Enheduana by Association Alia Mundi

ENHEDUANA ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕЛЕКТРОНСКИ ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉEЊА

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ISSN 2620 - 2611 ГОД. 2 • БР. 6 • СЕП.-ДЕЦ. 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЕНХЕДУАНА електронски часопис за уметност писања и књигољубљења год. 2 • бр. 6 • септембар-децембар • 2020 Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana/knjizevni-casopis-enheduana

Главни уредник Др Ана Стјеља Ликовни уредник Љиљана Стјеља Илустрације на корицама Колаж „Драгин свет“, Љиљана Стјеља

ISSN 2620-2611 Часопис излази три пута годишње.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Перо је мач скован од знања“

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуана je име древне сумерске песникиње која је живела средином 23. века пре нове ере и која се сматра првим књижевником у историји светске књижевности. Ова сумерска свештеница и песникиња је уједно и први аутор који је потписао своје дело. Енхедуана је била акадијска принцеза, песникиња, свештеница, ратница, владарка, астроном. Била је најважнија верска фигура свога доба. Њено име је састављено од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и да је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Инане. Својим књижевним стваралаштвом, поставила је стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утицати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности. Енхедуана је била мистична и херојска личност, мудра жена и моћна свештеница. Кроз слављење свог личног односа са Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Stihotvorewa

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JОВИЦА ЂУРЂИЋ Избор из поезије СЛАП Остављамо прозор отворен ноћу и срце Годинама. Као богови утишани гледамо Горе звезде бремените док се светлост Стропоштава у море без звука који би Могао да залебди над камењем жала. Светли једно око на небу, друго не Познајем, несанице нас муче док старимо Мислећи на смрт и пут. Још смо привидно срећни Мислимо на звезде и остављамо прозор Отворен да бисмо гледали горе. Ми често и не слутимо у тој тишини слап Месечине, као љупкост жене кад се укаже С меким цртама тела, кажем, ми и не Слутимо слап светлости који нас Злослутно заноси и уништава. ЗВЕЗДЕ НА УЗГЛАВЉУ Та раздвојеност Лепота година у струку Пољупци који трају Бледа у ишчекивању Следи она мој поглед

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ И пут руку Знам тај наговештај Тајни знак љубави Рамена стиснутих Очију испод латица Пријатни страх у телу Бела као водени цвет Толико млада и нежна Ни у песму не смем Да је уведем Остају само ноћни пољупци И касне звезде на узглављу. ЕОЛСКА ХАРФА Ветар је твој љубавник А ти си његова драга Срећна док ти милује дамаре Његови пољупци рађају Звукове што нас узносе Док и сам љубим своју драгу У цветовима маслачка У њеним очима огледа се небо С првим вечерњим звездама И она сама постаје харфа СЕВЕРНА СОБА Што северну собу напусти Нежности моја устрептала Сваке ноћи долазим да

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Преноћим у тој соби У тим очима које ме не виде Не приметих те Сунце Праг мој обилазиш напукао За сваки дах свет се прошири Очима га нећеш видети Длановима га нећеш дотаћи. СКРИВЕНО МОРЕ Иза сваког брда Тражим море Каже она Не без туге У гласу Чујем А ја видим море Просуто У њеним дубоким очима ПТИЦА ПОД ПРОЗОРОМ Птица пева под мојим прозором И ја знам да је то само за мене, Јер други то не чују. Не чује ни моја драга, Уснула и чедно опружена У сновима ко зна куда отпловила.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MILAN DUNĐERSKI Izbor iz knjige „Pesnik je poput Prometeja“ PREDVEČERJE grad Zaklopiš li kapkom Ulicu (ma koju) Do kraja U zvono nerazumno vaskrsneš U okovima kuća Blede senke Na zidu Grumen zemlje Suncokret u formalinu To veri izmiče obećan prostor Spirohete reči i žita Od venčanice voska Spas očekuju U đubrištu tražiš glas Šta te zasenjuje Tek stran ostaješ Zauvek

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ 1 U opušku dana Grad se nejasno razdanjuje Zelenom geometrijom kuća Kome oporo trag se razlučuje Postolje sa kog pogled raste Iznenadni povratak galeba Bračkim kanalom Ostrvo okrenuto sebi I zadnja igra ogledala 2 Prsti spruda zastaju I putnici Pred sokom maslina Čini se Noć pažljivo Tren pobede očekuje U igri sa vatrom Nad nebomorskim kanalom Propeti Ne razaznajemo dob Da li je to vreme Kad Feniks proleće Da spas dozovemo Da vičemo I k’o da glasa nema

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Pogledaj Nedri se dan Sivim semenom Ljubavi DRUGO VREME PUTOVANJA 1 Sivilo poleđine vremena Niz put rasuto I sirena o krst obešena Bezizgledno tražiš obzorja Ukinuta je zabrana na smrt (Sada već zalud) Glas zemlje Trun je svetlosti još pesmom skrit Stakleno bi zvono Među rebrima zvuk da dosluša Al’ bilje isto klija Pod njim obmana snoličja Krpelj jeseni izmoljava prebivalište Prolaziš kroz noć raskvašenu 2 Razobličen U klatnu sunca Kroz podnevni akvarel Tražiš boju žene

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ U žutilu U žitu Do usne Dotiče šum vode To kupači K’o u ljubavi Uranjaju tela Duboko Do smiraja Sa čela ti U potop svetla Zrnevlje pada Jedno po jedno Da proklija Sa nečim od tebe 3 Svim putevima znan Po snu otvorena grada Sa kapijom Što svetlost iznedrava Međ’ rebrima zadkinovog pesnika Svoju žilu u antenu razapinješ Kapima krvi Strpljivo skupljanih Osamu da nagovestiš Imenujući čoveka po čoveka Sa kojima reč nisi progovorio Nedaleko teče Sena Jedno drvo raste u Veroni Zastaješ

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Čiji te to korak odvodi dalje U tvojoj neverici Ostala je još noć Kada si napustio grad I njegovi slučajni prolaznici Kao budući mrtvaci Ulepljeni u vreme Koje (tek naizgled) Nije više tvoje I ni prva Niti poslednja Antena tvog putovanja Pod repom usnula Kroz sate boje sobe Tišinom provlatava ANATOM SENKE SEKUNDANT HEROJA Atila od svih što su prošli kroz vrata naroda ja atila vođa huna i bič božji najneslavnije prođoh naviknut na hladnoću lošu hranu lutalica i strasni zarobljenik

malo sam znao i malo što poštovao šator mi je pun tragova tuđih života nezadovoljnika evrope plemićkih žena i ja prvi u narodu stepskih konjanika tako neodlučan postah i vremenom sklon pijanstvu

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

sa zlatom i obećanjima potkupljivati me stadoše sve dok od svih carstava ne poželeh tek jednu ženu zaboravio sam na obazrivost i smrt brata i sve više povučen i sumnjiv svojim ratnicima što iz carigrada su mi donosili purpurna odela mirise za psoglavog i već nalik svim kraljevima ja ratnik među ratnicima meta smehu postah dugo sam čekao prostirku za postelju od trostrukog metala a kad ildika se skidati stade kraj sveće iz mongolskih stepa taj bledi ten — magle mog detinjstva s bokovima što prema meni krenuše ko daleka ždrebad u trku i premda zaveru prozreh sve te zemlje i one što pobih tu smirivati se stadoše čuo sam još zavesu nož što bljesnu a ipak

Илустрација: www.ernak-horde.com/Hun_warfare.html

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СУЗАНА РУДИЋ Избор из поезије СВЕ ДОБРЕ ЖЕНЕ МЕСЕ ХЛЕБ После подне фотографишем се се за интервју у студију са бисерном минђушом, Микро камером бола, за сто динара одајем почаст једноминутној срећи. У немости, спремана сам рашити реч, привезати за повој новорођенчеди, И пре рођења ми је дат висак да премерим тело своје, на коју стрмину нагиње. И знам, дубоко у себи знам Иза брава, жене у мени и мени пре мене, месе хлеб раслабљеним рукама У млеко узаврело удробљена нада, паучинаста сазвеђжа детињих погледа. Глуво доба На конопцу окачене сенке кљуцају у јетру . Грло жедно емајлираних суза расутих у крворедна стабла на длану, Иза брава, добре жене месе хлеб, Хрскавице им титрају уз филхармонију детонираног сна. Главом између довратника пришивају закрпе на развенчане темеље. Потврђују анамезу огњишта, низање ђердана око врата У жили искуцана заветовања.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Иза брава, све добре жене Видају шилом и мајчином душицом рубове на које слеће издах раскопчаних жеља . Покрећу циркулацију миловањем крушне мрве и ђаволу стају на жуљ васксавајући из муља Преду вуницу на коју нижу угарке за не ‘’Дај Боже’’. Мету крајевима косе, процветалих подочњака апстофе сете после којих се читају побелеле цедуље . ЕДЕНСКА БАЛАДА Трг града мирише на печено кестење, на срозане амплитуде додира На милиметре отуђености као ластиш развучене у нерву. Желудац мора сварити милграме љубави протекле из вечерње жиже. Зауставити микрофонију два утрнула тела. Сине Еденски, ти и ја делимо пуне тањире и празан грудни кош, Сине Еденски, испод ребра уметнула сам раскол, Рашила копна испод кртине, спремила јуриш неба на буктиње За узврат спотичеш ме изнутриацима тишине, голицаш генезу љубави. Земљицу око мог ребра згрћеш, а знаш да не би смео руке подићи од трна мог. Махати заставама клањати се предаји, покров ткати уточишту свих расткопника Зар стрњиште да негујеш,уместо умилних свитања? Kрвник да будеш и огањ на усанма да гасиш? Питаш ме од које болести болујем? Од оне која подиже из мртвих. Аминујем!

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ СКАЛА

Мој деда има три степеника за три нерођена унука над којима прелећу свитци, решавају замршене холограме протекле из лобање, и мене унуку, жар коприву коју запљускују милисекунде на томболама добијене Толико мало имам, толико тога могу да дам. Три стуба држе светиљке над мојим разапетим именом, над кукама на које нижем кључеве продирања у дубине кровова очишћене хидрогеном и јодом, Цере се дубине, резбаре у мождину пандан учаурености после ког обедујем везаних рукава, у календаре бележим модро, малокрвно зрно од ког се загрцнем, пупавањем израста у кост у грлу. Заиграм ‘’не љути се човече’’ а добро знам да касам кроз васиону, кроз хладнокрвну гудуру без жива које пулсирају Неке гудуре никад не преплачу брујање концентричних кругова, дељење између осликаних сочива и отиска гладних, буђавих душека на којима снивају за непце залепљену премостивост кроз акорд другог света. Мирише на свеже, а истински је труло. Све је одавно обешчаћено, а изгледало је невино . Спремите се да оживите, мене жар коприву, уље доливено на ватру. Мироносницу и Богом дату да љуби одеротине на аванс. Под своје стаклено звоно, стављам последњу кап да се размножи благословом И буде нас много више, а много мање оних што лижу жртвенике.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Овом срцу не вреде инфузије , стисак је сувише зрео. Неке гудуре ипак се никада се не прежале. И, зато спремна сам за још један прасак и још једно хлађење Ја, пион тражим реванш на скалама између кванти испод пути и степена из ког крв прераста у блато и обрнуто.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

VALENTINA MILAČIĆ Izbor iz poezije LAVANDA Lavandom pretačemo zvijezde, zbunjujemo noć. Ne pomiče se luna. Užarena lavanda – naš je zagrljaj.

TIŠINA Samo tišina ima moć da govori. U svijetlo-tamnim noćima, pleše,jedinstvena u ljepoti obnaženih dlanova, raznježena snovima. Vrela, od snijevanja Za tobom.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ URAGAN SNA Uragan sna, zapleo se u mreži dva osmjeha, raspleo se u jatacima dva dodira, sa nebom sastavio slova. I otud, pjesma ova.

FATAMORGANA Oseka noći, osvit narandžast umrežen zlatnim pramenovima sna. Pasioniran dah. Fatamorgana. Ti i ja.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ PLOVIDBA Sjećanjem isplovimo, čarolijom dubimo ljubavlju slavimo, nebo, dušu i život. Iza svake nedostupne riječi, fotografije, misli o nečemu ili nekome, oči provejavaju vidicima, putuju i opraštaju. Ćutanje je oblutak zaborava. Zaploviti u tvoju misao, to je presedan!

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

TANJA AJTIĆ Izbor iz poezije BITI SVOJ

Biti svoj! Ta promena u glavnom kretanju, kao putanja nekog nebeskog tela, odstupanje od jednog plana, nacrta. Odvajanje jedne biljne ili životinjske jedinke od vrste kojoj pripada, sa jednom osobinom ili sa više osobina, gde su one drugačije razvijene nego kod ostalih jedinki iste vrste. Promena prija! Kao u pozorištu koje neguje laku muziku, pesmu, ples i žonglerske veštine, različitost, raznovrsnost i drugačije mišljenje pokreću svet. Razvijati ariju ne menjajući osnovni motiv, biti uporan, tražiti se i ne biti pustoš. Balansirati kao u podmornici u kojoj se nalazi voda za održavanje ravnoteže a ne utopiti se. Meriti spravom za merenje efekta električne struje misli, grleći vatom punjenog medu, igrati na sve, stavljati sve na kocku i rizikovati. Ja se krećem „vačeto“ muzički umerenom brzinom i treperim, kolebljivo ljuljajući se. Delim psihičko uzbudjenje volje koje još nije prešlo u akciju. Pokreće me želja na čijem ostvarenju radim, a ne slaba i nejasna težnja, prohtev. Biti svoj po svojoj želji!

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

KINESKA ČETVRT Da li staje autobus kod Svetleće kugle na Mejn stritu? Htela bih da odem do kineske četvrti da pronađem skriveni Kineski park. Da pronađem ribe u jezeru i u muzej da idem da oslikam neku reč sa njihovim slovima i da popijem čaj u malim porcelanskim šoljama. Da vidim nameštaj od trešnjinog drveta sa slikama na zidovima i da vidim malo jezero i bonsai da vidim a onda da se umirim ispunjena ljubavlju slušajući ptice. RASTANAK Budi ti meni zdrav. Živeo! Održao si pozdrav na rastanku, oproštajni govor u zimu. Imao si sposobnost, kao atom nekog elementa, da se vežeš sa jednim atomom mojim. Imao si hrabrost i junaštvo, koja se očekuje i znao si mi lečiti bolesnu dušu kao lekovita biljka. Budi ti meni zdravo i ostaj zdravo! 28

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Илустрација: www.dreamstime.com

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Ja ostajem u mojoj sobi jer nisam ni snažna ni krepka i sve moje je u ručnoj putnoj torbi i nisam ni vila ni devica koje određuju koji će junaci u borbi poginuti kao u nordijskoj mitologiji. Ti koji si lako pobedio zato što sam ja postala nesposobna za borbu i umorna slušajući „Na lepom plavom Dunavu“ imaš vrednost i nisi nestabilan a ja bih da igram popularnu okretnu igru od tri četvrtine takta, valcer. Da igram i da ne uništavam sve lepo i dobro, kao vandal što ostavlja za sobom ruševine i da mirišem na vanilu. Osećam da je sve ništavno, prazno i prividno i moja sloboda sa kojom ne znam šta ću? Potreban je samo jedan korak, da udahnem duboko i krenem da se razbijem u kapljice ovog sada i onog onda, da se ne bi pretvorila u paru. Moram znati jasno a ne maglovito kuda ići, ostavljajući ti pisamce. Ja kao sklona menjanju, nestalna i nepostojana ipak idem. Budi ti meni zdrav. Živeo! Pišem ti a ja već razmišljam o nekim varijantama, koje se razlikuju jedna od drugih ali i to je nešto daleko od ove sobe. Promena je dobra! Pomaći se sa mesta sa korakom u budućnost.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MILAN DRAŠKOVIĆ

GODINE HODOČAŠĆA Na putu ,,Uske staze” korak iskušenika, spram samotnog pesnika senke starih mostova, u moru zelenila miris divljih vrtova kad ostaviš za sobom Kvart poslednjih grešnika. Dan odslikan suštinom pred planinskom kolibom, planine i vrhovi, godine hodočašća, u nebeskoj plaveti soko koji se vraća dok čeka učitelja duša sputana bolom. Potokom zametnut trag, sumrak kraj vinograda, sećanje na zlatni grozd i poljubac ukraden, usred setne tišine loveći izgubljen tren. Šumsko crveno lišće, ukus zrelih jagoda, daljine u sfumatu davno zaboravljene kamenjem ukrašen vrt, zen vrt ,,Četiri stene”.

KAD VREME OSTAVI TRAG Kamenjem ukrašen vrt, zen vrt ,,Četiri stene”, put kroz mentalni pejzaž, tvoga uma otisak, uhvaćen u kovitlac sećanja produžetak kad vreme ostavi trag svetlosti zaleđene.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Zimska noć u Nagoji, pahulje ponad krova. Jutro uz prevreli čaj, na nepcu ukus meda. Pogled sa vidikovca, lament sred nedogleda kad pomiluje vetar drevni oltar bogova. Staklenasti svetovi nestaju kroz sećanje, amulet tako čudan, lirika malih stvari, a kad prestanu snovi - rukopis predat vatri. Legenda o boginji, laste što krase granje, u senci spomenika pozdrav starije žene stepenište od žada, puž kraj biste kamene.

U KULI ŽUTOG ŽDRALA Stepenište od žada, puž kraj biste kamene, upletena u bajku čuvena drevna humka, simboli usred peska - svevremenih pouka monaha Saigjoa kroz duše usamljene. Setni prizvuk predgrađa, vremena što su prošla, nemilosrdni pesak vremena milosrdnog, plutanje poput snova snevača zagonetnog vetar što priča priču u Kuli žutog ždrala. Glad u visokom gnezdu, žutog lišća izložba, u izmaglici sivoj vidik s usnulog tornja svet drugačiji od tvog, Dom od peska i ognja. Minulog dekora zov, proplamsjaj novog doba, pejzaž koji svoj menja lik u bezbroj oblika možda nudeći kigo na turniru pesnika.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Илустрација: www.pinterest.com

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MARIJA NAJTHEFER POPOV Izbor iz poezije DIVLJINA Ako me ponovo stvoriš U Iskonskom obliku mene Suštinu mi sprži na lomači Pepeo raspi po divljini Ako me nanjuši zver Oplemeniće me prepoznavanjem Svoje suštine u sagoreloj meni Ipak me ne rasipaj Zakopaj me duboko u sebi Ne govori nikom tajnu O šumi divljih ruža i trnja Ne diši dubokim dahom Da me ne oduva Kao seme što se izliva U mekotu i toplotu Želim da proklija negde U pitomini U dragocenoj saksiji Na prozoru koji gleda ka divljini I zavija kao zver sapeta U skoku...

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ŽENA Mreste se vulkani u meni bujaju sile razaranja Vatra više nije u ognjištu Palaca požarima sve vrišti pucaju okna pucaju nervi i ogledala u koja sam se zagledala i narugala se onoj naivnoj ženi razderanih grudi iz kojih srce viri opomenuto na oprez od smaknuća svih lepih reči meni koja verovah i uzvratih grešna je ta žena što iz ogledala se ruga a ja, ja verujem sebi razbijam ogledala bez predrasuda o sedam godina I to će proći kao i ova oluja al, neće izdaja Nek sve puca nek sve gori

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ nek vrišti dok srce kuca u ovakvoj ženi... KRIK Tu gde počinje tvoj krik Ludilo straha od neizvesnost Tu zanemi moj urlik Žeđi za tobom Prigušen u mojoj utrobi Gde se dugo kote štenci Đavoljih slutnji Pohotnih misli Kroz etar tišinom Bez glasa i reči Prepoznaju se, isti Ti lud u hrabrosti Ja zanemela u ubedjenju Sve bi srušili pred sobom Kada bi krenuli Vođeni užarenim potrebama Da se obistini Susret dve zveri Zarobljene u moralu Žrtvovani u slikama čistote Obožavani u neistini Vasionu prevrćemo Utrobu joj kidamo Vapeći A ni ona Ni mi

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Ni te zveri u našoj Ogoleloj istini Ne usuđuju se da krenu Da se krvavim ugrizima spoje Nežnije od treptaja oka Vatri u pogledu Koji me razdeviči I svaka tvoja reč Sa mene skida obruče Lanci nemaju više moć Samo reči na papiru Ječe Ja ćutim u grču davljenika Tolika količina vriska Zaglavila se u dušniku Ako rasporim pluća Oluja će ubiti tišinu Razmileće se zveri Strasti iz moje utrobe Tvojim zovom nakoćene U mrtvoj tišini

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ADNADIN JAŠAREVIĆ Izbor iz poezije ZABORAV Zaboravih se u tebi, Zemljo moja, Ponegdje tvrda poput kosti, Što je oštre vjetrovi sa sjevernih brijegova I rijeke što i kamen vare, Glačaju poput starih majstora U Bohemiji, Koji su znali u staklu upisati Osmjeh dragane i prvi korak, Onaj što će ti kršiti kosti, Sve dok ih u prah stvori: Od njega će sterati tuđe puteve, K`o malter među cigle sijati, Za nove kuće... U kojima nećete spavati, Ne vi, Niti vaša djeca... Niko koga znate... Ponegdje mehka i topla poput utrobe, Tihi okean U kojem plivate poput ribice u akvariju, Sasvim sami, Jer vas samoća određuje. Ponekad zaludna, Ponekad strašnom svrhom određena. Kopate, 38

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Dubite, Tonete, Naopaki rudari što teže ka Nevidljivom središtu U kojem ničega drugog nema Osim zemlje. Nema nagrada, Svjetlucavih dragulja nalik na Svitanja ponad zaleđenih vrhunaca Mont Blana, Niti zlatnih žila što se pružaju Poput vena, Od glave do pete, Teku kao lava iz netom probuđenog Vezuva, Ne bi li vas zatekle, Koliko da nalikujete Mikelanđelovim skulpturama u Zaboravljenom parku. ZEMLJA Zemlja u nama gradi puteve, Duboke, neprelazne, kroz žile, nedostižne, kroz oči, puteve napravljene od naših ruku: onih koje uzdižemo ka nebu, u molitvi, ruku koje sjeckaju luk za bosanski lonac, ruku koje miluju, ruku koje nijemo kunu.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ I noge stupaju tim putem. Nikad mu kraja. A, kako se troše, Tonu sve dublje, Do članaka, Do koljena, I više, dok put ne stigne do srca. Svi putujemo. A, kamo, ne znamo. Jer, zemlja pravi put od naših tjelesa: Vari nas, Tiha, Nepopustljiva, Crnicu u usta, Glinu u pluća: Zemlja nikada ne odustaje Koliko god da kopate, Ona neće progovoriti, Nikada nećete naučiti njen jezik, Nikada se pomiriti: Ona sve pojede. I hrani. Kako god, Na njenim putevima nema putokaza, Nema ishodišta, Nema mjesta do kojeg biste trebali stići. Samo zemlja. KAVEZ Ležim u koritu isplakanom, danas tako suhom Da mi se oaze, a bile bi to njene oči, Čine tako dalekim kao da ih je ludi slikar

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Namjerice posadio na planinske vrhunce. Trave izrasle iz mojih grudi, raspuklih poput lubenice, baš kao na pijaci, Trave zelenih krila lete poput ptica Ispod neba koje je zapravo kavez koji si Nosila tik uz grudi, šećući kroz pijacu kojom odjekuju Skičanje trgovki, mirisi trulih voćki, i skičanje svinja: meso steru mračna izgleda, još mračniji trgovci Čije su bijele halje prošarane crvenim rijekama. Baš na onoj pijaci na kome isječe moje srce iz lubenice. Samo toliko da ga gricneš i zarumeniš zube, Kako zora boji ledene vrhunce, one Sa kojih zima nikada ne odlazi, jer nema kamo. Bacaš parčiće u kavez: hraniš zelene ptice, A one se jate, otimaju, sve do i najsitnijeg komadića, Jer, poznato je, uporne trave sve pojedu. A sve to ispod dalekih oaza, ispod dva oka Što motre kako pustinja, ona što kruži oko njenih očiju, Lovi sve te zelene ptice hladnim zagrljajem: Zaleđena krila svjetlucaju i vrte se poput igrački u luna parku, Okačene na nevidljive niti, sudaraju, kada ona protrese kavez, Koliko da te zabave i izmame osmjeh kao u djevojčice Kojoj je mati netom kupila omiljenu igračku. A ja ležim pod nebom ispod kaveza, u koritu isplakanom. KUĆA ZALAZEĆEG SUNCA Sunce se spustilo na krov trošne kuće, Baš poput lopte što bi je dječaci šutirali, I krvari: sivi crijepovi zarumenili Kao da se purpurna rijeka slila niz njih Sve do prozora, onih koji ne gledaju vani,

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prozora koji gledaju samo unutra. A unutra nema više ničega, ništa da šušne, Niti da protrče malehne nožice, Ni osmjeha u dragane, ni lupkanja loncima, Niti onih tihih zvukova što ih steru žene. Ničega: ni čekić ekser ne zabija, u drvo Kojem ne znam svrhe, jer na Stolicu nakrivljenu niko neće sjesti, Niko pokucati i vrata otvoriti. Nikoga da natoči vode u čašu: I u njoj teku samo sjenke. Moje sjenke. Kako godine prolaze posvuda ih ostavljam za sobom. Sjenka moje ruke grabi za čašom: Žedna, i, naravno, uzaludna, Klizi preko stola nalik na zmiju Što se tek trgla iz zimskog sna, A sunce je boji u crveno, Koja nije drugo do boja boli... Krv nas uvijek iznevjeri. A kako ne bi, uporna, nezadrživa, Teče iz mojih žila u susret zalazećem suncu, Boji njen ogrtač, prebačen preko kanabea, Tako da se čini kako u njemu ima života... A nema... Napuštene cipele, rukavice što ih neće navući, Komodu u kojoj je skupljala beznačajne predmete Koje je smatrala uspomenama... Sunce odlazi, miješa se sa mojom krvlju, Mojim sjenkama, a ja čekam da neko pokuca na vrata.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

БРАНКА БЛАГОЈЕВИЋ Моја ћирилица ЋИРИЛИЧНА СУЗА Ћутећи загрљајима пловим јер Искру твоју чувам. Тај жар Ријечи када те угледам, гори! И слике које кројиш као злато Латицама ружиним украшено Истински волим. Ускликнух Цјелим бићем када те спознах! А ти мене? А ти мене, у сузама дозва’!

ДИВНО ЛИ ЈЕ ТЕБЕ ЗНАТИ! Дивно ли је тебе знати... У висине самим знањем, ти си мене издигнула. Ти си моја добра вила, прахом си ме наградила. Нашим словом ћириличним од мноштва издвојила.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Дивно ли је тебе знати, ћирилице моја красна. Очију ми мојих милих, докле год ми срце куца, љубићу те свом јачином пољупцима и хартијом! МОЈА ЋИРИЛИЦА Кад због пјесме плетем ријечи, све је љепше на твом слову. Та љепота твоја сјетна, жилама ме крвним враћа кроз времена прошла и све давне приче. Није тачно, знам, због тебе, да једна на другу, све добре приче личе. Свака од њих, свој крст има! Чуваћу те, хоћу Богам’ и његоват’ кад затреба. Ту сам, словом и ријечима. Ту сам, пјесмом да те волим. Ту сам, да те никад не дам!

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Pripovedawa

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IVO ANDRIĆ Leteći nad morem Infinito mar do meu desejo Camões Beskrajno more moje želje Kamoiš Kad god se setim mora prođe me laka jeza - talas i krilo - od temena do nožnih prsta i poljulja za tren zemlju ispod mojih nogu. Izvedite čoveka iz balkanskih planina na more i vi ste otvorili jedan opojan praznik sa radosnim svitanjem i neizvesnim sutonom. Želja za morem mora da se sakupljala i rasla kroz pokoljenja i njeno ostvarenje u jednoj našoj ličnosti žestoko je kao eksplozija. Izlazak jednog plemena na more to je početak njegove prave istorije, njegov ulazak u carstvo većih izgleda i boljih mogućnosti. To je odlučni čas u istoriji vrste, ponavlja se svaki put u istoriji pojedinca pri prvom dodiru s morem, samo u drugom obliku i manjem obimu. Nastojim da dobro razmotrim ovu neopisivu nežnost kojom me ispunjava sama pomisao na sivkasto belu boju galebova perja, na mirne talase koji u sebi nose sunce, nebo, odraz obala, naše likove i lome se s muzikom koju slušamo u pobožnom zanosu. Dolazim na misao da su to one daleke i divne igračke za kojima plaču seoska deca, u našim planinama, noću, dok im majke uzalud nude dojku koja ublažuje samo prvužeđ i glad. Ostavljajući tvrdo i oporo kopno i prelazeći na nemirni ćilim koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom prelazu na putu koji vodi u neizvesnost i daljinu, mi smo na važnom prelazu, na putu koji vodi ka oduhovljenju. Zaista, spavajući na brodu oko koga peva more dolazi čoveku misao da je to samo prvi korak ka putovanju ka

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

netelesnijim elementima radosnijih i viših svetova. Kao da se ide od krutog preko tekućeg do vazdušastog, i tako sve dalje i dalje. Sam izlaz na morsku obalu daje iluziju da putujemo kasavršenstvu. Prestaju šume koje pritiskaju i zastrašuju duh i u kojimase sve dave i nadskakuje u neobuzdanom rastenju. Bilje postaje sve ređe i plemenitije, izdvaja se i usamljuje. Omorika postaje kiparisom, planinska divljaka slatkom smokvom, a bezimena trava ruzmarinom. Ogromne glečerske reke sivog kamenja koje se ruše niz strme planinske padine, postaju sve tanje, sitnije, i na samoj obali pretvaraju se u morski šljunak, pun tajanstvenih šara i likova kao nerazumljivih poruka. Isperite usta morskom vodom! U njoj ništa ne trune i zato je dragocena i sveta kao lek, vradžbina i još nesavršen oblik večnosti koja nas čeka. Gorka je, ali gorčine se ne treba bojati: gorčina znači rastanak, a rastanci su neizbežne stanice na putu ka savršenstvu. Poverite vašu brđansku tugu moru, ono je beskrajno i neodoljivo kao naprastan poziv na dalje putovanje. Tu na kamenoj ivici na pogled mora, umukla je naša brđanska pesma i završila usklikom zadivljenog iznenađenja. Postajemo laki i vešti. Brodimo. Čini mi se da gledam kako brđanin pričajući sanjivim glasom, u planini, kraj vatre liči na diva ispolinski velikog i teškog polako pretvara u mornara i sitnog matroza koji sa dva barjačića u raširenim rukama visoko na katarci, sav postaje znak ili slovo, jedno jedino slovo u sažetoj rečenici diktovanoj naprečom nuždom. Pri pomisli na gorku stihiju u kojoj se tako gasi svako ime i briše svaki lik, širi se u meni nerazumljivo ganuće i postaje bez granica. Talas postaje krilo. Bivamo bestelesni i srećni. Letimo. To nije više “kao vino crveno more” po kome brode galije i junaci nego “neiscrpni okean ljubavi božije” čiji je šum čuo jedan isposnik u tišini svoje ćelije. Šum u ušima čoveka koji bdi u hladnoj noći. Taj beskrajni i nejasni razgovor između samca čoveka i tišine oko njega, znači da smo pri kraju puta. To je poslednja reč svih mora ovoga sveta. U našoj samoći,služeći se još uvek čulima, ali ne više za čulni svet, taj šum ima da nas prenese u predele gde se ne zna ni zvuk ni za tišinu. Zato mi pruga mora u dnu vidika izgleda uvek kao kapija koja odvodi sa sveta a huk talasa kao poslednje što pozajmljujemo od ove zemlje. I ponori od sjaja koji se

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

prolamaju ponekad, leti na olujnom nebu nad morem, samo su blede nagovesti unutrašnjih okeana jer sva zemna mora ostaju za nama - ni talasa ni krila! - kao simboli koje smo prevazišli. (Politika, god. XXIX, br. 6-9, 1932, str. 16)

Илустрација: www.pinterest.com

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Океан вечности Јелене Ј. Димитријевић Када би привучена свежином и блиставошћу сунчаног дана, изашла на балкон своје куће у Француској 29, дечурлија из ове улице уперила би своје прстиће и гласно повикала: „Погледајте, ено је!“ Иако стара и изнемогла, спорог, али још увек грациозног хода, наслонила би се на руб свог великог балкона и по ко зна који пут посматрала људе који би пролазили поред њене куће на чијем су се врху истицале каријатиде са иницијалима “ЈЈД”. Неки пролазници би је гледали са чуђењем, неки са пак знатижељом, баш попут оне разигране радознале дечурлије, неки готово са страхом, као да је утвара. Таман кад би се повела прича да је госпођа Јелена на неком од својих бројних путовања по белом свету, она би само се мистериозно појавила на свом балкону, попут неког митолошког бића које израња из воде. И док би силна светина пролазила поред њеног дома, свако својим послом, она би у својим мислила пребирала успомене са својих чудесних путовања по Италији, Шпанији, Турској, Грчкој, Америци, Индији, Јапану, Светој земљи.... Тако би у мислима и само њој знаним током, наново пловила великим морима и океанима којима ниједна Српкиња пре ње никада није запловила. Њен кофер је био препун сувенира и успомена које је брижљиво сакупљала све ове године. Стајала би тако неко време у својој дугачкој тамној сукњи и блузи коју је красио један фини брош који је добила на поклон од свога мужа, мајора Јована Димитријевића. Иако је већ готово деценијама живела без њега, поносна и честита у својој удовичкој усамљености, српска књижевница Јелена Ј. Димитријевић је сваког трена када би остала сама са својим мислима, помислила на свог сапутника и највећу љубав коју је на

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

вечни починак испратила још 1915. године. У тим тренуцима би била истински тужна и меланхолична. Обузимала би је нека посебна сета, која је не би пуштала из својих грубих, немилосрдних руку. Сетила би се тад и ратова и несрећних војника којима је видала ране и помагала као милосрдна сестра, оним војницима за које је писала родољубиве песме које су им у најтежим тренуцима биле звезда водиља, песме које су им давале снагу да издрже, да не поклекну пред непријатељем. Помислила би потом и на своје пријатељице и дружбенице, храбре жене из целог света које је упознавала на разним светским конгресима жена на којима је учествовала. Оне су као тако храбро устрајавале у борби за права свих жена света, без обзира на националност, расу и религију. Посебно би је обузела сета када би се присетила своје драге пријатељице Леди Дораб из Индије, која је услед тешке болести умрла веома млада и која ју је опчинила својом добротом, раскошном лепотом и богатством које је несебично делила са другима, попут истинске доброчинитељке. Сетила се и једне ноћи у Паризу када јој се јавило готово затрашујуће привиђење и када је у тами своје собе хотела који се налазио преко пута цркве Нотр Дам угледала лик своје покојне и никад прежаљене пријатељице. Сетила се и ужасних слика из старог Бомбаја када су је одвели у Куле тишине на би ли јој показали како се сахрањују Парси, народ из ког је потекла и њена драга Леди Дораб. Те страшне Куле тишине у које су Парси доносили тела својих покојника како бих их растргле орлушине, никад неће заборавити. Никако из сећања није могла да избрише ни тренутак када је недалеко од Калкуте угледала великог Рабиндраната Тагора, који ју је, иако тешко болестан, примио у свој дом јер је чуо да је једна Српкиња превалила дуг пут чак и малене Србије, само да би њега упознала. А онда би, сасвим изненада склопила очи и дубоко удахнула, замишљајући да је на палуби прекоокеанског брода, насред Атлантског океана који је води у Нови Свет где је упознала америчке жене и један сасвим нови поглед на живот какав до тада није видела. И није могла, а да се не запита да ли би јој живот другачије одвијао

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

да је само неколико деценија пре прихватила понуду да предаје на једном америчком универзитету и да ли би са истим овим спокојем у души посматрала свет са свог балкона. Чим би је тако понела сета, присетила би се и неких комичних епизода из свог живота, када је на својим путовањима доживела разне згоде. Присетила би се како ју је једна турска агиница са којом је ноћила у аутентичном турском конаку, из сна пробудила својом јутарњом молитвом, а њој се тада, још не знајући добро турске обичаје, учинило да ова нешто баје, тера зле духове или да је потпуно сишла с ума. У сећању су јој остали и њени “вођи” по Египту и Индији који су јој били бескрајно симпатични и са којима је волела да разговара, сазнавајући многе детаље из њихових култура. Радо би се присетила и младих Јапанки које су јој у бродској кабини током пловидбе по Тихом океану певале неке познате јапанске песме и то кришом, јер је то било строго против правила бродске компаније. Посебно би јој измамио осмех тренутак када их је скривала у својој кабини не би ли их сачувала од прекора њихових надређених, а све како би могла да чује мелодију тих егзотичних песама земље излазећег сунца. Волела је све да види, све да сазна, и никад није зажалила због своје радозналости. Путовања су била сврха њеног постојања, осим књижевности за коју се везала још као девојка. Кад год би се сетила свог детињства, сетила би се своје драге мајке, јединог узора у животу. Сетила би се и свог ујака из Алексинца у чију би се библиотеку завукла кришом и тамо проводила сате читајући и упијајући свако слово и сваку реч. Присетила би се и великог барда Јована Илића и дана када ју је једва примио у свој конак. Била је најављена као Јелена, песник, а стари Илић, горд и старог кова, загрмео је: „Каква Јелена песник, култачу у шаке!“ Ипак, на крају ју је ипак примио и дао најдобронамерније савете који су јој у њеној књижевној каријери итекако значили. А кад би се уморила од својих мисли и бројних успомена које су јој испуњавале срце, полако, истим оним пажљивим ходом ушла би у своју собу и села за свој радни што где ју је чекао њен последњи рукопис, аутобиографски роман „Мелпомена“. Знала је да је то последње што ће њена рука исписати за овог живота.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Али није жалила ниједан минут, сат или дан које је провела док је бдила на својим књигама, својим драгуљима које је завештала свом роду и његовој култури. Можда је и осетила разочарење јер није добила оно признање које је својим преданим радом заслужила, али веровала је у будућност, у неко друго доба које ће препознати њен значај. Јер све што је радила, све оно за шта се залагала и што је доживела у свом дугом и богатом животу завештала је својој домовини. После недеља које је провела прикована за постељу, снажна жена, родољуб, велика српска књижевница, добротворка и светска путница Јелена Ј. Димитријевић склопила је своје очи и запловила неким другим морем, оноземаљским, на лађи коју је саградила њена машта, а које се уливало у океан вечности. На вечни починак ју је испратио само њен верни слуга и нико више. То је била још једна од мистерија ове чудесне и скромне Српкиње, која је за собом оставила велика дела, а која тачно 75 година почива у миру, на Новом гробљу у Београду, поред свога вољеног Јована. *прича је објављена у зборнику Жена - мит и стварност у организацији КК Мајдан, 2020, а уз подршку Министарства културе Републике Србије)

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ Есеј о Драинцу „Тишине ме плаше, плаше, о још како! И најмањи душе лудо дрхте кути Узми ме за руку и води ме лако, Води ме и ћути.“

Пружи ми руку, песниче мога сна и јаве, и поведи ме са собом. Док нам разбарушене косе мрси свежи планински ветар. Пружи ми руку и поведи ме са собом, да окушам својим чулима све рајске укусе Трбуња, тамо где си Ти стасао, да осетим оно што је морило Тебе, да осетим све Твоје боли, и све Твоје немире који су Ти светским болом изједали душу, Радојко, Рако, Драинче, песниче, разбарушени разбојниче и бандиту књижевности и песме, укротитељу суза и бола. Рањени песимисто, поето и тражиоче смисла у дубоком бесмислу. Желим да са Тобом, крај Тебе прођем кроз поља која су те мамила на лутање у топлим мајским вечерима када : „И звезде се пале. Негде усред села јеца виолина, па опет тишинба, помрчина бледа у грању се сплела, и сањиво трпти звездана висина.“ Није више довољно само бескрајно плаветнило Дунава да у њему , као у Снежанином чаробном огледалу осмотрим, видим, очима упијем сву ту земаљску милину која је Тебе водила. Не, није само то довољно, душа тражи стазе којима си Ти лутао, тражи Твоје кораке, да Твојим траговима, у Твојим ципелама проходи пољима и ливадама Твоје Топлице. Оне, која те је гледала као одметника, као разбурешног, несхваћеног луталника и страдалника. Која те је гурала у безнађе и беспуће, без разумевања дубина које су Те вукле себи. Та песам сирена која Те је мамила, за њих је била апстрактна, ефемерна и пролазна, паланачким умом бојена у неприхавтљиво и недолично, али, Ти... Ти си знао више, Ти си гледао у звезде и дубине, Ти си видео пропаст и страдање, упознао си мрачне стране задимљених крчми, бола, и крик туге који се распрхнуо из Твојих стихова као снага, као упозорење, као ураган и торнадо осећања која су морала да испливају из гомиле муља оних који су у Теби видели само Радојка, а никада

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Драинца, који су у Теби видели своје слабости, који си причао о њиховим страховима, који си их доживео за њих. То хоћу и ја да осетим, вечити, разбарушени, боему задимљених београдских кафана, у којима си дане и ноћи топио у једно, у сузе и вино, у љубав и лик жене, нежне, медених усана, топлих руку, нежног срца и душе, коју си волео онако како си само Ти знао, као да си : „Један лист спарушен, сав у златној боји, са јецањем пада поред ногу твоји.“ У љубав си уткао своје кајање, своје жеље, снове и хтења, који воли „ све скривене чари да гледам како горе заносно, к’о пуни катрана борови стари“. Јер то љубав исказана свим чулима коју су нудио као на длану, на сребрно послужавнику препуном плодова из рајске баште Твоје душе, да сатвориш гозбу за њене светле очи, да се маши за ту божанску гозбу својим нежним, од свиле прстима и да Те тако и воли као Бога у пролеће Ваше љубави. Колико је била срећна. Да ли је знала ? Да ли је умела у трептају Твог радозналог ока да препозна сјај свих небеских звезда? Да ли је видела себе и звезду Даницу као једно у Твојим очима? Да ли је наслућивала да: „Живот је кратак и љубав не сме бити тужна“. Или те је препустила Твојим сањама, да кроз њих луташ као кроз ужарену Сахару, док над Твојом главом ждије врелина Сунца које ти топи снагу, и гура у бес, потмули, најпре, тихи, а онда га претвара у громогласан крик Твоје несхваћене, напаћене душе која тражи мир, која тражи спасење, која лута кроз галаксију стихова као последњи трагач за благом, који се још није предао, који још није изгубио наду да ће пронаћи ту чудесну, златну жилу у бесконачном трагању за непознатим. Или Те је одбила, и учинила да Те само једним погледом презрења „Убије месец самоће и балканске шуме“ и убила у Теби све лепоте осећања, сва Твоја чула и Твоју душу од лире, харфе и тананих струна сачињену, па Те оставила да уз муке распетог Христа у родноме крају испустиш душу и умреш као вечити песимиста, чија је чаша до пола празна, из које је испарио сав гушт и слаткоћа меденог вина, Драинче, песниче, неистражених дубина љубави, којих си остао жељан као трагач, као сањар, као Одисеја што морима лута разапет између Сциле и Харибде. Твоја лутања осликана су на

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

небу, лирска као облаци кад дођу са далеких Карпата. Због ње, и њеног осмеха, постао си песник – скитница, несмирене душе који мрзи зиму, који мрзе себе и своја бесциљна скитања, повлачења по и тумарања по овом преболном, исквареном свету. „Ох, како је симболично живот мој означен трулежима туберкулознога новембра! Звуком са старог клавсена боли ме та сенка скитничке младости моје, У мени недостижна туга пева невином белином снежнога децембра У јутро, кад издахнем са чиме ћу се бесмртно везати? Не ваљда са поезијом једног неурастеника као градске светиљке занихане на мразу? Пуцали су громови на Арарату, а Ти си певао, и певао, више као егзалтирани циник него као песник, борећи се да оставиш вулкански траг на својој стази, скупљајући у својој меморији, у својим непогрешивим далеким сећањима, исте такве даљине, слагао их у шкриње своје душе као најскупље, најсјајније дијаманте, бежећи од прошлости која Те је прогањала као чопор хијена, док Ти је будућност била нејасна, сива и несигурна као магла изнад шума. Певао си о Балкану, о свему, описивао ту љубав и тај свет, живот и сан, али Твој последњи сан, последњи сан бунтовника, и више разбарушеног бандита, него песника. У својим сновима, ја тражим Твој сан, Твоје жеље и лутања, Твоја трагања, и боли ме тај светски бол, и та пропала револуција коју си прижељкивао, обојена стиховима, који више сете на крик рањеног орла, на писку сокола сломљеног крила, који лута, који тражи, који бежи. „Демократије стила ампир као нашминкана дроља Када је социјализам добио луес И када су Јуде комуну расплели на крст У столећу тираније мада то не беше народна воља

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ И ево зашто у небо, као бунтовник дигох прст“

Бунтовник у теби је певао, као што пева у мени, као што тражи ту слободу, скупу, прескупу, као вечиту опомену, као подсмех лажном, пролазном, безверном, оном што се само од себе наметнуло као добро, а било је добро само у искривљеном огледалу. И ја то тражим, ту стазу, излаз из безнађа у које смо утонули као бродови у чије потпалубље продире вода, топи нас и дави. Боли. Истина и стварност болне су и Теби, као и мени, и тражим Те, и Твоје речи, пророчке, Ти, пениче, Питијо из Делфа визионару пропасти која нас је задесила. „Уместо срца, човек ће под пазухом носити акумулатор пун електрицитета Љубав ће нам агенције изнајмљивати за минималне хонораре И то је можда, још једини сан човечанства у ово мрско доба турбина Када ће уместо срца лајати мегафони са бандера.“ Све си видео, и осетио, и ја тражим трагове Твојих неизбледелих осећања, и налазим речи које мени недостају, које сам изгубила, и не могу да их пронађем у Твојим осећањима, у Твом болу, у Твом трагању за давно изгубљеним братством, јер си видео, у својим задимљеним кафанским сновима, главе испружене о руку, на шареном, коцкастом столњаку, видео си када су се разбратили они које је требало да буду браћа и по крви, и по роду. Певао си о њима, блиским, а никада даљима, и причао ми, у мојим заборављеним сновима. „Али, најболније беше гледати како народи жваћу своје национализме, Као свету еухаристију Историју како пљује на гробнице сахрањеног братства И људска крда како се претварају у отровне термите У каменoлому моје душе још се разлеже од плача Видео сам Европу, вођену од лудака и епилептичара Гледао сам перфидије апостола и песника

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ И ја сам окусио све отрове света“

а да се ништа баш није променило, ни преокренуло, јер још ратујемо до истребљења, баш као што су Ти море говориле давно, и нећемо се смирити док се не истребимо, баш као што си нам поручио и као што си нас подучио да не чинимо, а ми смо све пренебрегли, заборавили, и одбацили снагу Твојих речи и жар птице из Твојих упозорења. Зато тражим ноћас, док се луче света гасе, Твоју недокученост свега, Твоја трагања и Твоја лутања, да се нађемо негде на пола пута међу звездама, у неистрженим дубинама Твог израза, и мог препознавања, да се повежу две душе у истом лутању, у истом трагању, и да и Ти најзад осетиш мир, а да ја пронађем снагу, и досегнем оне исте дубине у којима си Ти медитирао и тражио, и патио, и боловао и бирао стрме, непознате стазе, и путеве непознато, да их и мени кроз Твоје стихове откријеш, да сазнам све дубине једног бића, величанственог као Твоје песме, као Твоје пророчке речи, и сву подвојеност Твога бића, Радојко, обични човече, сељаче са топличких поља, Драинче, песниче, кога је прогонила светска бол, Драинче, песниче коме се згадила сва пропадљивост и исквареност света, кога су болеле јефтине илузије, нестварне и лажне, неверне, корумпиране, као лоши људи, као лоша дела и њихове лоше речи. „Свршено је, згадио сам се на све светиње овогс света Излазећи из живота у коме сам ни горе ни боље прошао од осталих Спреман сам равнодушно да сиђем у пакао У тај хришћански бордел са ликом браће своје Понижених и малих.“ Смрт Ти је била спас и бекство, и спасење за којим си предуго жудео. Бандит или песник, тражилица, пчела луталица, несмиреник, бунтовник разореног духа, у коме сам препознала стихове своје душе, који тражи непронађиво, који лута за непостојећи, који се увија у балканске магле, који тоне у јадранске дубине, који се као некада давно у Топлици, у Трбуњу, огрће гуњем истканим од суза проливених над пропашћу једног света, и

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

стварањем другог, никада и никако бољег, безверног, безбожног, од свих грехова исплетеним. Све је то прочистила смрт, као ватрени, пламени огањ који сагорева душе које траже, које лутају и питају о забрањеном. Пробадало Те, кидало меса и оголело болне и крте кости Твоје поезије, изједало, ломило и гасило дух, све до последње сене која се као магла спуштала на топличка поља, тако се гасио жар и плам у Твоме телу, Твојој души и по први пут Ти донело миран сан, уклесан у мермеру изнад Твоје главе, изнад очију које су се по први пут мирно, без трзања склопиле. „Ужареном иглом по мојој кожи запишите ове речи Спавај први пут мирно, друже Драинче Велики наш путниче и ништа више.“ Почивај у миру. По први пут и ја ћу тај мир осетити као и Ти, онда када се на моје очи надвије копрена као свила танане мараме, и знаћу тада колико су нам лутања била слична Драинче, најдражи мој песниче, у чијим су речима сва моја осећања добила прави смисао и пронашла свој у стазу и своју истину, исткану од звезда под Трбуњем, једне топле, мајске вечери, а до тада и ја ћу писати и певати и за мене, и ма колико не умела и невешта била, певаћу и за Тебе, и певаћу Твојим стиховима исказаним мојим речима, пронађеним благом сакривеним негде на зеленим топличким пољима.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Цртеж Радета Драинца

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Sali Tod (prvi deo)

Naše opažanje stvarnosti je savršeno ostvarenje naše civilizacije. Pitam se kada su ljudi prestali da osećaju da je ono što opažaju nestvarno. Možda su osećanje i da je ideja da je ono što opažamo stvarno sasvim nove u ljudskoj istoriji. Sedim u sobi i vežbam sporo disanje dok zurim u izglačanog Budu izrezbarenog u komadu drveta. Takve vežbe mi pomažu da procesujem događaje u poslednjih stotinak dana i odlučim se na moje nove korake. Jedno veče sam otišao u prekrasni park pored gradske većnice gde su opštinari besplatno projektovali legendarni film Bilija Vjldera ,,Sanset Bulevar.“ Tužan film koji je itekako bio aktuela čak i sedamdeset godina posle svoga snimanja. Dok sam se gradskim prevozom vraćao kući nisam mogao da se otmem utisku da su fantomski odnosi poodavno počeli da utiču na telesne odnose. Taj tajni fantomski ljubavnik održava telo nadraženim. Takvo čeznutljivo uzbuđenje navodi na stalno traganje za seksualnim rasterećenjem. Stvarne senzacije probuđene su u telu zamišljenim polnim odnosom sa fantomom, no teško ih je stišati u zbilji. Neki ljudi vole da imaju više stvarnih osećanja u zamišljenim situacijama nego u stvarnim. To objašnjava munjeviti uspon porno industrije u ovim godinama brzih internet veza i socijalnih mreža, a opet, sve počinje iz čovekovog unutrašnjeg nemira. Počeo sam da se dosađujem jer nekako sve je počelo da upada u kliše. Kunleg kao da je nanjušio moje nemire, pa me je jedno veče pokupio ispred kuće i odvezao ispred luksuznog staračkog doma. Naravno, Kunleg je imao bogatu klijentelu koja je tražila njegove organizacione sposobnosti tako da me nije

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

začudilo to što u samo predvečerje posećuje nekog bogataša u luksuznom staračkom domu. Nasmejao sam se u sebi kada smo ušli u kompleks blještavih zgrada koji je imao naziv ,,Samarkand“ jer me je to podsetilo na pravi Samarkand što sam nekoliko puta posetio. U glavi mi je bljesnula faca prelepe Fatime, kćerke bogatog hotelijera sa kojom sam imao nekada malo više od flerta u drevnom Samarkandu. Fatima, prekrasno i inteligentno stvorenje, sa vrlo tananim osećanjima, nadala seda će možda jednog dana ostvariti karijeru foto modela u Americi. To je ona izgledom vrlo zasluživala, ali sticaji okolnosti joj nisu bili naklonjeni. Dugo godina posle našeg viđenja slala mi je slike sa modnih revija u Samarkandu, Moskvi i drugim velikim gradovima azijskog podneblja. Gledao sam te slike u visokoj rezoluciji i divio se Fatiminoj figuri, ali sam pomalo tugovao jer sam bio ubeđen da ta ,,visoka svetla“ štete njenoj lepoti i duši. Te sumnje su se obistinile kada mi je Fatima javila da je razvila neku vrstu retke alergije tako da su snimanja po modnim pistama postali prošlost. Nadao sam se da je Fatima udata i sretna kada me je iz fantaziranja trgao Kunlegov glas. Želeo je da mu se pridružim u poseti jedne vrlo specifične ličnosti koja ima malo preku narav tako da je od mene tražio da budem posebno oprezan i fin. Pretpostavio sam da se radi o staroj osobi jer smo bili u staračkom domu i dok smo prolazili pored grupe starčića što gledaju, ili se prave da gledaju, u televizor pitao sam se o kakvoj ekscentričnoj osobi se radi ovoga puta. Kunleg me je ranije upoznao sa Medelin, u tom momentu mojom poslodavkom, koja je lako mogla da bude i sama gost ove ustanove u kojoj su imućni starci provodili poslednje godine svojih života. Prišli smo odeljenju izdvojenom od drugih u kome su se nalazile sobe sa po jednim gostom. Kunleg je pokucao na jedna vrata i posle kratkog odziva ušao je unutra. Meni je rekao da sačekam. Učinilo mi se da sam čuo povišeni ženski glas koji je dopro iz sobe nekoliko minuta pošto je Kunleg ušao unutra. Vrlo brzo on se vratio i sa kiselim izrazom lica mi rekao da će me gospođica Sali primiti tek pošto se očešlja, nakarminiše i napuderiše i da će to učiniti samo zato što ju je Kunleg molio da me primi. Hmmm, nisam se uzbudio zbog ovoga već sam se još više zain-

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

teresovao ko je to što toliko drži do svoje predstave u ovakvoj ustanovi. Čekali smo pola sata i kada smo konačno dobili dozvolu polako smo zajedno ušli u sobu. Unutra, luksuzna soba sa svim pratećim tehnološkim elementima koji pomažu nemoćnim osobama uključujući ,,stejt of art“ krevet na kome je ležala vremešna dama sa svetlo plavom kosom. Predstavio sam se i ona je rekla da se zove Sali. Neko vreme me je oštro merila od glave do pete i onda glasom koji je više odgovarao nekoj holivudskoj glumici nego baki rekla da je ona od 1955-e do kasnih sedamdesetih bila holivudska diva broj 1. Ja sam se pomalo kiselo nasmejao, ali sam odglumio oduševljenje zbog činjenice što je upoznajem. Kroz glavu mi je prošla slika E. čija je majka nekada isto tako bila holivudska diva koja je furala sa Marlon Brandom i koja je svoj status dive iskoristila da postane jedna od najvećih promoterki rok muzike u Americi. Potom Džoli koja je bila mis Santa Barbare i sada peca našeg prijatelja Marka kako bi konačno rešila svoje materijalne probleme. Razmišljao sam koja li je priča iza ove dame što sada nepokretna leži u krevetu. Sali kao da mi je pročitala misli i onda mi je hitro u ruke uvalila dosta luksuznu knjigu na čijim koricama sam video predivnu plavušu tipa Merlin Monro i naslov ,,Notorna.“ Sali reče da su to njeni memoari koji opisuju skoro celi njen život što ga je provela u Holivudu i Santa Barbari. Zahvalio sam se Sali na poklonu i onako nemarno sam okrenuo knjigu na stranici na kojoj je bila fotka Džejmsa Dina. Pokazao sam fotku Sali i ona mi je odgovorila bez postavljenog pitanja. Reče da joj je Džejms bio momak koga je obožavala i da bi se sigurno udala za njega da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći. Pošto je to izgovorila zagledala je se pravo u moje oči i tada shvatih da imam posla sa vrlo neobičnim stvorenjem. Njene oči kao da su postale mačije i sa nekom hipnotičkom snagom. Da, sretao sam veštice i ranije, ali uglavnom po njujorškim andergraund mestima, beogradskim rupama i vukojebinama Afrike i Azije. Ispada da je ovo ovde bila veštica premazana svim mastima koje su se presijavale pod visokim reflektorima holivudske produkcije. U takvoj situaciji sam se uhvatio za slamku i nekako nespretno rekao Sali da sam se i ja nekada u Njujorku bavio filmom i da je Denis Hoper, koji je drugovao sa Džejms Dinom, dugo vremena bio moj uzor. Sali je prvo ćutala i merila me onim crvenim očima, a onda je proključala. Doslovno

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

je rekla: ,, Šta si ti, neki šupak, šta li? Okej, zapamti sada amateru, šta ću ti reći. Džimi Din je bio prava stvar. Kada bi Džimi Din dolazio na set svi bi se usrali u gaće. Svi su znali da je Džimi Din prava stvar samo kada bi ga videli jedanput. A, ja sam bila sa njim u vezi. Denis je bio protuva. Denis je bio ,,klajmer“(neko ko ne bira sredstva da postigne uspeh). Denis je hteo samo da nam valja drogu. Ne pominji mi tog komunistu u mom prisustvu. I slušaj me, mladi čoveče (sic!), još imaš vremena da se sastaviš sa sobom i nađeš nekog dobrog uzora.“ Ja sam, naravno zgromljen, pokušao da izvučem fleke, ali Sali je tražila od Kunlega da me izvede iz sobe što je moj budistički prijatelj i učinio. Dok me je vozio nazad ka kući Kunleg se smejao i gledao moju zbunjenu facu. Pre nego što sam izašao iz auta zamolio sam ga da mi u narednim danima organizuje još jedan susret jer sam hteo da mi Sali potpiše knjigu koju mi je poklonila. Kunleg se smejao u sebi, video sam mu po očima, i rekao da će dati sve od sebe da se tako nešto i dogodi.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ALMA ZORNIĆ Posestrima

Ljeto, godina 1637., Bosanska krajina.

Mujo zastade na časak. Usloni se uz hrapavo stablo bora te zagladi duge brke. Spusti žuljavite dlanove na ular, skliznu njima niz konjski vrat, pomilova Đogana po prsima. Strugnuvši zubima opipa prstima svoja polomljena rebra. Časak brzo prođe a on je morao nastaviti hoditi dalje. Natečene noge nisu ga slušale, niti iskrivljena pleća. U modricama i podljevima, zguren do zemlje, ličio je na nekog starog đeda, a ne na junaka iz narodnih pjesama. Jauknuo bi naš Hrnjica od bola, vrisnuo, kriknuo glasno ali inat mu stisnuo vilice, osmijeh zarobio lice. Koračao je junački mrklom šumom misleći o davnašnjim vremenima. Pod ovim hrastom ležao je kao dječarac dok je čuvao ovce i goveda. Nedaleko je i jezerce u kojem se kupao sa bratom mu Halilom. Razgali ga sjećanje na sretno djetinjstvo, junačke dane, i što svi u Bosni znaju; na ovom dunjaluku bržeg od Halila nije bilo, niti jačeg i snažnijeg megdandžije od njega samoga. Smijao se Hrnjica, orilo se šumom, što je Hadžagić Mujaga prošao grđe. Skratio ga je za glavu i pola ramena, i to pred očima krajiškog valije. Eto mu sad, mrtav nek se prsi i po ejaletu lažne habere širi. Proburazio je Mujo i kavgadžiju Ahmeta Velagića. Dašta neg je, zaslužio je taj kabadahija svaki jumruk koji mu je pod žličicu zadao. Od dragosti mu zaigraše junački brci i zbog Hamzagine Ajkune, niske dukata koju joj potrgao sa tanjušnog vrata.

Skinuo je Mujo kaduni i hareli dimije. Mic po mic, gaće, suhim

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zlatom izvezene. Kikotao se Hrnjica poput nestašnog dječarca, dok je Đogan pored njega veselo poskakovao. Činilo se; smiju se skupa; i konj, i muškarac. Zapjeva Mujo, bol u tijelu da zatomi, i dušu sevdahom napuni, najdražu mu, onu o đogatu: Udario rahta na đogata, Niz raht mu je sto i dvades’t kita, svaka kita od suhoga zlata. Pa ga pokri puli-abaijom, abaija zlatom izvezena, na unkašu bjehu mjesecovi, od suhoga načinjeni zlata, zauzda ga đemom studenijem, na glavu mu rešmu udario, od suhoga ispletenu zlata. Iz rešme su kite opružene, Zlatne kite niz obraza đogu, Na prsim’ mu Danica zvijezda, a na čelu sjajna mjesečina, u mjesecu alem-kamenovi. Mujin glas, iz minute u minut, bivao je sve tiši, koraci sporiji, tromiji, junak je gubio snagu. Nejma mi druge, uspentra se Hrnjica na konja, podbode ga mamuzama. Poviše jezera nalazila se pećina za koju su samo braća Hrnjalića znala. Pećini je Mujo i hitao. U žurbi, junačina nije primjećivao crnu sjenku da ga prati. I kad stadoše pred ulazom u pećinom, i sjenka stade, sakri se u krošnjama mladog jablana. Mujo sjaha, izvuče zlatnu jabuku iz čakšira i spusti je na kameni oltar. Ne prođe dugo, a iz pećine izađe prelijepo stvorenje, vila Zlatna. Vila uze jabuku od zlata i zagrize je. Obučena u bezli haljinu, rubova prošivenih zlatnim koncem, čas je hodala, a čas letjela oko pridošlice. Lepetala je paučastim krilima dok i posljednji zalogaj nije progutala. Utaživši vilinsku glad, sleti na zemlju i umilnim glasom progovori:

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

- Opet ti, pobratime! - Opet ja, posestrimo! – Mujo se nakloni posestrimi vili. - Mala ti ova jabuka. – Zlatna puhnu kroz prćasti nosić. Za uhom joj zadjenuti bijeli ljiljan raširi latice i opojno zamirisa. - Mala jeste, ali slađe na dunjaluku nećeš naći. – Hrnjica skupi brčine koji su mu sezali do ramena, začepi nosnice. Brzo nastavi: - Ti pojede svoj dar, sada je na mene red.

Djevojka svuče haljinu i isprsi se.

- Na, tegli! – mjesečina obasja okrugle dojke. Mujo je sisao, i sisao. Kosti su mu zamlađivale, rane zarastale. A snaga? Pitao se u sebi. U blizini ugleda veliki kamen. Ispusti bradavicu, zgrabi ga i podiže samo do pola. - Odi još jednom! – vila mu dade drugu sisu. Sisao je, sada duže. Noge su mu ojačale. A snaga? - Deder, dofati opet taj kamen! – zapovijedi mu posestrima. Mujo ga podiže na rame. Pokuša ga baciti. Nije mogao. - Dala sam ti obje sise. Dosti ti je. Ako ti dam još, neće te držati zemlja, nego ćeš potonuti u nju do koljena. - Kolka ti jabuka – tolka ti i snaga. – našali se vila šireći prozirna krila. - Ko hoće da te bije, ti budi pametan pa kavgu zaobiđi. – dobaci Zlatna na rastanku. Mujo ne zamjeri Zlatnoj, ali ne bi mu milo što se sa pola snage vraća kući. Kako će raji pred oči? Nije red megdandžije da odbija. Sneveseli se, uhvati Đogu za uzde i krenuše nazad. Krenu i ona crna sjenka za njima.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Stade Mujo pored jezerceta, lice od vilinskog mlijeka da sapere, konja da napoji. Tu su mu vile prvi put snagu dale, liječile ga danima, podojile vilinskim mlijekom. Mazale mu ožiljke mehlemom od devet cvjetova, i rane ispirale vodom studenikom. Mujo zagrabi bistru vodu šakama i zapjevuši: Da mu vodom rane isperemo, A od trava mehlem načinimo. Do kraja, ni završio stihove nije, kad u grmlju nešto šušnu. Junačina se trznu, za sablju se uhvati. Grm se strese, iz lišća izbaulja šumsko stvorenje. Još jedna posestrima vila. Hrnjica joj se obradova. Evo prilike snagu da dopunim. Ogrnuta vučjim krznom bjelokosa ljepojka stade pred Muju. Nakloni mu se i šutke zbaci krznenu pokrivku sa sebe. Na njoj ostade: bijela kosa, riđi busen posred međunožja, i vjeveričina repina opasana oko tanjušnog struka. I dva vatrena oka što bljesnuše u tami. - Ne želim te uvrijediti posestrimo mila! – junačina izusti držeći se na odstojanju – U ovom kraju sve vile znam, ali tebe ne poznajem. - Ne poznaš me Mujo, al si čuo za me. Ime mi je Tanija. Najstarija sam u Velike Majke. – glasić poput vjetra razvigorka izađe iz vilinih punačkih usta. Ispriča mu Tanija svoju tužnu priču. O Zaboravu. - Zaborav me progutao, vrijeme satrlo. Danas, drugčiji je vakat, i ni insani nisu isti. - Ružno je kad te svi zaborave. – Mujo potvrdi, čuo je za prelijepu Fshat iz neninih priča. I na njega će uskoro zaboraviti ako ostane bez svoje snage. Vila sjede na panj, spusti bosa stopala u jezerce i prstima stade rasplitati bijelu kosu. Snaga Mujo! Mujo se trže, iz čakšira izvuče češalj napravljen od volovskog roga. Njime je češljao svoje crne brke. Znao je; kod vila, važi pravilo: dar za dar. Važilo je i kod Hrnjice junaka: češalj za sise.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

- Posestrimo, mahsuz darak za te imam! – junak oprezno ispruži poklon Taniji. Viline žareće oči planuše još jače kada uze češalj od Hrnjice. Dopao joj se dar, ali i muško drušvo. Prelazila je po kosi, pa po svom repu. Nije imala krila kao Zlatna vila, ali jeste – ogromne sise i čupavu repinu. Sise, otežale od mlijeka spuštale su joj se skoro do pupka. Smješkala se, češljala, isturala grudi. Nudila se sama. - Posestrimo, ja tebi dadoh češalj na dar, red je da i ti meni nešto zauzvrat daš. – Đogo zahrza iza Mujinog ramena. Čupkao je junačinu po kosi, vukao ga nazad. - Ako je tako pobratime... – Tanija zgrabi šakama obje dojke, podiže ih uvis, i stade njima tresti. - Koju ćeš prvo? – dlanovi joj utonuše u njedra kao u nadošlo tijesto. – Biraj! - Al moraš da znadeš – treskala je njima kao mirisnim dunjama mameći Muju sebi – ima da tegliš doklen ti ja velim. - Kako ti zapovjediš, posestrimo! Tegliću do smrti ako treba. – tako mu je i odgovaralo, što više mlijeka izdoji – u njemu, više će snage biti. Mujo priđe i podiže vilu jednom rukom sa panja. Namjesti nabrekla njedra poviše sebe, iznad glave, otvori usta i halapljivo uvuče vrelu bradavicu. Gorčina mlijeka ga iznenadi, alisisao je, dojio je i izdajao dragocjenu tečnost. Držeći prstima posestrimu oko tankoga struka, vukao je sad lijevu, sad desnu dojku. Gutao – pljucao – gutao – pljucao – nije želio stati. Voćno – gorko – oporo – medno – ljuto – voćno. Pa gorko. Nektarom šumskog stvora punio je već puna crijeva. Sam stati nije smio, takav je dogovor bio. Omamljen željom za snagom obazirao se nije na Đoganovo hrzanje. Nije osjećao ni vilin dugi rep kako se obavija oko širokih mu leđa. Uvija se, duži – raste, migolji po znojavoj koži. Sisao je Mujo ne znajući da umjesto nježnih djevojačkih prstiju i noktiju izbijaju životinjske

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

kandže. I predivno lice vile krenu se mijenjati. Izobličilo se, promjenilo. Punačka Tanijina usta postadoše – dvije linije zadebljane kože. Proviriše zubi – ogromni nazubljeni sjekutići. Ženske roze uši začupetaše. Butine joj se skratiše, koljena prelomiše. Ruke smanjiše upola. Brkovi iznikoše ispod pjegavog nosa. Đe li je snaga? Tegleći omekšale grudi Hrnjica se pitao u sebi. - Dosti je Mujo! – zacijuka glasić pored Mujinog uha. - Na vrijeme si posestrimo! Umal ne povratih od muke! – junačina ispusti bradavicu. Okom potraži kakvu kamenčinu u blizini. Morao je isprobati snagu. Spusti junak svoju posestrimu, ogromno krzneno biće na zemlju i čim je ugleda polehnu mu od straha. Od onakve ljepojke ostale su iste, samo oči – dvije tinjajuće žeravice. A sve drugo... - Zaborav nas progutao moj Mujo – zaškrgutaše sjekutići. – a osveta vratila i promjenila. - Sad sam Osjen, mračna sjenka. – zajeca repata nalet. - Posestrimo mila, ti si i tako plaha. – lagao joj je pobratim povlačeći se unazad. Mujo potrča prema konju. Dlakavo čudovište gorućih očiju pratilo ga je u stopu. - Pobratime! Vrati se! Počešljaj mi kose! - Ma, kakvo ostajanje i češljanje? Žurim na mejdan! – slaga joj u trku. - Pogle moju snagu Mujo! – vjeveričina repina mu mahnu – u mahanju obori hrast. - Ostaneš li, biće tvoja. Samo tvoja! - Mujooo! Mujo zgrabi Đogu jednom rukom oko vrata, drugom ga uhvati za rep te kljusinu nabaci sebi na ramena. Naš junak trčao je uzbrdo, prema vrhu planine noseći Đogata na svojim širokim plećima, trčao je

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

koliko su ga noge nosile. Trčao je brže i od brata mu Halila. Trčao je kao da mu je to posljednja trka u životu. Trčao je dok je zlatni perčin između konjskih uheta, sjekao zvjezdano nebo nad Krajinom. - A snaga Mujo!? – šuma je šumila, a ogromna vjeverica strugala zubima. – Zar ne želiš biti najsnažniji junak u Bosni i na čitavom dunjaluku? - Ni za živu glavu! – odgovori joj Mujo sav u znoju. - Volja tvoja... Osjen vila se strese, Hrnjica u desnom uhu začu, kudret-sahat – dva puta da mu zazvoni. Znao je, ako nevidljivi sahat i peti put kazaljkom udari – kudret-kosac biće tu. Mujo na peti zvon kao ukopan stade, tijelo mu se presamiti, sape, od prevelike snage u zemlju do koljenja upade. Nema mu spasa. - Šta učinje crna posestrimo? – zvjezdano nebo spusti se nad jezerce, isto ono gdje je prvi put posestrime sreo. Hrnjalić Mujo i mrtav je neki inat tjerao. Kezio se – ni na onom dunjaluku bržeg od Halila nije bilo, a jačeg i snažnijeg megdandžije od njega samoga, nema.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MARIJANA LUČIĆ Zvezdani put Te godine su se mnogi od njih odlučili otići u daleku zemlju. Većina društva koje je imala, krenulo je istim pravcem. Poslednja godina fakulteta donela je mnoge promene i drugačije puteve za sve njih. Obavestila je roditelje o svojim planovima. Na početku su bili iznenađeni, ali ona je samo podsetila Oca na nekada davno izrečen mali plan o njenim koracima, za koje su jedino njih dvoje znali. Od trenutka kada se odselila od kuće, roditelji su mogli imati potpuno poverenje u nju. To je bio momenat kada se nešto u njoj promenilo, probudilo se samopoštovanje i donošenje sopstvenih odluka. Niko je nikada od tada nije mogao sprečiti u bilo čemu. Iako su roditelji imali samo jednu dozu straha koju su uvek predstavljali prema svojoj deci, ona je umela to da razruši i ubedi ih u potpuni mir. Mogli su joj verovati na svakom koraku jer je ona svoje postupke samo jednom objašnjavala i nikada više. Ne voli ponavljati ni dodatno objašnjavati ono što radi, zna ko je i to je možda danas najbitnije. Najbitnije za vašu ličnost, da zaista znate ko ste. Kada se svakog jutra i večeri pogledate u ogledalo, srećno sebi osmehnete. Nikom ne pravdate, već živite po svojim pravilima. Radite samo lepe stvari kako bi iste i očekivali. Bumerang naših dela će se uvek vraćati na isti način kako se ophodimo prema drugima. Znala je kakva je, a ljudima je iza sebe, ostavljala prazan prostor da ogovaraju, dok ona ide daleko ispred njih... To je na dalje i vodilo, kao i podrška roditelja, više Oca nego Majke, naprosto je bilo tako. Taj zapetljani porodični odnos, ostavio je traga na njoj, ali isto toliko puno važnih lekcija. Bitniji planovi su bili samo njena lična odluka, jer je znala da ne postoji osoba koja bi mogla

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

iskreno da je podrži. Od bakine smrti, nekako se osećala usamljeno, i zna da je ostala sama uz svog Anđela čuvara, za koga sigurno zna da je čuva. Posebno ukoliko bi se našla u nekim nezgodnim situacijama. Imala je svoju nevidljivu silu koja je čuvala i davala podršku ka svakim novim ciljevima... Nakon razgovora sa roditeljima, ostalo je samo da pokuša naći način kako skupiti veću količinu novca, koja će biti potrebna za odlazak. Iako je o tome verovatno trebala misliti ranije, ona je ostavila to kao poslednje, jer ne bi vredelo truda kada bi imala novac, ali posao i ostale bitnije stavke, ne. Za sami početak imala je nešto sačuvano od njene stipendije koju je primala sve tri godine studiranja. A za narednih mesec dana trebala je obezbediti onu najveću sumu koja joj je izgledala, gotovo bila nemoguća. Bila je svesna da mora pronaći posao i tako obezbediti avionsku kartu, koja za prosečnu platu u Srbiji uopšte nije bila jeftina. To bi bio zvanično prvi posao koji bi se tako vodio. Pre toga su bile sve prakse. Nije joj padalo teško jer se za uspešan cilj morala malo više potruditi. Trebaće joj nekih dva meseca da radi pune smene kako bi uspela skupiti dovoljno novca. Gledala je oglase svuda a najviše u blizini mesta gde je živela, kako bi bila u mogućnosti ići na predavanja i na posao. Imala bi dve obavezne smene a samim tim i vežbu za odlazak u zemlju ka kojoj se spremala. Taj zapad je zvučao bajkovito za sve one koji nikada nisu imali prilike da ga posete, do trenutka kada su se neki od njih suočili sa realnošću tog života. Tako je jedne večeri dok je kupovala peciva u svojoj omiljenoj pekari, uočila oglas u kome traže konobaricu jedne poslastičarnice, preko puta te iste ulice. Tetke koje su tu radile bile su veoma prijatne, već su je upamtile jer je tu često dolazila. Predložile su joj da ode na razgovor… * Pošto je sve dogovorila oko posla i smeštaja na malenom ostrvu nedaleko od Bostona, sledeće je biloplaćanje narednih rata tog progra-

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ma. Tada je došlo vreme da nazove Oca i zamoli ga za pomoć, iako se osećala loše zbog toga, znala je da joj je on jedina, iskrena podrška, i svaku paru koju bi on pozajmio, vratila bi velikom brzinom. Naravno to bi bio samo jedan delić, za ostatak, ona bi uspela da se snađe nekako sama. Imao je puno poverenje u nju i bio spreman zasigurno da joj pomogne. Nekoliko dana pred njen rođendan, sedela je sa društvom u kafiću u onim učestalim, večernjim satima. Bio je to neki poslednji period i minuti kada je trebala platiti najveću ratu programa . Znala je da joj jedan poziv može promeniti sudbinu. Tada je nekoliko njih pričalo samo o toj temi, svi su zagrizli isti mamac i pravac. Išli su uporno ka tome. Svakog je pomalo novac sprečavao i nekako su pričali o načinu na osnovu koga će pronaći isti. U momentu kada je sve prepustila sudbini i govorila sebi ako je suđeno desiće se, čula je zvono telefona na kome je pisalo “tata”. Bilo je već kasno i nije očekivala njegov poziv. Udaljila se malo od gužve i čula radosne vesti. Novac koji je оtac duži periodočekivao, stigao na račun tog dana i da već sledećeg može da joj pošalje. Desilo se ono malo čudo koje je očekivala. U poslednjem momentu sve je vodilo ka tom dalekom putu... A da li je to ona zaista imala sreće ili je jednostavno njen trud sve donosio. “Ukoliko dovoljno želite ostvariće se”! Uvek je govorila. Dosta primera je do sada pokazala i to je samo teralo napred. Njeno samopouzdanje je raslo svakim novim razočarenjem od bliskih ljudi. Njene malene želje od dana kada je čuvala stado, dolazile su u realnost života, dešavale su se ispred nje i ona je samo kupila svaku tu svoju zvezdu, redosledom kojim bi dolazile. Nije tražila ničiju podršku niti zahvalnost, pohvalu, jer je znala da ljudi više vole kada ste neuspešni, nego ono suprotno. Oni retki će ostati iskreno uz vas, a u tom trenutku ih je imala malo. Onaj mali borac koji je svoje zvezde nosio u teškom rancu na leđima. Niko joj ga nije mogao oduzeti. Uspešno završava svoje fakultetske obaveze i sve više ide ka putu Amerike. Nedostižne zemlje i one koju je gledala samo na filmovima, nekada davno. Maštala da će nekada otići tamo kao i da se po prvi put u životu, vozi avionom. Čudnim prevoznim sredstvom koje vas odvodi do poslednjih zemljinih tački. Dan kada je saznao za njen

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

plan nekako se sve više bližio njoj, umela je to osetiti, ali je srećom bila vrlo pažljiva. Dvoje dece išlo je istim putem, ali nisu oni bili ti koji kroje sudbinu i život. Preko noći će se sve promeniti... (odlomak iz romana „Zvezdani put“)

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

NIKOLA ŠIMIĆ TONIN Nije Bosna što je nekad bila Ne, nisam se stidio blata na svojim cipelama, zemlje Bosne iz koje sam potekao... Naprotiv, ponosio sam se time, ističući ono hrvatsko što me povezuje s njom. Jedan za drugim, iz navike, kao u zaprezi konji, kaskaju dani... Bosna, album s obiteljskim fotografijama, život s prijateljima i riječi: gdjegod da si u prijateljima gradi kuću! Prve su sunčeve zrake prosule grumenje zlata, tek rođeni dan i mene... Jednoga s kupljenom kartom, a drugoga bez nje, primi autobus za Bosnu. Knin kome okrenusmo leđa kašljuca u magli ispusnih plinova... Hrvatski kraljevski glad-grad sve je više djelić naše jučerašnjosti, Bosna pred nama zakrivljeni akcenet u prostoru koji se nagovještava interpunkcijskim znakovima: upitnika i uskličnika. (?!) Nedavno završio rat, tragovima nepovjerenja u pogledima, straha, pravdanim oprezom, dobrano obitava u svakom pokretu, pogledu, ćutnji... Uha su dva, usta samo jedna... strah od riječi... zid uz zid, naša su sjedala... Slijedim put srca. Budim Bosnu usnulu kraljevnu... Meka granica..., jedni drugima gledamo putovnice više od kontrolora kojemu ih dajemo na uvid... Plavi prsti neba iz stražnjega mi džepa džepare pogled... Prolijeću prepoznatljivi rukopisi rata, obilježja pripadanju... Psi a ne ljudi..., zapišavamo svaki oteti komad raspoznavanja... životinje su sretne što nisu ljudi... Najednom, slike oko nas... statične, grad pred nama nepomičan... dalje se nije moglo... Događanje naroda... !? Kondukter lomi prste u naramke nakršene slaže ruke, kao kornjača u oklop uvlači glavu, gojnost joj otela vrat kipeći preko oklopa okavratnika, kao nadošao kruh preko rubova tepsije... Išću ljudi plaće. Oni jelenu skidaju rogove, namjesto kruha daju govore u noćima crvenih baruna ne znaju: gdje im je glava, ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

a gdje im je guzica... Glavokusro do glavokusre... - Dva ćemo sata ostati ovdje, opet će kondukter, pa će pustiti nas...?! za druge ne znam... Juče smo do Sarajva stoput stali. Daj Bože da gdjegod ne zanoćimo... Eto moj narode, protegnite noge, razlazite se, okrijepite, pustite vodu, pa za dva sata da se nađemo ovdje... Noge me u prvu uhodaše kavanu... čađava mehana... ludnica na otvorenom, galerija likova za psihoanalizu... Kružni napadači za što sitnoga... ako ne daš pokajat ćeš se, ako što daš još i više ćeš. Pogledi važu, mjere, od nožnih prstiju na gore... Traže se sjedalice, tako da leđe budu okrenutu zidu. Šapat umjesto govora, unosi se u facu govornika... Ljudi u kavani uhvaćeni u mrežu staraha, sloboda sklupčana u toj mreži, duše sapete teretom neraskidive mreže. Sloboda...!? Ključ joj drži povjerenje, oprost - prag u kući mudrosti. Oko mene ljudi s licima neljubavi, ugušeni u plaču nad pogriješnim korakom, nepregledna pustinja, golotinja duha... Prestao sam živjeti sebe. Udaljavam se od života za vječnost, otok usred oceana jednoličnosti, posljednja nada drugačijem... Poručujući kavu, sličan igraču na odmoru u poluvremenu utakmice, odmoru kojeg je smislilo iskustvo za uzbudljivu završnicu, buljim... Čovjek do mene poruči kafu, drugi u kutu kahvu... On je svoju i popio...! Ja sam još čekao svoju, plativši okrenuo se odlazeći čovjeku do mene koji je mahao rukom, tražio kafu... konobar čini sve da mu je ne donese... Riječ se važe, riječ otkriva... do jučer tjedan, sedmica, hevta, nazivi za sedam dana, sada,... Hrvati, Srbi, Muslimani – Bošnjaci... kava, kafa, kahva... Trošio sam vrijeme kao novce, oprezno, ispotiha, neupadljivo nastojeći skloniti se od zaklonjena i prijeteća mjesta... Istine i laži izviru iz sveopće površnosti, strah iz neznanja, opasnost iz osame, prisjetih se davno zapisanih riječi... Zbogom Bosno odoh Usarajvo, kondukter će iznenada! U jednu ruku uzešmo dan u drugu ruku zalogaj, zapisano me prizivalo sebi!? Život je cirkus-štand, netko iluzionist, a netko je klaun... Biti čovjek od značaja čije se srce ne podaje vjetru, koji zapuše sad sa ove, sad sa one strane... na putu, čovjek je čovjeku rasčovjek...?! A ja, putujem... orijentir mi je nebo, čudan odnos između srca i zvijezda... tražim vrata za u život... duhovni izvor? Nije Bosna, što je nekad bila...! 76

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ŽANA COVEN Božić po mome ćaći ili smrt fašizmu, sloboda narodu Moj je otac uvijek nekako živio na ivici dvaju svijetova, onog idealisticnog koji je gradio u svojoj glavi i onoga koji je imala moja majka. Majku je volio do te mjere da je to prešlo u obožavanje. Ona je prestala biti samo supruga i majka i postala motiv i razlog njegovih dana, motor njegovog življenja i snaga kojom se punio. U mnogim stvarima su se razilazila njihova shvaćanja, pogledi na život su im bili suprotni. Ako je nešto za njega bilo crno za majku je bilo bijelo, ako je nešto bilo gorko on bi stavljao šećer. On je dio dramatičan, ona je bila komična. Kad bi se ljutio ona bi se smijala. Uvijek bi ga razoružavala tim svojim blagim osmjehom i plavim očima koje je volio. Jasno mu je bilo od samog početka da ta dva nespojiva svijeta moraju imati permanentnu točku dodira koja će ga nevidljivim lancima vezati za nju a da ona to i ne osjeti. Želio je da ga ludo voli kako je on volio nju. Želio je da postane neophodan u svakom njenom jutarnjem buđenju. Sasvim je shvatljivo za nas, njihovu djecu da je ta točka morala biti negdje u religiji, u onome “viru ti jubin” što je mojoj majci bila sveobuhvatna svetinja, životni zavjet nezina bivstvovanja i ono što su joj roditelji koje je rano izgubila ostavili u amanet. Ocu, opet, i nije bilo tako teško ugnijezditi se tu negdje između vjernika i komuniste sui generis. Važno je bilo poštovati i zagrliti na neki način tu njenu “viru ti jubin” i postati odmah ljubav maminog života, čovjek koji ju razumije u dusu i koji ce za nju sve učiniti. Uz sve to biti i voljeni zet 5 zaova bilo je kao leći usred ovozemaljskog raja. Zato mu je i godila ta uloga glave obitelji koja se sastojala od oca, majke nas dvoje djece i 5 zaova. Bio je tu još jedan zet ali bi on često falio ili bi bio daleko ili ovo, ili ono, i tako svijet se vrtio oko njega gospodina ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jedinog muškog. Čak i tetka Blagica, čiji suprug je bio taj jedini tetak Leka, igrala je oko tate da mu udovolji. I njihov sin, jedini prisutni rođak našeg djetinjstva, bio je više ljeti sa nama nego sa svojima. Osjećao se moj otac važno na Badnje veče ići i sjeći badnjak, onda sa seljanima biti glavni i paliti prvi. Ta on je bio taj učeni član seoskog vijeća koji dolazi iz velikog grada , koji je obišao svijet i koji sve zna. Sjeo bi na tronozac ispred stare kuće zapalio cigaretu i pričao sa tetkom: “E, pa vidiš ti moj dragi zete, Isus ti je bija prvi komunista na svitu. On ti je prvi ostavija sve i krinija da minja svit. Oh, da, da. Ostavi je mater i oca skupija oko sebe neke, tko zna koje bandite i učija ih pristojnom zivotu. Učija ih šta je čojstvo. Nije li on prvi reka ostavite sve i slidite me. Napravićemo mi skupa novi svit. I nije ništa ni ima. Nikakve svoje neke stvari i poside. Io bi šta bi mu dali i imao one papuče ka Rimljani od kože. I govorija je Isus da su svi ljudi isti. I žene je taj poštiva i uvažava. I branija ih je od muški probisvita. I učija ih je da drđe do sebe i da moraju bit poštovane. Jest, jest, viru ti jubin, on ti je bija baš prvi pravi komunista. I da znaš da ja njiga takoga volim i poštujem. Svađa se on sa onima u sinagogi i sve in pobaca što su pjacu od svitog mista napravili. I učija jude da se vole i da pomažu jedni drugim. I da uzmu samo što in triba a ostalo da ostave. I da ne laju jedni na druge. On je bija pravi gospodič. Možda je bija i zajubjen ali mi to ne znamo sad. Ja bi rika da je. U onu Magdalenu. Ali judi bili i tad jubomorni i jadnu curu nagrdiše. I izdade jedan svog pajdaša za šaku dukata. Eto baš ka i sada. Niš se nepromini, zete, za ovi skoro dvi ijade godina. Ama baš niš. Pa ti vidi. I ubiše ga jer in je smeta. On je bija prva politička žrtva. Baš ki pravi komunisti, kad vlastma smetaju samo ih okrive za bilo koji sempjjadjin. Politika je nanj nasrnula, to ti je to i sve jer je bija komunista” Tetak je šutio i klimao glavom kao u čudu. I pravio se kako razmišlja o toj novoj činjenici zadubljeno iako se ona ponavljala svake godine tog mog ranog života. Jer ocu je trebalo opravdanje za njegovo meko srce. Čudan je on bio i komunista i vjernik. A bio je. Za onu državu i da se okupator istjera dao je on i brata i sestru. I mislio je da će biti pravda svuda i za svakoga. Volio je Tita ali je brzo shvatio da su okolo mnoge zalutale mine u ljudskim obličju. Uvidjeo je otac da

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

je tu ostalo više guja pijavica nego pravih komunista jer su ti izgleda izginuli u ratu dok su se ovi vješto skrivali. Onda su poslije izletjeli vani kao gljive nakon kiše i vikali “Živo drug Tito!“ jer su im trebali dobar položaj i privilegije. Patio je on duboko za školskim drugom iz klupe Dragom Kudjicem koji je nesretnik nastradao ni kriv ni dužan. Drago se samo nije snašao na vrijeme i shvatio da Rusi koje su svi slavili preko noći postaše neprijatelji. I nije shvatio da o crkvenim stvarima malo šuti. A kako je taj Drago dobro pisao. Kada bi čitao svoju poeziju suze bi same padale čak i mom ocu. I dva romana je napisao. Sve su mu povukli. Sve su mu uništili. Ubili su živa čovjeka u dušu. Drago je živio boemski po Titovoj ulici u Sarajevu. Potucao se. Gladovao. Živio od onoga što su mu ptijatelji davali. Jedne nove godine sve svoje spise je bacio u vječnu vatru, u toj istoj Titovoj. Ubrzo je i umro od tuge. Živ mrtvac povlačio se ali pisao. Otac je danima tugovao za njim ali sakrivao od nas djece. Suze su najveće izdajice. Branio je moj otac i Vicu Vukova. Nije razumio da jedan komunista može uništiti čovjeka jer voli svoj narod i tradiciju. Da komunista može oteti nekome stan. Da su ljudi mogli klevetati i lažima slati nedužne na robije. Pitao se moj otac kuda je nestalo to toplo ljudsko lice pravednika. Vjerovao je da drug Tito za to i ne zna. Vjerovao je i borio se za prava svakog radnika, za samoupravljanje i za sve što bilo dobro. Vjerovao je u ideale novog pravičnog društva. I živio je tako moj otac u svim idealu pravde gdje se dotiču u jednoj točki u svemiru izgubljeni Isus i zalutali komunista. Nije gubio nadu da ce čojstvo pobjediti i da Badnjak čuva ponos istine i pravde. ...Tako je i otišao, polako i nečujno da osobno to čojstvo nađe gore među zvjezdama. Bojim se da bi ga mnogo zaboljelo da vidi šta se sada dešava i da spozna da je čojstvo izgleda nestalo iz ljudi.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

DUŠAN DOJČINNOVIĆ Karate majstor Moje ime je Bušido. To ime mi je nadenuo majstor karatea i raznih kata Sing Đi, u vrletima budističkog manastira “Izlazeće sunce”. Sada je 2089. godina i jako je teško. Kiborzi su nadvladali ljudsku civilizaciju, a oni verujući i borbeni su pobegli u gore. Zli naučnici su klonirali divlje zveri, dvoglave zmajeve, krvoločne hijene koje jedu žive ljude, i dvoglave pse, rasne kerove iz dvadesetogveka, poznatije kao rotvajleri. Od nas su stvorili borce u areni sa tim zverima iz laboratorija. Ljudi su kupovali ulaznice za arenu, a nama koji preživimo, fajt sa dvoglavim tigrovima ili dvoglavim lavovima, po sendvič, od tog istog usmrćenog lava, sa žara, i po flašicu vode. Bilo je jako teško, borba preživljavanja i gladijatori. Snažnim udarcem nogom, pogodio sam dvoglavog lava u samu čeljust. Raskrvario sam mu zub, i strašno ga razjario. Skočio je, a ja sam ga onda nogom odbacio na sred prašnjave arene.

Lutka Poželela sam da budem lutka kako bih odagnala, užasan bol u levoj šaci i ruci. Bol se širio sve do nožnih prstiju. Znam da je moj bol gotovo identičan fizičkom bolu, kao kad te klepe bukove cepanice po ruci. Ipak bol koji sam ja imala bio je nešto iznutra, tinjao je i rastao i pretio da me proguta kao mrak. Ja sam Kapri. Moj krojač mi je dao to ime i rekao da se opustim kako bi mi sve konce, kako valja provukao kroz ruku i šaku, baš tu gde 80

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

me je bolelo… Naučila sam da živim sa bolom. Moj fabrički otac Leonardo je bio nežan sa iglom. Prvo mi je obukao haljinicu, a onda i crne plastične cipelice, baš kao da su lakovane, one crne, za bal, pa veliku mašnu preko tirkizne haljine. Za intimnije detalje odeće pobrinula se njegova supruga Sonja. Ona je baš znala sa ženskim lutkama. Stavila mi je sjaj za usne, maskaru, kosu, mi je isplela u kikice, stavila i jednu šnalu u kosu. Oči su mi bile smeđe, a ja sam se baš dobro osećala u telu lutke, kao velika devojčica. Legla bih sklopila oči, i zamišljala kako se ta bol, koja kreće po vratu, pa se spušta sve do prstiju leve šake, topi kao led u čaši, sokića, i nije mi bio potreban da odagnam bol, jer nisam imala otok. Konci po mom telu, bili su jaki. Bila sam sašivena po meri, svakog ko voli ženske lutke. Izložim se tako na terasi, kao nekad u izlogu u knjižari u Veroni. Zablistam kao brilijant, u očima tamnog i opakog sveta. Ne, nisam na prodaju. Mene su usvojili moj otac Leonardo i njegova supruga Sonja. Leškarim po malo u ormanu devojačke sobe. A bol ko bol, malo mi trnu prsti, malo me boli šaka. Optimista sam ja, mala lutka, proći će bol, jer sam naučila da živim sa njim.

Илустрација: www.pinterest.com

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ Гробница Два држећа човека дугих коса и проседих брада носила су велики крчаг. На њиховим голим и знојавим грудима истицале су се огрлице од шкољки. Око бедара били су опасани козијим кожама. Када је њихов чамац усмерен према истоку после неколико дана наишао на хладне воде и магловите облаке, покривали су се великим крзнима. Искрцавши се на обалу стално су своје кораке усмеравила прем истоку и зауставише се тек у подножју једне планине чији су врхови били притиснути, великим снежним капама. Из густе шуме пред њих изађе старац дуге, седе браде који се ходу помагао великим и дебелим штапом са сребрном куглом на врху. Климну главом придошлицама, а они се поклонише и на траву ставише крчаг. – Гуанчи – рекоше у глас придошлице. – Islas Canarias? – упита их старац на језику њихових окупатора, јер јамачно није знао њихов језик. – Гуанчи – још једном рече старији од двојце дошљака и затим затвори дланом уста а другом руком пређе преко врата као да неког коље. – EspaÑoles? Људи два пута климнуше главама. Старац их је, без обзира што није разумео гуанчи језик, ипак схватио. Хтели су да му невербално кажу и објасне да је њихов језик изумро а њихов народ истребљен са Канарских острва и да су то учинили Шпанци. Да је случајно стајао на обали реке Стикс и имао чамац, старац би се звао Харон. Овако, неустоличен од било које људске митологије, осим можда оне најдревније, која

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

је заговарала легенду о вавилонској кули, остао је без дефинисаног имена. Када је размишљо о себи, користио је термин изведен из древних словенских језика, “Сохранитељ” који би могли у слободнијем преводу тумачити као “Чувалац”. Старац их уљудним гестом позва да пођи за њим и убзо се нађоше пред ониским каменим улазом у пећину. Колико год улаз био неугледан, иза њега се пред погледима придошлица ширила велика, делимично осветљена пећинска дворана чији се најдаљи крај није могао назрети. У зидовима пећине су приметили удубљења различите величине и дубине. Гуанчи су збуњено застали осврћући по пећини. Старац их још једном позва покретом руке да га следе. Ишли су по каменитом, делимично мокром тлу избегавајући крупније камење. После неког времена дођоше до повећег удубљења у зиду пећине на коме је на њиховом језику писало Гуанчи. Старац донесе мердевине Узе њихов крчаг, извади чворноват, дрвени запушач и прислони отовор на ухо. Зачу се, тиха попут шапата, бујица њему неразумљивих речи која се заврши уздахом који му залича на ропац. Затим се попе се до удубљења и стави га унутра. Зид се сам затвори. Мушкарци стиснуше зубе да не би зајецали. Ипак крупне сузе им се скотрљаше низ лице. Ово је је била сахрана свега што су они и њихов народ од вајкада имали. Старац их поведе ка излазу из пећине. Из удубљења једног бочног зида он извади три глинена пехара. Даде их Гуанчима и одасу мало из свог пехара, а затим га искапи. То исто учинише и они, прихватајући ритуал домаћина. У гробници свих језика владао је древни обичај да се у част језику који је изумро попије вино заборава. Изашавши из пећине Гуанчи се окренуше и махнуше чувару гробнице. Он их поздрави климањем главе и улаз се затвори. Најтежим корацима, онима који немају циљ, два човека се упутише некуда. Било је то лета Господњег 1567. Свет је растао као младо тесто у наћвама. Људи су уздигнута чела наставили да уништавају једни друге.Језици су умирали и рађали се.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Сохранитељ обиђе пећину од почетка до краја. Било је још пуно празних удубљења у зидовима пећине. Леже да се одмори... Неких хиљаду година касније у уском проблеску који се попут мача светлости проби кроз свод пећине, виде неког измученог јадника. У руци је држао омалену електронску справу и пружао је старцу. – Да ли си ти последњи? – упита га чувар језиком којим није никада говорио, али га је у свести чувао за последње тренутке бивствоња на Земљи. – Да, сви су већ отишли – одоговорио је истим језиком човек и пао на под пећине. Сохранитељ приближи уху електронски уређај из којег су у етар излетали вапаји. Затим га је ставио у последњи отвор у зиду. Легао је на камено тло поред последњег човека. Његова мисија је била завршена. После тих неколико мучних миленијума није више веровао најдревнијој од свих легенди – да ће вавилонска кула почети поново да расте из пепела свих језика када језик буде један за јединствено и ново човечанство.

*** Силбо Гомеро, такође познат као ел силбо, звиждук је регистра шпанског језика који становници Ла Гомера на Канарским острвима користе за комуникацију кроз дубоке котлине и уске долине које пролазе кроз острво. Омогућује размену порука на удаљености до 5 километара. (Википедија) Гуанчи, староседеоци Канарских острва у потпуности истребљени од стране шпанских освајача. Говорили су језиком гуанчи који је највероватније припадао берберској групи језика и имали своје писмо које је било нека врста хијероглифа, а у 15. веку било их је око 20 000. Уз дрвено су се служили и каменим оруђем. Бавили су се земљорадњом и сточарством. Припадали су неолитској култури са монархијским матријархалним друштвеним поретком. Балзамовали су мртве, те приносили животињске и људске жртве. Одевали су хаљине од козије коже или ткане од биљног фибера именованог tamarcos. Правили су украсе и огрлице од дрва, кости и шкољке.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Фото: Викимедија/ Florival fr

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Производили су грубу сиромашно украшену керамику печењем земље или глине. Највероватније су доселили на Канаре 1000 година пре нове ере или још раније. Једини су насељавали Макаронезију пре доласка Европљана пошто нема никаквих индиција да су на Азорима, Мадеири, Капвердским острвима и архипелагу Салвагес живели икакви староседеоци. Термин guanchinet буквално преведено значи човек са Тенерифа (guan=човек, chinet-Тенерифе), али Шпанци су име Guanchos обичавали да користе за староседеоце читавог архипелага. Краљеви Тенерифеа који је био подељен на девет малих краљевстава пре шпанског освајања били су Акаимо, Адјон, Ањатерве, Бенко мо, Бенехаро, Пеликар , Пелинор, Ромен и Тегуес те. Политички и друштвени живот више се или мање разликовао од острва до острва. Негде је као нпр. На Гран Канарији владала наследна аристократија, а негде је бирана. На Гран Канарији самоубиство се сматрало часним чином и приликом инаугурације новог краља један од поданика би се сам бацио у провалију. На неким острвима владала је полиандрија, а на неким моногамија. Увреда жени нанесена од стране наоружаног мушкарца је била кривично дело.Веровали су у врховно биће звано Ачаман на Тенерифеу, Акоран на Гран Канарији, Ераоранхан на Хиероу те Абора на Ла Палми. Жене на Хиероу су славиле богињу Монеибу. Веровали су и у зле духове, нпр. на Тенерифеу у демона Гуајоту који живи на врху вулкана Теиде који се сматрао паклом под именом ечејде. Према њиховим веровањима мањи демони се претварају у дивље црне вунасте псе зване jucanchas или tibicenas који живе у дубини планинских пећина и ноћу нападају стоку и људе.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Razgovarawa

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Marija do Sameiro Barozo

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Moja pesnička ličnost je najbolja verzija mene

Kao jedna od najplodnijih savremenih portugalskih pesnikinja sa velikim brojem objavljenih knjiga, kako biste opisali svoje pesničko iskustvo. Kada ste se zainteresovali za poeziju? Oduvek sam bila pesnik. Ipak, neke okolnosti su mi tek kasnije omogućile da budem svesna svog pesničkog poziva. Bavim se pisanjem naučnog eseja, a kada počnem da pišem prozu, ili mi se čini dosadnom i beskorisnom, tako da ili odustanem, ili pišem poetsku prozu. Za mene je poezija blaženo stanje. Pisanje poezije je apsolutno neophodno za moju ravnotežu, a samim tim i za zdravlje. Često pišem kad se ujutro probudim, kao da sam ponela nešto iz noći i snova. Ja sam pesnička duša. Volim izazove pisanja, posebno kada mi nadođe poezija i pustim da reči teku. Najčešće je tematika povezana sa pesmama koje sam pozvana da pišem za književne časopise ili pesničke antologije, ili jednostavno nečim što mi padne na pamet.

Šta vas najviše nadahnjuje u poetskom izrazu. Šta, po vašem mišljenju, najbolje definiše pesnika? Mašta! Sloboda razmišljanja, maštanja i stvaranja. Prava poezija je umetnost. Pročitaš je dva puta, pročitaš mnogo puta i još saznaš nešto novo. Prava poezija nije ni laka ni jednostavna. Pesma mora biti dosledna i morate imati šta da kažete. Sledila sam savet koji je kompozitor Nikolo Paganini dao jednom mladom kompozitoru. Paganini je rekao nešto poput: „Samo napiši nešto kad zaista imaš šta da kažeš“.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

U kojoj meri su stari portugalski pesnici i njihovo stvaralaštvo uticali na vašu poeziju. Imate li poetskih idola, bilo iz istorije portugalske ili svetske poezije? Naravno. Moji pesnički idoli su se vremenom menjali. Kada sam počela da pišem, moji pesnički idoli su bili Pesoa, naročito njegov heteronim Alvaro de Kampuš, zatim Kamoiš, Kamilo Pesanja, Florbela Ešpanka, Almada Negreiroš i Euženio de Andrade. Kasnije sam otkrila Herberta Herdera i Antonija Ramoša Rozu koji su mi bili prijatelji. Obojica su duboko i korisno uticali na mene. Žose Agostinjo Baptista je takođe jedan od savremenih pesnika kojeg najviše cenim.

Da li ste već napisali knjigu (ili pesmu) iz snova? Mislim da jesam. Knjiga koja mi se više sviđa je „Amantes da neblina“ („Ljubavnici magle“). Poezija ove knjige i ostalih koje sam napisala do 2012. godine veoma je složena i izazov za prevod. Kada prevodim ove pesme na druge jezike, posebno na engleski, obično napišem drugačije i manje složene verzije. „O corpo, lugar de exilio“ (Telo, mesto izgnanstva) je takođe jedna od mojih omiljenih knjiga. Označava prelazak na kraće i manje komplikovane pesme, ali zadržavajući dramatični intenzitet moje prethodne poezije. Ova knjiga je pročitana na 2014. godine na festivalu (De Mediterranee en Mediteranee) u južnoj Francuskoj. Pesme su vrlo dobro zvučale na francuskom, čitanja su bila vrlo uspešna, a francuski prevod objavio je pesnik Luc Vidal u broju 54 časopisa Chiendents, (Nant, Francuska, 2014). Na španski je ovu knjigu preveo argentinski pesnik Rikardo Rubio (2019), a na turski jezik preveo ju je turski pesnik Metin Džengiz (septembar 2020). Oduševljena sam što će je na srpski prevesti srpska pesnikinja Ana Stjelja. To će biti moja druga knjiga prevedena na srpski jezik. Prvo je bilo izdanje „Tišina zemlje“ koje je sa engleskog preveo Milutin Đuričković (IK ALMA, Beograd, 2018).

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Po zanimanju ste lekar. Koja je linija koja povezuje medicinsku nauku i poeziju. Kako lično pomirite ova dva poziva? To je zanimljivo pitanje. Često sam razmišljala o tome i davala različite odgovore sebi ili u intervjuima. Danas bih rekla da je moja pesnička ličnost najbolja verzija mene. Međutim, moja potreba za lepotom i harmonijom dovela me je do mitizacije ljudi i situacija, često do opasnog ishoda. Volim da izmišljam ljude, zamišljajući da ima mnogo boljih od njih. Ali, tada me surova stvarnost neprijatno probudi. Medicina je uvek bila moj most, veza, put ka ulasku u čovekovu stvarnost i put ka razumevanju patnje sa prihvatanjem. Svet medicine mi pruža razumevanje sveta koji mi je potreban da bih preživela.

Kako vidite budućnost poezije. Da li će biti uticajniji u godinama koje dolaze i da li će povratiti staru slavu? Nadam se. Ljudi ne mogu da žive bez mašte i umetnosti. Snovi su najbolji deo nas. Odustajanje od snova je odustajanje od života. Poezija je mesto utopije koja obično cveta kada imamo teška vremena kao sada. Nosi najbolje i najlepše humanističke vrednosti koje bismo trebali imati na umu.

Prilično je zanimljivo da se u vreme kada je svet bio zaključan zbog pandemije više ljudi okrenulo poeziji. Mislite li da poezija može promeniti svet, dati nam neke ključne odgovore ili bar pomoći ljudima da prevaziđu prepreke i prežive ova teška vremena na duhovnom nivou? U nepovoljnim vremenima neizvesnosti ljudi se uvek okreću ka duhovnosti i na umetnost i književnost gledaju kao na utočište i izvor životne energije.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Putopisawa

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Kašmir

Kako je to čudnovato, sve se umirilo. Poj ptica koji me je pratio od momenta kada sam se toga jutra probudio sada je utihnuo. I vetar je stao. Gulam me samo gleda onim svojim kašmirskim očima koje više pristaju nekom risu koji se muva gore u brdima iznad njegove kuće i polako puni nargile sa povećim komadom ćaraza. Baba Ata je zagledan u masive Himalaja i čini se kao da je zaustavio disanje. Prestalo je čangrljanje sudovima Gulamove supruge koja po celi dan provodi u kuhinji i spravlja svakojake đakonije. Da nisam ogluveo, polutiho upitah samog sebe. Ne marim jer sam duboko zaljubljen u Kašmir. Sada, kada bi se sa snežnih planina dokotrljali mudžahedini i pretili da će mi odseći glavu, ja bi im se smešio i rekao da je Kašmir raj na zemlji gde se ne može umreti. Kakvi crni mudžahedini? Nisam ovde video nikoga ko bi podsećao na slike svetih boraca koje se presijavaju na naslovnim stranicama dvostruko glaziranih časopisa odštampanih u Zapadnim prestonicama. Danima mi se u Šrinagaru svi ili smeše, ili me znatiželjno posmatraju, pokušavajući da proniknu zašto se sredovečni gost sa Zapada muva po prašnjavim ulicama oslanjajući se na drvene nastambe stare po stotinu godina. Htedoh da kriknem kako volim Kašmir, no Gulam mahnu rukom i dodade mi crevo iz nargila. Dok sam povlačio dim Gulamu se zastakliše oči. Dim je težak i masan, nikako da ga izbacim. Izlazi dok mi srce pojačava ritam. Ipak kriknuh: „Kašmire, ti si raj na zemlji!“ Baba Ata se okrenu i bez reči uze crevo nargila od mene i povuče dubok dim raspaljenog ćaraza koji je goreo u srebrnoj ćasi. Sada se eterični miris

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

kašmirskog ćaraza migoljio svuda oko trojke zalegle na udobnim jastucima napravljenim od predivnih prirodnih tkanina. Zašto sada sva ta tišina kada su mi čula više nego spremna za poj ptica ili pesmu mujezina? Da li sam ogluveo? Nisam, jer čujem šarke na Gulamovoj kapiji od dvorišta. O, Bože, je li to zmaj sa tirkiznim očima dolazi da nas proždere? Njegove se ljušture prelivaju na kašmirskom suncu i zaslepljuju me. Gulam kaže da se smirim i predstavlja novog gosta. Zove se Uzair i čini mi se da smo se već nekada sreli jer prepoznajem to ime. Sada žmirkam i vidim da je to mladić tigrovskog pogleda, smeđe kose i gracioznih pokreta koji sigurnom rukom uzima cev nargila od Gulama i sa smeškom povlači sveti dim. Baba Ata i Gulam oboriše poglede kao deca koja se spremaju da nauče novu lekciju. Oborio sam pogled i ja dok je Uzair ispuštao dim. Zapevaše ptice, zaoriše se mujezini, istrča iza kuće mrmot sa šeretskim smeškom, zacrveneše se kašmirske trešnje i ruže okrenuše latice ka suncu. Kašmire, ti si raj na zemlji, čantam u sebi. Uzair progovori glasom za koji sam bio uveren da ne pripada ovome svetu i kaže da se Mojsije verao po vrhovima gde su gore Moaba dok nije došao do planine Nebo i uzverao se do vrha Pisga. Gleda Uzair u mene i smeje se dok ispušta sveti dim, kaže da je Mojsije sahranjen u Bandipuru, pedeset kilometara od Šrinagara, gde nikada nije bilo suše. Pored Mojsija leži njegov brat Harun. Priča, da su Izraeliti ovde došli posle tlačenja od strane Nabukodanosera. Neki su otišli u Avganistan, neki u Persiju, neki u Tibet i Buharu, a neki su došli u rajske doline Kašmira. Uzair klimnu glavom Gulamu da ne štedi ćaraz, nego da napuni lulu ponovo. Ja se njišem na mom jastuku lepo izvezenom desetinama rajskih ruža. One se migolje i kao da me usisavaju u svoj ples. Uzair me gurne u rame i prene iz transa, uneo mi se u lice i sada sam siguran da je tigar koji je pozajmio ljudski oblik jer mu se zubi, ili bolje rečeno čeljusti, presijavaju na kašmirskom suncu. Kaže da je Isus bio lutalica koja se nikada nije zaustavljala. Priča da je on kao mlad boravio u Kašmiru i da je put prevalio pešice preko Sirije, Irana i Avganistana. Uhvatio me je Uzair za glavu i usmerio ka Istoku. Kaže da dole u Šrinagaru, u mestu uglavljenom između Mohala Kaniara i Anzema koje zovu Rozabal, leži Isa u grobu koji su mu golim rukama napravili vernici. Baba Ata i Gulam samo ćute i srču hašiš. Očito se plaše da ne razjare Uzaira koji poseduje čudovišne moći. Kako bi drugačije 94

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

mogao sa takvom sigurnošću da priča o Isusovom životu? Verujem da se on muvao u to doba po Kašmiru. Ali Isus? Uzair kao da čita moje misli i pošto je udahnuo solidan dim ćaraza počinje da riče kao bengalski tigar. Rika se prolama kašmirskim dolinama, pa Baba Ata i Gulam sa strahom posmatraju njegovo ponašanje. Hoće li me tigar konačno napasti? Ne, on se grohotom smeje i počinje nogom da blago šutira Gulama. Pita ga gde je našao ovakvu budalu, misleći na mene. Kaže da je Isa skinut sa krsta i izvidan najblagorodnijim travama koje su jogini doneli sa vrhova Himalaja. Potom su ga prošvercovali istom rutom kojom je nekada Isa došao u Kašmir. Promenio je ime u Juz Asaf i počeo da širi svoje učenje. Kada sam zaustio da nešto kažem, Uzair mi ugura crevo nargila u usta i ja povukoh dim od koga su mi pukli raznobojni krugovi ispred očiju. Sada više ne vidim gosta, ali ga čujem kako priča o Isi koji je ljude obolele od strašnih bolesti lečio tako što ih je prskao vodom u bašti Nišat. „Isana, smo ga još zvali. Isana, lutajući čudotvorac koji je hodao bos. Ljubio sam njegove bose noge koje su bile izgrebane i prašnjave.“ Opet jasno vidim Uzaira koji krvavih očiju ispušta dim i ponovo mi se unosi u lice. Obraća mi se siktavim glasom: „Hoćeš li da te odvedem u Leh gde tibetanski monasi još uvek nose brade po uzoru na Isusa? U manastiru Samvas pedeset kilometara od Lase, Isa je dočekan kao neko koga su čekali petsto godina od smrti Lorda Bude. Dobio je ime Bagva Bodisatva Avolikitesvara što znači „Beli Prosvetljeni Milostivi“, najviše zbog bele puti. Učio je Tibetance o Amit-Abi, Bogu Ocu, nikad neugasloj svetlosti. Tako smo dobili Velika kola, neverniče“. Trgoh se na reči Uzaira jer se nisam osećao nevernikom, a opet bio sam toliko zgromljen i u nemogućnosti da ga ubedim u suprotno. Uzair naglo đipa i počinje da se vrti oko svoje ose. Peva: „Otkri se, moj Kašmiru, pokaži svoje vrhove i žuboreće potoke, Zelenilo, krošnje, cveće, svuda, Sveži vetar, potoci i nebrojane ptice, Lastavice i slavuji pridošli iz Nirvane, Čak se i oholi dive, Jer im je lepota odagnala zle misli Voda se presijava svugde,

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Pevaj pesmu i donesi vina, Kašmir, to je raj na zemlji. “

Vrti se Uzair u Gulamovoj bašti i vidim Gulamovu suprugu i sinove kako vire sa strahopoštovanjem iz prostorija gde se priprema hrana. Domaćin Gulam i Baba Ata su u dubokom stondu i svojim mislima plutaju iznad gosta koji pokretima pijanog derviša pomera masivne planine iznad Šrinagara. Da, planine se pomeraju jer je snaga njegovih pokreta iscrpljena iz najdrevnijih plesova. On počinje ponovo da riče i vidim kako se Gulamova porodica razbežala i povukla u kuću. Nema više potrebe za uvlačenjem dima iz gorućeg ćaraza jer je njegova snaga obuzela naše telo i duh. Sada je u srebrnoj činiji samo pepeo koji polako raznosi vetar sa Himalaja. Gulamu ne pada na pamet da dopuni nargile jer je zakovan za svoje mesto. Uzairove oči su zagledane u mene: „Kašmir je zemlja koju možeš potčiniti samo snagom duha i nikako krutom silom. Igram u čast našeg prvog Šejha Ibrahima u čijoj je veri i naš prorok našao snagu da poleti ka nebu“. Rika tigra se nastavila do duboko u noć. Niko se nije usudio da zaustavi pijanog derviša. Jednostavno, bili smo paralisani snagom njegove volje i omamljujućim dejstvom ćaraza. Kada je Uzair završio svoj ples, mirno je prišao i zagrlio Gulama i Baba Atu. Prema meni je uputio pogled pun razumevanja i prokomentarisao kako ću morati da izranjavim svoja stopala. Polako je ogrnuo predivni zeleni svileni ogrtač kako bi se zaštitio od vetra koji je sa dolaskom večeri postajao jači. Mi smo sedeli kao drevni kipovi zaboravljenih božanstava dok se on polako uputio ka izlazu. Čula se blaga škripa kapije kada nas je Uzair ostavio da i dalje sedimo zagledani u daljinu. Iz pozadine bašte bojažljivo su se dogegali Gulamovi sinovi koji su doneli veliki čajnik i svakome ko je bio pod dejstvom ćaraza nasuli po šolju čaja. Moji kapci su bili teški poput olova. Pokušavao sam da saberem misli i nađem bilo kakvo racionalno objašnjenje za događaje koji su se zbili u poslednjih nekoliko sati. Uzair je pominjao svece i isposnike, Muhameda, Isusa, Mojsija i Abrahama i mnoge druge za koje sam čuo po prvi put. Govorio je o duhovnim i krvnim vezama koje su se isprepletale preko kontinenata u prošlim vekovima. Govorio je o znanjima iz Veda i „željama za znanjem“ o kojima su 96

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zborili Bramani. Za njega su derviši i sanijasini bili istog roda, askete u potrazi za znanjem. Govorio je o Mojsiju kao prvom putujućem dervišu i Isusu koji se nikada nije zaustavio u propovedanju ljubavi i milosti. O vremenu kada su se grčki i indijski filozofi takmičili u spoznaji najviše milosti i mudrosti. Jedni su potencirali snagu razuma dok su drugi verovali u moć intuicije. O svim tim drevnim mudrostima koje još uvek izazivaju podozrenje u ovim modernim vremenima. Uzair je vikao o duhu čoveka koji se može očistiti kontemplacijom, religioznim obredima, ekstatičnom ljubavlju, poistovećenjem sa Bogom i stapanjem sa prirodom. Konačni napor derviša po Vendati je prolaz do Bramana, kada je duša oslobođena svih zemaljskih okova i vraćena svome izvoru. Tako se derviš serijom mentalnih kontemplacija vraća božanskoj esenciji Alaha, svojim okretanjem oko sopstvene ose Uzair je prišao Najvišem. Taj momenat zovu zikir u tarikatu ili bodha kod hinduista. Skoro će zora i moja čula su se prizemila. U Šrinagaru sam, bar sam svestan te činjenice i polako, baš polako, ustajem i zanoseći se prolazim pored Gulama koji drema na jastučetu povijen. Baba Ata se smeši i kaže mi da će moji snovi kada zaspim biti još čarobniji od ove večeri za pamćenje. Gulamov sin mi podmeće rame o koje se oslanjam i polako se povlačim u svoje odaje.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛОВАН ШАВИЈА Прича о једној необичној љубави Дуж западне обале најзападније канадске провинције Британске Колумбије пружају се планински ланци који попут бедема као да штите њену унутрашњост од сурових океанских ветрова обезбеђујући становницима који је насељавају много пријатнију климу. То су планине које се углавном издижу преко 2000 метара у висину са не малим бројем врхова који прелазе и 3000. Они су прекривани небројеним глечерима тако да са било које стране и са било које даљине да их погледате, и у сред лета, преовлађујућа боја ће бити бела. По тој белини, којом је обојио западни хоризонт, Обални планински ланац може се мерити само са Стеновитим планинама што су са источне стране затворили ову необичну замљу. Тако да се може рећи да она као да лежи заробљена у једном огромном издуженом кратеру, окружена и окована са западне и источне стране са два висока, дугачка и по лепоти, свака на свој начин, чудесна и недостижна, планинска масива, прошарана беличастим глечерским наслагама вечитог снега и леда. Онај источни бедем, који је по стеновитом рељефу необичних и ванземаљскихоблика не само добио име, него и постао познат у читавом свету, свакако је много приступачнији и ближи људском оку и његовој исконској потреби да се природним лепотама диви, да их походи, и да их с времена на време овековечује, било сликом, фотографијом, филмом, или једноставно речима. Испресецане су те, ко зна када и ко зна како обликоване стеновите громаде, пругама, друмовима, планинарским стазама, тако да се и најзабаченијим кутцима, што не успеше сакрити своју лепоту, може уз мало напора прићи и надахнути се невиђеним призорима излива маштовитости

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

природног генија. Међутим, западни планински ланац није ни изблиза тако доступан људској радозналости као онај на истоку, било да му се прилази са океана, било са копна из унутрашњости. Природни геније такођер није штедео машту и креативност када је обликовао рељеф на месту где се воде северног Пацифика сударају са копном северноамеричког континента. Учинио је то место судара истовремено једним од најнеприступачнијих на планети, а са друге стране местом на којем се људско око може сусрести са најспектакуларнијим креацијама неправилних облика, контура и линија што се могу умом замислити. Већ при погледу на географску мапу тешко је разлучити и раздвојити копно од водене површине који су се на невиђен начин испреплели продирући један у други, било уским стотинама километера дугачким фјордовима, било исто тако недовршеним комадима копна који су се губили у међусобним лавиринтима, и које је било немогуће разликовати од стотина мањих и већих острва што су плутала у том немогућем преплету. А из тог лавиринта географских и рељефних загонетки израњали су тамнозелени набори приобалног горја које се, што се више продирало у дубину копна, претварало постепено у непремостиви бедем западног обалног планинског ланца Британске Колумбије. Тај ланац је, за разлику од оног стеновитог на истоку, остао дивљи, забачен и, барем што се људског присуства тиче, неприступачан и негостољубив. У последњих више од 200 година, од када су у ове крајеве масовније почели да стижу бели досељеници, врло је мало путева изграђено којима би се могло барем приближити овом природном колосу. Између реке Скина, која је једина успела да се пробије кроз тај бедем и улије се у океан, и града Ванкувера на југу, на потезу дугом преко хиљаду километара људска рука је на само једном месту успела да изгради друм и пробије се до океана. Био је то прави грађевински подвиг чије величине постајете свесни тек када се сами покушате спустити са превоја Хекман са висине од 1524 метра према обали низ деоницу пута која у дужини од 30 километара вијуга усечена у обронке планинских кланаца.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Централни део тог спуста у дужини од 20 километара има просечан пад од 18%, чије савлађивање, чак и ако сте у потпуности сугурни у кочнице аутомобила, не може никога оставити равнодушним, и представља само за себе праву авантуру. Сличних грађевинских подухвата хватања у коштац са непроходношћу обалног планинског ланца није више било. Али је зато било доста индивидуалних покушаја да се људском ногом крочи на што више његових најнеприступачнијих тачака. Јер још од времена када је легендарни Александер Мекензи крајем 18-ог века прешао као први белац обалне планине баш на месту које ђе се касније назвати Хекман пас, оне нису престајале да интригирају људску машту и провоцирају одважне подухвате у оној, човеку урођеној, потреби да покушава да оствари неоствариво и да учини немогуће. Сигурно је на хиљаде храбрих планинара и љубитеља природних чуда, само њима знаним рутама, крстарило њиховим беспућима, пењали се и спуштали са небројених глечера, освајали врхове и гребене који су се могли освојити. Тога је било и увек ће бити јер тој исконској људској чежњи да стално жели да иде за корак испред својих реалних могућности никакве природне препреке нису могле да се супроставе. Међутим, међу тим хиљадама хероја западних планина, који су, користећи до крајњих граница оно најбоље и најузвишеније у себи, ризикујући каткад и сопствене животе, освајали и пели се на хиљаде најнедоступнијих планинских врхова, сигурно да се, уз осећање посебног пијетета, издваја име Џона Кларка. Ако се и за једног савременог становника западне обале Британске Колумбије могло рећи да је наследник чувеног Џона Мура, родоначелника религије природе и претече модерних покрета љубитеља и заштитника дивљине, онда је то без двоумљења његов имењак Џон Кларк. Легендарни планинар, заљубљеник у дивљину и заточеник њене лепоте, познат под надимком планинска коза, како су га, због његове разбарушене и коврџаве седе косе и ненадмашних алпинистичких способности и вештина крстили староседеоци из племена Сквомиш, био је толико познат и чак славан да је један

100

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

од безбројних безимених гребена западног планинског ланца понео његово име. Свакако да би се мало који од оних просечних становника Британске Колумбије бацивши случајно поглед на мапу могао сетити коме је посвећено име 2306 метара високог планинског врха југозападно од Симс Крика, а североисточно од фјорду налик залива Принцезе Лујзе. Тај гребен носи назив Маунт Џон Кларк. Међутим, то име су са одушевљењем прихватили припадници поменутог племена Сквомиш са којима је Кларк имао блиске и пријатељске односе, а такођер и читава заједница љубитеља природе и планина. Наравно да су одушевљени и сви они који су га познавали, а њих није мали број. Међу њима свакако највише је усхићена Лиза Бејл, која је написала Кларкову биографију, и са којим је била веома присна. Кларк и Лиза су 1996. године основали специјални програм за развијање љубави према дивљини код младих свих узраста. Кроз тај програм ће наредних година проћи преко 35.000 младих. Он је такођер 1997. године заједно са племеном Сквомиш покренуо програм који је имао за циљ да људе свих старосних група и порекла учи о природној средини и култури локалних староседелаца, уз сталне посете и излете у област Симс Крика где је лоциран врх који је понео његово име. Према сведочењу Лизе Бејл Џон је посебно обожавао децу и имао је колекцију невероватних фотографија деце са очима отвореним попут пржених јаја на око. Џон Балдвин, који је често пратио Кларка у освајању врхова, а и аутор је књиге : “Истраживање обалних планина на скијама”, каже да има свакако и виших, удаљенијих и истакнутијих врхова у тој области који би можда више доликовали Кларковој изузетности. Али је ипак овај врх можда прикладнији јер је Кларк често водио групе планинара на једнодневне успоне из Симс Крика ка околним врховима, од којих сада један носи његово име. “Више ће људи видети тај врх и знати о њему”, рекао је једном приликом Балдвин, иначе бивши инжењер истраживач на Универзитету Британске Колумбије. “А тај врх такођер чини симболичну везу са нечим што је Кларк учинио на много вишем нивоу”, завршава Балдвин.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

101

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

А те врхове обалних планина на које се Кларк попео заиста је тешко избројати. Само оних за које се сигурно зна да их је он први освојио било је преко 600. А на колико би се још могао попети да није прерано умро од тумора на мозгу 2003, када му је било само 57 година, остаће нажалост тајна препуштена вечности. А у ту вечност отишао је и сам Џон Кларк заједно са својим пепелом који је распршен изнад планина кроз које се с муком пробија Симс Крик. У честицама тог пепела ће се, у временима која ће уследити, вероватно отелотворити “дух дивљине”, како су припадници племена Сквомиш прозвали слив Симс Крика са околним висовима. Џона Кларка више нема, али остало је име планине, остале су невидљиве честице његовог пепела, остало је дело које ће у облику легенде наставити да живи, као и све легенде, својим сопственим животом, да би се у некој далекој будућности претвориле у нешто што тадашње генерације неће више моћи да разлуче да ли се то некада стварно могло догодити. Да један човек стави своју ногу као прво људско биће на шест стотина планинских врхова југозападне Британске Колумбије. 15 маја 2010, Лунд, Јужна Британска Колумбија

102

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prevodionica

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

103

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

AŠRAF ABUL-JAZID Izbor iz poezije ZATVOR Zatvorenik koji sanja pita svog nepravednog čuvara: „Kako ćeš znati da ti nisi moj zatvorenik? Zar nas ne dele iste rešetke?“ TUGA Tuga je žena u mene zaljubljena za mene pleše ona dok se ne probudi zora. I nastavlja da me zavodi sve do mog životnog sutona i u tome je veoma dobra. HLEB Kako su teški ovi dani što su u našim srcima tugu sveta rasplinuli. I koliko god da hleb svoje otuđenosti umačemo u šoljicu nostalgije on postaje sve suvlji, tvrđi i gorči.

104

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

RANA Naša gusta krv osušiće se na ranama, nošena pobesnelim vetrom do mesta za neke nove rane. Kapi naše krvi, rasejane po peščanim drumovima upile su pustinjske biljke da bi izraslo trnje spremno da napadne divlju planetu.

prevod sa engleskog: Ana Stjelja

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

105

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ФЛОРБЕЛА ЕШПАНКА Изабране песме БИТИ ПЕСНИК Бити песник значи бити узвишенији од других људи! Угристи као онај што љуби! Бити просјак и давати као било ко други Краљ Краљевства, Овде и изван Бола. Бити песник значи имати хиљаду жеља а ни не знати чак шта се жели имати у себи звезду што пламти, имати канџе и крила кондора. И бити гладан и жедан Бесконачнога! Са шлемом и рукама од злата и свиле згуснути свет у један вапај само. И волети те тако безнадежно бити душа бића, и крв и живот у мени и рећи то свима певајући! БАЈКА На руке ти доносим заборав лоших сати које си проживео, Љубави! А за твоје ране мелем

106

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ којим сам залечила сопствени бол. Покрети су моји таласи Сорента у имену свом носим слова цвета из мојих је модрозелених очију сликар скинуо сјај да би насликао ветар. Дала сам ти што сам имала, уснулу звезду, плашт од подневног сутона, позлаћеног сунца, ударање таласа. Дајем ти са собом свет који Бог створи ја сам она која недостаје ти, принцеза из бајке, било једном .... ДИМ Далеко од тебе путеви пусти су далеко од тебе, ни ружа ни месечине далеко од тебе тихе ноћи су дани без топлине, стрехе без гнезда су. Моје су очи два несрећна старца у зимским ноћима изгубљена отворене, сањају нежне руке твоје руке миле, топлине пуне. Дани су јесени. Плачем...плачем ја има црвених хризантема које белим ja тајни жалосног жуборења. Призивам наш сан! Руке пружам, и он је, о моја љубави, лагани дим што кроз прсте бежи ми.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

107

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

EVA P. LJANU Tri pesme ANĐELI Jednoga dana anđeo se spustio na zemlju. Video je lica ljudi i postao jedan od njih. Video je ljudsko telo i stvorio svoje. Čak je i hodao kao oni, ali problem su bila krila. Gde ljudi kriju svoja krila?

MORE Kao ženska suza. Ako se laž pojavi u ogledalu nemoj stajati tu pre nego što se odluka donese čamac će otploviti daleko do najmračnijeg mora u nepoznato mesto.

108

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Sloboda će koštati Više od dijamanta afričke zemlje. Prekini lance Zaustavi suze! Žena rađa novorođenče u predvorju Pakla. VOLELA BIH DA SAM ZVEZDA Volela bih da sam zvezda, a mogla bih i želja da budem, nije važno da li velika ili mala. Zavisilo bi sve od onoga ko poželi. Da li želi sreću i mir, da postane oblak beo ili siv. Mogla bih da iskažem osećanja onih što ne mogu govoriti kad su tužni da im kišu donesem, kad su radosni, sunce... Volela bih da sam zvezda.

Prevod sa engleskog: Ana Stjelja

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

109

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

HADŽER EL MAHFUDI Noćas daleko si NOĆAS DALEKO SI Jedino mogu da setim se dana kad sretoh te, dana kada ugledah oči tvoje, kad znala sam da će sve biti dobro za nas dvoje i svaki put kada bi me pogledao učinio bi da stvarno u poverujem u sve to. A sada…. Sada si daleko od onoga za šta sam jedino mislila da je tvoj dom. Od mene daleko si, noćas daleko si. Ništa ne pomaže niti me spasiti može, ništa me tako čvrsto ne drži i nikako da prestanem na komade da se razbijam, niko me neće sakupiti, niko neće znati kako da me razveseli i niko me neće pridržati kada počnem padati.

110

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Srce moje do bezveznog kraja stiglo je, život moj od mog srca zavisi a ja od tebe zavisim a ti, učinio si da razbijem se. Moram da pogledam te, da znam da sve dobro je, želim da budem kraj tebe jer znam da to ispravno je, ali nikako da prestanem na komade da se razbijam.

Prevod sa engleskog: Ana Stjelja

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

111

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

НЕШЕ ЈАШИН Ако бих умрла АКО БИХ УМРЛА Ако бих умрла, желела бих да процветам на месту где су сахранили ме. Ако бих умрла, мрака би се највише плашила, камо среће да сам могла да на небеса успењем се! Цвеће, међу цвећем, ако бих умрла, желела бих да процветам као поезија у људским срцима. У забрањени врт онај желела бих да утонем, с оне стране међе. Ако бих умрла правила бих се да нисам да тебе не бих растужила. Превод са турског: Ана Стјеља

112

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АКСАНА СПРИНЧАН Избор из поезије *** Сунца – без конца, дан – сан, ноћи – очи, треба – неба, забринут – пут, људи – буди, истина – судбина, човек – век, крајина – сина... У најбаналнијим римама је дубоки бели стих живота. *** зима избељује моје ноге од роне земље сакупља зрно песка за зрном и одлази задовољна пленом на златним пољима да би се вратила *** као јегуља ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

113

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ бол испливава из мене плива у Саргаско море хиљаду искрица скончава полупрозрачни лист врбе са црним очима пливаће мењати се постати стакло и опет изгубити прозрачност вративши се к својој душу Историја једне љубави Два дрвета волели су једно друго целог живота. Срећу да умру истога дана ис-те-сте-ри-ла им је тестера. *** Трње твоје везу на лицу ВОЛИМ као крстић, везем до хаоса... Срећа детињства У припјатској трави шета моје детињство, плива до локвања, гледа за стрелицом.

114

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ И не зна да је оно последње детињство без Чернобиља. *** крушке из дедине баште и јабуке из мамине баште непродајног изгледа непознатих сорта без икакве хемије и никакве продаје сигурно, рајске су освећене Крвним Храмом скоро пола века под дрвећем родним шетам и ни крушка, ни јабучица нису ме удариле а само моле да се поклоне земљи а само се уздижу у небо *** Видим присутност и видим одсутност... Посматрам, како умире давно умрла звезда и не примећујем последње дане живих. Примећујем, како расте дрво, али док га не одсеку нећу знати колико је старо. Пратим, како лети птица, али тако је далеко, да не схватам

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

115

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ остаје ли овде или лети на југ. Тако звезде, тако дрвеће, тако птице – покрећу Ток времена људи... Видим присутност и видим одсутност... *** На телу, уморном од нежности, добијају се најлепше тетоваже невидљиве радозналим очима, нанесене иглицама твојих трепавица... *** Мислима о теби шијем, као некада бака крстићима. У дубини лепоте– гробља.

Превела са белоруског Дајана Лазаревић

116

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

PAULO KOELJO Pokretni spomenik Već sam posetio mnoge spomenike na ovom svetu, koji su učinili da gradovi koji su ih postavili na vidno mesto, postanu besmrtni. Slavni ljudi i njihova imena već su zaboravljeni, ali oni i dalje traju jašući svoje prelepe konje. Žene koje krune ili sablje pružaju ka nebu simbolizujući pobede, više se i ne javljaju u školskim knjigama. Usamljena deca, bez imena, ugravirana u kamenu, nevinost zauvek izgubljena tokom sati i dana u kojim su bila prinuđena da poziraju nekom skulptoru koga je istorija, takođe zaboravila. I na kraju svega, nisu statue te koje obeležavaju grad (malo je izuzetaka među, njima je Rio de Žaneiro sa svojim Hristom Spasiteljem) nego stvari koje su nepredvidive. Kada je Ajfel za jednu izložbu konstruisao toranj od čelika, nije mogao ni da sanja da će to postati simbol Pariza, pored Luvra, Trijumfalne Kapije, dva impozantna vrta. Jedna jabuka predstavlja Njujork. Jedan most, ne mnogo frekventan, simbol je San Franciska. Takođe, jedan most preko reke Taho je na razglednicama Lisabona. Barselona, grad sa puno dobrih idejnih rešenja ima jednu katedralu koja nikada nije završena (Sagrada Familia) kao i njen najznačajniji spomenik. U Moskvi, jedan trg u blizini zgrada nosi ime koje više ne predstavlja sadašnjost (Crveni trg, u sećanje na komunizam) jedna je velika odrednica. To je od sada pa ubuduće. Možda, razmišljajući o ovome, jedan grad koji nikad nije napravio nešto slično, rešio je da napravi jedan spomenik koji bi mogao da nestane tokom noći, a da se ponovo ujutru pojavi, spomenik koji bi svakog minuta u danu mogao da se transformiše i da zbog toga zavisi samo od snage vetra ili sunčevih zraka. Legenda kaže da je jedno dete imalo ideju sve do momenta dok

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

117

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

se nije… upiškilo. Kada je završilo, ispričalo je svom tati da bi mesto gde su živeli bilo zaštićeno od osvajača kada bi postojala jedna skulptura koja bi bila u stanju da se zakopa pre nego što se oni približe. Otac je otišao da razgovara sa lokalnim savetnicima koji su, iako behu prihvatili protestantizam kao zvaničnu religiju i koji bi sve što je bilo van logike shvatili kao sujeverje, odlučili da slede savet. Jedna druga priča pripoveda da kada je jedna reka naišla na jezero, izazvala je jaku struju i da je tu izgrađena jedna hidroelektrična brana; ali kada su se radnici vratili kući i zatvorili ventile, pritisak je bio veoma velik i turbine su izgorele. Sve dok jedan inženjer nije dobio ideju da postavi fontanu na mesto gde bi prekomerna voda mogla da ističe. S vremenom inženjerstvo je rešilo problem i fontana je postala nepotrebna. Ali su, možda, setivši se legende o onom dečaku, stanovnici odlučili da je zadrže. Grad je već imao mnoge fontane ali ova bi bila usred jezera, šta bi moglo da se uradi da ona postane vidljiva? Tako je bilo i kada je nastao pokretni spomenik. Snažne pumpe su bile postavljene i danas snažni mlazevi vode ispuštaju 500 litara po sekundi vertikalno, 200 kilometara po času. Kažu, a ja sam se i uverio, da se iz aviona koji leti na 10.000 metara može videti. Nema neki specijalni naziv, jednostavno to je „Vodena Fontana”, simbol grada Ženeve (gde ne nedostaju skulpture ljudi, konja, herojskih žena i usamljene dece). Jednom sam pitao Denis, švajcarsku načnicu, šta misli o „Vodenoj Fontani”. Naše telo je skoro u potpunosti načinjeno od vode gde prolaze električne čestice koje prenose informacije. Jedna od tih informacija zove se Ljubav i može da se sudari sa celim organizmom. Ljubav se menja sve vreme. Mislim da je simbol Ženeve najlepši spomenik ljubavi smišljen od strane ljudske umetnosti. Ne znam da li je onaj dečkić iz legende mislio na to, ali mislim da je Denis imala pravo. Prevod sa portugalskog: Ana Stjelja

118

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

NARIMAN ABDULRAHMANLI Leptir To je bilo izgovoreno tako kao da je zlatni metak probio sedam slojeva oklopa. Da budemo precizniji, tih šest reči još nisu bile ni izgovorene već su se samo spremale da budu izgovorene, a za sve to vreme kosa mu je u korenu postala mokra zbog nejasnog predosećanja i grlo se steglo od bola koji je dolazio iznutra. Dok su se reči probijale ka njegovoj svesti, od hladnog znoja bio je mokar do gole kože, disanje mu se bukvalno zaustavilo. „Muž mi je poginuo u ratu.” Iz nekog razloga još uvek nije sasvim pronikao u smisao tih reči, ali u njemu je već počela neizdrživa sparina i uragan. Želeo je da stigne tu ženu sa očima punim suza, da padne pred njom na kolena i zamoli je za oproštaj, ali neočekivano ostavši bez snage, nije mogao da se pomeri sa mesta. ...Dan je počeo dobro. Ujutru je na brzinu pojeo odličnu kajganu, na putu nije bilo gužve, a kada je stigao u upravu od spremačice je saznao da tog dana dobijaju platu. Ispostavilo se da će poslepodne stići novac. Istina, o tome su pričali već treću nedelju, ali danas je za to, činilo se, postojala nekakva izvesnija nada, koja je posle svega pola sata, posle šefovog uveravanja, postala, može se reći, stvarnost. Šef ih je o tome obavestio kao da je u pitanju njegov teško zarađeni novac, koji je trebalo da dâ iz svog džepa. U svakom slučaju, učinio je veliku uslugu velikom broju ljudi. Osim toga, u poređenju sa novcem, ta usluga se činila sitnicom u životu i nije mogla da pokvari sadašnju situaciju. Ostalo je samo da se nekako skrati vreme do podneva, da se izbace iz glave svakakve loše misli u vezi sa platom, na šta se već odavno navikao... Zatim, nakon što se sat vremena bavio papirima i izašao da kupi cigarete, susreo se sa momkom koji je malo šepao i pogledao ga je u lice, kako bi mu se izvinio. Po očima je prepoznao bivšeg druga iz ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

119

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

vojske, momka s kojim je ratovao u istom rovu. Istina, u tom trenutku nije se setio imena momka čiji je nadimak Rembo, ali to nije bilo važno. Najvažnije je bilo to što, nakon što je momak bio ranjen i odveden u bolnicu, on nije uspeo ništa da sazna o njemu, ni da li je živ ili mrtav. Kada bi nekada sretao bivše ratne drugove, sećali bi se momaka s kojima su ratovali rame uz rame, i čak ni tada niko nije mogao da kaže o njemu ništa radosno. Jedni su govorili da je umro u putu od gubitka krvi, drugi su govorili da je trgovac u nekoj radnji, treći su tvrdili da je, kada je ozdravio, počeo da radi u policiji i da odlično živi. Sada su se, evo, ovde, baš nasred ulice, sreli i, posle najmanje pet godina, razgovaraju baš usred gužve, pokušavajući tako da odmrse ono što su godine zamrsile. Dobro je da je, kada je malo došao sebi od iznenađenja i radosti, video da momak malo šepa i jedva stoji na osakaćenoj nozi i pozvao ga u najbližu čajdžinicu. Seli su i počeli da se prisećaju teških i gorkih dana za vreme službe. I tada su počeli bolovi u ranjenoj butini, koja ga već dugo nije bolela. Svrab, na koji pre nije obraćao pažnju, pretvorio se u dosadnu, pulsirajuću bol, i još mu je, uz sve to, glas postao hrapav i grublji. Ali u sebi je mislio da je njegova nesreća u poređenju s nesrećom tog momka obična glupost. Momak je ležao u bolnici četiri meseca, a devet meseci i dvadeset dana je ležao kod kuće. Hteli su da mu amputiraju obe noge, ali, srećom, iako je izgubio jednu nogu od kolena naniže, drugu su lekari uspeli da spasu. Sad nekako hoda, lupkajući drvenom nogom, od svoje penzije izdržava tri člana porodice, i još, ne oslanjajući se sasvim na penziju, traži sebi odgovarajući posao. Nekako uzgred ga je pitao da li se oženio. Kroz šalu je rekao: „Dok ne rešim stambeno pitanje, neću da se ženim.” Nakon što ga je pitao još neke stvari, zapisao je njegovu adresu, dao mu svoj broj telefona, naredio mu da ostanu u kontaktu i, plativši poznatom konobaru čaj, ispratio momka do same stanice i vratio se u kancelariju. Potom je došla „šefova načelnica”, to jest šefova sekretarica, i rekla da je Gripku danas rođendan, da je sve spremno i da su svi uveče pozvani sa svojim damama. Odmah je osetio značenje tih reči – treba spremiti novac za poklon, ona će poći sa šefom i, ako zatreba, možda povede svoju drugaricu. Imaju ti ljudi sreće, njihovi rođendani se

120

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

poklapaju sa datumima kad stiže plata, ajd’ probaj samo da ne daš pare za poklon, odmahće te prozvati „krticom”. I tako, ona je ceo dan u šefovom društvu a, budući da je sa kolegama s posla, to nije sumnjivo. Njena drugarica je iskusna žena i još nije poznato sa koliko muškaraca je imala posla; sada traži čoveka za kog bi mogla da se veže, ali najverovatnije još uvek nije našla takvog – sa visokim obrazovanjem, unosnim poslom, da nije ni lep, ali ni ružan, da s njim može da izađe među ljude. Glavna njegova mana je to što nema kuću, ali i to može da se reši, baba ima kuću, u njoj niko ne živi, prazna je bez razloga... Ali on joj nije odgovarao nežnim aluzijama, tačnije, nije ni planirao da prihvati takvu igru. Odavno se u njemu stvorila provalija bez dna, koja je u sebe gutala sve u vezi sa ženama ili ženidbom, sve ostalo su bile njegove prolazne zanimacije... Uspeh dana je zapravo bio još trijumfalniji kada su dobili platu. Oni koji su otišli po novac pre podneva javili su se i obradovali ostale vešću da su pare iz banke već stigle, a zatim su se i vratili na posao. Istina, šalter se otvarao tek posle dva. Šef, računovođa i blagajnik su nešto brojali, podelili između sebe, zatim su izašli i, kada su se dogovorili, rešili su da podele zaposlenima ono što je ostalo. Iako je bio drugi čovek u upravi, u finansijskim pitanjima je bio četvrti, to jest od svega što je ostalo u znak poštovanja prvo su njemu davali platu. Umotavši tri svežnja novčanica i stavivši ih u fioku, odjednom je iz nekog razloga poželeo da razbaca te novčanice po celom putu od svog kabineta do kabineta šefa, zatim da ga zgrabi za debeli vrat i natera da pokupi sav taj novac. „Šefova načelnica” mu je, kada je došla po pare za poklon, rekla da je promenila plan i da će umesto poklona Gripku za rođendan dati novac umotan u ukrasni papir. Ali stisnula je zube kada je iz svežnja novčanica izvukao samo onoliko koliko je učešće u poklonu po jednoj osobi – ako i dođem na rođendan, doći ću sam. Otišla je bez komentara, ali videlo se da joj nije bilo pravo. Prvo nije uopšte bio raspoložen da ide na rođendan, dao je pare, pa će se posle uz neki izgovor izvući. Grib mu se nije sviđao, sa neprijatnom spoljašnošću I crvenim licem jurio je naokolo, spajao kraj s krajem, nikada se nije bavio neisplativim poslom. Između njega i šefa je postojala nekakva poslovna tajna koja ih je spajala, i on je uvek izlazio iz šefovog

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

121

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

kabineta crven u licu. Pred kraj radnog dana malo je promenio svoj stav. Neće džabe ići, pare je svakako dao, ne bi bilo loše da malo napakosti Gribu, da se zabavi kad se tako nešto desi. Pritom, tako uspešan dan mora lepo da se završi – ili treba otići na rođendan ili naći nekoga od bliskih prijatelja i sesti negde sa malim društvom... Kratko je razmislio i izabrao prvo. Biće i bliže ljudima s posla i moći će da nanese bolnu ranu „šefovoj načelnici”. Nekako je prekratio ostatak slobodnog vremena i dok je išao ka Gribovoj kući još se kolebao, ali kad je malo razmislio shvatio je da je dobro odlučio. Grib i njegova žena su sijali kao noćne reklame i veoma su ga srdačno dočekali. Bilo ih je svega dvadeset i jedan – Grib je na proslavu pozvao samo najuvaženije ljude, od kojih su mnogi došli sa svojim damama, a šef je sa svojom načelnicom sedeo na počasnom mestu. Dame su, kao da su odavno čekale šefov rođendan, bile nalickane i naparfemisane mnogo više nego kada su se doterivale za svoje izabranike. Šef i „načelnica” su sve vreme nešto šaputali i kikotali se. Grib je bio zadovoljan što je svom šefu omogućio tako intimnu atmosferu – ukoliko bi bilo neophodno, mogao bi i da im ustupi spavaću sobu. Ipak, proslava nije bila loša. Na samom početku je šef odbio da bude tamada,1 istakavši time da odlučno odbacuje uzde vladanja. To ga je zabolelo jer je samo potvrđivalo da mu je suđeno da bude drugi, i shvativši da ne može da se izvuče sa proslave, složio se. Zbog insistiranja prisutnih morao je da sedne pored Griba i, navodeći ponekad citate raznih filozofa, ukrašavajući ih odlomcima stihova, davao je svima mogućnost da kažu ponešto i tako je, na neki način, odigrao ulogu tamade. Muškarci su rekli sve što im je bilo na duši, a sve ono što nisu želeli da kažu prikrili su lepim rečima i lažnim osmesima, kako bi se to dopalo Gribu. On je sve to morao da trpi do samog kraja. Na momente je želeo da lupi šakom o sto, ali umesto toga bi ispričao nekakvu anegdotu kako bi sprečio unutrašnji izliv gneva: „Kako beše ona anegdota o direktoru koji je tražio sekretaricu sa makazama?” Govoreći o tome, on je kradimice gledao šefa i „načelnicu”, u duši se smejući tome kako su se kao slučajno trgli na njegove reči. A Grib je uznemireno govorio šefu: „Ne, ja ću odgovoriti na ovo. Da, kaže se da se nekome svidela jedna žena.”

122

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Gribova žena, koja je sedela s njegove druge strane, ponekad bi ustajala i odlazila u kuhinju, a kada bi se vratila i sela na svoje mesto šlic na suknji otkrivao je njena kolena, bela kao sneg. Njen muž je bio okrenut ka gostima i nije mogao na to da obrati pažnju. Jednom-dvaput bi žena ulovila njegov radoznali pogled, ali bi samo stidljivo primakla kolena jedno uz drugo. Zatim bi, kao da se ništa nije dogodilo, počinjala polako da ih pomera. A on je odlučio da je bolje da ne gleda na tu stranu. Proslava se bližila kraju. Najupečatljiviji momenat je bio kada se Gribov trogodišnji sin na njegovim kolenima upiškio. Kada su gosti za to saznali, glasno su se zakikotali, a pridružili su im se i Grib i njegova žena. Tada je on podigao čašu i rekao: „Danas ti je najvredniji poklon za rođendan dao tvoj sin”, a svi su, smejući se, počeli da aplaudiraju. Grib i njegova žena su odlučili da počiste sinovljev „poklon” i ustali su od stola. Istina, nije se sećao toga ko je sa kim otišao – sećao se samo da je, kada su ga ispraćali, Grib, crveneći, nešto prodorno govorio, dok je njegova žena dugo zadržala svoju ruku u njegovoj, govoreći slatke, nežne reči. Kada je video da su se do stanice svi razišli u različitim pravcima, shvatio je da je proslava trajala oko tri sata, jer se još nije smrklo. Pošteno je popio, ali se bez obzira na to bez problema kretao, samo mu je u mozgu bila gusta magla i, gledajući kroz tu maglu, video je svog profesora i veoma se obradovao. Profesor, koji mu je predavao na fakultetupre petnaest-šesnaest godina, ostario je za to vreme toliko da nije ličio na sebe iz prošlih dana. Nosio je nebeskoplavo odelo i kačket iste boje. Ruke je držao iza leđa i šetao tamo-ovamo, kao nekada za vreme predavanja. Nije mogao da natera sebe da mu priđe, kao da je razlog svih njegovih neuspeha tokom poslednjih godina bio u tom muškarcu. Kada su se ipak pozdravili, najmanje što je mogao bilo je da slaže: kod mene je sve dobro, odličan posao, oženjen, svi porodični poslovi idu odlično, spreman sam da vam budem na raspolaganju, ako poželite to... Srećom, stigao je autobus, odvezao profesora i time se završila ta nelagodnost. ...Tada je video tu ženu. Stajala je prekoputa prodavca ribe koji je stavio svoju korpu baš na stanicu, razgledala je jesetru od dva kil-

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

123

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ograma, gledajući rascep njenih škrga, mirisala je, cenkala se sa prodavcem. Na prodavčevu dvosmislenu upadicu žena nije odgovorila, ali nije ni kupila ribu, pomerila se sa strane da sačeka autobus. Bila je privlačna. Nije bila našminkana, bila je pristojno obučena, nije nepristojno zurila oko sebe, ali izgledala kao neko u bezizlazoj situaciji – u svakom slučaju, takva misao mu je pala na pamet kada je video da ne ulazi ni u jedan od autobusa. „Recimo da imam slobodnog vremena, a ne želim da ga provedem u četiri zida tuđe kuće, mogao bih da provedem par sati sa nekim prijateljem ili poznanikom u čajdžinici. A ti?” Nedugo potom, oko žene je počeo da se vrti neki mlad bubuljičav momak, koji joj je nešto dobacio, a žena se u znak protesta pomerila, dok se momak još malo vrteo oko nje i nestao bez traga... Dva puta su im se pogledi ukrstili, a treći put, kada se žena okrenula i pogledala ga u oči, oni su bez reči razumeli jedno drugo. Istina, u njegovim mislima u početku nije bilo ničeg lošeg, a zatim je, razmislivši o tome da ne bi bilo loše završiti ovaj dan u zagrljaju žene, načinio potez. Nije se tačno sećao o čemu su govorili, došao je sebi kada su seli u autobus jedno pored drugog, kako bi sakrili svoje uzbuđenje i brigu. Žena je govorila o finim stvarima, pokušavajući da zbuni ljude koji su buljili u njih. Govorila je da je izašla da traži posao, još joj je pritom dete bolesno, hoće ribu, ona mora da mu kupi ribu, govorila je i da joj se uopšte ne sviđa da izlazi u grad, ona voli da sedi kod kuće, ali ako bi se našao posao sa finom platom, počela bi da radi. Do prošle nedelje je radila, ali se uprava zatvorila i ona je ostala bez posla, onda je počela da priča o poteškoćama usamljenog života i rekla je da nema nikakvu pomoć. Slušajući sve to, pomislio je da će, ako se osmeli, pozvati ženu na šoljicu kafe, a na kraju će joj pod nekim izgovorom gurnuti u torbu načeti svežanj novca koji je ostao od Griba, smiriće je i čak ispratiti do kuće. Osećao je da žena priča iskreno, da ne laže kako bi opravdala svoj pogrešan potez. Kada je autobus skrenuo iza ugla, rekla je: „Stigli smo.” Platio je ženi kartu i pokazao vozaču svoju ličnu kartu. Izašavši iz autobusa, primetio je da se njeno raspoloženje promenilo, pa je pomislio da je to zbog toga što je neodlučna. „Evo, na prvom spratu ove kuće ja živim”, rekla je ona, „vrata levo.” Žena je napravila pedesetak koraka,

124

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zatim se zaustavila i stavila ruku na čelo: „Ne, ne, ne mogu da pođem”, u njenom glasu su se čuli plač i utučenost. Čuvši to, on se zbunio, hteo je nešto da kaže, objasni, ali je osetio nekakvo unutrašnje olakšanje: „Zašto odjednom, šta se desilo?” Žena se sada izgubila i istim takvim plačnim glasom rekla: „Muž mi je poginuo u ratu” – i posrćući pošla nazad na stanicu. ...Hladan znoj potuno ga je ohladio. Pedeset-šezdeset koraka koji su vodili ka zgradi bili su mučni i teški, kao put ka paklu. Unutrašnja praznina ili unutrašnja teskoba pretila je da ga uruši. Nije mogao ni da zamisli da jedan od manje-više uspešnih dana u njegovom životu neočekivano može da se završi ovakvom nelagodnošću. Sada je, kako bi se oslobodio sažaljenja, morao da se muči najmanje sedamdeset dana, dok ga vreme ne primora da zaboravi ovo. Dugo je stajao pred vratima sa svežnjem ključeva. Prvo nije znao šta da radi, a onda se trgao kada je video leptira koji se spustio na gornju ivicu vrata. Leptir je bio prilično krupan, crn, na njegovim krilima su bile raznobojne tufne, polen je pod svetlom lebdeo u vazduhu. Želeo je da nečujno pruži ruku i uhvati leptira, ali, nažalost, zakasnio je – on je neočekivano odleteo i izgubio se u tami noći. Dok je otvarao vrata, još je mislio o leptiru. Negde je čuo da oni koji dodirnu rukom crnog leptira ne žive još dugo posle toga.

prevod na srpski: Sandra Bogunović i Aleksandar Jovanović (iz zbirke priča azerbejdžanskih autora)

MANJE POZNATE REČI *Tamada – u gruzijskoj tradiciji, koja se u postsovjetskom periodu raširila u svim bivšim sovjetskim republikama, predstavlja onog koji vodi veselje i drži zdravice. (Prim. prev.)

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

125

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ĐORDI SIJERA I FABRA Kafka i lutka koja putuje U svojoj 40-oj godini Franc Kafka (1883-1924) koji se inače nikada nije ženio, niti imao dece, jednog dana šetao je parkom u Berlinu i tada sreo devojčicu koja je plakala zbog toga što je izgubila svoju omiljenu lutku. Ona i Kafka su bezuspešno tražili lutku pa joj je Kafka predložio da se i narednog dana nađu u parku i potraže lutku. Sutradan, nakon što ponovo nisu uspeli da nađu lutku, Kafka se dosetio da devojčici dâ pismo koje je “napisala” lutka u kome kaže: „Nemoj da plačeš, krenula sam na put oko sveta. Pisaću ti o svojim avanturama.“ Ovako je počela priča koja će trajati sve do Kafkine smrti. Tokom njihovih susreta Kafka bi čitao pažljivo napisana pisma koja je napisala lutka u kojima opisuje svoje avanture, a koja su se devojčici veoma svidela. Konačno, jednom prilikom, po povratku u Berlin, Kafka je vratio lutku (kupio novu). - Ne liči na moju lutku - rekla je devojčica. Kafka joj je onda predao pismo u kome je lutka rekla: „Moja putovanja su me izmenila.“ Devojčica je onda zagrlila lutku i srećna odnela lutku kući. Nakon godinu dana, Kafka je umro. Mnogo godina kasnija kada je devojčica odrasla pronašla je pismo u lutki. U pisamcetu koje je potpisao Kafka pisalo je: „Sve što voliš najverovatnije će biti izgubljeno, ali na kraju ljubav će ti to vratiti na neki drugi način.“ Prevod sa engleskog: Ana Stjelja *Istinit događaj koji se dogodio Francu Kafki adaptirao je španski pisac Jordi Sierra, na osnovu sećanja Dore Dijamant sa kojom je Kafka živeo pola godine u Berlinu. Na osnovu ove priče snimljen je i kratki animirani film „Kafkina lutka“

126

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prikazivawa

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

127

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JELENA NEDELJKOVIĆ O romanima Srđana Stojiljkovića „Postoje neke dubine, neprevodive u reči.“ Baš ovim Balaševićevim stihom ja bih opisala do sadašnji stvaralački opus mladog i veoma perspektivnog niškog pisca, Srđana Stojiljkovića. U svoja tri romana, on na sofisticiran, urban i potpuno savremen način opisuje neke tanane i osetljive relacije u muško-ženskim odnosima. Svaka njegova priča ima realističnu i realnu podlogu u našoj stvarnosti. Srđan o toj stvarnosti piše duboko i emotivno. Kao da slovima po tastaturi ispisuje neku ličnu povest. Svoju, moju, nekoga od nas- potpuno je svejedno, jer u onome što piše može se prepoznati svako od nas. I tačno se, sa rastom broja napisanih knjiga, može osetiti i promena u stvaralačkom senzibilitetu autora. Gradacija njegovog stvaralačkog puta koja raste i koja će, a to se, po romanu „Čovek sa pola srca“ da naslutiti tek doživeti svoj zenit. U „Kapima oslikanog neba“ je priča o muškarcima sa ovih prostora. Prepoznatljiva, iskrena, i pomalo neočekivana, nalik na želju da pisac odbrani čast muškog roda na ovom „brdovitom Balkanu“ od narastajućeg naleta feminizma i devojaka koje su kao na vodi i nasušnom hlebu odrastale na lektiri života koja se zvala „Sex&The City“ i koja im je podigla standarde, ali i prohteve. I dok su dame sanjale Božić u Njujorku i po neku Zverku, negde, skriven na toplom Jugu, sa toplinom u srcu, autor je stvarao priču o muškarcima čija su pokretačka snaga žene. Bila je to priča o savremenim muškarcima, koji su rešili da ne beže od uboda Amorove strele, već da joj se prepuste, da pokažu svoju blagu i nežnu stranu, koja se ispod samouverene maske od leda, topi i raskravljuje pred umilnim pogledom i nežnim ljubavnim šapatom. Na potpuno duhovit način, protkan južnjačkom vrcavošću i smislom za humor, Srđan je lagano i pitko ispleo priču o muškarcima koji se ne boje žena i koji se ne boje da svoje žene bezuslovno vole. Da daju i prime ljubav, a da istovremeno vešto 128

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

sakriju onaj iskonski strah od nežnosti, koji je svakom Balkancu urezan u genetski kod, i da budu otvoreni za neke nove, čulne senzacije od kojih im zadrhte i srce i kolena. Žene su oslikane kao sušta suprotnost. U Srđanovom pogledu oživljavaju poput blistavog odraza u ogledalu, i postaju čarobnice, gotovo svetice. Njegova ekspresija ženske lepote ne bazira se samo na onom spoljašnjem, na jednostavnim fizičkim senzacijama. Ne, ona je dublja, slojevitija, izražava se u onoj ženskoj unutrašnjoj suštini u njenoj unutrašnjoj lepoti. Na trenutke naivno, Stojiljković donosi skoro dečački iskrenu, priču o čistoj ljubavi, vešto oslikavajući onaj svet koji mnogi, mnogo iskusniji autori ne donose i ne prinose svojim čitaocima. „Kapi oslikanog neba“ mogu se, bez razmišljanja svrstati u modernu bajku, ali ne onu plitku, nalik holivudskim melodramama kojima nas obasipaju, već nežnu, sa pravim lirskim izrazom koji nam je nedostajao iz jednog autentičnog muškog ugla i muškog pera. Verujem da će čitateljke, baš kao i ja, sama, poverovati da muškarci mogu tvore nežnost, i da mogu, bez obzira na mentalitet, kruto vaspitanje, stege i principe pod kojima su rasli, da se preobrate u nežne prinčeve na belom konju, u čijem će oku svaka žena videti odblesak balske haljine i tijare, sve do onog „happily ever after“. Ako neko od muških autora u to može da ubedi ženski rod, sigurna sam da je to Srđan Stojiljković. Za razliku od „Kapi oslikanog neba“, „Sve te grešnice“ donose potpuno drugačiju priču, a opet na sličnu tematiku. Ipak, i pored priče o ljubavi koja je okosnica i drugog Srđanovog romana, stilski, autor pokazuje promenu, zadire u neke zabranjene, skoro „tabu“ teme i veoma vešto koketira sa onim što bi pravoslavni kler, mirne duše osudio i nazvao čistom jeresi. Ali, iako je tema kompleksna, a roman dublji i mnogo emotivniji, autor je na temu ponovo odgovorio sa njemu svojstvenom lakoćom u izrazu i sklopu rečenica. Nema mnogo poigravanja sa onim što Srđana čini dobrim piscem. Njegov pravac je trasiran – on muški piše na teme bliske ženskoj psihi i srcu. Snaga i energija kojom otvara nezgodne ljubavne teme i preispitivanja, neverovatna je. Snaga njegovog izraza leži u jednostavnosti

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

129

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

rečenica, koje su prožete poetikom, i već na prvim stranicama romana, jasno vam je da je ova proza napisana veštom rukom pesnika. Forma se u potpunosti uklapa sa stilom. Roman je postmodernistički. Forma kompleksna, inspirativna i duboko emotivna. Poigravanje. Hrabrost. Ljubav i njeni prateći efekti sagledani kroz složenost odnosa, kroz savremenu filozofiju i uplitanje religije i neizostavni gotički momenti, koji su na kraju dali jedan izuzetno kvalitetan, ali, ne dovoljno promovisan roman. Srđan Stojiljković se kroz roman „Sve te grešnice“ sve vreme poigrava i relativizuje moralne i religiozne tabue. Kroz snažnu i strasnu ljubavnu priču, koja se dešava između mladog i perspektivnog umetnika – slikara Marka, koji se zaljubljuje u tajanstvenu Selenu, pravu „femme fatale“ koja ulazi u njegov život, da poremeti i sruši sve vrednosti na kojima počiva njegov svet, autor nam u stvari priča o onim svakodnevnim relacijama sa kojima se srećemo, koje vidimo, o kojima slušamo, koje se dešavaju svakodnevno. I ne nužno samo nekome drugome, već i nama. O tome nas Srđan tera da razmišljamo dok čitamo „Sve te grešnice“. Da li smo spremni da se žrtvujemo, i šta smo sve spremni da žrtvujemo? Jesmo li spremni da izađemo iz sopstvene „zone komfora“, da rušimo, pa da ispočetka zidamo, iako ne znamo i nismo sigurni da li su temelji jaki, dovoljno čvrsti da se odupru i izdrže terete koje smo im namenili? Tu su elementi gotike, i ljubavna pisma, koja, na trenutke mi se činilo kao da je napisala Puškinova ruka. To su ti, čisti, poetski momenti koji nas guraju dalje, u dubinu, u mrak i tamu najkrvavijih religijskih sukoba Hrišćana i njihove želje da se pokažu i dokažu da su baš oni ti, pravi vernici, spremni da se žrtvuju i daju život za Boga, zaboravljujući da Bog ne traži žrtvovanje, već ljubav, zaboravljajući da Bog ne želi lukavo, makijavelističko taktiziranje, već, čista, ničime uprljana osećanja, a pre svega Bog traži ljubav, prema bližnjima, ženi, muškarcu, i prema sebi, pre svih, jer ko ne voli sebe, ne može voleti ni druge. To je onaj „credo“, koji Srđan Stojiljković postavlja kao poentu i temu svojih romana, u isto vreme. On insistira na ljubavi, jer ljubav je onaj most koji spaja svetove, onaj večni sa ovim prolaznim, portal kojim u živote običnih muškaraca, ulaze grešnice, ali, ma koliko grešne bile,

130

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ipak su one luča i svetlost, snaga koja pokreće i snaga koja ruši. A autor je u tom insistiranju dosledan. Za njega je ljubav univerzalna sila koja rušisvetove, koja daje sjaj u oku, koja osvaja, spašava, i zato su „Grešnice“ realistično delo, a ustvari, dok čitate pred očima se odvija dobro izrežiran film, u kome je sve poput Selene, zanosno. „Čovek sa pola srca“ je najnoviji roman koji je nedavnoizašao iz štampe, ali sam ja, zahvaljujući dobroti i poverenju autora, imala tu čast da knjigu već pročitam, u samom procesu nastajanja. U ovom delu se već vidi zrelost autora koja je gradacijski na mnogo većem nivou u odnosu na „Kapi oslikanog neba“ i „Sve te grešnice“. Urbano, savršeno iskreno i otvoreno u ovom romanu je oslikan – ŽIVOT. Ili, ono što život danas jeste. Ovo je roman istkan od bola, ali, ne onog nezamislivog, onog koji tera na suze i plač, ovo je bol koji ustima ostavlja gorak ukus života u savremenom svetu – savremenoj porodici. Vuk Grubanov, glavni junak ovog romana je, nesrećan, nezadovoljan tridesetogodišnjak. Bar sam ga ja tako videla i doživela. Čovek koji je odrastao pored dominantne majke, ah, taj čuveni balkanski sindrom – majke lavice koja se bori za svoje potomstvo i bez oca kao kontrateže tom, previše dominantnom ženskom principu gospodarice u kući. On je duboko nesrećan, nezadovoljan, nesmiren. Večiti dečak koji traži sebe, ne želeći da bude kao svoj otac koji je davno otišao i koga on čak ni ne poznaje dobro, a čija ga smrt, iako to ne želi otvoreno da prizna pogađa više nego što bi i sam to želeo, a opet, ni sam ne zna kakav bi zapravo trebalo da bude. I tu opet, prepoznajem sebe. Kada želiš najbolje, a ne znaš kako. Onda sva rešenja postanu pogrešna, a ti nemoćan da bilo šta ispraviš, i onda postaneš nemi saučesnik u sopstvenom pogromu svoje duše. I ta upitanost, to večito traženje, infantilna nemoć, zavisnost od majke, ekonomska, emocionalna, prave od njega introvertnog čoveka nemoćnog da se izrazi, da jasno kaže da ima sopstvene želje, sopstvena htenja, da želi najpre da pronađe sebe, da bi mogao da pronađu ljubav

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

131

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

svog života. I svoje dete. On je sebičan, kao i većina pripadnika te generacije. Okrenut je sebi, svojim emocijama, koje su osakaćene očevim odlaskom. „Nisu mržnja i ružne reči ono što vređa nekadašnju ljubav, najgora uvreda je ćutanje, tiho nezadovoljstvo, mnogo reči na usnama koje se zbog uzaludnosti i potpuno izgubljene vere, jednostavno ne izgovaraju To su neme optužbe bez početka i kraja, golema praznina i očaj.” Da, u savremenom životu, savremenih muškaraca i žena sve se dešava ubrzano. Po ustaljenom principu, ali, ubrzano. Ubrzano učimo da živimo, da radimo, zaradimo, stvorimo simbol, status, prestiž, da budemo svoji, nezavisni, hrabri i jaki, da volimo. A opet, malo toga stvarno naučimo i usvojimo. Jer, instant život nudi samo instant rešenja – poslove od kojih se krpimo, statusa i prestiža nema, tonemo sve dublje u nezadovoljstvo, očaj, tugu, I pitamo se, kada smo to i kako postali razočaranje i ništavilo u očima druge polovine svog srca. Prihvatamo jeftina opravdanja, sitne laži, ogromne sumnje i strahove, nesigurnost u sebe, u sopstveno biće, sopstvenu svrhu i postojanje na ovome svetu. I sve je instant, hrana koja zagrejana u mikrotalasnoj pećnici ima otužan ukus sopstvenog poraza, gorke obaveze koju poput leka moramo da progutamo, klišei, lažna atmosvera jeftinih holivudskih romansi, iluzija koju želimo da pretvorimo u stvarnost I obojimo sivilo ovog divnog i istovremeno prokletog Balkana gde su bajke satkane mnogo više od krvi i gorčine, nego od meda. Vuk, Marijeta, Stef, Vukova majka, svi su vešto oslikani, stvoreni potpuno realno, bolna iskrenost pisca u oslikavanju stvarnosti je potpuna. Likovi su živopisni, to su oni isti ljudi koje srećemo svakoga dana. Svaka trudnica i porodilja je Marijeta. Ili bi to mogla biti. Žena koja se transformiše od poželjne, lepe i nežne devojke, devojke koja voli, koja ljubi, koja vodi ljubav, u ženu koju nagriza sadašnjost, kojoj svakodnevnica boji tonove u sivo, gde su sve nijanse zapravo sive, gde samoobmana traje i traje, a ona spremna na žrtvu, to trpi. Sve dok sama ne preseče taj Gordijev čvor sivila. Zašto se pod obavezno, ljubav gubi proširenjem porodice pitanje je koje postavlja Vuk, a koje može postaviti i svako od nas. Zašto svi pristajemo na truli kompromis, zašto čuvamo nešto, što bi poput ptice

132

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zarobljene u zlatnom kavezu, trebalo da pustimo da slobodno poleti, da oseti slobodu? Mnoge se žene osećaju zarobljeno, ali, stid da se o tome priča, žal zbog pogrešnih odluka, sve ih to navodi na ćutanje i trpljenje. Pogrešno, život je samo jedan i samo je dovoljna jedna aleksandrijska zvezda da naspodseti kako nam lepo može biti i kako sve može doći na svoje mesto, ako znamo koju zvezdu da pratimo. Mnogi ljudi to još uvek nisu naučili, uključujući i mene samu, ali, u ovoj priči imamizuzetno dobar putokaz u koji raspored zvezda da se zagledam. Majka, kao i svaka prosečna majka. Moja majka, svekrva, strina, tetka, starije koleginice, svakoj od njih lako sam preko sopstvenog lica mogla da poput maske stavim lik Vukove majke. I ništa se ne bi promenilo. To su one, balkanske, požrtvovane majke – lavice, nadnete nad svoje potomstvo. To je večita istina utkana u genetski kod žena sa ovih prostora – postaješ majka, poništi ženu u sebi, žena nestaje, a izranja majka. Vuk se kroz tvoje izuzetne rečenice izražava dubokim osećanjima koja su prepletena. Da, on je mamin sin, jedinac, ptić nad kojim je ta žena bdela i nad kojim i dalje bdi, i to će činiti dok god bude bila živa – ali, to je ljubav u svim svojim manifestacijama. Ponekada ta ljubav guši, ponekada je ispunjena gnušanjem i prezirom, razočarenjem i jedne i druge strane ravnopravno, ali, je iznad svega. Visoko na pijedestalu u životu svake žene je – SIN. Ma šta god uradio, kakav god bio, za majku je sin uvek najbolji. Definitvni utisak ove priče je da je Stojiljković, kao autor sazreo, način na koji piše je dubok, introspektivan, ispunjen pitanjima kojima se svi mi svakodnevno bavimo. I ovo je priča koja je svima nama poznata, svima nama koji živimo okruženi komplikovanim odnosima, komplikovanim vezama, komplikovanim roditeljima. Ovo je život u savremenoj Srbiji danas, bez šminke i ulepšavanja. Naracija i deskripcija kojom se Srđan služi savršeno odgovoraju mom čitalačkom senzibilitetu. To su jake i duboke emocije, zagvirivanje ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

133

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

u unutrašnje hodnike duše, traženje, nezadovoljsvo sobom, sopstvenim izborima, suočavanje sa sopstvenim greškama, to večito, na trenutke infantilno i dečije preispitivanje u smislu “a gde sam sada pogrešio”, bolno osvešćenje, buđenje i otvaranje očiju koje su dugo bile širom otvorene i budne sanjale. Ovo je susret sa realnošću. Ovo je bolna priča o generacijama koje su promašile sopstvene živote, ovo je priča da šabloni ne grade život, a da život nije opsena, nije igra, ali da je lep, kada se zagledaš u pravi raspored zvezda. Ono što je za Srđana, kao autora specifično, je, da je jedan od retkih na domaćoj sceni, koji o ženama piše realno, iskreno, ali, ne prelazeći granicu dubokog poštovanja, i ispunjenosti ljubavlju prema samo naizgled, slabijem polu. Možda mnoge dame koje su čitale i pročitale njegove romane misle da je “čudan”, ali, definitvno, Srđan ima istančan osećaj za pisanje o ženama. U svakoj njegovoj rečenici provejava iskreno divljenje, poštovanje i saosećanje prema ženama. Vuk Grubanov voli žene, divi im se i govori autorovim biranim rečima: „Žene su jače od muškaraca. Mogu da istrpe bol ravnu cepanju utrobe, mogu da izdrže udarce, da pate, spremne su da odu od onoga koga vole samo zbog jedne stvari. Traže priznanje da su u pravu. Traže izvinjenje i pokornost u trenucima kada odluče tako. Samo luda upornost može ponovo da ih vrati na staru poziciju kada će ponovo da trpe, da plaču i da mole. Da budu slabe. Žele da budu slabe, ali muškarac mora da bude sposoban da im obezbedi luksuz slabosti. Ako ne.. Žene imaju granicu trpljenja. Ko pređe tu udaljenu granicu, mora da savije vrat, da joj skine zvezde sa neba i uspeće, iako ti sada to deluje neverovatno. Naravno,još jedan uslov postoji. Ako ga i dalje voli, pristaće na sve. Žene su prokleta bića, daj im malo ljubavi i one će se transformisati, poludeće od sreće, i neće više biti prepreka za njih. U suprotnom, ako više nema ljubavi u njoj, ništa je ne može vratiti. Ništa! To je onda gotova stvar. Ali, zaboga, ona te voli. Voli te, zapamti. Jedino je ljubav njeno gorivo, a ljutnja je samo novac kojim će platiti dostavu.“ 134

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Ono što mi se posebno dopada u Stojiljkovićevom pisanju je prefinjeni izraz, simbolika, sitni putokazi koji nas navode na nadu, na sunce, na osmeh koji izranja iz mraka. On je definitvno, kao autor svetlost, on je boja u moru krvi, sivila, tuge, pa i istorije koja je dovoljno sumorna da ne moramo baš toliko da joj se vraćamo.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

135

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MIROSLAV VURDELJA

Glasoviti haikui Milijana Despotovića: Osvrt na knjigu „Haiku“

Ako je filozofija izraz duha svoga vremena, onda Kantova tvrdnja lijepo je ono što je predmet općeg dopadanja¹ vrijedi za estetiku vremena u kojem je on promišljao. Potpisnik ovih redaka priklanja se Camusovoj misli: ako se umjetnost prilagodi onome što od nje traži naše društvo u većini, bit će razonoda bez vrijednosti.² U stvarnosnom sivilu 21. stoljeća umjetnost je ostala u manjini pred najezdom industrije zatupljujuće zabave, komercijaliziranih medija i metastazirajuće površnosti društvenih mreža. Stoga su estetika, intelektualizam i uljudba sadržani u književnom radu Milijana Despotovića još jedan odgovor na Hölderlinovo pitanje und wozu Dihter in dürftiger Zeit).³ Milijan Despotović književnik je bogatog opusa, velike volje i stvaralačke energije. Piše poeziju za djecu i odrasle, haiku, prozu, aforizme, eseje, monografije, književnu i likovnu kritiku, uređuje pjesničke antologije i časopise. Stvaranje književnosti i bavljenje njome njegova je životna potreba i u genetski kod upisano sudbinsko poslanje. On mu pristupa ozbiljno, savjesno i bezrezervno. A skroman i samozatajan u svojoj (ne samo književničkoj) plemenitosti prepoznat je i kao samoprijegorni priređivač knjiga Pauna Petronijevića i najbolji prijatelj njegovog književnog opusa.⁴ Izdavačka kuća Alma iz Beograda objavila je u biblioteci Savre-

136

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

mena književnost (knjiga 323, prvo izdanje, 2019.) zbirku haikua Milijana Despotovića jednostavnog naziva „HAIKU, Izbor”.⁵ Haikui se nižu otkrivajući čitatelju iznimnu pjesničku osobnost koja osjeća živa bića, stvari i pojave proničući u njihovu bit i međuveze. Milijan Despotović nije sklon stilskom pozapadnjenju haikua, postmodernim strujanjima koja su, u jednom svom ogranku, dovela do geometrijskom progresijom klonirane frazeologije i manirističkog žongliranja stihovima bez osjećaja za poetiku i ljepotu riječi. Vođen vlastitim osjećajem za stih i dosljedan svom dovršenom i oblikovanom pjesničkom prosedeu, on ga je utkao i u svoje stvaralaštvo haikua. I ne prilagođava ga kurentnim modnim trendovima i kržljavim kolektivističkim kanonima. Svjestan da je jezik temelj pjesništva, on je apologet čari pjesničke riječi. Odan poštivanju pravopisa i rečenične strukture, koristi interpunkcijske znakove i prvu riječ u rečenici piše velikim početnim slovom. Slučajno ili namjerno u jednom izvrsnom haikuu izostao je znak interpunkcije na kraju prvog stiha. Međutim, to je čitatelju beznačajno jer se pauza između prvog i druga dva stiha nameće logično i prirodno pa, makar i površnim čitanjem ovog haikua, ne može biti na drugom mjestu. Otvaram vrata noćni mirisi izlaze u majsko jutro. Milijan Despotović nas uči tražiti i otkrivati ljepotu u slikama iz života. Njegovi haikui su neizvještačena i duboka spoznaja, često ispunjena referencijama i nostalgijom za vremenom koje je prohujalo u nepovrat, ali je ostavilo neizbrisive tragove u sjećanju. Zato ovi stihovi ne stare. Ili kako sam autor to pojašnjava: Haiku je moja škrinja doživljaja, koje imam razloga da pamtim, tu ih čuvam i oni deluju sveže, kao da su se dogodili u ovaj čas.⁶ Kada nam želi otkriti neku dragocjenost iz te škrinje, to radi pažljivo i diskretno. Ne divinizira prošlost već u njoj nalazi vrijednosti koje i danas imaju općeljudski smisao i opravdanje. A iz stiha zrači punina doživljene stvarnosti, zaokružena misao pretočena u sugestivnu i

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

137

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

snažnu pjesničku sliku. Bunar pod starim lišćem. Ne čujem dedin kašalj. Čak i kada ukazuje na istinu da su u ljudskoj prirodi sadržane i demonske rušilačke sile, zlo u namjeri da se drugom čovjeku nanese bol i smrt, on registrira tu sliku usmjeravajući svoju proosjećanu misao na ljepotu novog rađanja u prirodi. Ali, pjesnik i njegovi čitatelji ne zatvaraju oči. I dalje je prisutna atmosfera navješćujuće zlokobne drame. Zvuk rađa slike bombardiranjem razrušenog grada (Beograd, London, Drezden…) i atomske gljive iznad Hirošime. Odvratan zvuk bombardera. Vratih pogled: Trešnja u cvatu. Ikonografsko središte haikua uvrštenih u ovu zbirku je čovjek, ljubav prema prirodi i odnos prema svijetu koji ga okružuje. Duhovnoj praznini globalizacije i potrošačkog materijalizma današnjice, suprotstavljen je svijet čvrste ukorijenjenosti u obiteljsku tradiciju i dostojanstvo. Majka, otac, djed, starac, starica, unuk, draga ruka, daleke ruke, dječak, djevojčica, ali i drvosječa, kosac, berač jagoda svojim postojanjem i ponašanjem, u kalendaru aktivnosti determiniranih mijenama godišnjih doba, simboliziraju taj (mikro)kozmos. Preko ramena kosca, prepelica trže naš pogled. U toplu atmosferu obiteljske povezanosti i prijateljevanja izvrsno je uklopljen motiv čaja prisutan u osam⁷ haikua uvrštenih u zbirku. Našem podneblju nije primjerena estetika tradicionalne japanske čajne ceremonije i ritual budističkih redovnika koji su pijenjem čaja održavali budnost,

138

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

usredotočenost i utrnuće tjelesnih nemira. Haikui Milijana Despotovića sadrže sugestivnu toplinu, okus, miris i blagotvornost aromatičnog napitka, kao i ljudsko zajedništvo, nježnost i pažnju u kontekstu slavenskih običaja. Taj čaj je zimski, jutarnji za prijatelja, onaj koji brzo majka pristavi jer je čula kašalj na vratima, u koji je kanula suza starca, koji se priprema dok na peći zuji lonče za čaj. Iako odstupa od atmosfere ostalih naznačenih u ovom odlomku i sugerira samoću, zbog stila i strukture stihova izdvajam sljedeći napisan u maniri najboljeg klasičnog haikua: Zimska noć. Mesec zaviruje u moju šolju sa čajem. Postoji doživljaj dvaju svjetova. Onoga koji registriraju ljudska osjetila i onoga unutarnjeg, poetski sugestivnoga koji percipira pjesnik profinjenog senzibiliteta, asocijativnom otvorenošću ponirući kroz slojeve spoznavanja i doživljavanja ne dopuštajući disciplini misli da ograničava nadahnuće. Letnja noć. Močvara se ogleda u očima čaplje. Milijan Despotović piše likovne prikaze i kritike. To nije slučajno. Ne znam je li se on ikada bavio ili okušao u slikarstvu, ali u mnogim njegovim haikuima snažno je izražen koloristički senzibilitet. Nazivi biljaka i njihovih plodova (mak, trešnja, jagoda, kupina, kruška, maslačak, dunja, kopriva, kantarion, krin, bor, visibaba, ljubičica, jorgovan, ladolež…), životinja (paun, lastavica, ćuk, svraka, roda, čaplja, orao, leptir, krijesnica, žaba, mrav, puž…), prirodnih pojava (rosa, kiša, snijeg, magla, mraz, mjesečina, sumrak...) kaleidoskopski su ukomponirani u stihove. Svakako bi bilo vrijedno truda kao zasebnu temu detaljno analizirati simboličko značenje boja u pojedinim hakuima, ali to izlazi iz okvira ovoga osvrta. Ističem tek haiku u kojem kolorit nije potenciran, ali se prožima sa snažnim zvukom. Prema Kandinskom bijelo djeluje na našu

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

139

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

dušu poput apsolutne tišine.⁸ Intenzivnu bjelinu snijega ni mrak ne može sakriti. Kao što kompozicija vlaka prosijeca ravnicu pod snijegom, tako i iznenadni pisak lokomotive razdvaja tišinu na dva dijela: onu prije toga zvuka, i onu nakon njega. Snežnu ravnicu proseca noćas, pisak lokomotive. Ovu stihozbirku pečati autorova pjesnička duša koja je blaga, mirna, otvorena, čista, senzibilna, budna, razumijevajuća… Samo je takav pjesnik sposoban stvarati dušolike haikue. Osjetljiva na ljepotu trenutka i ispunjena empatijom, ta duša kao da lebdi iznad stihova i poziva svoje srodnice da joj se pridruže, a haiku je mjesto susreta. Stazicom uz breg zamiče starica manja od senke. Na javnim izvedbama haiku se čita dva puta. Haikue Milijana Despotovića treba čitati više puta, koncentrirano i u miru. I vraćati im se. Otkrivati značenja i slojeve. Osjetiti puninu i snagu njihovog sadržaja. Ovdje nisu mogli biti uvršteni svi reprezentativni haikui iz zbirke „HAIKU, Izbor”. Uvršteni predstavljaju subjektivno odabrane egzemplare u funkciji zamišljene strukture ovog rada. Onima koji će, nakon što pročitaju ovaj osvrt, prvi put čitati ostale stihove iz ove zbirke, ostavljen je prostor za radost otkrivanja. Umjetnik je u moderno doba jedini čovjek koji ostvaruje duhovne vrijednosti.⁹ Svaka knjiga koja sadrži umjetničku vrijednost kulturno je dobro. Nakon nekog vremena ona postaje dio kulturne baštine. Ni malo ne dvojim da je to sudbina i ove zbirke koju krase nepatvorena ljepota stiha, odnjegovani stil i profinjena pjesnička estetika. ___________

140

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

1) Vidi Kalin, Boris (2004.) Povijest filozofije, Zagreb: Školska knjiga, str. 62 2) Camus, Albert (1959./1976.) Mit o Sizifu, Pisma jednom njemačkom prijatelju, Govori u Švedskoj, preveli Stojan Vučičević i Francoise Kveder, Zagreb: Zora – Grafički zavod Hrvatske, str. 176 3) I čemu pjesnici u oskudno doba. Hölderlin, Friedrich (1970./1988.) Izabrane pjesme, preveo Zvonimir Mrkonjić, Zagreb: Matica hrvatska, str. 61 4) Kovačić, Nina: Iz srži haiđina (Paun Petronijević „Nije poslednja“), časopis za haiku „Paun“, broj 45, god. 2014/2020, str. 18. 5) Ukoričenje izbora haikua znalca i pionira ove pjesničke forme zaslužilo je predgovor/pogovor meritornog pera, a nije zaslužilo urednički previd ponavljanja istog haikua (nap. a.). 6) Milijan Despotović u razgovoru sa Sašom Važić objavljenim 2007. g. na stranicama internetskog časopisa “Haiku stvarnost“ (Haiku Reality), dostupan na internetskoj adresi http://haikureality.theartofhaiku. com/archives/intervju6.htm (pristupljeno 19. veljače 2020.). Razgovor je uvršten u knjigu: Despotović, Milijan (2015.) Memorija jezika (besede, prikazi, intervju), Požega: Udruženje književnika Srbije, Izdavačka radionica Svitak i Narodna biblioteka Požega, str. 220-233. 7) Vidi Chevalier, Jean i Gheerbrant, Alain (1969./1989.) Rječnik simbola, preveli Ana Buljan, Danijel Bućan, Filip Vučak, Mihael Vekarić i Nada Grujić, Zagreb: Nakladni zavod MH, str. 40 8) Sedam haikua o čaju urednik zbirke svrstao je jedan iza drugoga (str. 89–95). Preostaloga je razdvojio od njih (str. 58). 9) Hamvas, Bela (1988./1995.) Scientia sacra, prevela Jadranka Damjanov, Zagreb: Ceres, str. 187

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

141

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MARIJA JURAČIĆ Osvrt na roman ali najlepši“

„Ciganin,

Ako postoje Raj i Pakao, onda se oni nalaze na Zemlji. I čini mi se da Raja ima sve manje, a Pakla sve više. Roman Kristiana Novaka „Ciganin, ali najljepši“ uglavnom opisuje Pakao, područje u kojem ne želimo živjeti, a to područje još je dobro prema onim krajevima Zemlje u kojima je čovjek čovjeku postao zvijer i iz kojih svakodnevno bježe ljudi s nadom da tamo negdje iza horizonta ima za njih mjesta i opstanka. Ovo je društven i višeslojan roman. Iako prikazuje nekoliko individualnih sudbina, on čistim i jasnim potezima pripovjednog kista slika društvo koje, još mentalitetom plemensko, egzistira tu negdje blizu nas. I ma koliko se pojedinci trudili nadvladati zadrtost i mentalnu okoštalost tradicionalnih podjela i netrpeljivost, predrasude i strah pred drugačijim, međimursko blato, ta meka, crna zemlja guta sve pokušaje čovjeka da bude čovjek, da ne nosi etiketu Ciganina, etiketu Bijeloga, etiketu Kurda, etiketu slabijeg spola… da ne nosi stigmu svog plemena. Jer u tom kraju čovjek transparentno nosi odrednice svoga porijekla, boje i vjere, davnih običaja i sve to biva toliko teško i strašno da njegova prava nutrina, da njegova individualnost ostaju zakopane duboko. I teško je reći tko je tu u pravu, jer ljudi žive jedni pored drugih u stalnom strahu jednih pred drugima i u stalnom strahu od rahle, jalove zemlje koja se povremeno urušava u stara rudarska okna. Nasilje rađa nasiljem koje se širi u krugovima na sve one koje u svijesti ljudi

142

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

počinitelj predstavlja: Ciganina, Bijeloga, izbjeglicu, Moldavku, policajca, krijumčara… Tim širokim, gotovo povijesnim prikazima gibanja i miješanja ljudi, pisac suprotstavlja i nastojanje starosjedilaca da ostanu odvojeni od globalnih tokova. A sve što se radi, počiva na strahu i došaptavanju. Osjećaj čiste strave izazivaju naturalistički prikazi krijumčarenja ljudi, njihovog stradavanja i navikavanja domicilnog stanovništva na misao da je dobro da oni samo prolaze, da ne ostaju tu gdje je zemlja uvijek mokra, pokretna, gdje su ljudi oguglali na tuđu nesreću i gdje krijumčari ubiru velik novac za njihov prijelaz preko granice. Težak je ovaj roman, iskren, filmski dinamičan, gorak, lijepi se za nepce riječima koje nose slike, koje slikaju situacije. Ljubav starije Sabolščanke Milene i mladog Roma Sandokana iz obližnjeg romskog naselja moguća je ako ostane javna tajna i ako dobije moćnog zaštitnika. Milena i Sandokan odskočili su visoko od čvrstih, nepisanih normi svojih okolina. Njihova je priča lijepa, iako spada u domenu „Opasno po život“. Novakovi likovi nadilaze knjiške likove, oni imaju i krv i nerve i hrabrosti i krhkosti i u svijesti čitatelja postaju stvarni. Posebno valja izdvojiti lik starca Japice koji u svom već nemoćnom tijelu i lagano dementnom umu nosi više razuma, snage i empatije od polariziranih grupa zajedno. „Ciganin, ali najljepši“ traži neke odgovore koji nisu bijeg, koji nisu zgražanje, koji nisu moraliziranje iz udobnih fotelja vlastitoga doma. Nismo stvarali kaos, a uvijek smo bili uvučeni u njega. I sada kaos prolazi pored nas, Mura i Drava nose leševe, zemlja krije bezimene, odrasle i djecu, a mi prešućujemo i mislimo; neka samo prođu što prije, neka ne diraju naš prividni mir. Bez obzira na pojedince koji se povremeno uspiju izdići iz svoje sredine, ali joj ne uspijevaju pobjeći, ništa se još stoljećima neće promijeniti, ako Država ne dođe k ljudima, pa u najsiromašnijim naseljima odjednom otvori školu, vrtić, ambulantu, sportsku dvoranu, društveni dom, policijsku postaju, dovede struju i vodu, asfaltira put… „Res – non verba.“ Rekli bi stari Latini. I bili bi u pravu.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

143

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ANTO ZIRDUM Osvrt na roman „Klisure života“ Jasmine Hanjalić Treća zbirka priča Jasmine Hanjalić KROZ KLISURE koncipirana je kao zbornik teških priča, angažiranih na jedan smislen način, kao kronika tjeskoba kroz koje prolaze ljudi ovog podneblja iz vremena dokle seže njezino sjećanje, odnosno sjećanje autentičnih svjedoka kao što je amidža Meho, čovjek koji je pred sami Drugi svjetski rat završio medicinski fakultet u Beogradu a radnu karijeru započeo kao partizanski liječnik. Znači priče su to od onog rata i međuraća, te ovog rata i poraća. Počinju s krvnom osvetom, koja se provlači kroz prve tri priče, a završava sa pričom o koroni. Osveta, (osveta je slabost čovjeka koji nema snage boriti se drugim načinom s nepravdom i nanešenim zlom. ) kletva, (Stigla me kletva jedne žene!) zlo i zločin, (Zločin se desio na mojem radnom mjestu i to tamo gdje nikako ne bi smio – u bolnici) ljubav (Može li se suditi ljubavi?), pravda (Mislila sam, amidža, pravda i zakon će ga stići.) ponos (I ranije se pitala zbog čega joj je ponos jači od ljubavi, razuma, interesa, pa i straha?) krv i krvna osveta, bol, bolnice i bolne uspomene su pojmovi koji se provlače kroz ove teške priče. Ako izuzmemo ljubav (Može li ova ljubav ponijeti to breme?… Bio je ljut što ga je njegova jedina ljubav iznevjerila…. Takvu ljubav Aida je mrzila i smatrala ponižavajućom, jer je bila jednostrana, posljedica nedostatka ponosa i straha od samoće… šta imam ja što sam čekala pravu, vrelu i pitku ljubav? Ljudi je žele za sebe, ali rijetko pružaju!) koja je sama po sebi opterećena raznim bremenitostima, Jasmina doista promišlja propituje i (pr)opisuje teške i tjeskobne teme svoga vremena i svoga podneblja i nekako nekim skrivenim duhovnim reflektorom doseže do paradigmatskih odlika socijal-

144

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ nog karaktera, plemenske svijesti koja se otima suvremenim tendencijama i dosezima ove civilizacije, koja će na kraju završiti s jednom internacionalnom ugrozom i zalijepiti šamarčinu tom plemenskom praiskonskom revanšističkom primitivizmu umotanom u celofan ponosa, časti, čojstva, junaštva, pravednosti… Otac, majka, brat i sin sami po sebi ne bi trebali spadati u skupinu tegobnih karaktera, ali kod Jasmine otac je pijanac, majka želi pobjeći od njega, kćerka nosi pismo majčinom ljubavniku ali mu ga ne uruči, a sin je narkoman.

Kud će te teže?! Tome naravno treba dodati i profesora pedofila, incestne amidže pa baš imamo priče koje rovare po teškom mulju ljudskih sudbina. Teme se zapravo vrte u kolopletu koegzistencije i egzistencije, egoizma i altruizma, snošljivosti i netolerancije i na kraju završavaju jednom sasvim novom dimenzijom koegzistencije u kojoj se iznad svih zavrzlama grupnih (rodovsko-plemenskih prije svega) i osobnih izdigla svopća ugroza, internacijalizirana sveugroženost. Naime, nekim čudom stvarnost se suživila (aktualnost zadnje priče poklapa se sa trenutkom predaje u tisak) s duhovnim proplamsajem i potrebom da se ova knjiga teških priča zaokruži. Zadnja priča je doslovno data kronološki kroz proljeće, ljeto i jesen koegzistencije ovih naših plemensko-rodovski oblikovanih ljudi sa nevidljivim sveprisutnim neprijateljem nazvanim virus Covid 19. Priča nas, stilski podastrta kao fiktivni dijalog dvoje ili više ljudi na društvenim mrežama o tome postoji li ili ne postoji virus, je li to neka zavjera i prevara, a završava trenutkom kada ljudi počinju masovno umirati. A tolika masovna smrt (stručnjaci bi rekli eksponencijalni rast smrtnosti) koja se događala upravo od trenujtka završetka priče do trenutka izlaženja knjige pokazala je svu besmislenost pa i uzaludnost spekulacija o tome je li virus vještački stvoren, je li se oteo ili je priroda uzvratila udarac svim rogobatnostima (a neke od njih su opservirane u

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

145

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

prvih 13 priča). Treba reći da su i prva knjiga priča Jasmine Hanjalić SKAMENJENI i druga PRIČE U BIJELOM knjige s konceptom, ali u ovoj trećoj koncept ima veću unutarnju povezanost i prožetost, a korice knjige čvršće drže ukoričeno. Ove priče ne sude, ali opominju i to je zapravo onaj najbitniji prinos univerzalnom propinjanju duha da iskoči iz klisura i ponora, iz tjeskobnih tjesanaca suvremene duhovnosti ukolinčene zabludama da je dobit važnija od dobrobiti, ugodnost od stvarne sreće u ovim društvima gdje je važnije da komšiji crkne krava nego vlastita nerealiziranost. Ako je došlo vrijeme da se neke knjige proglase recidivom prošlosti, ako je upitno koje su knjige budućnosti, ja bih svakako tipovo na one knjige koje ne bježe od stvarnosti, a ova estetika socijalnih rogobatnosti i individualnih nedovršenosti kojom obiluje knjiga Jasmine Hanjalić Kroz klisure je u toj skupini i ja joj proričem budućnost – ne budućnost prodaje već budućnost čitanja.

146

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЕСНА ВУЈАКЛИЈА Осврт на роман „Текла вода“ Стојане Гаровић Магделинић Рожаје – градић и општина у црногорском делу Старе Рашке, на висини од 1006 метара, а у котлини. Да Цариград изгори, Рожаје би га подигло, вели изрека из 19-ог века, толико је богатства било у рукама породица рожајских трговаца и занатлија. Пре тога још и више. После тога, то је био грех и требало га је сасећи, па сасећи само с једне стране, и у круг, каква историја и јесте, путовање у круг. На корицама књиге кровови чаршије под пропланцима, а на њима налепљен породични портрет јунакиње Милунке с децом. To je и

сиже књиге, поручује нам Стојана Гаровић Магделинић, писац – Рожаје и ја и моји у њему, и оно у нама! Аутобиографска исповест упућена унуку Данилу, мемоарске грађе и романескне форме. Запис о једном времену, које је скројило наше. Запис без критичког осврта, из срца простодушне наиве социјалистичке младежи. „Смирено, уравнотежено приповедање, које се ближи усменом казивању“, с правом каже Лабуд Драгић, рецензент. Питко, једноставно, животно штиво, без претензија да буде ишта више од бакине топле приче коју дарује унуку. Књига обилује усијаним темама, од мулти-етничких заједница,

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

147

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

верске и националне (не)толеранције, јаза генерација, паланачког духа и провинцијализма, до квази-урбаног живота, лажног напретка социјалистичке конструкт-земље, лажног братства и лажног јединства, али нити једна није у епицентру радње, напротив. У епицентру је живот, један могући живот, а све ово су ефемерије које, ако се носе исправно, су само атрибути једне вароши, а ако се на њима капитализује статус или каријера, су преиспољно зло. Ипак, остају упамћене ситуације бремените вечним етичким питањима: помоћ другу v.s. прекршај правила/закона, саосећање или легализам, „Слаба оцена из музичког“. Или наше скорије преумљавање по коме све српско и православно је неважно. „Важно је, учитељице, како да није!“, како поштено каже човек Расим, рекла бих Србин Мухамедовог закона. Ја сам читатељка. Ове у низу Стојаниних књига, које сам открила кроз блиски и топао сусрет с романом „Оливера“. Стојана је искрени писац. Писац створен надом да ће јој смисао сопственог живота бити докучивији ако тај свој живот посматра кроз рефлексију писане речи. А реч Стојани значи много, и има магијску моћ. Реч је за њу збиља Бог. Има књига које док читам осећам дух писца, да ми се не ретко и лик му у обрисима предочава. Иво Андрић, на пример. А има и оних које заокупљају радњом толико да о писцу и не марим – Толкинова дела, на пример. Стојанине књиге оцртавају жену која стамено стоји, а која је крхка како ли стена кречњака; рањива, а усправна; господствена, и народска. Оно што ме је највише збуњивало у обе ове књиге је сам наслов – један стварни живот мајке, који је обликовао други стварни живот ћерке. Могућност толико могућа да је стварна и реална. За мене је наслов бравурозни сарказам над животом који шиба не питајући, и над Богом који ћути док се све Божије ломи. Иако књига не досеже литерарне висине „Оливере“, читаоцу је драгоцен, комплементарни податак о списатељки: родољубље, част, поштење, несаломиви дух трајања и опстајања – њене су карактерне одлике. Како и треба да буду у једне горштакиње, хришћанског закона.

148

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Она стоји, Стоја! „Дашо првак“ ми је омиљено поглавље. Интимно и вишеслојно казивање које захвата раван дечије душе и безумља одраслих. Сукобљавање неспојивог, дечачке искрене неизаинтересованости за школу у узрасту кад јој време није и ригидног захтева одраслих да се буде што се бити не може, а ипак спојеног зарад љубави према мајци. Љубави и оног страха који се зове страх Господњи. „...само је рукавом обрисао сузицу која му је канула низ образ, узео торбу с књигама, „довиђења“ прошаптао, лагано за собом затворио врата и отишао у школу“. Мени тешко, као да је Дашо у рат отишао. Није ли? Најлепше од свега у књизи ми је она племенита људска нит која човека дели само на сој и несој, на човека и нечовека, брата и небрата. Најлепша и најлековитија, поготову данас и поготову овде. А и онде... Прекрасну похвалу Стојанином литерарном раду дао је г-дин Љубиша Кожељац: „Блажен нека је Господ, који рече Стојани: „Човечице башчанска, кћери моја, узми дивит у руку.“ И би „Доротеа“! Додала бих: потом јој Господ каза: „Човечице рожајска, кћери мила, Хајлу ми и Ибар опевај!“ И би „Текла вода“! Српска књижевност је скоро потпуно покрила географско српско станиште, и с правом на то указује писац поговора Стојанине књиге „Из легенде прстенови“, проф. др. Марјана Ђукић: Босна и Андрић, Србија између Морава и Ћосић, Врање и Бора Станковић, додајем Козара и Подкозарје и Ћопић, па Шумадија и Милован Данојлић... Док Стара Рашка остајаше скрајнута!? „...увек провинција удаљена од свог центра ма који да је био. Гранични простор одувек...“ бременит наносом оног масива који има злослутно име Проклетија“. Но, не више! Стара Рашка доби свог српског писца, баш као што и Бока, „невјеста Јадрана“, доби Николу Маловића. Све у свему, штиво које кад се склопе корице оставља благ осмех на читаочевом лицу, руке укрштене на крилу и усрдну молитву у срцу: да све Милунке овога света дочекају правду Бога живога док су и саме живе! Амин, Боже дај!

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

149

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tragawa

150

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Селена Дукић Фото: Политика

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

151

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Сећање на Селену Дукић Поводом јубилеја ‒ 110 година од рођења

Селена Дукић је српска књижевница, књижевна критичарка и новинарка чији је кратки животни век утицао на то да покаже свој пуни књижевни и интелектуални потентицјал и да нажалост буде заборављена. За свог кратког животног животног века остварила се у области поезије, прозе, књижевне критике и новинарства. Штавише, поред Радмиле Бунушевац и Наде Дорошки била је отеловљење женског пера у српском журнализму тридесетих година 20. века. Рођена је у 1910. године у Рачи Крагујевачкој. Отац јој је био капетан српске војске који је погинуо 1915. године током аустроугарске офанзиве против Србије. Две године након смрти оца, умире јој и мајка и она остаје да сама да живи као сироче у окупираном Београду. Већ у најранијем детињству показује таленат за писање и повлачи се у свет књига и књижевности. Њен таленат први препознаје Милорад Петровић-Сељанчица, сарадник окупационог „Београдског листа“. У потрази за сарадницима који су вољни да објављују поезију под својим именом, наилази на свеску поезије тада деветогодишње ученице Селене Дукић. Песме јој објављује у децембру 1917. године. Њене прве песме су биле инспирисане ратном тематиком, у складу са тренутком у ком је живела и одрастала, а опет веома зреле, имајући у виду њене године. Каријеру започиње након завршене Државне трговачке академије, првобитно као дактилографкиња, а потом и као новинарка. Године 1927. постаје сарадник листа „Време“ у коме је писала на тему књижевности и уметности којима је целог живота била посвећена. Убрзо се профилисала као озбиљан књижевни

152

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

критичар, како стилом писања, тако и смелошћу да без компромиса пише отворено и искрено, ризикујући да се замери тада веома строгом интелектуалном и књижевном естаблишменту. То се посебно могло уочити у њеном тексту о награди Академије наука роману „Сеобе“ Милоша Црњанског који је ту награду поделио са Живком Милићевићем, уредником књижевне рубрике у листу „Политика“ и једним од најутицајнијих људи у свету књижевне критике и новинарства тог времена. Селена Дукић у том периоду почиње да пише и приче („Ја као кћи“, „Грађанска новела“, „Тренутак кад сам био антисемита“...), које јој објављује престижни књижевни часопис Летопис Матице српске. Године 1932. постаје стални члан редакције листа „Политика“ (поред Анђе и Радмиле Бунушевац и Надежде Дорошки) где се и даље бави писањем књижевне критике, али и текстова који за тему имају борбу за права обесправљених, нарочито жена. Нажалост, тих година нашла се и у центру љубавног скандала, када се прочуло да је упловила у тајну везу са чувеним књижевним критичарем Миланом Богдановићем која је била веома турбулентна и која ју је по свему судећи коштала и књижевне каријере, напослетку и живота. Сâм Црњански свом бившем пријатељу никад није могао да опрости то што је на неки начин “уништио” Селену Дукић, и као жену и као талентованог писца. То је испричао и свом пријатељу књижевнику, новинару и издавачу Драгану Р. Аћимовићу (1914-1986) који ће 1961. године објавити забелешке „Са Црњанским у Лондону“. Управо се у овој књизи и помиње сукоб Црњанског и Богдановића, а разлог је био како је то Црњански тврдио “око свињарије са Селеном Дукић”. Након што оболева од туберкоулозе, Селена 1935. године одлази у Словенију на лечење. Своје слободно време током лечења користи да пише и слика, а посебно је значајно то што започиње свој рукопис – романсирану биографију Милице Стојадиновић Српкиње коју није успела да заврши. Умрла је у санаторијуму у Голнику новембра 1935. године са само 25 година. Након њене смрти, 1937. године, постхумно јој је објављена дечија књига „Велики и мали“, и то у едицији Златна књига, у издању Геце Кона.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

153

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

О овој скрајнутој српској књижевници није се пуно писало нити се у довољној мери истраживао њен књижевни рад. Један од запаженијих је свакако научни рад Бојана Ђорђевића под насловом „Прве објављене песме Милице Костић и Селене Дукић: прилог проучавању културног живота у окупираној Србији“, а који је објављен у оквиру зборника радова са научног скупа „Српске песникиње“ (Андрићев институт, Вишеград, 2018), чиме је обележен јубилеј – 120 година од рођења Десанке Максимовић. Поред Драге Димитријевић Дејановић која је умрла на порођају, у 31. години живота, Селена Дукић спада у најраније преминуле књижевнице у историји српске књижевности, јер је имала само 25 година када је преминула. У 2020. години се обележава јубилеј – 110 година од рођења и 85 година од смрти српске књижевнице и новинарке Селене Дукић.

154

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Патрик Лафкадио Херн Фото: Викимедија

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

155

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Сећање на Патрика Лафкадија Херна Поводом јубилеја ‒ 170 година од рођења Патрик Лафкадио Херн је био јапански књижевник, грчкоирског порекла, познат по томе што је записао велики број јапанских легенди на енглески језик, које су до његове појаве биле само део оралне традиције. Рођен је 1850. године на грчком острву Лефкада, од мајке Гркиње и оца Ирца. Овакво порекло му је донело невоље још у самом детињству, тако да се још као мали преселио у Даблин да би врло брзо био напуштен од стране оба родитеља и касније тетке која му је била старатељ. Са 19. године је бродом отишао у Америку где се одмах снашао, почевши да ради као новински репортер. Прво је живео у Синсинатију, а потом и у Њу Орлеансу о коме је доста писао као књижевник. Убрзо је од стране своје редакције послат у Јапан где је практично провео цео свој живот, где се оженио и где је добио нови идентитет. У историји јапанске књижевности, Херн ће остати упамћен као неко ко је први записао јапанске легенде које представљају део богатог јапанског фолклора односно оралне традиције. Захваљујући том доприносу Јапанци су га прогласили националним књижевником. Добио је и јапанско име Коизуми Јакумо и сахрањен је на гробљу Зошигаја у Токију. За собом је оставио обимно дело „Кwaidan: приче и студије о необичним стварима“. Ово његово дело у Грчкој представила је позната грчка књижевница за децу Ева П. Љану (Ева П. Лианоy) која је преузела на себе врло захтеван посао превођења и приређивања његових дела на грчки језик. Занимљиво је да је на основу његових прича, односно јапанских легенди 1965. године снимљен хорор филм који је

156

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

режирао Масаки Кобајаши, а који је награђен на Канском фестивалу. Патрик Лафкадио Херн објавио је велики број књига, попут оних инспирисаних креолском културом (са којом се упознао током две године боравка на Мартинику), будизмом, Јапаном и јапанском традицијом. Писао је путописе, есеје... Херн се осим књижевношћу, бавио и превођењем. Са француског језика је преводио Ги де Мопасана, Теофила Готјеа, Емила Золу, Гистава Флобера. Умро је 1904. у Токију где је сахрањен уз све почасти. У својој родној Лефкади добио је и музеј који је званично отворен 4. јула 2014. године.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

157

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Kwigoqubqewa

158

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОБЈАВЉЕНА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ МАРИЈЕ ДО САМЕИРО БАРОЗО „ТЕЛО, МЕСТО ИЗГНАНСТВА“ Збирка поезије португалске књижевнице у преводу на српски језик

Удружење „Алиа Мунди“ објавило је ново издање, збирку поезије савремене португалске књижевнице Марије до Самеиро Барозо под насловом „Тело, место изгнанства“.Поезија ове вишеструко награђиване португалске књижевнице (и потпредседнице Португалског ПЕН-а) чије су књиге преведене на бројне светске језике, представља својеврсно путовање кроз саму бит поезије. Како је навео рецезент ове књиге Жаоким Монтезума де Карваљо, песме из ове збирке су „само тело песме, оне Песме, изнова написане и дорађене“, а поетика њиховог аутора је помало „надреалистичка“, „у свој разиграности језика“ те „космички ефекат Свега“. Из тог разлога се ова збирка поезије Марије до Самеиро Барозо сматра једним од њених најуспешнијих поетских остварења где су речи, песничке слике и симболи тако вешто грађени да се чини као да су саткани од саме енергије која покреће. У том смислу, ова збирка поезије јесте уметнички и духовни доживљај своје врсте. Њој се могу препустити само они који су спремни да утону у један потпуно другачији поетски свет, да дотакну

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

159

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

саму срж језика. Збирка поезије „Тело, место изгнанства“ заправо је трагање за метајезиком, те оним језиком који смо заборавили или га заправо никада нисмо ни искусили. Својим песмама из поменуте збирке Барозо постиже један виши ниво апстракције, користећи се наизглед неспојивим речима, метафорама и песничким сликама које стварају једно тело песме. А та песма је “место изгнанства”, место у које бежимо услед окрутности или пак баналности овоземаљског света. Насловне корице књиге краси уметнички рад српског уметника Бојана Јевтића „Road to Success“. Публиковање ове књиге помогао је португалски Институт Камоиш у сарадњи са Управом за књигу, архив и библиотеке.

160

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

OBJAVLJENA ODABRANA DELA KAZAHSTANSKOG PESNIKA ABAJA KUNANBAJEVA

U Ambasadi Kazahstana predstavljena su odabrana dela Abaja Kunanbajeva, čuvenog kazahstanskog pesnika i mislioca

U Srbiji je po prvi put predstavljeno delo kazahstanskog pesnika i mislioca Abaja Kunanbajeva. Knjiga „Odabrana dela Abaja Kunanbajeva“ prevedena je na srpski jezik i predstavljena u okviru proslave 175 godina pesnika. Knjiga sadrži prevod biografije, pesama i reči pouka ove značajne ličnosti kazahstanske književnosti i kulture. Abaj Kunanbajev, rođen je 1845. godine u istočnom delu Kazahstanu. Smatra se utemeljivačem pisane književnosti u ovoj zemlji. Iza sebe je ostavio poetska i prozna dela, kao i prevode velikih ruskih pisaca i pesnika, kao što su Puškin, Lermontov i Krilov, ali i Šilera, Getea i Bajrona na kazahstanski jezik. Izvor: Veb-portal „Istočni biser“ ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

161

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ODRŽAN FESTIVAL “DANI RADOVANA ZOGOVIĆA” Festival održan u Kolašinu u čast pesnika Radovana Zogovića

U avgustu 2020. godine, pod pokroviteljstvom Opštine Kolašin i Centra za kulturu iz Kolašina održan je prvi festival „Dani Radovana Zogovića“. Cilj organizatora je bio da oživi sećanje na jednog od najznačajnijih crnogorskih pesnika 20. veka. U sklopu dvodnevnog bogatog kulturnog programa predstavljeni su mladi pesnici, organizovane su promocije knjiga i razgovori na temu književnosti, prevođenja, bibliotečkoj delatnosti, recitovana je Zogovićeva poezija. Tako su prvog dana festivala predstavljena su trotomna „Izabrana dela Radovana Zogovića“ u izdanju Zavoda za udžbenike i nastavna sredstva i Izdavačke kuće CID. O izdanjima su govorili akademik Pavle

162

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Goranović, mr Aleksandra Vuković i mr Tijana Rakočević. O prevođenju i o Radovanu Zogoviću u prevodima govorile su dr Jasna Tatar-Anđelić, mr Desanka Jauković i Anđela Radovanović. Na Festivalu „Dani Radovana Zogovića“ predstavila se i Izdavačka kuća »Fokalizator « o kojoj su govorili dr Vladimir Vojinović, mr Sanja Vojinović i mr Milena Ivanović-Dubljević. Predstavljeno je i stvaralaštvo Stefana Boškovića, ovogodišnjeg dobitnika Evropske nagrade za književnost. Sa njim je razgovarala književna kritičarka Dragana Erjavšek. Program „Dana Radovana Zogovića“ okončan je predstavljanjem stvaralaštva književnice Dragane Kršenković-Brković. Izvor: FB Festival „Dani Radovana Zogovića“

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

163

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

VERSOPOLIS ORGANIZOVAO “FESTIVAL OF HOPE 2” Drugi online poetski festival

Časopis Versopolis Review organizovao je drugi po redu međunarodni pesnički online festival pod naslovom Festival of Hope. Tema ovogodišnjeg festivala bila je Speaking up! a na festivalu je učešće uzelo preko dvadeset organizacija, kako iz regiona, tako iz Evrope i sveta. Pesnici su dali svoj doprinos kroz video poeziju, poetske performanse, a Versopolis je organizovao i niz značajnih panel diskusija koje su vođene pute zoom platforme. To je ujedno bila i prilika da se pesnici i stvaraoci širom sveta međusobno upoznaju, te da kroz razmenu iskustava progovore o nekim značajnim temama, ne samo vezanim za njihov rad, već i temama koje zaokupljaju svet na globalnom nivou. Versopolis je još jednom potvrdio svoj kvalitet i značaj kada je u pitanju organizacija jednog ozbiljnog evropskog, ali i svetskog onlajn poetskog festivala, koji je, kao i prethodni podržala organizacija Kreativna Evropa.

164

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

POKRENUT VEB-PORTAL „MAŠTOPLET” Prvi srpski veb-portal posvećen dečijem stvaralaštvu i stvaralaštvu za decu

Udruženje Alia Mundi je krajem 2020. godine pokrenulo veb-portal „Maštoplet” sa ciljem da promoviše dečije stvaralaštvo i stvaralaštvo za decu. Cilj novopokrenutog i ovako osmišljenog veb-portala jeste da na jedinstven i kreativan način skrene pažnju na decu i stvaralaštvo za decu, tako što će objavljivati konkurse iz svih oblasti kulture i umetnosti a da imaju veze sa decom i stvaralaštvom za decu, zatim vesti o novim izdanjima za decu, dečijim festivalima, i svim kreativnim sadržajem koji mogu doprineti razvoju stvaralaštva za najmlađe. U okviru veb-portala je pokrenut i „Maštopletov blog”koji će objavljivati sve zanimljivosti iz zemlje, regiona i sveta; pratiti dečiji svet kroz njegovo kreativno sazrevanje. Portal će skretati pažnju na nove knjige za decu, filmove, izložbe, pozorišne predstave... Osim informativnog karaktera, i prezentovanja najvažnijih vesГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

165

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ti iz domena dečijeg stvaralaštva, „Maštopletov blog” će nastojati da objavljuje i poeziju, prozu i prevode autora koji pišu ili stvaraju za decu. Na taj način će se promovisati i kreativci koji su posvetili svoj rad stvaranju za decu i rade na ulepšavanju njihovog detinjstva.

166

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

POKRENUT INSTITUT ZA DEČJU KNJIŽEVNOST U okviru Instituta pokrenut dečiji časopis „Jedrenjak“

Osnovni ciljevi Instituta su: propagiranje, razvoj i unapređenje književnosti za decu i mlade, organizovanje stručnih i naučnih skupova, okruglih stolova, tribina i književnih susreta u cilju afirmisanja umetničke literature i nauke o književnosti za decu i mlade, formiranje i periodično ažuriranje informacione baze podataka o piscima, knjigama, izdavačkim kućama, ilustratorima, prevodiocima, nagradama, konkursima, festivalima, naučnim skupovima i drugim činjenicama vezanim za književnost namenjenu deci i mladima, promovisanje knjiga i značajnih izdanja (beletristika, slikovnice, studije, monografije, antologije, zbornici), pokretanje izdavačke delatnosti (knjige, samostalna i zajednička izdanja, prevodi), kao i organizovanje međunarodnog književnog festivala stvaralaštva za decu i dečjeg stvaralaštva, uspostavljanje odgovarajućeg vida saradnje sa relevantnim srodnim domaćim i stranim institucijama, poboljšanje uslova za bavljenje dečjom literaturom i ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

167

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

medijsko promovisanje njenih vrhunskih umetničkih vrednosti, uz očuvanje ugleda profesije i unapređivanje moralnih i intelektualnih prava autora, pružanje profesionalne, etičke, stručne i druge podrške piscima, prevodiocima, ilustratorima, izdavačima i drugim stvaraocima za decu i mlade, kao i izdavačima i svim ostalim profesionalnim učesnicima u književnim zbivanjima... Institut ima redovne i počasne članove, kao i prijatelje (pridružene članove). Rukovodstvo čine članovi Upravnog odbora. Za predsednika Upravnog odbora izabran je dr Milutin Đuričković, a za zamenika predsednika Gordana Maletić. Svoju delatnost Institut će obavljati u okviru tri sektora, odnosno saveta kojima će rukovoditi: Zoran Penevski (Umetnički savet), prof. dr Zorana Opačić (Naučni savet) i dr Predrag Jašović (Izdavački savet). Institut je pokrenuo i časopis za dečju književnost, umetnost „Jedrenjak“.

168

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

KNJIGA SA POSVETOM NAGIBA MAHFUZA U ADLIGATU Knjiga sa posvetom jedinog arapskog nobelovca u „Adligatu“ „Jedini dobitnik Nobelove nagrade za književnost u celom arapskom svetu, egipatski književnik Nagib Mahfuz nije voleo da putuje. Jedini izuzetak bili su njegovi dolasci u Beograd. Čak nije otišao ni u Stokholm na uručenje Nobelove nagrade, ali je voleo da dolazi u Beograd koji mu je bio u srcu, kao i ova zemlja koju je veoma poštovao. I sada ga mi, na neki način, ponovo dovodimo u Srbiju, zatvaramo jedan životni ciklus, što bi njemu, sigurno, bilo izuzetno drago“, izjavio je Nj.E. ambasador Amir Aguvejli prilikom primopredaje knjige sa potpisom slavnog Nobelovca Zbirci Egipta u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat“. U Muzeju knjige i putovanja otvorenim pod krovom Udruženja Adligat nalazi se jedna od najznačajnijih zbirki knjiga o Egiptu u ovom delu Evrope, koja je formirana u saradnji sa Srpsko-egipatskim društvom prijateljstva. Posvetu na Mahfuzovom delu „Odjeci biografije“, kao i knjige sa posvetama književnika Muhameda Samavija, uručio je 14.1.2021. lično ambasador Egipta, Nj.E. Amr Aguvejli predsedniku Adligata Viktoru Laziću. Dragocenu knjigu sa posvetom na poklon je Adligatu poslao književnik Muhamed Samavi iz Egipta, dugogodišnji predsednik Pen centra u Kairu. Gospodin Samavi je je 2019. godine, na preporuku Nj.E. Amira Aguvejlija, posetio Adligat zajedno sa nekadašnjim Ministrom za antikvitete Mamduhom El Damatijem. Tada su ovo dvoje egipatskih intelektualaca bili fascinirani koncepcijom i organizacijom ovog srpskog udruženja. Gospodin Samavi je bio višedecenijski lični prijatelj slavnog pisca i u njegovo ime je u Stokholmu primio Nobelovu nagradu i održao govor u Švedskoj kraljevskoj akademiji nauka 1988. godine.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

169

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Književnik Nagib Mahfuz dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1988. godine i smatra se jednim od najznačajnijih arapske književnike XX veka. Njegove posvete su prava retkost i veoma su tražene među kolekcionarima. Smatra se jednim od prvih savremenih pisaca arapske literature koji se bavio temama realizma (egzistencijalizma). Objavio je 34 novele, 30 scenarija i više od 350 kratkih priča. Egipat je ostavio dubok trag u istoriji svetske i naročito arapske književnosti, a Nagib Mahfuz je u toj književnosti ostavio naročito dubok trag. U predstavljanju svetske književne scene, Adligat je ponosan da može da prikaže i autentičnu posvetu ovog izvanrednog pisca“, kaže Viktor Lazić, predsednik Adligata. Svečanoj primopredaji prisustvovali su predsednica Srpskoegipatskog društva prijateljstva Aneta Đermanović, profesor Darka Tanaskovića koji je lično poznavao egipatskog Nobelovca i prisutnima ispričao nekoliko reči o tom poznanstvu, predsednica Poslaničke grupe prijateljstva sa Egiptom Dubravka Filipovski, poverenica za zaštitu ravnopravnosti na čiju inicijativu je u martu prošle godine otvoren Salon Nobelovki u Adligatu Brankica Janković i poslanik Vuka Mirčetića. Izvor i foto: Adligat

170

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ПИСАЋА МАШИНА ЈОВАНА КУЗМИНЦА ПОКЛОЊЕНА АДЛИГАТУ

Адлигат на поклон добио изузетно ретку арапску писаћу машину

Удружење Адлигат на поклон је добило изузетно ретку писаћу машину са арапским словима која је припадала арабисти Јовану Кузминцу. Захваљујући професору Дарку Танасковићу и преводиоцу са арапског Српку Лештарићу значајан део Кузминчеве библиотеке стигао је у Адлигат Арапска писаћа машина сасвим је налик на писаће машине за европска писма – састоји се од колица с ваљком, тастатуре која активира полуге („чекичиће“) са словима и мастиљаве траке која даје отисак слова на папиру. Али, пошто арапски текст напредује здесна налево, на овој машини колица се са сваким откуцајем померају за корак удесно, супротно машинама за европска писма. Друга разлика је то што арапско писмо, иначе лако за ручно писање, при машинском писању изискује већу конструкциону прецизност. Док сва европска писма имају „штампана“ слова, нарочито прилагођена захтевима дактилографије да се ређају просто једно на друго, као лего коцке, арапско писмо има само повезана, тзв. „писана“ слова, од којих многа залазе у нивое изнад и испод основног словног тока. Због ових облика и веза било је тешко конструисати машину. Треће, уз ову дихотомију (писана слова – штампана слова) коју арапско писмо нема, европска писма познају и две форме сваког слова – минускул и мајускул, при чему се мајускули пишу или куцају релативно ретко – општа конвенција налаже да се они јављају само на почетку реченице и код властитих имена. Арапско писмо је и у томе једнообразно, тј. нема великих и малих слова, али има чак четири активне словне форме, зависно од тога да ли се слово јавља на почетку речи, у средини, на крају, или стоји „у

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

171

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ осами“. А број тастера није смео бити превелик у односу на број прстију, па су конструктори морали да жртвују неке естетске аспекте и ове четири форме сведу на две. При томе, за избор форме служи тастер-полуга за „велика слова“, па се она активира много чешће – код

сваког другог-трећег откуцаја, а писац мора да одлучи, делић секунде пре тога, коју ће форму одабрати за свако наредно слово! Компјутерски програми за писање ара-пског користе чип као „решавач“ те форме па се арапским писмом отада пише с истом лакоћом као латиницом или ћирилицом. Четврта разлика, можда још чуднија од претходне три долази отуда што је арапска писаћa машинa осетно „закаснила“: док је латинична-ћирилична писаћа машина ушла у комерцијалну употребу крајем претпоследње деценије 19. века, арапска стона писаћа машина конструисана је тек тридесетих година 20. века. Уосталом, прва арапска јавна штампарија основана је тек 1821, са закашњењем од близу четири века у односу на Европу – све до тада, уз сву Гутенбергову славу, књиге на арапском писале су се и умножавале искључиво руком! Иако је арапскa писаћа машина све до средине деведесетих у многим арапским земљама подлегала строгом режиму увозних дозвола (као да је реч о тешком митраљезу или ракетном бацачу!), данас је она практично бескорисна управо због менталног оптерећења које перманентно одлучивање о форми сваког наредног слова представља за онога ко исписује текст. Текст: Српко Лештарић Извор и фото: Адлигат

172

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

RUMIJEVO REMEK-DELO POKLONJENO ADLIGATU Adligat na poklon dobio komplet knjiga Rumijevog remek-dela „Mesnevija“

Udruženje „Adligat“ na poklon dobilo komplet knjiga remek-dela persijske i svetske književnosti „Mesnevija“ jednog od najvećih persijskih književnika, teologa i islamskih mistika Mevlane Dželaludina Rumija. Članica Adligata i Stalna koordinatorka za žensko stvaralaštvo u udruženju „Adligat“, inače Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković Udruženju je poklonila komplet šest knjiga „Mesnevija“ Dželaludina Rumija (1207-1273) jednog od najslavnijih persijskih filozofa, pesnika, teologa, pravnika i islamskih mistika. Ovaj komplet je dobila na poklon od turskog ministra za rad, a radi se o posebnom izdanju objavljenom u Konji, mestu u kojem se nalazi Rumijevo konačno počivalište, jedno od važnih islamskih mesta ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

173

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

hodočašća. „Mesnevija“ je Rumijevo glavno delo koje se bavi raznim temama, a među muslimanskim misticima je poznata kao “Kuran na persijskom”. (извор и фото: „Адлигат“)

174

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

DODELJENA NAGRADA „VOJISLAV ILIĆ MLAĐI“ Pesniku Jovanu Bundalu nagrada za najbolji sonet, pesnikinji Ani Stjelji nagrada za najbolju dečiju pesmu

Ovogodišnja nagrada „Vojislav Ilić Mlađi“ koju dodeljuje Centar za kulturu „Vojislav Ilić Mlađi“ iz Žabara pripala je književniku Jovanu Bundalu, u kategoriji najbolji sonet, dok je nagrada u kategoriji za najbolju dečiju pesmu pripala književnici Ani Stjelji. Vojislav Ilić Mlađi (Oreovica, 7. oktobar 1877 — Beograd, 22. maj 1944) bio je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Pisao je poeziju, književne kritike, prevodio sa ruskog, francuskog i nemačkog jezika i svrstavan je među vodeće umove svoga doba. Njegovi stihovi urezani su na kapeli srpskog vojničkog groblja na Zejtinliku u Solunu. Objavio je preko četrdeset knjiga, a sarađivao u stotinak časopisa. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

175

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Nagrada koja nosi njegovo ime dodeljuje se već tradicionalno, a jedan od značajnijih dobitnika je esejista, pesnik, i književni kritičar Milisav Buca Mirković koji je nagradu dobio 2006. godine.

176

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

KONKURS ZA NONSENSNU POEZIJU Konkurs portala „Očaravanje“ i časopisa „Sapphoart“ za zbornik nonsensne poezije

Poetski portal „Očaravanje“ i časopis „Sapphoart“ raspisuju konkurs za objavu nonsensne poezije. Odabrane pesme biće objavljene u e – zborniku. Pesme treba da sadrže bar jedan element nonsensne poezije. Pesme ne smeju biti objavljene u časopisima i zbirkama, ali mogu biti objavljene na portalima i društvenim mrežama. Žiri će raditi u sastavu: Marija Juračić, prof. Zoran Hercigonja, mag.edu.inf. Josip Ergović, prof.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

177

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Nonsensna poezija Nonsensna poezija nije novina. Carevala je ona i u srednjovekovno doba na ponekom dvoru u izvedbi dvorske lude koja je svojim dvosmislenim stihovima, razigranom i ironičnom ludošću zabavljala kralja i dvor, te govorila istinu koja se bez posledica mogla reći samo pod velom ludosti. Dvorska luda nije bila običan glumac, iako je morala posedovati i to umeće. Ona je pažljivo gradila svoju ulogu i u njenoj je ludosti često počivala mudrost. Iako nonsensna poezija nikada u nekoj književnoj epohi nije postala dominantna vrsta, ona se provlačila vekovima pa i danas zauzima vidljivo mjesto u evropskoj i hrvatskoj književnosti. Nonsensna poezija nije obična budalaština. Ona nije glupost. Ona ima tragove besmislenosti, ali, kako bi rekao Šekspir, u svakoj ludosti ima metode. Nonsensna poezija na poseban, začudan i otkačen način stvara poetski tekst. Njena je semantika neuobičajena, naoko haotična, njen se jezički kod dešifruje drugačijim jezičnim ključem koji nema ništa od klasičnog načina građenja pesme. Zbog svojih zaigranih, skakutavih, nelogičnih slika, slabe smislene povezanosti, nonsensna je poezija rado viđena u dečjem svetu, gde ne postoji nemoguće i gde se sve može izvesti, gde smisao i jezično pravilo postaju deo igre, deo poetske priče, jer mala deca i stara deca vole priče, vole smeh i vole igru. Sve to nalaze u nonsensnom pesništvu. Autori nonsensne poezije izmišljaju riječi koje nisu pokrivene smislom – en ten tini, savaraka tini… analogna tvorba reči kosi se s jezičkim normama, odstupa se od standardnih jezičkih pravila, a ipak sve ostaje zaigrano, otkačeno, duhovito… Nonsensna poezija manipuliše smislom, ali nije besmislena, ona manipuliše jezičkim normama, ali nije nepismena. Njne su slike neverovatne, ali uživamo u njima.

178

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Autori

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

179

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЈОВИЦА ЂУРЂИЋ, рођен je 1949. године у Глоговици код Добоја. Прозни српски писац и песник. Дипломирао на Педагошком факултету у Ријеци. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Српске. Аутор је већег броја књига поезије и прозе за децу и одрасле. Објављивао у многим листовима и часописима. Поједини радови су му превођени на стране језике као што су руски, енглески, италијански, пољски, чешки, турски, словеначки, македонски... Заступљен је у разним антологијама и изборима савременог књижевног стваралаштва на српском језику. Двоструки добитник награде „Drago Gervais“ (Жерве) Ријека. Добитник је и Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, као и више књижевних награда на разним конкурсима. МИЛАН ДУНЂЕРСКИ, рођен је 1952. године у Србобрану. Године 1981. године дипломирао је Југословенску књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Директор Радио Србобрана био је у десетогодишњем мандату, а као наставник српског језика радио је у више наврата у Србобранској гимназији и ОШ „Вук Караџић”. Поезију је најчешће објављивао у новосадским часописима Поља и Златна греда, а неколико његових песама из различитих збирки преведено је на мађарски језик и публиковано у дневном листу Мађар со. Заслужан је за оснивање књижевне награде „Ленкин прстен” за најлепшу љубавну песму, а у част Ленке Дунђерски и Лазе Костића. За живота објавио четири збирке поезије. Након његове смрти, 2008. године постхумно је објављена књига коју чине претходно објављене песме из Миланових књига и необјављене песме из његове рукописне заоставштине, која се састојала из незавршене збирке са радним насловом „Игре”. Ову књигу је приредио председник Друштва књижевника Војводине Јован Зивлак. Године 2018. приређена је књига под насловом „Песник је попут Прометеја”, која је објављена као двојезично издање, на српском и мађарском језику. Чини је избор из поезије Милана Дунђерског. Књигу је приредила Мирјана Грујић Станић. Предговор за књигу је написао Милан Ђорђевић а превод са српског на мађарски језик урадила је Јоланка Ковач. Наредне године

180

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

покренута је и песничка награда која носи његово име. Умро је 2007. године, после краће и тешке болести. СУЗАНА РУДИЋ рођена је 1996. године у Руми. Завршила је средњу школу за дизајн ,,Богдан Шупут‘’године, на одсеку техничар ентеријера и индустријских производа у Новом Саду и Академију уметности у Новом Саду, ликовни департман – вајарство. Учествовала на групним изложбама. Излагала на завршној изложби четврте године у галерији Матице српске. Учествовала на радионици изливања гвожђа Банска Бистрица, Словачка. Објавила две збирке песама ,,Време орхидеја’’ 2015. за коју је Матија Бећковић написао краћу рецензију. Збирка ,,Друга страна огледала’’ објављена је 2019. у издању Бранковог кола, Сремски Карловци . За ову збирку је добила награду ,,Стражилово’’. Песме су јој превођене на македонски, русински и словеначки језик. Основала је и уређује инернационални часопис за уметност и културу „Арткум“. Учестовала на Фестивалу поезије младих 2020. ВАЛЕНТИНА МИЛАЧИЋ, је рођена 1966. године. Објавила је збирке поезије: „Име тишине“, „Вијенац несанице“, „Близнакиња грома“ и „Ками до камена.“ Објавила је стручну књигу “Компетенције васпитача у игроликом процесу сажимања теорије и праксе.“ Била је активан учесник на међународним научностручним конференцијама. Добитница је награде „Стражилово“ и номинована за награду „Бранко Марчета“. Члан је Друштва књижевника “Сунчани брег“ из Београда, Института за дечју књижевност из Београда и Удружења књижевника Републике Српске. У припреми су њене две књиге поезије. Песме су јој заступљене у бројним књижевним часописима, зборницима и антологијама. Песме су јој превођене на македонски, енглески и мађарски језик. Уважени преводилац Илеш Фехер је уредник странице за њене песме на сајту преводилаца Мађарске. Живи у Бањалуци. ТАЊА АЈТИЋ, рођена је 1964. године у Београду у коме је одрасла и школовала се. Студирала је на Филололошком факултету – смер

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

181

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

српски језик и књижевност у Београду. Радила је на административним пословима у Савезном суду до 2002. године у јесен, када је са породицом наставила да живи у Канади, Ванкувер. Члан је многих група и удружења. Њене песме и приче су објављене у више од осамдесет зборника (књига) и у електронским књигама и часописима. На пролеће 2018. године на такмичењу „Пегаз“ Књижевне омладине Србије, Београд, освојила је награду штампање прве књиге поезије „Обриси љубави“. Њена књига „Обриси љубави“ је била излагана на Сајму књига 2018. године у Београду као и на Салону књига у Торонту 2019. године. Заступљена је у Антологији између 30 најбољих књижевника за 2019. годину (УСУА). Освојила је прво место награду аутора из иностранства у Федерацији БиХ, Тузлански кантон (2020) и другу награду у Великој Британији од Српске библиотеке у Лондону где је Антологија са радовима победника била изложена на Мини Сајму књига у Великој Бритинији 2020. године. Тренутно се бави писањем поезије и кратких прича као и уметничком графиком као слободни уметник. МИЛАН ДРАШКОВИЋ, рођен је 1951. године у Београду. По образовању је економиста. Прозаист, песник и преводилац. Објавио је збирке прича: ,,Голијат“ (1993 ), ,,Сплин мегаполиса“ (1996) ,,Приче из будућности“ (2014 ). Са поезијом заступљен у часописима (,,Књижевне новине“, ,,Златна греда“, ,,Кораци“, ,,Градина“, ,,Браничево“, ,,Звездани колодвор“, ,,Хаику новине“ ), у више књижевних зборника, као и на интернету. Са енглеског је препевао стихове Едгара Алана Поа и Дилена Томаса. Живи на Новом Београду. МАРИЈА НАЈТХЕФЕР ПОПОВ је рођена 1958. године. До сада је објављена у више од две стотине заједничких, домаћих и међународних песничких збирки; објављенa у изузетно великом броју домаћих и страних часописа и књижевних сајтова. Године 2018. године објавила је своју прву књигу „JA ПИШЕМ ЖЕНУ“. Добила је бројне високе међународне оцене и признања; преведена је на многе стране језике. Тренутно је ангажована као уредник грандиозне песничке антологије „АНТОЛОГИЈА 2021 / СРБИЈА” уз учешће преко

182

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

300 еминентних песника савремене поезије из Србије и целог света Члан је многих књижевних и песничких удружења, почасни члан, председник, амбасадор мира у свету. Живи и ради у Зрењанину у Србији. Примљена и постала члан Светског друштва песника (World Poets Society) од 2020. godine. АДНАДИН ЈАШАРЕВИЋ, рођен је 1967. године у Зеници. Дипломирао журналистику на ФПН Сарајево. Као новинар радио у дневној новини „Ослобођење“, НТВ „Зетел“ и РТВ Зеница, где уређивао документарни и програм из културе. Директор је Музеја града Зенице од 2007. Основао је прву БХ школу стрипа 1994. Уређује едицију „Траговима босанског краљевства“, регионалне годишње збирке фантастичних прича, те организује истоимени фестивал фантастичне књижевности почев од 2006. Објавио је петнаест књига, између осталих први бх романа епске фантастике. Стални је сарадник у часописима Друштва писаца „Живот”, те часописа „Босанска вила”, „Мотришта” и „Кријесница”, „Знак Босне”, „Поезија”. Приче објављује у регионалним збиркама прича у Хрватској, Србији и Црној Гори. Члан је Друштва писаца БиХ. БРАНКА БЛАГОЈЕВИЋ, рођена је 1985. у селу Горњи Подградци, Градишка. Дипломирала је на Правном факултету Универзитета у Бањалуци. Пише од детињства, али тек однедавно је одлучила да јавно објављује своје песме и да се посвети књижевности. Тренутно је у припреми њена прва збирка поезије. На разним интернет порталима од 2020. објављује поезију и прозу, а песме су јој представљене и у неколико књижевних часописа из Србије: ,,ПоезијаСрб“, „Суштина Поетике“.“Багдала“, „Звездани колодвор“. Неколико песама је објављено у разним зборницима поезије. За песму „Невидљиво перо“ добила је похвалу за квалитет поезије од стране организатора конкурса „Поезија Срб“, те за пјесму „Љубав без димензија и граница“ награду – Најоригиналнија љубавна пјесма - од стране „Клуб Ум” из Мркоњић Града. Члан је Удружења младих књижевника Србије. ИВО АНДРИЋ, рођен је 1892. године у месту Долац, код Травника.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

183

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Књижевник, доктор наука и дипломата Краљевине Југославије. Једини српски нобеловац. Аутор великог броја романа, есеја, прича. Умро у Београду 1975. године. АНА СТЈЕЉА, рођена је 1982. године у Београду. Пише поезију, прозу, критику и објављује преводе са енглеског, шпанског, португалског и турског језика. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду, одбранивши тезу под насловом „Елементи традиционалног и модерног у делу Јелене Димитријевић“. Добитница је неколико, како домаћих, тако и међународних књижевних награда. Објавила је више од 30 књига, што као аутор, преводилац, уредник или приређивач. Објављује у домаћим и страним књижевним часописима. Уредница је два часописа и неколико блогова из књижевности и културе. Члан је Удружења књижевника Србије, Удружења књижевних преводилаца Србије, Удружења новинара Србије и Међународне федерације новинара. Живи у Београду. Оснивач је председник Удружења Алиа Мунди за промоцију културне разноликости. ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ, рођена 1983. године у Кладову. Пише за „Књижевни круг“ Кладова, чији је активни члан и у чијим зборницима редовно објављује приче. Запослена је у општини. Поред писања, бави се и друштвено одговорним радом у удружењу „Консензус“ чији је оснивач. Њене кратке приче поред „Зборника Књижевног Круга Кладово“ и часописа „Кључ Истока, објављиване су у зборницима књижевне организације града Вршца, као и у зборнику прича „Српкињо, снаго и утехо“ коју је објавило друштво српскоруског пријетљства „Књига на дар“ у сарадњи са руским удружењем „Вукови“, као и порталу српског културно информативног центра „Словословље“ у Бечу. Две године узастопце, 2018. и 2019. осваја треће место на литерарном конкурсу Народне библиотеке „Рака Драинац“ у Блацу. Фебруара 2019. године ушла је у најужи избор за награде на конкурсу загребачког литерарног удружења „Провиденца Б&М“. Пише за онлајн књижевни часопис „Енхедуана“ Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“, за књижевни

184

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

часопис „Сизиф“ из Краљева, као и за литерарни часопис „Моја прича“. Сарадник је онлајн портала „Видовдан“ и „Чудо“. Говори пет језика: енглески, италијански, француски, шпански и румунски. СРЂАН МАРКОВИЋ, рођен је 1961. године у Београду где је завршио основну школу, гимназију и две године Правног факултета. Од 1987. године борави у Њујорку. Пише ауторске текстове и путописе. Објавио је књиге: „Ходочасници на путу за нигде“, „Кад је цветала вутра“, „Свилени пут, свилени додир“, „Одмор у Камбоџи“ и „Импресије једне афричке зиме“... Добитник је прве награде за путопис на конкурсу „Гласови Мелпомене“. Објављује путописе у магазину „Алиа Мунди“. Власник је књижаре и издавачке куће УТОПИА и један од оснивача КЦ „Каравансарај“. АЛМА ЗОРНИЋ, рођена је 1975. године у Зворнику. Бави се писањем поезије и прозе. До сада су јој објављени, похваљени и награђивани бројни радови у целом региону. Радови су јој заступљени у бројним књижевним зборницима региона. Добитник је награде за издаваштво БиХ за 2020. годину за рукопис „Бешескијини мртви“ – збирка легенди и хорор прича о Босни и Херцеговини. Њена прва књига биће објављена почетком априла 2021. Живи у Сарајеву. МАРИЈАНА ЛУЧИЋ, рођена 1997. године у Прибоју. Завршила је Високу Хотелијерску сколу, смер Гастрономија, кулинарство. Писањем се бави неколико година. У припреми јој је први роман. Поред писања, бави се и фотографијом и музиком. Живи и ради у Дубаију. НИКОЛА ШИМИЋ ТОНИН, рођен је 1962. године у Бусовњаку. Хрватски је песник, приповедач, драмски писац, писац за децу, есејиста и књижевни критичар. Пише поезију, прозу, књижевну критику. Члан је многих књижевно-културних удружења. Добитник је многих књижевних награда. Живи и ствара у Хрватској, у месту Плавно код Книна те приморском месту Драге у близини Пакоштана.

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

185

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЖАНА КОВЕН (ЖАНКА БОШКОВИЋ КОВЕН), рођена је у Сарајеву, али већ 35 година живи у Италији. Пише песме, кратке приче, путописе, књижевне критике, а већ неко време се и озбиљније бави писањем и истраживањем јапанских кратких форми. Пише на хрватском (српском, босанском) италијанском, енглеском и шпанском језику и на више дијалеката. До сада је објавила пет књига, две на италијанском, једну на шпанском и две на хрватском језику. У припреми су још две збирке поезије и једна збирка хаику поезије. Њени радови излазе редовно у многим књижевним публикацијама, блоговима и интернационалним зборницима. Уврштена је у 350 најзначајнијих живих песника света у Индији, њен профил и целокупни уметнички рад објављен је у две публикације, прва у Аустралији, друга у Индији. Недавно је изашла и публикација са њеним (између осталих) интервјуом о књижевној критици 21. века. Добитник је великог броја књижевних награда и признања међу којима је и награда књижевне критике, Милано, мај 2019 године. Поред писања је и успешна сликарка и саксофонисткиња која иза себе има дугу каријеру. ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ, рођен је 1972. године у Лесковцу. Дипломирани је економиста. Бави се писањем поезије, кратких прича и афоризама. Своје књижевне радове објављује у писаним и електронским часописима: веб-порталима „Источни бисер“, „Шипак“, „Носорог“, електронском књижевном часопису „Енхедуана“ и часопису „Авлија“. Његова прича о ратној хероини Параскеви Гордић Петковић објављена је електронском зборнику прича о знаменитим женама региона под насловом „Ко су биле наше хероине“. ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ, рођен је 1957. године у Београду где је завршио студије Славистике на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу, драме и радио драме за децу и одрасле. Бави се књижевном критиком а пише и афоризме и кратке сатиричне форме. Објавио је више од десет књига. На Радио Скопљу, Радио Београду и Радио Новом Саду емитовано му је дванаест радио

186

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

драма за децу и одрасле. Члан је УКС-а и БАК-а. МАРИЈА ДО САМЕИРО БАРОЗО (MARIA DO SAMEIRO BARROZO), рођена је 1951. године у Браги. Португалска песникиња, преводилац и научни истраживач. По струци је лекар и гостујући професор Медицинског факултета Универзитета у Лисабону. Објавила је четрдесет књига поезије у Португалу, Бразилу, Шпанији, Француској, САД. Њене песме су преведене на велики број језика. Уредница је књижевног часописа Espaço de ser – Poesia, Tradução e Ensaio. Добитник је неколико књижевних награда. Потпредседница је Португалског Пен клуба. Њене песме, у преводу са енглеског на српски језик, објавила је српска издавачка кућа Алма (2019). Збирка поезије „Тело, место изгнанства“ прво је њено дело преведено са португалског на српски језик. Живи и ради у Лисабону. МИЛОВАН ШАВИЈА, рођен је 1955. године у Босанској крајини. Студирао је у Београду где је стекао диплому грађевинског инжењера. Године 2013. књигу под насловом „West Coast шљивовица”, збирку путописних есеја, првој књизи написаној на српском језику о Британској Колумбији, далекој, непознатој и за Европљане помало егзотичној земљи. Три године касније појавиће се и друга књига „Путовања, путовања”, која би се могла сматрати наставком прве, али и као покушај да се феномен путовања посматра кроз мало комплекснију призму. Године 2018. написаће „Романтичну повест ванкуверских Динараца”, која се крајем те године појавила на Београдском сајму књига. Средином наредне године посвећује се писању есеја, и то углавном на тему критике западне цивилизације, а који су објављивани и још увек се објављују на порталима: „ПУЛСЕ”, „Нови стандард” и „Стање ствари”. Од марта 2017. са групом поклоника књижевности и списатељства организује књижевне вечери. Живи у Ванкуверу. АШРАФ АБУЛ-ЈАЗИД (ASHRAF ABOUL-YAZID) писац, преводилац и новинар из Египта. Аутор више од 35 књига поезије, романа, биографија, критика, дечје књижевности и превода. Као

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

187

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

новинар радио у Египту, Оману, Кувајту, Саудијској Арабији и Кореји. Ради као главни уредник едиције Silk Roak Literature Series у Египту и као главни уредник корејског портала на арапском језику The AsiaN. ФЛОРБЕЛА ЕШПАНКА (FLORBELA ESPANCA), рођена je 1894. године у португалском граду Вила де Висоза. Њено право име је Флор Бела Д’Алма де Консеисао. У историји португалске књижевности биће запамћена као песникиња која је писала страствену феминистичку поезију. Поезијом је почела да се бави веома рано. Своју прву песму „Живот и смрт“ написала је 1908. године и тиме показала свој изузетни таленат. Три неуспела брака и неколико побачаја потпуно су исцрпeли Ешпанку и утицали да се сломи као једно веома фрагилно песничко биће. Након што јој је дијагностикован плућни еденом, Флорбела је два пута покушала самоубиство. У међувремену је почела да води и дневник, а радила је и на, испоставиће се, својој последњој збирци поезије „Charneca em Flor“ („Пустара у цвету“). Умрла је на свој рођендан 8. децембра 1930. године тако што се предозирала барбитуратима. Њена последња збирка поезије објављена је годину дана након њене смрти. ЕВА П. ЉАНУ (EVA PETROPOYLOU LIANOY), рођена је 1973. године у грчком граду Ксилокастро код Коринта. Вишеструко је награђивана грчка књижевница. Пише поезију и приче за децу. До сада је објавила неколико књига за децу. Посебно је инспирисана јапанским народним причама и легендама са којима се упознала на грчки преводећи дело грчко-ирско-јапанског књижевника Патрика Лафкадија Херна (Кazuo Koizumi). Заступљена је у бројним, како грчким, тако и међународним књижевним антологијама. Живи и ради у Атини. ХAЏEР ЕЛ МАХФУДИ (HAJER AL MAHFOUDHY), рођена je 1988. године Оману. Спада у млађу генерацију оманских књижевница. Дипломирала је на факултету заинформатику и рачунарство. Објавила је три књиге: „Покрај срца“, „Зато што сам очи твоје“,

188

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Заборављени крахови“. Живи у Маскату. НЕШЕ ЈАШИН (NEŞE YAŞIN), рођена је 1959. године у Никозији. Вишеструко награђивана турска књижевница која живи и ради на Кипру. Предавач је на Катедри за турске и блискоисточне студије Универзитета на Кипру. Објавила је неколико књига поезије и прозе. Ради и као мировни активиста и колумниста у турским и кипарским часописима. Живи у Никозији. АКСАНА СПРИНЧАН (АКСАНА ВАДЗДİМАЎНА СПРЫНЧАН), рођена је 1973. године у Луњинцу (Брестска област) белоруска је књижевница и песникиња, директорка Песничког позоришта „Арт. С.“ (art-s.by), чланица Удружења књижевника Белорусије од 2005. године. Радила је на месту уреднице више часописа: од 1998. на месту водећег уредника редакције Књижевности и уметности издаваштва „Белоруска Енциклопедија“; од 2006. уредница у издаваштву „Уметничка књижевност“, уредница часописа „Средина“ бр. 4 и бр. 5, а 2006. године са Змитером Артјухом је основала Песничко позориште. Поезију почиње да пише 2000. године и прве песме објављује под псеудонимима. Своју поезију Аксана је објављивала у скоро свим белоруским часописима, као и у колективним зборницима. Добитница је књижевних награда „Плаво прасе“ (2006), „Удружење дебија – за филозофску поезију“ (2008), „Књижевност за децу“ (2009) и победница фотоконкурса „Мој Максим Богданович“ за рад „Максим и Вероника“ (2016). ПАУЛО КОЕЉО (PAOLO COELHO), рођен је 1947. године у Рио де Жанеиру. Бразилски бестселер писац који је објавио 16 романа. Поред књига, пише и недељне колумне у многим светским листовима. Оснивач је Института „Пауло Коељо”, који обезбеђује помоћ најугроженијим слојевима бразилске заједнице, нарочито деци и старима. Поверена му је дужност специјалног саветника Унесковог програма: „Духовно уједињавање и интеркултуролошки дијалог“. Приступио је Управном одбору фондације Шваб за

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

189

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

социјална питања. Он је први аутор немуслиманске вероисповести од исламске револуције 1979. који је позван на размену идеја у Иран. Члан је Бразилске академије књижевности од 2002. Живи и ради у Женеви. НАРИМАН АБДУЛРАХМАНЛИ (NERIMAN ABDULRAHMANLI), рођен је 1958. године. Азербејџански писац, публициста, преводилац, сценариста. Аутор књига: Човек који живи у сећању, Књига судбине, Усамљени, Путник, Промаја, Жртва и других, писац сценарија за више од педесет уметничких и документарних филмова. Превео је на азербејџански језик дела Х. Л. Борхеса, П. Коеља, М. Астуријаса, Г. Чохелија, О. Памука, А. Платонова, Ј. Мишиме и других писаца. ЂОРДИ СИЈЕРА И ФАБРА (JORDI SIERRA I FABRA) рођен је 1947. године у Барселони. Каталонски књижевник. Његова књижевна остварења за децу и младе објављена су у Шпанији и Латинској Америци. Бави се музиком и уређује неколико магазина.

190

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуанин књижевни врт

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

191

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Милан Дунђерски

„Песник је попут Прометеја“, Нови Сад/Србобран, 2018

Срђан Стојиљковић „Капи осликаног неба“ Београд, 2011

192

Срђан Стојиљковић+ „Човек са пола срца“, Београд, 2020

Срђан Стојиљковић „Све те грешнице“, Београд, 2015

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Кристиан Новак

Милијан Деспотовић „Хаику“, Београд, 2019

„Циганин, али најљепши“, Београд, 2017

Јасмина Хањалић Кроз клисуре“, Витез, 2020

Стојана Г. Магделинић „Текла вода“ Београд, 2017

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

193

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

САДРЖАЈ Стихотворења ЈОВИЦА ЂУРЂИЋ Избор из поезије .................................................................................... МИЛАН ДУНЂЕРСКИ Избор из књиге........................................................................................ СУЗАНА РУДИЋ Избор из поезије .................................................................................... ВАЛЕНТИНА МИЛАЧИЋ Избор из поезије .................................................................................... ТАЊА АЈТИЋ Избор из поезије .................................................................................... МИЛАН ДРАШКОВИЋ Године ходочашћа ................................................................................. МАРИЈА НАЈТХЕФЕР ПОПОВ Три песме .................................................................................................

11 14 20 24 27 31 34

АДНАДИН ЈАШАРЕВИЋ Избор из поезије .................................................................................... 38 БРАНКА БЛАГОЈЕВИЋ Моја ћирилица ....................................................................................... 43

Приповедања ИВО АНДРИЋ Летећи над морем ................................................................................. 46

194

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Океан вечности Јелене Ј. Димитријевић ............................................. 49 ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ Есеј о Драинцу .......................................................................................... 53 СРЂАН МАРКОВИЋ Сали Тод (први део) ................................................................................. АЛМА ЗОРНИЋ Посестрима ................................................................................................ МАРИЈАНА ЛУЧИЋ Звездани пут (одломак из рукописа) .................................................. НИКОЛА ШИМИЋ ТОНИН Није Босна што је некад била ................................................................ ЖАНА КОВЕН Божић по моме ћаћи .............................................................................. ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ Карате мајстор .......................................................................................... ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ

60 64 71 75 77 80

Гробница .................................................................................................... 82

Разговарања МАРИЈА ДО САМЕИРО БАРОЗО Моја песничка личност је најбољи део мене ...................................... 89

Путописања СРЂАН МАРКОВИЋ Кашмир ....................................................................................................

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

195

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛОВАН ШАВИЈА Прича о једној необичној љубави ....................................................... 98

Преводионица АШРАФ АБУЛ-ЈАЗИД Избор из поезије .................................................................................... 104 ФЛОРБЕЛА ЕШПАНКА Изабране песме ...................................................................................... 106 ЕВА П. ЉАНУ Три песме ................................................................................................. 108 ХАЏЕР ЕЛ МАХФУДИ Ноћас далеко си ...................................................................................... 110 НЕШЕ ЈАШИН Ако бих умрла ......................................................................................... 112 АКСАНА СПРИНЧАН Избор из поезије .................................................................................... 113 ПАОЛО КОЕЉО Покретни споменик ............................................................................... 117 НЕРИМАН АБДУЛРАХМАНЛИ Лептир ...................................................................................................... 119

Приказивања ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ О романима Срђана Стојиљковића .................................................. 128 МИРОСЛАВ ВУРДЕЉА Гласовити хаикуи Милијана Деспотовића..................................... 136 196

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МАРИЈА ЈУРАЧИЋ Осврт на роман „Циганин, али најљепши“.................................... 142 АНТО ЗИРДУМ Осврт на роман „Клисуре живота“................................................... 144 ВЕСНА ВУЈАКЛИЈА Осврт на роман „Текла вода“ ............................................................ 147

Трагања АНА СТЈЕЉА Сећање на Селену Дукић ................................................................... 152 Сећање на јубилеј Патрика Лафкадија Херна ............................... 156

Књигољубљења Објављена збирка поезије „Тело, место изгнанства“................... Објављена одабрана дела Абаја Кунанбајева ................................ Одржан фестивал „Дани Радована Зоговића“.............................. Версополис организоваo „Festival of Hope 2“ ............................... Покренут веб-портал „Маштоплет” ............................................... Покренут Институт за дечију књижевност .................................... Књига са посветом Нагиба Махфуза у Адлигату ......................... Писаћа машина Јована Кузминца у Адлигату ............................. Румијево ремек-дело поклоњено Адлигату................................... Додељена награда „Војислав Илић Млађи“.................................. Конкурс за нонсенсну поезију ..........................................................

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020

159 161 162 164 165 167 169 171 173 175 177

197

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Аутори .................................................................................................. Енхедуанин књижевни врт ........................................................... Садржај .................................................................................................

198

180 192 194

ГОД. 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2020

Јовица Ђурђић ЕНХЕДУАНА

ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ❦ Душан Дојчиновић

Милан Дунђерски Сузана Рудић

Оливер Јанковић Марија до С. Барозо

Валентина Милачић

Милован Шавија Ашраф Абул-Јазид

Тања Ајтић

Милан Драшковић

Флорбела Ешпанка

Аднадин Јашаревић

Ева П. Љану Хаџер ел Махфуди

Марија Најтхефер Попов

Бранка Благојевић

Неше Јашин

Иво Андрић

Аксана Спринчан

Ана Стјеља

Пауло Коељо Н. Абдулрахманли

Јелена Недељковић Срђан Марковић

Ђорди Сијера и Фабра

Алма Зорнић Маријана Лучић Никола Шимић Тонин ГОД.Ковен 2 • БР. 6 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2020 Жана

Мирослав Вурдеља Марија Јурачић Анто Зирдум 199 Весна Вујаклија