Dragutin J. Ilić „Poslednji prorok“

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

1

Драгутин Ј. Илић

ЕДИЦИЈА

Pизница Драгутин Ј. Илић ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК Издавач Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi“ https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi udruzenje.alia.mundi@gmail.com Приређивач и аутор поговора Др Ана Стјеља Штампа Proof Тираж 200 ISBN 978-86-81396-03-2 © Удружење „Alia Mundi“ 2019. Сва права задржана.

2

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Београд, 2019. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

3

Драгутин Ј. Илић

4

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

5

Драгутин Ј. Илић

6

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

МОТО: О чуда! Ko би смео Алаха порицати, И може л' прах самртни одрећи вечно Биће, У свакој твари кад је Његово знаменије, Које нам снажно вели: постоји Он, Једини! И свака људска мис'о, живота шум и врева, Не зборе л' јасно свима о бићу Алаховом! Имам Лазјаги Арапски песник

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

7

Драгутин Ј. Илић

I

Прошло је тринаест векова, од онога дана, како је, на усијаноме песку пустињске Арабије, изникла једна палма, која своје џиновско стабло изви до седмога неба, а своје простране гране рашири на три стране света, опирући се њима о врхове Пиринеја и Хималаја. Иако су, хришћански векови поткресивали снажне гране њезине, и ако оне у Европи постепено вехнуше, под пламеном хришћанскога сунца, стабло аравијске палме још и данас живи, свеже и бујно, њезине гране и данас дотичу источну Европу. Под хладовитом сенком аравијскога стабла, крепе се идеалима земаљског и загробнога живота многи милијуни, а међу њима и један велики део српскога народа, уљуљкиван сетном мелодијом: Алах-ил-Алах, Махомед-ел-Ресул Алах!

Под окриљем ове палме прославише своје име племенити Маври, обасјани лучом најлепше културе, којом просветлише таму хришћанске Европе, а под њезином сенком разлегала се сањива мелодија мујезина, пратећи непобедиве азијатске хорде, са обала чаробна Боспора, под капије самога Беча.

Тој чудноватој палми, којој је име, ислам, а под чијом се заштитом разави, с једне стране култура, до необичне висине, а с друге, витештво и разорење, дао 8

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

је живот, Абу-л-Васим-Мухамед-ибн-Абдулах-ибнАбду-л- Муталиб, творац Корана, или “Последњи пророк”, као што се он сам у Корану назива.

Оценити значај Мухамедове појаве и религије, коју је он у Арабији зачео, а којој пламена пустиња беше и сувише тесна, те се као ненадни холуј изви над аравијским пустињама, прелете преко сиријских степа и камените Синаје, у Азију, Африку и Европу, да се испореди са трима најважнијим религијама светским: хришћанством, мозеизмом и будизмом, није баш тако лак посао. Није лако ни зато, што нас као хришћане, који пуних тринаест векова водимо крваву, и непомирљиву религиозну – политичку војну с исламом, и дан-дањи запаја општа, историјска мржња, која би се тек онда угасила, кад би хришћанство са својом културом, продрло и у најскривенији кутак источних народа, над чијим се гробовима не уздиже још мученичко знамење Христа Спаситеља. То осећање, које се, поред свега ублажавања хришћанског култуса, у нами прикрива, било је многима сметња, да о исламу, као култусу, који је био од велике важности по умно, духовно и политичко развиће, у три дела света, искажу праву истину, без обзира на субјективно осећање своје. Знаменити Дрепер,1 говорећи о Корану и поринући му културну, религиозну, философску, знанствену и политичку важност његову, покушао је да му и литерарну вредност побије. “Религија Љубави” није трпела витешкога такмаца, који, пресадивши у 1 Џон Вилијам Драјпер (1811-1882), амерички научник и филозоф који је у својој књизи „Историја интелектуалног развоја Европе“ записао свој осврт на Куран и посланика Мухамеда, а на чије се писање у овој књизи често критички осврће Драгутин Ј. Илић. (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

9

Драгутин Ј. Илић

Европи плодну палму високе аравијске културе, не могаше се ослободити и оних полудивљих хорда, које као пустињски масони налетеше да завеју палму и врело аравијске светлости. А томе је, као што малочас напоменусмо, узрок религиозно-политичка нетрпељивост, која се кроз 12 векова у срцу хришћанских народа потхрањивала.

По нашем мишљењу, ова строгост, што се при оцени Корана противи свакој објективности само смета правилном поимању једне важне социјалне појаве, која се вековима утврђивала, која постоји и која је указала човечанству велике користи, преко којих ни хришћанска култура не може ћутке прећи.

Ако, дакле, Мухамеда и његову науку будемо проучавали са гледишта строго философскога, свакако ћемо наћи, да се она, по своме облику не може увек мерити ни са философијом Шакија2-Муњи, а камоли са идејама Христове науке. Ми не можемо у Корану наћи бар систематски до краја обухваћене, пречишћене и разјашњене религиозне и философске идеје, као што би се оне у културној Европи и Азији историјским током развијале; али се тако исто не може сумњати, да је Коран, својим религиознофилософским и социјалним идејама, пречистио и у себе до ситница сконцентрисао идеје и појмове, растројених арављанских племена, те је, на тај начин, постао одсутан покретач снажнога јединства, а литерарно и најпластичнији израз плаховитога духа азијатске природе. У њему се огледа потпуно изведен тип читаве расе са свима врлинама и махнама њезина духа, који би се, под светлошћу хришћанскога култуса могао у нечему можда и изменити, по својој 2 Назив племена из ког потиче Буда. (Прим. прир.)

10

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

спољашњој форми, али би у суштини остао оно исто како га Коран преставља. Само то што напоменусмо довољно је било да Корану, поред Талмуда и Светог писма обезбеди културну важност.

Са научнога гледишта не налази се у Корану ништа што би се издвајало изнад фантастичне и бујне маште простога Арављанина, који, седећи под шатором, у хладовитој ноћи, несвесно погледа како бледо небо, осуто звездама, кao чаробни шатор поклапа бескрајну пустињу, којој краја нема. Удубљен у сањаличке маште, он проучава природу у бујној фантазији својој. Отуда су и у Корану летеће звезде, ватрено камење којим се анђели на ђаволе бацају, да их са небесних висина одгоне. Астрономија, физиологија и друге научне истине, које беху у то доба познате, замењене су овде плахом маштом песничке фантазије. Али они, који замерају то Корану, заборављају, да никаква па ни хришћанска религија није у томе погледу, бог зна, колико умакла од других, и да научне истине егзактних наука немају никакве везе са култусом, чија се задаћа и сврха на сасвим другоме земљишту налази.

Кад будемо, дакле, проучавали Коран, ми ћемо га расматрати искључиво као философскорелигиозно дело, које је основима своје науке, вршило известан утицај на религиозно, социјално, етичко и политичко стање оних, који се под његово окриље прибраше. Но пре свега, потребно ће бити, да се упознамо са земљиштем, климатским односима и стањем места, у коме је ислам понико.

Онај део југозападне Азије, који се, одвојен, као широк и дуг језик, својим кореном на северу веже за Азију и Африку, па између ових двеју промиче на југ, ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

11

Драгутин Ј. Илић

назива се Арабија. Осим северне стране, која је везује, сувим, за Азију и Африку, и то на Западу, полуострвом Синајом, или “каменитом Арабијом”, а на истоку, непрегледним сиријско-аравијским пустињама, које, као песковито море, раздвајају Арабију од Азије, ова је земља, са свију страна опкољена морима, која запљускују њезине обале, али чија влага, не допире до њених непрегледних пустиња, да их ороси. Та су мора на западу: Црвено море, које као дуга узина раставља Африку од Арабије, на југу Индијски океан, а на истоку, Персијски залив, који се провлачи између Персије и Арабистана, запљускујући својим таласима пространу аравијску пустињу Раба-ел-Хали3 и широку сиријско-аравијску степу.

Као и Иран, тако је и Арабија, која је пет пута већа од Аустро-Угарске, огроман плато, узвишен високо изнад морске површине, а то и чини, те у њој осим привремених река и поточића, који врло брзо пресуше, нема ни једне реке нити језера. Услед тога је и растиње арављанско врло сиромашно по својој разноликости. Најважније од њих је финикова палма,4 из које Арабљани граде “муку”, (која им служи, као нама, хлеб), сируп и масло, а из њезина сока некакву течност, која за кратко време прелази у врење и врло јако опија.

По своме климатскоме и плодишноме положају Арабија уопште нити је представљала нити данас представља земљу погодну за културни развитак у са3 Односи се на на пустињу Руб-ел-Хали, највећу непрекидну пешчану пустињу на свету, која обухвата већи део јужне трећине Арабијског полуострва. (Прим. прир.) ⁴ Односи се на урмину палму која рађа урме односно датуле. (Прим. прир.)

12

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

мој себи. Оскудица влаге у ваздуху и земљи није допуштала, да се народ ни до потпуне натуралне производње уздигне, те тако економска делатност дотичнога народа, у врелом и сухом климату, није ни у коме случају била погодна да онај збир изолованих приватних-породичних привреда свеже у једну општу органску целину, из које би поникла и органска заједница друштва на ширим основицама, у којој би се и заједничка култура могла развити. Расточена привреда била је само израз приватнога значаја, којој у самој природи недостајаше услова, да је у органску целину јединства постави.

Овај незгодни климат и песковито земљиште, који не допуштаху Арабима да своју културу развију у Арабији мимо детињског фетишизма, био је такође узрок те се они не могаху користити ни културом са стране. Непролазне песковите пустиње и стрме камените обале биле су јаки бедеми, који сметаху културној Европи да се на овоме месту настани. Арабљанима не остајаше ништа друго него, или да подлегну потпуно индоленцији духа, или да се у сретноме тренутку разлију из неплодног корита у плодну Европу, те да на овоме земљишту окушају снагу свога духа и ума.

Ову земљу ватрених ветрова, под чијим дахом вехну биљке, а облаци узлетела песка засипљу залутала путника на уморној камили, тој “пустињској лађи”, први пут су упознали нешто Римљани. Они су је географски делили на: “камениту” тј. Синај, “пустињску”, од Црвена мора до Еуфрата, и “сретну” или јужну Арабију. Нама се чини, да би имали вернију слику Арабије, када би је метеоролошки поделили. Тако би северну Арабију назвали: “суха”, где лети ни ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

13

Драгутин Ј. Илић

капи кише не падне, југозападну, “масонова”, у којој владају масони, и унутрашњу, “пламена Арабија”, у којој још никада није кануло ни једне капљице влаге, осим оне што се потоком слева са препланулих чела пустињских синова “пламене Арабије”. Вечно гола и зажарена пустиња, из чијег песка извирују растурене кости завејаних каравана, то је “пламена Арабија”.

По своме социјалном и трговинскоме значају, западна обала Арабије још је и данас, као и пре, најважнији део овога полуострва. Она се дели на Јемен или “сретну Арабију” и Хеџас. У “сретној Арабији” најзнатнији су градови: Сана и Мока, а у Хеџасу, доста удаљена од морске обале, Мека, са својом приморском луком Џедом, и Медина, са луком, Јамбо.

Као што је Синајском полуострву у северној Арабији пало у део да постане колевком јудејскога култуса, тако је и Хеџас, у западној Арабији, на шест векова пo Христу, постао врелом ислама.

У оквиру овако обележених Аравијских граница, становали су још у незапамћеним временима народи семитског и кавкаскога порекла, међу којима се, као староседеоци, најпластичније истичу бедуини, чергаши, којима је, за младости, главно занимање, сточарство и пљачкање трговачких каравана, а у старости, трговина и земљорадња. Како је бедуин најјаснији израз арављанскога становништва, из чијег је крила поникао и Мухамед, то ћемо се дотаћи и његове карактерне одлике.

Бедуин је и данас, као и пре Мухамедова посланства, остао неизмењен. Нарав и карактер његов има у себи нечега витешкога, што нас опомиње на старе витешке легенде, у којима се, као најлепша врлина истиче витештво и племенити понос јунака.

14

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Одевен у дугу кошуљу, грубога ткива, а заогрнут плаштом, чији су крајеви пругасто ишарани, те личе на кожу зебрину, лети на плаховиту хату, као стрела преко пространих пустиња, с копљем у руци, сабљом о бедрима, час спроводећи караване, које је примио под своју заштиту, час дочекујући да их пороби, а сад, ловећи пустињскога цара, који га на вреломе песку, претећим мумлањем, очекује. Храбар као витез, грабљив као разбојник, расипљив као разметник, па тако исто и уздржљив; ума свежа, духа неразвраћена, карактера неискварена градским уживањима; у трговини варалица, а у приватноме животу гостољубив и поштен до идеалности, он је поверљив и пре ће свој живот сатрти него што ћe задану веру погазити. У самоћи суморан, а међу друговима весео и разговоран; живе и ватрене маште до песничкога заноса, штедљив на увредама, а најситнију увреду крвљу пере. На послу вредан и хитар, а под шатором до крајности лен.

У јасној арабистанској ноћи, када се подневни жар у тамнини угаси, а загушљива врелина попусти мало, под дахом ноћњега крила, овај живи дух постаје сањалица. Седећи пред шатором, у колу својих другова, сав се подаје песничкоме заносу и у китњастоме језику, прошараном сјајним и изненађујућим сликама, сања о прошлости и тајнама пустињске природе, које он нити схвата нити разуме, али их у самоме себи oceћa. Чаробна прича и заношљива песма, то је душевна храна пустињских синова, и колико год му је физичка храна претерано проста, толико му је ова, духовна, зачињена бујном маштом, а прошарана разноликим и многобројним сликама, пуним склада и лепоте, као Алхамбра арабескама. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

15

Драгутин Ј. Илић

Цео свој век проведе бедуин на витешком хату и под својим шатором. Навикнут на просту храну, која не претоварује стомак, а у којој је најважнији део пресан фиников хлеб, кисело и пресно камиље млеко и плод фиников, он је са малим задовољан, а има ли уз то и коју десетину коња и камила, онда се сматра за имућна човека. Забаса ли који путник међу бедуинске шаторе, улази у њих слободно, па ма и не било домаћина, под њима; жена или кћи дочекаће га као пријатеља, кога шатор већ давно изгледа. Такав је Араб-бедуин у својој пустињи. У граду је ћутљив и са подсмешљивим изразом. Одговара кратко и смело; одговори су му пуни хумора и оштроумља.

О пореклу Арабљана зна се само по њихову предању. Они почињу од Исмаила, сина Аврамовог. У једној прастарој легенди, која се с колена на колено предаје, прича се о томе овако: Једном праотац Аврам, ходећи за својим стадом, које пасаше по “каменитој Арабији”, дође и у долину свештене горе Хорива. Како је под гором било изобиља паше са бујном травицом, по којој жубораху врела, као суза бистра, ту он пободе копље и рече Исмаилу да му на томе месту шатор удеси. Кад све би готово и кад многобројно племе Аврамово расу своје шаторе под Хоривом, леже Праотац да се мало одмори па тако и заспа. У сну угледа густ облак како полеже на врху Хорива, а мало затим облак се расу на све стране, а на Хорив стаде светла прилика Алахова, обасјана благом, месечевом светлошћу. Алах сиђе до шатора Праочева и гласом пустињскога лава рече: „Устани, Авраме, узми твога Исмаила, сиђи у Хеџас и тамо, над црним каменом, који ће Џебрајел5 пред твоје ноге положити, сазидај ⁵ Гаврил/Габријел у хришћанству,Џибрил у исламу. (Прим. прир.)

16

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Кабу, у којој ће твоји потомци моје име славити.“ Заслепљен светлошћу лица Божија, а оглухнуо пред лавовским звуком његова гласа, Праотац се трже и са страхом погледа на Хорив, који се преливаше у чудноватој светлости. Он брзо пробуди Исмаила, нареди му да опреми камиле и исте ноћи сиђоше у Хеџас.

Путујући тако дан из дан стигну једне ноћи у неку долину. Ту намисле заноћити па сутрадан да продуже даље путовање, кад се тек долина засветли као у пола дана. Пред њих долете Архангел Џебрајел, носећи црни камен, који прво целива, па га онда положи пред ноге Аврамове. За овим се диже у небо, а Праотац паде земљи и у знак захвалности, положи у прах своју седу браду. Исмаил му поможе, те над црним каменом подигоше Кабу, а затим се још задуго задржаше у Хеџасу. Исмаил и његов брат Јектан нађоше и жене себи, те се од њих изродише два велика племена: од Исмаила, Мутарибе, а од Јектана Мустарибе. Оба ова племена живела су дуго у заједници док се не премножише толико, да у Хеџасу не би довољно паше за стада оба племена; а кад то би онда се Мустарибе оделише од своје браће Мутариба и сиђоше у Јемен или “сретну Арабију”, коју населише, а у којој и данас живе.

Док су племена живела у заједници борила су се снажно са околним државама и народима, које побеђиваху. У познија времена љуто се завадише, и та је мржња трајала чак и до Мухамедова времена, кад је абисински негус,6 Абраха-ел-Ђадан, покорио “сретну Арабију” и почео у њој дизати хришћански храм онако исто велики и леп, као што је Каба у Меки. ⁶ Негуш, владарска титула у Етиопији. (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

17

Драгутин Ј. Илић

Ова легенда, која се завршује једном историјском истином, проткана je још многим традицијама, о којима Араби са поносом причају. Тако они имају и једну успомену, како су у нека времена освојили целу Азију и господарили Индом и Африком до Атланскога океана.

Но иако је њихова најдавнија прошлост завејана легендама и предањем, историја познаје Арабе, за времена Римљана, као храбар народ, који имаде не само својих уређених држава, но које донекле постају опасне римским и византијским покрајинама. Племе Набатејаца, за које Арапи веле да су јерменскога порекла, а које живљаше на северу, имало је три своје државе; Хазан, Хиру и Анбар, које се са успехом борише против Римљана и Персијанаца. Хира се борила противу Грка и ови су их могли сузбити тек онда, када завадише ову са суседним Хазаном. У Јемену је такође било много уређених државица, међу којима се највећима славила Хомеритска, за коју се вели, да је уздигла земљорадњу до највишега степена и да су вештачким справама наводњавали земљу и канале спроводили.

Но ма колико се у историји спомињали Араби, као храбар народ, са добро уређеним државама, историја није у стању, да нам покаже арапска племена уједињена и стопљена у једну државу. У сва три дела Арабије основало се по неколико самосталних државица, које су се покаткад удруживале у спољним ратовима или придруживале спољашњем непријатељу да суседну сродну државицу сатру, (као Хазан с Грцима противу Хире), или су се, најзад, међусобно мржњом запајале и крвиле као што су то радили Мустариби и Мутариби у Хеџесу и Јемену.

18

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Све ове државице биле су по свој прилици као и наше до Бодинова доба, племенска система, о чему нам и данас сведочи њихово племенско уређење, које се у Хеџасу најјасније огледа. Они се и данас деле на племена, а племена на породице. Као и цело племе тако и породице живе патријархалним животом. Старешина породице, који често броји по сто и више душа, назива се шеих, а старешина племена, у чијим је рукама политичка власт, зове се емир. Емир је по својим политичким правима и дужностима, у свему сличан нашим жупанима до Војислава.

По овим траговима дакле, који cе и данас задржаше, можемо, од прилике, замислити и ове државице за Римљана и до Абраха-ел-Ђадана, абисинскога негуса, који је у првој половини VI века прешао Црвено море, напао на Јемен, па га освојио и потчинио под своју хришћанску власт. Такве су оне биле и за Персијанаца, који на 50 година после тога уђоше у Јемен, отераше Абисињане, те и они завладаше “сретном Арабијом”.

Оно дакле, што поуздана историја затиче у Арабији као познати факт, то су племенска уређења, ван градова, луталички бедуини са својим предањима и трговачки градови, у којима је усредсређена трговина са мозаиком разних култуса, који се сконцентрисаше око свештене Кабе, а који су, по свој прилици, заостали сведоци туђинских најезда, које с времена на време завлађаваху Хеџасом и Јеменом до појаве Мухамедове, око Кабе, осим Црнога камена, коме се фетишка побожност Арављана, као небесној светињи клањаше, било је многобројних идола разних вера. Око саме Кабе било је поређано 360 идола, којима се племена и градови поклањаху. Осим ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

19

Драгутин Ј. Илић

ових идола и Црнога камена прикупљало се око Кабе и три најважнија, култуса: хришћанство, мозеизам и сабеизам персијских мага. Хришћанство је дошло двојаким путем: из Абисиније и Византије. Међу овим хришћанима било је највише јеретика, који бегаху испред господареће цркве Византа, тако да се Арабија већ у III веку називаше земљом јеретика. У III веку око Кабе је било већ многобројних секта, од којих свака на свој начин тумачаше Свето писмо.

Како је, пак, у средњем веку религија била искључиви покретач духова и распаљивала страсти, може се мислити како су многоверни међусобно стајали, прикупљени око општега средишта Кабе талмутисте, који се после разорења Јерусалима повукоше у ове крајеве, немајући везе са својом осталом браћом, у Палестини, почеше се губити у кривоме тумачењу Талмуда. Хришћани, који, после пропасти Абисињана у Јемену, изгубише праве везе са хришћанима, било у Африци или Грчкој, ударише такође у распре око тумачења Светога писма и еванђелија. Између њих и талмутиста, водиле су се живе препирке и горка пребацивања о истинитости и лажности међусобнога тумачења и вере. И докле су се ови међусобно препирали и религиозну мржњу распиривали, дотле су персијски маги ревносно подстицали Свети Огањ, међу многобожачким киповима и Распећем, а на тајанственоме жртвенику сабеиста је приносио своје дарове, узносећи своју религију, као једину истину под звезданим небом “сретне Арабије”.

Колико су ове разнолике религије и многобројне секте вриле око Кабе и какве cу штете наносиле саме себи, најбољи је доказ тај, што се у Меки и око саме 20

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Кабе почеше прикупљати отпадници, који ударише у скептицизам, а за тим у киничко одбацивање сваке вере. Отпавши од Светога Огња, Идолâ, Талмута и Евангелија, они почеше јавно проповедати материјализам: да сем земаљскога живота нема другога, да је смрт “згуснуће крви”, која загушује крвне канале, а чим то наступи, човек прелази у трулеж и потпуно се распада. Тело је једино станиште духу, а са распадањем његовим и дух се распада. Божанства нема, па по томе, човек треба да што слађе на земљи проживи јер другог живота нема.

Раније смо напоменули већ, да је свештени град Мека с Кабом била од незапамћених времена светилиште, око кога се прикупљаше све религије, које у Арабији постојаху. Кад наступи свештени месец, Ђул-Хаџа, у који народ из целе Арабије долази Каби, да се, по својим обредима помоли својим светињама, може се замислити, какве се распре и крвави сукоби догађаху. Већ та околност не само да је распиривала мржњу међу растројеним племенима, него је претила и разорењу самога храма, те услед тога Меканци, којима Каба доносаше огромне материјалне користи, огласише “свештени месец”, месецом примирја. Ко би покушао, да у то време изазове распру и потпирује ионако запламтеле страсти, био би најстрожије кажњен. Ова умесна наредба сачувала је Кабу од пропасти, а Меки је обезбедила и даље њезине материјалне и трговачке користи.

Но религиозна нетрпељивост која се на Каби подстицала, распаљивала се у пламен, изван Кабе и по свршетку “свештеног месеца”. Многобројни каравани, који се враћаху својим кућама, претоварени робом или новцем, што га добише за распродату робу у Меки ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

21

Драгутин Ј. Илић

и Џеди, беху сачекивани по аравијским пустињама, где се морадоше тући са заседама, које их ишчекиваху, било по наговору религиозних противника или по вољи грабљивих бедуина.

Ове религиозне страсти ма колико биле ублажаване заједничком трпељивошћу, која имађаше свога ослонца у трговачкоме духу практичких грађана, Меке, Медине и Сане, ипак силно утицаху на племенски сепаратизам, који је већ и по самоме себи био довољан, да саревниво чува своју политичку и социјалну подвојеност. Оне беху, дакле, један чинилац више у општем расулу, које цепаше Арављане и онда, кад имађаху своје самосталне државице и које им не допуштаху да у интересу заједничке целине истакну себе као снажан и велики народ са моћном државом Велике Арабије. Растурити око Кабе многобројне идоле, поништити узајамну мржњу, која се годинама међу племенима распиривала, непомирљиве духове измирити, показати им једну стазу и један општи идеал, коме ваља заједнички поћи, загрејати их љубављу за ову мету, па од расулих и малих створити спојене и моћне, то је био задатак колико тежак толико и неостварљив. И ко би могао знати, колико је арабијских ђенија у тако великој тежњи и жељи покушавало да своме народу помогну, па су малаксали и срушени најзад склапали занавек очи, са уверењем, да још нико није могао покупити у свој плашт сав развејани песак, који узбеснели масони преко аравијских пустиња носе!

Тако су промицале године за годинама, век за веком, а из Кабе, која привлачаше себи целу Арабију, распростирало се растројство по целој Арабији. Међу поцепаним племенима, религијама и сектама 22

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

разривене Арабије није било ничег заједничког сем трговачких односа од којих живљаху. Па ипак у свему хаосу била је још једна једина жижа, у коју се спајао заједнички дух Арабљана, показујући им да су сви скупа синови једне мајке и једнога народа. То је било песништво, око кога су се Араби увек, са највећом љубављу прикупљали, а које су ценили као и своје витештво. Онај исти Арављанин, у чијем се карактеру спојио варалица трговац, пустињски витез, каравански разбојник, гостољубиви и нежни домаћин, носио је у себи и искру песништва, коју је нада свим врлинама и махнама својим ценио. Племена су се прибирала о годишњем сајму у Укаси и пред Кабом око својих песника, а ови су се, пред изабраним судијама јавно надметали у песничкој лепоти. То се надметање називало: борба за славом. “Касиде”, које изговараху на лепом и богатом аравијском језику народ је листом слушао, ценио их, и оне, које се те године показаху као најлепше, биле су златом вежене на завесама Кабиним, те су се на њима чувале као најлепши украс целе Арабије. Ове се песме сматраху као заједничко добро свију Араба, а оне су такође успеле, да многобројне арапске дијалекте слију у један, најлепши и најзвучнији, и да међу растројеним Арабима изведу бар јединство у језику.

Као што се у данашње дане храмови и друга светилишта поверавају свештеницима и нарочитим туторима, да о њима воде бригу, тако је и свештена Каба била поверавана најугледнијим породицама у Меки. Ове породице уживаху велико поштовање, а њихова глава имађаше сва права племенскога поглавице, те је заповедао не само на Каби него и у свештеноме граду Меки. Веће и угледније породице ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

23

Драгутин Ј. Илић

често се отимаше и борише око тога првенства, докле на сто година пре Мухамедова рођења, не заузе Кабу – Косај, шеих породице Куреиша. У току времена располови се његова велика породица на две поле Умајеву и Хашемову. Умајеви задржаше старешинство у Каби што им донесе толике користи да богатством надмашише све остале, а Хашемови осташе према њима прави сиромаси.

Али дому Хашемову би намењена лепша слава. Из његовога ће се крила извити ђеније, који ћe разривену Арабију ујединити и славу њезину преко три света истаћи.

24

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

II МУХАМЕД

Абу-л-Касим-Мухамед-ибн-Абдула-ибнАбду-л- Муталиб, (што ће рећи: отац Касимов, Мухамед, син Абдуле, сина Абдул Муталиба), родио се 571. године 20. априла, у понедељак, у свештеноме граду Меки. Његов отац, Абдалах, који беше трговац осредњега стања и мати му, Амина воде своје порекло од Косаја, који је 440. године по рођењу Христовом присвојио духовну и светску власт, над Меком и Кабом. Косајев унук Хашем изгуби светску власт, те њему и сину му Абду-л-Мушалибу оста само духовна превласт у Каби. Абдалах, отац Мухамедов, а син Абдул-Муталибов био је за живота очевог само обичан трговац, осредњега стања, а како не преживе свога оца то и не поста по реду духовна поглавица Кабе. На два месеца по рођењу Мухамеда умре Абдала, а мати Амина по староме обичају, преда одојче доиљи из свога племена, да га она надгледа и пази. Но дете се ни код доиље не стани. На две године доцније ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

25

Драгутин Ј. Илић

доиља га врати мајци, јер се на њему почеше јављати знаци некаква заноса, налик на падавицу, за коју се међу Арављанима верује, да се јавља код оне деце, над којом зли дуси владају.

Кад се Мухамеду навршило 7 година, умре Амина, те тако сироче, без оца и мајке, прими његов деда Абду-л-Муталиб, духовни поглавар Кабе, а кад и овај умре прихвати га његов стриц, Абу-Талиб, те тако последње дане детињства и прву младост своју проведе Мухамед уз својега стрица, који беше врло имућан трговац и чији каравани путоваху врло често у Сирију и јужну Арабију.

Није истина дакле, као што то тврде поједини биографи, да је Мухамед био по оцу и осталој породици сиромашна стања. Хашемов дом није имао додуше светске власти као Омајев, ни тако огромна богатства, али је он био ипак имућан, виђен и на гласу; из њега су излазили редом духовни поглавари, па сам Бог зна не би ли и Мухамед, по смрти свога деде, Абду-л Муталиба, ово поглаварство наследио, да му усуд није наменио другу, светлију и узвишенију судбину.

Као непосредни потомак Абду-л-Муталиба и прадеде Хашема, уживао је Мухамед, међу својим вршњацима, лепо поштовање. Успомена на чувене претке, песнички дар који је арављанском бујношћу у њему кипео и витешка храброст у предвођењу каравана, како стричевих тако и младе удовице Кадиџе, његове лепе рођаке, створише убрзо Мухамеду знатан положај у Меки. Лeпa Кадиџе, загледа се у двадесетпетогодишњег рођака свога и пруживши му руку, стави му пред ноге све богаство и многе караване своје, који путоваху на север у Сирију и Синај, на југ у 26

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Сану и Јамбу и по осталим лукама Црвенога мора. “Зли дуси”, који у првоме детињству растрзаху душу малога Мухамеда исчезли су за прве младости, па се још за дуго нису јављали. Оженив се Кадиџом, Мухамед се настани за стално у Меки. До тога времена он је проводио век по караванима и имао је много прилика да својим очима разгледа и опази она религиозна растројства по разним крајевима своје отаџбине. Његова бујна машта и карактер, на који чинише утисак ове недаће, силно упливисаху на његов ум, те он мало по мало, поче постајати незадовољан хаотичним стањем измешаних религија и сектâ, што се око Кабе кретаху. „Где је права истина?“ „Има ли је под кубетом Кабе?“ то га је питање као и многе умне Арабе онога доба мучило, и он му се најзад потпуно ода. Одговор на ово питање није могао наћи у сабеизму и идолопоклонству, те за то арављански ђеније зађе међу талмутисте и хришћане. Хришћанске цркве у Хиру и Хасану, у северној Арабији, и она велелепна, у Сани, у “сретној Арабији”, коју подиже Абраха-елЂадана, те да створи нову, хришћанску “Кабу”, биле су познате Мухамеду још из времена његова путовања по овим крајевима. Осим тога, Мухамед је имао још једну прилику, која je јако утицала да се опширније упозна са идејама, које се у Талмуту и Светоме писму налазе. То је био Варака, син Нуфала, а Кадиџин брат по стрицу. Варака је био човек од књиге и веома уважен на Каби. Тражећи праве истине одрече се и он идолопоклонства па за први мах пређе у талмутисте, но како ни тамо не нађе истине, која би одговарала духу његову, поче проучавати Нови завет и Евангелије, те се убрзо одрече јудејства и ступи међу хришћане. Као добар зналац арапскога језика преведе он један ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

27

Драгутин Ј. Илић

део Новога завета са грчкога на арапски, те тако даде могућности и својим земљацима, да Нови завет на матерњем језику проучавају. Под утицајем овога Вараке упознао се изближе Мухамед са Новим заветом. Али како арављански хришћани, као и Јевреји са својом браћом у Палестини, не имађаху никакве везе са господарећим црквама у Риму и Византији, то је и тумачење Светог писма било искварено под утицајем јеретика. У њиховим тумачењима не беше никаквога реда ни поретка, а разумевање је залазило у тамнине, које у шкодљив мистицизам водише. Свето писмо, из кога је Мухамед црпао за себе уверење, било је местимице толико удаљено од праве Христове науке, да је, по своме облику, више личило на оне тајанствене изреке, што их персијски маги пред жртвеником Вечитог Огња, изговараху.

Проклетства, исмевке, горка пребацивања, и остала дражења, која врло често долажаху до сокачких изгреда, уношаху само веће забуне у хаотичним сектама. Догматично тумачење о Светој Тројици и Божанскоме Јединству, расточило се у Тробоштво, те тако Мухамед који, уз припомоћ Варакину, покуша да у Новоме завету нaђe праве истине нађе само већу забуну и распре. Слушајући секташка тумачења он не могаше никако схватити, да је Бог Аврамов имао сина, који је своје божанско биће огласио на земљи, па ипак на крсту мучен и распет умро. То, и Тројство које је одељено, па ипак безлично и једно, било је у његовим очима парадокс, у коме нема истине. Усвајајући донекле Христову науку он се уверио да је Евангелије, у свој целини својој, књига коју је открио Алах неверницима, преко свога Посланика Исуса, “сина Маријинога”, (Иса-ибн-Маријам, тако се 28

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Христос у Корану назива), али неверници, примивши Евангелије падоше у грех наново, јер од једнога Бога, о коме им Исус проповедаше, начинише Тробоштво, а од Посланика, сина Божијег.

Је ли Мухамед још у првој младости својој осећао у себи позив посланства или је овај позив постепено схватао, о томе нам историјски подаци не спомињу ништа. Осим једне легенде, коју су Мухамедови асхаби,7 по смрти његовој, међу верне распространили, историја нам ништа, не прича. У тој легенди приповеда се ово. Кад се благословена Амина осети, да је наступио час, у коме ће се растати од света бремена, леже у постељу. Тек што је спустила главу на узглавље, а небо и земља засветлеше на Истоку необичним руменилом, које се преливало као милијуни најлепших ружица; у истоме часу земља се силно потресе, а многобројни идоли око Кабе почеше се љуљати. Араби, који се затекоше на ногама, као пијани посртаху и падаху уплашени лицем у прах. У том се благословена Амина растави са светим бременом, а дете, које прихватише жене око ње, како се на свет појави, узвикну: „Један је само Бог, а ја сам Његов Пророк!“

Осим ове легенде има их још неколико сличних овој, које се међу мусломанима са великом светињом помињу.

Но ако и не постоје историјски подаци из онога доба, ми би могли рећи, а да се од истине не удаљимо, да је Мухамед све до 25 године био само песник, који је на челу дугих каравана сањалачки певао несхватљи⁷ Асахаби се називају ученици, који су непосредно из Мухамедових уста слушали Коран. То су као апостоли у хришћанству. (Прим. аут.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

29

Драгутин Ј. Илић

ву тајанственост звездане ноћи, што се над пустињом чаробно надвија. Размишљавања о посланству и пророчко надахнуће наступало је постепено, тек у познија времена, кад је, незадовољан секташким тумачењима, нашао, да је Христова наука извитоперена, да су хришћани ударили у многобоштво и да се хришћанство, као и Талмуд, могу пречистити једино новим Посланством. Проучавајући Талмуд, он је наишао на главу, која говори о доласку новога Месије, који ће за Мојсејом доћи. Тога Месију очекивали су Јудејци, а то је дало Мухамеду повода, да се још више увери у потребу новога Посланства. Не нашавши нигде праве истине, он обрати своју пажњу на једну тачку, која се као потпуно заједничка и истоветна у свему налазила, како у фетишкој арабљанској вери, тако и у Јудејаца и хришћана. То је библијско причање о праоцу Авраму. У свој заједничкој легенди дође Мухамеду на ум да потражи кључ праве истине. Међу хаотичним и тамом застрвеним религијама, издвајала се пред његовим очима све јасније огромна силуета “Имама човечанства”, (тако се у Корану Аврам назива), како дуге и седе браде са склопљеним рукама слуша смерно заповеди “Јединога”, који му под шатор долази. Њему се учини, да је праотац Аврам једини ослонац вере, са кога би ваљало поћи, те да се до праве истине дође. Како је пак Аврам и праотац арабљанскога поколења, а Каба дело руку његових, то је сасвим природно усвојио и Кабу, као једини храм, на коме почива рука Господа. Бујна песничка машта, дотле збуњенога Араба, искресала је из овога камена прву искру своје религиозне философије, која ће захватити убрзо запаљиве арављанске духове и ватром ислама спржити Идоле, прогнати хришћанске 30

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

секташе, и талмудисте, те од Кабе и свештенога града Меке, створити врело нове Вере, којој ћe се, од Истока до Запада, клањати.

Удубљен у творачке мисли своје, поче осећати Мухамед поново епилептичке појаве, које га почеше сналазити. Размишљавање и болест утицаху на њ̕ да се повуче ван светскога метежа, те он, тако усамљен, поче чешће одлазити у планину Хир, где је склоњен од радозналих очију у њезиним пећинама пробављао по читаве месеце, тражећи у себи праву истину. Честа самоћа, растројство нерва, напрезање духа и пост почеше сугубити његове препаде, које он приписиваше злим дусима који му пречише да до праве истине дође. Кад је већ зашао у четрдесету годину почеше му се поред падавице и визије јављати. Једном ступи у пећину визија Архангела Гаврила и позва га да сиђе у Меку и да пред Кабом проповеда чистоту вере Аврамове, да утиша разбуктале страсти и да изобличи лаж која се, као гуја отровница савила у науку Мојсеја и Исуса, “сина Маријинога”.

Ова прва визија утицала је на узбуђени Мухамедов дух тако силно, да је место крепости и бољег уверења у своје Посланство почео осећати страх и сумњу, мислећи да је то био зао дух, који га само искушава и на зао пут наводи. Његова верна Кадиџе, која је бдила нада њим свом нежношћу добре жене, а која је била опијена његовим мислима о Вери, покушавала је да га на све начине охрабри и увери, да је оно био лицем Архангел Гаврило и да је баш њему намењено посланство божије. Али Мухамед и после тога оста при својој сумњи. Утисак, који је визија на њ̕ извела свршио се овога пута само тиме, што се јoш више повукао од светске вреве и још већма предао ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

31

Драгутин Ј. Илић

мислима о Богу и правој Вери.

Није прошло дуго времена, а визија му се опет појави. У часу кад визија преда њ̕ ступи, уђе у пећину и Кадиџе. По источњачком обичају њено је лице било платном покривено те јој се само очи видеше. Мухамед јој одмах рече да је дух пред њим. „Познајеш ли га?“ – запита она. „Познајем“ – одговори Мухамед.

– „То је онај исти“. „Видиш ли га joш?“ – запита Кадиџе. „Видим“ – рече Мухамед. „А сад?“ – запита Кадиџе и брзо смаче дувак с лица. „Не!“ – одговори Мухамед – „Чим се ти показа пред њиме гололика, он је одмах окренуо леђа и нестало га“. Кадиџе паде предањ на колена такну челом земљу и узвикну: „Свети човече! Верујеш ли сада да оно беше добар дух, који ти c̕ неба силази? Гле, зар би се уклонио зао дух пред женом, чије лице не штити покривало!“ Тo беше довољно да се Мухамед потпуно увери у својство духа, он позва младог Алију свога синовца, те њему и још неколицини добрих другова, саопшти све, што му се до сада догодило. Кадиџа и Алија падоше предањ на колена и признаше га за Посланика и Пророка Божијег, и тако излазећи из пећине; Мухамед је на првоме кораку своме имао два верна следбеника.

Тога дана сиђе Мухамед у Меку и поче да прикупља око себе поједине следбенике, који као и он беху незадовољни постојећим верама. На првом кораку своме он је овај посао вршио у тишини, избегавајући ширу јавност. Тако је радио пуне четири године; али поред све тајности у своме раду пред Кабом се већ сазнавало о неким религиозним тајнама, које Мухамед међу своје ученике распростире. Кад се навршило 4 године и кад је Мухамед прибрао на четрдесет ученика, међу којима се налажаху и два 32

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

врло угледна и уважена Араба; Абу-Бекир8 и Осман, појавише се први стихови Корана, у којима му заповеда Бог да јавно, пред Кабом, своје посланство огласи.

Праћен својим асхабима, уђе једнога дана Мухамед у Кабу, целива црни камен, и павши пред њим на колена, диже очи небу и пред својим ученицима и многобројном светином што се искупила које из радозналости, а које ради подсмеха, изговори у фанатичноме заносу први пут ову молитву:

„Верујем у Бога у ангеле Његове, у писмо Његово, у посланике Његове, у последњи дан и о одређењу Добра и Зла од Бога Вишњега. Нема другога Бога осим Бога, живога самобитнога. Он нити сни нити дрема. Све што постоји на небесима и на земљи Његово је. Нико неће постићи мудрост Његову без воље Његове. Он је Бог и осим Њега нема Божанства, Бог који види скривено и раскрито, свеблаги, свемилостиви, цар, свети, хранитељ, мироносни, свесилни, крепки. Он је Бог Творац, Бог сазидатељ, Бог лицетворитељ. Њега прославља све постојеће, на небу и на земљи. Он је свесилан, премудар!“

Докле се ова прва молитва хорила гласно под кровом Кабе и својим звуком навештавала зачетак нове Вере, асхаби су клечећи за Мухамедовим леђима, положили лица земљи и понављали речи његове. Тренутак свечан и поражавајући! Изненађена гомила силином израза нове молитве стајала је за неки часак поколебана и гледала у преображено лице новога посланика и занос, којим 40 ученика изговараху речи чудновате, непојмљиве и под сводовима Кабе још ⁸ Абу Бакр, Мухамедов таст, први халифа и један од првих Мухамедових следбеника. (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

33

Драгутин Ј. Илић

нечувене.

Објављујући у овој молитви своју веру у Писмо Божије и Посланике Његове, Мухамед је већ тиме отворено признао, да верује у пророке и Христа, у Стари и Нови завет и Евангелије. Овом првом молитвом, дакле, која се означује као Символ Вере, Мухамед је јавно устао противу идолопоклоника и сабеиста.

Ова прва молитва изазва буру међу идолопоклоницима. По свему изгледа, да сy хришћани и Јудејци, за први мах били задовољни његовим признањем, те остали у овој бури посве неутрално. Ово мишљење оснивамо према, Корану, у коме се још за дуго не налази никаква мисао ни изрека упућена против хришћана и Јудејаца. Али, уколико ови бише неутрални утолико жешће скочише идолопоклоници, сабеисти и фетишки Араби, противу новога Проповедника. На излазу храма диже се бура речи, којима га почеше исмевати и нападати. Једни га називаху лудом, други варалицом; неки му почеше довикивати с подсмехом: „Ако си заиста Пророк, а ти укажи какво чудо!“ Смех и грдња сипаху као плаха дажда на главу Изабраника, који мирно и достојанствено корачаше, опкољен гомилом ученика, а праћен раздраженом масом, што се око њих тискаше и подсмеваше. Но све ово улеваше само веће храбрости код учитеља и међу ученицима, који у таквоме поступку налажаху сличности са судбином ранијих Мухамедових претходника, Пророка и Христа. Такав беше први дан; прве Молитве.

На неколико дана, после овога догађаја, угледаше поклоници Кабе новога Пророка и његове ученике, где се наново Каби приближују. Одевен у 34

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

свечаноме плашту, тихо и мирно, пролазаше он кроз гомиле, које се понова тискаху око њега, пецкајући га свом оштрином досетака, како се оне могу исказати само на живом и богатом арављанском језику. Не обазирући се ни на кога, Мухамед ступи у храм, те и овога пута изговори, пред Црним Каменом, Символ Нове Вере. Но сад тек требаше да се започне оно зашта се Мухамед тако дуго спремао. Пред многобројним народом, у коме се налажаху и његови стричеви АбуТалеб и Абу-Лагаб огласи Мухамед своје посланство, стиховима, које му је Џебрајел донео с неба. За овим, изговори силним гласом, једну беседу, у којој, поражавајућом оштрином, пребациваше Меканцима, што су изневерили Бога и пригрлили идоле; позва их, да се окану богомрска живота и врате вери Праотаца. Напомену им, да је он Посланик, кога је, “Вечни”, “Свемогући”, “Свевидећи”, “Неразделни”, „Свемилостиви“ и „Свеправедни“, задахнуо духом Божанским, као што је пре њега, Мојсеја и Христа, па их позва, да се поклоне “Ономе Богу”, о коме им говори, а који ће, на дан Другога Живота, судити и праведним и грешним, по заслугама њиховим.

Ова беседа, упућена тако отворено противу меканскога идолопоклонства, начини још силнију буру неголи првога пута. Раздражени Меканци устремише се псовкама на Пророка, а најближи га пљуваху. Абу-Лагаб9 први диже камен да се на синовца баци. „Несретниче! Ти хулиш Веру наших отаца!“ – узвикну он. „Шта ?! Зар овај хоће да буде мудрији oд осталих Песника и Врачара?!“– узвикиваху други. ⁹ Абу Лехеб, Мухемадов стриц који га је порицао као посланика, и коме је посвећен ајет (сура бр. 111) у Курану, симбол злобе, пакости и кобног усуда. (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

35

Драгутин Ј. Илић

„Удрите га!“ „Заспите га камењем!“– захори се са свију страна и охрабрени поступком Абу-Лагиба, полете за новим Проповедником киша камења.

Овај напад помете Мухамеда у први мах, те се још задуго не усуђиваше да се на Каби појави. Али, благодарећи, с једне стране, тврдоме уверењу у своје посланство, а с друге, верној Кадиџи, која га храбраше, он реши, да се понова пред Кабом појави.

Тада се налазио на Каби Абу Џагла,10 најфанатичнији поборник старе Вере, који стајаше у вези, ако не и у сродству, са домом Умајевим. Између сродничких кућа Умајевића и Хашемовићa постојала је мржња још из оних дана, када су први отели од Хашема световну власт, те њему и потомцима оставили само духовну. Овога пута Мухамеду је користила ова породична мржња. Хашемовићи, из чијега је крила и Мухамед поникао, ма колико да се у први мах узбунише противу оснивача нове Вере, стадоше овога пута уз Мухамеда. Неко им јави да Абу Џагла спрема, са Умајевићима, Мухамеду неку несрећу, не само као заводнику и рушиоцу старе Вере, него као члану Хашемове породице.

Једнога дана ступи Мухамед међу идоле, па их поче отворено називати, делом руку Сатане. Раздражење, које је Абу Џагла још раније припремио дође до врхунца. Мухамед у часу поста жртва раздражене светине, која полете да га на комаде растргне. Тада, у најодсутнијем часу, када је Мухамед, усамљен, са погледом обраћеним небу, очекивао последњи ударац, који ће му живот угасити, прокрчи, кроз густу масу, пут његов рођак, Хамза, један од ¹⁰ Абу Џал, један од најбруталнијих непријатеља ислама. (Прим. прир.)

36

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

оних Меканаца, који припадаше реду најугледнијих и најодважнијих грађана. Са обнаженим мачем стаде он испред Мухамеда, стави га под своју заштиту и јавно га признаде за Посланика Божија, а себе, зa његова следбеника. Одмах, уз Хамзу, приста још један угледни Меканац, Омар, који је првога пута, као најфанатичнија присталица старе Вере, гонио Мухамеда, голим мачем, далеко испред Кабе.

Овај неочекивани догађај учини, у први мах, велику забуну у Каби, која и Меку заталаса. Хамзине и Омарове присталице а уз њих и Абу-Талеб, са већим делом Хашемовића, сачуваше Мухамеда од прве напасти; али огромнији део Меканаца, који се чврсто држаше владајућих Корејшевића, само се још већма раздражи против овога Проповедника. Тек сада опазише они, у лицу Мухамеда, ону праву опасност, коју је ваљало што скорије занавек уклонити. Мухамед не беше више “сумахнути песник”, “варалица” и “заводник”, него опасни смутљивац, који снује потајне намере, да са рушењем Кабе истргне и светску власт из руку Омејевића, те да је пренесе наново у руке Хашемовића. А ко зна, нису ли Хашемовићи уистини и сањали тако?! Бистар поглед Абу-Талеба схватио је убрзо положај, у који је са својим синовцем запао, те пре, но што су Меканци к̕ себи дошли, одведе Мухамеда у свој тврди замак и тамо се затвори.

Распаљени овом хитрином Абу-Талебовом, Корејшевићи захтеваху најодсудније да им се Мухамед изда, али Абу-Талеб одговори да ће га издати само онда, кад његова глава под рушевинама замка падне. Тај одговор учини, те се, између Омејевића и Хашемовића прекидоше сваки односи, што трајаше пуне три године, управо до педесете, Мухамедове. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

37

Драгутин Ј. Илић

Кад се наврши три године наиђоше на Мухамеда два велика удара. Духовита и верна Кадиџе, која је као добри анђео, у срећи и у несрећи над њим лебдела, а којој има умногоме да захвали за одсудно ступање на јавност, измучена напорним борбама, склопи очи занавек. Тај удар, који утицаше силно, удвоји се, кад му и најпоузданији заштитник, стриц, Абу-Талеб премину. Његов тврди замак не беше више у стању да својим зидовима заштити главу Пророкову. Најтврђи зид сурвао се смрћу овога храброг Араба, и сада замак поста отворена бреша, кроз коју могаху пролетати копља непомирљивих Умајевића.

Опазивши да је најважнијег заштитника нестало, похиташе непријатељи да Мухамеда у своје руке дохвате. Да се сачува од нове опасности, он побеже из замка и потражи спаса у Таифу граду, који лежи од Меке источно, на два дана даљине. Али бегунац још није на вратницама Таифа честито ни одахнуо, кад Таифљани, који чуше за његов долазак, почеше сипати на њ̕ кишу камења и гонити га, далеко изван града. Остављен самоме себи, без крова и пријатеља, лутао је велики Араб на својој камили, сломљен и очајан, преко недогледне пустоши, што се око њега ширила. Озго сунце, а под ногама камиле, усијани песак, жегли су ватром и нако успламтели дух прогнаника, а хладовите палме, ако су се, где-где, и показале са својим високим крунама, нису били поуздани заклон ономе, који је са свију страна противницима опкољех. Измичући испред негостопримљива града, стиже, дубоко у ноћ, у неку финикову шуму, те које умором а које душевним узбуђењем савладан, леже под једну палму и заспа. Заспао је сломљен и очајан, а пробудио се ведар и охрабрен. О томе душевноме преображају 38

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

описује се у Корану, (сура 17, стих 1, и сура 72, стих 8). Те ноћи усни Мухамед, да му са неба слете крилати коњ и пред њим поклече. У исто време зачу глас озго: „Пророче, устани и јаши!“ Чим Мухамед опкорачи крилата хата, полете овај као муња под небо, а одатде се спусти у Јерусалим. Обишавши јерусалимске светиње, Мухамед се узнесе у небеса и стаде пред Престоље Вишњега, око кога стајаху легијони анђела. Господ позва Мухамеда, да му приступи, благослови га, као свога најмилијег Посланика, заповеди му да се не страши неверничкога гањања, а затим, позва Геније, и нареди им, да пред Избраником положе заклетву. За све то време вили су се над њим шестокрили херувими, стресајући с крила најмирисавији дах рајскога пролећа, а серафими, поздрављаху, гласом труба, руку Господњу која на темену Посланика почиваше. После примљене заклетве крилати коњ опет поклече предањ, он га појаха и слете под палму где је заспао.

Овај сан, што му се у тако живим бојама јавио, не даде му могућности да се разабере, је ли то био само сан или је у истини будан видео. Охрабрен тиме, он се без икаква предомишљања врати у Меку, где наиђе на доста угледне грађане, који га под своју заштиту примише.

Својим пријатељима исприча Мухамед ово виђење, а како ускоро наста и свештени месец, који га заштићаваше од непријатељске мржње, он се јави на Каби и захте, да му се дозволи, да пред сакупљеном светином своју проповед искаже. Овога пута искупи се око Мухамеда, осим његових следбеника и повећа гомила Мединаца, која зажеле да чује новога Пророка. Мухамедова појава, која ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

39

Драгутин Ј. Илић

освајаше својом симпатичношћу и плахим заносом, а затим беседнички дар, који заношаше шаренилом песничких слика, што се лелујаху међу мислима, па још познато ривалство и потајна мржња која се годинама неговала између ова два трговачка града, Меке и Медине, помогоше Мухамеду да овлада и онако запаљивом маштом мединских Араба.

Да овај успех потпуно схватимо, ваља нам знати, да су Мека и Медина биле онда два најзнаменитија трговачка града у западној Арабији. По своме положају оба ова места надметала су се међусобно, и Медина је донекле својим успесима, делила трговачки глас упоредо са Меком. Но ипак она није могла да се изједначи у свему са овим градом, који, осим свога трговачкога центра, беше због Кабе и свештени град, у који су се, као што већ раније нагласисмо, све религије и прозелите групирале. Тога ради и Медина је била принуђена, да призна њену надмоћност и да се ма и невољно, на њу наслања. И тако, дакле, кроз побожну машту Мединаца, које Мухамедова разлагања све већма привлачаше себи, помаљала се у неколико и политичка тежња, да ће они, ако привуку Мухамеда у Медину, одузети Меки и масу поклоника. Идуће 621. године покушаше да овај план и изведу. Мединци, изабраше 78 угледних грађана, који дођоше у Меку и пошто изнеше пред Мухамедове очи све опасности, које му у Меки предстоје, ако се и даље у њој задржи, предложише му да напусти невернички град и дође њима. Али у Мухамеда беху друге намере. Задахнут својим уверењем, он је желео, пошто по то, да сатре у корен идолаторију на самоме врелу њезином, а то је на Каби. Одбивши њихов предлог приста само на то, да између меканских следбеника и Мединаца 40

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

углави савез за одбрану и напад. Тај савез потврдише они на Каби. Али ма колико се исти у тајности чувао, Умајевићи ипак начуше за ово и припремише потајни план, да се, по свршетку свештена месеца, Мухамед ухвати, затвори па најзад у тамници и угуши. О овој се завери напомиње и у Корану.

Али ни Мухамед није дремао. Осетивши за времена нове замке, он се, једне ноћи у септембру, 622. године искраде изван градских зидина, и, са верним пријатељем Абу-Бекиром, умаче у Медину.

Одушевљени Мединци дочекаше Мухамеда са изразом онакога поштовања, како се оно исказује само савезнику, који се жељно изгледа. Заједно, са раније избеглим Меканцима, уведоше га у мошеју,11 коју су ови подигли. Овде паде на колена гласно се помоли Богу, а по свршеној молитви утврди између меканских избеглица и Мединаца “Братски Савез”.

На овоме месту ваља нам се зауставити мало те да обележимо Мухамедово делање до овога часа. “Братским Савезом” започиње за Мухамеда посве нов живот. Овде престаје патничка судбина одушевљена Проповедника нове Вере, а настаје живот религиознополитичкога борца и реформатора.

Мухамед од тога часа престаје бити оно што је дотле био. Између проповеди у Меки и оних у Медини, налази се стварних измена, како по тону тако и по самој садржини. Томе је узрок у разноликости његова положаја. Уклањајући се испред гонилачкога мача идолопоклоничких фанатика проповедник је, после тринаестогодишњега рада и напoра, морао увидети, да за успех своје идеје, којом хтеде ујединити и разбистрити растројство и духовни хаос ¹¹ Архаизам у значењу џамија. (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

41

Драгутин Ј. Илић

арапских племена, није довољна само проповед, те да конзервативни дух упорних Араба, који не попушташе од старих предања, превије на другу страну. Његова прошлост и веома споро напредовање успеха, постепено га увераваху, да без јаче силе, која би се са реформаторским уверењем сјединила, нема исламу поуздана успеха. Отуда видимо ми, да Мухамед, на кратко време пре свога бекства у Медину, почиње приклањати ухо медињанским предлозима о остварењу “Братскога Савеза”. Овај формални савез, зачет на Каби, носио је печат војничкога обележја. То не беше уговор о мирноме ширењу нове Вере, међу околним племенима, нити ујамчавање Проповедникове неприкосновености, већ нарочити уговор за напад и одбрану једнога за све и свију за једнога. Овога пута и није му остајало друго него или да се преда на милост и немилост много снажнијим Корејшевићима, те да гањањем и смрћу запечати своје уверење, или да се сагласи са предлозима Абд-Алах-ибн-Убаије, заповедника Медине, чија саревнивост према Меки не бејаше ништа мања од осталих Мединаца. Обазрива и плаха природа, која се и у Мухамеду одликоваше свима особинама бујнога Араба, упути га на ону стазу, која га вођаше погоднијем и бржем успеху, него ли она стара. Слободан и витешки дух пустињскога сина разликовао се из основа од скромна и потиштена Давидова потомка, који своју Божанску Идеју са маслиновом гранчицом растире. Маслинова гранчица могла је и бити једино оружје у рукама сина заробљена народа, који се налазио тада у оној огромној тамници, што се називаше Римска империја. У слободним аравијским пустињама, маслинова гранчица, којом се Мухамед 42

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

у Меки јављаше, није импоновала ономе, који слободан као орао, са копљем у руци, прелета на хату своме од оазе до оазе, жељан витешке славе, о којој у својим маштавим бајкама сањаше. Ову одсудну разлику између Христа и Реформатора магловитих и мистичких арабљанских религија и сујеверица, као и самог хришћанства, не смемо губити из вида при оцењивању Мухамедова одступања од првобитна начина свога реформаторскога рада.

На отвореним вратницама Мединске тврђаве дочека бегунца, Абд-Алах-ибн-Убаија, и указујући му сваку пошту, која му као великоме реформатору припада, прими га уза се, као равноправнога савезника. Није дакле чудно, што је у мирноме проповеднику, који до овога часа стајаше ван сваке поузданије заштите, плануо ђеније арабскога ратника, кад се нађе у гомили наоружана и одана народа. Мирни проповедник, који у Меки поучаваше верне, са речима: „Не иди за неверником и лицемером, и немој им наносити никакова вреда, него се уздај у Бога!“ отурује од себе маслинову гранчицу и прихватајући се мача, кличе: „Један је Бог, а Мухамед је његов Пророк!“ Отуда ми и видимо онако створних разлика, између меканског и мединскога Корана. У Меки не имађаше уза се готово никога, у Медини готово сав народ; у Меки Проповедник, у Медини глава религиозно-политичкога локрета; у Меки се бори противу идолопоклонства, у Медини устају противу њега Јудејци и хришћани. У Меки говори само о Богу, а о себи готово никако, докле у Медини говори искључиво о себи, као Посланику Божијем. Тамо Бог овамо Мухамед.12 Песничко надахнуће, којим је онако ¹² Упореди у Љубибратићеву преводу Корана главе у Меки ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

43

Драгутин Ј. Илић

живо и силовито нападао меканске идолопоклонике иако се и у Медини уздизало често до лепих висина, ипак не имађаше више те снаге, полета и духа, као оно у меканскоме Корану. Проповедничко слово губило се у сенци ратникова мача.

Прве дане свога живота у Медини посвети Мухамед потпунијем уређењу исламске догме: веровања у Бога, ангеле, васкрсење, пророке и откровења; затим у доброчинство према невољнима, сиротнима, сродницима, путницима и свима који га затраже; о строгоме вршењу дате речи, трпељивоме сношењу несреће и о молитви.

Утврђујући у својим проповедима ове догме, Мухамед је покушавао том приликом, да у своју веру привуче и јудејска племена, пошто она, по своме богатству и угледу имађаху велика утицаја на остале Медињане. Али Јудејци, који се ослањаху строго на Стари завет, изјавише, да га не могу као Пророка признати, пошто он не произилази из Давидова племена.

Те исте године обрати Мухамед живу пажњу на уређивање неколиких чета, састављених из меканских избеглица и Медињана. Овим четама била је дужност, да заузму путеве што се пружају између Меке и Сирије, да из заседа дочекују меканске караване и тиме пресеку сваки непосредни одношај са Сиријом. Успети у овоме значило је ставити Меку у врло неповољан положај, који би јој половину трговачких веза обуставио; јер трговачке везе са Сиријом беху највећи извори меканског богаства.

Не прође много времена и Мухамедове чете почеше свој посао. Караван за караваном падаху изговорене и оне у Медини. (Прим. аут.)

44

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

у руке његове, и замало он поста страх и трепет меканским трговцима. Корејшевићи употребише све што могоше, да приволе Абд-Алах-ибн-Убаију, те да им Мухамеда изда или прогони из Медине, али када им не испаде за руком, они почеше усугубљавати13 снагу караванима, на челу којих се стављаше опрезни и храбри Корејшевић, Абу-Суфијан. Но сви ови испади и сукоби Мухамедови не имађаху у себи још израз војне, они су личили више на друмски грабеж. За све то време Мухамед и не помишљаше да огласи Меканцима формалан рат, те тако изазове противу себе већу силу, којој неби могао одолети. Прва година хеџре прошла је дакле у малим препадима и у живоме удешавању савеза са појединим, многобожачким племенима око Медине.

Први важнији сукоб, који је имао у себи израз праве војне, догодио се тек друге године хеџре у месецу Рамазану. Мухамед се спремао да изненада нападне на врло богат караван, који се враћао из Сирије, а на челу кога стајаше Абу Суфијан. Да би овај караван стигао у Меку што безбедније, изашљу Меканци шест стотина добро оружаних коњаника, да га поткрепе. То се поткрепљење није састало са Абу-Суфијаном, који путоваше заобилазним путем, поред морске обале, али се сукоби са 314 Мухамеданаца, (Коран, сура 3, стих 11), на челу којих стајаше Мухамедов стриц Хамза и братучед, Алија. За време борбе Мухамед је био под својим чадором и молио се Богу за победу. Вештина и храброст Хамзе и Алије помогоше те двоструко јачи непријатељ беше до ногу поражен. На песковитоме Бедерскоме пољу лежале су гомиле мртвих и рањених Меканаца, преко којих прелетаху ¹³ Удвостручавати, оснаживати. (Прим.прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

45

Драгутин Ј. Илић

победиоци, хватајући раштркане бегунце, да их, тек после великих откупа, у слободу пусте.

Ова победа, коју Мухамед не приписиваше толико храбрости својих рођака Хамзе и Алије, колико небесној војсци, што се невидљиво уз њих борила, подигла је јако углед Мухамеду. Велики откупи, које Меканци дадоше Мухамеду за своје заробљенике расположило је око Медине већину конзервативних духова, у корист Мухамедову. Сад је већ могао са бољим поуздањем рачунати на пристанак неколицине шеиха многобожачких племена око Медине. Победничка слава, која је Арабу, уз песништво најмилија сврха, имала је у њиховим очима више успеха него ли све беседничке стреле, које Проповедник на Меканце бацаше. И Мухамед је правилно схватио важност овога догађаја, те зато похита да без оклевања исцрпа све користи, које би се изањ извести дале. Јудејска племена, која се не приклонише његовој науци, морала су на себи искусити дотле притајани гнев Пророка. Одмах, после Бедерске победе, огласи он формалну војну јудејскоме племену Бену-Кајнока, које и богатством и физичком силом беше веома снажно. После подуже опсаде, коју изврши по свима стратешким правилима, разоривши пре свега у околини све изворе и пресекавши канале, који спровађаху воду, примора ово племе да му се на милост и немилост преда. Цела ова година, мада не имађаше више знаменитијих сукоба, који би се могли навести, прошла је у непрекидним успесима. Пустиња, кроз коју каравани, из Меке у Сирију и обратно, пролажаху, претоварени некада богатим робама, посташе сада пуне опасности. Над њима господари прогнани Пророк, чија величанствена фигура у беломе бурнусу, 46

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

на помамну хату и обнаженим мачем у руци, задаваше страх и трепет. Караван за караваном падао је у његове руке и најзад Меканци увидеше, да се пустињском орлу не може друкчије дохакати, докле му се у самоме гњезду не поломе крила снажнијим силама но што су оне, које караван спроводе.

Ове исте године дао је Мухамед неколико допуна Корану. Тако у тој години јављена је сура, по којој се допушта вернима, да у часима опасности могу вршити молитву и ходећи или јашући. Меку је огласио источником вере, којој се при молитви свако лице мора окренути; Рамазан је у тој години оглашен као месец поста, па је тада донео и закон о очишћењу жене, о тестаментима, уговорима, зеленашлуку, о правима жена при развођењу брака, о браку са неверницима.

Али што је за Меку и њезине многобожачке поклонике било најстрашније, то је Мухамедова објава коранске суре, у којој се налаже војна противу неверника, са нарочитом напоменом, да се од ове војне не изузима ни свештени месец. Као гром из ведра неба тако је и овај глас на Меканце дејствовао. Свештени Месец био је месец неприкосновен; у то се доба ни један Араб није смео машати оружја на Каби, па ма колика им опасност претила. Да се избегне очевидна страхота похита Абу Суфијан, да пре свештена месеца уништи Мухамеда. Он учини брзи споразум између Меке и савезних племена, којима као и Меканцима ова опасност престајаше, те тако прикупи на 3000 бораца са којима се на Медину упути. Сазнавши за овај ненадни поход, Мухамед сазва свој ратнички савет, у који ступише и шеици, њему оданих и савезних племена, па им предложи ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

47

Драгутин Ј. Илић

своју наснову за одбрану града. Опажајући, да се са својим маленим силама не може борити противу надмашнијега броја непријатеља, па уз то познавајући и ратничке врлине храброга им вођа Абу Суфијана, Мухамед је предлагао да се не упуштају у отворену војну већ да се иза бедемских заклона бране. Али велика већина шеиха и вођа, опијени двема победама и чаркашким успесима, сматраху, да је то понижење и срам за Мухамеда, да се иза заклона бране. Мада је Мухамед употребио све разлоге вешта ратника он је ипак био приморан изаћи ван зидина и примити борбу на отворену пољу. Ко зна не беше ли у овоме послу уплетена сплетка Абд-Алах-ибн-Убаије, који у последње време саревњивим погледом мотраше, како Мухамедова популарност и њега у присенак баца. Но било како му драго, он изађе ван Медине и сукоби се са непријатељем под гором Оходском. Мухамед се очајнички борио, али надмоћнији број непријатеља најзад победи и разбијени мослими измицаху у Медину, носећи на укрштеним копљима рањена Пророка, који, међу изгинулим вернима, остави и свога храброга стрица Хамзу.

Овога пута Мухамед је морао да употреби сав свој проповеднички уплив, Божијега Посланика, те да умири раздражене духове, који прећаху да пољуљају међу Мединцима дотле стечени ауторитет његов. Плач и јаук сродника изгинулих бораца разлегао се на све стране. Абд-Алах-ибн-Убаија није се Бог зна како журио да утиша узбуњене духове, који на Пророка роптаху. То изазва Мухамеда, те он позва све верне пред мошеју, у којој обави молитву, а по свршетку исте и једнога епилептичнога потреса, који је увек претходио откровењу нових коранских сура изговори 48

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ове стихове: „Све је у руци Божијој! Он сакрива од тебе оне мисли, које не жели да ти објави, јер да он није хтео да у овоме делу нешто постигне, то ми неби били разбијени. Реци им Посланиче: мада сте и дома остали ипак не би избегли судбину; јер ако Вам је писано да погинете, смрт би се и у ложници јавила... Седећи под кровом домова својих, ви говорите о браћи својој и велите: да су нас послушали и да не одоше у бој, не би погинули. Реци: Ако говорите истину, хајде, отерајте смрт од себе! Не сматрајте за мртве изгинуле на стази Божијој; не, они су живи, њих је наградио Господ и сада се радују милостима, које им је ниспослао; радују се они такође и онима, који ходећи за стопама њиховим још не дочекаше радости ове. Они се веселе за изливене благости, и милости Божије на њих, и радују се, што он не заборави делање верних.“ „Они, који после губитка (претрпљена на Оходу) слушају Бога и Пророка, који чине добро и боје се Господа, они ће од Бога примити красну награду.“ (сура 3) „Нико не може друкчије умрети већ као што је Бог наредио, као што је уписано у Књизи, у којој је означено време и крај човечијега живота.“

Овом суром, успео је Мухамед, да у народ, који још није довољно у вери био утврђен, унесе утеху и веру о Судбини, којој нико избећи не може.

Мекански победиоци нису покушали да се потпуно својом победом користе. Да ли из страха, да их Мухамед не нападне из града снажнијим силама, или из урођене источанске немарности, или из оба разлога, тек они се задовољни победом кући вратише. Међутим, Мухамед не очајаваше. Оно, што је изгубио под Оходом, гледао је да, надокнади на другој страни. Он нападе на велико јудејско племе Бену-Надапир ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

49

Драгутин Ј. Илић

које му се снажно одупре, али, не могући издржати опсаду, најзад му се преда.

За све ово време Мухамед је ревносно проповедао, међу племенима око Медине. Да би одржао над племенима своју надмоћ, он их је подржавао у растројству, па докле се с једним везивао друго је тукао.

Мотрећи за Мухамедовим успесима, који се и после Оходске поразе једнако јављаху, увидеше Меканци, да се налазе на оној истој тачки, на којој стајаху и пре Оходске битке. Тога ради Абу Суфијан састави из Меканаца и савезничких племена велику силу од 10.000 бораца, коју поведе на саму Медину. Тада је Мухамед имао само 3000 ратника. Та несразмерна разлика у снази, дала је повода Мухамеду, да се користи својом погрешком под Оходом, те ископа око Медине ровове, затвори се у тврђаву, па из поуздана заклона одбијаше непријатеља, који, насрћући са отворених поља, није могао с коњима преко ровова прећи. После опсаде од двадесет дана Абу Суфијан уступи.

Иако, ово одступање није значило за Мухамеда то што и победа, она је ипак показала, да Мухамед није више оно што је у Меки био, и да већ данас стоји много поузданије него ли што беше пре Бедарскога пораза. Меканцима није остајало више ништа друго, него да се понизе, и са оним, кога прогањаху ступе у преговоре, ако не желе, да им трговачки путеви са Сиријом буду сасвим пресечени. Мухамед им не даде времена, да о овоме дуже размишљавају; првих дана свештена месеца, диже се са 1000 најодабранијих верних у Меку, да на самој Каби изврши обреде своје вере и одржи проповед противу идола. Са својим мослимима уоколи се изненада у близини Меке, 50

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

поручујући, да му се отвори слободан пролаз на Кабу, ако не желе да оружаном руком пута прокрчи.

Страх и трепет потресе Меку. У свако доба само не у свештену месецу, одупрли би се они нападачу, али овако не смедоше друкчије већ да пошаљу своје изасланике, који ће с њиме утврдити мир, па као осталим духовним поглаварима многобројних религија и секта, признати и њему равноправну власт на Каби. Поред ових уступака мораше Меканци дати простране дозволе и Мухамедовим мисионарима, који ће у Меки и околини као неприкосновени, ислам проповедати.

Овај мирни успех значио је куд и камо више неголи све дотадање Пророкове победе. Каба, духовно средиште васцеле Арабије, признала је његову веру као равноправну осталим, а то је већ било довољно, да Мухамед у очима Араба, још већи углед постигне. Овога пута Мухамед се задовољно врати у Медину и не ступивши на, Кабу. Враћајући се у Медину, нападе на јудејско племе Бену Корејзи, и пошто га победи уђе у Медину, дочекан и поздрављен од верних, као највећи победилац.

Сада је већ имао Мухамед, пред собом и за собом, велики део Арабије себи потчињен. Изузимајући два врло снажна племена, Хајбара и Вадака, која се налажаху северо-источно, на пет дана од Медине удаљена, све се то клањало новоме Пророку. И њима Мухамед посла своје мисионаре, да их обрате, али ови имађаху јаке тврђаве, па, уздајући се у исте, отераше мисионаре. Мухамед их опсади и у неколико бојева тако разби, да се и они предадоше на милост и немилост. Ова победа умало не стаде и главе Пророка. Нека млада Јеврејка, којој погибе ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

51

Драгутин Ј. Илић

вереник у сукобу са Мухамедом, науми да се освети. Она се нађе једнога дана у близини његова шатора и кришом сасу отров у чашу из које је пио. На први гутљај осети Мухамед мирис отрова, просу чашу и уз брзу припомоћ спасе се од извесне смрти. Разјарени војници ухватише Јеврејку и на ножеве разнеше.

Одушевљен многим успесима, поче Мухамед сањати да своју реформаторску веру пронесе и ван граница простране Арабије. Своје мисионаре испрати у Абисинију, кнежевима, персијскоме шаху Косру П. и грчкоме императору Ираклију. Његови мисионари продреше чак и у Вардарску долину наше Маћедоније, где стално почеше проповедати ислам, баш у оно доба, кад је Византија међу Србима и Бугарима почела утврђивати хришћанство. Иако Мухамед не нађе међу свима обраћенике, оно му многи послаше, уз пријатељско поздравље, и добре дарове. Тако му египатски намесник посла, поред осталих дарова и прекрасну робињу, Mapију Коптијску, која доцније бијаше повод многим сплеткама што се у његову харему десише, па му најзад и женом постаде. Косру је срдито подерао писмо, а Хасанид Амру, раздражен фанатичким држањем мисионара, нареди да га убију.

До овога часа Мухамед није нападао хришћане, а смрт мисионарева толико га расрди, те се реши, да хришћанима врати жао за срамоту. Он посла 3000 својих Араба на Амру, али их овај дочека на реци Мути и помоћу Грка до ногу потуче.

Овај пораз на Мути учини се Меканцима као добар знак и згода, да Мухамеда сатаре. Тога часа прекинуше мир, побише мисионаре и навалише свом снагом на Мухамедово савезничко племе Хусејите, те га потукоше. Абу Суфијан, који својом разборитошћу 52

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

прозираше много дубље у развитак Мухамедове снаге, покушавао је да своје земљаке одговори од тога, али они, опијени мржњом, не послушаше га пре но што учинише ово. Тек над лешинама Хусејита опазише своју погрешку, и бујица, која тако снажно проби све уставе, стукну назад. Они послаше Абу Суфјана да им поступак извини и да обнови преговоре на старим основима. Али Мухамед, иако се према Абу Суфијану понашаше као према себи равноме, не приста на обнављање уговора, те, пре него ли се Абу Суфијан од свога пута у Меки одмори, изникоше пред зидинама свештена града 10.000 коњаника, на челу којих јахаше разјарени Пророк. Овако брза изненадна појава непријатеља, која их затече посве неспремне за озбиљнији отпор, принуди Меканце, да понизно изађу пред Мухамеда и да свечано пред његове ноге положе кључеве града и Кабе.

Докле је већина тако чинила, једна фанатичка мањина идолопоклоника изјави, са градских бедема, да она не признаје Мухамеда ни за господара ни Пророка, и са исуканим мачевима стаде пред отворе, на капије, да их својим грудима заклони. Мухамед огласи напад. Стопу по стопу уступали су мекански фанатици испред исламитске навале, а њихово оступање обележаваху потоци крви и гомиле лешина, преко којих газише хатови мухамеданских ратника; по улицама је звонила звека мачева и јаук прегажених рањеника, докле најпосле последњи борци разређених фанатика, немоћни да одоле грдној навали, напустише Меку и на брзим хатовима одбегоше у Таиф, у онај исти град, пред којим фанатички Таифљани дочекаше прогнанога Пророка с кишом камења. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

53

Драгутин Ј. Илић

Појава Мухамедова у побеђеној Меки изазвала је страх и трепет, међу грађанима. Сећајући се оних горких часова, које Мухамед на Каби трпљаше, а обагрени још свежом крви Хусејита, они су се надали да ће Пророк осветничким мачем жао за срамоту вратити. Али Мухамед не уради тако. Видећи пред собом обеснажени народ који му се на милост и немилост предаје, он увуче мач у корице и огласи општи опроштај свима, који пређе и сада противу њега идоше. Оваквим поступањем задобио је и најокрутније духове, који се противу њега борише. Абу-Суфијан, налазећи се на улици баш у часу, када Мухамед пројаха, праћен Алијом, Абу-Бекром, Османом, Абд-Алах-ибн-Убаијом и огромном множином верних, рече гласно Абасу: „Твој је синовац зацело, велики Господар!“ „Он је велики Пророк!“– исправи га Абас, хотећи да покаже тиме, како Мухамед не тежи за земаљским царством.

Први посао што га је Мухамед сада предузео, био је да са вернима ходе на Кабу. На челу својих 10.000 војника и многобројног меканскога народа ступи пред идоле и, разбивши својом руком првога, нареди да се и осталих 360 разбију, а затим и иконе хришћанске и јудејска писмена са Кабиних зидова састружу. Тек после овога дела, сиђе Мухамед с коња и у најскромнијој побожности обиђе седам пута око храма, и седам пута целива Црни Камен, као што је то већ био обичај из старина. После ове опходње уђе у храм и гласно изговори ову молитву: „Ја сам овде, Теби на службу, о, Алах! Нема друга Теби, Теби Јединоме пристоји хвала, од Тебе нам долази добро, Твоје је царство и нико га не дели с Тобом!“

По свршетку свечане молитве диже се Мухамед 54

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

на брдо Саф, где му, по његовој жељи, истесаше дрвени престо. Седећи на њему, примао је од искупљена народа заклетву верности, не као световни владалац, него као Посланик Божији. Оваком заклетвом он је ударио печат својим ратничким делима; она се не смедоше, дакле, схватити друкчије већ као религиозна војна Реформатора Вере, која у расточеној Арабији јединство доноси. Нема сумње, да многи с мржњом погледаху на ово религиозно новачење, али велики део Араба опијен Пророковим говором, а занешен победничком славом његовом, прихвати његову жељу и признаде му Пoсланство.

Кад народ положи заклетву, поче их Мухамед обучавати у обредима. Као најважније услове о Вери нареди им веру у једнога Бога, у њега као последњег Пророка, у рај и пакао. Меку огласи као свештен и неприкосновен град, а Кабу, као место, коме се сваки мослим мора окренути лицем, па ма у коме се крају света налазио месец Рамазан огласи за месец поста. А што се тиче молитве она се морала дневно пет пути обавити: јутарња, пре сунчева исхода, подневна, кад је сунце на зениту, вечерња, пред залазак, сумрачна, по заходу, и ноћница, пред сменом прве страже. Са сваком молитвом скопчан је и „авдес“, (прање зглавкова тела). Осим овога, у строго вршење Вере означио је и доброчинство сиротнима и милосрђе потчињенима.

Докле се Мухамед паштио око уређивања религиозних обреда и утврђивања своје вере на Каби, побеђени бегунци, што се у Таифу склонише, успеше да прикупе око себе незадовољна племена, у намери да се још једаред са Реформатором сукобе. Сазнавши о томе, Мухамед поведе своје борце, ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

55

Драгутин Ј. Илић

којима се придружише још 2000 Меканаца, и у долини Хонејна сукоби се са противницима. После очајна крвопролића, у коме Мухамеданци умало не пострадаше, да не беше одсудне присебности Абаса, мусломани поразише непријатеље, многе побише, многе заробише, а што се спасе побеже у Таиф, који Мухамед одмах опсади, али после двадесетодневне опсаде и напусти.

После овога сукоба не беше никога више, који би се могао успротивити на Каби Мухамедову господарству. Враћајући се у потпуноме тријумфу у Меку, он наименова духовну поглавицу, који ће, у име његово, вршити на Каби дужности првога имама.

После овога догађаја више му се не одупираху многобројна арапска племена; једно по једно изашиљаху му своје посланике, да га признаду и да му се као Посланику Божијем поклоне. Цела ова девета година хеџре, прошла је махом у посланицима, који му из разних племена долажаху. Зато се она у Корану и назива “година изасланика”.

Сад већ могаше Мухамед помишљати и на даље успехе. Прво намисли, да се освети Амри и Византињанима, за пораз на реци Мути. На челу 30.000 бораца пође из Медине, али та војска не изврши план. Између њега и Абд-Алах-ибн-Убаије дође до отворених несугласица, те овај оцепи собом половину бораца и с њима се у Медину врати. У сури 9. стиху 82 – 86 има о томе споменика, који прете казном Божијом издајницима. Тако у стиху 82, вели: „Они који осташе на својим огњиштима у доба Табучке војне, бејаху усхићени што су нас напустили са својим имањем и својим људима. Они говораху једно другима: не идите у рат за време ових врућина. Реци им: паклена ватра 56

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

још је врелија. Ох, да они то разуму!“

После овакога догађаја, који поремети план, Мухамед се заустави на путу између Медине и Дамаска, код тврђавице Табуку. Са тако преполовљеном војском не смеде се усудити ни да даде ни да прими изазив од стране Грка. Због тога се задовољи само нападом на племе Бену-Амир, које до ногу потуче.

Кратко време после овога другог похода у Сирију, умре у Медини Абд-Алах-ибн-Убаија, те тако и Медина паде у потпуну владавину Мухамедову. Поставши господарем и Медине Реформатор је имао у својим рукама готово целу Арабију, са изузетком Сирије и Синаја. Да би своје господарство још јаче истакао објави свима Арабима, да у свештени град Меку смеју долазити само чисти мослими, који се клањају вери Мухамеда, а хришћани, Јудеји и идолопоклоници немају приступа. Овај Мухамедов акт није био толико израз религиозне нетрпељивости, колико добро смишљени план да се Араби што пре у веру обрате. Он је знао да су племена око Меке приморана долазити тамо ради својих трговачких односа. Они су дакле били принуђени или, да своје животне интересе напусте и селе у Сирију и Синају или, хтели не хтели, да приме ислам, без кога им се капије Меке не отвараху. То је било при концу девете год хеџре.

На свршетку десете године објави Мухамед свечани поход у Кабу. Цела Арабија слегла се те године у свештеном месецу на Кабу да чује новога Пророка, чију проповедничку реч освештаваше непобедими мач. На челу 40.000 оружаних поклоника уђе Мухамед у Кабу где после обављених обреда и принесене жртве поче поучавати искупљени народ у вери. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

57

Драгутин Ј. Илић

Кад је разложио целу своју науку и обреде при молитви, напомену им, како су многобожачки идоли само заводници, Сатанини створови, који изгубљену душу у вечну таму заносе. „О, људи!“ – узвикну Пророк. „Сатана је изгубио сваку наду, да га и у будуће на земљи обожавају, али ипак будите обазриви, стојте неуморно на стражи вашој и радите увек онако како вам Вера налаже! Не одступајте од Књиге Божије! Ко се ње придржава, тај не лута. Примите срцу поуке моје, јер ја постигох своје цели. Ви имате тврду заштиту – јасну реч Господа и наук Његова Пророка. Приклоните се мојим речима и не заборављајте, да су мусломани браћа, и ниједан не сме узимати од другога оно што овоме припада, мањ̕ ако му овај својевољно не поклони. Господ вам заповеда, да до дана кад ће вас он Себи узети, сматрате крв и имање ваших ближњих толико светим, као штo је то свештени месец, који је данас, као Богом освештана владавина, у којој смо ми овде заједно, и као велики празник, који данас прослављамо! Не бојте се више неверника, него се бојте само мене! Данас је ваша Вера постигла свој врхунац. Милост моја зa вас испунила ce. Ислам, (покорност) нека буде ваша религија!“

Са овим свештеним походом, као да се заврши и врхунац славе Пророкове, јер трошна зграда, у којој делаше највећи ђеније, што га је пустињска Арабија икада човенанству дала, поче малаксавати не толико старошћу колико неуморним напором творачкога духа његовог. Настало је време, да се велики дух врати ономе, од кога је своје Посланство примио. Осећајући ово, Мухамед пожури да још пре смрти своје и трећи поход на Сирију изврши. Али то је већ била само пуста жеља издишућа орла, који још последњи пут замахну 58

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

крилима да се под облаке узвије. Он изнеможе. Неизвршени план повери верноме Абу Бекиру, који га наскоро и изврши, а он паде у постељу, у дому своје најмилије жене Ејше, која га свима нежностима до смрти неговаше. А када му се учини да се крај ближи сазва народ и после молитве запита, има ли кога, кога је ма када у животу оштетио чиме, те да га сада измири. Затим препоручи вернима Абу-Бекира, као најдостојнија садруга свога, па онда напомену, како је Алаху угодно да га Себи позове, пошто је свој позив на земљи свршио. После ове напомене рече, да чују последњу Корана, коју му је Џебрајел тога дана с неба донео, и прикупивши снагу изговори ове стихове: „Кунем се судбом! Људи иду у сукоб пропасти; само не они, који верују, врше добра дела и узајамно се помажу у Истини и постојанству Вере. Пакао пламти, метеж се ближи, као последњи час мрачне ноћи; али се кунем Богом, ви немате права да мене окривите, јер вам допуштах само оно што Коран допушташе, а забрањивах, што Коран брањаше.“

Тако се опрости Мухамед са живима. Исте ноћи уста из постеље и наслоњен на раме остарела и верна слуге Дал-Дала, оде на Мединско гробље да се с мртвима поздрави. Обасјан бледом месечином, која пловљаше над витим палмама и гробним белегама, ходаше усамљени Пророк између гробова, заустављаше се час код једнога час код другога, а када дође у средину он поздрави њихове становнике, желећи им покоја и завидећи им, што су, тако рано, одвојени од земаљска света, у коме неправде и страсти раздиру срде и муче душу праведника.

Сутрадан већ је Абу-Бекир објавио узрујаноме народу смрт Пророкову. Велики део народа, међу ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

59

Драгутин Ј. Илић

којима беше и сам Омар, не хтеде веровати да је Пророк могао умрети, нашто Абу-Бекир узвикну: „Ко је међу вама служио Мухамеду, нека зна, да је он умро; а ко је служио Богу Мухамедову, нека му и убудуће служи, јер Бог Мухамедов живи и не умире!“

И, тако заврши арапски Ђеније. Он беше уистини један између вајвећих духова свију векова. Он је успео да раздробљена племена и расточени арапски дух споји у једно, да створи могућност једноме народу, који за културу беше сахрањен, да из пустињскога гроба, васкрсне и лучом најплеменитије културе обасја три света средњега века.

60

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

III

Мухамедова смрт умало што не поста кобна по цео ислам, коме је тек сада било потребно, да се сталожи и нађе достојну руку, која би творевину Пророкову за навек учврстила. Оно, што је Мухамед са необичним напором и жртвама стварао, могло се у тако одсудноме часу за једну ноћ разорити. У Медини се спремао велики метеж, утолико већи, што Мухамед и поред своје намере, да уoчи смрти означи наследника, није успео. Омар се одсудно противио његовој жељи, да му се принесе писаћи прибор, јер се бојао да за наследника не означи свога љубимца, Алију. Осим тога, народна сумња да је Пророк могао умрети, па онда трговачка сујета Медињана, који хтедоше, пошто по то, да се користе смрћу Мухамедовом, те да предузму вођство у своје руке и једном за свагда, постану политичко, религиозно и трговачко средиште Арабије, помагали су увелико општем метежу и бури, која се као зла коб надвијала над већ плаховитим главама пустињских синова. Следбеници Пророкови расцепише се на три странке, Алијевце, Абу-Бекировце и Омаровце. Свака од њих захтевала је, да сe за наследника њезин вођа огласи; али докле се они спремаху да своја ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

61

Драгутин Ј. Илић

копља крвљу обагре, дотле Медињани унаточ овима истакоше свога љубимца Саад-Ибн Усбада. Код овако трострука расцепа, овај такмац поста толико опасан и снажан, те би, нема сумње, и победио, да се Алија, у последњем часу, не одрече својих захтева, а Абу-Бекир и Омар не ујединише. Овако сједињена три највећа вођа и асхаба, међу којима се налазио и Осман, посташе претежнији од Саад Ибн-Усбада. Осим овога догађаја деси се још један случај, који поможе те се ствар без крви изравна. У згодноме тренутку наста међу Медињанима раздор, којим се лепореки Абу-Бекир вешто користи. Енергични Омар није каснио. Пред удруженим странкама и растројеним Медињанима, прогласи Абу-Бекира наследником Пророковим, паде на колена и положивши чело пред његове ноге изговори своју заклетву. Одмах, за Омаром, припадоше Алија и Осман, а за њима остали највиђенији мослими. Раздор у часу ишчезе, и тога дана Пророкова мисао поста свршено дело, коме се листом поклонише.

Тек по свршену избору новога халифе, могло се помишљати на последњи дуг према умрломе Пророку.

Hoћу, између 9. и 10. јунија, таласала се кроз мединске улице непрегледна маса мусломанскога народа. Бледа месечина, која се над пустињским равнима и зеленим оазама расипала, сетно се разлевала по равним крововима палмовим крунама и тесним улицама, по којима је ове ноћи тужно жуборио шапат верних, који полугласно говораху као да се плаше да не помуте сан уснула Пророка. А пред свима, нем и растужен, ступао је Абу-Бекир, нови халифа. Код Ејшинога дома заустави се поход, а халифа, у пратњи неколицине, ступи у Ејшине одаје. Кад је угледао лешину, са чијег 62

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

охладнелог лица ни самрт не би у стању да збрише онај величанствени, озбиљни, па ипак благи израз духа, припаде покојнику, окрете лице Меки и тихим шапатом изговори кратку молитву. За овим положи чело на Пророкове груди и тихо јецаше за ишчезлим учитељем. После неколико тренутака тужнога растанка, сéди и верни асхаб уста, покри плаштом покојниково лице и даде знак. Искупљени народ вршио је за то време заједничку молитву побожно и мирно. Халифе, Алија, Омар и Осман, узеше покојника, принеше га гробу, који беше ископан под самим прагом Ејшина стана, па када халифа и над гробом изговори последњу опроштајну молитву, лешина би спуштена и сахрањена. Последња жеља Пророкова била је испуњена, сахранили су га под прагом оне жене, која му, после Кадиџе, најмилија беше.

Необичан и силовити дух арабистанскога ђенија морао је на ма који начин и у приватноме животу избити. То је најзад физиолошка особина свију ђенија, код којих се уз умну и духовну снагу, упоредо и нервне особине до великих размера потенцују. Тај излив органских сила, којима се такве природе често без успеха одупиру, огледа се најјасније у бујности личне природе, у брачноме животу његову.

По прастаром обичају многобожачких и фетишких Араба, који је, уосталом, особина свију примитивних народа на Истоку, и Мухамед је задржао многоженство. Критичари Корана, међу којима се у овоме питању највише истиче Шмолдерс, замерају Мухамеду ову установу, износећи како је тиме женскиња у Корану, сасвим уништена. Шмолдерс иде тако далеко, да га назива “старим развратником”, ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

63

Драгутин Ј. Илић

мада у историјским подацима, до смрти Кадиџине, за овако окривљавање не налазимо чак ни обичне сумње а камоли стварних доказа. Колико је претераности и безобзирности у овако строгом критиковању, то ћемо показати мало доцније. За сада ћемо напоменути само то, да је Мухамед ограничио многоженство на врло узак број, па и за тако узак број ставио је такве препоне да их је врло тешко испуњавати. По Корану, може мусломан имати само четири жене, докле је број жена до Мухамеда био неограничен, безбројан.

До Кадиџине смрти Мухамед није имао ни једне жене више. Само уз њу и под њезиним утицајем и енергичним храбрењем развијао се велики дух, који ће тек по њезиној смрти размахнути крилима над Арабијском пустињом. Са Кадиџом је имао једнога сина, Касима. Отуда, пред његовим именом и стоји Абу-л-Касим, Мухамед, што ће рећи: Отац Касимов, Мухамед. Тај древни обичај, да се истиче име сина првенца пред очевим именом, постоји и дан дањи међу арапским племенима. Са Кадиџом је имао и четири кћери. Касим и једна кћи умрли су још као врло малени, а две су се удале једна за другом, за Османа, који је доцније постао халифом. Најмлађу, која је засновала Мухамедово потомство, Фатиму, удао је за свога братића и љубимца, Алију. Не обзирући се на Коран, у који је сам унео уредбу, да мослим не може имати више од четири жене, он је имао, по смрти Кадиџиној, десет жена и десет робиња. Поред његове плахе природе ово би се дало још протумачити и политичким узроцима, но ти узроци ма какви били ипак нису у стању да заклоне бујност и страсну нарав његову. Нарочито његова женидба са Зејнаби, о којој ћемо већ говорити, и догађај са Маријом Коптијском 64

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

сведоче у прилог нашег тврђења. Између ових жена најзначајније су биле: Мајмуна, тетка Мухамедовога војводе, Халида, Ум-Хабиба, кћи онога Абу Суфијана, који је до узећа Меке био најопаснији противник Мухамедов, а од чије је ратничке вештине Мухамед зазирао. Хафиса, кћи Омарова, Зејнаби, кћи Џаха. његовог војводе, Марија Коптијска, робиња, коју му је поклонио египатски намесник, и најзад Ејша, кћи Абу-Бекира. Између свију ових жена имао је порода само са Маријом Коптијском, и то, једнога сина, који је као и Касим умро још за малена! Осим Ејше ниједна од ових жена није му дошла девојком. Ејшу је верио по смрти Кадиџиној, али како јој је у то време било тек седам година то се оженио њоме много доцније у Медини. Ејша му је била најмилија. Између свију жена њезин је утицај био највећи, а што је такође занимљиво, он је према њојзи био претерано нежан и попустљив, да јој је често праштао чак и такве несташлуке, који се косише са строгошћу харемскога живота.

Једнога дана искраде се Ејша, без Мухамедова знања, у лов. У овоме лову пратило је неколико млађих. Пуштајући стреле и летећи за газелама, лутала је по густој Мединској шуми до сунчева захода. Тек када се започео мрак хватати опази она да је далеко заишла и духну у ловачки рог да пратиоце искупи. Али ови се не одазваше. Њезини пратиоци изгубили су јој траг, па како су и сами лутали, најзад се врате у Медину да однесу Пророку жалосне гласе. Међутим је Ејша и сама крчила пут кроз густо шипражје, али што је више ишла све је дубље заилазила у шуму. Збуњена и преплашена тако, седе код једнога извора и поче плакати. Најзад је савлада сан и тврдо заспа. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

65

Драгутин Ј. Илић

Међутим, докле је тако спавала наиђе некакав путник, бедуин, на својој камили, па када опази жену заустави своју камилу, сапе је и седе да сачека докле се не пробуди. Све докле је она спавала седео је Араб према њојзи леђима окренут. То је учинио зато што јој је за време спавања спао дувак с лица, а гледати раскривено лице туђе жене то је неопростиви грех. Када се Ејша пробудила и спазила непозната човека, намаче вео и позва Араба, те му исприча чија је и како је залутала. Араб јој понуди камилу, па како је ваљало да је и попне, то да се не би својим рукама дотако тела туђе жене, клече поред камиле те се она тако преко његових леђа, попе на камилу, коју Араб узе за вођице и одведе забринутоме супругу. Тако нам вели једно арапско предање.14 Међутим налазимо и један историјски податак, који мало више говори о Ејшиноме несташлуку и Мухамедовој попустљивости. Тај несташлук дао је повода неколиким Коранским одредбама, што се односе на прељубу. На име, Мухамед се ни у самим ратовима није раздвајао од своје Ејше, која би седела у своме чадору, све докле је борба трајала. Тако га је она пратила и у војну противу племена Бену-Мусталика. На повратку, после задобијене победе, она заоста у позадници да стиже у Медину тек неколико сати доцније, праћена Муаталом, који је за главном војском са позадницом ступао. Тај догађај толико узбуни Мухамеда, да поче сумњати у чистоту Ејшину. Узалуд се Ејша правдала, како није крива. Мухамед јој није веровао. Она је – вели – баш кад је ногом крочила у техтериван опазила да јој нема бисерна ђердана, што јој га је Мухамед још ¹⁴ Ово сам предање још за детињства свога слушао од једнога дервиша, Арабистанлије. (Прим. аут.)

66

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

као детету даривао, када је просио; зато се брзо врати чадору да га потражи, а када се вратила техтеривана није било више. Њезини пратиоци мислили су да је она ушла у техтериван, па су причврстили носиљке за камиле и откасали у Медину. Сад, хтела–не хтела, морала је сачекати Муатала са позадницом, јер се није смела сама и пешице враћати. Али тај изговор није задовољио ни Мухамеда, а камоли његову околину и јавно мнење, које је саревњиво пазило на све што се у близини Пророка догађа. На правдања и сузе Ејшине одговорио је Мухамед хладноћом, а тога истога дана врати је у дом њезина оца, Абу-Бекира.

Нема сумње да је овај догађај исувише болно деловао на остарела и верна асхаба, Абу-Бекира, кога је Мухамед ценио и поштовао као највернија друга и пријатеља, који је с њим делио све оне патње што их је за свога прогањања подносио и кога је Пророк називао стубом ислама. Савесни асхаб није замерао Мухамеду; штавише, он му је одобравао, мада је у дубини душе осећао тежину немила догађаја, који као срамота осипаше седу браду његову. Па ни самоме Мухамеду није било лакше. Мада је био увређен са најнежније стране срца, он је с тугом гледао вернога садруга и сапатника, како суморно и ћутке прикрива своје болове, како се бори са самим собом, како се упиње да надвлада немило осећање, што га тако дубоко тишти. Једно, велико поштовање према неоспорним тастовим заслугама, а поред тога и попустљива нежност Мухамедова, према жени, која му беше толико мила, да је и по смрти желео да лежи у њезиној близини, учинило је те Мухамед, на месец дана после хладнога растанка с Ејшом, изјави Абу-Бекиру, да ћe посетити Ејшу. После краткога отпочинка у дому Абу-Бекирову, ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

67

Драгутин Ј. Илић

наиђе на Пророка епилептичан сан, после кога је увек настајала екстаза, и, када се расвести, изговори неколико стихова, у којима прогласи Ејшу, невином, а оне, који су говорили јавно противу ње страшно накази. У овим стиховима налазе се и законске одредбе, како да се казни онај који што изнесе на туђу жену, а нема четири сведока да то потврде. Тако исто донео је и наређење, како да се поступи с мужем који оптужује жену, а нема никаквих очевидних доказа. У таквоме случају муж је морао вадити мазију.15

Из овога податка најлешне се виде две нежне особине Мухамедове. Савесност према пријатељу и нежност према жени.

Женидба Мухамедова са Зејнабијом ћерком Џаховом, о којој се налазе трагови у Корану гл. 33 стр.

4, 5, 37 и 38 још нам живље приказује плаху природу његову. Meђy својим робовима имао је и некога Зајида, сина Харитова. Овога Заида заволео је толико, да га је по древноме обичају посинио и оженио Зејнабијом. По арапским обичајима посинак се није ни у колико разликовао од сина, нити га је поочим могао више расинити. Али Мухамеду се допадне Зејнабија, те он нареди Зајиду да се развенча, што овај одмах и учини. Но мада је Зејнаби била сада потпуно слободна то није ни мало умекшало пребацивања народа, јер по истим обичајима ни разведену жену посинкову не сме поочим узети. Да докаже неумесност тога обичаја, из¹⁵ Комад усијаног гвожђа. Појам “вадити мазију”се односи на поступак при коме је оптужени (муслиман у стара времена) у циљу скидања сумње са себе био дужан да из котла вреле воде голим рукама са дна посуде извуче усијану “мазију” или гвожђе. Том приликом би чланови суда изговарали молитве, молећи се Богу да оптуженом сачува руке, уколико је невин. (Прим. прир.)

68

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

јави Мухамед, у име Алахово, да је усиновлење не само безумни посао него и велики грех. После те објаве Зајид се престао звати сином Мухамедовим, него Харитовим. Додуше, Мухамед се у гл. 33 стр. 37 правда и вели, да је развод брака био без његова утицаја и да je он наговарао Зајида да се понова ожени њоме, но како овај није хтео да учини, он је оставио ствар нека се развија својим током, докле му сам Алах није заповедио да је узме.

Но уколико се могао Мухамед тужити на Ејшин несташлук, утолико је и ова имала прилике да га казни за његову арабистанску бујност. Један догађај са Маријом Коптијском, докле му ова беше само робињом умало није довео Мухамеда у грдну неприлику према женама. Трагови тога догађаја налазе се у Корану гл. 66 и гл. 33, који је посвећен Ејши и Хафиси. Десило се ово: Једне вечери оде Мухамед кришом својој робињи. Љубоморна Хафиса, која је већ изодавна опазила да јој супруг кришом погледа на лепу робињу, искраде се из својих одаја, уђе изненада у Маријин стан и тамо их затече обоје. Успламтела Хафиса унесе се у косе супарници, а Мухамед, које да спасе робињу, а које да се не рашчује даље, почне је утишавати, па joj уз то обећа да се никада више неће коснути робиње. Али поред све молбе и обећавања Пророк је ипак осетио шта значи освета увређених жена. Хафиса, кришом, да не чују друге жене, повери тајну Ејши. А то је било довољно за мало време, а Ејша опет “кришом” повери тајну осталим женама и једног дана сав харем плану гњевом на невернога супруга. Ејша и Хафиса дочекаше Пророка хладним презирањем, окретоше му леђа, па не хтеше ни да га погледају. Да се бар оправда код осталих жена упути се ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

69

Драгутин Ј. Илић

Мухамед к њима, али и оне га само хладно погледаше, окретоше му леђа и без и једне речи одоше на посело Хафиси и Ејши. Узалуд је Мухамед чинио све да утиша узрујани и понижени харем, ни једна од њих не хте ни да га погледа, а камоли да га у своју одају прими. Озбиљна Хафиса и несташна Ејша, све су већма потпиривале пламен над запаљеним кровом Мухамедова спокојства. И тако, ухваћени Пророк, место да посрче шербет задовољства сркао је горчину женске освете. Пун месец дана проводио је у својим одајама сам без игде икога, а ако би који пут и покушао да оде у одају које жене, пред сваком би нашао на прагу изврнуте папучице, што је значило да невернику нема места код увређене жене. Али најзад како свему мора краја бити тако је и овде било. После једнога препада објави Мухамед ново откровење, у име Алаха позва жене на мир и покорност па им чак запрети и разводом ако му се не покоре. Ево тих стихова: „Ако се вратите Богу, (ако се покајете), јер су ваша срца, о Хафиса и Ејша, скривила Бог ће вам опростити; но ако се обе удружите противу Пророка, знајте да је Бог његов заштитник, да ће му Гаврило, да ће му сваки праведни човек између верних, и анђели, пружити помоћ. Ако вас он отпусти, Бог њему може дати жена бољих него што сте ви; жена мусломанкиња, верних, побожних, које се радо кају, покорних, које посте, и то: и жанâ раније удаватих и девица“ (гл. 66 стр.

4-5) „О пророче! реци својим женама: Ако тражите овдашњи живот са његовом сјајношћу, одите, ја ћу вам дати леп део и пристојан отпуст. Али ако тражите Бога и његова апостола, и станиште будућега живота, Бог је прелепих награда припремио за оне, који имају врлине.“ После овога откровења прогласи и Марију за 70

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

закониту жену, и тако се харем умири.

Ова два податка из брачнога живота Пророкова иако донекле бацају сенку на његов брачни карактер ипак се у неколико може правдати претераном бујношћу духа, која се, као што рекосмо ма у коме правцу генијеве природе мора излити. Његова слабост према женама није у стању да умањи величину духа и карактера, тим пре, што се та слабост није и ван дома показивала и што осим ње није имао никакве друге слабости. Упуштајући се даље у његов приватни и религиозни карактер, у његове етичке појмове и испуњавање њихово, можемо поуздано рећи да их је постизавао до идеалног савршенства. Честит, мудар, благ, милостив, непристрасан, узвишен и правичан, великодушан, и снисходљив, храбар и умерен, сажаљив и добар, то су врлине у којима се надметао и које је у потпуности вршио. Мада је по своме положају и оданости следбеника могао живети блеском источанских деспота, он је живео веома просто. Туђе услуге примао је само онда, када сам не би могао вршити дотични посао, али их је увек двоструко вpaћao. Трапеза му је била врло скромна, а кад год би му општи послови допустили, сам би одлазио тржишту да купи себи за ручак. Свој ручак сам је готовио, своје одело крпио, а тако исто и своју одају мео. У милосрђу био је до крајности расипљив, да је сву добит, која је у рату припадала њему, а то је преко половице општега плена, делио потребитима тако, да је сам остајао увек пуки сиромах, који је осим оружја, што га је по смрти оставио женама, и, осим ослобођеног роба старог и верног Дал-Дала оставио још неколико ситних парица, којима би једва један сиромах ручак купио. И као што историјски подаци ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

71

Драгутин Ј. Илић

тврде, његово милосрђе и саучешће није имало граница. Где је год наишао на сиротана или патника, он га је храбрио, тешио и помагао, а у Медини није било ни једнога болесника, па био он чувен или нечувен, богат или сиромах, а да га Пророк није посетио, седео узањ и блажио га. Није било ни једнога самртника у Медини, кога није до вечне куће испратио. Па како је према самоме себи до крајности строг и неумолив био, тако је према најнезнатнијем био снисходљив и благ. Историја познаје само један тренутак када је Мухамед плануо гневом необуздане освете, а то је било онда, када га је племе Бену-Кориза изневерило и оставило у одсудноме часу борбе те умало што није пропао са тога неверства. Ничија молба, ничије заузимање није га могло задржати тада од општега покоља. Иначе се грозио сваке освете, па је и најстрожије осуђивао. То је Мухамед.

72

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

IV

Пре него ли изнесемо резултат нашег критичкога гледишта на Коран, ваља нам напоменути једну примедбу. Као и Христос тако и Мухамед није за живота сабрао у једну целину свој Коран. Тек по смрти његовој, а после боја са лажним пророком Мусаламом, нареди Абу-Бекир да се прибере све што се од сура и касида Мухамедових ма где налазило. Сав прибрани материјал исписан је тада без икаквога реда и поретка у једну књигу. Осим те незгоде била је још једна. Пошто су се многе суре и касиде налазиле махом у памћењу масе, то су оне биле изговаране и преписиване у свима варијантима, по тврђењу мусломанских богослова, на седам арапских дијалеката. Ова дијалектична разноликост, која је често утицала рђаво на сагласно тумачење, а поред тога још што се у рукама Хафисиним налазио један оригинал, што га је Мухамедов писар Заиб-Ибн-Тсабит исписао, учинило је, те Осман, трећи калиф по Мухамеду, нареди, да се по томе спису изради Коран, а да би се Коран свуда читао сагласно, да се дијалектичке разлике, које се у АбуБекировој редакцији налазиле, сасвим униште. Овај, тако пречишћен и на 114 глава подељен Коран, назвао је Осман, Ал-Коран, што ћe рећи, прави Коран. Да, ли је Осман Коран само дијалектички дотеривао или ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

73

Драгутин Ј. Илић

му је пo где–где и суштину мењао, о томе се нагађа, јер пошто је свршио с тиме, он је заповедио да се сви брижљиво прикупљени записи спâле. После ових измена није се више ништа у Корану дотеривало или мењало. По своме спољњем и унутарњем значају можемо данас посматрати Коран са уметничког, философског, етичког и законског гледишта у свима овим појмовима он нам приказује по једну целину, која је уједно и обележје духа арабијског поднебља. Посматрамо ли Мухамеда као философа, упоредо са Христом, Мојсијем или Шакија-Муни, опазићемо једну велику разлику. Сви они ступају у јавност са обрађеним и утврђеним философским погледима, који су од почетка проповедања па до свршетка њихова живота неменљиви, истоветни и скончани јединством, докле се код Мухамеда то увек не опажа. Што је стално и непоколебиво, то је његово уверење, да је идолопоклонство и сабеизам хула на Јединога Бога, да су Пентатевх16 и Еванђелије књиге божанскога порекла, али да су их хришћани и Јевреји догматичким учењем и тумачењем извитоперили; хришћани нарочито стварајући тробоштво, о чему Христос никада није тврдио и омаловажавајући Бога тиме, што му придају сина. „Бог нема сина!“– узвикује Мухамед хришћанима, у гл. 23 стр. 63. „О, ви, који сте примили Писма у вашем верозакону, не прелазите праведну меру, не говорите о Богу, осим што је истина. Хејса ибн Маријам, (Исус, син Маријин), апостол је Божји и Његово Слово, које Он врже у Марију. Он је Дух, који је дошао од Бога. Дакле, верујте у Бога и у његове апостоле и не говорите: постоји Тројица. Биће ¹⁶ Петокњижје, познато и као Тора или “Мојсијев закон”. (Прим. прир.)

74

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

за вас много боље; јер је Бог један. Слава Њему: како би Он имао сина?“(гл. 4, стр. 169).

У етичкоме погледу он је такође неменљив; али његова етика није као Христова, јединствена, усређена само око једне, божанске, непомичне идеје, која прелази преко свију привремених, земаљских тежња и стреми узвишеној идеалности, братскоме јединству васколикога човечанства. У овоме погледу он се дели у два правца, који паралелно теку, један поред другога. Један правац одговара у свему оној Христовој етици, докле се у другоме истиче Мухамед као и Мојсије у “изабраноме народу”, само с том разликом, што и у овој ратничкој етици он стоји више Мојсеја. Јер, докле је Мојсеј непомирљив, Мухамед трза мач само у крајњој потреби, када предањ ступа наоружан непријатељ, а одмах га враћа у корице, чим непријатељ престане делати. Оно, што он као ратник наређује, само је привремена значаја, док војна устраје. У гл. 8 стр. 39, 40 гл. 9 стр. 5, гл. 47 стр. 4-5 гл.

22 стр. 40-41 и гл. 38 стр. 9, наређује, да се “неверник” не штеди, убија, роби, пали али те главе гласе само у случају ратовања. „Борите се на путу Божијем против оних, који се боре противу вас али ни тада не преступајте границе справедљивости, јер Бог не воли такве.“ (гл. 2 стр. 186-187).

Посматрамо ли Коран са философског гледишта, у њему ћемо наћи троструки укрштај, јудејских, хришћанских и зороастрових погледа, онако исто, као што се у њему налазе и доста самовољно схваћени Аристотелови погледи,17 на физички и наравствени ¹⁷ Ми те погледе називамо овде Аристотеловим, зато, што су познији следбеници, упознавши се са Аристотелом, том философијом почели тумачити појам суштаства и његове односе ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

75

Драгутин Ј. Илић

свет. Но културнога посматрача не сме руководити у овоме погледу чисто хришћанска философија, ако не жели да му објективно посматрање зађе у субјективну једностраност. Критеријум за културни значај Корана није у упоредноме мерилу, према овој или оној философији, него у самој раси, из које је дотични култус поникнуо, а у оним културним успесима и значају, које су расе пре култуса и за култуса задобиле. Тек тако се може схватити величина и врлина Корана, која га умногоме ставља упоредо са обема културним религијама. Докле у наравственој страни, када нема дотицаја са ратничком политиком одговара потпуно појмовима хришћанске етике, дотле и у ратничкој употребљава све, да сукобе одржи у границама витештва и где год се може дивљаштво и крв сузбија.

Судећи пo духу Корана, Мухамед је тежио да препороди хришћанство у вези са Старим заветом. По својим етичким начелима био је више хришћанин него талмутиста, али реформатор, који тежи да чисту Христову науку издвоји од извесних догмâ и легенди, и да божанске идеале љубави, братства и праштања сведе у границама људских потреба и прилика. Измећу хришћанства и мухамеданства има битних разлика, уколико је Христос своју науку проповедао већ једном културном народу, који је одмакао далеко из доба детињства, а затим уколико је ту науку наменио чистој философији будућега човечанства, рушећи националне, социјалне и политичне разлике, па чак и разлике раса, које изједначи духом љубави, братства, и праштања, докле је Мухамед својом релипрема физичком и наравственом свету. Иначе, тај појам могао је и у самом пантеистичком схватању Арабљана и пре Мухамеда постојати. (Прим. аут.)

76

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

гијом тежио, на првом месту, да пробуди уснула арабска племена, да их духом једне религије и политичким јединством онако расточене уједини, и најзад, покрене њихову индоленцију на велики посао.

Мада је Мухамед у етичкоме погледу сузио Христове идеје, уколико то захтева организација војничке силе и творца народнога јединства, те се утолико приближио више Мојсеју, он је ипак, у погледу баш те етике, био ближи Христу неголи Мојсеју. Јер докле је Мојсеј своју етику примењивао само на семитску расу и то искључиво на “изабрани народ”, и докле је све остале за собом и пред собом сматрао као нечисте и Богом презрене, дотле је Мухамед узимао под заштиту милосрђа и справедљивости и свакога странца па ма којој раси или народности припадао. Његов национализам није искључив као у Староме завету. Он га признаје и изједначује у свој потпуности свима нацијама, па ма којој раси оне припадале под заставом Корана. Као и Христос тако и Мухамед спаја идејом вере, расе и народе у једну заједницу, те тако обоје руше уске преграде семитизма у најужем смислу. Па као што хришћанство, спајајући народе и расе, одбацује аристократско првенство “Богом изабранога народа” над осталим, тако и мухамеданство руши све политичке, националне и социјалне разлике међу вернима, истичући на место класа личну заслугу. А то не треба нимало губити из вида при оцени Корана, у коме ћемо, као што рекох, поред човечанске етике једног реформатора вере, наићи и на политичарево лукавство и плахост једнога ратника према наоружаном непријатељу.

У погледу религиозне трпељивости Коран стоји према хришћанству и мозеизму подједнако. Он ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

77

Драгутин Ј. Илић

их признаје као божанске законе, које су људи разним тумачењем искварили, али зато дише непомирљивом мржњом према идолаторији, те докле се према онима понаша као вернима, који су залутали, дотле идолопоклонике гони свом жестином непомирљиве мржње. „Бог је слободан од сваке обавезе спрам идолопоклоника, тако исто и његов Пророк“. „Навести љуту казну, онима који не верују!“ „По истеку светога месеца убијајте идолопоклонике свуда, где год их нађете, заробљавајте их, опсађујте их и вребајте их у свакој заседи; али ако се обрате, ако врше молитву, ако дају милостињу, тада их оставите у миру, јер је Бог благ и милосрдан.“ (гл. 9 стр. 3, 5). Таком мржњом не дише ни према хршићанству ни јудејству; јер, пошто су то верујући, на њих утиче само проповедима, а никако мачем. Па ипак он се једаред одрекао ове непомирљиве мржње и почео хвалити идоле, јер је опазио у једно време да су идолопоклоници снажнији од њега, те ако не буде политичан, да ће сасвим пропасти. А то је било пpe бекства у Медину, докле је важио само као проповедник и песник. Додуше, он је ту хвалу убрзо пореко и назвао је искушењем Сатане, али то ипак показује, да је Мухамед, поред свега религиознога уверења, имао и друго једно, које овоме није уступало.

Но иако Мухамед није примио хришћанство у оној форми, у каквој га је могао чути међу арабистанским секташима, он га у његовој основи не одбацује. Еванђелије назива “упуство” и “светлост”, а за свој Коран изрично вели, да је то књига истине, “која потврђује Писма” (тј. Пентатевх и Еванђелије), што су јој претходила и чува их од извртања. У сури, коју је открио у Медини, вели: „Реци људима од 78

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Писама: ви сe нећете подупрети ничим постојаним, докле год се не узвладате по Пентатевху и Еванђелију и по ономе што је Бог озго спустио.“ „Кад би се они владали по Пентатевху и по Еванћелију и по књигама, које им је Бог послао, они би уживали добра, која се находе изнад њихових глава и испод њихових ногâ. Има их међу њима, који правично раде; али, ох! како су гадна дела већине!“

Као што се види, Мухамед је као реформатор делао у двојакоме правцу. С једне стране се непомирљиво бори против идолаторије, а с друге, усвајајући Пентатевх, који је усвојила и хришћанска црква он усваја и Еванђелије, али као арабски приповедник дела на томе, да своју реформу изведе, не као Апостол Христове Цркве, већ као Посланик Јединога Бога, који је по налогу Божијем дошао да удари печат, да потврди Пентатевх и Еванђелије, као Божија Писма, али и да их очисти од несугласица, лажног тумачења и тробоштва.

Ми смо малочас напоменули да се величина Мухамедова култуса не може објективно схватити, ако пре свега не познамо стање онога народа из кога је Мухамед понико. Многи оцењивачи Корана, не обазирући се на прилике и културно стање Арабије онога доба, осуђивали су и побијали културну вредност Корану. У такву погрешку упали су Дрепер, Шмолдерс, Вајл и многи други.

До Мухамедове појаве историја бележи Арабију као забачени крај света, у коме живе племена потпуно изгубљена за културни напредак. Ако су у магловитим предањима и очуване неке успомене, о некадањој великој и славној Арабији, о томе ни историја околних народа ни “вечитога Рима” није у ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

79

Драгутин Ј. Илић

стању ништа поуздано казати. За Мухамедове појаве она је била неприступна пустињска покрајина, о којој Јевропа није могла водити стварна рачуна, пошто не беше уредне трговачке комуникације и политичкоадминистративне везе, што је уосталом и био узрок, те је овај забачени део света постао уточиште небројеним секташким бегунцима, који, раздвојени од свога корена, тумачише и уносише хришћанство на своју руку, да се оно најзад, како по форми тако и по садржини, изједначи са осталим фетишкомистичким религијама. На земљишту фетишке и многобожачке Арабије апсолутна фаталност била је једини основ свима култусима, у које је детињска машта Арабљанина умотавала и најсићушније појаве приватнога и јавнога живота, било у наравственом или физичкоме значају. Ни саме хришћанске цркве у Хиру и Хасану нису, Бог зна, боље тумачиле Свето писмо, него што су га објашњавале прозелите око Кабе и на годишњим сајмовима у Укаси. И све те многобројне религије нису у стању биле да растурена племена саберу, да породични и друштвени морал измене у корист човечанства, да уснули дух Арабљана пробуде, а камоли покрену на узвишенији културни рад. Ваљало је, дакле, пронаћи пута и начина, којим ће се индоленција изгубљена народа покренути, одушевити и заинтересовати за идеју великог културног покрета. Тај начин није био ни фетишизам ни сабеизам ни идолаторија, ни арапски атеизам, ни Талмут, па ни секташко хришћанство.

Пре свога посланства, Мухамед је припадао фетишко-мистичкој религији, а затим мозаистичкој па онда хришћанској. И тек пошто се уверио да хришћанство, у њему познатој форми, није у стању да 80

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

у замрли народ улије нова живота, он ствара идеју о новом Посланству, које ћe стати за врат многобоштву и безверју, а потврдити Пентатевх и Еванђелије, на којима ће бити ударен печат Корана, последња опомена, последње Књиге, последњег Пророка.

У погледу културнога развитка, арабљанска су племена стајала на примитивноме степену умнога развића. Чергашки живот бедуина, који лутаху за пашом од оазе до оазе, и трговачки живот градова, који не познаваху друкчије заједнице, изузимајући трговачких међусобних односа, били су израз социјалнога стања, са породицом, која се међу чергашким племенима па и самим градовима нимало не разликоваше у наравственоме погледу од првобитне, полудивљачке породице. Но о томе ћемо проговорити још кад се будемо дотакли Мухамедова погледа о жени.

Малочас смо напоменули да етика Мухамедова Корана на људске односе у многоме надмашује ону из Старога завета. Како он идеално схвата душевне врлине, најбоље се огледа у оним деловима Корана, где говори о милостињи, љубави, доброти, скромности итд. Све ове врлине он одбацује и назива их грехом, ако су само спољашњег значаја, ако оне не потичу из чиста срца и дубоког наравственог уверења, које покреће човека на такво дело без икаквих шпекулативних циљева. Побожност није у обраћању лица истоку или 3ападу, него је побожан онај, који верује у једнога Бога. Творца, Сведржитеља, у последњи дан суда у Ангеле, Писма, (тј. Пентатевх и Еванђелије), у Пророке, ко своју имовину дели с ближњима, сиротињом, невољнима, странцима и свима оскуднима или га употребљава на ослобођавање робова итд. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

81

Драгутин Ј. Илић

У односима према Богу, Мухамед налаже врлине и борбу са страстима. По његовоме учењу, религиозни обреди и сама вера у Бога, Пророка итд. нису довољни да верујућега учине достојним загробнога блаженства, ако он у самоме себи не негује постојано врлине и не убија страсти. Тако на једноме месту вели: „Ко жели да угледа лице Господа, нека чини добра дела, и нека осим њега ни у кога не верује.“ „Ко преступи Закон и ода се сатанскоме животу, његово станиште биће пакао.“ „Ко са страхом у души очекује свој престанак пред лицем Господа и устручава душу своју од страсти доспеће раја.“ А “страсти” и “сатански живот” јесу по учењу Корана лаж, дволичност, поруга, разблуда, охолост, несправедљивост, освета, сплетка, тврдичење, леност, неповерљивост, разбојништво, мржња, безбоштво и многобоштво. У гл. 69 прети пакленим мукама онима, који у земаљскоме животу нису своје имање са убогима делили, а на једноме месту прети лихварима вечним огњем, овим речима: „O, верни! немојте се одавати камати, дижући двојином своту и опет двојином. Страшите се ватре спремљене за неверне“(гл. 8 стр. 125-126).

Једном речи, све што очишћава наравствена човека од земаљских ниских страсти, што утврђује дух и што га води идеалноме човеку, налази се потпуно и у Мухамедовим проповедима толико, да га је, у томе погледу немогуће двојити од осталих културних религија.

Уверени смо унапред, да ћемо међу многим нашим богословски религиозним људима наићи на известан прекор, но ми овде и не мислимо да се плетемо у догматичко-богословске појмове; наша је намера да укажемо Корану достојно место међу 82

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

осталим напредним култусима и да докажемо, да он има огромних заслуга у вођењу човечанства вишој мети. Јер на првоме месту, шта се захтева од једнoгa културнога култуса, ако не то, да очисти дух од ниских и животињских страсти, да последње трагове животињскога духа збрише и да на место њега назида дух човечански, који би се ближио вечноме идеалу што га велеум замишља. А не тежи ли Коран томе?

Поред обележених етичких погледа, који су ближи хришћанству него мозеизму, налазимо у Корану још једну сличност са хришћанством, а то је онај демократски дух, који из учења Коранова веје. Ко је год упоређивао Стари и Нови завет знаће, да у Староме социјални поредак стоји на строгим основима теократске аристократије и племенске преваге. Нови завет унео је демократску једнакост како у духовном тако и социјалноме погледу. „Први да буде последњи, а последњи први“, што ћe рећи, нико већи нико мањи, то је начело Христова учења. И Мухамед у овоме погледу ломи окове теократске и друштвене аристократије, било наследње било по положају. Он признаје само личну заслугу ума и духа. „Људи!“– вели он у гл. 49. „Ми вас створисмо од једног мужа и једне жене, па вас разделисмо на различите народе и племена, како би вас научили да узајамно љубите друг друга. Дакле, најблагороднији је од вас онај, у очима Алаха, који га се највише боји од осталих.“ Ова друштвена једнакост и створила је могућност његовом брзом напредовању и победи у политичком и културном животу народа.

Но уколико је ова демократска основица у Корану дала могућности и снажнија полета личним способностима, да се независно од социјалнога ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

83

Драгутин Ј. Илић

положаја развијају, она ипак не би донела онаквога успеха, те да ислам за нечувено кратко време пpeкрили све три поле света, да у Коран није унешена једна догма, која је постала врло важна основица и снажан покретач за буђење мусломанскога духа. А то је догмат о Судбини.

Баш на овоме догмату заустављају се многи хришћански критичари, и проучавајући га, долазе до резултата, „да је он угушио у Мухамеданцима сваку енергију и врлину. А Мухамеданско господарство вргао у дубоки сан“. Колико је у овоме мишљењу неосноване истине није нужно доказивати много. Дотични оцењивачи не имадоше на уму једну стварност, да је Мухамед, уносећи у Коран овај догмат баш њиме и пробудио заспали и расточени народ, тим га догматом увео у чврсто јединство, и најзад, под заставом тога догмата указао сјајну перспективу, која већ дванаест векова постоји. Ако је догмат о судбини био у истини разоравајућега утицаја, онда је без сумње тај утицај постојао и за Мухамедова времена. Па како је онда могао Мухамед да пробуди, освежи, уједини и на велики покрет упути један народ о коме ни Римљани нису знали ништа више до то, да у пустињској Арабији живе растројена племена, без жеља, амбиција и воље? Ако тај догмат пречи напредовању мусломана, онда како да се протумачи оних дванаест векова мусломанске владавине у Европи? По нашем мишљењу овако нагла настраност у оцени најважнијега факта, од стране хришћанских критичара, потиче искључиво из нехотична атавизма хришћанске нетрпељивости, која се и у објективно посматрање увлачи, те не допушта мислиоцу да известан философски појам у свима 84

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

правцима исцрпно упозна. Не тражећи других узрока са чега мухамеданство у културноме данашњем веку пропада, они се машају Корана, мада им је познато, да је под његовим окриљем култура средњега века показала највише успехе и да целокупна култура хришћанскога века почива и данас једним делом на класичној образованости Атине и Рима, с којом су нас Арапи упознали, а другим, ислама.

Докле Мухамедова етика потиче из хршићанскога учења, које је до свога Посланства проучавао, дотле је појам Судбине узет из саме фетишке природе арабљанскога духа. Судбина је и пре Мухамеда била најважнија догма мистичкоме веровању пустињских синова. Али Мухамед усвајајући овај појам, ставио га је сасвим на друге основе. До његова учења Судбина је, у животу мистичких Арабљана, вршила улогу апсолутнога господарења. Фетишка религија Арабљана приковала је енергију духа мртвачким коцем неменљивога фатума. Сваки покрет свако дело са својим последицама, приписивало се тајанственоме узроку судбине. У своме приватном и јавном животу човек је био потчињен неком вишем узроку, који управља њиме и који он не може изменити. Све што је било, што је, и што ће бити, извршиће се онако како је, већ унапред, Судбина одредила, па чак и у најситнијим догађајима живота, Судбина је била узрок свему. А тако апсолутно схватање искључивало је слободну вољу, па је сасвим природно уносило у приватан и јаван живот индоленцију, равнодушност и сношљиво потчињавање свему што се догађа. Оваком фетишком уверењу помагала је између осталих мистичних религија и сабеистичка, која се у томе погледу разлиПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

85

Драгутин Ј. Илић

ковала од најнижега фетишизма само по спољашњим формама. Тајанствена тумачења судбине, која је сваком човеку у звезде уписана помагала су да се енергија слободне воље и душевнога одупирања са свим успава. Па докле је овако схваћена Судбина навлачила на радње духа и вољу гробно спокојство у фетишких Араба, дотле је Мухамед успео да баш од тога духа, који мртвило уноси, створи силнога покретача, који ће повести уснуле трима метама: освајачкој, политичкој и културној. Он је, као што ћемо видети, баш том судбином улио самопоуздање и веру у успех, као и то, да се човеку не може ништа догодити друкчије него како је то већ о његовоме рођају у Књигу уписано. Разуме се по себи да се овај појам није, као код фетиша и мистичара, распростирао на свакодневни живот и догађаје, који искључиво од човека зависе. Крепљен таквим уверењем он је ступао у своме подузећу, без обзира на тешкоће и неуспехе, јер беше уверен, да је судбина јача од свега, али да га ни она неће помоћи ако сам од своје стране не уради све за добар успех. Не успе ли у своме предузећу он не сме малаксати, јер све што се десило, могло се десити не по судби него погрешком његовом, те зато све ипак може бити боље ако наново започне известан посао. „Ко се плаши стрела смрти тога ћe она сустићи, па макар се узнео по лествицама до неба“, пева у својим муалакат касидама престарели Зогаир Абу Суљма,18 ¹⁸ Зогаир Абу Суљма, и Лебид-Ибн-Рабија, два најзнаменитија арапска песника, који су на сајмовима у Укаси односили песничке мегдане. О њима је и у историји сачуван спомен. Њихове касиде (песме) носиле су име муалакат, што значи привешене, јер су као украс вежене на завесака Кабе и тамо висиле. Од тих “муалаката” сачувало се до данас седам песама. (Прим. аут.)

86

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

један од оних арапских песника, чији су стихови са необичним одушевлењем слушани и певани, а затим златом извежени, вешани као украс целе Арабије о зидове свештене Кабе. „Жива душа умире само са допуштењем Божијим, по Књизи која опредељује границу живота.“ „Реци: када би и дома остали, ипак, коме је смрт суђена озго, он ће погинути и на постељи. Седећи дома они говоре о браћи својој: да су нас послушали и да нису пошли не би погинули. Реци им: одагнајте самрт од себе ако говорите истину.“ „Нико не умире друкчије него само по наредби Божијој и сагласно са Књигом у којој је означено време краја свакоме човеку“ (гл. 3 стих 139, 148, 150, 162, 163), говори Мухамед после Оходске поразе, када је покушао да ублажи незадовољство и тугу родитеља и браће изгинулих. „Све зависи од Бога!“– вели даље у погледу човекове судбине.

И поред свега тога Мухамед није схватио судбину онако апсолутно, како би то желели да докажу понеки критичари Корана. Јер да ју је схватио тако, овај би догмат бацио верне у много тврђи сан неголи у коме беху Араби пре његових дана. Апсолутна судбина, коју је истакао после Оходске поразе, односи се на дела, која мусломан мора вршити у заједници и од којих зависи опстанак или напредовање мусломства. У приватноме животу, где је човек као јединица остављен самоме себи и где његов рад или нерад не користи никаквој општој идеји, а њему лично штети, Мухамед одриче судбину. Односно она постаје сасвим релативнога значаја. Тако у његовој напомени о зараженим местима изрично вели: Не ваља излазити из кужнога града као што не ваља ни улазити у њ̕.“ Фетишки Араб у оваковој прилици ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

87

Драгутин Ј. Илић

одговорио би сасвим обратно. Апсолутан догмат Судбине искључује појам о слободној вољи, јер где Судбина наткриљује све, тамо не може бити ни говора о слободној вољи, пошто су то два појма, која искључују једно друго. Међутим Коран не само да признаје слободну вољу него јој у извесним моментима одређује и апсолутан значај. По његовом учењу судбина означује човеку у најглавнијим потезима пут животу, она умногоме утиче на његов живот, и он је не може у свему изменити, али зато ипак она му оставља одрешене руке и гони га да све чини и ради за свој бољитак. Све што ради то мора ићи једној сврси – Богу. Не постигне ли успеха, онда он није крив, он је све урадио како је и шта је требало, а оно остало воља је Судбине. Али да развије у себи душевне моћи и наравствене особине захтева се апсолутно слободна воља. „Бог упућује онога, који xoћe да буде упућен и оставља у заблуди онога који хоће.“19 У гл. 73, у једноме ¹⁹ Љубибратићев превод Корана, ваљало је пре свега упоредити са арапским текстом, јер није превођен са оригинала. У гл. 2, т.

209 и гл. 35 стр. 9. Љубибратић преводи: “Бог упућује кога xoћe а оставља у заблуди кога хоће”, док зналци арапског језика тврде, да тамо не стоји кога него ко. У првоме случају одречена би била апсолутно слободна воља, а у другоме би била апсолутно призната. Да је француски, а по њему и српски превод погрешан видимо то и из главе 73 ст. 19 који стоји у противности са оним стиховима: “Ево опомене: нека се онај који хоће упути ка Господу”. Да је оно рђаво преведено опажа се и из целога смисла Коранова, коме је сврха, да људе опомиње, почива да се поклоне, а прети онима, кojи не хтедну, вечном казном. Када би Бог руководио онога кога хоће, онда нашто упуства и нашто Коран? Међутим ја сам разбирао код зналаца арапске граматике, па и они тврде да је то погрешка преводилаца, јер веле, да у правопису којим је Коран писан нема вокала. Заменица који у I и IV падежу пише се истоветно. (Прим. аут.)

88

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

стиху вели: „Ко хоће тај ступа на пут Господу“, а како се ступа на тај пут већ смо напоменули.

Према томе лако је разумети да је овакав догмат имао сасвим други утицај, а никако онакав како га неки схватају. У вези са слободном вољом, он је у практичној примени добио сасвим противан значај од оног фетишког, па је корисно утицао на енергију духа, било као потстрекач на велика дела било као утеха у случају неуспеха. „Реци: све зависи од Бога. Не сматрајте мртвима убијене на путу Божјем; не, они су живи, награђени Алахом и радују се ниспосланим милостима.“ Појам судбине сам по себи утиче на дух онако у каквој се форми исказује. Фетиши су га схватили као апсолутан неменљиви утицај виших сила, противу којих je узалудно делати, а Мухамед гa је схватио релативно, као утицај више силе, која је одредила мусломанству да се неуморно бори те да успева, а у случају неуспеха да не малакше него да понова устаје, јер на једноме месту после изгубљене битке вели Мухамед: „Да Алаху није била потребна ова пораза зар би нас победили?“ Што ће рећи: мусломанова је дужност да се једнако бори “на путу Божијем”, а Бог сам зна и одређује судбину свакој борби.

Осим криво схваћена догмата о Судби, хришћански критичари налазе још један разлог више, којим доказују неспособност Корана, да на своје следбенике културно утиче. Установу многоженства сматрају они као уништење жене, којој се тим актом, одузео сваки социјални и правни значај; тако је она престала бити слободан створ, и сашла на степен невољнице, робиње. Признајемо, да нама, у овоме питању није ни мало лако одржати се на земљишту ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

89

Драгутин Ј. Илић

објективна посматрача, нарочито кад узмемо на ум, да поред социолошког и етичкога појимања, што се кроз многобројна колена наслеђивало, постоји и једна, у пракси примењена, обичајима и законима освештана, породична установа моногамије.

Ово кроз векове наслеђивано и у животу прекаљивано начело, претопљено је, такорећи у саму природу културна Јевропејца, а баш та одлика и чини, те у самој ствари, можда ниједна установа Корана, није претрпела толико осуда као што је полигамија. Њу је хришћанско друштво оценило као нajвећи културни назадак, узрок, који смета напретку саме цивилизације, друштвено понижење женскиња, и најзад, као установу потпуно неприродну. Према томе, ова установа не само да срамоти човечанство, она га разорава.

Нама, као присталицама моногамије, већ по томе отежано је, да што објективније судимо о друштвеној установи, која, из основа не одговара ни породичним ни социолошким појмовима монигамистичкога друштва, те према томе и изгледа нам, да облик полигамистичке породице и њезина етика, немају могућности, да испуне оне захтеве хуманоправне једнакости међу половима, као што их је моногамија у своме принципу обележила. Али, кад апстрахујемо већ у крви урођене моногамистичке појмове, па обратимо пажњу на стварне чињенице, које се, као последице јављају, у овим двема установама, настаје донекле опасност, да наше објективно суђење, не само не говори против полигамије, него је шта више и у заштиту узима.

Да постигнемо што је могуће стварнијих резултата у овоме питању, ваља ће нам, да установу 90

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

полигамије претресемо упоредо са моногамијом.

Али, пре него ли се упустимо у то, нужно је да напоменемо, како пре свега не треба сметати с ума и један психолошки факт, а тај је: кад у једноме друштву овладају извесни обичаји, које векови утврђују и који се претворе у јавне, друштвене установе, онда се, на основу тих установа, ствара и известан друштвени поредак, морал, те све што њему не одговара то је неморално и понижење. Тако дакле, и установа моногамије сматра полигамију као неморал и понижење.

Покрај овога, не сме се порећи ни то, да поједине установе, ма како утврђене и освештане биле, постају не само илузорне него и шкодљиве баш по тај исти морал и друштво, ако оне нису на самој природи основане и ако се не развијају упоредо са самом природом, из које потичемо, у којој живимо и која је у нами.

Колико је, дакле, неприродности и не истине у оним нападима монигамистичке литературе на овај део Корана то ћемо одмах видети. Следбеници Корана могу све ове прекоре поднети мирном савешћу, јер полигамија није ни културни назадак, ни сметња цивилизацији, ни понижење женскиња, а најмање неприродна и разоравајућа.

Да полигамија није културни назадак то су нам већ доказали Маври и Араби. Њима полигамија нимало није сметала да освоје цео свет, и да, постану светило светске културе, те према томе, нећемо се ни упуштати у доказивања, како она није нимало сметња цивилизацији, о чему нас најзад може уверити још и класични, цивилизаторски Рим, који је, после опустошавајућих ратова, не само трпео него чак и ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

91

Драгутин Ј. Илић

саветовао и наређавао полигамију, те да се, колико толико, изравна онај расход у изгинулим ратницима.

Међутим, да докажемо, како полигамија није ни неприродна ни понижавајућа, ваља нам само критички проучити моногамију, као принцип, примењен у пракси живота, заједно са последицама, које за собом повлачи. Али, пре свега напомињемо и то, да моногамија, као породична и друштвена установа, није хришћанског порекла. Она је постојала и пре Христа у монитеистичких Јевреја, као и у културноме политеизму Грка и Римљана. Ово нам ваља имати на уму, ако би се случајно дотакли где год и ових прехришћанских друштава.

Начело моногамије оснива се на равноправности између човека и жене. Тачно одржавање тога принципа у брачноме животу сматра моногамија као основу породичноме опстанку и моралу, те тако је тај морал у породици као друштвеној основици, и оглашен за највиши идеал брака. На тај начин искључена је полигамија, и све што би подсећало на ову, сматра се као неморал, који руши породични поредак.

Међутим, баш томе, тако освештаном принцину равноправности смета једно, те да не остане илузорна, произвољна замисао човека, а то је, што она није конзеквенца саме природе, она иде унаточ њојзи.

Као филозофско-етички појам, без обзира на то, одговара ли он самој природи, физиолошким захтевима човека, нема сумње да овај принцип најбоље одговара врхунцу идеала полне равноправности. Али, нажалост, социјални и физиолошки узроци сметају овом начелу да се у пракси живота стварно примени: 92

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

И живот старих Грка и Римљана, као и самих Јевреја доказао нам је да је ово начело само идеална утопија, која не беше у стању да одговори захтевима природе у својој практичној примени.

Узроци, који сметају остварењу моногамије разнолики су, али најзначајнији су они, социјални и физиолошки. Ево једног примера:

Статистички је утврђено, да на 1000 мушкараца долази просечно 1100 женских.20 И то је у редовним приликама, кад не пустоше ратови и смртне заразе. У овом, дакле најбољем случају може се створити 1000 бракова, а остаје једна стотина здравих и способних женскиња, које имају права на брак и расплођавање, а које, без сумње, као и она хиљада удатих oceћajy у себи неодољиву природу за брачним односима. Али начело моногамије има своју етику, која устаје против саме природе, па сматра за неморалност сваку другу форму, осим брачне установе. Шта је, дакле, остало друго овој стотини, ако не, да у интересу породична морала угуше у себи природу, да се целога века боре противу ње, и, што је апсолутно немогуће, да је победе. На тај начин права и саме дужности, што их природа налаже створу, једна друштвена установа покушава да у интересу свога опстанка извитопери и потпуно уништи. Значи, дакле, да друштво у овоме случају устаје против саме природе, на основу које, оно и постаје. Узмимо најзад, да је 5% њих изумрло побеђујући природу; остало је њих 95, које с правом захтевају да одговоре дужности и потреби природној, па како је то апсолутно немогуће у браку, оне се увлаче потајно у породице, па из њих кришом извлаче њене ²⁰ По Кетлеовим подацима, у Енглеској на 1000 мушких долази 1087 женских. (Прим. аут.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

93

Драгутин Ј. Илић

чланове, те тако се почиње већ крњити идеално породично начело. Ових сто слободних женскиња, (то ћe, као што рекох, у најмању руку, кад свих 1000 бракова живе до старости), изазивају код људи полигамију, а код жена, потајну полиандрију.21

Међутим, то зло не остаје само међу њима, јер не треба заборавити, да ових 100 слободних женскиња постају потајне жене оној хиљади ожењених људи; неморал се, дакле, увлачи у саме бракове, па отуда, сасвим оправдано, путем угледања, и међу законите жене, које, док им мужеви уносе у брак потајну полигамију, одговарају на то полиандријом. На овај начин природа се свети апстрактноме моралу, који се ствара мимо ње и ратује против ње.

Културни представници моногамије не могу никада порећи ову истину, те према томе, и ова борба противу полигамије само је илузорна одбрана једног принципа, који од стотине здравих и способних моногамиста 95% није у стању у пракси да примени.

Према томе, овако схваћено начело равноправности не потиче из саме природе човека, па, услед тога, ни морал није здрав, јер не одговара ни физиолошким захтевима човека и жене. Дотуримо оном статистичком податку још и “месечно очишћење” и бременост, са строгим здравственим законима узд²¹Додајмо још и овај статистички податак. Осим 95 девојака, које остају неудате, стоји са удовцима овако. У Швајцерској, на 1000 мушких глава долази удоваца 60 3, а удовица на 1000 женских 127 3. У Енглеској, на 64 удоваца долази 114 удовица; У Италији, на 60, долази удовица 136; У Француској, на 73, долази удовица 139. У Немачкој, на 44, долази удовица 121; У Aycтpиjи, на 50 удоваца, 130 5 удовица. Дакле укупно на 351 удовца 764 удовица, а то је преко половине.

94

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ржавања, у интересу физичког здравља жене и детета, које ће доћи. Таква стања трају месецима, и човек је приморан, да на штету свога здравља чува женино и детиње. Па одговара ли такав морал захтевима саме природе?

На то нам најочитије одговара практика моногамистичкога друштва. Она нам доказује, да се морал и поредак ове установе подржава само привидно, а у самој ствари не врши. А то и јесте најопаснија неморалност, која, од светиње брака и породице, ствара само једну велику лаж.

Установа брака мора потицати из основа саме природе, те да ни човек ни жена не удари странпутицама, а да моногамија није у стању да ове странпутице уништи, зато нам је најјаснији доказ што на стотину бракова једва ако постоји 2% чисте моногамије и 20% моноандрије.

Осим указивања на ове незгоде, следбеници Корана могу у своју корист навести и ово; могу упитати ради чега постоји установа брака? На то би добили одговор: ради расплођавања. И моно и полигамија постоје тога ради, па кад је тако, онда нема сумње, да је онај брак стварнији и бољи, који више расплођава, а моралнији, који даје мањи проценат блуда. Не знам да ли је ко чуо, да је у години дана моногамистички брак могао дати више од једнога порода, док је у полигамији то правило; као што ми је непознато и то, да ли у законитој полигамији нормално развијен човек oceћa потребу да неморалношћу руши брак и породицу. Равноправност у моногамији није схваћена онако, како то природа ствари захтева, те зато, таква неприродност изазива и оне друге, које изигравају ову установу. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

95

Драгутин Ј. Илић

Они, који нападају полигамију, могли би, са гледишта идеалне правичности, рећи: е, па онда, тако исто и жена има права да оснива полиандрију, јер, кад полигамија није неморал онда, са истога становишта, није ни полиандрија.

И оваква би одбрана била оправдана, али само онда, када би уз њу стојала и природа. Али, пошто знамо, чега ради постоји брак и шта се од њега захтева, онда смо начисто, да је полиандрија неприродна а оно што је неприродно то је и неморално. Моно и полигамија стварају, а полиандрија руши; први оплођавају, а последња уништава. Полиандрија двоструко уништава: прво, женскињу, која је врши, а друго, приплод. У стотину многомужица ретко да 2% оплоде. Према томе ту неможе бити говора ни о природној ни социјално-правној једнакости.

Међутим, полигамија према моногамији, има ова првенства. Ниједна женскиња не остаје неудата, те према томе престаје опасност, с те стране, да сe породица и друштвени морал обесвећују; друго, контигенат деце већи је, и треће, полигамиста нема оне физиолошке потребе да изиграва брачни морал, у оним случајевима, кад је жена спречена. А што је најзначајније, у полигамији је полиандрија немогућа, али, ако се и догоди она је сведена на најмањи број можда нервно болесних жена, које би то и у моногамскоме браку вршиле.

У погледу онога пребацивања, да је Мухамед понизио женскињу, ту би следбеници Корана могли поставити овако питање: где је веће понижење? или тамо, где се женскиње спасава од неморалности и блуда, јер јој се осигурава брак и породица, или тамо, где она потајно врши неморалност и место 96

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

једномуштва распростире убитачно и неморално многомуштво?

А то, што данас налазимо код моногамије, било је и за културних Грка, Римљана и Јевреја. И онда је моногамија била само форма, за којом се скривала, ни мање ни више него полиандрија, која је тако исто и класични морал и породицу у корен подгризала. Сетимо се само грчких хетера и римских баханаткиња! Историја полигамских Мавара, ни за пропасти својих држава, није знала за овакве ненормалности.

Није, дакле, полигамија нимало за осуду, јер у њојзи нема ни оних болести неприродне подиандрије, ни дегенерисања породична приплода, ни понижавања жене, која извлачи из брачне ложнице туђа човека, или, која се искрада из брачне ложнице свога мужа, па силази у ложницу наложнице и блуднице.

Морал је, као што рекосмо, установа људска, али установа, која потиче из природе и која се ставља у службу природе. Стане ли он насупрот овој, природа му се свети, руши га и онемогућава његов стваран успех. У друштвеноме животу установе друштвене морају бити такве, да њихов морал одговара природи. Породични и брачни морал, као основа друштва, мора се до ситница одржавати и чувати. Међутим, није нимало потребно доказивати и даље, како се тaj морал у моногамији одржава.

Али да пређемо сад на саму мисао Мухамеда. Нема сумње да Мухамед, кад је унео у Коран полигамију, није био руковођен овим разлозима, бар не у свима овим појединостима, како их овде ми износимо. Зашто он није, као и Христос био за моногамију, било је других, социјалних разлога. Идеју моногамије ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

97

Драгутин Ј. Илић

могао је Христос са успехом унети у Јерусалим, међу културним Јеврејима, Римљанима и Грцима, који већ изодавна у брачним правима изједначише човека са женом. Али, ма како се налазило да је ова полигамска установа била неправична, Мухамедова уредба о жени учинила је у Арабији, и у опште на целоме Истоку, огроман напредак, релативно већи неголи у хришћанству. Наравствени обичаји и живот у Арабији, до појаве Мухамедове, били су тако запустели, кржљави и нечовечни, да их културни човек не би могао друкчије обележити него као знак најнижега дивљаштва, које одговара, само појму дивљих зверова. Ни у јавноме, ни у приватноме животу, женскиња није имала никаквих права; она је била ствар без значаја, чији је опстанак зависио искључиво од воље очеве, а после, мужевљеве. По смрти мужа она је, као и остале наслеђене ствари, припадала најближем сроднику, а овај је са њоме могао чинити по cвojoj вољи, задржати је или је уступити другоме, или, најзад, извести на тржиште и јавно је продати. Па и живот женскиње зависио је од воље мушкараца. Отац је могао убити женско дете, ако је налазио да га не може издржати, или да због њега у већу сиротињу запада. „Родитељи не убијајте своју деду!“ – вели Мухамед у једној сури Корана.

Само ово па би довољно било да нам покаже ужасан положај жене, пре Мухамеда. Али ми нисмо исцрпали све. Гнусоба крвне мешавине залазила је у границе скотске природе. Фетишки породични морал Арабљана није жену ни у коме случају сматрао чланом породице. Брачна веза могла се обављати у свима степенима сродства, па чак између рођене браће и сестара, оца и кћери, свекра и снахе, зета и 98

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

пунице, па најзад и између сина и мајке. „Немојте се женити женама, које су биле супруге ваших отаца; то је бешчашће, то је гнусоба и рђав обичај“, налаже Мухамед у гл. 4 стих 26, а одмах за тим у стиху 27 вели: „Забрањено вам је да се жените вашим матерама, вашим сестрама, теткама, нећакама, вашим матерама, које су вас одојиле, онима, с којима сте једно млеко сисали, матерама ваших жена, кћерима жена, са којима ви живите. Такође немојте се женити кћерима ваших синова, које сте родили, ни двема сестрама.“

Упоредимо сада овако уништену Арабљанку до Мухамеда, са положајем Римљанке, Гркиње и Јеврејке, до Христа, па тек онда ставимо паралелу значаја Христове и Мухамедове појаве у погледу женскога питања. И култура и религије ових народа још пре Христа усвојили су моногамију за основу породичноме животу, а женскиња је у породичним и својим природним правима још пре Христа стајала на високом ступњу, толико, да Христу није било потребе, да у проповедима својим расправља најелементарније појмове породична морала. Арабљанка, напротив, била је потпуно уништена и као жена и као мати и као кћи. У свакоме погледу она је била искључена из људства и бачена на ниво домаћих животиња. Само ова апсолутна зависност жене и деце од апсолутне воље оца и мужа, показује нам јасно, да ниједан култус пре Мухамеда није био у стању, да арабљанска племена истргне из варварског стадијума на степен културна човека. И мада су Арављани неговали сточарство и земљорадњу, (сточарство више), што би био знак културнога развитка, ипак не треба заборавити, да је то занимање припадало махом људима неспособним за разбојнички живот. Жена, деца, старци и робови, ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

99

Драгутин Ј. Илић

одавали су се овоме послу, а најважнија снага: младост и доба зрелости, бавили су се ловом и разбојништвом. Те три одлике, лов, разбојништво и ропство жене и деце, карактеришу само најнижи ступањ развића, варварство. Да човек корачи у саму културу ваљало je пре свега ослободити жену и децу, начинити их правним члановима друштва, а тиме и породицу изнети као угледну јединицу, из које ћe се културно друштво развити.

Противу оваквога варварства и бесправног положаја жене, морао се Мухамед борити свом жестином свога духа, и та му је борба најзад увенчана успехом. Он је увео жену у њезина породична, лична и имовна права, од којих ниједно не имађаше дотле. Тим правима она је добила велика удела у домаћем животу и престала се сматрати робињом. Међу напоменутим обичајима владао је и тај, да је човек могао имати женâ колико му драго, а сам да није морао имати према њима никаквих брачних обавеза. Када би супруг довео у свој дом и 20 одалиска, па захтевао од жене, да им, као робиња, служи, она се морала безусловно и томе покорити. За брачни преступ супруг није одговарао никоме, докле је жена подлегала драконскоме суду мужа и јавнога мнења. Најгнуснији пороци, противу којих се природа буни нису мимоилазили женскињу, и она је морала подносити вољно и без икаквог одупирања. Мухамед не само да је подигао жену из тога блата, него је и широко заштитио у одредбама Корана. Прво је утврдио њезина природна и лична права, а у случају смрти мужевљеве, оставио јој је право самосталнога управљања самом собом. Тако исто и у имовним правима жена је могла имати сопствености, коју јој је муж у случају развода морао вратити. Што 100

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

се тиче полигамије, њу је ограничио са неодређенога броја на најужи број од четири жене. Па и тај број скопчао је са таквим тешкоћама, да је мослиму врло тешко извршити све те захтеве. Претпоставља ли једну жену другој, увређена жена имала је права безусловно да се разведе, а осим тога, све четири жене морао је пристојно и подједнако издржавати. Поред овога свео је остала права мужевља у природне границе и изједначио их је, у брачноме погледу, са дужностима жене. Прељубу, коју би муж учинио, огласио би за такав исти порок, као кад би је жена учинила. Прељубника је казнио вечитом, (доживотном), тамницом. У питању бракоразвода и жена је добила права да тражи развод, ако јој је воља, докле то право пређе није имала. И поред свију ових права он јој је дао још једно, највеће и најсветије, обезбедио јој је матерински положај према деци. Једном речи, тек под заштитом Корана, жена је постала женом, ћерком и мајком, а до тога времена била је само ствар без значаја и вредности.

Само тај једини успех Корана па је довољан, да Мухамеда изједначи са највећим Пророцима и духовима Стара и Нова завета.

Нема сумње да је овако ослобођена и заштићена жена почела вршити сасвим други утицај, а тиме и облик породице из темеља преобразила. Чергашко схватање заменило се идеалним појмом породична живота, што је опет јако утицало и на племе, а отуда и даље на спајање у један народ. Је ли ова Мухамедова заслуга за Арабљанку мања од оне у хришћанству, за Јеврејку, Римљанку и Гркињу, мислим да није нужно доказивати.

Као што смо из ових потеза видели философски ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

101

Драгутин Ј. Илић

и етички смисао Корана унео је у себе такве елементе, који уништавају инерцију духа и покрећу извесној мети. Не само апсолутна судбина, коју је Мухамед ограничио, него што је главно, и потпуно уништење кћери, жене, мајке и сестре сметали су овој раси и у Арабији и Африци, да се до степена културе развије. Релативност Судбине, апсолутна слободна воља, тамо, где од самога човека или друштва зависи напредак, и узвишење жене, из положаја домаће животиње на степен правнога члана породице, била су она три најснажнија мотора, који су уснули дух Арабљана и Мавара из чаме уздигли.

У чисто религиозноме смислу Коран се једва разликује од хришћанскога схватања. Као и у нашој религији, он проповеда, да осим земаљског, привременог живота, постоји други, вечни. У вечноме је животу рај и пакао. Кад настане Страшни Суд, онда ће они, који на земљи живљаху праведничким животом, отићи у рај, а грешници у пакао, који се описује најстраховитијим сликама, што их арабљанска машта уме створити.

И учење Мухамедово о Богу, такође је било заслуга за напредак и културу Араба. Међу фетишким, сабеистичким, политеистичким, мистичким и атеистичким Арабљанима, међу скептицима, киницима и материјалистима, он је унео и утврдио монистички појам о Јединоме. Мада је овај појам божанства умногоме антропоморфистичан, дакле, ближи Мојсејевом неголи Христовом учењу, он је ипак био велики успех. И мада Суштаство, као што смо већ видели, личи у етичкоме погледу, у нечем, на мозеистичко, оно је ипак, по суштини, ближе хришћанскоме. „Бог је благ и милостив“, „Бог 102

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

опрашта“, и најзад, „Бог казни грешника“, али се не свети. Он захтева од смртнога, да само у њега верује, да се њему моли и да чини онако, како он наређује, а то је, да буде добар, милостив, снисходљив, да не чини никоме зла итд.

Појам о будућем животу стоји у органској вези са земаљским. Рај је необична башта, са изворима меда и хуријама, које правовернима сладе вечити живот. У њ̕ улазе само они, који верују у јединога Бога, који се боре за ствар Божију, који су били честити итд. Тек доцније, кад су развратни Омајиди створили догматику ислама, они су подржавали мисао, која претпоставља вршење религиозних форми, делима. Но то није Коран, као што ни католичка догма није хришћанство. Колико је Мухамед обраћао пажње на наравствену чистоту добрих дела, то се огледа најбоље у оном одбацивању доброчинстава, која не потичу из чисте унутарње побуде, него из сујете. Халифа Омар вели: „Молитва нас води до половине пута Богу, пост до врата његових, а милостиња нас уводи у његов двор“. „Праведник није онај, који се обраћа лицем Истоку или Западу, већ онај, који верује у Бога, у последњи дан, у Ангеле, у Писма, у Пророке, који своје имање дели с ближњима, сиротињом, невољницима, странцима и осталима који трпе, или га употребљују на ослобођење робова и заробљеника, ко тврдо држи реч, мирно подноси судбину“ итд. „Ласкава реч боља је од милостиње, која се даје с прекором“, „исплати за зло добрим, и тада тај, који се борио противу тебе, биће ти искрен пријатељ“. У опште гл. 2 и 41 говоре много о томе. Исто тако строго налаже милосрђе према свакоме, „јер Бог не воле људе горде и прекомерне“. "Ми смо написали синовима ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

103

Драгутин Ј. Илић

Израиљевим: ко је убио ма једнога човека, као да је убио цео свет, а ко је спасо живот ма једноме човеку, као да је спасо целоме свету“.

Да још и даље набрајамо податке у овоме правцу било би сувишно, па се тако исто нећемо дотицати ни даљих чисто догматичких уредаба, као што су оне, о молитви, посту, поклоништву, анђелима итд. Све ове уредбе групишу се око једне сталне, неменљиве идеје Корана: јединства Божијег, коме стреми људска душа, очишћена од свију порока и страсти, а обасјана, врлинама духа и срца. Тако исто не мислимо ни о корисним одредбама грађанског и кривичног поступка. Довољно је ако напоменемо да је Коран и те делове, унутарње друштвене организације, у себи обухватио, јер, као што смо видели, Мухамед није био само реформатор религиозних и социјалних идеја него и оснивач политичке и ратничке државе, као што беше Мојсије. У погледу смртне казни Мухамед је још у VII веку био много либералнији неголи хумани XIX век. Смрћу се казнио само убица, и то онда, када захтевају рођаци убијенога. Опросте ли му они, казна се не извршује.

Још нам остаје да проговоримо коју о уметничко-литерарној вредности Корана. У томе погледу не може се, само с једне стране, Коран, по својој укупној обради, мерити ни са Новим ни са Старим заветом. Када би томе истраживали узрока, можда би га нашли у неколиким околностима. Међу њима би била најважнија она, што је на стварању Корана радио само један човек, докле су оба Завета дотеривана и обрађивана под утицајем неколицине. Други разлог, што Коран није у ономе уметничкоприповедачкоме погледу израђен, узрок је, што је 104

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

сав Коран искључиво проповедничка полемика. Као проповедничка полемика он није могао своју уметничку литерарну зграду заснивати на онакој широкој приповедачкој основици, како се она тек после Христове смрти засновала у апостолским делима и причама четири евангелиста. Но мада се у тој форми не може поредити са класичним умотворима оба Завета, њему се ипак не сме одрицати класично савршенство у другоме правцу. Уметничка страна његова огледа се у бујној дикцији и силној беседничкој снази, којом нас поражава. Слушајући у Корану онај беседнички тон, који је тако често проткан фантастичким дахом арапске поезије, чисто вам се чини да чујете неки потмули шум, а затим, страховиту тутњаву пустињскога самума,22 који са риком небесних лавова лети и носи облаке песка, да заспе и угуши безбожнике; а сад опет осећате благи дах питомих оаза, које клонулога, под жегом пустињска сунца, маме у своја хладовита недра, да отпочине, под мирисним жбуновима лотоса и палми, где жуборкају стотине сребрнкастих поточића, а над чијим таласима лепршају и цвркућу веселе птичице.

Узалуд критичари Корана, међу којима се истичу, Дрепер, Вајл, Шмолдерс и др. поричу Корану чак и песничку вредност, Коран ће ипак зато преживети њихове погледе, који, мада покушавају да буду објектвни, ипак су пуни атавистичке нетрпељивости једнога култуса.

²²Пустињски ветар (Прим. прир.) ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

105

Драгутин Ј. Илић

V

Као што напоменусмо, дакле, и по својој етичкој, философској и социјално-демократској основи, Коран је потпуно изведено дело, које је било у стању да уједини једну расу и да, под својим окриљем, однегује снажну и светлу културу, којом се хришћански свет и данас користи. Мухамедова религија била је једини моћан покретач, јер све раније уносиле су само више забуне у расточену и успавану Арабију. Па како је она неговала и помагала културу!

Није прошло ни пуних сто година, а пробуђени Араби створише силну Арабију, Маври заузеше Шпанију и прекорачише у јужну Француску, те завладаше Провансом. Од Инда до Пиринеја растирало се Арапско море, запљускујући својим таласима и француске границе, да се на север прелије. Њихове границе могле би се обележити овако: на истоку, река Инд и пространа Кашмирска висораван, на северу, непрегледне туркестанске степе, каспијско море и закавкаске долине. Малоазијске покрајине Понт и Кападокија, плаћале су данак победничкоме следбенику Корана. Полазећи од града Тарза до Средоземнога мора, власт Арапа утврђивала се на острвима, Ципру и Родосу. У југозападној Европи, 106

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

трепери полумесец над шпањолским Пиринејима, и француском гором Цеваном. На западу Атлантик, на југу Сахара до Етијопије, Индијскога мора и ушћа Индовог. По својој величини оно је било веће од свију држава старога века, па је трајало све докле се не распаде на три дела: Омајиде у Шпанији, Фатимовиће у Африци и Абасовиће у Азији.

Па као што су, под окриљем Корана, своју ратничку славу до баснословнога успеха узнели, тако су Араби и умно постали светлило помрачене Европе, која се још и данас користи зрацима њихове просвете. Да није било Мухамеда, хришћанска би Европа још дуго чамила и била поприште неплодних догма, а култура би се за неколико векова задоцнила. Јер, докле су хришћански народи лутали у мистицизму и догматичким распрама, цветале су природне науке и развијале се под скутима Мухамедова Корана. Нису ли већ у половини IX века багдадски астрономи измерили у Сенари један део меридијана? Њиховој астрономији има се захвалити за тачно разликовање сунчане од месечеве године, бољим инструментима за мерење, поправљеним таблицама Птоломеја. Арапска астрономија дала нам је и термине, којима се и данашња астрономија служи. Технички називи: надир, зенит, меридијан, алгебра, имају свога корена y арапскоме језику. Ал-Манзор, Харун-ал-Рашид и Ал-Мамун беху у источноме калифату до врхунца подигли просвету. За владавине Фатимовића Египат је повратио славу и част давно минулих времена. Архитектура, технички радови, хигијенске установе, философија, песништво и остале науке, изузимајући сликарства и вајарства, цветале су до свога врхунца. Авицена, (Бен-Сина), чија је философија претеча ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

107

Драгутин Ј. Илић

дарвинизму, изналазио је своје философске-природњачке успехе под окриљем Мухамедова Корана, и последници Корана не сметаше научару, не нађе се ни један калиф, који би са Кораном у руци, доказивао неумесност и безбожност његових проналазака, као што су то, на неколико векова доцније, радили хришћански калуђери, са Библијом противу Галилеја.

Никад ни стари ни средњи век није показивао више толеранције у верскоме погледу, као што је она цветала у Кордови, за време калифâ. За кордовских калифа хришћанске су владике држале јавне зборове, на којима су расправљале о потребама своје цркве. Дације су биле правилне и неосетне, правда подједнака, а лична безбедност заштићена, те зато се и не догађаше бунâ, изузимајући неколико незнатних, које се појавише из сујете, као што је нпр. Толедска. Шпанија не сме никада заборавити на сјајна имена Абдер-Рамана I, Хешама I, Абдер-Рамана II и АлХакема II, који владаху од 775-961 г. Под светлошћу ових планета, које издашно расипаху благо, постигла је свој врхунац, пољопривреда, трговина и уметност. Од неплодне Шпаније створили су Маври рај земаљски.

Туђу и своју културу умели су они складно употребити. У дотицају са Перзима, Египћанима и Грцима, они су примали њихову културу пажљиво и са верношћу, па је у себи усавршавали. Харун-ал-Рашид био је у непрестаној борби с Грцима, рушио је њихове градове, сметао њиховој физичкој и политичкој моћи, али је са највећом усрдношћу пресађивао и неговао све културне тековине Грка. Александријска школа унела је међу Арабе Аристотела, и он поста врело философије, коме жедни Араби, као махнити, 108

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

јурише. Два најчувенија философа IX века, дао нам је ислам. Ал-Кинди и Ал-Фараби, ученици Багдадске школе, пронели су име и философију Аристотелову високо. Сви системи и философске школе, почев од Бен-Синина пантеизма па до Газалиевог скептицизма и мистике били су достојно заступљени у Араба. Мотазелити, који се међу философским системима јавише у самоме исламу, ударили су за основу својим религиозно философским системима и научним истинама: човечији здрави разум. Оваку философску поставку разјашњавали су и доказивали са ове основе. Па као што се у Источноме тако се и у Западноме калифату философија узнела на необичну висину. Ибн-Тофаил ударио је својим „Аутодидактом“ темељ психолошкоме роману. Аверое је био онај, који је у XII. веку упознао и хришћане у Европи са Аристотелом.

Нема поља у науци, где исламитски Арапи нису оставили трага или као последници ранијих култура или као творци. Они су пронашли у медецини дестилацију и многе друге изуме, које нећемо набрајати. Кемија и алкемија јесу творевине њихова духа. У географији су чуда стварали. Ни један народ у Европи није привредио толико у овој струци као Араби. Едризи, Абул-Фед, и Масуд били су највећи умови тога доба. Они су били и историчари. Међу песницима врло често су се јављале жене, које су стекле уважења у своме народу, као што их је било, које су својим утицајем делале на политички живот калифата. Ова песничка моћ Арапа најбоље се огледа у савршенству језика. Богаство речи и синонима надмашује све остале језике. Једна ствар, која има своју реч, ако промени облик, положај, или се посматра друкчије, има већ другу реч, која јој име и положај ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

109

Драгутин Ј. Илић

обележава. За камилу има 1000 речи, мач 1000, а појам “несреће” 4000 и т.д.

Па ко учини тако силан преврат у духу Арапа? Ко изведе из умне таме један парод да постане луча, светлост помрачене Европе? Ко вековну интоленцију афричких Мавара и Араба крену у живот?

Има и таквих мислилаца, који тврде да није Коран узрок културноме развитку Мавара, већ сама раса, способна за културу. Да ово докажу они обраћају између осталога погледе на Турке, који већ толико векова живе под сенком Корана, па ипак не видимо у њих никакве културе. Ми не можемо спорити то, да у првоме реду култура и напредак зависи од способности саме расе, која је предузима. Истина је да је маварска раса била способна за културу, али је и то историјска истина да je та раса постојала и пре Мухамеда и пре хришћанске културе, па онда и за римске културе, али ни једна од тих није била у стању да је из њезина мртвила у живот покрене. Способност њезина није се ни на коме пољу опажала вековима. Векови за вековима пролетели су преко бескрајних арабијских и афричких пустиња нешумно и мирно да не ремете сан којим почиваху племена. И за времена римске и хришћанске културе дремала је она, а о Арабима се знало само толико, да је то један, растројен, лукав, варалички и разбојнички народ, који није ни за шта. Све културне религије дотицале су се њега, али га ни једна није раздремала, а Мухамедов Коран учини чудо у пустињи. Он их пробуди, освести, уједини и даде могућности да своје способности у три правца развију. Под дахом Корана, оживеше засуте оазе, залисташе увеле палме и зажуборише усахли поточићи. Арап разви у своме пробуђеноме духу три светске врлине, 110

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

које не познаваше дотле: освајачку, државничку и културну. Од првог историјскога памћења, до данас, није било тако огромне државе као што беше њихова имена арапских научара и данас су најсјајнији алемови у круни човечанске културе, а њихове државне способности најлепше се огледају у задовољном животу толиких народа, који под њиховом управом живљаху. Распаду њихове државе био је узрок само огроман и неприродни размак политичких граница, које бејаше физички немогуће у целини одржавати, а пропаст и прогонство њихово потичу само отуда што је већ тада много веће хришћанство устало. Не стоји дакле поставка, да је узрок културноме развићу способност расе, а пропасти, Коран; јер као што напоменусмо та способност није се у раси пробудила пре појаве Корана. Демократски и етички Коран није никада сметао развијању културних Истина, докле је н.пр. једна хришћанска догма стезала и гонила културу вековима, спречавујући људскоме духу да се развија. Па хоћемо ли ради те хришћанске догме кривити само хришћанство, за онај мрак, који је после исламићанске културе гушио католичку Европу? Зашто се међу имамима не нађе ни један, који би у погледу културнога напретка, узвикнуо: “Незнање је мати побожности!”као што је то на неколико векова после Мавара један хришћански папа казао? Је ли било случаја, да су калифи, ради научних истина, што их маварски учењаци проналажаху, мучили, вешали, спаљивали, као што је то чинила инквизиција једне хришћанске догме? Па хоћемо ли кривити за то само хришћанство? За своје буђење, напредовање и величину Арапа имамо захвалити једино Корану, а за пропаст са свим другим приликама, међу које ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

111

Драгутин Ј. Илић

могли би убројати и ове што је, већ за поделе арапске државе, хришћанска Европа престављала општу и доста снажну заједницу у религиозноме погледу.

Према овој заједници арапска раса била је бројно веома малена и расплињена а да собом прелије огромни простор своје државе; а култура, коју они делише богато, свима око себе колико год је њих прослављала и снажила толико je исто била и моћан покретач националних, политичких, религиозних и социјалних тежња противничке расе. У хришћанској заједничкој идеји успели су најзад народи да се сложе противу странца који, ма колико да је учинио добра подчињеним народима, он је ипак био туђ и стран, како по језику, крви и раси, тако и по самоме култусу, који догматичко религиозна нетрпељивост хришћанства мрзаше. Овим мотивима ваља додати још и то, да су, у последњим данима политичкога живота, припомогле слабљењу калифата и међусобне унутарње не сугласице и нагомилани елементи странога порекла, које Маври прилагођаваху себи. Сви ови и овима слични узроци, дакле, а не Коран, јако су припомогли да се угаси једно културно сунце, које је, за пуних шест векова, обасјавало културну стазу и показивало народима око себе, како ваља ступати по стази “Благога и Милосрднога.”

Па и сами Турци, на које указују критичари, показали су свој успех тек под Кораном. Под њиме само развили су они своје способности, а што су те способности биле само освајачке, томе није Коран крив. Ни један култус па ма каквога савршенства био, није у стању да улије у једну расу и оне способности, које раса или, народ у себи никако немају. Када би зашли мало дубље у историју хришћанскога култуса, зар не 112

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

би исто то нашли? Ено вам црвенокожих Индијанаца. Докле хришћански култус и култура није дошла међу њих, да их развије, они су живели и плодили се, а од тада све их више нестаје. Поједина племена, која, за Колумба, Кортеса и Васка де Гаме, беху многобројна, данас су или са свим ишчезла са лица земљина, или ишчезавају што хришћанство дубље у њих продире. Па је ли томе криво хришћанство? Аустралијански староседеоци такође се губе. Па је ли томе крива хришћанска религија? Религија може да дела само у два правца: или да постакне, покрене и развије способности, које раса већ има у себи, или, ако их никако нема, да дотичној раси спречи даљи опстанак. Зар је крив, дакле, Коран, што у турском племену није развио друге способности, осим освајачке. Оно што су Турци имали то су и дали. Но хајдемо ближе.

Ено Бугара. До прелаза у хришћанство и за прелаза, они су остали подједнаки, докле се не претопише у способнију, славенску расу. Ено једног туркменског, уралско-алтајског племена, које се на наше очи развија. Њихове способности осташе и у хришћанству онако исте, као и до хришћанства. Зашто хришћанска религија не мога да створи у њима још и других особина? После хиљаду годишњег живота, међу хришћанима и као хришћани они су начинили миленијум, на коме им ваљало да покажу своје културне успехе, па колики су то успеси? Када ступите у њихову изложбу па издвојите Славенима што је славенско, Немцима што је немачко, Румунима румунско, шта је остало од хиљадугодишње културе њихове? Ништа друго него неурађена зверска кожа, којом се Печењези огрташе, и троструки Арпадов бич, којим, и данас шибају оне исте Немце, Славене и ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

113

Драгутин Ј. Илић

Румуне, чијом се културом, као својом рођеном, поносе. Од првог хришћанства, па до последњих дана, имали су они великих духова на свима културним пољима; али начините речник свију тих имена, потражите њихово порекло па онда реците, на стотину таквих културних имена колико долазе чистих Маџара? А они су хришћани већ толико векова па ипак раса маџарска, уколико се није претопила у славенску крв, остала је онако исто неразвијена и груба за културу, као што је била и у оно доба када је грчки император Лав Философ, да се спасе од бугарскога Симеона, позвао са црноморских обала у помоћ. Па је ли хришћанство криво што у њима није ни до данас могло изазвати других особина, сем оних које су биле у самој раси? Или, је ли онај дивни и величанствени будизам крив што данас његови следбеници живе у потпуној чамотињи? Није! Тако ни Коран није крив пропасти Мавара, као ни некултурности Турака; међу тим његова је неоспорна заслуга, што су и Араби и Турци могли развити до највишег врхунца способности које су у својој раси имали. Карловци, децембра 1896.

114

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

115

Драгутин Ј. Илић

116

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Портрет Драгутина Ј. Илића

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

117

Драгутин Ј. Илић

118

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Драгутин Ј. Илић – књижевник и визионар

Д

рагутин Ј. Илић, изданак чувене песничке породице Илић, рођен је на Богојављење 1858. године у Београду. Његово рођење било је у знаку два славља његовог оца Јована Илића. Прво је било политичко, будући да се Јован Илић истакао на Сентандрејској скупштини која је поново изгласала кнеза Милоша, а друго књижевно, будући да су те године биле објављене две збирке песама које су му донеле песничку славу. Драгутин Ј. Илић је имао ту привилегију да одраста у породици чији је дом четири деценије био културно жариште београдске и српске елите.1 Тако је кућа једне српске породице прерасла у књижевни салон који ће бити од великог значаја за културни живот српске престонице. Несумњиво је да је његов највећи узор био његов отац, али се никако не сме занемарити чињеница да је Драгутин у себи већ носио клицу генијалности, те тако израстао у оригиналног књижевног ствараоца, снажне идеје и изузетне енергије. На књижевној сцени је био активан, неуморан и истрајан пуних педесет година. Био је песник, приповедач, есејиста, књижевни критичар, драмски писац, писац књижевних расправа и студија, путописа и мемоара, као и разних других бележака.

1Вулетић Александра, Породица Јована Илића – пример српске грађанске породице у другој половини XIX века, (ур.), Весна Матовић, Породица Илић у српској књижевности, ИКУМ, Београд, 2003. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

119

Драгутин Ј. Илић

У свим књижевним врстама се показао као мисаоно узвишен, племенит и емотивно обојен стваралац. Његов књижевни рад састојао се у непрестаном трагању за новим књижевним путевима, при чему је инсистирао на наметању сопствених идеја, због чега је на крају морао да плати цену брзог заборава. Иако две године старији од свог брата Војислава, Драгутин је живео најдуже од све браће Илић. Свој, готово седам деценија дуг живот, провео је у честим путовањима. Осим у Београду, живео је и у Сремским Карловцима, Новом, Саду, Загребу, Букурешту, Москви...

Пратећи књижевне кораке свога оца, песника Јована Илића, Драгутин је први пут ступио на књижевну сцену 1876. године и то са родољубивом песмом под насловом „Гледао сам“ која је била објављена у књижевном часопису „Јавор“. Нешто запаженија је била његова песма под насловом „На вршидби која је објављена у часопису „Отаџбина“. Био је плодан књижевник истанчаног, самосвесног, али и необузданог духа. Остварио се у готово свим књижевним жанровим, искључиво пратећи своју књижевну и уметничку визију. Животни пут и усуд су га определили на лутање, вечито опонирање друштвеној средини, а све у трагању за сопственим бићем, насушним знањем, узвишеном лепотом духа, истином, а понајвише смислом човековог постојања.

Српску поезију је обогатио новим мотивима који су му послужили за обликовање духовно и филозофски утемељених идеја. Своју прву збирку поезије под насловом „Песме“ објавио је 1884. године. Читалачку публику jе задобио пре свега прозним делима: „Хаџи-Ђера“, „Хаџи-Диша“, „Хаџи-Рувим“, 120

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

„Отац“, „Звона“, затим драмама: „Краљица Јаквинта“, „Краљ Вукашин“, „Хисторијска драма“. Инспирисан Истоком и његовом духовношћу, написао је расправу о пророку Мухамеду под насловом „Последњи пророк“ и источњачки роман „Секунд вечности“. Бавио се и уредничким послом. Био је уредник листова: „Србадија“, „Преодница“, „Балканска вила“, „Православни исток“ (на руском и француском), „Бранково коло“. До смрти је радио као библиотекар библиотеке у Народној скупштини. Умро је у Београду 1926. године.

Постоји неколико занимљивости везаних за личност Драгутина Ј. Илића. Прва је везана за порекло презимена Илијћ. Наиме, мајка Јована Илића, Стана, након смрти Јовановог оца Николе, удала се за Илију, устабашу пушкарског еснафа, родом из Пожаревца који се истицао писменошћу и љубави према књизи. Јован је једном приликом замолио свог очуха да му дâ своје име за презиме, што је овај и прихватио, тако да се Јован од другог разреда основне школе прозвао Илић (уместо ранијег Николић). Од имена Илија изведена су три презимена: Илић, Илијић, Илијћ, а Драгутин је преузео управо ово последње, тако да се до краја живота презивао Илијћ, а то презиме је исписано и на породичној гробници Илића на Новом Гробљу.2 Друга, нешто бизарнија, везана је за његов интимни живот. Наиме, Драгутин се оженио својом блиском рођаком, тачније сестром од тетке. Да би ступили у овај родоскрвни брак, Драгутин и његова изабраница морали су да напусте окриље православне цркве и да се венчају у протестантској богомољи.

2 Илић Ј. Драгутин, Последњи пророк, Београд, 1896. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

121

Драгутин Ј. Илић

Иако је пар био пред хапшењем, захваљујући бекству у суседну Аустроугарску, успео је да остане ван домашаја полицијских власти.3 Ово су само неке од особености породице Илић, која се по начину живота знатно разликовала од других српских породица истог друштвеног слоја.

Драгутин Ј. Илић остаје упамћен и као први српски писац који је описао своја спиритуалистичка искуства и покушао да им дâ научну основу. Његови савременици су забележили да је он долазио у додир са езотеријским учењима, а у његовим, пре свега прозним радовима, запажени су и трагови масонског учења и симболике. Посебно је занимљиво то што је централна личност Драгутинове спиритуалистичке аутобиографије управо његов брат, песник Војислав Илић. Годину дана након његове смрти, Драгутин је присуствовао првој спиритуалистичкој сеанси и први “дух” који је проговорио преко медијума био је управо дух његовог брата Војислава. Након тог необичног догађаја Драгутин је из политичких разлога често живео у емиграцији. Своја паранормална искуства је забележио у књизи „Привиђења – моја исповест“ која је настала на основу његових интимних бележака.

Драгутин Ј. Илић је имао врло буран живот, а носио је и велики терет, оличен у потреби да оправда велико име свог оца Јована и достигне песничку славу свог брата Војислава. Растрзан између сопствених визионарских идеја и захтева тадашњег друштва, између потребе за стварањем и уклапањем у постојеће књижевне токове, Драгутин је у своје доба ипак успевао да остане у жижи интересовања.

3 Ковијанић Гаврило, Драгутин Ј. Илијћ – сјај његовог живота и стваралаштва, Београд, 1991.

122

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

Данас, нажалост скрајнут и заборављен, остаје присутан у мислима добрих познавалаца и љубитеља српске књижевности, нарочито оне стваране с краја 19. века.

Драгутин Ј. Илић, књижевник узбудљивог живота и необичних визија, умро је 1926. године у Београду.

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

123

Драгутин Ј. Илић

Источњачка визија Драгутина Ј. Илића

Д

рагутин Ј. Илић је љубав према Истоку развијао још у младости. Свакако да је у томе највећу улогу имао његов отац Јован Илић. Инспирација оријенталним начином живота, културом и обичајима, пренела се на све Илиће, али је, чини се, Драгутин у томе отишао најдаље. Он се интензивно интерeсовао за источњачку филозофију, не зазирући да се окуша у спиритуализму, предестинацији и неистраженим пољима eзотерије. Он је одмалена слушао приче о “чаробном Истоку”. И сâм његов учитељ, Јован Илић, био је духом окренут Истоку, сматрајући га простором који настављају народи, пре свега морално узвишени, а потом и скромни, природни и што је најважније човечни. Тако је Драгутин Ј. Илић слушајући очеве приче о Маврима, Турцима и Персијанцима полако стварао слику света коме ће и као човек и као књижевник бити прилично наклоњен.

Дело „Последњи пророк“ представља прву српску биографију пророка Мухамеда. Имајући у виду чињеницу да се српски књижевници нису много бавили Истоком, а нарочито не религијом, односно исламом, ова књига Драгутина Ј. Илића представља истински бисер српске књижевности и заслужује посебну пажњу.

Српска књижевност 19. века приповеда о 124

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

извесном интересовању за Исток, његову културу и духовност. То је нарочито испољено у поезији, те да тако многи књижевници, пратећи источњачку нит, Змајевог „Источног бисера“, и сами исписују стихове испуњене мистичком љубављу и оријенталним заносом. Код Јована Илића то је збирка песама „Дахире“ (1891), код Јелене Ј. Димитријевић то је дело „Јеленине песме“ (1894), а нешто раније, код Ђорђа Рајковића то је циклус „Источно“ (1862). У прози, српски књижевници 19. века, били су инспирисани арапским и индијским причама, те тако Лаза Костић у часопису „Даница“ објављује причу „Минехаза“ (1860) и причу „Махараџа“ (1861). Чести су били и препеви турских, арапских, персијских и индијских песама и прича, пример је Сима Поповић који је 1868. године превео и објавио „Индијске приповетке“.1

Угледајући се на своје књижевне претходнике, Драгутин Ј. Илић, окреће се источњачком свету, упуштајући се у књижевно уобичавање биографије личности коју је његов отац Јован Илић, сматрао генијем. Тај геније је, по уверењу Јована Илића, после Христа, човечанству донео највеће користи.2 Чини се да је ова студија о Мухамеду, настајала дуго година, као промисао Драгутиновог оца. Све оно чему га је отац подучавао, о чему му је приповедао, нашло се у књизи „Последњи пророк“. Нема сумње да је при стварању овог дела Драгутин Ј. Илић користио и страну литературу. Знајући да су браћа Илић врло интензивно читала руску литературу, у почетку преводе, 4 Скерлић Јован, Омладина и њена књижевност, Београд, 1906, стр. 380-381.

5 Ковијанић Гаврило, Драгутин Ј. Илијћ – сјај његовог живота и стваралаштва, Београд, 1991, стр. 72. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

125

Драгутин Ј. Илић

а након шти су научили руски језик и у оригиналу, а имајући у виду чињеницу величине и значаја руске оријенталистике, врло је вероватно да се ослањао и на руске изворе. То потврђује начин на који је писао поједина арапска имена, ослањајући се на традиционалну руску транскрипцију.3 Ослањао се, како се у самом делу може видети, и на западне изворе које је чак и критиковао: „знаменити Дрепер, говорећи о Корану и поричићу му културну и религиозну, филозофску, знанствену и политичку важност, покушао је и да му литерарну вредност побије“.4

Може само да се претпостави до које мере је Драгутин Ј. Илић био фасциниран Мухамедом и његовим животним путем. У личности Пророка садржане су све оне особине које би могле да му послуже као идеал. Он је славио надахнуте људе, али не обичне, свакидашње, већ оне изабране. То су генији, мудраци, попут самог Мухамеда. С друге стране, вредности које проповеда ислам, морал и човечност, а које се у Курану величају и уздижу, овом српском књижевнику, интелектуалцу и борцу за истину никако нису могле да промакну. Постоји један, засигурно и најзначајнији детаљ када се говори о Драгутиновом делу „Последњи пророк“. Наиме, он је имао довољно смелости да се према нечему, за то доба, у нас тако омраженом, посвети са дозом објективности. О томе говори врло искрено и неприкривено: „Оценити значај Мухамедове појаве и религије коју је он у Арабији зачео, а којој пламена пустиња беше и сувише 6 Танасковић Дарко, Прва српска биографија последњег пророка или благонаклоност као метод, (ур.) Весна Матовић, Породица Илић у српској књижевности, ИКУМ, Београд, 2003. 358. ⁷ Илић Ј. Драгутин, Последњи пророк, Београд, 1896, стр. 5.

126

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

тесна, те се као ненадни холуј изви над аравијским пустињама, прелете преко сиријских степа и камените Синаје, у Азију, у Африку и Европу, да се испореди са трима најважнијим религијама светским хришћанством, мозеизмом и будизмом није баш тако лак посао. Није лако ни зато што нас као хришћане, који пуних тринаест векова водимо крваву, и непомирљиву религиозну - политичку војну с исламом, и дан-дањи запаја општа, историјска мржња, која би се тек онда угасила, кад би хришћанство са својом културом, продрло и у најскривенији кутак источних народа, над чијим се гробовима не уздиже још мученичко знамење Христа Спаситеља. То осећање, које се, поред свега ублажавања хришћанског култуса, у нами прикрива, било је многима сметња, да о исламу, као култусу, који је био од велике важности по умно, духовно и политичко развиће, у три дела света, искажу праву истину, без обзира на субјективно осећање своје.“5 Ово би у некој равни, поред оне историјске, религиозно-филозофске и књижевне било и најзначајније постигнуће дела „Последњи пророк“. Оваква промисао о позитивном односу према другој вери, њеном разумевању и прихватању различитости претеча је промисли савременог света и тежње ка свеопштој, нарочито верској толеранцији. Тако ово дело и данас добија на актуелности и може се ставити у контекст данашњег односа православаца и муслимана на нашим просторима. Одмереност, објективизам и искрено интересовање за туђе обичаје и навике може послужити као путоказ који би припадници ове две религије на нашим просторима, уколико желе миран ⁸ Ибид. , стр. 4-5. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

127

Драгутин Ј. Илић

суживот, требало да прате.

У оно доба, пак, ова књига имала је значај као документ о идејно-политичком току међу родољубним српским интелектуалцима који су се ради супротстављања превласти аустроугарског утицаја у српским земљама и на Балкану залагали за приближавање Србима Мухамедовог закона, односно муслиманима у БиХ и Јужној Србији.6 Сасвим је извесно да је Драгутин Ј. Илић у своје дело инкорпорирао и елементе усменог предања, с обзиром на то да је био у контакту са многим домаћим припадницима исламске вере, и то оним образованим, зналцима исламске теологије, историје, науке, али и арапске граматике. Дакле, знање које је из ове области стицао од свог оца, знање до кога је дошао читајући страну литературу и знање које је добио непосредно, на самом његовом извору, учинили су да дело „Последњи пророк“ по свом садржају буде веродостојно и успешно написано. Сам језик упућује на Драгутинову поетску црту. Та поетска нит осети се већ у самом уводу, ненаметљиво провејавајући кроз цело дело. На моменте поетичан, али врло концизан и систематичан. Драгутин Ј. Илић приповеда о животу Пророка најмлађе од три монотеистичке религије. Тако се кроз призму Мухамедовог животописа прелама и источњачка визија Драгутина Ј. Илића.

Ово дело, укратко сажима све оне духовне теме које су га заокупљале током живота. Управо та, духовно-мисаона димензија, овом делу даје посебну драж. И сам склон духовним и филозофским проми⁹ Танасковић Дарко, Прва српска биографија последњег пророка или благонаклоност као метод, (ур.) Весна Матовић, Породица Илић у српској књижевности, ИКУМ, Београд, 2003, стр. 360.

128

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

шљањима о човеку, његовој потреби за смислом живота, о проналажењу духовног склада, он свим недоумицама приступа зрело, али и уз дозу критичности. Чини се да га је највише фасцинирало питање судбине, односно предестинације, што је уједно представљало и главни покретач за расправу о Курану. Ова, друштвено-историјска, културна, књижевна и духовна мисија звана „Последњи пророк“ само показује књижевну зрелост Драгутина Ј. Илића и храброст да се као прави интелектуалац, упитан пред непознатим, истим и позабави. Ово дело је сложено и представља прави изазов за истраживаче. Његова вредност је утолико већа, уколико се може сагледати са више страна, било антрополошке, етнолошке, друштвено-историјске, књижевне, филозофско-религијске. Управо из тог разлога остаје запитаност због чега је оно остало на маргини науке и историје српске књижевности.

Ово дело поседује неке језичке мањкавости које приписујемо времену настанка, али и пишчевој склоности ка штампарским грешкама, које је приређивач у овом новом издању настојао да исправи. Ипак, као и све у случају Драгутина Ј. Илића, и ова његова карактеристика има своју предисторију. Он је због честих путовања био принуђен да своје рукописе пише брзо, те није имао времена да их дотерује. Догађало се да оно што напише у заносу, инспирисан неком темом или мотивом, готово и не поправља, што су му највише замерали литерарни чистунци.7 У томе не заостаје ни књига „Последњи пророк“, с тим што у њеном случају и сам писац признаје грешку, ¹⁰ Ковијанић Гаврило, Драгутин Ј. Илијћ – сјај његовог живота и стваралаштва, Београд, 1991, стр. 75. ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

129

Драгутин Ј. Илић

правдајући се на крају свог писања: ...„те ће погрешке и сами читаоци већ исправити.“

Дело „Последњи пророк“, написано у Карловцима децембра 1896. године, у издању књижаре Мите Стајића, део је својеврсне источњачке визије српског књижевника Драгутина Ј. Илића и представља неправедно запостављени књижевни бисер српске књижевности. Истовремено, ово дело такође потврђује и задојеност Драгутина Ј. Илић Истоком, који је дао можда и најсликовитији однос источњачког и западњачког начина живота, рекавши: „Ко хоће да схвати како се прави добра машина, ко тражи научне спреме, нека иде на Запад. Али, ко тежи за срцем и душом, ко хоће оно васпитање које човека прави човеком, нека се махне Запада, његово место је на Истоку.“

130

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

131

Драгутин Ј. Илић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 28-312 ИЛИЋ, Драгутин Ј., 1858-1926 Последњи пророк / Драгутин Ј. Илић ; [приређивач и аутор поговора Ана Стјеља]. - Београд : Удружење за промоцију културне разноликости “Alia Mundi”, 2019 ([Београд] : Proof). - 132 стр. : вињете ; 21 cm. - (Едиција Ризница / [Удружење за промоцију културне разноликости “Alia Mundi”, Београд]) Тираж 200. - Драгутин Ј. Илић - књижевник и визионар: стр. 119-123. - Источњачка визија Драгутина Ј. Илића: стр.

124-130. - Напомене уз текст.

ISBN 978-86-81396-03-2 а) Мухамед (570-632) COBISS.SR-ID 280552204

132

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

Драгутин Ј. Илић

ПОСЛЕДЊИ ПРОРОК

133