše da aplaudiraju. I to je bilo to. Vrlo brzo su se svi okrenuli svojim dnevnim poslovima i problemima i, opet, kao po komandi, povukoše se u svoje neobično ofarbane i izdekorisane kuće. Đamal se blago nasmešio i šapnuo mi na uvo:

„Dragi prijatelju, Batuta je kao magrebski deminutiv od arapskog batah, tj. patka, u simbiozi sa devojačkim imenom Fatima došao do toga da znači - sin patkice ili Paja Patak. Svi ovi ljudi koji su izašli da te pozdrave jasno su stavili do znanja da im nije stran Volt Dizni i celo njegovo stvaralaštvo.”

Naravno da je bilo ironije u Đamalovom glasu jer on je apsolutno znao da je ironija forma paradoksalnog. Sa druge strane, ja sam hteo da dodam kako je nemoguće nekog sablaznuti ako taj to neće da prihvati. Nalazio sam se u Magrebu, interzoni čula koja vrlo često varaju, tamo gde je poezija ponekad jedina uteha i gde stranac jed-

62

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

nostavno nema prava da se iznenadi. Prišli smo mazaru Ibn Batute, gde su se ispred nas nacrtala trojica namrgođenih sveštenika. Upitaše Đamala da li sam musliman. On se nasmeja i potom elegantno okrenu ka meni stavljajući mi do znanja da je odgovor na to pitanje u mom domenu. Ja se nisam zbunio:

„U glavi sam hrišćanin, u srcu sam musliman, a u džepu...”

Nisu mi dozvolili da završim recital već kao tri vrane graknuše:

„Da, u džepu si Jevrejin.”

Propratili su to grohotom, stavljajući mi do znanja da nema šanse da pristupim grobu Ibn Batute. Ali ja namignuh Đamalu, koji se i dalje smejuljio i graknuh kao vrana kapitalac: „Ne, ne u džepu sam fakir. Kao takvog su me sa zadovoljstvom prihvatali u Kermanu, Širazu, Kairu, Damasku, Konji, Istanbulu, Mazari Šerifu, Nju Delhiju, Isfahanu, Tabrizu, Susu...“

„Dobro, dobro, dosta je, primili smo poruku”, sa zadovoljstvom reče jedan od hodža, pa se vrata od mazara kao nekom magijom sama od sebe otvoriše.

Unutra je vladao mirisni mir sa zidovima obloženim plavim pločicama i roze prelazima koji su se stapali sa nekom neobičnom srebrnom bojom. Kurani su se odmarali na policama i neki od njih su tu bili vekovima. Sam grob bleštao je nekom mističnom crnom bojom, koja je više izazivala radovanje nego žalost.

„Znači tu leži veliki Ibn Batuta”, više sam promrmljao sebi u bradu nego što sam hteo da skrenem Đamalovu pažnju, koji tek da je završio molitvu.

„Da, on je podjednako tu i svugde, a naročito u našim srcima.

Njegovo pravo ime je Muhamed ibn Abdulah ibn Muhamed ibn Ibrahim ibn Jusuf i potiče iz plemena Lavata, koji su potekli od Lebua, plemena koje se spominje još od doba faraona. To su isti oni Berberi koji su se raširili od Malte preko Kipra pa sve do Maroka i Alžira. Znaš, naša je dužnost da bar jednom u životu posetimo Istok odakle je naša vera originalno i došla. Ibn Kaldun, veliki istoričar, koji je baš kao i Ibn Batuta bio iz Magreba, smatrao je da je Istok superiorniji od Zapada. Ibn Batuta se otisnuo ka Istoku tek pošto je naučio napamet više hiljada stihova koji su nastali pre islama na tlu Persije i Indije. Otisnuo

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

63

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

se na Put pre nego što je njegovo srce zarobila neka lepotica i pre nego što je prospekt porodičnog života pomutio njegov avanturistički um.

Otišao je na Put ostavljajući dom zarad žeđi za znanjem. Znaj da ako umreš u tuđoj zemlji, znaj da će ti Alah dati u raju zemlje toliko kao od mesta rođenja do mesta umiranja.”

Odlomak iz knjige „Impresije jedne afričke zime“ (UTOPIA, 2018)

64

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ Писма из Мисира1 СЕДМО ПИСМО Каиро, 30 новембра 1926.

И гле, из ријеке изађе седам крава дебелијех и лијепијех, те стадоше пасти на обали. И гле иза њих изађе седам дру-гих крава, рђавијех и врло ру-жнијех и мршавијех, каквијех нијесам видио у цијелој земљи Мисирској. Прва Књ. Мојсијева, Гл. 41.

Пут од Александрије до Каира Нилском Долином кроз обрађена поља – не заборавља се никада. To је пут кроз Мисир, стваран, а који се чини као сан. Мисир је освећена земља као што је Палестина света земља. Ја мислим да ме не може обузети религиозније осећање нигде, па чак ни у Витлејему Јудејском, где се наш Спаситељ и Искупитељ грехова наших родио, ни у Јерусалиму, где је за нас грешне умро.

Изгледам Нил са силним узбуђењем као да се приближујем гробовима својих предака, иако је Нил жив: тече и говори... Благо оном ко разуме језик овога старца, вечно младог, што храни и сад као од праискона читав један народ.

Стојим крај прозора. И док воз јури Нилском Долином кроз поља са шећерном трском и са бананама, с пиринчем и памуком, поред високих палми; и мимо људе високе као палме у разнобојним кафтанима што промичу пешке или на камилама прашљивим друмом, – и мислим на Нил. Чим се нешто забеласа, 1Из необјављеног дела „С пута око света“. (Прим. аут.) ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

65

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у даљини, ја затреперим. Али уместо Нила, читави каравани камила и дромадера. И та поетична животиња, камила, мада ружна, опомиње ме да воз јури кроз Африку, кроз Мисир, и изазива представу Либијске, Арапске и Сахарске Пустиње иако се пролази кроз плодну Нилску Долину...

Па ипак све ме интересује иако сам обузета једном једином мишљу, само једном жељом: да што пре видим Нил.

Промичу овде пољем, онде друмом товарни магарци. На магарцима јашу људи, а жене иду пешке. Људи су у кафтанима свих на свету живих боја, a жене у црно... Од гривни на њиховим босим ногама путнику странцу чине се букагије; од карика на ноздрвама брњице. To јест само кроз једну ноздрву провучена је карика, сребрна, а можда и златна, тек утисак је један исти. За ове с карикама сапутник један, Арапин, рече ми да су из Горњег Мисира. Једне су тетовиране по челу и бради: обележене као козе и овце да се зна из чијег су тора... Јури воз мимо села која из даљине дају импресију гомиле блата. Kyћe су од набоја, једва мало заклона од сунца, а и кише, пошто снега никада нема. А и киша ретко пада. Кровови су равни; прозори су без стакла. Али какви прозори? Само рупе, високо, готово под самим кровом. Оно село крај Александрије у које сам ја ушла и мало прошла кроз њега, прототип је ових силних села расејаних по Нилској Долини на путу за Каиро. И понека варошица се појави и нестане је. Зацело варошица пошто су куће окречене, и није опасано оградом од нилског муља као што су села. Где-где ове кућице од блата с кубетима су, облика хамама турских великаша по Цариграду. Џамије су стила арапског, невисоке, и жуте... Овде-онде пољем виде се шатори. Ту су Бедујини номади: овде омркну, а ко зна где освану... Поља су парцелисана симетрично, као што се види по Италији и Шпанији. Дивна поља као и тамо, али је друкчије осећање што обузима путника странца док кроз њих пролази. Јер ово је Мисир... Негде фелах оре: плуг му је примитиван као на Балкану; волови и јарам као на Балкану... И час ми се учини као да ме ово занима: каравани, људи, жене, плуг, јарам, a час да се овим само заваравам као што се заварава дете играчком кад тражи

66

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

матер. И наједанпут, учини ми се да сам дошла у ову далеку туђу земљу само због Нила...

У даљини забеле се нешто много, многобројно. Као да су однекуд долетеле и слетеле у Нилску Долину некакве огромне птичурине, чудне, врло чудне, јер су само с поједним у вис дигнутим, раширеним белим крилом... Може бити су и то шатори Бедујина номада иако чудног облика... А можда логорује војска... И ближе, ближе... И све се јасније оцртавају та огромна бела крила на плавом мисирском небу као на сликареву платну... И најпосле узе да бљешти нешто, неки грдно широк друм у долини као да је по њему пао снег, неким чудом само по њему, или да се просуло растопљено сребро. Нисам морала дуго да нагађам и погађам шта је, јер једна моја сапутница, Египћанка, погодила је, то јест осетила је шта с нестрпљењем очекујем, или боље рећи кога онако жељно изгледам, те чим баци очи на ту страну, да би ме обрадовала, пожури се и смешећи се рече: «Нил. To је Нил.»

Да, то је био Нил. А оно, што из даљине даје илузију птичијих крила и шатора, једра су, чудна облика, на безбројним великим баркама расејаним по Нилу.

И тако видех Нил, Мисирску Ријеку, како се у Светом Писму помиње. Сад нам је био с десне стране, а после с леве, јер воз је прешао преко моста на Нилу... И опет високе палме и каравани... Све вечито као освећена река Нил. Векови пролазе. Растиње се једно суши, а друго расте; изумиру људи, појединци, и читави народи, – а Нил остаје. Ах, колико Фараона памти Нил, колико поколења, и колико народа!... Он је био старац кад се први Фараон родио. He само старац него: он је био у дубокој старости кад су робови преносили камен за Пирамиде, за ону највећу, Кеопсову Пирамиду... Старац, а вечно млад. Њему време не може ништа... С истом снагом баца се и сад у море с којом се бацао у своме почетку... Никад да пресуши иако му је и извор и утока у жаркој Африци... Он зна месец и дан када почне да расте, и кад се излива из свога корита, као што зна месец и дан кад стане да опада, и да се улива у своје корито. Чудесна река као што је чудесна земља кроз коју протиче, и у којој увире. Он пролази кроз своју земљу, кроз Мисир.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

67

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Он храни читав један народ. Али он не храни само своју децу, него и туђу, исхрањује их, спасава их од глади као што је некада – кад је после седам родних година наступило седам гладних – спасао од глади децу Израиљеву.

He, мене није обузело овакво осећање никада кад сам први пут угледала неку велику воду: ни Атлански Океан, ни Нијагарин Водопад, па чак ни Мисисипи – дужу реку од Нила, и коју су староседеоци Америке, Индијанци, звали оцем свих река на свету. Јер Мисисипи протиче кроз Америку, нову земљу, којој се године броје од њеног проналаска и чије је име ново; а Нил кроз стародревну, кроз Мисир, коме се године не броје, јер се не знају.

He зна му се почетак исто тако као што му се не зна ни крај.

ДВАНАЕСТО ПИСМО Каиро, децембра 1926.

Пре неколико дана нађох се са својом сапутницом Енглескињом, мис Мери Њутон, с којом сам се пo Александрији шетала, разгледајући александријске знаменитости, и по Музеју Грчко-Римских Старина тражила Клеопатру... Овде, у Каиру, сретосмо се у Хришћанској Заједници Младих Жена, у СулејманПашиној улици, и обрадовасмо се једна другој. (Ја лично ни с ким се на путу тако не здружим, и не спријатељим, као с Енглескињама и с Американкама, нарочито с Енглескињама, па биле oнe саме или с породицом. Али оне су најчешће саме, те енглеске постарије, нећу да кажем старе, «Мис»).

Мис Њутон је напустила Александрију после мене; a у Хришћанској Заједници Младих Жена у Сулејман-Пашиној улици дошле смо: она да тражи неку своју пријатељицу из Бостона, a ја своју сапутницу из Холивуда. Али, ах! Нити нађе ону коју тражи она, нити ја: њена пријатељица још није дошла, а моја сапутница дошла и отишла... Али нас две, иако разочаране, па чак помало

68

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и растужене, договорисмо се да направимо, и направисмо излет до Острва Роде. По традицији, или по Библији, на овом је острву нађен Мојсије. Нашла га је у трсци Фараонова кћи кад се купала... «А неко од племена Левијева ожени се кћерју Левијевом. И ова затрудње, и роди сина; и видећи га лијепа кријаше га три мјесеца. И кад га не може више крити, узе ковчежић од сите, и обли га смолом и паклином и метну дијете у њ, и однесе га у трску крај ријеке. А сестра његова стаде подаље да види шта ће бити од њега. А кћи Фараонова дође да се купа у ријеци, и дјевојке њезине ходаху крај ријеке; a она угледа ковчежић у трсци, и посла дворкињу своју те га извади. А кад отвори видје дијете, и гле, дијете плакаше; и сажало јој се, и рече: To је Јеврејско дијете? Тада рече сестра његова кћери Фараоновој: хоћеш ли да идем да ти дозовем дојкињу Јеврејку, да ти доји дијете? А кад дијете одрасте, одведе га ка кћери Фараоновој, а она га посини; и надједе му име Мојсије говорећи: јер га из воде извадих.» (Друга Књ. Мојсијева).

Мис Њутон се бејаше у лицу преобразила; обасјала је некаква унутарња светлост, јер је «видела» и трску, и ковчежић и дијете; и јер је «чула» кад дијете плакаше.

Али као добра хришћанка, она да би се извинила за ово своје узбуђење због јеврејског детета, предложи ми да идемо сутра на место где је Мери била с Дететом кад је дошла у Мисир побегавши из Витлејема Јудејског.

А овде, на Острву Роди, пођосмо за једним Арапином да видимо стари Нилометар саграђен још 716 по Христу по наредби Калифа Сулејмана.

А кад дођосмо до једног широког бунара, резервоара, не знам како да кажем, Арапин нам показа како се мери вода – или како се мерила – то јест да је прва тачка Нилометра двадесет осам стопа просечно над површином Средоземног Мора, тако да је врх стуба, Нилометра, готово педесет девет стопа над морском површином. «И кад Нил достигне петнаест дирâ и шеснаест кирата (стара мисирска мера), тада шеик за мерење Нила свечано објављује Вефу, висину воде која је потребна за наводњавање свакога дела Нилске Долине.» И тада нам лепо, на дугачко и на широко, исприча како је

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

69

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

раније било објављивање Вефе. Да је то био сигнал за просецање насипа канала за наводњавање; и да се весела граја народа и данас диже око половине августа, не у Новом Каиру, него у Старом, на тргу што се зове Мидан-ел Калиг, где је некада градски канал скретао од Бахр ел-Калига, малога рукавца реке Нила одвајајући острво Роду од источне обале.

А после нам описа Вефу, иако broken English, што ћe рећи рђаво енглески, говорећи живо, падајући у ватру или у чисто религиозну екстазу као да не говори о реци, него о Богу. Ми смо га разумеле. Нил је њима «cup and bread », како рече мис Њутон. Нил их поји и храни. И да није Нила, не би било ни њих у овој пустињи прошараној оазама што се зове Мисир. Или, да није Нила не би било ни Мисира.

Али Нил им не даје само пиће и храну, него и одело (памук), него и посуђе (које се прави од нилског муља), него и куће (које се подижу и лепе од нилског муља такође).

Са растењем Нила долазе празници, један за другим, слични празницима из доба Фараона, кад Мисирци нису веровали овога Бога кога сад верују, а кога су онда веровали Јевреји, Бога који се гневио на Мисирце, и који им је у јарости претио...

«Овако вели Господ: и гадне ћу богове потрти; и истријебићу ликове у Нофу, и неће више бити кнеза из земље Мисирске, и пустићу страх у земљу Мисирску» (Језекиља).

Град, који се у Библији помиње као Ноф, a који су Грци звали Мемфис, био је један од најстаријих и најчувенијих градова Мисирских, а од кога сада нема ни трага...

И онда су доморотци, ови што су заостали од старих Мисираца имали Свете Тројице, али нису биле: Бог Отац, Син Божји, и Дух Свети, него Озирис, Изис и Хорус, или како неки кажу: Озир, Изида и Хор. Отац, Мати и Син... Свечано се објављивала и весело прослављала Вефа у оно старо време, кад се бик Апис обожавао као бог и у гробницу сахрањивао као Фараон.

Али, пошто се ти празници празнују лети, мало путника странаца из делова света умереног појаса има прилике да их види. Јер колико је њих од странаца из Европе и из Северне

70

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Америке који би могли да издрже летњу афричку врућину? Ови су празници непокретни пошто Нил почиље да расте увек у један исти дан, чак у један исти сат, па и тренут, како мисирски народ тврдо верује. Онда кад она света кап с неба падне у Нил, кап, али не роса, но суза богиње Изис... Да, ова чудесна природна појава тако је тачна «како је тачан излазак и залазак сунчев како је у које доба године природним законом, то јест Богом прописано». Они у то верују као што верују у Бога... Коптичко познавање времена је по сунцу, и стога је регуларно, а арапско по месецу, и зато се мења. Ноћ 11 Бауна коптичког месеца (17 јуна), арапски се зове Лејле ел-Нукта, што ће рећи Ноћ Капи, пошто се верује да те ноћи падне с неба у Нил суза богиње Изис, од које Нил почне да расте. И наш Арапин узе одушевљено да нам прича, не гледајући у нас, него у Нил који још није ушао у корито, и по коме се где-где још виде палме и чини се као да су из њега никле и израсле као из пустињског песка; гледајући га нежно као још неодрастао син што гледа родитеља, који га храни... Прича нам, како Арапи ту ноћ, кад та света кап с неба пада, проведу под ведрим небом или по кућама својих пријатеља близу Нила, крај Нила, вршећи пуно обичаја, празноверице, наравно. Један је од тих обичаја, да сваки члан породице баци на кућни кров по комад теста, па чије тесто нарасте, биће срећан, а чије не нарасте, предстоји му несрећа... 21 јуна опажа се да је река почела полако да расте; a 3 јула (27 Бауна, коптичког месеца) Мунади Нила, или нилски викачи (бирови) чују се јутром рано где вичу, објављују грађанству за колико је кирата те ноћи вода порасла. Свакога викача прати по један младић с ким он, пошто се извиче, почиње некакав религиозан разговор, увек исти, стар као што су стар Нил и Мисир.

Један од веома важних дана, то је дан просецања каналских насипа – Јом гебр ел-бахр – који пада око половине коптичког месеца Мисра (половина августа), кад се врше главне церемоније на северу негдашњег Фум ел-Калига. Нилски викач праћен младим људима носећи заставу виче: објављује народу Вефу Нила, то јест сувишак воде, или период кад вода достигне висину око шеснаест дира, старе мисирске мере... «Ах, како је то некад било, Вефа,

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

71

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

или објављивање Вефе, сигнал за сечење насипа за наводњавање! Весео жагор и радосни усклици народа разлегали су се широко и подизали се високо, у небо. Јутра су нам мирисала час на широки Нил разливен, час на дубоки муљ, а час на зелено жито, које се одмах у нашој глави и срцу претварало у зрело класје жуто као злато... Канали, то јест насипи каналски се више не просецају, али празници се празнују; с весељем се дочекују и испраћају и сад као што су се дочекивали и испраћали у старо време», заврши наш вођа одушевљено.

«И кад Нил достигне петнаест дирâ и шеснаест кирата», говори Арапин, понавља, а преда мном се појављује Нил, не овај са својим белим широким водама, него један други – од белог мрамора... Нил, огроман старац с дугом брадом, лежи упола, немарно, у отменом ставу као што приличи краљу река. У десној руци држи руковет зрела жита, a у левој, наслоњеној на Свинкс, рог изобиља. Растење његових вода од шеснаест дира, то јест од петнаест дира и шеснаест кирата престављају шеснаесторо голе деце (и Нил је го), која сe несташно играју око старца забављајући се једни с крокодилом, други с фараоновим мишем, трећи прескачући рог изобиља, док четврти гледају да уседну на ногу огромном старцу који се на њих смеши благо и очински. Вода бујно скаче у вис и подиже крајичак застора који једно од деце вуче да сакрије – Нилове непознате изворе.

Да ли нису античког мисирског уметника инспирисали мистериозни «Нилови непознати извори» кад је узео да створи једну другу мистерију – Свинкс?

Аитичка статуа Нил у Музеју Ватикана у Риму, кад се једном види, не само да се цела упамти, него joj ce ниједна појединост никада не заборави. Исто као ни река Нил. О, широка и чудесна река, нарочито сад кад још није ушла у корито, и кад се чини да су палме што се по њој овде-онде виде из воде израсле као из песка у пустињи.

И у Хелиополис, или Он, идох с мис Њутон. У Ону је Јосиф добио име Псонтомфаних, у Ону се оженио... Јеврејин оженио се Мисирком...

72

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

«И надје Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом, кћерју Потифере свештеника онскога» (Прва Књ. Мојсијева).

Али за хришћане је Хелиополис, како се грчки зове, или Он како ce у Светом Писму помиње, свето место, јер ce у Ону Богородица одмарала кад је с Дететом бежала у Мисир. «А цошто они – мудраци – отиду, a то анђео Господњи јави се Јосифу у сну и каза му: устани, узми дијете и матер његову па бјежи у Мисир, и буди онамо док ти не кажем; јер ћe Ирод тражити дијете да га погуби.»

«И он уставши узе дијете и матер његову ноћу и отиде у Мисир.» Где је био дом Јосифов и његове жене Асенете, кћери Потифере свештеника онскога вођ наш не знаде казати. А «зна» где се Богородица одмарала с Дететом, и тамо нас одведе. А како дођосмо до светог места обележеног сикомором, једном врстом смокве коју побожни хришћани назваше Богородичиним Дрветом, – сад ћу вам казати.

Од Каира до станице Матарије дођосмо возом; од станице Матарије до Богородичиног Дрвета – ја на двоколицама, мис Њутон на магарцу.

Ах, кад би сте знали, ви, миле моје, којима ово писмо пишем, или на које мислим кад га пишем: кад би сте знале како је овај пут, иако кратак, био диван! Пролазиле смо кроз широко поље гдегде прошарано палмама и смоквама и чисто се опијиле мирисом егзотичног растиња, ми, поклонице... Моје двоколице с грдно великим точковима, какви су обично у Мисиру због залажења у пустињу и песак, биле су ишаране полихромо, с мотивима Старога Мисира; а вукла их је једна сива мазга сва у китама од разнобојне вунице, с огрлицом од плавих ђинђуха у средини с главицом белога лука... Мис Њутонове магарац био је црн као зифт с ашицом црвеном као крв, с китама, с огрлицом од плавих ђинђуха, с главицом белога лука у средини... И моја мазга и мис Њутонове магарац били су на челу закићени оним необичним цветом, који је мене још у Александрији очарао, и о коме сам

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

73

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

вам отуда писала, – огромним и црвеним, што личи на огромног лептира умоченог у крв... Прапорци су звечали на врату мазге, а и магарца. И била би потпуна тишина да се нису чули прапорци, а и неке птице, с маха на мах, које не певају, а и не кукају, но цвиле, и којима име не зна чак ни мис Мери, иако свакој животињи и живини име зна, јер је Енглескиња, те воли животиње...

Још путем излазиле су нам пред очи визије: Света Дева седи на магарцу с Дететом на крилу, a пред њима корача Јосиф водећи магарца, држећи за вођице...

И стигосмо, мис Њутон и ја, до Богородичиног Дрвета; и она се поклони, поклекнувши мало, а ја се прекрстих...

И стајасмо позадуго ћутећи, она погнуте главе, ја прекрштених руку...

Да ли се баш на том месту одмарала Мери с Дететом, ми, наравно, нисмо знале, али смо веровале, јер смо хтеле да верујемо: не арапском вођи, него мисирској легенди.

Богородичино је Дрво, као што рекох, једна врста смокве; а посађено је, кажу Мисирци, пре двеста педесет година. И, кажу Мисирци, било је оштећено, али је сад око њега ограда која чува и њега и његове изданке. Залива се водом из једног плитког резервоара од оближљег извора. Док су остали извори што су у области Нила пуни шибља и трња, из овога је вода за пиће. И, ето, с овог извора вода одржава живот овом дрвету. Да није Нила, не би било ни Мисира; а да није овог извора, не би било ни Богородичиног Дрвета. «Овај извор појавио се на позив Пејгамбера Исе (Пророка Исуса, то јест Исуса Христа)», убеђиваше нас наш вођ мухамеданац. Али ми смо то већ чуле: и о томе постоји легенда.

Но ово место и није стари чувени град Он, Хелиополис, него безначајно арапско село Матарије у близини Хелиополиса. До врта с Богородичиним Дрветом налази се једна католичка капела, Матаришка Богородица. А од врта до Обелиска најстаријег у Мисиру и до развалина старога града Она нема ни четврт часа. И пошто се мис Мери поклони, и опет мало поклекну, и ја се прекрстих пред Богородичиним Дрветом, изиђосмо из врта ћутећи. И ја седох у кола, a она уседе на магарца, па пођосмо пут

74

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Хелиополиса. Бич мога кочијаша у жутој галебији и црвеном турбану пуцао је, прапорци су звечали. Пут је леп, те смо могле за час доћи до Обелиска и пешке, да смо хтеле и знале.

Стадосмо, то јест мој кочијаш заустави мазгу, мис Мери магарца. А кад сиђосмо, упутисмо се Обелиску старога и славнога града Она. Он је био један од најстаријих градова мисирских и чувен са својих богова, божанстава, свештеника и њихових доктрина које су се распростирале по читавом Мисиру. Копчеву главу имађаше Ре-характе (бог сунца), a човечју бог Атум коме беше посвећен храм Сунчев Дол, подигнут на месту неке старе грађевине из владе првога владаоца из Дванаесте Династије, према коме се у небо дизаху два Обелиска. Под новим Царством, храм у Хелиополису био је највећи и најбогатије украшен храм у целом Мисиру, после храма бога Амона у стовратној Теби. Кад је Страбон, грчки географ походио Мисир, на шездесет година пре Христа, варош је већ била порушена, али храм је био чита и стајао је у свој својој лепоти и у свем своме сјају. По опису овога славног грчког географа, чак су свештенички домови и одељења где је боравио Платон са својим пријатељем показивани путницима. И чувена школа за свештенике није више постојала у то време као ни славни град. Само неколико свештеника и путничких вођа живљаху на пустом земљишту где се некада простираше многољудни славни Он.

А сад, од великолепног и богато украшеног храма ништа до нешто рушевина и у њиховој близини Обелиск. Између дудова стоји потпуно сам, јер му друг краси Централ-Парк у Њу-Јорку. Из Хелиополиса, пренела га у Александрију Клеопатра; из Александрије у Америку Американци... И неко тешко неодређено осећање обузима путника кад погледа овај усамљени Обелиск, висoк oд црвеног гранита из Асуана, ишаран јероглифима, натписима, и титулама Сезостара Првог, Цара Горњег и Доњег Мисира, Господара Диадема и Сина Сунца кога је божански дух Она љубио и који је овај Обелиск подигао на празник Сета...

Цар Горњег и Дољег Мисира, Господар Диадема и Син Сунца...

Нигде се чини ми се оволико не види како је пролазно све

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

75

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

што је земаљско, као у овој земљи.

И на Нилов Бараж идосмо заједно, мис Мери и ја. Одосмо возом, а вратисмо се бродом. Возом смо ишле докле воз иде; а после седосмо на trolly, мала колица што иду по шинама, и која гурају људи, Арапи. Читав дугачак ред колица ишао је шинама, јер је било много путника, странаца и домородаца. Све је то дошло да види Нилов Бараж за који кажу да је највећи технички строј ове врсте који постоји на свету, или највећи после асуанског Баража. А чему служи он? Да држи подједнаку водену површину у Делти у сва четири годишња времена; и да отклони тешкоће пловидбе за она три месеца кад је у Нилу вода најнижа. Овај посао био је предузет скоро пре сто година под Мухамед-Алијом, али није изведен, јер сума новаца која је за ово била потребна била је и сувише велика. Доцније је израђен план по коме се ово могло извести несравњено повољније. План је израдио један франдуски инжењер.

Све нам ово прича наш вођ Арапин; и све то ми знамо и видимо из својих путничких књига. И слушајући Арапиново «broken English», продужујемо пут пешке, као и остали путници; и загледамо ове, да све видимо; и све видимо, а ништа не разумемо. Док нисам Бараж била видела, но само о њему слушала, много слушала, јер у Мисиру га и сувише помињу, о њему говоре, нешто сам и разумела; али кад га видех... И сувише стручно за нестручне. Пођосмо преко неких мостова, прођосмо преко неких препона, силазисмо до обале, загледасмо под лостовима са обале, и слушасмо приче Арапинове, и – ништа. Ко зна, можда бисмо и разумеле да нам је неко стручан објашљавао.

Заиста савршено. Да се одржава вода на истом нивоу у Делти кад вода расте и опада. «Ах, да оставимо то! Виделе смо, и сад хајдемо у врт,» рече мис Њутон смејући се.

И одосмо у врт; и нагледасмо се зеленила траве и шаренила цвећа; и напојисмо се мириса егзотичног биља. Плућа су се ширила, а мириси су нас чисто опијали. И мирисао је Нил. Чудно је мирисао. Мирисао је на крокодиле...

Седосмо пред једном зградом да попијемо по чај и да

76

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

поједемо ланчен-баскет, то јест ручак који смо понеле. Арапин је непрестано говорио и причао нам «плаве приче » о Белом и Плавом Нилу. Јер Нил је човек са својом историјом, бог са својом религијом, и река од које све зависи: и растиње, и биље, и животиње и човек. Господар кога се боје, родитељ кога воле, бог кога обожавају. И седосмо у вапор, и пустисмо се уз Нил. «Је ли ово «уз» или «низ»? као да смо се питале. И пролазиле су мимо нас зелене палме, беле куће, у шарено људи, и камиле са шареном опремом; и пловили су над нама ружичасти облаци; и спуштало се црвено сунце у Нил боје новога злата.

Заиста, излет на Нилов Бараж, нешто је и виђено и проосећано што се не заборавља.

Зоолошку Башту у Каиру треба посетити због царских палми (Oreodoxa Regia), због папирусове трске, због лотусове биљке и због египатске вегетације исто толико колико због афричких животиња и птица. Јер ту у једном делу баште виде се и кавези.

А кад сте се прошетали по мозаик-стазама и загледали сад ову биљку, сад овај цвет поред стаза, ваља вам сести на једној тераси крај једног малог вештачког језерца с лабудовима и са пловкама, па удисати опојни мирис егзотичног биља и растиња, и слушати арапску музику... Дивно цвеће, биље и растиње и чудна музика! Музика војна, свира недељом по подне – за народ. Музици арапској арапске велике госпође проналазе порекло, али не из снобизма, него из патриотизма. Но, како се мени чини, све је с мотивима, а арапска је музика – оваква какву је слушах у Зоолошкој Башти прошле недеље и какву је покаткад чујем петком у башти Езбекији – без мотива. Чудна је, чудна арапска музика!... Многи је од странаца назива мачијом... Кларинети, тасови и таламбаси, све се слило у једну мелодију без мелодије. Нека ми опросте оне велике арапске госпође што су предузеле и заузеле се с пуно патриотске топлине и афричког жара да јој пронађу порекло, што ја мислим да не вреди толико труда...

У Зоолошку Башту одох сама, али се по њој не шетах сама, нити седех сама на тераси поред језерца с лабудовима као наши лабудови, и с пловкама које нису као наше пловке. Један млад

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

77

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Аралин, учитељ основне школе у неком малом месту, а који је дошао да проведе недељу у Каиру – правио ми је друштво, или управо био ми је вођ «бесплатни», и добровољни пратилац. Ови људи овамо за час се придруже путнику, запиткују га о његовој земљи или му причају о својој. Али морам признати да су учтиви до крајности, и услужни су. И гостољубиви су: часте вас... Овај млади човек много је говорио: о политици, против ових што владају Египтом de facto; и частио ме лимунадом и локумом... А кад пођох испрати ме чак до станице села Гизе где се трамваји састају и мимоилазе, иду: једни за Каиро, други за Пирамиде...

Дошла сам тачно у заказано време, где ме је чекала са аутомобилом мис Мери Њутон да се кад сунце залази прошетамо поред бесмртног Нила; да вечерамо у врту Мена хотела према бесмртним Пирамидама, и да по месечини одемо на Пирамиде... Никад ми се Кеопсова Пирамида није учинила оваква и оволика као ове вечери; нити сам икада имала утисак да онај огромни Свинкс у њеној близини, усамљен, на песку, не гледа у даљину – као кад је обасјан сунцем – но само слуша, и чује кораке прохујалих векова што блуде не само у времену, но и у простору на месечини пустињом... ***

Публикација „Писма из Мисира“ објављена је 1929. године у издању Библиотеке Народног Университета у Београду, на челу са уређивачким одбором који су чинили: др В. Чајкановић, др Ђаја и др В. Ћоровић.

Чине је два писма из Египта (и то седмо и дванаесто писмо) која су заправо произашла из предавања Јелене Ј. Димитријевић које је она одржала 6. маја 1929. године на Народном Университету у Београду. Једанаест године касније, тачније 1940. године, Јелена ће ова два писма уврстити у свој путопис – уједно и своје последње објављено дело под насловом „Седам мора и три океана. Путем око света“.

Сходно првобитној нумерацији из књижице под насловом

78

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Писма из Мисира“, Јелена ће Седмо писмо из Египта (Мисира) уврстити у седму главу свог путописа „Седам мора и три океана. Путем око света“, и насловиће га са „Нил“ (на 76. страни путописа). Дванесто писмо из публикације „Писма из Мисира“, датирано са Каиро, децембра 1926 уврстиће у 12. главу путописа „Седам мора и три океана. Путем око света“ под насловом ИЗЛЕТИ (на 119. страни овог путописа).

Ова два писма су посвећена Јелениној фасцинацији реком Нил којој она поклања велику пажњу приликом описа свог путовања и догодовштина из Египта у коме је боравила крајем 1926. године, те не чуди што је одабрала управо ова два писма као окосницу предавања које је 1929. године одржала београдским студентима. приредила и белешку написала: др Ана Стјеља

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

79

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МАЈА ХЕРМАН СЕКУЛИЋ С оне стране љубави и сећања – фрагменти

Историја мога унутрашњег живота не постоји. Не постоји... Ту нема било каквог центра. Нема путање, нема линије. Постоје осветљени и затамњени простори у свакој фиоци, на свакој слици. О осветљеним периодима у времену лако је говорити као о некој историји. То су лако проверљиве чињенице које се нижу хронолошки као све линијске приче: уписала се у школу тада и тада, била је увек одличан ђак, мада је имала мале проблеме са математиком и повремено с оценом из владања, укључивши и два упозорења пред избацивање. Можете додати, као детаљ, рецимо, волела је да иде на клизање. Преселила се потом те и те године у други град и пошла у другу школу.

Али, овде ћу да говорим о тамним, похрањеним стазама у мени, о временима, просторима, које носим у себи, којима сам паралелно газила.

Цигарете, пице, неспавање све је то служило да ме убије; да убије сећање, али није постигло то. Једноставно сам могла да га савладам светлошћу. Могла сам да савладам ноћног убицу, могла да владам собом, њиме.

Имала сам лице које је имало простор за све то. Простор за мрак. Простор за светло. Простор за страст, простор за жељу. Имала сам лице које је било лице задовољства, мада без икаквог знања о задовољству. Све је тако почело за мене – са тим тамним сенкама око очију за које су ме моје наставнице оптуживале да је од шминке, са тим тамним подочњацима, са тим уморним очима – испред времена и пре искуства.

Петнаест ми је година. Прелазим канал. По други пут у мом кратком животу прелазим Ламанш. Сама сам. Први пут идем сама на пут. Не на било какав пут. На велики пут, у иностранство,

80

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у школу, у Енглеску. Ставили су ме на воз у Београду. Са мном су путовали студенти енглеског са једном професорком. Моја мајка их је замолила да ме пазе. Наш воз је из непознатих разлога пребачен на Денкерк. Денкерк је звучао тако романтично, тако далеко. Неки филм о некој бици у неком светском рату се тако звао. Онда смо ушли на велики брод. Тада још није постојао канал испод канала Ламанш. Тада се ишло на “crossing”, на “chanelcrossing”. И мени којој никада није било мука на броду, сем једном када сам имала неких пет-шест година на повратку бродом са Мљета у Макарску, пошто сам се преждрала јастога, тачније чорбе од јастога, прејела јастога први пут у животу, повраћала сам као ласица црвену чорбу до бесвести. Сада, на броду за Енглеску, повраћала сам од таласа. Био је то како казу “rough crossing.” Мислим да је тада слика постала издвојена, издвојена од свега осталог. Могла је да постоји фотографија тога, али ко би се сетио да је узме? Тада још није било јапанских туриста који су увели стално шкљоцање, да не говоримо о дигиталним апаратима. Тада се још размишљало да ли је прилика довољно важна да се фотографише, да ли је слика довољно лепа да се овековечи. Само да је неко знао да је овај тренутак толико пресудан у мом животу – овај догађај, то моје прелажење канала, могао је да то сними. Али, ни они присутни, нису знали да је тај догађај постојао. Осим Свевишњег.

И због тога те слике нема. Пропуштена је. Заборављена. И баш захваљујући томе, захваљујући томе што није створена, та слика има своју посебну врлину: врлину да представља, да је творац, апсолутног.

На исти начин на који не постоји слика мојих родитеља са њиховог венчања, а било их је чак два. Прекопала сам велики кофер пун старих фотографија, прегледала све албуме. Нашла једну једину слику где су моји родитељи заједно. На тој слици сам и ја. Имам око седам година и не види ми се лице. Окренута сам леђима камери и гледам у њих. Као да сам знала да ће то бити једина слика која ће ми остати. Они су на слици безбрижни. Њима слика није потребна. Њихов чак два пута поновљени чин, остаје без сведока, без слике, постаје тиме још светији, као што у неким религијама

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

81

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

не смеју да се сликају ликови бога, он својим одсуством, својом визуалном апстракцијом, постаје апсолутан.

И тако ја прелазим канал Ламанша…Канал какав је одувек био, неповређеног дна – без тунела. Само вода. Узбуркана. Навикла сам на моћне воде. Одрасла сам поред две велике реке, Дунава и Саве, на обалама Јадрана. Али, ово је друго … ово је океан. Нисам тада ни сањала да ћу тај океан прелетети безброј пута, да ћу живети на његовој другој обали. Сада ме дочекују беле стене Довера. Како је дивна песма под истим насловом. Носталгична, меланхолична, љубавна, као и све у мени. Гледам у ту узбуркану воду, у таласе који достижу висину главне палубе. Без обзира сто се већ назире обала, ја се бојим да се не преврнемо. Гледам у тим таласима моје последње тренутке. Добар сам пливач, али ове таласе не бих издржала. Гледам како се рвем са њима, како грцам, како ме талас поклапа. Таласи су толико велики да могу да поклопе дрвећа, куће, цркве, насеља. У води је бура. Ветар шиба преко палубе.

Обучена сам у мали ружичасти костим ала Шанел. Кратка сукња и кратка јакна, ципеле су балетанке – носићу их до краја живота, без обзира да ли су у моди или не. Од црног лака. Имају веома нежан златни ланчић који прелази преко почетака мојих ножних прстију, као преко дубоког грудног деколтеа. Врло секси, каже ми неко, гледајући у моје ципеле. То су моје прве секси ципеле. До тада сам носила лаковане ципеле за девојчице.

Али, нису ”секси” ципеле оно што чини да ово девојче изгледа тако чудно, тако необично одевено. То чине дугачки златни, прави и лажни, ланци и бисери, прави и лажни бисери, које сам потајно узела од маме. То је моја тајна. Хоћу да будем као Коко Шанел. Она је рекла да је прави шик нешто неухватљиво – нешто непредвидиво, као када се меша прави накит са бижутеријом. То је њена тајна. То је моја тајна. Уживам у бисерима. Волим да осетим тежину оних правих. Обучена сам као да сам права “mod”, као да сам стигла из Лондона, а не кренула у Лондон. Мала дама, одраслија него што јесам. Једино што одаје да нисам права је то што немам најлон чарапе. Имам доколенице – кожа ми се јежи

82

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

око голих колена. Ту лежи суштинска двосмисленост ове слике.

Нико не носи праве ланце и бисере са доколеницама. Гледам се у прозору на палуби. Моја слика се љуља, помера горе- доле. У једном тренутку, виде се само колена и врх доколеница, види се девојчица, онда се слика помери навише и виде се низови огрлица који покривају младе, чврсте, накострешене брадавице испод свилене кошуљице и види се жена. Доколенице контрирају огрлицама.

Још не знам ко сам. То ми одговара. Та контрадикција. Нико ме није фотографисао тада. Не постоји слика мене тада, на том броду. Само прозор памти одраз мога лика на себи, јер кажу да и ствари имају памћење.

Жена која је била власник ових ланаца и бисера је жена на правој фотографији из тог времена. То је најближе што имам као слику мог одраза на прозору, на тој палуби. Препознајем је боље на тој фотографији него на њеним новијим сликама. Испред смо наше куће у Београду, куће у којој сам провела најраније детињство, али коју свесно знам само са фотографија, које се не сећам јер смо је напустили када сам имала непуне четири године, куће које више нема.

.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

83

ЕНХЕДУАНА

84

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prevodionica

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

85

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ТЕД ХЈУЗ Лоза У почетку беше Крик који Крв створи који Око створи који Страх створи који Крило створи који Кост створи који Гранит створи који Љубичицу створи који Гитару створи који Патњу створи који Адама створи који Марију створи који Бога створи који Ништа створи који Никад створи Никад Никад Никад који Врану створи што вапи за крвљу ларвама и љускама било чим треперећи крилима без перја у прљавштини гнезда Превод са енглеског: Ана Стјеља

86

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

87

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС Избор из поезије САУЧЕСНИК Разапели су ме, ја крст и клинови треба да будем. Показали су ми пехар, ја отров треба да будем. Преварили су ме, ја лаж треба да будем. Запалили су ме, ја пакао треба да будем. Сваком трену времена треба да се радујем и захваљујем. Моја храна све су ствари. Драгоцена тежина универзума, понижење, ликовање. Треба да оправдам оно што повређује ме. Ја сам песник.

1964 I Свет више магичан није. Напустили су те. Нећеш више пратити месец сјајни нити вртове дуге. Сада више нема месеца што није огледало времена, 88

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

стакло самоће, сунце агонија. Поздрав обема рукама, веђама што су љубав приближиле. Данас имаш само верно сећање и напуштене дане. Нико не губи (понављаш узалудно), осим оно што нема или што никад имао није, али није довољно храбар бити да се научи вештина заборава. Један симбол, једна ружа, раздире те и може те убити једна гитара.

II Више нећу срећан бити. Можда и није важно. Има толико других ствари на свету овом; било који тренутак може бити дубљи и различитији него море. Живот кратак је, иако су сати толико дуги, једно мрачно чудо нас посматра, смрт, то друго море, та друга стрела што нас ослобађа од сунца и месеца и мора. Срећа коју си ми дала и коју си узела мора бити избрисана; оно што беше све, ништа бити не мора. Једино ми остаје ужитак да будем тужан, тај пусти обичај што ме окреће ка југу, некаквим вратима, некаквом куту.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

89

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ОПРОШТАЈ Између мене и љубави моје треба да се подигне триста ноћи, као триста зидова моћи и тада ће море постати магија једна између нас. И ничега неће бити, сем успомена. О, вечери, што за патњу заслужне сте! Ноћи надања да гледам те, поља пута мога, небески свод, што га видим и губим. Коначна, као мрамор, одсутност твоја, растужиће и вечери друге. ЗАЉУБЉЕНИ Луне, слоноваче, руже, оруђа светиљке и линија Дурера, нула променљива и бројеви нови морам се претварати да све ово постоји. Морам се претварати да су у прошлости Рим и Персеполис били, и да је обала одредила судбу бедема што су га гвоздени векови срушили.

90

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕСА ДЕ КЕИРОШ Одломак из романа „Реликвија“

Мој деда је био Отац Руфино да Консеисао, дипломирани теолог, аутор житија о „Животу Св. Филомене“ и приор Амендоеириње. Мој отац, који је био под патронатом цркве Узнесења Блажене Девице Марије, звао се Руфино да Асунсао Рапозо и живео је у Евори са мојом баком Филоменом Рапозо, званом Ваљушка, посластичарком која је живела у улици Руа до Лагар дос Дизимос. Мој отац је био запослен у пошти и из хобија је писао за часопис Фарол до Алентежо.

Године 1853. чувени клерик Дон Гашпар де Лорена, Коразимски бискуп (град у Галилеји) дошао је у Евору да проведе празник Св. Јована у кући Конего Пита где је отац много пута ишао увече да свира гитару. Мој отац је из учтивости према двојици свештеника, у часопису Фарол објавио чланак који је марљиво преузео из Ризнице духовника, честитајући граду Евори на „његовој великој срећи да међу своје зидине угости еминентног црквеног великодостојника Дон Гашпара, блиставу светлост Цркве и пресветлу кулу светости“. Коразимски бискуп је исекао тај чланак из Фарола, како би га ставио међу странице свог молитвеника; све на мом оцу је почело да му се допада, од његове беспрекорно беле одеће до осећајне милозвучности у гласу док је пратећи себе на гитари певао „Баладу о краљу Ордоњу“. Али када је сазнао да је тај Руфино да Асунсао, тако црномањаст и симпатичан, био световни унук старог Руфино да Консеисаа, његовог пријатеља са студија, са којим је похађао добар семинар у Сао Жозеу, као и то да су на универзитету били у истим теолошким круговима, његова наклоност према оцу је постала претерана. Пре него што је напустио Евору, дао му је сребрни сат. Захваљујући његовог утицају, отац, након што је неколико месеци ленствовао као приправник на царини у Порту, као кандидат, скандалозно је именован за ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

91

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

директора царине у Виани.

Када је отац стигао до плодне и прекрасне равнице између река Мињо и Лима, дрвореди јабука су већ процветали. Отац је потом, тог јула упознао једног господина из Лисабона, команданта Годиња који је заједно са своје две рођаке, лето проводио поред реке, у једном летњиковцу који се звао Мостеиро, старо племићко имање грофова из Линдоза. Најстарија од ове две госпође, Дона Марија до Петросинио, уобичавала је да носи тамне наочаре и сваког јутра би из летњиковца у град, у пратњи свог слуге у униформи дојахала на магарцу како би одслушала мису у Сантани. А друга, Дона Роза, тамнопута и дебељушкаста, свирала је на харфи, напамет знала речи песама о љубави и сети и сатима седела на обали реке, простревши своју белу хаљину по трави и у хладу дрвета црног јове, правила ките пољског свећа.

Отац је почео често да посећује Мостеиро. Један официр са царине му је носио гитару. И док би се командант са још једним пријатељем куће др Маргаридеом удубио у партију тавле, Дона Марија до Петроцинио се по трећи пут молила, а отац је на веранди седео поред Дона Розе на месечини која се тако округла и светла огледала у води, и тихо, плачно рецитујући баладу о краљу Ордоњу. Други пут би одиграо партију тавле. Дона Роза би седела крај ногу своје сестре, са цветом у коси и књигом на крилима. Отац је бацајући коцкицу осетио нежност њених продорних очију. Венчали су се. Ја сам се родио једног поднева на Велики петак, а мама је умрла још док су народног радосног јутра испаљивали ватромет и ракете уз повике алелуја. Сахрањена је гробљу у Виани, а на њен гроб прекривен је шебојем, крај једне стазе уза зид у хладу жалосних врба где је обучена у бело волела да се шета у летња предвечерја, са својом чупавом куцом која се звала Травијата. Превод са португалског: Ана Стјеља

92

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

HAMID ISMAILOV Odlomak iz romana „Mrtvo jezero“

Ta priča je počela posve prozaično. Putovao sam vozom po beskonačnoj kazaškoj stepi: evo već četvrtu noć su železničari na stanicama u zabitima udarali čekićima po točkovima, psujući pri tom majčinu na kazaškom, i mene je ispunila neka potajna gordost – shvatio sam tu reč, rasutu s kraja na kraj sveta. Danju bi se hodnici i prolazi vagona ispunili do kraja kazaškim rečima, sada samo ženskim i dečjim, na svakom stajalištu su ulazili novi prodavci, bolje rečeno, prodavačice kamilje vune, sušene ribe, ili samo sušenih loptica kiselog mleka – kurta.

Zbilja, davno je to bilo. Danas, možda, i nije tako. Ne znam.Mada teško da nije.

I tako, stajao sam na kraju vagona, gledajući na dosadnu i istovetnu – eto već četvrti dan – stepu, kad se u suprotnom kraju vagona pojavio dečačić, između deset i dvanaest godina star, sa violinom u rukama. I odjednom poče da svira na njoj, tako vešto i poletno, da se za tren pootvaraše vrata svih kupea i pojaviše se glave pospanih putnika.

Nije svirao neku ciganštinu ili kakvu lokalnu stvar. Ne, on je svirao Bramsa, čuvenu „Mađarsku igru“. Svirao je u hodu, krećući se niz vagon u mom pravcu. I dok je ceo vagon gledao za njim otvorenih usta, on iznenada prekinu muziku na polunoti, stavi violinu na rame, kao vintovku, da bi se debelim, nedečjim glasom proderao: „Lokalni napitak – potpuno organski!“. Skinuo je s drugog ramena platnenu torbu i izvukao veliku plastičnu flašu, da li ajrana, da li kumisa, i ja tu krenuh k njemu, još ne znajući zašto. „Mali“, rekao sam, „koliko je tvoj kumis?“ „Prvo, kumis nije moj, već kobilji, drugo, to nije kumis, već ajran, i na kraju, nisam ja mali!“ – odgovorio je dečak besno krupnim glasom na savršenom ruskom. „Pa onda si devojčica!“, pokušao sam nekako glupo da rešim neplaniranu situaciju. „Nisam žena, već već muškarac! Hoćeš

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

93

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

da proveriš? Skidaj pantalone!“, ponovo se prodrao mališa u punom vagonu.

Nisam znao da li da se ljutim na njegovu grubost ili da se smirim i da pokušam da shvatim kako je tako tvrdoglav; a i kako da ne bude – ovo je njegova zemlja, ovde je on domaćin, i ja, smekšavši svoj ton, rekoh:

„Uvredio sam te nečim? Onda mi oprosti... A Bramsa sviraš, kao bog...“

„A što bih se vređao? Uvrediću kog hoćeš... Nisam ja nikakav mališa. Ne obaziri se na moj rast, 27 godina imam. Razumeš?!“, već snizivši glas do polušapata, reče on.

I tu bih na mestu zatečen...

***

Eto takav je početak te priče. Kao što sam rekao, izgledao je kao apsolutno normalan dečačić između 10 i 12 godina; nikakvih anomalija, po kojima se može razlikovati liliputanac ili patuljak – nikakvih nesrazmernih udova, nikakvih bora na licu, ništa takvo. Razume se, nisam odmah poverovao, i to se videlo na mom licu.

„Pa pogledaj na moj pasoš“, rutinskim pokretom izvuče iz unutrašnjeg džepa dokument.

Dok je prodavao svoj ajran ushićenim tetkama („A gde si naučio tako da sviraš? A „Oči čornije“ umeš? A „Kaćušu?“), ja sam kao glupan gledao čas u dokument, čas u njegovo lice: sve se poklapalo, s fotografije me je lgledalo neiskvareno dečije lice.

„Kako se zovete“, iskoristivši trenutak, zbunjeno i bespomoćno sam upitao.

„Jeržan“, odgovorio je i dodirnuo palcem u pasoš.

„Mogu li da kupim... tvoj... to jest ajran“, nekako izvinjavajući i glupo probrbljah, i on, uzimajući svoj pasoš, odgovori:

„Brams, kažeš? Poslednja flaša, uzimaj, sve sam prodao...“

Ušli smo u kupe po novac, i, pošto je starac preko puta mene spavao dubokim snom, ja sam predložio Jeržanu da sedne, jer nema smisla da stoji...

94

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„A gde je ona?“, opet jetko upita on, pri čemu pitanje, čini mi se, nije postavljeno meni, već tom vozu, koji je gnjavio kroz stepu, toj stepi, spaljenoj do zemlje, toj zemlji, koja luta među svetlosti i tamom, toj tami, što... *** превод са руског: Милија Јовичић

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

95

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prikazivawa

96

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ Ка поетским висинама Лоркиног андалузијског и васељенског неба

Има тренутака кад човек пожели да се врати. Доста му је бирања између добра и зла, између дебелих и мршавих играчака, доста му је бирања кад увиди да је сâм изабран за играчку свом вековању, своме битисању желео не желео, он се неминовно враћа. Има нешто што га неминовно чека; не прах прага не мајка, не завичај, не светлост или мрак. И кад га тако одано и несумљиво, буде му жао што не пожури, верност или бар сенка обавезује. Чека га један ковитлац и један звук и један безимени поток и један запис на храсту столетном. С времена на времена, а ходајући ивицом времена, он чује како звони то и одшкрине се таман толико да протури главу. И да види! И чује! И снева!

Постоји питање којим се може (и треба) тестирати свака поезија. Колико она, та поезија, казује и исказује суштину Универзалног, чак и тада када је реч о чистом лирском исказу и изразу. И са постављањем тог питања најлакше ћемо одвојити поезију од не-поезије, јер није могућа добра поезија, ма о чему да казује, а да она истовремено не представља и казивање о универзалним суштинама човека, Природе и Света. При свему овоме, бесконачно је много путева и начина исказивања универзалних суштина егзистирајуће реалности, па је то разлог што се аналитичар са истим упитом увек изнова може упутити свакој новој песми и сваком правом песнику на висинама Поетског неба, као Лоркиног андалузијског, васељенског.

Управо из те перспективе, млади и надахнути тумач Локиних газела и касида, наша Ана Стјеља улази у Тамаритски Диван Федерика Гарсија Лорке. Једнако продуктивним, својеврсним преводом и јасним, свеколиким тумачењем она је више него успела да нам извеза српски Диван по матрици Лоркиних газела и касида,

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

97

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

песничких вињета које, на арапској традицији необично бујно и брујно баштине модерну хиспано-америчку поезију од Рубена Диарија до Николас Гиљена. После достојних претходника (Драга Иванишевића, Миодрага Гардића, Звонимира Голоба, Николе Милићевића, Бранислава Прелевића) наша Ана Стјеља прва нам преводи Лоркине посмртне поеме које делају као пренуће и откриће андалузијског романсера. Стихови као да су српским давичовским бистрим и бритким језиком, одсечним и снажним потезима, са бујичном осмозом метафора и афоризама. Са витешком отменошћу брушених речи и језичких каскада и пенушаве мушке меланхолије, или како је говорио Лоркин завичајац и пријатељ Пабло Пикасо: „Ја се не развијам. Ја јесам!” (о збирци „Тамаритски Диван“ Федерика Гарсија Лорке, Београд, 2014)

98

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

РИЧАРД БЕРЕНГАРТЕН „Силна Јерина“ Маје Херман Секулић

Неуобичајено за ово наше доба, Маја Херман Секулић је прихватила изазов да баш у савремену поезију пренесе епску традицију оба српска циклуса, косовског и покосовског. То не само да је амбициозан подухват, него је и отежан поетским запрекама и опасностима. Зачуђујуће је што је она у томе успела и то не само форензички проучивши своје моделе и историјске изворе, него искористивши и своју маштовиту реинтерпретацију.

И тема и начин на који је ова песникиња третира су уједно и старовремени и модерни: прво се види у томе што се Силна Јерина враћа на парадоксални, жестоки начин на који се, у српској епској традицији, трагедија и губитак суптилно преображавају у размишљања о моралним вредностима, о значењу живота и смрти; а друго по томе што поема враћа одређено достојанство модерној Србији после распада претходне Југославије, уједињене политичке федерације која се до пре неких тридесетак година простирала, како популарна песма из тог времена каже, “од Триглава па до Ђердапа”.

И баш како то бива у најбољим српским еповима, модерни третман историјских догађаја Маје Херман Секулић не избегава критичку оцену Срба преузету директно из епике, али и изражава поштовање према непријатељу: у овом случају према Тамерлану, познатом у енглеској литератури још од драме Кристофера Марлоа под именом “Tamburlaine”.

Као и сви велики индо-европски епови, српска епска поезија је углавном бардска и херојска; и то по традицији која припада скоро у потпуности, ако не и искључиво, мушком гласу.

Док поема Силна Јерина следи овај херојски облик у суштини, оно што је овде различито и ново јесте да је предмет (главни лик) поеме жена, као што је и њен аутор, те је цела поема исказана у првом лицу кроз глас жене. Штавише, поема је драмски ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

99

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

монолог, написан можда у маниру Роберта Браунинга, а говори га – често колоквијално – сама протагонисткиња, неустрашива Јерина, жена физички маленог стаса, али која поседујен довољно и храбрости и интелигенције да води читаву деспотовину, можда и царевину, као Краљица Викторија, само да је имала прилике за то.

Може се рећи да наслов поеме, Силна Јерина, сам по себи представља загонетку која лебди изнад њега или кључа испод: јер је овде својство “силна” далеко од тога да наговештава “мишићаву снагу” или “мужевност” у било ком отрцаном мачо смислу. Још је значајније што наслов поеме намерно оповргава опште прихваћено мишљење о овој личности српске историографије, јер је она традиционално и популарно позната као “Проклета Јерина”.

Поема Маје Херман Секулић стога несумњиво представља једну контроверзну реинтерпретацију и ревалуацију.

У поеми Силна Ирина протагонисткиња се чини као комплексна личност, како другима, тако и себи; нежна и чврста; самосвесна и несебична; способна за пркосно лукавство као иза човекољубиву племенитост; и, најзад, обдарена трагичном самоспознајом и само-иронијом. Далеко је приличније, онда, да стил ове поеме намерно не треба да буде стил традиционалног “мушког” епоса.

Говорник, наравно, мора да изложи догађаје; али она то не чини хронолошки, или на било који “традиционално структурирани” начин. Она често говори као да избијају брзе бујице, често саму себе прекида, понекад се врти у круг говорећи оно што је већ рекла, дајући одушка провалама јаких осећања. А ова се пак крећу од болећивости до обести или чак безобразлука, а одатле до голог реализма, на шта саму себе подсећа да би обавила неки тежак задатак.

Њена расположења се крећу кроз огроман људски опсег: од размаженог девојчурка до сузне нежности младе невесте која треба да се уда за много старијег младожењу, потом кроз материнство и удовиштво, затим хладни прагматизам политичког преговарача а онда, на бдењу по смрти престонице Србије, тако и модерног

100

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

центра српске и међународне културе – нарочито што се тиче уметности песништва.

Октобра месеца 2017. године, једног златног јесењег дана, први пут сам чуо претходно дело ове ауторке, Госпа од Винче, изведено на грудобранима тврђаве, управо на Јерининој кули, високо изнад реке. Сада се пе сникиња враћа у овај град, са и кроз градиво саме поеме. Кембриџ, 21. септембра 2018. Превод са енглеског: Вера В. Радојевић из књиге „Силна Јерина“, Пешић и синови, 2018)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

101

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛИСАВ САВИЋ Путовање је отац свакој причи – трагом књиге„Возови, снови, сећања“ Гордане Влаховић –

Гордана Влаховић пише приче, романе и критике. Али граница између ових жанрова код Гордане врло је танка. Горданине критике мале су приче, надахнуто писане, у традицији најбољих страница Драшка Ређепа и Борислава Михајловића Михиза. И најновија књига Гордане Влаховић „Возови, снови и сећања“ следи овај поступак. Не без разлога у поднаслову књиге стоји „Приче – есеји, можда...“. Нагласак је на причи, мада је књига конципирана есејистички, као мали преглед романа и прича о путовањима возом. На самом почетку Гордана исписује као мото и неколико реченица из књиге „Мали глосар креативног писања“ потписника ових редова. Модерна књижевност није ништа друго него коментар већ написаног, записао сам. У Горданином случају ова реченица би се могла овако модификовати: модерна књижевност је и прича о коментарима.

Гордана Влаховић одрасла је у близини једне железничке станице на прузи Краљево-Сталаћ. Али одрастала је поред пруга и станица из литературе. Ова књига подједнако је прича о прузи која вијуга дуж Западне Мораве, али и о пругама описаним у прози познатих српских и светских писаца. Тачније, ово је и књига о путовању кроз литературу. Не зна се шта је лепше, да ли опис Горданиног путовања пругом Београд-Бар, или препричани описи путовања омиљених писаца. И у овој књизи живот и литература преплићу се да се не зна шта је шта.

Импозантан је списак писаца који су се нашли у Горданиној причи о возовима: Марк Твен, Вилијам Фокнер, Маргерит Дирас,

102

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Исидора Секулић, Растко Петровић, Данило Николић, Антоније Исаковић, Данило Киш, Слободан Селенић, Филип Давид, Младен Марков, Александар Тишма, Радован Бели Марковић, Драгослав Михаиловић, Мирко Демић, Драган Јовановић Данилов, Воја Чолановић, Живојин Павловић, Александар Макин, Милош Црњански... Да, ту је и потписник ових редова. Једино заједничко свим овим писцима јесте мисао да је путовање отац свакој причи... А приче су различите: веселе, тужне, сетне, меланхоличне, трагичне.

И Растко Петровић и Данило Киш стављају знак једнакости између путовања и живљења. За Растка путовање значи сусрет са новим лицима, сусрет са новим причама (људи на путовањима говоре, отворе се). За Киша воз је важан елеменат у грађењу породичне хронике: прављење возног реда није само опсесија Кишовог оца већ покушај реализације идеје да се овај свет, пун ужаса, бола и патњи, доведе у ред. Воз са купеима прве класе за Киша је и једно од најеротизованијих места. Код Милоша Црњанског с возовима путује и случај Комедијант, али писац „Код Хиперборејаца“ у Венецији, пред сам Други светски рат, очекује воз из Београда са својом вољеном женом. Сиђи, драга, scendi mia cara, стално понавља Црњански, као да ће се ступањем на тло његове жене зауставити злослутни бубњеви рата.Данило Николић у возовим сања о свом повратку у Метохију, у коју се, ни стварно ни у причама, никад неће вратити... Возови су код Николића симбол изгубљеног раја. Код Антонија Исаковића железничка станица је обично место ратног метежа, хаоса, апсурда... место страдања малог човека. Слична слика, али још суровија, може се наћи у причама Младена Маркова. Код Филипа Давида возови су симбол страдања Јевреја, они су душегупке којим су Јевреји одвођени у гасне коморе. Близак Давиду је и Александар Тишма, с тим што је прича о возовима повезана са сиромаштвом, насиљем, голим сексом. Слику о сиромашном свету поред напуштених рударских пруга наставиће Драгослав Михаиловић. За Исидору Секулић возови су бекство од самоће и прилика да се поставе тешке питања о људској егзистенцији. Радован Бели Марковић лајковачку пругу

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

103

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

претвара у мит: у штацијама, кафанама и другим објектима поред ове пруге плету се и одмотавају судбине његових јунака-фантаста. Већина возова из прича српских писаца више не јури пругама. Из разних разлога. Возови према Косову једва да стижу до Звечана. И то ретко, са два-три вагона. Нема више возова за Венецију, Цариград, Солун, Атину, Букурешт.

Остаје још да се путује у сновима. Кроз литературу. Остаје нам ова занимљива, узбудљива књига Гордане Влаховић.

104

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tragawa

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

105

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Поетски двобој Коче Поповића и Радета Драинца

Трагом српске културне историје, а посебно трагом знаменитих личности које су чиниле њен иманентни део можемо доћи до неких невероватних открића, јер је српска култура једна богата ризница са много скривених и можда још неотворених ладица. Отварањем старих ризница и откривањем неоткривених или мање познатих делова српске културне историје долазимо до низа занимљивих података. Тако, трагајући за старим рукописима из неке мало посећене старинарнице наилазимо на један врло занимљив песнички рукопис. И то не једног, већ два српска великана! Реч је песничким рукописима Коче Поповића и Радета Драинца. Шта су ова два великана српске културе имала заједничко? Одговор је: љубавни занос према Добрили Кнез Милојковић – истакнутој новинарки, друштвеноји хуманитарној радници.

Добрила Кнез Милојковић је рођена у Београду 1900. године, од оца Доброслава и мајке Косаре. Њен отац, Доброслав Кнез Милојковић, био је први српски државни хемичар, писац српске фармакопеје, дугогодишњи управник државне хемијске лабораторије у Београду, угледни јавни радник и новинар. Добрила Главинић порекло води од чувеног нахијског кнеза и судије Кнез-Милојка из Алексинца који се посебно истакао у ослободилачким ратовима. Основну школу је завршила у Београду, а гимназију у Швајцарској. Наставу је похађала на немачком језику који је одлично савладала, а знање тог језика ће се нешто касније испоставити као веома значајно. Поред немачког, учила је и француски и италијански језик. Студирала је Социјалну женску школу у Луцерну. Поред ове школе, студирала је и музичку односно сликарску школу у Швајцарској. Временом, Добрила постаје једна од најобразованијих дама српског друштва 106

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Добрила Главинић Кнез Милојковић (фотографија из Породичног фонда Главинић, Историјски архив Београда, бр. IAB-1119-k.46-3.1.472)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

107

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

што се свакако одразило и на избор њеног животног сапутника. По повратку у свој родни град и по удаји, Добрила се укључује у јавни живот Србије. Њена друштвена и хуманитарна активност обележиће њен живот и њеном имену обезбедити траг у историји српског народа. Захваљујући Добрили данас се у Породичном фонду Главинић који је похрањен у Историјском архиву Београда, чува албум са веома вредним фотографијама, како породичним, тако и оним које је Добрила сликала на разним друштвеним догађајима, поставши тако својеврсни хроничар друштвеног и културног живота Београда почетком и у првим деценијама 20. века.

Иако се може рећи да је удајом учврстила свој углед у друштву, свакако се може рећи да је она тај углед и заслужила ако се има у виду да је њен прадеда чувени Кнез-Милојко, отац др Доброслав, први Србин који је у Бечу докторирао фармакологију, а да је њена тетка по оцу позната српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић, са којом је све до смрти књижевнице имала веома присне односе.

У богатој биографији Добриле Главинић-Кнез Милојковић записано је да је била и председница Одбора госпођица „Кола српских сестара“, секретар и потпредседница Секције Југословенског Женског Савеза за Београд, потпредседница Одбора „Девојака за васпитање и заштиту деце“, члан Управе „Просвете“, затим „Средњошколске матице ратничке сирочади“, „Југословенске Матице“, „Материнског Удружења“, „Лиге жена за мир и слободу“, „Једноте свесловенске Жене“, Секретар и члан управе Дома Ученица“, члан управе старешинства Соколског друштва „МАТИЦА“ Београд, Удружења „Домаћица и Матера“, Женског покрета, Друштва за заштиту животиња, „Цвијета Зузурић“, члан Француског Клуба, члан Пољске и Чехословачке Лиге... Све ове функције које је обављала само говоре о томе колико је била вредна, посвећена и колико се залагала за свој народ, првенствено сирочад, младе и жене.

Баш као што је живот ове Српкиње невероватне енергије и елана, већим делом остао непознат, тако су и неки догађаји

108

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у којима је била један од актера, такође покривени велом тајне. Захваљујући колекционару књига Дражену Дабићу из Загреба, имамо ретку прилику да прочитамо рукопис који недвосмислено говори да је Добрила била песничка муза. Наиме, како је Добрила у своје доба била веома наочита и отмена жена, тако је по природи ствари привлачила пажњу мушког света. Међу онима којима је посебно запала за око били су чувени српски песник Раде Драинац и политичар Коча Поповић који су због ње чак ушли и у поетски двобој.

У једном од поменутих рукописа у власништву Дражена Дабића, руком је исписан Добрилин текст: „Списи Раде Драинца: Воз одлази...1923 год., Срце на пазару... 1929 год., Дах земље...

1940... Књиге мени посвећене. ДГКМ.“ Раде Драинац је очито био инспирисан њеном личношћу и појавом, а она је засигурно ценила његову књижевност и његово пријатељство. Песма Радета Драинца коју је посветио Добрили Главинић гласи: БЕЗ НАСЛОВА

Госпођи Главинић

Измамише ме из ноћи и самоће Ваше бледе руке, Ко у лету две издужене звезде, Од Ваших речи сад сакупљам звуке Као последње знамење. Топло ми је на души и боли ме што Вас волим И не знам куда ме то снови одводе Зар опет сломљен Да попијем срце своје у капи воде?... Паук судбине мрежу је исплео У очима Вашим под сенком косе, боје зреле ражи, У њу је утонуо цео Мој последњи љубавни сан без лажи.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

109

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Након ових исписаних стихова, уследио је одговор још једног знаменитог Србина и то Коче Поповића који је, може се претпоставити, такође гајио извесно осећање поштовања и дивљења према Добрили. Коча пише писмо Ради Драинцу у коме критикује његову песничку умешност и каже: „Драги Раде, треба стихове да скратиш, кад ти се прохтело сликом да се млатиш, јер слик треба звучном слику да је близу, па да строфа буде ко ђердан у низу. Избаци све речи које значе свашта, и нека од сада твоја бујна машта отпочне да у ритму ниже ред речи. Нека те у томе тешкоћа не спречи да мисао твоју до краја изведеш; – и бар једну песму разумљиво сведеш. Постаћеш тада славан као Данте што је, учиће на изуст многе песме твоје. И цењен, и вољен, размажен на крају, као он шетаћеш по паклу и рају!...

110

Руком писано писмо Коче Поповића Радету Драинцу поводом његове песме посвећене Добрили Главинић Кнез Милојковић

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Коча Поповић је сматрао да песма Раде Драинца треба да се поетски преобликује и да звучи овако: Измамише ми мир Ваше бледе руке, И сада лутам кроз ноћ пуну звезда; Од Ваших речи прикупићу звуке Ко птица сламке када гради гнезда. У души ми је топло јер Вас волим, И не знам куд ме слатки снови воде; Зар опет сломљен Свемоћног да молим И да испијем срце у кап воде?!... У очима Вам под косом боје ражи Црни је паук своју мрежу сплео У њих нестаде и ишчезну цео Мој сан љубавни, без варке и лажи!...

До које мере је чувени Коча Поповић био задивљен Добрилом Главинић, а можда и подстакнут потребом да се докаже, односно да у том поетском двобоју победи Рада Драинца, говори у прилог чињеница да је и Коча написао песму посвећену Добрили. Песма под насловом „Rondo Capricioso“ гласи: Слична си финој фигурини Клесаној вешто у мермеру белом И заводничка, љупкошћу и телом, Пуна си дражи кокетних чини Ко да је господ сву женскост ти дао, И драж у тебе слио руком својом, А ни сам није слутио ни знао Да ће клекнути пред лепотом твојом. У теби има пуно ретких чари,

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

111

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Из очију Ти сија благост чиста, И дух Твој мора сваког да озари, У погледу Ти сва доброта блиста, И ко у цркви кад побожно поју, Тако кад спазим сву лепоту Твоју, Видим у Теби оличење верно, Божанства правог ненадмашног дела, А сва си слична дивној фигурини Ко да те склеса рука Донатела, С толико чари и свемоћних чини.

На писаћој машини откуцани стихови песме „Rondo Capricioso“ Коче Поповића, а као одговор на песму Радета Драинца

Стихови Радета Драинца и Коче Поповића посвећени Добрили Главинић-Кнез Милојковић никада до сада нису објављени, нити је познаваоцима песничког стваралаштва Драинца познато да је он заправо био скривено заљубљен и ову

112

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

чудесну жену. Из ових стихова два српска великана се јасно може закључити да је Добрила пленила својом појавом, својим духом, али и својом пожртвованошћу и безграничној посвећености свом српском роду.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

113

ЕНХЕДУАНА

114

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Kwigoqubqewa

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

115

ЕНХЕДУАНА

116

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЧИТАЊЕ АРКАДИЈЕ Разговори о роману „Повратак у Аркадију“ Славице Гароње

Српска књижевна задруга је 28. фебруара 2019. године представила зборник радова са пријатељског симпосиона и разговора о роману„Повратак у Аркадију“ Славице Гароње који је објављен 2015. године у чувеној едицији Плаво коло, те који је исте године награђен наградом „Печат времена“.

Овај зборник чине радови књижевних критичара и професора књижевности који су сагледали роман са више аспеката, настојећи да истакну његов значај и утицај на савремену српску књижевност.

У зборнику „Читање Аркадије“ заступљени су радови: Драгана Лакићевића, Душка Бабића, Јована Попова, Душана Иванића, Драгане Вукићевић, Драгољуба Перића, Анђелка Анушића, Ксеније Калајџије, Светлане Шеатовић, Леле Росић, Александре Ђуричић, Анђелка Ердељанина, Зоране Опачић, Владиславе Гордић Петковић, Слађане Илић, Ковиљке Тишме Јанковић, Станка Грујића, Веселинке Стојковић и Љиљане Дугалић. Осим радова инспирисаних романом „Повратак у Аркадију“, у зборнику је објављен интервју Винка Тадића са Славицом Гароњом, као и старе фотографија (јунаци Аркадије).

Овај роман је иначе на­зван по грч­кој ре­чи Αρκαδία, ко­ју но­си и да­нас ствар­на ге­о­граф­ска ре­ги­ја у Грч­кој, на Пе­ло­по­не­зу, Ар­ка­ди­ ја је, пре­ма грч­ком ми­ту, по­стој­би­на бо­га Па­на, до­мо­ви­на до­брих и по­ште­них љу­ди – па­сти­ра. Као сим­бол тог иди­лич­ног жи­во­та, ја­вља се бу­кол­ска (па­стир­ска) по­е­зи­ја, чи­ји је тво­рац бог Пан. У ствар­но­сти, Ар­ка­ди­ја до­спе­ва под рим­ску власт 168. го­ди­не пре но­ ве ере, да би по­том, кон­ти­ну­и­ра­но, кроз ан­тич­ку умет­ност по­ста­ла си­но­ним за пр­во­бит­ни сан о људ­ској сре­ћи и без­бри­жном жи­во­ту у при­ро­ди...

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

117

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

ЧИТАЊЕ АРКАДИЈЕ

УЧЕСНИЦИ ПРИЈАТЕЉСКОГ СИМПОСИОНА

Пријатељски симПосион ЧИТАЊЕ АРКАДИЈЕ

Драган Лакићевић Душко Бабић Јован Попов Душан Иванић Драгана Вукићевић Драгољуб Перић Анђелко Анушић Јелена Калајџија Светлана Шеатовић Лела Росић Александра Ђуричић Анђелко Ердељанин Винко Тадић Зорана Опачић Владислава Гордић Петковић Слађана Илић Ковиљка Тишма Јанковић Станко Грујић Веселинка Стојковић Љиљана Дугалић

или разговори о роману Повратак у аркадију славице гароње

СВЕТ КЊИГЕ

Корице зборника „Читање Аркадије“ (Свет књиге, 2018)

Уредништво је у уводу овог зборника навело: Уместо пролога, на уводном месту романа Повратак у Аркадију, Славица Гароња цитира неколико кључних фрагмената о мотиву Аркадије из књиге Тијане Тропин „Мотив Аркадије у дечијој књижевности“, наговештавајући тиме своју духовну грађевину и оно што у свом роману намерава да каже:

„Аркадија је мотив тесно повезан са митом о златном добу човечанства, о „детињству човека“ када је живот био лак, радо¬стан, у склопу са природом.... Да би настала Аркадија, потребно је да друштво коме песник припада досегне сте¬пен урбанизације када је раздаљина од ратарског и пастирског живота довољно велика да ови почну да делују примамљиво, пријатно и једноставно у односу на градски живот. Да бисмо зажалили за детињством, морамо бити одрасли....“

Доиста, тако инициран, мотив Аркадије, приказује се као латентан уметничко-психолошки феномен, који се кроз светску књижевну и ликовну уметност провлачи још од античких времена.

118

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

И у свом роману, Славица Гароња је, готово несвесно, посегла за овим основним постулатима мотива Аркадије, дарујући српској књижевности један (анти)утопијски сан, смештен у идиличан простор Славоније, са истим таквим становницима, али увелико нарушен деструктивним временским процесима с краја нашег (20.) века. О њему су у овом „пријатељском симпосиону“ проговорили наши најеминентнији књижевни стручњаци и драгоцени читаоци различитих професија и регија, на различите начине доживљавајући овај роман из 106. Кола Српске књижевне задруге и награђујући га угледном наградом „Печат времена“ (2015), потврдили да овај роман „по својим уметничким и естетским квалитетима представља трајан допринос књижевној уметности“ на српском језику.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

119

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У СРЦУ ГАЗЕЛЕ Први регионални зборник газела

Портал „Очаравање“ је почетком фебруара 2019. године расписао међународни конкурс за штампање зборника најлепших газела. Песничка форма газел је стигла са Истока, елегантна и лепа, и помало елегична. У Европу су је увели немачки романтичари, а у Хрватску песник Станко Враз. По нашим сазнањима од 19. века на овим просторима нико до данас није издао ни један зборник газела, песама чији облик спонтано наглашава осећај песника, а најчешће љубав. Зато овај пројект сматрамо посебно вредним. Као пример на који се могу угледати, песницима су презентирани стихови Станка Враза „Ждрал путује к топлом југу“. Ждрал путује к топлом југу у јесени, А мени је пут сјевера у јесени. Пастијер чува по планини кротка стада Па се појућ враћа кући у јесени. Вртлар купи плод свог зноја, златне брескве И јабука румен воће, у јесени…

Уређивачки одбор су чинили: Марија Јурачић, проф. – уредница портала „Очаравање“, Ана Стјеља – уредница часописа „Алиа Мунди“, Зоран Херцигоња, маг. еду. инф. – уредник часописа „Саппхоарт“, Мирјана Пејак Пеки, економисткиња – водитељица фб групе „Златна кочија стихова“ Дарија Марковић (dipl. iur.)Средином марта одлучено је који ће песници бити заступљени у зборнику чији се излазак очекује током маја месеца 2019.

Реч „газел“ потиче из арапског језика и значи „удварање“, а као термин, везан је за поетску форму која садржи неколико дистихона, (углавном их има 7), са идентичним ритмом, при чему се први и други полустих римују. Газел садржи концепт лирске 120

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

песме која обично има љубавну тематику, било да се та љубав односи на бога, жену или пријатеља. Занимљиво је то да је газел као поетска форма свој процват доживео у 7. и 8. веку у Меки и Медини и то пре свега као песничко умеће које је неговала аристократија. Нешто касније, у 9. веку, газел се развија и у оквиру персијске поезије, а разлика између арапског и персијског газела је та што је у арапском газелу тематика искључиво љубавна, док је персијски газел лирска песма.

Најлепши и најчувенији лирски газели, с љубавним мотивом као доминантним, изашли су из пера персијског песника Хафиза чији је утицај јасно видљив у делима многих светски познатих песника као што је на пример Федерико Гарсија Лорка, који се, наиме, дивио, како Хафизу, тако и арабо-андалузијским песницима који су стварали у оквиру шпанске књижевности. О томе најбоље сведочи Лоркино дело „Тамаритски Диван“ које је написано пред саму песникову смрт 1936. године, а објављено постхумно 1941. године.

У српско-хрватској књижевности, Хафизом је био одушевљен и поетски понесен Јован Јовановић Змај. Захваљујући својој великој интелектуалној радозналости, познавању немачког језика (на ком је читао источњачку поезију), а посебно страсти према источњачком свету и његовој чулности, Змај је српској књижевности између осталих, представио и бисере персијске поезије, два велика песника и мистика – Омера Хајама и Хафиза. О томе говори његово дело „Источни бисер“ које је објављено 1861. године а које представља препеве познатих источњачких песника. Ако се пажљивије прочитају песме из збирке „Источни бисер” може лако да се уочи да је Змај умео да осети ритам и форму оријенталне поезије, али не и њену дубоко инкорпорирану и затворену мисао. У том сегменту, Змај је више био склон да унесе сопствену интерпретацију источне поезије, као и своју инспирацију и песнички израз.

Због своје лепоте, склоности ка величању љубави и слободе, те поетске узвишености, газел је инспирација и дан-данас. Песници коју се се одазвали на конкурс за зборник „У срцу газеле“ имали су за задатак опонашање ове источњачке поетске врсте у својој форми, али слободно и неометано стихотворство у својој садржини. ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

121

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Зборник садржи поезију која је плод духа, тренутак ухваћене инспирације, а све у славу газела – бисера источњачке поезије. Тако ова књига обилује поетским бисерима, какве су стварали и сâм Хафиз и Хајам, а касније и њихови наследници Лорка и Змај. (приредиле: Марија Јурачић и Ана Стјеља)

122

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

УСТАНОВЉЕНА КЊИЖЕВНА НАГРАДА „МИЛАН ДУНЂЕРСКИ“ Књижевни допринос борби за интегритет

Наша иницијатива за установљење песничке награде „Милан Дунђерски” по својим битним тенденцијама представља допринос грађанској борби за интегритет и дигнитет представника нових генерација стваралаца уметничке поезије, који су – у драматичној реалности дубоке кризе србијанског транзиционог друштва и системски девастиране, девалвиране и понижене културе – институционално маргинализовани, дехуманизовани и онемогућени да се аутентично конституишу и професионално самоостваре. Она подразумева критичко противљење декадентној друштвеној појави партократске приватизације и феудализације јавних ресурса културе, негативној селекцији и ренесанси национал-шовинистичких, етнички тотализујућих паланачкоидентитетских митских наратива и пракси, које су у историјској симбиози са империјалном, неолибералном догмом тржишног фундаментализма и конзумеризма.

У презентном друштву идеолошки владајуће хибридне фетишизације традиције и профита, као врховног критеријума валоризације и легитимације свеопштег постојања, уништава се хуманистички и просветитељско-критички основ истинске културе, негира принцип аутономног стваралачког субјекта корумпирајући и деградирајући интелектуални и морални хабитус уметника, те срозава мисаони и идејно-естетски ниво већинске публике на медијски идиотизоване потрошаче индустрије забаве, кича и шунда. Стога ће компетентни жири критички интегрално оцењивати не само интринсични формално-естетски квалитет уметничко-поетских остварења, него и интелектуално-идејни план, ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

123

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

или становиште аутора које не сме да буде у контрадикторности са темељним хуманистичким принципом индивидуалне стваралачке слободе, тј. које не сме да буде парадоксална негација себе самог и другог као другачијег.

Милан Дунђерски (Србобран, 1952 – Србобран, 2007)

Приређивач и уредници изражавају захвалност Народној библиотеци Србобран и локалној самоуправи на подршци у реализацији идеје да се на десетогодишњицу смрти Милана Дунђерског објави ова књига и установи песничка награда која ће носити његово име. Милан Ђорђевић

124

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

НОВОСТИ ИЗ „АДЛИГАТА“ Изложба „Јубилеји 2019: Црњански, Киш, Павић“

Сајам књига у Новом Саду су посетили књижевници и оснивачи Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ Љубивоје Ршумовић, Милош Јанковић и Виктор Лазић. Посетиоцима Сајма гости су говорили о експонатима на две изложбе које је ово удружење поклонило Новосађанима током трајања Сајма: Изложби „Наташа Ршумовић“ минијатурних књига из тридесет земаља света и поставки „Јубилеји 2019: Црњански, Киш, Павић“.

Изложбу минијатурних књига „Наташа Ршумовић“ чине већином књиге супруге Љубивоја Ршумовића, која је је читавог живота сакупљала најмање књиге на свету и књиге које је Виктор Лазић током својих путовања сакупљао на свим меридијанима. На изложби се, поред књига на петнаестак језика могу видети и специјализоване колекције будистичких минијатурних молитвеника, збирка српска књижевност у минијатури, религија у минијатури као и збирка малих комунистичких књига из целог света.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

125

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Изложба „Јубилеји 2019: Црњански, Киш, Павић“ приказана на ветринама на главној пешачкој стази у непосредној близини главне бине. Овом изложбом смо подсетили јавност на значајне људе српске културе и уједно приказали један део непознате грађе која се налази у Адлигату. Навршило се тачно сто година од када је Милош Црњански објавио своју „Лирику Итаке и коментари“ 1919. године. На изложби је приказано прво издање са потписом аутора, прво послератно издање (1959) као и оригинална преписка Милоша Црњанског и Гвиде Тартаље у вези са поновним објављивањем ове култне књиге после рата. Ради се о писмима великог значаја која нам пружају другачији и ближи поглед на живот Црњанског.

Тридесет година од смрти Данила Киша (1935-1989) обележено је изложбом на којој је по први пут јавности приказан оригинал Кишовог писма Милошу Јанковићу, заправо предложак за Кишово славно дело „Савети младом писцу“. Велики маестро српске књижевности послао је писмо Јанковићу на његов рођендан.

126

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Од тада је Јановић објавио 76 књига и постао угледан књижевник, оснивач и легатар Адлигата. Поред писма, на изложби су приказане и две књиге са Кишовим посветама књижевном критичару Павлу Зорићу.

Павићевих деведесет година од рођења и десет година од смрти приказано је путем пријатељства са Миодрагом Павловићем са којим је друговао деценијама. У легату Миодрага Павловића налази се шеснаест Павићевих посвета које су сада први пут приказане јавности. Написане су већином на првим издањима књига и на сликовит начин говоре о једном пријатељству и једном веку. Ту си и посвете на првом издању прве Павићеве књиге „Палимпсести“ и на првом издању „Хазарског речника“ на коме му је написао „Драгоме Мији Павловићу са сећањем на тамни вилајет наше јучерашњице, 1984“. (Извор и фото: „Адлигат“)

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

127

ЕНХЕДУАНА

128

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Autori

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

129

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Славица Гароња рођена је 1957. године у Београду. Дипломирала, магистрирала и докторирала је на Филолошком факултету у Беграду. Бави се усменом књижевношћу (фоклористиком), женским студијама, књижевношћу Срба из Хрватске, књижевном критиком и белетристиком. Објавила је романе „Под месечевим луком“ (1992), „Повратак у Аркадију“ (2014, награда „Печат времена“), затим збирке приповедака „Девета кућа“ (1994), „Изидина копча“ (2013) и монографије: „Жене говоре“ (2013), „Српска Крајина од баштине до егзодуса“ (2015, награда „Сава Мркаљ“), „Жена и идеологија“ у српској књижевности. Приредила је књиге из народне књижевности. Српска књижевна задруга је 2019. године објавила зборник радова инспирисаних њеним романом „Повратак у Аркадију“. Издавачка кућа Прометеј је 2019. године објавила наставак овог романа под насловом „Парусија, гласови испод папрати“. Ради као ванредни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Живи у Београду. Жељко Медић Жац рођен је у Задру 1970. Студирао је књижевност у Задру и Београду. До сада је објавио шест збирки песама: „Побуна симбола“ (2005), „У дане дивних чуда“ (2010), „Проналажење белутка“ (2010), „На тихој равни свакодневице“ (2014), „Апнеја“ (2016) и „Двојеручица“ (2018). Песме су му објављиване у часописима: Бдење, Браничево, Арс, Сизиф, Авлија, Мајдан, Златна греда, Траг, Балкански књижевни гласник, Култ, Квака... и на бројним интернет порталима за поезију. О његовој поезији до сада су писали: Ана М. Зечевић, Марија Јефтимијевић Михајловић, Ана Стјеља, Мила Медиговић Стефановић и Драгица Ужарева. Од 2013. године члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Београду.

130

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Власта Младеновић је рођен 1956. у Шаркамену код Неготина. Објавио је преко двадесет песничких књига: „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депере “(1986), „Без мене“ (1988), „Онај кога нема“ (1994), „Немам избора“ (1995), Лиричност“ (1999), „Истокија“ (2006), „У сагласју са Мокрањцем“ (2015), „Локалитет и свет шаркаменскх рима“ (2017), „Драинац и друге песме“ (2018). Песме је објавио у најзначајним српским часописима. Пише књижевне приказе. Добитник „Драинчеве“ и других књижевних награда. Члан је Српског књижевног друштва. Живи и ради у Неготину. Милош Бркић је рођен у 1986. године у Пожеги. Студије економије је завршио у Новом Саду. До сада је објавио збирке поезије: „Када тишина проговори због тебе“ (2012), „Сенке у очима“ (2013), „Други цвет“ (2014) и „Речи из безгласја“ (2015). За књигу поезије „Сенке у очима“ добио је награду „Матићев шал“. Добитник је прве награде на конкурсу „Шумадијске метафоре“ за 2014. годину. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи и ради у Пожеги. Надежда Пурић Јовановић је рођена 1974. године у Београду. Магистрирала је књижевност на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу и књижевну критику. Уредник је у ИК Пресинг. Објавила је књигу песама „Воде“ (2006) и „Хаљине из музеја“ (2017) као победница трећег Пресинговог конкурса за најбољу збирку песама. Заступљена је у зборнику „Гласови Мелпомене“ (2017). Живи и ради у Београду.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

131

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Јасмина Хањалић је рођена 1963. године у Пећи. Основну и средњу школу као и Медицински факултет, завршила је у Сарајеву. Иако по професији лекар, Јасмина Хањалић се бави и књижевним стваралаштвом. Објавила је неколико књига. Заступљена је у великом броју књижевних зборника. Такође, добитник је и бројних књижевних награда. Уредник је веома читаног књижевног блога „Књижевни Кутак”. Живи и ради у Сарајеву. Ана Стјеља је рођена 1982. године у Београду. Дипломирала, магистрирала и докторирала је на Филолошком факултету у Београду. Пише, преводи и бави се уређивачким послом. Оснивач је Удружења за промоцију културне разноликости Алиа Мунди, и уредник истоименог магазина. Члан је УКС-а, УНС-а и УКПС-а и Међународне федерације новинара. Објавила је двадесетак књига из области поезије, прозе, преводилаштва. Бави се и научноистраживачким радом.Самостални је уметник, књижевник и новинар. Живи и ради у Београду. Никола Шимић Тонин је рођен 1962. године у Бусовњаку. Хрватски је песник, приповедач, драмски писац, писац за децу, есејиста и књижевни критичар. Пише поезију, прозу, књижевну критику. Члан је многих књижевно-културних удружења. Добитник је многих књижевних награда. Живи и ствара у Хрватској, у месту Плавно код Книна те приморском месту Драге у близини Пакоштана.

132

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Иван Динић је рођен 1978. године у Вршцу. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду да би потом уписао Технолошки факултет „Михајло Пупин“ у Зрењанину и завршио студије производног менаџмента 2004. Радио је и као сарадник на изради интердисциплинарне студије за инклузију младих при пројекту Културног центра Вршац. Бави се писањем. Радови су му објављивани у фанзину „Зелени коњ“, часопису „Ноема“, (Бања Лука); магазину за културну разноликост „Алиа Мунди“. Живи и ради у Сарајеву. Гордана Влаховић је рођена 1946. године. у Руђинцима код Врњачке Бање. Дипломирала је на групи Југословенска књижевност. Дугогодишњи је професор српског језика и књижевности, реторике и беседништва у Економско-трговинској школи у Крушевцу. Функцију директора ове школе вршила је у периоду од 1987. до 1993. године. Објавила је књиге поезије и прозе. Члан је Књижевног клуба „БАГДАЛА“ и члан редакције часописа Багдала. Члан је Удружења књижевника Србије. Срђан Марковић је рођен 1961. године у Београду где је завршио основну школу, гимназију и две године Правног факултета. Од 1987. године борави у Њујорку. Пише ауторске текстове и путописе. Објавио је књиге: „Ходочасници на путу за нигде“, „Кад је цветала вутра“, „Свилени пут, свилени додир“, „Одмор у Камбоџи“ и „Импресије једне афричке зиме. Власник је књижаре и издавачке куће УТОПИА. ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

133

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Јелена Ј. Димитријевић је рођена 1862. године у Крушевцу. Српска књижевница, прва српска светска путница, хуманитарка и борац за права жена. Остварила се у поезији, прози и путописима. Обишла је скоро цео свет. Објавила је 12 књига, и оставила рукописе са својих путовања по Далеком Истоку. Умрла је у Београду 1945. године у својој кући у улици Француска бр. 29. Сахрањена је Новом гробљу.

Маја Херман Секулић је рођена 1949. године у Београду. Међународно је признати песник, романописац, есејиста и преводилац. Објавила је збирке песама, романе, критике, есеје, приказе, предговоре, капиталне преводе и крити-чка издања књига светских писаца, великих теоретичара, Нобеловаца као и млађих аутора, чија су имена и нови појмови значајно обогатили нашу теорију књижевности и културу. Последњих година живи између Београда и Њујорка. Члан је Удружења књижевника Србије, Српског књижевног друштва, српског и америчког PEN-a и Песничког друштва америке (PSA. Тед Хјуз (Едвард Џејмс Хјуз) је рођен 1930. године у Западном Јоркширу. Био је енглески песник и дечји писац ког су критичари убрајали у најбоље песнике своје генерације. Био је ожењен песникињом Силвијом Плат. Часопис Тајм га је 2008. поставио Хјуза на четврто место своје листе „50 најбољих британских писаца после 1945. године. Умро је у Лондону 1998. године.

134

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Хорхе Луис Борхес је рођен 1899. године у Буенос Аиресу. Био је песник, приповедач и књижевни критичар. Био је суоснивач тзв. „латиноамеричке фантастике“ и један од водећих аутора часописа Sur („Југ“). Пресудно је обележио хиспаноамеричку књижевност и знача-јно утицао на светске књижевне токове. Добитник је награде „Сервантес“ за књижевност 1978. године. Био је значајан и као преводилац са енглеског, француског и немачког језика на шпански језик. Умро је у Женеви 1986. године. Умро је у Женеви 1986. године. Хозе Мариа де Еса де Кеирос (18451900) се сматра највећим португалским представником реализма. Овај порту-галски дипломата, књижевник и новинар рођен је 1845. године у португалском граду Повоа де Варзим, а умро 1900. године у француском граду Неји на Сени. Поредили су га са Дикенсом, Балзаком и Толстојем. Иако никада није одбацио католичанство, био је веома критичан према католичкој цркви свог времена и хришћанству уопште, Велик број његових дела је постхумно објављен. Хамид Исмаилов је рођен 1954. године у Токмоку у Киргизији. Пише и ствара на неколико језика. Након доласка на власт Ислама Каримова у Узбекистану, бива принуђен да напусти земљу и прво се настањује у Москви, а потом прелази у Лондон где и данас живи и ствара на неколико језика. Ширу славу на Западу стиче делима ,,Пруга, ,,Подземље“, ,,Мртво језеро“ и ,,Бин-Ладен и песник“.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

135

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Милосав Буца Мирковић је рођен 1932. године у Александровцу. Након студија на Филозофском факултету почиње да се бави новинарством, књижевном и позоришном критиком. Био је позоришни критичар и дугогодишњи уредник Добитник је награде “Милан Богдановић” за 1972. годину. објавио је више од 16 000 текстова! Био је члан најугледнијих жирија и оснивач најзначајнијих књижевних и позоришних фестивала у земљи. Објавио је и двадесетак књига поезије, неколико драма и књига о позоришној уметности. Умро је 2013. у Београду. Ричард Беренгартен је енглески песник рођен 1943. године у Лондону. Три године је живео у Југославији, од 1987. до 1991, у Сплиту и Београду, где је предавао у Центру за учење страних језика, а касније на Филолошком факу-лтету. Овај боравак и подударна времена немира у нашој земљи оставили су на њега дубок утисак. Као реакцију на то написао је балканску трилогију „У време суше“. Објавио је и поему „До виђења Данице“. Милисав Савић је рођен 1945. у Власову крај Рашке. Прозни писац, књижевни историчар и преводилац, доктор наука. Од 2010. године до 2014. године био је редовни професор Државног универзитета у Новом Пазару. Романи су му преведени на бројне језике. Аутор је лексикона „Ко је ко – писци из Југославије“ (1994) и неколико значајних антологија. Обављао је и дипломатску дужност. Добитник је награда за животно дело.

136

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

137

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуанин књижевни врт

138

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Славица Гароња „Мој предак је дрво“, Београд, 2007

Жељко Медић Жац „Апнеја“, Београд, 2016.

Срђан Марковић „Импресије једне афричке зиме“, Београд, 2018.

Јасмина Хањалић „Скамењени“ Сарајево, 2013

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

139

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Милош Бркић „Речи из безгласја“, Пожега, 2015

Хамид Исмаилов „Мртво језеро“, Београд, 2018

140

Федерико Гарсија Лорка „Тамаритски Диван“, Београд, 2014

Надежда Пурић Јовановић „Хаљине из музеја“, Београд, 2017

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Гордана Влаховић „На лицима очи“, Крушевац, 2004.

Јелена Ј. Димитријевић „Писма из Мисира“, Београд, 1929.

Маја Херман Секулић Милан Дунђерски „Силна Јерина/ The Mighty Irene“, „Песник је попут Прометеја“ Београд, 2018. Нови Сад, 2018.

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

141

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Гордана Влаховић „Возови. снови, сећања“, Београд, 2018.

Власта Младеновић „Драинац и друге песме“, Београд–Неготин, 2018.

Eса де Кеирош „Реликвија“,

142

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

САДРЖАЈ

Стихотворења СЛАВИЦА ГАРОЊА Староегипатска молитва ....................................................................... 11 Парусија ...................................................................................................... 16 ЖЕЉКО МЕДИЋ ЖАЦ Заборављени запис душе (избор из поезије) .................................... 21 ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ Распевавање тишине (избор из поезије)............................................. 25 МИЛОШ БРКИЋ Речи из безгласја (избор из поезије) .................................................... 28 НАДЕЖДА ПУРИЋ ЈОВАНОВИЋ Хоризонти чекања (избор из поезије) ................................................. 30

Приповедања ЈАСМИНА ХАЊАЛИЋ Пут ка одредишту .................................................................................... 34 АНА СТЈЕЉА Црвкутање .................................................................................................. 38 НИКОЛА ШИМИЋ ТОНИН Сиренац ...................................................................................................... 45 ИВАН ДИНИЋ Интерпелације Луја Алтасара ............................................................... 49

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

143

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОРДАНА ВЛАХОВИЋ Прећи са Дирас реку ............................................................................ 51

Путописања СРЂАН МАРКОВИЋ Тенџер ...................................................................................................... 56 ЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ Писма из Мисира ................................................................................... 65

МАЈА ХЕРМАН СЕКУЛИЋ С оне стране љубави и сећања ............................................................ 80

Преводионица ТЕД ХЈУЗ Лоза ........................................................................................................... 86 ХОРХЕ ЛУИС БОРХЕС Избор из поезије ..................................................................................... 88 ЕСА ДЕ КЕИРОШ Одломак из романа „Реликвија“ ........................................................ 91 ХАМИД ИСМАИЛОВ Одломак из романа „Мртво језеро“ ................................................... 93

Приказивања МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ О књизи „Тамаритски Диван“ Ф. Г. Лорке ....................................... 97 РИЧАРД БЕРЕНГАРТЕН О књизи „Силна Јерина“ Маје Херман Секулић ............................ 99

144

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛИСАВ САВИЋ Путовање је отац свакој причи .............................................................102

Трагања АНА СТЈЕЉА Поетски двобој Коче Поповића и Радета Драинца ....................... 106

Књигољубљења „Читање Аркадије“................................................................................. 117 У срцу газеле – први зборник газела ..................................................120 Установљена књижевна награда „Милан Дунђерски“................... 123 Новости из „Адлигата“ ......................................................................... 125 Аутори ...................................................................................................... 129 Енхедуанин књижевни врт .............................................................. 137 Садржај .................................................................................................... 143

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

145

ЕНХЕДУАНА

146

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Славица Гароња

Тед Хјуз

Жељко Медић Жац

Хорхе Луис Борхес

Власта Младеновић

Еса де Кеирош

Милош Бркић

Хамид Исмаилов

Надежда П. Јовановић

Срђан Марковић

Јасмина Хањалић Ана Стјеља Никола Шимић Тонин Иван Динић Гордана Влаховић

ГОД. 1 • БР. 1 • ЈАНУАР-АПРИЛ • 2019

Јелена Ј. Димитријевић Маја Херман Секулић М. Буца Мирковић Ричард Беренгартен

Милисав Савић

147