Enheduana

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ENHEDUANA ЕЛЕКТРОНСКИ ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉEЊА

ISSN 2620 - 2611 ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАН.-АВГ. 2020

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

1

DVOBROJ

ЕНХЕДУАНА

2

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЕНХЕДУАНА електронски часопис за уметност писања и књигољубљења год. 2 • бр. 4-5 • јануар-август • двоброј • 2020 Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi https://kreativnopisanje.wixsite.com/enheduana/knjizevni-casopis-enheduana

Главни уредник Др Ана Стјеља Ликовни уредник Љиљана Стјеља Сарадници Јасмина Хањалић • Марија Јурачић Виктор Лазић • Ана Галић Јелена Загорац • Срђан Марковић Илустрације на корицама Колаж „Десанки у част“, Љиљана Стјеља Илустрације у часопису Драгица Охаши ISSN 2620-2611

Часопис излази три пута годишње.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

3

ЕНХЕДУАНА

4

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Перо је мач скован од знања“

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

5

ЕНХЕДУАНА

6

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуана je име древне сумерске песникиње која је живела средином 23. века пре нове ере и која се сматра првим књижевником у историји светске књижевности. Ова сумерска свештеница и песникиња је уједно и први аутор који је потписао своје дело.

Енхедуана је била акадијска принцеза, песникиња, свештеница, ратница, владарка, астроном. Била је најважнија верска фигура свога доба. Њено име је састављено од речи „Ен“ (врховна свештеница), „хеду“ (украс) и „ана“ (небеса). Познато је и да је себе називала отелотворењем богиње Нингал, односно земаљском супругом месечевог бога Инане. Својим књижевним стваралаштвом, поставила је стандарде за поезију и форму молитве која ће дубоко утицати на Библију и хомерске химне, па самим тим и на читав ток светске књижевности. Енхедуана је била мистична и херојска личност, мудра жена и моћна свештеница. Кроз слављење свог личног односа са Инаном, Енхедуана је дала најстарији сачувани траг свести појединца о свом унутрашњем животу.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

7

ЕНХЕДУАНА

8

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Stihotvorewa

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

9

ЕНХЕДУАНА

10

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СИМОН СИМОНОВИЋ Избор из поезије ПРВИ ОТИСАК

Слова су ненасите ноћне пијавице, чији зубићи одозго надоле, ред по ред, уједају твоју кожу, нимало лековито, још мање утешно, средовечни домаћине. Слова су лајави, побеснели чагаљи што у зору, непримећени и у чопору, излазе из испијене главе и растржу твоју десну шаку, можда и подлактицу. Слова су углачане чиоде премазане свим бојама ‒ очас пробију покожицу и на костима урежу штркљасте, у краћим низовима начичкане шаре.

НАПОМЕНА

Исцеди још коју кап да после немаш куд. Ону последњу, и са иглом у устима, нећеш осетити ни ослушнути њен шум. Она и није и јесте твоја, одавно је крцат друм. Улила се, слив је разуђен, а одрасла деца купају се у води

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

11

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ преко колена. Чим те повуче матица, и у души запне, изрониће изнебуха, нечујна, бистра, да на живо месо капне.

7. 10. 1996.

ИЗНОВА После десет пепељавих година, опустошен и немушт, избијам усред среде. Затичем те бледолику, једну те исту, с главом међу шакама. Ни додира, ни уклетог вида, ни стаса ни пустог гласа, ноћ по ноћ, за истим столом, у истој постељи. Засићен влагом, сновима и подземном смицалицом, у твојој ћелији ризикујем све изнова. Застрашена или постиђена, више ме не провераваш.

(из збирке поезије „Коначна верзија: песме 1968-2008“, Београд, 2011)

12

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ У Платоновом врту У ПЛАТОНОВОМ ВРТУ

У Платоновом врту, док посматрам цветове раскриљених на сунцу, видим капи росе што се сливају низ литице. А можда су то сузе? То је једина тема која ме заокупља, о држави и свету немам више дилема. Нисам ли један од раритета деца цвећа у Платоновом врту или сам коров који племенито цвета?

НЕМА МИРА Све је речено. Па шта онда чекамо

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

13

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ овде на Агори, кога чекамо? Долазе све гори и гори: прво говорници пале ватру, земља гори, затим варвари гасе речи да сваки траг затру. Једино нико не чека мир, јер мир никад доћи неће.

ВЕТАР СА АРАРАТА Упоредо градим пешчане куле у пустињи Месопотамије и куле стаклених перли на Менхетну; неупоредивом лакоћом уграђујем себе у стихове Скадра на Бојани, јер ја сам само жртва градитељства узалудног. Све ће те снове, куле од карата, једнога дана развејати ветар са Арарата.

(из збирке поезије „Правац“, Београд, 2019)

14

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ Пролаз у сјај

ОДЛАЗАК СВЕТОГ СТАРЦА

Прве ноћи под земљом у твом гробу никог није било. После смрти никло ти је једно, а после смрти и друго крило.

ДУША ЗАТЕЖЕ ЛУК Ове године моја чежњива душа примакла се земљи ближе него икад. Понадао се пропадљиви свет.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

15

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ПРОЛАЗ У СЈАЈ Опростите. Морамо се растати. Не могу се више задржавати у пределима бола. Бол није одређен као место где човек треба да живи и сконча. Бол је пролаз. У сјај. Опростите што вам узлећем пред зачуђеним очима.

МОЈ ЖИВОТ Пламен што се са ветром бори. Свећа која за Тебе гори. Заглушеност у страшној буци. Ход са маленим крстом у руци. Вера у притајени смисао. Песма коју си Ти написао.

(из збирке поезије „Смрт је моја кратког века“, Београд, 2010)

16

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ Избор из поезије ПИРОВ ПОРАЗ

У поразу, шта ли, равнодушно гледам: Победник је рањен и од мене више. Њему, веле, победа, мени – говеда, На истину сушту та слика мирише. Док ликује нервозно, оборене главе, Ја га оздо, згажен, погледом прекривам. Лице ми је, макар, близу сочне траве, С говедима пасем, утеху преживам. Проклиње он горко победу туробну, Брине ме што очај његов видим таман. Из пораза лажног црпем снагу гробну, Дође ми да викнем: обрадуј се, аман! Обрадуј се што си мене надгорњао, Макар ја у сразу што то није лежим. Загрнуо те је плашт немоћи зао, Али ведар буди, за срећу се вежи. Поражен а као да не спознах пораз, Лешкарим на трави мекој као санак. Судба победника од моје је гора, Казна му је тежа, и тежи му данак.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

17

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Остајем на пољу где се битка била, Капетан на броду што тек испловљава. Застава се моја све до краја вила, Сад кô стег се вије моја мирна глава.

ТИ Од лепоте се отме дах: она је једна само. Око то има облик који око нема друго. Душа се диже, а од ње прах; одувек се знамо. Лепоту, не тебе, сад молим: венчај ме с том тугом. Даруј ми дуга лета бола, зиме пуне наде, Јесен да чекамо скупа, пролеће да нас кваси. Нека нам два живота гола опсена украде; Срце, једно, у гуши лупа. Кажи: да, моја си.

РАЗЛИЧАК Сви те воле, нико у саксији нема, И у вазу кад те спусте, одмах знају: Увенућеш дрско, ничији, беземан, Не тражиш ни воде кашику да дају. Ниси тако леп, али си им сладак, Па ни сладак ниси, но се око диви; Жилавији нешто, не кô бела рада, Што се одмах, мека, на петељци криви.

18

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Са ливаде где си покупљен нехајно, Ал’ да ипак берач осети тескобу, Длачицама својим, оштрим листом трајно Остављаш за собом измењену собу У којој ће спавач сне сањати друге, У којој ће ваздух призивати траву; Нема судбе болне, нема тешке туге, Отргнут од земље – сачувô си главу.

СВАЂА Рађа се кô црв, а израста у змаја, Препознаш је касно, увек друго лице; Ходамо по жици спетој изнад краја, Једно другом душу ваде две убице. Из чемера шећер, из једа мед цури, Све што слатко беше – сад отрован поток. Ватра би да букти, пламену се жури Да сажеже горких груди кужан оток. На згаришту као дечица у песку, Од прахова злосних пујдамо торњиће: Расти, расти, куло, у земаљском треску, Покајничких суза зора мека свиће.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

19

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЖУТО У ЈАЈЕТУ Да трошимо оно мало ништавила, Жар за жар, или: лепо изгледаш данас, Сенка заборава сручила се на нас, Трезвеност још само од краја нас скрила. Глас туђ, срца откуцај странски бива нем, Ал’ очи се гледају, осмех се врати; О пријатељству говориш, ја те пратим; Шта: ти да будеш Фродо, ја да будем Сем. Мало је остало жутог у јајету, Мало сјаја у дунавском вилајету, А душа се бори за вољену душу; Из јајета излази сад ново пиле, Мало од челика, мало и од свиле, И ми га, заједно, хватамо за гушу.

20

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОРДАНА БОРАНИЈАШЕВИЋ Ланова писмена ЛАНОВА ПИСМЕНА Твоја писмена, дорогой: Јастук гроба мог. Узглавље задње Плаво Најплавље Четина из детињства: Вече Бадње. Писмена света: Радост оносвета! У СУСРЕТ ЧУДУ Салећу ме Поруке сновне: Лирске, а оловне... Речи оносвете Што у шуми можданој Замреже, закорове... Брдо чуда, Чудо

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

21

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ – пише Василије Чудотворац, Поруконосац Божји гласоносац Чудорац! Верујем у слово: Из штампарије вишње Словно слово – Ланово, боловно... Верујем у оностране гласове: На бујици дневној, гневној – од тембрена сребра – сон-орне сплавове. РÂНО БЕОГРАДСКО ПИСМО Из своје лирске несвести Из наде да ћу Те на оном срести Ја склапам очи још један часак Све док ми црни данак Не смрве беле лирске кости Петељка листа чиста Теме ће ми пробости Премили боже Кишни ми безнад Опрости, опрости

22

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

23

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ЗРНО У ШКОЉЦИ СРЦА Где си, Ланено? Зрно у шкољци срца, Бисерно Руменило јагодица И бледило са усница Иње са грана: трепавица Миље песмâ: сневалица Бисерица ‒ песмарица Санак-сладак: Сламарица Спавај, Ланено... Зрно бисерно, Санено...

(из збирке поезије „Писма Лану“, 2004)

24

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЕСНА В. МАКСИМОВИЋ Корак у мраку НОЋ Зашкрипи срце од наглог кочења, с праском у зору, удари у груди, смрска лобању, заћути, и љубав не падне му тешко. Ноћ се разодева, време више не куца, касни. Добија лице наличје, буђење је део система. За поломљену душу полисе осигурања нема. КОРАК У МРАКУ Угасимо светло, да видимо куда иду сенке поред нас; корак, који хватају у мраку, када чују само дисање и глас.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

25

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ СЛИКЕ СУ ТВОЈЕ Волим слојеве, ноктима када загребем, да их поломим за оно испод што је, и уље за друге, кад суво постане, да знам ‒ све осим слике је моје. КРУПНЕ РЕЧИ ПАДАЈУ Данас су падале крупне речи, тако мале за важне ствари, и мале шаке одговарале, као велике за ситне крађе. Ситне се људи, укрупњавају проблеми. Све је то наше, само смо ми туђи.

(из збирке поезије „Зидине“, Београд, 2019)

26

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СТЕФАН ВИШЕКРУНА Три песме ЉУБАВ ЈЕ ЈЕДИНО ВРИЈЕДНА ПОД НЕБОМ!

Запамтите господо моја да је љубав једино вриједно што човјек има да каже под небом. Због љубави према Христу је и наш славни многострадални народ презрен у очима свијета и миљеник дични чудесног Богочовјека. Великодушност је особина богољубивих душа. Лако је спознати величанственост љубави у сунцу, али опет са друге стране ни то уопште није лако, јер многи то никад не спознају. Па замислите онда колико је далеко и непојмљиво теже пронаћи љубав на дну пијане и распусне душе која идеално тврдоглаво признаје да ништа не признаје. Знајте да опијеност вином није толико страшна, колико је у својој наказној погубности непокорна и страшна пијанка ошамућености животом. О, то је паклени руг завјере зла над немоћним човјеком. Отуда произилази наша болна, хронична, непоправљива и

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

27

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ мученичка патња коју увијек неминовно у мањим или већим таласима прате као злокобна сјена потмуле и мучке манифестације раздражљивости и хипохондрије. Потом се кајемо са огромном испосничком страственошћу када нас наше крајности доведу у предворје лудила и очајања. Љубав, да, да, то је све заиста. Немојте се подсмјехивати када кажем љубав, није то на подсмијех, ви се подсмјехујете сопственом незнању и то вас прилично забавља, е у томе је ваша пропаст, сви имате високо образовање или само дубоки џеп господо?!

Љубав је одувијек била колијевка, референтна тачка и крајњи домет читаве феноменологије личности човјека. Једино љубав је жила куцавица бића човјека. Само она ће потрчати без пренемагања и теоретисања пустог на распеће безбројних крвавих Голгота овога свијета и побиједиће у неисказаној жртви за тебе, сву охолост душе твоје јадне човјече. Љубав је једино вриједна под небом и саобразна божанском достојанству човјека, све остало је мрак и сујетна парада која копни преко ноћи у ништавилу и остаје заувијек закључана у гробу ада

28

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ниских страсти, драга господо моја.

Мудар човјек разбија своје заблуде током читавог живота, глуп човјек их ствара. МЕЛАНХОЛИЈА

Меланхолијо Сапутнице Света Рањених и жедних Вечерас сви пију у твоју част И путују обалама пустим Под окриљем младе Звјездане ноћи Меланхолијо Сапутнице Света Рањених и жедних Живот је бура Тренутака гордих који Запљускују и носе Човјека по земљи Меланхолијо Сапутнице Света Рањених и жедних Боље да нестанем без Трага са земље ове Него да живим биједним Полуживотом човјечанства

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

29

ЕНХЕДУАНА

30

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Богињо страшна Вечерас сви љубе У сненој тишини Заносно лице твоје И причају са обалама пустим Под окриљем младе Звјездане ноћи

ЗАТВОРЕНИЦИ Затвореници не доживљавају кишу која данас суморно пљушти лупајући бијесно по старом затворском бетону. Пркосно натмурени ходају по киши не придавајући јој ни најмањи значај и замишљено блуде по бескрајним хоризонтима маште у свом далеком свијету замишљајући сунчан дан . Није најстрашније бити заточен међу зидинама , решеткама и бодљикавом жицом , најстрашније је бити окован духом у

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

31

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ћелији бића и удисати смрдљиву влагу изолације сваки убоги дан.

32

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

33

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ANĐELA STANISAVLJEVIĆ Potraga TIŠINA Dođi dok ove iskre ima, Dok prožima, dok u meni tinja Od vela inja je oslobodi I ne pitaj kuda to vodi, Samo neka bude tiho.

Nekada je tišina od svih glasova jača.

Odagnaj tugu, iz očiju je skloni, I ne donosi suze, bilo je već plača, Prisustvo mi svoje pokloni.

Znamo mi kako je kad goni sujeta, Kad je sloboda ukleta, kad ruke veže, Kad steže i poteže niti na kojima poput lutaka visimo Naizgled slobodni, od drugog zavisimo.

I ne, ne traži istinu, dok zalaziš u tminu Ne pitaj me hoće li pući konci Niti da li smo nakon pada sami sebi oslonci Ili jedno drugom, ili je pak to tlo.

Ne poredi nas sa tugom, ona katkada i nije zlo.

Ume i da pouči tada, dok baca na pod, Da nije samo naš čitav nebeski svod, Da postoje mnoge važnije stvari I zapitaj se sada ko smo mi u stvari.

34

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ DOBRO Stradanja velika Neopažena, neuvažena Njima sićušnog lika, Neuramljena slika u podrumu.

Nikome na umu. Sumu broje, Poput osica koje se oko gnezda roje, Bledilo ih tog lica ne dotakne, Ni na tren da se omakne: Nije zaboravljen!

Sada je nem, nema više reči da ponudi, Niti može da ih kudi, da sudi, “Samo ste po obličju ljudi” da kaže, Da samo dela nas čovekom čine i važe.

Nastavljaju da skrnave delo, Telo ne vide, samo odelo, Srž ne poimaju, samo, Ona dobra za njih dobra otimaju.

No, dobro je trag večiti, Dobra, pak, varljiv, magloviti.

POTRAGA Potraga Beživotno lepo, Poput spoljašnjosti školjke, Koja donosi talase i šum, Tvoj glas koji se nazire.

Tvoji obrisi poput neoformljenog bisera, Zrna peska, koje čvrsto držim,

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

35

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Polako izmiču, ipak, Uspevam da neko zadržim.

Donesu mi sunce i poneki miris, Neodoljivo sličan tvome.

Nađe se tu i so, Ona koja uporno ne dopušta rani da zaceli I ponovo krv.

To naizled bezoblično, Simbolično podseti da osmeh I prikažeš se u punom sjaju, Ovaplotiš u suncu koje obasjava beskraj mora.

Sve se stapa, odlazi, odmiče, Ali oseka povuče da te potražim Dolazi plima, i ostajem sa čulima, A ti ponovo neuhvatljiv.

Radost i bol, sigurnost i usamljenost Svest o tome da će proći kada se oči priključe No, prepuštam se nesvesnom koje me vuče.

Odlučno stojim i nastavljam, Prepuštam se i lelujam, Drhtim od nesigurnosti, Ipak, tako te čvrsto držim u rukama, Dok te letnji povetarac odnosi.

I koga to uopšte zanima?

Napolju je zima.

CELINА Pogled.

Prolazi kroz svaku venu, Natera krv da struji, da se razliva I osetim da delovi koji venu postaju živi,

36

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Da se zapravo živi.

Strujanja kroz odelo moje duše, Pred sobom zidine ruše, Tom vrtlogu se predajem I stapam sa svim, nestajem, Sasvim.

Ostaje ti moja bit, To iskonsko, a naizgled novo, Sa tobom postaje nešto, I priznajem,vešto je iznosiš svetlosti Obavijenu tobom u celosti.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

37

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МИЛАН ДРАШКОВИЋ Седам снова о једној ноћи (поема о Милени) 1. СУСРЕТ На почетку ове чудесне ноћи кад се провалија смањује и између мистичних димензија кад се назире мост саткан од светлости и снова тек скок нас дели да коначно се нађемо тамо где чезне нам душа – у маштолету својих снова Buona sera поетеса! иако временски удаљени коначно смо се срели нас двоје сличних имена сличних интересовања поезија и сликарство има ли нечег лепшег? Па хајде онда да огрнути свилом сете иза сутона носталгије упловимо у ову нестварну ноћ – ноћ којој не желимо краја!

38

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ 2. У МАШТОЛЕТУ Оставимо тугу да спава на белом облаку оставимо тамни плач шуме и њене сребрне косе изгубљене у оку даљине Желиш да спалиш месец? ни Маларме га није волео месец нам не треба за снове кажу да је луна сестрица Хекате кажу да је луна немилосрдна љубавница... Али пустимо месец поетеса хајде да раширимо крила маштолета као поносита деца Сокола нека наша равнодушност поломи крила злокобних црних птица нека оборе поглед неверни анђели са очима од стакла док заобилазимо стражаре ноћи и док маштолет плеше у светлости од леда нестајући у кристалној пени хајде да коначно спојимо вале са звездама!

3. ОДЈЕК ДЕТИЊСТВА Расплети своје дуге косе поетеса не обазири се на грање дрвећа винућемо се високо у маштолету понад свих предела из сна Немој се зачудити ако угледамо малу плаву девојчицу у цвећу резеде

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

39

ЕНХЕДУАНА

40

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ међу белим крилима голубице девојчицу која се игра са Одјеком на обали језера једног огледала Запловимо даље и даље поред облака чудновата облика и ове шуме под снегом лаганим и нежним који нећемо уништавати својим корацима на овом чудесном путовању Гле - месец се скрива иза облака као да зна да замишљаш да га палиш да плане и изгори да црни и одлеће као мали угљенисани лептири Запловимо даље праћени верним сенкама свих оних птичица што угинуше у ропству праћени Одјеком детињства праћени валом што се пропиње високо тражећи звезде у тишини неба

4. ОКРЕНУТИ ОД СВЕТА Поетеса сви носимо тајну рану носимо и одсјај звезда у очима тражећи ствар којој нико не зна име тражећи тишину која чува сећање слушајући претужне песме што их смирује жеђ очајног ветра носећи у врховима прстију позлаћене спирале са ритмом који је вечан Али у овој дугој ноћи осећамо да су нам срца пуна да смо богатији од целог света

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

41

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ јер видимо само снове преплављени спокојством окренути од света далеко од предела празнине без имало суза на овој граници измишљеног односа где пада сенка на гнездо хиљадугодишњег орла где ловац долази издалека са златном плочицом на грудима ловац што чита најтеже књиге

5. САЊАЈМО ДУГО Поетесо погледај! месец нас испраћа са хиљаду слеђених суза Застанимо ту у близини слатких вода сањајмо дуго грејући руке на ономе што је било сањајмо дуго Можда будемо тамо и кад поларна звезда озари долину наших снова можда будемо тамо Никад нисмо тако јасно знали да сањамо – зар не? и дисањем осетили једно дрво које нисмо познавали

42

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ 6. РАСТАНАК Застанимо пред овом галеријом изложба твојих слика: сликарка са стрелцем венера са лампом девојка са соколом девојка са велом портрет са црном рукавицом ово је прави празник за очи! Време пролази поетеса чак и ова ноћ има краја на растанку морам ти нешто рећи: буди опрезна у данима који долазе и не уздај се у црног каваљера... addio!

7. ВАТРА, СРЦЕ Мрачна међуигра сви протекли дани и ноћи када је горело небо погреб за очи пламена пепео и звезде знам да и легенде умиру али ако се икад вратим пређем преко светле стране нађем врата у други свет срешћу последњи парадокс ЊУ која у маштолету чека

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

43

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ сутра и сутра и сутра ослушни о ослушни ово срце које није хтело да буде црно

44

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

45

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Pripovedawa

46

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Denis

Možda je prevrat u Holivudu počeo kada je tada mladi režiser Bob Rafelson tražio od Džeka Nikolsona, već umornog od nastupa u horor filmovima, da napiše scenario za psihodelični film koji bi pogurao njegov omiljeni bend ,,Mankis.’’ Rafelson je bio pod velikim uticajem Felinijevih filmova, pa je hteo da ovaj njegov film ima sličnu konotaciju na socijalni, politički i alternativni život Holivuda baš kao što je 8 ½ predstavio rimsku elitu na totalno novi način. Da li zbog viška esida koje su Rafelson i Nikolson izgutali tih meseci dok je film stvaran, ili zbog neiskustva, ali njihov prvenac ,,Hed’’ više je ličio na montipajtonovski cirkus pomešan sa kičastom pop kulturom. I sve tako dok jednog dana krajem 1967. Denis Hoper, Piter Fonda i dramaturg Majk MekKluri nisu došli u produkcijsku kancelariju u kojoj su radili Nikolson i Rafelson da traže pare za bitnički hit ,,Izi Rajders.’’ Rafelson je pre toga sreo Denisa Hopera na žurci u Ist Vilidžu gde je Denis uz nekoliko džointa i gestikulacija vizuelizirao gostima dramu ,,Kraljica’’ u kojoj je celokupna Džonsonova administracija, dakle, Džonson, Bandi, Rask i, neizbežni MakNamara, obučeni svi u belo, jela jastoge i planirala ubistvo Džona Kenedija. Malo je reći da se Bob Rafelson toliko oduševio Hoperovom radikalnom kreativnošću, pa je ponudio ekscentričnom glumcu da ga poseti u Holivudu. To se i dogodilo. Hoper i Fonda su prvo hteli da odu do kancelarije njihovog starog znanca Džeka Nikolsona da popuše džoint i oraspolože se, ali Bob Rafelson je tražio da to odlože i sretnu moćnog producenta po imenu Bert Šnajder i objasne mu kakve planove imaju sa filmom na kome su radili. Bob Rafelson je bukvalno ovim rečima predstavio Denis Hopera Šnajderu: ,,Ovaj tip je totalno lud, ali ja totalno verujem u njega i mislim da ima brilijantan film da ponudi.’’ Ispalo je da je tajming bio više nego dobar jer su Piter

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

47

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

i Denis dobili obećanje od 360 000 dolara i ček koji su mogli odmah da keširaju na 40 000 dolara. Procenti su podeljeni tako, da je za režiju Hoper dobio 11 posto od profita, Fonda 11 posto od profita za produkciju i za scenario je trebalo da dobije 11 posto od profita legendarni pisac Teri Sadern, međutim kasnije je došlo do problema oko kredita za ideju i scenario ovoga filma. Razdragani od sreće što su konačno dobili vetar u leđa za ostvarenje svojih snova Piter i Denis su već na početku pomešali datume produkcije jer su bili u ubeđenju da imaju mesec dana da se pripreme, kad ono, ispostavilo se da imaju samo sedam dana kako bi ispljunuli plan snimanja sa lokacijama, neku verziju scenarija i naravno, ideju o filmskom jeziku kojom se bavi režiser. Hoper nije sedeo skrštenih ruku već je okupio sve prijatelje koji su znali da rukuju ili su posedovali šesnestomilimetarske kamere. Piter Fonda se već tada žalio da je Hoper pokazao znake paranoje jer je hteo da se okruži isključivo ljudima koje poznaje. Kada je, konačno, napravljena neka vrsta selekcije očigledno je bilo na tom prvom produkcijskom sastanku da su svi članovi filmske ekipe dugokosi, da puše travu i da se ne libe da okolo hodaju bosonogi ili da prilikom konsultovanja sede na podu poput indijanaca. Scenario se nije razvijao baš najbolje i sve što su Denis i Piter znali je da njih dvojica žele da glume u filmu kao dva glavna karaktera, Piter kao Kapetan Amerika, a Denis kao Bili Kid. Znali su pored toga da to treba da bude ,,roud muvi’’ u kome oni voze motorcikle, da u filmu treba da izgutaju eside i ako je moguće da se drama filma vrti oko švercovanja droge. Dogovorili su se konačno da Denis bude režiser, a Piter producent. Odabrali su trojicu snimatelja, Berija Feinštajna, Beirda Brajanta koji je pre toga radio sa Adolfasom Mekasom na njujorškim andergraund filmovima i Lesa Blanka koji se kasnije proslavio sa svojim dokumentarnim filmovima. Problem je nastao kada je Hoper svakom od njih rekao da je ,,prva kamera’’, a da ni sam nije znao kakav je plan snimanja. Neki od snimatelja su se kasnije žalili da je Denis Hoper već na početku pokazao psihopatske sklonosti jer je uvek nosio bar jedan napunjeni pištolj i proizvodio atmosferu koja je bila blizu nasilja. Na drugoj strain Hoper se žalio da su snimatelji snimali i onda kada on nije hteo da snimaju, pa je morao da im preti fizičkim kaznama ako ih uhvati da snimaju bez njegovog

48

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

znanja. Prvog dana snimanja, 23. Februara, 1968. Hoper je postrojio celu filmsku ekipu sa glumcima na parkiralištu ispred Hilton hotela u 6:30 ujutru kako bi im objasnio da je ,,on najveći filmski režiser koji se ikada rodio u Americi i kako je to njegov film, pa shodno tome neće trpeti nikakva sranja.’’ Kombinacija alkohola i narkotika učinila je da se većina kreativnih ljudi koja se tu našla uplašila od njega shvatajući da imaju posla sa psihotičnim kaubojem-hipikom. Piter Fonda i Teri Sadern su bili šokirani takvim ispadom, pa je Teri čak i gestikulacijom pokazao da misli da je Denis drkadžija, ali srećom ga ovaj nije video jer je za pojasem imao napunjeni pištolj. Sa druge strane Piter Fonda se kasnije jadao da je kasno shvatio sa kakvim ludakom ima posla, te da je kao producent hteo da otpusti Hopera, ali se uplašio burne reakcije režisera koji je totalno monopolizovao film. Naravno da su mnogi počeli da daju otkaze, a jedan od snimatelja je kasnije ispričao jednu od najbizarnijih priča sa tog snimanja kada se pojavio na setu, a tamo osim producenta tj. Pitera i režisera tj. Denisa nije bilo nikog. Onda je Denis, koji je tog jutra izgutao esid, tražio od Pitera, koji je takođe izgutao esid, da se skine go, popne na statuu Madone i plače za svojom pokojnom majkom.

Piter je na kraju to uradio jer je znao da nema smisla raspravljati se sa poludelim režiserom. Posle izvesnog vremena u kome je snimanje toga filma više podsećalo na snimanje nekog eksperimentalnog filma sa Lover Ist Sajda nego niskobudžetnog holivudskog filma, Hoper je zakoračio u još veće ludilo tražeći od snimatelja i njihovih asistenata da mu predaju ,,dejlis’’ tj. trake odmah po okončanju snimanja, a kao razlog je naveo prostu činjenicu da ne veruje nikome u kreiranju tog remek-dela za koje on uzima sve kredite. Pošto Piter Fonda nije imao smelosti da otpusti Hopera prepustio se događajima koji su ovaj projekat vodili ka totalnoj katastrofi. Već su bili akumulirani bezbrojni sati filmske trake za koje nije postojao plan za montažu jer praktično ni scenario nije bio gotov.

Piter je čak pokušao da vrati onih 40.000 dolara Bertiju sa rečima da taj film nikada neće videti svetlost dana jer je njegov, sada bivši, prijatelj koji je režiser filma totalno poludeo. Berti je u maniru iskusnog egzekjutiva smirio Pitera i rekao mu da pokaže strpljenje jer niko u studiju ne sumnja u Denisov talenat već se svi nadaju da će malo smanjiti konzumerizam droge i alkohola. Piter je ubrzo otišao u Njujork gde je

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

49

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

sa Teri Sadernom hteo da poradi na scenariju i u isto vreme uobliči ulogu Ripa Torna koji je pristao da glumi u filmu kao Hanson, advokat koji se pridružio Kapetanu Amerika i Biliju Kidu. Torn je u tom trenutku bio vrlo poznat, pa je trebalo da filmu ,,Izi Rajders’’ donese tu glazuru koja se očekuje od filma produciranog u Holivudu. Ne lezi vraže, Hoper je hteo lično da proveri dokle je došao scenarijo, pa je seo na avion u iscepanim farmerkama, zamašćenoj jakni, srećom bez revolver, i odleteo u Njujork. Pošto nije zatekao Fondu u njegovom stanu na Aper Ist Sajdu otišao je do poznatog restorana Seren Dipiti jer je doznao da su Piter i Teri tamo. U restoranu, baš kako dolikuje slavnim ličnostima, sedeli su Piter, Teri i glumac Rip Torn okruženi lepim devojkama sa svom mogućom pažnjom osoblja koje je dolivalo skupa vina i prinosilo đakonije. Onda je nastao pakao na mestu gde obeduju bogati i slavni jer je dugokoso, neobrijano lice u iscepanim farmerkama počelo da viče i mlatara rukama. Navodno je Denis bio razočaran što se njegovi partneri dobro zezaju dok on rmbači i sagoreva u film što je u produkciji. Kada mu je Rip Torn rekao da se smiri

Denis mu je odgovorio da zna kako je on teksaški kulov, zgrabio je nož za biftek sa stola i prislonio ga Tornu na čelo. Torn koji je bio vojni pandur dok je služio armiju, razoružao je Hopera otevši mu nož i sada ga je on držao na Denisovim grudima. Hoper se nije predavao već se izmigoljio i u tom guranju je pao preko Pitera Fonde, povredivši ga. Ustao je i uz urlike pozvao Torna da se obračunaju noževima ispred restorana. Podsećam restoran ,,Seren Dipiti’’ se nalazi u jednom od najuglednijih delova grada gde razmaženi i nalickani stanari sigurno nikada nisu videli tuču jednog teksašanina i hipika iz Kalifornije.

Torn je prihvatio bačenu rukavicu i odgovorio Hoperu da ga čeka ispred restorana i da ga baš briga ako ovaj povuče i pištolj. Srećom Denis ga nije imao i nije izašao na ulicu jer se konačno suočio sa nekim ko ga se ne plaši. Torn je kasnije pričao da se na ulici naoružao sa onom poznatom njujorškom metalnom kantom za đubre koju je hteo da olupa Hoperu o glavu ako izađe iz restorana. Kao rezultat te tuče u restoranu Rip Torn je odbio ulogu u filmu, pa ga je zamenio Hoperov i Fondin drugar koji voli da puši marihuanu – Džek Nikolson. Denis se zatvorio u kolibu sa pola kilograma marihuana i sam napisao sce-

50

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

narijo dok su svi ostali umešani u ovaj projekt, osim Berta, tražili način da ga izbace iz njega. Kada je Denis, konačno, izašao sa nekim scenarijom pokušao je da oduzme kredit za scenarijo Teriju Sadernu, ali je Bert i to odbio poštujući integritet velikog američkog pisca i scenariste. Teri je već bio na zalasku karijere i nije imao namere da grize kako bi napravio ime u svetu filma tako da se sam povukao iz projekta, ali pre nego što je to učinio pobrinuo se da Bert sačuva originalno ime filma koje je on smislio - ,,Izi Rajders.’’ Hoper i Fonda su hteli totalno drugačiji kraj filma u kome oni ,,izlaze’’ kao hipi pobednici, no Sadern je, na njihov užas, u scenariju usvojenom od Berta ubio sva tri junaka – advokata koji je progledao, Kapetana Ameriku i Bilija Kida. Teri Sadernov integritet nisu dovodili u pitanje ni najveći američki pisci poput Normana Mejlera, Henri Milera, Vilijama Barouza, Džeka Keruaka i drugi koji su smatrali da je Teri, u stvari, otac svih njih, tako da ljudima u produkcijskoj kući koja je stajala iza filma ,,Izi Rajders’’ nije nikada palo na pamet da se liše najvećeg imena listovanog u kreditima. Na veliku žalost Hopera i Fonde, anti-heroji su bili predviđeni da umru baš kao što je počinjao da umire ,,američki san’’ pod pritiskom ,, ograničene Amerike’’ koja je po Sadernovom mišljenju bila odgovorna za vijetnamski rat. Usvajajući Terijevu viziju dva hipika su morala da pred kraj filma priznaju ,,kako su sjebali celu stvar’’ tako da je gigant literarnog sveta gospodin Sadern iskoristio da kroz usta dva dionizijevska karaktera masnih kosa uvede osnov za tumačenje reči ,,hamartia’’ oko koje su teoretičari drama, a naročito tragedija, vekovima čupali kose. Kod Homera je ova reč značila promašaj cilja, kod Eshila grešku u računu, dok je od Eshila do Euripida ,, hamartia’’ je značila ,,tragičnu krivicu dva lica, objektivnog i subjektivnog, i dve dimenzije, božansku i ljudsku’’, ali što se dalje ide u razvoj moderne drame označavala je pogled koji se okreće od spoljnog ka unutrašnjem i od bogova ka ljudima. Teri Sadern je praktično napustio ovaj svet bez banke na računu, ali ostavljajući ogromno nasleđe generacijama pisaca i scenarista i kada uporedim njega sa Denis Hoperom mogu apsolutno da razumem šta je Sali mislila kada je podrugljivo izgovorila reč ,,klajmer’’ opisujući Denisa, reč koja bi u beogradskom žargonu mogla da znači ,,karijerista.’’ Ali, treba biti pošten prema ludom kauboju-hipiku i bar ga smestiti u panteon, možda narkomanski

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

51

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

panteon, ili možda onaj koji tek treba da se formira pošto ideja o slobodarskom duhu odumre pod poslednjim napadima tehno generacija.

Ideja da se putuje sa onim ,,čoper’’ motorciklima je bila Piterova i nju je Hoper mrzovoljno prihvatio jer se, u suštini, klonio tih hromiranih igrački proslavljenih od Hels Enđelsa, pošto se jednom sa nekom klinkom, što je sedela iza njega, tako izlomio na Sanset Bulevaru tako da su mu se motrcikli smučili. Ipak, brutalizovana ideja ,,cinema verite’’koja se kuvala u Piterovoj glavi je na kraju pobedila. Istina je da je scenarijo za ovaj film i pored mnogih nesuglasica delo više vrlo različitih karaktera. Racio snimanja je bio ogroman kao da se radilo o dokumentarnom filmu i ne retko režiser, tj. Hoper nije poštovao scenarijo, ali na kraju kada se skupio sav snimljeni materijal trebalo je posle procesovanja traka pristupiti montaži gde je napisani scenario svakako morao da dođe do izražaja. Hoper je i u ovom segmentu izašao iz svojih profesionalnih ograničenja, preuzeo je inicijativu i potpuno odgurnuo producenta u drugi plan. Jednostavno, hteo je da ovaj film bude izrezan od stotine sati na bar četiri sata i kao takav se prikazuje u bioskopima kao ,,Lorens od Arabije sa milon doza l.s.d-a’’. Hoper je bio pod ogromnim uticajem Brusa Konera i drugih, uglavnom, njujorških avangardnih i eksperimentalnih filmadžija tako da je u Holivudu dobio nadimak ,,Breht na esidu’’ jer je, za početak, hteo kredite autora koji se pojavljuju na početku i kraju da vrti naopčke, pa je hteo da u procesu montaže ,,seče između okvira’’ čega su se u Holivudu gadili, hteo je stotine ,,džamp kats’’, itd. Hoper, koji je oteo sve trake i zabunkerisan u montažnoj sobi je počeo da montira sam ovaj film verujući poput nekog šamana, da ako preseče frejm na jednom mestu i zalepi ga sa drugim frejmom tj. slikom, da je to nepovratan proces i da ako se vrati i ,,otpakuje’’ frejmove i zalepi ih drugačije onda se gubi cela karizma procesa. Moglo bi sve da se svali na narkotike sa poslovne tačke gledišta, ali filmska scena koja je već decenijama postojala u Njujorku govorila je dosta u prilog mističnim verovanjima Denisa Hopera.

U Holivudu nikada nisu respektovali tu vrstu razmišljanja jer, jednostavno, nije postojala ekonomska opravdivost za tako nešto. Posle više meseci tolerisanja Hoperove montažne psihodelije u kojoj je on vrlo često pravio žurke za avangardne filmske radnike iz Pariza i Nju-

52

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jorka kojima je pokazivao delove izmontiranog filma i u kojima su gosti ,,podgrejani’’ esidima i travom opevali Hopera kao jednog od najvećih umetnika toga vremena, trake su mu oduzete. Berti i ostali finansijeri su uplatili Denisu dug i lep odmor u Meksiku, a trake su predali profesionalnom montažeru da film svede na manje od sto minuta. Finalna verzija je bila gotova baš kada se Hoper vratio sa odmora i u prisustvu svih relevantnih ljudi koji su učestvovali u ovom filmu bila mu je prikazana. Kada je Hoper to video dobio je nervni napad baš kao da nikada nije bio na odmoru, drugim rečima pretvorio se u ,,starog Hopera’’ koji je vikao, pretio, balio i istorija pamti njegovu rečenicu koju je tom prilikom izgovorio: ,,Jebem vam mater, uništili ste mi film, napravili ste Tv Šou od toga.’’ Pošto je Berti smirio Hopera sa dobrim vestima da je film prodat za distribuciju bezmalo najvećoj distributivnoj mreži na svetu i, da u skladu sa tim, više neće biti izmena u montaži. Tu se priča nije završila jer je trebalo dodati ono što zovu saundtrek ili filmska muzika.

Piter se dobro družio sa triom Krozbi, Stil i Neš kojima je nekad kao kvartet pripadao i Nil Jang, pa je zamolio ove slavne muzičare da urade muziku za film. Kada su ovi muzičari to uradili i kada je sve bilo predstavljeno Denisu Hoperu, ovaj se posle prezentacije obratio muzičarima sa rečima: ,,Super ste vi momci, ali ako ikada budem čuo da vi I vaša đubretarska muzika ima išta sa mojim filmom, računajte na ozbiljne telesne povrede počinjene na vašim telima.’’

Uvređeni muzičari su napustili studijo, dok su svi kolutali očima, a Denis je zapalio džoint i odjurio svojim autom kao da ga svi đavoli iz pustinje Nevade gone. Kada je sve konačno bilo gotovo ,,Izi Rajder’’ je premijerno prikazan u Bikman Teatru u Njujorku koji se nalazi, možda još uvek, na Trećoj Aveniji i 53-oj ulici u kraju u kome stanuje vrhovna elita ovoga megalopolisa. Menadžment bioskopa, susedstvo u kome su stanovali bogati svetski prestolonaslednici, tajkuni i diplomate koji su se skupljali u UN zgradi nedaleko odatle, nikada nisu pre videli takvu vrstu publike koja je htela da vidi ovaj film. Bila je to bosonoga omladina što je sedela na trotoaru u prljavim farmerkama, duge kose sa cvećem u njoj, koja je dodavala džointe svakom znatiželjnom što je skupio hrabrosti da im priđe. Bio je to kulturni šok za usiljeno susedstvo. Film je koštao 501 000 dolara, a napravio je 19,1 milion prve godine. Hoper se

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

53

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

godinama hvalio da su povratili pare prve nedelje u jednom bioskopu.

Sećam se da sam ,,Izi Rajders’’ video prvi put u bioskopu ,,Odeon’’ početkom sedamdesetih u koji me je odveo moj stariji drug iz kraja kome su roditelji dozvoljavali da nosi dužu kosu i bedž ,,mir i ljubav’’ na jakni. Pošto sam ja jedva imao oko 12-13 godina, moja majka je sumnjičavo vrtela glavom kada joj je moj stariji drug objasnio da bi bilo lepo da ja vidim taj film. Sala je bila dupke puna. Iako su beogradski hipici napunili bioskop nije bilo nikakvog karnevalskog raspoloženja možda zbog toga što je film kasnio bar 3-4 godine za distribuciju u tadašnjoj Jugoslaviji. Sećam se da smo svi u društvu bili protiv rata u Vijetnamu, svako ko je imao bar malo mozga je bio protiv rata u Vijetnamu. Slike koje su se vrtele po vestima nacionalne frekvencije, te filmovi Roberta Altmana, Hala Ešbija i drugih nezavisnih filmskih heroja koji su doživeli raniju distribuciju u Jugoslaviji, dovoljno dobro su predstavili tragediju dalekoistočnog naroda što nam je pomoglo da ,,Izi Rajders’’ gledamo očima svedoka. Poslednji kadrovi u kojima su hipici ustreljeni od masnih seljana i kamera koja iz ptičije perspektive snima zgarište podseća na sve one scene terora isporučene ,,odozgo’’ koje su obeležile našu svest u decenijama što su nadošle. Helikopter, avion, dron, bilo šta što nadčoveka stavlja u pozicju da uništi slabijeg od sebe na što efikasniji način i predstavi to u sinemaskop tehnici. To više nije dim od zapaljenog pačuli štapića, to je dim zgarišta. To više nije ukus slatke nugat čokolade, to je ukus krvi.

Uticaj filma ,,Izi Rajders’’ na filmske umetnike i industriju imao je posledice zemljotresa. Hoper je katapultiran u panteon kontrakulturnih selebritija u kome su već bili Džon Lenon, Timoti Liri, Ebi Hofman i drugi koji su obeležili epohu. Denis se okružio sa poštovaocima koji su u njemu videli neku vrstu mesije. Tajm magazin ga je nazvao ,,Holivudov najbolji režiser’’ od one vrste koji umesto zlatne šnale sa dijamantom na mašni nosi perle, zamazani šešir sa ešarpom i cvet na reveru. Hoper, Sadern i Fonda su nominovani za nagradu Oskar u delu najboljih scenarija, a Denis je u svom stilu izjavljivao da je ,,kokainski problem u Americi nastao zbog njega jer pre filma ,Izi Rajders’ niko nije ni pominjao kokain.’’ Na neki način film promoviše kriminal, ali Hoper je tvrdoglavo tvrdio da u ,,okruženju

54

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

gde svi hoće da zarade , laki’ novac treba više pažnje da obraćamo na korporacijski kriminal. Hoper je, polako ali sigurno, skretao pažnju tajnih službi svojim radikalnim izjavama jer njima se sigurno nije dopala ideja da tamo neki smrdljivi hipiji mogu da naprave film koji osvešćava omladinu, a još pritom zarade ogromne novce. Srećom u Holivudu su postojali producenti koji su izlazak iz krize u koju je upala industrija videli u svežim snagama što žele da prave filmove o ljudskim bićima koja pokazuju duhovnost i smatraju da u malim, ličnim i poštenim filmovima ta duhovnost dolazi do izražaja. Potresena filmska industrija koja je upala u limbo počela je da se transformiše u značajnu kulturnu snagu koja je posle ubistva Kenedija videla svetlost na kraju tunela. ,,Izi Rajders’’ je zajedno sa Vudstokom i masakrom koji su počinili sledbenici Čarlija Mensona obeležio 1969-u, godinu koja je protresla Ameriku sa činjenicom da Istina ima svoju svetlu i tamnu stranu. Tužno je što su istoričari svrstali Čarlija Mensona u tabor hipija, ali, uzimajući u obzir kolika je bila medijska halabuka oko njega i ubistava koje je počinio i hteo da počini, logično je bilo kod planera javnog mnjenja da svim tim ,,poštovaocima drugačijeg’’ nametnu ,,crnog anđela’’ što iz prikrajka čeka i napada ako se neko previše zanese u osporavanju ,,prirodnog poretka.’’ Navodno su postojale čitave liste slavnih i bogatih glumaca, režisera i producenata koje je Čarli trebao da odstreli. Kada je već bio u zatvoru obuzet svom mogućom medijskom pažnju, Čarli je hteo da u filmu, koji će biti snimljen o njemu, poveri glavnu ulogu Denisu Hoperu kao nekome ko može verno da dočara sve aspekte razvoja apokaliptičnog mesije.

Denis se dugo nećkao i odbijao da sretne Čarlija koji je, praktično, u zatvoru imao svoju rezidenciju, ali popustio je i istorija pamti Čarlijeve reči prilikom susreta u kome ga je Denis pitao zašto je zasekao čelo sa znakom krsta: ,,Zar ne čitaš novine, Denise? Ja i moji apostoli sa jatom smo zasekli znak krsta na čelu, da kad ,,crna revolucija’’ dođe, da znamo ko je sa nama.’’

Denis nije pristao na ulogu u filmu. Aktivisti širom Amerike su bili hapšeni, a Ist Vilidž u Njujorku i Hejt Ešberi u San Francisku su bili preplavljeni sa heroinom i krekom.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

55

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Dok sam kupovao bioskopsku kartu od 25 dolara, činilo se skupim, za novi Tarantinov film osvrtao sam se oko sebe iz prostog razloga što sam bio svestan činjenice da nasilje privlači nasilje, a znajući da Tarantino u svojim filmovima neguje ponekad i besmisleno nasilje, plašio sam se da neki manijak, našminkan i maskiran kao Čarli Menson, ne otvori paljbu iz automatskog oružja na nas dok stojimo u redu za karte. Nekada je nasilje na ekranima bilo iz strasti ili interesa, a sada je ono u praznini ekrana u koju se ulazi putem rupe koja se otvara u svesti.

Ili rupe u glavi i u tom slučaju praznina je zagarantovana. Nije dobro zaticati se na javnim mestima gde operiše televizija ili se reprodukuju filmovi sa nasiljem jer ova vrsta medija uvek prethodi terorističkim napadima, naročito onim počinjenim iz mržnje. Gledajući novi Tarantinov film imao sam osećaj da smo svi mi u sali zaverenici u očekivanju jednog fatalnog scenarija koje čak ni tajne službe ne naslućuju. Dobro, mogu i njihovi predstavnici da pogledaju Tarantinov novi film, te se tako informišu pred nastup u javnosti. Neverovatno je koliko je nasilje u Tarantinovim filmovima besmisleno do te mere da u borbi besposlenih i ravnodušnih sila učestvuju i ukočeni gledaoci čas na jednoj, a čas na drugoj strani. Tarantino je verovatno dobio dobar dil pošto je ponovo izrentirao bacač plamena, verovatno isti onaj sa kojim je spalio Hitlera i gomilu nacista, da bi ga efikasno upotrebio protiv bande hipika. Ali, zašto bar nije u filmu spalio Čarlija Mensona već samo one njegove drogirane protuve? Nije mutav naš stari znanac Tarantino, zna on da nije dorastao da spali na filmu Čarlija, jer Antihrist ima zaštitnu licencu za koju mora da se ispljune ogromna lova. Možda da je živ čika Kjubrik, on bi sigurno znao koga da pozove u ,,gore’’ establišmentu i napravi valjani film o Čarliju Mensonu. Možda bi Kjubrik angažovao svoga ljubimca - glumca Radeta Šerbedžiju za tu ulogu, ali da se ja vratim našem pop – art magu Tarantinu. Dopalo mi se što je imao bar malo hrabrosti, ili para, da ipak vizuelno predstavi Čarlija i to onako kako bi ga i ja predstavio – kao htonsku nakazu koja gmiže okolo. I još je bio divan osećaj kada u filmu pitaju gde je Čarli i dobijamo odgovor da je on na nekom sastanku u Santa Barbari. Haleluja, a gde bi Čarli bio nego u Santa Barbari, tamo gde je vrhuška satanista koja sa novčanicama od sto dolara ušmrkuje kokain ili pripaljuje Havana tompuse. Šteta, da je

56

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

neko meni dao te pare za film, ja bih imao kadrove sa Čarlijem koji pliva delfin stilom u zalivu Santa Barbare, a pored njega u suludoj radosti plove velike bele ajkule. Zašto da ne, ionako su se tu nastanile već neko vreme. Rimljani su nekada imali slobodu da prizore masakra i proždiranje životinja izvode uživo i neposredno na sceni, dok jadni Tarantino mora da lažira spaljivanje hipika. Šteta što Kventin nije bio tu u vreme tih kasnih šezdesetih, verovatno bi spaljivao hipike, ali stvarno, da zaleči tu bol što nikada nije imao muda da se upusti u pravi kriminal kao njegovi italijanski rođaci. Ovako još jedna jadna predstava od koje imamo vrtoglavicu i mučninu jer se od sistema predstave ka sistemu simulacije čak više i ne vidi rez. Da, scena u kojoj japiji spaljuju i vređaju hipike dok se pominje ime Denisa Hopera još jedan je dokaz da je Holivud postao smetlište u kome je nagomilano internacionalno đubre atomskih razmera. Kventin je od prvog filma pokazao da deli političko opredeljenje mesara iz ,,Mesarskog Distrikta’’ u kome je rado viđen gost i Donald Tramp. Ovi mesari nisu rođeni za tenzije peripetija, ali im se mora priznati da znaju kako da naprave krvavu sliku. Ali slika je toliko nerelevantna da se gubi u praznini kao nešto toliko nebitno da nije moralo ni da se dogodi. Ja sam ga otkačila jer nije bio ni do kolena Džimiju. Ono što me je nerviralo kod ekipe koja se skupljala oko Elvisa bilo je to što je većina tih tipova i mačaka bilo iz ruralnih delova zemlje gde nikada nisu ni čuli za rec džez. Džimi je bio džez, usamljenik, blještva zvezda padalica koja prži sve oko sebe.

Što se tiče Andija Vorhola, on je bio sve suprotno od Džimija, hastler, lažov, klajmer, ljigavac i neopisivi materijalista. Molio me je da mu pozajmim svoje ime i karizmu, kao seks simbol Holivuda, za film ,,Vrućina,, u kome me je glumila, neautorizovano, Silvija Majls, što sam ja i ucinila. Znaš, Endi je bio opsednut sa Merlin Monro, seks idolima, divama, smrću i parama, pa pošto je Merlin bila mrtva on je molio mene. Ja sam naučila od karijere Kerol Lombard kako se brani integritet tako da kada je ovaj Endijev film video svetlost dana i kada je postao udžbenik za gej populaciju, ja jednostavno nisam htela da budem deo toga. Senzacionalizam, jeftino iskorišćavanje umetnika i ulizivanje aristokratiji, jednostavno, nisu deo moje filozofije jer ja sam se družila sa ,,istinitim ljudima’’ sa onima koji su se hrabro i čvrsto borili. Ne, hvala

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

57

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Endi, ja sam bila kraljica ,,dugog momenta’’ ne onog tvog kratkog, zamazanog kečapom sa hot-doga koji se prodaje na ulici i preprodatog milion puta neobrazovanim malograđanima. Ne hvala.’’

Nisam više viđao Sali jer niti je ona želela da širi priču na druge etape njenog veoma zanimljivog života niti je to mene zanimalo. To što mi je ispričala bilo je više nego dovoljno da prilepim blistavi kamen na ,,mozaik mojih iskustava’’ u Kaliforniji. Kunleg mi je objasnio da ju je, neposredno pošto su joj se oduzele noge, njen ,,momak’’, koji je bio star 88 godina, napustio. Navodno je tip nekoliko godina ranije sahranio svoju zakonitu ženu, nasledio ogromne pare i smuvao se sa Sali. Trošili su lovu i uživali dok Sali nije onemoćala, a tip se preselio u okolinu San Dijega. Dok sam to slušao samo sam nekoliko puta zazviždao i tako Sali odao ,,kaubojsko,, priznanje. Kažem, Sali je došla kao budistička Tara koja predstavlja samu bit ljubavne odanosti i prakse. Na neki način ona je u tom ,,celuloidnom svetu’’ sjedinila sve ljudske i božanske crte Madone, čija materinska ljubav obuhvata sva živa bića, nezavisno od njihovih vrlina. Ona širi svoju brižnost s puno ljubavi na čoveka dobrog i lošeg, mudrog i glupog, poput sunca koje sija kako za grešnike tako i za svece. Sali je svojim zavetima, poznatim samo posvećenicima, postala apsolutna ljubavnica koja štiti panteon celuloidnih bogova obesnih u svojim igrama moći. Misterija ljubavi mora da ostane čista, ljubav se može razviti samo kada se otrgne od gomile, za Sali i, njoj slične, ona se može odigrati samo ako je toj istoj gomili, profanih očiju, ponuđena senka na celuloidnoj traci, a suština zadržana duboko u grudima.

58

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JAGODA KLJAIĆ Rukopis gospođe Fani

Je li priča ili pripovijetka, izmišljena ili stvarna, životna ili sanjana, pripovijedanje li je ili prepričavanje, fikcija ili događaj, neka čitalac sam izabere. Uostalom, to i jest zadatak bajke. Pripovjedač samo želi nešto zapisati, i to na način da se može početi čitati od prve rečenice, ili od posljednje, na volju svakome, sadržaj je uvijek isti.

Kad nastavnica slovenskog jezika, rođena Slovenka, napiše na hrvatskom: U gradić sam došla 1932. godine, kao šestgodišnja djevojčica … nema nego da pamet stane. Najprije matematika: 1932 minus 6 jednako 1926. Dakle, te godine rođena. Dalje: 2013 minus 1926, jednako 87. Toliko godina danas ima. I piše pravilnije od mnogih koji misle da znaju gramatiku i pravopis. Da, nije djevojčica od šest godina šest0godišnjakinja, to bi bila osoba od šest stotina godina, nego je baš onako kako je gospođa F. napisala.

I objašnjava: Ne mogu Vam riječima ispričati kako me je duboko u srce raznježila i odvela me u moje djetinjstvo koje sam proživjela u mojoj dragoj Glini. (Opaska autorice: odnosi se na knjigu Pjesma za Korzo – Glinski spomenar.) Da Vam se predstavim! Došla sam iz Slovenije u posjetu stricu, teti i baki i ostala sam kod njih; pošla u školu, osnovnu, gimnaziju niže razrede, tri razreda više (1944) i u Petrinji sam studirala u Učiteljskoj školi. Otišla u Sloveniju i dobila mjesto učiteljice, i dalje studirala, završila kao nastavnik slovenskog jezika … Sad živim sa suprugom u Portorožu. Sve te godine sam posjećivala Glinu. 16. IX 2007, za 60. obljetnicu mature u Petrinji, sa sinom i kćerkom sam posjetila Glinu. Prošla sam sve glavne ulice, Korzo, Kasinu, park sa platanama, Obrstariju, sajmište (gdje je sad crkva), našu nekadašnju gimnaziju, sve, sve … Sve mi je bilo živo pred očima moje lijepe nezaboravne mladosti i koje će ostati u mojem srcu. Ali sam tužna, jer nema u Glini mojih ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

59

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

dragih Glinjana, mojih najdražih prijateljica – svi smo bili kao velika obitelj – odselile su se u Beograd, Zagreb, poslije onog kobnog dana 13.

V 1941, onih strahota! (Pismo nosi datum: 14. I 2013.)

Stric je bio: em Slovenac, em katolički župnik u pretežno pravoslavnoj varošici. Rođen 1889. godine, umro 1965. Službovao u Hrvatskoj od 1924. do 1955. godine. Trideset i jednu godinu samo na jednom mjestu.

Govorio je pet stranih jezika. U podučavanju vjeronauka često je zamjenjivao pravoslavnog svećenika, kad je ovaj bio spriječen održati svoj sat. Zato je uvijek, pa i u vrijeme socijalizma, jedna ulica nosila njegovo ime. Nosi i danas, što, ipak, presudno manje znači nego što je značilo – onda, u „ono“ vrijeme. Ne zbog vjere, danas tu više nema prijepora, zna se tko gospodari, nego zbog nacionalnosti. Zbog toga predznaka, dobivenog rođenjem, čak su i u malenom ataru mnogi velikani izgubili ulice, trgove, škole, poduzeća ... Književnici, naučnici, antifašisti, udarnici, heroji rada, napredni intelektualci, vrijedni neimari, graditelji, projektanti, izumitelji, umjetnici svojih zanata, kozmopolite, državnici, istraživači itd.

Za strica sam čula, za nećakinju mu nisam. Kao, uostalom, ni ona za moju malenkost, sve dok nas nije zbližila jedna zbirka priča o gradiću u nekom prošlom vremenu, bliže mome nego njenom. U priče je ušetao i gospodin Branko, njen prijatelj iz djetinjstva, zbrojene godine života bliže im broju 200 nego 150. Upoznao ju je sa sjećanjima upisanima u jednu knjižicu i, gospođa F. piše autorici pismo. Iz slovenskoga grada na jadranskoj obali, gdje živi sa suprugom – eto godina više od 250 samo u tri osobe. Na pravilnom i tečnom hrvatskom jeziku, kako rekoh u početku pripovijedanja, sigurnom rukom, jednakomjernim rukopisom, bez prekriženog, zašaranog i ispravljenog slova.

Nije pismo kratko, opisan je jedan život u njemu. Samo kao stepenica do cilja, dodirnutoga i raznježenoga srca. Zbog podsjećanja na prostor i vrijeme što su bili više od običnih ulica i sadržajniji od prozaičnih života.

Ne zna gospođa F. da pišem o njoj. Možda će se obradovati ovoj čestitki za 87. rođendan. Moguće je da će se malo i ljutnuti, ta s kojim pravom …

Eh, gospođo F., s pravom da pokažemo da smo ljudi. Da nas politika

60

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

i tehnika nisu potpuno samljele u svojim mašinerijama. Da potvrdimo kako se ne može baš sve kupiti novcem. Srce je pokretač života. Kad je srce izloženo u jednom jedinom rukopisu, bilo to pismo, priča, pjesma, rečenica, stih, nema jače od njega.

Priča se može početi čitati i od posljednje rečenice. Kazivanje je ovo o rukopisu gospođe Fani. Ili će biti o mnogočemu vrijednijem i značajnijem?

(Tumačenje: gospođa F. je gospođa Fani Benulič, djevojački Francika Žužek, nećakinja cijenjenog i poštovanog župnika Franje Žužeka (1886-1965) Slovenca rođenjem, koji je službovao u Hrvatskoj od 1924. do 1955. godine i to cijeli taj radni vijek samo u Glini. Gospođa Fani je rođena 1926. godine, završila je Učiteljsku školu, popularnu i cijenjenu Preparandiju u Petrinji, i živi u Portorožu. Njen suprug bio je gospodin Vojteh, a imaju kćer Marinku i sina Miroslava, petoro unuka i troje praunuka. Gospodin Branko je Branko Vujasinović (1927-2018) rođen u Glini, dipl. ing.,bio je dugogodišnji prijatelj gospođe Fani i poslao joj je knjigu „Pjesma za Korzo – Glinski spomenar“, za koju mi je gospođa Fani napisala da je najdraža knjiga u njenoj biblioteci, a gospodin Branko me uvjeravao da ima vrlo bogatu i veliku biblioteku. Ova autoričina impresija je pisana 2013. godine. Kad sam, početkom februara 2020. sređivala rukopis za zbirku koju imate u rukama, željela sam ovu priču doraditi autentičnim rečenicama iz tog prvog pisma i poslati priču gospođi Fani, s kojom sam u rijetkom, ali stalnom kontaktu. Pretpostavila sam da u ispreturanoj kući i pretumbanom životu, u kojima se jedva snalazim, neću naći baš to prvo pismo, ali se 6. februara dogodilo malo čudo: na vrhu prozirne, poveće kutije u kojoj su neke knjige, pisma, razglednice, ništa nisačim nema veze i uglavnom i ne znam što je sve u njoj nabacano, pa poslije mene još nečijim rukama prebacano, na vrhu, jedino kompletno vidljivo, jedno pismo gospođe Fani, treba mi zbog adrese jer je želim upoznati s ovom pričom i dobiti njeno odobrenje za objavljivanje, zadovoljna sam što ga nalazim, kadli, da ne dužim, to je baš njeno prvo pismo.)

(odlomak iz knjige „Pogled ispod Pogledića“, Glina, 2020)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

61

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Dušan Dojčinović Gospodin Nušić u Leskovcu

“Guram se, za mesto u ton kinu Kostić, ali ova dosadna junska kiša me je nagnala da zadremam i zaspim, pre projekcije filma, u bioskopu Leskovačkog kulturnog centra. I sanjam glavom i bradom, Nušića, ali ne na platnu, već na bini, uživo pred Leskovačkom publikom. Maše nam s bine, i kad se stišaše zvižduci, ovacije i aplauzi, on nam reče samo: ”Vidimo se kasnije! Vidimo se kasnije!”... Vreme procvata i blagodati, Mihajla Babamilkića predsednika leskovačke opštine, 1903.godina. -On je u prvom redu, u odelu sa lentom, ordenjem, gustim belim brkovima, i zamišljenim pogledom, iza njega u smokinzima sa cilindrima na glavi, trgovci, zanatlije, pa ne toliko gospodstveno obučeni, konopljari, kudeljari, kalfe, šegrti, a ja sednuja, u z’danj red, a ćuška me jedna mlada Leskovačka frajla, sva napirlitana, po poslednju modu iz bel’ svet, pa preko Beograd, s fijaker, u salon mode, na Široku Čaršiju, kude u izlog imaše golemi šeširi, i čipkaste, ‘aljine.

-Takoj obučena do men’, sedeše Zorka. Vika mi:”-Ne se tepaj bre Dušane!!! - A mori ženo, za koe me v’zdan d’n, ćuškaš, i laktaš se!? - De, de, će počne da zbori čuveni spisatelj Branislav Nušić, s’m se malko strpni.. A ona ko da vu branim, s’m se češka, kude gu ne svrbi, očijuka, i manda s neku lepezu, bigim se ladi, vrućo vo, a ko da se brani od komarci pod vrbak do reku Veternicu.-S’m, premišća jednu nogu preko drugi, rovi oči na mene i uzdisa. - Ti li si Zorka Mantina!? - pitujem gu.- Ma jok bre, na Mitku - “Vrućku”! - A, vrućko ovden, vrućko, založija kube gazda u ton kino Kostić. - Ama ti boles’an li si, koe buncaš, nemaš li temperaturu!? Aaaa! - zapanjih se, i vruće mi od junske sparine, i preznojavam se, da majica na meni može da se cedi. - I onda iskača na binu Trajko-Čekerka”, sve i sva u ton kino 62

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Kostić, i ložač, i čuvar, i cepač na bileti. Vika glasno:”Dragi precedniče, dragi sugrađani, večeras kude nas, gostuje s’m, Branislav Nušić slavni spisatelj, iz Beograd, u društvo s gospoju, Margitu Dubajić, opersku pevačicu, i komičara iz narodno pozorište, Dejana Dubajića - A, ha, ha, ha, a, ha, ha, ha. - Iceri se, a Zorka me munu s lakat pod rebro, da me zabole i jauknu:”jao!!! - Koe si se icerija, slušaj koe čovek, mudro, zbori!”

Trajko nastavi da deklamuje:”na program će budnev, duhovite besede, gos’n Nušića, skečevi, revije, horovi, i balet!” - Lele, lele, lele, koe ti ne, na repertoar. Kad se utuli svetlo na ma, u ton kino Kostić, lampe na gas’ počeše da žmirkav, ko Zorka i udavače iz Leskovac, i pustiše sve onoj, što nabroja Trajko Čekerka, al’, na platno! * - Mene iz sna u parteru bioskopa Leskovačkog Kulturnog Centra, razgruši Šilja, potrčko. - E, ima film. Od tepanje! - Brusli!!! - Ko poparen, ripnu se na noge, dadoh kartu za film Šilji, i istrčah, kroz hol, sav začuđen. - Lele, lele.. Kakav san!

Mora da ga pribeležim.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

63

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Алекса Ђукановић Изабране приче БАШТОВАН

Када су Песнику јавили да је његов рукопис одбијен, страшно је опсовао, а када му је у наставку разговора саопштено и да је његов рукопис уништен у поплави од последица пуцања водоводне цеви у подруму, Песник је од муке штуцнуо.

Али, када му је на све ово, саопштено још и да је баш његов басксузни рукопис узрочник целе поплаве у којој су уништени и сви други рукописи пристигли у току целе године, и да је стога одлучено на ванредном заседању Удружења свих Издавача да његове баксузне рукописе више не примају, како не би долазило до даљих баксузних поплава и пожара, као и да његове рукописе више неће штампати ниједан издавач док је он он жив, Песник је уздахнуо и себи самом рекао: „Баш сам баксуз.“ Шта да се ради, помислио је, бићу баштован.

РИБАР НИЈЕ ЗНАО

„Ух! Па, то није та!“, викну рибар и откачи смуђа са своје удице кога је малочас упецао, те га пусти натраг у воду, не знајући јадник, да је то последња риба у језеру.

И смуђ је следећег дана угинуо, испливајући белог стомака 64

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

на површину, ненашавши трунку хране у језеру. А и беше поприлично надувен. А има и оних сељана који су говорили да је неко пролио петролеј у језеро. Ко? Кажу Лаза Миканџија. Како? Па он је умро летос. Он је и тачка. Он је, он је. Јесте, он је. Нема ко други. Говоре сељани углас. И оптужише мртвог човека. А рибара су на крају умлатили.

ШЕТАЈУЋИ УЛИЦОМ КНЕЗА МИХАИЛА...

...спазио сам брзоногог и мршавог пацова који је тако подлачи шмугнуо под једну клупу, баш код Мадере, претходно угризавши пијану старицу за десно ухо, када је дотична стала и сагнула се да избаци каменчић из сандале који ју је живцирао још од Коња. Има и оних који мисле да су овај каменчић и онај пацов у некаквој спрези били за овај подухват.

Само, што онај каменчић није био каменчић, већ омања зелена смрдибуба–тврда као каменчић. Онај подлачки пацов изазивао је невиђенљу љутњу у мени, извео је то тако подлачки, а старица је зајаукала: „Јој! Што ме угризе нешто!“ „Што се чудите? Пацови су по интелигенцији одмах иза нас, људи?“, каже ми један дежмекасти симпатични чичица, стојећи поред мене.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

65

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ СЕНКА Прича о њој

Прати ме одувек. Иде за мном, где год да сам ја, ту је и она. Некада је била мања, а сада је много, много већа. Не смета ми и никада ми није сметала. Ко њу нема, ни њега нема, у то сам сигуран. Увек ми се супротставља. Увек. Увек она има неко засебно мишљење о свему. Свађа се са мном. Никада неће да се сложи са мном, правда то својим „исправним ставом”,а мојим наравно погрешним. Говори ми: – Хоћеш ли да ме потиснеш? Неће ти проћи. Када јој нешто спорим, увек ме подсећа на оно чега се бојим, у себи. На оно унутра, скривено и само мени и њој знано, а које има сваки човек који хода овим светом. Она ме убеђује у то, ја упорно одбијам да то прихватим. Њено постојање ми не смета, и не отежава ми живот, док ја њој сметам. О, како јој сметам! Осећам то, јер стално покушава да ме потисне. Не знам због чега то жели кад можемо да живимо мирно као људи да свако има свој живот, без међусобног узнемиравања. Али, разумем и ја њу. Није њој лако. Читав смисао њеног постојања је да мени заогрча живот и учини га тамним и мрачним, иако он то није. Њено постојање је засновано на мржњи према мени! Ја, тако не бих могао да живим, ни према коме! Знам многе људе који са њом „немају проблема“. Тако говоре о њој, а тако се и понашају. Кажу: – Ја са њом немам проблема, ми смо се сродили, ми смо највећи пријатељи! Некад им завидим на томе, али онда схватим да су то празни људи, који имају само љуштуру, а унутра ништа. Овакав какав сам, сав у сукобу с њом имам бар нешто да браним. Не напада она мене за џабе, без разлога! Покушава да ме угуши! Зашто? То она врло добро зна, а знам и ја! То само она и ја знамо. Њој наравно не пада

66

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

на памет да то открије другима. Упорна је у својим намерама. Никада не одустаје. Када мислим, она ми каже: – Зашто тако мислиш? Када ходам она ми каже: – Зашто тако ходаш, као да имаш две леве ноге? Када причам, она ми каже: – Зашто тако говориш? Када нешто урадим она ми каже: – Зашто тако радиш, не ваља ти то! Лоше је! А када нешто погрешим,она ми се искези и каже: – Глупане, видиш да не знаш ништа, ја бих то боље! И како сад замислити заједнички живот између мене ње? Ја га можда и могу замислити, али она не! У њој је проблем, не у мени! Схватате ли?! Она мени и сада говори шта да пишем, али само ја знам како одолевам док ово пишем!

Написао сам ово, ако сам и не стидим се.

Пустио сам глас и крикнуо о њој, проклета да је!

НАЈБОЉЕ ЈЕ ИПАК, ПИТИ САМО ВОДУ

Отворити очи ујутру, а гледати мрак, немати дар самопрепознања и уздићи се над таквим стањем уз снагу без воље равно је зубима што месо кидају и гуши што га не гута, жвакати и жвакати, кидати и кидати, до дављења. Када би тај елемент којим случајем поседовали и ако би га додали снази у стању светла у ноћи у ситуацији доступности много невиног меса, а уз дар самопрепознања, добили би већи недостатак од воље без снаге или снаге без воље, јер кидати, жвакати и гутати без дављења не значи

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

67

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

имати и могућност варења. Најбоље је ипак, пити само воду. СТАКЛИЋ Велико и масивно гледало пуца у милион стаклића. Уочавам последњи милионити комадић стакла. Лети прво увис, а онда удара у плафон и обија мало беле таванице, а потом испувано, попут избушеног балона, пада на тепих. Затим се котрља. И завршава негде испод кревета. Не видим га. Шта ћу сад?

68

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IVAN DINIĆ Stranica jedinog primerka neobjavljenog izdanja Financel Times-a...

Stranica jedinog primerka neobjavljenog izdanja Financel Times-a na koji je čistačica slučajno nabasala čisteći kancelariju glavnog urednika, odcepila, i odnela kući, jer je u njemu videla „nešto“.

Ovoga puta, dragi čitaoci, vam donosimo neverovatnu priču o najljubaznijem čoveku na svetu.Ime mu je Teo Omor i nadaleko je, po čuvenju, poznat po svojoj ljubaznosti, po svojoj začuđujućoj učtivosti kojom kao da gura prst u oko svog baogougodnog i normalnog sveta.

Pronašli smo ga na uglu najprometnijeg trga našega glavnog grada kako govori – hvala, molim lepo, izvolite – i slične bljuvotine svakome sa kim dođe u kontakt dok su ga nevini prolaznici užasnuto gledali.

Taj ljubazni ljubitelj kurtoazije nadaleko je postao čuven kada su ga roditelji poslali na školovanje iz provincije jer, više izludeli, nisu znali šta bi sa njim, a on, blenta jedna, je nastavio da teroriše sve oko sebe svojom urođenom uljudnošću postavši prvo lokalni a potom regionalni kuriozitet.Na sreću naša, uvek budna, vlast je ažurno prepoznala opasnost i, nakon školovanja, mu obezbedila posao arhivara u najdubljem i najudaljenijem podrumu neke državne institucije gde neće dolaziti u dodir ni sa kim i prepadati ljude sa svojim avetinjskim „molim lepo“ i „hvala“.Sa tim u vidu treba odati duboku počast trojici od njegovih šefova sa kojima je, jedino zbog posla, dolazio u kontakt i koji su svi redom izvršili samoubistvo pre nego što se naši agilni državni organi nisu dosetili, doduše malo prekasno, da mu posao delegiraju poštom.

Međutim, poštovani čitaoci, njegova grozna slava je sve više

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

69

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

prizivala raznorazne vlasnike cirkusa, reklamne stručnjake, vlasnike raznih kompanija i raznorazne čudake željnih profita koji su u gomilama dolazili i molili ga, na kolenima, da ga povedu u svet i pokažu ga znatiželjnim gomilama, da bi naš bezumni sugrađanin u jednom trenu popustio i otisnuo se put sveta ne bi li svi videli njegove odurne karakteristike.Tako je on proputovao većinu paralela i meridijana upoznajući razne neobične, pa i obične, ljude širom planete, naravno neizmerno im se zahvaljujući na prilici da ih upozna, što je rečene ljude ostavljalo u neverici i šoku da im bilo ko može izgovarati takve ljubaznosti, i biti toliko prijatan i sklon bontonu.

Ali posle bezbroj pređenih najljubaznijih kilometara naše čudo od sugrađanina se toliko umorio i poželeo osamu i mir u svom hladnom državnom podrumu da je iznenada prekinuo turneju i vratio se u naš glavni grad na zgražavanje svih sugrađana, pa i državnih organa koji su se odmah stavili u stanje borbene gotovosti zbog sumnje da bi njegove grozomorne osobenosti mogle zaraziti narod i dovesti do političkih, ekonomskih i kulturoliških previranja, što bi i dovelo do sveopšte kataklizme svekolikog života na zemlji koja bi se transformisala u jednu planetu najuglađenijih manira.

Ali ne očajavajte, dragi naši zabrinuti čitaoci, jer su naši umni zakonodavci došli do brilijantne ideje da predlože parlamentu koji je, po hitnom postupku, usvojio zakon o njegovom pogubljenju koji ima pravnu i obavezujuću snagu više sile jer je opasnost akutna i prerizična za odgodu, a naš reporter je imao ekskluzivu razgovora sa njim, dan pre hapšenja, pitajući ga bojažljivo šta on ima da kaže o ovom zakonu na šta je dobio najljubazniji i najdivniji odgovor na svetu prepun zahvaljivanja, zbog čega je u trenu počeo povraćati.

I tako, poštovani čitaoci, dolazimo do njegovog hapšenja i momentalnog odvođenja na gubilište gde su ga žurno posadili u stolicu i, sa strahom u kostima, upitali za poslednje reći na šta je on odgovorio: – Dragi moji prijatelji hteo bih samo da vam se neizmerno zahvalim na ukazanoj mi časti da me pogubite, hvala vam od srca.Znam ja vrlo dobro da vi mene ne ubijate iz neke zlobe nego zato što ste, toga sam duboko svestan, najdivniji ljudi na svetu koji zaslužuju sve pohvale i hvalospe-

70

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ve, jer vi ovo, sigurno, radite iz najčistijih i najsvetijih namera, da pomognete kako meni tako i svojim sunardodnicima, pa i celom svetu, jer da to i nije tako, vi to, dobri moji ljudi, ne biste ni radili, nemoguće je da se to radi iz nekoga zla kada su vaša srca toliko zlatna, kada ste me iz zahvalnosti i milosrđa odškolovali, našli mi posao i prehranili me, kada ste mi pokazali celi svet i učinili me najpoznatijim čovekom na svetu, kada ste mi dali onu jednu krušku za zadnji obrok.I onda, hvala vam, vi ste duše od ljudi, i, kada odem na onaj svet, pobrinuću se da vas dočekam kada na vas dođe red kako i zaslužujete, najdivnije i najzahvalnije, samo molim nadležne da gospodin krvnik pažljivo povuče ručku za ubijanje da ne bi slučajno priklještio prste.

Dragi naši, zgroženi, čitaoci tada je krvnik, zblanut i isprepadan zajedno sa svim gledaocima koji su počeli da jecaju od užasa, povukao, na brzinu, ručku zauvek sprživši našeg jezivog sugrađanina.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

71

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Ivan Milošević Damjanka i Oganj Dugorepi Bilo je to davno doba kada su Bogovi stvorili i podelili Svet. Svetovidu, i njegovim Bogovima su pripale Zemlje Međugorske, koje su se rađale na velikom severnom moru i protezale se na jug, sve do velikog srednjeg mora, preko ogromne severoistočne ravnice, prožete moćnim rekama, strmim brdima i dubokim kotlinama. Bočne granice Zemalja Međugorskih bile su ovenčane masivnim planinskim vencima, koji su činili njihov istočni i zapadni obod. Istočni planinski venci su bili iskićeni velikim i dubokim jezerima, i nepreglednim zelenim šumama, dok su se zapadni, jednim svojim delom, obrušavali u srednje more, čineći tako i južni obod.

Nepregledne prostore velike severoistočne nizije naseljavali su ljudi. Bile su to tri kneževine, južna, istočna i zapadna, ujedinjene u jedno kraljevstvo. Njihova vojska je čuvala zapadne i severne granice od severnih naroda.

U oblastima zapadnih venaca živeli su kepeci i divovi, potčinjeni južnoj kneževini. Njihova vojska čuvala je južne granice od upada divljačkih plemena sa juga. Šume i jezera istočnih venaca bili su nastanjeni šumskim vilama i rusalkama, sa svojim šumskim i podvodnim gradovima, potčinjenim istočnoj kneževini. Njihova vojska je čuvala istočne granice od varvarskih plemena iz istočnih stepa.

Plašeći se neprijatelja spolja, stanovnici Zemalja Međugorskih nisu ni slutili da im se veliko zlo spremalo iznutra. Ali tako jesvuda, i od vajkada bilo.

Po njihovim drevnim zakonima, nije bilo dozvoljeno mešanje između različitih rasa, a naročito se to odnosilo na ljude i šumske vile.

Verovalo se da takvo potomstvo ne može da donese ništa dobro. A više puta u prošlosti, to je bilo i dokazano u raznim pričama i događajima,

72

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

koji su se prenosili sa kolena na koleno.

Vladar istočne kneževine, knez Vladimir, voleo je da lovi po istočnim šumama. Lovio je jelene kapitalce lukom i strelom. Jednog popodneva, dok je bio u takvom lovu, odvojio se od svoje grupe, i zašao duboko u hrastovu šumu. Ostao je potpuno sam. Čak su i njegovi lovački psi potpuno zaostali za njim. U daljini se polako gubio i iščezavao njihov lavež. Vladimir je sve više zadirao u dubinu šume.

U jednom uvučenom i zabitom lugu, gde su cvrkutale male šumske ptičice, cejzlani, je ugledao predivnu šumsku vilu, koja je uživala u njihovoj pesmi, i koja ga je istog trena očarala svojom lepotom. Imala je svetlo belo lice, krupne plave oči, rumene obraze i dugu zlatnu kosu iskićenu prolećnim cvećem. Sedela je na jednoj niskoj grančici, prekrštenih dugih nogu i uživala u predivnom cvrkutu ptica. Nosila je prozirnu belu haljinu. Vladimir se zaljubio na prvi pogled. Kada ga je ugledala, ni vila nije bila ravnodušna. Odmah je spazila njegova široka ramena, sjajne crne oči, dugu i jaku crnu kosu i gustu bradu. Na svom belom konju, zaogrnut tamnim ogrtačem, on je zaista izgledao jako i moćno. Vila mu je tog popodneva, u tom predivnom zelenom šumarku, uzvratila ljubav, podavši mu se bez razmišljanja i predrasuda. Oboje su bili opijeni i ponela ih je ljubav.

Posle tog dana, knez Vladimir je više nikada nije ni sreo, ni video, iako ju je uporno i besomučno godinama tražio po šumi. Njegova prelepa i ljubljena vila je nestala, kao da nikada nije ni postojala. Sakrila se duboko u šumi, daleko od svih, i od ljudi, a i od svog naroda.

Kao plod te zabranjene ljubavi, koja se desila samo jednog popodneva, a trajala večno u srcima ljubavnika, rodila se mala šumska vila, koja je dobila ime Damjanka, i koju je majka u tajnosti od svog naroda i ljudi, odgajala sama, duboko u šumi.

Kako je Damjanka rasla i sazrevala, počela je da uviđa da poseduje izuzetne veštine i sposobnosti. Razumela je jezik životinja, šapat šume, zvuk tišine. Bila je brža od najbrže srne, spretnija od najspretnije veverice, jača od najjačeg medveda. Šumski vukovi su je izbegavali i zaobilazili u širokom luku.

Kako je prolazilo vreme, njena majka je počela da shvata i uviđa kakvo biće odgaja, ali to je već bilo kasno. Mlada vila je polako odrastala u

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

73

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

moćnu vešticu, jer je, pored osobina i moći svog naroda, nasledila i povukla loše osobine ljudi, pohlepu, zavist, oholost. Nije prošlo mnogo vremena, a prelepa crnokosa i crnooka devojka Damjanka je odbacila svoju majku, jedne noći otišla od nje i krenula svojim putem još dublje u nepreglednu šumu, gde niko nikada do tada nije kročio. Majka vila više nije imala dovoljno snage da je kontroliše i da joj se suprotstavi, pa je odustala da je traži i prepustila je samostalnom životu.

Na jednom svetlom proplanku, koji se izdizao iznad borove šume, Damjanka je pronašla zmajevo jaje. Bilo je to sjajno crveno jaje gorskog zmaja, koji je bio proređena vrsta u Zemljama Međugorskim.

Govorilo se da ih je bilo tek nekoliko u celoj zemlji. Kada bi sneo jaje, odrasli zmaj je odlazio na Ognjenu Planinu da tamo umre, a iz jajeta bi se izlegao novi, mlad zmaj. Sudbina je htela da ovo jaje dospe u njene ruke.

Damjanka je odnela jaje u pećinu kišne šume, u čijoj tamnoj unutrašnjosti se nastanila. Ulaz u pećinu je skrivao jedan ogroman vodopad, čiji je buk bio toliko jak i snažan da je parao čula i plašio sva okolna bića, držeći ih podalje od Damjankinog novog doma.

Posle izvesnog vremena, u mračnoj utrobi pećine iz jajeta se izlegao mali crveni zmaj sa zlatnim perima, koga je Damjanka od samog rođenja odgajala, i kada je stasao i odrastao dala mu je ime Oganj Dugorepi.

Kada je zmaj potpuno odrastao, a Damjanka dovoljno ojačala, pećina im je postala tesna. Oni su je napustili. Odleteli su daleko preko mora izgubljenih duša i uselili su se u napušten zamak na Ukletoj Planini. Bio je to crni zamak od kojeg su i ljudi i šumske vile zazirali, jer je, po drevnom verovanju, svakog ko tamo uđe zaticala strašna smrt. Bio je poprište mnogih ratova i pokolja. Verovalo se da seni palih vitezova još uvek nemirno kruže oko njega. Ta smrt se nije desila Damjanki i zmaju kada su stupili u zamak, naprotiv, on je njoj i Ognju Dugorepom sam otvorio svoja vrata, pustio ih unutra i udahnuo im nezamislive moći.

Damjanka je probudila usnule ratnike iz svojih grobova oko zamka. Bila je to sablasna besmrtna vojska sačinjena od nesmirenih duhova palih ratnika u drevnim bitkama. Ona i zmaj su ubrzo porobili i preobratili vojsku kneza Vladimira, i čvrsto

74

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

75

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zagospodarili istočnim zemljama i ljudima u njima. Priča o moćnoj veštici, surovom zmaju i njihovoj mračnoj vojsci se ubrzo proširila i po ostalim delovima Zemalja Međugorskih. Vremenom su njihova moć i snaga rasle, i u vrlo kratkom vremenskom periodu su uspeli da pobede vojsku divova i kepeca i porobe i južne zemlje. Gde god su prošli Damjanka Mračna, Oganj Dugorepi, i njihova ukleta vojska, svuda su sejali strah i smrt.

Kada je ova pošast zapretila da se proširi i na zapadne zemlje i u njih donese bedu, tamu i strah, protiv nje su se konačno udružili jedan knez, jedan čarobnjak i jedna šumska vila.

Knez je bio vladar zapadne kneževine, Vlastimir, koji je svojom odvažnošću i svojim hrabrim i dobrim ratnicima, uz ogromne gubitke ipak uspeo da porazi Damjankinu vojsku u bitci u uskom klancu, gde je mračna vojska bila saterana na tesan i uzak prostor, a onda desetkovana drvenim kopljima i strelama.

Čarobnjak se zvao Zelenbor Listopad, koji je svojim čarobnjačkim moćima koje je naučio i stekao od svojih šumskih prijatelja Lesnika uspeo da nadmudri i protera još uvek mladog, neiskusnog i nezrelog zmaja na Ognjenu planinu, i da ga tamo zatoči, tako što ga je omamio dimom spaljenih poljskih trava. Bacio ga je na dno najdublje jame na Ognjenoj planini i prekrio ga stenjem.

Šumska vila je bila Volga, Damjankina majka, koja je jedina poznavala sve njene slabosti i koja je uspela da je porazi i zatoči u najvišoj kuli zamka na Ukletoj Planini. Žrtvovala je i svoj život, ali nije uspela da je usmrti, već samo baci u dubok san.

Tako je zlo jednom bilo rođeno i pobeđeno u Zemljama Međugorskim. Ali zlo nikada ne spava, ono zbraja svoje redove i skuplja novu snagu, čekajući povoljnu priliku za ponovnim vaskrsenjem u još snažnijem i strašnijem obličju.

76

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Стојана Магделинић Оливера (одломак из романа) ЈЕФИМИЈА

Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере са купине.

6.Јев. по Луки, 27.44

Константинове последње речи оставише јак утисак на мене. Тако топле, мудре речи које сам у детињству и младости слушала од монахиње Јефимије, остале су урезане у мојим сећањима до данашњих дана.

-Велика је твоја жртва, мила моја. Мало је рећи велика, превелика је – рекла ми је уочи мог одласка на турски двор, када ми је, за срећу на путу, поклонила позлаћену икону Богородице Одигитрије, заштитнице путника. Због младости своје ране, нисам схватала шта значи бити жртва.

-Твоја душевна снага, доброта, осећај за правду и милосрђе, надвладаће твоју тугу и ублажити твој бол – рекла ми је кад смо се поздрављале пред одлазак. Та жена изузетне духовности и мудрости, која је живела по истим начелима по којима и Константин, била ми је узор од најранијих дана. Сетим се и сада често, после толико година, те смерне и у свему примерне, уз то образоване и умне српске монахиње, рођаке моје ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

77

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

мајке. Расла сам уз њен увек тужан, због ране смрти јединца сина, али мио, израз, као снег белог лица, украшеног црним, свиленим велом, везеним златним нитима. Уз њене благе речи и поуке. Уз учење, уз њену помоћ, молитви, псалми, канона. Уз читање житија о српским владарима Немањићима и указивање на њихове велике заслуге за развој духовног живота у Србији, што ми је касније много користило.

Она је касније, вођена широким образовањем, и сама почела да пише. У београдској библиотеци се налази у неколико примерака преписана њена Похвала кнезу Лазару, оцу моме, коме се, у тренуцима великога страха, обраћа, и моли га да, боравећи око Божјег престола, не заборави чеда своја, Стефана и Вука, који су, у тешку борбу са Бајазитом, против Татара, отишли.

Дивила сам се њеној умешности да речи Похвале извезе на свили златним нитима. „То је један од најлепших споменика целокупној досадашњој српској писмености“, казао је Константин, задивљен њеним поетским изразом који је у Похвали исказала. Како сам била срећна кад су она и мајка дошле на турски двор! У монашким хаљинама, са црним на глави марамама, уморне од дуга пута, уплашене, убледеле, изгледале су као сиње кукавице. Ја сам их наговорила да дођу из више разлога. Прво, много сам се била зажелела, и једне и друге.

Друго, неко је окривио Стефана да је, у борби са босанским хришћанима, покушао да изда турску војску, што је Бајазита разбеснело. Боже, како сам била уплашена за Стефана! Колико сам ноћи преплакала од немоћи и туге смишљајући како да убедим Бајазита у Стефанову невиност. И зато сам молила мајку да дође са Јефимијом. Њихов долазак је имао такву важност за турски двор, да се Бајазит одобровољио, одљутио, и, чак, са скупоценим даровима их испратио назад у Србију. И њихова мисија код Бајазита је завршена потпуним успехом. Успеле су, уз моју помоћ, наравно, и домишљатост којој ме учила моја робиња Хатиџа, да убеде Бајазита да Стефан није хтео да га, у борби са босанским хришћанима, изда.

78

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

И да га измоле да велику помоћ српским на Косову манастирима, нарочито спаљеним Високим Дечанима, пошаље. Посаветовала сам их да би било корисно, да због вере наше, православне, због јачања наше снаге у временима тешким, од Бајазита измоле мошти Свете Петке, које су Турци, после опсаде Видина, у Бурсу донели. То би био залог спасењу рањене и онемоћале српске земље.

-Валахи, Деспина, твоја мајка и ова калуђерица с њом врло су чудне особе. Уместо да ми траже нешто драгоцено, нешто вредно, злато или жито, оне траже само сухе кости неки рехметли жене, ха, ха, ха... – смејао се, предајући им светитељкине мошти, не схватајући њихов значај за наш народ. Мати Јефимија је била поносна на мене. Непрекидно ми је захваљивала и благосиљала ме.

- Благословена да си, кћери Лазарева! Види се да у твојим венама тече крв славних предака. Јер се свако дрво по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере са купине – обраћала ми се у заносу. Мајка је, на моје велико чуђење, за све време боравка била веома уздржана. Схватила сам да се нешто с њом десило и да њен однос са мном више није оно што је био. Видело се то још раније, по проређеним писмима које ми је слала, а и по садржају. Док је раније свако писмо почињало са „мила моја... очњи виде... спасе наш...“ касније није било ни једне речи мајчинске љубави и топлине.

-Твоју жртву никада нећемо заборавити – понављала је мати Јефимија. – Спасла си цео српски род. И место си, поред свититељки наших, свете Анастасије и свете Јеле, заслужила.

-Није она никаква жртва – просиктала је мајка. – Она је наша брука и срамота.

Била сам запрепашћена, иако сам знала да је мајка љута због прича које су стизале у Србију о томе како понекад попијем помало вина, па и запевам, па и заиграм, што је за њу, благочестиву

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

79

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и христољубиву, Господу Богу окренуту, било скаредно. Ја сам разумела њу, али она није ни покушала да разуме мене. А морала је, као паметна и мудра жена, српска владарка, знати да ме је она, својом одлуком, отпремила на турски двор, какав двор! био је то зверињак, у којем је требало спасавати голи живот, па земљу и народ, а остати поносан и достојанствен. (А то није било нимало лако јер, и кад сам се веселила, кад се чинило да сам срећна, у души сам се осећала мртвом, рахметли). Није се потрудила да разуме да сам ја била истинска робиња, само што нисам трулила у смрдљивој тамници, препуној акрепа и пацова, ланцима окована, већ у затвореним харемским одајама, у друштву робиња, одалиски, собарица, као и дебелих евнуха који су,баш као акрепи и пацови, у шуштећим шалварама, са широким турбанима на главама, ницали на сваком месту, тихо се шуњајући и пратећи сваки мој корак. * -Не секирај се, мила моја – загрлила ме је заштитнички, при повратку за Србију, мати Јефимија. –Не секирај се.

-Молићу се за тебе – с презрењем ми се мајка обратила – да ти Господ памет врати, да те на пут озбиљности и благочестивости упути... Да не брукаш име Лазарево. Мајчине речи су ме уболе право у срце.

-Не секирај се – прошапутала је мати Јефимија. –И, опрости мајци. Није ни њој лако.

-Мислите ли да је мени лако? – крикнула сам, да је мој крик одјекнуо кроз све одаје двора, и харема, и дворишта, све до врта. И један паун је закрештао. Одјекнуо је његов глас, одговор на мој крик. И Бајазит, који је био у одајама двора, дотрчао је да види шта се дешава.

-Деспина, шта се десило?

-Ништа. Ништа се није десило.

-Да ли те неко повредио?

-Не, нико ме није повредио.

-Али, тако ми милостивога Алаха, видим ти по очима, неко те

80

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

повредио.

-Повредила сам саму себе. Није ми, наравно, поверовао, али ништа више није питао, већ је узео два златна пехара и наточио их вином, које су, њему на поклон, донеле мајка и мати Јефимија. Потом смо сели, и заједно искапили пехаре.

-Да ли ти је сада лакше? – упитао ме, пребацивши руку преко мог рамена.

-Наравно – одгорила сам, омамљена дејством ружичасте течности. Налио је још по један пехар, који смо у сласт испили.

-А сада како ти је? – питао је.

-Дивно! Предивно! Нисам га слагала, јер, осећала сам се истински лепо. Као да ми је кроз цело тело прострујао ваздух и очистио га од сваке нечистоте. Ни трага од малопређашњег бола због мајчиних речи и ужаса који ме због њих испунио. И тако смо пехаре наливали, и наливали...

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

81

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Emina Vildić Umijeće

Dok su se pod sniježnim naletima vijorile djelimično napukle grane oronule breze, sat na zidu sobe usamljenog bolesnika otkucavao je podne. Njegovo iznemoglo tijelo probijalo se ispod slojeva šarolikih pokrivača kako bi se uspravilo i doseglo do drvene stolice pored prozora. Zaželio se pogleda...

Šrkiputavi koraci nasumičnih prolaznika su bili jedini zvuk koji je mogao čuti. Ignorisao je ritmične otkucaje srca koji su se uskladili sa kazaljkama na satu. U njemu su se gušili glasovi prošlih dana koji su prouzrokovali nepodnošljivu bol u plućima ovog jadnika. Zbog svoje ohole ćudi i povremene pakosti nije imao mnogo posjetitelja. Naizgled jak i ponosit čovjek, plavih očiju dubokih izraza i misli, sada je poput moreplovca tragao za ‚,izgubljenim,, vrijednostima potonulih u vihorima sjećanja. Posmatrajući užurbane korake različitih razmjera, nehotično je pružao ruke prema kamenom kaminu užarenih grudi. Odjednom se ukazala grčevita borba golubice slomljenog krila kako hitrovito zaleđenim kljunom pokušava dosegnuti do svog jedinog preživjelog mladunčeta koji se sklupčao ispod sramežljive breze.

Možda je ova borba i trajala satima, pomislio je u sebi. Osjetio je protok toplote u svojim zaleđenim venama. Neka nevidljiva ali moćna ruka stiskala je presuhlo srce. Gušio se u znanju spoznaje da nije u stanju definisati svoje trenutno stanje izazvano prizorima ova dva pitoma bića. Zgrabivši oronuli kaput, natjeran nagonom za preživljavanje, izašao je vani. Nesrazmjernim, ali upečatljivim koracima kretao se ka njima. Desnom rukom uhvatio je i golubicu i ptiče. Ušavši u kuću, smjestio ih je u pletenu korpu koja se nalazila do kamina. Nakon par minuta, njihovi pogledi zahvalnosti milovali su oštro lice bolesnika.

Zastao mu je dah...Shvatio je ono što mu je godinama nedosta-

82

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jalo a sada se nalazilo nadohvat ruke...Umijeće.

Bilo je to umijeće ljubavi.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

83

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Razgovarawa

84

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

David Šamić

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

85

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tražim dobru priču

Predstavite se našim čitaocima Rođen sam u Parizu 15. januara 1988. godine. Nakon pariške gimnazije, gdje mi je opcija bila literatura i umjetnost, potom studija filma na Univerzitetu Paris 1, na Sorboni, i napokon studija za montažera gdje je bila uključena i režija, na školi za film EICAR u Parizu, definitivno sam zavolio sliku i sve tehničke mogućnosti koje nudi video i vizuelna umjetnost. Nisam ni sada prestao da učim, posvetivši se posebno tehnici 3D. Volim kombinovati različite kinematografske tehnike i istraživati različite žanrove.

Kada ste se zainteresovali za filmsku umetnost i ko su bili Vaši filmski idoli?

Zainterovao sam se kad sam bio još mali dječak, gledao sam Star wars i to mi je dalo želju da i ja kad odrastem pravim filmove. Kad sam bio vrlo mali, mama je pravila predstave u Parizu i dokumentarne filmove, ja sam glumio kao dijete u jednoj njenoj predstavi, kasnije i u nekim drugim; ona mi je pokazala – uvela me u montažu, jer je znala osnove tog zanata, i to me je takođe inspirisalo da kasnije poželim studirati film. Prije studija filma, želio sam čak biti glumac, uzimao sam časove i glumio u jednom pariškom pozorištu u našem kvartu, ali mi se ubrzo mnogo više dopala režija. Shvatio sam da mi to daje veće mogućnosti za stvaralaštvom, da budem samostalniji, kreativniji. Da to više odgovara mom temperamentu. Među prvim režeserima koji su mi se dopali, nalaze se Mirnau, Hitchcock, Kubrick, tu je i francuski novi val i

86

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

François Truffaut. Tu su još mnogi drugi. Takođe su mi se sviđali i neki nijemi filmovi, i oni su uticali da poželim da se posvetim filmu, režiji.

Volim takođe i duhovne i duhovite, kako knjige tako i filmove. Volim da čitam o nauci i da gledam prave naučne filmove.

Počeo sam da snimam sa amaterskom kamerom i radim sa prijateljima, kao i mnogi drugi. Moja znatiželja je najviše fokusirana ipak na fikciji.

Autor sam više kratkometražnih igranih filmova koji su obišli mnoge međunarodne filmske festivale. Bio sam i gost Talent Kampusa koji organizuje Sarajevo Film Festival gdje sam slušao predavanja i pohađao radionice poznatih svjetskih filmskih radnika, glumaca i režisera, kao što je npr. Wim Wenders.

Koju kinematografiju najviše cenite i zašto?

Svaku koja je maštovita, u kojoj mogu naći i poeziju i emocije. Žanr mi nije važan, važna mi je priča. Ima nekad jako lijepih i dobrih umjetnika, sa izvanrednim scenama, planovima, ali nekad su takve scene razvučene, predugačke. Važan mi je dakle i ritam u filmu. A to je naravno važno u svakom djelu bilo koje vrste. Nemam, da zaklujčim, svoj omiljeni žanr, sve što je dobro, to mi se dopada. A dopadaju mi se art filmovi, autorski filmovi. Ponekad i u velikim produkcijama, najčešće američkim, nađem takođe mnogo zanimljivih stvari. Ponavljam da mi je najbliži i danas Kubrick sa svojim djelima, prvenstveno volim njegov film Barry Lyndon, potom Shining, a ovaj reditelj mi se dopada jer je u stanju da pravi vrlo različite filmove, koji su svi odlični na svoj način.

Recite nam nešto o svojim dosadašnjim filmskim projektima Prvi najprofesionalniji kratkometražni film koji sam napravio bio je “Le temps d’un baiser” – “Vrijeme poljupca” ; tu sam bio i režiser i scenarista. Film sam napravio na kraju svojih studija. Prije toga sam ostvario

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

87

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

još neke kratkometražne filmove, kao što je primjerice “Moj otac”.

Posljednji koji sam napravio bio je po jednoj noveli Čarlsa Dikensa (Charles Dickens), The Signal man, na francuskom sam dao naslov Signal (Signal). I to je kratkometražni, u njemu sam koristio i 3D. Scenario i adaptacija su takođe moji. I ovaj je obišao dosta festivala. Bilo je nedavno ponuda, ali ih je COVID spriječio, svi festivali su ukinuti do daljnjeg. Bilo ih je još nekih, kao npr. jedan po Čehovljevoj noveli. Film nosi naziv Lux.

Koja je glavna poruka koju želite da pošaljete kroz svoje filmove i koje su to teme koje Vas najviše privlače?

Privlači me snoviđenje, san, tajnoviti, misteriozni filmovi i teme, psihologija, emocija, priča; ne znam da li moji filmovi imaju neku poruku, i koja je, sâm nisam u stanju to da kažem precizno, ono što pokušavam jeste da nađem interesantnu priču, da budem iskren u ostvarenju svoje zamisli, a ako se desi da se tu nađe i neka poruka, utoliko bolje.

Tražim dobru priču, a čim je priča dobra, odmah se tu nađe ne samo jedna, nego možda i više poruka. Istovremeno sam protiv zla, ubijanja, nasilja, ratova, interesuju me skrivene strane čovjekove, njegova psiha, šta ga naprimjer može navesti na neke nevjerovatne poteze, kao što je zločin...

Šta planirate u budućnosti, da li ćete se isključivo baviti filmom ili Vas zanimaju i druge umetnosti ?

Volio bih se baviti prvenstveno filmom, ali me zanima i slikanje (u školi sam imao tu opciju), i danas crtam, volim praviti makete i skulpture, sviđa mi scenografija, a da bih živio, bavim se najviše montažom i 88

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

pravljenjem video spotova za preduzeća ili pojedince, kao što su pjevači, glumci, i drugi kojima trebaju reklame. Danas pravim i video-spotove za muziku, a bavim se i animacijom i mnogim drugim aspektima videoumjetnosti. Ponekad sam i snimatelj i montažer, ponekad režiser (nekad sve to zajedno) reklamnih spotova za razne velike svjetske firme ili umjetnike, pojedince.

Na kojim umetničkim projektima trenutno radite?

Moj trenutni projekat je dugometražni film za koji sam scenario radio sa mojom mamom, Jasnom Šamić. U ovom času sam u potrazi za koproducentom u Regiji, za taj dugometražni film koji se zove „Bijele ptice“ a koji bih ja režirao. Koproducent u Regiji je neophodan budući da se veći dio filma odigrava u Sarajevu, djelimično za vrijeme posljednjeg rata devesetih godina prošlog vijeka, a najviše u posljeratnom Sarajevu.

Glavni junak je dječak koji je rođeni Parižanin, ali čiji su roditelji porijeklom iz Sarajeva. On nakon Dejtonskog mirovnog sporazuma dolazi u posjetu svojoj baki i postaje svjedok razvoja njene bolesti, Alzheimera, kao posljedice tragedije koju je doživjela u opkoljenom gradu. To je u stvari pogled stranca na dešavanja i na posljedice rata, a ideja je da su tragedijom i posljedicama pogođeni i oni koji taj rat nisu doživjeli, i da se tragedija i posljedice doživljene tragedije protežu i generacijama kasnije.

Scenario je većim dijelom inspirisan romanom Jasne Šamić, „Carstvo sjenki“ koji je objavljen u Beogradu kod izdavača Factum.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

89

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Putopisawa

90

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SRĐAN MARKOVIĆ Ksanadu , “Kroz blještavu zoru, kroz pećine i bezdane, preko tamnog mora, nedaleko od plodnih polja, uzdižu se zidine i kule između kojih potok vrluda, prastaro drveće se pruža zagrljeno sa tamjanovim granama, to je Ksanadu, to je dika Kublaj kana.”

Nisam više imao sumnje da su snovi život za sebe. Svaki put kada su se teška vrata od žada zatvarala, pošto se san izgubio i ja otvorio oči, tresao sam se od uzbuđenja. Žerar De Nerval kaže ,,da je san nalik smrti jer neka neodređena obamrlost obuzima našu misao i mi nismo u stanju da odredimo tačan trenutak u kome naše ja, u drugom obliku, nastavlja da živi”. Kao jako mali i slabašan, plašio sam se da silazim u tamna podzemlja koja se postepeno osvetljavaju i u kojima iz senki izviru neobične prilike. Srce mi zaigra kada se u javi setim himni koje sam u snovima zapevao a da nisam ni znao šta znače, no bio sam siguran da sam ih čuo u nekim drugim davnim životima i taj utisak me je ispunjavo neizmernom srećom. Kada me je racionalnost,, budnog života” sa svim obavezama i žudnjama odvlačila od vrata izvajanih od žada i kada fantastična bića više nisu dolazila ja sam galopom odlazio na sve strane sveta u potrazi za njima. Pratile su me reči Žerara De Nervala ,,učinilo mi se da se nebo otkriva i otvara u hiljadu vidova neviđenog sjaja i lepote. Izgledalo je da mi se otkriva sudbina oslobođene duše koja kao da je htela kod mene da probudi kajanje što sam poželeo svim snagama svoga duha da ostanem tu na zemlji koju je trebalo da napustim…U beskrajnoj daljini su se ocrtavali ogromni obruči, kao krugovi koje stvara

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

91

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

uzburkana voda pri padu nekog tela. Svaki predeo nastanjen blistavim bićima dobijao je boju, kretao se i naizmenično utapao jedan u drugi, a neko božanstvo, uvek isto, s osmehom je skidalo nestalne obrazine svojih raznih ovaploćenja, i najzad se povlačilo, nepristupačno i neshvatljivo, u tajanstveni sjaj i veličanstvenost azijskog neba”.

Kada sam se probudio nebo nad drevnom mongolskom prestonicom Karakorumom je bilo skoro crno. Izašao sam iz jurte i pogledom tražio našeg vodiča koji je tokom celog putovanja bio na ivici pukog amaterizma. Ili je on, u stvari, bio apsolutni gospodar situacije shvatajući da u bespućima Mongolije malo toga može da uradi u korist izlapelih turista koji se gomilaju u potrazi za avanturama. Svejedno, nije bilo ni traga ni glasa od njega pa sam rešio da se uputim bez njegove pomoći u drevni manastir star preko hiljadu godina. Prodavci suvenira ispred manastira su već bili uspaničeni zbog nadolazeće oluje pa nisu hajali ni da me oslove jedanput. Prošao sam pored velike kornjače isklesane od kamena i koja je pre svih stupa postavljena kao kamen temeljac ovoga hrama. Desetine stupa su u kombinaciji sa zidinama okruživale ceo kompleks, rekao bih, ogromnog komada travnatog zemljišta na kome su se nalazili različiti hramovi za različita božanstva. Većina tih stupa je sazidana u 17. veku. Saznao sam od jednog lame u crvenoj odori da su se na ovim pašnjacima igrali unuci Džingis kana dok je on uspešno vodio ratove širom Azije. Jedan od unuka je bio i Kublaj kan čiji je otac Tolui bio Džingis kanov najmlađi sin. U jednom od hramova ugledah portret Tolui sa suprugom Sorkaktani, Kublaj kanovom majkom. Dama sa prekrasnim crtama lica u sedećem položaju, prekrivena prelepim crvenim kaftanom koji je porubljen zlatnim koncima, nosi na glavi zlatnu kapu sa umetnutim čarobnim nojevim perom koje je bilo znak najvišeg ranga mongolske aristokratije. Legendarni Kublaj kan, vladar skoro cele Azije, dugovao je svoj položaj mudroj majci Sorkaktani koja je posle prerane smrti svoga muža prepustila inicijativu ostalim sinovima Džingis kana i tako strpljivo sačekala trenutak u kome je Kanov voljeni unuk nesmetano mogao da se popne na tron.

Istoričari se slažu da je Sorkaktani posedovala urođenu mudrost i pošto je shvatala da se mongolsko carstvo prostire na ogromnoj površini, okupljajući narode raznih veroispovesti, organizovala je svome sinu brojne vaspitače koji su ga uputili u tajne konfučijanizma, 92

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

taoizma, budizma, hrišćanstva i zoroastrizma. Od svojih predaka Kublaj Kan je nasledio uticaj šamanizma. Mnogi naslednici Džingis kana su ostali verni šamanizmu i ženili se nestorijanskim hrišćankama dok je Kublaj za svoju najomiljeniju ženu izabrao budistkinju Ćabi. Kublajev deda Džingis kan nikada nije uspeo za života da pokori Kinu pa je njegov unuk pre nego što se uputio u kampanju svoga života precizno proučio običaje i religije drevnoga kineskog carstva. Kublaj je od svoje majke naučio kako da vodi domaćinstvo na način kako su to radili Kinezi. Da bi još više pronikao u tajne kineske mudrosti Kublaj je baš u Karakorumu 1242. zaposlio briljantnog budističkog mislioca Haijuna koji ga je ubedio da se u budizmu kriju tajne pomoću kojih će veliki kan moći da ovlada trajnim mirom u svome carstvu. Kada ga je Kublaj kan upitao koja mudrost između taoizma, konfučijanizma i budizma je najviša, Haijun mu je odgovorio da budizam nudi najbolji vodič za promociju vrlina, smanjenje patnje, odbacivanje zabluda i razlikovanje dobrog od pogrešnog. Ipak, rekao mu je još to da sve tri mudrosti poseduju specifične kvalitete i da bi bilo dobro da ovlada svim trima. Kao rezultat tog razgovora Haijun je upoznao Kana sa još jednim mudracem, Kinezom Lijom Bingžongom. Ovaj je po zanimanju bio matematičar, pesnik, slikar kaligrafija i kao takav je pripadao poznatoj taoističkoj sekti nastanjenoj u Avganistanu. Kad god je Haijun bio odsutan zbog poslova u Pekingu, Lijo je preuzimao posao Prvog savetnika kanovog sa naročitim zadatkom da organizuje mongolsku birokratiju na konfučijanskim principima.

Postojao je i treći savetnik koga je Kublaj kan pozvao u Karakorum da pripomogne novom uređenju carstva. Bio je to Jao Šu tvorac konfučijanske akademije u Pekingu i poznat po tome što je samoga Džingis kana pokušavao da odvikne od brutalnosti u ratnim kampanjama. Kineski mudrac je u Džingisovom unuku našao pogodno tle za sprovođenje svojih zamisli. Početkom 1252. Kublajeva majka Sorkaktani umire sa smeškom na licu jer je znala da će njen sin Kublaj kan, naslednik moćnog Džingis kana, vladati velikim carstvom kao razuman čovek. Sahranjena je po hrišćanskim običajima u Žangjeu, malom mestu punom vojnika, na raskrsnici Puta svile pored nestorijanskog manastira. Zagledan sam u božanstvo sa crnim licem sa koga hipnotički vire

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

93

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

tri oka, čeljust je poluotvorena i umesto kose lelujaju se lobanje sa crvenim očnim udubljenjima. To je Mahakala, Užasni, koji pomaže da se poplaše svi neprijateljski zli dusi koji stoje na putu moćne armije.

Nisam ni sumnjao da su Mongoli kontrolisali božanstvo koje je najužasnije od svih užasnih. ,,Šta je dublje, je li ponor ili pad, dok poniremo preko zelenih brda, kojima se mesto divlje pogledu otvara, čujemo gde žene kricima noć paraju, u ludoj potrazi za demonskim ljubavnikom svojim, iz tog ponora sa bukom silnom, kao da zemlja diše sa mukom, moćan izvor se ukaza, pa krivuda od mesta do mesta, do pećina i bezdana i sa bukom u okean nesta.” Kolridž je moj ljubimac koga se nikada nisam zasitio. Sećam se da kada sam prvi put našao prevod njegovog ,,Kublaj kana”, poeme koja jedva ispunjava dve stranice knjige, pročitao je bar deset puta za redom ne verujući da je ona odštampana u celosti. Kasnije sam shvatio da ta poema nema svoj početak i kraj, baš kao što Kolridž pred kraj života nije više znao šta je java, a šta san. Sećanje uvek traži spas u snovima jer bez njih sećanje bi bilo osuđeno na zbir iskustava koja se svode na broj. Sećanja podstiču stanja svesti u kojima je moguće kreirati prošlost. Sećati se je proces suspendovanja privremenog koncepta vremena. Kada je vreme suspendovano u somničkom prostoru, sećanja i ideje iz različitih doba se lako mešaju. Mnogi Kolridžovi snovi ilustruju način u kojima sećanje ima unikatnu i specijalnu ulogu u samom procesu sanjanja. Sećanja kreiraju kolaže događaja i na javi. Sećanja se stapaju i sa osećajima i kreiraju ,,vozove” vizija koji prodiru kroz tunele podsvesti. U ovoj vožnji nema zabranjenih stanica. Žan Kokto, režiser, pisac i slikar se popeo u ovaj voz. Ili da zaključimo kako se popeo na zmajev rep. On kaže da ,,pošto je pušilo, telo misli. Nije reč o konfuznoj misli o kojoj govori Dekart. Telo misli, telo sanja, telo pada u pahuljama, telo leti.

Pušač je živ balsamovan. U letu ptice pušač vidi samog sebe”. Kokto je siguran kada kaže ,,ne opijam ja samog sebe, mene moje telo opija”.

Skidam pogled sa demona kome se klanjaju generali i shvatam da je napolju pravi potop. Lame, pokisle, utrčavaju u hram i smeškaju mi se na način kako to rade sa svim turistima. Na pamet mi pada pitanje koje sam hteo da uputim jednom od lama koji je pokazao da vlada engleskim jezikom, no odustajem jer je pitanje glupo. Ideja da bi skromni

94

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

lama mogao da zna razlog zašto je Marko Polo napustio Kublaj kana posle sedamnaest godina i vratio se u Veneciju je bila na granici ludila i za sve sam mogao da optužim taj ludi vetar koji sada divlja iznad tajgi tamo napolju. Šta briga lamu za Marka Pola koji je još pre osam vekova otplovio mnoga mora i vratio se kući sa velikim blagom koje je dobio od Kublaj kana za odanu službu. Mnogi su mrzeli Marka jer je stekao neviđenu medijsku popularnost u ono doba i mamio uzdahe kurtizana pa su ga istoričari proglasili lažovom. Džaba je Marko mahao svilom na kojoj su zlatnim koncima bili izvezeni tigrovi i zmajevi, svetina veruje samo kapricioznim manipulantima koji ne dozvoljavaju da im se ugrozi sigurnost i popularnost. Završio je Marko Polo u zatvoru gde je po sećanju i uz koji komadić opijuma napisao knjigu o svojim putovanjima i velikom Kublaj kanu. Kiša je prestala i iza brda se promalja sunce pa smo lame i ja izašli iz hrama u kome je vladala zapara. U daljini ugledah našeg vodiča koji se glupirao ispred ulaza u kompleks sa grupom vozača i drugih vodiča. Pored njih je sedeo razbarušeni nomad koji je udarao prost ritam u poveći bubanj i to onakav za koji bi smo mogli reći da nije od jeftino napravljenih, turističkih, već iscrtan raznim figurama koje su podsećale na crteže iz pećina. Sve je govorilo u prilog tome da su se naš vodič i njegova bratija u dogovoru sa nekim lokalnim mangupom domogli pravog šamanskog bubnja i sada vabe turiste kako bi istisnuli po neku paru. Približio sam se čudnoj grupi ne skidajući pogled sa bubnja. Video sam da su na njemu iscrtana dva drveta sa po sedam i devet grana i to je trebalo da predstavlja obredne spratove po kojima se šaman uspinje ka nebu. Primetio sam da je na dnu iscrtan bik koji nosi zemlju i svaki put kada je bubnjar udario o zategnutu kožu na vrhu bubnja bik se pomerao. Pomerale su se i ostale životinje koje su bile naslagane na bikovim leđima i mislim da sam među njima prepoznao vuka, jelena i lisicu. Očigledno je bilo da je umetnik pokušao da dočara kosmičku osu koja odvaja nebo i zemlju. Ta osa ide od ,,pupka Zemlje” pa do ,,pupka Neba” i smeštena je na četiri strane univerzuma i neodvojiva od bilo koje ljudske misli. Ta osa može biti vatra, veliko drvo, dim, obična motka zabijena u zemlju ili centralni stub jurte-tog svojstvenog prebivališta nomada koje ima kružni oblik i zasvođeno je kupolom. Jurta je mikrokosmos i u njoj može da se nađe cilindar koji je centralno ognjište i iznad

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

95

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

njega otvor kroz koji odlazi dim. Tim putem velikog protoka ne prolaze samo šamani koji se prema svojoj snazi penju do većih ili manjih visina već takođe i lutajuće duše pokojnika i žrtvovanih životinja, bezbrojni duhovi, kao i sva bića kadra da se odvoje od zemljine površine. Prišao mi je Bogi, naš vodič, dok sam ja hipnotisano zurio u bubanj i drmnuo me onako prostački po ramenu. Nisam stigao da se naljutim na njega jer mi je već tutnuo u ruku musavu šolju punu belog napitka koji se penio. Bio je to kumis, visoko fermentirano kobilje mleko koji Mongoli, Kirgizi, Kazaci i Tibetanci piju ne bi li se oraspoložili. Primetio sam da je Bogi bio već poprilično pijan baš kao i ostali iz grupe uključujući i bubnjara.

Popio sam šolju na eks nadajući se da su u kumis dodali po još koji korenčić iz prevrele stepske zemlje i tako osnažili jaki napitak. Ne znam koliko je vremena prošlo od kada sam i ja počeo da se kikoćem.

Sve oko mene je poprimilo mekši ton i od bubnjara sam istripovao da je to legendarni Barak Baba koji je živeo u trinaestom veku među iranskim Mongolima. Sada je naš bubnjar nosio filcanu kapu sa dva roga i o vratu visuljke od goveđih koščica obojenih kanom, kukaste štapiće i praporce. Odjednom je sa bubnjem zajahao noja koji se tu stvorio i počeo da kruži oko nas koji smo sada bili pod napadom zaglušujućeg smeha od koga su nam navalile suze na oči. Bile su to suze radosnice jer sam se našao zajedno sa ostalim veseljacima u poziciji totalne privilegije od neba samog. Sada sam shvatao zašto su kanovi zazirali od šamana tokom istorije. Šamanizam je u svojoj osnovi veoma pretenciozan i kao takav veoma antimonarhistički. Ta apsolutistička monarhija kakve su bile stepske despotije nije se mogla izmiriti sa ovakvim oblikom individualističkog egocentrizma. Sada je naš bubnjar jahao lava i kao bič koristio otrovnu guju. Za tili čas se pretvorio u zlatnog goluba koji je rasterao orlove iznad nas i sleteo na jednu od stupa. Potom je uleteo u jedan od bunara i tako otišao u potragu po Donjem svetu. Iz bunara je u paničnom begu izleteo ljudožder sa svinjskom glavom koji je imao slonovske uši, lavlje kandže i zmajev rep. Za njim naš bubnjar koji i dalje lupa li ga, lupa. Ja više kao da nemam želju u tom trenutku da pojmim spoljašnji život u figurativnom vidu jer sve se sada stapa u neverovatne vizuelne fascinacije. Boje koje su kombinacije boja i koje

96

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

se ne mogu rečima opisati jer se za to nema vremena pošto se čarobno transformišu brzinom munje. Jasno mi je zašto su evropski romantičari još pre nekoliko vekova insistirali na vizuelnim i zvučnim utopijama.

Novalis je povezivao prirodu i društvo istim lancem evolucije. Po njemu društvo ne zavisi od realnih materijalnih faktora koji u njemu deluju, nego od spoljnih neumitnosti prirode kao i od psiho-moralne prirode članova ljudske zajednice. Moralni preobražaj u čoveku koji je pod uticajem kosmičkih konstelacija je presudan faktor u stvaranju utopije.

Novalisovo lice se ukazuje na vrhu proključalog kumisa koji pijem sa mongolskom braćom ispred zidina drevnog hrama.

Odzvanjaju reči pesnika nad stupama koje se bele obasjane azijskim suncem: ,,Priroda će postati moralna kad se iz prave ljubavi prema umetnosti bude predala umetnosti, kad bude činila ono što umetnost hoće. A, umetnost, kad iz prave ljubavi prema prirodi bude živela za prirodu i kad bude radila prema prirodi. Obe to moraju da čine, istovremeno, po sopstvenom izboru, radi samih sebe i po tuđem izboru, radi nekog drugog. Moraju u samima sebi sa drugim i sa samim sobom u drugome da se susretnu”. Jasno je kao kristal da su romantičari negovali celokupnu estetiku svojih romana po uzoru na bajke jer bajka je rođena sestra snu. Bajke i snovi su carstva slobode, jer taj gospodar San nije slučajno privukao romantičarsku uobrazilju, on nije slučajno negacija jave. U snu je moguće baš sve, u snu se stvari istinski izjednačuju.

U tom magičnom krugu u kome vladaju šamani i pesnici postoji fluid života i rastvaraju se svi oblici materijalnog života, tog života u kome nas racionalnost toliko pritiska i u kome se zbog toga često osećamo bespomoćni da razbijemo okove racija. Pesnik kaže da je ,,priroda kao zatvoreno telo, kao drvo, na kome smo mi cvetni pupoljci”. Bubnjanje je prestalo i sada jasno vidim da je naš vodič kroz Gornji i Donji svet potpuno iscrpljen i leži u prašini. Ovde je drama završena i ličnost koja se raspala, ukinula i skoro uništila u svojim ljubavnim grčevima, sada mora da se sastavi. Čini mi se da je od čitave ličnosti ostala samo zlatna para. Čini mi se da je pronađen najpogodniji fizički tj. materijalni status da bi se preživeo debakl daljeg bitisanja. Naš vodič Bogi i vozač kome sam zaboravio ime, sigurno ne izgledaju posle ove seanse kao reprezentativni agenti kompanije koja se obavezala da će nas mirno i

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

97

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

sigurno sprovesti u razgledanje Mongolije severno od pustinje Gobi.

Dapače, oni ne izgledaju u ovom momentu ni kao dvojac koji bi mogao da se pobrine o jednoj jedinoj kozi. I to onoj koja je nacrtana na zidu.

Kako sam ja izgledao posle uzimanja, očigledno, obogaćenog kumisa, dovoljno je potvrdilo otvoreno zgražavanje jednog od lama koji je prošao pored mene. Bratija se razišla i ja sam samo nastavio da pratim Bogija i vozača koji su zaboravili gde je parkiran kombi pred kojim smo trebali da sretnemo ostatak grupe.

98

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Дах прошлости на Острву птица

Заоденут модроплавим, валовитим Егејским морем, прошаран узбрдицама, узаним и поплочаним уличицама, бисер Турске обале, осмехује се висинама. Мени се учинио као неки познати предео, као представа из сна који сам давно уснила. Можда ме је подсетио на детињство, на грчке пределе које сам још као дете гледала и који су ми се тако снажно, урезали у памћење. Беше то моја прва посета Турској, тој чудесној земљи чији сам језик и културу тек почела да изучавам, и која ме је тако лако привукла себи, будећи моју радозналост.

Историја овог места је веома дуга. Његови трагови досежу све до Тројанског рата када је краљ Агамемнон веровао да је пронашао војну базу. Место је насељено у 3. веку нове ере и већ тада је добило епитет летњиковца за имућне људе из Ефеса. У својој прошлости познатo под именом Маратесион, у средњем веку Скала Нова, ово место је одиграло значајну улогу у трговини, пре свега због повољног географског положаја. Данас, то је Кушадаси (kuş– птица/ ada– острво) или у преводу са турског језика Острво Птица.

Дању, то је живописни градић са вредним и увек насмејаним мештанима, школом и ђацима који обучени у своје школске униформе красе улице одајући утисак дисциплине али и дечије радости. Жене, ужурбане, упућују се ка мањим или већим базарима, одмеравајући тканине разних боја. Чини се да свако иде својим послом, не обазирујући се много на бројне госте који посећују њихов град. Главни базар је стециште вештих трговаца тканине, одеће и обуће, накита, зачина и ратлука, веома упорних у намери да вас привуку и представе. Уколико их не удостојите пажње и не уђете у њихов дућан, наљутиће се јер је тај дућан њихов

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

99

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

мали рај којим се веома диче. Џамија, скривена међу улицама, у срцу великог базара, само подсећа на то да је овде вера украс душе и мирна лука њених посвећеника. Шетајући се улицама овог, ведрином окупаног града, могу се приметити бројне скулптуре, углавном белих, птица, што само показује да је симболика овог града врло изразита и да је поштована од стране њених становника. Такође, поштован је и велики Ататурк, отац турске нације, први председник и утемељивач свега онога што Турска данас представља, те се тако неретко могу видети и његове бисте и споменици. Један од упечатљивијих је онај који се налази високо на брду, што показује какво место Ататурк има у турском друштву, и какво поштовање завређује, чини се као да и данас он негде посматра свој народ, као његов анђео чувар. Овај градић краси и Кервансарај који је смештан у самом центру. Некада беше место уживања и гошћења паша и султана Османске царевине, а данас је само подсећање на то златно доба. И данас Кервансарај позива на забаву, нудећи разне програме, између осталог и оријентални плес који је страном госту све узбудљивији а сведочи и о богатом фолклору Турске. Мене та врста, помало прозаичне забаве, није привукла те се нисам препустила

Готово да се осећа дах прошлости на овом малом Острву Птица. Недалеко од њега налази се антички град Ефес, једно од преживелих седам светских чуда. Он мами уздахе чињеницом да део велике античке културе која је цивилизацији оставила величанствене споменике још увек постоји, те тако и ми можемо бити сведоци њене велелепности, луцидности њених градитеља и проницљивости њених становника. То доказује први систем јавних тоалета, при чему се истичу узани канали испуњени водом и мекани листови маслиновог дрвета, као главни реквизити тадашњег становништва. Занимљива је и плоча која се може видети у неколико наврата а обележена је једним људским стопалом и правоугаоним удубљенем, јер су и стари народи имали своје пороке, па су тако за улаз у неку од јавних кућа, морали прво докажу да су способни што се потврђивало одмеравањем стопала и спуштањем новца, па ако се стопало уклапа и ако је довољно

100

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

новца онда је и улаз загарантован. Али, мислило је тадашње становништво и на културно уздизање, о томе сведочи велики амфитеатар и његова акустика која нас враћа у време античких игара, уметничких изведби и културног живота. Камене фигуре и статуе као и постаменти, које је видно нагризло време, красе сам улаз града Ефеса, скрећу погледе радозналих туриста који просто не знају чему пре да посвете пажњу. У близини се налазе и остаци Целзијусове библиотеке која делује више него импозантно.Када се обиђе град окамењених статуа, заробљених у времену, прошлост се брзо претвара у садашњост, откривајући нова узбуђења којим ово место и његова околина обилују.

Омања црква, смештена на врху планине Булбул (на турском славуј) до које се долази успињањем узаним, вијугавим путем са кога се спушта поглед на стари град Ефес, скривена је у зеленилу и тишини коју су кројили векови. По предању, на овом месту се упокојила Девица Марија, која се након смрти Исуса Христа, са апостолом Јованом, бежећи од Римљана, овде настанила. Ова црква, грађена у стилу типичне римске архитектуре, јесте мала али је њено срце велико, да прими све, без обзира на расу и веру, па тако овде долазе бројни ходочасници из целог света, и Хришћани и Муслимани. Дрворед који се простире све до самог улаза води до велике статуе Девице Марије, која својим смерним погледом изриче добродошлицу свакој придошлој души. Када се на улазу у саму цркву преузме један од тананих велова којим би се покрила глава у знак доследности овдашње традиције али и прошлости чији је део, и она била и када се изврши чин поклоњења пред њеном маленом статуом и једном иконом пут води ка излазу који доноси ново изннађење. То је зид. Попут Зида Плача у Јерусалиму, и овај зид има своје, готово магијско дејство. Пошто попију воду Девице Марије са једне од чесми уграђених у камене зидове, ходочасници могу да испишу своју жељу или поруку на парчету папира коју треба да закаче на зид међу мноштвом, до сада остављених, порука.

Постоје бројне приче о томе како Девица Марија испуњава жеље свих оних који јој се обрате. Када се са Булбул планине

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

101

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

спусти у подножје, пут води ка још једном чуду старог света, Артемидином храму. Данас су од храма остале само рушевине али култ грчке богиње плодности и лова и даље живи. Осим неколико стубова који подсећају на стари храм готово да није остало ништа али зато призор улепшава једно рустично, готово идилично језеро које уноси мир и одмара очи. Последњи поглед на стари град Ефес, последњи поклон благородној Девици Марији која спава на Булбул планини, последњи осмех богињи Артемиди, па поново на Острво Птица.

Када падне ноћ, ово мало место добија потпуно другачије лице. Далеко од прошлости, старих богова, храмова, прича и легенди које узбуркавају страст за знањем и буде радозналост, Кушадаси показује своје модерно лице. Он постаје центар света, као неки фестивал разних култура, народа, традиција и језика који се мешају у стапају у једно. То је Турска данас, а то је била и у прошлости. Одувек су се на њеном тлу мешале културе и разни обичаји, то њу и чини толико посебном. Преко дана, туристи се могу одвести бродом до грчког осртва Самос, удаљеном свега тридесет минута од Кушадасија. То само доказује колико је положај овог места драгоцен и да га треба бар једном у животу посетити. Свакако да место са овако богатом историјом, развијеном традицијом и обичајима, укусном храном, љубазним мештанима и богатом трговачком понудом треба видети и доживети. Речи су само путоказ, само инспирација за љубитеље узбудљивих путованња и упознавања старих традиција и доживљаја њиховог живота данас.

Иако је о Острву Птица речено толико тога, приказаног толико слика као потстицај да се оно и посети, увек има нешто скривено, неко унутарње осећање које се може доживети једино уколико се то учини сопственим чулима, јер ово место живи од сећања, успомена и различитости и зато га ваља осетити. Јер ко једном осети тај дах прошлости и ко својим чулима дотакне све оно од чега је он саздан, тај га никада неће заборавити. Време ће неумитно тећи а та слика и та успомена никада неће избледети, баш као што нису избледеле скулптуре и храмови грчких богова, љубав и милост Девице Марије и ћудљиво лице модроплавог мора. Овај град је био, јесте и биће

102

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у милости Богова, с благословом светаца и мирноћом Егеја. Ко га посети и доживи, обезбедиће себи место у вечности а својој души, толико жељену, непролазност.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

103

ЕНХЕДУАНА

104

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prevodionica

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

105

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

KABIR Izbor iz poezije 1.

Od reči do reči Velika razlika postoji Reč suštine nađi za života Bez reči suštine, kaže Kabir, Kakav život živiš?

Sramota 2.

Pogođeni od reči, jedani su pali Drugi su kraljevstvo ostavili Oni koji su reč razumeli Oni su svoj posao obavili 3.

Moja reč iz večnosti dolazi Nad njom meditiraj i dobro je pazi Iznutra će doneti plodove, cvetanje Sva spoljašnjost je uobražavanje 4.

106

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Oni koji su u ovaj grad stigli Ali se nisu snabdeli Kada oluja počne usred noći Gde će do namirnica doći?

5.

Snabdi se baš ovde Dalje na putu imarupa i uzbrdice Oni trče da kupe nebo Tamo gde nema prodavca ni prodavnice 6.

Ako znaš da si živ Nađi suštinu života Život je od onih gostiju Koji se ne sreću dva puta 7.

Zašto trčati okolo i vodu nuditi?

Kada u svakoj kući more postoji Ako je žedan čovek bilo koji Na ovaj ili onaj način će piti 8.

O labude, dragulji su na prodaju Na zlatnoj ploči, možeš ih uzeti Ako nisi od onih što tajnu poznaju

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

107

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Šta se za tebe može učineti?

9.

Labud napusti jezero Telo osta ko prazno svratište Kabir glasno kazuje Uvek ista vrata, isto boravište 10.

Zašto je tanka košuta Krenula ta polja preći?

Jedan jelen, sto hiljada lovaca Kako koplje izbeći?

11.

Tri sveta su kavez Vrlina i porok – mamac razasut Svako stvorenje je lovina A jedan je lovac – smrt 12.

Rađanje u pohlepi protraćeno Dobro od greha uhvaćeno Moja dela su otišla do pola puta A onda je moja krv po njemu prosuta

108

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ 13.

Dosta vam je pola stiha Da ispravno shvatite Kabir sveštenike pita: Zašto dan i noć učite?

14.

Strašilo od pet elemenata: Od njega napravih znamenje Reci mi svešteniče šta je veće Rečili stvorenje?

15.

Boja iz boje nastaje Za mene su jedno sve boje Koja boja je živo biće?

Reši ovo ako možeš 16.

Sa pet elemenata, telo se stvorilo Telo ih je primilo, šta je tim postiglo?

Ovo vezivanje delima kao život poznato je A život se za činjenje dela daje (iz knjige „Reč suštine“, Beograd, 2019)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

109

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ŽOAO LUIŠ BARETO GIMARAEŠ Izabrane pesme *** uvijek nešto možemo naučiti jedni od drugih: mogu li početi? vjetar je uvijek u službi Boga i umirati danas više nije tako loše.

Ljeto je mislim da je toplo: volim biti ovdje razgovarati na vratima broj četrnaest o tisuću (i jednoj) varci žena (imao bih štošta reći o varkama žena) o brzini kiše o nomenklaturi ljubavi mirisu duhana slikama nevjerama namjerama itd.: o svemu. netko bi rekao: u kolovozu su kutovi usana opušteniji (može se reći: skloni su lakom govoru) ali ovdje nitko ne vjeruje u puste otoke. prođe jedan dan dođe drugi pa opet drugi i uvijek nešto možemo naučiti jedni od drugih: nešto *** znaš, prijateljice: ovaj je život poput broda koji pluta (ima svoju tehniku). kako? nisi shvatila? pretvaraš se (mislim) samo se pretvaraš. a netko bi rekao: ove su vode atlantik. stavi drugu kovanicu molim te (moramo završiti ovu temu:) danas se tvoja zora probudila bez pijetlova? čini mi se: nosiš život bez misterija.

110

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

čuo sam da si predugo spavala ali (oprez:) nemoj zanemariti mogućnosti mišljenja razlike namjere. znaš li da me čovjek na naplatnim kućicama tražio dvjesto škuda i cvijet? divni su ti trenuci ta sidrišta nježnosti: želja da ostanemo. što se mene tiče ja sam sretan znam ponešto o životu. jednog ću dana završiti stvari koje sam ostavio bez *** već je kasno malo je zanosa koji nas pokreće topao zvuk pri ispisivanju bezbrojnih putovanja (uporan odsjaj klorofila i peluda još od sela) čak se i onaj životinjski itinerar u štali miješa sa sjenom zraka prepoznajući uspavanim kapcima svaki milimetar s onu stranu kože a ti predlažeš riječi znanstvenika «u prirodi se ništa ne gubi ništa se ne stvara (sve se mijenja)» ali odakle izvire nestabilnost? gdje pronaći izgubljena predvečerja? tišina mišića govori nam s užitkom (ili svojeglavo) da stvari možda i nisu baš takve za Noya *** dolaziš padajući kroz boli prilagođujući ogoljene riječi rani zbog gubitaka obraz je malen da osjeti

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

111

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ono što u nama preostaje u trenutku u kojem se glas spušta sa sjenama ovog dana kamo se vratiti o tome se više ne piše u strahu od plima. sada se možeš uzdići: to je kao da se (ponovo) nalazimo u svjetlosti *** doći do mjesta gdje sunce nenamjerno zalazi znati zašto zalazi biti na nebu jedna boja i/ili pripadati toplom zraku sutona osjećajući da se nijedan drugi trenutak neće ponoviti na taj način. zatim: pustiti da oči odu u neprestanom spiralnom letu poput morskih ptica koje padaju u valovito čekanje voda vjerovati u zakone mišljenja kao onaj tko ne može više ne može ništa samo prihvatiti jer je čovjek prolazan da bi se mogao razumjeti. eto kako sve što je san postaje stvarno sve što je vremensko zbiva se sada rasipajući moguće zašto pred stvarnim oblikom stvari *** stavi neku ploču. kiša neće potrajati duže od pražnjenja oblaka ako ti priznam što sam sve bacio u more (pištolj kojim je počinjen zločin riječi u boci) neću imenovati pjesmu bilo bi to kao da stavljam titlove danima a ja: sam kao voda (poprimam oblik mjesta koje močim) ponavljam (za one koji su se tek sada uključili

112

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ u ovu pjesmu:) u košari majčinih plodova godišnja se doba nižu a ploča je bila tako stara ploča tako stara da je u neki čas stara tako stara da je u neki častara tako stara da je u neki častara tako stara da *** kucaju na vrata. sa svake strane brave nešto se zbiva (i doziva: pogled). takva je kuća: počinje kada se dan gasi (zarana se ispunjava tijelima koja se prazne iz dana) poput izvora što se nikad ne prestaje izlijevati iz svog ishodišta. čuj: kucaju na vrata to su temelji kuće (šake majke? noga oca?) kuća se ne diže na mjestu vrata nego ondje gdje svaka nosi svoju ranu (taj laki otvor). svršetak predvečerja kaplje (dvorišta bukte na svjetlosti) čuješ li sada? kucaju na vrata. nek se brani

Prevod sa portugalskog: Tanja Tarbuk (iz zbirke poezije „Vrijeme teče kroz slogove“, Druga priča, Zagreb, 2019)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

113

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

METIN DŽENGIZ

NEKI DRUGI SVET

Na ivici sam zastrašujuće provalije.

Drveće pod njom jedva se razaznaje čuje se zvuk vodenog slapa.

U mislima mi je majčina pogača moje srce evocira miris šume.

Zarobljen sam.

Samo čujem kihot i psovke.

Kolena mi klecaju.

Kad bih samo mogao da poletim, da imam krila zvezde repatice.

Odjednom čujem kako mi rebra pucaju. kosti su mi razbacane.

Zarobljen sam.

Beskrajna tišina.

Hvala bogu, u svojoj ćeliji sam, sve je prošlo.

Uskoro treba da se spremim, u ruci mi je cigareta, napola izgorela.

Prevod sa turskog: Ana Stjelja

114

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

TALI KOEN ŠAPTAI FEMME FATALE

Da doživim vrhunac zbog pesme Ne zbog muškarca Na svom putu Ne ostavljam Nikakvog traga Svoje devičanske utrobe Pitaju se Da li se ponašam Onako kako živim Moja poezija Više je Maiko Pokazujem im stvari Koje se više pokazuju Evnusima Žele prvo da nauče hebrejski I osete moju poeziju Odlučila sam da umetnem Njihove reči

Prevod sa engleskog: Ana Stjelja

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

115

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ŠEJH SULEJMAN EL-DŽEMZURI Izbor iz poezije [1] Kaže onaj koji stalno čezne za milošću Onoga koji prašta, a on je Sulejman Džemzuri: [2] Neka je hvaljen Allah neka je salavat na Muhammeda na njegove ashabe i one koji ih slijede u dobru [3] Nakon toga: ovo je kasida za učenike govoru o Nunu, Tenvinu i Meddu3 [4] Poklon početnicima – nadjenuo sam joj ime, a prenoseći je od našeg šejha El-Mihijja4 vlasnika perfekcije (glede tedžvida i ljudskih osobina koliko je to čovjeku moguće) [5] Nadanje je da će se od nje (kaside) okoristiti tragaoci znanja; nadanje je u nagradu -

116

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ prijemu kod Allaha, sevapu [6] Harf Nun kada ima sukun, a i za tenvin postoje pravila četiri, pa uzmi objašnjenje moje [7] Izhar je pravilo prvo ispred harfova koji iz grla izlaze, a njih je šest jedan uz drugoga poredanih, pa ih nauči:

Prepev na bosanski: Safer Grbić (iz knjige „TUHFETU-L-ATFAL: Poklon početnicima u tedžvidu“, Jesenice, 2016)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

117

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SEPARDI ĐOKO DAMONO In memoriam

Kiša pada čitavim putem JUNSKA KIŠA nema ništa postojanije od junske kiše skriva kapi žudnje prema tom cvetnom drvetu nema ništa razboritije od junske kiše briše tragove njenih stopa nestalnih na tom putu nema ništa mudrije od junske kiše ostavlja sve neizgovoreno korenju cvetnog drveta da upije ŽELIM želim da te volim jednostavno rečima koje nije uspelo da izgovori stablo vatri koja ga je pepelom učinila 118

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

želim da te volim jednostavno znacima koje nije uspeo oblak da kaže kiši što ga je učinila nepostojećim

ZAUSTAVIO SAM KIŠU zaustavio sam kišu sad nedostajem suncu podiže jutarnju izmaglicu lagano nešto pulsira u meni prodire kroz vlažnu zemlju osveta što ju je oplodila kiša pa sunčevu svetlost ne mogu da odbijem sunce me primorava da stvaram cveće KAO MAGLA voleću te kao magla što se topi na sunčevoj svetlosti postaću oblak

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

119

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ što se pažljivo vere po brdima da bi mogao da rominja na tebe kasnije jednog dobrog dana SRCE KAO LIST Srce mi je list što lebdeći pada na travu; sačekaj, dopusti mi na tren da ležim ovde; još ima toga što želim da gledam, što se dosad uvek činilo propušteno; trenutak je večan pre no što počistiš dvorište, svako jutro.

NA ZAPAD ZOROM kad zorom idem na zapad sunce me s leđa prati hodam prateći svoje senke što se produžavaju ispred ja i sunce se ne raspravljamo ko je od nas dvojе stvorio senke ja i senke se ne raspravljamo ko je od nas taj koji mora da hoda prvi

120

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ KAD SE CVETNI PRSTI OTVORE Kada se cvetni prsti otvore, iznenada se oseća koliko je žestoka naša ljubav, svetlost je ko magla, magla svetlost na nebu.

Razdvajam oblake danas; na zemlji davnašnja samoća divlje raste; kada se suša oseća na trepavicama, jednog jutra na krilima leptira, na krilima boje cvrkut ptica na granama vremenskih prilika, perje svetlosti: koliko je teška naša ljubav pijana hoda, između vrisaka deformisanog cveća.

KAD JE STAO OVDE Kad je stao baš ovde, razumeo je, nešto se izgubilo.

Nekoliko slomljenih reči što ih je odmah uzeo vetar, tek izgovorenih, pa nisu stigle ni do koga.

SAMO samo cvrkut ptica čuješ nikada ih ne gledaš ali znaš da su tu

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

121

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ samo zvižduk vetra osećaš nikada ga ne vidiš ali veruješ da je oko tebe samo moja molitva noćas treperi nikada ko sam prepoznao nisi ali si siguran da sam u tebi SVOJOJ ŽENI

Gledaj u ono što je jednom postojalo, gledaj u mene pre nego što sam iskliznuo iz atmosfere, pre nego što je od drveća napolju ostao samo glas što treperi na zidovima pećine.

Gledaj s ljubavlju. Iako je sve obeleženo prazninom kada si se pitala, izdrži baš kao verno nebo što održava plavetnilo zemlje držeći šaku cveća samo za tebe JEDNOGA DANA U ČETIRI POPODNE Ovo je prvi put da je nebo baš kao oko, nakapa vodene perle po umornom, vrelom, zagušljivom vazduhu. Živa ograda se izdiže da ga pogleda.

Je l’ plačeš?

Ili šalješ kišu drveću u dvorištu što razgovara sa mnom, da odagna dosadu?

122

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Nebo nikada nije želelo da odgovara na slična pitanja, samo je bacalo kap po kap, a one završiše rasute po travi.

Opet se izdiže.

Jesi li ti ono oko što ume da se zacakli?

Nebo uzdahnu duboko i izdahnu polako, dahom dotičući gospinu papučicu i žuti cvet što se uspeo na zid i njen obraz. Živa ograda se podiže i zakorači u vlažnu travu u kojoj je bila jedna šarena kap, što je menjala nijanse dok ju je ljuljala na dlanu. Ovo nije kap vode.

Držala ju je u šaci kad se vratila na verandu, gledalajući u tu kap čije su se boje smenjivale na njenom dlanu. Ovo je suza, izgleda.

Ovo što se kotrlja na dlanu.

Nebo je samo oko što se zacaklilo.

TIŠINA ŽIVE OGRADE Tišina je kad me vetar ubedi da podignem dvor na temelju belog oblaka tanušnog što jezdi lagano veslajući vetrom koji ne prestaje da žudi za dvorom kako bi se samo na tren,

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

123

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ da, samo na tren opružio, zaboravio na snove o dvoru, o odmoru, o sudbini kao večiti vagabundo.

II Tišina je kad se čuje bubnjanje rominjanja bez partiture što potapa oštre krivine čitavom dužinom mog postojanja.

III Tišina je kad se vrata uz tresak zatvore zaglušujući samo da bi mogla da se otvore ponovo i ubede me da uđem u kuću.

Tišina je zvuk ključa, pomerena zavesa, što se spušta jedna po jedna, kada portreti na zidu

124

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ u čoporu gledaju pravo u mene.

IV Tišina je kada se kazaljke zidnog sata grupišu na broju XII i optužuju me i viču na mene i u ćošak guraju i šamaraju i izbečeno gledaju i režeći ispituju Koliko je sati?

Tišina je otkucaj sata koji iznenada prestaje kad me čuje da tiho pevušim jednu jedinu molitvu što je ostala.

Koliko je sati?

V Tišina je kad se pretvorim u plavi papir.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

125

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Zato što si plav staviću te na reljef i okačiti na zid.

Samo zato što sam plav, gospodine?

Zato što su plave dve stranice boje što se ogledaju jedna u drugoj, nebo i okean, koji nisu ni trepnuli štiteći te.

Samo zato što sam plav, gospodine?

Plavo uvek doziva zlatne pletilje1 što skupljaju nit po nit suvih grančica pletu gnezdo tamo gde ćeš da zaspiš jednom mirno bez žigosanja od samog sebe.

Mogu da spavam mirno, gospodine?

Plavo su latice jasmina i kanange2 rasute po tvom krevetu.

1Ptice iz roda tkalja, azijske zlatne pletilje. Prim. prev. ² Cvet nad cvetovima, ilang-ilang. Prim.prev.

126

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Samo zato što sam plav, gospodine?

Zato što si plav spavaćeš u gnezdu pletilja neće te opterećivati snovi o sutrašnjici (koji neće ni postojati) neće te uznemiravati iluzije o sutrašnjici koje će postati sadašnjost kad dođe vreme.

Ne postoji sutra za mene, gospodine?

Ne postoji sutra postoji samo danas u plavoj boji što večito diše što ritmički kuca što je uvek spremno čeka korake što će, kažu, doći sutra, ali stalno se odlažu zato što sutra ne postoji i nije postojalo nikada.

Koraci, gospodine?

Koraci današnjice koje ćeš uvek da čuješ koji će uvek obećavati da će doći sutra.

Zašto obećavaju, gospodine?

Kako bi mislio da će ih neko ispuniti u jednom kasnijem trenutku.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

127

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Zvuk tih koraka, gospodine?

Samo ti lezi. Pričvrstiću te na reljef večeras, okačiću ga na zid da te one pletilje prepoznaju i odvedu da živiš u njihovom gnezdu.

Razumem, gospodine.

VI Tišina je kad ja nisam više sposoban da prepoznam ni slovo bilo čega što sam upravo izgovorio. ŽELIM DIVLJU REKU Želim reku divlju da padne u jezero iza kuće i da se izlije u ovu sobu. Želim oči koje ne mogu da se sklope,

128

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ što razgovaraju sa cvećem po brdima, što se tresu kad ih zagrli vetar. Želim kopite.

Da, konjske kopite što galopirajući uzimaju reku izgubljenu, nestalu u jezeru. Želim da veslam na malom čunu da pređem na ostrvo kad je vazduh miran, nebo apstraktna slika bez linija, bez tačaka, bez boje, osim plave. Želim da se pridružim deci što se igraju žmurke na drugoj obali jezera, među drvećem čije lišće pocrveni u zoru i pozeleni u sumrak, koje svakom od njih šapuće: Skrij se ovde.

Ali deca ih ne slušaju, stalno se premeštaju od jednog do drugog. Želim reku, divlju, da padne u jezero iza kuće i da se izlije

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

129

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ u ovu sobu da bih mogao da veslam, čunom da je pređem.

NAVODNO I Navodno, naklonost je baš kao pingpong loptica žuto-bela, levo-desno, danju-noću preleće mrežicu upliće se danju-noću dotiče ivicu stola valja se po podu ulubljena jer je zgažena. Želi da postane jabuka štrpnuta.

Ali postoji jedan nož pokraj tebe.

II Navodno, naklonost je baš kao pingpong loptica

130

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ želi da postane limeta što zeleno sja.

Ali limeta je prepolovljena da bude isceđena u komade papaje posute šećerom.

III Navodno, naklonost je kao planeta, nikada joj dosadno da obilazi sunce, ali jednog dana iznenada stane, kaže da je umorna od okretanja i želi da postane uspavana lepotica, što čeka na princa u jednoj pećini koju čuva zmaj.

Ali zmaj čuvar više ne postoji; odleteo je za zvezdom dugačkog repa što blista.

IV

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

131

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Navodno, naklonost je puna kao pun mesec koji se jednom osetio beznadežno, poželeo da postane jaje, duguljasto i glatko savršene ljuske.

OK, na tvojoj sam strani, ako je tako, jer nisi ništa drugo do ja sam.

Zato što je naklonost jaje, živa ograda što ne trepće svaki put kad je posmatraš.

OK, na tvojoj sam strani, ako je tako, jer nisi ništa drugo do ja sam.

JEDNOG DANA Jednog dalekog dana moj leš neće više postojati, ali u ovim stihovima neću te samu ostaviti.

Jednog dalekog dana moj glas se neće više čuti, ali između ovih rima ipak ću te prevariti.

Jednog dalekog dana

132

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ moji snovi će biti nepoznati, ali u rascepima između slova ovog stiha da te tražim neću prestati.

SMRTNO VREME

Smrtno je vreme, mi smo večni, skupljamo sekund po sekund, uređujemo ih ko cveće, sve do jednog dana kada zaboravimo zašto.

Ali, smrtno je vreme, rekao si, zar ne?, pitaš.

Mi smo večni.

STIHOVI TUMAČENJA Kažeš da sam ptica?

Nemoj nikada da izdaš reku, polje i kamen.

Ja sam poslednji list što pokušava da se održi na grani, koji prezire vetar.

Ne volim da zamišljam lepotu moje gustine koja sanjari o zemlji, ne veruje u obećanja vatre koja će me prevesti na jezik pepela.

Molim te, protumači me kao poslednji list, da bi se zvuk vetra koji uspavljuje grane ugasio.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

133

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Molim te, protumači me kao strast da bih duže bio s tobom.

Molim te, stvori smisao za mene, šta god — ja sam poslednji list koji želi da te vidi srećnu u predvečerje.

DOK ŠAPUĆEMO Kad šapućemo jedno drugom da živimo još duže u prašini, ostatak ljubavi liči na papirni cvet i preklapanje brojeva.

Dok šapućemo jedno drugom, napolju je sve žešća noć, gasi tragove stopa, zaposeda ostatke logorske vatre pred zoru. Još nešto uporno tvrdi da je večno.

KRATAK STIH O LJUBAVI Da bi volela vetar moraš da postaneš zvižduk Da bi volela vodu moraš da postaneš zvuk groma Da bi volela planinu moraš da postaneš strma Da bi volela vatru moraš da postaneš plamen Da bi volela horizont moraš da sečeš daljine Da bi volela tebe moraš postati ja Izbor napravila i sa indonežanskog prevela: Hristina Nikolić

134

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

HASAN EL MATRUŠI OVI Ko su ovi? - upita bolesni prosjak na ivici trotoara i nesigurno pokaza na neke ljude koji su prolazili pognute glave, nemi, kao da su večito pospani tihi, kao oblaci u smiraj.

SNOVI Dva mlada sanjara i pesnik.

Prvi reče: „Ja ću biti prorok koji će jahati nebeskim atima i proći pored vaših vrata donoseći vam radosne vesti“ Drugi reče: „Ja ću biti vitez krune.

Osvojiću zemlje i otvoriti kapije njihove za svoje vojnike.

Kući ću se vratiti kao pobednik.

Robinje ću u princeze pretvoriti i darovati ih grivnama.“ Treći reče: „A ja ću biti pustinjak i činiću čuda, poput svetaca i na nebo se uspeti u svom svetlucavom plaštu od smrtnih grehova.“ Pesnik reče: „Prijatelji, ja ću ostati onakav kakvim me je priroda stvorila biću ptica!“ Prevod sa engleskog: Ana Stjelja

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

135

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

SARA NAZIRLI Čovek starog kova – Sinko! Pažljivo! Gledaj da ne padneš! – Hasan Mami oprezno i sa strahom posmatra čoveka koji je skupljao grožđe sa vrha visoke topole.

– Nasloni korpu! Položi je u šupljinu da ti ne smeta!

– Gde da nađem šupljinu? – promrmlja ovaj na drvetu, vešajući korpu na grančicu.

– I pade mi na pamet: vinova loza na topoli?!

– Šta ti je, sine! Jesenja vinova loza, a i kišmiš18 voli sunce. Što je drvo više, to bolje. Trebalo bi i grana da bude manje. A koje drvo je više od topole? Topola ionako ne daje plodove. Neka se bar onda vinova loza približi Bogu.

Začulo se lomljenje grana. Korpa se stropošta sa grančice i polete dole. Poče se ljuljati na kanapu na samo nekoliko veršoka19 od zemlje.

Ispletena od tankog orahovog pruća, korpa je podsećala na izduženi levak sa ispupčenim dnom. Drška beše napravljena od užeta. Onaj ko bi se peo na drvo, uzimao bi uže i jedan njegov kraj bi provlačio kroz petlju na dršci, dok bi drugi kraj vezao za pojas. Kada bi stigli do grožđa, korpu bi privlačili sebi. To, koliko je ta korpa bila neophodna i nezamenljiva, najbolje se moglo primetiti u trenutku kada bi se korpa napunila i kada je bilo potrebno isprazniti je. Tada bi korpu pažljivo spuštali dole, postepeno opuštajući uže, dok bi kolac na dnu korpe razmicao granje i lišće. Na taj način bi grozdovi netaknuti i sačuvani stizali na zemlju. Čovek, koji bi čekao dole, izručio bi grozdove u kacu, a berač bi tada korpu ponovo povukao ka sebi. Ta korpa se mogla koristiti i u druge svrhe. Pod nju su, na primer, stavljali petla, kog bi prethodno namenili za supu. U njoj bi ga tovili, kako bi im bio nadohvat ruke kada mu kucne sudnji čas. Ponekad bi korpu oblagali slamom, stavljali u nju jaja i polagali na jaja kvočku. Ponekad bi pak, po potre136

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

bi, odvajali piliće i stavljali ih ispod korpe, da bi kokoška nosila jaja.

Ali za Mamija je korpa imala samo jednu namenu: sakupljanje grožđa i krušaka. Ne daj bože da u korpi zatekne perce ili, još gore, kokošji izmet.

– Ako se korpa oseća na kokošinjac – gotovo! – govorio bi Mami svojoj Gjuljsum, gledajući je kao da je njegova žena učinila nešto toliko sramotno, nešto što od nje nikada nije mogao očekivati.

– Ne, sinko, ovo već nije grožđe! – gledajući gore, žalosno izusti Mami.

– Mislio sam da ćemo okusiti odlično grožđe, a ti si ga u kašu pretvorio.

Hej, idite i pokupite grožđe!

Gjuljsum je glinom premazivala tendir i slušala sve što su pričali u bašti.

To, da se korpa stropoštala, shvatila je po zvuku. Kada ju je Mami pozvao, već je otvarala vratanca rukama umazanim glinom.

Mami je i sam mogao isprazniti korpu veoma lako. Malo popustiš uže i korpa bi zbog sopstvene težine potonula u meku zemlju. Kaca je već bila pored, a za prevrtanje korpe, koja je visila na užetu, nije bila potrebna snaga. Ma mogao je i podići, bez obzira na njegovih osamdeset godina. Mami je zaista još uvek bio snažan muškarac. Crnih dlaka na bradi nije bilo ništa manje nego sedih, dok je Mamijeva tubetejka,20 ukrašena lepim šivenim linijama, uokvirivala gustu kosu. Evo o čemu se radilo: da je Mami izručio grožđe u kacu, osramotio bi se pred celim selom. Nije to za njega. On ni na proslave nije uvek odlazio, kako bi ga ljudi više cenili. Kada bi i došao, odmah bi ljudima usluge činio.

Treba se zamisliti. Čak je i nadimak „Mami” dobio upravo zahvaljujući svojoj dostojanstvenosti i istinskoj čestitosti i zahvaljujući tome što je svemu znao vrednost. Mami se za vreme praznične gozbe uglavnom uzdržavao od razgovora, ali kažu, kada bi progovorio, iz njegovih usta bi suvo zlato izlazilo. Iz usta bi mu se biseri nizali, dok bi mu lice obasjala neka svetlost. Ne znam za bisere, ali ovo za lice je zaista tačno.

Imao je pravilan nos, dok su obrve iznad bademastih očiju podsećale na lastavičja krila. Koža voštane teksture krasila je njegovo široko čelo sa jedva primetnim borama. Mami je podsećao na šaha Mirzu, istog onog po čijem su liku pravljene minijature. Da je i šahu Mirzi bio podaren tako dug život u istom tom dvorištu punom pilića i kokošaka i da se nije istrošio u beskonačnim svađama i raspravama, doživeo bi i on današnji

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

137

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

dan i izgledao bi isto kao Mami. A sada, što se tiče bisera... Praunuk njegovog pokojnog brata je pročitavši knjigu Kabus-Name21 koju je dobio od svojih prijatelja, rekao: „Pomislio sam da je nešto specijalno, ali ne, bolje da odem Mamija da slušam.” Istina, dečak nije imao priliku da čuje Mamijeve govore baš na svim slavljima, jer balavcima tamo nije mesto. Oni bi prisustvovali samo kada bi se slučajno tu zadesili da, na primer, nose bokal s lavorom kako bi gosti oprali ruke pre jela ili da stražare pred vratima, u slučaju da nekome nešto zatreba...

Mami se širokim koracima uputio ka kestenovima na kraju bašte. Koliko je samo prefinjenosti i dostojanstva bilo u njegovom hodu. Kao da nije išao da gleda kestenove, već je, kako je govorio praunuk njegovog pokojnog brata, išao da pokaže svoj stas svetlim očima samog šeika Šamilja.

– Ništa ta Sadaj neće da radi! – reče Mami ljutito. – Mogla je bar pokupiti ovo što je popadalo! Da.. Prezrelo je kestenje. Moramo zvati Dugajliju Orudžalija da protrese.

Mamiju ni na pamet nije padalo da se sam sagne i pokupi kestenje.

Najlakše je podmetnuti kičmu, pa ti posle teraj ako možeš! „I sami ste govorili”, pomisli Mami, misleći na seljane, „da čovek može biti rumen i od šamara?”

Ne, Mami se mogao sagnuti samo u dva slučaja: u prvom da bi zahvatio grumen zemlje i bacio ga na grob svog sina i u drugom da bi se pomolio Svevišnjem.

Još se nikada nije dogodilo da nešto prezri u Mamijevoj bašti. On je čak i sedeći na ajvanu, ne gledajući, tačno znao kada sa kog drveta treba sakupljati rod. Po vremenu i zvukovima koji su dopirali iz sela znao je kada su ljudi tresli drveće. Znao je to po dužini štapa kojim su skidali voće. Sam štap nikada ne bi video. Uvek bi po zvuku određivao njegovu dužinu. Postojalo je objašnjenje za to što mu Sadaj sada nije bila pri ruci. Naime, devojka je videla da je Mami zbog nečega zabrinut, ali mu sada nije bilo do nje.

Mami je upao u klopku. Sudbina mu je napravila zasedu.

Tog leta je Gjuljsum pozvala udovicu Halima-lezginca da dođe da prošivaju ćebad. Mami je u mislima ovu četrdesetpetogodišnju udovicu, koja je živela u Halimovom raju, nazivao „lezginska devojka”.

138

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Svaki put kada bi prostrla oko sebe svoju široku suknju, sašivenu od jedanaest komada platna, lezginska devojka bi prošivala ćebad, dok bi joj obrazi bili rumeniji od purpurnog satena. Ona bi istom tom iglom za ćebe prišivala i Mamijevo srce. Kosa boje meda bi, padajući ispod marame, klizila niz njene grudi, gotovo ga golicajući. Opijena zracima zalazećeg sunca, boja njene raspletene kose se prelivala poput duginih boja.

Mami se jedva suzdržavao da ne ode i zamrsi ih, kao što to radi mače, kada se igra sa klupkom. Ovaj zlotvor je možda i imao bore oko očiju, ali su njene oči i u podne svetlele poput hiljada svitaca. A bore... I nemala bore kada se ceo svoj život klatila iz kišlaka24 u dolinu i iz doline u kišlak... Tek kada joj je muž umro mogla je predahnuti. Prošivala je ćebad, vezla čarape, a kada bi se pojavila neka mušterija, pravila bi buku i tkala tepih. Nekako je preživljavala. Nije imala dece, a muž joj je stalno pretio da će njom vukove nahraniti ili će je isterati iz kuće i poslati u nazad u očevu straćaru. I kao za inat, njega su vukovi rastrgli u klancu kada se zadesio tamo bez psa. Razmišljajući o svemu tome, Mami promrmlja: „Astahfurullah!”25 i poče grickati prst. „I kako sam u ovim godinama pogrešio?” Čekao je da lezginska devojka najzad završi sa ćebadima. Međutim, kada je žena završila posao i otišla, obuze ga tuga. Svake noći je u snovima video Sagubu, svoju prvu ženu. Ma koliko se trudio, nije joj mogao videti lice, samo je osećao da je ona tu.

Kao da se naokolo osećao miris tih dana kada je živeo sa Sagubom i decom. Nije mogao da podnese tu patnju i tada je naredio da se ponovo prošiju ćebad i prostirke za spavanje, pod izgovorom da su već počele da zaudaraju.

Kad je lezginka završila sa ćebadima i prostirkama za spavanje, nije više bilo toliko vruće. Zahladilo je. A Mami je sedeo ili u sobi ili na ajvanu, podbočivši se o jastuk, odajući utisak kao da drema, kako ga niko ne bi uznemiravao, a zapravo je prisluškivao polulezginskipoluazerbejdžanski razgovor, koji ga je podsećao na zvuk koji je proizvodila bućkalica kojom je njegova žena mutila maslac. Činilo mu se da mu se taj maslac po srcu razlivao…

Kada je lezginska devojka otišla, shvatio je da će stradati. Ta vatra će ga uništiti. Srce će mu pući od čežnje za lezginkom.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

139

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Mami, do sada, sebi ništa nije uskraćivao. Kišmiš, pečeni orasi i kestenje su polako nestajali iz njegovih džepova. Čim se ne bi osetio lepo i čim bi se počeo dosađivati, naredio bi Gjuljsum da potopi pirinač i visio bi joj nad glavom dok bi ga spremala. Nadgledao bi je, jer bi ga ona u suprotnom ili prekuvala ili bi joj ostao sirov. Šakinci26 su bili takvi: odmah bi počele glasine da u Mamijevoj kući ne umeju da spreme kavurmu. Eto tako, ono što je trebalo pržiti, naređivao je da se prži, ono što je trebalo ostati sirovo, moralo se staviti u torbu. Nakon toga je u blagostanju pošao u Šaki da poseti prijatelja.

Nakon nekoliko dana se vratio. Doneo je darove rođacima i komšijama, kao da je bio na svetim mestima. Doneo im je šakinsku halvu, slatko od oraha, baklavu.

A ako bi neko poželeo, Mami bi poput bilo kog prethodnog bega naredio da se uredi jagnje, koje beše hranjeno kruškama, a potom očisti od iznutrica i napuni začinima. Naredio bi da se meso uvije u kožu, premaže glinom i stavi u tendir.

– Ako biste jagnje hranili svim što vam padne pod ruku, mogli biste ga odmah izbaciti – govorio bi Mami.

Miris koji je dopirao iz njegovog tendira ostavljao je sve komšije bez teksta. Ali otkad se Gjuljsum pojavila u kući, sve se promenilo: u tendiru se, tobože, samo pogače i lepinje peku. Mami joj je tada objasnio da se u tendiru ne peče samo hleb. U tendiru se i čovek može ispeći. „Znaš li koliko su junaka u tendir bacili kada su plamen Satar-hana gasili? Eh, eh, pa kako bi ti, Hamzina ćerka, mogla i znati šta se i kako priprema u tendiru?” On je ovo samo pomislio, ali nije rekao, kako ne bi uvredio ženu.

Mami je obučavao ženu kako da sprema hranu. Bio je strog, ali strpljiv.

Nije mogao da prestane da se divi njenoj nesnalažljivosti i sporom shvatanju.

Sva zarada od bašte, kao i Gjuljsumin trud i rad – sve je gorelo u Mamijevom tendiru. Ali on nije želeo da ljudi znaju da on sve prihode na hranu troši, jer ga ne bi poštovali. Dovijaju se kako znaju i umeju ne bi li uštedeli nešto za crne dane. Iz usta deci uzimaju. Mislite da slučajno u selu ima toliko sasušenih ljudi? Stiskaju se, cicijaše i hrane se samo ovčijim sirom. I sve za crne dane, pa za crne dane. A kada bi

140

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

i došli ti crni dani, opet ne bi kasicu otvorili i opet bi pomrli nad njom.

A o njemu su mislili sledeće: stariji čovek i još bez dece. Ne može da ne razmišlja šta će biti sutra. Ispada da mu je bitnije bilo da se dobro najede, nego da ima zdrav razum.

Ne, čim on tako široko živi, znači da je, hvala bogu, već uštedeo! Čim on sebi može i pored staračkog cicijaštva to dozvoliti, koliko li je on već uštedeo!

Svi su pamtili kada su u ratu, proklinjući Hitlera, ljudi davali svoje dragocenosti za tenkove. Mami je tada doneo šaku zlatnih perli i rekao: „Sa žene sam ih skinuo. Dabogda te Bog kaznio, Hitleru!” Šaputali su tada: „Sa žene ih je skinuo! Sigurno ih je skinuo da ušteđevinu ne bi dirao!”

Niko nije imao predstavu o tome da starac nije uspeo čak ni svoju želju ispuniti, želju da sagradi novu kuću. Svi naokolo su gradili nove kuće, i to kakve kuće. Terase su bile toliko velike da su se po njima mogli konji jahati. Bio je to dodatan posao za svaku ženu: svaki dan te briši, te ribaj. Nikada tamo nisu spavali, niti su stolove postavljali, a i zašto bi kada su to mogli na livadi ispod razgranatog duda? Leti bi bili u bašti, a zimi svakako iz sobe nos ne bi promolili. Da, gotovo su svi imali nove kuće. Na prste su se mogli nabrojati oni koji su još uvek bili u očevim kućama. Istina, Mami je imao kuću na sprat, napravljenu od oraha. Ali su crepovi obrasli mahovinom. Na zidovima se glina odvajala. Gjuljsum bi premazivala zid, ali bi se glina u lopticama kotrljala i na kraju završavala njoj u ruci. Koračaš po podu, a daske poskakuju kao da igraju lezginku. Kad bi se uhvatili reze na vratima, ona bi proizvodila zvuk nalik na vola u jarmu, čiji je lanac besomučno škripao. Gjuljsum je već stalno gunđala kada je izbacivala trunje, koje se beše gomilalo, jer je žižak izjeo ogradu. Gunđala bi i kada bi se, noseći samovar, spuštala niz stepenice koje su škripale!

Mami je postavio nogare za testerisanje trupaca. Naredio je drvodelji Babi da iseče stari orah: „Seci, ionako nikakve plodove ne daje, a svakako će biti dobre daske od njega.”

Dugo je Baba sa pomoćnikom testerisao stablo oraha i dugo se u mahali čuo zvuk testere. Dugo su se dečica bacakala u piljevini, žutoj poput pšenice. Dok su pakovali daske debljine jedne šake, Mami pođe

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

141

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

u šumarsku upravu. Odmah je shvatio da je upravo njegova dostojanstvena usporenost i navika da ljude oslovljava sa „sinko”, zbog čega su ga svi poštovali, tamošnjeg upravnika veoma ljutila. Shvatio je da mu neće poći za rukom da nađe pristup ovom čoveku. Tada je hteo da se obrati predsedniku da se zauzme za njega, ali se predomislio.

Počeo bi da viče, a potom bi pričao kako je Mamiju, tobože, trebala njegova pomoć i kako je on starcu pomogao. Ne vole ljudi kada ih mole za pomoć. Hoćeš da vrdaš, a ne daš se slomiti. Jedeš hleb i zalivaš ga vodom, a primaš goste. Oblačiš dronjke, a uništavaš zdravlje. Po goloj se zemlji valjaš, a soba za goste mora biti netaknuta. U njoj uvek mora biti puno novih ćebadi i jastuka. Makar me pozlatio i dobro nagradio, voleo je da govori Mami, ja u toj sobi neću spavati. Zimi, tu sobu mesecima ne otvaraju. Dok se razgori vatra, pa dok je ugreješ, ta pas bi na lancu pre uginuo. Ležeš u hladnu postelju i ležiš tako, kao uvijen u mrtvački pokrov. Do ujutru je ne bi zagrejao i osušio...

Kada su se upoznali sa cenama kamena, Mami je shvatio da se ne može izboriti sa novom kućom. Ne može se bolesna glava peškirom vezivati. I tada je obustavio radove, dok su pripremljene daske ostale na ulici. Daske su s vremenom pokrali, a piljevinu su pokupile komšije, kako bi u njoj čuvali kruške. Niko nije pomislio da Mami nije imao novac za novu kuću.

Otkako se pojavila lezginska devojka, Mami je s vremena na vreme razmišljao o Uljker, mlađoj sestri njegove Sagube, koju je nežno zvao Širin badži – voljena sestrica. Ubrzo nakon što je Mami ostao udovac, Uljker mu je dovela svoju komšinicu Gjuljsum, primetivši da njegova kuća postaje sve zapuštenija i da je on počeo kopniti iz dana u dan sve više.

– Evo, braco, muškarcu je potrebna žena, a ženi je potreban muž. Uzmi je. Tvoja je, a meni će biti sestra.

Mami nije imao dece sa Gjuljsum. Nije ni želeo decu sa njom. „Ona” je bila jedina njegova žena a „On” je bio jedino dete. Ćerke, koje su se rađale jedna za drugom i isto tako jedna za drugom umirale, Mami nije računao. A „On”, jedini Mamijev sin, tokom rata je išao u zanatsku školu u Bakuu. Putovao je kući i nikada nije doputovao.

Tifus. A Mamija ta bolest nije savladala. Nije ga sustigla poštena smrt,

142

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ista ona koja uništena pluća, rasečene glave i rasporene utrobe pretvara u meku zemlju i cveće. Ista ona koja vapaje i stenjanje onih na samrti pretvara u šapat lišća i žubor vode.

On je naručio da mu se grob iskopa odmah pored groba njegovog jedinog deteta. Očigledno je takva bila njegova sudbina. Njegov grob se pretvorio u jarugu.

Gjuljsum je dovela sestričinu kako bi joj pomagala oko kuće. Sledeća misao joj se vrzmala po glavi: ako se Mamiju nešto desi, neka bar nekome imovinu ostavi. Dovela je najružniju i najgluplju. Možda će joj se, zahvaljujući Mamijevom ugledu, otvoriti vrata neke dobre kuće. Kada bi ispred njegove kuće psa zavezao, i njemu bi vrednost porasla.

– Oh, oh! Širin badži! – začu Mami Gjuljsumin glas. – Otkud vi? Zašto ne pitate za zdravlje našeg Mamija? Ta on nikoga osim vas nema… „Da… Ova prosta žena nikada neće naučiti da se obraća pristojno i s poštovanjem”, primeti Uljker.

Ali Gjuljsum je bila u pravu. Otkako je Mami zagrizao udicu lezginske devojke, jedino je Uljker bila njegov spas. Samo je njoj, svojoj vršnjakinji, mogao dušu otvoriti. Šta ćeš, ostali rođaci su bili deca... Ako bi se i našao neko njegovih godina, ničemu ne bi služio, jer mu je za sve bila potrebna saglasnost njegove Uljker. A ljudi?

A šta pa shvataju ljudi? A vlast? Ni vlast nije bilo briga za njega. On i Gjuljsum kod matičara nisu išli. Najlakše je triput izgovoriti talak, talak, talak.

Gospode, šta sam ja, ko sam ja?

Samo, nju niko iz kuće nije terao. Neka bude tu pod stare dane. Ako počne da gunđa, onda… Široko joj polje. Ali nije se ona usuđivala gunđati. Ona je samo smetnja, ali kako to da objasni Širin badži? Kako da kaže staroj ženi da se kukovi lezginske devojke njišu poput masnih naslaga na repovima ovaca? Kako joj objasniti da su njeni obrazi kao krv crveni i da se skoro već godinu dana osećala na rutu29? Kako da joj kaže da ga podseća na njegovu Sagubu, čiji je dom sada bio u raju? Nije bila ista, bože sačuvaj, daleko je ona od Sagube, ali ipak...

Kada je čuo Uljkerin glas, Mami se prvo pogubio. Uzeo je iz džepa svežanj upakovan u celofan, i, kao što bi uvek radio u teškim trenucima,

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

143

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

stavio lekoviti šafran pod jezik. Ranije bi joj trčao u susret i očaravao svojim osmehom i rečima… A sada se, evo, zbunio pretvarajući se da ne čuje i da je zauzet svojim kestenovima...

I tek kada su Gjuljsum i Uljker ušle u baštu, Mami se najzad doveo u red i pošao im u susret.

– Dobro mi došla, Širin badži! – Mami se nakloni i, kao što je to bio običaj, dodirne licem mlitave staričine obraze, prvo levi, a potom desni. – Dobro mi došla, jedina moja sestrice!

– Pa, mili, kako zdravlje?

– Dobro je, zahvaljujući Bogu i tvojim molitvama. Kako si ti? Kako su deca?

– Svi su zdravi. Molimo se za tebe.

Mami ju je polako sproveo kroz baštu. Pokazivao joj je drveće. O svakom je govorio kako se ponaša u toku godine. Kada su došli do kestenova, Uljker je zbunjeno upitala: – Šta je ovo, braco? Zašto ti kestenje truli? Zašto ga Sadaj ne skuplja?

– Ta devojka se otela kontroli...

Uljker ga je iznenađeno gledala. Kako to misli, otela se kontroli? Mamiju se neko oteo kontroli? Šta li se sa njim dogodilo, kada ga jedno dete ne sluša? I kestenje na drvetu je prezrelo… I on sam je nekako smršao, osušio se...

Uljker je sedela na ćilimu, koji beše raširen na ajvanu. Polako je otpijala vreo čaj i sa strane gledala kako će Gjuljsum očerupati ćurku. Ako je stavi u ključalu vodu, prethodno ne izvadivši creva, ona neće ni probati tu ćurku. Ali sasvim bi druga priča bila ako bi Gjuljsum, poput prave domaćice, kružno isekla dno stomaka i potom pažljivo izvadila unutrašnje organe i potopila polutku u ključalu vodu, kako bi je potom očerupala. Ali Gjuljsum je znala da Uljker sve primećuje. Iako ju je Uljker sama dovela u tu kuću, Gjuljsum je znala da joj nije pričinjavalo zadovoljstvo da je vidi na mestu svoje pokojne sestre.

Upravo je zato sve radila strogo poštujući pravila, pokazujući svoju umešnost. Kada još Sadaj ne bi bila takva glupača!...

– Zašto si trsku dovukla? Nećeš valjda ćurku na trsci peći? Jesi li poludela? Donesi drva!

Devojka se sa negodovanjem namrštila, nešto promrmljala i zatim

144

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

otišla.

– Kada bi ko gledao sa strane, pomislio bi da devojka nikada nije videla kako se sprema ćurka.

Iako je Gjuljsum već dugo živela u toj kući, još uvek ne beše naučila dobro da kuva, ali bi zato uvek, kada se ukaže prilika, primetila da specijaliteti nikada ne preteknu. „Oh, ti skorojevići!”, pomisli Uljker.

Sadaj je donela naramak drva, bacila ih pored tendira i odmah potom zaječala. Cepanica ju je udarila po nozi.

– Idi da opereš noge i polazi da gnječiš grožđe! – strogo reče Gjuljsum.

Uljker je gledala kako iz kace pršti na sve strane. Potpuno nepažljivo.

Posle će poslati slatko, a ko zna kako ga prave!

Gjuljsum je napunila ćurku drenjinom i sitno narezanim lukom, a potom je poče zašivati. „Ipak je baba glupa”, mislila je Uljker, posmatrajući kako zašiva ćurku, „zar nije mogla uzeti beli konac. Neukusno je kada se vidi crni.”

Okačivši ćurku na kuku kojom su vadili pogaču, domaćica je, kako bi sprečila sagorevanje masnoće, pod nju stavila posudu. Kada su posle nekog vremena otvorili tendir, kako bi zalili ćurku čajem od šafrana, razlio se upravo onaj miris koji je sve komšije ostavljao bez teksta. „Eh ti, šeprtljo!”, poče Uljker u mislima grditi domaćicu. „Još nije vreme da se zalije šafranom.”

Ali naglas ništa nije rekla. Starica je posmatrala kako Sadaj, brišući nos o rukav svog sakoa, stropoštava noge u kacu. Odmah je, osećajući u svojoj ruci toplinu sićušne mekane ručice, zamislila bele bucmaste nožice i okice boje ćilibara, koje su podsećale na zrno grožđa. Bilo je to baš davno kada je, okupavši svoju prvu unuku i zavezavši joj maramu na glavu da ne daj bože dlaka ne upadne, stavljala devojčicu u kacu sa grožđem.

Devojčica bi klizila i uvek bi, da ne padne, svoju ručicu u njenu gurala. A ona ju je, bojeći se da ne povredi svilenu ručicu svojim hrapavim i grubim dlanovima, pažljivo držala za koren šake. Devojčica bi cvrkućući kao ptičica i zacenivši se od smeha skakutala i trčala ukrug.

Da se ona pita, ceo život bi provela držeći tu svilenu ručicu. To nije bilo dete, ništa drugo do zračak svetlosti.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

145

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Posle tih sećanja ju je Sadaj u kaci podsećala na čudovište. „Neka mi je Bog u pomoći ako me ovakva posle smrti bude prala!”

– Kako ti je najstarija unuka? – upita Mami, kao da je znao o čemu je gošća razmišljala. – Ima li prosce?

– Kako ne bi imala! – ljutito odgovori starica. – Devojka je krhka i nežna poput porcelana!...

– Sećaš li se kada je tek prohodala? Svu si koprivu tada u bašti počupala.

Uljkerino srce se ponovo steglo. Opet je videla svoju sićušnu unučicu.

Uvek kada bi pomislila da je svu koprivu počupala, unučica bi je već negde nalazila i dok si trepnuo, ona bi već plakala. Ni rupe nije propuštala, u svaku je upala. Opet oseti Uljker u svojoj ruci sićušnu ručicu. Potresla se kao da se njena unuka upravo tada ožarila. Naljuti se na Mamija i htede da ga povredi svojim brecanjem: – Šta je s tobom? Zar ti je toliko loše? Kestenje ti propada…

Mami već beše opazio da je pogodio bolnu tačku. Želeći da smekša Uljker, reče žalosno: – Šta da se radi, Širin badži. Prošlo je moje vreme… Jedino dete mi je Bog uzeo. U starosti od drugih zavisim.

Gjuljsum je prebacila isceđeno grožđe u vreću i okačila ga na drvo.

Kaplje su zvučno padale u kacu. Sadaj je podmetala prst ispod vreće, oblizujući ga. Uljker uzdahnu: „Dete je dete… Svi su oni jednaki.” Tada se opet setila svoje malene unučice… I ona je isto tako prst pod vreću stavljala i čim bi joj kanula kapljica na prst, vrištala bi od radosti i odmah zatim polizala.

– Prestani da ližeš prste! Sramotiš nas pred ljudima! – povika Gjuljsum na sestričinu. Želela je da se pokaže pred ljudima kao čistunica. Uljker tada već nije izdržala, pa reče: – Znači, po tvom mišljenju su ruke prljavije od nogu? Bolje ti dodaj prstohvat gline u sok, sigurno će biti prozračniji i čistiji.

A Mami je, nakon što se požalio Uljker, i sam odmah poverovao da je došlo vreme da zavisi od drugih ljudi. Shvatio je da od toga ne može pobeći.

– Potrebna ti je pomoć – reče Uljker. – Moraš pozvati ljude. Neka pokupe kestenje.

146

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

„Potrebna ti je pomoć.” Kada je ovo čuo, Mami se ukoči otvorenih usta.

Prošlo je gotovo nedelju dana otkako se u selu pričalo: „Mamijevo kestenje nepokupljeno propada. Potrebna mu je pomoć.”

On je tada zamalo rekao Uljker: potrebna mi je pomoć i zato sam, tobože, sve to smislio... Ali nije rekao. Suzdržao se. Čovek ti došao u kuću, a ti mu iz čista mira to kažeš – bum… Ne sme se tako raditi. Red se mora znati.

Eto, sa lezginskom devojkom je popričao. Uzimam te, tobože, po šerijatskom zakonu da plodove u mojoj bašti skupljaš. Neće se valjda pravdati i reći: volim te, dođi i upali svetlost u mojoj duši... Ta nije mlad...

Lezginka se čak veoma obradovala, pre svega jer je tako ugledan muškarac poput njega sam došao da porazgovara s njom o tome, ne poslavši nikoga, kao što to obično rade. Ona mu je svoju saglasnost naravno dala, ali ne rečima, već zbunjenošću. I tada, njeni snovi postaše stvarnost. Pred njom je bila Mamijeva raskošna kuća i tendir u kom su se pravila neverovatna jela. I jabuke „gizilahmedi”! Pravo uživanje!

Zimi počistiš sneg pod nadstrešnicom, a tamo u lišću, kao u toploj postelji, leži paprat, crvena da crvenija ne može biti. Zatim odgrizeš deo, a od hladnoće ne možeš odmah ukus prepoznati. A Mami! Zahvalan je to bio čovek. Niti je tukao, niti grdio. Takvu je bradu imao da je prosto mamila da je pogladiš. Samo je jedna stvar bila čudna. Tim mogolima je bilo teško verovati. Nisu kao Lezgini. Njihova reč je bila čvrsta poput gvožđa. Bila je neoboriva. Samo Mami nije bacao reči niz vetar. Do Lezginke je došlo da je nazivaju „Gelin badži”.

– Ne, „Gelin badži” je bila Gjuljsum, starija žena, a ja ću biti „Bala badži“ – mlađa žena. A Uljker ću zvati onako kako ju je on zvao: Širin badži. Čarape koje mu budem ištrikala, sama ću odneti i lično ću mu ih obuti.

Izgovorila je te reči naglas i stresla se. Opet se zamislila.

Da, Bala badži. Reći će: „Prođi napred, Bala badži. Ona je iz porodice našeg Mamija.”

Lezginska devojka je odlučila da nađe bivola i da ga potera pored Mamijeve kuće, a možda će ga pravo u njegovu baštu uterati.

Možda će nešto videti ili čuti. Ali gde naći bivola usred bela dana? A i

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

147

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ako nađe, nije Mamijeva ograda sitnica da bi bivol mogao tek tako ući u baštu. Oh, kada bi se ta vrata brže otvorila, pa da se spase ona bivola i bivolice. Potreban je muškarac u kući da bi hranio tu stoku. Ko bi ih bez muškarca mogao zadržati?

Mami je odlučio da sačeka rođenje novog Meseca, kako bi sve prošlo glatko. Izračunao je da prvi dan novog Meseca pada u petak. Bio je u pravu. Upravo će time započeti razgovor sa Širin badži, nikako drugačije. Reći će joj da sam Svevišnji to podržava.

U petak je Mami zaklao ovna, uzeo kišmiš i pirinač. Izgledalo je kao da je rešio Uljker da zaprosi. Zatim je otišao kod nje. Iznenadio ju je svojim dolaskom. Razgovarali su, a starica je ujutru sama Lezginku dovela kod njega u kuću. Živite zajedno, rekla je, očigledno je takva božja volja.

Naravno, brbljivci bi govorili: Oženio je mladu ženu da bi mu decu rađala. Ali bi te brbljivce odmah saterali u mišju rupu i rekli: „Čoveku kestenje propada, a vama je do šale. Neka im Bog podari sreću!”

I tada ljudi iz Mamijevog sela, sedeći na klupi na autobuskoj stanici, u horu rekoše: „Amin.”

Umesto epiloga Bilo je to vreme kada bi krv počinjala da ključa. Rana jesen je već dodirivala lica ljudi koji su se okupili na Gasan Mamijevom pomenu. Kada su pročitali prvu glavu Kurana, najmlađa Uljkerina ćerka i majka četvorice sinova započe ovakav razgovor: – Znači Sadaj će ostati u kući? Već je velika devojka.

– Zašto u kući? – upitaše obe Mamijeve udovice.

– Pa zato što, hvala bogu, Mami ima kome imovinu ostaviti. Nije bez potomstva ovaj svet napustio. On je Sadaj oduvek smatrao za rođenu, uvek ju je hvalio…

– Zašto u kući? – ponovila je lezginska devojka. – Mami ju je naučio azerbejdžanski. Kada naiđe prikladan čovek, uručićemo je. Šta nama treba? Parče zemlje...

– Ja sam i svoje momke upitala zašto sa strane gledaju, poput uhranjenih pastuva. Gjuljsum Gelin badžino devojče je naše, rekoh, uzmite nju. I to kakvo devojče. Iz domaćinske kuće, okretna, vešta. – Upravo je tako Uljkerina ćerka otvoreno bacala udicu.

148

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Uljker glasno uzdahnu i reče: – Mami je bio čovek starog kova! – reče ona, prostrelivši ćerku pogledom.

Ova je odmah razumela taj pogled: – Šta to govoriš? Nju i pas kada bi pojeo, stomak bi ga mučio. Ona je nespretna!

Uljker je, kao što je običaj, prošla rukama preko lica. Podrhtavajući, ispravila je savijene noge, na kojima beše do tada sedela. Noge su joj bile krive da li od starosti, da li od takvog sedenja. Zatim je ustala.

– Koliko mi ga je samo žao – reče starica – bio je pobožan čovek. Bez njega, postadosmo siročići.

Reče ona i ode.

MANJE POZNATE REČI * Kišmiš – vrsta suvog grožđa bez semena. * Veršok – stara ruska mera za dužinu ravna 4,4 cm. * Tubetejka – tradicionalna kapa, deo narodne nošnje turskih naroda iz Centralne Azije. Često je ukrašena biserima i lepim šivenim linijama. * Kabus-Name – knjiga koju je u 63. godini života napisao Kej-Kavus za svog sina Giljanšahua. Kej-Kavus je bio persijski pisac rođen 1021. godine. * Ajvan – terasa sa ravnim krovom koja stoji na stubovima. Može se videti na kućama i džamijama u Srednjoj Aziji. * Lezgini – kavkaski narod. * Lezginka – kavkaska narodna igra. * Kišlak – naziv za selo u Srednjoj Aziji. * Astahfurullah – jedna od često izgovaranih islamskih fraza koja znači: „Oprosti, Bože!” * Šakinci – stanovnici grada Šaki u Azerbejdžanu. * Talak – oblik islamskog razvoda. Svaki Musliman se mogao legalno razvesti od svoje žene triput izgovorivši ili napisavši reč talak. * Ruta – trajni višegodišnji polugrm koji raste kao divlja biljka. * Gizilahmedi – sorta jabuka. * Mogoli – tako su Lezgini nazivali Azerbejdžance. * Gelin – nevesta. * Bala – devojka.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

149

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Prikazivawa

150

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

МР ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ „Златна птица“ Белоруске народне бајке на српском језику

За бајке никада нисмо превише млади или превише стари. Исто тако, бајке не застаревају, иако потичу из давнина, а свако од нас је бар једном пожелео да буде главни јунак/иња бајке, да победи све непријатеље и „живи срећно до краја живота“ у здрављу и изобиљу. Деца која воле животиње или су нарочито везана за једног љубимца, везују се за бајке чији су главни јунаци управо животиње, емотивно преживљавајући њихове боли и препреке као људске и своје сопствене. Кад год се вратимо читању бајки, бивамо изнова увучени у тај свет, иако на саму фабулу и ликове гледамо другачије, пре свега – зрелије.

Од ризнице белоруских народних бајки, која је заиста широка, разноврсна и богата, до сада је преведено свега шеснаест бајки и то не са изворног белоруског језика, већ је на српски превођено са руског превода. Збирка тих превода штампана је у два издања 1957. и 1988. године у већем броју примерака, те се и данас може пронаћи у неким књижарама и бројним антикварницама. Нова збирка бајки „Златна птица – белоруске народне бајке“ далеко је свеобухватнија од претходне – садржи 52 различите бајке, чији је текст превођен са белоруског језика (по први пут!) и чији садржај није скраћиван, нити дотериван, улепшаван, већ дат на увид онакав какав јесте у оригиналу. Тако постављен текст, осим што је веродостојан и прихватљив читалачкој публици свих узраста, има и велики значај са научне стране – будући да добро представља белоруско бајковито пространство.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

151

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Збирка „Златна птица“ изашла је у издању Удружења поетских стваралаца уредника Анђелка Заблаћанског средином текуће 2020. године. Збирку је саставио и предговор за њу написао проф. др Иван Чарота, познати слависта и србиста из Минска, аутор 143 књиге и брошуре и 637 научних чланака, носилац највиших награда и одликовања у области културе у Белорусији, Руској Федерацији и Србији. Бајке је са белоруског превела мср Дајана Лазаревић.

У свом предговору И. Чарота наводи следеће: „Када треба дефинисати карактеристике белоруских бајки у поређењу са српским, није могуће обићи следећу полазну тачку: у систему жанрова српске народне словесности најважније место заузима јуначки епос, и бајке се, неизбежно, налазе у некој зависности од њега; а Белоруси немају јуначки епос, зато су и у бајкама мање присутни мотиви свеопште битке, борбе са страним завојевачем. Белоруске бајке не фиксирају тако често етничке разлике и, у складу са тим, не изражавају тако самоидентификацију. Зато њихов садржај очигледно чешће бива усресређен на социјално-класне противречности. Сличности се назиру у спектру најразноврснијих односа међу људима, укључујући породичне. Истина, Белоруси не познају такав савез, као што је побратимство, и мање него Срби придају значаја сестринској љубави.“

Верујем да ће одређени број српских читалаца белоруских бајки покушавати да пронађе сличности у мотивима између белоруских и српских бајки, а ја ћу се усудити да представим неколико занимљивих момената за те читаоце: од три очева сина, увек трећи постане херој, иако ниподаштаван („Златна птица“, „Очев дар“), кћерка и пасторка су, обавезно, супротстављене једна другој („Златно дрво јабуково“), два брата, од којих је један савршено срећан, а други несрећан (код Срба „Усуд“, код Белоруса „Срећа“), минијатуран, али невероватно способан син (код Срба „Биберче“, код Белоруса „Синчић дланчић“ „Мал-малиша“ и „Котрљаграшак“), мотив надмудривања са ђаволом (код Срба „Ђаволов шегрт, код Белоруса „Пасторка и ђаво“), мотив класних противречности (код Срба – борба са кадијама, код Белоруса

152

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

– са пановима, тј. спахијама), мотив паметне девојке (код Срба „Девојка цара надмудрила“, код Белоруса „Паметна кћи“), а ту су и вештице-злотворке, змајеви, племените животиње-помагачи, чаробни предмети итд.

У предговору, такође, састављач недвосмислено открива, да није желео да акцентује разлике између белоруских и српских бајки, већ њихове сличности. А препознавањем управо тих сличности, читалац ће схватити белоруске бајке блиским и привлачним својој души и схватањима. Било да намеравате да читате деци одређене бајке пред спавање, да сами уживате у белоруском бајковитом свету или да истражујете – збирка „Златна птица“ вас неће оставити равнодушним.

Златна птица : белоруске народне бајке / приредио и предговор написао Иван А. Чарота ; превела са белоруског Дајана Лазаревић. - [Глушци] : Удружење поетских стваралаца, Београд, 2020

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

153

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JELENA NEDELJKOVIĆ Dve stanice u romanima Gorana Gocića Kada tragate za čarobnim, kad se odmećete u svetove koji vam dotad nisu bili poznati, kad tražite nešto nadnaravno, čulno, neobično, nešto o čemu se često mislilo, ali ne tako često pisalo– možda pronađete svet koji će u vama probuditi želju za lutanjem. Nekog junaka koji će staviti ranac na leđa i krenuti:negde, nekad.

Ili ćete se zadovoljiti posmatranjem, poput veštog špijuna, koji ne traži tajne vlasti i moći, već života, pokušavajući da otkrije bitnije istine, i da pronađe u njima, u tom životu, junaka koji će se, samleven rutinama, nakon promašenih godina, spakovati i krenuti daleko iznad granica očekivanog. U svet koji je obojen mirisom egzotike i erotike, čulan i iskren, otvoren za umorne, za one koji dolaze da nađu mir: sasvim drugi i drugačiji svet. „U Bangkok sam uplovio tiho poput džunke“

I evo takvog sveta u romanu „Tai“. Jer Istok je mir za srce izlomljeno od panike i konzumerizma. Smirenje je preko potrebno putniku-namerniku, istraživaču koji se traži daleko od dnevnih rutina koje su ga samlele i pretvorile u amorfnu masu. Postao je robot i dela mehanički, a ne oseća, nema pomisli o životu, o sebi, o onome šta jeste, šta je suštastvenost njegovog bića, zatomljena trkom, maskirana glađu, namamljena profanim, prostim, materijalnim i duboko prolaznim zamkama. Tek u tajanstvenoj džunki reke Čao Praje, sve će se otvoriti poput srčane čakre, čakre života, pretvoriti u miran tok, u zalepršale misli, u ustreptala osećanja i beskrajnu, bezgraničnu slobodu.

Sloboda! Tamo gde bajke postaju java a snovi postaju stvarnost, gde 154

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

se širokogruda toplina dobrodošlice stapa u misteriozni i topli pogled lepe Tajlanđanke. Upitomost i skromnost oslikanu u nesreći i bedi koju žena pokušava da preboli u zagrljaju stranca ipukog gosta, ali čije su ruke uteha, čiji je zagrljaj snaga, čije su usne hram. Oni je izdižu na pijedestal;visoko iznad oznojene kaljuge u kojoj teku reke ljudi i njihovi zemaljski dani. „Istočni pogled i Zapadni flert“

„Flert je demonstracija sile koja ne postoji, jer je najpre znak nemoći: onaj ko ima ljubavi i strasti taj se zaljubljuje brzo, ne flertuje u beskraj. U tom pogledu, to je figura dekadencije, figura Zapada, figura ohlađenosti. U istočnjačkim pričama nema flerta, samo kobnih ljubavi.

Istočnjački pogled se ne troši: on ostaje istog intenziteta, interesovanja i predavanja, tako da mora da se prekine, skrene, odvrati pre nego što postane prekasno.“ (Tai)

Flert je ta igra strasti obojena ukusima i mirisima slobode, slobodeIstoka, ukusima čarobnim, zavodljivim, predskazujućim, koja zapadnog čoveka oslobađa nametnutih okova života po ustaljenim šablonima.

Istok je smirenje i nežnost pogleda divne plesačice koja se stidi sebe.

Ona se traži u vezi sa čovekom u kome umorno srce ponovo počinje da kuca, koji se budi iz hibernacije i ponovo oseća želju i potrebu da štiti, čuva, udovoljava, ljubi. Koji ponovo oseća potrebu da živi. Da bude.

Njena podatnost, mekoća, orijentalna pokornost i smirenje predane budistkinje, koje nosi bogatstvonjeneduše i tradicije, pretvaraju namernika sa Zapada u ljubavnika. On je naučen da bude „alfa“na ustaljeni način i po šablonu, snažan mužjak u krugu škola-posao-porodica, i ta borba, svakodnevna i bespoštedna, lomi mu duh, umara ga, sprečava da se otvori, da ponovo počne da oseća, da razbije svoje štitove, da skine oklop i pokaže ranjivu prirodu i zatraži smirenje, ljubav i neku novu, nespoznatu snagu.

„Želja da prigrlim i zaštitim tu osobu, želja koja se pojavila silno i nenadano čim sam je ugledao u baru, nije jenjavala ni to veče ni kasnije.

Bila je tako intenzivna i neprestano se uvećavala da sam se usredsredio na nju i na toj pregači rasprostro svoje ambicije.“(Tai)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

155

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tajland je čarolija. Slatka i privlačna poput meda koji klizi niz usne željne čulnog dodira, željne nežnosti, da se posvete i podaju nečemu čega na Zapadu, uzavrelom poput pčelinjaka, nema dovoljno da zadovolji i utaži žeđ za onom iskonskom dubinom i toplinom, za lepotom koja se ukazuje u liku žene nalik devojčici– na tren nevinoj i čistoj poput anđela, na trenutke uprljanoj pogledima stranaca koji traže putenost i uzbuđenje u njenom plesu– a samo za Njega, upornog u traganju, ona je spas, ona je suština, ona je život.

Tu je i nevidljivi sagovornik, „Gos“, s kojim junak razmenjuje mejlove. I to je jedini dramski element u romanu Tai. Ta fantastična prepiska je delo u delu. U razmenjenim mejlovima ogledaju se dva duha zarobljena u međusprostoru vrcavih, filozofskih ekskurza o umetnosti, svetu, životu, Istoku, Tajlandu – koji je otvorio dveri za svakog, pod uslovom da u tajanstveni Bangkok doputuje rekom Čao Prajom. Grad ga onda dočekuje otvorenih kapija i nudi mu se poput kolačića sudbine položenog na mokri dlan.

Tražila sam neku manu ovoj knjizi i koliko god da sam htela da joj ubeležim bar jedan minus, da ovo ne zaliči na panegirik autoru – nisam uspela. Roman o proputovanju sopstvenom dušom nije lako kritikovati, jer kao što se autor u njemu tražio, tako se čitalac u njemu može pronaći.

Bespravno življenje u Britaniji

„Poslednja stanica Britanija“ je druga priča – iako je hronološki prethodila Tajlandu – i drugačije putovanje, sasvim različito od bajke o Tajlandu koju je Goran Gocić sročio u romanu Tai. Ako je Tajland čaroban, Britanija je raščarana; ako je Tajland medna utopija, Britanija je grka distopija. Ali cilj pripovedača je isti: pronaći sebe u lutanju svetom.

Ovo nije priča za osetljive duše, tananih osećanja. Poslednja stanica Britanija nema savršeni, pitki, lirski izraz kao priča o Tajlandu. Jer ni Britanija ni emigracija koja je živela skvoterskim životom u sirotinjskim četvrtima Londona nemaju tanana osećanja. To je borba za preživljavanje, a ona je surova i ne trpi lirske izlive.

Ova na trenutke gorka ispovest o snovima, balkanskoj mladosti koja u matičnim zemljama ratuje, a u emigraciji se grčevito drži svo-

156

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jih zemljakinja – jer drugačije ne bi mogla da sanja, da živi i preživi daleko od sveta koji je ostao za njom, a tako blizu snova koje će možda, ako bude dovoljno istrajna, jednom ostvariti. Hronika o skvotingu– bespravnom življenju i protivprirodnoj askezi – ispričana je iz vizure tri potpuno različita čoveka.

Prvi je pripovedač Antonio, koji je u London stigao sa Sicilije i bavi se sitnim krađama u prodavnicama, jer to je njegov način da iskaže bunt, nezadovoljstvo i bes zbog spostvene nemoći da se izdigne i bude nešto više od emigranta, a manje od Engleza. Od njega saznajemo sveo njegovim cimerima i sapatnicima u tom neobičnom životu s druge, mračnije strane rampe londonskih sivih, kišnih ulica, kada je svaki dan prebrajanje praznine i osećanja s kojima on ne zna kako da se bori.

Drugi je Ivan, politički emigrant iz Praga, željan slobode, dostojanstvenog života bez sputavanja i ograničenja koje je pred njega postavila gvozdena zavesa i surova ruka još surovijeg režima.

Treći je Goran, od milja prozvan „Gordon“, budući novinar i nesuđeni pesnik čija pisaća mašina čakće po čitavu noć u želji da zaboravi odakle je krenuo, da ne misli o onome što je ostavio na Balkanu – gde krv i reči podjednako klize po ratnim ranama onih koji su ostali.

Gordon je piščev alter-ego, čovek koji ponovo luta i koji se ponovo traži, osećajan, zamišljen, večito upitan u sebe, pomalo osobenjak koji duboko doživljava i preživljava sve ružne vesti Bi-Bi-Sija o rasulu i raspadu njegove zemlje. Ona tone u blato hiperinflacije i glib turbo-folk supkulture koje preuzimaju primat u životima onih koji su ostali, a zgražava one koji tamo, negde daleko, nose živa sećanja i snažna osećanja za bivšu zemlju. Ona je sada nalik samrtniku; njen poslednji ropac zaglušuju odjeci granata i metaka, do poslednje kapi krvi zaraćenog bratstva koje se koliko do juče klelo u jedinstvo „od Vardara pa do Triglava“.

I taj bol, kao zloslutna sen, prati Gordona na putu popločanom setnim, bolnim rimama i najboljim namerama, zagledanog u izloge s televizijskim ekranima s kojih se mračno i zloćudno keze slike vatre, čelika i krvi, isto onako teške, samrtne i turobne kao i one koje su spalile Preverov Cesan.

Za sve njih – Britanija je bila poslednja stanica ka slobodi, ka snovima, ka životu. Ovo je roman o običnim mladićima koji lutaju Lon-

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

157

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

donom u želji da probaju život velikom kašikom, da pobede, da se izbore, da postanu „neko“i da se u zemlju iz koje su otišli ne vrate kao „niko“– kao luzeri, kao brodolomnici davno izgubljeni na pučini, nasukani na kakvom ostrvu pustijem od Britanije.

Na pretposlednjoj stanici

Poslednja stanica Britanija nije samo ispovest, nije samo roman toka svesti;ona je više od toga.To su flešbekovi koji se pozivaju na život u teskobi i sivilu, to je priča o bratstvu i bekstvu, fantazmagorija, i pokušaj da se ti, mali ljudi, izdignu iz surovog okruženja, otrgnu od statusa neženja i emigranta, da pobede sve „Tomije“ i „Bobije“ koji su se okomili na njih poput lešinara. To je podsećanje na olovno-hladnu dobrodošlicu ružnih carinica koje skeniraju namernike pogledom hladnijim od norveških fjordova.

Ono što je meni na trenutke smetalo kod Poslednje stanice Britanije je pomalo razvučena radnja i tek poneka refleksija o ženi i ljubavi. Kako se daljina i tuga leče bez jasnog ženskog lika zbog koga se to traženje produbljuje? Ovo je roman jednako muški kao oni nastali u zatvorima i kasarnama: žene se na proputovanju kroz London na kakvo nismo navikli javljaju tek u obrisima, kao senke, slučajne prolaznice i mokri snovi.

A možda bi snovi i trebalo da budu takvi – vlažni, nestvarni i teško dostižni? Možda te žene i jesu san, igra mašte i duha, nedostajanje, obrisi nečeg što je prošlo s prelaskom granice između dva potpuno različita sveta, onog koji je ostao i onog koji se pred smelim mladim ljudima otvara i s kojim oni igraju vasionsku partiju šaha. Znamo da je u takvim partijama pobeda vazda neizvesna.

Sve te žene emigranata su stvarne, a senovite, ogrnute velom tajni, mistične i erotične, zamamne i „lude“. Sve su istovremeno tajanstvene i otvorene, zabavne, proste i podatne – i sve su tu samo u odjeku snova i želja ovih antijunaka, koji čeznu, koji se nadaju, koji traže, lutaju i pitaju, ali ne mole, ne prose, ni azil, ni život, ni to šturo i sivo englesko preživljavanje natopljeno kišom i obojeno velom magle nekog čudnovato gustog i neprohodnog tkanja. Iz te magle izranjaju

158

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

povređeni i slomljeni, ali ipak preživeli emigranti.

Šta su te žene, a su šta svi njihovi odmetnuti izabranici s kojima proživljavamo i preživljavamo sveže rane i duboke ožiljke emigrantskog života, osećamo ono šta njih prožima i uvlači se u kosti promrzle na ledenom vetru Saderka – otići ili ostati? Predati se, potpisati bezuslovnu kapitulaciju, pokupiti svoje stvari, strpati u izanđali ranac, odbaciti taj ostatak želje za Zapadnim snom i vratiti se na početak, u sigurnost, u poznato?

Ali gde je to poznato? Gde je kuća? Kuda će nas putnički instinkt dalje voditi? Ima li uopšte sigurnosti i puta u išta poznato, ili nam je i ono poznato postalo strano, a strano poznato, a ipak daleko i tuđe? Odgovor na ovo pitanje krije se negde u dubinama putničkih snoviđenja, u romanima Tai i Poslednja stanica Britanija, na nekoj stanici pre one poslednje.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

159

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

JELENA ZAGORAC Zašto je Desanka zasmetala?

U ovom opštem kovitlacu oko Desanke Maksimović svašta sam pročitala i čula, ali mi i dalje nikako nije bilo jasno zašto baš Desanka, zašto baš zbirka Tražim pomilovanje, i to sada, posle toliko godina. Zato sam rešila da ponovo pročitam zbirku. Evo nekih mojih razmišljanja.

ODBRANA

Kroz čitavu zbirku Tražim povilovanje, lirske diskusije s Dušanovim zakonikom proteže se kritika vlasti i vlastodržaca, koji bi nemilosrdno sve da stave u kalup, i to onaj koji nije jednak za imućne i za sirotinju. Ovakva kritika u vreme kada je knjiga objavljena, 1964, bila je veoma opasna. ( A danas?) Verovatno je to bio razlog zašto je Desanka “pobegla” u srednji vek da iz njega progovori o problemima svog vremena.

Knjiga svakako ima i patriotsku notu (O poreklu), ali nju ne treba brkati sa nacionalizmom, koji podrazumeva nasilje. U jednoj od najlepših pesama zbirke Za zemlju kuda vojska prođe Desanka (tj. njeno “lirsko ja”) traži milost za zemlju, jer zemlja: (…) ona voli da se seme u nju baca, da je zapahne miris zobi i raži, voli da s proleća osvane u cvetu trešanja jabuka, (…)

160

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Desanka slavi život, a prema vojnicima uvek gaji poštovanje (Za vojnička groblja).

AKTUELNA I DANAS

Pesnikinja slavi život, a time i ljubav, čak i onda kada podrazumeva prestup. Desanka razume preljubu, ljubav među različitim staležima, ljubav sveštenih lica, život u vanbračnoj zajednici (Za svadbe bez venčanja), postojanje vanbračne dece (Za čobanku koja se po ocu ne zove). Ali pesnikinja razume i žene koje se zbog predanosti drugim stvarima nisu ostvarile kao majke (O nerotkinjama). U pesmi Za one koji se spotiču preko praga Desanka peva: Tražim pomilovanje (…) za one sasvim drugačije od mene i za one sa mnom istovetne.

Pesnikinja je svesna da nije bezgrešna i možda baš zbog toga poštuje svačije pravo na izbor i na različitost.

Desanka peva o manama i porocima, koji su nesreća za one koji ih nose, a koji i proističu iz njihove nesreće. Desanka peva o neshvaćenmima, koji usamljeni i zli, o naivnima, o ismevačima, o zavidnicima, o obmanjivačima (Za mađioničare), o onima koji u nekom kutku sa strašću kritikuju i “bistre” politiku (Za brankovinske seljake), o onima koji poput zveri kleveću i koji su oklevetani (Za zveri oklevetane).

Sve ovo jasno govori o tome koliko zbirkom Tražim pomilovanje Desanka ne samo da nije ostala zaglavljena u srednjem veku, nego je išla daleko ispred svog vremena, a njene teme i stavovi i danas su više nego aktuelni.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

161

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ ZAŠTO JE ZASMETALA?

Zašto nam je onda zasmetala? Baš zbog te aktuelnosti. Desanka peva o sistemu koji je krut, birokratski (Za čoveka koji je pogubio pergamente) i nije jednak za sve, peva o nepravdi i obespravljenima. U pesmi karakterističnog naslova O državnoj imovini Desanka sa puno ironije zahteva sav znoj sa čela sebra /da sruči se u carske delte. Vlasti trebaju pokorni, koji će ih opskrbljivati. Ali pesnikinja traži pomilovanje za povlašćene, jer jednom kada budu svrgnuti s vlasti, ostaće bez tih privilegija i neće umeti da se snađu, a ostaće sami (Za važne, Za svrgnute).

Imala bih još da pišem, ali nadam se da sam uspela da osvetlim zašto je naša pesnikinja i dalje aktuelna i zašto su pokušali da je uklone. Zašto su nju koja odavno ima svoje mesto u školskom sistemu pokušali da uklone u vreme kada traje borba da se u tom istom sistemu prostora da još nekim našim književnicama, koje su zasada “ignorisane” (kako tvrdi prof. Tomić).

162

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

ANA GALIĆ O romanu „Norveška šuma Harukija Murakamija“

Roman Norveška šuma ima 336 strana, jedanaest poglavlja, posvetu na početku Za brojna praznovanja. Roman nema sadržaj.

Prvo poglavlje Prvo poglavlje Norveške šume nalazi se od 9. do 18. strane. U ovom poglavlju se upoznajemo sa glavnim likom romana koji tada ima 37 godina, te se naglo vraća u period kada je bio sa Naoko, glavnim ženskim likom u romanu. Tu otkrivamo i njegovo ime, Vatanabe, te činjenicu da ga Naoko, koliko god se on trudio – nije voljela. A njega je mučila pomisao da će prekršiti obećanje koje je dao – da je nikad neće zaboraviti.

Drugo poglavlje Drugo poglavlje čitamo od 18. do 36 stranice. Vraćamo se 20 godina unazad sa Vatanabeom koji tada stanuje u studentskom domu. Opisi doma, cimera kojeg iz milja zove Esesovac te njime zasmijava svakoga kome god ga spomene, te ponovo doživljaje sa Naoko i Kizukijem, njegovim najboljim prijateljem – čitamo i počinjemo da se uvlačimo u unutrašnji, bogat i komplikovan svijet mladog Vatanabea. Tada nam otkriva da je kao sedamnaestogodišnjak doživio gubitak najboljeg i jedinog prijatelja kojeg je imao – Kizukija, od čega se nikada kasnije nije oporavio. O smrti kao fenomenu piše više na stranama 35. i 36. „Smrt nije pojava suprostavljena životu. Smrt je suštinski dio mog bića, i ja nisam od onih koji mogu da zaborave tu činjenicu, ma koliko se trudio. Jer, smrt ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

163

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

koja je te majske noći došla po sedamnaestogodišnjeg Kizukija, istovremeno je dopča i po mene.“ 36. strana Osim toga, otkrivao i njegovu vezu imeđu Naoko, Kizukija i njega samog. Naoko je bila Kizukijeva djevojka, pa možemo reći od njihove treće godine. Poslije Kizukijeve smrti, njih dvoje su ostali u kontaktu i on je sa njom vodio ljubav, odnosno bio je prvi muškarac sa kojim je Naoko imala seks.

Treće poglavlje Treće poglavlje se nalazi od 37. do 62. strane. Na početku će nam sam autor skrenuti pažnju na djelo Veliki Gatsby Skota Fitzgeralda, koje je već tri puta pročitao i koje ga je spojilo sa drugim ne može se reći prijateljem ali osobom sa kojom je Vatanabe sada izlazio i tražio cure zajedno – to je bio Nagasava. Za razliku od Kanizakija, koji se družio samo sa njim i Naoko, Nagasava se družio sa svima, životna filozofija mu je bila da uvijek bude džentlmen, to jest da radi ne ono što on hoće, nego što treba da se uradi. Nagasava je bio poznat kao najinteligentniji student iz poznate i imućne tokijske porodice a legende koje o njemu kruže su bile sljedeće: da je pojeo tri puža golaća, da ima ogroman penis i da je već spavao sa sto djevojaka. Sve legende Vatanabe je vrlo brzo provjeri i bilo se istinite – osim sto djevojaka, Nagasava je spavao sam sedamdeset i kao potpuno iskren, dopao se Vatanabeu.

U ovom poglavlju Naoko i Vatanabe vode ljubav i detaljno nam je opisano kako izgleda penetracija, s obzirom da je ovo bio Naokin prvi put, a Vatanabe to nije znao. Poslije toga, Naoko je nestala, da bi ipak od nje stiglo jedno pismo. Tu saznajemo da je Naoko u bolnici za duševne bolesnike. Četvrto poglavlje Četvrto poglavlje počinje na 62, a završava se na 106. stranici. U ovom poglavlju saznajemo da ni Esesovca nema više. U ovom poglavlju pojavljuje se još jedan ženski lik u romanu, a to je Midori Kobajaši, sa kojoj je zajedno slušao Istoriju drame II. Tu otkrivamo njenu istoriju, da je

164

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

bila učenica ženske škole, jedina od 160 koja je živjela u opštini Tošima, nije bila naročito bogata, a njena porodica je držala knjižaru. Ona sama honorarno je radila komentare mapa. Proveli su jednu nedjelju zajedno kod nje kući, i tu su se i poljubili.

Stiglo je pismo od Naoko.

Ovdje saznajemo da je Vatanabeov seksualni život postao daleko aktivniji i osim što bi svake sedmice išao sa Nagasavom da nađu par djevojaka te ih odveli na seks u hotel, spavao je i sa nepoznatim djevojkama koje bi to od njega kao nešto potpuno normalno i tražile. Ovo poglavlje završava tako što mu je stiglo još jedno pismo od Naoko.

Peto poglavlje Peto poglavlje započinje na 106. strani a završava na 111. i za razliku od prethodnog koje je upadljivo dugo, ovo je veoma kratko. Poglavlje otpočinje sa iščitavanje dugog Naokinog pisma, gdje ona govori gdje tačno se nalazi – Prihvatilište Ami, te zove Vatanabea da joj dođe u posjetu. Vatanabe je isti dan najavio dolazak u prihvatilište. Šesto poglavlje Šesto poglavlje počinje na 112. strani a završava na 197. Otkrivamo kako živi Naoko. Vatanabe je otišao u prihvatilište Ami, sastao se sa Naoko, tamo proveo dva dana, upoznao je njenu stariju cimerku Reiko, te se sa njom veoma zbližio i vratio se nazad u Tokio.

Tokom posjete doživio je i to da mu se Naoko pokazala potpuno naga, da su ostali sami sat vremena u toku jedne kondicione šetnje sa Reiko gdje ga je Naoko seksualno zadovoljila koristeći ruku, te da sazna kako je Reiko (gotovo) spavala sa 13-godišnjom djevojčicom kojoj je ona držala časove klavira. Osim toga, sada je saznao i razlog zbog kojeg Naoko nije spavala sa Kizukijem, a to je bilo da nikako nije mogla biti vlažna dok bi on pokušavao da uđe u nju. To hoće li Naoko ozdraviti, nije saznao.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

165

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Sedmo poglavlje Sedmo poglavlje otpočinje na 198. stranici a završava na 232.

Po povratku u Tokio, Vatanabe je opet sreo Midori a ovaj put ga je snažno ispitivala o libidu kod mladića i na koji način muškarci uopšte osjećaju i zadvoljavaju seksualnu želju, te ga je zamolila da kada naredni put bude masturbirao njoj dodijeli jednu od sporednih uloga u njegovim maštanjima. Ovaj put saznajemo da joj je i otac bolestan (majka joj je prije dvije godine umrla od raka na mozgu), te da mu je kraj blizu i Midori vodi Vatanabea u posjetu njenom ocu.

Tu je Vatanabe ostao sam sa njenim ocem te mu je kasnije njegovo glasno jedenje krastavca ostalo nešto što ga je podsjećalo na samrtnika. Jer i njen otac je ubrzo umro.

Osmo poglavlje Osmo poglavlje počinje na 233. Stranici i završava na 254. Ovo poglavlje obilježava večera Vatanabija sa Nagasavom i njegovom djevojkom Hacumi, povodom Nagasavinog položenog ispita za rad u Ministarstvu spoljnih poslova. Večera je pokazala pomalo pregrubo lice samog Nagasave, jedno zaista skromo lice mlade Hacumi i opet jednu smrt.

Hacumi je dvije godine nakon što je Nagasava otišao u inostranstvo da radi izvršila samoubistvo.

Deveto poglavlje Deveto poglavlje otpočinje na stranici 255. i završava na 272. stranici i još samo dva poglavlja nas dijele od kraja knjige. Ovdje saznajemo kako se Midori nosi sa smrću svoga oca, te da joj je Vatanabe bio veliki oslonac u tome. Htjeli ne htjeli kao čitaoci polako dobijamo sliku o tome koliko se privlače i koliko bitni postaju Vatanabe i Midori jedno drugom. Još jedno pismo kao i džemper za svoj 20. rođendan Vatanabe je dobio od Naoko i Reiko.

166

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Deseto poglavlje Deseto poglavlje počinje na 273. stranici a završava na 310. Ovo je jedan veoma težak period za Vatanabea, težak i usamljen. U decembru 1969.

Otišao je još jednom do Naoko, opet možemo čitati poprilično predetaljno opisane detalje Naokinog primanja Vatanabijevog penisa kako rukom tako i ustima, te njenu ponovnu suvoću baš kao i sa Kizukijem, što je nama, kao čitaocima, bio znak da Naoko nije još bila spremna da izađe iz tog prihvatilišta, odnosno da bude sa Vatanabijem. U proljeće 1070. godine Vatanabe saznaje da je Naomi pozlilo te da se glasovi u glavi i halucinacije pojačavaju toliko da će izgleda morati na liječenje u ozbiljnu psihijatrijsku ustanovu. On sam se osamostalio, odselio iz doma, te počeo stanovati u jednoj dvorišnoj kućici. U to vrijeme, situacija se zakomplikovala i sa Midori, te se ni sa njom nije viđao. Osjećaj samoće se podcrtao novim pismom koje je poslala Reiko u kojem saznaje da Naomi ide na liječenje. A Midori je shvatila da voli Vatanabea te su nakon dva mejseca njene ljutnje, opet bili zajedno i to mu je i priznala.

To je osjetio i Vatanabe. A i jedno i drugo su osjećali prisustvo još jedne osobe, zbog koje je još uvijek postojala mrlja na njihovom odnosu.

Jedanaesto poglavlje Jedanaesto poglavlje počinje na strani 311. a završava na 366. strani. Ovo poglavlje otpočnje sa Naokinom smrću. Vatanabe je očito doživo ogroman potres te se nije obazirao ninašta, ni na Midori, ni na fakultet, već je vrijeme provodio na putu i u bijegu u svijet mrtvih – Kazukija, Naoko i Midorijinog oca. Iznenađenje u ovom poglavlju jeste i Reikin izlazak iz prihvatilišta Ami, te njeno suočavanje sa spoljnim svijetom. Do Vatanabea je došla kako bi mu saopštila detalje vezane za Naokino samobistvo, dala savjet uživo da bude sretan sa Midori, olakšala se i psihički i seksualno (četiri su puta vodili ljubav dok se sami prvili Naokinu sahranu), te je nastavila da vodi svoj život onako kako je to najbolje znala.

Ovdje saznajemo da je Vatanabe i dalje skrhan zbog Naokine smrti i uopšte tolike količine smrti u svom životu, te samo poglavlje, a i čitav roman završava telefosnkim razgovorom sa Midori, pomalo ne-

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

167

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jasno i mistično.

U ovom romanu ćemo naići na par vidno izraženih motiva – smrt i seks, te duševna, odnosno maligna oboljenja. Murakami sa nevjerovatnim detaljima, kao što smo već i naveli, opisuje upravo trenutke primanja njegovog penisa u ruke, da li dok masturbira misleći na Naoko, ili dok mu penis dira sama Naoko, odnosno Midori; zatim dok penetrira u Naoko ili Reiko i tome slično. Smrt opet nije nam prikazao na taj opisan, čulan i plastičan način nego više na jednom duševnom nivou, vezanom i za duševne bolesti, glasove u glavi i halucinacije. Rak na mozgu se pojavljuje dva puta, samoubistvo tri puta u njegovom životu.

O njegovoj porodici saznajemo vrlo malo ili nimalo. Njegov izuzetno bogat unutrašni život je isto koliko i bogat ujedno je i bolan i o tom bolu se donekle pokušao razumjeti sa Nagasavom, ali opet, u Vatanabea je prevagnuo osjećaj odgovornosti ili toga što je postao odrasla osoba – onda kada je napunio 20 godina, kako on sam kaže.

Mnogo klasične literature i klasičnih ploča, ponajviše oduševljenje sa Beatlesima, krasi i ovu Murakamijevu knjigu, neprestano nam navodeći imena autora, kako književnih, tako možda i više ovih muzičkih sa kojima se i sam autor iskreno oduševljavao.

Jednostavnost govora i pisanja je svakako krasota pisanja Haruki Murakamija. Ipak, ovaj roman je, po mom mišljenju, za 18+ uzrast, te za one koji nemaju psihičkih problema, niti se kolebaju u potvrdi svog identiteta.

Roman se iščitava u jednom dahu.

preuzeto sa bloga Ane Galić https://anagalicblog.wordpress.com/2019/05/06/norveska-suma-h-murakami-prikaz-a-galic/

168

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ВЕДРАН МЛАДЕНОВИЋ Трагом „Стваралачких дана“ у Шаркамену из предговора књиге „Шаркаменски стваралачки дани“

Крајем 20. века, 1990. године у маленом селу Шаркамен испод Дели Јована, близу Неготина, покренута је културна манифестација „Стваралачки дани“ која је окупиланајистакнутија имена српске културе и уметности. Стара кућа у центру села, у којој се деценијама одвијао друштвени и привредни живот села, постала је стециштеуметничких стваралаца, средиште културних збивања Неготинске и Тимочке Крајине.

У њој су смештене слике, скулптуре, књиге, рукописи, цртежи, записи који су настали за време боравка уметника у овом селу. Такође, простор су испуњавали етно експонати, који говоре о старини овог села. Ту су се одржавале књижевне вечери, изложбе, разговори о стваралаштву. Уједно, ту је смештено и Уметничко удружење „Музеј црне крајине“.

У почетку се манифестација одржавала за време заветине или сеоске славе, од 2. до 4. августа, на Светог Илију који је првог дана. Простори стварања били су поред Врелске и Поповичке реке, у двориштима сељана, по брдима шаркаменским. Манифестацију су подржавали Месна заједница и мештани села. Један део прграма одржавао се и у Основној школи „Хајдук Вељко“. Овде је, у оквиру стваралачких дана, одржана и зајечарска манифестација „Млади мај“ (сусрет младих песника Југославије), последњи пут југословенског карактера, јер су у програму учествовали и писци из другихрепублика..

Међу првим учесницима ове културно-уметничке колоније били су писци Власта Младеновић, домаћин и покретач манифестације, Адам Пуслојић (по чијој књизи је названа галерија ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

169

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и удружење), Драгољуб Фируловић, писац и сликар, Милисав Савић,Јанко Вујиновић, Мома Димић, Миодраг Ђукић, драмски писац и у то време министар културе, Иван Растегорац, Томислав Мијовић, Зоран Цвијетићанин, Живко Аврамовић, Живко Николић, Сергије Лајковић, Зоран Вучић, Русомир Арсић, Момчило Милошевић, Бранислав Вељковић, Горан Траиловић, Александар Секулић и други, затим сликари Слободан Јеремић Јеремија, Милић од Мачве, Радислав Тркуља, скулптор Милан Станисављевић, Слободан Миљковић, Радица Дамјановић, Јасмина Стојановић, Драган Стокић Рајачки, Драгољуб Стајковић, Милоје Димиресковић, Драгиша Ћосић, Љубомир Ћосић, Драгиша Катић, Раша Стојиљковић и други, уметнички фотографи Драгослав Илић, Душан Стефановић, Славко Цакић. Међутим, већ средином последње деценије двадесетог века, долази до грађанског рата у бившој Југославији, економске санкције наметнуте од стране западних држава и друге неповољне околности довеле су до тога да се смањује ентузијазам. Мештани су све мање заинтересовани, ствараоци све мање имају могућности да долазе на манифестацију. Па ипак, један број стваралаца остаје упоран и „Стваралачки дани“ се одржавају, с тим што су сведени на два дана, а један се одржавао у Неготину (изложбени и промотивни део програма). У међувремену, 1996. године на локалитету „Врело-Шаркамен“ откривен је златни накит из доба тетрархије (владавина четворице царева), један од најважнијих догађаја за српску археологију и археологију уопште. Маузолеј у коме је пронађен златни сет саградио је од 295. до 310. године Максимин Даја, император који је рођен у овом селу, а ту је сахрањена његова мајка чије је тело том приликом спаљено и „апотеозом“ уздигнута у ранг божанства. То је привукло велики број новинара, знатижељника, туриста и омогућило да село поново оживи. На „Стваралачким данима“ учествују и археолози, који својим излагањем дају ширу димензију овој манифестацији, а посета локалитету и стварање на том историјском месту постају редовни. Посебно треба истаћи издавачку делатност Завичајне галерије „Музеј црне крајине“.

170

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Најзначајнији подухват свакако је објављивање књига „Разговори на Нилу“ Гордане Николић (интервју са египатским нобеловцем Нагибом Махфузом), као и Антологија српског песништа на арапском (Каиро, Раванко, 1996), коју су приредили Власта Младеновић и Гордана Николић. Поводом „Стваралачких дана“ и изложбе фотографија, објављене су и две књиге, у којима су фотографије и поезија. „Шаркамен“ (фотографије Драгослава Илића и песме Власте Младеновића) и „Исус Христос синопсис (фотослике Душана Стефановића и поезија Власте Младеновића). Такође, објављене су књиге „Ако Христос није Бог“ (Ивице Митровића) и „У једном даху“ (Гордане Николић) и друге. Самосталне изложбе слика приредили су Слободан Јеремић Јеремија, Слободан Миљковић, Радица Дамјановић, Јасмина Стојановић, Југослав Јончић, Гордана Којић, Мирко Петковић и Андреј Коптил. На „Стваралачким данима“ негована је уметничка фотографија и самосталне изложбе имали су Драгослав Илић и Душан Стефановић.

Највише се стваралачки задржао Андреј Коптил Ади, који је овде започео да се бави сликарством, а данас је један од познатих румунских сликара и вајара. Упоредо са тешким стањем у култури, после двехиљадите године, и манифестација се одржавала нередовно. Зграда је све више пропадала, кров се урушио (експонати су пренети у школу). Углавном су ствараоци свраћали у Шаркамен појединачно, кад могу, тако да су се „Стваралачки дани“ одржавали током године. Свако од стваралаца остављао је свој траг. Долазили су и Евгениј Вовк из Русије, Алексеј Борут Иванович из Украјине. Наступали су и појци Светлана Стевић и Љуба Манасијевић. Своје списатељске трагове оставили су и Добрица Ерић, Радован Калабић, Миљурко Вукадиновић, Оља Николић, Зденка Голубовић, Сузана Михајловић и други. „Стваралачки дани“ неодвојиво су повезани са неготинском књижаром и галеријом „Астафир“, Уметничким удружењем Крајински круг и Уметничким удружењем Завичајна галерија „Музеј црне крајине“. Поред других активности, овде је одржан програм „Књига солидарности“ Радио Београда. У

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

171

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

програму су учествовали Радомир Андрић, Милисав Кнежевић и Драгомир Брајковић. Том приликом поклоњено је око 1000 књига.

Данас је на месту старе зграде, ново модерно стање, у истом архитектонском стилу, али ствараоци ретко долазе. Више се своди на посету локалитету „Врело-Шаркамен“. Па ипак, остављају се трагови, уз веру да ће доћи боље време за културу.

172

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ANA STJELJA O knjizi „Pogled ispod Pogledića“ Jagode Kljaić

Najnovije književno ostvarenje Jagode Kljaić pod naslovom „Pogled ispod Pogledića“ posvećeno je njenoj rodnoj Glini i njenim Glinjanima, “ma gde bili”, te o događajima koji “pomiču, razmiču, odmiču i primiču”.

U samom uvodu knjige autorka navodi: “Pogledić je brdašce iznad Gline, nekad omiljeno izletište u svako godišnje doba, prepoznatljivo po tri gradska groblja: starima Katoličkim i Pravoslavnim te Novim grobljem. Rodnom gradiću smještenom podno Pogledića posvećujem prvu knjigu iz predviđene trilogije „KRUGOVI“. Druga knjiga nosit će naslov „Vrijeme zrelih kesteni“, a treća „Pet minuta u paučini“.

Svoje zapise o Glini, njenim stanovnicima i jednom davno prohujalom vremenu autorka ostavlja u amanet nekim budućim generacijama, a u čast i sećanje na one koji su na tom podneblju, i duboko negde u njenom srcu, ostavili svoj trag. Kroz veoma živopisne, katkad i lirski obojene opise pejzaža kroz koje se uz dinamično i vrsno prozno pripovedanje suptilno prelama poetska nit, autorka ispreda vrlo zanimljive priče o ljudima koji su na ovom tlu ostavili svojevrsan pečat, upravo onima koji su činili “dobri duh Gline” te sebe utkali u ovaj raznoliki “glinski spomenar” naumorne kulturne i književne pregalnice Jagode Kljaić.

Za autorku ove knjige Glina je jedan posve specifičan fizički i duhovni prostor kroz koji se prelamaju prošla vremena, upitana pred onim koja tek dolaze, te neiscrpno vrelo na kome se ljudi mogu napajati neobičnim pričama o jednom gradu, jednom vremenu i jednom brižljivo sačuvanom sećanju koje Jagoda Kljaić zapravo ovom svojom knjigom nastoji da oživi. ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

173

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Knjiga „Pogled ispod Pogledića“ podeljena je na uvodni deo pod naslovom „Mogući početak“, zatim na dve prozne celine pod naslovom „Između“ i „Divani“ i na završni deo pod naslovom „Mogući završetak“. Zanimljivo je to da je autorka za priče iz celine „Divani“ priredila rečnik manje poznatih reči (Rječnik uz Divane) čime je u svoje delo želela da utka i jezičku baštinu svoga kraja, a koji svakako čini veoma značajan element kulturnog identiteta ljudi i prostora o kojima je u ovoj knjizi pripovedala.

Pomalo setna, zagledana u prošlost i očarana prirodnim lepotama rodne Gline, autorka ove knjige svu svoju ljubav prema rodnoj grudi, te upitanosti pred smislom života i čovekovog postojanja sublimirala je u ovu, pomalo pesnički oblikovanu i filozofski obojenu misao: “Dok sa strahopoštovanjem gledam u nabujalu, mutnu ljepoticu gradića kroz koji protječe, pitanja proplivavaju skoro istom brzinom kao komadi leda, neotopljenoga snijega, odlomljene grane. Mislim na sve one koji su daleko od svojih rijeka i potoka. Posebno na Glinjane kojima dio rijeke dolazi s ovom bujicom. Od Gline, kroz Kupu i Savu, pa u Dunav, sve do Crnoga Mora. Poneka kapljica će se isušiti, vinuti za sunčevim zrakama i onda se spustiti kao kišna kap na krov i prozorsko staklo neke kuće ili stana u zemljama do kojih rijeka ne može.

Dugačak je to i visok put. Rijeke koja će se ubrzo smiriti. Poput čovjeka.”

174

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

LJILJANA VUJIĆ TOMLJANOVIĆ Glasovi ljubavi ‒ nad knjigom pjesama „Otpusti noja i druge ptice“

Putujemo bez prestanka, vidljivim i nevidljivim tračnicama, iako svako ima svoju marš- rutu, kako bismo spoznali da je prolaznost privid na peronu vječnog svijeta Ljubavi. Kad to shvatimo, vidimo je u sjaju oka, u sjećanju… Šta je ono što jeste ako ne ono na što se misli?! A to što Jeste, jeste Ljubav, koja kroz proosjećanu misao stvara naše nevidljive odnose svih sa svima, te čini da se i u ovoj realnosti, fizičkoprostornoj, možemo osjećati srećno i zadovoljno, zaljubljeno…, samo ako to želimo, iako pripadamo onoj drugoj, virtuelnoj i neograničenoj.

Sinoć su pragovi moje korake brojali, vozovi jednako dolaze i odlaze, tračnice jednako sjaje, …………………………………………… dugo sam sinoć gledala prugu sve su iste samo što vozovi jednima dolaze a drugima odlaze, ……………………………………………….

(Iz pjesme Sjaj tračnica) Otpusti noja i druge ptice Jasmine Hanjalić, pjevanje je o putovanju kroz ovu starnost, čiji je smisao potraga za znanjem o sebi i o svijetu koji nas okružuje, ali o životu kao trajnom procesu, te knjiga možda upravo iz tog razloga nema ciklusa pjesama, nego se one ,,nasta-vljaju jedna na ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

175

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

drugu“ i međusobno dopunjavaju, čineći jedinstvenu cjelinu.

Slučajno ili namjerno, tek, knjiga upravo započinje riječju ,,otpusti“. Drugom riječju, dopusti; dopusti Ljubavi da te ispuni, jer Njen zakon (kosmički zakon kojem smo i sami poidložni), počiva ili temelji se, na slobodnoj volji, ne na prisili. A misao će već učiniti svoje. Ona je ta, koja nas ,,uvijek spremnih kofera“, vodi do leta i lepeta – do spoznaje da smo oduvijek slobodni poput ptica i da u svakom trenutku možemo ,,opipati“ neomeđenost“ kojoj pripadamo i upoznati Ljubav koja ne zna za strah, jer on nije, ne postoji u svijetu vječnosti; prozvod je našeg uma, za razliku od Nje koja jest, koja je istina (Pjesma Istina o ljubavi) i označava početak i kraj, ,,alfu i omegu“, dubinu i visinu (pjesma Neizmjerno); iz Nje sve proishodi i nastaje, pa i čovjek.

Znanje o tome je naše unutrašnje svjetlo, naše biće i naš kod, vodilja i putokaz. Dakle ne misliti nego znati. Ne (stalno) željeti nego imati. Imati ,,ono nešto“, dakle osjećati – imati srce(a).

Hanjalićeva pjeva i o čežnji, bolu, strahu…, neizbježnim ljudskim osjećanjima na putu potrage. Kaže, ,,nemoj mi više dolaziti ljubavi“…

No, kaže i, ,,ništa neobično za ljude“. Osjećanja su smjernica i putokaz na putu ka novim idejama i susretima. Ona su ,,ptice“ koje nas nose ,,s kraja na kraj“, bez obzira ko smo i odakle smo. Samo po njima prepoznajemo se; ,,u tragovima tuđih cipela“.

Nismo tu da bismo patili u samoći i u mraku svog ili opšteg (globalnog) neznanja, nego da bismo traganjem, ,,letom“ za znanjem, otkrili da je Ljubav u nama, ne izvan nas. Tu je. U svaka doba i na svakom mjestu, da nas podržava i pridržava kao pticu krila.

Sunce je dokaz. Uvijek izlazi iza oblaka i zadržava se na svačijem ramenu. Stvara dugu kao obećanje da nikada nećemo biti ostavljeni i napušteni od strane Onoga koji stvari posmatra drugačijim očima, za razliku od nas koji vrlo često sami sebi činimo nažao a da to i ne znamo.

,,Dosta je srodnih duša“, ali ih u sumanutoj jurnjavi besmisla ne primjećujemo. Ne sjetimo se da ,,treba popustiti kočnice“. Zastati i bar na trenutak osmotriti ljepotu oko sebe, Božje darove koji u nama ,,pale svjetlo nade“ i rastjeruju crne oblake nad našim nebom. Dopustiti moćnoj energiji stvaranja da u nama probudi buru pozitivnih osjećanja,

176

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

koja će upraviti naše korake i nepoigrešivo nas povesti tamo gdje želimo.

Sumnja, koja dovodi do ,,preispitivanja“, neizbježna je na putu potrage.

Bez nje nema vjere, čija je suština vjera u povratak izgubljenog svijeta sveznanja. No, čak i u njenom nedostatku, što podrazumijeva i nedostatak vjere u sebe, nesvjesno žeđamo za Ljubavlju, jer nam je suđena; kadtad, prije ili kasnije, upoznaćemo njene vrline.

Kroz dva suprotstavljena svijeta, vidljivi i nevidljivi, zemaljski i nebeski, koji se prepliću u nama i oko nas kao u vijencu cvjetovi, u osami, sami kroz sebe, ,,batrgamo do sebe“. Niko ne može ući u našu glavu i gospodariti našim mislima, da bi nas uvjerio u „ovo ili ono“.

Sami treba da postanemo ljudi-rijeke, nezaustavljive i nepresušne, bez izvira i uvira, koji ,,ne misle“ na opasnosti struja i virova, baš kao i ,,Onaj koji po vodi hoda“, poput pjesnikinje u pjesmi Nevjesta bez svadbe. Evo nekoliko njenih stihova: ……………………………………………….

Pusti da koračam tvojim valima umjesto po ćilimu na kom sam snivala, darivala, čekala ga, ja, nevjesta bez svadbe!

Pusti me da hodim po vodi, između dva svijeta, između vode i beskraja, da lutam tragom ljubavi, ako uopšte postoji.

Ali, u nezdravom okruženju propalih intelektualaca, profesora bez stida i srama, kratkotrajnih zadovoljstava komercijalne vrteške vremena – jame bez dna u kojoj se lako gubi i moral i identitet, izgubljene mladosti i zamagljenih vidika, palanačkih navika bez smisla, ,,bez reda i protokola“…, ona to još uvijek čini sa dozom nesigurnosti, što potvrđuje posljednji od nave-denih stihova.

Svjesna da ne može učiniti ništa, osim da radi na sebi, to jest ,,da zrije“ tiho i neprimijetno kao dragulj u tami kamena, Jasmina je tužna,

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

177

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

jer saosjeća sa drugima. Sa onima koji nikada nisu doživjeli istinsku radost i mir, skrivene u posebnim, rijetkim trenucima koji Ljubav znače, odnosno nikada nisu, spoznali veličanstvenu moć vječne misli, koja nas kroz mikro-makro kosmičku povezanost, vodi, do Ljubavi.

U epicentru zbivanja je ,,igra života“. Trajno kretanje. Nestajanje i ponovno buđenje. Pre puštanje vatri ništenja i ponovno dizanje iz pepela. Kao u ovim stihovima iz pjesme Dunja: Jutros je otac posjekao dunju posađenu s mojim polaskom u školu, …………………………………………………… a sve do lani mirisao je sa ormara dunjin život, ……………………………….. od nje je ostao šupljikav panj mravima izjeden iznutra, i gle, oni isti mravi već hrle prema mojim stopalima.

Na sličan način, kroz cikluse života jabuke, tu neprekidnu nit života dočarao je i jedan od najplodnijih pisaca ovih prostora, Ranko Pavlović, u svojoj pjesmi ,,Ogrizak“, odnosno u knjizi pjesama ,,Izmaglica“, objavljenoj prošle, 2018.godine, što svakako ide u prilog zrelosti ove poezije.

Upečatljiva je pjesma Čistač ulica. Ne moraš biti viđen, biti ,,veliki“, imati ugled, da bi razumio ,,učene priče“. One koje nude ,,drugačiju istinu“ (pjesma Učene priče), koja rađa pitanja čiji počeci sežu do u prapočelo, a kraj se sluti po skorašnjem kraju vremena, kada ćemo na dlanu imati sve odgovore.

Pjesma Uoči praznika slika je naše nesrećne stvarnosti s sva lica.

Jedno je dobrostivo i pravično, a drugo nepravično, bolno, unakaženo zabludama i predrasudama.

Tajne veze i čvorovi, razriješene i nerazriješene smrti i njene posljedice, u središtu su sva- kodnevice, u kojoj od početka preovla-

178

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

dava pitanje grijeha. A upravo je grijeh taj, koji je u još u Edenu proizveo prvo i nerješivo pitanje – pitanje smrti, koje se potom, globalnim ogreznućem u grijehu, ,,umnožilo“ u njih bezbroj.

Otuda, pjesma Čiji li sam grijeh (čiji upitan naslov nimalo nije slučajan) kao i neke od pjesama koje slijede i koje liče na nastavak (nastavke) prethodne. Odgovaraju na važna pitanja: postoji li mjera grijeha, postoji li oproštaj i važi li on za sve.

Pjesma Dobra, o uginuću voljenog psa, daje najpouzdaniji odgovor na postavljena pitanja.

Svako je povezan sa svakim, svi i sve sa svačim, poručuje pjesma.

U toj kosmičkoj igri, zbog spleta nesrećnih okolnosti, često stradavaju i nevini, oni ,,iz čijih duša niču vrbe, a iz srca ruže crvenije“.

Put ka zapadnoj strani, u središtu je oduzetog raja, odnosno u središtu središta svih pitanja, na koje nemamo pouzdane odgovore. a na jednom mjestu među igračkama sivim od pepela ugledah novu geografsku kartu sa iscrtanim putevima ka zapadnoj strani (Iz pjesme Put ka zapadnoj steani) Metak za mog sina, pjesma je puna neizrecive boli. Rasovski: ,,Rođeni mrtvi“.

Dedo, pod majčinim srcem kad čedo svojim bilom kucne metak za njega već spreman je.

(Iz pjesme Metak za mog sina)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

179

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Posljednji let, onda kad prestanu sve naše tuge, radosti i ushićenja, dočekamo nespremni. moj brat je želio uvijek ostaviti utisak, osvojiti neosvojeno, dosegnuti nedosegnuto, upiti ljubav svih oko sebe, ……………………………………. i posljednji put nespreman za ledeni dom u vlažnoj ilovači ………………………………………….. i ceste kojom je dokazio, moj brat se konačno vrato da nikad više od nas ne ode.

(Iz pjesme Beli se konačno vratio)

Riječ dolazio, sa zarezom, bez tačke, kao i riječ vratio, takođe bez tačke, slučajno ili namjerno asociraju na vječni život, odnosno na život kao trajni proces. Iako je raz(um) sklon da svemu postavlja granice, duša želi da ih pređe, odnosno da ih nije. Otuda ta ,,nespremnost“.

Želja za životom je nešto što je prirodno, i zato dželatu koji se ponavlja pod novim starim imenom, za neprirodnu, nasilnu smrt, nema oproštaja.

Nobelovac poslije pola stoljeća, tjera suze na oči. Ako je život dar, a jeste, za voljene a izgubljhene, jedini dar je bolno sjećanje na njih.

I dar pisanja zaslužuje hvalu, ali ne i počasti u društvu u kojem je ,,nesreća jedina adresa“ i u kojem je sve postalo neprirodno, izvještačeno. I ovjenčani vrhunac bilo čije slave, tu podsjeća na zatvor ili logor pod zapovjedništvom zlikovaca u ,,crnim odorama“. a večeras vidim ti se utapaš

180

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ u mnoštvo elegantnih frakova crne boje kojom sam zatočena skoro pola vijeka.

(Iz pjesme Nobelovac poslije pola stoljeća)

Jasmina Hanjalić piše i o neviđenim fejzbuk prijateljima. (,,To nisam bila ja/nego moja predstava o meni, zapisuje u pjesmi Zajedno sami, a u nekoliko stihova koji slijede: ,,svi zajedno, sami,/postali smo demonski kopači,/egzibicionisti svojih života,/paunovi ispred ekrana.) zatim, o proteklim ratnim dešavanjima na ovom prostoru i opšem bezumlju koje i dalje traje i čiju gorčinu ,,tužnim šarom domovine“ i sama kuša (,,Vjetar jednako puše/s obje strane Neretve,/raznosi latice maka,/kolovozom, avlijama./Sunce se dolinom razliva,/crni kamen leti,/ali dogovora još uvijek nema!), o nevinim žrtvama u pjesmi Grafiti meleka, kao i u pjesmi Nesavršeno prošlo vrijeme, u kojoj, nedavnu prošlost naziva ,,ljuskom bez ploda, koja ne prestaje da nas izjeda“, tim prije, što Riječju živom, koja je sinonim za Ljubav, kolektivno, ispočetka, svakodnevno, pripovijedamo o njoj; ,,povraćamo u pamet“ njene stravične prizore, koji ne daju nazreti nove početke, dokazujući koliko je naša vjera ,,prazna“ u tami opšteg neznanja, jer naša nedjela protivrječe snazi njenih riječi, smišljenih da nam život, čak i u ovoj surovoj realnosti, bude lak i ispunjen.

Samo nam treba rame na koje bismo naslanjali umornu glavu.

Ono, ,,koje bi znalo“,/da ljubav nije izvan života./To je priča u koju vjeruješ ako je doživiš,/i san koji živiš ako mu potpuno vjeruješ., poručuje pjesnikinja stihovima ,,dušu dalih“ za kraj, svjesna da samo u sebi, nakon niza iskušenja moramo začuti Njene glasove, koji nas danonoćno dozivaju. (preuzeto sa bloga Književni kutak https://jasminahanjalic.wordpress.com/2019/10/07/ljiljana-vujictomljanovic-nad-knjigom-pjesama-otpusti-noja-idruge-ptice-jasmine-hanjalic/) ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

181

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

HAMZA HALITOVIĆ O poeziji indijskog pesnika Kabira iz predgovora knjige „Reč suštine“

Kada je u pitanju Kabirova poezija, Kabir nju nije pisao u posebno delo, on nije pisao zbirke poezije već je u trenucima inspiracija iskazivao svoje stihove koje bi njegovi određeni učenici zapisali ili zapamtili. Neposredno posle njegove smrti njegova se poezija proširila celom Indijom, te su se počele množiti i pesme koje on nije pisao a koje su njemu pripisane. Kabirova poezija je najranije zabeležena u svetoj knjizi siki religije Adi Granthu, koja je napisana negde oko 1603.godine.

A nekoliko decenija posle toga smatra se da je nastalo delo Bidžak.

Bidžak je postao osnovni spis sljedbenika Kabirovog duhovnog puta, koji su sakupljeni u bratstvo zvano Kabir Panth, oni ne priznaju niti jednu zbirku Kabirove poezije osim Bidžaka. Pokraj ove dve zbirke treba napomenuti da postoje mnoge druge zbirke Kabirove poezije u Indiji, zbirke koje su nastale na osnovu mnogobrojnih pesama koje se pevaju po hramovima i među narodom a koje se pripisuju Kabiru, no autentičnost ovih pesama je u najmanju ruku sporna. Iz jedne takve zbirke koja je nastala 1900 godine, Rabindranat Tagore je izabrao 100 pesama, preveo ih na engleski i izdao u Londonu 1915. godine. Upravo se za ovu zbirku pesama najviše vezivalo Kabirovo ime na Zapadu. Što se tiče Bidžaka, on je doživio dva izdanja na engleskom jeziku, jedno iz 1917. godine u prevodu Ahmed Šaha i drugo iz 1983. godine u prevodu Linde Hess. U našem pripremanju ovog dela koristili smo se sa oba prevoda. Sami Bidžak je podeljen na tri celine, prvu celinu sačinjavaju pesme zvane šabda, drugu celinu sačinjavaju pesme zvane, drugu celinu sačinjavaju pesme zvane ramaini i treća celina sadrži pesme koje se nazivaju sakhi. Sakhi su pesme koje najčešće u jednom stihu iskazuju određenu misaonu celinu i svaka pesma je posebnate se može čitati i

182

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

proučavati bez povezanosti sa ostalim stihovima. Zbog svog aforističnog karaktera ove pesme su najčešće upotrebljavane za vežbe meditacije unutar Kabir Pantha i manje su opterećene kulturološkom i religijskom terminologijom.Iz svih ovih razloga smo upravo njih izabrali, preveli, prepevali i uvrstili u ovo delo, jer smatramo da one predstavljaju samo esenciju Kabirove misli.Od nešto preko dvesta sakhija koji se nalaze u izdanju Linde Hess i od nešto preko četiri stotine sakhija koji se nalaze u prevodu Ahmed Šaha mi smo izabrali 281 sakhi, koji se ovom prilikom po prvi put objavljuju na našem govornom području.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

183

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Tragawa

184

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Драга Димитријевић Дејановић Фото: Викимедија

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

185

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

АНА СТЈЕЉА Трагом прве српске феминсткиње, поводом јубилеја ‒ 180 година од рођења

Изузетност српских жена 19. века није се толико огледала у слави имена и уметничкој вредности њихових дела, колико у њиховом просветитељском раду и прегалништву на пољу борбе за женску еманципацију. Чиме год да се бавиле, просвећене српске жене имале су снажну потребу да се боре за свој положај, да својим прегалништвом дигну глас против вишевековних наметнутих стега традиционалног, патријархалног друштва али и да својим „сестрама” у аманет оставе право на слободу и на родну једнакост. Иако је Србија била мала земља, њена култура је изнедрила многе жене које су биле на путу просвећења и еманципације. Једна од њих била је и Драга Димитријевић Дејановић, учитељица, књижевница, глумица, публициста, жена која се због своје изражене друштвено-културне активности и непоколебљивих ставова о женској равноправности наводи као прва српска феминисткиња.

Драга Димитријевић Дејановић, рођена је у Старој Кањижи 1840. године. Детињство и младост провела је у Бечеју. Као ћерка имућног адвоката Живојина Димитријевића, имала је добре услове за живот и школовање. Након завршене основне школе, почела је да похађа институт Вижиков у Темишвару. Ипак, због болести ока коју добија у тринаестој години, прекида школовање, након чега се са породицом сели у Стари Бечеј. Противно вољи своје породице, године 1861. удаје се за учитеља Михајла Дејановића, но због несугласица у браку убрзо напушта супруга и враћа се родитељима. Исте године, одлази у Пешту, и управо ће тај боравак бити од пресудног значаја за њен даљи културни и просветитељски рад.

186

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Уједињена омладина српска као идеја водиља

Током боравка у Пешти, Драга ће имати значајну подршку свог рођака Стевана В. Поповића, великог културног прегалника у Аустроугарској и дугогодишњег управника „Текелијанума”, који ће је упознати са неким од најзначајнијих личности из покрета Уједињена омладина српска, међу којима је, између осталих, био и Лаза Костић. Свакако да је круг личности окупљних око часописа „Даница” утицао на то да већ 1862. године Драга своје прве песме и радове објави у овом часопису, чиме само потврђује своју песничку надареност и јасну опредељеност за друштвени активизам. Песма под насловом „Сестри” и есеј „Зла срећа девојачка” јасан су показатељ књижевних и мисаоних стремљења Драге Дејановић. Њену поезију одликује врло искрено певање о љубави и љубавној жудњи, као и описи телесних чари мушкарца, тиме демонстрирајући своју самосвесност, и слободу изражавања. Значајан тренутак у животу Драге Димитријевић Дејановић било је приступање Омладинском покрету чиме она започиње свој ангажовани рад на пољу женске еманципације. Осим што се упознала са напредним идејама, Драга се упознала и са водећим личностима овог покрета попут Светозара Марковића који ју је звао „жена са дубоким осећањем”. Управо је Светозар Марковић био тај који је у часопису „Млада србадија” (листу који је издавала Уједињена омладина српска) покренуо питање еманципације жена. Својим личним примером, који се огледао у разним видовима уметничког израза, она је утрла пут равноправности за српске жене. На једној од скупштина Уједињене омладине српске, Драга је дала предлог да се призна равноправност између мужа и жене. Тај њен предлог и њено излагање пред скупштином изазвало је буру противбеседа, али је ни то није омело у њеној борби за права жена. На даскама које живот значе

Драга Дејановић се опробала и као глумица. Одлука да се активно укључи у позоришни свет био је веома храбар потез.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

187

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Своју глумачку каријеру, Драга је започела 1860. године у путујућој дружини Јована Кнежевића На сцени Српског народног позоришта први пут је заиграла августа 1862. године и то у комедији Доктор Зољић Родерика Бенедикса. Поред ове, остварила је и улоге у комадима: Војнички бегунац, Инкогнито, Вампир и чизмар, Сеоска лола. Почетком 1863. године, Драга Дејановић била је кратко време члан Дилетантског друштва Уједињене омладине српске у Београду. За потребе друштва, са немачког језика је превела шаљиви комад „Ђаволасти певач” који је био изведен 4. септембра 1863. године у част рођендана кнеза Михаила. Иако је у позоришни свет ушла понајвише из патриотских разлога, те из неке врсте бунта како би показала да је и женама место на даскама које живот значе, Драга није остварила запаженији успех. Иако се није остварила као глумица, присуством у свету позоришта Драга Дејановић је заправо желела да помогне српско позориште као патриотску и васпитну институцију у времену када су глумице представљале ретку појаву на домаћој сцени. Схвативши да њено место није на позорници, Драга је донела одлуку да се посвети искључиво књижевном и педагошком раду. У духу српске романтичарске поезије

Књижевно стваралаштво Драге Дејановић креће се од љубавне до родољубиве поезије. У њеној поезији присутан је утицај српских романтичара, понајвише Радичевића и Змаја, те се она уз Милицу Стојадиновић Српкињу сматра највећом песникињом српске романтичарске поезије. Своје књижевне радове, објављивала је под псеудонимом „Драга Д-ћ”. За живота је објавила само једну збирку поезије под насловом „Списи Драге Дејановић” (1869). У рукопису је оставила неколико књижевних радова: недовршену драму „Диоба Јакшића”, приповетку „Свећеник у Морлаку”, песму „Мученик” и педагошку расправу „Мати”. Занимљиво је да је популарна мелодија „Не знам зна ли”, позната и под називом „Једно момче црна ока” настала према стиховима песме Драге Дејановић. Стихови ове песме гласе:

188

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ Једно момче црна ока наусница мали, допало се срцу моме, ал’ он — не знам, знали ли! Дође к’мени, погледа ме, погледи му вали, раздроби се срце моје ал’ он — не знам, зна ли! Радо би му рекла: душо! Анђели те дали, да те љубим као живот! Ал’ он — не знам, знали! Ја уздишем дању, ноћу, туга да ме свали; ја га љубим из све душе — ал’ он — не знам, зна ли!

Несрећни усуд жене и мајке

Иако врло јака и непоколебљива у јавном иступању, било као глумица, песникиња или педагог, Драга је била крхка и несрећна у свом приватном животу. Несрећни усуд жене и мајке носила је храбро али је врло рано изгубила своју битку. Након напуштања супруга, Драга се посветила свом раду. Ипак, 1865. године, она се враћа у Стари Бечеј где се запошљава као учитељица и мири са супругом Михајлом. Иако је уследио миран породични живот, Драга Дејановић се суочавала са оскудицом. Но, оно што јој је много теже пало од сиромаштва био је њен несрећни усуд мајке. Године 1867. године умире јој син Дејан и она бива потпуно скрхана. Међутим, губитак сина био је само трагична најава онога што ће уследити три

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

189

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

године касније. Драга Димитријевић Дејановић умире на порођају 1870. године. Сахрањена је у Старом Бечеју.

Ова самосвесна и храбра жена је за свог кратког живота учинила много за српске жене и њихов положај, у тада врло традиционалном и конзервативном друштву. Управо једна од њених порука женама, коју је изнела у свом јавном предавању под насловом „Еманципација Српкиња”, сажима напредну али и патриотску личност Драге Димитријевић Дејановић, а она гласи: „Учимо се умно и телесно радити, јер када дође време, оно одсудно по нас, запитаће нас српство: а шта сте ви жене урадиле за напредак народа свог?”

190

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Kwigoqubqewa

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

191

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОБЈАВЉЕН РЕГИОНАЛНИ ЗБОРНИК „КО СУ БИЛЕ НАШЕ ХЕРОИНЕ“

Електронска зборник прича о знаменитим женама региона

Удружење за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“ објавило је електронски зборник прича о знаменитим женама региона под насловом „Ко су биле наше хероине“. Конкурс који је расписан почетком 2019. године био је инспирисан женском борбом кроз историју, и то на простору региона, те свим оним женама-хероинама које су крчиле пут данашњим генерацијама,

192

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

дакле оним женама које су својим деловањем оставиле трага у културама поменутих земаља. Књига „Ко су биле наше хероине“, настала је у оквиру заједничког пројекта књижевног часописа „Енхедуана“ и „Књижевног кутка Јасмине Хањалић“. Жеља нам је била да кроз овај пројекат мотивишемо што више аутора и ауторки који би својим радовима о знаменитим женама, младим људима пре свега, скренули пажњу на праве узоре – жене које су биле испред свог времена.

У времену свеопштег пада вредности и интересовања за праве теме, те све чешћег заборава, желели смо да покажемо ко су заправо праве хероине наше велике и разнолике културе и на кога данашње младе генерације девојчица, девојака и жене треба да се угледају.

Књига која је објављена као дигитално издање садржи веома занимљиве и едукативне текстове, од којих су неки написани као есеји, док су неки прожети романсираним биографским елементима, тако да су основну замисао и племениту мисију учинили доступним младим генерацијама, које су, нажалост, данас све више ускраћене за овакве и сличне едукативне садржаје.

Међу “нашим хероинама” су: краљице, царице, принцезе, књижевнице, сликарке, хуманитарке, светске путнице, ратне хероине, лекарке, филозофкиње и интелектуалке... и приче о њима заправо говоре о нашој историји, култури и колективном памћењу. То су жене које НИКАДА не бисмо смели да заборавимо.

И не заборавите, први аутор књижевног дела у историји човечанства, била је управо жена – сумерска песникиња и свештеница Енхедуана! Електронски зборник се може читати овом линку: https://enheduana.wixsite.com/enheduana/projekat-ko-su-bile-naseheroine

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

193

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ОБЈАВЉЕНО РЕИЗДАЊЕ КЊИГЕ ПОСЛЕДЊИ „ПРОРОК ДРАГУТИНА Ј. ИЛИЋА“ Прва биографија пророка Мухамеда на српском језику

Удружење за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“ објавило је реиздање књиге „Последњи пророк“ српског књижевника Драгутина Ј. Илића (1858-1926), једног од изданака чувене песничке породице Илић. Књига „Последњи пророк“ представља прву биографију пророка Мухамеда на српском језику. Ради се о својеврсној студији у којој је аутор настојао да представи живот и постигнуће пророка најмлађе религије на свету, уз врло темељан опис политичких, друштвених и верских прилика које су претходиле његовом рођењу. Осим о самом пророку Мухамеду, књижевник Драгутин Ј. Илић у овој књизи настоји да, ослањајући се на стручне узоре и литературу из ове области, проговори и о култури, обичајима, верским убеђењима арапских племена, пре и после доласка пророка Мухамеда који је заслужан за њихово обликовање у народ једне вере чије друштво, култура и обичаји почивају на упутствима из свете књиге Курана.

Угледајући се на своје књижевне претходнике, Драгутин Ј. Илић, окреће се источњачком свету, упуштајући се у књижевно уобличавање биографије личности коју је његов отац Јован Илић, сматрао генијем. Тај геније је, по уверењу Јована Илића, после Христа, човечанству донео највеће користи. Чини се да је ова студија о Мухамеду, настајала дуго година, као промисао Драгутиновог оца. Све оно чему га је отац подучавао, о чему му је

194

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

POSLEDWI PROROK

ЕНХЕДУАНА

a

Драгутин Ј. Илић

Драгутин Ј. Илић

POSLEDWI PROROK

a

приповедао, заправо нашло се у књизи „Последњи пророк“. Ова књига, првобитно објављена 1896. године, и данас се несметано може читати и послужити као извор занимљивих и значајних података о пророку Мухамеду, исламу, историјату арапских племена, арапске културе и обичаја и као таква представља веома вредно дело из историје српске књижевности.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

195

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

OBJAVLJEN NOVI ROMAN DEJANA TIAGA STANKOVIĆA „ZAMALEK“

Roman o Kismetu

U izdanju IK Laguna je objavljen roman „Zamalek“, srpskog književnika i prevodioca koji živi u Portugalu Dejana TiagaStankovića. Ovaj roman o kismetu kako stoji u podnaslovu knjige, kroz romaneskni okvir govori o životu u Kairu, kroz pripovedanje o njegovom čuvenom kvartu Zamalek.U srcu Kaira, na ostrvu usred Nila, decenijama je postojala antikvarnica krcata svakojakim blagom kao Ali-babina pećina. Radnju, najčuveniju u tom delu sveta, vodili su Kosta, glasoviti egiptolog, i njegova poćerka Arna sve dok kismet, zbog nekih Kostinih misterioznih greha, nije odlučio drugačije. Ova priča u kojoj se mešaju ovozemaljski i zagrobni život nije mogla da se dogodi nigde osim u Kairu, pa su taj pustinjski megalopolis, njegova tiha mahala Zamalek, ljudi, običaji i vrelina grada jednako važni junaci romana kao i Kosta antikvar i pripovedačica Arna, prašina koja stalno pada i Nil koji teče kao život.

Goran Marković je o ovom romanu zapisao: „Zamalek je roman koji vam se u prvom trenutku čini kao putopis pun opisa čudnih običaja, leksikon egzotičnih pojmova ili nekakav uvrnuti bedeker o Egiptu. A onda, malo-pomalo, iz novootkrivenih delova istorije te zemlje i sjajnog opisa mentaliteta njenih stanovnika počinje da izranja priča. Ona se, kao ponornica koja je u početku hučala negde u dubini, u svoj svojoj snazi najzad pojavljuje na svetlosti dana, sa svojim junacima, njihovim neobičnim pojavama i zanimljivim biografijama.

Ta priča postaje zavodljiva, napeta i dirljiva, da bi se na kraju ulila u okean uspomena. Ako je o Aleksandriji najbolju belešku napravio Lorens Darel, onda je, na sličan način, kroz uzbudljive sudbine svojih 196

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

junaka i neobične trenutke iz njihovih života u kvartu Zamalek, Dejan Tiago-Stanković ovekovečio Kairo.“

Svojim najnovijim književnim ostvarenjem Dejan Tiago Stanković, svrstao se u red onih srpskih pisaca u putopisaca, poput Jovana Dučića, Jelene J. Dimitrijević, Isidore Bjelice... koji su za sobom ostavili književnog traga o svom boravku u Egiptu, posebno u njegovoj prestonici Kairu, te ovekovečili jednu zanavek mističnu i nedokučivu civilizaciju koja već milionima godina egzistira na obalama čudesnog Nila. (izvor: Veb-portal Istočni biser)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

197

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

DODELJENE NAGRADE “MILAN DUNĐERSKI” Mlade nade srpske poezije

Prvi laureati pesničke nagrade „Milan Dunđerski“, ustanovljene u Narodnoj biblioteci Srbobran, sinoć su dodeljene mladim pesnikinjama: Jeleni Stanojević, Albert Évi, Erni Berbo, i Bojani Vojnić.

Žiri u sastavu : dr Ana Stjelja, predsednica, dr Hargita Futo Horvat i dr Čila Utaši, članice, nisu imale nedoumica oko izbora najboljih stihova na srpskom i mađarskom jeziku. Nagrade su dodeljene u sali Narodne biblioteke, u prisustvu brojne publike. Veče je otvorila direktorka ustanove, Eva Kiš, koja je pozdravila sve posetioce svečanosti za dodelu nagrade, a zatim je predstavila svoje gostre. Prvi među njima, Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, iskoristio je priliku da se priseti Milana Dunđerskog. „Divna je prilika da se setimo pesnika koji je rano otišao, koji je bio radoznalog duha, na svoj tihi i nenametljiv način. Milanov dobri duh manifestovao se i u njegovim objavljenim stihovima i Srbobran zaista može da se ponosi njime. Iz poštovanja prema njemu i njegovom radu, predložio sam Srpskoj enciklopediji da odrednica o ovom pesniku bude sadržaj ove knjige i ja sam napisao tu odrednicu“.

Idejni tvorac ove za Srbobran nove a opet važne pesničke nagrade, Milan Đorđević, ocenio je da se vrednost ideje nalazi u nameri suprostavljanja palanačkom zatvaranju omladine u etničke torove i totalizujuće nacionalističko verske identitetske prakse, što u potpunosti odgovara i pogledu na svet Milana Dunđerskog. „Inicijativu za osnivanje pesničke nagrade za srednjoškolce i studente koji umetničku poeziju pišu na srpskom i mađarskom jeziku, a pod imenom prerano preminulog srbobranskog pesnika, Narodna biblioteka je rado prihvatila. Sa realizacijom te ideje počelo se nakon što je novosadski izdavač ‘Prometej’ , te 2018. godine, objavio dvojezičnu knjigu izabranih pesma

198

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Milana Dunđerskog pod nazivom – ‘Pesnik je poput Prometeja’. Lokalna samouprava je podržala moju ideju da se povodom 10 godišnjice smrti zavičajnog pesnika objavi navedena knjiga i ustanovi nagrada koja će podsticati interkulturalnu komunikaciju, posvećenu umetničkoj poeziji mladih i stvaranju nadnacionalne književne zajednice slobodnog duha i prijateljstva. Sve to je karakterisalo i Milana Dunđerskog, i zbog svega toga on može poslužiti kao uzor umetničke i intelektualne identifikacije stvaraocima poezije kojima je stalo do afirmacije stvaralačke individualnosti“, između ostalog rekao je Đorđević na prvoj svečanosti dodele nagrade.

U svom obrazloženju nagrade, žiri je dao opsežnu elaboraciju pesama koje su uzete u obzir i među njima izabrao 4 najbolje, za po svaku kategoriju nagrade po jednu. Pesnička nagrada „Milan Dunđerski” ima za cilj afirmaciju mladih umetnika. Kako je bilo za očekivati srednjoškoski autori su bili brojniji, poslali su 30 radova, dok je studentskih radova bilo četiri. U pesmama srednjoškolaca teme su ljubav, raskid, odbacivanje, problemi odrastanja i traženja mesta pod suncem, sve što je prisutno u njihovom svakodnevnom životu. Oni žele da promene svet, a susreću se sa okamenjenim konvencijama. Na atmosferu i temu pesama nekada

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

199

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ukazuju i šifre pod kojima su poslate: duša, nebo i zemlja, bela ptica, svetlo. Doživljaji se u uvom dobu još iskuzuju često na konvencionalan način, a interesantno je da se kao kontrast javljaju autentične ideje, frapantni elementi u tekstovima, a pojavi se i poneka pravopisna greška. Žiri je izdvojio delo pod šifrom Napsugár/Sunce pod naslovom Kétezer-tizenkilenc és a szabadság városa / Dve hiljade devetnaesta i grad slodobe pisano u prozi u kojoj se generacijski doživljaj artikuliše pomoću neobičnog sučeljavanja sa vremenom.

Kategorija studentskih radova je bila izjednačenija. Pročitavši pristigle radove ustanovile smo da kod studenata već slabi želja za izražavanjem sebe kroz stihove, oni ne ovekovečuju primarne osećaje, nego se okreću kompleksinjim pitanjima i problemima forme. Nagradile smo pesmu pod šifrom Szaffy T. Dve su pesme poslate pod ovom šifrom, pobednička je ona koja u prvom licu množine govori o generacijskom iskustvu, naslov pesme je Mert mi csak… / Jer mi samo…, mada i druga pesma predstavlja vrednost sa svojim alegoričnim likovima, sa elementima balade i atmosferom bajke. Nakon dešifrovanja saznale smo imena nagrađenih. U kategoriji srednjoškolaca to je Vojnić Bojana, učenica Gimnazije „Svetozar Marković“ iz Subotice, a u kategoriji studenata Eva Albert, studentkinja Odseka za hungarologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Dve nagrađene pesme na mađarskom jeziku će biti objavljene u časopisu Philos koju izdaje Odsek za hungarologiju i Kolegijum za visoko obrazovanje vojvođanskih Mađara u Novom Sadu.

U kategoriji studenti nagrađene su Jelena Stanojević (Bratunac, Republika Srpska/BiH) studentkinja Filozofskog fakulteta Univerziteta u Istočnom Sarajevu, Odsjek za opštu književnost i bibliotekarstvo, a pesma koju je poslala „AGNUS DEI“ je nagrađena. Albert Éva iz Bačkog Petrovog Sela, student je Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, Odsek za mađarski jezik i književnost, njena pesma „MERT MI CSAK…“ takođe je okićena nagradom.

Erna Berbo iz Priboja, učenica 2. razred Gimnazije u Priboju zavredila je nagradu za pesmu „HUMANISTIČKA PESMA“, a za pesmu „KÉTEZER-TIZENKILENC ÉS A SZABADSÁG VÁROSA“ nagradu je dobila i Bojana Vojnić iz Subotice, učenica Gimnazije „Sveto-

200

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

zar Marković“ u istom gradu. Dve dobitnice nagrada, koje žive daleko od Srbobrana, bile su opravdano sprečene da dođu na svečanost, te će im nagrade biti naknadno predate. Nagrade je uručila Eva Kiš, direktorka Narodne biblioteke Srbobran. U programu su učestvovali glumci Miodrag Petrović i Đerđ Virag, koji su na srpskom i mađarskom jeziku govorili stihove Milana Dunđerskog. (izvor i foto: Srbobrandanas.rs)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

201

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ODRŽAN BERANSKI FESTIVAL “I LITERATURA IMA ŽENSKO LICE” Prvi festival ženske književnosti

U Beranama je u martu 2020. godine održan prvi festival ženske književnosti pod nazivom “I literatura ima žensko lice”. Inicijator i organizator projekta je književnica i kulturna poslenica Rebeka Cilović. (kojoj su na realizaciji projekta pomogle Milena Bubanja Obradović, Ljerka Petković i Alma Rastoder). Na festivalu su učestvovale pesnikinje iz regiona: Ana Ristović (Srbija), Senka Marić (Bosna i Hercegovina), Snežana Stojčevska (Makedonija), Antonela Marušić (Hrvatska), Dragana Tripković (Podgorica), Tanja Bakić, Ljerka Petković (Berane), Dijana Tiganj (Petnjica), Amra Zahirović (Rožaje), Kristina Ćetković (Podgorica). Tokom trodnevnog književnog festivala (koji je trajao od 6. do 8. marta) predstavljene su književnice i njihovi pesnički opusi, čime je dat značajan doprinos afirmaciji savremene ženske književnosti regiona, a sâm festival pozicionirao se kao jedan od najautentičnijih književnih manifestacija u Crnoj Gori.

202

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

VERSOPOLIS ORGANIZOVAO “FESTIVAL OF HOPE” Prvi online poetski festival u vreme korone

Časopis Versopolis Review organizovao je međunarodni pesnički online festival pod naslovom Festival of Hope. Ovo je ujedno bio i prvi online festival pesničkog stvaralaštva u vreme korone. Tokom trajanja festivala, pesnici iz celog sveta su slali svoje poetske video zapise koji su potom bili objavljivani na zvaničnom veb-satu Versopolisa, kao i na svim društvenim mrežama. Cilj ove globalne virtuelne poetske inicijative bilo je da što veći broj pesnika iz Evrope i sveta da svoj doprinos kroz čitanje ili recitovanje svojih pesama. Pravo da šalju svoje prijave imale su samo organizacije i kulturna odnosno umetnička udruženja.

Iz regiona, učešće na Versopolisovom globalnom virtuelnom poetskom festivalu uzelo je i srpsko Udruženje za promociju kulturne raznolikosti „Alia Mundi“, posebno nastojeći da predstavi dve mlade pesnikinje iz Srbije, Jelenu Zagorac i Anđelu Stanisavljević koje su se predstavile sa svojom video poezijom.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

203

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Na ovaj način, Versopolis je pokušao da ukaže na značaj poezije, čak i u najtežim trenucima za celo čovečanstvo, kao i to da svet može da se ujedini u poeziji, i to u novom, virtuelnom okruženju, u uslovima strašne pandemije koja je gotovo paralisala ceo svet.

204

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ПИСМА КРАЉА МИЛАНА КОЈА МЕЊАЈУ ИСТОРИЈУ

27 писама из колекције Адлигата по први пут изложена у Архив Војводине

Пронађено је непознатих 27 страница писама краља Милана Обреновића Александру Обреновићу, која ће променити поглед на српску историју. Писма се налазе у Кутку породице Обреновић који је направљен у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“.

Виктор Лазић, председник Удружења Адлигат, каже: „Отац сина, бивши краљ садашњег краља подучава како да влада, даје му информације како да тајно набавља наоружање, а то је оружје које ће касније прославити српску војску у Балканским и у Првом светском рату. Краљ Милан пише из Беча 1897. године, на изванредном француском језику. Занимљиво је да на једном месту бивши краљ предвиђа скору пропаст Србије, а повремено и оштро критикује понашање краљице Наталије и Николе Пашића“.

Заменик управника Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић“ и један од најбољих српских експерата за дигитализацију, Адам Софронијевић, био је координатор набавке писама и задужен је за њихову дигитализацију: „Писма су набављена ван земље, усред пандемије вируса ковид, па је био прави подвиг спровести овакву акцију. Захваљујемо се Милошу Јанковићу и Стеванки Чешљаров који су правовремено, у доба највеће кризе, пружили неопходну подршку да ова писма стигну у земљу. Сада је на реду њихова дигитализација, а планирамо и да урадимо дигитални модел и препознавање рукописа краља Милана на основу текста ових писама. То значи да ће сваки следећи краљев рукопис рачунари моћи аутоматски да препознају међу стотинама

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

205

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

хиљада различитих страница, чак иако не постоји други доказ да се заиста ради о краљевом рукопису. Са научне тачке гледишта, већ само то овим писмима даје огроман значај.“

За верификацију аутентичности и значаја писама новинари су се обратили Сузани Рајић, шефу катедре за Историју српског народа у новом веку Филозофског факултета у Београду: „Писма су од прворазредног значаја и свакако ће утицати на поимање српске историје крајем XIX века и на то како доживљавамо краља Милана. Писма су непозната и аутентична. Велика је ствар што су сада доступна јавности. У њима краљ Милан излаже читав државно-политички програм свом сину, подучава га како би требало да поступа у владању, открива му тајне које је сазнао у владарским и дипломатским круговима Беча и саветује га како да наоружа Србију пред велике промене које долазе у Европи“.

Удружење Адлигат планира да се обрати најстручнијим научним институцијама у земљи како би писма добила научну обраду и ушла у корпус знања нашег народа о сопственој прошлости. Планирано је њихово објављивање у форми монографије.

206

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

У Кутку породице Обреновић у Удружењу Адлигат могу се видети гардаробер и тоалетни сто са столицама краљице Наталије Обреновић, први познати рукопис петогодишњег кнеза Михаила Обреновића и књиге из кнежеве личне библиотеке, штап краља Милана и многи други предмети. У оквиру овог Удружења отворени су Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности.

По први пут у историји драгоцена писма краља Милана Обреновића упућена његовом сину краљу Александру, 27 страница упутстава за владање, приказана су широј јавности у Архиву Војводине у Новом Саду, на изложби коју је свечано отворила Покрајинска секретарка за културу Драгана Милошевић 18. јуна 2020 године у 13 сати. Говор је о краљу Милану одржао је историчар др Горан Васин. Изложба је отворена до 26. јуна 2020, а на њој се може видети и оригиналан штап краља Милана, као и друге драгоцене фотографије, документи и књиге везане за краља Милана и краљицу Наталију. Аутори изложбе су Виктор Лазић, Адам Софронијевић и др Небојша Кузмановић.

Овом изложбом Архив Војводине започиње сарадњу са Удружењем за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“ у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности. Приликом отварања изложбе, свечано ће бити потписан Протокол о сарадњи са овим удружењем из Београда, али које је основано на темељу традиције сакупљања књига и архивске грађе породице Лазић из Кумана крај Зрењанина, која се већ 250 година, девет генерација у континуитету бави културним делатностима. Директор Архива Војводине Небојша Кузмановић истакао је значај сарадње државних и приватних институција и рекао да је прави пут за напредак српске културе блиска сарадња оваквих реномираних удружења и државних установа. У писмима је изложен целокупан државно-политички програм Србије. У њима краљ Милан даје упутства за тајно наоружање модерне српске војске, која ће се касније прославити у балкаснким и Првом светском рату. Сва горућа дипломатска питања тог времена покривена су у писмима са одлучним ставовима

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

207

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

исписаним руком самог краља. Писма пружају могућност да се на другачији начин сагледа цео један период српске историје, али и личност једног од најзначајнијих српских владара у чије време је Србија територијално проширена, те су јој били признати независност и статус краљевине.

Виктор Лазић, председник Адлигата, каже: „Многи су нас питали зашто први пут приказујемо тако значајну историјску грађу баш у Архиву Војводине и у Новом Саду. Одговор крије управник архива, господин др Небојша Кузмановић, који је први покренуо иницијативу да се писма прикажу управо овде и који је својим радом показао како за кратко време једна државна установа може да поврати поверење и буде пример многима“ и исправно истакао колико је децентрализација културе на српском културном простору значајна и ми смо му на томе захвални“. Лазић додаје да су активности краља Милана имале озбиљног одјека међу српским живљем у Аустроугарској, где је, између осталог, као подршку проглашењу Србије за краљевину, Александар Лазић званично отворио читалиште 1882. године. “Брзина и професионализам са којом је изложба направљена доказују да Србија може и мора да буде лидер у култури у региону, па и шире”, рекао је Лазић, док је коаутор изложбе Адам Софронијевић, истакао да су се управо јавили универзитети из Европе заинтересовани за рад на дигитализацији материјала које поседује удружење Адлигат, почев од писама краља Милана. “Тиме изложба и наша значајна историјска грађа добија шири европски значај и видљивост, а удружење Адлигат је препознато као поуздан и озбиљан партнер широм света, па је права срећа да је грађа завршила у рукама баш овог Удружења”, истиче Софронијевић.

Архив Војводине, Удружење Адлигат и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ формирали су и дигиталну збирку „Краљ Милан у српској штампи“ са више од хиљаду дигитализованих чланака и књига о краљу Милану. Тај пројекат води најбољи српски стручњак за дигитализацију, Адам Софронијевић, а збирка се може видети на сајту kraljmilan.unilib.

208

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

POHVALA MARIJI JURAČIĆ ZA KOMEDIJU “LEGALISTI” „Hrvatski sabor kulture“ pohvalio je komediju Marije Juračić „Legalisti“

U subotu, 27. lipnja 2020. godine „Hrvatski sabor kulture“ je putem ZOOM platforme, prenosom uživo, održao 39. Susret hrvatskih zavičajnih književnika. Tom prilikom dodeljene su, između ostalih, nagrade za najuspešnija dramska dela: Plaketa „Kalman Mesarić“ (koja se istom autoru dodeljuje samo jednom u četiri godine) Pohvalnica i Priznanje. Profesorka Marija Juračić, koja je prošle godine osvojila Plaketu „Kalman Mesarić“ ove je godine dobila Pohvalnicu za suvremenu komediju „Legalisti.“ Insert iz komedije interpretira glumac Robert Kurbaša.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

209

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

DODELJENE NAGRADE FONDACIJE “NAJI NAAMAN”IZ LIBANA Nagrađeno 77 knjževnika iz 78 zemalja sveta

U junu 2020. dodeljene su nagrade koje već tradicionalno dodeljuje Fondacija „Naji Naaman“ iz Libana. Nagrada se dodeljuje u nekoliko kategorija, a među ovogodišnjim dobitnicima je 77 autora iz 78 zemalja sveta, odabranih od ukupno 3034 prijavljena autora. Srpska književnica Ana Stjelja dobitnik je nagrade za kreativnost. (Creativity prize).

Nagrada Fondacije „Naji Naaman“ iz Libana ustanovljena je 2002. godine i dodeljuje se autorima koji u svom književnom radu (kako po sadržaju, tako i u stilu) neguju ljudske vrednosti i podržavaju ljudske slobode.

Nagrada za književne zasluge: Amina Bendenidina (Alžir); Anca Simona Ciolca (Rumunija); Despina Kontaxis (Grčaka/Južna Afrika); 210

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Mundher As-Saidi (Oman); Oana Andrei (Rumunija).

Nagrada za kreativnost: Abdul-Aziz Hassan Al-Zaid (Saudijska Arabija); Amalia Achard (Francuska); Ana Stjelja (Srbija); Anna Ferriero (Italija); Anuo Abu (Kina); Armenuhi Sisyan (Jermenija); Branka Vojinović Jegdić (Crna Gora); Brenda Mohammed (Trinidad & Tobago); Eligiusz Dymowski (Poljska); Elisabetta Bagli (Italija); Eliza Segiet (Poljska); Florin Dan Prodan (Rumunija); Gina Puica (Rumunija); Jackeline Barriga Nava (Bolivija); Keshab Sigdel (Nepal); Maki Starfield (Japan); Maryam Chaebi (Iran); Melyssa G. Sprott (U.S.A.); Michel Baury (France); Milenko D. Ćirović Ljutićki (Srbija); Mohammad Najib El-Ramady (Egipat); Mohammad Ali As-Saddiq Ibrahim (Sudan/Saudijska Arabija); Mohannad Al-Akouse (Sirija); Monalisa Dash Dwibedy (Indija); Neetu Vaid Sharma (Indija); Noor Ayachi (Tunis); Nuţa Crăciun (Rumunija); Olaleye Doyin Sunshine (Nigerija); Panchumarthi Nagasuseela (Indija); Paruchuri Gopichand (Indija); Rabah Tijani (Maroko); Rinzin Rinzin (Butan); Saeed Mohammad Saeed (Bahreeein); Sandra Manka (Italija); Sladjana Milenković (Serbia); Sofia Skleida (Greece); Tarana Turan Rahimli (Azerbejdžan); Valentin Busuioc (Rumunija); Zade Kuqi (Kosovo).

Nagrada za kreativnost (van konkurencije): Ali Al-Subaii (Awarded for the second time, Iraq); Ewelina Maria Bugajoka-Javorka (Poland/Denmark); Hongwei Chang (Kina); Libo Jiang (Kina); Namita Laxmi Jagaddeb (Indjia); Pierre Marcel Montmory (Franuska); Priyatosh Das (Indija); Tyran Prizren Spahiu (Kosovo); Zefu Xu (Kina).

Počasna nagrada (za životno delo): Agim Vinca (Albanija/Kosovo); Annie Johnson (U.S.A.); Chantal Danjou (Francuska); Chen HsiuChen (Tajvan); Dặng Thân (Vijetnam); Daniel Dubourg (Francuska); Dilip Mohaparta (Indija); Emad Ghazali (Egipat); Ioan Baba (Srbija/Vojvodina); Jernail Singh Anand (Indija); Joseph Berolo (Kolumbija); Jüri Talvet (Estonija); Kikumi Shimoda (Japan); Ljubinko Jelić (Srbija); Magie Faure-Vidot Vijay-Kumar (Sejšeli); Marian Drăghici (Rumunija); Marie Andari Kalach (Liban); Mengren Wang (Kina); Michel Herland (Francuska); Odveig Klyve (Norveška); Streten Perović (Crna Gora); V. V. B. Rama Rao (Indija); Youssuf Mustafa Shahada (Palestina/Sirija).

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

211

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

IK PRESING POKRENULA REGIONALNU PROZNU EDICIJU“YUGO_ЛИТ

U prvom kolu knjige B. Dimitrijevića, F. Frančiča, S. Vlajkovića i G. Nuhanovića

Izdavačka kuća Presing pokrenula je regionalnu proznu ediciju.

Izbor izdanja i autora je baziran isključivo na kvalitetu, originalnosti rukopisa i autentičnosti pripovedanja. Urednik edicije je pisac i prevodilac Predrag Crnković. Jedan od motiva osnivanja ex-jugoslovenske prozne edicije je stav uredništva da je balkanska književnost slično oklevetana, kao jeftina i loša, kao što je bio oklevetan i automobil „Jugo Amerika“. Ova biblioteka je izraz našeg uverenja da su jugoslovenske književnosti dobre barem koliko i Jugo. Prvi izraz autošovinizma na Balkanu bilo je opšte utkrivanje ko će više da okleveta „Jugo kao najgori automobil na svetu. Sudbina tog četvorotočkaša postala je metafora za zemlju – i o njoj „svi“ govore sve najgore, previđajući čudo:

212

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

da je kolekva automobila odlučila da prigrli i izreklamira jugoslovenski proizvod. Kao da postoji sladostrasno uživanje u pokušaju da se nadmaše nadobudne zapadne predrasude o nama, o čemu je Cvetana Tororova pisala u „Balkanu kao metafori“. Sudbina automobila je postala metafora: tako se sada govori i o bivšoj državi.

U okviru prvog kola ove edicije našle su se knjige Branislava Baneta Dimitrijevića „Trinaesta priča“, Franja Frančića „Voleo sam Moniku Levinski“, SvetozaraVlajkovića „Ljubavi, magle, ostrva (uspomene iz Hrvatske)“ i Gordana Nuhanović „Poslednji dani panka“. (izvor: Presing izdavaštvo)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

213

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ODRŽANA ONLINE DODELA NAGRADA “BILJANA BOSNIĆ OGNJENOVIĆ” Ambasador Egipta najavio dva studijska putovanja za najbolje putopise

Fondacija „Biljana Bosnić Ognjenović“ je, u saradnji sa Ambasadom Egiptau Beogradu, 21. jula 2020. godine održala online dodelu nagrada za najbolje putopise o Egiptu i Srbiji. Dodeli je prisustvovao diplomatski kor, takmičari, medijski stručnjaci, kao i prijatelji i porodica Biljane Bosnić Ognjenović, čiji je rođendan bio juče.

Milica Bosnić, jedna od osnivača Fondacije, zahvalila se svim učesnicima na doprinosu koji su pružili svojim pisanjem, kao i za prisustvo samoj dodeli nagrada. Ljiljana Rebronja, direktorka i glavna i odgovorna urednica „Turističkog sveta“, je ohrabrila sve učesnike da nastave sa pisanjem, navodeći da će „kroz ovu kulturnu aktivnost bićete iskreni, razvićete uzajamno razumevanje i očuvati prelepu uspomenu na Biljanu.“

214

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Ambasador Egipta u Srbiji, Amr Alguvejli, je zahvalio Fondaciji „Biljana Bosnić Ognjenović“ na organizaciji ovog događaja, kao i svim učesnicima koji su kroz svoje putopise predstavili i promovisali sve lepote koje Egipat i Srbija mogu ponuditi. „Putopisci su vid i sluh društva, oni pomažu u zbližavanju zemalja“, napomenuo je i pozvao sve učesnike da nastave sa istraživanjem Egipta i njegove magične istorije i geografije, samim tim jačajući prijateljstvo dve zemlje.

Dve specijalne nagrade za najbolji putopis o Egiptu uručio je Ambasador Egipta. Prva specijalna nagrada za najbolji putopis o Egiptu za novinare i studente novinarstva pripala je Aleksandri Mikati, dok je druga specijalna nagrada za studente od 17 do 23 godina pripala Milošu Todoroviću, a oba putopisa su nosila naziv „Egipat viđen očima Srbije“.

Alguvejli se prisetio i da je uredio knjigu pod nazivom „Srbija u očima Egipćana“, koja se može smatrati putopisom i koja je prevedena na srpski jezik povodom učešća Egipta kao počasnog gosta Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu.

Prva specijalna za najbolje putopise o Srbiji uručio je Milos Starović, brat Biljane Bosnić Ognjenović i to Katarina Tomović za putopis Oblaci koji žive samo nad Dunavom; i Dolores Vukanović za pu-

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

215

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

topis Naš Beograd dušu ima, dok je druga i treća specijalna nagrada pripala Maksimu Ristiću, Thiago Fereiri i Milici Brković.

Ambasador Egipta u Srbiji je pozvao sve nagrađene na prijem proslave nagrada koji će biti održan u Rezidenciji Egipta povodom obeležavanja Svetskog dana turizma, 27. septembra 2020. godine, napominjući da će to biti simbolična funkcija koja će obeležiti ulogu turizma, kroz jedinstvene i kreativne radove novinara, u očuvanju prijateljstva među ljudima čitavog sveta.

(izvor i foto: Ambasada Egipta)

216

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

РУКОПИС ПЕСМЕ „ВЕРА ПАВЛАДОЉСКА” У ЗБИРЦИ УДРУЖЕЊА „АДЛИГАТ“ Поклон Матије Бећковића Музеју српске књижевности

Књижевник и академик Матија Бећковић, члан оснивач Адлигата, поклонио је за Музеј српске књижевности рукопис песме „Вера Павладољска“, једне од најлепших љубавних песама српске књижевности. Том приликом је ову песму рецитовао ову песму, а представници музеја су тај догађај забележили камером.

Своја најбоља дела за Адлигат су у рукопису поклонили и Милован Данојлић (Како спавају трамваји), Перо Зубац (Мостарске кише), Љубивоје Симовић (Десет обраћања Богородици Тројеручици), Љубивоје Ршумовић (чак две целе књиге).

Музеј српске књижевности сакупља и представља материјал о српским књижевницима, удружењима књижевника, о књижевним ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

217

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

и сродним делима, историји и теорији књижевности, књижевној критици, као и личне предмете књижевника или предмете помоћу којих су написана значајна књижевна дела, рукописе и друго. Осим тога, Музеј кроз богату грађу представља и целокупну српску историју, са фокусом на књижевност.

Виктор Лазић, председник Удружења Адлигат и директор Музеја српске књижевности каже: „У нашем музеју који је основан 2012. године уз подршку најзначајнијих живих српских књижевника, као и Удружења књижевника Србије, САНУ и Српског књижевног друштва, налазе се заоставштине више од стотину најзначајнијих српских књижевника. Код нас су, између осталог, легати Милована Данојлића, Пере Зубца, Миодрага Павловића, Војислава Илића Млађег, збирке Иве Андрића, Милоша Црњанског, Гроздане Олујић, преписка Саве Шумановића и Растка Петровића, важан део архиве Удружења књижевника Србије и збирка са више од 50.000 посвета, углавном српских аутора.“

218

(извор и фото: „Адлигат“)

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

219

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Autori

220

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

СИМОН СИМОНОВИЋ, рођен 1946. године у Врању. Песник, приповедач, књижевни уредник и есејиста. Био је уредник у Дому омладине Београда, у Нолиту, у „Раду“, као и у Издавачкој кући „Танеси“, а уређивао је „Књижевну реч”, „Дело“ и НИН-ов „Књижевни гласник”. Објавио је књиге песама: „Прибој“, „Градски живот“, „Упутства за преврат“, „Изјаве“, „Мајчино млеко“, „Снови на окупу“, „Несанице“, „Из окружења“, „Љубавне и јуначке“, „Педесет две објаве“, „Турско гробље“, „Низ воду“, као и књиге прозе: „Коске“, „Тајка“, „Хоћу-нећу“... Приредио је књиге др Лазара Марковића „Срби и Хрвати”, Бранка Радичевића „Најлепше песме”, Едгара Алана Поа „Гавран”. Један је од четворо приређивача књиге Ристе М. Симоновића „Друштвена историја Врања од краја 19. до краја 20. века“. Умро је у јануару 2020. године. ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ, рођен 1956. године, у Шаркамену код Неготина. Објавио је преко двадесет књига поезије. Између осталих: „Дисиденти корачају улицом Франшеа Депереа“ (Београд, Књижевна омладина Србије, 1986), „Без мене“ (Београд, Нолит, 1988), „Књига Хајдук Вељку“ (Неготин, Крајински круг, 1992), „Исус Христос син-опсис“ (Београд, КД „Свети Сава“, 1993), „Онај кога нема“ (Београд, Нолит, 1994), „Немам избора“ (Београд, Просвета, 1995), „Посве нове песме“ (Београд, Агена, 2000), „Истокија“ (Нови Сад, Светови, 2006), „Естрадија“ (Београд, Удружење српских издавача, 2010), „Дисидентитет“ (Београд КД „Свети Сава“, 2014), „У сагласју са Мокрањцем“ (Београд, СКЗ, 2015), „Фусноте за Мокрањца“ (Неготин, Културисток, 2016), „Локалитет и свет шаркаменских рима“ (Неготин Културисток – Младеновац Пресинг, 2017) и „Правац“ . Приредио две антологије песника источне Србије (трећа је у штампи) и Антологију српског песништва, на арапском језику, у Каиру, 1996. године. Преведене су му књиге у Италији, Румунији, Француској, Египту. Заступљен у значајним антологијама српске поезије и лексиконима писаца. Пише књижевне критичко-есејистичке приказе. Редовно објављује у српској периодици. Оснивач је „Музеја црне крајине“ и Стваралачких дана и један од покретача Крајинског круга и Борског сусрета балканских књижевника.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

221

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Уредник културног програма и издаваштва Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ Неготин, часописа „Библиопис“ и „Културисток“. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ, рођена 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника „Трибине Француска 7“ Удружења књижевника Србије, чији је члан од 1987. године. Објавила је више од двадесет књига поезије и прозе. ревела је и три књиге поезије са руског језика. Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу, те Награде Златно перо Русије “за висок ниво књижевних превода”. ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ, рођен 1968. године у Београду. Српски књижевни преводилац, песник и есејиста, Објавио је више од 250 књижевних превода с француског и енглеског на српски језик, од тога око 105 романа. Аутор је четири књиге поезије („Песме”, „Дрскост”, „Одбрана Данајаца” и „Даг”) и око 600 песама, кратких прича и записа, есеја и афоризама објављених у штампи, периодици и на интернету. У припреми су два нова његова ауторска издања: књига кратких записа и мини-есеја и збирка кратких прича. Пажњу најшире читалачке публике скренуо је на себе преводима романа и поезије Мишела Уелбека, као и делâ Хилари Мантел, Мишела Турнијеа, Ијана Макјуана, Фредерика Бегбедеа, Т. Корагесана Бојла, Ен Енрајт, Лејле Слимани... Од јануара 2018. на дужности је потпредседника Удружења књижевних преводилаца Србије. ГОРДАНА БОРАНИЈАШЕВИЋ, рођена 1960. године у Новој Вароши. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду. Већ више од деценију у родном граду осмишљава и реализује

222

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

књижевне вечери посвећене значајним датумима наше културе, као и промоције књига у форми театра поезије, посвећене Милени Павловић Барили, Сави Шумановићу, Милошу Црњанском, Момчилу Настасијевићу, Сергеју Јесењину, Петру Кочићу, Бранку Ћопићу, Милутину Миланковићу, Иви Андрићу... Објавила је збирке песама: „Ко жар у Влашће” (Просвета, 2002), „Писма Лану” (Просвета, 2004), „Ране и касне песме” („Филип Вишњић”, 2007), „Молитва за моје риме”, (Књижени клуб „Бранко Миљковић”, 2008) „Суво злато дражевачко” (Просвета, 2011), „Залути моји. Смртопути” (Центар за културу „Градац”, 2015). Добитница је награда: „Милош Црњански”, „Србољуб Митић”, „Песнички крчаг”, „Раде Томић”, „Паунова награда” те друге награде на конкурсу „Дани Гордане Тодоровић”. Песме су јој објављене у антологијама и периодици на: пољском, руском, грчком и македонском језику. Ради у Новој Вароши као наставник српског језика. ВЕСНА В. МАКСИМОВИЋ, рођена 1972. године у Крагујевцу. По занимању је инжењер машинства. Сликарка и песникиња. Добитник награде на такмичењу за Прву хармонику Југославије (Сокобања, 1993. године, дует). Аутор je четири збирке песама: „Мирис ванилије” (2010), „У пролазу” (2016), „Зидине” (2019), „Са друге стране зида” (2020). Објављивана у многим домаћим и страним штампаним и електронским часописима. Неке песме превођене су јој на енглески језик. Слика на сировој свили. Учесник је песничко ликовних колонија, колективних и самосталних изложби слика. Чувар старих заната. О њеној самосталној изложби слика на сировој свили у Галерији Народног музеја у Крагујевцу је писао и руски сликар Борис Индриков. Као илустратор је учествовала и у међународном пројекту „Љубав у доба короне”, Маје Херман Секулић. Члан је Удружења ликовних уметника Крагујевца „КУЛТ“. СТЕФАН ВИШЕКРУНА, рођен 1991. године у Требињу. Живи и ствара у Бањој Луци већ три године. Песме су му препеване на македонски, италијански, мађарски, словеначки, руски и енглески језик, ускоро и на шпански језик и до сада објављиване у десет

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

223

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

земаља света (Република Српска, Србија, Црна Гора, Македонија, Италија, Мађарска, Словенија, Русија, Индија, Аустрија), те у многобројним књижевним часописима и интернет порталима. Његова књига „Паук или човјек” препевана је на македонски језик од стране македонског књижевника Саша Огненовског. Његова прва збирка песама одлично је оцењена у региону и иностранству, посебно у Италији од стране италијанске песникиње Ане Фереро. Члан је клуба песника из Краљева. Његова песма „Подвиг живота“ ушла је у антологију савремене лирике. Његове песме „Сродна душа”, „Затвореници” и „Меланхолија” препеване су на мађарски језик од стране Илеша Фехера и потом објављенее на званичном сајту Мађарских књижевника Трансилваније. АНЂЕЛА СТАНИСАВЉЕВИЋ, рођена 1999. године у Смедереву. Студенткиња на Катедри за италијански језик и књижевност. Пише поезију и прозу. Бави се превођењем са италијанског језика. Учествовала на песничком фестивалу “Festival of Hope“ који је почетком 2020. године организовао часопис „Версополис“ (“Versopolis Review”) МИЛАН ДРАШКОВИЋ, рођен 1951. године у Београду. По образовању је економиста. Прозаист, песник и преводилац. Објавио је збирке прича: ,,Голијат“ ( 1993 ), ,,Сплин мегаполиса“ (1996 ) ,,Приче из будућности“ (2014 ). Са поезијом заступљен у часописима (,,Књижевне новине“, ,,Златна греда“, ,,Кораци“, ,,Градина“, ,,Браничево“, ,,Звездани колодвор“, ,,Хаику новине“), у више књижевних зборника, као и на интернету. Са енглеског је препевао стихове Едгара Алана Поа и Дилена Томаса. Живи у Београду. СРЂАН МАРКОВИЋ, рођен 1961. године у Београду где је завршио основну школу, гимназију и две године Правног факултета. Од 1987. године борави у Њујорку. Пише ауторске текстове и путописе. Објавио је књиге: „Ходочасници на путу за нигде“, „Кад је цветала вутра“, „Свилени пут, свилени додир“, „Одмор у Камбоџи“ и „Импресије једне афричке зиме“... Добитник је прве награде за

224

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

путопис на конкурсу „Гласови Мелпомене“. Објављује путописе у магазину „Алиа Мунди“ и књижевном часопису „Енхедуана“. Власник је књижаре и издавачке куће УТОПИА. Један је од оснивача КЦ „Каравансарај“. ЈАГОДА КЉАИЋ, рођена 1950. године у Глини. Завршила је Факултет политичких наука загребачког Свеучилишта и има вишегодишњи стаж у новинарству. Пише кратку прозу и поезију.Заступљена је у више регионалних зборника и књижевних часописа. Песме су јој преведене на пољски, словеначки, бугарски и македонски језик. Објавила је: три збирке кратких прича, две књиге поезије као и две поеме, избор од 100 објављених колумни те збирку под насловом „Са друге стране штреке са 100 песама на банијском народном говору који нестаје. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Глини (Хрватска). ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ, рођен је 1972. године у Лесковцу. Дипломирани је економиста. Бави се писањем поезије, кратких прича и афоризама. Своје књижевне радове објављује у писаним и електронским часописима: веб-порталима „Источни бисер“, „Шипак“, „Носорог“, електронском књижевном часопису „Енхедуана“ и часопису „Авлија“. Његова прича о ратној хероини Параскеви Гордић Петковић објављена је електронском зборнику прича о знаменитим женама региона под насловом „Ко су биле наше хероине“. АЛЕКСА ЂУКАНОВИЋ, рођен 1998. године у Београду. Прозаиста, есејиста и позоришни критичар. По занимању је струковни правник. Новеле, приче, есеје, одломке романа, поезију, кратке драмске комаде, фрагменте из дневника, филмску и позоришну критику објављивао је у двадесетак дневних листова, књижевних часописа, магазина и веб портала за уметност и културу (Политика, Културни додатак, Књижевне новине, Траг, Исток, Наш траг, Књижевне вертикале, Екерман, Либартес, Срп, Сизиф, Култ, Прозаонлајн, Ћирилица, Звездани Колодвор, Афирматор, Суштина поетике, П.У.Л.С.Е, и у другима). Објавио је осамдесетак прича, есеја, песама и критичких

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

225

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

чланака, као и бурлескну новелу „Лов на Андрића“, која је објављена у часописима „Сизиф“ и „Култ“ 2019 и 2020. Награђиван је за поезију и прозу. Заступљен је у зборницима кратких прича „Најбоља кратка прича 2020“ (Службени гласник), „Најкраће приче 2019“ (Алма) и у другима. Добитник је Порталибрисове награде за причу „Петроградски дани Ђорђа Карађорђевића“. Тренутно је на специјалистичким струковним студијама Академије пословних струковних студија у Београду. Редовни је сарадник „Књижевних новина“ у рубрици позоришне критике. ИВАН ДИНИЋ, рођен 1978. године у Вршцу. Студирао је историју уметности на Филозофском факултету у Београду да би потом уписао Технолошки факултет „Михајло Пупин“ у Зрењанину и завршио студије производног менаџмента 2004. Радио је и као сарадник на изради интердисциплинарне студије за инклузију младих при пројекту Културног центра Вршац. Бави се писањем. Радови су му објављивани у фанзину „Зелени коњ“, часопису „Ноема“, (Бања Лука), магазину за културну разноликост „Алиа Мунди“ и књижевном часопису „Енхедуана“. ИВАН МИЛОШЕВИЋ, рођен 1973. године у Крагујевцу. Лекар и писац. Поред медицине и научноистраживачког рада, у оквиру ког је објавио пар теоријских чланака у енглеским и америчким биомедицинским часописима, и учествовао на пар интернационалних медицинских конгреса у САД, бави се писањем поезије и прозе. Објавио је романе: „Апартман доктора Елијена“ (1999), у издању ИК Јефимија из Крагујевца, „Шест троуглова“ (2011), у издању УПК из Крагујевца, „Дневник капетана Чемберлена“ (2013), у самосталном издању, „Благо Немањића“ (2014), у издању ИК Букленд из Београда. Објавио је и бајку „Тајна уклетог дворца“, у издању ИК Букленд из Београда. Године 2007. објавио је здравствено-популарну брошуру „Боље спречити, него лечити“, у сарадњи са Призмом из Крагујевца. Године 2015. са групом аутора, а под покровитељством академика Владете Јеротића објавио је књигу „Исконска хришћанска

226

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

мисао Кјеркегора“. Наредне године, исто са групом аутора и под покровитељством академика Јеротића објавио је књигу „Пуста младост у Бориним сновима. Године 2019. објавио је збирку песама „Пружам себе на длану“ у издању ИК „Уметнички хоризонт“ из Крагујевца. У приреми му је рукопис за кратак роман епске фантастике инспирисан словенском митологијом под насловом „Земље међугорске“. СТОЈАНА МАГДЕЛИНИЋ, рођена 1949. године у Башчи код Рожаја у Црној Гори. Школовала се у Рожајама, Крагујевцу и Београду. Објавила је романе: „Један могући живот“ (1999, 2003, и 2011), „Из легенде прстенови“, (2002, и 2014,), „Доротеа“, (2005, и 2010,), „Оливера“, (2009, и 2010), „Текла вода“ (2017). Роман „Оливера“ је 2013. преведен на турски језик, а објавила га је Издавачка кућа ARUNAS YAYINCILIK из Истанбула. Објављивала текстове у „Књижевним новинама“, „Новој Зори“, „Авлији“, „Дану“ и другим. Живи и ствара у Београду. ЕМИНА ВИЛДИЋ, рођена 1981. године у Тузли, Босна и Херцеговина. Године 2007. завршава Одсјек турског језика и књижевности Филозофског факултета у Тузли, а 2010. године стиче звање магистра Турског језика и књижевности на Факултету књижевности и филозофије Универзитета у Сакарји-Турска. Као докторанд наставља школовање које је још увек у току на поменутом одсеку Универзитета у Турској. Објавила пар научних и стручних радова из области турског језика и књижевност. Објавила је збирку песама под насловом „Под свјетлом фењера“, (Connectum 2018, Сарајево). Поезију и прозу објављује у регионалним часописима, на блоговима и порталима (часописи „Авлија“, „Енхедуана“, порталу „Источни бисер“). Објавила је и четири књиге превода са турског језика. ДАВИД ШАМИЋ, рођен 1988. године у Паризу. Након завршене гимназије у Паризу, где је опција била УМЕТНОСТ (тј. за предмете је имао књижевност и уметност), уписао се на студије филма на Универзитету Париз 1, на Сорбони, а потом на високу школу за

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

227

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

филм EICAR у Паризу где је студирао за режисера и монтажера. Његова знатижеља је највише фокусирана на фикцији. Аутор је више краткометражних играних филмова који су обишли многе међународне филмске фестивале. Био је гост Талент Кампуса у оквиру Сарајево Филм Фестивала где је слушао предавања и похађао радионице познатих светских филмских радника, глумаца и режисера, као што је нпр. Вим Вендерс. Данас прави видеоспотове за музику, а бави се и анимацијом и многим другим аспектима видео-уметности. Понекад је и камерман и монтажер (понекад режисер, некад све то заједно), рекламних спотова за разне велике светске фирме. Занимају га разне технике, па и 3D, а посебно комбинација различитиx кинематографскиx техника како и то да истражује различите жанрове. Слика и бави се илустрацијом књига. КАБИР (KABIR), велики индијски филозоф и духовни учитељ рођен 1398. године у Бенаресу. Сматра се да је највише утицао на покрет индијске посвећеничке побожности познат као bhakti, а такође и на сикизам, будући да су његове песме укључене у свету книгу сики религије – „Adi Granth“. Писао је мистичку поезију. Умро је 1448. године. ЖОАО ЛУИШ БАРЕТО ГИМАРАЕШ (JOÃO LUÍS BARRETO GUIMARÃES), рођен 1967. године у Порту. Португалски песник и преводилац. Ради као лекар. Објавио је десетак књига поезије, а за збирку „Медитеран“ добио је португалску награду за поезију “António Ramos Rosa” 2016. године. Збирка „Вријеме тече у слоговима “обухвата 101 песму коју је аутор изабрао из својих досадашњих књига. Превођен је на многе европске језике и заступљен у разним антологијама. Има блог под називом „Poesia&Lda“. МЕТИН ЏЕНГИЗ (METİN CENGİZ), рођен 1953. године у месту Göle у Турској. Књижевник, песник, есејиста, уредник, преводилац са француског језика. Објављен је на велики број светских језика. Добитник бројних књижевних награда. Уредник је књижевног

228

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

часописа Şiirden. Члан је Уније писаца Турске, турског ПЕН-а и Удружења турских аутора. ТАЛИ КОЕН ШАПТАИ (TALI COHEN SHABTAI), рођена у Јерусалиму. Пише поезију коју објављује у књижевним часописима и порталима широм света. Са 15 година је своје песме објавила у престижном израелском часопису Moznayim. До сада је објавила је три збирке поезије: Purple Diluted in a Black’s Thick (2007), Protest (2012) и Nine Years Away From You (2018). Неколико година је живела у Ослу и у Америци. ШЕЈХ СУЛЕЈМАН ЕЛ-ЏЕМЗУРИ, рођен средином 12. века по хиџри у граду Танта у Египту. Пуно име му је Сулејман ибн Хусејн ибн Мухаммед Ел-Џемзури. Био је шафијског мезхеба (школе), а његов учитељ кираета (начин учења Курана) био је шејх El-Mihijj. Написао је дела: Tuhfetu-l-Atfal (iz oblasti tedžvida), Fethu-l-Akfal šerhu tuhfeti-l-atfal (iz oblasti tedžvida), Fethu-r-Rahmani bišerhi kenzi-l-me’ani и друга дела. СЕПАРДИ ЂОКО ДАМОНО (SAPARDI DJOKO DAMONO), рођен 1940. године у Џакарти. Завршио енглеску, а докторирао индонежанску књижевност. Био је професор емеритус на Универзитету Индонезија, Институту уметности Џакарте, гостујући професор на многим другим универзитетима широм Азије. Добитник је награда за животно дело од Универзитета Индонезије (2017), The Habibie Center (2016), Мастера, Књижевници Југоисточне Азије (2015), Academia Jakarta (2012), Freedom Institute (2003) и многих других. Од тинејџерских дана бавио се писањем и преводилаштвом. Многи његови преводи поезије и прозе с енглеског језика и данас се сматрају једним од најбољих. Његове најпознатије књиге поезије су „Смртно је време“, „О живој огради“, „Јунска киша“, „Преклапање удаљености“, „Камено доба, и др. Писао је новеле, мноштво есеја, сценарија. Његова поезија је подстакла стварање више позоришних комада, филмове, али и бајковиту колекцију ручно израђеног накита од сребра и злата, модну колекцију, изложбе фотографија и друго. Био је члан српског Удружења „Адлигат“ и пријатељ Србије. Умро је

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

229

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

у јулу 2020. године. ХАСАН ЕЛ МАТРУШИ (HASSAN AL MATROOSHI), омански књижевник, преводилац и публициста. Објавио је пет књига поезије на арапском језику од којих су две преведене на шпански и француски језик. Године 2016. проглашен је за најбољег песника Султаната Оман, а добитник је и престижне награде у Италији за 2019. годину. САРА НАЗИРЛИ, рођена 1944. године. Списатељица, драматуршкиња, истакнута представница уметности Азербејџана. Ауторка је више од десет књига, међу којима су и следећи наслови: „Дрво поштовања“, „Печат судбине“, „Сећања из бетонске куће“, „Одабрани радови“, „Животни век лептира“, „Сок од лубенице“ и други. Према њеним сценаријима снимљени су следећи филмови: „Уметност потонулог града“, „Гранатна бајка“, „Парна купатила у Ичери-шехеру“, „Пријатељ се у невољи познаје“. ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ, рођена 1993. године у Шапцу. Професор је језика и књижевности, у звању мастера. Бави се превођењем и библиографским радом. Објавила је пет ауторских и петнаест преведених књига. Преводи са енглеског, руског и белоруског, као и са српског на поменуте језике. Добитница је бројних књижевних награда у Србији и иностранству. ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ, рођена 1983. године у Кладову. Пише за „Књижевни круг“ Кладова, чији је активни члан и у чијим зборницима редовно објављује приче. Запослена је у општини. Поред писања, бави се и друштвено одговорним радом у удружењу „Консензус“ чији је оснивач. Њене кратке приче поред „Зборника Књижевног Круга Кладово“ и часописа „Кључ Истока, објављиване су у зборницима књижевне организације града Вршца, као и у зборнику прича „Српкињо, снаго и утехо“ коју је објавило друштво српскоруског пријетљства „Књига на дар“ у сарадњи са руским удружењем „Вукови“, као и порталу српског културно информативног центра „Словословље“ у Бечу. Две године узастопце, 2018. и 2019. осваја

230

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

треће место на литерарном конкурсу Народне библиотеке „Рака Драинац“ у Блацу. Фебруара 2019. године ушла је у најужи избор за награде на конкурсу загребачког литерарног удружења „Провиденца Б&М“. Пише за онлајн књижевни часопис „Енхедуана“ Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“, за књижевни часопис „Сизиф“ из Краљева, као и за литерарни часопис „Моја прича“. Сарадник је онлајн портала „Видовдан“ и „Чудо“. Говори пет језика: енглески, италијански, француски, шпански и румунски. ЈЕЛЕНА ЗАГОРАЦ, рођена 1983. године. Мастер студије компаративне књижевности завршила је на Филозофском у Новом Саду. Покретач је и уредник блога https://jelenazagorac.wordpress. com/. Од јуна месеца 2020. постови са блога могу се читати и на порталу „Недељник ново доба“. Пише поезију, прозу и књижевне приказе. Заступљена је у књижевним зборницима. Године 2020. као сарадник Удружења за промоцију културне разноликости „Аlia Mundi“ учествовала је на међународном онлајн фестивалу поезије „Festival of Hope“, који је организовао Versopolis, а подржао Creative Europe Programme of the European Union. Од новембра 2010. сарадник је на пројекту Матице српске „Српски биографски речник“, а од октобра 2012. сарадник на пројекту Матице српске „Лексикон писаца српске књижевности“. Године 2016. учествовала је на 10. међународном научном скупу “Антика као инспирација и предмет истраживања кроз миленије”. (Јелена Загорац, “Песме Јорга Сеферија и Јована Христића: паралела”). АНА ГАЛИЋ, дипломирана професорица филозофије и социологије, тренутно на завршетку магистарских студија из филозофије. Бави се филозофијом, превођењем и издаваштвом. Оснивач је, главни уредник и овлаштено лице за заступање и издаваштво Удружења за промовисање културе и мишљења „Софиа“. Покретач је и координатор пројекта „Софиа кафе“, првог филозофског кафеа у Бањој Луци. Аутор је две књиге (објављених 2019. године): „А шта значи мислити“ и збирку кратких прича „Увијек главу горе“. ВЕДРАН МЛАДЕНОВИЋ, рођен 1984. године у Неготину. Бави се

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

231

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

истраживањем културног наслеђа Неготинске Крајине и источне Србије. Текстове објављује у часописима „Буктиња“, „Развитак“ и у магазину „Алиа Мунди“. АНА СТЈЕЉА, рођена 1982. године у Београду. Докторирала је 2012. године на Филолошком факултету у Београду. Бави се писањем поезије, прозе, есеја, преводилаштвом и уређивањем књига и часописа. Уредник је магазина „Алиа Мунди“ за културну разноликост, електронског књижевног часописа „Енхедуана“ и веб-портала „Источни бисер“. Оснивач је и председник Удружења за промоцију културне разноликости „Алиа Мунди“. Објавила је преко 30 књига, што као аутор, преводилац, уредник. ЉИЉАНА ВУЈИЋ ТОМЉАНОВИЋ, рођена 1958. године у Међувођу, надомак Приједора. Осим песама, пише есеје, огледе, приче, приказе. Објавила је дванаест књига песама: „Ритмом душе, 1995, „Пламено огледало“, 1998, „Слово Изласка“, 1999. „Мјесец над градом“ (хаику, енглеско-српски), 1999, „Даље од млијека“, 2002. „Осамљени путник“ (хаику, енглеско-спски), 2002, „Треће сјећање“ (поема), 2004. „Латице мограња“, 2005, „Живи зид“, 2007, „Вјетрењачама уморени“, 2010, „Дух и чини“ (есеји), 2014, „Тачност касни“, 2015. Песме су јој уврштене у многе зборнике и изборе поезије, као и у неколико антологија, а неке од њих су превођене на енглески, њемачки, холандски, бугарски и словеначки језик. Добитница је многобројних награда и признања. Члан је Удружења књижевника Српске и члан Удружења књижевника Србије. Живи и ствара у Босaнскoj Градишци (Република Српска). ХАМЗА ХАЛИТОВИЋ, рођен у 1984. године у Новом Пазару. Дипломирани је историчар уметности. Дугогодишњи је истраживач у области филозофије, књижевности и уметности, са посебним афинитетима и познавањем исламске културне баштине, филозофије и уметности. Бави се превођењем суфијске поезије. До сада је објавио: књигу на босанском језику „Палача од Руже – Збирка Турских Суфијских Илахија“ (Баштина Духовности, Мостар,

232

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

2015), књигу на српском језику „Херувимска Луталица – Принципи Мистицизма у Епиграмима Ангелуса Силезијуса“ (Градац, Чачак, 2018), „Кабир – Реч Суштине“ (Утопиа, Београд, 2019), и две књиге на македонском језику „Рубаии на Омер Хајјам (ИЛИ-ИЛИ, Скопје, 2016), „Зборови на Утринскиот Ветер“ (Гноса, Тетово, 2018). Живи у Скопљу.

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

233

ЕНХЕДУАНА

234

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Енхедуанин књижевни врт

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

235

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Симон Симоновић

„Коначна верзија: песме 1968-2008“, Београд, 2011.

Мирјана Булатовић „Смрт је моја кратког века“ Београд, 2010

236

Власта Младеновић „Правац“, Београд, 2019.

Гордана Боранијашевић „Писма Лану“, Београд, 2004

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Весна В. Максимовић „Зидине“, Крагујевац, 2019.

Стојана Магделинић

„Златна птица“, белоруске народне бајке Београд, 2020

Горан Гоцић „Таи“ Београд, 2013

„Оливера“, Београд, 2010

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

237

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Харуки Мураками „Норвешка шума“ Београд, 2007

Ведран Младеновић „Шаркаменски стваралачки дани“, Београд, 2019

Јагода Кљаић „Поглед испод Погледића“ самиздат, 2020

Јасмина Хањалић „Отпусти ноја и друге птице“ Planjax, 2017

238

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Кабир

„Реч суштине“, Београд, 2019

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

239

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

САДРЖАЈ Стихотворења СИМОН СИМОНОВИЋ Избор из поезије .................................................................................... 11 ВЛАСТА МЛАДЕНОВИЋ У Платоновом врту ................................................................................ 13 МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ Пролаз у сјај .............................................................................................15 ВЛАДИМИР Д. ЈАНКОВИЋ Избор из поезије .................................................................................... 17 ГОРДАНА БОРАНИЈАШЕВИЋ Ланова писмена ...................................................................................... 21 ВЕСНА В. МАКСИМОВИЋ Корак у мраку ......................................................................................... 25 СТЕФАН ВИШЕКРУНА Три песме ................................................................................................. 27 АНЂЕЛА СТАНИСАВЉЕВИЋ Потрага ..................................................................................................... 33 МИЛАН ДРАШКОВИЋ Седам снова о једној ноћи ................................................................... 38

Приповедања СРЂАН МАРКОВИЋ Денис ........................................................................................................ 47

240

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЈАГОДА КЉАИЋ Рукопис госпође Фани ............................................................................ 59 ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ Господин Нушић у Лесковцу ................................................................ 62 АЛЕКСА ЂУКАНОВИЋ Изабране приче ........................................................................................ ИВАН ДИНИЋ Страница јединог примерка ................................................................. ИВАН МИЛОШЕВИЋ Дамјанка и Огањ Дугорепи ................................................................... СТОЈАНА МАГДЕЛИНИЋ Оливера (одломак из романа) .............................................................. ЕМИНА ВИЛДИЋ Умијеће .......................................................................................................

64 69 72 77 82

Разговарања ДАВИД ШАМИЋ Тражим добру причу ............................................................................. 86

Путописања СРЂАН МАРКОВИЋ Ксанаду.............................. ....................................................................... 91 АНА СТЈЕЉА Дах прошлости на Oстрву птица ........................................................ 99

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

241

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

ЕНХЕДУАНА

Преводионица КАБИР Избор из поезије .................................................................................... 106 ЖОАО Л. Б. ГИМАРАЕШ Изабране песме ...................................................................................... МЕТИН ЏЕНГИЗ Неки други свет ...................................................................................... ТАЛИ КОЕН ШАПТАИ Femme fatale ............................................................................................. ШЕЈХ СУЛЕЈМАН ЕЛ-ЏЕМЗУРИ Избор из поезије .................................................................................... СЕПАРДИ ЂОКО ДАМОНО Киша пада читавим путем .................................................................. ХАСАН ЕЛ МАТРУШИ Две песме .................................................................................................. САРА НАЗИРЛИ Човек старог кова ...................................................................................

110 114 115 116 118 135 136

Приказивања МР ДАЈАНА ЛАЗАРЕВИЋ Златна птица. белоруске народне бајке ............................................ 151 ЈЕЛЕНА НЕДЕЉКОВИЋ Две станице у романима Горана Гоцића ......................................... 154 ЈЕЛНА ЗАГОРАЦ Зашто је Десанка засметала? ............................................................... 160 АНА ГАЛИЋ

242

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

О роману „Норвешка шума“ Харукија Муракамија ................... 163 ВЕДРАН МЛАДЕНОВИЋ Из предговора књиге „Шаркаменски стваралачки дани“.......... 169 АНА СТЈЕЉА О књизи Јагоде Кљаић „Поглед испод Погледића“.................... 173 ЉИЉАНА ВУЈИЋ ТОМЉАНОВИЋ Гласови љубави .................................................................................... 175 ХАМЗА ХАЛИТОВИЋ О поезији индијског песника Кабира ............................................. 182

Трагања АНА СТЈЕЉА Књижевним трагом Драге Димитријевић Дејановић ................ 186

Књигољубљења Објављен регионални зборник „Ко су биле наше хероине“...... Објављено реиздање књиге „Последњи пророк“ ........................ Објављено нови роман Дејана Т. Станковића „ Замалек“.......... Додељене награде „Милан Дунђерски“.......................................... Одржан фестивал „И литература има женско лице“ ................ Версополис организоваo „Festival of Hope“ .................................. Писма краља Милана која мењају историју .................................. Похвала Марији Јурачић за комедију „Легалисти“ .................... Додељене награде „Naji Naaman“ .................................................... ИК Пресинг покренула едицију YUGO_ЛИТ ...............................

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

192 195 196 198 202 203 205 209 210 212

243

ЕНХЕДУАНА

❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦

Одржана онлајн додела награда „Б. Б. Огњеновић“.................... 214 Рукопис песме „В. Павладољска“ поклоњен „Адлигату“........... 217 Аутори .................................................................................................. 221 Енхедуанин књижевни врт ........................................................... 236 Садржај ................................................................................................. 240

244

ГОД. 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020

Симон Симоновић ЕНХЕДУАНА

И КЊИГОЉУБЉЕЊА ❦ЧАСОПИС ЗА УМЕТНОСТ ПИСАЊА ❦ Емина Вилдић

Власта Младеновић

Кабир

Мирјана Булатовић

Ана Стјеља

Владимир Д. Јанковић Гордана Боранијашевић

Весна В. Максимовић Стефан Вишекруна Анђела Станисављевић Милан Драшковић Срђан Марковић Јагода Кљаић Душан Дојчиновић Алекса Ђукановић Иван Динић Иван Милошевић Стојана Магделинић

Жоао Л. Б. Гимараеш Метин Џенгиз Тали Коен Шаптаи Сулејман ел Џемзури Сепарди Ђ. Дамоно Хасан ел Матруши Сара Назирли Мр Дајана Лазаревић Јелена Недељковић Јелена Загорац Ана Галић Ведран Младеновић Љиљана В. Томљановић

ГОД. Шамић 2 • БР. 4-5 • ЈАНУАР-АВГУСТ • ДВОБРОЈ • 2020 245 Давид Хамза Халитовић