Enheduana by Udruženje Alia Mundi / Association Alia Mundi

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ENHEDUANA ЕЛЕКТРОНСКИ ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉEЊА

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ISSN 2620 - 2611 ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТ. -ДЕЦ. 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЕНХЕДУАНА електронски часопис за уметност писања и књигољубљења год. 1 • бр. 3 • септембар-децембар 2019 Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana/knjizevni-casopis-enheduana

Главни уредник Др Ана Стјеља Уредништво Јасмина Хањалић Марија Јурачић Мр Тијана Ракочевић Енеса Махмић Илустрације на корицама Колаж „Свет књига Исидоре Секулић“, Љиљана Стјеља Илустрације у часопису Taња Ајтић ISSN 2620-2611 Часопис излази три пута годишње.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Перо је мач скован од знања“

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуана je име древне сумерске песникиње која је живела средином 23. века пре нове ере и која се сматра првим књижевником у историји светске књижевности. Ова сумерска свештеница и песникиња је уједно и први аутор који је потписао своје дело. Енхедуана је била акадијска принцеза, песникиња, свештеница, ратница, владарка, астроном. Била је најважнија верска фигура свога доба. Њено име је састављено од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и да је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Инане. Својим књижевним стваралаштвом, поставила је стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утицати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности. Енхедуана је била мистична и херојска личност, мудра жена и моћна свештеница. Кроз слављење свог личног односа са Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Stihotvorewa

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ Избор из поезије МАГРИТОВА ЈАБУКА Магритова луда јабука зрелија од свитања на мору заточенија од суре шкољке необуздана удовица у цвету. У њу ни црв не може ући, ни гуштерица да је гризне, ни лопов да се ушуња, јер себи је она катанац, а њени зуби још расту. Магритова зрела јабука. ОДЈЕДНОМ НЕСАНИЦА Одједном кула моје несанице, Видокруг: Скадар на Бојани, Ветар на све четири стране А сунце под змијским језиком. Само зато ће груме руже цветати по твојој несаници љубави моја, као Венеција на мирним водама мог немира.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СТИХОВИ О СПИНОЗИ Сумрак је када Спиноза узима гушчије перо у руке, са три прстена жада око врата му винова лоза, а у очима слап са водопада. Јутро је, још пише Спиноза, прамен лампе му на чело пада, Лозу је обрасла мимоза као лисичија бела рада.

У МОЈИМ ОЧИМА СЕ ТРАЖЕ Облаци се у мојим очима траже. И киша лије из мојих зеница од смарагда. У мојим очима тишина почива, и веслајући свагда. Али ја желим оркан бели, да мојим очима пљусне. И као лабуд горд неувели, обећан и тоболцу и стрели заплени моје усне! (из збирке поезије „Трава од разгона“, Београд, 2004)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ДР МИЛЕНКО ЧУРОВИЋ КИЧАНСКИ Оковани свет ЗАМЕНА Нико те у мени заменити неће, твоја је столица празна и твој кут. Страница књиге уздах окреће тежак је био до тебе пут. Вечерима никога око мене, да ми стварност буде. Из лажљивог сна, да ме прене, столови празни, чудом се чуде. Нема ко руком да ме огрне, док рука лута око замишљеног кута. Од дима густог око ми трне, још ћу да пијем, можда залута. И тако годинама, свака ноћ креће, тражи изгубљено за спас. Нико те у мени заменити неће, можда зачујем познати глас. Огрнем се твојим гласом што се вије, празна столица скамењена ври. Ту досад нико сео није, не долази, више нећеш ни ти.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОКОВАНИ СВЕТ Намеравам да прошлост заробим, снове претворим у јаву. Да стихом над лепотом бдим, покушаћу, можда нисам у праву. Ја читав живот чекам нешто, нисам докучио шта. Таман да разрешим, измакне вешто, можда ово и нисам ја. Одлутам често у непознате горе, крчим зарасле стазе времена. Дочекујем неразумне зоре, бежим замисли, од неудатих жена. Стихом оживљавам замрзло слово, чистим изворе заборављене. Идем у први разред поново, можда неко други живи уместо мене. Живимо у свету илузија, оковани ветром непознатим. Не вреди бежати, ту сам и ја, мање ћу негодовати кад схватим.

НЕ ЉУБИ ПЕСНИКЕ Немој наду да изгубиш, опрезно са песницима, молим. Сан провери кад песника љубиш, у сумњиво идеш телом голим.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Тражиш бисер, сетне душе моје, у вулкану где још нико није. Не могу бисере, стихови да споје, нити зора свануће да крије. Не зна нико, ко песник да воли, да посвети пажњу, само једном трену. Можда нека строфа и заболи, суштина је испоштоват’жену. Не пишу песници само шта осете, песма не постоји да папир украси. Не пишу песници ради освете, него свет покварени да се спаси. Не љуби песнике, ако ти је мало, љубав јесте потка и потпора. Шта је друго песми преостало, но да краси освит, долазећих зора.

(из збирке поезије „Бисерна суза у грлу“, 2017)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ENESA MAHMIĆ Bijes dalekih mora PRALJE NA GANGU Išla sam ulicom sve do mosta koji vodi u Haridvar Ništa se nije čulo osim žubora vode I prigušenih glasova pralja U jednom trenutku Činilo se kao da tečem U istom ritmu sa vodom I da voda teče kroz cijelo moje biće Zatim Pralje su ugasile fenjere Voda je postala crna i smolasta Kali – cijeli život u kruženju svjetla i tame. TAJ GRAD Poput malignog tumora Napadnut bezumnom arhitekturom Megalomanija Prekrajanje povijesti Među staklenim neboderima Otac nacije jaše na konju U jednoj ruci zastava, u drugoj mač Deportacije i egzodusi Ljudski životi kolateralna šteta

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Iznad relikvija i mitova Uzdižu se samo ptice Ptice su izvan zakona U predvečerje slete na oca nacije I olakšaju se na njegovim ramenima. ODA KONJIMA Konji, najpotlačenije životinje na zemlji Naučili su spavati stojeći Ako ih uhvati ljetni pljusak Nepomično stoje na kiši čekajući Prestanak oluje Znaju da sve Prođe Primarna filozofija života Taman, gord i zamišljen Niče se divio konjima Hiljaduosamstoomsadesetosma Ničeova epistolarna jesen Piše pisma Foksu i Vagneru Majci i sestri Lu Salome Čak i papi u Rimu Za Božić postaje nemirniji Uvijek se desi oko praznika Početkom januara, nakon predaje još jedne pošiljke Slama se na ulici Zvanično, 3. januara 1889. Niče je sišao S uma Na trgu Karla Alberta u Torinu Jecajući objesio se o vrat jednom Pretučenom konju A zatim se srušio Kad je otvorio oči povjerovao je da je Dionis ili Raspeti.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

BORNA KEKIĆ Oblaci kišu donose BEZ NASLOVA Iako je bilo davno, pri srcu su sjećanja naših vremena i lijepih uspomena Sjetim se onih dana i kako sam te volio. tu tugu nisam prebolio. Plačem, jad i tugu u srcu preskačem. Sjetim se tebe, žalost mi ne da misliti na sebe, idem svojim putem oblačim se crnim kaputom. Pali se nova svijeća… Oblaci kišu donose, tugu moju ne odnose život mi nije isti bez tebe, u jesenjoj magli ne vidim sebe samo plačem i plačem… *** U MOJIM MISLIMA Ti…

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ U mojim si mislima, U mojem si srcu, Sve moje si ti… Nema te više u mojim očima, Nema te više u mojim rukama, Nema više tvoga glasa. Nisi više moja… Ne znam gdje si, Ne znam s kim si, Ne znam u čijim si mislima… Možda se jednom sretnemo. Ponovno. Ti… Još uvijek u mojim mislima… *** SAMO JA Ponekad nesvijesno poletim nebom ostavim muke i brige, a ne bih trebao... Olovka u ruci, Ispred mene prazan papir. Idem nepoznatim putem, u svoje misli kročim, bježim od svih, tražim mjesto gdje mi neće suditi, Mjesto gdje ću moći biti samo ja. Onaj ja koji sam u svojoj duši, čist, iskren, ispravan. I jak. Da ne bježim.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Samo ja... Samo ja.... BOGATSTVO ŽIVOTA Žena... Majka, prijateljica, suputnica. To divno iskonsko biće, to biće koje daje život, ljubav, razumijevanje, toplinu. Žena... Samo četri slova, a toliko bogatstvo života...

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JELENA ZAGORAC Tri pesme AMBIS I Tvoj osmeh Dobio je Jamicu na obrazu. Vreme prolazi. Ja stojim.

II Raste Radna biografija. Vreme prolazi. Ja stojim.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

ZAŠTO?! Tvoj je pogled prikovan Za blještavi ekran. Napolju sija sunce. Pristajanje. Traže ti reči. Reči, reči, reči. Pred zatvorenim prozorom Rumeno lišće kruške Mirno pada. JEDINO VREDNO Smeh i dalje isijava iz tvojih očiju.

A dok lišće pada pred mojim prozorom,

Rezime pravi još jedna godina:

Ambis!... Ćutim.

I mislim.

Rastu tvoje meke kovrdže

I prostor ispunjava zvonjava tvoje nesputane radosti.

Ćutim.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JASMINA HANJALIĆ Neizvjesna plovidba NEIZVJESNA PLOVIDBA Nema je u mapama ali krećem nastavljam bez navođenja i cilja, ostavljam kopnene drumove, unaprijed sigurne od skretanja, ohrabrena mirisom novog jutra, bolno gulim površinske slojeve, prekidam konop kojim sam vezana, kao zanjihana lađa uz obalski gat, krećem morem raširenim jedrima, uz vjetar bilo kojeg smjera i čvora, nakon kojeg spadaju beživotne izrasline (takve rane bez traga zacjeljuju i ne bole) krećem, a kao da sam već stigla. ŽIVOTU OSTAVLJENA Umihani Čuvidinoj Sa svitanjem zore

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

njene su dove započele da odagnaju zlo i nevjeru otetih želja ponad brda iznad rijeke u nemoći i nemilosti praznoga doma i utihle avlije ostavljena da živi navijek još samo jedno čeka. Šta vrijede bistre česme kada ih ne pije žena svehla prije cvetanja ostavljena da sama korača strmim basamacima dok šejtani je putom trgaju uvijek jače su molitve u samoći mrkle jacije kula odjekuje poziv Milostivoga motaju je bijelim haljinama konačno vratio se mir insan nije jači od zaklopljenih vrata. IZAĆI IZ NOĆI Možda uspijem izaći iz ove zimske noći posteljom sakaćena mjesecom ponižena. Pomoći će mirisi istočnjačkih začina i odsjaj uličnog svjetla što lije šarenice Olakšaću skrivene hartije iz kojih otkidam i bacam raspusne slike prošlosti.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Iskopaću većinu memljivih snivanja ne bi li se ohrabrila da još jednom krenem. Samo da pronađem drumove zamršene mrežom koju sam godinama neznano tkala.

(iz zbirke poezije „Sve u jednom, jedno u svemu“, Vitez, 2011)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IVAN ERGIĆ Priručnik za čekanje KO IDE U IZLAZAK u izlazak idu oni koji plaču već na putu kući u taksiju diskretno maltretiraju vozača dok kod kuće pomišljaju na samoubistvo i bude se ružniji nego što su ispali na slikama NUCLEAR HOLOCAUST REVISITED vodiću te u šumu dok još ima šuma da se igramo s jarebicama i da udišemo polen i ambroziju trebalo bi da obolimo od plućnih bolesti a da nam disanje bude hrana dok još ima vazduha vodiću te da plivamo daleko do rta poslednje nade ako takvog nema – izmislićemo ga dok još ima mora i dok još ima nezasoljene vode

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ cveće veruje suncu a ne beračima od njihovog rumenila ostaće samo krv granje će biti suvo kao ruke oslobođenih logoraša vodiću te u planine dok još nisu ostale same ljubavi moja koja se već pretvaraš u pepeo KO STE VI Betoven bio gluv? Mora da se šalite, gospodo, i otkud tolika simetrija u Vitruvijanu kada se gegate do vaših baroknih dvorišta. Vaši sledbenici čitaju „Srce tame“ i ne vide tamu, dadaisti su vas raskrinkali još dok vam se dizao na rat, ali i dalje pijete konjak na Pont Saint-Michel i varate svoje debele žene iz plemenite loze. ČEHOVLJEV PIŠTOLJ 1. ako se u prvoj strofi ne pojavi tvoja kosa napuštaš pesmu i neće se ništa dogoditi 2.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ti sama radiš na svojoj pesmi tako što menjaš raspoloženja zatičeš me nespremnim o tebi se ništa definitvno ne može reći PRIRUČNIK ZA ČEKANJE ja čekam bolje od drugih jednostavno pripremim se ponesem hranu za ptice i ribe čučnem pred trgom ili ulepšam vodi dan kažem poštaru da ne trči ako ne znaš šta drugo kreneš da brojiš oblake kojima nema kraja i ne očekuj da će sigurno doći

(iz zbirke poezije „Priručnik za čekanje“, Beograd, 2019)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MILAN DRAŠKOVIĆ Na putu „Uske staze“ KORAK ISKUŠENIKA Minulog dekora zov, proplamsjaj novog doba, pejzaž koji svoj menja lik u bezbroj oblika, možda nudeći kigo na turniru pesnika kad ugleda puža kraj učiteljevog groba. Na putu ,,Uske staze” korak iskušenika, spram samotnog pesnika senke starih mostova, u moru zelenila miris divljih vrtova kad ostaviš za sobom Kvart poslednjih grešnika. Potokom zametnut trag, sumrak kraj vinograda, sećanje na zlatni grozd i poljubac ukraden, usred setne tišine loveći izgubljen tren. Daljine u sfumatu, dubok šum vodopada. Prisećanje na kult o Ptici koja govori amulet tako čudan, lirika malih stvari. LEGENDA O BOGINJI Amulet tako čudan, lirika malih stvari, staklenasti svetovi nestaju kroz sećanje, Legenda o boginji, laste što krase granje, a kad prestanu snovi - rukopis predat vatri.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Zimska noć u Nagoji, pahulje ponad krova. Jutro uz prevreli čaj, na nepcu ukus meda. Pogled sa vidikovca, lament sred nedogleda kad pomiluje vetar drevni oltar bogova. Progoni i opseda kada svi dragi odu tamni uglovi sobe, paravan od papira, sluša vremena šapat - pošten poput Son Ira. Rakovi u plićaku, štap umočen u vodu. Jedan tren u večnosti uz koji se sanjari Crvene reke huk mu lice čudno ozari. DOM OD PESKA I OGNJA Crvene reke huk mu lice čudno ozari, put kroz mentalni pejzaž, tvoga uma otisak, uhvaćen u kovitlac sećanja produžetak lelujaju kroz maglu svi drevni gospodari...

Dan odslikan suštinom pred planinskom kolibom, planine i vrhovi, godine hodočašća, u nebeskoj plaveti soko koji se vraća dok sneva učitelja duša sputana bolom. Glad u visokom gnezdu, kisnu vrapci na grani, u izmaglici sivoj vidik s usnulog tornja svet drugačiji od tvog, Dom od peska i ognja. U podnožju planine vetar u zavetrini, vrt pun kajsija zrelih, smena godišnjih doba, ,,Uska staza” vijuga - žutog lišća izložba.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IGOR DIVKOVIĆ Rađam riječ SUPERNOVA smije se sunce svom svemiru gle sjaja gle veselja svemir se svome suncu vrti gle života gle smrti kolikogod je sunce žareno toliko više svemir je hladan koliko sunce sito je svega toliko svemir svega je gladan RIJEČ u ime svoje braće u ime svih mojih sestara u ime matere i oca nebo mi udjeli mrvu dara nebo me okruni za kralja

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ nebo mi za podanika dade riječ da sa njom gradim bijele dvore svjetionike za noćne more izgovorim riječ druga već slijedi za drugom treća trostruko vrijedi dajem si oduška dajem si maha ja božji sin sin alaha ja dijete svih slavnih božanstava ja sin jednog svemogućeg boga ja izaslanik savršenog svemira ja utjelovljenje svih neljudskih nemira u ime svevišnje matere i oca u ime svih svetica sestara u ime sve bludne braće rađam riječ što uvijek plod da’će. BUDUĆNOST LJUBAVI Sporo vrijeme hodi novuma niotkud nema danas ko jučer brodi sutra se isto sprema umjesto da smo izvor ratna trublja nam ječi kada je minulo izbor futur oružja zveči sutra će biti ko danas bez svemirne mijene znaj okretati će glavu od nas

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ iza ugla već čuči kraj sporo vrijeme hodi ničega novog na vidiku neka nas ljubav vodi u krilo svom zaštitniku

(izbor iz knjige „Latino Bizantino“, Tuzla, 2014)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Pripovedawa

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА ШОМЛО Којим морем пловиш сада Лежала сам заваљена у фотељи са ногама пребаченим преко наслона. Требало је само да их спустим и направим три корака да бих дошла до зделе са кикирикијем. Али, нисам имала снаге да то учиним, мада сам за кикирикијем чезнула као да је дрога са које не успевам да се скинем. Тако сам била смлаћена, а нисам могла ни да одвојим поглед од телевизијског екрана, где се Кристл управо одлучивала да напусти Карингтона, због доктора који је био смртно заљубљен у њу. После врелог туша, у бадемантилу и након заморне недеље, била сам потпуно опуштена и предана узбудљивим догађајима у серији Династија. Тада се огласило звоно. Поглед ми се спустио на зидни сат. Сказаљке су се склопиле на десет минута до десет. Нисам никога очекивала. Како се звоно поновило, кренула сам ка вратима. Кроз округло прозорче, као и обично, нисам могла да препознам личност која је стајала у мрачном ходнику. Одшкринула сам врата, мада сам читала у новинама да убице у последње време харају Београдом, да упадају у стан када знају да нека жена живи сама. Преда мном је стајала висока, непозната девојка. - Да? - обратила сам јој се. - Ви сте Леа Штрасер? - упитала је. Климнула сам главом. - Могу ли да уђем? - питала је и не сачекавши одговор, благо ме је гурнула и прошла крај мене. Освртала се око себе и зауставила пред сликом Оље Ивањицки. - Ово је Оља! - рекла је. Занимљива сликарка. И личност. - Ушла је у собу. - Њу сам већ упознала. По њеном руском акценту помислила сам да је то Лариса која је недавно допутовала из Лењинграда. - Танасије ми је много причао 38

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

о вама. - рекла је и спустила се у моју фотељу. - Ну, ви гледате тај американски шљам? - питала ме је и насмејала се звонким гласом дрске девојчице. Уместо одговора погледала сам је упитно. - Можда је мало касно? - Осврнула се око себе. - Од Танасија знам да станујете сами, па сам мислила да свратим до вас, да се договоримо о сарадњи. Ви ћете бити мој лектор? Чула сам да је нека девојка допутовала, као стипендиста, у Београд и да треба да преводи нашу књижевност. Сада је и сама почела да ми прича о томе. Могла сам да је разумем, мада сам руски учила само у основној школи, али ни она, како се чинило, није знала српски. - Шта сте, до сада, од наше књижевности преводили? - питала сам је. - Ако сте серјозни - рекла је и наставила да говори руски - могло би се рећи мало или готово ништа. - Па на основу чега сте добили стипендију? - распитивала сам се. Можда сте студирали наш језик? - Али, не! - признала је. Студирала је технологију, мада није дипломирала. Онда је сазнала за могућност стипендије и замолила једну пријатељицу, чији су родитељи, као дипломате, боравили у Београду, па је знала српски, да јој преведе наше народне песме. Она их је послала на конкурс, као свој превод и била је примљена. Док је причала, кикотала се, уживајући у нелагодности коју нисам успевала да сакријем. - Келнер се страшно смејао када сам у ресторану поручила чашу рујног вина. Замало није пао. - Устала је и почела да вади књиге са моје полице, да их прелистава и враћа, док сам са ужасом приметила да је неколико, баш значајних, оставила по страни, крај своје торбе. Спустила се у фотељу и почела да чита као да је сама у некој библиотеци. - Да ли сте читали Љермонтова? - питала ме је и не сачекавши одговор, додала - А шта мислите о Пушкину? Јелте да је сјајан? Тако духовит! - Како мислите да лекторишем ваше преводе? Ја не знам руски бранила сам се.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Као да сам рекла нешто веома духовито, прекинула ме је: - Па шта ће вам руски? Ја преводим на српски. Кањечно! - Причала је и читала. Остављала књиге и поново их узимала. Спикер је одјавио телевизијски програм. Поноћ је већ давно прошла, а Лариса је и даље седела. Посматрала сам је. Имала је уско, овално лице, урамљено у тешку таласасту црну косу која јој се спуштала до пола леђа. - Извините, како сте рекли да се зовете?- питала сам је. - Нисам казала? Лариса Давидовна Абрамович - рекла је, не дижући поглед са текста у који се удубила. - Ви сте Јеврејка? - питала сам је. - Јеврејка? Зашто бих била Јеврејка? Моји су из Грузије, заправо отац. А мама ми је из старе лењинградске племићке породице. Њен отац се одрекао титуле и учествовао у Октобарској револуцији. Био је комуниста. Посматрала сам је. Тамна пут, мало повијен, узак нос. Тако сам замишљала јерусалимске кћери у Песми над песмама. - И име вам је јеврејско. - Код Руса има много библијских имена. То су међународна имена. Зар не? Па и ваше име је јеврејско, Леа, зар не? - Али, ја и јесам Јеврејка. - Да? То ми нико није рекао. А, шта, ви сте расиста, вама је важна нација? Мени је потпуно свеједно шта је ко и још мање ми је битно шта су му родитељи. Бацила је поглед на сат и као да је констатовала нешто веома необично и весело, кликнула је: - Да ли је могуће? Поноћ је већ давно прошла. Не могу да идем на Баново Брдо пешке. Надам се да неће бити компликовано да преспавам код вас? Ето, сами сте криви. Давно ми негде није било тако пријатно. Само, морала бих да вечерам. Страховито сам гладна. Поставила сам сто и ставила све што сам себи спремила за викенд пред моју гошћу. - Нећете да ми правите друштво? - глас јој је био веома љубазан. Рекла сам јој да сам већ вечерала и пошла у собу да јој наместим кревет. Још нисам била пресвукла постељину, када се Лара

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

појавила. - Било је сјајно - рекла је. - Дивно сам вечерала. Нарочито ми се допадају ваше печене паприке. Могу ли да поспремим и оперем судове? Објаснила сам јој да се не би снашла, не зна где шта стоји. Вратила сам се у кухињу. Била сам запањена. Лара је све обрстила, више него што би мени било довољно за два дана. Погледала сам је. Струк јој је био као у осице. Да ли је могуће? - питала сам се. - Хоћемо ли још мало да ћаскамо?- предложила је. - Мени се уопште не спава. Објаснила сам јој да ја обично у ово време већ спавам и да ме сутра чека предвиђени посао. Пружила сам јој пешкире и спаваћицу. Отишла је у купатило. Ујутру, када сам хтела да устанем, приметила сам да ми нема папуча. Лариса се у њима шетала по кухињи. - У прави час сте устали - рекла је - таман је чај готов. Мој бадемантил био јој је кратак, али њој то, изгледа, није сметало. - Изволите, -пружила ми је шољу са чајем. - Ако волите шећер, ставите га сами, коликогод желите. Ми, у Русији, пијемо горак чај. Опходила се према мени као љубазна домаћица. Када сам изашла из купатила, Лариса је већ била спремна. Држала је торбу у руци. - Ових неколико књига ћу понети. Не могу сада да узмем све што ми треба! - додала је. Пришла сам јој и отворила торбу. У њој је био Белићев Правопис, Црњанскове Сеобе, два последња броја часописа Књижевност и Дикенсов Домби и син, на енглеском. Правопис ми треба свакодневно - рекла сам и извадила га - а ове часописе нисам још ни сама прегледала. Чини ми се да ми је глас био резак. - Шта ће вам Дикенс? - Он је мој омиљени писац. Ову сам књигу читала на руском, па бих волела да проверим да ли ћу га разумети у оригиналу. Спремно је вратила Правопис и часописе на место. - Али - рекла је - онда имам места за ове друге књиге у торби. Почела је да трпа књиге које је оставила по страни, на мом писаћем столу. - Нисам хтела да их мешам са осталим књигама. Мислила сам да

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ћу доћи за који дан, када ове које носим будем прочитала. Сагла се да ме пољуби у образ. - Сада стварно морам да идем. Било је чаробно са вама -закључила је, махнула ми руком и отишла. Да ли треба да кажем да сам остала без речи? Али, убрзо сам се навикла на Ларису. Упадала је непозвана, нестајала на по месец дана, а онда би, опет дошла, изненада, још на прагу изула ципеле и узвикнула: - Свега ми је доста! Остаћу код тебе док се не смирим. Овде ми је, ипак, најбоље. И поред тога што сам навикла сама да живим и никада нисам превише волела госте, Лариса ми није сувише сметала, а и нисам имала избора. И, када сам јој понекад казала да ми смета, она би без љутње отишла и вратила се за пар недеља, без речи, као да се ништа није десило. Једном приликом затекла ме је болесну, са високом температуром. Упозорила сам је да би боље било да се не задржава, јер би могла да добије грип од мене. Лариса ме је погледала зачуђено. Остала је крај мене недељу дана, док се потпуно нисам опоравила. Кувала ми је чај, набављала лекове, спремала стан. Била је изузетно интелигентна. Брзо је учила српски, ни сама не знам како. Преводила је са мање грешака од професора који су рођени у Београду, где су и дипломирали. Прихватала је сваки мој савет. -Танасије, изгледа, нема намере да се разводи - рекла ми је једне вечери. Била сам запањена. - Каже да мене воли. Са њом је у браку десет година. Али, они немају деце. Зашто би онда остао са њом? Приметила сам да јој мој колега телефонира када је код мене. Запазила сам да се у задње време, када се у редакцији сретнемо, збуни. Међутим, знала сам да је толико везан за своју жену, да никада нисам ни могла да претпоставим да би је напустио. Једно се вече Лариса јавила телефоном и уљудно ме питала да ли ми не би сметало ако би ме посетила са својим пријатељем Тољом? Одговорила сам потврдно и они су се појавили кроз пола сата. Тољу ми је представила као дописника ТАСС-а који је управо стигао из Москве. Лариса ми је деловала некако другачије него обично. Пре свега, затегла је косу у пунђу. Уместо широке дугачке

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

сукње, обукла је узани костим. Мокасине је заменила за чизме са високим потпетицама, а своју уобичајену торбу, у коју би трпала све, од хране до књига, новина које ми нису биле потребне и јабука које је безумно прождирала - за отмену ташну од змијске коже. Остављала је утисак праве даме, поготово када је села и прекрстила ноге, говорећи озбиљно о међународној политичкој ситуацији. Тољу је интересовало шта се код нас догађа на политичкој позорници и иза ње. Хтео је да о томе чује нешто од особе која није у “естаблишменту”, како је нагласио, а довољно је интелигентна и поштена да може да да импресију о општим приликама. Објаснила сам му да нисам упућена у политику, да ме она не интересује и да не бих умела ништа да му испричам. Али, он се није дао, а Лариса га је подржавала. Баш им је таква особа, као што сам ја, неопходна. Јер, у социјализму и комунизму, како су говорили, људи су поштени. То није комерцијализован свет који све посматра кроз долар, већ има више циљеве пред собом - слободу, културу и стваралаштво. - По мом мишљењу - рекла сам - суштина слободе је у демократији, каква, евентуално, постоји на Западу, док је социјализам врло релативни појам, а о комунизму у животу не може бити ни речи, то је само једна од нереализованих идеја која ће заувек само то и остати. Тоља ме је посматрао изненађено. Лариса је погледавала час у њега, час у мене. - Ти не схваташ - прекинула ме је. - Идеју не познајеш довољно, јер овде још није реализована! - Изненадио ме је њен врло добар енглески језик, мада се оно руско умекшавање и акцент нису могли избећи, исто толико као и када је српски говорила. Код Тоље, који је, како је рекао, рођен и одрастао у Литванији, ово се умекшавање једва осећало. Али, и он је сасвим, као и Лариса, био убеђен да је комунизам у Совјетском Савезу победио и да се његов позитивни утицај може очекивати у целом свету, јер је то идеја која ће, као једина позитивна, завладати ускоро земаљском куглом. - То је наша будућност - саопштио ми је Тоља и Лариса га језадивљено посматрала. Већ је почело да свиће када су напустили мој стан. Била сам љута на Ларису, али нисам имала прилике да јој

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

то саопштим, јер се дуго није појављивала. Танасије ме је једном позвао телефоном, мада је седео у суседној соби, до моје, и питао: - Леа, реците ми молим вас, да ли сте у контакту са Ларисом? Шта се са њом, уопште, догађа? Испричала сам му да сам је последњи пут видела када је код мене била са дописником ТАСС-а и да ми се од тада није јавила. Чим сам то изговорила, схватила сам да сам погрешила. После кратког прекида разговора, мислећи да је Танасије прекинуо везу, чула сам његов глас: - Мени, ипак није јасан њен боравак овде, као ни повод њене стипендије. Зашто треба она да преводи на српски језик, поред толико наших преводилаца? Разумео бих да су је послали да преводи са нашег језика на руски. Цео ми је њен боравак овде нејасан - закључио је. Мада сам се и сама колебала, објаснила сам му да је требало да она овде савлада добро српски, како би касније преводила са нашег језика, а да ће, уз нашу помоћ и са познавањем руске књижевности, моћи да успостави добру сарадњу са нама и предложи нам праве ствари за превод. - Слушајте, Леа, - прекинуо ме је - па то су бесмислице. Неко ко не зна ни речи српског, треба да преводи на руски, а истовремено, она нема појма о књижевности, ни руској, нити било којој, треба да нам саветује шта да преводимо и да то сама чини. Па то су, у најмању руку, глупости. Мада сам се слагала са њим, покушала сам да нађем образложење у сарадњи са Међународном књигом која је желела размену у издавачкој сарадњи и подржавала све пројекте те врсте. Али, Танасије није делио моје мишљење, мада ми је било јасно да је најмање то што га интересује - повод Ларисиног боравка. Он је једино желео да зна где је Лариса сада и да ли је са Тољом? Била је већ касна јесен када се Лара појавила код мене. Кожа јој је била бакарна, осунчана и насмејана, зрачила је и неком унутрашњом светлошћу. - Зар ниси могла да се јавиш једном картом? - питала сам је. - Дакле, чезнула си и ти за мном? - Кикотала се као и обично. Тоља се вратио у Совјетски Савез. Одатле ће путовати у Аустралију

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и питање је да ли ћемо се икада још видети. Али, можда је и боље тако. Провели смо дивно лето у Будви. Били смо и у Херцег Новом. Обишла сам Црну Гору. И Босну. Страшно ми се допада Сарајево. Мислим да бих могла да живим тамо. Упознала сам у Босни сликара Селима Карахасана. Шта знаш о њему? - Не памтим да сам такво име чула, али то ништа не значи. Не познајем тамошње сликаре. Испричала ми је да је он фантастична личност, могло би се рећи ренесансна, закључила је. - Да ли је сликарство оно што те је највише очарало код њега? препознала сам неки бес у свом гласу. - Селим је, такође, ожењен? - Шта ти значи “такође”? Ако се односи на Танасија, могао би, заиста, да престане да ме јури и забада ми у врата претеће цедуљице. Све време покушава да ми објасни како је патријархална личност и због тога не може, ма колико ме волео, да напусти своју жену. Када му откључам врата и када се баци на мене, потпуно заборавља да је патријархална личност. Молим те, реци му... Казала сам јој да немам намере да се уплићем у њене љубавне везе, али она је кроз смех изговорила да могу бити без бриге што се Селима тиче, јер он је муслиман и код њих је, како је рекла, вишеженство популарно. - Али, не и жена са више мушкараца - упозорила сам је. Следеће се недеље појавила код мене са својим сликаром. Позвали су ме да дођем на отварање његове изложбе, у некој школској библиотеци, на Чукарици. Селимова платна била су одиста необична, пуна јарких боја које су се смењивале са тамним тоновима. Његовим небом летеле су куће, звери, а из облака излетала бестелесна бића са дугим плавим косама. - Шта кажеш? - питала ме је Лариса занесено. - Занимљив је - сложила сам се. - Зар само то? - Рекла сам ти да нисам меродавна. Након изложбе Лариса се није појављивала неколико дана, а онда је, сва убледела, када сам јој отворила врата, дубоко уздахнула. - Отишао је. Не знам да ли ћу то преживети.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Онда је навалила да преводи Виктора Јерофејева на српски. Дала ми је да прочитам њен превод. Била сам изненађена. Готово да нисам имала примедби. - Па, наравно! - смејала се оним својим, готово дечјим кикотом. Танасије је лекторисао мој превод. То ме је наљутило. Питала сам је - зашто је онда требало да ја прочитам тај текст? - Хтела сам да видиш како се код нас, у Русији, пише добра критика. Јерофејев је директор Института за светску књижевност, али, истовремено и сјајан писац. Лариса је истовремено преводила и дела Добрице Ћосића на руски језик. Страховито је много радила, али је непрестано била и на свим позоришним премијерама, филмским представама и изложбама. Не знам како је успевала све то да постигне. Једне је вечери, као и обично, упала изненада код мене. - Сутра одлазим у Израел - рекла ми је. - Само ћу се са тобом поздравити. Молим те, објасни Танасију. Реци му да ћу му писати. Донела сам ти све преводе које сам урадила. Јавићу ти се из Јерусалима. Моји су већ тамо. Горбачов их је пустио. Гледала сам је запањено. - Рекла си да немаш никакве везе са Јеврејима. - Да? Стварно сам то рекла? Па, можда. Нисмо се довољно познавале. - А твоје обавезе, стипендија? - Моја је стипендија истекла још летос. Превела сам више него што је била моја обавеза. На крају, не знам ни шта су они тамо од свега што сам превела, објавили, а видим да ни ви овде нисте претерано заинтересовани. Већина мојих превода лежи у фиокама уредника. Сада морам да идем. Чека ме цела ноћ паковања. Одбила је моју помоћ. Ујутру, у пола седам, била сам на жељезничкој станици. Лара је стигла у последњем тренутку. Очи су јој се напуниле сузама када ме је угледала. - Знаш - рекла је ти си мој најбољи пријатељ из свих времена. Имала си највише разумевања за мене. Хтела сам да јој махнем, али воз се већ удаљавао са перона

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

када је Лариса промолила главу кроз прозор купеа. Не знам да ли је видела моју руку. У Будимпешти је требало два сата након тога што стигне воз, да полети авион за Тел Авив. Замолила сам је да ми пише чим стигне, али сам знала да ми се неће јавити. Међутим, тада нисам претпостављала да ћу је после неколико година, када сам се и сама одселила у Израел, поново срести. Још првих дана по мом доласку, потражила сам је у списку досељеника из Југославије, па затим у Удружењу совјетских Јевреја, али како се и Совјетски Савез распао, то тачна евиденција усељеника није ни могла да се утврди. Већ сам била посумњала да ћу је икада наћи, када сам једног јутра, разгледајући књиге у антикварници у Меа Шаариму, угледала високу, крупну жену како скида часописе са полице. Имала је на глави црну вунену капу, мада је била јесен и у Јерусалиму нису почеле да падају кише. Посматрала сам је неко време, а онда јој, сасвим уверена да не грешим, пришла. - Лариса?- ословила сам је. Подигла је своје зелене очи и вриснула: - Ејзе хафтаа, Леа! Само би Творац могао да ми објасни одакле ти у Арецу! - Толико сам већ научила хебрејски, да сам разумела њене речи: какво изненађење! Спустиле смо се на клупу поред полице. Нисмо имале стрпљења да изађемо и потражимо неко мирније место. Један младић са пајасима испод црног шешира желео је да баш на тој полици потражи наслове који су му, очигледно, били неопходни. Одмах сам запазила нешто необично на Лариси. Њена грива црне косе која јој је украшавала лице, нестала је, тако да су јој јабучице сада биле веома истакнуте. Та се коса није могла скупити под капу. Приметила је да је посматрам и прекинла своје распитивање о заједничким пријатељима у Београду. - Ја сам “хозер ле тшува” објаснила ми је - што значи: повратник вери! - Зар ниси веровала у комунизам, у савршенство те идеје? - питала сам је. Насмејала се својим звонким, још увек несташним кикотом девојчице, мада су јој се око усана урезале две оштре боре које раније није имала. - Многи су веровали у комунизам, али су се вратили Творцу, јер једино је у њему права истина.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Испричала ми је да је пред удајом. Младић са којим води љубав је, такође, хозер ле тшува. Због њега је морала, као и остале побожне Јеврејке, да се ошиша до главе. То је захтевала његова породица. - Веома је мудар, - рекла је. - Чита Рашија, студира Талмуд, јерусалимски и вавилонски. Многе ставове зна напамет. - Мешала је српски језик са хебрејским, убацивала руске речи и стално се смејала. - Он је млађи од мене седам година. Упознаћу те са њим. - Лариса! - ословила сам је следећег јутра, када сам је позвала из Бејт Канаде, кварта у Јерусалиму, где сам тада становала. - Леа? - одазвала се. - Заборавила сам јуче да ти кажем да ја нисам више Лариса. Моје име је сада Сара Давидовна Абрамович. Морала сам да га променим и молим те немој више помињати моје негдашње име, јер то доноси несрећу. Трудила сам се да то не чиним, али никако нисам успевала да се навикнем на њено ново име и увек бих се поново изненадила када бих је видела са капом на глави. Упознала сам и Јосефа, њеног будућег мужа. Био је симпатичан младић, али некако ћутљив и тужног израза лица. Примећивало се да је млађи од Ларисе. Посматрао ју је са дивљењем и није могао да седи поред ње а да је не дотакне по рамену или руци, да јој не поглади лице. Она му је стално склањала руку, као да тера досадне мушице. Лариса ми је рекла да преводи са руског на хебрејски језик, што ми није било јасно, како неко може тако брзо да научи овако тежак језик. - Јосеф то редигује, -објаснила ми је. - Он је сабра, рођени је Израелац, али његови су из Одесе, тако да је његов матерњи језик руски. Долазили су неколико пута код мене, доносили ми новине “Шаар ле матхил”, вокализоване, за почетнике у хебрејском језику. Обичну штампу нисам могла да читам, јер се у њој, као ни у литератури, не пишу самогласници. Објашњавали су ми компликоване изразе. Јосеф је био задивљен Ларисиним знањем хебрејског, и не само тим, био је очаран њом. Говорио је да га она превазилази у тумачењу Талмуда. Док је причао о њој, очи су му блистале неким посебним сјајем. Позвали су ме на свадбу. Било је то право хасидско венчање.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Сара је за ту прилику имала, као што је то обичај налагао, перику од сопствене косе направљену, али се она није могла упоредити са њеном лепршавом сјајном гривом. Јосефови родитељи су се били задужили да би венчање њиховог најстаријег сина било по свим прописима и да би у Јерусалим допутовали сви њихови рођаци из Беер Шеве, Кирјат Ате и других израелских градова и кибуца. Било је око 300 званица. Играло се и певало до зоре. После неколико месеци одселила сам се у Хаифу. Изнајмила сам сасвим пријатну собу на Кармелу и нашла посао у једној Стејматсковој књижари, на одељењу за стране књиге. Са Саром сам се повремено чула телефоном. Нисам имала утисак да је задовољна својим животом. Уосталом, и мени је била необична у тамној дугачкој хаљини и покривеном главом. Била је зима када се Јосеф једног јутра појавио у књижари где сам радила. Био је блед, мршав, упалих образа. Упитао ме је - знам ли нешто о Сари. Већ недељу дана је нема. Нестала је без речи. Питала сам га да ли је било неког конфликта међу њима, да ли је понела своје ствари, оставила неку поруку? Одмахивао је и вртео главом као да га страшно боли зуб. - Надао сам се да ћете ви нешто моћи да ми кажете. Она је и раније имала обичај да нестане на неколико дана - рекао ми је - али тада нисмо били у браку. Не знам шта да кажем родитељима. У ствари, они мисле да је она код вас, но сада не могу више да их лажем. Имате ли, можда, неке заједничке пријатеље из Југославије, вашег удружења досељеника? Ако не успем ништа, мораћу њен нестанак да пријавим полицији. Плашим се да је нису Палестинци отели. Понекад се шетала крај границе. Обећала сам Јосефу да ћу му се свакако јавити уколико нешто будем сазнала. Касније сам му се јављала више пута телефоном, али Сара је једноставно била нестала, помишљала сам, сада, заувек. Било је већ лето када сам једног дана отишла на плажу у Натанију. Тамо су живели моји пријатељи које сам познавала још у Београду. Позвали су ме да проведем викенд код њих. Лежала сам на лигештулу, када је поред мене прошао тамнопути младић. Ушао је у воду. Високи таласи су заклањали и откривали лице младе жене са кратко ошишаном косом. Можда не бих препознала Ларису,

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

јер је била далеко од обале, а ја без наочара, сем тога сунце ми је засенило поглед, да нисам чула онај звонак, још увек, девојачки смех. - Сара - довикнула сам, али се жена није обазирала. Већ сам хтела да одем, али сам покушала да је дозовем, викнувши из све снаге Лариса! Хуктање таласа заглушило је мој глас. Ипак, била је то ЛарисаСара. Изронила је из мора и потрчала ка мени. Снажно ме је загрлила. У очима су јој блистале сузе. - Сара? - Погледала сам је, још увек не верујући да је то она. Заборави! - Рекла ми је. - Нисам више Сара. Ни Лариса. Моје име је Изабела Фернандез. Дођи да ти представим мог мужа Михаела. Док нам је прилазио, шапнула ми је. - Не помињи никог и ништа. Уосталом, он је из Шпаније. Зна само ладино. Михаел је натуцао понеку енглеску реч. Лариса-Сара-Изабела ми је објаснила да су се венчали на Кипру. Упознали су се те зиме, када је Михаел дошао да посети своје рођаке у Јерусалиму. Заљубили су се на први поглед и више се нису растајали.Михаел ми је признао да је желео да се ожени правом Израелком и да је, у ствари, због тога дошао у Израел, мада никада, како каже, није ни помишљао да ће имати толико среће да налети на Сару. Није схватао зашто је желела да промени име, јер њему се баш то, право јеврејско име, допадало, али у Барселони, куда идуће недеље одлазе, име које је изабрала, сасвим ће пристајати. Позвао нас је да уђемо у море. Да се окупамо, али нас две смо се изговарале високим таласима, од којих се стварно није могло пливати. - Зна ли Јосеф да си се удала? - обрушила сам се на њу. - Не, нисам имала срца да му кажем, - признала ми је. - Па, како си и зашто све то урадила? - Нисам имала избора. Први пут сам у животу наишла на праву личност која ме је одушевила и у коју сам се заљубила. Зар није диван?- правдала се. Објаснила ми је да је на Кипру предала своје најстарије документе које је понела из Русије, да је тамо то једноставно извести и да је рабин прихватио све услове које су она и Михаел поставили. На повратку јој нико није тражио документа,

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

све је било једноставно. Многи Израелци одлазе да се венчају на Кипар, тако да нико на њих није ни обратио посебно пажњу. - Па, ипак? Разумела је моје недовршено питање. - Нисам желела да те оптерећујем. Знала сам да ће те Јосеф потражити. Али, нисам имала више снаге да поднесем њихове молитве, њихово облачење, шишање до главе. Једноставно, морала сам да побегнем. Уосталом, одувек сам чезнула за Шпанијом. Једна моја бака дошла је својевремено из Шпаније у Лењинград. Звала се Изабела. Насмејала се несташно, као да ми је испричала неку веселу шалу. На мом прозору на Кармелу расте љубичасто лишће, у чијем окриљу се појављује цвет исте боле у светлијој нијанси. Овде га зову – Јеврејин луталица. Када га ујутру заливам, обраћам му се са Лариса-Сара-Изабела. Кажу да цвеће воли када се са њим разговара. Повремено га питам: - Реци ми, којим морем пловиш сада?

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

EDIN URJAN KUKAVICA Beš

- odlomak iz romana -

Zaustavi se u pola pokreta, kao da se predomisli i spusti trnokop pokraj sebe. Istegnu bolna leđa pridržavajući ih jednom rukom, a drugom rukavom obrisa znoj sa čela. Pogleda oko sebe. Nikada nijeni čuo, a kamoli vidio čudniji bunar. Dva aršina dugačak i samo jedan širok. Ni nalik na bunar. Nije znao ni otkuda baš on da kopa, kad za to postoje sluge... Pomisli, ako bi se počeo baviti pitanjima bez odgovora bunar nikad neće završiti, te se stoga odluči prihvatiti posla. Pogledom potraži trnokop na mjestu na koje ga je spustio, ali ga ne vidje. Osvrnu se – oko sebe i vidje kašiku, kalem, jatagan, i svoju lijevu čizmu... Gomila bespotrebnih stvari koje mu u ovom trenu nisu mogle poslužiti ni za šta. Tražeći trnokop, pažljivije osmotri svoj bunar. Jedva do koljena dubok iako je kopao već cijeli dan. Prhka zemlja se i sada krunila sa zidova i punila tek iskopanu rupu. Shvati da je do sada samo zaludu vadio zemlju koja se uporno osipala i zatrpavala iskopano, a da je veoma malo zaista iskopao. Nenamjerno odmahnu glavom da rastjera pitanja koja se ponovo počeše rojiti i zujati glavom i još jednom se obazrije oko sebe tražeći trnokop. Pogled mu uhvati dva bijela kamena. Jedan na jednoj, a drugi na drugoj strani rupe u kojoj je stajao. Bašluci su se bjelasali nad poluiskopanim mezarom, a on je stajao u njemu dok ga je prhka zemlja polahko zatrpavala. PAŠA - Paša sam. I beg sam.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

I bosanski namjesnik bijah, ali do četiri mjeseca predomisliše se i evo me, vezirom na Bosni postadoh. Ne preko noći, uzimam za svjedoke Zemlju i Sunce, i Mjesec kad sunčeva svjetlost zgasne, i svjesno haram činim posvjedočujući sebi Allahovim stvorenjima, a ne Stvoriteljem. Dobro sam se i predobro načekao, ali opet velim, bilhajr, bolje ikad nego nikad. Dobrotvor sam Bosne, vakif i hadžija, kako i dolikuje. Fočak, Bošnjak. Stajao je uz pendžer koji je, unakrst pokovanim drvenim daščicama i vezenim zarčićima, zaklanjao unutrašnjost čardaka. Ko ga je bolje poznavao, znao je da pogled kojim je mjerkao mahalu od jednog do drugog kraja, makar koliko mu je ram prozora dozvoljavao, nije pogled kojim se odlikuju ljudi od moći. Naprotiv. - Paša!? Jesam. Beg!? Jesam. Namjesnik bijah, sad vezir!? Jah, glavom i bradom ja, bivši službenik Ali-paše Hećim-oglua, oca svih pobjeda, Mostarci mu glave dojdoše, trag im se zameo, plemenitih korijena i loze, ponosni potomak bosanskog plemstva, vezir u Bosni po drugi put, Padišahova, riječ i sablja. Dobrotvor!? Jesam. Za moga zemana, a ni koliko pamte oni prije mene, ne bí ga u Bosni koji više vakufa za sobom, kao bašluka za života, ostavi. Dužnim se osjećam spomenuti, ne bih li ga time od drugih odvojio, čestitog i časnog Gazi Husrev-bega, Allah mu lijepi džennet podario. S njim se niko ne može porediti. Hadžija!? Odavno, čist i ako Bog dâ, na pravom putu, a ako bude Allaha, Uzvišenog, volja, tako će i ostati do kraja života, ako budem ove pameti. Iz Foče sam rodom, zato se Fočakom slovim i svijetlog obraza i ovo pred ime mogu staviti, a da u zemlju ne pogledam kad pred nekim sebe samog Fočakom nazovem.” - Paša, Mehmede, kažeš da si. Pravi. Stambolski. Dèr, Allaha ti, iziđi der malo na svjetlo da te bolje vidim. Ne zamjeri što te zahmetim, ali učini mi taj hatar jer, oči me izdaju, a pravo da ti rečem, nikad do sad paše nisam vidio.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

DERVIŠ Iziđoše pred kolibu, pred kojom se, nesječena ogradama, nastavljala nekošena livada. Jedan pred drugim, paša i derviš gotovo u stopu jedan drugom gazeći tvrdo nabijenu zemlju uske stazice koja je vijugala kroz travu. - Boga mi... Paša. Pa, koje te zlo pašo, do mene potjera. Derviš sam, siromah, pustinjak... Na dalek si put zapotegao, nije šala, sedam je sahata hoda do mene. Ovamo ni obični smrtnici dobrim ne navraćaju, a kamoli paše. I bit će da si sinoć dockan krenuo iz Travnika kad si onako kod mene uranio. Pa, selam alejkum pašo. - Nemoj me zvati pašom. Nisam ti došao kao paša, nego ti dojdoh kao Mehmed, nelijepa ali ponosna prezimena. Mehmed, sam, rekoh li ti, Kukavica. - Selam alejkum, Mehmede. - Alejkum selam, Ispravni. - Kako si? - Nije mi kao tebi, ali dobro je, hvala Bogu. Ne valja se žaliti. - Je li baš dobro? - Nije i odavno mi nije bilo, a Boga mi, kako mi se čini, neće zadugo ni biti. - Nemoj biti na kraj duše. - Ima li paša duše? Nekoliko je ljudi u meni i svaki od njih svoju dušu ište. A, Boga mi, da ne znam da sve stvoreno dušu ima, ne čini mi se da bi se ijedan dušom mogao pohvaliti. Mehmed još i nekako pod insane može proći. Paša? Nikako. A tražio sam, nije da nisam. Na stotine vrata sam pokucao, i ništa. - Može li biti da si na pogrešna vrata kucao? - Bezbeli da može, ali, nešto sam mislio, makar jedna od stotinu bit će ona prava. I u zadnje vrijeme, kako sve više vremena provodim sa Mehmedom a sve manje s pašom, čini mi se da paša i duša ne mogu ruku pod ruku. Dugo paša duše nije osjetio jer mu nije ni trebala, a još se duže nije sjetio ni da Mehmed postoji, a i što bi kad mu nije ni jedno ni drugo

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

nije ni trebalo. Insan, Ispravni!? Jesam li insan? I mogu li biti još i insanom kad sam sve ovo što nabrojah. Koliko paša ostavi mjesta begu u meni? Ima li pokraj vezira mjesta hadžiji? Hoće li Bošnjak Fočaku mjesto kraj sebe u safu napraviti, i kako uz njih sve, kad svaki svoj tabijat ima, biti još i dobrotvor? Ostaviše li mjesta insanu ova sedmerica, igdje... -Nisi valjda kod mene došao po insana, a da ihsan sobom ponio nisi!? - Allaha mi, iskreno, da ne može biti iskrenije, ne mogu ti kazati ni po šta ni zašto sam došao. Ne mogu. Ne znam. Ima, po prilici, sedam dana kako se kanim doći. Nije bilo lahko ni prosto ovakvuodluku donijeti, a vallahi mi, ako ću, a hoću, istinu govoriti, nije je bilo lahko ni prepoznati. Bit će i više od sedam dana kako mi se u glavi zače takva misao. Čangrlja nešto unutra, nekakav nemir, ne dâ noću zaspati, po svu noć nešto me tjera da hodam od pendžera do pendžera kao da nekoga očekujem, a jok. Koga ću čekati kad su mi svi musafiri prestali dolaziti ima... koliko hoćeš. Probao sam ga i otjerati. Malo ga smetnuti s uma. Nekako ga odagnati od sebe, ali džaba. Šejtan, prokleti, kao šejtan... Oživje ona misao, malo po malo zakoti se nemila kao i svaki nametnik, a neće proći dugo dobi i ime, te je prepoznadoh. Da se nisam nakanio i došao, čini mi se mečku bih rodio. Sad, kad sam konačno ovdje, vjeruj mi na riječ, najradije bih da sam negdje drugo. Hem tebe bihuzurim, a ti si bilesi, i pobjegao ovako daleko od ovakvih kakav sam ja, hem, potegoh na dalek put, a niti su više za mojih godina daleki putevi, niti imam plaho vremena da im se spremim. Sad kad sam već ovdje, tako je, kako je. Eto, kad si me već pitao, da ti i odgovorim. - Dobro mi došao Mehmede. Sjedi. Sjedi, nemoj stajati. Čitavu noć si na nogama. Osvrnu se oko sebe gledajući na šta bi sjeo, pa pošto ne vidje ništa pogodno, zadiže i podvrnu kraj ogrtača i spusti se na zemlju. Sporo i polahko, gotovo s mukom. - Daleko ti ovo tvoje skrovište brate... Ali nije to ono što sam ti htio reći. Ne može se više ovako mi od toga ne treba. I opet mi nešto fali. A sad ti rekoh da mi ništa ne treba. Bilesi ni sâm ne znam šta bih. Svega sam sit i svega mi je preko glave, najradije bih se svega kutarisao da ikako

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

može. Suncem i Zemljom se kunem, starijim od svih nas, a isto ih je kao i nas Jedan Bog stvorio, nije mi jednom palo na pamet da samom sebi kraj učinim i svijetu i sebi uslugu napravim, pa makar me samo po tom dobru poslije smrti spominjali. Ali džehennema se bojim... Kosti mi se naježe kad se prijetnji sjetim. I svaki put, dosad, predomislih se... Sve me strah berzaha i one samoće u kaburu živjeti. Ni druga, ni prijatelja, ni brata, ni roda da se pri ruci nađe kad ustreba, pa i kad ne treba. Samo neka ga tu, uz skut negdje u kraju, da ga insan može za rukav povući k sebi kad mu se kakva nevolja ili belaj slutnjom najavi. Nego ovako, nigdje nikoga. Poslije svega ostadoh sâm.

JELENA NEDELJKOVIĆ ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JELENA NEDELJKOVIĆ Stepski vuk

- omaž Heseu -

Noć je bila olovna i tiha. Beščulna. Ništa se nije osećalo. Čak ni dašak vetra nije zatreperio u vazduhu. Hari je zakoračio, hrabro i odsečno, korakom dobro utreniranog vojnika, koji ulicom korača u ritmu ubistva koje je upravo počinio. Bežao je od svih, od slomljenih ogledala svoje u provincijalizam potonule duše, od svih onih iskrivljenih likova u zamućenim ogledalima koje je razbio u narastajućem besu. A bio je besan. Neizdrživo i nezamislivo besan. Na sve. Na sebe. Na ovaj glupavi grad, čije je ulice poput geometra premeravao koracima predatora koji je okrvavio čeljust. Koračao je nezadovoljan sobom, nezadovoljan glupim i smešnim, provincijskim klišeima kojima su pokušali da ga ulove u mrežu svakodnevnog. Kako su samo bili odurni. Baš svi. Doduše, svi, sem nje. Hermina nije bila smešna. Draga Hermina bila je nešto što što je moglo zaličiti na ljubav koju je tražio. Da je hteo da oseti pravu ljubav, naravno. Ali, Hariju to nije padalo na pamet. On je imao druge planove. Hari je od svog života hteo nešto sasvim drugo i drugačije od onog što su mu ponudili onaj smešni profesor i njegova „gospođa“. Hm, „gospođa“. Gospođa je dama, ona se uzdiže iznad svakodnevnog, iznad jeftinog, provincijskog, tračerskog. A ova je bila slika i prilika svetleće reklame za onaj tipični, malograđanski senzacionalizam. Za trač, za govorkanje, podmetanje, za ono čega je Hari želeo da se oslobodi. Sloboda. Sloboda to je bekstvo, to je tako daleko, apstraktno, nedokučivo ovim ispraznim ljudima koji ga okružuju. I taj jadni profesor. Kakva se budućnost smeši čoveku mladom, obrazovanom, a

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

potonulom u ovu moralnu kaljugu. Bože, koliko to mora da boli. -To je toliko smešno i istovremeno tužno – pomislio je Hari. –Biti toliko mlad, a biti toliki malograđanin, to je tragedija. Bezmozgaštvo. Tuga – nije prestajao da kritikuje duboko u sebi, koračajući ka zadimljenoj, mračnoj krčmi „Kod crnog orla“. -Uostalom, život se ni ne sme krojiti po tom, praznom i poput vraninim kljunom izbušene tikve, običnom, trulom, malograđanskom šnitu. Tako se ne živi. To nije život, ni životarenje, to je, u stvari samo puko namirivanje strasti, onih najnižih, primitivnih strasti kojima tako glupo robujemo i koje nas čine nezadovoljnicima. – nastavljao je svoj kriticizam. Bio je to njegov bunt, njegov krik. Bio je to poslednji stepenik kojim je morao da se uspne ne bi li pobedio. Ali, i sam je bio svestan da posustaje, da nema snage, da je na ivici sa koje nema povratka, sem pada u bezdno sa koga je želeo da se izvuče, sa koga je patio što ne može da ispliva. A Hermina? Hermina je nešto sasvim drugo, sasvim drugačije. Hermina je sirovi, nebrušeni dijamant ovog poluistrulelog grada koji će se ugušiti u sopstvenom smradu i smeću kojim se sve više i više zatrpava. Sve je tako prljavo, nemoralno, ogoljeno, prazno i otupelo. Sve je tako jadno, pa i on se sam osećao jadnim, dok je slušao kako Herminine cipelice lupkaju u veselom ritmu džeza. Osetio je bol i gnev. Nije mogao da shvati, ni da prihvati ni da razume zašto se sve ovo baš njemu dešava. Zašto je baš on izabran da bude laboratorijsko zamorče tog čudnog „Traktata o stepskom vuku“? Kome se još dogodilo i da li se ikada nekome dogodilo, da ga presretne stranac, neobičan i mračan poput dželata spremnog da izvrši presudu, i ubedi ga da je on taj grabljivac, taj vuk koji iz mračne stepe mora na svetlost. Šta to u njemu ima vučjeg? Jesu li to nagoni i instinkti koje vešto krije pod hladnom maskom nezainteresovanosti i intelektualne superiornosti kojom pokušava da se izdigne iznad ove malograđanštine koja uporno želi da ga uvuče u svoju sjajnu kaljugu koju može pročistiti samo potpuno uništenje i smrt? -Ličim li, ja zaista, na usamljenog, divljeg predatora, koji sakriven u sopstvenoj stepi praznine korača sam? – pitao se, večito nesmiren, u

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

večitom lutanju i traganju, večito nezadovoljan i pitanjima i odogovorima. I sopstvenim i tuđim. A Hermina? Blagosloveno bilo njeno neznanje. Kako je njoj i sa njom život lak. Ali, to je premalo. Zašto bi bilo lako? Ne, život ne bi trebalo da bude ni težak, ni komplikovan ni lak. Ne bi trebalo da bude smešten u ovu, sopstvenim porocima izmrcvarenu sredinu u kojoj nema ničega sem lakih pitanja, lakih odgovora, lakih nota, lakih priča i lakih žena, koje tresu svojim telima u zavodljivom ritmu džeza. I Hermina je poželela da nauči Harija da pleše. Prihvatio je njenu ponudu poprilično zgađen osrednjošću njenog duha. Ali, Hermina je bila lepa. Hermina je bila draga. Imala je puno prijatelja koji su bili lepi kao i ona. I mladi i veseli poput nje. Plesali su. Uživali u za, Harija nepodnošljivoj lakoći svog postojanja i sopstvenog života. Uživali su u onome što je proizvodilo magiju, i što je kreiralo neke čudne predstave u magičnom pozorištu. Zgađen sopstvenom slabošću pred tom neobičnom lepotom poroka, Hari je pristao da kroči u to pozorište prepuno fantazije, magije. Sve je to bila fantazmagorija. Surova igra u kojoj je psiha pobedila stvarnost. A stvarnost nije bila lepa. Ili je i to bila neka izobličena fantazija stvarnosti? Hari više nije mogao da razluči šta je stvarnost a šta putovanje u najprljavije, najprizemnije hodnike sopstvene duše. Ničeg čistog tu nije bilo. Samo beskrajni lavirint mržnje, i dugo sakupljanog besa koji se gomilao. Godinama, decenijama, u najtananijim prolazima sopstvene svesti sakrivao je bes, mržnju i prezir. Prezir koji je u njemu, u ovom nestvarnom trenutku probudio sve one primitvne, animalne, instinkte usamljenog vuka koji želi da se oslobi i izađe iz dubina stepe na svetlost. Da bi se vuk oslobodio, čovek je morao da umre. I čovek, i njegov izgužvani odraz u ogledalu, i da sa njim umre sve ono ljudsko, čovečno i čovečije. A Hermina? Ona je bila lepa i draga, zato je sada mrtva. Jer i ona je čovek, biće, i ona je žrtva prineta na oltar buđenja vuka. I zato je sada mrtva. Kao i Hari. Svi su mrtvi. I svi morajuumreti. Da bi vuk mogao da živi.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MILAN DRAŠKOVIĆ Izmenjeni Okružena mnogobrojnim asteroidima, negde između Marsa i Jupitera, kretala se svojom putanjom svemirska stanica „Argus“. Predstavljala je isturene uši i oči zemaljske baze na Marsu, usamljenu izvidnicu na kapiji Sunčevog sistema. Lari Piters je na „Argusu“ boravio već osmi mesec od predviđenih godinu dana. On je jedini stanovnik stanice, a obavlja dužnost operatora: svakodnevno proverava aparate na stanici, prima i prosleđuje bazi signale sa astroradara postavljenih na obližnjim asteroidima, pazi na osetljive antene koje bi mogao da ošteti meteorski vetar... Usamljenički život prekinuo bi se jednom mesečno dolaskom transportnog broda iz baze na Marsu. Dotrajalu opremu tehničari su zamenjivali novom, donosili bi mu hranu, muzičke kasete i knjige. Zatim bi ponovo ostajao sam. Taj sudbonosni dan započeo je kao još jedna kopija u dugom nizu. Lari je ustao iz udobnog visećeg kreveta od penastog tkanja, posle sedmočasovnog okrepljujućeg sna. Obukao se, umio, doručkovao. Zatim je seo za kontrolni pult i izvršio uobičajenu proveru svih životnih funkcija na stanici: vazduha. vode, toplote, električne energije, komunikacionih uređaja. Na glavnoj kontrolnoj ploči umirujuće su svetlucale zelene lampice. A onda su se oglasili astroradari! Zaglušujući zvučni signal upozorenja odjeknuo je stanicom i potresao Larija Pitersa do dna živaca. Nešto... nešto se pojavilo na dometu astroradara i preseklo njegov ustaljeni životni ritam. Reagovao je automatski, rutinskim pokretima koje je na obuci usavršio do perfekcije, odaslavši šifrovanu poruku bazi na Marsu. Zatim se u grču okrenuo ka ekranu spoljnog osmatranja. Još se ništa nije

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

pojavljivalo. Mogao je samo da pasivno čeka... A onda je ugledao strani brod. Zurio je u brod koji je svojom zastrašujućom veličinom ispunio celu površinu velikog ekrana. I tamnosiva gromada bila je sve bliže... Mora poslati novu poruku bazi i upozoriti ih! Drhtavi prsti udariše po tipkama terminala. I odmah shvati da je komunikacioni sistem naprasno otkazao pod dejstvom nepoznate sile koju je, to je bilo očito, isijavao čudovišni brod. Lari Piters nemo prokle svoju sudbinu. U ovoj krhkoj orahovoj ljusci bio je izložen na milost i nemilost ko zna kakvom protivniku. Zatim se u njegovu sluđenu svest probi saznanje da se još nešto promenilo. Nešto, neka sila, vučni zraci, ko zna šta, otrglo je stanicu „Argus“ sa njene putanje i polako, neumitno, povuklo je ka brodu. Utonu dublje u meko anatomsko sedište. Zubi mu zagrizoše donju usnu, gušio se od straha i neizvesnosti. A onda opazi kako se na pramcu broda, šireći se kao latice cveta, pojavljuje otvor. Stanica „Argus“ i njen stanovnik Lari Piters nestali su u metalnom ždrelu. Na ekranu spoljnog osmatranja okolina se promenila. Pred Larijevim raširenim zenicama titrao je, plesao i rasplinjavao se spektar boja. Jedna boja bila je dominantna: ljubičasta. Bili su ljubičaste kože, odeveni u bele tunike. Onako krhki, skoro prozračni, delovali su tako nestvarno. No, bili su moćni, to je bilo neosporno. Izvukli su ga iz stanice, iz male ostave u koju se sakrio kao noj koji zabija glavu u pesak. Nisu bili grubi... niti je registrovao neko oružje u njihovim gracilnim rukama... ali to ga nije umirilo. Hteo je nešto da kaže, da viče, protestuje, ali iz stegnutog grla izašlo je samo nesuvislo krkljanje. Sada je mogao da ih vidi izbliza. Bili su niži od njega i svi tako slični. Glava im je bila nesrazmerno velika, bez kose i obrva, sočivaste oči tamne i nedokučive. Ništa nisu govorili, ali su isijavali misli, tačnije osećanja. Ono što bi neko drugi uradio pomoću droge poslušnosti, ili nekim drugim primitivnim sredstvom, Ljubičasti su postigli na suptilniji način: svojim umom. Telepatski dodir bio je tako tanan, kao milovanje povetarca po licu. Očekivao je da čuje neke glasove, ali čula su

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

mu upijala samo prefinjene umirujuće signale. Odveli su ga u jednu prostoriju visokih svodova, punu njihove sabraće. Sedeli su na sedištima stepenasto raspoređenim u obliku klina i posmatrali ga. Na sredini prostorije nalazilo se blistavo postolje. Nežno su mu sugerisali da legne i da se ne pokreće. Zatim su pristupili njegovom ispitivanju. Činili su to besprekorno. Ležao je na širokom, blistavom postolju, unutar sfere sile. Iznad glave mu se okretao predmet kockastog oblika, prepun svetlucavih kristala koji su menjali boju raskošnog spektra. Osećao je da pluta, kao da je bez težine. Bio je zahvaćen, ponesen u nepoznato, u vrtlog eksplodirajućeg svetla kroz koje je iskrilo plavo, crveno, ljubičasto... Mozak mu obuhvati superiorna sila. Osetio je uzburkano prodiranje energije... Onda se ispitivački mlaz suzio, ponirući u samo središte njegovog mozga... Za Larija Pitersa vreme kao da se zaustavilo, zamrzlo. U jednom trenutku ( ili možda satima?) nije ga bilo. A zatim je opet postojao. Video je svoje ispruženo telo, osetio toplinu, pokrenuo prste na rukama... Opušten, tako smiren u novom tkivu stvarnosti. Ljuštura ljudske samosvesti nepovratno je spala. Mogao je da shvati svu prefinjenost njihovog poimanja stvarnosti. Izmenili su ga. Iznutra. To je bilo očigledno. Postao je osetljiviji, znatno senzibilniji. Ne kao ti Ljubičasti sigurno, ali mnogo osetljiviji od svoje sabraće ljudi. Lari Piters tada nije mogao da sagleda posledice promene koju su bića sa zvezda učinila na njemu. *** Vojni brod iz baze na Marsu pokupio ga je iz stanice nepun sat posle odlaska Ljubičastih. Dočekao je svoju sabraću euforično raspoložen zbog povoljnog ishoda fantastičnog doživljaja. A oni su bili nervozni, oprezni, zabrinuti mogućnošću strane invazije. Uzalud ih je uveravao u suprotno. I dok još nije stigao u bazu na Marsu, Lari Piters je naslućivao da mu predstoje velika iskušenja. Baza. Zatim dekontaminaciona komora. I na kraju – soba za saslušanje. Velika prostorija, gotovo prazna i gotovo sva u belom. Na sredini, pod zaslepljujućim svetlom koje isijava bela ploča nasred tavanice, čeka

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ga masivna stolica od glatkog čelika. Aparat za specijalne efekte, koji u čovekovom nervnom sistemu stvara uslove za potpunu pokornost. Hladni metal neutrališe toplinu tela. Obruči su sputali noge, ruke, grudni koš. Prsten žice s plastičnim kopčama parališe mu glavu uz uzglavlje na stolici. Uključenje... i bol, razarajući bol! Grlo vapi za vriskom dok impulsi kao munje sevaju mozgom. Zatim pitanja. - Da, jesam, ja sam Lari Piters i niko drugi! ... Ne, nisam postao njihov špijun! Isključite to, prokleti... - Zašto su te zarobili a zatim pustili? - Ne znam, ne znam! - Šta su izvukli iz tebe? Govori, Piters! - Otkud znam. Bio sam u nesvesti... - Koliko znaš o vojnim stvarima? Koliko znaš o zemaljskom obezbeđenju? Govori! - Malo... praktično ništa. Ja sam samo operator, zar vam to nije jasno?! - Pričaj nam o njima! Pitanja, pitanja... Ispitivači su zbunjeni. Reakcije ispitivanog u neskladu su sa bilo kojim ranijim iskustvom. Oseća se snažan otpor, tok nervnog strujanja nasuprot osnovnom moždanom ritmu... Polako je postajao svestan treperenja u prostoru, svetla u prostoriji. Smlavljen, isceđen, prazan. Ali oporaviće se. Bilo je gotovo sa ovim suludim mučenjem. Bar za sada, nadao se. Ostao je više od mesec dana u bazi, pod kontrolom, potpuno izolovan. Užasni dani. Bio je žrtva zemaljske ksenofobije, koja se manifestovala u svom najekstremnijem vidu. A onda razgovor sa komandantom baze i nekom nepoznatom sivom eminencijom: sredovečnim čovekom niskog rasta i najledenijeg pogleda koji je Lari Piters ikad video. Poslaće ga natrag na Zemlju, rekli su. Plaćeno jednogodišnje odsustvo. Ne treba ni da mu spominju da ćuti o onome što mu se dogodilo. A i ko bi mu poverovao? Pa poznato je da usamljenički život u svemi-

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ru može da izazove i razne vrste halucinacija, zar ne? I celokupno osoblje baze moralo je da ćuti. Zemaljski moćnici su bili obavešteni, ali za ogromnu većinu pojava Ljubičastih će ostati tajna. ***

Dobra stara Zemlja. Konačno! Nikada mu rodna planeta nije izgledala lepše nego kad ju je ugledao na povratku sa Marsa. Sedeo je u salonu putničkog broda i divio se prizoru na velikom zidnom ekranu. Masivna veličanstvena kugla, uglavnom plava, obavijena oblacima. Blistava, prelepa. Bio je u stanju da je posmatra doveka. A kada je brod skliznuo svojom putanjom prema Zemljinoj tamnoj strani, Sunce je zamaklo za horizont odražavajući nekoliko trenutaka najčistije crvene, narandžaste i na kraju plave boje svetlosti. Bio je ganut, potresen do srži. Da li su i drugi putnici u takvoj meri doživeli pogled na Majku Zemlju? Ne, sigurno ne, znao je to iz sopstvenog iskustva. Jer on je i ranije posmatrao Zemlju iz ove perspektive, ali nikada je nije doživeo tako intenzivno kao sada. Posle susreta sa Ljubičastima - ništa neće biti kao pre. Kao da se crno-beli film njegove dotadašnje percepcije volšebno pretvorio u tehnikolor. Ponovo na Zemlji! Kao da su prošle decenije otkad ju je napustio. U stvari, nepune dve godine. Ponovo u megapolisu. Slobodan! Da li? Znao je da će zemaljski moćnici i dalje razmišljati o Lariju Pitersu. Ostao je nepoznanica za njih, latentna opasnost, jedini čovek koji je imao bliski kontakt sa nekom svemirskom rasom. Zašto ga nisu likvidirali, kad su već sumnjali da predstavlja tempiranu bombu, opasnost za zemaljsku bezbednost? Možda su zazirali od posledica? Verovatno su mislili da će se Ljubičasti uskoro pojaviti na vratima Zemlje... A on je bio jedina spona između svoje sabraće i te vanzemaljske rase. Ali Ljubičasto se nisu pojavili. Ništa čudno. Bio im je dovoljan Lari Piters, jedan uzorak da sagledaju celinu. I verovatno su zaključili da

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

nema dovoljno razloga da se zadržavaju i uspostavljaju širi kontakt, pa su otišli dalje, ka novim sistemima i još neistraženim zvezdama. Otišli su ostavivši Lariju Pitersu unutrašnji žig koji će ga od sada pratiti. Šta su zaključili kad su zavirili u njegov nesavršeni zemaljski mozak? Jalova pustinja u poređenju s njihovim rajskim vrtom? Pa su se odlučili za mali poklon predstavniku te, za njih primitivne rase... Poklon – ali kakav? Da, bio je neopisivo srećan kad je na povratku ugledao Zemlju, i na tome im hvala. Ali, na suprotnom polu od sreće – strpljivo dežura tuga. A on je, ovako izmenjen, bio prijemčivi za tugu od bilo kog ljudskog bića. U to se brzo uverio. Da li su Ljubičasti i o tome razmišljali kad su ga izmenili? Ili im je bilo svejedno? Možda su oni imali ugrađene mehanizme odbrane, imunitet na patnju i tugu? Bilo kako bilo, stvar je bila nepovratno učinjena. Bića sa dalekih zvezda su zagrebla po skrami koja je obavijala njegovu percepciju želeći da intenzivnije doživi svet oko sebe, da bolje komunicira sa svojom sabraćom... Međutim, stvorili su provaliju. *** Korača opustelim ulicama megapolisa, usamljena figura u tamnoplavoj pelerini. Noć je lepa, vedra, nebo ispunjeno zvezdama. Zvezde... Vi, Ljubičasti, pomisli jetko Lari Piters, zašto ste me izmenili? Zašto?! I kad ste me već izmenili, zašto me onda niste poveli sa sobom? (iz zbirke ,,Splin megapolisa”, BMG, 1996)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

VESNA RADOVIĆ Odlomci iz romana „Firentinski šal“ ***

Ničega se nisam plašila, nisam ćutala, nisam lagala. Kičmu sam uspravno nosila, kao tupu krojačku iglu, kao brušeno šilo. Uhode nisam brojala, na njih se nisam osvrtala. Nikada nisam računala na mesta koja su davno zauzeli mrtvi pesnici. Svako od njih imao je svoj put do vrha. Kao glasnik, kao vesnik, kao predznak večnosti. U neverici neka nastave da me množe sa nulom. Samo će izgubiti dragoceno vreme, a na dobitku će uvek biti poezija. Za pevanje je potreban neko ko se već rodio, koga su ranili, ko je preživeo. Najgore je pognutog nosa orati po tuđim njivama i raznositi blato pri neopranim cipelama. Zato se molim, bogougodna i ljubovna Blažena device Marijo, jednom jedinom Gospodu za spas i utehu duša naših, svetlo i tamu, dobro i zlo, Boga i Đavola! Bogohulno je isposniku Svetogorskom poricati čudesa u praskozorje Velikog posta. Stoga je potrebno da postoje mora. Azurno plava, duboka i nedokučiva. Sa očima Bogorodice sa detetom na rukama, kao na starim ruskim ikonama. Što više modrine, to više vedrine. Manje mržnje, manje Severa u očima Juga, manje Juga u očima Severa. Što više ljubavi, koja ako nas ne ubije, neka nas Vaskrsne u odabrani dan! I ja imam svoj Jerusalim, večni grad u koji ću se jednoga dana vratiti. Do tada sa sobom nosim krst, tamjan i malo soli. A, u ribarskoj mreži, uvek ostavljam jednu zaboravljenu ribicu za sreću. Neka se nađu da me sačuvaju na putu od smrti i zaborava u plavoj kolevci pravoslavlja. *** Oduvek sam volela more, lampadine i brodove. Moj deda Tomo Janković, kapetan na austrijskim Lloyd - ovim parobrodima oplovio je svet više puta, dok ga opasna bolest zvana Febbre gialla jedne jeseni nije zauГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

vek “pokupila” na putu za Brazil. Tog dalekog novembra, brod pod imenom “Risan”, natovaren kafom i čajem vratio se u tršćansku luku. Ovoga puta bez dede. Preminuo je od opake žute groznice i po starom mornarskom običaju, uz reči koje se izgovaraju nad pokojnikom: “Vječnaja pamjat!”, njegovo telo spušteno je u plavu grobnicu. Te jeseni masovno se umiralo na brodovima. Ljudi su imali crvena lica, žute oči, crn jezik i visoku temperaturu. Pričalo se da su ih zaobilazili poštanski i teretni parobrodi, koje su sretali uz put. Verovatno zbog straha i svojstvene ljudske sebičnosti, ovoga puta zatajila je bratska mornarska dužnost. “O, moj Bože, oslobodi od toga i krvnika!”, govorili su stari Bokelji. Mnogo godina kasnije, kao iskusan lekar, shvatila sam da se radi o bolesti tropskih predela koju prenosi posebna vrsta komaraca, a prouzrokuje virus. Zarazna bolest koja se vrlo teško leči, a javlja se iznenada sa groznicom, glavoboljom, mučninom i povraćanjem. Tako je Pavle Janković rano ostao bez oca, zapamtivši ga sa retkih crno - belih fotografija. *** Za razliku od Đorđa Đonovića, Marko Lombardić je živeo od ranije stečenog bogatstva, tačnije od skromnih ostataka nekada bogatog nasleđa. U prošlosti, njegova porodica je držala manufakturnu radnju u francuskoj luci Marsej. Kasnije su ušli u ortakluk, kupili brod i kao posrednici uspešno se bavili prekomorskim prevozom rude. Na predlog zeta Nikole, inače narodnog poslanika u Beogradu, njegov deda Luka Lombardić sa porodicom je došao u Srbiju, i postao jedan od osnivača Prvog kraljevskog srpskog parobrodskog društva. Pomalo umoran od dugogodišnjeg lutanja po evropskim prestonicama, sa već odavno izgubljenim političkim uticajem, poslednjih godina sve ređe je putovao, a sve češće boravio u zemlji. Lombardići su nekada bili ugledna vlastela, u čijoj se palati sa krovom na četiri vode, za vreme austrougarske vladavine nalazio ruski konzulat i gde su boravile mnoge ugledne ličnosti toga vremena. Stari nakit, poput

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

venecijanske narukvice od žutog zlata sa glidovima, broševi i španski češljevi čuvani u škrinji za nakit, koje je tetka koketno nosila za vreme procesija i slava, svedočili su o izbledeloj slavi ove porodice. Teča je bio od starih kavaljera. Pravi predstavnik moderne evropske kulture. Ljubitelj književnosti, lepe umetnosti i prirodnih nauka. Kao svi primorci, naučio je rano plivati. U mladosti je trenirao vaterpolo, bavio se ronjenjem na dubinu i u daljinu, što nije ništa neobično za nekoga, ko je rođen na moru. Bio je član najstarije mornarske bratovštine na svetu, Bokeljske mornarice. Svake godine odlazili smo do Kotora i prisustvovali ceremoniji predaje ključeva grada mornarici, koja je na taj način simbolično preuzimala vlast. Za njega se govorilo da “ima para ko šodera.” Pri povratku sa putovanja, uvek bi tetku darivao nekom od dragocenosti. Poslednjom iz draguljarnice sa mosta Ponte Vecchio, za koje je govorio da su raj za žene, a pakao za muškarce. Deca iz familije naprosto su ga obožavala. Bio je “bradati heroj” našeg detinjstva. Da li zato što nas je nosio “na krkače” i darivao čokoladnim poslasticama i šarenim bombonama iz celog sveta? Ili jednostavno što je umeo sa decom? Kako god, jedva smo čekali da ga vidimo. Jednog vrelog avgusta odveo nas je da vidimo mladunče ajkule, koje samo što je doplivalo do obale i koje je ubrzo vraćeno u more. Dok smo se radoznalo vrzmali oko njegovih nogu, objašnjavao je: “Djeco, za danas nema više kupanja, jer gdje je dijete, tu su uvijek i roditelji!” Marko se bavio berzom antikviteta, otkupljivao je slike poznatih autora, skulpture od bronze opremljene na postamentima, salonski nameštaj, stilska ogledala, lampe, satove i oružje. Bio je vlasnik admiralskog mača iz XVIII veka, koji je pripadao porodici Fjorini, a koji je kupio za velike novce na jednoj venecijanskoj aukciji. Često je putovao put evropskih prestonica, do čuvene bečke fabrike Jacob Josef Khon, donosio nameštaj u Alt Deutsch stilu, bečki harmonijum sa pet oktava, brodske zidne lampe na petrolej i mornarske čašice za žestinu. U njegovoj bogatoj zbirci starina, posebno mesto zauzimali su radovi vezilja i čipkarica u baroknom stilu, koje su vekovima bili sastavni delovi dobrotske ženske nošnje. Njemu nikako nisi mogao fabrikat. Ble-

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

dunjav u licu, plavih očiju sa sitnim brčićima iznad gornje usne i lulom među žućkastim zubima, ličio je na kapetana koji poslednji napušta brod. Sa njemu znanim oduševljenjem ubeđivao je prisutne: „Ove časice sa aplikacijom sidra, ne mogu se razbiti ako padnu sa stola, prilikom ljuljanja broda. Njih sam nabavio od nekog venecijanskog žbira, posljednji put kada sam bio vanka.” Teča je bio vlasnik nekoliko antičkih amfora u kojima se nekada prenosilo vino i ulje, izvađenih u akvatorijumu risanskog zaliva, negde oko strpačkog rta. U njihovoj kući, posebno mi je bila interesantna replika stare mape sveta iz 1689. godine i maketa jedrenjaka sa tri jarbola. Obrazovan i elokventan, predvodio je dugačke rasprave o prisustvu Ilira, Rimljana i Slovena na ovim prostorima, iz kojih je najčešće izlazio kao pobednik. U mladosti je bio veren za bogatašku kćerku Bojanu Suđić iz Paštrovića, ali su se tu negde konci dobro “zamrsili.” Ko se tu koga odrekao, ko je kome ostao dužan, ko je bio vera, ko nevera, ostalo nam je da nagađamo? O tome nikada nije pričao. Na pomen Bojaninog imena, povlačio se u sebe i prekidao razgovor, nastavljajući sasvim drugu priču. Zagledan u plave daljine, satima je sedeo na parapetu, tiho pevušeći: „O bella ciao, bella ciao, Bella ciao ciao ciao...” Pričao je da je ovu pesmu prvi put čuo od nepoznatog italijanskog vojnika, pripadnika brigade “Garibaldi”, koja se do kraja rata borila sa antifašističkim snagama u Crnoj Gori. Kao zaštitni modni znak, nosio je leptir mašnu i elegantne kožne gondolete, kupljene u Italiji. A, sve mlađe žene od sebe, bez obzira na godine, pozdravljao je sa: ”Adio, mala!" *** “Lenka, vjeruješ li u Boga?” Na trenutak se zamislivši, odgovaram: “Imam ja nekog svog Boga, ali sa njim često ne izlazim na kraj!” “Postoji neka energija koje usmerava naše živote. Sjeti se samo onog Leonardovog crteža Vitruvijanskog čovjeka, nage muške figure koja lebdi u prostoru ograničenom tankim linijama kvadrata i kruga. Zapravo, podsvijest upravlja nama, a svijest nas samo donekle kontroliše. Svako

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

od nas ima neku svoju projekciju sveta u kome živi. Najčešće potpuno suprostavljenu i imaginarnu. A svet je jedan i neponovljiv.” “Znaš li da svih naših pet čula stalno prima informacije, još od momenta kada smo začeti u majčinom stomaku, pa sve do sada? Naš um nikada ništa ne zaboravlja. On radi sve tri smene, čak i kada spavamo.” “Tvrdim da ne postoji način da iz pamćenja izbrišemo bol koju nam je neko nanio, povredivši nas, zanemarivši, odbacivši. Dobro znam koliko je teško suočavanje i mirenje sa nasleđem prošlosti. Ali, na radost kod većine ljudi postoje dopunski rezervoari snage, i gotovo životinjska istrajnost da se prepliva na obalu sreće. Izgleda da sam bila dobar plivač, i preživela!” *** U životu postoje pravila igre, rezervisana mesta za ugledne zvanice, unapred rasprodate karte za velike premijere, svet sazdan od nameštenih osmeha i večitih igara, u kome nema pozivnica za nas. Kao kroz magnovanje, razabiram reči: “Poslušaj me!” “Ljubav je saučesnik u tvom zločinu. Usudila si se da voliš kao hijena, kao pas, kao niko tvoj! Tvoj nežni glas ne prestaje da odzvanja u ušima čoveka, kome su odbrojani dani. Čoveka gonjenog uraganom života i strasti, koji nije za tebe! Niti si ti za njega. Uzalud, iako ima više ljubavi u tvom pogledu, nego drhtaja duše u beskraju vasione! Pojavila si se kao stihija, poput nadošle vode koja je u stanju sve da sruši. Odlazi, nestani i ne zaboravi da svako ima nekoga koga je izgubio!” U ljubavi treba da otpadne sve što je suvišno. Makar ostalo samo ogolelo drveće.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

MARIJA JURAČIĆ Zona

- odlomak iz romana Zona ih je dočekala mračna i sablasna. Samo su u daljini ugledali svjetlost koju je širilo, sada već skoro ugaslo zgarište, koje je nekada bilo Anino sklonište, a u koje je kasnije uselio onaj ludi pijanac. Oko zgarišta na pristojnoj udaljenosti stajali su ljudi i komentirali. Bili su tostanovnici Zone koje je znatiželja izmamila iz njihovih brloga, ali su se ipak držali podalje od policije. Među njima vrzmalo se i nekoliko djece. Dežurna ekipa je već bila na licu mjesta, ljudi koje je Ika poznavala, ali s kojima je rjeđe surađivala. Iznenadila se kada je među okupljenima ugledala svog pretpostavljenog. Ovog se puta pojavio osobno. Možda je upravo on i obavijestio o zbivanjima u Zoni nekolicinu novinara koji su se muvali uokolo. U besprijekornom, nekonfekcijskom odijelu, sa čvrsto vezanom kravatom, poskakivao je u svojim salonskim cipelama podižući se na prste kako bi svom niskom stasu dodao nekoliko centimetara i dobio na važnosti. Uz njega su bili sudac i državni odvjetnik pa su sada sva trojica kao sveto trojstvo nastojali izgledati što važnije dok su ozbiljno promatrali poprište. Namrštila se jer je znala da će joj samo odvući pozornost od bitnih stvari i svoju važnost gurati u prvi plan. Sjetila se jedne poslovice koju je čula od Ninna pa je sumnjala da je on njezin autor. Nesposobni su uvijek sposobni onesposobiti sposobne. Vrh usne podigao joj se u ironičan osmijeh. „O, konačno ste došli! Trebalo se našminkati!“ povikao je šef glasno. Kada bi to činio u četiri oka, Ika obično ne bi reagirala, pustila bi budalu da laje, ali sada je on to učinio pred cijelom ekipom i stranim ljudima i zato mu nije smjela ostati dužna. Pokušao ju je poniziti pred ekipom ljudi čiji je rad poštivala i koji su nju poštivali. „Dobra večer i

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

vama, gospodine viši inspektore. Ili ne vidite uz ovo svjetlo dobro, ili vas pomalo napušta sposobnost zapažanja, jer lako je uočiti da se ja nikada ne šminkam.“ Pri tim je riječima složila tako umilnu i ljubaznu facu da nitko ne bi mogao tvrditi da se izruguje. Čovjek je na trenutak zastao zapanjen, a onda se kiselo nasmijao:„Nije to važno. To nisam ni primijetio“ Ika mu je okrenula leđa i naredila Ninnu: „Ninno, ispitaj ljude“, a zatim j upitala jednog od članova ekipe: „Što se tu dogodilo?“ Momak je slegnuo ramenima i odgovorio da su ih pozvali na požarište, da je straćara izgorjela prije nego li su uspjeli doći, da se ništa nije dalo spasiti. U daščari je ostao nagoren leš muškarca. Vatrogasci su obavili svoje, ali prekasno. Ika je pozorno promatrala zgarište, polako obilazeći uokolo. Njezin pretpostavljeni, kojeg je sada u sebi nazivala papak, joj se obratio nadmenim tonom: “Obilazite kao mačka oko vruće kaše. Što tu treba mnogo mudrovati? Beskućnik je nešto kuhao, nije pazio, možda je čak i zaspao, sigurno pijan i daščara je planula… Slučaj se može odmah zaključiti.“ „Zar nećete dati izjavu za tisak?“ podsjetila ga je Ika ljubazno, na što je on otišao paradirati pred kamere pa je nakon kraćeg vremena zajedno s novinarima napustio poprište. Ika je odahnula. Sutra će crna kronika raznih žutih tiskovina biti puna njegovih izjava i slika. Na kraju istrage će ispasti smiješni i neozbiljni. Unaprijed je uživala u svojoj slatkoj osveti. Jednom joj je Giuseppe rekao jednu talijansku poslovicu koja joj se jako dopala. Osveta je jelo koje se jede hladno. A onda najviše prija. Imali su Ika i Egon prijatelja, novinara jednog ozbiljnog lista čiji urednik nikada nije objavljivao neprovjerene vijesti, koji se nikada nije uplitao u istragu i koji je cijenio svoje zanimanje. Njemu bi Egon, po zaključenju istrage, prvom dao potrebne informacije, zapravo cijelu priču u čiju se istinitost javnost mogla pouzdati. - Dakle, papak je zaključio da je ovo nesretan slučaj - razmišljala je

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

upijajući detalje. Drvo je skoro posve izgorjelo, još je negdje tinjalo, leš je bio uklonjen, dio kamenog zida bio je potpuno crn, a jedan je detalj nedvojbeno pokazivao da se ne može raditi ni o samoubojstvu niti o nesreći. Pocrnjela i još vruća željezna vrata ležala su na podu, a kroz alke za lokot i lanac bila je provučena željezna šipka koja je onemogućavala otvaranje vrata prema vani. Netko je zabravio vrata i zapalio kućerak. Pijanac nije imao šanse. Sjetila se njegove fizionomije i pomislila da je i on nekada bio dijete. I on je nekome bio drag i on je vjerojatno bio bezazlen, naivan i zaigran. Tko zna kakve je snove nosio u sebi i tko zna koja je to točka u njegovom životu bila ona prekretnica s koje je sve krenulo nizbrdo. Otjerala je te misli od sebe da je ne ometaju u istrazi. Bila je sigurna da se radi o ubojstvu. U tom trenutku vratio se Ninno koji je otišao ispitati gospođu Stanu, jer je ona alarmirala vatrogasce. Izjavila je da je primijetila plamen kada su završile vijesti na kanalu koji je gledala, dakle nešto poslije osam. Vatrogasci su stigli za desetak minuta, a što je bilo poslije, ona niti zna niti je zanima. „Dakle, ubojstvo se dogodilo između osam i pola devet“, konstatirao je Ninno. “Bar je vrijeme potrebnog alibija skraćeno. Na pola ure, sat vremena.“ „Ovdje ništa više nećemo naći“, zaključila je Ika. „Pogledaj ta vrata. Papak je zaključio da se radi o nesretnom slučaju.“ „Očito“, nasmijao se Ninno. Kao u onoj pjesmi; volim ga, majko, volim ga, ubit ću sebe pa njega… Moramo doznati tko je ubijeni. Kome je on mogao smetati?“ Ušli su u automobil i odvezli se stotinjak metara prema gradu do napola srušene straćare pred kojom su pijanca vidjeli kada su prvi put došli u Zonu. Mislili su da bi tamo mogli pronaći kakav ostavljeni trag. Ulaz u straćaru je bio zaklonjen nekom šperpločom učvršćenom s dva oveća kamena. „Ima li koga?“povikao je Ninno povlačeći ploču u stranu. Iz prostorije je dolazilo neko komešanje i jedan je hrapavi ženski glas povikao: “Odlazite! Ovo je zauzeto!“ „Policija!“ povikao je Ninno i svjetlom baterijske lampe prošarao po prostoru.“

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Snop svjetla obuhvatio je prljavu izbu, klupko nekakvih deka na podu i uplašeno, ali prkosno lice neke starije žene koja se uspravila u sjedeći položaj i osorno upitala: „Što hoćete od mene? Ništa nisam vidjela i ništa ne znam.“ „Što to niste vidjeli, gospođo?“ pitao je Ninno odrješito, a žena je zakriještala: “Ništa. Pustite me spavati.“ Ninno joj je i dalje svijetlio lampom u lice pa je žena podigla ruku ispred očiju kako bi ih zaštitila od jakog svjetla. „Gospođo, ovdje je prije vas živio jedan gospodin…“ Žena se počela kreštavo smijati: „Gospodin? Kakav gospodin? Odavno Joža nije gospodin. On je preselio u drugu kućicu, a meni je za bocu rakije dao da mu ovo čuvam.“ „Znate li prezime tog Jože?“ ustrajao je Ninno. Žena se opet nasmijala svojim krezubim ustima: „Prezimena se u Zoni ne govore. Mnogi su i zaboravili svoje prezime.“ Onda, kao da se iznenada sjetila, brzo je nastavila, kao da se što prije želi riješiti nezvanih gostiju: “Čekajte, Joža je zaboravio uzeti neke papire. Tu su negdje.“ Počela je prevrtati neke sanduke u kojima je bila nabacana roba i konačno izvukla neku staru, otrcanu knjigu bez korica. „Knjiga je moja“, brzo je rekla, “ali ovi papiri su njegovi.“ Pružila je Ninnu nekakav papir na kojem je nevještom rukom bila naslikana ženska osoba razbarušene kose, a kraj nje je krupnim, tiskanim slovima pisalo: CRVENA VJEŠTICA. Na sredini nacrtanog trbuha, olovkom je probijena rupa, kao da ju je netko nekoliko puta zabijao na isto mjesto. Ono što je Ninna posebno obradovalo, bila je okrhnuta, prljava osobna iskaznica ubijenog. Uzeo je iskaznicu i crtež, zahvalio ženi na susretljivosti i zajedno s Ikom napustio ovo leglo bijede i nevolje. „Joža Jelić“, pročitao je kada su sjeli u automobil. „Zaboga, Ika, pa čovjek nije imao više od 50 godina. Što neuredan život učini od čovjeka!“ „E, Ninno, uči. Nemoj da te tako nešto zadesi.“

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Da, pazit ću. Čim te odvezem kući, idem u krevet. Nije više ovo za moje godine. Još malo pa ću ući u četvrti decenij.“ Kada je Ika izašla iz Ninnova auta, sat s tornja upravo je otkucavao ponoć. (iz romana „Zona“, 2016)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

FRANJO FRANČIČ Оsamljenik Nije bilo tačno, rekao si da nema horizonta sudbine, koliko je tačaka koje zakasniš, koliko susreta da se raziđeš, ne, preci moji, tamo vani je ledena zemlja, zasede i trčanje po ustaljenom krugu, bojim se da ću da ponovim oskrnavljene reči, bojim se da nema vrata koja drugačiji kad otputuje, jednak kad dolazi. Noći punog meseca, u uglu pletenica belog luka i raspelo, opet klečim, zagrizem u kamenje, vani slutim stope umrlih, strah je zapisan na licu večeri, strah je pokretač sveta. U mreži sunačevih zraka pokušavam da uhvatim samoću, kao što i izgledaju pripreme, usred crvenih cvetova nara u škrinji sećanja tražim pauke, u ehu koraka diše zemlja, odnekud proleti strašiva senka, izdaleka zovu zvona. Kažem sebi, napij se trenutka do dna, oprobaj galebov let, nalaziš se na jednoj od barki, kao mnoge druge lađe i ti tražiš luku, sa tvojim rođenjem rodi se i tvoja smrt, i tvoja smrt je novo rođenje. Ali bele su vlasi noći, stranci kucaju na čela mermernog sna, izdajice i robovi VREMENA koje nas lovi i ljuljuška, koje gmizi mimo nas, jedva postaješ svestan pomeranja granica, naseljavanja leda u pregibima VREMENA, kao igra bisera, ti jalovi pokušaji kad zazivaju preci, svako u svojoj priči – tvoje, svako nosi deo tebe i ti si deo njih. Ogledalo je razbijeno na jedrima rastanka, razilazimo se pre susreta, pijani od sećanja, trezni od stvarnosti, starci zadocnelih jutara, ništa dragocenije od trenutka kojeg zakasniš, a zemlja, pobednica, bez usta. Ponoviću ono od pre, jer te označi, jer se užeže u tebe tada kad još nisam znao da ću da postanem pisar, da ću da uništim dva braka, da će moj sin da me zamrzi, da će moja kći da postane anđeo, da ću da budem osamljenik u malom primorskom mestašcu, da ću zajedno sa dvojnikom da se izgubim u prostoru i vremenu čarobnjačke Istre.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Voleo bih da zaustavim vreme Debele pahulje, kao komadi raščešljane vune, padaju u odsjaj noći. Nebo se raspolovi, strašan krik preseče san: moja ćerka, moja ćerka! Njeno mesečevo lice je sasvim blizu, iskrivljeno grimasom bola, njeno nekadašnje mesečevo lice. Vidim je u polusnu, čujem eho svojih reči: šta su joj uradili?! Zašto joj nisi pomogao, zašto je nisi zaštitio?! Tvoje meso i tvoja krv! Kada je otišla, kada je pobegla, kada si je izgubio? Sneg začara okolinu u privid. Sedim u krvetu i pogled pipa po mraku. Providna belina otkrivenih nogu. Ti, moje detence, kažeš i pokrivaš je. Još jednom pogledaš. Nema je više. Stoji na vratima, u mlečnoj svetlosti vidiš konture njene siluete. – Ne idi napolje, tako je hladno. – Tako je to – kaže ona i trči bosa. – Ne, ne! – vičeš. Sada se i žena probudi. – Ti si totalno lud – dahne i okrene se na stranu, prema zidu. Polako ustaješ, teturaš do kupatila. Zaslepljujuće svetlo i prva cigareta. Ljubičasti oblaci na mračnom nebu. Polako kreneš po stepenicama. Čamiš u dnevnoj sobi. Naša deca nisu naša deca, prikrade se glas. Ispod stakla na zidovima nalaze se njene fotografije. Poredane vremenski. Beba sa sunčanim osmehom i okruglim obrašćićima. Prvi rođendan. Ti sa kolicima. Prvi koraci. Devojčica u ružičastoj haljini. Tako bistar, otvoren pogled. U pozi Kipa slobode. Proslava rođendana u vrtiću. Maske. Obučena u pajaca. Koketa. Prvi dan u školi. Gubiš je, pomisliš, odlazi. I odjednom odraslost, ali na okruglom, mesečevom licu još uvek onaj pritajeni osmeh. – To je smešno – kaže žena – sve ove stare fotografije. – Neka ih tu. – Ti si blesav! – Ima šesnaest godina, a veliki grad je zver, bojim se za nju. – Snaći će se, kao i svi. – Ona nije – svi! – siknem.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

– A ko je onda?! – vrati mi. – Pa moja ćerka, zaboga! Sa navikom dolazi otuđenost. Dvadeset godina zajedno. Ćerka je donela sunce. Kako je bilo jednostavno smejati se, maziti je, igrati se sa njom. – Ti si bolesno vezan za nju – kaže. – Nisam, ona je najbolji deo moga života – odgovaraš joj. Težina vremena. Nova cigareta. U stvari, trebalo bi da bude jednostavno, tako, deca odlaze od kuće. Gubiš ih, prekida se veza. I to ne možeš da prihvatiš. Moje meso i moja krv. U njoj tražiti sebe? Ne, samo, njeno detinjstvo je bilo tako lepo, tako puno. Nedeljno jutro. On izlazi na terasu. Trzne kad na stepeništu začuje korake, i trči, doslovno. Vratila se devojčica mesečeva lica. – Zar ne spavaš? – pita. – Ne mogu. – O čemu razmišljaš? – Ma, neću da pričam. A gde si ti bila celu noć, ništa nisi javila da dolaziš? – Imali smo žurku. Sva sam slomljena, idem da spavam, i to kod mame da se zavučem. Kroz neko vreme pritvorim vrata spavaće sobe. Ona i ćerka leže kao dve polovine školjke. Jedna drugu zagrlile preko ramena. Voleo bih da zaustavim vreme.

(iz zbirke priča „Ego trip“, Novi Sad, 2009)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Putopisawa

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Psihodelična Kambodža Sutradan sam se spustio na parking iza hotela gde me je čekao Kambodžanac oko trideset godina star koji se smešio pokazujući svoje blistave zube i na pristojnom engleskom objasnio mi da je njegov zadatak u narednih tri dana da me vozi do brojnih hramova koje su turisti i arheolozi zvali Angor Vat. Angor Vat je drevna građevina dužine pet kilometara i širine oko šest kilometara koja je pripadala grupi hramova u radijusu od pedeset kilometara. Kada je francuski arheolog Anri Muo otkrio drevni grad u džungli izjavio je da su građevine veličanstvenije nego bilo šta što su nam ostavili stari Grci ili Rimljani. Kompleks ovih hramova je bila prestonica starih Kmera koji su je i podizali u vremenskom periodu od samog početka devetog veka pa do kraja četrnaestog. Očigledno je da su stari Kmeri nastali odvajanjem od veoma dominantne kulture koja se početkom prvog milenijuma iseljavala iz Indije i naseljavala po ostrvima Jave i Sumatre, a zatim po obalama i untrašnjosti današnje Kambodže. Doneli su sa sobom svoje kultove i veru u Bramu, Šivu i Višnua. Kada je Džavajarman Drugi izgradio prvu građevinu u kompleksu Angor Vata 802. godine to je označilo početak vladavine jedne superiorne kulture koja je sebe nazvala Kmer. Prvo sam krenuo od kompleksa koji su nazvali Angor Tom što je bukvalno značilo ,,Angor grad’’ i pažnju mi je naročito privukla građevina koju su zvali Bajon. Preko dve stotine izvajanih likova kralja božanstva je na preko pedest kula ukrašavalo ovu neverovatnu građevinu. Ona je izgrađena na zapovest Đajavarmana Sedmog u dvanaestom veku. Kule su obložene reljefima koji veličaju vojne pobede

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ovoga vladara. Skoro sam se izgubio u spletu dvorišta, prolaza i prostorija koji su se nalazili u podnožjima neobičnih skulptura visokih po nekoliko metara. Cela građevina je bila oivičena sa četiri gigantska lica Đajavarmana Sedmog koji je prema svakoj strani sveta pokazivao smešak dostojan Lorda Bude. Za razliku od svojih prethodnika on se deklarisao kao budista i njegov lik je predstavljao simbol živoga boga kralja Bodisatve, a ne Šive. Kada sam zatvorio oči zbog jakog sunca koje je prodiralo iza kula učinilo mi se da se one okreću oko svoje ose i to svaka za sebe. Pored toga što su Kmeri od Indusa preuzeli motiv planine Meru iz mitologije, oni su usvojili i jednu višnuitsku legendu zvanu ,, Bućkanje mlečnoga mora.’’ U toj legendi Višnu se pojavljuje u obliku kornjače i na dnu mora traži dragocenu ambroziju. Svoj oklop od kornjače postavlja kao postolje jednoj planini koja se okreće oko svoje ose. Ostali bogovi i demoni se obavijaju kao gigantska zmija oko planine i počinju da bućkaju more. Usled tog bućkanja mora ambrozija se uzdiže na površinu. Ambrozija simboliše zdravlje, bogatstvo i sreću u kmerskoj mitologiji. Ispred jedne od kapija Angor Toma spazio sam šanac sa vodom koja je trebalo da predstavlja ovo mlečno more. Ka hramovima su vodile avenije na čijim obodima su stajali zaštitnici, pedeset četiri deva, ili kako ih mi nazivamo bogova, i pedeset četiri asura ili demona. Oko njih su se uzdizale troglave kobre koje nazivaju nagama. One predstavljaju most između neba i zemlje. Propisno sam se zamorio šetajući po tropskom suncu između gigantskih hramova. Samo u kompleksu Angor Tom izbrojao sam preko deset ne računajući prekrasne zidove ukrašene stotinama Buda, ribnjake i terase. Nikada do tada nisam video ili čuo za ovakav spoj Hinduizma i Budizma. Megalomanija živog boga Đajavarmana Sedmog je, verovatno, otupila oštricu carstva pa su kmerski drevni neprijatelji koje su zvali Čampi, nadolazeći iz predela današnjeg Vijetnama, razrušili Angor Tom u petnaestom veku. Srećom nisu imali avione pa su rušili rukama, pomislio sam i seo u podnožje Terase Slonova. Ako me je Bajon pomalo izludeo svojom ekscentričnom klaustrofobijom, ovaj hram je smirivao jer se prostirao duboko u džunglu. Razmišljao sam o građevinskim avanturama manijakalnih vladara koji su u hramove uzidavali hiljade robova ne bi li dotakli moć bogova sa kojima su se poistovećivali. Setio ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

sam se da je Timur, veliki mongolski vladar, obožavao umetnost i što se više udubljavao u nju on je postajao krvoločniji. Kažu, da je pola dana lično kontrolisao visok stepen torture nad svojim zarobljenim neprijateljima, a drugu polovinu je koristio kako bi disao za vratom umetnicima koji su zidali i ukrašavali palate. Takav je slučaj bio i sa kmerskim vladarima. U džungli je sedelo svedočanstvo božanskog ludila. Ovde sam se zagledao u troglave slonove i lavove između kojih su stajale Nage transformisane, spretnošću kmerskih vajara, u Garude. Pošto sam se dobro odmorio, uputio sam se ka zapadnoj kapiji Angor Toma gde me je čekao vozač rikše. Dok sam prolazio kroz gustu šumu bacao sam brojnim majmunima biskvite koje su bili u mojoj torbi pošto sam ih u nju stavio toga jutra. Majmuni su kreštali od zadovoljstva i u jednom trenutku poveća grupa njih me je pratila avenijom kroz džunglu.Sve me je to zasmejavalo i za trenutak mi se učinilo da su moji novopečeni drugovi ustvari sve one fantastične kamene figure iz hramova koje su nekim čudom oživele. Kada sam stigao do džinovske kapije koja je bila ispod još jedne od isklesanih glava kmerskih vladara, moj vozač je iskočio iz senke mlatarajući rukama. Majmuni su se razbežali i neki od njih su sada virili iza izbrazdanog kipa koji je polako ostajao iza mojih leđa naslonjenih na zadnje sedište rikše. Radovao sam se povratku u hotel i krevetu u ohlađenoj sobi. Sutradan sam krenuo ka kompleksu hramova ranije jer sam hteo da osetim buđenje sunca iznad Angor Vata, hrama po kome je sve i dobilo ime. Angor Vat je veličanstven mauzolej, hram i rezidencija kmerskog vladara Surjavarmana Drugog koji je vladao od 1113. do 1150.godine. Do centralne građevine došao sam kamenom avenijom koja ga je vodila pored gigantskog veštačkog jezera. Opet je aveniju oivičavala armija troglavih zmija, lavova i garuda. Kada sam napokon ušao u hram, imao sam utisak da sam došao na mesto gde se bogovi neprestano zabavljaju. Ili ratuju. Surjavarman Drugi je bio poznat i kao Vrah Višnuloka jer je verovao u Višnua i samim tim da je on njegova inkarnacija.Trideset godina kasnije, kada je već pomenuti Đajavarman Sedmi ukinuo hinduističko trojstvo i Višnua zamenio Budom, umetnici su se trudili da dodatnim naporom u hramu zadovolje novog kralja i novo božanstvo, na način da su Lord

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Buda i Višnu delili isti osmeh. Setio sam se jednog hindu nacionaliste iz Njujorka koji je tvrdio da je Buda Višnuov avatar i sada sam to mogao da vidim u interpretaciji umetnika iz dvanaestog veka. Ovo je bilo jedno od retkih mesta na planeti gde su se dva drevna načina razmišljanja suprotstavili jedno drugome. Hinduistička osnovna teza je da je svet posledica lažne iluzije nametnute nad istinskim bitkom bramana, kao na primer fatamorgana, predstavlja uvek podlogu na kojoj se zasniva. Tako je i Maja, kraljica iluzije, usidrena u taj bitak. Budisti negiraju svaku podlogu i kod njih svet koji se pojavljuje pred našom svešću objektivan je i nezavisan, samo je njegova krajnja priroda nerazjašnjiva. Prolazio sam kroz galerije koje su odvajale zgrade u kompleksu i u njima su se nalazili ba reljefi od kojih je zastajao dah. Očigledno je bilo da je Surjavarman Drugi držao do svojih vojničkih uspeha tako da su se reljefi sa motivima borbe prostirali duboko do ivice gigantskih zidova. Kraljevi umetnici su suptilno izmešali istorijske borbe svoga vladara sa jednom mitskom borbom zapisanom u Ramajani, te se na reljefima video mitski Rama, inkarnacija Višnua, u obličju samog kralja Surjavarman Drugog. Pomislio sam kako ni ovom kralju nije zafalilo samopouzdanja da se uzdigne do samih bogova. Ispostavilo se da su Surjavarman Drugi i njegova elita uživali maksimalno u ovozemaljskim čarima, jer kada ba reljefi nisu prikazivali krvoprolića oni su sadržavali stotine, ako ne i hiljade, devata i apsara koje su, smeškajući se, zurile u mene i ostale turiste. Devate s frizurama na kojima bi pozavidele mnoge holivudske glumice su bile boginje plodnosti. Drevna Jakši je njihova majka i apsare pletu svoje kose na način da se one spajaju sa granama najdivnijeg drveća u punom cvatu. One su, isto tako dovođene u vezu sa Šakti, boginjom Majkom koja kontroliše žensku kosmičku energiju i koja je Šivin alter ego. Kao vitalna energija u prirodi, devate ponekad drže cvet plavog lotosa iznad svoje glave. Apsare su predstavljale nimfe koje neprestano igraju. Nisam se penjao kao ostali turisti na vrh jedne od kula gde je bila prostorija iz koje su posetioci mogli da osete ili sagledaju veličinu Angor Vata. Bilo mi je dovoljno da iz njihovog podnožja blenem ka rebrastom vrhu koji prodire kroz tirkizno plavo nebo. Sa visine, smešio mi se Lord Buda, statua novog božanstva koje

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

je zamenilo staro i čekalo da bude i samo zamenjeno. Trećeg dana odvezli su me dvadesetak kilometara severnoistočno od Angor Vata. Ovoga puta sam izabrao hram koji je u potpunosti bio posvećen hinduističkom kosmosu. Lord Šiva je dominirao i skoro na svakom koraku sam se sretao sa njegovim lingamima. Ponekad su oni bili grupisani u kvadrat koji je podsećao na mandalu. Hram se nije dizao toliko u visinu već je bio sastavljen od više građevina skoncentrisanih u jednu celinu. Kmeri su ga nazvali Bantej Srei i verovalo se da je nastao kao plod zajedničkog rada dva brata bramanskog reda, Jađnavaraha i Višnukumara. Ceo kompleks je bio završen 967. godine i braća koji su bili unuci kralja Haršavarmana su želela da ostave iza sebe prekrasni hram koji je veličao Bramu, Višnua i Šivu. Ovaj hram je otkriven od arheologa tek pred Prvi svetski rat i bio je poznat i po tome što je veliki francuski pisac i istoričar umetnosti Andre Malro pokušao da ukrade četiri statue apsara. Bio je uhvaćen i kažnjen sa novčanom globom. Pomislio sam kako se kolekcionari umetničkih dela često mogu nazvati lopovima i za trenutak sam se mislima vratio u Njujork. Primetio sam na zidovima kompleksa, pored već meni poznatih naga, garudu, apsare i devate, da su oni išarani sa predivnim reljefima cveća. Jedan od Kambodžanskih tumača koji je bio u blizini objasnio mi je da lica koja izviruju iz cveća nisu devate, već su to jakšis i jakšas, muški i ženski šumski duhovi. Za lava koji ima četiri ruke, Kambodžanac je rekao, da je to Simha koji se često pridružuje morskim čudovištima u obliku četvoroglavih zmija naga. Još sam naučio da je božanstvo koje je sedelo na troglavom slonu Indra i da Višnu ima svoju životinjsku formu. Dok sam napuštao hram spuštajući se niz rečicu koja ga je obavijala, u šumi sam primetio da su nekada davno pustinjaci koji su živeli u njoj dubili stene u rečici i oko nje. Izgledalo je sve to kao neobična izložba u prirodi koja me je uveravala da su se pripadnici raznih kultova muvali ovde pre nego što je kmerska civilizacija nastala. Izdubljeni lotosi u kamenju koje je zapljuskivala bistra voda neke vrste potoka koji teče kroz džunglu, podsećala me je na prvobitni haos iz koga se rodila želja za životom. Zvuci prirode su izazivali kod mene jake emocionalne i mitske reakcije, često stvarajući zapanjujuće pri-

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zore i priče koji premošćuju vreme i geografsku udaljenost. Pokušavao sam da prodrem u istančanije vibracije tela, što je bliže nivou ćelije, u sam puls energije koja prolazi kroz telo. Na ovom putovanju sam naučio da osluškujem samog sebe. Izgledalo je da priroda oko mene podržava taj novi talenat koji sam otkrio da imam. Hodajući vijugavim putem naleteo sam na svog nasmešenog vozača rikše. Ispostavilo se da me lojalan Kambodžanac nikada nije izgubio iz vida i sada me je vozio ka mističnom mestu koje su zvali Ta Prohm. Ovo mesto duboko u džungli je izgradio Đajavarman Sedmi, isti onaj koji je sazidao Bajon, pošto se preobratio u budizam. Ta Prohm je hram koji je posvetio svojoj majci nazvao Prađnaparamita, divna majka svih Buda i ,,perfekcija znanja.’’ Nekada je oko dvanaest hiljada ljudi živelo ovde od kojih su skoro osam stotina njih bile igračice. Posle Đajavarmanove smrti sveštenici su pokušali Kmere da vrate obožavanju strogo hinduističkih božanstava pa su reljefi Buda bili glačani do neprepoznatljivosti. Ono što kralj svih megalomana Đajavarman Sedmi, koji je podigao ovaj kompleks 1186. godine, nije mogao da predvidi je da će priroda sama dodati svoj deo na rezultate njegovih vizija. Istegao sam vrat gledajući drvo koje su lokalci nazivali Ceiba i koje je izbijalo iz jedne od palata, prostirući se oko pedeset metara ka plavom nebu. Okolo su gigantski fikusi obavijali svojim korenjem čitave zgrade i davali prizoru neki veoma drevni izgled. Kao da su drevni bogovi, čija imena nismo zapamtili, izbili iz zemlje i stavili do znanja i kralju i kleru da sve to ,u stvari, pripada njima. Prolazio sam hodnicima kroz fascinantan prizor simbioze prirode i umetničkih dela gde su se Bude izvijale oko grana i apsare virile, ovoga puta, kroz pravo lišće. Šivin lingam je sada bilo gigantsko drvo koje je širilo svoje grane nad celom scenom i uveravalome da se nalazim na veoma specijalnom mestu. Jedna od prvih radnji pobednika je bila da ponovo uspravi to kolosalno brvno, simbol suverenosti. Da bi Cezara ponovo popeli na pijedestal, bilo je potrebno postolje od stotine hiljada leševa. Pošto sam se vratio u Siam Rep, dosta iznuren, seo sam u kmerski restoran i naručio lokalnu hranu. Pomislio sam kako je drevna kmerska civilizacija doživela sudbinu rimske ili grčke civilizacije.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Zajedničke su im bile kratkoće trajanja usled degeneracije sopstvenog stanovništva i navale varvarskih masa. Zapadne civilizacije su odvojile čoveka od univerzuma dok su ga istočne spajale sa njim. Kmerska civilizacija kao da se izgubila u dilemama ovih dveju. U svakom slučaju, bio sam fasciniran Angor Vatom. U stvari, tako je bio jak osećaj sjedinjenja sa prirodom, sve te skulpture, drveće i reke, da sam polako gubio balans između sna i jave. Dok sam večerao Tom jam supu u jednom od restorana Siamrepa, učinilo mi se da se šrimp koji sam držao u kašici, uspinje poput Šivinog lingama iz Ta Prohma.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Театар чудеса: У посети Фигересу -Лутање чудесним световима Салвадора Далија-

Музеј снова, бескрајне маште, чежњи, љубави, остварених и неостварених жеља, надреалних визија, разних страхова и фобија, театар чудеса, скривених симбола и смелих искорака у будућност – све то чини Музеј Салвадора Далија или га како га је он назвао „Театар“. На смелој позорници овог каталонског „чудака“ и сликарског генија ствара се магија, а иза ње, крије се читав један необични свет – свет његове интиме, скривених „фиока“, а истовремено свет од искона и бескраја. Чудновато је и скоро необјашњиво колико тога се налази „похрањено“ само у једној кући, смештеној између уских уличица и тргова, малог места на које поглед бацају горди Пиринеји. Фигерес, родни град великог сликара и светског генија, у потпуности је у ритму Далијевих невидљивих корака. Већ на самом уласку у град налази се скулптура која као да проговара: „Добро дошли у Далијев свет“. Обилазећи Фигерес, наилазите и на џиновску кашику као својеврсни симбол надреализма или само наговештај оног што вас очекује у грађевини боје јарке теракоте на чијем су врху поређана чувена Далијева јаја. Да се не ради о само пуком и јединственом архитектонском „чуду“, и да не помислите да су та џиновска јаја само тренутни Далијев хир, уверићете се оног тренутка када се упутите према тргу Гала. Моја фасцинација далијевским „генијалним лудилом“ постојала је још одавно, од момента када сам први пут чула за његово име, видела његов луцидан поглед и уметничке слике. Ипак, искрено говорећи, веровала сам да је његова генијалност предимензионирана и да је тај човек био маг маркетинга и уметничког позерства. И на самом тргу испред некадашњег ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

позоришта, а данас Далијевог музеја, све ми је деловало као мизансен, осећала сам се као да се у улози статисте налазим на неком филмском сету, усред неке сцене, сваког трена ичшекујући да редитељ изговори оно чувено „cut“! Пажљиво сам посматрала људе око себе, посебно бројне туристе, раштркане по бистроима и кафићима на тргу испред Далијевог музеја, као и продаваче сувенира са ликом Далија, Галe или његових чувених бркова. Све ми је изгледало изрежирано, с намером постављено и готово нестварно. А онда сам крочила у двориште које води до улаза у Далијев музеј. Тог трена почиње права чаролија! Гротескна слика амбијента у коме сам се нашла, у мени је будилa опречна осећања. Језа, страх, дивљење, па осмех кад угледам неки духовити детаљ у далијевском стилу. Наизглед, елементи који су били постављени у двориште музеја нису били у складу једно са другим. У централном делу велики аутомобил (инсталација Кишни такси) из доба Ал Капонеа у који туристи, подстакнути од водича готово воајерски зуре, па уместо да виде шта се у њему налази, они заправо виде друге туристе који исто тако зуре кроз кишна стакла само са супротне стране. Затим, ту је и џиновска фигура жене, прамајке, богиње на којој је све предимензионирано и која тешким ланцима вуче наопако постављену лађу коју украшавају обојени надувани презервативи. Пажњу привлачи и велики број ниша у које су смештене фигуре жена, од античких грчких до златних фигура у потпуно модерном стилу . Неко би рекао потпуно лудило! Но, када се мало човек удуби, схвати да код Далија све има смисла. Сваки детаљ је пажљиво осмишљен и продукт је његове врло сложене личности. Моје лутање чудесним световима Салвадора Далија и његове музе Гале, тек је отпочело, а моја креативност се и сама покренула и ишла оном брзином и оним интензитетом којим је то Дали желео. Чудесно је и готово мистериозно како је Дали био присутан у мом уму, на који начин је контролисао моје мисли и куда ме је водила његова имагинација. Многи туристи, верујем, нису ни били свесни да се прави обилазак његовог музеја одвија управо у њиховим главама. У тренутку сам осетила и извесну дозу клаустрофобије

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

коју је пратио осећај стешњености и потенцијалне заробљености у неком простору у који сам случајно упала и из ког нема излаза. То свакако не чуди, јер се и сâм Дали тако осећао током целог свог живота. Ипак, када сам прешла преко неколико степеника и ушла у музеј, имала сам осећај да улазим у џиновски атеље у коме се у сваком кутку, на сваком кораку и у свакој честици коју удишем налази Дали. Као неки невидљиви водич или домаћин који ми се љубазно поклонио и руком ме позвао да уђем у његов дом. И тада се магија наставила. Нисам знала у ком правцу пре да уперим свој поглед. Од монументалне слике човека са „отвором у души“, до слике која представља Коста Браву и морске јежеве пуне црва, алудирајући на Далијеву фобију од ових морских приказа које су га престравиле када је био дечак. Пред том сликом сам посебно застала и готово се запрепастила док сам слушала водича који је говорио о томе како је она настала. Мени се управо десило да сам неколико дана пре посете Далијевом музеју на једној омањој плажи, спазила морског јежа тик поред свог стопала и осетила неку нелагодност. Каква подударност! – помислила сам у себи. Док су други туристи пажљиво слушали узбудљиву причу о овој Далијевој слици, ја сам по својој глави преиспитивала сопствена искуства, осећања и страхове. Унутрашњост Далијевог музеја је била спој неспојивог. Од бројних портрета његове музе, преко читавих соба које је дизајнирао, попут неког постмодернистичког дизајнера ентеријера. Занимљиво је било завирити и у његову спаваћу собу, коју осим оријенталних детаља и предмета са Истока, одликује још један важан детаљ, а то су змије које симболизују страх од импотенције која је мучила Далија целог његовог живота. И опет се појавила она моја запрепашћеност и присећање другог дана мог путовања у Коста Браву када сам се радознало запутила неким стрмим узбрдицама изнад мора, желећи да досегнем висине и да доживим нетакнуту природу, и том приликом ми се учинило да испред себе видим змију. Била је то толико уверљива слика да ми је срце начас стало од страха. Испоставило се да је то корење медитеранског дрвећа које се тако спретно увијало тим узаним и стрмим путељцима. Фасцинатна је

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

била и Далијева холограмска слика која је приказивала Галу како гледа на море да би само променом угла посматрања или гледање кроз окулар пројектора који су били постављени на одређеној удаљености или пак кроз објектив наших фотоапарата, заправо схватили да је на тој слици приказан Абрахам Линколн! Дали је заиста био мајстор надреалног, визионар који је предвидевши сваки детаљ, желео да своје посетиоце узбуди, застраши, освести, али и забави. Таванице његовог музеја су подсећале на таванице сакралних објеката, само што се поред анђела и других небеских бића нису налазили свеци већ сâм Дали, посебно његов лик и његова стопала. Сасвим објашњиво. Од једног егоцентрика, ништа се мање није ни могло очекивати. На тим истим таваницама приказане су чувене Далијеве фиоке, које је он видео као кутке свог ума у које је похрањивао различита осећања и опсервације. Да ми је на распологању била гомила папира, не бих успела да опишем све оно што сам видела и доживела у овом велелепном маштовитом дому чувеног каталонског уметника. У самом музеју се налазио и Далијев саркофаг, јер је он желео да почива управо ту, у свом дому. До тог дела музеја се силазило степеницама, али ја, што због мањка времена, што због вишка узбуђења једноставно нисам стигла да га обиђем. За мене он и даље живи, и увек ће остати бесмртан, баш као и његова уметност. По изласку из музеја, пут ме је водио у двориште које као да је за циљ имало да путнике намернике окрепи од дугог путовања – путовања по „светим местима“ Далијеве маште. Да ни двориште не буде без његовог личног печата, потрудио се тако што је у камене чесме за воду убацио свој лик те је тако деловало као да и вода коју пожелимо да попијемо долази са „Далијевог врела“. Мој укупни утисак је био да је Дали заиста био чудак који је смело одлучио да све своје фобије, чежње и креативне замисли храбро изложи и похрани на једно место које ће оставити у аманет неким будућим генерацијама уколико пожеле да походе његов музеј. Повратак у хотел ми је тешко пао. Пут сам једва поднела, у мислима су ми промицале све оне слике које је Дали морао да проживљава у тренуцима несхваћености, душевне патње па чак и

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

креативног лудила. Имала сам јаку главобољу, баш онакву какву је и Дали имао пре него што је насликао своје Топљене сатове. Након готово непроспаване ноћи, све време сам се питала како ћу устати наредног јутра и бити спремна за кратак излет у Барселону којој сам се толико радовала. И заиста, када је свануло наредно јутро, било ми је сасвим јасно да нажалост нећу видети град Антонија Гаудија и његових врхунских грађевина. То јутро, уместо у Барселони, ја сам провела удобно смештена на тераси свог хотела, испијајући кафу, одлучна да проведем један миран дан, да утонем у духовну бонацу, уживајући у пријатном септембарском сунцу Коста Браве. У прво време сам се потпуно опустила и препустила уживању у миру и тишини коју су каткад прекидали туристи који би са својим бучним коферима на точкиће прошли поред мог хотела. Но, после извесног времена, више их нисам ни констатовала нити ми је то сметало, напротив. Није дуго прошло, када се десило нешто неочекивано – добила сам налет инспирације. Идеја је било на претек и ништа ми друго није преостало већ да узмем папир и оловку и почнем да записујем све оно што сам претходног дана доживела. Иако са собом увек носим прибор за писање и неку бележницу, овога пута сам из жеље да се потпуно одморим са собом понела само један блокчић. И опет та гротеска и далијевски моменат! Била сам приморена да напишем путопис на самолепивим папирићима за поруке! Готово немогућа мисија, али инспирација је била толико јака, да нисам одолела. Писала сам без престанка, све док одједном, опет као у неком филму, нисам уочила тамне облаке који су све више надвијали над мојим хотелом. Кроз неколико минута је почео пљусак праћен снажном грмљавином, тако јаком и гласном, да ме је тај призор просто отерао у собу. Овај путопис ће ми вечито остати у памћењу јер је настао на једној тераси омањег али веома лепог и удобног хотела у близини мора, пред снажан пљусак, на простору кога називају „дивља обала“, простору који ми је и дан-данас недокучив, а који је као такав оставио великог трага и на јунака овог мог путописа – чудесног Салвадора Далија! По егинском предању, Свети

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

НЕНАД АНДРИЋ Са поклоничког путовања у Егину „Оче, оче, идемо на Егину, стигао је брод!“ – усхићено ме позва и прену из размишљања „мој Василаки“, петогодишњи дечак Василије који је са својим родитељима пошао из Бара да види манастир Егину и да замоли Светог Нектарија да му помогне да оздрави. Видно узбуђени, укрцали смо се на брод који се зове „АГИОС НЕКТАРИОС“. Мирна летња плаветна тишина, спој небеског сјаја и егејског мора, мамила нам је најтананија осећања из душе. Само понеки галеб је надлетао брод, и слетао на јарбол, као да нам жели добродошлицу на пространству егејском, где су галебови небоземни домаћини. „Господе,“ помислих, „овим морем пловио је Твој миљеник Свети Нектарије, и за навек га освештао... зато је овако лепо, спокојно крстарење ка Егини. Има нешто на овом путу, тајанствено, што се не да додирнути руком, само је души опипљиво. Можда је то мрвица од бесплатне и незаслужене благодати коју нам Господ молитвама Светитељевим дарује... не знам, не знам шта је, али орадошћује.“ На трен сам погледao ка бродском салону, желећи да се уверим да су наши Срби, који су пошли са мном као вођом поклоничког путовања, из разних крајева Србије, Црне Горе, Републике Српске, нашли себи удобно место за пловидбу, и приметих на зиду четири иконе: Господа Исуса Христа, Пресвете Богородице, Светог Николе и Светог Нектарија. Заиста је био у праву Свети Јустин Ћелијски када је говорио да треба да се о побо - жно сти учимо од Грка. Сваки кутак где бораве, раде, путују, освештан је иконама, часним крстом, па ево и на броду светиње, што указује на њихову веру која је проткала биће тог светог народа, где и Богомајка изабра

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

себи удео на земљи – Свету Гору Атонску. Наша група је, љубазношћу бродског особља, већ угошћена у салону и препуштена уживању у незаборавној пловидби. Неки су изашли на палубу, и покушавају да мрвицама хлеба привуку пажњу веселих галебова, не би ли који слетео што ближе. „Слава Богу, угодан пут нам даде и мирно море“, рекох присутнима, и радосно седох крај прозора да уживам у несвакидашњем погледу ка, чини ми се, бескрајном, мору... Иза нас већ остаје поносна лука Пиреј, која дневно у своје пристанише дочека на десетине бродова из свих крајева света, и испраћа, верујем, уз благослове Светог Нектарија, који је често боравио у Пиреју и служио у пирејским храмовима. „Занимљиво” – помислих – „управо на данашњи дан, који је по летњој врелини подсећао као и на онај дан, пре шест година, када сам целивао први пут мошти, односно делић моштију Светог Нектарија Егинског у Србији, у манастиру Ћелије код Ваљева, путујем на Егину. Нема ништа случајно у животу, све се дешава по промислу Божјем. Тог дана, уочи Ивандана 2007. године, дошао сам у манастир Ћелије да се поклоним гробу Преподобног Аве Јустина. У манастирској порти је владао уоби-чајени мир, који се осети при самом уласку у манастир, и који одаје тајанствено присуство благодати Божје.“ Човек који крочи у ћелијски свети луг, никада се не враћа исти, омолитви се, облагодати се, оплемени духовно, па није чудо што су највећи српски духовници у лику наших Архијереја, свештенстка и монаха, духовно баш из Ћелија потекли и проносе по васцелом шару земаљском духовни мед, чије нектаре задобише са ћелијских благодатних пашњака. И сâм манастир постаде кроз историју кошница монаштва, чији се ројеви умно жише по свој васељени, а најлепши изданак ћелијски јесте Препо добни Ава Јустин, стуб Православља, савремени просветитељ и нови чудотворац. Оно што је Свети Нектарије у грчком народу, то је Ава у српском; и један и други су православни Оци Цркве Христове, која је изнад нације, изнад земаљских равни и граница – они су Божји угодници – свевасељенски учитељи и народни исцелитељи. А Свети се препознају, па се Ава Јустин још за земног живота молио да има део моштију Светог Нектарија у Ћелијама и отуда су оне у манастиру: да нам

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

помажу, по речима Светог Нектарија у сновиђењу једне егинске монахиње, кад каже: „Присутан сам у свету, својим моштима... Нека свештеник који ме познаје, благослови све који долазе, тражећи олакшање, очишћење или опроштај... Моје мошти су мој епитрахиљ.“ ...Освежих се на манастирској чесми, хладном водом, да ублажим врелину, која је у ово доба jулског дана доминирала, уђох у ћелијски храм Светог Архангела Михаила и угледах испред трона андроске иконе Пресвете Богородице, видно болесног човека у инвалидским колицима, поред кога су стајали ћелијска монахиња З. и један младић. Када сам се поклонио икони Светог Архангела и целивао је, монахиња ми рече: „Оче, дођи да упознаш нашег брата Миодрага“. Пришао сам и док су узимали од мене свештенички благослов монахиња и младић који је стајао уз инвалидска колица, већ поменути брат Миодраг ми рече тихим гласом: „Оче, дошао сам са кумом из Новог Сада. Болујем од рака костију, у дубокој метастази. Лечио сам се две го ди не, али су ми лекари рекли да је болест узела маха и да они не могу да ми помогну. Чуо сам за Светог Нектарија да лечи рак, и да овде, у манастиру Ћелијама, има део његових мош- тију. Дошао сам да му се помолим, и верујем да ће ме исцелити, да одгајим своје синове.“ Било ми је веома тешко у срцу када сам чуо ове речи, али сам се уздржао да не заплачем. Рекох му: „И ја верујем да ћеш оздравити, Бог ће ти помоћи и Свети“. Потом је монахиња препоручила да одемо до гроба Аве Јустина, који се налази крај олтара храма. Тако смо и учинили. Поред гроба Авиног Миодраг се помолио и сви присутни. Монахиња З. је испричала кратко житије Аве Јустина, и разишли смо се с поздравом и жељом да се видимо у здрављу догодине на исти дан. О, чуда Божјег, тако је и било! Миодраг је оздравио, и на исти дан 2008. године срели смо се, без сумње, молитвама Светог Нектарија и Светог Аве Јустина, у манастиру Ћелије. Миодраг данас ради у Новом Саду и слави Светог Нектарија, а од Аве Светог нашег Јустина, каже, чита сва дела. Сећање на чудесни догађај у

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

манастиру Ћелијама још више ме орас- положи и пожелех да брод што пре уплови у егинску луку, да потрчим ка манастиру Егини, и да се поклоним чудотворним моштима и гробу Светог Нектарија. Али чекао нас је још сат времена пловидбе… (одломак из књиге „Исцелитељ: Свети Нектарије Егински“, 2016)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prevodionica

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ТИАН ЈУ НАСМЕШИ СЕ ОПЕТ Не желим да касно спавам вечерас, Али трезвеност преузима цео свет. Што се више будим, тужнији осећам, Чак и са кратким осмехом, Такође као звезде и месец са хладноћом. Не желим да касно спавам вечерас, Али трезвеност преузима цео свет. Што се више будим што даље од сутра, Чак и са кратким осмехом, Такође као звезде и месец са хладноћом. Насмеј се опет, Волио бих да могу да осушим сузе и иди до сутра, Сунчано се моје срце неће променити у тузи. Насмеј се опет, Волео бих да је осмех у огледалу, Моје срце је као ветар без хладноће. Сутра мора бити небо у плавом, И уз моју природну лакоћу душе, Нека моје кретање увек остане у очима као господар. ПРЕПУШТАМ СЕ ЉУБАВИ У ОВОМ ЖИВОТУ У овом животу се препуштам љубави. Волео бих да се посветим души

100

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ на исто име у небројеном загробном животу.

Човек је небески плесач. Љубав је душа која болује од срца. Бајно вино је такође родило до шармантних љубавних песама. Браки је пао у Единову жалосну мрежу. Питајте вас ако желите да побегнете олуја орла. Отворити светлу будућност са старом ватром срца? У следећем животу, Дајем се вечном покрету времена. Једини живот Желео бих да дам слободу истоименом имену у безброј загробних живота. НОЋ Месечина додирну десетине милиона ноћи. Претвара се у сан попут дугог метеора, Без великог осмеха. Чуло се слабо дрхтање инсеката. Свуда је врло тихо. У животу је све опуштеније. Ако вода тихо говори, Да ли је неко у мојим сновима тренутно? Можда је она мој најдражи сунчев зрак. Звезде се огледају у белој боји. Море полако улази у неон. Вечерас је врло лепо време. Превод са енглеског: Ана Стјеља

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

101

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МАРИЈА ДО САМЕИРО БАРОЗО Тишина земље ТАМНЕ ВЕНЕ Ја вучем твој леш, труо као мртав лешинар, измеђуу сунца и песка, деформисане канџе бескорисне гребу земљу. Твоја крв цури у проширене вене таме. Ван тебе, жив, ја сам исто тако мртва, удисање блата, очајнички се борећи за живот у сећање ваших некад блиставих прстију. ЗЛАТНИ РОГ Моје срце је уронило у сезону подземне железнице, древне речи пукле су у етар, плутају у празним лавежима, носе мноштво чари. Држим твоје ритуале у мојим рукама. у јутарњим флаутама, у харфама ноћи,

102

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ носим бескрајне љиљане и камење, пливам у рекама тишине, моја коса је лавиринт сенки. Твој задњи сок од јабуке и крилца. Ја сам чудно пиће у златном рогу. СОБЕ ОД АБОНОСА Живим у светлим собама од абоноса, где се разоноде руше, свежи свици сијају, и дрхтавице сијају у гравираним птицама, Ја живим у неповезаном сну, у смолама музике. Ти лежиш међу каранфилићима, песме, славуја. У твојим ритуалима пламенског плеса, Пијем твоју со, јутарње звезде, твоју росу, медену воду, сударајући огледала, стазе, скупљајући смарагде, фигурине од жада, остатке музике. На обали, галебови се још увек вијоре преко океанских ветрова. Твоје риме се шире. Долазим ти. Моје речи су гомила лешева. Превод са енглеског: Софија Сотировски (из збирке поезије „Тишина земље“, Београд, 2019)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

103

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

AŠIK VEJSEL Izbor iz poezije *** Na dalekom putu sam, Hodim stalno, dan i noć. Svoje stanje ja ne znam, Hodim samo, dan i noć. Odkad sam na svijet stao, Ovim putem sam pošao. U hanu s dvije kapije, Hodim stalno, dan i noć. U snu svojem samo hodim, Da ostanem razlog tražim, Putnike na putu vidim, Hodim stalno, dan i noć. U četr’est devetoj godini, Po ravnici, po planini, U izgnanstvu, po tuđini, Hodim stalno, dan i noć. Nekada je put ko beskraj, Daleko je odredišta sjaj, A možda ja za tren kraj, Hodim stalno, dan i noć. Ašik Vejsel uvjek mnije, Dal’ da plače il’ se smije,

104

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Da do cilja svog dospije, Hodi stalno, dan i noć. *** Sakrih u očima Tvoju Ljepotu, U šta god pogledam, tu si samo Ti. U svojem srcu Tvoju ljubav skrih, Tu nema stranaca, tu si samo Ti. Ti si temelj aška na sv’jetu ovome, I riječ ljubavi na jeziku mome, Od dostova svojih primih selame, U onome što čuh, tu si samo Ti. Cvjetovi, listovi se otvaraju, U bojama svoju bit oni skrivaju, U tami noći i svitanju zore, Kad se ljudi bude, tu si samo Ti. Svojim Kudretom sve si stvorio, Svemu si život i snagu podario, I svako ćese samo Tebi vratiti, Ja vjerujem i znam, tu si samo Ti. ‘Huu’ uzdišu sazovi kad se sviraju, Talasi udaraju, mora prelivaju, Zraci sunca zv’jezde prekrivaju, U njegovom sjaju, tu si samo Ti. R’ječi Vejsela su Tvoje po svemu, Od grane do grane budale krenu, Ti si ko drvo a mi lišće na njemu, U plodu i sjemenu, tu si samo Ti.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

105

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

*** Nemoj mene prezirati, Zar zlato si, ja bronza sam? Od jedne smo svi mi biti, Zar srebro si, teneća sam? Šta je u tebi i meni, U svakom t’jelu postoji. Kad nas sutra smrt posjeti, Zar tisit si, ja gladan sam? Ko Mulla, ko derviš bio? Šta nam je to Allah dao? Ko je ko pčela cv’jet znao? Zar ti med si ja polen sam? Od zemlje nam t’jela, znajte, Nefs prije smrti ubijte, Naredbu Tvorca slušajte, Zar pero si ja igla sam? Vejsel ašik po prirodi, Po zemlji smo braća svi mi, Istog puta smo putnici, Zar ti putnik, ja taksa sam? превод с турског: (из збирке Београд, 2019)

106

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

НИКАНОР ПАРА Izbor iz poezije ФРАЗЕ Не бацајмо прашину у очи! Аутомобил –инвалидска колица. Лав– од јагњеће коже сачињен. Песници немају биографије. Смрт је колективни обичај. Стварност тежи да нестане. Деца се рађају да би била срећна. Блуд је чин сатански. Бог је добар пријатељ сиромашних.

ТРИ ПЕСМЕ 1. Ништа ми више не остаје да кажем. Све што сам имао рекао сам, не знам колико пута. 2. Питао сам, не знам колико пута али на моја питања нико не одговара.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

107

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Потпуно нужно је да понор већ једном одговори јер времена понестаје. 3. Само једна ствар јасна је: тела црвима се пуне.

УПОЗОРЕЊА Забрањено је молити се, кијати пљувати, хвалити, клечати, величати, поштовати, урлати, кашљати. На овом месту забрањено је спавати, прљати, говорити, изопштити, ускладити, побећи, зауставити. Строго је забрањено трчати, пушити и блудити.

ТОБОГАН СМРТИ Током пола века поезија је била рај за укрућене будале. Све док ја нисам наишао и утемељио свој тобоган смрти. Попните се горе, ако желите. Јасно је да не одговарам ако се спустите крварећи из носа и уста.

108

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОЧЕ НАШ Оче наш који си на небесима оптерећен проблемима свих врста намргођеног погледа попут неког грубог и обичног човека, не мислиш више на нас. Разумемо да патиш јер неке ствари не можеш да уредиш знамо да те ђаво на миру не оставља и да руши оно што направиш. Подсмева ти се он али ми са тобом плачемо нека те не брину ти ђавољи подсмеси. Оче наш који си тамо где јеси окруженим неверним анђелима искрено, немој патити због нас, треба да схватиш да богови нису непогрешиви и да ми праштамо све.

превод са шпанског- Ана Стјеља

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

109

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ТАТЈАНА ЖИТКОВА Izbor iz poezije 1. *** Немој ме питати, Како пишем стихове, Како њихов мотив тече Из далеког пространства. Ја сам само пијаниста, Речи су ми лагане, И када трче Испод озеблих прстију. Ја сам само музичар. Над стиха тајном том, Једва чувши звук, Штимујем лиру И ритам њен, и такт, И светло под руком, И радост чаролије Невидљивог етра. Струна моја је – душа – Једва чујно зазвони, И биће поново пир, И биће ноћ у прогону, 110

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

И биће ваздух свеж, И биће чист мој лист, Када дође твој зов, Мојих стихова творче... 2. *** У поспаном прозору, Под месеца бледилом Јавише се сенке, Леђа искривиле, Можда је то стари врт Својим лишћа немиром Невољном сивом маглом Очи ми запљуснуо. Све је тако, а и није. Изгубљен свет боја, Лепота цвета Стрпана у заклоне Немости сметене, И таме безличне, У нејасноћи граница Посуде кристалне. Слети са слике звук, Паде у ноћ звезда, И строгих лица светлост Дотакну уморне очи. Слабашан полукруг

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

111

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Над површју платна Тајанствени кист Смејући се, доцрта. Заспати. Заспати што пре! Од луних зидова чудних, Од влажних спратова Тегобног дома Склизнути, као танки зрачак, Међ’ тим сном и оним, Где јасна линија Дели мноштва духова. 3. *** Ја читам књигу ветра У сутону наранџастом, Ја читам књигу мора У таласу тиркизном, Ја читам књигу сунца На спруду стеновитом, Свитак древни отварам Уз гору тајанствену. У свитку – ратови и путеви, Океани и мора. У свитку – бол, сузе, богови С туђег олтара. У свитку – једро, у свитку – футрола, И стваралац, и научник,

112

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У свитку – слава и уметник, Шестар, лобања и ковчег. Све је сместио, све скрио он, Као у причи о давном. Само се море сребрило Само је вече лупало крилом, Само су маште палиле Огњеве разних боја... И тихо су звезде сниле Над Шпанијом тих дана. 4. *** Чекам октобар ћутке, Кад дођу пријатељи у госте, Кад свим срцем будемо Дотицали сазвучја дивна. Чекам октобар ћутке, И речи полагане постаће, Одлетеће греси, Као сувишна магла тамна. У сваком погледу – ватра, У сваком срцу – невидљива светлост. И стаза кроз сећање Пропртиће пут самотан свој. Тако се жури ноћ Да пробуди окаснелу зору, Док на небу месец

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

113

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Потамнео у тузи дубокој. Нема разлога за сету, Само радост сусрета – до звезда, Као бисера је сјај На јоргован–бледој тканини. Само душа тражи Овом свету невидљива платна, На које ће она Бацити свој тајанствен одсјај. 5. *** У акварелним бојама јесени Стари је град пробуђен. Од честе кишне седине, Зањихавши се, наквашен. Звонкога гласа сви петлови, К’о жар-птице, над шиљцима. Звезданом јату што одлази, Злаћаним машу крилима. К’о цинобер, јарко рђасто Прелива се камен древни – Све лете мокри листови Над зидовима руменим. Буди се град већ бучан С акварел-бојама јесени.

114

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

И њише се, сав наквашен У честој кишној седини. 6. *** Отишла сам негде далеко, Тамо, где ми је ноћ сузе брисала И небо одговарало на питања, И срце их примало лако. На руке се спуштала марама звезда, Искре се на длановима радовале, Чинило ми се, да су огњени коњи Над марамом у ваздуху пирјали. И душа к радости се окреће, И дотакну срце Света њена светлост... Зарудело јутро као зоре нежност, А коњи ... небом... не журећи... 7. *** Ево, звезда доћи ће весник И тајну мени открити, Како направити мост бели Преко двадес’ лета чудних, Преко реке суза горких, Преко порушеног завета, Како направити мост бели Преко тол’ко јада понора...

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

115

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Како по белом мосту, По тој сребрној стази Прећи на другу црту, Стопити се у Лепоти. 8. *** Уздахнућу радосно, Дотакавши руку твоју И, одмах опростивши све, Заборавићу нехотице, Како су много-много лета, Лили се моји стихови Као киша бешумна, И невидљиви прекори. Збацићу терет времена И стаћу на ивицу, Која треба све да реши Што одредила је судбина. То је, сигурно, сан, И сањала сам тебе Уз тихи звон звона У сребрно свитање. 9. *** Ми плешемо у крају Тамо где вулкани дишу. Из подземног пакла Куља магмом

116

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Бол – ерупција за по’ земље Јек – ерупција за по’ света. То се у мукама грчи Наша мајка-планета. Ми смо је уништили Хиљада ракета крицима. Нисмо је ни волели – И ранили је погледима, Мучили црним мислима, Поливали напицима злим, Тровали и отровима И теревенкама силним. Нисмо ни слутили, Помислити нисмо смели, Да је планета – жива, И под њезином кором Куца срце земаљско, Лију се сузе, као реке, Таложене у кристалима Разнобојним вихором. Гони атомским ветром Шири се свуд’ около Талас стихијских налета, Одмазда отрованих духова. И цунами – као бедем, И кланци – дрхтајем. А ми плешемо скраја

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

117

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Певамо код подножја. (избор и превод са руског: Мирјана Драговић)

118

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

119

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prikazivawa

120

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ Белоруски професор надахнут Србијом - Препорука на читање дела Миките В. Супрунчука Сви смо чули, а многи су посећивали и читали текстове на једном добром интернет-подухвату: Пројекат Растко – библиотека српске културе. Ова електронска библиотека, поред свог основног „српског“ дела, има и своје делове посвећене културним везама између Србије и других држава. С тим везано, постоје и: „Пројекат Растко – Данска“, „Италија“, „Македонија“, „Русија“, „Бугарска“, „Пољска“, „Украјина“ и многи други. Није тајна, да се сакупља библиотечка грађа и да ускоро можемо да очекујемо још један сјајан део ове електронске библиотеке, који ће понети назив „Пројекат Растко – Белорусија“. Управо о том делу, посвећеном белоруско-српским односима, биће више речи у овом кратком приказу. Тачније, о једном од сарадника Пројекта, који је великодушно уступио своју монографију и многобројне научне чланке, али и књижевне преводе. Говоримо о Микити Викторовичу Супрунчуку, кандидату филолошких наука из Минска, наше братске Републике Белорусије. За њега слободно можемо да кажемо да је Белорус надахнут Србијом, будући да је још као студент почео да се занима за српски језик и културу. Представићемо га кроз неколико једноставних чињеница: Микита Супручук је професор на Катедри за руски језик за странце на Минском државном лингвистичком универзитету. Завршио је студије на Филолошком факултету у Минску (2002) стекавши звање филолога и професора белоруског и српског језика и књижевности. Кандидатску (PhD) титулу је стекао 2005. године на тему из српске граматике. Један је од оснивача Минског лингвистичког друштва. Као лектор белоруског и руског језика радио је и на Филолошком факултету у Београду.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

121

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Елем, шта од Супрунчука треба да потражимо и да читамо? Овај посвећени професор је написао десетине научних чланака, које на српском, енглеском, руском или белоруском језику. У његовим радовима се јасно види љубав према Свесловенству, несумњиво и према нашој Отаџбини Србији, за коју га вежу веома лепи тренуци и искуства. «Пројекту Растко» Супрунчук је поклонио своју колекцију радова везаних за српско-белоруске везе, пре свега монографију «Супстантивна промена у српском језику: Синтеза облика речи“, која је изашла у издању Белоруског државног универзитета, 2012). године, настала по кандидатској (код нас – докторској) дисертацији аутора. Текст је на руском језику (оригинални назив: Сербское субстантивное словоизменение – синтез словоформ), са научне стране врло драгоцен и хваљен у три братске државе – Русији, Белорусији и Србији. Истраживачима белоруско-српских веза, нарочито – белоруских филолога који су се бавили српским језиком, биће значајни и радови М. Супрунчука у којима се бави српским везницима: док, да би, а, али; а бавио се и проблемима норматизовања српског језика, историјске граматике, а у многим радовима се бави компаратистиком српског и других словенских језика. Супрунчук је и учесник бројних конференција и његови радови се често налазе у зборницима са конференција (између осталих, био је и на Међународном скупу слависта у Београду 2018. године), о чему је било писања на интернет порталима, а давао је и интервјуе за познате књижевне часописе «Мостове» и «Књижевни преглед». Хуманост код познатог професора и љубав према Србији имају дубоке корене. Наиме, још је 1999. године професор писао о «Тешкој судби избеглица», коју је објавио у часопису «Белоруска мисао» (белор. Беларуская думка). Исте године за новине «Минска истина» (белор. Мінская праўда) објављује и чланак на белоруском «Међу балканском браћом». Таквом линијом братства и жеље за међусобним поштовањем и разумевањем, проф. Супрунчук се креће до данашњег дана. Подсетимо, у његовом интервјуу за белоруски недељник «Књижевност и уметност» (белор.

122

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Літаратура и мастацтва) професор говори о Србији као «земљи непокорљивих», а сам интервју је насловљен управо као «Земља непокорљивих». И поред свих тих успеха, Микита Супрунчук је скромна особа, која у интервјуу за часопис «Књижевни преглед», бр. 20 за 2019. годину, не истиче своје бројне успехе, већ управо пријатељства, која је створио у Србији и пријатне утиске, које памти. Омладинце саветује да уче што више и да су, управо они, покретач напретка. А српским језиком и културом се, итекако, бави и дан-данас и то са великим задовољством. Примера ради, врло брзо ће бити објављена збирка песама Књижевне дружине «Змај у зеленим чарапама» под називом «Јато лабудова» на белоруском језику, у одличном преводу Миките Супрунчука. Сакупљач дечје поезије и уредник књиге је вишеструко награђивани вероучитељ Милош Јефтић из Пећинаца, који је недавно објавио и српску верзију поменуте књиге у издању «Табле», Ниш 2019. Да закључимо са кратком препоруком – саветујемо читаоцима да прате Пројекат Растко, њихове новости и достигнућа и, свакако, да прате рад проф. Миките Супрунчука. Он је један од белоруских трудбеника-филолога, који на најлепши и најчистији начин представљају нашу Србију у својој отаџбини. Таквим људима треба да будемо бескрајно захвални, да поштујемо њихове братске сународнике и трудимо се да у најбољем светлу представљамо своју отаџбину, када и сами одемо у свет.

ПРИЛОГ КРАТАК ИЗБОР ИЗ БИБЛИОГРАФИЈЕ МИКИТЕ СУПРУНЧУКА Научна дела која се тичу белоруско-српских веза, а које предлажемо Вашој пажњи:

В.

Научне монографије

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

123

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

1. СУПРУНЧУК, Никита Викторович Сербское субстантивное словоизменение / Никита Супрунчук ; науч. ред. Б. Ю. Норман. Минск : БГУ, 2012. 190 с. https://drive.google.com/open?id=1e3yOnN7eshvQnlDZ30YQvfJCw45CPdy Приказано: Ратковић Д. // Лингвистичке актуелности. Београд, 2013. 22. С. 13– 16. Спасојевић М. // Јужнословенски филолог. 2013. 69. 474-480. Чланци и саставни делови публикација 2. О существительных рluralia tantum в славянских языках / Борис Норман, Никита Супрунчук // Зборник Матице српске за славистику. – Нови Сад, 2000. – № 58-59. – С. 57–66. 3. Формы вокатива в сербских анекдотах / Мікіта Супрунчук // Веснік Беларускага дзяржаўнага універсітэта. Серыя 4: Філалогія. Журналістыка. Педагогіка. – Минск, 2004. – № 2. – С. 90–95. 4. Конкуренция мужского и среднего родов у заимствований в современном сербском языке / Никита Супрунчук // Вісник Львівського університету. Серія філолог. – Львів, 2007. – № 40/2. – С.174–179. 5. Разграничение словоизменения и формообразования в русистике и сербокроатистике / Никита Супрунчук // Мова і культура. = Язык и культура. – 2010. Вып. 13. – Т. 4 (140). – С. 160– 164. 6. Преглед изучавања српског језика у Белорусији / Микита В. Супрунчук, Људмила В. Леонова, // Наш језик. Београд, 2015. Књ. XLVI. Св. 1/2. С. 51–62. 7. Историческая грамматика славянского языка (сербского) : типовая учебная программа для вузов по специальности «1-21 05 04. Славянская филология». Рег. № ТД-Д.160/тип. / Никита Супрунчук // Министерство образования Республики Беларусь. –

124

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Минск, 2011. – 7 с. от 14.06.2011 г. 8. История славянского литературного языка (сербского) : типовая учебная программа для вузов по специальности «1-21 05 04. Славянская филология». Рег. № ТД-Д.143/тип. / Никита Супрунчук // Министерство образования Республики Беларусь. – Минск, 2011. – 7 с. от 14.06.2011 г. 9. Теоретическая грамматика славянского языка (сербского) : типовая учебная программа для вузов по специальности «1-21 05 04. Славянская филология». Рег. № ТД-Д.144/тип. / Никита Супрунчук // Министерство образования Республики Беларусь. – Минск, 2011. – 14 с. от 14.06.2011 г. 10. Сярод балканскіх братоў / Мікіта Супрунчук // Мінская праўда. – 1999. – 4 ліст. – С. 1. 11. Вучаць яшчэ сербскую ў свеце / Мікіта Супрунчук // Настаўніцкая газета. – 1999. – 11 снежня. – С. 4. 12. Цяжкая доля ўцекачоў / Мікіта Супрунчук // Беларуская думка. – 1999. – № 5. – С. 124 – 127. Перадрукавана ў: Беларусы пра Сербію і Югаславі = Белорусы о Сербии и Югославии / уклад. І. А. Чароты. Мінск: Белпринт, 2015. С. 218–223. 13. Нататкі ля вайны / Мікіта Супрунчук // Беларуская думка. – 2000. – № 2. – С. 130 – 131. 14. Краіна непакорлівых / Мікіта Супрунчук // Літаратура і мастацтва. 2016. 21.10.2016. № 42. С. 6. http://zviazda.by/sites/default/files/42-2016_1.pdf 15. Да пытання аб перадачы сербскай анамастыкі па-беларуску / Мікіта Супрунчук // На хвалях філалогіі. Даследаванні па тэорыі літаратуры і славянскай фалькларыстыцы : Зб. арт. / пад рэд. Р.М. Кавалёвай. – Минск : Бэстпрынт, 2002. – С. 84–88. 16. Некаторыя асаблівасці нязменных прыметнікаў у сербскахарвацкай мове / Мікіта Супрунчук // Філалагічныя навукі: Маладыя вучоныя ў пошуку : Матэр. навук. канфер., Мінск, 25.04.03. / адк. рэд. С.А. Важнік. – Мінск : Права і эканоміка, 2004. – С. 151–153. 17. Фразавыя і кантэкстуальныя сродкі стварэння гумарыстычнага эфекту ў сербскіх жартоўных апавяданнях /

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

125

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Мікіта Супрунчук // Фалькларыстычныя даследаванні: зб. арт. Вып. 4 / пад навук. рэд. Р.М. Кавалёвай, В.В. Прыемка. – Мінск : Бестпрынт, 2007. – С. 266–273. 18. Речевая избыточность причастных оборотов в белорусском, русском и сербском языках (на примере повести Ф. М. Достоевского «Крокодил») / Никита Супрунчук // Грамматика (русско-славянский цикл): материалы XXXVII Международная филологическая конференция / отв. ред. Г. Н. Акимова. – СПб.: Ф-т филологии и искусств СПбГУ, 2008. – С. 25–28. 19. Праблемы нармавання беларускай, латгальскай і сербскай моў / Мікіта Супрунчук // Славянские языки: аспекты исследования : сб. науч. ст. / Белорус. гос. ун-т, каф. теорет. и славян. языкознания ; под общ. ред. Е.Н.Руденко. – Минск : Изд. центр БГУ, 2009. – С. 197–202. 20. Некоторые проблемы моделирования славянской морфологии / Никита Супрунчук // IV Чтения, посвященные 70-летию со дня рождения профессора В. А. Карпова (Минск, БГУ, 19-20 марта 2010 г.) : сб. науч. ст. : в 2 ч. Ч. 2 / редкол. А. И. Головня и др. – Минск : РИВШ, 2010. – С. 161–164. 21. Русские и сербские наречия много и мало в «Хазарском словаре» Милорада Павича / Никита Супрунчук // Достигнућа и перспективе конфронтационог проучавања руског и других језика. = Достижения и перспективы сопоставительного изучения русского и других языков : VII Међународни симпозијум : Белград, 1–2.06.2012 : реферати / гл. уред. Вера Белокапић-Шкунца. – Београд: Славистичко друштво Србије, 2012. – C. 87–100. 22. Заметки о белорусско-сербских контактах в области культуры / Никита Супрунчук // Славянские народы и их культуры: традиция и современность : сб. науч. ст. / Мин. образ. Республики Беларусь [и др. ; отв. ред. В. И. Коваль]. — Гомель : ГГУ, 2013. – С. 49–53. 23. Граматычныя памылкі сербаў пры засваенні беларускай мовы / Мікіта Супрунчук // Мова – Літаратура – Культура : матэрыялы VIII Міжнар. навук. канф., Мінск, 15–16 вер. 2016 г.: у 2 ч. ч. 2 / Беларус. дзярж. ун-т. – Мінск : РІВШ, 2016. – С. 198–200.

126

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

24. Словенски језици у радовима Предрага Пипера / Микита Супрунчук // Лингвистика и славистика у делу Предрага Пипера : зборник радова / [уредник Д. Јовановић]. Нови Сад : Библиотека Матице српске, 2016. – С. 122–131. 25. Влияние контекста на значение сербских союзов (на примере а, али) / Никита Супрунчук // Текст в языке, речи, культуре : сб. науч. ст. / Белорус. гос. ун-т. – Минск : РИВШ, 2017. – С. 166-173. 26. Сербские союзы dok, da bi на фоне русских и белорусских / Никита Супрунчук // Славянские языки: системно-описательный и социокультурный аспекты исследования: сб. науч. тр. VIII Междунар. науч. конф., Брест, 23-24 нояб. 2017 г.: в 2 ч. / БрГУ ; под общ. ред. О. Б. Переход. – Брест : БрГУ, 2018. – Ч. 1. – С. 103–107. lirana književnica, kao najbolniju evokaciju uspomena iz porodičnog života i baš je ta iskrenost u ogoljavanju sopstvene intime neporozivna kvliteta romana koji će sigurno, sa ili bez valorizacije službene kritike, postati bosanskohercegovački romaneskni klasik.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

127

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

RUŽICA CIKO O zbirci poezije „Jedna ljubav“ Žane Coven Možda je danas pravi dan da se nauči diviti ovom čudu zvanom..Život Tako počinjem slovom o poetesi Žani Coven, upravo njenim stihom iskazujem poštovanje i zahvalnost na bogatstvu poetskog nadahnuća kojim me je nesebično darovala kroz ispisane redove u knjizi „Jedna ljubav“. Naime, kroz ispisane redove poetesa diše porama umjetnosti ispunjena ljubavlju, oslanjajući se na djetinjstvo, porukom mudrosti odrastanja. Iako ponekad ta ljubav nije ispunjena, ona nastavlja da traga kroz snagu, vrlinu i ljepotu koja čine gordost čovjeka. Bez obzira kakvim i kojim stazama protiče ona nosi svjetlost, jer je i sama satkana od svjetlosti koju nesebično izlijeva odnosno isijava. Ovo moje slovo kazivanja nije priča, priču treba znati početi ona je odgovornost... ja sam samo biće koje voli ljepotu i njoj se raduje. Zato priču prepuštam poetesi Žani koja je progovorila, stihom: Noću ćeš me vidjeti kako svijetlim daleka, jaka nedokučiva Ovo je slika obojena njenim riječima i kada ćuti - ćutnjom kaže da je i tišina muzika duše, samo je treba znati čuti.

128

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Upravo rečenu simboliku dočarava stihovima u pjesmi „Izvor“: Šutnja je naša ljubav u prostoru i dok nas grli besčujno u anđela se stapamo... Ona pokušava da ritmom osjećanja da smisao za bogatstvom pronalaženja logičnih suština samog prostora ljudskih vrlina. Pričati o umjetnosti, a nekazati da je umjetnik “usamljeno biće” iako je pupčanom vrpcom vezan za cijeli svijet. Njegovo biće gori vatrom čija lavina ga bukvalno goni da obigrava vremeplovom moguće i nemoguće prostore. Ponekad upotrebi maštu, traga neko novo vrijeme u koji smješta ljubav, ljudsko biće i pjeva o njemu. Poetesa Žana kaže stihom: „Vjeruj mi“: Ukrašću dugu beskrajnom nebu i stavit je u tvoje ruke samo da je prstom dotakneš. Zatim uporno nastavlja: Da shvatiš da ništa nije ni tako nježno ni tako sveto koliko tihi dani nanizani Ljepota poetskog kazivanja Žane Coven je upravo gradivma materija prihvatanja darovnog bogatstva za nesebičnim djeljenjem prirodne ljudske ljubavi i topline vjerujući u vjernost i dobro u čovjeku. Izdvajam i iznova se vraćam stihovima „Izvor“ koji čine ili bolje ističu ljepotu zrele ljubavi svestranom slikom gdje se boje dopunjuju čime poetesa postiže izrazitu jasnoću da je ljubav svako njeno polazište ljepote življenja na kojima je i satkala svoj stih. Stilom stiha potvrđuje kazano...

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

129

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Od tvoga osmjeha jutra mi puna sunca sviću neprekidno i radost buđenja.

Knjiga Žane Coven je orginalna, jednostavna, čitljiva, duboko proživljenog ritma osjećanja kroz emocije koje su me dotakle da progovorim i pružim ruku zahvalnosti “njenim sopstvenim stihom”. Od tvoje ljubavi čipkpm satkane načinila sam sebi topli ogrtač...

130

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

GORAN MAKSIMOVIĆ O zbirci poezije „U pjesmama ukrštenih vetrova ‒ Lirski razgovori sa Vesnom Parun“ Valentine Zlatanović Marković

Lirski dijalozi pisaca različitih generacija, a pri tome srodnih knjiţevnih ideja, predstavljaju kreativni putokaz za razumijevanje ne samo njihovih imanentnih poetika, nego i za shvatanje stvaralačkih tokova i vremenskih odsjeĉaka ĉitavih književnih epoha. Upravo to se desilo sa pjesnikinjama Vesnom Parun (1922–2010) i Valentinom Zlatanović Marković (Vranje, 1970), koje dolaze iz dva vremena, dvije razliĉite književne generacije, ali iz dvije nekada bliske književnosti, koje su u svojoj osnovi utemeljene na istom jeziku i srodnoj osjećajnosti. Desetak godina nakon smrti pjesnikinje Vesne Parun, kada je srpska publika poĉela da zaboravlja njeno knjiţevno djelo, a srpska izdanja njenih knjiga su postala skrajnuta ili su najvećim dijelom potisnuta, zaslugom Valentine Zlatanović Marković ponovo smo u prilici da se podsjetimo stihova ove nekada veoma popularne, u svakom pogledu nekonvencionalne i nezaobilazne književnice na jugoslovenskim kulturnim prostorima. Cjelokupnom djelu Vesne Parun, kao i njenoj ličnosti, Valentina Zlatanović Marković pristupila je kao jednoj snaţnoj intimistiĉkoj pojavi, kao glasu oslobođenog srca koje progovara iz dubine bića i sa elementarnom iskrenošću, podjednako prožetom bolom i radošću, ali i životnom mudrošću i strpljenjem. Otuda je ovaj pjesniĉki rukopis zamišljen kao lirski razgovor sa Vesnom Parun i pjesničko slavljenje života, sa svim njegovim radostima i patnjama, ali i glorifikacija ljudske dobrote i vjerovanja u ono najljepše u čovjekovom biću. Sačinjen je iz šest lirskih cjelina: „Utjeha tišine“, „Biser iz bola ponikao“, „Vjetar među oblacima“, „Pjesme mladosti“,

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

131

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Ti si moja misao“, „Pet soneta“. Sedmu cjelinu sačnjavaju lirski zapisi Valentine Zlatanović Marković „Jedan proljećni krug stihova, slika i ljubavi ili Svetlost poezije“, posvećeni njenim brojnim ĉitalaĉkim susretima sa djelom Vesne Parun, od mladalačkih i stu dentskih dana, pa sve do najnovijih hodočašća i putovanja 2018. godine na nekada draga mjesta pjesnikinjinog ţivota, sve do Šolte kao mjesta njenog vječnog upokojenja. Vesna Parun je za života napisala i objavila više od sedamdeset knjiga. Među njima dominiraju pjesničke zbirke. Za ovu priliku izdvajamo knjige: „Zore i vihori“ (1947), „Crna maslina“ (1955), „Vidrama vjerna“ (1957), „Stid me je umrijeti“ (1974), „Šum krila, šum vode“ (1981). Posebnu dragocjenost čine pojedine pjesničke knjige napisane za djecu i mlade: „Zec mudrijan“ (1958), „Mačak na mjesecu“ (1969), „Igre pred oluju“ (1979). Zahvaljujući snaţnim emocijama i melodioznosti stihova, pojedine pjesme Vesne Parun doživjele su muzičke obrade i postigle su široku popularnost, a među njima najviše pjesma „Ti koja imaš ruke nevinije od mojih“. Valentina Zlatanović Marković, diplomirala je studije srpske književnosti i jezika na poeziji Vesne Parun 1995. godine, a objavila je više knjiga poezije, proze i književnih rasprava: „Ako smo nekad znali da volimo“ (2008), „Ljubav – to si ti“ (2012), „Duhovnost u delu Isidore Sekulić“ (2013), „Stazama Frognera – lirski razgori sa Isidorom Sekulić“ (2015), „Putovanje“ (2017). Upravo rukovođena dobrim poznavanjem navedenog djela Vesne Parun, kao njen izraziti pjesnički poštivalac, posvećeni čitalac, tumač i interpretator, ali i poetički srodnik i istomišljenik, Valentina Zlatanović Marković je ispjevala veoma neobičan, umjetnički kreativan lirski razgovor u kojem dolaze do izrašaja bliske emocije, stvaralačke ideje, pogledi na život, na iskustvo i na savremenost. Otuda se u napisanim stihovima Valentine Zlatanović Marković, kao i citiranim stihovima Vesne Parun, prožimaju kroz postupak kreativne intertekstualnosti razliĉite srodne pjesničke slike, čitave pjesme, pjesnički jezik, figure i emocije. Tako osmišljena proţimanja lirskih svjetova dvije pjesnikinje mogu se najpotpunije iskazati kroz simboliku „vjetra“, „mora“ i „ruku“, koji ne samo da donose riječi, emocije i saznanja, nego i onaj put poniranja u svijet prošlosti i sadašnjosti, te

132

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

svijet blizine i daljine, svijet nevinosti, ali i svijet iskušenja i svijet grijeha. U tom smislu, možemo da izdvojimo uzajamno sjećanje na djetinjstvo i mladost, žudnju za daljinama, nepoznatim i dalekim prostorima, za snovidovnim fantazijama, za velikim ljubavima i još većim životnim tajnama. U navedenom lirskom razgovoru preovlađuje govor iz dubine duše, iz nigdine i tmine, koji rađa tišinu i strah, ali i svagdašnju žudnju za bijegom u prirodu, u vječitu slobodu spajanja, te u jedan bolji i čistiji svijet. Za dvije pjesnikinje ljubav je suštinski smisao postojanja, u stvarnom životu može biti prevrtljiva i varljiva, ali kada je pretočena u pjesmu, zauvijek ostaje sačuvana kao postojani „glas u vremenu“. Ljubav je i svagdašnji put kroz bespuće u kojem se sudaraju „tama“, koja simboliše princip muškoga, sa „vjetrom“ koji simboliše ţenu. Ljubav je sagledana i kao princip odanosti, sa nezaobilaznom evokacijom literarne sudbine Penelope, koja izrasta u mitsku simbolizaciju velikih i neponovljivih emocija. Bliskost pjesnikinje Valentine Zlatanović Marković sa pjesnikinjom Vesnom Parun naročito je lirski eksplicitna u ciklusu „Pet soneta“ (Ljubavna ĉeţnja, Vesnino proljeće, Tragom Vesne Parun, Ti koja imaš..., Molitva za Vesnu Parun), a prepoznaje se u figurativnosti jezika, suglasju misli i emocija, te u pjesniĉkom ritmu i rimama. U ranijoj knjizi „Stazama Frognera – lirski razgovori sa Isidorom Sekulić“, Valentina Zlatanović Marković je već pokazala zavidnu sposobnost vođenja lirskih razgovora sa književnim uzorima. Najnoviji pjesniĉki rukopis predstavlja nadahnuti lirski razgovor sa djelom Vesne Parun, kao i ponovno aktuelizovanje na srpskom književnom prostoru intimističkog lirskog govora i pjevanja. Rukopis predstavlja snaţno prožimanje emocija i iskustva, a kod mlađe književne publike će svakako probuditi najdublje glasove srca, dok će starije generacije podstaći da ponovno uţivaju u snazi izvornih emocija pretoĉenih u pjesniĉke stihove i rime.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

133

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

VLADIMIR KOLARIĆ O romanu „Sunce u senci“ Muamera Halilovića Duhovna avantura novinara-društvenog analitičara Basira, pomnog i meditativnog pripovedača i protagoniste romana Sunce u senci Muamera Halilovića, počinje kada on, privremeno odvojen od porodice a potom upleten u misteriozne okolnosti s one strane zakona, a možda i realnosti, ostaje ogoljen pred stvarnošću, čije dejstvo na sopstvenu ličnost, postupke, odluke i misli, pa i na samo telo, počinje da oseća kao, čini se, ni u jednom ranijem periodu svog života. Odvojenost od svakodnevne rutine Basira čini otvorenijim za uočavanje mehanizama društvene kontrole, represije i nasilja, koje ranije kao da je poimao samo racionalno, a sada već gotovo telesno i, moglo bi se reći, ontološki. Čini ga otvorenijim, dalje, za mehanizme onoga što se u asketskoj literaturi istočnog hrišćanstva naziva svetom, a što nije čulno-materijalna sveukupnost stvorene realnosti, nego kulturološki, socijalno i istorijski objektivizovan splet strasti, odnosno projekcija ili projektivna slika te realnosti kao konstanta ljudske palosti. Ali ne „napadaju“ u toj egzistencijalno-ontološkoj ogoljenosti Basira samo mehanizam društvene kontrole, nasilje svakodnevice i „svet“, nego i bljesak jedne drugačije stvarnosti, iza, izvan ili iznad one vidljive, čulno opažljive, empirijski i na nivou instrumentalnog razuma pojmljive stvarnosti, upravo one „istinite stvarnosti“ iz naslova romana – sunca prekrivenog ili zatamnjenog senkom naše pomućenosti. Basirova izmeštenost nije samo trenutna i vremenska, nego i prostorna i identitetska, pošto ovaj čovek „istočnjačkog“ imena, pa dobrim delom i mentaliteta, živi na Zapadu, pa čak ne ni na „pravom Zapadu“, nego u Budimpešti kao svojevrsnoj raskrsnici transideološki konstruisanih geografskih i kulturno-istorijskih prostornih relacija – Is134

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

toka i Zapada, Severa i Juga. To u njegovoj percepciji stvarnosti, drugih ljudi i sebe samog, dodatno pojačanoj vešću o očevoj smrti, stvara izvesnu podvojenost, bezmalo dvojničku, a svakako duboko interiorizovanu, gde se u trenucima gubi granica između unutrašnje i spoljašnje stvarnosti, i gde nam se unutrašnja stvarnost povremeno obraća tuđim, a spoljašnja našim glasom, kad se pitamo ne samo postoji li ta spoljašnja realnost, nego i mi sami. Ta dvojnička situacija u romanu ne ostaje samo uslovnost, dug jednom evropskom, ili tačnije srednjoevropskom litararnom nasleđu, nego je i svojevrsni ključ misterije, koja se razotkriva u traganju za samim sobom, za svojim davno zaboravljenim istinitim likom. Dvojnička situacija u ovom romanu, dalje, ne igra ulogu simboličke predstave lavirintskog, u osnovi sekularističkog shvatanja ljudske egzistencije, već duhovnog puta, gde lik dvojnika nije onaj koji razbija celovitost pripovadača i protagoniste, nego ga, naprotiv, poziva na ucelovljenje. Basirova unutrašnja avantura očekivano se pretvara u spoljašnju avanturu sa kriminalističkim zapletom i misaono-evokativnu avanturu po zemljama Istoka, od kojih prva ima funkciju konvencije koja daje narativni oslonac motivu potrage i analogijske predstave lavirintskog iskustva sekularnog Zapada, dok druga ostvaruje funkciju svojevrsne tačke oslonca i tačke pogleda na to i takvo egzistencijalno i kulturološko iskustvo, naravno sa pozicije duhovnim i takozvanim tradicionalnim vrednostima po definiciji naklonjenijeg „Istoka“. Ipak, autor ovog romana je islamski filosof transcendentalista, i njegov „istočnjački pogled“ nije u osnovi ideološki, već uznesen na jedan visok i rafiniran nivo duhovne spoznaje i duhovnog iskustva, i to utemeljenih na preciznoj i vekovima brušenoj metodologiji duhovnog puta, nimalo nalik na savremene praktikume za „samospoznaju“ i „samorealizaciju“ raznih lažnih učitelja, i sa Istoka i sa Zapada. Tradicionalistička spoznajna, etička, pa i estetička pozicija ovog romana stoga ne počiva na pozivanju na očuvanje i evociranje jednom i zauvek, u nekakvog imaginarnom „zlatnom dobu“, definisanih organizacionih i misaonih formi, već na vekovnom, konkretnom i proživljenom, iskustvu prenošenja temeljnih religijskih i filosofskih istina o duhovnom putu,

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

135

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

putu čoveka ka njegovom temeljnom naznačenju. Ontološki i epistemološki ishod ove potrage i ovog susreta sa „istinitom realnošću“, a s obzirom na literarno-umetnički a ne teološko-doktrinarni karakter ovog dela, ne dobija primat u odnosu na njihov egzistencijalni ishod, onaj koji se tiče traganja i susreta sa „istinskim sobom“, sa svojim pravim istinskim identitetom, a koji svakako nije ni „istočni“ ni „zapadni“, već nastaje ne na doživljaju i iskustvu, nego pre svega i jedino našim ličnim učešćem u „istinitoj realnosti“. A to učešće, koje se odražava na sve aspekte našeg života, nikada nije samo naše, nego se odnosi i na živote naših bližnjih, i potencijalno na sav, ne samo ljudski, nego i stvoreni svet. U takvoj perspektivi, nije samo taj „svet“ strasti, nasilja i kontrole ona senka koja zaklanja i pomračuje sunce „istinite stvarnosti“, nego smo i mi sami ta senka, „koja je zaboravila na svetlost, i da ćemo ostati senka ako ne dopustimo da nas obuzme svetlost božja“. Iskustvo duhovnog stoga nikada nije ni bilo samo pitanje tehnike, pozitivnog znanja ili psihološkog doživljaja, nego temeljno iskustvo učešća celokupne naše ličnosti, našeg psihosomatskog bića u istinitoj realnosti, naše postajanje tom realnošču, onoliko koliko nam dopuštaju snage našeg stvorenog bića. Realizovan u formi modernističkog evropskog romana u prvom licu, s elementima „romana misterije“, i bitno obojen „istočnjačkom“ retoričnošću, Sunce u senci svedoči o značajnim mogućnostima prožimanja različitih kulturno-civilizacijskih iskustava, koja u sadejstvu mogu stvarati koherentne estetske i spoznajne forme, bez gubljenja svoje posebnosti i utapanja u neki apstraktni i amorfni, ideološki motivisani pseudouniverzalistički konstrukt. Bez obzira na naglašenu idejnost, misaonost i čak filosofičnost, Halilovićev roman poseduje i jednu čisto litararnu nastrojenost ka povratku pisanju koje proizlazi iz brižljivosti prema ljudima, ali i prema sebi samima, onoj danas, čini se, zaboravljenoj odgovornosti za izgovorenu i napisanu reč, njeno dejstvo i dejstvo estetske forme na ljude, na njihov život u svim njegovim, pa i onim najdubljim dimenzijama. Za odgovornost koja bi literaturu trebalo da povrati njenom istinskom smislu svedočenja, i to svedočenja o čovekovom najdubljem

136

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

pozvanju, koje svakako nije u tome da bude senka bilo kom suncu, pa tim svakako ni onom najvišem, od koga je i u kom je svaka moguća i svaka vidljiva i nevidljiva svetlost ovog sveta i svih svetova u kojima učestvujemo i u kojima prisustvujemo, i svetlost u svakom od nas, u vekove vekova. I da ne svedoči samo o ljudskoj slabosti, nego i o ljudskoj snazi, koja je tu kada spoznamo i priznamo da je Bog, i pored svega što nudi ovaj i svi zamislivi i nezamislivi svetovi, ipak najpreči.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

137

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ПЕТАР АРБУТИНА КАКО УБИТИ КЛАВИР И УПОКОЈИТИ ЕНПИРА нови прилози за Историју интелектуалног неспокоја

О, као вечна одећа светлосна Обухватиће онде моје биће Она што, беше душа мојих мисли. Аница Савић Ребац – Данте у Апенину Сеновити Сењак, завичај духа, место где су живели, на ободима тадашњег Београда, велики умови и необичне личности српске науке и културе: Исидора Секулић, Веселин Чајкановић, Тома Росандић, Жанка Стокић, Зора Петровић… и многи други, наметнуо се Лаури Барни поново, опсесивно и инспиративно, као место дешавања романа Пад клавира. Можда би почетно питање и требало да се тиче те метафизичке, много више него географске топонимије тог егзистенцијалног и духовног завичаја многих значајних личности. Зашто баш Сењак? Београд тог времена је већ имао ексклузивно Дедиње и интелектуалну концентрисаност Професорске колоније, велике грађевине у центру града у којима су били разни интелектуални и уметнички салони, а ова мала насеобина на граници између вароши београдске и Дедиња окупила је у себи необичне духове који су веома импоновали и поменутим деловима града али су „своје место” нашли на Сењаку. Вероватно је Провиђење, чије намере не можемо сазнати у потпуности али успевамо да их реконструишемо само путем последица, одлучило да баш на Сењаку створи комуну необичних

138

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ликова, која о српској уметности, култури, духовности, много више сведочи собом него што касније историјска мисао сведочи чињеницама. Истини за вољу, ту комуну су, највероватније касније, назвали уметничка колонија. Ова неспретна синтагма више дефинише статистичке чињенице у реалном историјском времену, иако је за Сењак и његове најпознатије житеље много важније духовно и интелектуално одређење. Много више него накнадна историјска или историографска памет потомака, бранитеља и оспоритеља. Можда је због тога „мач револуције” био тако оштар када се обрушио на Сењак, можда су каснији власници тог мача на крају двадесетог века, окупанији и наоко цивилизованији од претходника, наставили са рушењем тог последњег бастиона господства и духовне аристократије којим је суверено владао дух Исидоре Секулић, али и многи други. А у овој књизи је баш о духовима и реч, и још о понечему. Клавиру на пример. За почетак. Митско средиште куће је огњиште (како је тврдио Веселин Чајкановић трагајаући за српским митолошким источницима), тачка „алеф” добре енергије, духова предака, добрих и лоших дана и година. Када су митови заједно са огњиштем отишли у књиге, средиште грађанских кућа (оних боље стојећих) био је клавир – троного чудовиште које је суверено владало простором. Од клавира је неретко зазирала послуга, на тамно-сјајним политурама огледала су се деца која ће само неку годину касније на белим и црним диркама ломити прсте учећи прве сонате које ће их, бар је тако „гражданско” уверење било, одмаћи од народа који свира у фруле, хармонике и тамбуре, и игра по вашарима и панађурима. Али највећи грех тих доброћудних чудовишта која су послушно ћутала у салону, као олтари неке нове вере, била је управо њихова величина. Они нису могли (ни хтели) да иду у револуције и партизане, као ни њихови власници (пар социјалиста из богатијих сталежа и неколицину богаташких синова – надреалиста, изузимамо), па самим тим нису могли да освоје ни своју слободу а ни место у новим данима, уметничким делима и читанкама. Били су болно статични и отмени у свом политираном сјају. У послератним временима, у ретким салонима, сведочили су себе из срећних времена, а у много

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

139

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

више кућа све оно што „ослободиоци” нису били. Њихов „пад” је био неминован и дуготрајан. Трајао је све до почетка двадесет и првог века, и још увек траје. Не због велике него због мале висине, требало их је свести на меру нискомислеће множине која и данас једва да мало одваја од родне нам земље. „Ово падање је вечно”, рећи ће Бела Хамваш, са истом мишљу у другој култури, у есеју о пророку Еноху. Зато и ова прича почиње рушењем куће Веселина Чајкановића – нашег најпознатијег предратног филолога и историчара религије – и падом клавира од кога један уметник из света сени покушава да направи модерну скулптуру, која би требало да симболизује све оно што је клавир собом донео и сведочио у крхкој грађевини српске грађанске класе и умова који су је собом и својим делом стварали и сведочили. Веселин Чајкановић је свакако један од њих, ако не и најкарактеристичнији. Више пута одликовани ратник, врсни ерудита, академик, декан философског факултета, члан управе Српске књижевне задруге. Проучавао је српске митолошке изворнике, предања, митове, приче, идући у свом делу у два смера – у далеку прошлост и инспиративну научну будућност. Откривалачку у научној намери, обојену увидима једног посебног „јасновидца” и великог духа. „Захвалност” је добио после другог рата због тога што је био декан Филозофског факултета за време немачке окупације. „Апел српском народу” није потписао али су му судили они који су га потписали. Отпуштен је с Београдског универзитета као колаборациониста. После те одлуке је пао у постељу и није устао све до смрти 1946. Лаура Барна га је оживела у свету духова у слојевитој стварности дубинских мисли и слика његове душе у инспиративној емпатијској вези с породицом, али и с магичном Аницом Савић Ребац. Женом ерудитом, дамом која је научно знање и хеленско наслеђе носила као отмену хаљину – осећајући се у њој истовремено удобно и ексклузивно, аскетски и раскошно, отмено и понизно, узвишено пре свега у идеалу хеленске чистоте и уметности и вечних симбола мудрости. Самим тим је била интригантна суровој пословично искључивој београдској чаршији, која није штедела такве духове и

140

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

необичне жене које су надилазиле владајући стереотип. Као дете је преводила велике песнике, градила и дограђивала своју ерудицију стварајући истовремено свет свога научног дела и снова о старим временима и њиховим вредностима. „Цео Нови Сад говорио је о њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком”, записао је Милан Кашанин. Црњански јој посвећује песму Рељеф са ликом Дантеа, дописује се са Лазом Костићем и Урошем Предићем, пише песме градећи посебну лирску ноту и специфичан оквир сликовитости песме. У културном наслеђу и античким идеалима, где је љубав најузвишеније осећање, у слојевима уметности, инспирације, свесног и несвесног, била је као код своје куће, у животу и Београдској вароши било је другачије, борила се с предрасудама и „грехом” зато што се удала за муслимана Хасана Репца, кога је пратила у животу и смрти. Трагична смрт жене која је спојила поетски сензибил и снагу интелекта само је још једном посведочила њену храброст али и емотивну крхкост и праву страну њене песничке природе и особеног сензибила. Веселина Чајкановића је упознала када је донела на Филозофски факултет своју докторску дисертацију Предплатонска еротологија и изабрала управо Чајкановића за ментора. Њихове судбине се преплићу и допричавају – што у реалном животу, што у роману Лауре Барне – у лирском и опором животном тону све до дана када се 2012. руши породична кућа Чајкановића. У тој ноћи препуној сена са сеновитог Сењака и вампирских причина почиње ова прича. Лаура Барна је ситуира у судбину славних вампира – некадашњих становника Сењака, у наплавину прошлости, патње и славе. У исповедном тону Чајкановић покушава да опише почетак ове „вампирске приче”: „У нашем народу религија се погрешно везивала за магију и то је додатно отежавало мој ионако нејасан положај научника. Али, да поново не унесем забуну: дух сам који се због нерашчишћених рачуна вратио у Пушкинову улицу. Стојим испред своје куће и гледам како је руше.” Али где су се то сусрели духови Веселина Чајкановића и Анице Савић Ребац, и зашто једна пре свега романескна конструкција успева да реконструише једну

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

141

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

посебну емотивну и повремено еротичну атмосферу? Можда је тајна у Чајкановићевом објашњењу „женских” и „мушких” прича које је још Вук Караџић тако поделио. Чајкановић то објашњава овако: „Женске су оне у којима има чудеса, а мушке оне у којима нема чудеса, него оно што се приповеда рекао би човек да је могло заиста бити.” Мислим да је управо у овоме један од кључева тајне припадања, у женској имагинативности и етеричности, и мушкој судбинској утемељености у живот и мит, истовремено. Ерос и Танатос живота и приповедања се надопуњују, поготову у уранском облику љубави, у крхкости античке лепоте и интелигенције. Бити вампир или бити вечан. Да ли нас наша стремљења и дела одређују у историографском или езотеричном смислу? („Постоји у нашем народу веровање да људи, поготово жене, који су умрли неприродном смрћу, постају вампири, а Аница се још за живота припремала за то. Кокетирала је знањем осионо и надмено, залазила у друге светове, изједначавала и живот и смрт и уметност, а то је било равно ходу по склиском ужету, вечито погибељно атерирање над понором. Жена с главом у торби, што је одлика сањара, шушкало се и с временом стврдњавало у жигосање немилосрдне гомиле. И све је у њој очврсло до осетљивости стакла, у њој истовремено и ломљивој и несаломљивој, свој у супротностима, парадоксу и апсурдима, неухватљивој и лакодоступној. И ничијој и свачијој.”) Овај роман комплескне структуре и нерационално и мистично дефинисаних односа између ликова је можда прави пример за то да се наше време не завршава с крајем наших земаљских дана. Мера је талента и имагинације колико ћемо то дочарати, колико ћемо препознати другост и величину личности које није могуће саобразити аритметичкој вредности протеклог времена. Или како каже Лаура Барна, описујући вампирска видела Веселина Чајкановића: „Али има и нас бивших – утвара без сенки – сведока сопственог пада и битке човека са странцем у себи.” Није ли тај странац ипак неко други у коме се скрила тајна страна наше личности. Аница, Исидора, бриџашице…? Поред поменутих славних сењачких духова у роману се појављују

142

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и играчице бриџа – бриџашице. Жанка Стокић, Мара Росандић (супрога великог вајара Томе Росандића), Зора Петровић (сликарка) и Исидора Секулић у специфичним односима које бриџ као игра дефинише: седење на четири стране света (као вештице из Чаробњака из Оза), адути и симболи боја стварају једну посебну дијалошку и интригантску структуру која, иначе, комплексношћу света заумног и топчидерско-сењачких причина даје једну посебну ноту. Поготово у односу на енпирицу Аницу која се напајала инспирацијом уметника, црпећи из њих све оно што ју је у стварном животу учинило химером и што ју је у смрти учинило тако стварном и присутном. Зато бриџашице бирају Чајкановића као достојанственог витеза и убицу вампира: „Штитио сам га док се то могло. Али су мештани Брда, нарочито уметници, баш од мене очекивали кључни потез који би развејао мистерију и страх, а уз то, сматрали су ме директним кривцем за сва неуобичајена дешавања последњих месеци, приписујући ми моћи које свакако нисам имао. Од мене су то очекивале и утварне карташице; ноћима су опседале Пушкинову улицу ишчекујући да изазовем силе које су ми биле покорне, а које су све време настојале да се одметну. Изместивши се с раскршћа, сваке вечери приближавале су се мојој кући, седале две наспрам две, распоређивале на влажну земљу шпил од педесет и две карте за нову партију бриџа, заједно са четири шољице врелог чаја.” Карактерологија Чајкановићева је више у овом роману дефинисана резултатима његовог истраживања које је Лаура Барна добро укомпоновала у мистичну атмосферу и научникову судбину, у комплексне односе између ликова у породици Чајкановић, али и у роману. Од народних веровања до езотеријске симболике и моћи биљака у веровању и миту све је део једне одисеје кроз заумно, која се управо сада у заумном очитава и проверава себе собом. Овај поступак је веома важан јер на вишем плану успелости текста и структуре, поготово кроз Јунгову теорију архетипова која постаје кључ историјских догађаја кроз карактеристичне и репрезентативне фигуре из наслеђа која дефинише колективитет, духовни развој нације персонализује особу која обележава читаву епоху. У духовном

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

143

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

смислу то је Веселин Чајкановић, односно Аница Савић Ребац као његова Анима, а у свету симобола то је неизоставно клавир, ако се ова идеја може проширити и на ствари. Можда уз помоћ синхроницитета. Али клавир није само централна фигура и симбол куће Чајкановића. Књижевни артефакт и симбол око кога се структурише читава прича и сењачки вампирски заплет и драма. И загонетна и затворена Исидора Секулић је део тог братства, део осећања и трајања музике („Везала се за клавир јер је превлачећи јагодицама кажипрста по белим диркама миловала прсте брата Димитрија који ју је пратио на виолини, а по црним – Емила Стремницког, ког је сахранила пре него што се за њега и удала: насмејаног лица, у белом ланеном оделу и летњем стивенсон шеширу ноншалантно шетка трговима Кристијаније, поскакује као јарац по шаховској табли, свесно избегавајући светле камене коцке…”). Клавир као да је капија кроз коју се пролази у друге светове, која нас дели од прљаве баналности живота и химеричног света музике из утробе троногог политираног „народног непријатеља”. Иако је Чајкановићев клавир сублимат многих трагедија: „Цео живот је само трка с ветром, а трка с ветром је једино реално утркивање са старим добом. Ветрови самољубиво таложе искуства минулих времена, казала је и то моја мудруља Ружа, гледајући ме сажаљиво иза одшкринутих врата док сам лежао у болесничкој постељи са свеском и оловком на коленима. И у том погледу сам још тада наслутио двоструко пророчанство: једно од њих је била моја скора смрт, а друго – пад куће Чајкановића. За Ружу је и једно и друго било – пад клавира.” Опис Чајкановићеве сахране је управо сублимат судбине. Јер је тема романа увек готов и разрешен живот. Ту врсту разрешења Лаура оставља у кључу митског јединства предака и потомака, паганског обреда којим се упокојава судбина али не и живот. Јер ово је породични роман, али роман велике породице која се може поистоветити са народном судбином и националним суновратима који, нажалост, још увек трају. „Тражила је да оставе отворен ковчег на раскршћу, насред Новог гробља, препуштајући

144

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

га гробарима. С тог места се сасвим јасно видела хумка поред ископане раке. По Веселина треба да дођу његови, а неће доћи све док смо ми овде. Ајдемо, да им не сметамо!, казала је ужурбано, узела Марију и Кољу под руку и нестала у песковити ваздух. Угодила је мојој паганистичкој жељи да ме оставе демонима Доњега света у апотеози раскршћа, златног од августовског сунца. Али је нико није послушао.” А они су ипак дошли, додао би писац ових редова. Лаура их је видела и увела у овај роман не због демонологије и „Српског врховног бога”, већ због књижевности. Интелектуалног дуга који имамо према пређашњима и одговорности према онима који долазе иза нас. Пад клавира је успон књижевности, мера другачијег сведочанства сагледаног у погрешном и недовољно схваћеном наслеђу у коме тражимо и, уз мало среће и посвећености, проналазимо једине себе.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

145

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tragawa

146

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Књижевним трагом Жака Конфина – Нушић лесковачког краја Жак Конфино, лекар и писац, знаменита је личност српске интелектуалне сцене прве половине 20. века. Животни пут овог истакнутог лекара и књижевника, врло је занимљив, плодан и свакако вредан помена, нарочито у години када се обележава 40 година од његове смрти. Рођен је 22. јуна 1892. године у Лесковцу, у занатлијској породици, од оца Бухора и мајке Кларе (Коен). Трагови његових предака, сефардских Јевреја, воде све до XВ када су протерани из Шпаније, и досељени првобитно у Цариград и Солун да би крајем 18. и почетком 19. века, били досељени у Лесковац. Жак Конфино, свој образовни пут, започео је у родном Лесковцу где је завршио основну школу (1902) и нижу гимназију (1906) да би се потом упутио у Београд где је 1910. године завршио вишу гимназију. Студије медицине, започео је у Бечу али га је у даљем школовању омело избијање Првог светског рата. Управо у овом периоду, Жак Конфино се истакао као велики родољуб и хуманиста, дајући велики допринос раду у војним болницама. Почеци лекарска каријере Жака Конфина, нераскидиво су везани за ратне године и рад у оквиру војних болница. Тако је он, по повратку у Србију, првобитно радио као лекарски помоћник у Ваљеву и Лесковцу. Током 1915. године, налазио се на челу војне болнице у албанском граду Ћукусу. Након завршетка Првог светског рата, Конфино наставља студије медицине у Бечу које окончава у Берну 1918. године. Занимљив је податак да је Жак Конфино као лекар стигао и на Крф где је током 1918. године радио у војној болници. Након пробоја Солунског фронта, Жак Конфино је наставио да ради као лекар и то у Сарајеву и Дубровнику. У мирнодопским условима, Конфино се враћа у родни Лесковац, где отпочиње приватну лекарску праксу. У периоду од 1937. до 1939. године,

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

147

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Жак Конфино Фото: Викимедија

148

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

одлази на специјализацију у Париз након чега наставља своју лекарску праксу, посебно се истакавши као лекар специјалиста за астму. По напуштању родног Лесковца 1936. године и пресељења у Београд, Конфино започиње приватну лекарску праксу. Након избијања Другог светског рата, служећи у југословенској армији, Конфино бива ухваћен од стране Италијана и одведен у логор у којем је провео две године. Након капитулације Италије, Конфино успева да побегне у Цирих, где се прикључио комунистима. С групом лекара из Швајцарске, Конфино је 1944. године отишао у партизанску болницу у Бари. Исте године, постављен је за шефа војне амбуланте у Београду и лекара Главне болнице. Након завршетка Другог светског рата, Жак Конфино се посветио лекарском позиву и књижевном стварању. Да је у потпуности био посвећен свом лекарском позиву али и идеји да унапреди здравствену заштиту својих суграђана, говори у прилог и чињеница да је 1924. године, први рентгенски апарат у Лесковац донео управо Жак Конфино. Осим у животу својих Лесковчана, Конфино је активно учествовао и у друштвеном животу Јевреја. Радио је као лекар Јеврејске општине и Јеврејског дечјег дома, а такође, налазио се месту председника Јеврејске општине у Београду. За њега се врло често говорило да лечи „пером и скалпелом“, као и то да је био „исцелитељ људских душа“. У познијој животној доби, Конфино се окреће књижевности. Посебно интересовање показао је за писање сатиричних и драмских дела. Поред Бране Митровића, Жак Конфино се сврстава у ред лесковачких приповедача са извесном књижевном културом и књижевним претензијама. Како је у свом књижевном раду посебну пажњу посветио Лесковчанима и њиховом начину живота, Конфино се сматра првим Лесковчанином у нашој литератури. Његове сатиричне и хумористичне приче мамиле су осмех на лица његових читаоца, због чега су га многи називали „Нушићем лесковачког краја“. Свој приповедачки рад, Конфино је започео као приказивач архаичне јеврејске општине у Лесковцу, те заједнице где је живот био диригован исконским верским

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

149

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

регулама. Конфино је поседовао посебан дар за хумор који је, по његовим сопственим речима, потекао још из његове породице. О томе, Конфино каже: ,,Хумором и ведрином ја сам, текорећи, наследно оптерећен. За мога раног детињства, смех нам је у кућу доносила моја стармајка, по оцу... Имала је драго, смешно, ружно лице, чини ми се да би јој сваки комичар могао позавидети на тој њеној ,,фаци’’, а то је врло много доприносило смешнијем ефекту њених казивања. Онда отац, био је врло познат и врло популаран шаљивџија у мом родном Лесковцу. Иако је само обичан, сиромашан лимар, на нивоу оне познате ,,дан и комад’’, био је омиљен у друштву и чаршији. Умео је да прича, да се шали, био је неисцрпан у коментарисању дневних згода и незгода, од оних обичних до оних политичких...’’ Књижевни опус Жака Конфина био је богат и свакако заслужује пажњу. Иако се у књижевности јавио у познијој животној доби, Конфино се сматра врло плодним хумористом и комедиографом. До другог светског рата, Конфино је објавио четири збирке прича: „Моји општинари“ (1934), „Лица и наличја“ (1936), „Мој Јоцко“ (1937) и „Хумореске“ (1941). Ове приче, махом описују живот његових сународника, Лесковчана, како православаца тако и Јевреја. Жак Конфино је своје приче објављивао у Политици, Српском књижевном гласнику, НИН-у, Лесковачком гласнику, Јежу што само показује да је његово књижевно дело имало вредност. Занимљиво је да Жак Конфино пре рата, заједно са својом супругом Гретом написао две комедије: „Плагијат пред академијом“ и „Крв није вода“. Обе су постигле завидан успех, прва је извођена у Народном позоришту у Скопљу и Сарајеву а друга у Скопљу и Нишу. Након рата, написао је неколико збирки хумористичких прича: „Ротаријанци“ (1947), „100 година − 90 гроша“ (1952), „Лекареве приче“ (1953), ,,Нове хумореске’’(1960) и ,,Пожури, докторе!’’(1972). Конфиново последње објављено дело је роман „Јеси ли ти разапео Христа“ (1968). Критику овог романа дао је Оскар Давичо који је написао: ,,Роман Жака Конфина ,,Јеси ли разапео Христа’’ − прича са својственим шармом овог старог и угледног писца судбину Јевреја из једне србијанске паланке. Радња

150

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

се дешава пред Други светски рат и завршава се окупацијом и масовном ,,ликвидацијом јеврејског питања’’. Ово дело, уједно се сматра Конфиновим накомплетнијим и најуспелијим књижевним остварењем. Осим у области књижевног стваралаштва, Жак Конфино се истакао и у преводилачком раду. Засигурно се зна да је говорио немачки, француски, италијански и португалски језик а претпоставља се да је говорио и ладино, језик сефардских Јевреја, преко кога је познавао и шпански језик. На основу књига из његове приватне библиотеке може се закључити и да је познавао руски и хебрејски језик. Као полиглота, односно зналац више светских језика, Конфино се упустио у врло тешку област превођења а то је превођење са српског на стране језике. Конфинови преводи на португалски, француски, немачки и италијански језик, нажалост нису нигде објављени али су срећом сачувани у оквиру његове рукописне заоставштине. Занимљиво је и то да је Конфино на стране језике преводио своје драме, што је редак случај у нашој књижевности. Преводи његових комедија на француски језик представљају вредна и хвале вредна преводилачка остварења. Жак Конфино, Србин Мојсијеве вере, Лесковчанин, лекар, хуманиста и писац, човек ведрог духа и плодне имагинације умро је у Београду 1975. године. За собом је оставио богату лекарску каријеру испуњену великом хуманошћу и преданим радом, посебно залагањем у ратним годинама, те књижевни опус који га је сврстао у ред најзначајнијих југословенских књижевника јеврејског порекла.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

151

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

152

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Kwigoqubqewa

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

153

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЛЕГАТ ЗОРАНА ГЛУШЧЕВИЋА И ЊЕГОВЕ СУПРУГЕ МИЛКЕ ПОКЛОЊЕН АДЛИГАТУ

Музеј књиге и путовања богатији за још један легат

Легат познатог професора Универзитета у Београду, Зорана Глушчевића и његове супруге Милке Лучић Глушчевић, поклоњен је Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у којем су отворени Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања.

154

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Глушћевић се бавио немачком књижевношћу, превођењем, писањем есеја, студија и критика као и драма за радио и телевизију, објавивши тридесетак књига. Важио је за најбољег познаваоца дела Хермана Хесеа и Франца Кафке код нас. Добитник је многих престижних награда и признања а био је и члан многих престижних литерарних жирија. Био је уредник у неколико издавачких кућа и листова, међу којима су лист Уметност и критика, Издавачко предузеће Вук Караџић, Издавачки завод Југославија, и Књижевне новине. За собом је оставио тридесетак књижевних дела, а упамћен је и као један од наших највећих германиста. Легат је основала удовица Милка Лучић Глушчевић, дугогодишња уредница Културног додатка листа Политика. До плодоносног сусрета председника Адлигата Виктора Лазића и Милке Лучић Глушчевић дошло је залагањем Симеона Бабића, некадашљег директора Библиотеке града Београда. Какво је књижно благо на полицама личне библиотеке сабрао Зоран Глушчевић, знаменити српски писац, књижевни и ликовни критичар говори и чињеница да се ради о више од четири хиљаде јединица грађе. Нарочито се истичу збирке књиге о Немачкој и Грчкој, као и Гетеу и Кафки. Виктор Лазић, председник Адлигата, каже: „Уз библиотеку, заправо целу дневну собу препуну књига, преузет је и значајан део архивске грађе, Глушчевићеви објављени и необјављени рукописи, преписка и професорска предавања. Нарочито се издвајају три оригинална, необјављена писма Мирослава Крлеже у којима Крлежа, између осталог, изражава дивљење према Глушчевићевом делу и познавању немачких романтичара. Поносни смо на то што управо Адлигат баштини заоставштине многих славних српских професора, од доба Велике школе до данас. Не смемо заборављати људе који су оставили толики траг, који су својим радом и знањем формирали генерације српских интелектуалаца. Истакао бих овом приликом нарочито збирке проф. Богдана Терзића и проф. Илеане Чуре као и највећу збирку књига о Гетеу у региону која је сада значајно обогаћена. (Извор и фото: Адлигат)

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

155

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОДРЖАНА ДОДЕЛА НАГРАДА ПОВОДОМ КОНКУРСА „ПОЕТОЗОФИЈА“ Књижевни зборник у част професора Слободана Станивука

Српска књижевница Стефана Станивук Веселиновић расписала је конкурс за зборник „Поетозофија“, у част свог оца, професора филозофије и сликара Слободана Станивука. Зборник је замишљен као спој поезије и филозофије и у њему је заступљено 185 песника са 311 песама. Манифестација поводом објављивања зборника песама “Поезофија, спој поезије и филозофије” одржана је 14. септембра у Културном центру Чукарица. Том приликом сваки поетозоф је добити зборник на поклон, а додељене су и дипломе за 156

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Поетозофе, захвалнице пријатељима манифестације, као и награде: Меморијална награда Слободан Станивук, за најлепшу песму, уз репродукцију слике Слободана Станивука, која је на корицама; награда Поштовање колега поетозофа, коју су изгласали поетозофи на манифестацији, за коју се добија пехар и награда која се извлачила међу именима присутних поетозофа на манифестацији, а који буду желели да учествују у њој, тј. имају материјал за нову збирку. У питању је штампање збирке песама у року од годину дана од датума манифестације, до 130 страна, у тираж од 100, од којих 10 примерака иде Народној библиотеци, 13 примерака организатору такмичења, а 77 примерака аутору. У оквиру манифестације организован је програм који се састојао од читања песама из зборника, доделе награда, као и музичко-забавни део програма.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

157

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЕЛИКИ МЕЂУНАРОДНИ УСПЕХ МАЈЕ ХЕРМАН СЕКУЛИЋ Српска књижевница постигла незапамћен успех у новијој српској културној дипломатији Српска књижевница Маја Херман Секулић је постигла готово незапамћен успех на међународној песничкој сцени, освојивши чак осам признања и почасних титула у нешто више од месец дана! Ово је први пут у културној историји и културној дипломатији новијег доба да неки културни посленик из Србије постигне овако значајан међународни успех. Као својеврсни амбасадор српске културе на највишем нивоу, Маја Херман Секулић је управо завршила светску песничку турнеју која је била и више него плодоносна. Током те песничке турнеје Маја Херман Секулић, ауторка 19 књига преведених на више светских језика, освојила је седам награда у четири земље: Румунији, Индији, Италији и Турској. Маја Херман Секулић је своју песничку турнеју започела у Румунији где је 23. септембра добила прву награду за поезију и за значајн допринос светској књижевности, култури и хуманости коју јој је доделила Фондација за уметност и културу „Мунир Мезјед“ за време фестивала Одисеја у Крајови. Потом се запутила у Индију где је 4. октобра на 39. светском конгресу у Бубанесвару (Одиша), добила посебно признање. Након тога је уследила Светска песничка конференција 13. октобра у Батинди, у Панђабу, где су јој др Ананда, председник конференције, и др Ћудари, 158

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

председник Глобалног књижевног друштва, уручили посебне награде, односно почасна признања: Маестро метафоре и Маестро креативног импулса за заслуге у светској књижевности, као и почасну титулу Иконе светске поезије што је још једно признање за њену улогу амбасадора поезије, културе и добре воље у свету. Треба напоменути да је 10. новембра 2019. од стране председника овог Друштва, др Багират Ћударија у Њу Делхију званично проглашена за „амбасадора за Србију и свет Глобалног књижевног друштва“. Своју успешну песничку турнеју је наставила у Италији где је 18. октобра на великој свечаности у Библиотеци римског Сената примила међународну књижевну награду “Премио мондиале Тулиола Ренато Филипели” која се први пут додељује у Италији за најбоље стране песнике. Своје песничко путешествије, Маја Херман Секулић је завршила у Истанбулу, где је као почасни гост Удружења аутора Турске, од 2. до 4. новембра учествовала на Сајму књига и том приликом је добила признање за свој “непроцењиви допринос поезији и ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

159

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

култури Србије,Турске и света”. Ово је свакако културни подухват вредан пажње и за сваку похвалу и дивљење. Ана Стјеља

160

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

POKRENUT ČASOPIS „DISKURS“ Zoran Hercigonja i Marija Juračić pokrenuli časopis za kulturu, umetnost i društvene teme

Urednici časopisa „Sapphoart“ i portala „Očaravanje“ Zoran Hercigonja i Marija Juračić pokrenuli su e - časopis za kulturu, umetnost i društvene teme „Diskurs“ koji će izlaziti tri puta godišnje. Prvi broj Diskursa objavljen je 1. 12. 2019. godine i posvećen je pesniku Nikoli Šopu. Sledeći broj Diskursa izlazi u martu, 2020. Časopis se može čitati na ovom linku: https://diskurs-casopis-za-kulturu-umjetnost-i-drustvene-teme.webnode.hr/arhiva/

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

161

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У ВРАЊУ ОБЈАВЉЕН ЗБОРНИК НА ДИЈАЛЕКТУ„ЕТЕ ТАКОЈ“

Слађана Недељковић, уредница зборника спровела несквадашњу идеју

Врањанка Слађана Недељковић, дошла је на несвакидашњу идеју да покрене конкурс за зборник књижевних радова на дијалекту. Идеја је потекла од једне њене слике под називом “Врањском калдрмом” из 2012. године и једне песме под насловом “Ете такој” из 2013. На конкурс за овај зборник стигло је више од 180 песама 72 аутора из целог региона: из Врања, Лесковца, Ниша, Београда, 162

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Новог Сада, Књажевца, Вараждина, Загреба, Осјека, Задра, Сплита, Подгорице, Куманова, Скопља... У књизи је заступљен дијалект који је полако “нестајао” још од давне 1945. године, али се на том дијалекту појавила песма која је заступљена у зборнику. Ради се о старом осјечком језику тзв. есекерски језик, затим многе “приче” на тако сличним дијалектима који се вреде чути у том изворном смислу директно од аутора. Зборник је након Врања имао промоцију и у Београду, у Удружењу књижевника Србије.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

163

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОБЈАВЉЕНО РЕИЗДАЊЕ ПУТОПИСА „ПИСМА ИЗ МИСИРА“ Ново реиздање дела Јелене Ј. Димитријевић

Јелена Ј. Димитријевић

ПИСМА ИЗ МИСИРА

a Удружење за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“, у својој едицији „Ризница“, објавило је реиздање путописа „Писма из Мисира“ српске књижевнице Јелене Ј. Димитријевић (1862-1945). Књига је објављена поводом јубилеја – 90 година од првог издања. Уредник и приређивач овог реиздања је др Ана Стјеља која је докторирала на тему живота и стваралаштва Јелене Ј. Димитријевић. Кратки путопис под насловом „Писма из Мисира“ који је Јелена Ј. Димитријевић објавила 1929. године у Београду, настао је три године након што је српска књижевница путовала у Египат. 164

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Она је 6. маја 1929. године на позив Народног Университета у Београду одржала предавање на тему свог боравка у “Мисиру”, што је заправо само потврда да је овај путопис, баш као и путопис „Писма из Индије“ (који је објављен само годину дана раније), послужио као едукативни материјал, и препорука за читање, како студентима, тако и професорима тадашњег универзитета у Београду. Јелена Ј. Димитријевић је у Египту боравила 1926. године, да би неколико година касније, у форми писама, сажела све своје утиске о “земљи фараона”, презентовала их у оквиру свог предавања, а потом их и публиковала. Иако се ради о публикацији невеликог обима, ипак, захваљујући Јелениној интелектуалној радозналости, путничком авантуризму и књижевној умешности, „Писма из Мисира“ доносе низ занимљивости о обичајима и култури Египта које и данас могу да се читају са несмањеном пажњом. Оно што посебно вреди нагласити јесте да је ово једно од ретких дела Јелене Ј. Димитријевић у коме она у свој фокус не ставља жену, већ је суочена са особитом лепотом и колоритом Мисира и старог, а увек младог Нила, забележила своје “сусрете”са вишемиленијумском традицијом Египта. Кратки путопис из Египта под насловом „Писма из Мисира“ чине два писма, седмо и дванаесто писмо, која су заправо представљала увод у много обимнији и озбиљнији путописни подухват који ће кулминирати 1940. године објављивањем путописа „Седам мора и три океана. Путем око света“, што је свакако најзначајнији путопис Јелене Ј. Димитријевић. Треба напоменути да су одломци из ове публикације из 1929. године објављени у два наврата након смрти ауторке, и то у књижевним часописима „Багдала“ (год. 54, бр. 491, Крушевац, 2012, стр. 10-15) и „Енхедуана“ (год. 1, бр. 2, Београд, 2019, стр. 65-79). О књизи „Писма из Мисира“ писала је слависткиња Магдалена Кох у свом раду под насловом „Модернистичке и постмодернистичке репрезентације египатске стварности у српској књижевности 20. века (Јелена Димитријевић – Јован Дучић– Исидора Бјелица)“ објављеног 2007. године у оквиру

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

165

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

зборника радова Међународног славистичког центра, и Данијела Стефановић у свом раду под насловом „Писма из Мисира Јелене Ј. Димитријевић – заборављен антрополошко-историјски оглед“ објављеном 2009. године у оквиру зборника радова „Антички свет, европска и српска наука“. Циљ издавање ове, обимом невелике публикације Јелене Ј. Димитријевић јесте давање доприноса реиздању свих дела које је ауторка објавила за живота.

166

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОБЈАВЉЕНА САБРАНА ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА Велики издавачки подихват ИК Пресинг и Надежде Пурић Јовановић КЊИГА 1 ПРЕД КЊИГОМ НЕМЕРЉИВОМ НАПОМЕНЕ ПРИРЕЂИВАЧА УЗ ПРВУ КЊИГУ ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА Једна од дилема при састављању књиге целокупног књижевног дела Растка Петровића била је и како распоредити текстове, који принцип поштовати – жанровски или хронолошки. Постојала је могућност да се радови поставе редом којим су и настајали, или како су објављивани, било у часописима, било у засебним публикацијама. Расткова дела често су жанровски полифона – у „Бурлесци...“ налазимо стихове „Јади јунакови“ која се наводи као део збирке (сабраних) песама; код неких приређивача поеме „Азија путује“ и „Битински пастир“ припадају путописној прози. Само „Откровење“ садржи есејистички додатак „Пробуђена свест“. У приповетке се убраја и текст „Смеђи Петар се пробудио“ објављен у периодици неколико деценија раније од самог романа „Дан шести“, чији је део. Настојали смо да у састављању одељака ове књиге будемо што прецизнији, и да не понављамо оне текстове који постоје у неком другом облику. Друга дилема била је како распоредити поједина поглавља, тако да смо се одлучили за следеће: ПЕСМЕ, ПРИПОВЕТКЕ, РОМАНИ, ПУТОПИСИ, у првој, и РОМАН (Дан шести), ДРАМА, ЕСЕЈИ у

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

167

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

другој књизи. Велики део Растковог опуса чине публицистички текстови објављивани у дневној штампи. И ту долази до мешања и преплитања жанрова – неке путописе можемо читати као приповетке, неке као научно-популарне есеје. Поред овога, било је питање и како их назвати, када у њима може бити и приповедних елемената, и научно-есејистичких; како прецизно одвојити есеје са наративним и или лирским од оних са аутобиографско-мемоарским елементима, тако даље. Трећа дилема која излази из прве две јесте да ли читаоцу који се евентуално први пут сусреће са овим писцем дати смернице, некакву мапу путовања кроз књигу. – Од Расткових песама неодвојиви су есеји о поезији које је писао у доба књижевних полемика вођених између два рата. Великој старословенској теми припадају песме из циклуса „Из ковнице изашав“ (тј. Пред Откровењем), затим приповетке, „Бурлеска господина Перуна бога грома“, путописи из наших јужних крајева и есеји попут „Младићства народног генија“. „Силе немерљиве“ повезане су са „Даном шестим“, који је прво био „Осам недеља“, и као такав фрагментарно објављиван, па са „Сабињанкама“; „Људи говоре“ везују се за „Африку“, и путописе, али и поезију и есеје. Текстови из рукописне заоставштине, још неистражене до краја, по свему судећи јесу део шире замисли. Према сведочењу савременика, и према преписци, Растко Петровић није се спремао за крај, напротив, у Вашингтону је, у Конгресној библиотеци, скупљао грађу за рукопис (историјског романа) „Ренесанса“, а и требало је те јесени да предаје француску књижевност на Универзитету Џорџтаун. Нажалост, смрт га је оставила (донекле) недореченог – верујемо да би коначна верзија његових сабраних дела изгледала бар мало другачије од приређивачке. Критичко издање Расткових дела, колико нам је познато, није још објављено. Трудили смо се да саставимо такву књигу у којој ће се на најбољи могући начин сагледати свеобухватност великог и изузетног талента Растка Петровића, сва његова ширина и интересовања која су у своје време наилазила и на одобравање и на осуду али и на равнодушност услед политичких и друштвених прилика. Усудили бисмо се да

168

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

напишемо да је ово јединствена Расткова књига која се може читати по одељцима, али и интегрално, као велика енциклопедија једног универзума. У разматрањима око питања објављивања библиографије нађено је средње решење – да се, где је то могуће утврдити, датира први објављени текст, а текстови који су остали у рукопису наведени су према њиховом првом штампаном издању. Размак у библиографији његових објављених дела чине две или три деценије и оне говоре о ситуацији која се никако не може исправити. Остаје нам питање како би наша књижевност изгледала да су ове књиге излазиле на време. О Растку Петровићу постоји обимна и квалитетна литература. Ту се може пронаћи заиста различитих мишљења – од афирмативних до оних која су побијала и негирала уметнички таленат, од подршке до осуде, а и прећуткивања и сравњивања са просеком. Што смо ближи савременом тренутку, литература о Расковом делу исцрпнија је и повољнија, као да је тек последњих деценија дошло његово доба. Када је у питању правопис, извршене су само најнужније коректорске интервенције, уједначавања ради. Неки специфични ауторови изрази, иако нису по правописној норми, остављени су у оригиналу. ПЕСМЕ Овај одељак намерно нисмо назвали „Поезија“, пошто би се цело његово дело могло означити овим старим (античким) термином. Ту су само песме које су као такве и објављиване, а не као делови неког надређеног текста (путописа, романа, есеја). Растко је за живота објавио само једну збирку, „Откровење“. Пошто је она стуб његовог поетског рада (према коме се и касније оријентисао називајући циклусе „Пред Откровењем“, односно „По Откровењу“), њу доносимо на почетку. У своје време (изашла је из штампе средином децембра 1922) књига „Откровење“ била је велики преокрет, нова и непозната територија, али која се уклапала, као уосталом и целокупна наша међуратна/авангардна књижевност у актуелне европске књижевне токове. Необично је све у њој: употреба језика који сам гради (и разграђује) визуелне слике и палимпсесте

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

169

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

настале на основу народне традиције и сликарског сензибилитета, клизење пејзажа као у калеидоскопу и умножавање перспектива, путеви искошене визуре и неочекиваног ракурса; тајанствени живот тела које постаје свесно садашњости и овдости и жеља да се изађе из његових оквира; изменљиви положај субјекта и објекта, спојеност и преливање са околином. Прва озбиљнија тумачења ових песама дата су тек после шездесет-седамдесет година од њеног настанка, односно тек када се могло сагледати целокупно његово песничко и есејистичко дело. Додата је, за ову прилику, и песма „Исцелење, пронађена у рукопису, а која је првобитно требало да припадне овој збирци. Остале песме објављиване су у часописима или су пронађене у рукописној заоставштини. При распоређивању поштован је делимично хронолошки а делимично тематски принцип. Наслови одељака дати су према фрагментима или насловима самих песама. После почетне збирке, одељак „1917/18“ садржи песме потписане иницијалима Р. М. П. објављиване у крфском „Забавнику“. Оне имају родољубиву садржину, а стих им је класичан. Иза катренског и римованог певања назире се експресивност слике и снажна емоција. За њом следе тематски сличне песме, „Жарки стуб птица у висину“, настале највероватније при крају списатељског рада. Својим ритмом и изразом понављају стихове фолклора, али и великих стваралаца романтичарске традиције 19. века. Поему „Велики друг“ оставио је у рукопису са објашњењима, и она представља замашну тежњу да се стиховима и прозним исказима у фуснотама изрази трагичко и епско, митско праискуство Албанске голготе; она је на свој начин стихована варијанта „Дана шестог“. У одељку „Из ковнице изашав“ дубље се разрађује старословенска тема. Потом следе песме „Речи птице са гнезда“, настале у зрелијем периоду, а које и даље варирају Расткову тему тела, љубави, пролазности, вечности. „Безбројна сунца у море“ доносе песме са путописном садржином, односно песме које иду даље од нашег мита и задиру, као у „Изис“, у митове других цивилизација. На крају је циклус „Вук“, такође довршен тек у рукопису за збирку коју је припремао. Према Растковим речима, ту је приказан „човек

170

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у борби са божанством“ па је овај циклус постављен као закључак Растковог певања. Песме из различитих одељака дозивају се међусобно и могуће је било направити и другачији распоред и другачију концепцију поделе, али ми смо се определили за ову сматрајући да донекле упућује на свеобухватност којој је Растко тежио. ПРИПОВЕТКЕ

Ове приче објављиване су двадесетих година и као такве нису ушле у надређену целину. Тематиком и изразом уклапају се у старословенску тему карактеристичну за двадесете године. Реченица у приповеткама прати говорни ритам народне прозе, а слике се нижу ослањајући се на традиционалне митопоетске представе. Све је подређено говору и начину, форми, којом се изражавају приповедани догађаји. Његови песме су делом наративне, његове приповетке сликовите и поетске. Укрштају се временски планови, причају се приче из давнине, садашњост је објашњена прошлошћу и обратно. Укрштају се елементи говорних структура, елементи епског грађења заплета и приповедање путем изградње слика. Тематика је митска, македонска и старосрбијанска. Откривају се у садашњости корени из прошлости, прелази се из једне перспективе у другу. Последње две приче „Њихова крв“ и „Пролеће на рекама“ објављене су у оквиру божићног односно ускршњег додатка у Времену. Прича из Политике из 1933. „Поласци у Абруце“ уврштена је у путописе. РОМАНИ Можда би било прецизније назвати овај одељак „Авангардни романи“ пошто је „Дан шести“ припао другој књизи Дела Растка Петровића. „Бурлеска господина Перуна бога грома“ представља авангардну колекцију жанрова, од усмених облика, преко средњевековних житија и летописа, до песама у прози и биографских или енциклопедијских записа. У њој је дубље и потпуније разрађена митологија старих

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

171

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Словена на основу које је грађен просторни и временски амбијент дела. Као у бајкама, укинута је граница овог и оног света, а са њом обрисана и подела на прошлост и садашњост. У појединим деловима текста застаје се као у песмама, ту је нагласак више на облику и изразу него на изреченом. Прича – фабула постоји, али је сукцесивност замењена симултанизмом, као у свести субјекта, који очарава раскошним приповедањем и болним и радосним осећајима младачким. Други кратак роман одликује се смиренијом синтаксом и збивањима која се дешавају у савремено доба. У њему је израз преокренут ка нечему што идентификујемо као стварносно приповедање. Јунаци књиге „Са силама немерљивим“ социопсихолошки су мотивисани и приказана је њихова унутрашња и спољашња борба. Овај драмски и породични роман добиће одјеке у „Дану шестом“. Грађанска димензија приказаних ликова има тумачење у оквирима апсолута, почетка и краја живота, кључних збивања која одређују човекову судбину. О пишчевом плану за другу и трећу књигу о Ирцу можемо пронаћи истоимени текст у другом тому Расткових Дела. „Људи говоре“ није стављена као трећа по реду у овом одељку само због датума објављивања већ и као прелаз ка путописној прози. И ова књига је фузија жанрова, са митопоетским и лирским преокупацијама, универзалним интересовањима. Иза говорних модела онога што ауторска или приповедачка инстанца посредују назиремо, нарочитим склопом и распоредом делова, судбине јунака односно саговорника које се обелодањују у овом тексту. ПУТОПИСИ Иако је путописна проза (и поезија) у великом делу Растковог стваралаштва, и настајала током читавог списатељског периода, у различитим формама, наметнуло се као логично да се путописни текстови саберу по географском принципу. Једина објављена књига путописа је „Африка“ која, узгред буди речено, има и романескне и лирске елементе. Остали текстови објављивани су у периодици или

172

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

су пронађени у рукопису. Они су спој приповедања, описивања и путописања, а често су ту и научно-есејистичка и књижевнокритичка интересовања. Много тога што је откривено на путовањима Растко уноси у фикционалну прозу. Први део обухвата записе из наших крајева, односно из оних физичких и духовних простора које је Растко сматрао својом постојбином. У текстовима (о Македонији нарочито) испољава сликарска, етнографска и византолошка интересовања, а у рукопису који се зове као поема „Велики друг“ пролазиће онуда куда је пролазио као младић 1915. Следећи одељак говори о Шпанији и Турској, а затим се дају путописи из Либије, на које се наставља „Африка“. Италија је засебан сегмент. У њој се преплићу све оне теме које су интересовале путописца, научника, заљубљеника у ренесансу, песника Растка Петровића. Ове текстове јесмо ставили у одељак путописа, али доживљавамо их као фрагменте надређене целине, приповедне структуре која тежи свеобухватности. * Другачија подела и груписање Расткових текстова можда би другачије и осветљавала поједине аспекте његовог дела. На пример, могао би се из периода од 1920. до 1926. направити такав избор и распоред свих типова текстова који би детаљно осветлио старословенску односно митолошко-фолклорну тему у његовом раду. Затим, могла би се идентификовати наративна односно романескна структура изражена нарочито у путописној, односно есејистичкој прози приповедног типа, са обележјима наратора-писца какав се обелодањује у делу „Људи говоре“, итд. На читаоцу је да одабере на који ће начин читати ову књигу, као целину или по жанровима. Откриће да су текстови фрактали нарочитог уметничког сензибилитета и талента чије дело и после скоро сто година делује свеже, узбудљиво и занимљиво за читање.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

173

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

САДРЖАЈ: ПЕСМЕ ОТКРОВЕЊЕ Пустолов у кавезу Путник Фабрички димњак у пејзажу... Једини сан Тајна рођења Сви су чанци празни Ноћ Париза Зверства Двадесет неприкосновених стихова Преиначења Зимски репертоар Ово о једном песнику Пробуђена свест Исцелење* Визуелна песма* 1917/18 I КОСОВСКИ СОНЕТИ Југовић Бошко Југовић Милан Топлица Косовка Косовска ноћ Јутро У ноћи II ЗЕМЉИ У часовима сумње Земљи Сета Твоја душа Нове звезде

174

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Истргнута срца Последњи час Еloi! Eloi! Lama ѕavahtani! ЖАРКИ СТУБ ПТИЦА У ВИСИНУ I ШТА КАЖУ ЊИНЕ ОЧИ Где паде бурма златна Девојка у пољу Свијетла Даница Шта кажу њине очи А њина ноћ биће још ноћ ваша Поноћне делије Нек си светлост II ИЗАЂОХ ИЗ СНА Сећаш се оног дана са сенкама гадне зоре? И када јесен приђе На јарком пољу у крви он је јечао Одједном Сећање на младог сестрића Нешто што је јако непријатно Изађох из сна јер као да су ме звали ВЕЛИКИ ДРУГ Велики друг ИЗ КОВНИЦЕ ИЗАШАВ Гледајте, бози! Нешто што не би требало да знам О трењу између душе и тела Једна стара арија на модерном инструменту Најсентименталнију о ситости легенду Ловчево бдење Једрила Треба прво умрети или мали Пера Вучитрнски мост Песник на водама Бодинова балада Месец пун

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

175

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Из ковнице изашав Јуче и данас Пролетња елегија Јесен Слово жеђи Све у галоп РЕЧИ ПТИЦЕ СА ГНЕЗДА Руке које су љубиле Молитва Три матере За њу! Са светлим пољупцем на уснама Вечерња звезда Њене су мисли птице Волећи ноћ, њу и земљу Ево се враћају речи... Једна машина је смрвила једно тело Стварност Бирајући јој једно име Она расејано пролази руком Речи птице са гнезда Бол цвета, и мати ловца птица БЕЗБРОЈНА СУНЦА У МОРЕ I У САВАНИ!... ТО БЕШЕ У савани... То беше У племену Бауле Тамна Ева Кордова Азија путује Битински пастир II ИЗИС То беше тамни час анђелског купања Спава, спава Девојко сна На небу и на земљи Изида

176

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Волим орача тешких руку Анђео Кроз прозор сјајна она ту ступа Безбројна сунца у море Ноћ Трипут је овај облак прешао преко мене ВУК Вук I Вук II Молитва вука Вук III Сунчане лествице Сонет смрти Час обнове ПРОЗА ПРИПОВЕТКЕ Пустињак и меденица За кичевское, за македонское Џунгла, кујна, кочијаш и ноћ Како су почела збитија Асана Сулејмановића Путник без сенке и други заплети Немогући ратар Прича оца Пантелејмона из младости Пророци Њихова крв Пролеће на рекама РОМАНИ БУРЛЕСКА ГОСПОДИНА ПЕРУНА БОГА ГРОМА I књига: О распуштености богова II књига: О Набору Деволцу III књига: Апокрифна IV књига: Шта је било напослетку СА СИЛАМА НЕМЕРЉИВИМ Први део Други део

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

177

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Трећи део Четврти део ЉУДИ ГОВОРЕ I II III ПУТОПИСИ Сапутници НАШИ КРАЈЕВИ I Шетња по каменим улицама Охрида Манастирски кровови над језером охридским Људи, лабеди, светитељи У славу светог Наума Свети Заум Са ловцем Мачем Македонским возовима и преспанскоме плавилу II Чудни и дивљи пејзаж Далмације Одакле се простире Далмација Једна породица на Мљету III Велико јутро над грмом Вишњићевим Света сељанка на Косову Велики друг ПРЕКО МОРА I Велика Шпанија пред коридама Иза мистерије Толеда Аеропланом до Цариграда II ДАНИ У ЛИБИЈИ Први дан Дан светковина Крв палме

178

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Са Црнима Међ троглодитима Велики сан Зауја Марабут, човек пантер, Туарег ратник После дана у Либији АФРИКА Глава прва: Брод је лагано силазио низ тропику Глава друга: Пролазили смо кроз прашуму Глава трећа: Обукох се у бело да бих посетио госпођу Беде Глава четврта: Са једним чудним Белим међ Црнима Глава пета: Мрачна Африка Глава шеста: Фосили и црвена села губаваца Глава седма: Африка хероја, мистерија и епова Глава осма: Острво Горе ИТАЛИЈА Један боем Две декамеронске приче једног боема Торе ди Гајо Полу-Кинескиња – полу-Шпањолка Вече Пруст Поласци у Абруце Увод у Дедино поље Напуљ – Везув Палермо Између Монреала и Агриђента Агриђенто Сицилије Кроз Киану Сиракузе Зелена жена Девојци коју сам волео Сиракуза – Таормина Таормина Док сам читао Киплинга Док сам говорио Ана Марији О ономе што као да служи срећи!

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

179

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Поговор: Пред књигом немерљивом КЊИГА 2 УМЕСТО ПОГОВОРА КЊИЗИ НЕМЕРЉИВОЈ НАПОМЕНЕ ПРИРЕЂИВАЧА УЗ ДРУГУ КЊИГУ ДЕЛА РАСТКА ПЕТРОВИЋА

Опус Растка Петровића заувек је отворено дело, немерљиво, и донекле зависи од рада уредника и приређивача, лектора и редактора, од текстова који су објављивани, у целини или појединачно, као књиге или као чланци публикација, за живота или после смрти, благовремено или са вишедеценијским закашњењем, који су остали у рукопису или скривени у заоставштини наследника. Свака следећа библиографска етапа доноси нешто ново у нешто већ познато и остварено и чини нам се да због тога целокупно дело овог писца још чека свој коначни и заокружени облик. ДАН ШЕСТИ Определили смо се да другу књигу отворимо монументалним остварењем српске културе. Тек последње две деценије овај роман установљује своје место у српској књижевности двадесетог века. Од објављивања „Смеђег Петра“ у Српском књижевном гласнику па до коначне редакције романа прошло је три деценије. Издавач Геца Кон одбио је да објави „Осам недеља“, а велики Слободан Јовановић сматрао су пасуси о преласку Албаније проблематични. У Америци ово дело превео је слависта Алберт Лорд, а издавачи су га одбијали из, отприлике, следећих разлога: „Ти си, Растко, песник у души, а ја, нажалост, нисам. Оно што хоћу да кажем можда је прејудицирано чињеницом што волим реалистички начин писања. Међутим, ја ти то морам рећи ако се од мене очекује да дам поштену оцену твоје књиге. Уопште узевши, по свему судећи, мислим да си се толико препустио сликовитом изражавању, коинциденцији и метафори да

180

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ће твој рукопис по мом мишљењу преплашити многе непоетичне америчке читаоце који би иначе могли да га читају са интересовањем. Стога препоручујем да кад га будеш поново читао и кресао поново пажљиво, испитај све своје китњасте пасусе, поређења и метафоре, све своје узлете маште, и немилосрдно избаци све сем оних за које сматраш да су заиста добри. Покушавам да кажем да сматрам да си претерано повлађивао сопственом смислу за поезију и да си подлегао искушењу да употребљаваш нехатне, слободне и нелогичне тропе који заиста нису вредни коришћења. И поред мојих предрасуда кад је реч о прози уопште, јасно ми је да је сликовито изражавање – добро сликовито изражавање – бит доброг креативног писања. Велики део твог сликовитог изражавања је добар, али је много тога прилично лоше, и ја мислим да би требало или да то све прерадиш или да потпуно избациш.“ У одељку „Ово о једном песнику“ дат је избор из преписке који говори о ауторовим замислима у погледу „Осам недеља“. Такође, у оквиру есеја налази се текст „План за другу и трећу књигу о Ирцу“ из кога се могу извести закључци о захвату и дометима овог (или ових) романа. Читалац „Са силама немерљивим“ и „Дан шести“ може доживети као једно, два или чак три књижевна дела. Ни у ком случају неће погрешити. ДРАМА „Сабињанке“ су једино (нама познато) драмско дело Растка Петровића које је стварао у намери да живи од свог писања, како читамо из преписке са пријатељима и посредницима издавача. У њему се разрађују мотиви из два горе поменута романа, с тим да је место збивања пренесено у другу средину и да у радњи учествују ликови нешто другачијег профила. Рукопис је, као и роман, одбијен. Овај текст превео је са енглеског оригинала Јован Ћирилов. ЕСЕЈИ Под овим насловом сажели смо велики број жанровски различитих есеја и чланака који су углавном објављивани за пишчева живота. Груписали смо их према тематици.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

181

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У одељку „Речи силе развића“ говори се о поезији и стварању. У њима су изражени Расткови аутопоетички ставови, мишљење о поезији, о књижевним поступцима, и слично. Они могу функционисати као допуна поезији. Текст „Пробуђена свест“ жанровски се уклапа у овај одељак, а њега смо објавили као у оригиналу, у књизи „Откровење“. „Геније словенства“ је збирни назив за низ научних и научнопопуларних текстова у којима је научничка акрибија спојена са изузетним књижевним талентом дала модерна тумачења народног стваралаштва. Ови есеји такође драгоцени су за схватање Расткове старословенске тематике. Али и шире, ово је нашки етнографски универзум, један од оних које је Растко откривао у Италији, по Африци, у америчким резерватима Индијанаца, сликајући, снимајући, фотографишући. „О нашој и страној књижевности“ је скуп текстова о углавном савременим домаћим и страним писцима. Када читамо Расткова мишљења, и када видимо духовне оквире у којима је стварао, са којима је био упознат, када сагледамо ширину и дубину његовог познавања књижевности, његова књижевно-теоријска разматрања, његов укус и осећај за оно што је квалитетно, изненађени смо тиме да су писани пре осамдесет до сто година. Четврти део доноси есеје везане за визуелне уметности, претежно сликарство и вајарство. Поред тога што се бавио књижевном критиком и есејистиком, Петровић је био и значајан ликовни критичар. Направили смо избор из његове ликовне критике коју је иначе углавном писао у Политици од 1931. до 1935. године под иницијалима Н. Ј. Објавили смо само текстове који имају шири значај од праћења сликарске ситуације на текућим изложбама. Овде су и два знаменита есеја о Микеланђелу и Коређу, односно о Словенима који су дали допринос уметности ренесансе. Изашли су у еминентном париско-њујоршком Магазину за лепе уметности (1945–1947) одакле су преведени и адаптирани за ово издање. Пошто смо преводили са енглеског језика, покушали смо да искористимо лексику и синтаксу коју је Растко користио у својим делима. Не знамо да ли смо у томе успели. Ови есеји значајни су и

182

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

због рукописа „Ренесанса“ који је припремао до смрти. У преплету са путописном прозом из Италије, нарочито са деловима „Сицилије“ остале у рукопису, или са, на пример, „Поласцима у Абруце“ може се наслутити, нажалост, само наслутити како би изгледао овај роман. Пети одељак „Лица цивилизације“ доноси различите текстове о личностима из историје и савремености, донекле су мемоарскоаутобиографског, а свакако и путописног и теоријско-есејистичког карактера. Напис из Политике „Шта то – због чега то“ у овом контексту, замислили смо као епилог. У одељак који се зове као и песма, „Ово о једном песнику“, унели смо кратку биографију писца као и одломке из преписке и интервјуа .

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

183

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ САДРЖАЈ ДАН ШЕСТИ I ПРВИ ДЕО Недеља, 1. новембра 1915. године Понедељак, 2. новембра 1915. Понедељак, 9. новембра 1915. Уторак, 10. новембра 1915. Среда, 11. новембра Четвртак, 12. новембра Петак, 13. новембра Субота, 14. новембра 1915. Недеља, 15. новембра ДРУГИ ДЕО Среда, 18. новембра 1915. Четвртак, 19. новембра Петак, 20. новембра Субота, 21. новембра Недеља, 22. новембра Понедељак, 23. новембра Уторак, 24. новембра Среда, 25. новембра Петак, 27. новембра Субота 28. новембра Недеља, 29. новембра Понедељак, 30. новембра ТРЕЋИ ДЕО Уторак, 1. децембра 1915. Среда, 2. децембра Четвртак, 3. децембра Петак, 4. децембра Субота, 5. децембра Уторак, 8. децембра Четвртак, 10. децембра

184

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Петак, 11. децембра Субота, 12. децембра Понедељак, 14. децембра Среда, 16. децембра Четвртак, 17. децембра Петак, 18. децембра Субота, 19. децембра Недеља, 20. децембра Понедељак, 21. децембра Уторак, 22. децембра Cpeдa, 23. децембра Петак, 25. децембра 1915. Субота, 26. децембра Недеља, 27. децембра Понедељак, 28. децембра Уторак, 29. децембра Четвртак, последњи дан гoдинe 1915. II ПРВИ ДЕО Четвртак, 9. јуна 1938. Петак, 17. јуна Петак, 24. јуна ДРУГИ ДЕО Недеља, 17. aвгуста Петак, 18. новембра САБИЊАНКЕ ЕСЕЈИ РЕЧИ СИЛЕ РАЗВИЋА Споменик Изјава Растка Петровића Хелиотерапија афазије Речи и сила развића Општи подаци и живот песника

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

185

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

186

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Живо стваралаштво и непосредни подаци подсвести Лаж (као духовна творевина) Мисао ГЕНИЈЕ СЛОВЕНСТВА По црквама... Тумачење народних рукотворина Позитивни и мистични живот нашег народа Наша народна поезија и данашњи народни живот Шта све може послужити за будући наш народни балет Младићство народнога генија Увод Поезија мистике и несхватљивог Са непојмљивим у души Снага реалистичког запажања Закључак Народна реч и геније хришћанства О НАШОЈ И СТРАНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ С. Винавер: Громобран свемира Двадесет година повратка поезије у живот Ритмови Тодора Манојловића Поводом смрти Марсела Пруста Књига тајанства и маште Горски вијенац и драма Са Горским вијенцем Ујевић Четрдесетогодишњица литерарног живота Тина Ујевића Милан Дединац Дванаест година наше књижевности Да наша књига буде уистину наша Идејни хашишизам у књижевности Књижевна критика Светски рат у страној и нашој књижевности Милош Црњански Мирослав Крлежа

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

187

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Станислав Краков Драгиша Васић Од Стендала и Толстоја до данас Стварност у страној и нашој књижевности Човек чита књигу Зенова свест Итала Свева Киплинг, Конрад и Лондон, или човек са природом Марсел Пруст Достојевски Они што одлазе Исидора Секулић Књиге исповести Како сте постали писац Пол Валери и господин Тест Савремени енглески роман и комплекс личности Андре Бретон Надреалистичка мисао Научно-филозофски експеримент СЛИКЕ, СКУЛПТУРЕ Изложбе у Паризу Изложба Бијелића, Добровића и Миличића Сава Шумановић и естетика сувише стварног у новој уметности Изложба Мила Милуновића и Сретена Стојановића Петар Палавичини Изложба „Цвијете Зузорић“ Савремено француско сликарство на изложби „Цвијете Зузорић“ Изложба Сретена Стојановића у Уметничком павиљону На раскршћу двеју судбина: Коређо и Микеланђело Questi Schiavoni Николо дел Арка Лучано и Франческо Лаурана Ђовани Дукновић и Ђорђо да Себенико ЛИЦА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ Примери рада и јунаштва

188

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

План за другу и трећу књигу о Ирцу Један сат са... Љубавна лаж Цивилизација Позориште, позориште! Античко позориште у Остију Мистерије Бахичко позориште Позориште, вечита младост На трапезима Бокс, бокс Чарли Чаплин и Шарло Позориште... Шта то, због чега то ОВО О ЈЕДНОМ ПЕСНИКУ Кратка биографија Из преписке Поговор: Уместо поговора књизи немерљивој

Приредила: Надежда Пурић Јовановић

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

189

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

OBJAVLJENA DEČJA KNJIGA „AJŠA U ZEMLJI SNOVA“

Prva srpska knjiga za decu inspirisana arapskom kulturom

U izdanju Udruženja za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“ upravo je objavljena dečja knjiga „Ajša u Zemlji Snova“ čiji je autor Ana Stjelja. Knjigu čini sedam priča koje nas vode u zanimljivu avanturu šestogodišnje devojčice po imenu Ajša. Priče iz ove knjige su inspirisane pričama iz Hiljadu i jedne noći, te tako ova čuvena zbirka istočnjačkih narodnih priča postaje okosnica uzbudljivog putešestvija do Zemlje Snova u koju će glavnu junakinju knjige povesti dečak po imenu Aladin, i to na letećem ćilimu. Knjiga „Ajša u Zemlji Snova“ odiše tradicionalnim, arapskim duhom i upoznaje nas sa jednim nama tako dalekim, a opet poznatim, egzotičnim svetom. Ono što ova knjiga poručuje deci jeste da maštaju, da budu radoznala jer nikada ne znaju kuda će ih put odvesti, odnosno koja će im se želja ispuniti ili san biti ostvaren. Knjiga takođe nastoji da podseti čitaoce na prave vrednosti kao što su zdrava i srećna porodica, bezbrižno detinjstvo, vera u ljude i

190

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

mir kome svi težimo. Ono o ovu knjigu čini posebnom jeste činjenica da je objavljena kao dvojezično izdanje, na srpskom i arapskom jeziku što će omogućiti da se napravi most između dva naroda, dva jezika i dve kulture, čime Udruženje „Alia Mundi“ slavi raznolikost i pospešuje međusobno upoznavanje kultura i negovanje tolerancije. Za prevod knjige na arapski jezik zaslužan je eminentni prevodilac iz Sirije (koji živi u Norveškoj) Muhamed Habib (Mohammad Habeeb), dok je za originalne i maštovite ilustracije koje su knjizi udahnule sasvim novi život zaslužna Hajam Safuat (Hayam Safwat) iz Aleksandrije. Osvrt na knjigu dala je dr Nina Abdul Razak (Nina Abdul Razzak), libanska književnica i profesorka univerziteta koja živi i radi u Bahreinu, a koja je o knjizi zabeležila: „Izvrsno napisana knjiga. Priče su jasne, sažete i čudesne. One takođe imaju moć da zagolicaju maštu čitaoca, a to je ono u čemu deca posebno uživaju. Priče odišu tradicionalnim arapskim duhom i čine da se prisetimo vremena i prostora kada je vladao mir, stabilnost i sve ono za čime sada žudimo. U pogledu stila, priče su ispričane na jedan fini, vešt način, uz mnoštvo opisa. Detalji su na mestu, prate razvojnu nit priče tako da čine da priče teku glatko, a da likovi i radnja ostanu dosledni glavnoj zamisli priče“.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

191

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

192

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Autori

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

193

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Милосав Буца Мирковић је рођен 1932. године у Александровцу. Након студија на Филозофском факултету почиње да се бави новинарством, књижевном и позоришном критиком. Био је позоришни књижевни критичар. Добитник је награде “Милан Богдановић” за 1972. годину. Објавио је више од 16 000 текстова! Био је члан најугледнијих жирија и оснивач најзначајнијих књижевних и позоришних фестивала у земљи. Објавио је

и двадесетак књига поезије, неколико драма и књига о позоришној уметности. Умро је 2013. у Београду.

Др Миленко Чуровић-Кичавски је рођен 1956. године у Кичави крај Павиног Поља. Студије, постипломске и докторске студије је завршио у Београду. По професији је социјални радник. Предаје у Високој школи за социјални рад у Београд. Пише поезију. Објавио је неколико поетских књига.

Енеса Махмић је рођена 1989. Књижевница и путописац. Објавила је пет књига поезије и краћих путописа. Њени радови су преведени на енглески, немачки, француски, италијански, шпански, грчки, кинески, малајски, турски, мађарски и албански, те објављени у двадесетак антологија. Добитница је више регионалних награда за поезију и кратку причу: Пресинг 2019, Ослобођење 2018, Аладин Лукач 2016, Ристо Ратковић 2016, Превенац 2015. Живи у Словенији. 194

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Борна Кекић је рођен 1994. године у Загребу. Завршио је економску школу. Бави се реп музиком и писањем поезије. Објавио је ЦД под насловом „Тама и свјетлост“, и заступљен је у књигама: „Тама и свјетлост“, „Загреб на длану“, „Дубровник на длану“, „Свим на земљи мир весеље“, „Прва у свијету антологија facebook пјесника“.

Јасмина Хањалић је рођена 1963. године у Пећи. Основну и средњу школу као и Медицински факултет, завршила је у Сарајеву. Иако по професији лекар, Јасмина Хањалић се бави и књижевним стваралаштвом. Објавила је неколико књига. Заступљена је у великом броју књижевних зборника. Такође, добитник је и бројних књижевних награда. Уредник је веома читаног књижевног блога „Књижевни кутак”. Живи и ради у Сарајеву. Јелена Загорац је рођена 1983. године. Дипломирала је књижевност на Филозофском у Новом Саду. Покретач је и уредник блога https://jelenasstuff.wordpress.com/. Пише поезију, прозу и књижевне приказе. Заступљена је у књижевним зборницима. Од новембра 2010. сарадник је на пројекту Матице српске „Српски биографски речник“, а од октобра 2012. сарадник на пројекту Матице српске „Лексикон писаца српске књижевности“. Године 2016. учествовала је на 10. међународном научном скупу “Антика као инспирација и предмет истраживања кроз миленије”. (Јелена Загорац, “Песме Јорга Сеферија и Јована Христића: паралела”). ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

195

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Иван Ергић је рођен 1981. године у Шибенику. До 2008. године се професионално бавио фудбалом. Од 2008. пише колумну за дневни лист ,,Политика“. Бави се писањем. Објавио је збирку поезије ,,Бајронов јунак“ (2012) и Приручник за чекање (2019).

Милан Драшковић је рођен 1951. године у Београду. По образовању је економиста. Прозаист, песник и преводилац. Објавио је збирке прича: ,,Голијат“ ( 1993 ), ,,Сплин мегаполиса“ (1996 ) ,,Приче из будућности“ (2014 ). Са поезијом заступљен у часописима (,,Књижевне новине“, ,,Златна греда“, ,,Кораци“, ,,Градина“, ,,Браничево“, ,,Звездани колодвор“, ,,Хаику новине“ ), у више књижевних зборника, као и на интернету. Са енглеског је препевао стихове Едгара Алана Поа и Дилена Томаса. Живи у Београду. Игор Дивковић је рођен 1957. године у Тузли где је завршио основно и средњошколско образовање. Високо образовање, стекао је на Филозофском факултету у Загребу. До данас је објавио десет ауторских, песничко – лирских збирки: „Жвака“ (1989), „У магли аеродром“ (1990), „Алан I“ (1992), „Летјети“ (1999), „Тиња“ (2003), „Животом воде“... Добитник је годишње награде издавача Босанска ријеч из Тузле, у категорији „аутор“ (2015) на 27. Међународном сајму књига у Сарајеву. Заступљем је у више домаћих и страних зборника савремене лирике.

196

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Ана Шомло је рођена 1933. године у Неготину. Књижевница, новинарка и преводилац са хебрејског језика. Бави се књижевним стваралаштвом. Објавила је неколико романа и збирки кратких прича. За збирку прича „Поново у Јерусалиму“, добила је награду израелског Министарства за усељење 1996. године. Можда и најзанимљивије књижевно остварење Ане Шомло је њена књига „Миленина писма Кафки“ објављена 1988. Живи и ради у Израелу. Сарађује са бројним српским књижевним часописима где објављује прозу и преводе са хебрејског језика. Един Урјан Кукавица је босански шејх, писац, преводилац, колумниста, есејиста. Објавио је неколико студија на тему ислама и суфизма, као и три историјска романа „Прворођени Дун’ја“, „Беш“ и „Вјерник“ . Неки од његових превода су уврштени на Унескову листу превода. Аутор је и књиге колумни „Фантом слободе“. Директор је Босанског културног центра. Живи и ради у Сарајеву.

Јелена Недељковић је рођена 1983. године у Кладову. Пише за „Књижевни круг“ Кладова, чији је активни члан, и у чијим зборницима редовно објављује приче. Запослена је у општини Кладово, као дипломирани економиста у одељењу локалне пореске администрације. Поред писања, бави се и друштвено одговорним радом у удружењу „Консензус“ чији је оснивач.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

197

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Весна Радовић је рођена 1966. године у Херцег Новом. Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник. Објавила је неколико збирки поезије и роман „Фирентински шал“ (2016. године, друго издање 2017. године). Добитница је: Mеђународне награде за уметност и културу (Таранто, Италија за 2000. годину), Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2007. годину и многе друге. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Песме су јој превођене на италијански језик. Објављује поезију у више часописа. Заступљена је у зборницима и домаћим антологијама. Марија Јурачић је рођена 1964. године у Осијеку. Професор је хрватског језика и књижевности. Покретач је портала „Очаравање“ (од 2012) и часописа „Дискурс“. (од 2019). Добитник је бројних књижевних награда и признања. Бави се писањем поезије, прозе и есеја. Живи и ради у Ријеци.

Фрањо Франчич је рођен 1958. године у Љубљани. Песник, прозаиста, писац за децу и драмски писац, преводилац са српског на словеначки језик. Студирао на Вишој школи за социјалне раднике у Љубљани и успешно је завршио. Од почетка осамдесетих година живи као слободни писац у Истри. Аутор је више од 50 књига – романа, збирки кратких прича, песничких збирки, драмских текстова и радио-драма, као и књига за децу. 198

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Срђан Марковић је рођен 1961. године у Београду где је завршио основну школу, гимназију и две године Правног факултета. Од 1987. године борави у Њујорку. Пише ауторске текстове и путописе. Објавио је књиге: „Ходочасници на путу за нигде“, „Кад је цветала вутра“, „Свилени пут, свилени додир“, „Одмор у Камбоџи“ и „Импресије једне афричке зиме“... Добитник је прве награде за путопис на конкурсу „Гласови Мелпомене“. Објављује путописе у магазину „Алиа Мунди“. Власник је књижаре и издавачке куће УТОПИА. Ана Стјеља је рођена 1982. године у Београду. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду. Бави се писањем поезије, прозе, есеја, преводилаштвом и уређивањем књига и часописа. Уредник је магазина „Алиа Мунди“ за културну разноликост, електронског књижевног часописа „Енхедуана“ и веб-портала „Источни бисер“. Оснивач је и председник Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“. Објавила је преко 30 књига, што као аутор, преводилац, приређивач или уредник. Живи у Београду. Ненад Андрић рођен 1976. године у Ваљеву, а одрастао у селу Драгијевици. Завршио је петогодишњу Богословију Светог Саве у Београду. Објавио је књиге: „Живот чуда, акатист и молитве Св. Нектарије Егински“, „Путопис – У сретање светом Нектарију Егинском Чудотворцу“.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

199

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Тиан Ју је млади кинески песник рођен 1994. године у покрајини Шангдон. Бави се писањем поезије и прозе. Објавио је неколико књига поезије. Члан је Удружења писаца Кине и врло активан као поетски активиста. Поезију пише на кинеском и енглеском језику и учествује на бројним песничким манифестацијама.

Марија Самеиро до Барозо Марија до Самеиро Барозо (1951) је португалска песникиња, преводилац и научни истраживач. По струци је лекар и гостујући је професор Медицинског факултета Универзитета у Лисабону. Објавила је четрдесет књига поезије у Португалу, Бразилу, Шпанији, Француској, САД. Њене песме су преведене на шеснаест језика. Уредница је књижевног часописа Espaço de ser – Poesia, Tradução e Ensaio. Добитник је неколико књижевних награда. Њене песме, у преводу са енглеског на српски језик, објавила је српска издавачка кућа Алма (2019). Ашик Вејсел је турски песник рођен 1894. године у једном туском селу у покрајини Сивас. Познат је као песник ашик, односно песник народне књижевности и веома цењен као представник анадолске песничке традиције 20. века. Био је слеп, те је његова поезија одсев његовог виђења света као слепог човека. У својој поезији је опевао људске врлине и бавио се питањима људског постојања. 200

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Никанор Пара рођен је 1914. године у Чилеу. Један је од најзначајнијих чилеанских и латиноамеричких песника чије дело је оставило дубок траг у хиспаноамеричкој књижевности. Творац је антипоезије, врсте поезије која се супротставља традиционалним техникама и стиловима. добио је, између осталих, Националну награду за књижевност 1969. и Награду „Мигел де Сервантес“ 2011. године. Његове песме су превођене на бројне језике, укључујући енглески, француски, шведски, руски, чешки, Татјана Житкова песникиња, публициста, преводилац, филолог, уредник часописа „Садашње време“,који обједињује руске и друге словенске писце, рођена је у Јарославу у Русији, а живи у Риги, у Летонији, где је председник Међународне асоцијације писаца. Такође, члан је Савеза писаца Русије и Словенске академије уметности и књижевности. Добитник је више књижевних награда. Аутор је три поетска зборника, а дела су јој превођена на више страних језика, и штампана у зборницима, алманасима, летописима широм света. Дајана Лазаревић је рођена 1993. године у Шапцу. Професор је језика и књижевности, у звању мастера. Бави се превођењем и библиографским радом. Објавила је пет ауторских и петнаест преведених књига. Преводи са енглеског, руског и белоруског, као и са српског на поменуте језике. Добитница је бројних књижевних награда у Србији и иностранству.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

201

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Ружица Цико je рођена 1949. године у Новом Сланкамену. Школовала се у Београду. ОД 1969. године настанила се у Тивту. Пише, слика и израђује сувенире. Посвећена је уметности и књижевном стваралаштву. Члан је бројних уметничких удружења. Објавила је неколико књига. Бави се хуманитарним радом. Оснивач је НВО „Атеље Ружа“ чији је председник. Живи и ствара у Тивту.

Горан Максимовић је рођен 1963. године у Фочи. Српски историчар књижевности, књижевни критичар, антологичар и професор Универзитета у Нишу. Учествовао је на 80 међународних и националних научних скупова, у земљи и иностранству, из области науке о књижевности. Био је уредник или један од уредника бројних књижевних часописа. Био је и декан Филозофског факултета у Нишу. Као истраживач, уче-ствовао је на бројним значајним пројектима. Аутори је великог броја научних студија, састављач антологија и приређивач издања. Владимир Коларић је рођен 1975. године у Лозници. српски прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе и преводилац. Дипломирао на катедри за драматургију Факултета драмских уметности Универзитета уметности у Београду. Објавио је велики број радио и позоришних драма, есеја, теоријских и прозних радова, књижевне критике и аутор неколико филмова.

202

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Петар Арбутина, један од најпознатијих српских књижевних критичара, уредника и издавача. Ради као извршни директор сектора за издавање књига ИК Службени глансик.

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

203

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

204

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуанин књижевни врт

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

205

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Милосав Буца Мирковић „Трава од разгона“, Београд, 2004.

Енеса Махмић „Бијес далеких мора“ Београд, 2019

206

Др Миленко Чуровић Кичански „Бисерна суза у грлу“, Београд, 2017.

Јасмина Хањалић

„Све у Једном Једно у свему“, Витез, 2011

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Игор Дивковић

Иван Ергић „Приручник за чекање“, Београд, 2019.

Aна Шомло

„После много година“, Београд, 2019

„Латино бизантино“, Београд, 2018

Един Урјан Кукавица „Беш“, Тузла, 2005

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

207

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

208

Весна Радовић „Фирентински шал“ Београд, 2017

Енеса Махмић „Бијес далеких мора“ Београд, 2019

Марија Јурачић „Зона“ Редак, 2016

Фрањо Франчич „Его трип“ Нови Сад, 2016

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Ненад Андрић „Исцелитељ“ Ваљево, 2016

Марија до Самеиро Барозо „Тишина земље“ Београд, 2019

Жана Цовен „Једна љубав“ Београд, 2019

Валентина Златановић Марковић „У пјесмама укрштених вјетрова“ Пожега, 2019

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

209

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Муамер Халиловић „Сунце у сенци“ Београд, 2019

Лаура Барна „Пад клавира“ Београд, 2019

Милан Драшковић „Приче из будућности“ Београд, 2014

210

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

211

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

САДРЖАЈ Стихотворења МИЛОСАВ БУЦА МИРКОВИЋ У мојим очима тишина почива (избор из поезије )....................... 11 ДР МИЛЕНКО ЧУРОВИЋ КИЧАНСКИ Оковани свет (избор из поезије) ........................................................ 13 ЕНЕСА МАХМИЋ Бијес далеких мора (избор из поезије) ............................................ 16 БОРНА КЕКИЋ Облаци кишу доносе ........................................................................... 18 ЈЕЛЕНА ЗАГОРАЦ Три песме ................................................................................................ 21 ЈАСМИНА ХАЊАЛИЋ Неизвјесна пловидба ............................................................................ 24 ИВАН ЕРГИЋ Приручник за чекање ........................................................................... 27 МИЛАН ДРАШКОВИЋ На путу Уске стазе ................................................................................. 30 ИГОР ДИВКОВИЋ Рађам ријеч ............................................................................................. 33

Приповедања АНА ШОМЛО Којим морем пловиш сада .................................................................. 38

212

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕДИН УРЈАН КУКАВИЦА Беш (одломак из романа)................................................................... 52 ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ Степски вук: Омаж Хесеу .................................................................. 58 МИЛАН ДРАШКОВИЋ Измењени .............................................................................................. 61 ВЕСНА РАДОВИЋ Фирентински шал (одломци из романа) ....................................... 67 МАРИЈА ЈУРАЧИЋ Зона (одломак из романа) ................................................................. 72 ФРАЊО ФРАНЧИЧ Осамљеник .............................................................................................77 Волео бих да зауставим време .......................................................... 78

Путописања СРЂАН МАРКОВИЋ Психоделична Камбоџа ..................................................................... 82 АНА СТЈЕЉА Театар чудеса ........................................................................................ 89 НЕНАД АНДРИЋ Са поклоничког путовања у Егину .................................................. 94

Преводионица ТИАН ЈУ Насмеши се опет .................................................................................. 100 МАРИЈА ДО САМЕИРО БАРОЗО

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

213

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Тишина земље .........................................................................................102 АШИК ВЕЈСЕЛ Избор из поезије .................................................................................... 104 НИКАНОР ПАРА Избор из поезије .................................................................................... 107 ТАТЈАНА ЖИТКОВА Песме ....................................................................................................... 110

Приказивања ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ Препорука за читање дела Миките В. Супрунчука ....................... 121 РУЖИЦА ЦИКО О збирци поезије „Једна љубав“ Жане Цовен ................................. 128 ГОРАН МАКСИМОВИЋ О збирци поезије „У пјесми укрштених вјетрова“ Валентине Златановић Марковић .....................................................................131 ВЛАДИМИР КОЛАРИЋ О роману „Сунце у сенци“ Муамера Халиловића ......................... 134 ПЕТАР АРБУТИНА О роману „Пад клавира“ Лауре Барне ............................................. 138

Трагања АНА СТЈЕЉА Књижевним трагом Жака Конфина ..................................................139 147

214

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР • 2019

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Књигољубљења Легат З. Глушчевића поклоњен „Адлигату“ ................................ 154 Одржана манифестација „Поетозофија“...................................... 156 Велики међународни успех М. Х. Секулић ................................. 158 Покренут часопис „Дискурс“............................................................ 161 Објављен зборник на дијалекту „Ете такој“................................... 162 Објављено реиздање путописа „Писма из Мисира“................... 164 Објављена сабрана дела Растка Петровића ...................................167 Објављена дечја књига „Ајша у Земљи Снова“ ............................ 190

Аутори .................................................................................................. 193 Енхедуанин књижевни врт ........................................................... 205 Садржај ................................................................................................. 212

ГОД. 1 • БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019

215

Милосав Мирковић ❦ ЕНХЕДУАНА

❦ Срђан Марковић

ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА

Др Миленко Чуровић Енеса Махмић Борна Кекић Јасмина Хањалић Јелена Загорац Иван Ергић Милан Драшковић

Ана Стјеља Фрањо Франчич Ненад Андрић Тиан Ју Марија до С. Барозо

Ашик Вејсел Никанор Пара

Игор Дивковић

Татјана Житкова

Ана Шомло

Дајана Лазаревић

Един Урјан Кукавица

Ружица Цико

Јелена Недељковић

Горан Максимовић

Весна Радовић

Владимир Коларић

ГОД. 1 •Јурачић БР. 3 • СЕПТЕМБАР-ДЕЦЕМБАР• 2019 Марија

216 Петар Арбутина