Zbornik BELGRADIJANA

BELGRADIJANA београдски музеј прича

Е Д И Ц И Ј А

rozarium

Група аутора

Белградијана – београдски музеј прича електронски зборник

Издавач

Удружење за промоцију културне разноликости

„Alia Mundi”

https://udruzenjealiamundi.wixsite.com/alia-mundi udruzenje.alia.mundi@gmail.com

Уредник, дизајн корица Ана Стјеља / Љиљана Стјеља (инспирисане колажом „У вртлогу времена”)

Тираж 100 ISBN 978-86-81396-18-6 © Удружење „Alia Mundi” 2022. Сва права задржана.

РЕЧ УРЕДНИКА

еоград је вечита инспирација. Град богате прошлости, тло коме су ходили бројни народи, којим су тутњале

војске и ког су желели да покоре разни освајачи. То је и

град који је привлачио светске путнике и путописце који су у

њему остављали и писани траг. Но Београд је и град његових становника, било да су у њему рођени или у њега дошли. Град

на размеђи векова, на ушћу две чудесне реке, одувек је пленио својом лепотом и будио знатижељу. Вођено овим сазнањем и жељом да се скрене пажњу на

лепоту и значај Београда и његове историје, Удружење „Алиа Мунди” је у септембру 2022. расписало наградни конкурс за зборник прича под насловом „Белградијана”.

Од пристиглих радова, одабрано је 59 прича које су задовољиле све критеријуме. За најбољу причу одабрана је прича Катарине Јурчевић под насловом „Калемегдан”, као другонаграђена одабрана је прича Биљане Максимовић под насловом „Миленина Чубура”, а као трећенаграђена одабрана је прича Зоране Кокир под насловом „Жрнов”.

Иако је конкуренција била веома јака, а број квалитетних прича далеко премашује број награда, за горенаведене приче смо се одлучили јер су најбоље одговориле на тему, као омаж Београду, његовом духу, историји те културној баштини. Читајући приче из зборника „Белградијана” идемо трагом Београда, из различитих епоха његове историје. Кроз приче заступљене у овом зборнику преламају се личне или опште приповести о једном граду и људима, те тако можемо читати приче о јунацима српске културе,

попут вољених глумица Љубинке Бобић и Милене Дравић, интелектуалним величинама попут Павла Поповића и

Ксеније Атанасијевић, легенди Београда, попут чувеног „Чика Буде” који је генерацијама угошћавао људе у ресторану

Удружења књижевника, можемо читати приче о београдским споменицима попут оног подигнутог у част Кнезу Михаилу, Стефану Немањи, чесми Мехмед-паше Соколовића, али и

занимљивим местима која су некада постојала или која и даље постоје у Београду, попут Калемегдана, Дорћола, Чубуре, Ташмајдана... тврђаве Жрнов или Опсерваторије.

Кроз приче из овог зборника, у београдском музеју

прича похрањене су и интимне исповести Београђана, или оних којима се овај град уселио у срце. Занимљиво је сазнавати

на које све начине су аутори доживели Београд, на који начин

их је инспирисао и како су своје виђење Београда преточили у приче.

Овај пројекат је управо и имао за циљ да Београд представи кроз књижевну имагинацију, допустивши

ауторима да измаштају свој доживљај Београда, ослањајући

се на његову историју, те њихово познавање те историје, али и да са читаоцима поделе своје личне приче.

Добродошли у Белградијану, београдски музеј прича! Др Ана Стјеља

„… дошавши, нађох најкрасније место од давнине, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах га и посветих

ДУШАН ДОЈЧИНОВИЋ

Ја сам та немирна душа Првослав Првуловић

сам та немирна душа са Косанчићевог венца, Првослав Првуловић, војно лице у пензији. И кад ме удова, Љубица остави самога у старој кући, и оде у цвету

младости, од канцера дојке, а камате, се стрмоглавише на моју главу, као тротинет низ улицу према Сави, не бих ли је излечио, реших чврсто да себи одузмем живот и пуцам себи

у главу.

Прво ме, да зло буде веће, искључише из КПЈ, са децидним ставом, руководећег кадра у Београду „због неслагања са политиком друга Тита, искључује се Првослав Првуловић, капетан прве класе”!

Онда, ми дођоше, наследници, којима по новом закону, припада ова стара кућа у улици Косанчићевог венца, коју су ми другови комунисти, уделили конфискацијом земљишта на Косанчићевом венцу. Пробудише ме у пола ноћи, те 1956.

године, лупајући и звонећи ми на врата:

– Првославе отварај!

– Првославе!

– Народна милиција!

– Отварај!

Наравно, ја само вирнух кроз шпијунку на вратима и угасих светло. Ту ноћ, проведох у брачном кревету, са погледом на реку Саву, замишљен, у грашкама зноја, помишљајући да шаржер службеног тетејца испразним себи у главу. Тако и би. После, првог следећег, упада, народне милиције, на моја врата. – Првославе! – Да! – рекох гласно. – Седох на кухињску столичицу, прислоних цев пиштоља. И пуцах себи у слепоочницу. Већ код првог хица, из уста ми шикну крв из уста. И падох ничице. Народна

милиција, оби врата, и затече моје тело, у локви крви.

Ето, тражите ђавола, па га и нађосте.Од сада, нећете наћи

мира ни спокоја на овој адреси, на Косанчићевом венцу.

И тако би.

Та шарка, што калдрмом са Косанчићевог венца из

броја 1, са сломљене плаве табле што је висила на зеленој

фасади, зађе до руина, Народне Библиотеке Србије, бејах

заправо ја. Уствари ђаво. Он се преобрази у шта год жели.

Зађох у траву, и тамо препадох заљубљен пар, залегао ваљано

у траву, да се преврће попут мене.

– Јао! – Змија! Врисну девојка…

А он на брзину навуче ципеле и обоје се дадоше у бег, колико

их ноге носе.

Некада сам уз кеј. У Сави. Душа ми лута, и слепућка се уз кеј. Друштво ми прави Стојан, пекар, што се удави, скоком у хладну воду, због несрећне љубави, са Јагодом. Онда ме ђаво, преобрази у Савског сома. А и Столета. И ронисмо. Док нас не беше упецао један милиционер, баш онај, што ми беше бануо на врата, због наследника.

– Добар улов! – помисли,жаца.

Ал̕ га Столе и ја уједосмо за руку, и он нас назад бућну, са рибарским штапом и баци у Саву.

Онда дође ред на наследнике. Први, полуде, јер га будих, из ноћи у ноћ, завијањем сибирског пса хаскија.

Дођоше болничари у белим мантилима у оним амбулантним колима, у окер боји са црвеним крстом. Одведоше га, у психихатријску установу „Лаза Лазаревић”. Другог наследника излуђивах мјаукањем мачака, гласом који се разлеже у ноћ, као да бебе плачу. Он се одсели и врати где је и живео. Али га једног дана нађоше у кади, бледог као крпа. Беше искрварио јер је себи пререзао вене.

самопослузи, и цугаше, ишавши ногу пред ногу, калдрмом Косанчићевог венца.

Ја се онда претворих у његову покојну жену због које

се и одао алкохолу. У мраку му приђох у облику оне приказе у

коју ме сам црни ђаво преобрази. У Рушку! Па му рекох:

– Где си дасо!?

Кад Миле виде лик своје, миле покојнице, он прецркну од

страха. Срце га издаде. Напрасно умре, стропоштавши се на

калдрму у улици Косанчићев венац испред броја 1. Или беше то 1б? Ко то зна…

Београдом се прочу легенда о мени и проклетству наследника. Кућа убрзо опусте и зарасте у шибље и траву.

ДУШАН СТОЈКОВИЋ

Хало, овде Београд...

ало, овде Београд, да ли се чујемо? Зовем из Старе телефонске централе, Косовска 47, добро јутро.

Што би Душко Радовић рекао: „Ко је имао среће да

се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас

довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још

нечему, било би нескромно.” Чекам вас после поднева испред

куће Николе Пашића. Да, у Француској улици 21. Да, ту кућу везујемо за почетак уређења старог Дорћола и регулисање

улица овог дела града према замисли Емилијана Јосимовића.

Да, још доста тога занимљивог се везује за њу, али спреман вам нешто другачије, интригантно, мистериозно – БЕОГРАДСКИ ЛАГУМИ. Невероватно, али испод српске престонице постоји на десетине километара лагума, пећина, подземних пролаза и ходника. Део мистерија тајних одаја је у томе што су већином

не истражене, тајне и претпоставља да их има још више. Испод Ташмајдана налази се најпознатија београдска пећина, иако много за њу не знају, стара је око осам милиона година.

Још су Римљани ове просторе користили, а, иако неистражени, сматра се да су великим делом настали у периоду немачке окупације. Хало, да, чујемо се. Невероватно, али у једном од лагума испод Београда крије се и читаво језеро. Да, озбиљан сам. Хало, да ли се чујемо? Хало, овде Београд.

Наставиће се телефонски разговор...

МАРИЈА АЛЕКСИЋ

Мајка Јулка из Јевремове Сваког

септембра Дорћол мирише исто. Мирис који улази криз прозоре старих лепотица и понеку авлију

шири се старом калдрмом. Сунце као да се крије иза бетонских

горостаса никлих крајем прошлога века. Има Дорћол неки посебан дух.. Све се чини као да ће Ђура изаћи из Скадарлије

са накривљеним шеширом држећи у руци салвету на којој

пише стихове.. Небо над Јевремовом је посебно плаво и ведро. Осећај слободе који се налази у грудима сваког човека који

туда хода је посебан. Нема таквог осећаја нигде на кугли земаљској..

Јулка је сваког септембра долазила у велеград да обиђе децу. Три сина студента су живела у Београду. Јулка беше удовица, рано остала без мужа. Црна , жилава средовечна жена носила би по две пуне котарице хране , пењући се Балканском улицом. Јулка би кренула раном зором из Јагодине, седала у воз који се задржавао на свакој станици. Преспавала би прва два сата путовања, уморна од рада на њиви. Једва је чекала да стигне. Лакше јој је било преспавати. Вреле испечене паприке су мирисале и испуњавале цео купе. Сир који је носила синовима би се топио под намученим дебелим прстима. Волела је Јулка

главни град. Нигде та није ишла. Кућа и њива су била два

њена одредишта. Једино задовољство је био септембарски пут

у велеград. Долазила је тако три године уназад. Размишљала

је шта све ваља урадити у старом дорћолском изнајмљеним

стану. Ваља мало пребрисати и опрати, ипак су то мушка

деца.. Док је вукла старе котарице и ишла узбрдицом старе

Балканске улице, посматрала је излоге. Највише је волела да застае крај капаџијске радње мајстора Стојана. Гледала је црне и сиве шешире , које је овај стари београдски занатлија својим вештима прстима сашио. Сваки пут би се Јулка ту задржала.

Сваки пут би мајстор Стојан изашао и запазио средовечну

жену. „Свиђа вам се мојих руку дело”? – упитао би.

Удовица би посрамљено поцрвенела и тихим гласом

одговорила: „Да. Лепи су.”

Јулка би убрзала свој корак и у себи шапутала нешто.

Ни она сама није разумела. Док је тако брбљала и мрмљала

себи у браду, већ би стигла до Теразијске чесме.

„Чек ’ да седнем мало ... уморих се ” – сама промрмља за себе.

Док је седела крај чесме, гледала је фино извајане

облике настале 1860. године. Питала се што ли се зове теразијска чесма. Није она ни знала име, али јој најстарији

син, студент последње године права рекао да ће је чекати код Теразијске чесме. Чекала је , подбочивши се на стару сиву

котарицу и развртала се около себе . Нема га још, можда касни.

Јулка није смела мрдати никуд, иначе би залутала. Велеград је

то... а волела га је... Посебан осећај слободе је имала само кад би дошла у посету синовима. Задрхтала би јој стара свилена блуза испод груди када би воз затрубио као знак да су путници приспели на стару београдску железничку станицу.

Примећивала би средовечна удовица, док би се успињала Балканском како је посматрају београдски кицоши.

Неко би јој штошта добацио, неко би звиждукао. Поцрвенела

би онако како је она само умела. Исто онако као кад би је капаџија Стојан упитао свиђа ли јој се шта од његових шешира.

Док је чекала најастаријег сина, уочила је огромну зградурину

иза себе. Најпре би јој се учинило како какво позориште , а онда

је слабо писмена , успела да прочита да је то хотел. „Забога, па

то је тај хотел Москва” – сама наглас дечјом радошћу узвикну.

Те 1978. године Москва је била лепша но икад. Прозори су били украшени као да се ближе празници. Београдска лепотица је гледала у Јулку, а Јулка у њу. Забуљила се као какво дете и по ко зна који пут помислила како воли Београд. Нема сина још, а до Дорћола ваља ићи...

„Мајко, мајчице” – неко је викао. Најстарији Јулкин син, Миодраг, притрча са таквом срећом, стеже мајку и подиже је

у вис. „Мајчице моја, гледаш Москву , је ли ?” – усплахирено

је упита, вртећи главом, као да је прекорева што попут детета

гледа у слаткиш. Узе јој две котарице из нејаких руку и

кренуше Кнез Михаиловом.

Улица кнеза Михаила је Јулки деловала као њена њива када роди најбољи кукуруз. Таква срећа је обузела. „Ајмо, мајко, да ти купим шта год, сачувао сам мало пара, хоћеш ли” – рече Миодраг. „Ма шта ћеш да ми купиш, пусти, идемо у ту твоју, како беше улицу ” – узврати уморна жена. „Господар Јевремова, мајчице. Знаш ли ти ко је био Јеврем...

То је био, мајко, први европејац у Србији. Градоначелник, мајко... Шапчанин, дугогодишњи обор-кнез шабачке нахије... Ето, доби најлепшу улицу на Дорћолу ” – поче подучавати

Миодраг Јулку.

Волела је она да слуша паметне ствари, упијала је сваку његову реч. Господар Јевремова је била тако лепа у Јулкиним очима. Црне продорне очи јагодинске удовице су попут фотографског апарата бележиле сваку зграду и дрво крај зграде у улици. Стара оронула београдска лепотица, уточиште њених синова, беше на крају Јевремове. Препознала је Јулка. Срце јој је ударало као бубањ јер је била жељна и двојице синова – близанаца који су остали да поспреме мало собу. Миодраг је звиждуком позвао млађу браћу, Јована и Петра. Излетеше близанци и обојица у исто време нагрнуше на мајку. Како је Јулка била срећна. Миодраг, не могавши да издржи, прилепи се и он уз мајку. Наби јој главу у недра која су мирисала на свежу колоњску воду.

Мајка се посебно спремила за сусрет са синовима и

са велеградом. „Уђите, децо, узмите ове котарице, руке су

ми отпале. Остаћу мало испред да се надишем београдског ваздуха. ” – наредбодавно а благим мајчинским гласом повика Јулка. Колико набоја у тренутку... требало је то мајчинско срце да издржи. Звона Саборне цркве су означавала да је пет поподне. Београдска господа са кишобранима су журила својим кућама.

Гледала је Јулка у сваки детаљ, јер ко зна кад ће опет доћи

у велеград. Чуо се звук старих бродова из луке... Господар

Јевремова је остала верна времену. Дрвореди старих липа су стајали као војници који штите свој гарнизон. Како ли је овде

у мају, кад цветају липе – помисли она. Волела је поподневну вреву улицама Дорћола. Пријала јој је галама и вика. Код куће , откад је муж умро, а деца

отишла у Београда на студије, слушала је само блејање оваца

и коза које је чувала. Покоја комшиница би свратила на кафу, али није то било то... „Мајко, хајде, кафа ти се хлади” – повика

један од близанаца.

Јулка уздахну, као да пије дорћолски ваздух, и уђе у хладну стару предратну зграду. Високе таванице је сваки пут

уплаше кад уђе. Зграда у којиј станују њени синови саграђена

је још 1934, баш кад краља Александра убише у Марсеју. Хладноћа и оштрина старих зграда су Јулку подсећале на

приче из рата. Дрвена врата се отворише и Јулка уђе у мали стан испуњен књигама . Све је било пуно хартија, папира и књига.

„Хајде, отвори прозор, да продишем” – рече мајка Јовану.

„Гледаш град, мајко, ако, нека...” – прошапта Јован. „Ајде, мајко, лези, одмори ноге” – рече Миодраг.

Јулка се простре на мали студенстки кревет, Миодраг

јој изу ципеле и леже крај ње. Загрли је из све снаге и стави главу на мајчине груди. „Види Јована, само он хоће код мајке, хајмо и ми” – љубоморно повика Петар . Близанци легоше, сваки са једне стране код мајке. Јулка их пригрли као кокошка своје тек излегле пилиће. Стезала их је руком, а крагном кошуље брисала сузе.

Гледала је Београд кроз прозор. Срећа и туга у исто време јој обузеше душу. – Све је лепо, само да им је отац жив... да их види – помисли Јулка. Београд је полако тонуо у поподневну дремку. Тако лежећи, мајка је заспала са синовима док их је дорћолски поветарац миловао по образима.

ИВАНА РАДОЈИЧИЋ

Невенка

евенка је закључала врата стана. Дугачким

пегавим прстима поравнала је летњу хаљину

коју јој је мајка сашила од лаганог свиленкастог

материјала прекривеног крупним цветовима. Дугачку косу боје покошеног сена које се позлати на сунцу, свезала је у реп украсном пантљиком. Била је изразито висока. Верица, њена

најбоља другарица, често би јој говорила да је подсећа на брезу – да је лепа, витка и грациозна.

Чим је отворила улазна врата зграде у којој је живела

са родитељима, запахнула ју је јара са улице. Намрешкала

је носић и коракнула уназад, као да је, намах изненађена

животом који је кључао напољу, покушала да устукне пред њим. Застала је неколико тренутака чекајући да се привикне. Осетила је пецкање, зенице у плавим очима покушавале су да

се прилагоде на светлост.

Стан у којем су живели био је простран. Њихова кућна

помоћница, Јадранка, навлачила би завесе преко прозора

током врелих летњих дана. Ако би их неко помакнуо гунђала

би готово увређено: „Ко ми је померио завесе? Хоћете да ми

дете доживи фрас од врућине?” Пазила је на Невенку као да је дете, иако је била готово пунолетна.

Невенка је намеравала да оде до Калемегдана. Иако су јој родитељи стално причали да није паметно да се сама шета градом, нарочито не по тврђави где иза сваког жбуна може да вреба навалентни удварач, лопов, па чак и манијак, она се није обазирала на њихова упозорења. Волела је да прође корзоом у

позно поподне, када августовско сунце почне полако да тоне ка хоризонту. И овог дана Невенка је кренула са Косанчићевог

венца, пажљиво ходајући по каменим плочама. Одлучила је

да оде до Победника и ужива у заласку сунца. Избила је пред

Саборну цркву. Прекрстила се. Рука јој је задрхтала. Сигурно

је од врућине, помислила је. Скренула је лево, ка Калемегдану

и на углу испод француске амбасаде прешла преко улице.

Учинила јој се некако преширока. Зачула је аутомобилске

сирене и шкрипу кочница. Неко је викнуо: „Склони се! Убиће те…”

„Убиће нас!” мрмљала је мајка чврсто стежући Невенку.

Имала је осам година док је, тог шестоаприлског јутра, дрхтала

испод стола, у наручју мајке која се надвила над Невенку како би је заштитила. Отац је наткрилио мајку. Масивна плоча од

пуног дрвета, на којој су имали свечане и обичне ручкове и

вечере, сада их је штитила од смрти. Родитељи су сву своју наду уложили у то парче дрвета, верујући свим својим бићем

да је чвршће од челика, од бетона, да је неуништиво, и да их бомбе ту неће наћи. И нису. Одмахнула је главом покушавајући

да одагна ружна сећања.

Стигла је до видиковца према Сави. Видела је мост

који је био ограђен скелама. Радовала се дану када ће се ова грађевина показати у пуном сјају.

Сунце се полако спуштало ка хоризонту и она се упутила ка Победнику. Волела је ту да посматра како ватрена кугла нестаје иза куле Гардош. Било је зачуђујуће много људи који би се готово окрзнули раменима у мимоходу. Чула је и стране језике које није могла да препозна. Приметила је да многи људи држи неке тамне пљоснате апарате. Испружили би руку с направом и правили гримасе гледајући у њу. Сигурно је то неки новитет из света. Мораће да замоли тату да јој донесе кад буде ишао на службено путовање у Енглеску.

А можда долази чак из Америке! Онда ће га тешко набавити.

На тренутак се ражалостила.

Прошла је поред римског бунара. Задихала се. У

грудима ју је стезало. Мора да је од врућине. Успорила је

ход. Попела се на последњи камени степеник. Победник ју је чекао. Пришла му је и, као и увек, стала тачно испред њега.

Сава и Дунав су се спајали пребојени наранџастоцрвеним

пламичцима који су се мрешкали по води. Одједном је

угледала грађевине које није препознала. Како брзо расте овај

град, помислила је. Пред очима јој се замаглило. Зажмиркала

је. Сачекала је док се слика пред њом није разбистрила. Какве

су оно зграде? Оно високо, прекопута. Малопре није било ту.

Откуд толико аутомобила на овој улици испод зидина? Кад

је завршен мост? Малопре су на њему биле скеле... градили

су га. Је л’ оно иза још један? Не, има их још два… али, то није

могуће!

Сунце је потонуло иза хоризонта. Замрачило се. Срце

јој је узлупало. Јадранка је одавно поставила да се вечера.

Сигурно се код куће већ брину где сам. Можда је тата звао и

милицију. Куд ми се измакло време? Мора да ме траже. Треба

да пођем кући…

Тешко је дисала. Принела је длан грудима и наслонила

га као да покушава да се одбрани од страха који ју је пригрлио

са свих страна. Постала је свесна мноштва људи око себе.

Држали су оне тамне направе. То су сигурно амерички шпијуни. Чудно ме гледају. Ухватила се за главу. Где сам?

Плато јуче није изгледао овако. Све су изменили. Проклети државни непријатељи. Хоће да нас униште. Морам да стигнем кући. Моја мама… брине се… Угледала је мушкарца у плавој униформи. Желела је да пожури, да се што пре домогне сигурности коју ће јој пружити. Ноге су јој ниле тешке, троме, као да хода у оловним ципелама. Коначно јој је био надохват

руке и она га је благо повукла за униформу.

„Друже, ја сам Невенка Козарски, ћерка Радована

Козарског, председника суда. Живим у улици… у улици…

молим Вас траже ме, мрак је, а ови људи, то су све амерички

шпијуни! Молим Вас да позовете мог оца да дође по мене и да

ухапси ове… Зајецала је. Страх јој је млео кости. „Не брините, све ће бити уреду.” Нежно ју је помиловао по мишици. „Све

ћемо решити.”

Гледала га је ужаснуто кад је узео четвртасту направу која му је била окачена о униформу на рамену, притиснуо дугме

и рекао у њу: „Колеге, са мном је једна бака. Јако је уплашена

и дезоријентисана. Мислим да је дементна. Пошаљите хитну

помоћ код Победника и проверите да ли је неко пријавио

нестанак старице. Да, остаћу ја са њом док не дођу.”

БОРИСЛАВ БАТИН

Хипатија

еко рече: скитам и причам, престао сам да скитам, све више лежим и читам ваше приче са фејсбука, односно изненада ми улети неко у инбокс са чудном својом причом, као што је ова...

Знате, видела сам Вас јуче на оној изложби Уроша Предића у Галерији САНУ, поред портрета моје баке Ксеније Атанасијевић, сећате ли се? Погледали сте у мене, па у слику, ја сам тада желела да Вам кажем, да је то моја бака, али сам се уздржала, јелте, не би то било пристојно за једну даму; препознала сам Вас са профилне слике, ми смо већ неколико година пријатељи са фејса, а мислим да сте и Ви мене препознали. Мислим, шта јој рећи? Не сећам се уопште тог наводног, нашег сусрета, нити портрета њене баке; да, задржао сам се поред Ксенијиног портрета, погледао те тузне, бистре очи, српске Хипатије, колико се сећам Ксенија Атанасијевић није имала деце, а моје саговорнице, не сећам се да сам је сусрео

на тој изложби, на којој сам свратио онако успут, после

промоције једног књижевног часописа у којем је изашла нека

моја прича и песма. Одговорио сам јој потврдно, да је се добро

сећам, те да се у таквим приликама, када случајно сретнем

некога пријатеља са фејсбука, кога лично не познајем, некако

збуним и учини ми се непристојно да се представим први. На

то ће она наставити да прича: – Знате, желела сам тада да Вам испричам моју животну причу, везано за ту слику моје баке, али ви сте се убрзо окренули и отишли, ја сам после неколико минута, покајавши се што нисмо ступили у контакт, пошла за Вама, тражила сам Вас по Кнез Михајловој али Вас нисам нашла. Могу ли да сада испричам ту причу?

Прекидам са писањем, наставићу чим попијем кафу...

– Знам да сте помислили како Ксенија Атанасијевић

није имала деце, да, у праву сте, није имала деце, јер да је имала ова прича и не би била толико чудна, нити би ја Вама

сада причала о томе, али видели сте моје фотографије, ево послаћу Вам још коју. Погледајте, зар нисмо исте?

Одговорио сам потврдно, постоји велика сличност, али таквих примера сличности има у животу и они не доказују генетску повезаност.

Она наставља своју причу...

– Сањам је готово сваке ноћи, у том сну ми се обраћа као

својој унуци, због ње сам и уписала философију. Знате ли да

су њени рукописи нестали после њене смрти? У тим несталим

рукописима она ја разрадила потпуно нови философски

систем. Тај систем ми је пренела током наших сесија у сну, ја

сам то све уредно бележила и припремила за објављивање,

хоћете да Вам укратко испричам о чему се ради? Знам да је Ваш син завршио философију, био је десетак година млађи од мене, ја сам тада радила докторат и често смо се виђали у

библиотеци на филозофском.

Ух...где оде ова прича, куда сада, када се познати ликови шетају по њој? Па да наставимо... – Видим, ставили сте сад и наслов овој причи, па добро, ако тако желите, да се играмо мало, да видимо, шта ћемо сада? Ћутите, чекате наставак. Али ипак сте се збунили, признајте, не знате куда и како завршити ову причу, упетљали сте се...хахаха... Е па, овако ћемо: Ако желите да Вам покажем

све оно што ми је моја бака, моја менторка диктирала у сну, дођите вечерас у поноћ на њен гроб, на Новом гробљу у алеји

великана, ето толико за сада у овој причи, чекам Вас... Добро знам да је гроб Ксеније Атанасијевић већ одавно, затрт; сада ми нешто паде на памет: рођен сам у години смрти Уроша Предића, Ксенија је умрла исте године када ја рођен мој син; тужно је и да не постоји на Новом гробљу никакво

обележје о њој, осамдесетих година је уклоњена надгробна

плоча породице Атансијевић. Нажалост, ово је ипак само прича о нама, а не о „српској Хипатији”, Ксенији Атанасијевић...

ЗОРИЦА БАМБЕРГЕР

У загрљају оца и мајке

– Шта? 20 година?

Тачније 24!

– Па, како?

– Немам појма!

ептембар 1997. Стајао је један потпуно нови и непознати град за мене. Ерланген се зове. Никада раније нисам чула за њега. Да је то град Сименса, клиничких испитивања, да ћу ту добити три детета, оперисати

штитну жлезду, ићи на радио-јод терапију и шта још све живот носи, сазнала сам у наредних 20 година. (тачније 24), толико дуго нисам била у Београду. Ах, да. Нисам поменула и брак и развод брака. Проблем није у разводу већ како смо се развели.

И стајах, коначно, у децембру 2021 на станици у

Београду. Снег, хладно, магловито, мокро... Али Београд! Лево од мене неке зграде налик на оне које сам видела са снимака

из Дубаиа. Неке зграде ме подсећају на Рудо, источну Капију

Београда. Дакле, ипак Београд, а не Дубаи!

Мало напред, огроман споменик Стефану Немањи, невероватан призор! Управо како и приличи Оцу једне нације!

„Ко сме тај може, ко не зна за страх, тај иде напред!” Какви

стихови са паноа једне зграде у Кнеза Милоша. Војвода Мишић

је своје војнике у рат испратио најлепшим стиховима. Није ни

чудо да су се вратили као победници! Дакле, само напред! (Па

то је невероватно! Где сам то ја? Била до сада?)

Чула сам да у Цркви Светог Саве има сваког дана

литургија, почиње у 7.30, а сада је тек 7.00 и ја сам на Славији.

Ништа, правац Цркве Светог Саве. А и Храм је одмах ту. Није за превидети. У цркви Светог Саве одмах са леве стране

дочекала ме је Икона Пресвете Мајке Божије Тројеручица, на фрескама Свети Николаи Жички, Свети Јован Шангајски, Свети Нектарије Егински, са десне стране Икона Свете Петке, гроб Светог Патријарха Варваре... Господе, где сам то ја? Била

све до сада? Код овакве лепоте!

Напослетку уђох у Храм.. Загрљај Оца и Мајке је најтоплији! И њега сам осетила поновним доласком у Београд.

Након 20 година. Тачније 24. Тај загрљај ме и даље греје.

МИЛАН НЕЂИЋ Пријатељи

еци тачно шта желиш, не разумем те?”, рекао сам.

„Па да од данас будемо пријатељи”, одговорила је.

„Да будемо пријатељи?”, поновио сам за њом.

„Како да будемо пријатељи?”

Ћутала је. Већ неколико месеци нам лоше иде, сваким

даном је све даље од мене, вечерас

је скупила снаге да ми каже. Хоће да ми лепо каже, да ме што

мање повреди, али говори баш супротно.

„Да будемо пријатељи?”, понових још једном.

„Да”, одговори. ”Превише си ме размазио. Ускоро се

враћам у Москву, а тебе не могу да водим са собом, још смо млади. Можда је лакше да се тада растанемо као пријатељи, мислим кад будем одлазила, а до тада да будемо пријатељи.”

Њен пас Дора се мотао око мојих ногу.

„Добро”, рекао сам и устао.

„Немој сада да идеш, остани још мало, молим те.”

Пришао сам и загрлио је. Чврсто ме је стегла.

„Идем, морам, већ је касно.”

Узео сам јакну и изашао из стана. Из магле је вирио

врх џамије. Прошао сам поред и наставио према Калемегдану. Запалио сам цигарету, плави ронхил. Треба ми неко пиће, нека жестина. Свратих до прве радње и купих пола литра столичнаје. Наставих до Калемегдана. Било је касно, тек неколико заљубљних парова. Седох на клупу и отпих велики гутљај. Би ми мало лакше. Запалих другу цигарету. Пожелех

да некоме разбијем главу. Зашто, где сам погрешио, шта то жене хоће?, питао сам се. Превише си ме размазио, одзвањале су њене речи.

Гледам светла на Новом Београду. У даљини се назире Гардош. Барже и бродови плове Дунавом и Савом. Вотка ми греје тело

и умртвљује чула, бес јењава. Кренух према Кнез Михаиловој улици. Прођох поред градске библиотеке, Задужбине Николе

Спасића, Српске академије наука и уметности, платоа поред Филозофског факултета, и наставих даље према Зеленом венцу. Светла велеграда, који ми полако прираста срцу, ублажавају бол.

На Зеленом венцу уђох у аутобус 75. Аутобус пређе Бранков мост, и настави према Бежанијској коси. Изађох код Студењака. Свратих у оближњу пекару и купих бурек. Јео сам халапљиво, маст ми се сливала низ браду. Дођох до четвртог блока, Попех се степеницама до собе и, онако обучен, бацих се на кревет.

ЖЕЉКА БАШАНОВИЋ МАРКОВИЋ

Београдски гоблен ***

Најпознатија, истражена пећина налази се испод Ташмајдана, а археолози тврде да је стара око осам милиона година. Ову пећину су саградили Немци у намери да споје највиталније

објекте Београда, како би безбедно могли да пролазе испод

земље. Нису ни слутили да ће једном бескућнику бити прави дом…

ега сам виђала у Ташмајданском парку када

је лепо време. Носио је капут сав искрпљен

и поприлично прљав. Велике шаке вириле

су му из окрзалих рукава. Увек би вукао метални оквир

некадашњих колица каква се користе у супермаркетима.

Било је на њима свега, од картона и пластичних флаша до гардеробе и вешалица. Упркос томе знала сам да није обичан

просјак каквих је било у свим деловима милионског града.

Имао је манире који су датирали из неких бољих дана које

можда није памтио више. Причала сам пар пута са њим од

оног дана када сам му поклонила стари бакин Вилеров гоблен

китњастог рама. На њему је била девојка која чита књигу

ослоњена о дрво. Наградио је мој поклон великим осмехом

и тада спазих да има само један зуб у доњој вилици. Због тог

гоблена посвађала сам се са Срђаном јер није желео да нам се

вуче по стану. Онако изнервирана утрапила сам првом кога

сам видела а то је био он. Никад ми није рекао како се зове а

нисам ни питала јер сви просјаци имају исто име. Рекао ми је само кратко да ће га ставити на зид испод

кога спава. У првом тренутку мислила сам да измишља а онда

сам кроз разговор сазнала да живи у лагуми под Ташмајданом.

Можда је сувише озбиљан израз да живи, али ето, склања се од

ружног времена, безобразних људи и лоших дана. Једнога дана

видео ме је како чекам на семафору код правног факултета

потрчао за мном вукући колица која су клапарала. Окренула

сам се због те буке. У руци је држао телефон и пружао ми да

погледам фотографију његове куће, тачније зид на коме виси

гоблен који сам му дала.

– Одакле ти телефон? – упитала сам га одмах.

– Госпођо, ја не крадем, дао ми га један човек пре два

дана јер сам му очистио подрум.

Поцрвенела сам, осетих да ми топлота удара све до ушију и испод косе. Посегнух за новчаник да се искупим

новцем који би му гарантовао сигуран оброк данас. Шаком ми је благо гурнуо руку…

– Нека госпођо, већ си ми довољно дала, рече потурајући

ми опет телефон са сликом.

На зиду од окрњене опеке висила је девојка са књигом, гоблен моје баке. Просторија је била мрачна и само је светлост

допирала негде одозго као у мишију рупу.

– Лепо си средио – рекох тихо.

Осмехнуо се поносно верујем као шеик кад показује палату

од злата. Једва сам чекала да одем, било ми је неугодно.

Корачала сам тешким корацима као да сам на свакој нози имала по једно топовско ђуле. Просјак ме је испратио сузним

очима не схватајући чиме ме је увредио, несвестан да сам сама себе највише разочарала. А томе нема спаса. Позавидех му на

оној мрачној пећини у коју може увек да се сакрије од оваквих

као што сам ја.

Горе, изнад те рупе тутњао је концерт на Ташу. Људи

у гомили скакали су и певали. Сваки звук плео је нити око

Београда. Упркос томе била сам сама на овом београдском

гоблену.

АЛЕКСАНДАР СТОЈАНОВИЋ Биртијске ноћи

Ноћи су дуге и хладне, само понегде, прекинуте седефним месецом и нејасним звездама крај њега. Тишина је

дубока, а уздисаји касне јесени јасни и мучни, нарочито у овим

крајевима града где још увек постојано и засад неометано, расте дрвеће. У београдску ноћ, тај је младић, улазио сам и нимало сметен одсуством туђих мисли и неиспуњених жеља. Ветар пирка кроз ретко, дебело грање дрвореда липа и оног другог, немиришљавог жбуња. Тротоар је мокар од слабашне, милозвучне кише, а земља, иначе утабана и гола, сада је смеша природних састојака, људских отисака и псећег измета. Гримаса гађења и недвосмисленог беса проструји жилама тог

момка неодређених година, али јасне сврхе и склоности. Ове вечери, он не иде у посету некој градској кафани. Пијанство у друштву вршњака, знаних и незнаних хероја скромних жеља

и младих година, оставља за неки други дан. Вечерас, он гази улицом, бирајући путељке ближе слабашним уличним лампама, избегавајући возила нервозних шофера престонице.

Пролази неким једносмерним сокаком, удесно, поред неког градилишта, на којем, дању, доминирају звукови припитих радника и старих мешалица, мириси препржених кобасица, млаког пива и недовољних зарада, а сада, дубока

усамљеност пустог света. Када се продужи даље, долази се до авеније уоквирене столетним јасеновима, а након тога, до Бањичке шуме, створене према потреби и укусу ових, неко би рекао, слабашних и на тежак живот ненавикнутих људи. Ту, исти ти људи, довлаче своје старе кости, млада срца или шапе керова разних облика и шара, ради разоноде, разговора

или размишљања у тишини шуме. Мало даље, уз тај широки булевар, који је током историје толико пута мењао назив, да

вероватно више ни сам не зна како се зове, пружа се поглед на

стамбене квартове и димњак топлане. Из њега куља нечиста

материја, која потврђује тачност календара и скори долазак

зиме. Негде између зграда, с једне, и шуме, са друге стране, налази се чистина. Њом доминира неки хришћански храм. Одатле, звоњава тера нечисте силе са прерија овога света, на сваких сат времена, плашећи не само вештице, већ и пролазнике, који врло често умеју да сочно опсују ту божију заповест по којој треба престравити сваког, живог или мртвог, у прецизним интервалима, када се казаљке поклопе. Пролазећи поред цркве, младић примети да бог, ако стварно борави и у овој „кући”, мора бити безбедан и безбрижан, јер се свуда око црквеног имања пружају дебели зидови, опремљени савременим системима видео надзора и аларма. Само на тренутак, онда када је пролазио поред, за цркву резервисаног паркинга, том младићу паде на памет грешна мисао, да исти тај бог има одличан укус и када је избор аутомобила у питању. Попови су одиста гласници речи и мисли божије, пошто им мудрост његова омогућава да кајмак загробног живота скупе док још бораве под небесима

земаљског света. У сенкама скривена, заклоњена, с једне стране, црквеним плотовима, а са друге, усмерена на чељуст шумске таме, налази се нека омалена биртија. Скровита, мајушна, и, може се рећи, неугледна, она чврсто држи позицију на месту где се укрштају природа и пожуда. Момак је ту сталан гост. Конобарица, нека омања жена, дебелих подлактица и пискава гласа га је већ упамтила. Додуше, не по имену или животној причи, но према скромним поруџбинама, бакшишу који недостаје и навикама које је тешко објаснити.

Воли да седи у неком ћошку, за столом који као да је створен за оне који не умеју увек да ставе границу између

декадентне реалности и неухватљиве маште.

У ту биртију свраћају разни. Друштво из околних блокова, та самозвана и неутемељена елита. Радници из провинције, српске или босанске, који трбухом за крухом

дођоху овде, у град дима, гужви и не нарочито лепих

манира. Ту воле да седе и вечито припити свештеници из оближње цркве, коцкари из кладионице од преко пута, ситни дилери, дебеле курве и таксисти на црно. Викендом, након

недеље предавања и читања, ту долазе и студенти околних факултета. Човек их може затећи како заједно, момци и девојке, наздрављају положеним испитима и животу који их, са различитих страна, скупи и под небом београдске вароши, уједини.

Теме су, како се може и претпоставити, различите. Млади причају о љубави и шаљивој страни својих дана. Стари, о далеким успоменама које оживљавају после неколико чаша мрког пива. Ови домаћи, говоре о истинама оних који су век провели на бетону престонице, несвесни ширине света и дубине разочарења који се крије нешто даље од наплатних рампи. Они други, вечити скоројевићи чудног дијалекта и

погрешног акцентовања, након неколико тури, беседе о својим родним местима, о људима и догађајима који су у њиховим очима, узвишени, што остали, који их не знају, не могу да схвате и прихвате. То је, дакако, повод за жустре расправе.

Неки Ацо, мршави момак слабе браде и дугих, готово

женских, прстију, рођен негде у близини Бањалуке, жустро се

брани од насртаја својих другова, шаљивџија, који у његовом

имену и родном крају проналазе сумњу у порекло и веру.

„Ма шта ти је, болан, ја сам Србин, нема ту шта. Дјед

ми је био Аћим, од чувеног Гојака, који се у Бањалуку досели

некуд из Србије, у неко вријеме пре Тита.”

Ништа то не вреди несрећном Босанчету, ни набрајање

отаца, ни крштено име. Његови другови, студенти из других, мирнијих крајева земље, му не дају за право. Војвођанин Алберт, родом негде из околине Банатског Карловца, анемичан и далек, углавном ћутке посматра представу пред собом, смејући се несналажљивости овог нервозног прекодринца. Он је овде дошао на ферију од једноличних равница, крвавица и жита.

Ближе вратима, а наспрам Банаћанина, седи, широк

и распојасан, Лесковчанин Милан. Галамџија по природи, он

растерује госте својим силним смехом и пошалицама које знају да чачну човека на место где је најтањи. Тешке нарави, склон

кавзи и непријатности, он је разумевање за свој јад нашао

у овој необичној чети студената, различитих по пореклу и судбинама, а истим по опредељењима и наукама.

Док киша полако појачава, слузећи прозор једнаких

ивица, атмосфера се у овој скученој биртији греје дуванским димом, испарењима попијених пива и влагом знојавих чела.

Чује се кљоцање кригли и пивских флаша, галама, смех и

спорадичне, неизбежне псовке. Пију, богами, сви. Што због викенда, који значи одмор. Што због редовних трамваја, који

ову пивницу вежу са ближим и даљим сокацима београдске

касабе до дубоко у ноћ. Након неколико кригли пива, душевни мир маскира недаће живота и онога што те недаће изазивају.

На крају, после литара и литара попијеног пива, брише

се међа између домаћих и страних, старих и младих, па се заједнички певају песме, које је, дотле неприметан, иницирао

неки кржљави транзистор. Дотле изолован и мало запажен, момак, самотњак, одлучи да напусти бележење онога што осећа и види, и да се придружи гомили распојасаних, пијаних

и пролазних.

Док киша пада, а оштар новембарски ветар сабласно ломи грање, оближња црква ћути. Само ова мала биртија, испуњена истим таквим људима, живи необуздано и

неоспориво.

Тако се завршава ова прича.

ОЛИВЕР ЈАНКОВИЋ

Неиспуњена мајорова жеља

У једној од учионица Војне академије, предавање

је билозавршено. Док су двојица питомаца прилазили

професору, остали су их пажљиво пратили погледима.

– Господине пуковниче, да ли би сте могли да изговорите онај свој чувени говор?

– Молимо Вас – додаде други.

Пуковник Драгутин Гавриловић их очински погледа, уздахну и рече.

– Не могу! То је био тренутак инспирације који се више никад неће поновити. И не дај Боже да се више икад понови. Питомци погнутих глава изађоше из учионице.

Драгутин отвори прозор и запали цигарету. Велики парк

поред академије већ је навлачио јесењу одору. Био је октобар, као и оне 1915. године. Драгутину Гавриловићу, тадашњем

мајору, почеше полако па све брже да се ређају слике рањеног Београда.

Тај седми окторбар 1915. године био би леп и сунчан дан засвођен плавим небом којим су пловили мали, беличасти облаци. Био би, да се облаци црног дима изазваног експлозијама нису тромо дизали у небо. Да мирис барута није надјачао све друге мирисе и да свака стопа земље није била окрвављена.

Око 14,30, на место најжешћих борби стигао сам са два вода да зауставим ко зна који по реду напад Аустијанаца. Гледам војнике, опрљене, изгарављене. Лица спечена и отврдла, стегнута до бола. Гледам их полегле иза импровизованих заклона, ћошкова кућа, дворишта. Малобројни преживели Сремског одреда, делови жандармеријских чета, другопозивци, понеки трећепозивац... неколицина голобрадих добровољаца... Дорћолци. Био је то

некад десети кадровски пук. Био некад... Иза ћошка оближње куће угладах дечкића како стеже пушку већу од себе.

– Мали, шта ћеш ти овде!? Остави пушку и бежи кући!

– Господине мајоре, кућа ми је срушена – пискавим

гласом одговара дечак.

Да ли има дванаест, тринаест година?

– Ма одлази погинућеш!

– Па шта ако погинем, сви моји су погинули у бомбардовању.

Лецну ме срце. С ким ја то расправљам... са дететом

које има јаче аргументе од мојих?

У близини угледам потпоручника Живка Кезића

команданта остатака Сремског одреда. Кажем му с пола гласа.

– Живко, молим те одведи малог у позадину.

Живко ме гледа некако љутито, али видим да су му очи засузиле. Не жели да буде гувернанта, али очински прилази малом, загрли га и тако загрљени замичу иза кућа. Убрзо се трчећи враћа на своје место. Склонили смо дете – сад можемо да гинемо. Гледам их опет. Негде у својој уобразиљи видим како цури пешчани сат и како све мање песка остаје у њему.

Покушавам да се сконцентришем.

Шта може официр, командат, рећи тим ратницима,

још који трен живим, а за који трен мртвим и рањеним. Шта

може и да ли може? Одједном ме обузе нека ватра, неки бес

се усковитла у мени. На уста избише речи које не знам одкуда

су дошле. Зачух свој глас како у заносу грми наређење...

комнаду... свечано и страшно.

– Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима.

Образ Београда, наше престонице има да буде светао.

више не постоје. Зато напред у славу!... За краља и отаџбину!...

Живео краљ!... Живео Београд! Јуриш!!!

Ланац живих тела полако, па све брже полете напред као да намерава да само својом кинетичком енергијом потопи

и уништи непријатеља. Онда почеше да падају, устрељени, покошени, изрешетни. – Боже... – промрмљах.

молим ти се... желим да и ја

погинем овде са њима. Јер ако преживим... ко ће их... толике

погинуле, носити на души и у срцу…

Његове очи обневидеше од блеска и ускоро га обави

црна завеса несвести. Пробудио се три дана касније у Чачанској

болници.

Слике престадоше да се ређају. Пуковник баци још

један поглед на парк опхрван раскошним бојама јесени.

Уморним покретом затвори прозор и тешким кораком изађе из учионице.

ДРАГИЦА ОХАШИ

Трагом легенде о златној кочији из земље Варварије

Те 1999. године у Београду деца су бојала бојанке

у подруму,велика бојанка од 100 страница, цвет до цвета и

обични фломастери, стварали су чудесне слике.

Свет фантазије. Принцезе и виле у Бизантијским

хаљинама оживеле би у дугим тамним ноћима и причале нам

о златној кочији још скривеној у високом брду где данас само

стоје рушевине античког града Варварина у којем је рођена наша бака.

И док су ноћу црне птице грабљице правиле рушевине

ми смо сањали Варварију у пуном цвату. Прве трешње су

већ почеле да зоре у Варварији, а црне птице рата летеле су Београдом сваке ноћи рушећи нам снове.

А није било светла, тек покоја воштана свећа која се сливала по боји. Од нашег подрума направили смо

лагуну тамно плаве боје мора из земље Варварије, галебови и маслине, сирене и Савамала.

Преко Бранковог моста гледали смо розе сљезове како сами ничу у асфалту или поред обале Саве и Дунава. Кошава

је носила латице до замишљене лагуне у Ваварији.

Бојанке остадоше да ме сећају на дуго чекано лето и

обећану земљу Варварију у којој влада мир.

Тек 9. јуна престадоше црне птице да краду небо и

наше снове, на небу изнад Београда после црвене кише од

олова опет су заблистале дуге мира.

Бојанке су опет у моди, сигурно ће их овог лета на плажи бојати деца и одрасли. Асерија ће да процвета у возу до Нединума. Креда да пише срцем графита по стазама камењара и смиља куда је пролазила златна кочија од Варивода до нестале Варварије на Јадрану.

ВЛАДАНА ЂУРИШИЋ MDCCCLXXXIV

Kоме је време битно?

Он стоји довољно чврсто и стабилно да може да се

осети и понизност, а и достојанство.

Ако бисмо замрзнули овај тренутак...Шта је то што видимо?

Глава му пари облаке, а мач му подупире главу. Лидер

једнога града на зелено-плавој сценографији.

Његова леђа су двољно јака да могу понети цео један

град на себи. То је терет историје једнога града који чини да су ова леђа довољно флексибилна , али и помало савијена.

Људи се окрећу за њим, вратни мишићи им раде, а погледи

остају приковани за одоре његовог зеленог плашта који

величанствено виси...

Цела одора се слива и пада позади тако да дочарава

силуету. Сада је један дугокоси младић окренуо свој врат ка

њему. Али он не хаје, поносно стоји, са очима погледа упртог у

под испред себе. Не, не гледа он у своју браду или у свој оштар

мач. Не крије се он од сунца, облака или људи. Треба њега

видети. У своје стопало избочено напред он гледа.

Могло би се рећи да стоји на шлему своје победе, довољно близу ње, а далеко од њуди. За АМАНЕТ.

Две девојке које пролазе уз башту сада већ бивше железничке станице окренуле су се за њим и погледале га наставивши даље својим путем.

Та дуга коса и брада знак су: велике мудрости, дугих

битака, блиставих победа, зрелости и знања да је све крхко, ломљиво, да ће све проћи , подсетник да је људски живот

колебљив.

Преко његове одоре огроман је плашт који косу скрива.

Њему се могу дивити сви! Човек који вози колица пуна шута

у наранџастом прслуку, студент, старац, куче, плава жена са три ранца, дете од три године, они који се спуштају улицом, они који се пењу улицом, возач трамваја, средовечни човек

на бициклу кроз сунчане наочари...Људи могу да се сакрију

испод његовог шлема на +31°Ц. Подсећа на домовину све

оне који пролазе идући ка својим кућама да виде оне који су

остали у неком мањем граду или оне који из овог града одлазе

у неку страну земљу.

Његов плашт се лево савија и спушта испод појаса

струка док му бројаница пада, а крст са бројанице додирује

браду и врат.

– Мени се нешто не свиђа, не свиђа ми се овај мач –коменатришу две жене и у договору су продужиле до Београда

на води. Радница обезебеђења се игра са флашицом баца је увис горе.

Кола хитне помоћи оглашавају гласно своју

сирену. Тинууу-нинуууууу....

Један авион висок на небу прави линију изнад главе споменика и нестаје у даљини остављајући црту међу облацима.

Жена прекопута разговара телефоном седећи док јој ветар мрси коврџе. Разговор је готов, али она остаје и гледа у

споменик.

Пуно контраста са златном и зеленом. Ту су огртач који је опасан великим дивним орнаментима, а круна са које висе

бројаница и мач (који чврсто заузима место у руци) поносно

стоји. Горњи део мача је шиљат, а доњи се симболично

прилагодио гесту руке.

Уво само стидљиво извирује испод косе, као лед из

чаше. Лице ово има римску лепоту, нос је благо спуштен на

доле, ситне и стегнуте усне, оштрина и благост-комбинација

какву би сви истински бладари требало да имају.

Као да каже: „Немој да се предајеш”... Не може цео овај кип

стати у један Београ, али је зато цео један београдски поглед

стао у њега!

Док ветар пркоси, човек са колицима пуним шута се враћа, тражи пут ка градилишту.

У супротном смеру од њега иде радник са везаном

киком на бради и баца завршену цигарету у мом смеру. Ветар

се раздувао, срећа, цигарета је угашена. На сату испред и даље

петанест до 11 часова... као да је време стало... Али коме је време битно?

Само звук сирена подсећа на дешавања. Војници се

не окрећу за спомеником, овај иде само право без освртања!

Њему се не може украсти тренутак пажње.

Волим воду, али не на мом папиру, а прскалице се испробавају баш поред места на коме седим. Вода капље и мрља ми речи. Одлучила сам да се склоним у хлад једног дрвета.

Поштин сат откуцава тачно 32 °Ц (степена) у хладу и сада је тачно 16: 43 и 30 секунди.

Али... Коме је време битно? Домовина се ваљда брани

писмом, знањем и мачем – то је најбоља комбинација пред нашим очима.

ДИЈАНА ЧОП НЕШИЋ

Мој Београде Е, мој Београде. Одавно је сунце склопило очи залазећи

иза Генекса, посматрано са гримизних зидина Калемегдана, али твоја душе не уме да заспи. Ветар што се ковитла од ушћа

Саве и Дунава, задире нам у кости, а опет, немамо дојам да

пада ноћ. Опсерваторија „Руђер Бошковић” ово вече показује

спектакл посматрања Месеца на кули ове старе тврђаве.

Посетиоци миле уз уске степенице, у круг, до горе, гледајући

фантстичне фотографије окачене по зиду, што откривају тајне свемира.

Када се попну горе, ветар им радо замрси косу, али не одустају, гледају панораму око себе, две реке што грле ово место, и Гардош преко пута, ка сунцу које је зашло и нестало.

Треба бити београдско дете, што се навикло на овај обичај шетње кроз пространства Kалемегданске тврђаве, да, кад град склопи очи, тачно знаш са које стране дува Кошава и

где се запутити не би ли оживео ноћ. Наравно да има сплавова

и оближњих кафића, неке буке и музике у даљини, али сам

Калемегдан иако будан, ћути. По која гитара се зачује по ноћи

са друге стране где полу осветљени топови, код музејског

војног дела, чуче у мраку. А стари добар рокенрол и друштво

што ове ноћи бди под звездама, пева песму о Дунаву, YU групе.

И

нема ко не прође а да не осети ту песму, као да им је

урезана у кожу, срасла са венама. Јер Београд само једну душу

има, а она је бескрајна и крије своје тајне, за оне који су му

дали срце и родили

се ту где он почива. Крећемо даље кроз калдрмски део према природњачком музеју где ветар јењава а светла су жута. По који пар и даље шета, загрљен, уромантизован јесењом хладноћом, што проналази љубав у опалом лишћу оближњег дрвећа. Ходамо неспретно јер калдрма је тешка, док се провучемо кроз тунелпа

преко дрвеног моста, чујемо одјеке гитара са висине зидина.

И није само на једном месту, и није само једна. Калемегдан

ноћу је гитарски концерт, са врло сличним репертоаром од

зида до зида, он тунела до куле и оближњих клупица. А како

га напуштамо, пешачки прелаз до Кнез Михајлове бива пуст, јер стиже поноћ а хладноћа се увија у скуте, тера нас на бег.

нама се не иде, јер има неких сила на овоме месту што живе

неустрашиво у нама, чине да се осећамо безбедним и у по

ноћи, нагнају душу да дишепуним плућима. Шетамо Кнезом, ветар нам се уноси у лице, чује се

топот каубојски наших ноћних рокера, или то само моје

срце куца у ритму града, свеједно је, ритам је тактичан и не

може га имати ни један други град као овaј. Пролазимо крај

фонтане, разгледајући затворене излоге библиотеке, крећући

даље ка Теразијама. Не мили нам се да чекамо ноћни аутобус

до куће јер толико смо пута само препешачили преко Булевара

до саме Звездаре па на даље пут ка Калуђерици. Калуђерица је приградско насеље, али је бунтовни дух усвојила и самог срца града, и дишемо пуним плућима док

пешачимо. Носимо обележја овог белог града док се боримо

са ветром и проматрамо звезде.

Шетња се само вечерас овде завршава, јер сутра је нови дан. Треба одморити, ујутру посао зове, полу-градска врева

док се извучем из гужве у аутобусу 309 па прелетим брзим

кораком низ Устаничку на Коњарник и сачекам аутобус 31, да

ме пробијајући се кроз гужву спусти до Врачара и Карађорђевог

парка, одакле ћу пешле поред величанственог Храма, лагано

до Маканзијеве. Али пре него што уђем у зграду која још

увек носи назив Београд, застаћу на цигарету, да удахнем

комбиновани дух ових плочника ,време и енергије, и одслушам

песму са радија. Кад оно, YU група, и „Дунав”.

Доброг ли београдског јутра.

НИКИЦА БАНИЋ

Никола Тесла се расрдио у Београду

Тог дана, првог јуна 1982. године остаће забележено да

су на железничкој станици у Београду Николу Теслу дочекали

младо и старо уз поклике док их је научник позивао да не

претерују, али то се није чуло од војне музике и академског певачког друштва „Обилић”.

Научник је допраћен до хотела „Империјал” где је преноћио, а сутрадан се састао са великашима Београда, са Андром Николићем, министром просвете и црквених послова, био је у аудијенцији код краља Александра I Обреновића, а на Калемегдану је приређен концерт уз извођење дела Биничког, Мокрањца, Маринковића и Јенка. Дружење се није ту завршило. Увече, код Вајфертове пиваре приређен је велики банкет. Многе званице су се одазвале, али неко је морао да закасни. То је приметио сам Никола Тесла. Лаза Костић је закаснио, како се то њему често дешавало. Разговор су водили као да није каснио.

„Сјећаш ли се, Лазо, како нам је водич у Пешти глагољао: сваки дан да обилазимо по један музеј, не бисмо их у години све обишли. Теби се одвећ у бару допало, да не залазим у то. Зато ме не чуди што те мајка често послије банчења кара. Тиме показујеш да си везан за њу.”

„Признајем да јесам, везан сам, то стоји.”

„А онда испада да њесам ја усамљен у томе.”

„Било нам је лијепо у Пешти.”

„Помињеш моју женидбу, Лазо, а не уважаваш даму, коју њесам ни видио, али се у њезино име испричавам јер богохулиш на светице.“

„Не,

светичине. Не, не прихваћам да је то исхитрено. Ну, имао

си времена, није да није, па до свршетка одустати. Ниси, ну, вукла те је нека поган – о њој ћу кашње.”

„Мало сте се расрдили, канда?”

„Натукнуо си да је млада, премлада је за мене каде би

се женио. А за тебе, отац да јој будеш! Не јагмим се за њу, за ту љепојку – јер далеко сам ја од женидбе. Исто толико сам

далеко од љепоте пустињака цетињског ако не од висине његове, како ме хвалиш. Снујеш да сам нешто и виши од њега.”

„Биће прилике да се једном уверимо у то.”

„Уздаш се да би ме госпа обрнула, нек јој је раван пут у њезином науму без мене. А спомињеш ми и њезину прћију, силне очеве јој форинте, накуповане спахилуке у Банату, Бачкој, па све до онијех у Новом Саду, Хајдучици и Кулпину. Пишеш да јој отац под најмом држи неколико тисућа ланаца, узгаја блага и блага, да има двије творнице шпирита у Сентомашу и Цебу; двије пивоваре у Цебу и Бечкереку; два млина ...”

„Боље набрајате него што сам ја.”

„Није ово набрајање брез разлога. Дошло вријеме да то објасним. Зашто сам одлагао, чувао за крај. Не сумњам да добро познајеш свог предоброг пријатеља, оног што ламата

рукама кад дивани.”

„Мислиш на Змаја? Нисмо баш тако добри.”

„Змај, баш он ми спомену да ти волиш да навлачиш на

се Божји бијес. 1

„Како то мислиш?”

„Имаш заручницу, њој си се обећао већ једанаест

година, а амо, очи ти не мирују.

Рече ми Змај да си се загледао у млађану Ленку. Због тога си у Крушедолски манастир приспио. Који ти је образ да другог тенташ на женидбу са њом, а сам за њом лудиш?

1 Владимир Б. Поповић: „Рапсодија”

Ја тај њесам, а да јесам за женидбу, каде би пристао на то, ти би се уметнуо између мене и те дјевојке, као да ништа

од овог мени ниси споменуо, да ниси споменуо ни ријеч

о проводаџисању. Ти носиш поган од неког твога. Ти сам

мораш у себе завирити, претка тог пронаћи, са њим заувијек рашчистити.”

„Али, Никола, грешиш!”

„Ти си ваљан човјек, ту нема двојбе. Вјерујем да и ти то знаш. Увјерио си се толико пута. А онда наиђу циклуси да је он јачи од тебе, надјача те својим жунтом, нарави својом.

Тада те треба избјегавати, ну ти ћеш стићи да наудиш на

кога си се намерачио – хтио не хтио то. Велика си поган тада. Опасан за онога на кога се устремиш. Зато, накани се, проџарај, зађи у се, одгонетни ко је тај на кога си се уметнуо. Прекини везу с њим, да не би губио друге јер сад губиш мене као пријатеља, сутра ћеш неког другога. Учини то. Послушај

ме. Ти си ваљан човјек. Оно што ти је Бог подарио, то ти је здраво, сасвим здраво. Лијеп си, куждраве косе, уфитиљени бркови. Прави мајкан, веле за таке моји у Лици. Не играј се

с људима! Желим ти сваку срећу, да ти речем по души: Остај ми збогом!”

Никола Тесла се прикључи својој свити која га је

подаље чекала све време.

МИХАЈЛО ОРЛОВИЋ

А шта је са Милицом?

ио сам шмекер или боље рећи неко ко се намерно

бавио мангупаријама, а у души их је презирао. У то

време, тада сам студирао врло неуспешно, не знам ни

ја због чега, у ствари било је разлога, али о њима не волим

да причам, међу нама, студентима, биле су популарне масне

приче о догодовштинама са газдарицама. Такмичили смо се

ко ће испричати што шаљивију згоду. После сам прокужио

да су те причалице увек лагале или су приче посуђивали од неког другог па је себи припсивале. Тој лудости насео сам и ја. Становао сам у Улици Војводе Степе, број 125 код

госпође Ангелине Јоргић. Била је то једна времешна бака, од седамдесет две године, црвених образа и дуге седе косе.

Увек је носила плетенице и црвену, изазовну хаљину. Да није била јако религиозна, помислио бих да је она једна од оних које мисле да никад неће остарити и да увек треба да остану

младе.

По цео дан у њеној соби је горело кандило. Кад год би некуд пошла или однекуд дошла она би стала пред кандило

и водила неки тајни монолог. Помислио сам да је газдарица

добро пуцекнула. Ипак, упитао сам је с ким она то прича. Са свецима, одговарала је. „А где су они? Ја их не видим. Видим само зид”. „Ти не верујеш у њих и не можеш их видети, одговарала је самоуверено.

Скоро свако јутро је ишла у цркву, а и увече, кад год би стигла. Постила је сваки пост. Није волела да прича о својој

прошлости, али ја сам, не знам од кога, сазнао да је газдарица Ангелина некада била моћна жена. Имала је стан на Дорћолу, зграду поред куће у којој станујемо. Зграда има четири спрата. Три доња одузела јој је држава послије рата, а на четвртом становао је њен унук Симко. Био је ожењен Мађарицом, мислим да јој је било име Марија. Била је дежемекаста и често

је излазила на балкон да пуши, а балкон је био окренут према

дворишту газдаричине куће. Тада и ја, ако је лепо време

изађем у двориште и седнем на клупу. Тобоже, учим. Врага! Шкиљио сам преко књиге горе према балкону. Ако је киша

или хладно, ја се примакнем прозору, размакнем завесе и

ставим књигу у руке, опет као учим. Био сам убеђен да она мени одозго намигује, само ја то не видим, па сам црвенео

и крио иза књиге. Намигуша је то приметила, па се намерно

истуравала да је видим. Не знам што није посећивала баку

Ангелину, али ми је једном на улици уистину намигнула.

Задрхтао сам и једва успео рећи: „Добар дан”.

Мађарица се обично суботом и недјељом појављивала

на балкону са цигаретом у устима, а кад је нема, ја се извалим

на клупу као мачор, пиљим горе. Приметила је то и газдарица

па је цоктала зубима и говорила како је њен Симко оженио ленгузу. Само пуши и шајца очима наоколо. Нисам издржао, па сам питао газдарицу, откуд јој толике куће и то у центру Београда, а била је само, како каже, домаћица. Муж јој умро врло млад и није био Солунац као што су били мужеви

солунских удовица које су имале куће у њеном комшилуку.

Штедела сам и знала како се живи. Нисам хватала зјале као друге, рекла је.

Причу ми је испричала њена пријатељица Дана, која је

суботом пре подне, долазила код ње на кафу. Ангелина није била баш одушевљена њеним доласком. Тад би се посебно

растрчала по кући, придикујући гошћи како она има времена

да дангуби, а она не зна одакле да почне. Посла преко главе, уосталом, она је научила да ради, а не да седи. Чим Дана

изађе, не дочекавши кафу због које је дошла, газдарица без

куцања је улетала у собе како кад, некад у моју, а некад у собу оне двојице цимера и почне да се жали.

Она мисли да ја имам када дангубити. Ја не знам

куда да окренем. И тако, ко зна докле би причала да ми не побегнемо, они код мене или ја код њих, зависи код кога је улетела.

Једне суботе, газдарица Ангелина се задржала на

пијаци, а госпођа Дана је села на клупу поред мене да се одмори. Када сам одговорио на сва њена питања, а било их је много, упитах је откад познаје Ангелину. Лице госпође Дане

се озарило. Знао сам да се сетила нечег лепог. Још од прије

Великог рата, вели. Радиле су заједно док су могле. Госпођа

Ангелина је имала целу ергелу проститутки, била је чувена

по куплерају од Београда до Ниша. Њој су долазиле барабе

сваокле, па чак из Бугарске и Карабогданске. Ми смо своје

новце проћердале, али Ангелина је знала како да их још више

увећа, али џаба јој је било. Дошли су комунисти и све јој отели.

Тако дакле, бака је била велики мангуп у старом занату.

Реших да је мало подбадам. То моје подбадање се повећало

када су у собу до моје уселила још два студента из Крагујевца.

Да бих се пред њима показао као неко ко не преза баш много

од газдарице, почео сам да је омаловажавам, чега се и данас,

кад се сетим, црвеним.

Нисам се стидео да прднем пред њом, наравно када

су та два цимера била ту, да и они чују. Иначе, када њих није било ја сам се повлачио у своју собу или пиљио према четвртом спрату зграде, где је дежмекаста Мађарица пушила и испод блузе трљала своје велике дојке. Цимери су у почетку ћутали и правили се да нису чули како прдим, али би то после препричавали и смејали се. Бака се правила да није чула. Други мој простаклук био је у толаету. Бака је имала пољски нужник и када сам дошао, одмах сам јој дао примедбу: како може имати кућу усред Београда са пољским нужником.

Она је рекла да је само тако научила и да ће тако остати до краја њеног живота. Клозет је имао подијум. Тако да се може слободно на њему седети. Зато су даске увек биле чисте или покривене новином. После употребе новине би се бацале у рупу и ставаљале друге. То је морао радити свако после обављене велике нужде. Одмах поред клозета била је и чесма. Да бих напакостио баки, ја бих намерно посуо по подијуму воду тако да она кад уђе помисли како сам га запишао. Зачудо, никад

ме није укорила тако да сам на крају морао одустати од те

своје будалаштине јер су ми цимери скренули пажњу. Ако

мислиш да спрдаш баку, не мораш нас, рекли су. И ми идемо

у тај клозет. Мислили су да га, мада сам их убеђивао да то не

чиним, стварно запишавам.

Као што рекох, бака је била јако религиозна али и

сујеверна. Био је јуни, сећам се, спремали смо испите и кафа

би нам увече добра дошла. Причу сам ја смислио, отишао сам

код Ангелине, сав тобоже, преплашен и забринут. Испричао

сам јој како је цимер Боле вештац. Ноћу устаје и стоји пред прозором, хоће да га отвори и да изађе. Ја и онај други цимер морамо га везати за кревет, али то не вреди. Он се одреши и плашимо се да не направи нешто што не ваља. И он гледа горе према четвртом спрату где станују њен унук и лепа Мађарица. Вешци се пењу уза зид. Ако се то деси ко зна шта може бити. Бака Ангелина се пренеразила, одмах је стала пред кандило и

почела да се моли. О, боже шта ме задеси, понављала је. Следеће вечери, кад смо се вратили из мензе, дочекао нас је мирис тамјана у собома, а под јастуцима чешњеви белог

лука. Тада сам отишао код баке да јој испричам други део мог плана. Рекао сам јој како је цимер призно да не би могао, кад би попио кафу увече, вештати, већ би спавао као дуда. Он то

ради код куће, а овде на студијама не може, нема услова да

себи кува кафу.

Није прошло пола часа, бака је са великим ибриком

улетела у наше собе. Сипала је кафу сваком у велику шољу до врха. На дјецо, говорила је, ви спремате испите, треба вам за концентрацију, а мени је Бог дао да имам. И тако смо ми цели јуни увече пили кафу и смејали се мојој довитљивости.

Тог јуна ријешили смо се још једне напасти, бакине

пријатељице Дане. Она дође прије подне, зна да је тада бака

на пијаци или у цркви, и ко тобоже, нешто јој треба, а онда седне код нас да је сачека. Гњави нас причама и питањима. У

почетку смо некако дурили, али када је дара превршила сваку

меру, цимери замоле мене да решим проблем. Ти си мајстор

за зезање, веле. Учинио сам то на врло безобразан начин. Испричао сам газадарици Ангелини, како госпођа Дана долази

сваки дан код нас и нуди оном вјештцу паре да спава са њом.

И, да зло буде још веће, они се затварају у собу. Шта раде, не

знам али знам да вјештац има пара. Газдарица је побеснила.

Она моје самце фаћка. Она је била стално курва. Мислила сам

да се одрекла лоповлука. Кучка! Све ћу јој рећи сутра у цркви

и то пред попом, запријетила је. Следећег дана, напасне баке

Дане није било, али је у авлију улетјела газдарица као фурија.

Све сам јој набила на нос. Све, све, говорила је сама са собом

али да и ми чујемо. Када сам газдарицу упитао шта јој је то набила на нос, она је почела да скида рубац и да га поново ставља на главу. Када то ради, већ смо знали, љута је и не питај је ништа. Иначе...

Следећег дана газдарица је помињала неке махуне, врата на капији од дворишта лупнуше. Отуд, као фурија, с рукама на боковима газила је госпођа Дана. Гдје је тај вјештац

коме сам давала паре, грмила је. Брже – боље смо затворили

Болета у ормар.

Газдарица и она су се свађале у дворишту. Једна другу нису слушале, а онда је Дана отишла. Када је Боле питао је ли отишла, други цимер ми је намигнуо и ми смо рекли да није још и да сједи у дворишту. Ћути и отхукује. Прошла су још два сата, па још два, Болету досади и отвори врата ормара. Ја више не могу да издржим.

Е, да још ово да испричам, а онда ћу испричати зашто

сам се сјетио газдарице Ангелине. Она је имала унуку, Милицу.

Била је дебела као два ја. Тада сам имао шездесет осам, а она сто тридесет килограма. Газдарица ме је питала шта мислим

о њој. Наравно рекао сам да је она добра цура, а онда је она

мени предложила да је оженим. Нас двоје могли би живјети и

пазити се код ње. Кућа је пространа. Нисам газадрици ништа рекао, али сам се у себи смијао. Какав би ми пар били. Милица је ждерала као ала. Она кад дође код баке, а ова није код куће, слисти јој сву храну коју

нађе. Видио сам је како пије, а мислим да се дрогирала. Једне

вечери, бака је отишла негдје, а ја сам био у граду, Милица

је дошла мортус пијана. Цимери су је одвели у моју собу и

свалили у кревет. Када сам дошао касно послије поноћи и кад

сам је затекао у свом кревету, покушао сам да је пробудим.

Узалуд. Спавала је као клада.

Нисам је могао ни померити према зиду, па сам се скврчио око ње и тако заспо. Ујутро, врата моје собе су била стаклена, устала је газдарица и када је видјела своју унуку како спава са мном, обрадовала се. Када сам јој рекао да нећу узети пијандуру, она је запријетила сјекиром и сином Савом.

Он ће доћи и избувати ме као мачку. Тада сам газдарици

запријетио, ако каже сину Сави, разгласићу свим њеним пријатељицам како сам спавао са њеном унуком. Нек пукне брука по Вождовцу. Газдарица је одустала од своје претње, а и ја. Унука је устала, смазала је све што је бака себи спремила за јело и отишла.

Десет година после славили смо јубилеј завршетка студија. Решио сам да отпутујем у Београд, посетим баку, извинем јој се за све будалаштине и поклоним орхидеје. Њих је највише волела.

Дошао сам у Боград и одмах отишао у Улицу Војводе

Степе 125. Затекао сам газдарицу како седи на клупи испод

прозора собе у којој сам ја становао и гули кромпир. Поздравио

сам је мислећи да ме није зборавила, она ме је гледала тупо.

Оставила је кромпир у лонац и ставила руку изнад

очију. „А ко сте ви”, питала је. „Ја сам...” објасних јој. Мислио

сам обрадоваће се кад сазна, но она се још више намршти.

Срам вас било, толико времена је прошло, а ви се нисте

удостојили јавити. Где је Милица? Је ли она дошла са тобом?

АНА АТАНАСКОВИЋ

Звезде на Звездари Д

вадесетак минута хода је од мог дома до највише тачке

у Звездарској шуми.

Крећем. Да избројим звезде, да их приупитам шта ће

са мном бити, шта да одлучим. Одувек сам ратовала са усудом,

сада се питам.

Да ли звезде знају мој пут? Или само свој? Да ли ја

могу назрети свој ако гледам у њих? Понекад говоре, понекад

ћуте и траже да ја делам. И да речима стварам.

Висина звездарског брда је 254 метра. Гледано очима

овог света, одатле се звезде не могу дохватити. Али, могу.

Није стваран само вид мог ока, већ и емоције. Егзистирају концентрично. Могу, стога, на Звездари, да зграбим мрежу сазвежђа, јата пулсара, хипернова и супернова.

Ту је краљ Петар И Карађорђевић планирао да сагради себи двор. Али није чему је речено већ чему је суђено, те се ту устоличила Опсерваторија.

Зато и идем. Да сазнам шта ми је речено, шта суђено, шта могу ја додати, како да пољубим астре. Да им се умилим? Не, да их унесем у себе.

Хоћу да их погледам из телескопске дужице. На врху су павиљони – Великог пасажног инструмента, Великог вертикалног круга, Астрографа, Великог рефрактора, Малог рефрактора, Меридијански, Астрогеодетски и купола

са астрографом на Главној згради. Велики павиљон са меридијанским кругом је страдао у бомбардовању 1999. године. Велики рефрактор је бео и има сферни кров а испред њега је соларни сат. У том чудесу од зграде се налази највећи телескоп у Србији. Изнад улаза

немамо?

Звезде, реците ми како да вас дохватим а у исто време и да вам не тежим? Постоји ли таква игра? На Звездари ми је дом. Како да ваш блистави прах мирно упијам? Звезде крилатице, звезде репатице, звезде дивови, хиперџинови, реците ми! Јесте ли одредиле ток мог живота? Или га стеларним чиним само ја, сама?

Милан Недељковић је успео да успостави прву Опсерваторију у данашњој Тиршовој улици и да јој буде управник. То је био њего спектрални тренутак. Супруга

Томанија Радаковић, дама са руског царског двора

Романових, здушно је помагала. Срећна звезда му је стигла

у обличју жене која је својим новцем и фузијом учинила

много. Заједно су, после, посматрали свемир.

Звездарску зграду су, пак, на основу Недељковићевих скица пројектовали Димитрије Леко и Јан Дубови. На пројекту је сарађивао и Милутин Миланковић.

Недељковићев пут није био лак. Светлилице на његовом челу су се и гасиле. Бивао је пензионисан и

удаљаван из Опсерваторије, преживео је смрт детета, прешао је Албанију са војском. Срећом, на астрономска истраживања је враћен јер ниико није знао тако вешто да рашири руке ка небу.

Хоћу ли знати ја?

Нико није имао толико ентузујама да после Великог рата опљачкану Опсерваторију обнови.

Хоћу ли, као и он, моћи ја, да зашијем исцепане џепове свог живота?

Зна се да се Недељковић приљежно борио за опрему своје и народне звездане куће, преко министарстава, дипломатских кругова, дирекција. Сва је одбијања стављао у кутију заборава и ишао даље. И, десило се чудо. Суперстеларно. Новац за опрему је добио на рачун ратне одштете те је брже боље у Немачкој и Француској, понекад одлазећи о сопственом трошку, уговарао куповину. И

лично је додао позамашну своту за скупоцене инструменте. После много перипетија допремио је Цајсов рефрактор који је тада спадао међу четири највећа на свету.

А само годину дана по отварању звездаријума на

Звездари Милан је опет пензионисан. Тада се против резигнације и туге борио опчињеношћу и опијеношћу васионом.

Хоћу ли исто умети и ја? Своде, рећићеш ми?Да

ли твоје трепераве вреле луче одлучују о обручу живота?

Или одлучујем ја, тренутно звездотражилица, репатица, срцецепалица на непознатим звезданим стаама, богазама

и странпутицама? Да ли смо ми планете, светлоснице, комете, астероиди или маглине? Посматра ли нас рој звезда са тридесет и трећег неба? А ми њих истовремено са нашег, звездарског узвишења?

Питам звезде.

Чујем како одговарају: Милан Недељковић је љубављу пребродио све црне рупе у свом животу. Зашто не би и ти? Угледај се на њега!

Тачно, мислим. На крају крајева, где бих то боље могла

него на Звездари, где се звездана поља најбоље тумаче? Тај део

града на свом грбу има шему седамглавних звезда у сазвежђу

Велики Медвед!

Ако игде могу директно да дотакнем небо то је на Звездари, чак и када сам прозирна и распршена као небула.

Ако игде могу да не будем само звездани прах, већ да свемоћно

сијам, то је на Звездари, где се Милан Недељковић трудио да постане део астралних гнезда. Успео је у томе!

Звездара није љуштура, она је, сасвим супротно, штрчеће око које се диже ка седмом и седамдесет седмом небу, спремно за блиске сусрете свих врста, са бескрајем, звездицама. Са космичким. Мирно се враћам кући, уз захвалност Звездари и уз поштовање за Милана Недељковића, звездочитача. Има, тако, људи, који сијају кроз тихе дубине свемира. Прстима од

ужарене, светлосне

САНДРА КРСТИЋ

Корида у Београду

ептембар се готово нечујно увукао у београдске домове.

Још увек релативно топле и пријатне дане је некада

ведрио а некада облачио, али то није сметало еуфорији

која је као плима надолазила међу београдске даме и господу.

Увелико је свет брујио о невероватној чињеници да ће у престоници Југославије бити одржана корида у октобру те 1971.године. Једина корида икад, одиграна ван Шпаније.

У то време Београђани су били поносни на свој град, посебно што је задњих година град бујао и растао, градио се. Са свих страна су људи пристизали, очекујући да виде спектакл, који се виђа једном у животу. Божидар Петровић звани Божа погледао је на свој џепни сат који је извадио из малог џепића а који је био прикачен ланчићем за рупицу на прслуку елгантног одела од буклеа,специјано сашивеним за ову прилику. Његова супруга Видосава, учиељица у пензији, додала је супругу лакирани штап са златном дршком и његов господски шешир у боји одела.

– Могла си и ти Видо са мном у кориду, биће тамо много виђенијих дама из нашега друштва. Сигуран сам да би ти се допало.

– Нека Божо, нека. Нисам ти ја за то. Не могу ти ја тамо мирно посматрати како неко убија животињу из сопствене забаве. Није то за мене.

– Видо моја, то је уметност. Ето, и Васина Благиња ће

бити тамо, и Томина Чедомирка, и Перина Даринка. Чак ми је и Влајко рекао да ће повести Слободанку иако је никада никуд не води. А чуо сам, тако ми Бога, да ће бити присутне и неке оностране важне личности. Кажу да ће доћи каква Лиз Тејлор, нека глумица. А и Ричард Бартон ће бити ту као и Кирк Даглас.

И Лоренс Оливије ће доћи. Ето сви битни људи, а ти нећеш да

идеш.

– Нека они само иду. Не волим ти ја гужве. Радије ћу с

госпођом Марић испијати чај на тераси или ћу се прошетати до

посластичарнице „Дорћол” на жито са шлагом са Милојковом

Анкицом. Хоћеш ли ићи „дијаном” на догађај? – Нећу. На трамвај ћу доклен будем могао, па ћу пешке.

Ех морам се видети и ја малко. Не ших ово одело забадава.

Можда успут будем срео каквог важног делегата, доктора или

учитеља. Него, чули да је доктор Величковић купио оно ново

чудо од аутомобила. Кажу тек што су га направили. Стојадин се

зове. Он ће њиме поћи од теразијске чесме па преко Булевара

револуције. Да се покаже мало.Важан се прави. Каже ни Тито

га још нема, а он га купио.

– Ако, на здравље му било. Ајде ти Божо пођи полако.

Сад ће ти поћи трамвај па да не окасниш. Сјатиће се тамо пола

града па нећеш наћи место за сести. Немој само близу ограде.

Јаке су то животиње. Да не прође кроза њ.

– Ајде, здраво ми остај Видо моја. Све ћу ти касти када

се вратим.

–Друже Трпковићу врло ми је мило што вам вас срео

овде. Као да вас је сам Бог послао. Имам са вама обавити један врло важан разговор. Заправо желео бих вас и вашу драгу госпођу позвати код нас на ручак. Ако би сте нам учинили ту част-започео је разговор Божа са врло ученим човеком до себе, који је дошао у пратњи своје ћерке. – Драге воље. Мада разговор можемо започети и овде, док не крене двобој

града и његовог напредовања, а ви имате јако дивну кћер, већ

стасалу за удају,па сам ето помислио... – Господине Петровићу, заиста се захваљујем

на позиву

и веома сам поласкан вашим предлогом, и заиста, заиста сам чуо само дивне ствари о вашој породици и сину, али ми нисмо чланови партије и бојим се да би то можда угрозило

ваш статус. А и право да вам кажем, то време је прошло. Данас

деца сама бирају свој пут. О, ево почиње. Причаћемо касније.

Не бих да пропустим највећу сензацију Београда. – Ах наравно, то никако не желимо.

У арену на коњима, у врло елегантним оделима, ушли су

пикадори са копљима у рукама. Поклонише се публици која им је громко аплаудирала. Затим у арену пустише бика.

Загалопирао је својом величином поскакујући унаоколо. Пикадор му се прикрао са леђа и забио му прво копље одмах изнад плећки, код врата.

– Олеее – зачуло се са ташмајданских столица. Стадион Ташмајдан је био дупке пун. Свих 5000 места било је распродато за свега пар дана. Слободног места није било.

Сва свита града била је ту. Улазнице су коштале сто или двеста динара, у зависности од места. Чак дванаест бикова се измењало на стадиону. Грациозност матадора и тореадора је опчинила гледаоце. Београдска публика није баш разумела кориду, па је чак навијала за бикове. После првобитног шока, угледавши на земљи непомично тело настрадалог бика, настала је ћутња. Али се публика касније мало привикла. Луис Мигел Доминго, најпознатији матадор том приликом убио је чак два бика,иако је и сам био повређен. После неколико сати борби и заслужено одсечених

ушију бика, стадион је почео да се лагано празни.

присутан.

– Врло могуће да ћу свратити са госпођом. А можда да

и ви поведете своју, како би смо на миру поразговарали.

– Свакако. До сутра онда. Желим вам свако добро и

пренесите моје поздраве вашој госпођи. Пријатно

вече госпођице Трпковић.

Божа се задовољно упутио ка Дорћолу. Поново је бацио

поглед на свој џепни сат и установио је да заиста доста времена

провео ван куће. Упутио се парком поред Цркве Светог Марка

саграђеној тридесет и једну годину раније. Затим се Косовском

улицом, иза скупштине града спустио ка Скадарлији, у којој

су били завршни радови за сутрашње славље и обртање бика

на ражњу. Вредни радници ужурбано су мењали оштећене

калдрмске коцке. Силазећи пажљиво, бацио је поглед ка

кући Ђуре Јакшића испред које је стајала скулптура чувеног

песника и сликара. И учини му се да баш ту, у близини стоји Бранко Радичевић, но било је већ касно па је само продужио.

– Видо моја, да знаш кога сам срео на кориди. Господина Трпковић Милорада са ћерком. И знаш ли шта? Мислим да сам нашему Мирку нашао жену.

– О, па то би лепо било. Ево види колико је сати а он се још са посла вратио није. Забраздио је у неке књиге и неке планове и не стигне ни ручати а камоли жену наћи. А године иду.

– Иду, иду моја Видо. Ево мени је већ шесет и три а теби шездесет. А и Мирко сад ће тридесет седму узети.

А још се не ожени. Кад ли ће нам унуке изродити? Ајде да нам

мили Бог да да се допадну једно

другоме.

– Даће, даће, не секирај се. Него хај ти пођи у кревет на

починак, а ја ћу сачекати Мирка, да му приправим вечеру.

Вида је затворила прозоре кроз које се увлачио хладан

октобарски ваздух. Са улице је допирао звук ноћног трамваја. Мрак се одавно спустио на Београд. Светлост са уличних бандера допирао је испод платнених ролетни које су прекривале прозоре. Села је на фотељу и пустила је први

програм на старом телевизору са црно белом сликом. Узела

је јабуку у руке и исекла је једну кришку. Ситне боре око

усана су наглашавале осмех који није могла да сакрије од

саме помисли да јој се син Мирко коначно ожени. Божа је већ

увелико спавао покривен јорганом. У сну већ је наздрављао са

пријатељем Милорадом Трпковићем гледајући у свог Мирка

и његову Милену који су загрљени седели у башти ресторана

„Два јелена”, уживајући у песмама Томе Здравковића. Кувари

су секли месо печеног бика нудећи Луис Мигела а затим и остале госте. Конобари су сипали пенушаво вино у шампањске

чаше.

На уснама му је титрао лагани осмех. Поред ноћне лампе, на ноћном сточићу стајао је Божин џепни сат.

ЈОВАН Н. БУНДАЛО

Од Дорћола до Чубуре

воземаљска срећа је као туђе дете, дата је људском створу за кратко време, да се поигра па да је врати ономе коме припада. Туга је стални пратилац људске

душе и као какав масни премаз прекрива живот и снове. Кроз ту непровидну наслагу појави се каткад тачкица среће и делује

нестварно на тој плочи туге, као некаква флека или невешто

пришивена свилена закрпа на грубо сукно, дебелим концем. Тугу за старим Београдом трошим полако и

достојанствено, као што сам у младости живео у тихој сигурности његових улица. Сада тек схватам да је дан одласка био први дан рађања успомена на време проведено у безбрижној доколици, када се ништа није вагало, а свему се се знала права мера. Сећање је вредније и веће од свега, јер ни разум не бих могао сачувати без сталног обнављања слика

и доживљаја. А опет сећање је обмана, јер запамћено остаје

нетакнуто и вечно младо, тако да се при сусрету нађемо у чуду када непрепознамо ни улицу у којој смо одрасли. Нема ничег горег у животу него бити лишен призивања младости у дане самоће. То давно доба живи у мени, а ја му при свакој причи наново додајем бар једну лепоту како би носталгија јаче звала и упорније ме наговарала да се вратим. Сваки завршетак било чега достојан је претходног времена и док постоји чиста мисао, причаћу себи, ако не буде било кога да ме слуша о лепоти коју сам оставио када ме младост из обести повела на пут. Да сам остао у старом крају, лакше би прихватао промене, растао би уз њих, тако да би једна по једна новина неприметно

прерастала у навику, коју бих с почетка критиковао, а после не бих примећивао да је до промене дошло. Вратио сам се у Београд, дуго ме није било, а некаква чежња која је личили на љубавни занос из младих дана

ударала је кроз дамаре када сам се приближавао аеродрому.

Мој град ме дочекао као мајка заблудело чедо, на први поглед

све је исто, јер су сви аеродроми исти, хладни и службени.

Таксиста ме причама, замајава, говори како ће Београд на

води бити ново чудо Балкана, а можда чак и остатка Европе.

Нагледао сам се стакала и бетона, те му одговарам на на

нашем језику да су зграде као зграде и ако немају душу која

греје да им је узалудан сјај. Таксиста затечен, јер је мислио да

сам странац ућута, замисли се па рече: Е, мој господине, нема оног Београда који сте оставили пре педесет година.

Седим у Чубурском парку. Иза леђа ми споменик Петру

Кочићу, висок и нескладан, сео сам подаље, плашим се да би могао пасти на мене. Гледам и покушавам замислити где је

и шта некада било. Испред мене би требало да је Орловићево

сокаче и плави прозор који је од априла до новембра био отворен. Увукао бих главу у његову топлину и викнуо: Бане

хоћемо ли! Нашта би мој другар истрчавао са окрајком хлеба

и кобасицом у другој руци. Десно је била радионица мајстор Бамфија, а иза ње кафана Чубура. Само је дечија граја иста као некада иако су игре другачије, деца ко деца увек разиграна и гласна.

Рођен сам на Дорћолу, до десете године живели смо у тихом заклону старих уличица, и ретко је било потребе у

том добу одлазити у други део града, сем када се недељом

поподне породично ишло у посете родбини или пријатељима.

Када сам пошао у пети разред преселили смо се на Чубуру.

Имао сам девет година када ме је бака питала да ли би хтео

отићи са Дорћола на Чубуру, чула је да неки лимар, мајстор

Стева, прави лепе калупе и модлице за колаче. Објаснила ми

је куда да идем и како да се вратим. У то време од Дорћола до

Чубуре ишло се пешке, није било аутобуса 24.

До тог дана нисам ни знао да под небеском капом

постоје људи који само секу лим и чукају по њему дрвеним

чекићем. Када боље размислим, морао сам знати да негде постоји мајстор који прави лимене лонце, кофе и корита.

Првим петогодишњим планом развоја држава је дала

предност индустријализацији те је нова мода нагло ушла у домаћинства. Лимени лонци и корита постадоше артикли

без којих није било ни једног домаћинство. Мајка би узимала

од оца дуго чекану ствар, подизала је према сунцу да види

има ли која рупа на данцету. Када би се уверила да је све у

најбољем стању, радосно би казала:

„Е, хвала ти Боже, сада се може живети.”

Овако потпуно неупућен кренуо сам тог септембарског

дана са Дорћола ка Чубури. Знао сам правац, а успут сам

препознавао објекте за које ми је моја добра бака рекла да ћу

их видети. Идући од цркве светог Марка низбрдо, наиђем на

лимарску радњу Мите Бањеглава. Радња се налазила на пола

пута идући десном страном улице од Булевара револуције

ка улици Маршала Тита. Помислим да можда и он има те модлице и свратим. Мита је био пријатан, старији човек, али ми каза да је само мајстор Стева успео набавити бели нерђајући лим и да морам ипак поћи на Чубуру. Поредим старе београдске мајсторе са овим данашњим бизнисменима, и не налазим тачку додира. Остале су душе негде у мрачним угловима старих радионица. Мајстор Мита је тог јутра оставио у радњи два

нова ученика, јер је тек почела школска година, два такорећи

непозната младића и упутио се да ми покаже пут. Мита је док

смо се лаганим ходом спуштали низ улицу причао тихим и

смиреним гласом, ја сам слушао и климао главом, а када смо

ушли у улицу Маршала Тита, показао ми је руком у правцу

Славије и детаљно описао правац кретања, а важне детаље

поновио више пута, то је по сећању изгледало овако:

„Младићу, сада ме слушај пажљиво. Иди само право

овом улицом, и то левом страном. Када дођеш до једног

круга који ће ти бити са десне стране, видећеш, у њега се

улива више улица, ту застани. Е, видиш, то ти је Славија, то десно. И ту идеш право. Немој случајно лево Београдском

улицом, она би те одвела до Булевара Краља Александра.

Значи ту никако лево. Пресеци ту Београдску улицу и тада ћеш наићи на биоскоп. Биоскоп ће ти бити под левом руком, запамти, под левом. Испред њега има неколико оних што чисте ципеле и продају пертле, има и оних семенкара. Прођи

и поред њих и пресеци још једну малу улицу која исто иде лево, као и Београдска. Кад пресечеш ту малу улицу, улазиш

у Макензијеву. То је једна стрма улица. Не превише стрма, него ’нако, знаш, мало иде узбрдо. Познаћеш је одмах, и

пише на ћошку да је то Макензијева улица. Чекај, још нешто

да ти кажем, та улица је под турском калдрмом, запамти, под турском калдрмом. Лако ћеш је познати, иде узбрдо. А

сад ме слушај још пажљивије. Кад уђеш у ту Макензијеву, одмах пређи на десну страну и иди узбрдо. Прва улица на коју наиђеш је Зорина и њу пресеци. Пресеци и следећу, то ти

је Катанићева, после стотинак метара, са твоје десне стране

видећеш Стевину фирму.”

Поздрависмо се, нисам прешао ни пет-шест метара кад чујем, Мита ме дозива. Вратим се трком.

„Заборавио сам ти још нешто рећи, а то је јако важно. Стевина

радња није до улице него у дворишту, на то обрати пажњу да

не прођеш, па како си тако брз оде ти зачас на Црвени Крст.

Сад ’ајде здраво и само ради како сам ти рекао. Поздрави ми

Стеву и кажи да сам те ја послао и кад пресечеш Катанићеву

још сто метара, запамти сто.”

Коначно се растадосмо. Када видим да је неко љубазан

дозволим да ме гњави, чак му на неки начин и помажем ситним подпитањима.

Брзо сам стигао до биоскопа Славије, а када сам ушао

у улицу поплочану турском калдрмом која је водила уз благу

узбрдицу, настали су први проблеми. На ониској згради са

леве стране улице на табли је писало „Улица Ратних војних

инвалида”. Прва помисао би да сам негде погрешио или да

нисам пажљиво слушао или правилно схватио ни бакина ни мајстор-Митина упутства. Сетих се да су обоје поменули круг

у који се сливају остале улице, те кренух десно око Славије.

Прва улица са леве стране би Светог Саве, па Булевар ЈНА, затим Делиградска, а када сам прешао Немањину, нађох се

у улици Маршала Тита, па опет пред биоскопом Славија. За сваки случај обрнух још један круг и би исто. Пред биоскопом

сам застао и почео питати пролазнике. Како свако тражи себи сличнога, питао сам вршњаке. Нико није знао за улицу

тог имена. Недалеко од мене стајала је сувоњава бакица и

радознало слушала наше разговоре, а када остадох сам, приђе

и упита бојажљиво:

„Ко је теби, сине, рекао да постоји та улица код

Славије?” Када сам јој поменуо мајстор Миту, бака упита:

„А је ли ти рекао да је ова иза нас Београдска и да иде

до Краља Александра, а да се она горе зове Зорина?” Када сам

потврдио, бака се насмеја:

„То су ти мој сине, све стари називи улица, још пре рата су се тако звале. Ова улица Ратних војних инвалида

некад је била Макензијева, а Зорина је сада улица Ивана

Милутиновића. Само ти иди право и видећеш, Катанићева се

и онда и сада звала исто, нису јој ови још успели променити

име.”

Захвалих се бакици, а да нисам упитао ни схватио све до недавно, који су то ови што мењају улицама имена. Пођох

журно уз улицу Ратних војних инвалида, неравном турском

калдрмом која се благо пела ка чубурском платоу.

Када сам пресекао Катанићеву како ме је саветовао

мајстор Мита, нађох таблу са натписом фирме на броју

шездесет шест, уђем у двориште и кроз повелики прозор

видим у радионици два човека. Купим модлице, сећам се да је ту било зечева, срца, месеца петокрака и звездица и са замотуљком пођем журно пут Дорћола.

И ево ме после педесет година седим у Чубурском

парку, сунце залази као и некад, само нема сокачета Орловића

Павла, ни плавог прозора да ми пошаље одбљесак сунца када га мој друг Бане отвори. Нема ни доброг Мите Бањеглава да му кажем да би данас по његовом упутству лакше пронашао

Чубуру, јер су се појавили неки нови који мењају имена улица, тако да се опет многе зову како их је он називао. И још би му рекао да ни ови нису дирали таблу на углу Курсулине она се и данас зове као и у његово доба.

Од оне Чубуре није остало ништа, ни део окрњене

коцке из оне турске калдрме на коју сам први пут стао када сам куповао модлице за колаче. Гледам тужних очију и све

ми ово делује некако камено и туђе. Београд на води расте, покушавајући у овим нашим балканским размерама да помути славу Кулал Лумпура...

СВЕТЛАНА РИСТИЋ

Деда Рајко Слушај дечко, прво, да ти мени кажеш, откуд баш мене

нађе у оволиком селу? Па добро, како није село кад имамо баште којима хранимо Београд? Тачно је то да се

налазимо на само четири километра од Савезне Скупштине

оне велике државе, али и Скупштине ове наше Државе. Ако

није онако велика, бар је најлепша и једина коју имам. Шта ја то теби ново могу да испричам, мислим, што ти још не знаш

као учен, школован човек? И млад си брате, живот је пред тобом, а што не знаш научићеш, али не од мене, старца, већ из тих твојих књига. И моји синови су учили школе, нису неписмени. Један син ми је доктор, добро, није доктор него лаборант, али ја то тако волим да кажем, а други је занатлија. Није хтео више, а право да ти кажем и био је вертопир, за све се више хватао него за књигу. Али је поштен и вредан, биће он газда једног дана знам. Ми Милићи смо поштени људи: не лажемо, не варамо, радимо као кртице и ето, хвала Богу иде нам. Ха ха ха ха хтедох да кажем да не крадемо, али то не би била истина, ја сам само једном у животу украо... и нисам се покајао. Јесте, украо сам девојку из њене рођене куће, просцима испред носа, али са њеним пристанком. У једној

соби просци, а ја кроз прозор друге собе Мариче у наручје па

код кума Антонија. Не знаш ти њега, то је мој крштени кум. Његова мајка ме је уствари крстила. Његови су били права

београдска господа пре рата. Деда му је био рентеријер, а имао

је и пуно акција у Вајфертовој пивари. Нису га баш волели у

новој власти, али до тад га још нису дирали. Ја се мислим, где да се сакријемо, ако њен отац и браћа крену да је врате, па ми

се код кума учинило најсигурније. Неће они имати образа да

таквом човеку куцају на врата. И примио нас лепо, сместио

и угошћавао неколико дана, док није дошао мој отац са

буклијом и даровима да зове кума на свадбу и да нас обавести

какво је стање. Сећам се понео мој отац кофу сира и пуну торбу

јаја, суве шљиве и мало сувог меса. Вајка се и извињава куму, каже, хтео је да испече прасе на ражњу и да донесе, зна он

какав је ред, зна како се зове кум, али те године нису биле за баханалисање. Послератне године су посебна прича. Крив си

ако имаш – узму ти, крив си ако немаш – мисле да си сакрио .... много је било тешко.

Него, дечко, не рече ти мени, откуд ти залута у моју авлију, који те добар ветар донесе? Шта рече чиме се бавиш?

Писац...! Ха... пишеш књигу? Па зар ниси могао, облачину

ти твоју, да изабереш неко озбиљно занимање од којег се живи? Мог'о си да будеш пекар или месар, ако ти се земља

не ради. Немаш земљу? Па одакле си ти синовче потеко кад немаш земљу? Из града? Родитељи су ти били адвокати

обоје. Деда ти је био адвокат, а они наследили праксу кад ти

је деда умро од јефтике агитујући по Црној Гори за Пашића.

Ух, знам, сећам се презимена, они су баш били чувени, ал' ми некако нисмо имали потребе за њима. Шта ће сељаку Судови

и адвокати. Бори се за комад хлеба, нема он пара, ни потребе, ако је поштен, за тужакања, а ако није тужиће се са комшијом око синора цео живот. Има нас и таквих... каже - заорао ми синор и преш'о у моје - Е несрећни људски роде ... судимо се око метар земље, а свима нам је на крају довољно метар и по

са два да нас укопају и она два кубика да нас затрпају...

И шта кажеш? Страдали ти родитељи још за време

бомбардовања. Е, жао ми је, много је добрих људи страдало

од проклетих окупатора, ево и ми смо овде у селу имали збег...

шта ће људи, остављају све и спашавају живе главе... благо

онима који успеју. Е јадан ли си ти кад си морао да растеш без родитеља. Знаш, још си ти и пристојан човек какав си могао

да постанеш.

Тешко је кад останеш сам. Самоћа није лепа, кад имаш

родитеља знаш да си нечији, да неко увек брине о теби, да се секира. Ето и мој Милутин, мало мало па се сети нечег новог

и да нема мене да га зауставим, одлетела би му памет ко зна

где. Не кажем, није растуркућа, мало попије, онако у друштву

па ето га са новим идејама. То је младост, а мало је и повуко на

стрица. Такав је мој старији брат био. Говорили су да га је дао

Бог за све. Такав је и мој Милутин, али сам и ја овакав. Ха ха

ха Он се јако наљути, али ми реч никад није рекао. Излети из куће као опарен, зајапурен сав, седне у кола и оде ... да се мало

издува, па кад охлади главу врати се. Замисли, каже он мени:

Хајде тата да порушимо ове наше свињце и штале по

дворишту и да сазидамо једну зграду од шездесет метара, да

направимо модерно товилиште, па уместо педесет свиња да чувамо хиљаду.

Ја га гледам... е мој синко, зар се мало мучимо са ових

педесет па нам треба хиљаду, а кад дође време за продају, те пала цена живе стоке, те прерасле из прве категорије, а за другу је прениска цена, те кланица хоће, али да чекаш

паре неколико месеци... шта ћеш онда са хиљаду свиња мој Милутине? Причам ја, а Милутин по своме, те биће то некакав течни тов, те све на дугме, те чесмице да свиње саме пију воду... е ту сам се слатко насмејао, па и деца не могу сама, треба да им пружиш чашу воде. Јој мој Милутине, мислим се ја, па ти си данас изгледа само пио, а ниси ништа јео. А њему очи цакле и радује се, већ види готову фабрику свиња у нашем дворишту. Кажем ја, синко, па не дају ни веранда да се сазида без дозволе, одмах је руше, а не зграда од шездесет метара, а Милутин ће на то: Не секирај се ти, то је моја брига.

Упознао сам људе који поштују нашу вредноћу и мисле да је

моја идеја одлична, подржаће нас на високом нивоу, ми смо произвођачи хране, а њих свака држава подржава”. Видим ја

да се Милутин лепо припремио за наш разговор, решио се и само ја треба да пристанем. А те осамдесете године су биле чудне за градњу.

У Држави се знао ред, мада је већ тада почело помало да попушта. Маршал је био жив, али се није много питао. И та

чврста рука је попустила. Остарило се... почели разноразни да кумују... Политику увелико водиле Републике савка за свој

грош. За обичног човека, који се није мешао у политику, који је гледао своја посла и није било тако лоше. Радници су имали стабилна примања, радно време, слободне викенде, деца се школовала, а ми сељаци? Па како да ти кажем... много смо

радили, пара како кад... некад мање некад више...али смо све у свему солидно живели. Ето у мом дворишту смо направили

две нове куће, за оба сина, обојица су возили кола, ишли на

море сваке године, а баба и ја у бању... еј дечко, немој да се смејеш. Ја никад нисам хтео да себи купим кола, мада су ме терали. Имао сам мог „Тамића” па кад треба негде да одемо

Мара и ја , лепо нас послужи. Имали смо нов трактор и све прикључне машине које су нам биле потребне. Радили смо

земљу, сејали жито и кукуруз, углавном за наше потребе, јер смо имали око педесетак свиња у тову, у штали по десетак јунади и исто толико крава музара, па моја Мара продавала

сир...знаш све у свему лепо се живело. Синови и снаје радили у фирмама, па кад дођу с посла, ручамо, мало се одморе па ајде опет свако својим послом око куће или на њиви, зависи

од дана. Знаш, могли смо лепо и да уштедимо. Тај тов је био као шпаркаса. Улажеш, али кад наплатиш то онда буде фина свотица са којом можеш нешто друго да планираш.

Ма што ме не опоменеш, него само гледаш у мене као у биоскоп и слушаш. Ја почнем једно па одем на десету страну. Него да ти допричам за Милутина. Свашта је он још мени напричао и чека одговор. Смејуљи се, мисли да ми је све лепо објаснио и да ћу ја одмах да пристанем, да ће да ме одушеви својим плановима. Ја га пустим мало да ужива, запалим цигару. Не гледам га, а мислим се да л’ он зна колика је зграда од шездесет метара ... и онда му кажем: „Слушај дечко, ти си изгледа толико пијан да не знаш ни шездесет корака да избројиш, а камоли да направиш зграду од шездесет метара...”

кажем ја, а мој Милутин ућута, разрогачи очи, отвори уста

да се свађа, па стаде. Зна да сам му отац и да не личи... тако

је васпитан, нисам се ни ја са мојим оцем свађао! Устаде од стола, зграби цигаре и излете напоље као да га јури сам ђаво!

Смеј се синовче, смеј се, али тако је било. Никад ми ни

Милан ни Милутин нису вратили реч, чак и кад им се није свиђало то што причам. Стварно су ме увек поштовали, али такав је ред, па отац сам им, и ја сам моје старе поштовао. Него

да ти завршим, прошло једно време, а мој Милутин донесе грађевинску дозволу за товилиште, додуше тридесет метара

и петсто свиња у турнусу. Гледам ја оне папире и шта на то да

кажем? Устанем, пољубим га и кажем: „Нека ти је са срећом синко, шта ће бити видећемо. Мама и ја смо ту да ти помогнемо

колико будемо могли и знали.” Намерно сам рекао „колико

будемо знали” јер се ето деси, у двадесетом веку да и деца нешто боље знају од нас, па их треба послушати.

Знају моји синови да ја не признајем празне приче, да хоћу резултате... и ето, то је она зграда доле у економском

делу и стварно је све урађено како је Милутин причао. Уђеш

ујутру, узмеш црево и под притиском спереш боксове. Сваки

бокс има и решеткасти део па све оде у канале испод, које можеш да почистих једном у две недеље. Е онда из џакова

сипаш у миксер прекрупу, мекиње, или шта ти је воља, одврнеш славину са водом, укључиш да се све то лепо измеша и кренеш кроз ходник, као господин човек и само једном

руком одврнеш вентил, а храна кроз цеви под притиском

стиже у сваки алов. Једу свиње, само пуца, једу и гоје се... А кад

смо зидали зграду сво ми воће повадише, начели и багремар.

Кажем ја мом Милутину: „Синко па ти обећа боље, а види нам

двориште... све горе и горе? Сво воће повадисте, а лепа дрвета

- родна!” Знам ја да мора да се нешто искрчи, али то воће

је Београд хранило. Колико смо само котарица моја Мара и

ја на обрамицама пренела до Душановачке пијаце. После сам купио камионче. Први је био „Блиц”, а после „Тамић”. Онда је било лакше.

Е, а кад су узели тестеру и почели да секу последњу

шљиву... тад сам се баш био наљутио.

– Па добро Милутине, ’оћеш да идем на пијац да

купујем шљиве за пекмез, зар сте морали и њу да исечете?

А Милутин црче од смеха и каже:

– Е стварно је срамота што и ову шљиву исекосмо, роди добро ... онако... око триста грама сигурно...

МИЛИЈАН Ј. ИВАНОВИЋ Сведок времена

еоград, 1882. – Људи, каква је ово рупетина коју копају пред кафаном? Кад нисам упао у њу! – питао је Стева друштво које

је јело шкембиће и пило вино у „Дарданелима”.

– Ма, неко је чуо да су ту Римљани давно закопали благо, па сад покушавају да га ишчепркају – шаљиво је објаснио Јован.

Васа, који се стално шалио на нечији рачун, добацио је: – Стево, копају ти рупу у коју ће те убацити ако не платиш дуг за вино које си попио у „Дарданелима”.

– То вино си и ти пио, Васо! Ама, шта вам је људи?

Лепо вас питам, а ви ме зезате!

– Па и ми ти лепо кажемо! – опет је добацио Васа, на шта су сви присутни у „Дарданелима” прснули у смех... * * *

Оног дана кад сам постављен, на Светог Николу, неки људи су одмах приметили да немам капу. Почели су да причају да се војсковођа никад не прави без капе, па да се због тог „неопростивог” пропуста мој творац убио... Знали су да је вранац на којем јашем поклон, који сам добио 1867. године када сам се враћао са свадбеног путовања из Румуније на којем сам био са мојом Јулијом Хуњади. Застали смо у селу Башахид да се мало одморимо, када је бележник у селу, Димитрије Биримац, одлучио да нама, новопеченом пару, поклони свог најлепшег пастува. То јесте била истина, али да се тај вајар, Енрико Паци, убио јер ми је заборавио ставити капу – е то није истина. Касније сам од некога чуо да је умро седамнаест

година након што ме је направио. Од тог тренутка када су ме приказали Београђанима,

нагледао сам се и наслушао свега. Иза мојих леђа била је кафана „Дарданели”. Пошто је мој коњ задњицом био

окренут кафани, ондашњи боеми су говорили да се окупљају

не у „Дарданелима”, него „Код коњске задњице”... Е да ми десна рука није подигнута у смеру ка југу, прекрстио бих се истог момента кад сам то чуо! Та кафана је била стециште новинара, књижевника и сликара попут Ђуре Јакшића, Милована Глишића, Владе Јовановића, Стевана Сремца, Јанка Веселиновића, Војислава Илића и других... Углавном, „Дарданеле” су срушили 1901. године и на том месту је 1903. године изграђена зграда управе фондова, а данас је у тој згради смештен Народни музеј. Те године када је донета одлука о рушењу „Дарданела”, настали су и први протести којима сам био сведок...

Велики рат – Људи моји, чусте ли какав нам ултиматум шаље Аустрија? Е неће да може! Биће рата... – чуо сам како народ окупљен испред мене најављује голготу.

Није ми било лако да слушам да се моја Србија

спрема за нови рат. Таман што смо се ослободили Турака, дошли Балкански ратови. Те ратове добисмо, али се поштено

изморисмо, па нам сад овако исцрпљенима опет прете. Нешто више од годину дана касније стигла је директива да се напусти Београд. И краљ, и влада и народ... Сви иду према југу. Руком сам показивао правац којим треба да се повуче српство... Сви су отишли, а ја сам остао сам очекујући од окупатора најгору могућу судбину... Ипак сам опстао и 1918. године пресрећан дочекао храбру победничку српску војску.

окретали трамваји. Гледао сам како пешаци трче испред

њих да пређу са једне на другу страну улице. Страховао сам

да некога не погази трамвај... У то време биле су три врсте трамваја: „Теразијски”, који је имао седишта са испуном

наслоне од плетене морске трске и у њему је вероватно било

удобно возити се, затим „Топчидерски”, који је имао дрвене

клупе, а у врелим летњим данима око мене су окретали отворени трамваји да господи и дамама не буде много врућина...

Други светски рат

Био је 27. март 1941. године када је на Тргу почео да се

окупља огроман број људи. Сви су у глас клицали: „Боље рат

него пакт!” Слутио сам да се нешто лоше спрема. На жалост, био сам у праву... На Васкрс су почеле да падају бомбе. Небо се црнело од немачких авиона. Немоћно сам посматрао како ми пред очима гори Београд осут бомбама... Дошли су Немци.

У згради „Реуниона”, са моје десне стране, сместили су своје

људе. И пре рата је у ту био немачки тајни шпијунски пункт, па су демонстранти оног дана причинили прва оштећења на згради. Приликом нацистичког бомбардовања „Реунион”

је потпуно девастиран. Касније су га Немци делимично

санирали и ту сместили Окружно руководство за Београд и

Србију познато као „Принц Еуген” и још десет нацистичких

управа. Било ми је болно слушати туђи језик, немачку плехану

музику приликом парадирања на Тргу, а болело је и гледати

наше људе који су у страху, ћутке, пролазили поред мене и

чекали да се нешто деси. И у ова тешка времена сам очекивао

да ће ме окупатор срушити, али сам и овај пут опстао...

Ослобођење

Београда

На Васкрс су поново падале бомбе. Овај пут су нам

их послали савезници – Енглези и Американци. Била је то

најава одласка Немаца. У октобру 1944. године дошли су Руси

да помогну у ослобођењу Београда. Њих 9000 је дало своје

животе. На Тргу су сахрањена 22 руска партизана, подигнут

им је споменик са петокраком на врху који је ту био до 1954.

године. Њихове кости су пренетe на новоформирано Гробље ослободилаца Београда...

Гледао сам непрегледну масу људи како ме окружују, пењу се на постамент и на мог вранца да би имали што бољи поглед. Са балкона позоришта окупљенима се обратио нови вођа Југославије. Схватио сам да је земља ушла у ново доба, да је крај Другог светског рата који је близу најавио и крај краљевине Југославије.

Рат је готов и требало је рашчистити рушевине којима

сам био окружен. Уклонили су и шине које су годинама носиле трамваје око мене... Неко ново лице Београда је почело да се буди. * * * Годишња доба су се смењивала. Много аутомобила

било је паркирано на Тргу републике, код Дома штампе који

је изграђен испред мене после Другог светског рата. Касније су сви ти аутомобили „протерани“, уведена је шетачка зона и било ми је пријатније посматрати шетаче него аутомобиле... Крајем првог века мог постојања пред мојим очима су организоване вишемесечне демонстрације... Ипак, од таквих окупљања били су ми много дражи организовани дочеци

нових година када би изнад моје главе био ватромет уз

трубаче и народно весеље...

Иако сам сачињен од бронзе, срце ми није бронзано.

Увек ми је топло око срца када видим заљубљене парове на

првим састанцима „код коња”. Кад слушам њихове уздахе, ако би пукла веза, ћутке им нудим да седну испод мог постамента, да се мало приберу пре него што крену даље, у живот... На истом месту јашем већ 130 година, померио се нисам, а променио сам осам држава (Краљевина Србија, Краљевина

СХС, Краљевина Југославија, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ, Република

Србија)... Испричао сам вам своју причу као сведок времена, као сведок само неких од многих бурних догађаја, и бићу ту, јахати у месту још много година, да посведочим неким новим генерацијама о временима која ће тек постати историја.

ГОРДАН ГОРУНОВИЋ Дорћолска мистерија

оћи на Дорћолу никада нису биле спокојне, поготово после недељног, Ускршњег јутра 6. априла 1941. године. Почетак узаврелог пролећа пулсирао је у лагумима и каналима Доњег града. У дунавском делу града, неколико

столећа живеле су углавном немачке породице. Катарина

Басл је од детињства живела у тој кући. Сећа се када је из једне собе, која је личила на кутију шибице коју као да је џин

преврнуо на бок, са родитељима онако малена дошла у Улицу

цара Душана 10. Здање у барокном стилу зидано је три године

и завршено 1727. под будним оком Швајцарца Николе Доксата

де Мореза, инжењера и пуковника аустријске војске.

По предању, сви који су учестовавали у пројекту

нестали су под чудним околностима. Инжењер је смртно страдао због велеиздаје која није никада доказана. Само изабрани су знали тајну овог ареала. Неколико векова, све до дан-данас, грађевина пркоси времену и катастрофама. Чини се као да су нечастиви умешали прсте у све. До почетка рата у приземљу куће сместила се пиљарска радња Војислава С. Јанчића. Сви су волели хладне лубенице а

„фрижидер” је био подрум пун ледене воде. Деца су обожавала

благо које је продавац износио из нутрине свог дућана. Међутим, срећу је убрзо заменила туга и мрак. Прекопута се злокобно кочоперила, на данашњем

броју 17, Командатура („Пиринчана”), зграда која је била једна од најупечатљивијих на Дорћолу, синоним аустријске

моћи. Пролеће се није осећало на полен и цвеће већ на барут и паљевину. Једног раног јутра, месец дана после бомбардовања Београда, у подрум дома госпође Басл улетела је елитна јединица немачке војске. Преплашена удовица се притајила.

Била је једна од ретких која је после агресије остала у стану.

Бахати официри са војском претраживали су лагуме које је

она знала као поприште дечјих игара. Наиме, причало се да се

испод куће налази тунел који се протеже паралелно са Улицом

цара Душана правцем ка Ушћу, све до капије Карла Четвртог на

Доњем Калемегдану. У току осамнаестог века у Београду су се смењивале аустријска и турска војска и већина је користила

разне сврхе сплет лагума испод града. Шверцери су скривали алкохол и дуван пренет са друге стране Дунава. Трговина је колала свим жилама подземног света.

Нацисти нису случајно кренули врло брзо у претраживање подземља српске престонице. Имали су информације о сакривеном благу које се гомилало кроз епоху. Катарина је ноћима слушала бат и ужурбаност корака освајача.

Неко је имао информацију да баш ту треба тражити нешто важно. Највећи страх јој је био да се не понови судбина куће која је у Господар Јовановој улици комплетно нестала у бездан.

Подземни Београд је изгледа био већи од овог видљивог и на површини тла.

Војни камиони су се смењивали испред Цара Душана 10 и грађани су могли уочити да неки одвозе велике количине земље, а они маскирани нешто сасвим другачије и много

вредније. Немци никог од становника нису испитивали. Мапе

и информације биле су довољне да официри самоуверено

претражују тунеле. Најмаркантнији официр кога је Катарина

запазила пожуривао је војнике да што пре заврше посао. Чула

је да га је неко ословио презименом Флајшман. Мозак јој је

прорадио великом брзином. Сетила се да је чула од старијих

да је први власник куће пре више од две стотине година био

Елијас Флајшман, београдски Немац који је купио једно од

седам идентичних градитељских здања. Била су изграђена

десет година од када је Еуген Савојски преузео Београд од Турака. Након тога исељене су српске породице, а насељене немачке. Једино ова кућа је дочекала и трећи миленијум нове ере. Мистерија траје од почетка и већина тајни никада неће

бити откривена до краја.

У току целог рата повремено би се чула бука која

је долазила одоздо. Како су се нацисти повлачили, неко је

замаскирао потрагу и затворио „златни рудник”. Све је било

запечаћено а отвори на тунелима затрпани. Да ли је млади

Флајшман нашао све што је тражио нико није могао да потврди. Изгледа да ће као и градитељи све нестати у маглама

које обавијају Доњи град. На крају рата ослободиоци су

поновили акцију али раскопавање је било споро и бесциљно.

Испод полукружног лука који држи плочу изнад стамбеног

дела, видела се другачија опека. Још једна од неразјашњених

чињеница. Замењена је првобитна цигла вероватно да би се стигло до циља.

Добар део подземља потопљен је услед раста водостаја

када је изграђена хидроелектрана Ђердап. Можда још неки део антиквитетног блага почива у блату и води која је направила природну баријеру. Госпођа Басл је дочекала слободу али није много причала о овим догађајима. Све информације су биле штуре јер се и сама плашила проклетства ове локације која је

надживела многе генерације а мит је остао да живи. Свакога дана ишла је у шетње у којима је обавезна тура била повратак преко Великих степеница, преко свих 108 газишта. Одавала је почаст тој најбржој вези између два ужурбана дела града, пристаништа и српске вароши која је почела да се формира око Варош капије.

Средином шездесетих година двадесетог века у „Политици” се појавила кратка вест: „Старија суграђанка, Катарина Басл нестала је приликом проласка код Великих степеница. Била је у редовној шетњи, овога пута сама. Градом

се проширила стара прича о подземним ходницима у овом делу града. Можда се госпођа појави на другој локацији.”

Мистици су се одмах сетили речи Јована Скерлића:

„Велике степенице су повезивале централне делове вароши са пристаништем и биле су „прозорче ка Европи”. Изгледа

да је госпођа отишла тим путем ка осталим тајнама које су

обавијале њен живот и кућу у којој је живела. Сигурно се срела

са свим становницима куће из Улице цара Душана 10, који су

је раније напустили. Дорћол и најстарија кућа у Београду

заувек остају мистерија.

МИЛЕНА БЕРИЋ

Задња вожња лифтом Х

итрим корацима, успораван поледицом и снежном бљузгавицом, посртао је журећи једном од најстаријих

улица Београда, улицом Краља Петра, како би стигао

пре полицијског часа и у свом кутку слушао Радио Лондон.

Оштре ивице зграда, у тој улици, изграђених у различитим

стиловима: барок, академизам, сецесија, оријентални стил и

арт деко сакривале су и последње сенке шетача и гутале их

у своје пролазе остављајући траг њихових ужурбаних корака

који би сваког тренутка могли бити последњи. Ситни снег

је пропадавао и лепио се на капут и тло. Јануарско сивило

било је сушта супротност у односу на пејзаже Венеције, Хвара, Дубровника, Лопуда, борове и маслињаке, симболе обиља и живота али и трајности и опстанка, које је сликао

експресионистичким стилом у хедонизму светла и боје стварајући нови осећај окружења у којем се човек осећа добродошло у хармонији са нетакнутом природом.2

Дубоким и испрекиданим дахом испуштао је облак

паре која је стварала краткотрајни ореол око његовог лица.

Опасно време и место да се човек нађе на улици међу зверима.

Други светски рат је и Београд је под окупацијом и већ је

уобичајено да СС трупе патролирају градом и легитимишу а

често и пребијају и одводе у правцу логора... Одлуталих мисли

кришом је бацио поглед на фасаду оближњег четвртог спрата

Аеро клуба на коме се налазио његов стан. Тако је близу... У току

је рација и две мрачне прилике нешто разговарају и одсечним

кораком иду ка њему. Крв му се леди у жилама помишљајући

да долазе по њега и већ му се јавља јак бол у грудима који слабо

2 Парафраза о сликарству Петра Добровића, Каталог „Пејзажи Петра Добровића”

2012-2013 МСУ 2012

опажа. Испружена рука у војничком оделу и топот чизама

све бучније звоне и таман када је помислио да се спушта на

њега, зграбише неког ситног човека из оних уских пролаза

и кренуше да га бију. У магновењу задихан напипа масивна

врата и кваку од кованог гвожђа добро му знаног улаза на

броју 36, затвори журно и леђима се ослону на унутрашњост

врата. Та врата су га делила од улице. Она су тихи сведок

историје града. Улица која носи у себи мноштво занимљивих

детаља. У тој улици је отворена прва апотека, прва књижара, Академија ликовних уметности, најстарији хотел „Ројал”, најстарија кафана „Знак питања”, та улица је некада била

најважнија трговачка улица и прва је поплочана гранитном

коцком уместо турске калдрме.3 У тој улици своје место су

нашле све три религије: Патријаршија Српске православне

цркве и Саборна црква, јеврејска општина, Бајракли џамија...

Међутим, у том тренутку та улица делила је два света. Један

је његов свет испуњен љубављу према његовој Олги и сину

Ђорђу, сликарству, пејзажима, портретима а други свет је био

онај изван врата свет осветољубив, без љубави, без емпатије, свет који је због тога претио да уништи све. Споро и уморно се кретао холом Аеро клуба где се налази витраж на коме су представљени Икар и Дедал. Бол се ширио кроз грудни кош, грашке зноја су се очитавале на челу и са потешкоћом је отворио решеткаста врата једног од најстаријих лифтова у Београду смештеног међу спиралним степеницама са рукохватима од кованог гвожђа. Стигао

је само да притисне тастер четири. Жице лифта и сајле су затрепериле, плочасти тегови заклизише масним вођицама

и лифт га је повукао ка горе.4 Међутим на четвртом спрату

није га дочекала његова Олга којој је посветио највећи број

насликаних портрета. Престигла ју је госпођа смрт у улози

некадашњег лифт-боја и препречила се између лифта и њего-

3 Извор: http://www.beligrad.com/kraljapetra.htm

4 Извор о најстаријим лифтовима у Београду: https://dorcolskamansarda.wordpress. com/2017/03/11/lift/

вог стана на чијим вратима је писало „Петар Добровић”.

Преминуо је у лифту на Св. Саву ̕42. Из подрума је допирала

тиха музика са нечијег радио пријемника. Неко је слушао

Радио Београд, нумера „Лили Марлен”, а у даљини кроз

јануарско небо разливао се звук звона Саборне цркве носећи неизговорену поруку „Олга, љубави моја!”.

Три г(ене)рације М

оја бака није живела далеко од центра, али ретко се удаљавала од куће. Зато смо тетка и ја решиле да је мало проведемо градом, да види шта је изграђено и реновирано. Био је благ октобарски јесењи дан, и одвели смо

је на Калемегдан. Када смо стигле до Звездиних кошаркашких

терена, разговор је замро. Застале смо да се бака одмори. Одвојила сам се у страну и мисли су ми кренуле својим током.

За трен се нађох подно зидина, доле на терену: Петнаест

ми је година. Са мном је моја добра другарица Јелена. Око нас трешти музика: U spin me right round babe, round, round, like a record babe, round, round... Покушавам да

играм копирајући тадашњи стил игре, мало забацујем пете у страну, замахујем лактовима. Већ познајем цео репертоар:

уследиће Нена, Kaja goo goo, Boy George, а после, вероватно, Лаки пингвини и обавезно Ксенија која се по васцели дан врти на радио-станицама – „Јуууууче, негде око 12 сати, ууууувече, улица коју лош глас прати….”

Трудим се да копирам њихове покрете, али нисам баш сигурна да ми полази за руком. Волела бих да сам у тренду. У сваком случају, уздам се у најке на ногама, и бенетон мајицу, драгоцене стварчице које је отац донео из Париза, а још их нико нема у Београду. Зато привлачим погледе дечака, и они ми често прилазе. Збуњује ме, али узбуђује овај налет изненадне славе. Сваки час неко долази да пита – одакле ми беле најке са плавим знаком. Јелена је обукла ултра популарну хаљину, сиву са жутим умецима на раменима, уоквиреним дрикерима. Задовољне смо

заврнутим рукавима,

ТАЊА МИЛУТИНОВИЋ

чак „извукли” праменове. Доносе нам пиће, за сад је то само

кока-кола јер нико од нас још не пије. Љубазни су, моле за

број телефона. Ми мало преврћемо очима, као, досађују нам. Наравно, све ће испасти наопако – гледаће нас они који нам

се не свиђају, а они које чекамо да видимо неће се појавити.

У једном моменту пустиће брејкденс музику, а момчићи ће се окупити у круг и почети да изводе бравуре.

– Баш чисте патос – шаљиво ћемо закључити док

гледамо њихове неуспеле вратоломије, али има и оних који су заиста вешти.

У 22 и 30, узвртећемо се. Морамо на аутобус. Родитељи

не знају где смо. Слагали смо да смо у крају, у нашем

предграђу. Али тамо, на Петловом брду, нема забаве. Постоји

само један кафе, где се скупља нека сумњива екипа и једна посластичарница у коју некад свратимо на лимунаду и тулумбе. Тесно нам је у кожи, проширујемо видике, и хватамо

аутобус 56 – задња станица: Зелени венац. Попнемо се до Трга и гледамо кога има. Дечаци возе ролере и скејт бордове, и шврљају графите где год стигну. Потом идемо на Калиш

у клуб „Звезда” на кошаркашким теренима, да преслушамо

познати репортоар. Ухватим себе како се смешкам. Погледом потражим

бабу и тетку. На њиховим лицима видим сличан одсутан поглед, и осмех којег нису свесне, па изгледају као занесене поете које управо стихоклепају љубавне риме.

– Чему ови осмеси? – прилазим им.

– Ма онако – тргне се бака.

– А ја се баш нешто лепо сетила. – искрена је тетка.

– Како сам овде долазила као клинка. Биле су свирке, играли смо рокенрол. Комшиница Милка ми је сашила сукњу

са жипоном, онако… уску у струку. Дугу, плаву косу везала сам

у коњски реп. Овде ми се удварао један наш, тада познати, певач – несташно је зацаклила очима.

– Који? Реци – радознала сам.

– А, нема везе – дражила ми је радозналост. - Али пре

свирке, видео ме је на штрафти. Тако смо звали Кнез. Баш

сам била код Међеда где смо се сакупљали, јели тулумбе и

меркали.

– И пила се Кокта, јел тако.

– Е, тамо смо пили бозу. Али овде на Калишу, јесмо

пили кокту и клакере, а богами и вермут.

– Ај, реци који певач – била сам упорна.

– Био је много популаран… – зашкиљила је очима као

да га се присећа – Носио је увек све црно, и ролку и беретку. Девојке су га обожавале.

Загонетно се смешкала, а ја сам схватила да нећу извући више

од тога.

– И шта се десило са њим?

– Десио се теча. Упознали смо се овде на свирци Милета Лојпура. Били смо у истом друштву. Зоки се одмах заљубио у мене.

– А што се ти бако смешкаш – упитах сад и њу, која је имала сличан израз на лицу, што је сведочио о слатким успоменама.

– Сећам се кад сам била краљица вечери.

– ?

– Да, да, шта ме гледате - Обе смо пиљиле у њу са чуђењем, јер је она одувек за нас била само мајка и бака, неко ко цео живот чува децу, унуке и меси колаче.

Изгледало нам је непојмљиво да је и она некад била девојка, и имала живот пре нас посесивних потомака.

– Где си била краљица бала?

– У Ресавској је пре рата била дворана где се плесало.

Играла су се и кола, али ја сам волела танго, валцер и фокстрот.

Да, да… Ја сам предвече долазила са мојом Анкицом, са којом сам тада радила у Кнез Михаиловој, код једног Турчина на

изради персијских тепиха. Ја сам волела да плешем фокстрот

и валцер, и увек са истим партнером. А мушкарци су тад били лепши, не ко сад, овако избријаних глава, него су носили косице до врата, зализане позади, и шешире. Лепо се одевали

у одела. Мој стални партнер је био један млади Јеврејин

Теодор, и ми смо на вечери окретних игара били најбољи.

Прогласили су ме за краљицу бала. Имала сам лепу тегет

хаљину са паспулима, и белим оковратником – описивала нам

је уживљена. Видели смо да се пренела у оно време. – Фризура

ми је била на таласе: са стране раздељак, па овде забачено, а овде набачено…

– Забачено и набачено – задиркивала је тетка.

– Да. Показаћу вам слику. Све сам имала: и кук и струк

и лепо раме… – правила се важна.

– Па јеси, видела сам слике. И шта је било са Теодором?

– била сам радознала.

– Одвели су га Немци одмах по окупацији. Он ми је послао писмо пре него је нестао… Ја сам после рата радила код Лубардићке у посластичари, (она и Мендрагићка биле најбоље у граду)… и на послу сам упознала деду. Он ме је баш овде довео на игранку, али тада је већ била другачија музика, неки амерички плес, и није било онако фино.

– Јел сте често долазили на терене? – занимало је тетку.

– Ма какви. Убрзо сам се удала, па си се ти родила.

– И после ништа од забаве – константовала сам.

– Ма каква забава поред петоро деце.

– Па јесте – слегнула сам раменима. Него, шта велите

да седнемо негде на кафу?

– Слажемо се. Идемо на Калемегданску терасу. Ред је

да и бака мало кафенише, да се мало проведе. Ја частим клопу

– предложила је тетка.

Ухватили смо баку под руку и полако наставили шетњу.

МИЛИЦА РАДОВАНЧЕВ

Идући од Пашине чесме

Све су се коцкице тако сложиле да је још једини пут који

видим пред собом онај који води далеко одавде, али ме за рукав вуку успомене на део Звездаре у ком сам одрасла, које и чине тај ни по чему посебан крај – посебним.

Цео мој поглед на свет био је стегнут између некадашњих

лугова, који су у време Карађорђа насељени и подељени на Велики и Мали, са својим најславнијим становником Влајком

Каленићем, сином опанчара, који је силном умешношћу

своје имање умножио све до данашњег Врачара, али и оног некадашњег Цариградског друма, који је обилазио с друге стране Екмеклука, простирући се од Опсерваторије до Цветкове механе. У тој механи прадеда је, након што се добрано напио, купио плац за свог сина, а мог деду, у Малом Мокром Лугу. Фамилија још препричава да данима нису могли да пронађу парцелу, а деда патио јер је тако пропао његов тешко стечени новац од препродаје громби штофова, које је купио на пропутовању по Европи са својим КУД-ом, у ком је био и хармоникаш и играч, а иначе по занату шнајдер. Око девет корака широк, поплочан римски Via Militaris израстао је у Велику џаду, која је спајала Европу и Азију, односно Индију и Далеки исток са Западном Европом, поспешујући привредни и сваки други раст. У наше доба

то је само ружна прашњава улица, стиснута између нових

зграда, у сенци оне веће, али једнако ружне, бар у том делу

где се Булевар Револуције (који никад никако другачије нећу звати него онако како се звао док сам ишла у основну и Шесту гиманзију) сужава док се коначно не улије у окретницу трамваја. Тим путем који спаја Мали Мокри Луг са градом у оба правца прошли су и Хуни, и римске легије, и турски сејмени,

али и браћа Ћирило и Методије носећи у торбама жељу да речју нахране народ. Њим су се, ко зна каквим перфидним

циљевима вођени, кретали и државни и верски изасланици, ходочасници, путници и трговци, вешто се провлачили татари и улаци, који су у истим оним римским мутацијама и

мансијама, а турским мензилханама одмарали и мењали коње, а и сами ноћили, док су аџеми оглани отимали поодраслу

хришћанску децу и прикупљали порезе. Уместо полицијских

станица и патрола данас, на некадашњим римским станицама, као што је Mutatio ad sextum, односно Мали Мокри

Луг, чиме се стварно дичимо, оснивана су дербенџијска села, чије је претежно хришћанско становништво пазило на нападе хајдука и старало се о самом путу, успут подижући и нова насеља. Тада се сањало о неслућеним могућностима царског града, а данас о добром послу и угодном животу на западу, мада друм и даље углавном не води никуда или евентуално у скучене зграде на месту некадашњих пространих дворишта а малих кућа, куда смо трчали, скакали и играли се, једино тада потпуно безбрижни. И сама сам сигурна само у то да је моје детињство било најлепши период и мог и осталих малих живота који су се ту преплитали. Тада сам стекла пријатеље за цео живот, које и данас са радошћу виђам, али и утабала прве кораке у одрасли живот. Одатле највише и памтим предвечерње шетње до рођака у Улици Живка Давидовића, на чијем се путу давно некада изгубио један наш деда Трифун, оставивши жену баш код тих рођака са цегерима с

Цветкове пијаце и поруком на ивици новина „Надо, време је

да мислим на себе”. Рођаци су само слутили где је нестајао

тако леп а својеглав човек, све док га неиздрж није одвукао

чак у Шведску, где су и данас његови потомци, а наши рођаци

с фејсбука.

На тој старој џади, преко пута омаленог тржног центра

Авив парка Звездара, како и приличи предграђу, стидљиво

се јавља Пашина чесма, мада нико није умео да ми каже

ког паше. Чини ми се да се уз приватну увек шлепа и нека

колективна историја, али овде изгледа с качкетом на глави

и подигнутог оковратника. Свратила је она и у овај богом

заборављени крај, заогрнула се с мало мокролушке прашине

и отишла главом без обзира. Пашина чесма је деведесетих

била затрављена и често засута ђубретом, а како неки извори тврде, постојала је и пре београдског пашалука, и пре дахија, па чак и Римљана, као неукаљан извор, који се нудио сваком

пожудном намернику. И иначе цео мокролушки крај своје

име дугује бројним подводним изворима, а нарочито реци

која вековима тече од Великог Мокрог Луга, кроз улице Заге

Маливук, Римску и Устаничку, низ ауто-пут до Мостара, где се уморна улива у Саву. Та река је и Римљанима и Турцима била

путоказ, а данас се не зна где се рачва, а где кривуда, нити ико има свест о томе да је сведочила изливу страшног беса

и бесмисленом проливању крви. Ни Бећир-паша ни његов наследник Сулејман-паша нису могли да се одупру утицају

војног заповедника београдског пашалука Халил-аге Гушанца, иако су му били надређени. Током њихових закулисних игара

Срби су сањали слободу и неповерљиво слушали обећања. Када се ослобођење чинило тако могућим, Карађорђе је гарантовао Сулејман-паши безбедност приликом одласка из Београда, али је убрзо ухватио пашина писма којима је договарао поново

освајање Београда. Паша је био уверен да је преварио устанике

када је пошао према Авали, а онда скренуо на исток, а затим

уз Дубоки поток настојећи да избије на Цариградски друм.

Зарад одмора зауставио је поворку код тадашњег Шареног

извора, када су их устаници, предвођени Вулетом Илићем

Коларцем, опколили, а затим погазили дату реч и убили и

Сулејман-пашу и 180 људи из његове пратње, а само жене и

децу одвели у Београд, а затим лађом у турску тврђаву Видин.

Тако је почело истребљење преосталог турског становништва

у Београду, док су преживели покрштавани или живели у

великој немаштини. На одмазду се није дуго чекало. Чим су

се Турци поново докопали Београда 1813. године, настављена

су убиства, сеча глава, набијања на колац и најтежи кулуци, а

1800 српских жена и деце завршило је у робљу.

Само насеље Пашино брдо настало је даље од Пашине

чесме, на другом вождовачком узвишењу, које нове генерације

зову Лекиним, по комунистичком главешини. Ту је мој отац

одрастао, стичући пријатеље које ће ми предати у наслеђе. Са

њима смо у пролазима између зграда чувене „Тестере” и брат

и

ја неко време смишљали најлуђе игре и учврстили стисак

руке и понуђено раме кад дођу тешка времена. А кад овде

нису била тешка времена – стварно не памтим. Историја је у пашином крају решила да докаже оно

што сви занемарујемо јер се плашимо – време пролази, помете

све што је било и надене име које изискује будућност, али тиме спречава новодолазеће генерације да уче и буду боље.

У новом веку Београђани су код омиљене чесме дочекивали

своје кнезове Милоша, Михаила или Александра надајући се добрим вестима, а онда су становници Малог Мокрог Луга

1927. године поставили таблу на којој је писало: „Спомен палим борцима за ослобођење и уједињење отаџбине у ратовима од 1912. до 1918. из села Малог Мокрог Луга”, као да

би једно херојство могло да сакрије таму људских страдања и

суза раније. Тако нам и наши преци увек делују тајанственије

него што су стварно били. Ја честито не могу ни да се утврдим

од кога сам све преузела црте лица и карактера, али знам да

је тај предео декор многих породичних успомена. У близини

је и кућа из Мајке Анђелије и врло бледе слике драгих лица

чији су потомци сада у Канади и Аустралији. Препознајемо се само на фотографијама и у причама, а она мени највреднија је да су се моји родитељи у близини упознали, заволели и мене створили.

Историја се претицала и саплитала у пустопољини

Малог Мокрог Луга, без одјека, а сведочанство о том пределу

који је некада био шири, а сад се сужава – бледело. А баш то

што овде изгледа никада не престаје сада ме тера да се селим – бес, непромишљеност и осветољубивост. Плаши ме само

да смо ми и оно што учимо, али и оно што нам је у наслеђе

предато, па

БИЉАНА МАКСИМОВИЋ

Миленина Чубура

убура седамдесетих. Дечија соба за снове песника.

Мирна лука животних бродоломника. Уске улице и дворишта без ограда. Стара трешња и дуд. Свуда деца. Нико никоме не смета.

Људи се једни другима јављају једва приметним

климањем главе. Можда се сви не познају, али сви се поштују.

И поштују Чубуру. Није случајно на узвишењу. До ње се мора стићи. Да би остао треба савладати умеће заједништва. Не знају сви све написане песме неухватљивог сањара Марконија, знају да сви бивамо већи пловећи у неком од стихова. У

кафаницама живописним, међу распараним столицама и карираним столњацима и цело глумиште. Сви су ту и свако има своје место, само је Милена посебна. У свему и за све. Најтеже је било не волети је. Немогуће. Не знам ко је то умео и могао. Очију као у срне, хода лака, са слапом плаве косе. И у ћутању распевана и разиграна. Снагом и славом никога повредила није. Говорила је мало, најчешће осмехом, а дала је много. Пространа, широка у прихватању и недаћа и људи, јаке воље, грациозна, неухватљиве вредноће. Ружила није ни када

смо довлачили пријатеље и рођаке под прозоре да покажемо

да баш ту живи велика уметница. Није знала или није хтела

да куди децу и онда када је свој ауто затицала са траговима

блатњаве лопте. Могли смо да јој приђемо и затражимо жваку

или кифлу, нисмо је јурили за аутограм, нисмо јој давали

надимке, по чошковима нисмо препричавали згоде, волели смо је. Улепшала нам свет својим постојањем. Светске звезде на пропутовању доводила је да виде понешто на Чубури. Становала је у сасвим обичној згради надомак пијаце. Са нама великодушно делила бонове у данима

оскудице. И редове. И године. Све исто као ми, а опет већа, највећа. Збуњивала нас некада својом обичношћу, одскакала

необичношћу дара. Свуда где је живот пулсирао било је и ње. Са шерпицом у којој се пуше ловачке шницле са кнедлама из Влтаве, повијена над испумпаном гумом малог фијата, код новинарнице док пушта баку да купи пре ње.

Ниједну реченицу није започињала у првом лицу, ни

онда када су нам сатима искључивали струју, ни када је цео

крај имао проблем са грејањем, док ми смо многе почињали

са: „Наша Милена.”

Никада нас није напустила. Ми њу јесмо. Онда када

је данима опхрвана бригом и прикљештена годинама ишла

у болничку посету супругу. Сваког дана преваљивала је за

године немало растојање. По киши и сунцу. Чубури је све дала и оставила, ми је тада нисмо ухватили под руку. Њој која је деценија знала да нас дотакне и потакне. Није она то замерила. Убрајала у неваљалство. Сувише је била у њој љубави до које себичлук не допире. Одлазак из улице, као да је означио да је стварно крај. Нема наше Чубуре више. Нема наше Милене. Улице су још тешње, трешња и дуд не расту више, кафаница нема, само нека друга деца имају неке друге идоле.

ЂОРЂЕ ДАМЊАНОВИЋ

Човек на клупи или океан у Београду

ок је седео сам на клупи подигнутих ногу на калемегданске зидине видео је са своје десне стране средовечног човека како у наручју држи свог синчића

са смеђом принц валијант фризуром и показује му мостове, бродове, како се Сава улива у Дунав, Ратно острво, како се гради Београд на води, и зграду која изгледа као преврнута флаша. Моментално су му кренуле сузе на очи јер су му кроз главу прошли тренуци проведени са својим сином, који је имао исто такву фризуру када је био мали. Брзо је скинуо наочаре и избрисао сузе, погнувши главу. Његов син је сада седамнаестогодишњак и одавно не живе више заједно, заправо од развода са његовом мајком, а то је сада већ пуних шест година.

Са његове леве стране седео је човек који је започео причу са младићем који је стајао до њега. Причали су на енглеском. Човек са клупе није баш добро знао енглески, али је доста тога могао да разуме. Није могао а да не чује, јер су причали гласно. Схватио је да младић долази из Дубаија, да је дошао као туриста и да обилази Београд. Човек је започео разговор на тему мира, вере и демократије. Младић

из Дубаија је рекао да код њих није никакав проблем које

сте вероисповести и да се сви међусобно поштују. Причали

су нешто о воћу, помињали су ананас, дрво манга. Онда је

младић са уредно подшишаном густом црном брадом рекао

како се зове и да то његово име значи океан. Човек који је

започео конверзацију са младићем из Дубаија рекао је да

се зове Војислав. Причао је нешто о женама и како воли да

путује. Да је почео да учи индијски језик, али је све стало када

је дошла корона. Како планира да настави са учењем језика и

исто тако да путује. Војислав је питао младића чиме се бави, а младић

је рекао да је доктор, специјалиста урологије. Војислав се извинио, што је толико одузео времена младом доктору у разговору и рекао му да је он сваки дан на овом најлепшем

месту на Калемегдану. Ту су се срдачно поздравили и растали.

Туристи су се смењивали слушајући своје водиче који

их упознају са историјом Београда. Војислав је прешао на другу

клупу, а човек који је све ово посматрао, слушао и забележио

и даље је седео на клупи подигнутих ногу на калемегданске зидине, упијајући подневне сунчеве зраке и мислећи на свог сина.

ЉУБОМИР МИЛАНОВИЋ

Тајна једне Ане

отово већ цео један век прође од другог рата, а чуда која

беху у његовом страдању тек ће бити испричана. Време

увек нешто донесе, нешто однесе, понешто се забораву

пружи. Судбина има своје тајне, сав немир у човеку има своје кривце. Написани дани и године у првим данима рођења и

шапата право чудо. Ко верује? Верује у љубав или у патњу.

Ко не верује? Може имати лепу или несрећну судбину. Пред лицима достојних вере увек ће постојати приче које хране душу смелим надањем у боље дане. Време које у причи јесте, половина 20.века, Београд град Нови, и земља стара, обећани народ пред новим страдањем у Балканској улици. Богата Јеврејска породица кројила је нове манире отмених дама и уважених господа. Вредне руке младог пара стварале су дела у лепом изгледу, удобном окрету и вештом плесу. Била је то радња у маленој улици, сакривена од широких плочника и тргова. У њој је било и нешто платна намењено обичном свету који имаше у кројачима увек добре саговорнике. Свако дете које се нашло у близини добило је поклон бомбону од њихове кћерке. Девојчица се звала Ана. Њено лице било је донекле бледо, али увек весело, усне широке увек су биле у успону многобројних питања, заговарања и речи брзоплетих. Причљива са свима, увек у хаљиницама, са чудним звуком ципелица, често у рукама држала је малено коферче у ком је био кларинет. Често је у маленом дворишту испод липе имале концерте за своју омиљену лутку. Очешљана као она, у хаљиници која лепрша, са нацртаним осмехом широким била је најбоља публика поред плесача разиграних лептира. Ишла је у школу, знала је већ тајне читања, писања, рачуна, земљописа и музике.

Многи дечаци из њеног разреда причали су о рату, о новом боју против великих сила, играли се пуцања и

мачевања. Околне широке улице су биле из дана у дан све празније, многи су већ бежали из земље која беше велика, и

која беше препрека новом освајању света. Злобни освајачи окомили су се на народ њен, много је отуђења било у бестидним повицима, на сломљеном излогу.

Срећа за породицу вредну и добру била је учитељица свирања.

Добра и мека срца, учитељица Дана била је велика подршка јединици у родитељима. Смели кројачи прихватили су молбу

Дане да оставе кћер код ње, са два кофера пошли су безбедним

путем али списак који је отимао људске судбине пронашао

је и њих. Рат је почео и убрзо након тога земља се зебела у

дане пролећа. Родитељи су бачени у Дунав, смрт је поразили

добре родитеље. Дана је сазнала за њихову судбину али Ани о томе није причала. Њено детињство добило је најбољу другарицу кћер Данину Тину. Богатство Анине породице било

је сакривено, сакривено благо није однето изван познатих

корака, само је она знала тајну својих родитеља.

Дана је волела Грчку митологију, загонетке и мудре игре, и сама Ана је одлучила да своје ствари вредне сакрије.

Отишла је без питања до свог дома, школе, сакрила ствари

и вратила се са великом тајном. „Смрт једне мотке доноси

велику музику, пронађи право место за кључ и отвориће се читав свет златни. Други дом деце има многобројне песме, урлике, плесове, игре и лупања, дрвена старина има сакривену ствар, без удараца остаће велика тајна.

Не вири у новчаник, тамо ћеш наћи огрлицу камену”, на маленом папирићу стала је свака реч Анина.

Дана је тога дана била страшно уплашена, бринула се за своју другу кћер, ни Тина није знала где је Ана. Кад пре првог мрака стигла је, са цедиљицом у рукама, Дана је прихватила молбу Ане и сакрила је у медаљону. Неколико дана није било патрола, чинило се да ће Ана бити заборављена, али зло је покуцало на врата, Ана је откривена. Одведена је у логор, а Дана

беше стрељана на плочнику пред зградом. Страх је учинио

да Ана не проговори о благу родитеља, само је понављала:

„Не знам, све су однели, све су понели са собом, само су мене оставили!” И увек на крају плач и сузе, са питањем: „Где су

они, одведите ме код њих, желим да их загрлим!”

Тајна медаљона била је сачувана, Тина је на време стргла са врата мајке ланче и медаљон, туга је била у њеном

срцу, али није жалила смрт своје мајке, није кривила Ану за

то. Свака суза њена била је проливена за страшну суднину Ане. Свака туга и плач имају своје жалости, време се променило, рат је завршен. Тина је наставила школовање, сваког дана је очекивала куцање Анино на вратима, али га није било, ништа није знала о њој. Живот је настављен. Бели град опет живи!

Пуно се причало о страдалима, многе плоче исклесане су на местима страдања, али нигде није било имена и презимена Аниног. Дани и ноћи су се брзо смењивали, године су збројене, мало се зна о одрастању Тине, о народу који је поново изникао писане су поеме, снимани су многобројни филмови о страдању, јунаштву и подвизима. Било је ту имена деце који су били прави борци, достојни великих медаља. Многи дани и ноћи Ане биће нам непознати. Њен дом био је након рата далеко од земље најстријег народа. Имала је леп живот након рата, преживели рођаци који су изгубили своју децу прихватили су је као своју кћер. Одрастање је било као код већине деце у том времену, наставила је са учењем свирања, школу на другом језику. Није се могло пуно учинити за стари дом, нови ослободиоци отели су све нечије и прогласили народним, а у ствари имали су туђе за своје. О ходајућим и ужареним звездама нећемо сада

причати, о њима ће лажне истине тек бити срушене. Балканска улица, много је година прошло, старост многе наведе на стазе детињства. Ана се вратила у своју земљу, дошла после више од пола века у „Нови” град. На путу до старе куће ушла је у школу. У школи је била приредба, свечаност која је приређена

учитељици која се опраштала од деце и посла због година

старих, одласка у пензију. Ана је упорно са собом носила

слику свог разреда, учитељице Дане. Надала се да ће неко

препознати неког свог, да ће она можда пронаћи и Тину. Нико

није имао времена да гледа стару и бледу фотографију, време

је постало брзо, нико није имао времена у слављу да слуша

неку стару баку која и неговори најбоље језик домаћина. Ана

је хтела да одустане, гледајући у своју слику и са сузама у оку

ипак није приметила старицу са којом се сударила. Ана је кроз

сузе у очима рекла: „Извините, моја непажња, жао ми је ако

сте испраљи хаљину!” Старица се загледала у слику на поду, учинила јој се позната. Узевши је видела је своју страдалу мајку, свој разред, себе и Ану. На слици биле су једна поред друге, баш као и сада у случајности. Тина, учитељица је била, слављеница, у очима уплакане баке видела је очи познате, упитала је јасно: „Ана! Да ли си то ти?”

Ана је на грудима старице видела познати медаљон, само су рашириле руке и загрлиле се после шездест година.

Пуно је суза било, осмеха, разговор је трајао чини се читаву

вечност. Ана и Тина су извадиле папирић из медаљона, тајна

је била у рукама старих другарица, идаље су волеле игру.

Одлучиле су да на опроштајном говору поставе загонетку

деци. Можда ће неко од њих пожелети да се игра топлохладног. Деца су у данашњем времену некако отуђена од радозналости, немају стрпљена ни пажње док други причају.

Тина је замолила за мало пажње, прочитала јасно и гласно

Анину цедиљуцу. Само једна девојчица је пришла учитељици, и замолила да још једном прочита, једна девојчица у мору

одличних ђака.

Та девојчица била је унука Тининог старог друга, дека је унуку учио мудро у дугим шетњама кроз паркове и старе делове Калемгдан града. Ана се сећала њеног деке, њиховог најбољег друга, показала га је на старој слици, девојчица је рекла: „Знам ту слику дека је држи урамљену на зиду своје радне собе, увек ми исприча и имена својих другара, другарица

и учитељице Дане.” Девојчица Мара била је поносна на

свог деку, прихватила је игру и одмах отишла до кабинета

музичког. Чудно је то како деца размишљају, нека просто знају

где требају ићи, води их нека чудна мисао и идеје које чине

чуда. У кабинету школе, беше пуно инструмената, беше слика, али и један стари орман међу новим. Девојчица је почела да

удара по страницама ормана, покушала да га помери, и у

једном тренутку се ослонила леђима о врата ормана кад у њене

пете удари нешто, беше то, тајна фиока која се није видела.

Девојчица је отвори, из ње извади лимену кутију. Унутра је

било нечега али недостајао је кључ. Ана из свог медаљона

извади малени кључ, пружи га у руке сналажљиве девојчице.

Девојчица отвори тешку кутију, у њој је био кларинет, златно

постоље за ноте, малена луткица и новчаник. Ночаник није

ни дирала, покушала је да одсвира нешто и успела је. Музика коју је стварала одушевила је Тину и Ану. Девојчица је истог

трена на поклон добила све од Ане, у новчанику је била огрлица Анине маме, све што је Мара пронашла било је њено. Девојчица је замолила да јој поклоне предају код деке када буду дошле на чај. Ана и Тина биле су пресрећне због мудрог

и милог детета. Наставиле су даље, њихова шетња водила је поред Чесме на Теразијама до старе куће Анине. Кућа беше претворена

у музеј, челници музеја дивили су се посетицима. Њихова

прича дирнула је све у њему. Ана је одлучила да подели са

добрим људима још једну своју тајну, тајну породичног блага.

Замолила је једног од снажнијих младића да поломи камену

плочу под првим степеником.

Померивши остатке, младић је из чудног простора

извукао два кофера који су били тешки и препуни разних ситница. Кофери су однети унутра у музеј, пред лицем Ане и Тине враћало се детињство. Сви предмети били су право богатство. Кројачке скице, алати, новчићи, слике, докуметнта, украсни предмети, читаво породично благо сакривено пре рата угледало је светлост дана, музеј беше богатији и књигом

коју су заједно написале Ана и Тина „Зарљај изгубљених

душа”, у њој су испричане многе судбине. Време је ипак донело радост која ће друге подучити да живот може имати срећан крај и судбину која доноси велика чуда. Чула се

прича да су троје старих другара често били у шетњи, да су дуго седели под липом у старом дворишту. Многобројној деци која су волела малену библиотеку причали су велике и важне приче из живота. Чини се да је њихова судбина имала срећне и вредне дане. Прича о њима живи кроз сећање на страдање и нови живот, некад судбина

умрси своје конце, а некад се и клупко сам одмотава. Нека живот памти велике жртве, али и несебичне кораке малих бића која одрастају у добре људе, у белом вечном граду.

Пред лицима сутрашњице можемо увек бити у страху, али можда осмех може бити достојан сапутник на путу живљења. Жалост народа не сме бити заборављена, страдање мора да остане зампаћено а туге смелих људи треба служити на част и пример новим генерацијама.

НЕДА КОВАЧЕВИЋ

Теслина београдско-споменичка екскурзија

Пробуди га реска звоњава, провучена кроз дуги хук.

Отвори очи. Обазре се око себе и схвати: Он седи...

Не, лебди, на каменом постољу испред велелепног здања. Одевен је у дугу црну одору. И над длановима му дуги свитак – развијен. Испред њега – прометна, широка улица, с више саобраћајних трака, и трамвајским шинама по средини. Протичу као река, свако својом траком, аутомобили, аутобуси, по средини улице трамваји, хитају, па успоре, и стану испред семафора, па опет журно настављају пут. „Како само брзо иду! Али, видех већ такво што, у Њујорку, и оволико света. Но, ово није... А где сам онда то? Шта пише горе, на трамвају напред: 6 Ташмајдан... Па ово је Београд! О, Боже мој. То није онај каквог га памтим... од пре... колико...? Ах, мора да је мнооого година прошло од онда, колико је порастао, проширио се. И, овај крај није ми познат. Али, све што сам предвидео је ту: широк булевар, аути, трамваји електрични, високе зграде и велелепне...”

Баци поглед опет на свитак у рукама. „Но, што је ово?

Ја овакав свитак никада у рукама нисам држао. Нити овакву хаљу носио. Мантија? Риза? Тога? Свештеник беше ми отац, не ја. А исам ни судија, нити монах. Премда ме неки световним монахом проглашавају. Други веле, да иако судија нисам, јест мој суд о стварима један од најважнијих”. Онда схвати такође: „Та, ово је – споменик! Ја сам од бронзе, споменик. Неки ме скулптор овако видео. Добро. Његова уметничка слобода и машта... Еј, а види сад ово. Онај ме младић фотографише... па, за њим други, па ова девојка.

И гле, сад се намештају, и крај мене се сликају... Хе, хе, лепа нека, мила и ведра деца. И ове две даме. Јесте, у чакширама

обе. Ал елегантне. И, носе књиге”.

– Ево! Ово је само један од 15 споменика Тесли у Београду – чује како једна од њих управо каже овој другој, предајућу јој књигу.

– И, све сте их у овој књизи навели? И све фотографисали?

– пита друга листајући.

– Јесам. Ту су и сви који су унутра, по разним установама

их има.

– Дивно! И, нико други нема толико споменика у граду као Тесла?

– Нико. Неколико споменика имају, на пример, Доситеј, Нушић, али то је опет далеко мање, по 5...

– Одлично! Баш ћу с уживањем све то да читам. Изврстан сте посао с овим урадили. Рекли сте 800 динара? –Изволите.

– Хвала Вам велико, што сте се заинтересовали за књигу. Хвала што подржавате овај мој рад.

– Хвала Вама, што чувате личности и догађаје од заборава!

И уз поздрав руковаше се срдачно и расташе.

Тесла се толико био удубио у малопређашњи разговор,

да није ни запазио како се сасвим спустио с постоља, и да је с обе ноге на асфалту. Он, крај властитог споменика. Да, чак и

он коме ништа није страно, и мислио је да га ништа више не може зачудити, сад је гледао у неверици: Споменик је и даље ту. А он сам, стоји крај њега. Али, и као да га нико од људи што туда пролазе не примећује. И, ево, овај младић, прође право –кроз њега. „Па да”, помисли Тесла, „а и како би другачије било – ја сам сада само сена”. Такође, би запрепаштен и оним што

је чуо из разговора: „Петнаест споменика?! Ја, у овоме граду

имам...? Боже? Та, шта је тим људима? А био сам у Београду

свега око 35 сати. И, јесте славан сам изумитељ. Србин. И, воле

ме Срби. Ко и ја њих, дакако. Али, баш толико...”

Дубље се замисли. „Но, чекај... ја сад, овде стојим. Али, могу и ходати, слободно, свукуд около... И, да, ипак, радознао

сам. Где ли су сви ти споменици мени посвећени? Ал како да сазнам? Да стигнем ону госпођу што је купила књигу, и да

завирим...? Ваљда ћу то умети, овакав баш, ко сена.”

Како замисли, тако и учини. Задовољан собом, што му

је то лако пошло за руком.

И, својим и даље исто онако оштрим умом, запамтио је

где су све споменици.

„Добро, идемо редом, Ниџо – Николају... (ето и то

не знам, што ме овде сви зову Никола, кад сам крштен као Николај). Овај, испред ТФ, на Булевару краља Александра, дело је Франа Кршинића из 1961. А сад, најпре, до првог, у

најближем комшилуку: Павиљон Рашовић, ЕТФ, радио Метју

Л. Ребровић, 1993. Занимљив, пуна фигура, такође седи, на столици, али сад је у нормалном оделу, и с краватом. „Волим

себе с краватом. Хм - свиђам ми се овакав”, помисли Тесла задовољно.

И језди, затим даље по граду, лебдећи лако над тротоаром.

Стиже до, аеродрома, крај Сурчина, баш по њему названог „Никола Тесла”. Стоји, дуго загледан у споменик, дело Дринке Радовановић, из 2006, и мисли: „А, пази сад ово...

Како ли ја то ту изгледам. Ко неки лутак крпени, с блескастим

чудним осмејком. Јесте, ја нисам обичан, али... Није ваљда да и тако изгледам људима? Е, ако сам ово ја... Но, стан’те! Ау, а можда и то јесам ја? Лутак... Свемира белутак... И уистину

често начиним онако блескаст кез кад дођем до некога

открића. Или, кад храним голубове. Голубицу моју особиту белу”.

Онда долази до ЕТШ „Никола Тесла” у Краљице Наталије, и среће се са својим попрсјем, које му се, мора признати, допада. Затим се упућује до оближњег ЕДБ, у Масариковој, где му је попрсје, опет рад Дринке Радовановић. Потом се за час пребаци до Хиландарске и улази у здање

Занатског дома, где је смештен Радио Београд, након тога

је исто тако муњевито у згради Палате „Србија”. Онда се хитро добаци до Завода за заштиту интелектуалне својине у Кнегиње Љубице.

Заставши да предахне од утисака, помисли потом: ‘„Ууу”, ова задња четири су истоветна ономе с аеродрома, само пресечени напола у попрсје, и лик мој им је исти, с оним блентавим кезом, и очима укосо побеглим.’

Онда пође даље, обилази свој Музеј, Николе Тесле у Крунској. Подсећа се својих изума, разгледа планове и

фотографије. Осматра свој споменик, дело Ивана Мештровића

из 1952, свиђа му се. Мало дуже остаје загледан учеличну куглу на постољу, знајући, благо се смеши: „ту је земни мој прах. Из

шаке пепела Бог муње шаље, и све васкрсава”. Изишашвши

из музеја, на углу с Проте Матеје наилази на познато му властито дело: у стакленом кавезу, фонтана. Весело прште

около капљице воде, баш као његове мисли, и поново се концентришу силазећи каскадно. Затим, путује до Вождовца. Сен се мало уморила. Стога

се превози седећи на крову трамваја 14, наслоњен на конзолу.

Повремено се забавља додирујући жицу троле. И среће се

ту опет са собом спомеником: Тесла, испред Диспечерског

електро-центра, у Војводе Степе 412. Дело вељка Форцана из

1984. Онда, натраг, па полако, на исти начин хвата на Славији

трамвај 3, и до Раковице путује трамвајем, па онда силази, и

узбрдо хода опет пешке, до основне школе „Никола Тесла”.

У дворишту школе, поново среће себе бронзаног. Помало

је изненађен властитим ликом, помало тврдим, али му се

и свиђа та извесна „сировост” и непатвореност. Посматра, задовољан њиховом младошћу и ведрином, децу у дворишту

на школском одмору: јуре се, довикују, једу ужину... А, у сред дворишта, наилази на једно лепо узненађење: велики бронзани рељеф, с моделом његове фонтане. Дуго разгледа и проучава, присећајући се како ју је пажљиво конструисао.

Нешто касније, стиже „Тројком” до Вуковог споменика,

где пролазећи му махне, а одатле, трамвајем 5 пребацује

се

до КУД ГСП-а „Никола Тесла” у Панчићевој. Овакав какав је, он може у трену прећи и највеће раздаљине, али му се баш допада та вожња на крововима трамваја, и повремена игра

с електричним жицама и тролама. Затим, пешке, да мало протегне ноге, одлази к Музеју ПТТ у Мајке Јевросиме. Оба попрсја свиђају му се. Најзад, ево Тесле и на Светосавском

платоу.

„Коначно! Да овде душу одморим, и сену своју духом окрепим. Видим и трећи велики споменик себе. Рад Коке Јанковића. А то је опет чудо неко: 3/4 тела извире из колена.

Ко да сам остао заробљен у камену, место да из њега изроним. Али, лепо, окренут сам ка Храму непроцењивом. Истина, поглед мој није к њему уперен, већ у ове моје калеме... А, не пардон, нису калеми, то је Михајло изумео... Сен тргне се, кад се на час присети: „Еее, Михајло... Но, да, баш то се заправо

питам: чему толика опчињеност мноме овде? Ја сам у ствари мало за свој српски род учинио. Мислећи на човечанство, изгубио сам из вида – појединачног човека. И Србина. Свог

земљака. Много је више него ја за род свој учинио он, Пупин Михајло, а њега ни близу толико не славе, нити памте. Колико видим, сем неколико мањих, скрајнутих попрсја, он овде у Београду ниједног сасвим јавног, великог споменика нема. А он се није одметнуо, ја јесам”. Враћајући се до полазишта код ТФ, хода опет Булеваром краља Александра Теслина сен. И тако, ходајући, наиђе на књижару. У излогу, међу многим насловима, пажњу му привуче: „Моја љубав Никола Тесла”. Прочита затим и име аутора: Ана Атанасковић. Дуго посматра насловне корице књиге. Уздахну сен разнежена, сећањима преливена: „Премда добро памтим како све бејаше, ову књигу прочитати морам”.

ТАМАРА ЈЕВТОВИЋ

Чика Буда

Свиће дивно, летње јутро… У пола шест, сваког јутра, стари Чика Буда бира намирнице за свој ресторан.

Креће се полако, због своје болесне ноге, поплочаним

путем, до Бајлонијеве пијаце. Дочекаше га многобројни

трговци са усклицима: „Чика Будо, чика Будо! Најбоља салата, ротквице и воће, само за Вас!” Руком је отпоздрављао, док је заинтересовано гледао у робу која се тог дана нуди. Наочаре, као тегле, помагале су му при избору најбољих састојака за јела, у ресторану чика Буде. Мирисне ротквице, домаћи парадајз, свежи краставчићи, маме чуласваког

пролазника Бајлонијеве пијаце. Чика Буда са узбуђењем прегледа сваки део купљених намирница… Узбуђен је сваког дана… Узбуђен, јер ће његов ресторан као и сваког дана, преплавити интелектуална елита: академици, нобеловци, највеће светске глумачке, певачке и играчке звезде. Сви они ће бити гости његовог ресторана.

Јешће најбоља јела од ових свежих намирница. Остали потенцијални гости, чекаће у дугом реду који се протеже чак до Дома Омладине и молиће да добију макар столицу да могу да седну. Ако нисте члан Удружења књижевника или популарна личност, тешко да можете да уђете на ово престижно место у Београду.

Са великим узбуђењем, огромном снагом у срцу, ишао

је, иако тешко, стари Чика Буда, са вером да може одржати

све као до сада. Истински је веровао и наглас мрмљао и

проверавао да ли је све купио за тај дан. Носио је намирнице

са својим помоћником и наглас се преиспитивао да ли су ротквице прошле недеље биле јефтиније… Када би упитао свог помоћника да ли се он сећа колико су биле, помоћник би

окренуо очи у горњи десни угао како би покушао да се сети и

после неколико тренутака благо слегнуо раменима. Онда би

уследила Будина критика како помоћник не води рачуна иако

је то његов део посла. На све то, помоћник би поново слегнуо

раменима, силазећи са Чика Будом у доњи део ресторана.

У прелепој башти, посутој шљунком, са неколико

столова, са столицама где ни једна није личила на ону другу, на којима су без подметача седеле београдске даме и цепале

своје луксузне сукње због старог дрвета на столицама, седео је на једној од њих и стари Чика Буда и замишљено дочекивао

свитање новог дана. Прва јутарња кафа се пушила овог, сваког

прошлог и пушиће се сваког наредног јутра. У тој свакодневној, радној рутини је и била чар. За столом број шездесет и један, пио је Буда своју кафу, размишљао о данима који су били иза њега, вртео је главом док се сећао многобројних кафанских

туча, нехотице се насмејао док се присећао духовитих

доскочица од прошлог дана и гледао у небо док се питао шта

ће се десити сутра. Махом је погледом прелазио по празном ресторану, размишљајући да ли ће и вечерас гости од јуче

наручити исто.

Силази споро низ степенице, кроз прва врата десно, улази у кухињу, простор са мало радних површина, увек беспрекорно чист, у коме су се мешали мириси средстава за чишћење и сладуњави мирис колача. Иако је лето, Чика Буда ложи стари Смедеревац – шпорет на коме се спремала укусна храна, надалеко позната у Југославији и ван ње. Јагњећи пикљеви, јагњеће и телеће печење, сармице од зеља, гушчија џигерица, и најукуснији десерт, који је постао бренд Клуба књижевника – кремпите, су јела која се служе у овом ресторану.

Чика Буда је са својим радницима спремао највише пет јела. Није било измишљања, нити специјалног третмана гостију, већ је свако био задовољан зато што има место у ресторану

и зато што добија свежу и укусну храну која се просто топи у

устима.

Љуба, шеф кухиње и три жене строго посвећење раду

у Клубу књижевника, свако јело спремају са великом пажњом

и љубављу. Конобари: Бане, Мики и Аца долазе на посао

препричавајући дешавања јучерашњег дана. Ива, Чика Будин

старији брат, строго надгледа како радници раде. Док радни

дан Клуба књижевника полако почиње, Буда се са великим

узбуђењем спрема за њега. Шири чисте, беле стољњаке који

сијају на дивном, јулском сунцу. Цела башта ресторана се

бели, спремна за нови радни дан.

Ресторан је почињао да ради тек увече. Уколико су у пролазу били познати људи, књижевници, глумци, спортисти, могли су да сврате на кафу и пре почетка радног

За ово су дознали неколико уличних мангупа, па су се Буди лажно представљали. Успевали су да добију бесплатно пиће, а често су успевали да се огребу и за бесплатан ручак.

Одлучним, али тихим кораком пролазио је кроз капију Клуба књижевника, један од највећих умова нашег доба. Замишљено је посматрао главни улаз у зграду, таблу на којој пише „Удружење Клуба књижевника” ,цвеће, дивно дрвеће… Са великом пажњом све је посматрао дубоко, промишљајући и уживајући… Намести своје наочаре, усправно уђе у ресторан и предивним, милозвучним гласом се обрати Чика Буди: „Добар дан господине Будо. У пролазу сам, па сам био слободан да дођем да попијем кафу код Вас.” Посматрао га је Чика Буда кроз дебеле, тегласте наочаре. „Ко ти беше?” упита га Буда. „Ја сам Иво Андрић, наш нобеловац.” Буда са неповерењем нагну главу на леву страну, зажмури на пола процењујући га… „Црни човече, па знаш ли ти да си четврти Иво Андрић од јутрос?”

БОШКО ЛОМОВИЋ

Први пут у белом граду

еоград сам видео први пут кад сам, са сведочанством о завршеној средњој школи и крштеницом у џепу, дошао да се упишем на факултет. Протекло је од тада

добрих шест деценија. О престоници сам знао оно што сам из земљиписа научио, и оно што сам у основачкој историји

прочитао – кад су се с Карпата, пре хиљаду и по година, Стари

Словени спустили на леву обалу Дунава и угледали преко реке Сингидунум, узвикнули су задивљени: „Да белога града!”.

Путовао сам тих 122 километра шест сати „ћиром“

(одавно нема ни „ћире” ни његове стазе) кроз осунчану

Шумадију, утонуо у слатке снове о индексу, црвеној студентској књижици коју ћу показивати родбини и пријатељима кад се сутра кући вратим. Сишавши с воза у сâм залазак сунца и изашавши, кроз старо здање станице на Чукарици, на простран трг, оком сам тражио милиционера да питам где је хотел „Асторија” . Рекли су ми да је близу, да ћу га лако наћи, али, ипак, добро је да питам некога. Не било кога, јер ме може упутити у погрешном смеру, него човека у плавој униформи; наћи ћеш бар једнога, говорили су ми, пред железничком станицом. Ваљало је негде преноћити, родбине у Београду нисам имао, а „Асторија” је и близу и јефтина, упутили су ме познаници који су у Београду више пута били. Брзо сам се обрадовао младом „плавцу”, коју годину, можда, старијем од мене.

– Еј, друже, опростите, могу ли да питам...?

– Питајте! – није сачекао да довршим.

– Где се налази хотел „Асторија”, рекли су ми да је близу железничке....?

– Добро су вам рекли – опет ме је прекинуо, испружио руку низ коју сам одмах упутио поглед.

Идите право, пређите трамвајске шине, прођите

кроз

онај паркић, а можете га и заобићи, и бићете пред „Асторијом”.

Хотел је на почетку Балканске улице, прва зграда слева, види

се и одавде.

Захвалио сам се, мислим да сам се и наклонио, љубазном чувару реда, и пожурио. На тротоару испред „Асторије” било је неколико жена и мушкараца, приметио сам

их док сам се приближавао. Премештали су се с ноге на ногу

или шеткали, покоји међусобно понешто зборили. Застао

сам да бих прочитао име хотела, изнад улаза. Тиха срећа, помешана са зрнцима страха, обузимала ме је: нисам само

први пут у главном граду своје домовине, него ћу први пут у животу преноћити у једном хотелу! Није то мала ствар. Док

сам по други пут очима прелазио преко имена хотела, приђе

ми један од окупљеникх на тротоару:

– Извинитге, младићу, желите ли преноћиште?

– Зато сам пред хотелом – одговорих му помали инатно;

имао сам на уму савете пред полазак: не ступај у разговор ни

са ким на улици.

– Можете да пореноћите код мене, биће вам као у

хотелу, а упола јефтиније – понудио је веома учтиво.

Шта је сад па ово? – упитах се, али ми чуђење очас уступи

место оном „упола јефтиније”. Танак ми је био новчаник.

Имао сам повратну возну карту, и готовине таман толико,

надао сам се, да платим кревет у хотелу (рекли су ми да је у

цени и доручак), и да, пред повратак, купим себи на киоску ручак: пар барених виршли са сенфом у земички. Баш би било добро, брзоплето сам одлучиуо, да ми у новчанику остане бар хиљадарка, а остаће ако будем преспавао ноћ за „упола мање”.

– Па, добро! – намах смекшах. – Колико смо далеко од вашег стана?

– Близу, одмах изнад Зеленог венца – услужно одговори човек.

– Добро је, није далеко – рекох, иако нисам знао ни где

је ни шта је то Зелени венац.

Зазвонио је пред једним вратима на четвртом спрату

(први пут сам се возио у лифту); врата је отворила жена, година приближно његовим, а по мојој процени није могао

имати мање од шездесет.

Нисам тада пио кафу, па ми је жена спустила на сто

чашу сока, рече да је малинов. Иако непитан, испричао сам

им зашто сам дошао у Београд, дошао први пут. – Лако ћете пронаћи тај факултет – трудио се да ми помогне. – Ујутру, кад сиђете доле, пођите улицом десно и

избићете на Кнез Михаилову. Пређите је и првом уличицом

низбрдо спустићете се на Студентски трг. Ту вам је ваш факултет. Ако залутате, питајте некога.

– А зашто га ти не би, ујутру, одвео до факултета? –

предложила је његова супруга.

– Извините, не сетих се, свакако бих могао – сложио се

човек.

– Хвала, али не! Није потребно. Снаћи ћу се, Није то преко света – одбио сам и из џепа потегао новчаник.

– Да ујутру не заборавим – нашалио сам се.

– Добро, хвала! Сигурно сте уморни од путовања, показаћу вам собу – човек је устао и пошао, а ја за њим пошто

сам жени пожелео лаку ноћ.

У соби сам размишљао: ови људи ми изгледају поштено

и пристојно, али... Београд је то, има свакаквих. Извадио сам

новчаник из џепа и завукао га под јастук. Признајем, нисам

баш спокојно спавао. Будио сам се бар три пута, окретао у

постељи. Ваљда је тако са сваким ко из маленог града или села први пут заноћи у престоници.

Ујутру сам се поздравио са домаћинима, захвалио се, слагао да сам лепо спавао и сањао. Стрчао сам низ степениште, јер се нисам усуђивао да сам уђем у лифт. Није ми било тешко, имао сам деветнаест година. – Еј, господине! – однекуда је неко дозивао док сам стајао на тротоару пред зградом и очима тражио улицу којом

ћу доћи до Кнез- Михаилове. Нисам се освртао на дозивање, нико тада никога није ословљавао са „господине”, а што би мене.

Младићу, вас зовем! – викао је исти глас. Погледао

сам увис и видео човека код кога сам преспавао

нагнутог преко ограде терасе.

Ово је ваше, заборавили сте! – махао је нечим у руци.

И проверите да ли је све у реду! – довикнуо је и

испустио из шаке малену, црну ствар. О плочник преда мном

је ударио мој новчаник. Пипнуо сам се за џеп: није га било; није га ни могло бити истовремено у џепу и на тротоару.

– Хвала вам, много вам хвала! – неспретно сам довикнуо

и пожурио да му што пре побегнем са очију. Јео ме је, људи моји, голем срам што сам новчаник крио под јастуком. Стид

пред човеком са терасе, стид пред Белим Градом.

ДРАГАНА БАТАС Сан о Београду Н

оћ је била мека попут маховине. Стајали смо припијени

једно уз друго на балкону трећег спрата у његовом

стану на Дорћолу. Гледао је на балконе других станова.

Понеки запуштен, понеки украшен са тек неколико комада

опраног рубља.

Славио је 18. рођендан. У наше време била је то велика

ствар. У руци је држао златни прстен од оца којег се и бојао и ког је мрзео. Мислим да га и дан-данас мрзи. Убеђивали

смо се око тог прстена. Он је хтео да га баци у мрак Душанове улице, а ја сам га убеђивала да то не чини. Одједном ме је пољубио. Прво стидљиво, кратко, а

онда су уследили дуги пољупци. То вече почела је наша десет година дуга веза. Сутрадан смо се срели на часу историје. Ишли смо у исти разред чувене Прве економске школе у Цетињској улици, таман на корак од Скадарлије. Био је леден и некако чудан за свеже смуваног фрајера. Као да сам знала па сам му те ноћи написала кратко писамце са десет разлога зашто би морали остати заједно. Дала сам му писмо али под условом да га прочита тек кад оде кући. Овог пута код мајке у стан. Био је дете разведених родитеља.

Кренули смо амбициозно са вечерама у Скадарлији

шетњама по Калишу и испијањем кафа по београдским

кафићима.

У то време, Југо 45 његове маме био је појам и била сам

сва важна кад ме је довозио и одвозио кући. Брзо је планула

љубав али и његов мрачан карактер. Икс пута је рекао да ћемо

се са још неоткривене Аде Хује сурвати аутом у Дунав. Имао је обичај да цео излазак проведемо возећи се у кругу двојке не

знајући ГДЕ му се иде. Најчешће је говорио да му се од целог

Београда баш нигде не иде. Убрзо смо матурирали, али пре тога, десило се, бар мени, једно лепо искуство. Друг до прозора, син функционера

освојио ме је својом спонтаном добротом. Једног летњег дана

ме је нашао близу моје куће у насељу Вишњица крај Дунава и предложио да пођемо са друштвом на чамац по реци.Сјајна

идеја завршила се пољупцима у сутон и нежностима пре одласка кући. Осетила сам чувене лептириће у стомаку.

ухватила сам се у замку између два мушкарца. И нежни је већ

имао своју озбиљну нежнију половину. Докторку из Ниша са

којом је већ годинама у браку.

Трајало је то дуално неко време док нежни није рекао

да не може седети на две столице. Уствари, сам се ја повукла.

Гоца, моја најбоља другарица, знала је детаље мог дружења

са нежним. Једног дана ме је Мрачни само назвао да ће доћи

са очевим пиштољем да оконча мој живот јер је од Гоце већ

сазнао све. Ништа се није десило. Сем што сам ја после почела да

лутам, а Мрачни јурио жене. Чак га је и у војску испратила

нека друга, нисам била ја.

У улици Краља Петра више нема улаза без интерфона у

зграду до апотеке. А ту је Мрачни дигао руку на мене па је као мазохиста пробио руком стакло на улазним вратима унутар

зграде где се одвијала наша велика свађа. Скоро је покидао

артерију и завршили смо у Ургентном, а и данас носи ожиљак

на тој руци.

Уследиле су тешке године лепе и пролазне младости а

ми смо били све мање сретни. Море, Грчка, Будва... ма ништа.

Туга... сећам се да ми се на крају везе Београд угасио у сивило

и тад сам почела да купујем седативе. Желела сам да ме нема.

А он ме је све више варао. Почела сам да све мање да спавам

и једем и све чешће се пењала на оближњу вишеспратницу у

Учитељском насељу поред зграде где је живела његова мајка.

Хтела сам сигурну смрт.

Али у то време моја рођена сестра је добила ћерку Лауру

и та је беба мени спасла живот. Мрачног сам оставила без

милости, упркос његовим обећањима. Мој Београд... колико

га волим. Долазила је сека са Лауром па смо ишле до чувене

пицерије Голуб и по београдским трговима....

Враћам се из Црне Горе. Јурим ка мом Београду. Они доле немају што мој Београд има, мада сам и тамо пронашла

свој мир. На Бубањ Потоку добијам нервозу желуца јер ми је породица у хаосу. Болесни родитељи. До мог рођења, живели су у Холандији, а онда се са мојим рођењем преселили у

Београд. Тако сам ја пунокрвна Београђанка.

Сећам се кад сам била мала да ми је мајка говорила да

ми је језик дугачак да могу целе Теразије почистити, а ја једва

чекала да порастем да видим те Теразије.

И данас кад прођем Далматинском па Голсвортијевом

те Душановом и опет у круг двојке, осетим се некако сигурно.

Била сам по европским метрополама, али дух Београда је прави, не овај Београд на води, не уклапа ми се у концепцију, мада је и он леп на свој начин. Имам једно жуто поткровље крај Дунава у Вишњици. Не бих га мењала ни за шта, јер мој Београд у мени живи.

ДУШАН М. АДСКИ Без слободе – ћутим!

есец октобар. У Београду, дан сунчан, као да је

лето. Васа и ја, у лаганој шетњи, причамо о свему и

свачему. Васа је волео да прави разне коментаре и да вас збуњује изенадним питањима.

Пријатељу, видиш ли ти, подигли ми споменик за живота. У реду, нисам Васа Чарапић... али сам Васа Цокула. Негде, између Народног позоришта и споменика кнезу Михаилу , Васа ме изненада упита:

– Не разумем, зашто је кнез Михајло наредио да се поруши Стамбол - капија?

Био сам затечен питањем, али не оставих га без одговора: – Зашто?! Знаш ли ти да су испред Стамбол-капије

Турци набијали на колац бунтовне Србе. Капија је по много чему била озлоглашена, то јест, ноћна мора за српски народ. Иза капије људима су вађене очи, пребијане руке и ноге, пробадани су зашиљеним кочевима... Претпостављам да знаш ко је изградио Стамбол капију.

– Да будем искрен, нисам сигуран, али, одговор је тачан ако кажем: Турци или Срби – одговорио је Васа у свом стилу.

– Пријатељу, дебело си омануо. Стамбол капију

изградила је Аустрија за време своје владавине северном Србијом. Турци с југа, Аустријанци са севера, Срби живе као

између чекића и наковања. То је била добро осмишљена

капија за одбрану од напада. Познат је и ров назаван Лаудонов шанац по пројектанту капије.

– Мислим да је Михајло погрешио. Пример је Ћелекула у Нишу.

– Да будем искрен, Михајло је то урадио и због Милоша

– одговорих му.

– Ало, закаснићу код кума на ручак. Наставићемо причу

следећег пута. Штета што не можемо до Градске кафане, али, кум није дугме.

– Кум није дугме, кум није дугме... Добују у мојим

бубним опнама Васине речи.

Нисам отишао у кафану већ у сестрићев стан. Сестрић је био

на некаквом фестивалу у Будимпешти па сам ја изигравао

станопазитеља.

Узимам хладно пиво из фрижидера. И даље чујем

Васине речи: „Кум није дугме.”

Стамбол-капија и кум. Карађорђе и Милош, нешто

непоновљиво у нашој, и не само у нашој историји.

Пиво ми је пријало. Прилегао сам. У слатком дремежу доживео сам нешто, невероватно. Кажу, имам бујну машту. Овог пута моја машта је била близу истине. ***

Крај је јула 1817. године. Милош Обреновић плаче. На столици, троношцу, бели тањир. У тањиру, Вождова глава –опрана. Као да га нека виша сила присиљава, књаз гледа у

главу, дрхти и размишља:

– Како ли се тог тренутка кад је замахнуо секиром, осећао Никола Новаковић?

Милош се шаком удара по челу. Па он ни једног часа није

помислио на несрећног Наума Канара! Је ли Никола и његово

тело унаказио или га је – само убио. И Милош покушава да се

насмеје. Не би ништа од тога. На лицу му се појави гримаса.

– Само... убио – прошапута. Милоша мучи мисао како ће једног дана неки други Никола одсећи његову главу. Затражио би бокал црног

Не зна коме је пало на памет да Вождову главу стави на троножац. Да ужас буде већи ту је бели тањир и вождова црна коса. Милош посумња да су већ почели са припремом његовог смакнућа. Прво ругање, а онда, зна се. Шапуће: – Црни Ђорђе, праштај. Ако све ово не буде на нашу ползу, бићу на већим мукама од тебе. У твом случају све је кратко трајало. Како ћу ја са својим грехом ако нам твоја

одсечена глава не буде од икакве користи? Радовањски луг! Је

ли се то неко руга с нама двојицом? Какво нам црно радовање.

Ко да се радује после свега што починише Никола, Драгић и

твој кум Вујица! Не кажем, куме, свему сам ја кумовао.

У одаји влада чудан мир. Врућину не осећа одсечена глава. Али, врућину не осећа ни Милош који је слеђен

призором. Слика му леди крв у жилама. Као да се неко поиграва с одсеченом главом и црном косом његовог кума. Сутра ће глава са троношца право у руке онима који су познати

по Ћеле-кули и набијањма на колац. Овог пута на колац ће бити само глава, али: Чија глава?! Милош шакама обухвата своју главу, као да жели да

спречи њено пуцање, или да је намерно смрска.У одају улази Љубица и без устезања, љутито каже свом мужу:

– Милоше, Милоше! Мало је твоје покајање. Знаш ли ти, несрећни човече, да је кумовска клетва најтежа? Нико не сме да ти каже: „Срам те било!” Погуби ме одмах, али ја ти морам рећи шта сам чула. Несрећо, кумова ће глава бити набијена на Стамбол-капији. Кукала ти мајка, још се прича да ће Турци са ње кожу здерати, напунити је сламом и памуком, па правац Цариград. Да Махмуд II мало смири.

– Луда жено, зачепи! Ако одмах не напустиш собу, зваћу стражу. Чиниш ’волико, нећу се либити да и твоју главу одсеку. Ја сатима као да своје на раменима немам. Сиктер! Милош пада на колена. Види набијену Вождову главу

на врх Стамбол-капије. Народ Србије сутра ће видети још један Милошев почињен злочин, и то над истим човеком –својим кумом.

Е, мој куме, једино ћу ја због свега испаштати. Ову

главу сад једино ја гледам, и мука ми је. Сутра ће је сви видети

на Стамбол-капији. Неће гласно, али у четири ока, оговараће

ме: „Милош даривао главу свог кума нашим непријатељима.

Милош пожеле да свој грех лако обрише као хроми Вук погрешно написано слово.”

Тада се сетио Ћеле– куле, Синђелића, Николе

Скобаљића. Војвода Никола Скобаљић први је Србин који је

набијен на колац. Године 1454. војвода из Дубочице (околина

Лесковца) одбија наређење Ђурађа Бранковића да се преда

Турцима. У боју гине велики број Турака од стране малобројних

Срба. У знак одмазде, Никола је завршио на коцу.

Никола је одбио Ђурађево наређење. Синђелић је

поступио по својој вољи. Ја, шта ја чиним. Поступам по вољи Турака – јадиковао је Милош.

Милош оклева да изда последње наређење у вези са кумовом главом. Речи његове жене, да ће Турци одрати кожу с главе и напунити је сламом и памуком, схвата озбиљно.

Тај трећи грех према куму, зна, народ му никад неће опростити. Али,али…

Милош тада није знао да ће се, град, Београд деценијама суочавати са новим окупаторима. Да ће бити поново сведок неких, страшних, унутрашњих српских обрачуна.

***

Кад сам се пробудио, прва ми мисао би: Београд је диван град. Нема те силе која му може ускратити моћ да изнова не (за) блиста. На сунчаном сату пише: Без сунца ћутим**. Тако би на свим прилазима Београду тербало да пише. Зашто?! Зато

што Бели град заслужује сунце и светлост, никако таму. Или, може и овако: Без слободе – ћутим!

МИЛЕНА РИСТИЋ

Буџет Београд

ована је журила на воз. Знала је да се предуго задржала

у граду са Маријом. Желела је да јој изађе у сусрет после

јучерашње жестоке свађе, али сада се кајала што је уопште

и дошла. Ем што је морала да одложи повратак кући, ем што

сад вероватно неће ни стићи на каснији воз. У Kнеза Милоша

је била гужва као по обичају и четрдесетица је милела. Упорна

киша није олакшавала ствари.

Још четири станице, бројала је у себи Јована.

Све је почело пре недељу дана. Марија јој је преко Инстаграма послала линк за догађај уз уобичајено питање

Ћеш? Два дана пре тога слала јој је позив на неки Самит младих

у Хотелу Метропол. То је одбила. Али овај пут ће изгледа

морати да пристане. Марија се потрудила да јој не да прилику

за изговоре, знала је шта ради. После питања Ћеш? написала

је Траје неколико дана и све је бесплатно. Јована је то могла

и сама да види преко видео линка – Фестивал етнографског

филма, улаз бесплатан. Пројекције у Југословенској кинотеци

и биоскопској сали Етнографског музеја.

Марија је знала да ће то бити пун погодак. Купила ју

је чињеницом да је бесплатно. Јована и Марија су се упознале

пре четири, скоро пет година на првом дану факса. Већ су се

довољно познавале и имале каква-таква правила за изласке.

Обе су биле интровертне по природи. Знало се да неће

ићи на сплавове ни у дискотеке, ни на журке, ни у пабове, ни у ресторане. Никада нису селе у неки кафић у Кнезу. У Позориште на Теразијама су отишле само једном, иако је Марија обожавала да гледа мјузикле. (После тог једног пута, Марија је ишла сама.) У музеје су ишле само кад је улаз слободан одређеним данима. Тако су ишле у Кућу цвећа, Народни музеј, Конак књегиње Љубице. Једини изузетак је био Музеј илузија,

јер ју је Марија питала сваке године и коначно је намолила да

иду пре неколико месеци. Јована није могла да се жали, имале су студентски попуст. Калемегдан су обишле толико пута да им је постао као лично двориште и универзалан одговор на

питање Где ћемо када имамо дугачку паузу између предавања, али не толико дугачку да идемо далеко?

Интерна шала им је била да не подносе Београд (обе су

биле из провинције), али су ипак хтеле да обиђу сваки његов

кутак. С тим што је Марија то хтела сада и одмах. Стално. Као да није била сигурна да постоји сутра.

Још три станице, Јована је у троли цупкала ногом

присећала се свађе.

Пошто није могла да каже не, пре недељу дана јој je рекла Океј, видећу. Мислила је да ће Марија то схватити као благо не. Али није била у праву. Марија јој је сваки дан после слала исте поруке Ћеш вечерас у шест? Ћеш данас у два?

Јована је сваки пут одговарала са Не могу. Као компромис понудила је Мислим да могу у четвртак. Али заборавила је

да тад треба да иде кући. Тако да кад је среда дошла и Марија

хтела да потврди излазак, Јована је рекла У ствари не могу сутра. И жустра свађа је кренула.

Још две станице.

Да ли би могла да се окарактерише као жустра, ако

нико није дигао глас, ниједна се није ни чула? Била је то најтиша свађа коју је пратило само куцкање ноктију по екрану телефона. Ниједна није била довољно храбра ни вешта у

свађању да то обави преко позива. Све се одиграло путем

порука.

Марија пише: „Е, сад сам већ љута.”

Јована пише: „Што?”

Марија: „Завлачиш ме целу недељу, а сад на крају не можеш

да идеш?!?”

Јована: „Па нисам ја крива што имам обавезе.”

Марија: „Какве обавезе?”

Јована: „Па обавезе…”

Марија: „Нећеш ни да кажеш. Е па не верујем ти. Мислим да

само седиш у стану и мрзи те да идеш. Данима те зовем да идемо и радимо нешто забавно и БЕСПЛАТНО у граду, а ти не реагујеш. Вероватно опет бежиш кући за викенд…”

Јована: „Нисам ја крива што ми се газда јавио да ће да дође и морам да га чекам. А ја за разлику од тебе волим да идем кући. И потребно ми је. Лако је теби.”

Марија: „Лако је мени? Океј, очигледно гледамо на ствари потпуно другачије. Ја хоћу свуда да идем, да искористим све прилике, јер знам колико је живот заиста кратак. Имам

осећај да немам довољно времена. Ти мислиш да је мени све ружичасто и супер, али питаћу те када ти изгубиш родитеља.

Не знаш шта је то. (Јована је морала да призна да не зна, њени родитељи су живи и здрави у Пожеги.) И кад одговориш са оним пренемагањем и оним твојим не могу, немаш појма колико ме то убије у појам.”

Још једна станица.

Јована се осећала ужасно када је прочитала ту поруку. Морала је да призна пораз. Помињање смрти је угушило

сваки бунт, сваки изговор. Марија је ретко помињала тај свој губитак од пре пар година и Јована је знала колико то мора да јој је било тешко. Осетила је налет сажаљења.

„Окej, доћи ћу сутра.”

„Не. Немој да дођеш због мене. Дођи због себе. Ја ћу свакако ићи. А ти дођи само ако те заиста занима и хоћеш да

погледаш неки филм. Дођи због себе.”

И Јована је дошла. Чекала је испред Југословенске

кинотеке тачно у три. Одгледале су три кратка филма заједно, а онда је Јована морала да крене да би стигла на воз у шест.

Мислила је да је то био добар компромис. Марија је остала још. Када би је неко питао да ли је заиста дошла само због себе, Јована није била сигурна да би потврдно одговорила. Трола се коначно зауставила код Прокопа. Пет минута до шест. Стижем, одахнула је. Тек када је воз лагано, али сигурно кренуо да се удаљава од Београда, и када се присетила

Маријиног издаха када је утонула у меко седиште у кинотеци

и њеног благог осмеха и сузних очију док је гледала филм на

платну, Јовану је горка истина ошамарила посред лица – она тако себи одвлачи пажњу да не мисли о болу. Мора да буде у

покрету. Београд јој је био потребан. То јој је била јефтина

терапија…

НИКОЛА ЕИЋ Летњиковац цара Николаја И

звајали су ми малени споменик у једном од београдских

паркова, а по мени су дали име споредној уској улици

на Врачару. Иако многи кажу да сам заслужио више, ја

сам од срца захвалан онима који су ме заувек уцртали у мапе овог величанственог града коме сам се дивио од кад сам први пут крочио на његово тло, давне 1922, пре равно стотину лета. Зовем се Николај Петрович Краснов. Од малена ме је одушевљавала боја, а нарочито сам обожавао боје московских

фасада, беж, црвене, жуте, кафене... свакojake. Био сам

заљубљен у Москву, али не у њен дух и људе, већ у њене улице и монументалне грађевине. Понекад бих се загледао

у средњовековне атике извијених лукова и тако непомично

стајао, дивио се њиховој лепоти и уживао у страсти која ме је заносила. Сећам се да ме је мајка одвела први пут у Бољшој

театар са пет година. Стао сам испред улаза и опчињено

пиљио у масивне стубове који су бранили

улаз непожељнима, а широких руку дочекивали заљубљенике

у уметност. У мени још увек истим жаром гори усхићење које

ме обузело када ме је, неколико дана касније, мајка водила у шетњу Црвеним тргом, а ја сам угледао испред себе осам

величанствених купола Цркве Василија Блаженог. Ускомешао

ми се ритам у мојим малим петогодишњим грудима, a очи су

ми се напрегле од фокусирања ове магичне комбинације боја

које су сијале као најсјајнији дијамант.

Нисам веровао да ћу иједан град волети као Москву, град мог детињства и младости, али Београд ме је демантовао.

Од малена сам маштао да ћу постати архитекта и то сам, уз много труда, али пре свега талента, на крају и успео. Мој таленат се огледао у машти коју сам тако реалистично

успевао да претворим у стварност. Према мојим нацртима

градило се по целој Русији, од Москве до Крима. Поносио

сам се својим делима и уживао у пројектима на основу којих

су ницале грађевине којима су се дивили чак и на царском двору. Нажалост, у сред богате каријере, услед немилосрдне

октобарске револуције, Русију сам морао заувек да напустим, а овде сам пронашао скровиште каквом се нисам надао.

Тумарам улицама Београда које су моја вечна кућа, цео век касније. Иако је моје тело одавно напустило улице

овог града, моја душа је присутна да и даље осети исту ону блаженост као некада. Преплављује ме талас врућине који ми ствара благоносни немир и исправља моја једра да стоје високо

и равно, поносна на своја постигнућа. Прва велика београдска

грађевина, чија је архитектура поверена мени на част, давне

1925, била је зграда Државног архива која и данас стоји преко

пута парка Мали Ташмајдан, где су ми поставили Споменик да вечно гледам у једну од својих љубимица. Сећам се тог

пролећа када је пројекат имао тек почетне обрисе и није се ни наслућивало овакво велелепно здање. Мирослав, пријатељ

ког сам случајно упознао на једном од локалних вашара, дошао је по мене и рекао да ме води у нашу омиљену кафану.

Био сам киван на њега што ме прекида у уметничком заносу и нарушава мој мир те вечери јер ништа нисмо испланирали, а он ми је одговорио: „Најбоље су непланиране ноћи. Такве највише боле, а најдуже их памтимо.” Кафана је била смештена у једној неугледној улици на Савском венцу, у некој страћари, оронулој и нахереној, али препуној емоција и вапаја душе. Мали оркестар је свирао севдалинке, а вино се точило као да је вода. Карирани столњаци пркосили су проливеном

алкохолу и спремно дочекивали послужење домаћег печења и руске салате, а касније гибанице и лење пите. Сити и опијени, опчињени музиком Балкана, у касне ноћне сате, вратили смо се кући.

Једва ме довукао до моје зграде и оставио ме тако пијаног да спавам, а ја сам одлучио да није време за спавање и пожелео да утрнуле мисли претворим у магију. Те ноћи завршио сам

нацрт Државног архива, лелујавим прстима и несигурним

покретима. Тек ујутро, кад сам се пробудио, видео сам да испред мене на папиру стоји силуета грандиозне грађевине са масивним стубовима, извезена дрхтавим

линијама. Моје узбуркане пијане мисли преточене су у ремек дело које је створила моја искривљена свест те дуге незаборавне ноћи.

Деценијама касније, ништа се није променило у мојој

перцепцији Београда. И даље је то онај исти враголан ког сам упознао пре сто година и заљубио се првим удисајем устајалог

балканског ваздуха. На углу Немањине и Улице кнеза Милоша

још увек поносно стоји моја муза, заоставштина која пркоси времену и пролазности. У памет ми навире радост коју сам

осетио 1928. када је коначно комплетирана зграда у којој је тада

смештено

Министарство

финансија Краљевине Југославије, а данас Влада Републике Србије. На фасадама ове палате налази

се безброј детаља које сам ноћима цртао и пројектовао до танчина и у милиметар, а сада парају моје мисли кад год их угледам. Пиластри, између првог и другог спрата, буде ми

сећања на мог, тада већ најбољег друга, Мирослава који је као пастир надгледао моје цртеже и очима лаика давао одобрење

за њихову финализацију. На месту тих пиластерија наменио

сам специјалне женске скулптуре са овлаш навученим

марамама преко груди и гениталија, у уметничким позама

са клецавим коленима и замахнутим рукама преко рамена.

Видевши гомилу ових полунагих статуа, благо опијен домаћим белим вином које смо испијали у зимским ноћима, Мирослав је узвикнуо: „Мадмоазел, узмите ме и поведите ме унутра!”, а онда је додао: „Ники, не градиш јавну кућу, него зграду министарства. Превише су нападне ове госпође и у мени буде страсти, а не уметничко задовољство.” Тада ми је било јасно да сам, занесен детаљима, изгубио појам о целини. Отворио сам широм очи и схватио шта треба да променим.

Грациозне мадаме сам заменио импозантним пиластрима, а скулптуре сам касније преместио, у знатно мањој величини и

дупло мањем броју, на трећи спрат, непосредно испод куполе.

Тако је коментар једног припитог лаика, изменио комплетан

утисак о овој палати, која ме, и дан данас, опчињава.

Тридесетих година поверили су ми пројекат за

уређење зграде Народне скупштине, неколико месеци након

смрти Ане Михајловне која је била, поред уметности, моја највећа љубав. Радни сто је био у нереду какав не памтим за

свог дугог живота. Погледао сам у њену слику која је стајала

на зиду, у крупном плану, а сузе су почеле да се сливају низ лице и падају по пројектантским папирима. Прво као лагана

киша, а затим као горопадни планински потоци који прете да поплаве читаве долине својим ужурбаним слаповима. У том

налету емоција, када се олуја мог срца примирила, почео сам да исцртавам до тада у мом радном опусу невиђене скице, од врата, прозора и ентеријера, до детаља на зидовима и специјално дизајнираних

орнамената. Посебну пажњу сам

посветио изради две светиљке које сам окитио додатним

златним украсима и наменио их за централни део главне скупштинске сале. Моје емотивне мисли те ноћи замишљале

су Анину и моју душу, заробљенe у тим светиљкама, како

вечно надгледају овај прецизно дизајнирани дом.

Моје мисли плове преко Црног мора све до Крима,

до Јалте, где се изнад обале уздиже највећа оваплоћена

фантазија мојих снова. То је Палата Ливадија, летњиковац

последњег руског цара Николаја II, коју сам пројектовао 1911.

године. Тада нисам ни слутио да ћу, неколико година касније, бити прогнан из своје револуцијом захваћене домовине и да

ћу уточиште наћи на овим балканским брдима, a да ће моја

друга домовина бити ове узбуркане обале Дунава и Саве. Не

жалим, заиста, ни за чим. Једини истински жал који носим

са собом је жал за тим надалеко чувеним летњиковцем. Жал

што није било довољно средстава, тих међуратних година, да једну такву ванвременску грађевину подарим мом Београду, а он је сигурно заслужио и много више од тога. Стотину година касније, овај град је и даље вечни летњиковац мојој

уметничкој души и у њему проналазим делић неопходног спокоја у који

урањам

сваке успаване вечери која се прелама изнад кровова овог фасцинантног града.

ТАТЈАНА МИЛАНОВИЋ

Варљива јесен 1993.

е варљиве јесени 1993. године била сам већ апсолвент

на Филолошком факултету у Београду. Становала сам са својом цимерком Сандром, студенткињом историје

уметности, са којом сам седела у клупи у гимназији, у соби, , у стану тета Вере Браиловић, на другом спрату предратне зграде поред Бајлонијеве пијаце, у срцу Београда. Тета Вера је била удовица предратног имућног трговца, доста старијег од ње, а послератног трговчића, коме су комунисти узели вишак за себе, и коме су савезници пре тога у априлском бомбардовању

откинули пола стана, додуше са задње стране зграде, тако да је предња страна, на којој се налазила наша студентска соба, остала цела и њена се аутентична фасада љуштила лагано, мало по мало, али сигурно, у свом оригиналном изгледу. Ко зна, можда би се брже сљуштила некоме на главу да је неким несрећним случајем обновљена на брзину, под изговором

да треба очувати центар Београда, као комади фасада у Француској тих година.

Из наше собе се излазило на француски балкон дубок

тек толико да можеш да закорачиш напоље и да се искренеш

и видиш почетак и крај дела Скадарске улице који се лепио

на Бајлонијеву пијацу. Ако погледаш право са балкона, видиш

бочни улаз у пијацу, онај широки који је служио продавцима

и препродавцима да уђу у пијацу и унесу своју робу. Поред те

капије, са десне стране се налазио јавни ве-це, који је чистила

једна жена, крупна, која је при ходу држала задњицу сасвим

позади и вукла је онаку тешку као паук који вуче за собом

велики трбух на танким ногама.

Са предње стране пијаце се налазила велика

самопослуга и државна пекара поред ње. Та је самопослуга

била јасан показатељ оног што се дешава у нашој сиротој

држави коју је цели свет у том тренутку мрзео и ударио јој

санкције да се опамети и збаци тиранина са власти. (Међутим, неће Србину нико да одређује ког ће тиранина она да воли

и бира на својим мало-мало слободним изборима, па је тај

тиранин био ту где јесте, а ембарго нам „није могао ништа”, па ми смо ипак најсналажљивији на свету, онај небески народ

коме се неће ништа десити и неће никад пропасти – зато што је небески.) Е та самопослуга је врло брзо остала тако

празна да више ни алкохолног сирћета и еснције није било на

рафовима, а пекара је продавала убрзо само полубели хлеб и

млеко у кесама, ако сачекаш дуги ред испред, који се правио

од пет ујутру.

Зато је пијаца постала необично жива. Предњи део, са стране мог балкона, остао је резервисан за продавце воћа

и поврћа, произвођаче и накупце, лево од колона тезги се налазио ред продавничица у коме си могао да купиш домаће коре за питу, резанце или млеко и јогурт на точење, али и друге млечне производе, све по приступачној цени од неколико немачких марака, приватне месаре које су увек имале меса, али све мање редовних муштерија. Централни део пијаце је постао прави отворени маркет најтраженијих производа, цигарета, прошверцованих качкаваља, конзервисане хране, тоалет-папира купљеног уз помоћ

родбине или пословног

партнера у истој оној самопослузи и изнетог на задња врата

јер је глупо да се тамо продаје за пар стотина хиљада динара

што није ни једна марка, кад овде, на тезги може да се прода за две и по марке, па ко воли, нек изволи. Досетио се, међутим, народ, кажем вам да је то небески народ, да се тоалет папир и

штошта друго може лако произвести и продати у кризно време за добре паре, па се убрзо ту нашло разноразних производа домаће производње (толико домаће да су се производили у кућној радиности по нечијим шупама и подрумима), као што су средство за прање судова, сокови од којих су деца добијала копривњачу и од кога се флеке нису прале, а неки су, богами, сијали у мраку, тоалет папир накриво исечених ролни и сумњиво плаве и црвене боје да је било најбоље не

размишљати о томе од каквих је сировина рециклиран, него, ћути и бриши.

Одлазак у куповину нам је био везан за дан кад се

мењају девизе јер се мора све истог дана потрошити, паметно, да се направи залиха неопходних ствари до следећег мењања

девиза. Е, моја цимерка Сандра није имала талента за економске таласе које је требало пратити на вечерњем дневнику, када

објаве да су новчанице замењене, да им је додато или одузето

по неколико нула, да се милиони претворени у милијарде сутра поништавају и опет, да нама купцима буде лакше, постају хиљадарке. Она је пратила само слике на новчанцама,

не пратећи да се плави дечко или црвена девојчица или нека знаменита личност са новчаница само прештампава у разним бојама и са различитом вредношћу. Дакле, паре код мене.

На свим угловима и улазима у пијацу се налазио по неки дилер, који се извештио да зуји „девизззе, девиззеее”,

уз њега увек у близини један препродавац цигарета, којих

је све мање било на трафикама, али ето, код њих је било да изабереш. „Пáртнера, лорда, пáртнера”, дозивао је пушаче, који су, наравно, као и ја, у то време најпре долазили да замeне своје дуго чуване девизе да удовоље својим пороцима. Они су заједно бежали кад повремено наиђе нека инспекција да их кобајаги растера јер уништавају економију државе која има „највећу стопу раста”, тако каже Мирин муж на телевизији. И да, шток, векија, водке, разне, и прави и лажни Рубинов вињак, све се могло наћи. И сви су били убеђени да знају који је вињак оригинал зверајући у етикету. А повраћало се

од њега по два дана, толико је у њему било неког страшног

алкохола. Нисмо били гадљиви ни на словеначке ни хрватске

производе којих је ту било, томи мајонезе, паштете и петлове

супе, иако су нам увече на дневнику говорили да ми са њима више немамо ништа. Тако, после неког времена досадило баба-сери да само посматра како се народ по пијаци богати и шири бизнис на суседне тезге па је решила да испред улаза у јавни тоалет

постави пар празних пивских обрнутих гајбица обложи их

мушемом и започне бизнис продаје гаћа и чарапа веома лошег

квалитета шверцованих из Бугарске и Мађарске, дотрулелих у неким магацинима, вероватно отписаних. Ипак, свака роба

има свога купца. Како је бизнис цветао, тако се јавила потреба

да се ту и дуже борави, требало је да има помоћнике јер није могла истовремено да наплаћује улазак у ве-це, који се плаћао

и у фенинзима, и да пази на импровизовану тезгу са робом.

Тако јој се придружио и млади пар, син и снаја или ћерка и зет, не знам, али је посао цветао очигледно, са стране је стајао сточић са решоом где се прво кувала кафа, али су се, богами, пецнуле и паприке, пар комада да се руча, запржио се ту неки ручкић, нису били гадљиви.

Посматрам то са француског балкона са искрзаним, временом изглоданим балустерима, и пушим лорд сто с, никако да се навикнем после давидова, а знам да ћу прећи

на партнер пре или касније, опао ми студентски стандард. Цимерка је отишла кући на пар дана. Са леве стране, на прозору из суседне собе моја газдарица, тета Вера, пуши своју смотану цигарету на муштикли, крадом од својих ћерки, јер је срчани болесник.

– Хоћеш да пробаш ове смотане, дуван је из Македоније, послали су ми рођаци? Бољи је од тога, уши ће ти отпасти.

– Хоћу, тета Вера, поподне уз кафицу. –Гледам ову пијацу са овог балкона већ педесет година. Мислим се, шта нам се, Тања, ово десило?

Причу посвећујем Сандри (1970-2005)

МИЉАНА ВРАНИЋ МИЛИЋ Град у облацима

ећ пет година живим у облацима. То сам приметила

те јесени, тек док је пролазила та пета година. Једном

док сам ауто путем путовала ка Београду. Било је јутро, негде око пола 6, чак су и чистачи улица спавали, а ја

сам гледала напред, као дете које једва чека да угледа мајку

на станици. Град је био у облацима и само се то од њега видело, као и понеки врх здраде, понеки рефлектор и купола Храма. Тада сам схватила да је бео, чист. Као да су ти облаци избрисали све оно ружно од претходног дана, очистили град, дали му нови сјај и дали га људима. Град се будио када смо изашли из аутобуса. Људи

су ишли на све стране, мазећи се погледима, сударајући се раменима, шутирајући каменчиће по парку. Неко је ходао брзим кораком ка Бранковом мосту да што пре пређе у Новији град. Као и онај господим са црним шеширом и дугачким капутом који је седео у трамвају и ишао, као ка годинама, у стари део. Оне девојке, са исцепаним фармеркама, гласно

смејаћи се отрчале су ка Економском факултету. А ја правац

Гаврила Принципа 14. Како кући неко може да оде без оних жуто црвених бомбона које се топе у устима? Или без

шарено увијехих луша. Или без ратлука од пистаћа. Па са

пуним џеповима и срцем кренем уз шармантну, господску ситно поплочану улицу. Узбрдицу славних. Где сваки удар аутомобилске гуме о поплочано тло, звук прављења шешира

и ударац ципела о тротоар представља посебну музику. Та узбрдица која води ка новом животу, ка новој срећи и осмеху.

Ка знаку Не труби, бебе се рађају. Јер тако се, ваљда, постаје

славан.

А онда сам одједном стигла у 1900 стоту годину. У

Москву. У прелепе зидине које одишу причама политичара, римама песника, загрљаја заљубљених, понеком псовком,

понеком просутом чашом вина у лице бивше љубави. Одише савршеношћу. Можда је баш Јелисавета Карађорђевић седела

на овој столици. Док пијем чај пролази све више људи. Толико

да су у једном тренутку почели да личе на мраве који праве склониште па трче једни за другима. Свако носећи бар по једну

грану или мрву хлеба. На оне који праве дугачке редове па се

враћају на место одакле су кренули. Неки ка Кнез Михајловој

где је некада била башта кнеза Александра Карађорђевића,

па даље, купујући свеже испечен кестен увијем у фишек од

новина од уличних продаваца. Неко је скренуо у Библиотеку

са десне стране, неко наставио право, ка Победнику. Неко је

кренуо на другу страну од мене, ка Скупштини, ка месту где ,,Играли се коњи врани”. И ја стадох у ред мрава и кренух

тим путем. Звук корака, звук трола, звук хитне помоћи, звук

дисања града је све више постајао гласнији. Ходала сам иза тих непознатих људи размишљајући о њиховим срећним и

забринутим лицима док ми пажњу није одвукао парк и граја

деце. Као и она бака која полаже цвеће на место где се велика

Десанка Максимовић дружила са децом и стварала песме које

су нас оплемењивале. Из тог тренутка ме је тргло звоно из

цркве Светог Марка. Поклонивши се саркофагу и костима

цара Душана кораци су кренули даље. Корачајући уским

улицама одсјај сунца о таблу на некој кући ми је изазвао

слепило на тренутак. Била је то Крунска улица. Пише „Овде

је живела Ружица Сокић”. Жена која је крива за смех и осмех

београђана и шире. Иза себе сам чула неку насмејану, гласну

дечурлију који су са усхићењем излазили из Музеја Николе Тесле препричавајући једни другима шта су видели унутра.

Гледала сам их са дивљењем како су пуни живота, жељни учења. Села сам у трамвај број седам, слушала звук шина и тако задовољна отишла себи. Тог јутра када сам са оног брда посматрала Београд, улазећи у њега, знала сам да је то била

само магла, али нека ипак остане да су облаци. Нека остане

да живимо у облацима, у тој белини и чистоти. И да су га због

тога тако назнали. И да је он зато бео. Град.

ВЛАДИМИР МАКСИМОВИЋ

Гргеч плус

аштала је о писању мемоара. Иза ње је четрдесет

успешних година, живот у Европи, путовања, конгреси, предавања, светски скупови, атлантски

рефлектори. Сада је била на крају каријере.

Мрља из младости јој је кварила сећања. Млада, зелена, почетком осамдесетих је писала поезију и хтела да буде Силвија Плат.

Неки професор, пријатељ породичних пријатеља који

је требао да прочита њен први рукопис и напише рецензију је

био негде на путу и никако да се врати у Београд.

Онда је упознала Шијаковића после неке књижевне

вечери у Коларцу. Имао је тада педесет и неку годину, писао

је књижевне критике, бавио се Кафком, причао је да је одмах

после дипломирања почео да ради у Сарајеву где се је дружио са Мешом Селимовићем.

Брзо је постала поткована жаба. Тек јој је било пуних осамнаест. Одвео је у кафану Гргеч. Пили су вино. Он је поручио одвратно јело за које је први пут тада чула. Звало се је кавурма. Јела је са њим. Онако пијана завршила је у његовом стану. Шта је било током ноћи не сећа се. Пробудила се је, све је било тесно, натрпано, прашњаво. Шијаковић је кувао кафу, у том малом стану је био само један кревет, схватила је да

је и он спавао у њему поред ње. Погледала је кроз прозор, у

дворишту су се играла ромска деца. После попијене кафе, дао јој је паре да им донесе бурек

из пекаре са Палилуске пијаце. Тек тада је видела да је то

дворишна улица са тим малим приземним кућицама близу Таковске.

Сутра увече је опет била код њега. Донела је фасциклу

са рукописом. Онда су се опет виђали у Гргечу, пили и јели.

После су ишли код њега. Између њих је било више од тридесет

година разлике. Опет се је уверила да он има само један кревет,

заправо то

је био старински кауч на развлачење.

Када се коначно вратио онај угледни професор

изружио је младу књижевницу зашто је дала да јој рукопис

чита Шијаковић који је био на лошем гласу. Данас после четрдесет година поново је шетала

Булеваром револуције и никако није могла да препозна место

где је била кафана Гргеч. Сећа се да је била негде преко пута Мадере. Више није било ни тих дворишних кућа у улици

Драгослава Поповића где ју је водио Шијаковић. Срушене су, а и њега су сви заборавили. Нико не зна ни када је умро. Она памти само да је тада остала без невиности.

ЉУБИЦА ПЕРОВИЋ

„Моја” улица

овратак кући и поглед на ову улицу чини да се осећам

безбедно и ушушкано. Као да сам већ у свом стану.

На самом рубу Дорћола, ова мирна оаза смештена је

између две прометне улице. Постављена је укосо и благо се

спушта ка паркићу и кафани преко пута њега. Улица бујних

кестенова и понеке липе које је у пролеће преплаве мирисом.

Још увек улица приземних и једноспратних кућа с почетка

прошлог века. Кафана, на крају улице, „Стара Херцеговина”

се накада звала „Скопље”. Не знам да ли је разлог промене имена графит који је пре неких тридесетак година освануо на тек окреченом зиду кафане: „И Скопље је наше”.

Када смо били деца, главни догађај у улици је био када се из Ливнице уметничких предмета износио неки од будућих градских споменика. Пре свих осталих смо могли да

га видимо, опипамо и да се дивимо његовој величини. То је било време неометане игре на улици. Рај за децу која су до касно у ноћ играла фудбал на јединој уличној раскрсници. У

улици која се тада звала Ђуре Стругара, а већ дуже време је Цариградска, био је паркиран само понеки „фића”.

Тада су госпође из улице имале посебне, нове, дуге

шлафроке од зенане за одлазак у радњу. Уз њих су обавезно

ишле папилотне на глави преко које је била увезана марама.

Тако се ишло и у суседну, Будимску улицу код Нацета пекара

по хлеб. Чувена пекара „Код три лава” је имала таблу коју је

насликао неки молер. Лавови су личили на изгладнеле пацове

с гривом. За празнике, у пекари су се по наруџбини пекли

и прасићи. Најнормалније је било да госпође, налакћене на јастуче на прозору, прате шта се збива на улици. Уместо

гледања у телевизор, кога је ретко ко имао. А с њим иовако не

можете да разговарате, а још мање слатко да се свађате као с

комшилуком.

Мења се полако и моја улица. Пекара и ливница

су се готово срушиле саме од себе и сада се очекују богати

инвеститори. Јадна деца се надају да ће их се неко сетити

и у пратњи извести негде да се играју. Госпође у тесним

хеланкама купују у мегамаркетима, а увече, уместо кроз

прозор, гледају Фарму и Парове. Немате више с ким поштено

ни да се посвађате.

ДРАГАНА МРЂА

Лука (елементи)

„Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута; једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина”

Иво Андрић

годинама које су брзе и обилате пролазиле, будио се

Лука увек у исто време; ако је ноћ била звездана и јасна

и слутила ведар дан, стао би крај прозора своје куће у

Краљевића Марка, и спреман, избријан и обучен у свакодневно

одело чекао да сване.

И мислио изнова исту мисао:

„Мора да буде очаран светлом.Увек светлом.Да ухвати онај неизрецив угао под којим светлост пада на место на којем хоће да зида.Тек онда,и само онда, градитељ ће успети да створи лепоту грађевине за векове,лепоту која ће га надживети.”

Изговорио је те речи непознати путник оног јутра Лукиног

другог, и коначног доласка у Београд. Стајали су на прамцу

лађе која је пловила према савском пристаништу, а Лука је

ћутећи котрљао каменчић по устима. Није га познавао, и

касније, сећајући се, није могао да призове из памћења његов

лик, али то што је рекао као да је окренуло Лукину судбину

у неком сасвим другом правцу од

обалских радника,престрашене повике путника,ни тресак –

није чуо ништа. Само је видео светлост.И себе у тој светлости

на прамцу који се прво насукао,па наставио клизећи по земљи

да ломи све пред собом и полако се,шкрипећи, зауставио на

раскрсници четири улице у срцу Савамале...

Управо такву светлост из дубина истока тог јутра док је стајао крај прозора прими небо над Београдом. Одбијала се у огромном огледалу васељене, па посребрена враћала и падала окомито на савску падину и Мали пијац. На оно место где је још само пар годинa раније стајао хотел „Босна”, а сад већ скоро завршена блиста у јутарњој светлости његова Задруга.

И било му је потпуно јасно да око не види ствари, већ облике ствари који нешто друго значе. Јер за њега Задруга није била просто грађевина; таква трокрака, светла и гиздава била је за њега прамац брода који се ту неким чудом скупа са њим насукао и донео га у нови живот.

Врати га сећање на сам почетак градње, копање темеља на том водоплавном и нездравом земљишту десне обале Саве. Ништа није ишло како треба; вода је избијала на све стране и као у народној песми – што је урађено преко дана, ноћу се урушавало; све док неко није поменуо Гоге. Цинцаре, москопољске прогнанике чија је једна од нових домовина

постала Србија; најбоље Зидаре који су више од века дизали богомоље,куће и здања онако како нико други то није умео. Дошли су на договор, не један већ њих десетак; то је био услов. Лука их је гледао са прикривеним изненађењем. Право из лагума који су копали у Карађорђевој, запрљани од земље и блата изгледали су као један исти умножен лик; јасно је било да су повезани крвним везама.С поштовањем али без понизности,свесни свог умећа уговорили су посао вешто, по цени знатно већој од уобичајене.

Иако је и раније послом залазио у те магацине, Лука

није много обраћао пажњу. Сада је отишао да другим очима

погледа град под земљом, и остао запањен. Вешто попут

кртица копали су Гоге савску падину и правили вештачке

пећине – хладњаке у којима су се чували вино, житарице, суве

шљиве и остала роба којом се трговало у пристаништу. У тим

лагумима температура је увек била иста, а вода која се цедила

из брда системом канала отицала би напоље, на улицу, па

је било суво. Једино су у годинама кад би се Сава излила из

корита морали да подижу робу на висину, али тада би и сва

Свамала била под водом и никако другачије се није могло

туда проћи сем – чамцима. Неки обешењак је чуо да постоји

град по имену Венеција у којем су улице канали којима се не хода већ плови, па је током једне поплаве подсмешљиво

назвао овај крај – Бара Венеција!

Градња је добро напредовала. Гоге су са земљом имале тајни договор, али тај договор захтевао је и жртву. Једном

приликом Лука је свратио да обиђе плац; док је стајао загледан у нацрте Зидар је кришом,иза леђа концем узео меру његове сенке. Навече је је свилени конац узидан у темељ, а Лукина

душа се,а да он то није ни знао,вечно везала за грађевину,да

је штити и чува... Промена је почела после рата. Полако је у њему

сазревала мисао да има нечега и ван стицања, да то стицање мора и треба да има неки други, и већи смисао. Да оно чему је читав живот тежио градећи свој Град, своју Савамалу, и она и он могу досећи само кроз – давање. Давање онима који ће стицати Образовање, што њему није било суђено, и давање ономе, о чему ће сам у тестаменту с великим поштовањем и

по мало тужно написати:

„...Науци, које сам целог века жудан био...”

По природи скроман, скоро аскета, равнодушно се

опходио према стварима, уопште према свему што je могло

за новац да се купи.Прерано затворен у свет трговачког

збирања и одузимања остао је жељан само једног – Знања. Први и једини пут у животу осетио је жаоку љубоморе када је архитекта Несторовић донео нацрт будуће зграде Задруге; дошла му је мисао да све што је имао не може да учини да он нацрта нешто таквo. Да у ствари једино што није склоно

пропадању и што се множи и оплођује без губитка, од човека

до човека,из генерације у генерацију једног народа јесте –

знање. Иако је презирао коцкаре као људе који покушавају

да преваре Судбину, сав свој иметак, своје име и своју наду

уложио је на само једну карту на којој је писало – Београдски

универзитет.

Како је старио, Лука је ћутао све више. И све те

неизговорене, све те окамењене речи у њему постајале су, једна по једна, камење са којим је зидао своје грађевине. Да

би их видео, те речи у камену, морао је путник намерник

да подигне главу ка небу на чијој су се плавој подлози јасно

оцртавала три срезана кубета и прекрасно прочеље Задруге

са сатом који је поништавао време. И не, није Лука гледајући

на горе мислио да је тамо Бог; није био верник и своје верске

обавезе испуњавао колико је морао и колико је било потребно

да то чини човек његовог ранга а да не увреди црквене великодостојнике.

Мислио је о градовима;градовима о којима је читао и за које је чуо; исцртавали су се у његовој машти,необични: неки

на песку,неки на води,неки под земљом, а неки на високим горама додиривали небо; и мислио како су сви само многа лица једног истог града сазданог од људских надања,жеља и

страхова...

И наслућивао да је садашњост предходила свом доласку, као што је Савамала оваква каква је сад већ постојала у његовом сну; да долази будућност која ће заузети место ове садашњости; и да ће та будућност саздана од истих елемената као садашњост једном постати прошлост. И да тако –поништавајући време – и овај град, Београд, и сви његови градитељи постају – безвремени...

Дубоко лето живота прелазило је у јесен; поболевао

је све чешће, радовао се све мање. И ћутао. Његово ћутање

било је скоро потпуно. Остала је само једна реч... Била је то последња реч коју је изговорио када је извадио каменчић из уста и ставио га на нахткасну док је кроз прозор гледао широку

поплочану Карађорђеву улицу; па осунчану украсима богату

кућу на два спрата у Краљевића Марка – његов дом; и стрму

сеновиту Јаворску са лепим вишеспратницама; зграду Задруге – његов брод бакарних купола са безвременим сатом; хотел

„Бристол” – круну београдску, најлепшу грађевину коју је град

до тада видео; и даље низ улицу блиставе палате Карађорђеве

и Загребачке; и парк – рајску башту пуну растиња из сваког

краја света. Била је та реч његов сан,па живот,и на крају његов

споменик. Била је та реч – Савамала. Исти каменчић, који је оног јутра доласка у Београд

носио у устима, наћи ће једног августовског поподнева

1929. на Лукиној нахткасни и баба Анђа. Нарочито цењену и вешту тајнама заната још годинама пре уговорио је баш њу да га опреми по смрти, иако је то било мимо обичаја. И није разлог било њено име познато у добростојећим београдским породицама које су је звале тужним поводом, ни њена смотреност и сачуване тајне многог покојника, не; разлог је био оно што је га је погодило до сржи када ју је једном приликом видео – била је слика и прилика његове мајке Јованке!

„Нека буде”– помислио је – „нека лице које сам угледао прво, буде и последње које ћу видети”. Позвао je баба Анђу,уговорио посао и обилато платио

будућу услугу потпуно уверен да ће умрети пре ње иако су били сличних година. Када су јој јавили да дође у Улицу Краљевића

Марка 1, Анђа је запалила свећу и замишљено села. Није се спремала,није било потребе. Увек је била једнако обучена: кошуља, фистан, либаде, и око паса као једина раскош – место платненог свилени бајадер са ресама. На глави јој преко утегнутих плетеница тепелук са бисерима и црном тканином

као ознаком њеног удoвиштва.

Право се лице покаже тек сат времена по смрти. Када

је стигла,тај сат је већ био прошао.

На кревету је лежао Лука.

Не више Лука Ћеловић – Требињац, многопоштовани добротвор који је сав иметак оставио Београдском универзитету,

оснивач надалеко чувене „Београдске Задруге за међусобно

помагање и штедњу” и власник половине Савамале.

Тек Лука, празних руку, у кошуљи

И имао само себе.

Безвременог.

без џепова.

КАТАРИНА ЈУРЧЕВИЋ

Калемегдан

ан је био сунчан, топао, прави пролећни, стога сам одлучила да прошетам Калемегданом. Сваког пута када бих дошла у Београд, Калемегдан је био моје омиљено место за шетњу, за бег из овог света. Зидине, куле, разни споменици чине Калемегдан једним од најлепших али

уједно и најтајновитијих делова Београда. Kада бих шетала њиме, имала бих осећај да шетам и вишевековном историјом, позорницом живота на којој поред мене пролазе људи разних нација, вера. Наједном из мојих мисли пренули су ме гласни узвици људи. Погледала сам свуда око себе, али нигде никога нисам могла видети. Тада ми се поглед зауставио на брод

који је тек пристајао у луку, али нешто није било у реду са њим, био је другачији, а опет некако познат, као да сам га често виђала на разним сликама. Брод се зауставио и људи

су почели да излазе на њима непознату обалу. На њиховим лицима видела сам трагове безбројних непроспаваних ноћи. Са брода је сишла и жена дуге црне косе. Црте лице биле су јој напете, очи пуне неповерења гледале су у мом правцу, и тада сам схватила да она мене не види, да нас деле векови, и линија разапета између легенде и историје.

„Медеја!” Човек плаве косе силазио је са брода и уплашено погледом тражио своју жену. Људи који су ми познати одавно, за које нисам била сигурна да ли су заиста

постојали, сада стоје испред мене. Осећала сам како ми је

срце брзо куцало у грудима, део мене још увек, тада, није

могао поверовати да је ово преда мном стварно. Одлазећи

даље за собом сам оставила Аргонауте да се полако искрцају

на стену Кауалак, да сами открију лепоте данашњег Доњег

Калемегдана.

Ваздух, попут какве оштрице ножа, запарао је крик

препун бола. Уплашено сам се окренула око себе и угледала

погрбљеног човека у дугој белој тоги. Нисам могла видети

његово лице, било је загњурено у шаке. По покретима рамена

јасно ми је било да плаче. Клечао је пред неком огромном

сивом стеном. Када сам се боље загледала, увидела сам да је стена заправо прости саркофаг и моје срце обузе туга.

– Хеј, ти! Зашто ниси на свом положају? Бедеми се неће

сами подигнути! Младић у касним двадесетим годинама, обучен у ратничку опрему прилазио је погнутом човеку.

– Теби говорим! Погледај ме! Млади ратник грубо

ухвати човека за руку. Човек уплашено подиже поглед, његово прерано састарело лице одавало је тугу од које би и камен заплакао, али ратник није мењао израз лица.

– Теби говорим! Чујеш ли? Зашто ниси на свом положају, одакле ти право да га напустиш? Бесно је повукао

човека који се нестабилно усправи.

– Ја...мој син...погинуо је...имао је петнаест година... његов гроб...само сам дошао... Човеков глас са сваком

изговореном речју пуцао је под теретом несносног бола.

– Цара то неће занимати. У рату смо, многи гину и многи ће тек погинути. Врати се на свој положај, и знај да

ћеш бити кажњен због напуштања положаја без дозволе.

Сада одлази! Ратник грубу одгурну човека који је несигурним

корацима одлазио у правцу бучних радника који су подизали

одбрамбени бедем. Убрзо је отишао и ратник. Неко време стајала сам загледана у сиромашни саркофаг у коме почива јадни дечак. Одавно више нема ни његовог оца, ни грубог

ратника, ни бездушног цара, остао је само саркофаг поред кога пролазе сваког дана стотине људи и не слутећи бол са

којим је подигнут. Нисам дуго ходала када ме је из тмурних мисли прекинуо звук ударања камена о камен и гласни повици људи. Пролазећи поред Дефтердарове капије пред собом сам угледала двадесетак људи како ужурбано граде нешто.

Место које је обично тихо, сакривено у сеновитом кутку

било је бучно, смењивали су се гласови мушкараца који су се међусобно дозивали, а неретко би се са неког места зачула и песма. Заокупљени својим радом нису ни приметили када

им је пришао човек у широким панталонама. Пажњу ми је

привукао његов турбан. Посматрајући раднике без речи сео

је на један оближњи камен. Одједном, као да се пренуо из

својих дубоких мисли, схвативши где се налази, брзо је устао

и пришао једном раднику. – Сматраш ли, драги човече, да треба поставити таблу

са мојим именом, како би сваки пролазник, када се напоји

бистре воде, знао коме да се захвали? Човек средњих година

подигао је поглед.

– Везире, сматрам, ако ми дозволите, да је то сувишно. За Мехмеда-пашу Соколовића сви су чули. Ваше име преносиће се генерацијама, са колена на колено. Зашто не бисте, уместо Вашег имена написали запис који би позивао сваког пролазника да се воде напије? Мехмед-паша се замислио, а потом на његовом лицу оцртао се широки осмех.

– Драги човече, веома сте мудри, наредићу да вам се да више злата. Потом се окренуо и почео да разгледа прочеље чесме и опипава камен, вероватно размишљајући на коме ће

месту уклесати натпис.

Одлучила сам да оставим задовољног човека и наствим даље своју шетњу. Исперед себе сам угледала окупљене људе.

Зачуо се глас неког омањег човека који је стајао на стени како

би га сви могли видети. У рукама које су дрхтале држао је

свитак и гласно читао:

Одлуком султана Абдул Азиса Београдска, Кладовска,

Смедеревска и Шабачка тврђава предају се на управу и чување кнезу Михаилу Обреновићу и српској војсци. Глас мушкарца је

утихнуо и заменили су га радосни повици жена и мушкараца окупљених у гомили, међусобно су честитали једни другима, неки су и плакали. Полако сам се удаљила, остављајући за собом људе

који тек треба да славе Султанов ферман. Приметила сам да

се звуци битке више не чују, нису се више чули ни топови, ни људи, ни коњи. Калемегданом је завладао тихи мир. Али тишина није дуго трајала.

Чула сам брујање мотора које је допирало са неба.

Подигла сам поглед, али на њему били су само бели паперјасти

облаци. Изненада поред мене протрчало је неколико људи, на сваком лицу прочитала сам исто осећање, страх. – Хајде, пожури, зар не видиш да нам се приближавају?

Хоћеш ли да погинемо због те твоје дугачке хаљине?

Мушкарац у црном оделу журно прође поред мене. За њим је трчала жена у љубичастој дугој хаљини. – Пужури! Жена једној руком ухвати руку свог мужа, а другом подиже хаљину, и поче трчати заједно са њим. Звук мотора са неба постајао је све гласнији. Уплашено потрчах поред групе људи и знајући да немам довољлно времена да побегнем сакрила сам се иза једног каменог зида. Склупчала сам се колико год сам то могла и сваког тренутка ишчекивала удар, међутим њега није било. Настала је тишина, више није било снажног брујања мотора ни уплашених људи. Бојажљиво сам се усправила. Поред мене прошао је човек који је разговарао телефоном. Сунце је полако залазило и купало зидине златном бојом. Загледана у Сунце које залази почела сам се питати да ли је све ово био сан? Да ли сам заспала и сањала све те људе који су кројили данашњи изглед Калемегдана, Београда? За неке нисам заиста сигурна ни да ли су заиста постојали, а тог дана сам их видела. Од тог дана више пажње придајем када пролазим поред неког саркофага, чесме, топова, јер на крају крајева Београд није само наш, оних који су ту сада и овде, већ је и њихов, оних који су некада

били ту. Свакога дана када шетамо улицама Београда ми шетамо кроз историју, шаренолику и многолику. Не смемо

заборавити да шетамо на местима по којима добују духовне

кише религија које се неретко не могу сложити, да пролазимо

поред места које су заливене ватреним сузама људи који су

плакали због тешких несрећа, не смемо заборавити да шетамо

на местима на којима идаље одзвањају звуци куршума, које

можда можемо и ми чути, ако довољлно успоримо дисање.

Не заборавимо да заједно са нама у том тренутку шетају и

Аргонаути, Римљани, Хуни, Турци, Немци и безброј других народа, на месту на којем је Запад по први пут пољубио Оријент.

ВИТОМИР ЋУРЧИН

Срећна ти Нова 2050. година Београде!

ог првог новогодишњег јутра пробудио сам се тек око 10 сати. Задовољно сам се протеглио у кревету размишљајући о протеклој ноћи. Пружио сам руку ка жениним јастуку, али она није била у кревету. Устајући полако из кревета, погледао сам кроз прозор спаваће собе. Снажни удари ледене, београдске кошаве лагано су померали завесу на прозору. Облачно и тмурно небо притискало је град. Поглед у правцу Калемегдана и ушћа Саве у Дунав у потпуности је био замагљен отровном сумаглицом што је куљала из начичканих торњева великог града. Отровни талас ваљао се према центру града, заклањајући у потпунсти зграде Београда на води. Читав призор је био прилично депримирајући, после оног величанственог погледа са прозора хотелске собе у Дубаију и ноћашњег доживљаја који је био прави празник за очи и душу. Повратак у сурову реалност изазивао ми је приличну нелагодност, па сам потражио жену како би заједно размењали утиске из бурне новогодишње ноћи.

Упутио сам се ка кухуњи где је она већ укључила

програм за припрему доручка. Пришао сам јој са леђа, пољубио

је нежно у врат и прошапутао: „Срећна ти душо Нова 2050.

година, опет!” Она ми је узвратила дуг пољубац, рекавши да

је намеравала да ми доручак донесе у кревет и тако бар мало

продужи онај дискретни шарм гламура од ноћас.

За доручком смо одушевљено препричавали утиске за заједничког дочека Нове 2050. године. Откада су прилично

појевтиниле специјалне наочари за виртуална путовања, могли смо себи да приуштимо један гламурозни дочек у престижном хотелу са 7 звездица у Дубаију. За мање новца доживели смо незаборавно искуство правог путовања, а да притом нисмо морали да напуштамо наше фотеље и

топлину дома. Наочари сам врло повољно купио од комшије

Кинеза, што је ето била још једна предност нашег преселења

у ову кинеску четврт. Уз њих сам морао да купим и неку

пиротехнику, што ће посебно да обрадује унуке кад нам дођу

у посету.

До стана смо иначе једва дошли, јер је потражња

велика због великог прилива Кинеза и системске акције

преселења сеоског становништва у градове. Жена и ја смо

евоцирали успомене са новогодишњег дочека упадајући

једно другом у реч, препуни утисака и одушевљења због

предивно проведене ноћи. Били смо буквално фрапирани

монументалним хотелским холом, у који би ваљда могао да се смести и Ајфелов торањ, непојмиљивим луксузом, раскошним

тоалетама и нестварном понудом хране и пића. Све је било зачињено са толико техничких иновација и визуелних ефеката да смо били напросто запањени. Од раскошне хотелске собе

од бар 150 м² у венецијанском стилу, до огромне сале за дочек у облику ротирајуће куполе, приређена нам је романтична

вожња у гондоли. Лагано смо клизили каналом и провлачили

се испод венецијанских мостова уз прекрасну песму нашег шармантног гондолијера.

Врхунац спектакуларног дочека био је тренутак када дошла поноћ. Невероватна игра разнобојне светлости и звука заиграла је пред нашим очима, осветљавајући као по дану небо

над Персијским заливом и пружајући прекрасну панораму

вишемилионског града. Док смо се са усхићеним присећали

појединих детаља са тог гламурозног уласка у другу половину

21. века, расположење нам је донекле кварио глас спикера

са кухињске видео плоче. Монотоним гласом говорио је о

очекиваним догађајима у новој години на глобалном нивоу:

• завршетак преговора о уласку у ЕУ;

• пад владе због неколико министарских афера са грађевинским

земљиштем и естрадним звездама;

• драматична расправу у Бриселу око статуса преостала 4

неалбанска становника

на Косову;

• коначно расветљавање политичких убистава из прошлог

миленијума;

• драстично смањивање пензија због алармантне чињенице

да на једног запосленог

долази 5 пензионера;

• смањивање индекса корупције које ће нас довести на 97.

место у свету;

• завршетак преселења сеоског становништва у градове. Један умилни женски глас наставио је причу о очекиваним

догађајима у новој години на локалном нивоу:

• коначно усаглашавање трасе београдског метроа и свечано отварање радова на његовој изградњи;

• наставак прошлогодишње седнице локалног парламента на тему аерозагађења и уништавања градског зеленила, прекинуте због великих протеста грађана и опозиције;

• коначно утврђивање листе одговорних за фантомско рушење објеката у Херцеговачкој – случај „Савамала“;

• почетак радова на реконструкцији недавно реконструисаног Трга Републике;

• 3. фаза изградње индустријског прстена дуж градских обилазница према захтеву кинеских инвеститора;

• Разматрање извештаја анкентног одбора у вези сукоба полиције и грађана испред нелегалних објеката на савском насипу; „Доста са тим!” нервозно је викнула жена, посебно иритирана најавом смањивања пензија. Одмах је пребацила на канал који нас је дискретно увео у Златну салу бечког Музикферајна и на почетак традиционалног новогодишњег концерта. Прошло је ето више од 100 година од када је у Бечу одржан први новогодишњи концерт, а ускоро ће се обележити и стогодишњица његовог ТВ преноса широм света. Визуелно смо се нашли у најотменијој ложи прекрасне сале и препустили се раскошним и опијајућим звуцима Штраусових валцера. Комплетном угођају директног присуства концерту

допринели су и заносни мириси прекрасног цвећа донетог тог

дана са Азурне обале...

Када је уз звуке „Radetzky” марша и ритмички пљесак

пробраног јет-сета из читавог света гала концерт приведен

крају, жена и ја смо наставили причу о повољном искуству

са виртуелним новогодишњим путовањем. Трудили смо се да

потиснемо размишљања о најављеним, невеселим догађајима

у овој години.

О правим путовањима могли смо само да маштамо, јер пара нисмо имали. Кад од малих пензија помогнемо мало

децу и унуке, једва преживљавамо. Размишљали смо како

да себи приуштимо неко виртуелно путовање, слично оном

гламурозном за Нову годину у Дубаију, кад већ не можемо

стварно да отпутујемо. Жеља нам је била да бар за кратко

побегнемо од суморне стварности. Бекство у снове нам је то пружало.

После толико година скупили смо само малу уштеђевину, углавном од помагања у радњи комшији Кинезу, па смо решили да свако себи ипак купи једно виртуално „путовање снова”! Ја сам изабрао одмор на прекрасним

плажама Сејшелских острва, док је жена, мада прилично зимљива, ипак изабрала скијање на швајцарским Алпима, у

монденском Sent Moritz -у. Програм виртуелног путовања опционо, уз доплату, омогућавао је избор сапутника по жељи. Јевтинија варијанта

је била брачни партнер као сапутник, али смо се код куће прећутно сложили да о томе одлучимо код куповине, консултујући продавца.

Следеће вечери, по повратку из продавнице, желели

смо да одмах испробамо наочари. Удобно смо се сместили у наше фотеље и са нестрпљењем и одушевљењем препустили чарима „путовања из снова”.

На некој усамљеној, пешчаној плажи Сејшелских острва ја сам већ лежао мокар, док су се око мене њихале огромне палме и дискретно клизили конобари са егзотичним воћем

и коктелима. Плажа је са обе стране била омеђана високим

каменим литицама. Из зелено-плавог мирног и провидног

мора, као контраст белини песка, управо је излазила једна

заносна плавуша у бикињу. Бацила се поред мене и своје

прекрасне, сланкасте усне притиснуле на моје...

За то време, моја жена се у бљештећем, сребрном

скијашком комбинезону спуштала дивним белим стазама

сунчаног Sent Moritz-а. Око ње је била само снежна белина

окружена високим стаблима јела, чије су гране биле савијене

под теретом снега. При дну стазе, онако задихана, бацила се

у наручје корпулентног, лепушкастог инструктора скијања.

Притиснула је своје усне на његове, док јој је он нежно шаптао

о дивном проводу у планинској кући поред камина...

Наиме, продавац виртуелних путовања лако нас је тог

дана убедио да путовање, ако о њему заиста сањамо, никако

не подразумева као сапутника брачног партнера...

ВАЊА ЗАХАРИЈЕВ

Свемирска дива

ада јој је непознати човек оставио кутију са писмима

и отишао, као да се комета сручила у њу. Затекла ју је сва величина онога што је некад било њихово и нова

димензија коју је спознала после. Само је стала и дала шансу

тој топлини да је подсети како је све почело, желела је да поново прође добро познатим путевима и разуме да је баш ту

где треба да буде. Све мисли, осећања, жеље и надања… Само

их је пустила да полете у етар и буду ту неко време. Сетила се дана када се вратила у Београд и добила

вести о одобреној стипендији у далекој Америци. Са тужним, скоро невидљивим осмехом је изашла из атељеа са кнедлом

у грлу и сузама које су се једно време задржале, а онда само

кренуле својим путем. Кренула је и она својим... Сенка, сад већ нове жене која је изашла на та врата са поносом у настајању, пратила ју је у стопу и она је полако почела да прихвата

њено присуство. Оно што није могла да прихвати, је да њена снага постане само непожељна његова сенка. Да би скренула све те тешке мисли на које није била спремна, почела је да

се труди да гази на одређена места на тротоару. Кренула је тако да се поиграва корацима и верује да себи чини нешто добро избегавајући неке тачке на путу. Као да је сав проблем у тачкама… Али како да избегне осећај да јој баш овај град постаје мало тесан? Како да паузира мисли које само бујају?

Град у коме су се упознали, град у коме су се удружиле њихове енергије. Један Београд у којем се наочиглед свих дешавала уметност једне изванземаљске љубави… Град који сад већ несебично чува све њихове успомене и дела. Знала је да су својом појавом осликали свако место на којем су се појавили. Оплеменили су Београд својим мистичним стварањем, до тада невиђеним. Једно другом су давали смисао, а њихова љубав је и другима била

инспирација. Иако на први поглед необични и другачији, остављали су утисак у сваком окружењу, а њихове емоције и

искреност су успевали да придобију и оне најсумњичавије.

Баш када је закорачила избегавајући тачку на тротоару, између зграде и крошње појави се један зрак сунца који јој обасја цело лице и донесе мало топлоте и светла забринутим очима. Помисли како је права штета што он то није видео, јер

је сигурна да је са златним сјајем преко бледог лица и плаве

косе изгледала прелепо. Можда је осетио да му је упутила

ту мисао… Сунце ју је осликало у тренутку. Није могла да не

размишља о томе како је и он сликао по њој, оживљавајући

своје визије. Све оно мрачно и скучено у њему, постајало је тако исијавајуће и бесконачно на њеном телу. Сав његов немир

би се сместио ту на њој, склупчао се и привремено утихнуо.

Тај дан је носио са собом неку чудну лепоту. Шетња

улицама баш на самом почетку јесени носи са собом посебну

драж. Сваки зрак и осећај Сунца на кожи се тад воли више. Почела је да обраћа пажњу на сваку кућу, дрво, зграду, особу која јој долази у сусрет, птицу, возило… Желела је да удахне живот. Свим силама се борила сама са собом и тражила је да јој то окружење пружи оно што јој је требало. У периоду када су се једна врата за њом лагано затварала, требало је широм отворити прозор и погледати ка хоризонту. Тек после ће разумети све оно што је видела и пре и после. Волела је тај део града. Близина воде и заласци сунца

су нешто што јој је давало енергију. Небо и Сунце крију толико очаравајућих детаља и уживала је да открива све до једног. Никад јој ништа није промакло и није заборављала.

Све је чувала у својим визијама великим као свемир. Прошла

је поред клупе на којој су двојица мушкараца пушила луле. Помислила је како би желела да баш сад уради нешто што није никад пре, нешто другачије, ново и посебно. Мисли су се само ковитлале. Појавиле су се идеје које није могла ни са ким да подели, а веровала је да ће неко разумети. Имала је визије које није било лако испратити, а увек је ишла испред свог времена.

Ништа и нико није могао то да јој одузме. Тада прођоше момак

и девојка на мотору, скренули су код Калемегдана. Калемегдан. Њој пред очима сад већ стара слика, они у

парку и вече када се десила магија. Кажу да је зима најлепша

негде далеко од градских светала. Можда али она и он знају

да је то зимско вече било најлепше вече које им је зима

подарила. Ово вече је проведено у сред њиховог града. Вече

под светлима у драгом кутку природе. И то каквим светлима…

Небо је могло да изгледа исто као и било које друге ноћи пре

те али је баш тада оно мењало боје пред њиховим очима. Као

да је им је небо конкуренција, прави сликар у рангу њих двоје

који показује своје вештине, па се игра бојама на свом платну.

А ово платно је било бескрајно. Видело се из свих праваца,

кроз крошње, изнад кровова. Није могло да се обиђе ни да се избегне. Деловало је тако умирујуће. Било је хладно али без вејавице и пахуља. Као да се све умирило да би дозволило тој дражи да дође до изражаја, а Месец је имао своју представу на другом крају парка. За њих ће то увек бити она ноћ кад је небо мењало боје. Да су се мењали и они, схватиће после. Олга је веровала још тада, гледајући га, да је кренула у освајање Месеца. Осећала је да се и њено платно шири у бесконачно

и питала се да ли би могли заједно да га осликају… И док је

шетала поред реке, поглед преко воде и нежни дах ветра у лице су јој донели сећања на његова писма и бол. Унутрашња

борба је трајала док је размишљала. Све оно што је Медиала,

њихова тачка спајања и раздвајања, представљала одвијало

се у њој самој. С једне стране топлина која се шири, осећај

невероватне моћи и налета жеље за оживљавањем визија.

Друга страна је доносила немир. У неком тренутку, спокој

јој је донео Леонардо, чест гост у њеним мислима. Опсесија

његовом уметношћу увек је доносила нешто генијално. Иако

из потпуно различитих периода, њих двоје су увек имали

неке своје тренутке јер је она је успевала да учини немогуће

и играла се са простором и временом како је желела. Осећала

да је њено време тек долази и само је чекала шансу, а то је

била стипендија. Све што је желела је да светлост која ју је

испунила, изађе напоље, да је покаже свету и да га освоји на

начин на који само она зна. Свет, и пре него што је схватио, био је освојен…

Са оближњег прозора чула је музику. Застала је

мало да упије лепоту тог тренутка. Док се музика чула у

позадини, гледала је у небо. Сунце се полако спремало да

оде на заслужени одмор и она га је испратила. И годинама

касније, била је сведок многих залазака. Никад није желела

да се одрекне тих доживљаја, да са своје терасе посматра

магију коју вода и Сунце нису крили. Тај поглед и окружење

су били непроцењиви, било да посматра са терасе или током

шетње. Закључак је увек био исти. Није желела да изађе из

тог космоса који је створила, баш ту на Косанчићевом венцу.

Тај атеље у стану је био свет у малом и у њему се дешавала

магија која је заувек обележила тај простор, а коју је она са даривала где год да је ишла. На крају му се и вратила. Док је слушала музику, сетила се како су је не тако давно и они слушали заједно. Упознавали су се кроз њу и истраживали

свет у својим студентским данима.

Када је кренула да се враћа, схватила је да је тог дана

добила баш све што јој је требало. Сви делови слагалице су се склопили и слика је постала јасна. Тада је знала да ће отићи

да би се вратила и наставила да ствара историју. Београд јој

је пружио руку и она ју је прихватила. Његова душа, мириси,

музика, светла и људи су неизоставни део њеног универзума.

Знала је да је то та енергија која ће је пратити и чувати све

док се не врати. Кажу, када си срећан и Сунце за тобом жури.

И журила је она да заједно са својим Сунцем осветли и други

континент.

Држала је чврсто кутију са својим писмима која му је слала и која је сачувао. Веровала је да је Леонид само физички напустио свет. Отишао је знајући да је пронашла све оно што јој је давно на растанку пожелео: смисао, љубав и срећу. Осећала је да ће и после њих остати они. Доживела је да слуша приче о

једној од омиљених београдских љубави... Слушала је како су

причали истовремено са одушевљењем и сетом и сведочила о њеном постојању док је и сама настављала да провоцира

чула масе својим делима. Њихово платно је било све око њих, сликали су по њему искрено и из срца. Свету су оставили трагове своје апстрактне страсти и подарили Београду једну

драгоцену заоставштину, а неке слике ће ипак остати тајне како би машта опстала.

КАТАРИНА КУКУРУЗОВИЋ

Десна кула

другом разреду гимназије развио сам теорију да свака школа има неку оближњу кафану која ђацима постане омиљено место на које одлазе када побегну са часа, и

онда се то место преноси из генерације у генерацију. Не, дакле, кафић, него баш кафану. Мој најбољи друг, кога сам знао са тренинга спортског пењања, похађао је Земунску гимназију.

Када сам му испричао ову моју теорију, рекао ми је да је код њих у школи обичај већ годинама да ђаци са часова беже у

кафану „Плитвице”. Моја сестра, старија две године од мене, која је на Звездари завршавала Медицинску школу причала

ми је о популарном „Тихаћу”, како су ђаци називали оближњу

кафану „Тиха ноћ”. Било ми је симпатично што је и нама

из Четврте београдске нека „ноћ” била популарна да тамо

проводимо време уместо на часовима, само се наше уточиште звало „Топчидерска ноћ”.

Било је то негде почетком маја када је Талија најзад пристала да заједно побегнемо са последња два часа.

Претпоставио сам да ни на француском ни на психологији

професорке неће проверавати да ли је неко нови одсутан у

односу на већ уписане ђаке. Професори су постали некако

попустљиви према нама од како је почело да се прича да ће

нам ускоро увести неки ембарго, па сам рачунао на то да ће

ми проћи прича како ми је позлило, али чак и да разредни

не поверује у то, бити са Талијом је вредело и више него два

неоправдана.

– Где ћемо?, питала ме је помало се мрштећи због сунца

које јој је ишло у очи, чинећи их нестварно светло смеђим.

–Знам једно сјајно место, рекао сам и кренуо низбрдо, ка Топчидерском парку.

– Дакле, „Топчидерска ноћ”, закључила је.

Е, није!, одговорио сам и почео да јој износим моју теорију о „школским” кафанама.

Рекла је да то има смисла, јер је лакше из Четврте

отићи у „Милошев конак”, али ипак сви који беже са часова

иду у „Топчидерску ноћ”, ни из каквог другог разлога сем због

неке неписане традиције изгредника.

Насмејао сам се на тај њен одабир речи. Талија је

планирала да упише књижевност. Ја, наравно, још увек нисам

имао ни приближну представу шта желим да студирам.

Топчидерски парк је био мање романтичан него што

сам мислио да ће бити, јер су родитељи у природу извели

кучиће и децу која су вриштала и јурила се свуда око нас. Иако сам иницијално имао план да мало поседимо на некој

од клупа, не бих ли имао прилику да је можда чак и пољубим, само сам продужио кроз парк. Причала је како ће јој њени направити велики проблем ако сазнају да је побегла са часова, али да је цела та прича око тога шта је све претходило нашем упознавању коју сам обећао да ћу да јој испричам толико занима да је морала што пре да чује све о томе. Телефон им је стајао у дневној соби, па никада није могла слободно да прича, јер је увек неко од њених био код куће. Родитељи су јој били добри, али строги, а она није хтела додатно да их секира, јер је отац као војно лице био оптерећен ратовима који су беснели.

– Хајде, причај ми сад, рекла је док смо пролазили кроз

парк, мунувши ме лактом по руци.

Упомоћ! Насиље!, рекао сам полугласно и зачуо њен

звонки смех.

Кад смо чекали да се колона аутомобила пресече не би

ли претрчали улицу, склонила је шишке са очију, и помало

ликујућим гласом рекла:

– Ипак „Ноћ”.

– Ма, кажем ти да није, рекао сам, ухватио је за руку и тако заједно претрчасмо улицу. Када смо се са друге стране коловоза домогли бетона који је одавно испуцао и почео да се осипа у каменчиће, нисам пустио њену руку.

Поново ми је тражила да јој испричам све што је претходило нашем упознавању, па сам јој рекао да сам је први пут запазио када је њен разред излазио, а мој улазио у кабинет за хемију. Ја сам први од целог мог разреда улетео у кабинет, а она још паковала свеске у ранац, па су нам се погледи срели

на часак. Није се сећала тог догађаја.

–То је било на самом почетку другог полугодишта, рекао сам, као да ће јој то помоћи да се присети нашег првог погледа.

–

Кад се у кабинету хемије десила хемија, додала је обешењачки.

Није пуштала моју руку док смо пролазили кроз камени лук преко ког је расла нека биљка пузавица, чије смо лишће склањали слободним рукама да прођемо. Пењали смо се оронулим степеницама, прескачући понеку због одроњеног бетона.

– Знаш да је ово некада био каменолом?, питао сам је. Одречно је заклимала главом. – Звао се Машин мајдан, и баш из овог каменолома је

коришћен материјал за изградњу првих вила на Дедињу и

Топчидеру. Ове стене које видиш право испред нас су старе око четрдесет милиона година. Замисли то! Тада је Београд

био под водом Панонског мора, па се у овом Топчидерском спруду виде фосили корала, шкољки и риба из мезолита. Када је каменолом после Другог светског рата престао са радом, направљена је Топчидерска летња позорница, коју овде видиш.

– Овде можеш да видиш позорницу само ако имаш много маште”, рекла је, прескачући коров и труле даске

побацане поред изломљених клупа гледалишта. Летња позорница је већ годинама изгледала као да су сви, сем зуба времена, заборавили да она постоји.

– Раније је била врло популарна због изузетне акустике

кречњачких стена у које је позорница уклесана, рекао сам.

– Штета што сада изгледа овако оронуло.

– Како знаш толико о овом запуштеном месту на које

ко зна кад је последњи пут људска нога крочила пре нас?, питала је кад смо изашли на саму позорницу.

– Долазе овде повремено спортски пењачи, спелеолози

и алпинисти на тренинге, рекао сам. Повео сам је до десне куле позорнице, до самог ћошка.

– Е, па, овим ћошком овде сам се ја сада за викенд

попео, рекао сам. Погледала је горе. Ланац и болтови које су поставили

пењачи за међуосигурања и осигуравалиште на врху

пењачког смера су се пресијавали на зиду. Белина Талијиног

врата извирила је испод свиленкасте љубичасте мараме коју

је лежерно попут неког уметника носила преко рамена, када

је извила главу да боље види куда сам ја то прошао.

– Скроз до врха куле, додао сам, с леђа је загрливши

око струка.

Мој загрљај као да је остао непримећен, изазивајући

цунами приспитивања у мојим мислима; можда је она само једна веома радознала девојка коју уопште не занимам ја,

него само прича о њој и неком лудаку који се заљубио у њу.

– Чекај, само си овако дошао и по овом каменом зиду си се попео скроз до горе?! – њен глас пун неверице прекинуо

је поплаву негативности у мојој глави.

–Мхм”, промрмљао сам потврдно, спуштајући пољубац

на њен врат.

И тај пољубац је остао непримећен, као да се није ни десио. Претрнуо сам више него док сам на тренингу тражио хватове и газове спортског смера.

– Па, стварно ниси нормалан, рекла је тихо. – Шта да

си пао?”

–Их, рекао сам, подигавши

тоном. Обоје смо се насмејали.

– Након тог нашег првог сусрета сам прво сазнао у ком

си одељењу, распитујући се ко има хемију час пре нас, па сам

онда извео разне магије да сазнам како се зовеш, преко друга

који има друга чија је сестра у твом разреду. И тако.

– И онда?, питала је растегнутим гласом.

–И онда сам ти недељама остављао поруке исписане

оловком на клупи у којој сам видео да си седела, али ти ниси

реаговала при нашим наредним сусретима.

–То си ти писао?! Мислила сам да је онај смарач Милош

из мог разреда, рекла је озбиљно.

Мислио сам да губим разум због ње и њене близине.

Свет је деловао као да је у некој пријатно топлој, мекој

измаглици.

–А онда?, питала је након краће паузе.

– Ма, као дете си – а онда, а онда! рекао сам имитирајући

је.

Скупила је усне у пркосни осмејак.

– А онда сам ти написао писмо и залепио га селотејпом

испод твоје клупе у том кабинету.

– То сам мислила да је шала неког из разреда, рекла

је тужно. – Сад ми је криво што сам бацила то писмо, а да га

нисам ни прочитала до краја!

Слегнуо сам раменима.

–А онда?, питала је намерно истим тоном којим сам је

имитирао за то питање.

– А онда знаш. Другарица из твог разреда, коју сам

упознао преко њеног брата, а који је друг мог друга, те је позвала на журку на коју сам удесио да и ја дођем, и ту смо се ти и ја као случајно упознали. – Као случајно, поновила је и насмешила се најлепшим осмехом који сам икада видео на женском лицу.

– А онда?”, питала је шеретски кроз свој чаробни осмех, приближавајући своје усне мојима.

ТАТЈАНА ВУЈОВИЋ Београд прича Г

ледам путника који стоји са мном на станици и питам

се, куд ли се то упутио? Чини ми се да овај пут води увек и једино Београду. Граду који толике године поносно стоји изнад својих река. Како историја и географија наводе, још од давнина, нашао је пукотину на Панонском мору те се сместио ту да буде. Море је ишчезло, али је град остао ту, да даље броји године, па и векове. Колико је само пута био рушен

и поново зидан, да се чини узалудно да данас неки овакав путник тражи кућу старију од једног и по века. Град који је сав од историје, а ипак нов. Бели град Београд! Драго ми је

што идем у тај град, да стварам у њему своје успомене. И ја, и овај путник испред мене и вероватно сви који ће се данас затећи на овој станици. Ради колекције коју ће о Београду некад неко можда скупљати, одлучих да овде забележим своју причу.

Као и увек када сам се враћала из села у студентски дом, и овог понедељак носила сам торбу пуну хране, јер све то спакује мајка да јој можда не останем гладна – не заборављајући погачу од претходног дана и јаја од препелице. Била сам смештена у студентском дому „Вера Благојевић II”. Искрена да будем, нисам никад нешто посебно волела свој дом, ни собу у којој сам била, али сам волела његову историју, што зграду чини правим култом Београда. Наиме, душа овог дома датира из чак 1936. године, када су студенткиње београдског Универзитета добиле свој први дом. С обзиром

на то да је краљица Марија донирала највише средстава, дом је по њој добио име, а касније, у доба СФРЈ, преименован је у студентски дом „Вера Благојевић”. У септембру 1950. године, Министарство за науку и културу донело је одлуку да се сва

имовина овог дома преда на управљање студентском дому „Вера Благојевић I”. На тај начин су студенткиње добиле свој

други дом, дајући му ново име Вера Благојевић II. Назив дома

дат је по народној хероини и студенткињи медицине Вери

Благојевић, која је са другарицама умела некад да борави у дому. Од тада, кад год бих читала понешто о Вери, добијала

сам ветар у леђа за одлуке због којих идем трновитим путем

и као студент и као човек, знајући да је то једини пут којим

желим да идем кроз овај живот.

О култури и архитектури града сам највише волела

да истражујем док шетам. Ипак, водећи се мишљу да се

са бициклом много више улица и историјских споменика

културе може обићи, пожелех себи да купим једно. Од малена

сам волела двоточкаше, а међу њима бицикла највише.

Сматрам да вожња бициклом пружа да се на најбољи начин

осети чар слободе, поветарац у коси, а кад је човек тужан и

кад му се плаче, не мора да се брине о сузама, јер их ветар

брзо склони са лица. Све ме је ово навело на то да ово јутро

искористим и посетим продавницу бицикала у Светогорској

улици и у најбољем случају одаберем једно бицикло и себи.

Ко би рекао да ћу у продавници да пронађем саговорника

на тему историје и културе. Иван је био насмејан, позитиван

младић, и чинио се да је у сталном покрету. Пришао ми је

са питањем како може да ми помогне у одабиру бицикла, а

оно што ми је касније рекао, је да га је привукла књига коју

сам носила том приликом у руци, а коју је хтео да набави –

била је то „Магија Београда” Мома Капора. Схватила сам да

нам се можда поклапају видици по читалачком штиву. „Треба

ми бицикло да се возим по граду”, одговорила сам на његово

питање, што се чинило као одговор који није очекивао да ће

добити, јер ко још вози бицикло по Београду?!

Био је ту да ми помогне, причајући ми о спецификацији

сваког бицикла, као да је то уопште и битно, поред његових

тако позитивних браон очију! Некима треба много да се одлуче

да купе неку ствар овде рекао је, док мени није требало више

од ето 15 минута. Оно у шта сам била сигурна је да за тих 15

минута нисам с неким водила лепши разговор, толико да сам за тренутак осетила много леп осећај у стомаку. На крају је узео мој број телефона, да би могао понекад да ме позове и да

разменимо нека своја размишљања о култури и архитектури града. Изнео ми је бицикло напоље и пожелео срећну вожњу. Тако сам дочекала да возим Светогорском улицом своје

бицикло и посматрам Београд у лету.

И док сам се возила, покушала сам да се сетим свих назива које је ова улица некад носила. Мислим да је она својеврстан рекордер по броју назива. „Два бела голуба”

је једно од њених најстаријих назива, дато по истоименој

кафани на почетку улице, у којој се велики свет некад састајао.

Између имена „Светогорска” први пут и „Светогорска” други

и трећи пут, улица је још носила називе „Битољска улица” (у периоду 1922-1930), „Жоржа Клемансоа” (1930-1943) и „Иве Лоле Рибара” (1946-1997)). Први назив вероватно да подсећа

на чувену битку у којој је српска војска победила турску и

остварила право на подручје северне Македоније. Други назив

да служи да се не заборави име француског министра за време

судбоносних дана Првог светског рада, а који је на конференцији у Версају одликован медаљом Обилића за храброст. Трећи

назив добила је по комунисти, прослављеном хероју и члану Врховног штаба за време рата Иве Лоли. Име по којој је сви данас знамо, дато јој је по великој и поштованој Светој гори –симболу хришћанства. И тако у мислима о називима омиљене улице, после Македонске, стигох до факултета на бициклу. Не знам да ли сам се сетила свих назива поменуте улице, али већине знам да сигурно јесам. Баш приликом закључавања

бицикла на паркингу факултета примила сам поруку од Ивана

да ли бих хтела да се прошетамо негде и попијемо кафу, након

његовог посла и мојих предавања. Није много прошло откако

смо се последњи пут чули и то ми је било драго. Коначно ћу имати саговорника на своје теме и размишљања. Чинило се као да је водио рачуна о сваком детаљу.

Рекао ми је да дођем у улицу Милоша Поцерца 32, испред куће

архитекте Јована Илкића, где се сада налази кафе бар Поцерац.

Како ми је рекао, водио се тиме да су све те виле из 19.ог века

заправо куће у којима станују успомене. Ова кућа поседује

важне културно-историјске вредности, сходно аутентичној

функцији и репрезентативности објекта који је уједно служио

као породична кућа и као место на којем је аутор водио свој

приватни пројектантнски биро. Иван је тежио томе да се већ са

првом кафом осети као да смо део управо оваквих културних

добара. Након Поцерца, одлучили смо да шетњу наставимо

у правцу ка Калемегдану, преко Дорћола. Закорачили смо

у улицу Страхињића бана на Дорћолу. „Колико је само ова

улица лепа”, рекох му. „Не могу да се одлучим за време ког

годишњег доба је лепша – с пролећа, сва природа поред пута букне, зграде добију потпуни нови изглед. За време лета, као рецимо сада, испуни се мирисом липа, док током јесени, тротоар се ни не види колико га преплави лишће жуто које пада са платана, јер види колико их има само овде”, причала сам. Тако сам даље наставила да водим један монолог о љубави према овом кварту Београда, а Иван као да је пратио

покрете мог лица, милујући ме повремено по образу с леве стране.

‘А свашта сам нешто још прочитала у новинама, у Народној библиотеци. Узимајући у обзир да се налази у срцу града – његовом „старом језгру”, улица одаје утисак

као да постоји вековима – као да је пратила старење и самог Калемегдана? Ипак, њено име се доста често мењало’, наставила сам мало другачијим, знатижељнијим гласом.

‘Некада је ово био тихи део београдског кварта на Дорћолу. И сами видимо да спаја Скадарлију

једна од напојзнатијих народних епских песама – „Бановић Страхиња”.

На основу ове епске песме мит о овој историјиској личности

је толико увећан. У Општини Стари Град забележено је да

је данашње

званично

име улица „Страхињића бана”, иако је након Другог светског рата оно било „Страхинића бана”. Сама

промена званичног назива се десила, како се претпоставља, због нечије грешке. Још увек није јасно да ли је и због

грешке враћен првобитни назив након седамдесетих’, где сам завршила причу. „Док не сазнамо ко је погрешио, као и

то да ли постоји још грешака осим ове, у улици ће вероватно

и даље постојати различите табле и збуњивати помало

пролазнике, барем оне који умеју да примете детаље, као ми”, прокоментариса Иван.

Шетњу смо наставили у правцу Калемегдана, када

смо се први пут ухватили за руке милујући прстима једно друго. У једном тренутку застали смо, погледали једно друго

приближавајући лица, и тада су нам се усне спојиле. Био

је то наш први пољубац, за време једног сунчаногдана, на Калемегдану, пред сам улаз у двориште цркве Ружице. Главну

симболику коју ово свето место носи везује се за победу српске војске над Отоманским царством. Према овоме црква Ружица

постаје својеврстан доказ за то да је Београд увек био и остао

хришћански град.

Постоји, поред осталог, легенда о три сестре – Ружици, Марици и Цвети, сестре знаменитог Богдана Јакшића, које су саградиле три цркве на Калемегдану као своје задужбине – у намери да чувају никад освојену Јакшићеву кулу. Иван је желео ради среће, здравља, мира и заједничке љубави да упалимо свећу у цркви. Кад смо закорачили унутар цркве, рекла сам му да обрати пажњу у самој цркви на огроман лустер, на који ми се зауставио поглед, а који нам се чинио

да је сачињен од чаура и метака различите врсте. Онда смо

на камену прочитали да је у питању полијелеј, што му дође као историјски сачуван лустер, саткан од метака испаљених

из пушака, револвера и граната као и од војничких сабљи. Ово говори у прилог чињеници

ни то ко је учествовао у њеној изградњи. Једино што је сигурно

је да је ово најстарија београдска црква. У периоду 1397. до

1521. године у цркви су се чувале мошти Свете Петке. Црква

је посвећена Пресветој Богородици, уз њу се протеже црква

Свете Петке – због чега постоји веровање да су цркве једна уз

другу постајале годинама као јединствен симбол Београдске

тврђаве, управо из разлога што је Света Петка изједначена у

молитви са Преветом Богородицом. У миру и молитви остали

смо још неко време у цркви, а затим наставили своју шетњу

даље, док се нисмо зауставили на једној клупи на висини

тврђаве.

И ето записах како је почела прича о љубави нас двоје, и то за време једног чекања аутобуса и повратка за

Београд, желећи кроз њу да приближим један део симбола

његове историје. Даће ми се дозвола, надам се, да међу свим симболима придодам и љубав, јер Београд заједно са Калемегданом представљају уточиште толиких љубави, које су и одржале српски род. Нека се и овај мој запис о историји Белог града забележи у неку колекционарску свеску, јер

можда ће некоме значити. Ја за сада стављам тачку на ово моје штиво, док неко други не дода нову реченицу. Морам тако, јер стижем ускоро на станицу, где ме чека Иван. И знате шта – и даље ме стално кад ухвати прилику милује по образу са леве стране и не пушта моју руку.

МИЛАН ЈАНКОВИЋ

Град

Д

а ли волите децембар? Ја га баш и не волим, асоцира

ме на зиму, на сивило, на неки крај.

Заправо је то у неку руку парадокс јер је мој живот

почео у децембру. Не брините нисам ја овде тема, а није ни

децембар. Зашто сам ово све онда почео да причам уопште, ах

да, зато што седим на клупици испред Железничке станице

Београд, гледам како сат полако откуцава док ми се руке смрзавају од ове хладноће која је баш као децембарска. Све то

прате лагане ноте Бајагине песме чији сам наслов позајмио да уједно буде и мој наслов, „Град”.

Нећете ми много замерити, али ипак морам мало и о

себи. Да би упознали Београд морате прво себе да познајете. Колико год сам мислио пре петнаестак година када сам први пут сам дошаоу град да знам себе, преварио сам се.

Дете равнице, лаганог темпа живота и широког осмеха, једноставније дете Војводине. Зашто су ми мисли баш одлутале

на овом месту? Одговор је поприлично једноставан, али прво

да завршим са делом о познавању себе и града. У Београду сам

усепео оно што многи нису, да окружен са много више људи

него у родном граду будем усамљен. Како то, природан талент

вероватно, а ето баш песма чији сам налов позајмио говори о

томе како је ово град у којем немаш разлога да будеш сам. Све је хладније, полако крећу и ситне капи кише. Нема везе, светла у даљини на киши добију неку посебну лепоту.

Гледам ову станицу, никада није била овако уредна, овако

елегантна, али пуста.Некада су возови долазили и одлазили, људи су се састајали и растајали и све је било некако, једноставно живо. Био је почетак септембра, дани још нису одбацили сјај августа. У стомаку узбуђење од непознатог.

Стижем полако на перон после вишечасовног

клацкања. Није ми сметало, баш напротив, било ми је дивно, нова пустоловина и ново искуство. Да сам само тада знао колико ћу времена да проведем у истим тим возовима и шта

ћу све да доживим, али то је већ нека друга прича. Излазим из воза и препознајем место где су снимали мој омиљени филм, „Мртав ’ладан”. Улазим у зграду станице, полако се пробијам

кроз гужву, унутра је поприлично мрачно, али чекам да се

отворе главна врата. Када сам изашао само сам стао, дошао сам у нови свет. Трамваји, аутобуси, сирене, гужва, једноставно

живот и све дупло брже него што сам навикао. Неко би рекао

да сам доживео сцену из филма „Ја робот”, онај моменат када

Вил Смит изађе из куће, а напољу свет будућности. Само да

ствари буду јасне, ја сам такође из града, али за једног клинца

је то био поприличан утисак. Рекох вам да су ми мисли мало одлутале, а и некако је лакше јер ова кишица не стаје, а богме

је и хладније. Још увек сте ту? Онда сте мазохиста попут мене

или једноствано знате о чему заправо говорим када кажем да је станица никад лепша, али некако без душе. Као што сам и

рекао ово није прича о мени, ја сам само сведок једног лепог

времена и места. Гледам како неки нови клинци вуку кофере и торбе, долазе са оближње аутобуске станице, ни не слуте да највећа

гужва у граду била баш ту где стоји споменик Стефану Немањи. Рекао бих сад да осећам носталгију и жал за свим тим стварима, али ово није прича о мени. Када мало размислим

није ни о граду већ његовом срцу. Град чине људи у њему, а баш на овом месту је била та циркулација, као што срце функционише. Ишчупали су га тихо. Зато гледам овај сат

на згради и могу рећи да време споро пролази, готово да су

успели да изједначе темпо са оним у мом граду.

Остао сам вам дужан један одговор са почетка, зашто

су ми мисли баш овде одлутале, а можда је одговор све што сам горе написао. О Београду би могло да се прича данима,

год је барем једном прошао кроз њега верујем да има неку

причу. Рецимо да је јео добар бурек на Славији ако ништа

друго. Ја сам ипак хтео баш о станици, о згради која помало

немо стоји сама. Сећате се шта поручује песма чији је наслов уједно и наслов ове приче?

Кишица полако стаје, песма је одавно прошла, ја још увек седим и гледам на сат. Београд је заиста град у којем немаш разлога да будеш сам, а ја, па нисам ни ја сам. Да немам разлога не бих седео овде на киши и хладноћи која је не знам да ли сам вам већ рекао скоро као децембарска, а не волим децембар. Мада њу волим, онако јединствену, нежну и насмејану и чекао бих онај загрљај чак и по правој децембарској зими. Замало да заборавим, волим и станицу, зато је повремено обиђем јер ово је страшно велики град и нема разлога да будеш сам у њему.

МИША ЦАНИЋ

Нешто се осећа у ваздуху Н

ешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза угла…

Крај првог подрумског дисконта, на самом врху здања, пар тинејџера испушта душу течно, мучно, и на уста, млазом. Код првог семафора са црвеним светлом, неко би да

се разјасни, као да је то тек тако могуће, у болу вришти никоме

крај себе. Док црвено светло догорева, нешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза угла… Старица на степеницама скупља

своју робу, иконе и везице са цвећем у торбу спушта. Тромо

креће ка пешачком прелазу, као да је од њега одвајају векови

заблуде и неразумевања. На другом семафору са црвеним

светлом, неко је спреман да одустане, већ дуго се справа не мења, и спреман је да крене. Групица људи осећа нешто у ваздуху, за прославу спремни су, крупним корацима у магли крећу. Чини се да ће у једном тренутку залебдети, а неће бити трагова који би остали да сведоче да их је било. Позоришна

трупа, баш поред њих, крпи своје распарале костиме и грле своју позоришну боцу. Крај неког семафора са жутим светлом, на којем давно стајаше црвено, прегажена птица проживљава

изнова своју земаљску смрт, и умире последњим сном о небу.

Нешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза угла…

Опушци цигарета сажимају се са проливеним пивом

које се слива трортоаром на улицу и претвара у бару. Један

возач плавог аутомобила, нехајно отвара прозор и прослеђује

опушак да се сједини са гадном течношћу. Из зграде која се

извија изнад семафора, види се упаљено светло. Наизменично

се смењују сенке људи као змије у јендеку међусобно

изукрштане, једу своје репове у муци. На прозору до, вијори се

карирани столњак разбацујући остатке хране, као застава, док

небо, које нико не грли, збуњено посматра меланхоличним

погледом. Нешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза угла… Неки звук тапкања провејава. На секунд се учини да

је мушки, дубок, тмуран, аонда се претвара у женски танак, разигран. Метални поклопац који је свалила сивкаста мачка, пресеца све остале фреквенције тонова. И кишница, задржана

у неком пробушеном олуку, даје бит костимирајући се у пешчани сат. Нешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза

угла...

Неки пас запишава семафор на којем бљешти црвено

светло и продужује право ка улазу у зграду, не осврћући се на

обележену територију. Из зграде су чује тада мноштво паса

који одјеком лавежа покушавају да обгрле целу раскрсницу.

Из контејнера вири једна женска глава, која упорно чепрка, у ватромету смећа, снегу конфета, копа свој тунел као раку.

На некој раскрсници, негде у Београду, локација вероватно

Карабурма, свет се распада свом силином, у парчиће. При тако снажној ерупцији, раскомадани делови почињу да лебде као мехурасте слике. Слике које чекају да се једном, када буде донета одлука, споје у један нови талас који можда неће

подсећати на онај стари, а можда ће баш бити и као он, исти. Смрад и смог и гној и бол, развејавају се свуда око нас. Неко босоного детенце шета тротоаром мирно, осећа ваздух, удише свет око себе, и прелази на зеленом светлу семафора, тихо као сенка. Нешто се осећа у ваздуху, будућност је баш иза угла…

ТОМИСЛАВ КРСМАНОВИЋ

Београдска железничка станица

Већ сам у неколико својих романа спомињао поједине београдске железничке станице разасуте широм

Београда, које су се временом смањивале, повлачиле, или једноставно се постепено, или изненадно гасиле. Нарочито сам се бавио Главном београдском

железничком станицом, суром онижом издуженом зградом

на дну окомите Немањине улице, избледелих сивих зидова

који заклањају возове, који су из разних кутака света бучно

хукћући пристизали у Београд. Саграђена је између 1882. и 1885. на месту које се звало Циганске баре, касније Бара Венеција. Први путници били су краљ Милан, краљица Наталија и престолонаследник Александар Обреновић, на путу ка Бечу. Свечаном отварању станице присуствовало је више од двеста иностраних званица и више хиљада грађана..

Ова главна железничка станица у Београду затворена је 2018. године због изградње државног пројекта „Београд на води”, измештена у нову локацију необичног назива. На Савском тргу убрзо након измештене железничке станице, постављен је споменик средњевековном српском велможи Стефану Немањи.

Стицајем животних околности породица је од 1955. до 1978. године становала на домак ове тајанствене зграде. Као да је чувала запретену тајну.? Никако ми тада није било јасно, како то, у мањим варошима изградише модерне железничке станице, а у Београду доле на дну Немањине улице боде очи истинско ругло?

После мирне слепе улицe на Дорћолу, нашли смо се у новом амбијенту. Промицали су журни путници, у стану усред ноћи би нас разбудили рески писци локомотива, одзвањали су возови шинама ка Банату, тамо посред Саве сетно би се

повремено огласио брод тегљач. У оближњем парку запараше

уши рески звуци бубњева и зурли, Албанци, сезонски радници

одложили у траву тестере, у полутами рву се голи до појаса, хватају један другог рукама за уљем намазана клизава тела.

Нису хајали за пролазнике. Наспрам железничке станице оријенталне посластичарнице, ћетен халве, баклаве, кадаифи, бозе. Црнопути чистач ципела као циркусант ударао је из све

снаге четкама по постољу; буком би привлачио муштерије.

Очев колега Скопљанац Мито, се доселио у улицу Гаврила Ппринципа надомак Железничке станице. Каже да га

понајвише развесели говор земљака. „Преко разгласа, одјекне – Воз за Скопље полази са перона број 4 у 16 часова” смејао се обешењачки.

Чинило ми се тада да се та стара необична оронула

зграда, са римским бројевима на зиду, није видљиво споља мењала. У холу поред Мењачнице скоро да боде очи натпис

ћирилицом „ПОШТА”, као у роману Агате Кристи и у филму

о Оријент експресу, који сам недавно гледао у Биоскопу Балкан у центру Београда. А ту у Савској улици, је мали хотел

истог имена Ту сам се 1980-их пословно састао неколико

пута са белгијским бизнисменом по имену Поаро. Каква коинциденција, тако се звао чувени белгијски детектив у роману Агате Кристи.

Понекад бисмо опуштено ћаскали у љупкој сали у Хотелу „Grand” преко пута Америчке читаонице у Кнез Михајловој улици, или у приземљу раскошног Хотела „Мажестик” у центру Београда. Средином 1950-их ми отац рече да на перону железничке станице сачекам пословног партнера из Белгије, звао се Ван Мол. Воз из Софије благо

цимну, па стаде у месту.Одмах смо се препознали, чим је крочио на перон насмешио ми се загонетно:„А сада је овај воз брз”, пружи палац руке надоле. Хтео је да каже да је овај наш балкански воз са паре, прешао на бензин. Једва је прихватио да узмем у руке његов нов модеран кофер. Такси испред железничке станице као одапета стрела крете из места узбрдо

стрмом Балканском улицом ка Хотелу Мажестик. „Балкан, високе планине ”, погледа ме из близине у возилу, као да ме

је кушао. „Има толико земаља са много вишим планинама”

насмеших му се скромно Хтео сам да унесем кофер у зграду

хотела: „Не, доћи ће момак”, показа самоуверено руком ка

улазу у хотел.

Понекад бих се присећао првих дана досељења

породице у Београд, стајао сам дете на уздигнутом Тргу Славија погледом трагајући где се завршава широка окомита

Немањина улица, доле негде из далеке тмине затандркао је трамвај. Како може да иде таквом узбрдицом? Шта ако откажу кочнице?

Драга госпођа Хребељановић, као снег беле косе, потомак српских царских династија, после деценија живота у дијаспори, се вратила у Београд. Мудра, насмешена старица у разговору са мајком, уживала је у њеној турској кафи, замисли

се, стави прст на чело,па се присутнима скоро свечано обрати, сви су је ћутке са уважавањем саслушали док је подуже излагала: „Драги суседи, ова железничка станица је дубоко

усађена у душе људи са ових простора. Ту нам је стизала

Европа. Дошли смо кроз њу у Београд, или негде путовали, кроз њу су долазиле свакојаке војске, на њој смо чекали далеке

возове који су каснили сатима, да би њима дошли они које смо обожавали.” Застаде, отпи шољицу, па уздахну дубоко:„Са

сузама у очима би се сагињали да на перону нађу камен родне груде, да га пољубе и понесу, да не забораве завичај.

„Човек без стана, човек без психологије”, каже Достојевски.

Стан моделира психологију јединке, али и место боравка. Током честих сеоба, дете, касније одрастао човек, боравио сам и у Бриселу у два наврата од 1965. до 1974. године, запажао сам да и сваки град, има свој посебан флуид, могло би се рећи да имају нешто као засебну физиономију. Нешто ми се чинило, да би се доласком у ново место боравка, прекидала на неки начин она ранија психологија. Почињала би нека нова.

Одувек сам се питао, које су то танане вибрације и поруке, струјања, која настају имеђу личности човека и духа места боравка?

Размишљао сам тада о идентитету града Београда

и његових становника. Схватао сам да велики град Београд

има више дистинктних подидентитета: Дорћол, Савамала, Палилула, Карабурма, Вождовац... Становници тих делова

Београда некако су се стапали са тамошњим посебним

амбијентом, попримили га у изразе лица, у осећање свакидашњице. Као пас који заличи на свога господара.

Мала железничка Дунав-станица, чаврљају Лале, капија Баната, Паноније. Приручно железничко пристаниште тамо наспрам Аде Циганлије, црне се бразде поораних њива, у двориштима сеоских домаћинстава одложене коњске запреге, из даљине зазвоне прапорци, кока би се реско оглашавала

да је снела јаје, жуте се кукурузни клипови у чардацима.

Стара земунска железничка станица је 1967. године отишла

у историју, била је понос Земунаца, подсећала их је на прошла времена у којима су овим делом града тутњале парне

локомотиве.

А мала железничка постаја Земун-Нови град је капија кроз коју се породица са свим скромним покућством 1951.

године долазећи из Ниша, искрцала из вагона и постала

становник главног града. У Београд из Земуна се долазило

аутобусом, који је као галија јездио уздигнутим асфалтом,

около су се лелујале баре, штрчале су водене трске, одјекивао

је крекет жаба на жућкастим локвањима. Или бродом са

Земунског кеја до Београдског савског пристаништа. 9. септембра 1952. године десила се велика трагедија, потонуо је

брод Ниш, удавило се стотинак путника.

Суморног јесењег дана 2020 године сам се журно упутио

да видим како сада изгледа простор измештене железничке станице. Уместо колосека и возова, изрована и преорана браонкаста пољана. Морбидна тишина, као нечујни марш

funebre, остаци разорених перона као здробљени погребни

саркофази, орнаменти. Ту су до недавно били колосеци, чули

се писци локомотива, пероном су се сударали путници, возови

су се појављивали и нестајали. Колико пута сам ту долазио и

одлазио. Све је нестало. Сада су све те успомене сабијене у голу

браонкасту пољану, у блатну могилу, у депонију отпадака.

Каква неправична пресуда! Какво бесмислено обезвређење!

Загледах лица журних пролазника? Нестајали би у свету

брига и јагми да преживе, не хајући нимало за кужну блатну пољану.

Београд је европска престоница која je трагајући за сопственим смислом вековима пролазила кроз свакојаке кризе идентитета. Србија је данас у много чему духовно клонуло друштво. Излаз из овакве суморне свакидашњице бих видео у повратку традиционалној духовности и јачању идентитета..

Да ли је измештање из Баре Венеције у Прокоп. нечија скривена песимистичка порука у мрачним временима?

Уместо снажења идентитета, у душама Београђана, и не само њих, остаје болна празнина.Избрисана меморија. Духовна лоботомија. Можда би се колико толико сачувало сећање вишевековног суживота Београђана и измештене железничке станице, која и даље духовно зрачи, мада стоје нетакнуте спољне фасаде, а оне снаже дух, и даље, и те како, ако би се уклонило блато, и тамо уградиле шине, на њих поставила огромна парна локомотива и вагони из давних времена. Поред прозора вагона истакнут натпис на неколико језика, кога се многи, поготову они старији, носталгично присећају: на српском – ОПАСНО ЈЕ НАГИЊАТИ СЕ КРОЗ ПРОЗОР; на француском: NE PAS SE PENCER EN DEHORS DE LA FENЕTRE; на италијанском : È PEREICOLOSO SPORGERSI. И

на немачком.

ТАЊА ЈОЦИЋ СТАМАТОВИЋ

Троугао па све у круг

ајвише ми недостаје Сунце. Не светлост. Ни јасни

облици, ни белина. Баш Сунце. Игра његових зрака по камену. И топлота.

Бејаше неуобичајено топло у Београду тог 11.октобра.

Деца су трчкарала око мајки са љупким шеширићима. Очеви

су корачали споро, достојанствено куцкајући штапом по

калдрми. Звезда је упекла као да је лето, а ја сам се клатила

напред назад у столици за љуљање која је била најудаљенија

од прозора, и обухвативши мишице длановима влажним од леденог зноја, дрхтала од хладноће. И чекала.

Овај је град увек дисао као провидан мехур пун воде.

Таласић на једном крају изазиваше преливање на супротном.

Кап боје на површини замутила би течност све до дна. Кад се удаљени жамор са улице, постајући све јачи, попео у моју

собу кроз окно ишарано сунцем, носећи поједине речи које су

се издвајале као оштри каменчићи на пешчаној плажи, знала

сам да је урадила оно што је обећала. Оно у шта се, пре више од четири године, заклела на мужевљевом гробу.

Нисам се ни много изненадила што не прође ни пар сати а већ су дошли по мене. Без питања, без објашњења, зграбише ме и поведоше са собом. Нисам се ни бунила. Ни отимала. То их не спречаваше да ме вуку, гурају, гребу и ударају док су ме водили. Све сам то већ у сновима својим видела. Кад ти се оствари најгори страх, немаш више чега да се плашиш.

Али, нисам била спремна на казамат у Римском бунару. На тај мрак. Влагу. Тишину која је, као сунђер натопљен

мастилом, упијала бат војничких чизама (јер војници дођоше по мене а не жандарми) и посртање мојих свилених ципелица.

Спиралне степенице обилазиле су као змија тамно водено

око у средини. Круг светлости још увек се јасно видео кад би

ми се глава, ко на крпеној лутки, трзула уназад. Горе је био Калемегдан, зелена трава и дрвеће. Свет у који се, знала сам, никад више нећу вратити.

Доле, доле, у круг, све дубље и дубље. Нисам много веровала у рај, али сада сам знала да пакао постоји. А то бејаше тек почетак.

Клечим на слузавом леденом каменом поду и у мраку

по осећају пишем ове речи теби, баш теби, чија ми је добра душа и омогућила и папир и перо. Месеци ислеђивања су већ прошли. Физичке муке ми нису биле тако неподношљиве. Заправо, одмах сам признала све за шта су ме оптуживали. Па, чему порицање?

Да ли сам знала да је Јелена Илка Марковић, удова Јована Марковића, ражалованог официра, стрељаног због ковања завере против Његовог Величанства, дакле да је

та Јелена Илка Марковић припремала атентат на Његово Величанство Краља Милана Обреновића, и исти неуспешно покушала дана 11. октобра 1882. године?

Па како не бих знала? Говорила је то свима који су хтели да је слушају. И онима који нису. Тиранину који јој је на правди Бога стрељао мужа, не давши јој ни да се поздрави

са њим, ни да четири године пренесе и сахрани његове кости, пресудиће сама, Јовановим пиштољем. Једино то може њеној

души донети мало мира. Изнајмила је стан преко пута Саборне

цркве. Чекала. Хладан челик револвера пекао јој је дланове.

Вежбала је гађање, једном, у дворишту зграде, па кад је пуцањ

привукао газдарицу, рекла да је гађала мачку која јој краде сир. И више није пуцала. Божја ће је рука водити.

Шта све нисам покушавала да је одговорим. Где ћеш, сама жена, против таквог силника. Радикали је, највише због Јовановог брата Светозара

каје и да ниједно име није споменула. Ти ми кажеш да није требало да признам да сам знала за заверу и подржавала је.

Две друге ухапшене жене, сестра која је оставила саме двоје мале деце и пријатељица доведена у затвор после порођаја, не

могаше се довести у везу са атентатом нити се могла утврдити његова политичка позадина. Није требало ништа да признајеш, понављаш ми очајно. Ти ниси ништа крива, кажеш. А и да

јеси, Илка никога није издала.

Није. Али зато ја јесам. Ја сам писала Ђури Хорватовићу, петроградском посланику, шта смера Илка. Фантазирање

женске памети, рекао је он. Ја сам упозорила Илију Гарашанина

да ће бол и огорчење с ума сишавше жене довести до атентата

на краља. Да су ме само слушали. Не би Илка тада, на свој 38. рођендан, ушетала у Саборну цркву и чекала да Његово величанство, дошавши из Румуније, право са пристаништа уђе у Саборну цркву и, кад се сагне да пољуби икону, не би Илка, моја Илка, пуцала директно у његову главу са само 12 корака раздаљине. И није битно што је промашила. И да није, иста би је судбина снашла.

Желела сам да је спрече. Да је држе на оку, да припишу

такве речи и размишљања лудилу, хистерији, женској

нестабилности. Шта се то мене тиче. Само да остане у животу.

Убица, атентаторка, опседнута, луда од бола... само да буде жива, жива....макар и у затвору.... Моја Илка.

Да. Ленка Книћанин, чувена београдска лепотица, украс престоничких салона и премет уздаха многи мушкараца. Само њу. Само сам њу одувек волела.

Зато и не могу да одговорим на молећиве погледе

твојих тужних окица, драги мој дечаче. Ти, који отвараш ова

Оштри су углови тог троугла. Зашто је промашила, пита

се чаршија? Зашто јој је рука задрхтала? Зато што није

могла да убије. Зато што за убицу мораш да се родиш. Као

и за самоубицу. Кад су ме јуче водили на саслушање, увек

другачијим ходницима Римског бунара, угледах крајичком

ока претећи тамни водени пупак света и затрчах се ка њему.

Ти си ме, наравно спречио. Данас ћу бити паметнија. Свашта

се може урадити са овим пером којим ти пишем истину.

Чак и да можемо побећи из овог предворја Хада, сада

ти је јасно да те никада не бих могла волети онако како ти

мене волиш. Тако не. Али волим те довољно да ти помогнем.

Да спасим ја тебе. Знам да ми се спрема смрт у тамници.

Изненадна. Самоубиство, рећи ће. Знам да си послат да то

урадиш, када дође време. Знам да је време дошло.

Мој драги, мој мили дечаче. Мој тамничару и мој зашитниче. Мој крвниче. Ја ћу тебе ослободити.

Уништи

писмо и преузми заслуге за моју смрт. И живи, живи срећно. ...........

Ја сам само војник. Плаћеник, тачније. Радим оно што

ми се каже. Не бирам ја жртве ни начине на које ће скончати.

Не мучи мене ниједно зашто. Живот је змијарник а ја сам соко.

Зграбим ту змију у лету и пресечем је кљуном на два дела.

Кад сам сишао у Римски бунар мислио сам да ће то бити

лак посао. Да завршим са војником тамничарем и проверим

да ли је он одрадио како треба посао са фином госпођицом из

високог друштва. Приближавајући се казамату видех га како

лежи на поду. Пљунух у страну и кад поново окренух главу

ка њему видех да не лежи из лењости. Сувише сам дуго у

Краљевој служби и довољно сам видео лешева. Лежао је на левој страни, скоро на стомаку. Окренух га врхом чизме на леђа. Једва. Увек заборавим колико су мртви тешки. Пушка је лежала уз његов бок, а цев је била прислоњена на браду, ту, где је пуцао и просвирао себи мозак кроз вилицу. На грудима је левом руком држао писмо. Крви је било посвуда.

Два самоубиства. Да нема писма нико не би поверовао.

МАЈА НЕДЕЉКОВИЋ

Кратка прича о белом граду

а сам твоја кратка прича.

Можда и само на папиру. Можда и само у некој пустој

жељи док су завесе навучене и соба мирише на јефтино бело

вино и дувански дим. Ја сам твој. Можда само онда када ме

нећеш и говориш себи да сам све оно од чега треба бежати.

А ипак... Сваки пут којим кренеш врати те у моје улице. Зар

не схваташ? Вртимо се у круг и смејемо се вечности. Време је

само још једна граница којој пркосимо док се гледамо у очи

скривени иза километара. Колико само храбрости стоји иза ових маски... Скини се. Изазивам те. Покажи ми ко си и како

ме желиш.

Ја сам твој. Можда и само онда док су маске на лицу а тела нага у полумраку. Али ту сам. Чујем како дишеш и како стењеш моје име после сваког гутљаја белог вина и црног мене. Кажи ми, какав је укус кишних капљица? Да ли те више подсећају на умирање или рађање? Са мном се рађаш једино док умиреш, тврдиш. Памтим те из неких пијаних ноћи испуњених галамом и гужвом. Разбијене чаше и крваве руке једино су што остаје

за нама док свет наставља да се љуљушка у својој колотечини.

Београде шта смо ми?

Кратка прича, зар не видиш? Зар морамо бити нешто

осим ничега? Ништа је најлепше. Нема очекивања и жеља.

Само неизвесност и чекање. Посвећујеш ми сваку песму и надаш се да ћу ипак једном

припадам само теби? Кожа ти се лепи за беле постеље мојих

хотелских соба и сива јутра... и све што памтим након тебе

су ове руке које још увек траже твоју кратку црвену хаљину

у скадарлијским тучама и влажне мисли у трезним јутрима.

Чини ми се као да је свет постојао само због нас и наших

игрица. Вијали смо се по бесконачностима и уредно гледали на

сат не би ли бар једном потрефили право време. Да останемо.

И пробамо. Бити заједно и након што се ноћ заврши и остави

нас да се трезни тражимо у овој реалности коју не схватамо.

Знаш, ја остајање не разумем и не схватам колико је времена

потребно да се сазида читава један Калемегдан поверења

и љубави. Ја сам научен да тврђаве рушим и без рата, да пркосим блискости док ме она гледа право у очи. Научен сам

да губим док побеђујем и узимам док дајем. Научен сам да

бежим и тражим уточиште у сваком кораку. Јер са корацима

никад не знаш. Можда је овај последњи. А можда ипак мораш

да направиш још десет да би застао и коначно се одморио.

Београде, ко си ти?

Кратка прича. Зар морам бити нешто дуже од овога

што ти дајем вечерас? Пар редова о својој суштини? Нико ме

не познаје овако добро као ти сада. Често бирам да се трошим

попут своје калдрме, кроз туђе ђонове и сузе. Бирам да се

трошим кроз неке пијане ноћи у кафанама на ободу града

док сам инспирација теби да напишеш нешто што никада

до сада ниси ни сањала да можеш. Кроз мене упознаћеш

себе и схватити лепоту губљења и стапања са ништавилом.

Разумећеш зашто је време најрелативнија ствар у универзуму

и зашто су ноћи проведене уз звук кишних капљица које

марширају бетонским плочама ужурбане тегле, најлепше онда

када сам ти ја под ноздрвама. Показаћу ти где да погледаш

да би схватила како функционише немир и како да загрлиш

хаос.

Ја сам твоја кратка прича. Ја сам твоје дуго стењење и ужурбан откуцај срца у ноћима где преврнута наглавачке покушаваш свет довести

у ред. Ја сам твоја последња мисао петком увече и она прва

суботом пре зоре. Ја сам твој. Можда и само онда када баш

ничији не желим бити. Усуди се да се скинеш и изгубиш у мени. Усуди се да осетиш. Сећаш се, осетити значи живети

а ти као да си одавно престала. Усуди се да одбациш маске

и улоге и прихватиш да потонеш у дубине мојих река. Немој

се плашити дна. Зар је битно колико тонеш док сам уз тебе?

Чврсто ћу те стегнути за руку и грлити својим песмама док не

заборавиш ко си. А онда... Схватићеш да не постојим нигде. Осим у твојој машти и неким дугим ноћима у белом граду.

Ја сам твоја кратка прича. Шапутао ми је Београд док

сам покушавала душом да га схватим.

ОЛИВЕРА С. СИНЂЕЛИЋ

Славуј у врту С

умрак се полако спуштао на град, топли ветар је

лутао пустим улицама и сејао мирис мора и наранџи.

Голубови су се вратили дому свом и тихо су гукали на

храстовим гредама на трему, гугутке се скупиле у свом гнезду

на јабуци, а рој врабаца умирио се међу лишћем винове лозе.

Шумео је водоскок и бели мачак је шетао по ободу фонтане

посматрајући воду. Са првим мраком појавио се месец и

обасјао златном светлошћу пространо бегово двориште.

Једна за другом, рађале су се звезде на модром небу и одсјаји њихови су светлуцали по каменим плочама. Сама кућа крила

се у мраку старих разгранатих крошњи, међу сенкама високих

зидова који су окруживали двориште са галеријама које су се протезале око целе куће. Нигде никог. Чувари су се повукли у сеновите углове, паунови се скупили поред жбуња бамбуса, шимшира и јасмина. Месечев срп се спустио ниско на грање багрема. Мирис јасмина и вистерије, камелија и мимоза и многобројних разноцветних ружа лебдео је у зраку и наводио на сан. Василија је седела на дасци великог прозора окованог шипкама, у својој собици у поткровљу, мрак и лишће палме су је скривали од погледа споља. Још један дан је минуо, још једно лето пролази... Година за годином и прође петнаест година и

ето и шеснаеста тече. Пренуше је брзи кораци који се зачуше ходником, отворише се врата и у собу уђоше три девојчице

ћерке Ахмет-паше, седмогодишна Ајша, осмогодишња Сена и Емина која беше пред удајом. За њима одмах дође, носећи упаљену велику светиљку њихова робиња црнопута Нур дванаестогодишњакиња, тиха и озбиљна девојка. Најмлађа повуче Василију за рукав и растресе плетеницу, а остале седоше на постељу. Василија устаде, узе чешаљ, а дете седе на

дрвени сточић да је она очешља па рече:

– Дадо, дадице знаш шта је Емина рекла оцу данас? Да ће тебе пповести са собом кад се уда на јесен, али мати није дала. Казала је мајка да ти мораш и мене одгајити и да ћеш са

мном остати до краја живота. Василија се осмехну. Срећа те је доспела у добру породицу, честитом господару и племенитој газдарици. Она поче да чешља девојчицу пажљиво и полако.

Остале су посматрале шта ради, она је умела уплести најлепше

плетенице, начинити венац од косе и још низ мајсторија којима нико други није био вичан од жена на двору.

– Причај нешто нено, причај нешто да брже прође

време – рече јој Сена...

– Шта да причам? питала је Василија. Све сам вам

приче испричала више пута. О чему желите да причам?

– Причај о оном дану кад си остала заробљена у твом граду... замоли Емина.

Василија уздахну, била је паметна жена, пазила је шта говори пред децом, знала је да ће оне све то пренети оцу и мајци, а и приметила је да је њихов отац два пута кришом долазио до врата ове собе и слушао.

– То је било давно – уздахну она – рана јесен беше топла и родна... Ми смо живели на крају насеља, више у селу него у граду... Али град је био ту, близу нас, тај велики стари

бели град...

– Причај нам – замоли Емина. Какав је био тај град?

– Био је, а и сада је вероватно исти као некад, велики и леп, као нека велика бела птица која је

слетела на реку да се ту одмори и напије воде. Овај град је

никао давно, простор око његове две реке Саве и Дунава био је насељен још пре много много векова. Сваки народ који је

ту живео оставио је свој траг. Ми смо имали башту, кад год би мало дубље копали налазили би у њој врхове стрела, копче, крхотине ћупова и другог посуђа, ја једном нађох леп прстен... У близини је била река Сава, модра, спора, по њој су пловиле лађе које су превозиле жито, а некад давно причали

су стари људи који су то од својих старијих чули, реком су

једрили велики бродови... Понекад кад сам била дете ишли бисмо кришом до старог римског бунара и бацали би камење

у њега ослушку јући не би ли чули пљусак воде, али никад

се то није десило. Деда би нас грдио и плашио да бунару не прилазимо, да на његовом дну живи велики црни змај... Увече бисмо седели на клупама пред двориштем и слушали приче

или би само посматрали тврђаву у даљини, коју су изградили

исти они који су и бунар начинили...Мој град је био препун

тајни и тајанствених места, чула сам да испод њега постоји

још један град, заправо остаци прастарог града, низ ходника,

прави лавиринт у који кад ко уђе никад више сунца не види...

Лепо смо живели у белом граду, а онда је дошла та ратна

1813. година...Наша војска се бранила док је могла... Последња

битка је била средином септембра на Равњу. Једног дана народ

се скупио на обали реке, бежали смо чамцима преко Саве...

Моји су већ били у чамцу, ја сам додавала чамџији завежљаје, а комшија је већ испловио са мојом фамилијом, гужва беше велика, одједном, ни сама не знам како мало нас оста на обали, барке се отиснуше, погледам нигде моје породице, опазим на средини реке црвеном марамом маше неки човек. Видим мој муж...Осврнем се око себе, ниједне барке слободне, а турски

коњаници стижу... Ту смо пали у ропство сви ми који смо

остали, ваш деда ме је одвојио из колоне заробљених и довео

код ваше бабе да је чувам... У њиховој кући у граду сам била

неко време, а онда нас је он довео овде, баба је умрла, ја сам

остала...

– А јеси ли некад размишљала да побегнеш и вратиш

се својима? упита Сена...

– Хиљаду пута, хиљаде пута ми је та помисао пала на ум - помисли Василија али рече само ово: – Моја породица је далеко, сама никад не бих могла да

се вратим. Захвална сам вашем оцу и вашој мајци што су ми пружили дом. – Шта ли је са твојом децом сада?– упита Емина. Они

су сада одрасли људи...

– Да, прошло је петнаест година од тад, најмлађој

ћерки је сад седамнаеста... Синови су се вероватно поженили, ћерке удале, свекар је преминуо, мој супруг можда је жив, можда није, те године је био тешко болестан од плућа...

У соби је владала тишина. Сенке су се појавиле на зидовима. Ветар је шуштао међу лишћем палме. Девојчице

још мало бише ту па одоше. Василија стаде опет код прозора.

Погледа месец и звезде. Тамо далеко у њеном крају сада је исто ноћ. И вероватно и тамо има оних који још нису заспали,

који не могу заспати па стоје као и она поред прозора својих

кућа и посматрају небо и на њему исти овај месечев срп и исте звезде. Она се прекрсти. Размишљала је често раније како да

побегне, како да се врати кући, шта све може да се догоди... У

часовима очајања помишљала је да се убије, да прекрати своје муке... Али није то урадила, не због страха већ због своје деце.

Где год била она је још увек била њихова мати. И сваки дан и сваку ноћ она се молила за њих, за њихову срећу, за њихово здравље, а моћ мајчине молитве је велика. Где год да су сад њена деца она су сигурно знала и осећала да је она жива и да се моли Богу, Богородици, светој слави, анђелима и свим светитељима да чувају њену децу... Осећала је да их никада више неће видети, ни њих ни свој Београд, но опет би кад би излазила на базар ослушкивала не би ли где чула коју српску реч, не би ли где ко рекао да је негде у породицу блиску

господаревој породици стигла каква робиња из њених крајева...

Људска душа је велика тајна... Људске судбине су разумљиве

само богу. Молила се она и за децу својих господара... Деца су

деца без обзира којој вери припадају... Молила се и за покојног

Ахметовог оца Ајну бега. Он је са прозора свог дома видео њу

у колони коју су његови спроводили ка касарнама. Он је извео

из те колоне несретника и одвео у своју кућу.

Нико није смео да му се супростави. Није рекла деци истину. Боље да не знају. Кад су скупљали ствари које ће

понети преко Саве у Срем, тог дана кад су бежали, послала

је свекрва у подрум по бошчу са мало кромпира. Врата су се затворила за њом и она није могла да изађе нити је могла да

одгурне поклопац. Кроз уске пукотине између плоча дрвета

од којих су врата била начињена, видела је метеж и журбу, викала је, нико није обратио пажњу на њу... Касније кад су Турци пљачкали српске куће, наишли су и у њено двориште

и скинули велики камен који је неко навалио на поклопац

подрума. Два човека су га једва подигла. Свекрва није могла

ту да га сама стави. Свекру је једна рука била одузета...

Много пута је она тај дан и ту ноћ поново преживела

у својим мислима и својим сновима. Трећи дан њу и остале

несретнике су спровели кроз град и ту ју је стари бег спасао.

Никад јој није рекао зашто је баш њу узео из скупине која је

ишла у сигурну смрт. Само је једном казао да је Бог тако хтео...

Стари бег је имао само једну жену и само једног сина. Остала

деца су му помрла у раном детинству. Беговица је причала да

јој она личи на кћер која је умрла на порођају. И били су добри

према њој ти честити старци... Месец се сакрио за таман облак

и славуј у врту је запевао. Певао је тихо и дуго.

ЗОРАНА КОКИР Жрнов Н

е знам ко ми је отац. Али наслућујем. Вероватно то

беше онај коме је птица слетела на раме и који је умро

готово у трену. А ја нећу умрети одмах.

На месту очеве смрти, слуге су подигле обележје од

мермера са натписом оданости и љубави. А од мене неће

остати ништа.

Столећима стојим овде на врху и бдим над градом који расте. И ћутим.

Пре мене, на овом месту стајао је неко други, а пре њега

још неко. Али њих је уништило време, док мене хоће да сатру. Састојим се из доњег и горњег града, али сам се током

векова мењао. И добро се држим. Освајачима сам одувек био

„хавала” – сметња – и тако сам својој планини дао име. Управо сада, мноштво мушкараца хода по мојим

зидинама. Рекао бих да ме опкољавају. Неки су у оделима, а већина у униформама. Један међу њима, онижи и мршав, држи се баш важно.

У мени спава прошлост моје земље, која треба да

нестане.

Одлучили су да уступим место споменику велелепном

и мермерном – који, по свој прилици, не сме нићи нигде другде до овде где ја живим.

И биће лепши од мене, али личиће на понеке друге.

И славиће јунака из маште – из нове, велике земље –

док ја овде бдим над стварним, овдашњим, незнаним.

Њега ће, из малог гроба, преместити у овај нови – и

изгубиће се под стубовима раскошним, равноправним и

различитим.

И нико неће знати да је постојао.

А мене ће рушити трипут – док не остане ни камена, ни

трага.

Када ме последњи пут буду убијали, из моје утробе искрснуће живот – посуда са водом и пећ за хлеб. Прастари, указаће се свету само на тренутак, пре него што ишчезну.

Време пролази.

Одлазим код оца, у други свет.

ТАЊА АЈТИЋ

Једна од прича која се не говори о Београду

еоград је мој вољени град, где сам се родила и живела

тридесет осам година када сам се са породицом одселила

у иностранство, далеко преко океана. Живела сам увек

у центру града кога одлично познајем. Моја прва улица где сам становала је Змај Јовина, затим Светог Саве и на крају Тиршова. Све је близу у центру града и увек сам волела да пешачим. Свуда може да се стигне и види много тога. Живост мог најлепшег града.

Једног дана, обичног дана, журила сам ујутру на посао, пешице, уобичајно пошто се посао налазио десет минута од куће. Добро, можда се налазио петнаест минута од куће због преласка улица на кружном току Славије, где је увек гужва у саобраћају. На ћошку улице Краља Милутина и Краља Милана, двадесет метара узбрдо уз улицу, преко пута „Глобуса”

књижаре приметила сам повећу рупу поред ивице тротоара. Морала сам је заобићи и поглед ми се задржао у мумији која је лажала на дубини од два метра. У то време још нису постојали мобилни телефони са камером а фотоапарат нисам имала

код себе. Зауставила сам се и погледала пажљиво тајанствену мумију. Била је завијена у широки завој, који је био стар и пожутео. Завијена је преко главе и око целог тела. Око ње је била цигла, рупа од цигала. Није било никаквих посуда, никаквих предмета ни саркофага. Само је она лежала у хоризонталном положају. Рупа чак није била ни означена као опасност за пешаке. У околини није било никог. Погледала сам на сат и видела да већ касним на посао. Морала сам наставити пут, али сам размишљала да ли сам ја једина видела мумију која је лежала у свом гробу под отвореним небом. Чудила сам се себи што нисам била превише изненађена јер ко живи у Београду зна да је Београд

један тајанствени и мистичан град, а животан са

посебном

енергијом. Тога дана се нисам вратила кући истим путем.

Сутрадан, мумије није више било. Остао је само гроб. И даље није било ничим обележено да се ту налази рупа. Те

године сам сазнала да су пронашли мумију и у Кнез Михајловој

када су мењали водоводне цеви и поплочавали улицу. На

путу ка Земуну, такође копањем цеви за водовод пронашли

су још једну мумију. Њу су врло брзо такође закопали, без археолошког испитивања и на други начин да се испита већ су је забетонирали да би саобраћај могао да се одвија без проблема.

Откуда мумије у Београду? Чије су? Никада јавно нисам чула да се о томе говори. Колико су биле старе? Како

су ту сахрањене и зашто? Размишљам и о загробном животу. Ја никада нећу сазнати, највероватније одговоре. Једино, мислим, зар ходамо преко гробова и мртвих тела људи у Београду? Моје осећање је увек помешано са неким страхом и мистеријом, будећи моју машту, док сам ходала Београдом. Он је заиста тајанствен и мистичан град, пулсирајуће јединствене

енергије, пун тајни.

Мумија без икаквих ознака коју сам видела можда и даље лежи близу окретнице Славије. Сада је у непосредној

близини ту сазидан диван хотел Хилтон Београд. Преко

пута се и даље налази књижара. Док у садашње време весела музичка фонтана прска и баца воду у ритмовима неке забавне

или класичне музике ја се питам...да ли ћете ми поверати на

реч, да је моја прича истинита и да нисам сањала све ово. А

нисам!

ВЕСНА АНДРЕЈЕВИЋ

и неухватљива у својој ћудљивости, како Београђанима

тако и било којем госту овог балканског града. Ако нам

Кошава Београдска кошава… Нигде виђена и доживљена па отуда

је име увек знамење, па нам као такво боји својим значењем

живот, онда ће овај силовити и ледени југоисточни ветар, који у свим годишњим добима тутњи улицама белог града ударима

и до седамдесет километара на сат попут највреднијег чистача

улица, кровова, антена, украденог рубља са високих тераса, новина, кеса и које чега још, бити још и највећи шерет српске престонице.

Јер, ‘хос хава’ је заправо стигла на београдску калдрму са Турцима још далеке 1521. године када је Сулејман Величанствени освојио београдску тврђаву Калемегдан после тромесечног бомбардовања. Жесток српски отпор жестио је силно већ ражешћеног султана јер је и врелина лета пекла попут соли на живој рани званој неосвојиви град. После суровог обрачуна и небројаних жртава на обе стране, султан је након коначне предаје српске престонице пожелео да предахне на највишој тачки града и тврђаве, на „фићир бајиру” који је у

то време словио још и као брег за размишљање, а који ће, гле ироничног ли подсмеха судбине, четири века касније постати

пребивалиште београдског Победника, велелепног споменика

у облику мушке наге статуе која својом монументалношћу

и симболиком наткриљује загрљај Саве и Дунава, једине

истински неосвојиве вредности Белог града. Задивљен

призором и окрепљен првим

лаганим и лукавим ударом

ветра, и не знајући шта му се спрема, барем овде и у наредних

дан, три, седам или двадесет и једног дана, колико се обично, кажу, шепури градом најпознатија београдска промаја, султан

изговори: „Хос хава!” илити “Пријатно време!”

И тако кошава поче грохотом да се смеје не само

султановој наивности и сујети већ и сваком покушају да неко други сем ње одређује и уређује временску и слободарску

судбину Белог града. И од тада па све до дана данашњег она није престала да се шегачи кад год јој се то прохтело, хучећи, дувајући, завијајући, у кости продирући, и хладним и топлим

својим дахом, сама или у двојцу са кишом и ледом, спарином и жегом, поставши у ствари тако по снази спровођења сопствене воље једини прави слободни становник – староседелац

Београда. А он опет, иако му је име наденуто по древним белим

зидинама, сада после толико посивелих и нагорелих страница сопствене историје, у срцу и души носи још увек белег светлог

и широком домаћинском белином за вјеки вјекова обасјаног

града. И истина је да су можда Београђани у сталном гарду пред овим вечно младим размаханим делијом женског имена када

јуре за својим капама, истргнутим новинама, рашчупаним

фризурама исл., али Београд и Кошава се као и Дунав и Сава увек воле и никада не раздвајају. На крају, ко заволи Београд,

научи да воли и разуздане мангуплуке Кошаве, чак и онда

када она то чини свесно и намерно попут строге учитељице која зна добрано да казни сваки неред и пропуст.

„Како сте ви модерни! И напредни! Па ово је невиђено!

Чаробно! Ово је најбољи перформанс који сам икада видела!

Је ли то омаж Божићу усред лета? Каква уметничка слобода!”

кликтала је недавно једна немачка туристкиња очарана невиђеним призором на Тргу Републике док је туристички

водич, рођени Београђанин црвенео гледајући како Кошава

по градским платанима љутито качи и лелуја исхабане кесе

из оближњих увек отворених контејнера. Хмм,non ecologically sustainable? Нееколошки? Нерилагођено? Извитоперено?

Савршена новинска цртица? Ма, једноставно… београдски и

„по кошави” увек слободно! А та тако страшна и неукротива Кошава која увек тера

по свом, нехајући никад за наше жеље, упропашћене прилике

и загорчане животе док нас преврће са свих страна, и на све стране као ултрамодерно сликарско ремек-дело које можеш

да окренеш на све четири стране и опет ће бити… исто илити кошавно; елем, та београдска ујдурма што тутњи истом

жестином и скадарлијском калдрмом и новобеоградским бетоном, зна и да стане. И то наједном. И не зато што јој је „истекао метеоролошки рок трајања” већ просто сама од себе, тј. зауздана сама собом. И то у једном тренутку, а пре свега на једном месту.

И управо то место одише белином, београдском, људском, судбинском, а пре свега као васељена огромном

тишином пред којом и ова пустахија од усковитлане енергије

зна да онеми. То место је Ново гробље или сви они светионици

бели, поређани као оседели сунцокрети у великим лејама погубљених и изгубљених јунака. И сви су они различити, а исти у једном. На туђој земљи, туђих имена, туђом историјом

призвани самују у туђем времену сопственим вапајем за бар некаквом припадношћу. Сви они призивају столетне успомене на мирис мора обојеног крвљу, муком и страхом, а окрепљеног

мелемом најчистије људске и братске сузе и љубави. Изгнани

из сопствених судбина, а настањени више од једног века у

космосу људске никад нестале доброте, још увек чекају, и по

сунцу и по киши, да буду коначно пронађени, барем неким

тајанственим махом и уздахом непредвидљиве Кошаве.

„Па је л’ то баш ово гробље? Јеси ли сигуран? Много

је велико, погубићемо се скроз! На Гооглу изгледа потпуно

другачије, некако мање... Нема никог ни од запослених да

питамо где да тражимо... А дува као лудо!”

„То што ти и ја тражимо, тешко да ће било ко овде од радника да ти нађе! У се и у своје кљусе!”

„Како? Усеееее.... С или З? Како да напишем на Google Translate? Милан, кажи како је то на српском?”

„Виторија, форгет ит! Наћи ћемо сами! Кад смо се ти и

ја нашли...”

„Али ми смо се нашли преко Гоогла! Све имаш на

нету...”

„Преко фејсбука, cara! Тако смо се ти и ја пронашли! Ко тражи, тај и нађе!”

„Даа, онај супер профил са лукама и војницима! И она

ваша музика... Како оно иде.. Кренула лађаа...”

„Креће се лађа француска... Ал’ није француска, аморе!

Италијанска! Сто посто ваша морнарица! То нас је спасило!

За два месеца, у 248 туре пребацили сте по леденом мору

од албанске до италијанске обале 260.895 српских војника

и избеглица заједно са 23.000 аустријских заробљеника! Еј, децембар ‘девесто петнаесте па све до фебруара ‘деветсто

шеснаесте, брише и кида оно мало меса што је остало после преласка Албаније, а ви нас чекате ко’ озебло сунце са

бродовима и молите бога да нас што више живих дође! И коње

сте нам мучене и топове израубоване товарили и пребацили код вас! Да се саберемо, вратимо снагу, одтифусимо, наједемо

ко’ људи, па да кренемо, мушки и заједно на швапску жгадију!”

„Јесте, све је тако и мој деда писао! У ствари само то је

и написао... А за твог деду је казао да је дошао до Драча као

утвара са огромним црним очима и са једва четрдесетак кила.

И бос! Мој деда му је дао чизме када га је попео на палубу...”

„Шта ти је још писао деда?”

„Па ништа, то је само једно кратко писамце које је послао тада мојој баки... После тога није више писао... Онда су пред крај рата из Министарства јавили да је погинуо са српским војницима пред Белградо... Биогарад... Но, Бееоограад!”

„А ти онда сто година касније решиш да тражиш деду!

И то по Белграду, ах?! Па наћи ћемо га макар преорали Ново гробље! Има ту војничко гробље! Више њих, ал̕ ваше је кажу најлепше. Ако гробље може да ти буде лепо...”

„Cosa? Како пише? Преоооркаалиии... Јоој, како дува! Све ми шиште кости! Милан, нее моожемо више да тражимооо! Capito?! Не вреди, хладно је и овај ветар ме све у леђа бије и тера да трчим...”

„Шта, бре, не вреди?! Има да га нађемо сад или никад!

А ово ти је Кошава! Originale Belgrado, ах? Лупам, лупам, знам да лупам! Па кад не знам италијански! Aл’ знам да ће овај j....и

ветар, што рече наш Ноле, да стане кад ти нађемо деду! Ош’се кладиш, cara?! У пицу, може?”

„Милан! Guarda! Милан!”

„Ма наћи ћемо! Не секирај се...”

„Милан!!! Нема више кошаваааа... И пише... Soldato Carantone Santo!”

И у тој једној јединој станци када је и Кошава одлучила да заустави свој дах, Београд је својом белином исписао, на само једном светлом крсту са неким туђим, и већ век

успаваним именом, у два прошла, и у два нова живота, једну истинску причу, своју праву Белградијану.

ДУШИЦА ТРЗИН

Београд у стварању

е причам о Београду. Не причами често. Никад не причам много. Нисам житељ Београда, те се не сматрам позваном. Сад мислим о Београду. Никад

пре оволико нисам мислила, а мисли кад крену не могу се зауставити. Једини начин да зауставим мисли је да их ставим

на место. Место им је папир. Кад се речи забележе у глави

је лакше. Помисливши на Београд, помислим на претке који „умираху ћутке на страшноме кољу”.

Мислим и на све духовне споне којима је мој живот

везан за Београд, То траје од кад знам за себе и за уметност.

Од представе „У потпалубљу” шима - шимау… која ми

је подстакла размишљање на страхоте сопствене реалности.

Сви сајмови књига, семинари на филолошком факултету, много је тога што мој је живот веже за бели град, али постоји

у Београду једна улица која ми је цео свет.

Ова улица сматра се најкраћом београдском улицом

јер она то и јесте. Околни људи су је увек звали најмања улица

нама деци ту ништа није било мало, и сад кад се сетим то

је мом срцу највеће место на целом свету. Било да је зову

најкраћа или најмања улица ми смо је звали „наша улица”.

Увек смо се налазили у нашој улици и одатле одлазили да

походимо град.

Више не идем у нашу улицу јер сви који су мени драги

отишли су далеко у широки свет, последњи пут сам отишла у

нашу улицу из радозналости, али то више није она иста наша

улица. Сада припада ловцима.

У њој се сада друже нека друга деца која не разговарају

јер гледају у своје телефоне. Чула сам да наша улица припада

ловцим са чим се не слажем, осим ако се зове по нама који смо

ловили Београд.

Нећу да ламентирам. Ово је мој дитирамб Београду. У кога

читав свет стао и сав живот.

је

Мислим да ћемо се Београд и ја тек пронаћи због књига, због стварања, у стварању.

„Знам мора бити да је тако Никада се нисмо срели нас двоје, Али се тражимо подједнако...”

(Мирослав Антић „ Песма за нас двоје”)

КАТАРИНА МАРИНКОВИЋ

На Калемегдану

сутону Горњег града у коме се прошлост и садашњост

преплићу у неком складу, попут река што се сусрећу

испод Калемегдана, назирем силуету усамљеног шетача. Не разазнајем му лик, али видим његове миран, озбиљан, оштроуман поглед иза четвртастих наочара који посматра спомен од камења, недалако од Победника, покрај Дефредареве капије. Показује ми руком ка нечему, што не умем да препознам.

Сунце које се угњездило на хоризонту попут златног птичета милује ми капке. Осећам како тонем у сан. Далеко од кише, од магле, од стакленог неба, далеко од Лондона.

Када сам се, не тако давне 2014. године, из Лондона вратио у Београд, говорили су да сам будала. Ко је имао

могућност да оде, тај се не враћа. Мени се, међутим, чинило да никада нисам отишао из Београда. Шетајући тргом Пикадили над којим се, попут светлећег циркуса, издижу неонске рекламе познатих брендова – Мек Доналдса, Кока Коле, Самсунга –

имао сам утисак да је читав Лондон једна шљаштећа реклама

у којој смо ја, и милион других људи из најразличитијих

крајева света, само статисти. Као Београђанин ја никада нисам

могао да се помирим са том улогом. Ваљда зато што је Београд

– град људи. За разлику од Лондона где се лица свакојаких нација стапају у бледу, безличну маглу обасјану светлећим рекламама, Београд је игра светлости и таме у којој се, често слуђени, али постојани и пркосни назиру аутентични људски ликови. Он не обећава много, али не тражи ништа. Не узима душу, а усађује у њу свој дух у коме се, попут отвореног неба, осећа простор слободе - да се бори, да се буни, да се буде.

Можете замислити мој шок када су ми, по повратку, рекли да сам будала и да Београд више није Београд. И да ни ја, будући да сам деценијама живео изван њега, нисам више Београђанин већ… Светски човек! Да, да, ни мање ни више него светски човек, грађанин света. Тако су говорили моји суграђани. Сви до једног су били незадовољни, а кривац за њихово незадовољство био је, наравно, Београд који за разлику од мене још увек није постао светски град. На моје примедбе да ни у Лондону није све мед и млеко, одмахивали

су главом – до тебе је, ниси умео да се снађеш. То је било

донекле тачно. Нисам успео да се претворим у Лондонца (а ни у светског човека). Али шта је са Београдом? Какав је он требало да постане?

Лондон тешко. Париз, никако. Можда Берлин? Приметио сам да се појавило доста алтернативних уметника, хипстера и људи који траже себе. Нешто ми је, ипак, говорило, да Београд никад неће постати Берлин. Исцрпевши листу светских престоница на које би мој град могао да заличи, када би за то имао средстава и воље, покушавао сам да га поново

упознам. Неко ће се запитати: зашто сам се уопште вратио?

У Лондону сам стекао све што је требало –образовање, каријеру, чак и какав-такав друштвени живот и углед.

Чини ми се да је за све крив тај Пикадили. Ходајући тамо, под рефлекторима неонских реклама, сваки час сам видео неко чудесно, удаљено светло које као да је долазило са Калемегданске тврђаве. У тим тренуцима, преда мном је искрсавао Београд. Не онакав какав познајем, већ неки стари

кога више нема. Једна, како сам негде прочитао, складна

варош скромне и достојанствене лепоте која никоме ништа

не тражи и која је сама себи довољна. Музика скадарлијских

сокака, свежа лица девојчица – госпођица, које парадирају

корзоом покрај Војне Академије у време када полазници

излазе у шетњу, драж случајног сусрета, нечији шешир у наклону… све те слике рађале су се из светлости, опточене

плаветнилом неба које није припадало Лондону, а ја сам их

упијао са жудњом човека који припија уза себе вољену жену, стрепећи да је не изгуби. Слике су, међутим, нестајале, а

замењивала их је лондонска магла. Сви ми, који смо одрасли

уз свежину београдског неба, мучили смо се да се навикнемо

на ту маглу. Лондонцима није сметала. И зато никада нисам

успео да постанем Лондонац.

А шта сте онда? – чујем како неко пита, док корачам

осунчаним стазама Калемегдана. – Добро питање. Не знам – одговарам непостојећем саговорнику. - У Лондону сам говорио да сам Београђанин. У

Београду ми говоре да сам Лондонац. Кажу и да Београд више

није што је био, да се покварио, претворио у кичерај, у циркус. Чини ми се да ме саговорник посматра тужно, иако га

не видим. Подне је. Над Калеменданском тврђавом крвари јесење сунце, црвених и златних боја, остављајући за собом, као што су некад чинили ослободиоци Београда, осећај свечаног тренутка. Питам се шта значи бити Србин, и Београђанин. Крајичком ока видим како се сенка човека поред мене помера. У зениту октобарског сунца, оцртава се њен лик: сиви мантил, црне наочаре, црни шешир. Пратим њену путању ка сненом кутку Горњег града поред кога сам безброј пута прошао, не знајући шта се тамо крије. Сенка застаје. Ослушкује. Гледа. Наједном скида наочаре и ја по први пут јасно видим њене очи како жмиркају под светлошцу сунца. Загледане у камену чесму, личиле су на две тврђаве, оивичене црним бедемима и изграђене на оној невидљивој линији где се састају непоколебљива чврстина мисли и чистота људског духа. Као што очи говоре више него речи или гестови, тако

се и све што треба да се осети један град, скрива не само у

причама и памћењу, већ…

На камену, у Почитељу – чујем како проговара сенка.

Затим показује руком на чесму, уклесану у калемегданским

зидинима, из које се у тихим и правилним слаповима слива

вода у камена корита.

– Знате ли чија је ово чесма?

Одмахујем главом, не знам. Делује ми као да сам је први пут видео. То, наравно, не може бити истина. Морао сам је видети бар у пролазу, када сам као младић шетао Калемегданом и жудно упијао сва чудеса ове тврђаве, пре него што сам се преселио у Лондон.

– То је чесма Мехмед Паше Соколовића. Једна од две његове задужбине које су сачуване у нашим земљама, једина у Београду. За другу сте вероватно чули – каже човек са наочарима.

– Наравно, чуо сам. Мост на Дрини. Чувени мост на Дрини. Ова, чесма ми, међутим, није била позната. Њу је, дакле, изградио Мехмед Паша. Турчин српског порекла. Или потурчени Србин. Питам се да ли је и он, удишући опулентни сјај Отоманске империје, осећао сличну нелагоду као јаиспред бљештећих реклама на Пикадилију? И њему су, као мени моји Београђани, сигурно говорили да више није Србин. Из неког разлога, само њему познатих, изградио је чесму која стоји овде, преда мном, као вечити доказ да живети далеко, уз све што живот у туђини доноси, све културне па и верске разлике, не значи заборавити.

– Да ли сте можда дошли до неког сазнања? –чујем

како пита човек из сенке.

– Могуће – одговарам. Затим га молим да ми појасни зашто ме је овде довео. Да ми помогне да разумем везу између чесме Мехмед Паше и моје потраге за Београдом.

– Драги мој господине, ја сам писац. Наше је да пишемо, а не да саветујемо. Гледајући га, чини ми се стар и уморан. Са сваким уздисајем београдског сунца, које одлази на заслужени

починак, његов лик се растапа у мом видику. Ускоро ће

нестати. И ја ћу се пробудити. Пробудићу се у Лондону, одакле нисам ни отишао, осим у сновима. Али нећу бити исти човек, са ранијим сумњама. Јер сада, знам, осећам, да сам Београђанин, иако не живим

у Београду. Сама чињеница да сам отишао из овог града је неважна, јер Београд није место живота већ стање духа. Ко зна колико београдских душа протиче овим светом као вода са чесме Мехмед Паше, живећи у туђини али осећајући дух свог града, постојан и ненаметљив, попут откуцаја срца. Ходајући улицама других градова и окрећући бројеве телефона који не почињу са 011, они могу и да заличе на Лондонце, Парижане, Берлинце, али нису ништа мање Београђани од оних што

данас имају част да гледају залазак сунца на Калемегдану.

Небо је над Београдом увек лепо – чујем како говори

човек из сенке. И нестаје у јату звезда што се гњезде

октобарским небом, жмиркајући својим мирним, сјајним

очима, као да је и сам звезда. Са првим звиждуком месечине

над Горњим градом, осећам трзај који ми говори да је сан при крају.

Будим се. Далеко, а тамо. И све овако мислим…

Бити Београђанин је заправо једна велика неправда. Има

много лепших градова у које човек може да се пресели, али ко долази из Београда, тај не иде нигде.

АЛЕКСА ЈАЏИЋ

Адреса хиљаду ситних, изнијансираних импресија

ећ је јутро, отужно помисли мршави младић трљајући

крупне, неки би рекли и буљаве али свакако не ружне, тамне и влажне очи које су целу ноћ занесено

трепериле над скицама нагих девојака. Из опчињености

детињом чедношћу и раскалашном путеношћу тргнула га

је казаљка која се померила на 9 часова и 7 минута. Слепоодана еротизованост уметничким студијама и илустрацијама

се прекину. По ко зна који пут неуморно и ревносно овај момак упалих, неки би рекли и рахитичних, груди прелистава

светски познато штиво La vie et Lœvre de Pierre-Auguste Renoir, 5које га изнова напаја као древног Самсона кога је оснаживала коса. Неко би посумњао да су странице књиге већ излизане, омашћене и исцрпљене од свакодневног прелиставања... Али овај префињени ентузијаста блиставог погледа, бледопутоаристократског тена и тамних

деликатних црта лица, који незасито проучава сваку линију, тачку и мрљу унутар самог бића сваког цртежа, тако улазећи у дух и атмосферу особеног интимизма, пажљиво окреће листове књиге инспиришући се објављеним разговорима два генија, Реноара и Волара...

„Ерих!”, врцава путеност је у секунди нестала испод

свезака, хемијских формула и математичких једначина, тачно

када су се отворила врата на којим је стајао млађи брат, Егон.

„Устао си? Стигао је Павле“, казао је пуначки момчић, на шта

је Ерих потврдно климнуо главом. Егон се убрзо изгубио из видног поља, а старији брат брже-боље поче да расклања Реноарове графике, из којих на под склизну истрошена хартија. У брзини распремања, енергично подиже готово 2 Књига „Живот и дело Пјера Огиста Реноара“ аутора Амброаза Волара, штампана је 1919. године у Паризу.

избледело, много пута пресавијено и читано писмо послато

из Париза, као одговор великог Амброаза Волара. Прешао

је погледом на већ напамет знан садржај, у ком познати

галериста

позива

овог матуранта да дође у посету кад год га

пут нанесе у Париз, у његовој галерији у Улици Лафит 37, важном састајалишту уметника... „Здраво”, куцнуо је Павле на одшкринута врата, улазећи несигруно. Ерих је још сређивао

радни сто, те неразговетно, у хитром покрету, промрмља слогове које гост није разумео. Иако су се дружили релативно дуго, и поред особитог, сањивог, интригантног шарма који је, уз проницљивост и духовитост, красио Ериха, ипак његово замуцкивање, прилично промукли глас и недовољно јасан, полутихи говор и даље су биле одлике које су му сметале, поготово у школи. Мада, знао је Павле, иако је Ерих добијао слабије оцене, он је по знању заслуживао више. У једном тренутку Ерихове журбе, у Павловим рукама се нашла некаква повећа, у кожу увезана књига. Погледавши изблиза, Ерихов школски другар уочи да у наручју, у ствари, држи украшену свеску, налик споменару, на чијем су наличју калиграфска слова оплемењивала натпис Зборник у част Ериха Шломовића. Сматрајући да ова бележница не представља ништа невероватно, јер је ових година било много подухвата ове врсте, Павле немарно залиста почетне странице. Видевши прве потписе, познатих професора универзитета и естетичара, Павла Поповића и његовог брата, аутора Антологије српске поезије, Богдана Поповића, младом гимназијалцу застаде дах од изненађења. Ту су и записи сликара Павла Васића, књижевника Сиба Миличића, затим Милоја Васића, оца српске археологије и аутора Преисторијске Винче, потом посвета историчара Владимира Ћоровића, па цртеж са пропратним текстом карикатуристе Пјера Крижанића, и аутограм Јована Жујовића, пионира српске геологије... Усхићени Павле је прелазио низом рукописа чувених књижевника, културних радника, филозофа, песника, вајара, понајвише сликара и осталих домаћих доајена који су

својим поклонима, остављајући тако белег о свом присуству, увеличали његовог другара из разреда, Јеврејина којем су тек прве власи исцртавале танке, маркантне брчиће на негованом

и још дечачком лицу. Децентно се Павле осмехну, кратко

погледавши Ериха који је ћутке враћао ствари на своје место, одајући признање свом другу из разреда да иако није добар ђак, својим се хобијем по свему судећи бави без грешке.

„Докнићу, данас нема вежбања математичких

задатака. Идемо да тражимо цртеж или уље за београдску

галерију”, добаци Ерих док је, претходно свезавши црну

кравату, витко улазио у свој познати строги, сиви платнени

мантил у ком је, закључио је Павле, деловао много старије, и некако суверено и ауторитативно. Збуњени гост је стајао

немо гледајући школског друга у коме нестаје често приметна

нервоза, а оживљава некаква енигматична смелост. Тај поглед Павла подсети на један школски велики одмор кад

је, ретко распричани Ерих, са жаром објашњавао друштву да „млади колекционари почињу од скупљања цртежа, графика, дакле папира, а доцније прелазе на аквареле, гвашеве, мања уља па све до великих платна“. „Колектанеа”, прекиде Ерих насталу тишину намештајући оковратник. „Тако ћу је назвати. Колектанеа”, понови, узимајући празно сликарско платно и своју спомен-књигу, запутивши се према вратима. „Али, слабо стојиш са математиком, а идуће седмице...”, Павле застаде установивши да га у соби слушају једино актови девојака интерпретирани угљем, пером и кистом, те узе свој жакет и потрчи за Ерихом који је из свог дома већ изашао

на Улицу Страхинића Бана. „А која галерија је у питању?”, Павле сметено покуша да докучи неочекивани след догађаја

и речи у претходних неколико минута. „Будућа. Јединствена”, замишљено је Ерих голицао машту, питајући се у ком атељеу ће данас потражити коцкице мозаика најинтригантнијих љубитеља уметности за своју антологију. Наиме, уметнички павиљон на Малом Калемегдану6, у породичном дому 3 Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”.

столара Николе Љубинковића, представља стециште елите уметничког и боемског Београда, од Бране Нушића и Вељка

Петровића, преко Јована Бијелића и Бете Вукановић, па до Мике Петрова и Ђорђа Андрејевића... А опет, на једном или

другом крају Кнез Михаилове улице шетали су Дучић, Ракић, Сима Пандуровић, а могли су се срести и Сава Шумановић, Иван Табаковић, Пеђа Милосављевић...

„Видиш Докнићу, тренутак је да Југославија поново

потврди своју исконску припадност токовима европске и светске цивилизације, као културна сила која корача у стопу

са својим западним сапутницима”, Ерихове очи су сијале, док

су се његове речи испрекидано губиле у жагору студентарије и

ларми мераклија који кибицују пролазницама, алтруистички

су прелетале староградски

мелос који непрекидно прожима

престоничке сокаке, механе и кафане. Павле је упорно покушавао

да сустигне убрзани ход занесењака кроз шаренолике улице „јеврејског Дорћола”

пресвучене морем свилених тканина и енглеских штофова. Двојица још голобрадих гимназијалаца шпартали су калдрмом тек распупелог велеграда, по којим су поносно парадирали смокинзи, фракови, берцигери, галантне тоалете од крепсатена, крепжоржета, сомота, велура и муслина украшени домаћим детаљима са јесењим модним

линијама лансираним право из Париза ове 1933. године.

„А да бих оваплотио два одвојена простора повезана невидљивом целином”, убрзавао је Ерих необазирући се, „на темељу нашег богатог наслеђа ћу изградити мост уз помоћ најзначајнијих европских мајстора, градитеља модерне мисли, до домаће јавности. Као поклон мом, аутентичном Београду. У тој галерији изложићу велику југословенску збирку. Показаћу свету да смо и ми часни део уметности, раме уз раме са француским великанима”, задихани Павле је приметио код младог Дорћолца некакав убилачки инстинкт, мада је са скепсом прихватао његове намере, очито је неоспорни познавалац. И поред утиска да је повучен, па и неодлучан, евидентно Шломовић има јасну визију чиме ће

се бавити и који пут ће следити. „Али, уз преглед ремек-дела савремене уметности, биће и цртежа, забелешки, студија, фотографија које доприносе сазнању о уметнику, о култури, и уопште о уметности као најважнијем аспекту људског израза”, истицао је Ерих пропуштајући снажне жандармске атове у касу који су клопарали по излоканом тротоару. „Људима први наговештај на Наполеонову Француску нису његове

битке, већ Тријумфална капија. Градимо железнице, ливнице, фабрике, развијамо привреду и економију, политички се ангажујемо, и то је све пресудно. Али све то без уметности

биће и остаће само празна љуска...”, речи наједном утихнуше.

Осетивши да га нешто јако повлачи уназад, Ерих се спотакну.

Махинално се дозвавши у стварност, једва се задржавши на

ногама, испред себе између врхунског споја плиша, бакра и

челика, испод елегантног костима од коже са огртачем од самуровине, унутар егзотичног чуда бржег од фијакера са

отвореним кровом, Ерих угледа правилне, класичне, а веома

ретке и занимљиве источњачке црте лица, изразите, помало укосо усађене очи, глатку косу и профињене, испупчене

јагодице... Склад пропорција, отменост линија и елеганција

у несвакидашњој, младој фигури која је племенито зрачила ексклузивношћу. Фасцинантна и модерна, самосвесна лепа

богиња необичног духа, драмске храбрости, наглашеног

модног укуса и запаженог талента за сликање, многима у Београду је недосањани сан, а њена оданост и приврженост припали су само Пјеру Крижанићу. Немарећи за гласне уздахе својих обожавалаца и пролазника који су се за њом окренули

и прекстили од чуда, као ни за честа чаршијска оцрњавања, завист и оговарања, Лиза Марић-Крижанић из правца Калемегдана прозујала тик поред млађаног матуранта

и његовог друга који је са цесте повукао Ериха из своје

полетности, у којој је могао замало да остане. Сви су се дивили

америчком доџу заступника Секуле Зечевића, или немачком

мерцедесу, односно аустријском пуху, ил’ италијанској

ламбди... Ерих није разазнавао. Сви су гледали еманциповану

даму и бректаво сокоћало, а Ерих је видео сензуални осећај

душе у хиљаду ситних, изнијансираних импресија. Осетио је

корен београдске отмености. „Данас је петак...” А то је значило, знало се, код комшинице Лизе на пасуљ! Салон најпознатијег

београдског пара окупља грађански и интелектуални кружок

различитих генерација и поетика, правећи занимљиве

седељке у Господар Јевремовој улици 49, које су се неретко

завршавале у Два јелена или у Руској лири, уз руске и

циганске песме. „Данас је стан отворен за уметнике!”, озари

се Ерих поскочивши, те прену Павла. Спреман да замрси

судбинске нити овог накалемљеног, накриво насађеног света, Ерих коракну да попут метеора преузме небо уметности и име Београда пронесе као узорну адресу.

СНЕЖАНА МАРКО-МУСИНОВ

Зарађени издашни аплаузи за београдску

хероину

есу ли већи Београђани они којима је град удахнуо живот

од оних који су у њега некада дошли и себе у њему

пронашли, или они који су у њему нашли смирај вечности?

Је ли довољна Седмојулска награда за животно дело, да би се клупко београдизације одмотало? Колико значи гробно место

у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду? Бити

портретисан, наћи место на поштанској марки, имати улице са именом и презименом, установљену бијеналну награду за глумачка остварења... Колико још таквих ставки? Умрлу на мој двадесети рођендан, памтим. Памтим добро. Памтим по добру. Оставила је на мене дубоко позитиван

утисак својим умећем и харизмом. Дражесна, омалена бакица, Љубинка Бобић, глумица и драмски писац, рођена Крушевљанка, београдским позоришним даскама оставила је сво своје знање и таленат. Чланица Народног позориша у Београду још од хиљаду деветсто двадесетих, градила је своју каријеру веома успешно. Била је ненадмашна госпођа министарка, Живка, и као такву сам је први пут доживела у Панчеву. Следећа два пута у истој представи у Београду. Куриозитет је да је ову комедију играла у три режије: Драгољуба Гошића, потом Душана Владисављевића и на концу Браслава Борозана. Увек јединствена, непоновљива. Гегови и фаце не дају се препричати. Њена чувена намигивања, театрална намештања гардеробе... Засенила би све друге на сцени враголатошћу и врцавошћу. Смех би се орио салом на њене бравуре. Своју ведрину преносила је на посматраче, емитујући

позитивну енергију коју је поседовала. Сцена је био њен свет успеха. Бис обавезан. Награде су следиле као континуитет смисла за глуму уочену још у младалачким данима. Балет, певање, учење дикције, бечке студије, били су само надоградња

талента који је поседовала. Усавршавала се и у Паризу, Берлину

Лондону. Упијала је као сунђер глумачка надахнућа познатих

да би и сама потом у испеченом занату бриљирала. Упорна

госпођа Боба је одиграла сијасет представа и изнела мноштво

ликова, али је старија публика углавном памти као Нушићеву

јунакињу јер ју је врхунски изнела. Ако има савршенства, могло би јој се приписати. Да је није било, српска сцена била

би знатно осиромашена. У богатом опусу, играла је и у филму.

Хумор и сатира су врсној комичарки ишли од руке, уочавала

је људске бојазни и муке. Изгарала је на позоришним даскама

и заслужено убирала салве аплауза. Симпатије публике према

њеној иновативности и продорности су је учиниле звездом. Сочне псовке лако је изговарала, промуклим гласом, без устезања, уз шеретки израз лица. Кад је требало, плезила се, а ни цигарете јој нису биле стране. Код ње је важило правило: „Што на уму то на друму”.

Иако су њени удварачи били познати околини, и звучна имена, није се удавала. Умела је да кокетира, а како би се снашла у балансирању између посла и породице

остаје енигма. Активан позоришни живот водила је и као пензионисана.

Експлоатисаној у ТВ драми њен лик се слави, а и у књизи „Шмекерке”, ненадмашна, нашла је своје место. Динамични темпо живота остао је инспирација другима. Посвећена јој је представа „Краљица смеха”. Некима се кожа јежила, некима

се увлачила под кожу, тек – равнодушних на њен лик и дело није било. Тако је и остало, ђаволица у позитивном контексту, темпераментна, и даље мами, а њен бритки језик се памти.

Раскошни таленат одвео је и до Холивуда, а куда се све по

Београду шетала можемо само да маштамо јер је о себи шкрто говорила. У сваком случају, дала је печат граду. Поред ње, вештачки хормони среће нису били потребни. Од немирног детета које је засмејавало комшилук, од статистикиње гротескног изгледа, омањег раста, постала је дива због које је саобраћајац, ценећи њену харизму, зауставио саобраћај кад

је ковчег с њеним посмртним остацима изношен из матичне

куће у којој је одиграла своју последњу представу. Испраћена

је, наравно – аплаузима.

Кошутњак, Топчидер, Мањеж... сви је памте јер

богатство рола Љубинке Бобић учинили су је познатом и

признатом. Из многобројних анегдота које круже, везано за

њено име, може се створити верна слика о томе ко је и каква

била. Свакако, лагодан живот у престоници је сопственом

продорношћу и радом заслужила након што је у детинству

другу страну животне медаље добро искусила. Прошла је пут

од сиротиње до боемштине.

ЗОРАН ШКИЉЕВИЋ

Сава, Савамала

Eх, кoгa je дaнaс бригa зa истину. И кoгa сe уoпштe тичe кaкo сe зaпрaвo живeлo у прeдрaтнoм Бeoгрaду. A бaр ви, шкoлoвaни људи, трeбaлo би дa знaтe дa je тo биo грaд у стaлнoм прeвирaњу, прoжeт eврoпским, кoликo и пaлaнчким

духoм, у кojeм je билo трипут вишe кaфaнa и двaпут вишe биoскoпa нeгo дaнaс, у oсaм или дeвeт путa брojниjeм, сaдa вeћ милиoнскoм грaду. – Tим рeчимa зaпoчeo je свojу живoтну причу стaрaц тoплих сeтних oчиjу, кoмe сaм нa шeтaлишту кoд Сaвскoг пристaништa пoмoгao дa прикупи листoвe нeдeљнe Пoлитикe кoje мe je нeстaшкo вeтaр истргao из руку и рaсуo oкo клупe нa кojoj je сeдeo. Биo je сунчaн, мaртoвски дaн. Стaрaц ми сe зaхвaлиo и пoзвao мe дa му сe придружим, сeли смo нa клупу лицeм oкрeнути кa рeци, и причa je сaмa крeнулa. Taчниje, oн je гoвoриo a ja сaм у свojу плaву бeлeжницу oд кoje сe нисaм oдвajao oткaд сaм пoстao члaн рeдaкциje Студeнтa, бeлeжиo свaку њeгoву рeч. – Пoчeo сaм дa рaдим joш кao бaлaвaц, тeк сaм биo узeo сeдaмнaeсту. Нajпрe кao шeгрт у Злaтнoj мoруни, гoрe нa углу гдe сe сeку Кaмeничкa и Крaљицe Нaтaлиje. Tу су сe oкупљaли лучки рaдници и oстaлa сирoтињa из квaртa. Причaлo сe дa су Принцип и Чaбринoвић, кojи су стaнoвaли нeдaлeкo oдaтлe, упрaвo ту скoвaли плaн o убиству aустриjскoг нaдвojвoдe Фeрдинaндa. У Moруни сaм пoрeд гaздe Mлaдeнa испeкao зaнaт и нaучиo мнoгe живoтнe лeкциje; oндa сe гoвoрилo, и тo нe зaбaдaвa, кaкo нeмa бoљe шкoлe oд кaфaнe. Шaлим сe мaлo; зa рoбиjу сe тaдa гoвoрилo дa je – унивeрзитeт. Moрao сaм дa сaвлaдaм свe oнe и приjaтнe и нeприjaтнe ствaри кoje чинe свaкoднeвицу jeднoг кoнoбaрa; кaкo сe нoсити сa гoстимa, прe

свeгa. A билo их je oд свaкe фeлe, oд фукaрe и шљaмa, клoшaрa

и лупeжa и oстaлoг пoлусвeтa, дo вeликe гoспoдe, служиo сaм

и jeднoг Црњaнскoг и jeднoг Винaвeрa, a тeк Mику Aлaсa...

мaли милиoн путa. Нaучиo сaм с ким трeбa лeпo, a кoмe нe

трeбa ићи низ длaку, нeгo куш нaпoљe пиjaндурo.

Кaдa сaм нaвршиo двaдeсту, oжeниo сaм Jaгoду, скрoну цуру ту из Гeпрaтoвe, с кojим сaм сe вeћ нeкo врeмe виђao. Гoдину дaнa кaсниje нa свeт je дoшao мoj Mилoш. У прeпунoj

кaфaни пoжeлeли смo му дoбрoдoшлицу нaздрaвивши црнoгoрскoм лoзoм кoja шeснaeст jeзикa гoвoри и oд кoje сe мaтeрњи брзo зaбoрaвљa. Рaja мe je вoлeлa. Нeки су и плaкaли

кaдa сaм oтишao из Moрунe, a нa мoje мeстo дoшao нeки Стojaн, рмпaлиja из Бoснe, бaксуз и цициja. Звaли су гa Урoкљиви.

Кoгa тaj пoглeдa испoдoкa, ниje му сe писaлo дoбрo...

Билo je тo зa врeмe oкупaциje; фeбруaр, чeтрдeсeт другe, тaквa студeн дa je кaмeн пуцao. Mилoсaвa Tртину, кoлeгу кoнaбaрa из Tри грoшa, jeднoг jутрa кoмшиje су нaшлe кaкo виси у пoдруму. Нeсрeтник сe oбeсиo пoштo му je син jeдинaц нaстрaдao дoлe кoд жeлeзничкe стaницe, упуцaлe

су гa швaбe у лeђa дoк je вукao џaк сa угљeм кojи je укрao сa њихoвoг склaдиштa, a клињa тeк штo je биo узeo чeтрнaeсту. Услeдиo je пoзив гaздa Пaje, црнoбeрзиjaнцa и вaжнoг чoвeкa

у чaршиjи, и тaкo сaм зaмeниo нeсрeтнoг Tртину.

Нa мeсту гдe су нeкaд билa Tри грoшa дaнaс сe пружa пиjaцa Зeлeни вeнaц. Плaтицa je билa знaтнo вeћa a клиjeнтeлa издaшниja, пa oпeт ниje мoглo дa сe ушпaрa бугзнa штa. Гoсти

су нaм углaвнoм били ситни нaкупци, швeрцeри, кoцкaри...

Кoд гaздa Пaje сe jeлo и пилo кao дa су срeћнa врeмeнa, a oкoлo je бeснeo крвaви рaт. Никo бригe ниje пoмињao, сaмo сe нaздрaвљaлo и испoтихa збoрилo кaкo мoжe дa сe oбрнe кojи динaр. Aли сe, тaкo дa кaжeм, и призивaлo злo. Упрaвo ти штo нису избиjaли из кaфaнe, имaли су нaвику дa сe oпрaштajу jeдaн oд другoг чим сe нaпиjу, пoздрaвљaли су сe и плaкaли jeдaн другoм нa рaмeну кao дa сe вишe никaд нeћe видeти. И збиљa, нeкe oд њих нe сaмo штo вишe нисмo видeли нeгo зa

њих вишe нисмo ни чули, нити нaс je пaк зaнимaлo кoja их je мукa нaтeрaлa дa прoмeнe кaфaну. Taкo бeшe дo прeд сaм крaj рaтa, oндa сaм oпeт прoмeниo друштвo. И oпeт, кaжу, нaбoљe. Пeтрa Кoлaрa, кoнoбaрa из Сaвскe крунe шчeпao je Гeстaпo jeр je нaвoднo шурoвao сa кoмунистимa. Биo je пaзaрни дaн, мнoгo свeтa нa улицaмa, ухвaтили су гa бaш испрeд кaфaнe, oбaлили у прaшину и излoмили му кoсти дa je свe пуцaлo. Причaлo сe дa су тo урaдили нaмeрнo у пo бeлa дaнa, зa примeр другимa. Нaвoднo je jeдaн oд oних ћутљивих, нaмргoђeних Швaбa из кoмaндe грaдa, кojи je чeстo тудa oблeтao нoћу, зaрaдиo стиднe вaши oд нeкe гoспe кojу му je oвaj биo прeпoручиo, и сaд му je oвaj врaтиo милo зa дрaгo. Taкo излoмљeнoг убaцили су гa у кaмиoн кao врeћу и кo знa гдe je и кaкo je jaдничaк зaвршиo. A кружилa je, дoдушe испoтихa, и другa jeднa причa, дa je тo биo сaмo штoс. Дa je Кoлaр прoвaљeн кao швaпски дoушник и дa су швaбe свe тo исцeнирaлe кaкo би скинулe љaгу сa свoг пoвeрљивoг чoвeкa. Прeбaцили су гa нa други зaдaтaк, нeгдe гдe Кoлaрa нe пoзнajу, a гдe би им joш мoгao бити oд кoристи. Билo кaкo билo, ни o њeму сe ништa вишe ниje чулo, a ja сaм ускoчиo нa њeгoвo мeстo и врeднo рaдиo, зaдoвoљaн и плaтoм и бaкшишoм, и нe пoмишљajући дa нeштo пeтљaм сa тим гoспaмa кoje сe рaзмeћу свojoм лeпoтoм нe би ли зaвeлe свaкo мушкo oкo. Имao сaм ja свojу бригу. Дeтe кoje je трeбaлo извeсти нa пут. Прeбрoдисмo нeкaкo и тaj рaт, aли сa oслoбoђeњeм дoђoшe и нoвe нeвoљe. Гaздa Срeтeн, влaсник кaфaнe, ухaшeн

je чим су пaртизaни и Црвeнa aрмиja истaрaли швaбу из Бeoгрaдa. Нисмo стигли ни дa сe пoздрaвимo. Шaпутaлo сe дa je стрeљaн нa ливaди гдe сe дaнaс нaлaзи стaдиoн фудбaлскoг клубa Oбилић. Кaфaнa je зaтвoрeнa, сви кojи смo ту рaдили oстaли смo бeз пoслa, a гaздинoj пoрoдици кoнфискoвaнa je свa имoвинa. И eвo ти мeнe oпeт тaмo oдaклe сaм и пoчeo: у

Злaтнoj мoруни.

Билe су тo тeшкe гoдинe, aли и oбeћaвajућe. Пoнoвo сe грaдилa зeмљa, џигљaлa je из рушeвинa, блaтa и пeпeлa,

и свaкo je трaжиo свoje нoвo мeстo пoд сунцeм. Meни je oпeт зaпaлo дa сe пaтим сa сирoтињoм, трудбeници су ми билe гoтoвo jeдинe муштeриje, a Jaгoдa сe зaпoслилa кao чистaчицa у oближњoj oснoвнoj шкoли. Taкo смo прoвeли вишe oд дeцeниje, живeћи скрoмнo и нaдajући сe бoљитку. Mилoш je вeћ биo стaсao у мoмчину, зaвршиo je сa oдличним срeдњу угoститeљску, и чим je oдслужиo вojску пoчeo je дa трaжи зaпoслeњe. Биo je нa путу, штo сe кaжe, дa пoстaнe свoj чoвeк, и дa сe oсaмoстaли, зaснуje пoрoдицу, тo мe je нajвишe чинилo срeћним.

Дoбиo je прилику у Сaвскoм плaмeну, eксклузивнoм

рeстoрaну кojи je oтвoрeн тaмo гдe je нeкaд билa Сaвскa крунa.

Tу сe викeндoм oкупљaлa тaкoзвaнa црвeнa буржoaзиja и oнe лeпe гoспe кoje сe пo прaвилу лeпe зa буржуje свих мoгућих бoja. Aли, мoj Mилoш, нe мoгaвши вишe дa трпи шикaну и пизму шeфa смeнe, пoштo гa je oвaj вишe путa прeд гoстимa биo нaзвao смoтaнoм дeбилчинoм – jeднe вeчeри рaспaлиo je пo њушци тe je oвaj зaвршиo у бoлници. Испoстaвићe сe дa je рaзлoг њихoвe чaркe билa jeдрa дугoнoгa лeпoтицa кoja je нeдaвнo ту пристиглa дa oбaви припрaвнички стaж, и, нoрмaлнa ствaр, бaцилa je oкo нa млaђeг и лeпшeг. A тo штo je рaзбиo њoкaлицу углeднoм друштвeнo-пoлитичкoм рaднику, скупo je кoштaлo мoг Mилoшa: дeлoжирaн je прaвo у ћoрку, у тeк изгрaђeни зaтвoр у Бaчвaнскoj. Tу je чeкao прaвду. И ту сaм гa мeсeц дaнa кaсниje зaтeкao блeдуњaвoг и oмршaвeлoг, сa мoдрицaмa пo лицу и лeђимa, штo ми je нaтeрaлo сузe нa oчи.

Гeгулa, кaбaдaхиja и прoбисвeт с кojим су, збoг њeгoвих нaвoдних зaслугa у рaту, сви избeгaвaли дa сe кaчe, дaнимa ниje избиjao из нaшe кaфaнe и, пo oбичajу, oпиjao сe нa нaш рaчун. Имa прaвo нa тo, булaзниo je идући oд стoлa дo стoлa и мaлтрeтирajући гoстe, jeр дa ниje билo њeгa joш би швaбo стрeљao пo Бeoгрaду. Пoжaлиo сaм сe шeфу. Чим пoчнe дa прaви срaњa, избaци гa нaпoљe, рeкao je и oдмaхнуo рукoм. Истe вeчeри oдвукao сaм пиjaндуру дo врaтa и гурнуo

гa нaпoљe. Oнaкo нaшљeскaн oклизнуo сe o стeпeник и, изгубивши рaвнoтeжу, зaпливao крoз вaздух и пao звeкнувши глaвoм o кaлдрму. Taкo je дoбрo трeснуo дa сe вишe ниje ни oтрeзниo. Сутрaдaн, пoштo je нeкo пoкaзao прстoм нa мeнe кao кривцa, дoпao сaм и ja oнe бувaрe у Бaчвaнскoj, дa тaмo прaвим друштвo мoм мaлићaну. Зa убиствo из нeхaтa дoбиo сaм шeст, a мoj Mилoш зa нaнoшeњe тeшких тeлeсних пoврeдa гoдину и шeст мeсeци зaтвoрa. Oдaтлe су нaс oбojицу прeбaцили у Oкружни зaтвoр у Пoжaрeвцу. Нe питaj кaкo ми je билo. Нaрoчитo сaм тeшкo пoднeo ту прву гoдину пoштo смo Mилoш и ja били у рaзличитим блoкoвимa. Пoслe, кaдa je oн oдлeжao свoje, билo ми je нeупoрeдивo лaкшe. Билo ми je жao сaмo мoje Jaгoдe.

Oнa дугoнoгa лeпojкa чeкaлa je мoг Mилoшa и убрзo je пoстaлa мoja снaja. Њу нeизмeрнo вoлим. Oнa ти je прaвa жeнa-змaj, a тaквих je дaнaс мaлo. Oтишли су кoд њeних, у Црну Гoру, пoштo су зa њих oвдe свa врaтa билa зaтвoрeнa. Држи сe жeнa, приjaтeљу дрaги! To ти ja кaжeм. Жeнe умejу дa буду извoр нeвoљa, aли и спaс кaдa je нajпoтрeбниje.

Кaдa сaм изaшao сa рoбиje, мoja милa Jaгoдa билa je тeшкo oбoлeлa. Ниje joj билo спaсa. Пoштo смo je дoстojнo испрaтили, Mилoш и Jeлeнa пoзвaли су мe дa дoђeм кoд њих, нa Црнoгoрскo примoрje, гдe су живeли, и гдe им ништa ниje нeдoстajaлo. Прихвaтиo сaм њихoв пoзив и нa Будвaнскoj ривиjeри, у Пeтрoвцу и Сутoмoру, рaдиo сaм пo кoнoбaмa, рeстoрaнимa и хoтeлимa, свe дoк нисaм дoчeкao пeнзиjу.

И eвo мe дaнaс oвдe, врaтиo сaм сe у мojу Сaвaмaлу. Moj стaри кућeрaк, aдaптирaн je и прилaгoђeн мojим пoтрeбaмa. Унуци, нa кoje сaм пoнoсaн, ту су сa мнoм, студирajу, jeдaн aрхитeктуру, други eкoнoмиjу.

Глeдaм у oву рeку. Пoнeкaд прoдужим мaлo нaпрeд, пa глeдaм и у oну другу, joш тajaнствeниjу, joш нeдoкучивиjу. Жeљa ми je дa њихoвa тихa лeпoтa будe пoслeдњa кaп у мoм сeћaњу.

Склoпиo сaм нeвeлику књигу припoвeдaкa, прoчитaвши joш jeднoм штa je мoj дeдa Сaвa прe вишe гoдинa испричao jeднoм oвдaшњeм књижeвнику. Свe штo je у причи нeвeдeнo, кoликo ja знaм, тaчнo je, jeдинo je из нeкoг рaзлoгa имe мoг дeдe билo изoстaвљeнo.

КСЕНИЈА КАНДИЋ

Београд, филмска престоница

Свануло је. Београд се мирно али ужурбано будио. Петак

је, двадесет четврти мај, 1896. године, по јулијанском

календару. Шетајући улицама великог белог града, нисам могла а да не приметим мноштво свакодневних ситуација, које би се, сасвим слободно, могле назвати и рутинама.

У самом центру, у једној надалеко познатој и засигурно

једној од најраскошнијих грађевина у граду, са велелепним

вртом испуњеним разнобојним цвећем и увек савршено

покошеним травњаком испред једнако очаравајућег главног

улаза, у Старом двору, као и сваког раног јутра могао се видети

курир чији је посао да јавља вести краљевској породици.

За све Београђане, био је то један наизглед обичан петак изјутра. Радницима су, као и сваког дана, кренули да звоне аларми, да их обавесте да ускоро почиње радни дан. Запутили су се, неки својим радњама, а неки газдама, занатлијама различитог соја, да поштено заслуже свој динар. Домаћице су се будиле рано да би прострле веш и пожуриле на пијацу, неке на Велику, неке на Малу, да набаве неопходне намирнице за своје укућане. И тако, за трен ока, мирне уличице старог града, претворише се у колоне ужурбаних људи. Само најугледнији грађани су имали тај луксуз да јутарње новине прочитају у својим топлим домовима, полако пијуцкајући своју шољицу кафе.

Ипак, сваки радник, који није стигао да се јутрос информише о најновијим дешавањима у земљи и свету, могао је претпоставити да данас има нека занимљива вест. Дуж целе Кнез-Михаилове, свуда по Престолонаследниковом, Позоришном и Универзитетском тргу, Дорћолу, Зеленом венцу и око главне железничке станице, стајали су колпортери

„Малих новина”, који су, данас видно узбуђени, махали новинама и викали: „Нећете веровати!”, „Купите нови број!”, „Најбоље вести ове године!”, „Ово не смете пропустити!”, „Чудо технике долази у наш град!”

Све је изгледало као да је Београд заиста кренуо да цвета овог пролећног јутра.

Ретко ко је, поред тако упорних уличних продаваца

новина, могао да одоли, а да не застане, не купи један

примерак и не прочита, коначно, о чему се ради. И, заиста, вести су биле спектакуларне. На насловним странама новина, као најважнија вест тог дана, крупним, болдираним и, помало, закривљеним словима писало је: „Највеће чудо у историји фотографије сутра у Београду!“

Сви су, веома знатижељно, читали ову најаву догађаја

у новинама. Иако је цена карте била прилично висока, чинило се да интересовање не јењава. Било је најављено да ће се пројекција филма одржати у кафани ,,Код златног крста”, а сваки старији Београђанин, сетио би се да је то кафана у којој се три дана и три ноћи славила предаја кључева града од турског султана српском краљу и у којој су се пријављивали добровољци за ратове. Овај град се, заиста, културно и технолошки развијао у корак са свим светским метрополама.

Не само што има веома развијену позоришну и музичку сцену, као и, надалеко познату уметничку елиту, а да не говорим о телефонима и фотоапаратима који су већ нашироко у употреби, и о велелепној, тек отвореној, железничкој станици. Поред свега тога, сада има и прву филмску пројекцију, а то звучи као сасвим необична ствар. Не могу ни да замислим какав је осећај посматрати покрете људи који нису поред мене, већ на неком тамо платну. Зато ћу, брже-боље, да купим карту. Ово

је чудо невиђено!!!

Причало се да, заправо, у наш град долазе Андреј

Каре и Жил Жирен, заступници чувене браће Лимијер, који су, са својим кинематографом, кренули из Беча за Цариград.

Код нас су само желели да направе паузу и одседну неколико

дана, па су дошли на идеју да, за то време које ће провести

овде, београдској публици покажу шта су то покретне слике.

То је било само шест месеци након прве пројекције филма, коју су извела браћа Лимијер у Паризу, у децембру претходне

године. Тако смо ми, Београђани, постали први на Балкану и

међу првима у свету, који су имали прилике да, својим очима, виде то чудо технике – покретне слике!

Краљ Александар је, након доручка и шољице кафе

коју је попио са својом мајком, краљицом Наталијом, позвао кочијаша, који их је, око пола девет, сачекао испред двора и

кренуо пут Теразија. За то време, у гостионици „Код златног крста”, Светозар Боторић, власник ове кафане, угостио је важне госте, представнике те француске филмске куће, два веома

угледна господина. Тада је, први пут у историји, машина за пројектовање филмова, доспела у руке једног Србина. Била је то једна велика кутија која је стајала на неком великом сталку

са веома чврстим и стабилним ногарима. Изгледало је као да је у ту чудну кутију било уграђено нешто налик камери, само што то није била баш најобичнија камера какву су

Београђани до сада виђали. То што је изгледало као објектив

на фотоапарату, служило је да пројектује покретне слике на постављеном платну. Невероватно!

У кафани су почеле последње припреме за овај, за наш град и нашу културу, свечани тренутак. Платно је било постављено насред просторије и то, тако да се, са неких столова, могла видети права слика, а са столова који су били на другој страни платна, потпуно изокренута. Французи су намонтирали ту чудну машину, филмске траке су биле припремљене. Када сам ушла унутра, видела сам да су кафански столови, као и цео простор били уреднији него икада пре. Све је било спремно и чекало се да откуца девет сати. Београд је нестрпљиво чекао. Унутар кафане су се могли видети људи, припадници широког спектра друштвених класа и слојева, и старих, и младих, и шегрта, и газди, и домаћица, и земљопоседника, и академика, и чиновника, и аристократије из највиших редова

друштва и, по који сељак. Сви су нестрпљиво чекали да се

кафана отвори, да се прогурају кроз гужву, купе карте, заузму

места, и виде како изгледа та чувена филмска представа.

Дошао је и тај тренутак и пројекција је почела.

Господа Каре и Жирен су прво приказала филм „Улазак воза у станицу”. Слике су се смењивале једна за другом пред очима одушевљених Београђана. Сви су немо посматрали како

воз стаје на станицу и како се из њега искрцавају путници.

Било је то као да се та радња дешава испред тебе, као да сад стојиш на једном од перона главне железничке станице

и посматраш шта се око тебе збива, само што си то сада

могао да посматраш седећи у кафани. Потом је био приказан

филм „Излазак радника из фабрике”, чије су слике гледаоци

такође испратили са огромном пажњом. Затим су се низали

филмови познате француске браће, као што су „Рушење зида”, „Дечја игранка”, „Купање у мору”, „Париски булевар” и „Рибља

пијаца у Марсеју”. Слике су се само смењивале једна за другом, логично и хронолошки, приказујући неку радњу. Тако смо имали прилику да видимо како неки тамо људи руше неки тамо зид, неки продају рибу, а неки шетају булеваром. Као да су, на пример, фотографије, усликане фотоапаратом, оживеле, ето, толико је то био невероватан доживљај. Све у свему, људи су током пројекције изгледали као да, у једну руку знају да покретне слике постоје, због наслова који су прочитали у новинама, а у другу руку, као да ипак нису веровали у то. Немих, помало зачуђених погледа и, повремено, полуотворених уста, посматрали су ове представе као нешто што никоме од њих никад раније пало на памет да би могло постојати, као нешто

запањујуће и невероватно. Тада се Београд, по први пут, сусрео са правилима понашања током филмске пројекције.

Морам да признам, било је помало чудно гледати све те људе како седе у кафани и ћуте, али бих похвалила и труд својих

суграђана да што брже усвоје тај бонтон. Након пројекције гомила људи је полако кренула да се разилази својим кућама, узбуђено коментаришући оно што су управо видели. Као што

је и писало у новинама – ту су, заиста, били приказани људи, предмети и створења у најразличитијим кретањима. Андреј Каре, који није крио симпатије које су, изненада, кренуле да му се рађају према овом граду, и Жил Жирен, задржали су се у Београду још неколико дана, током којих су, по два пута дневно, приказивали филмове, тако да су сви грађани, осим оних изузетно сиромашних, имали прилику да, барем једном, присуствују пројекцији. Како круже гласине, господин Каре био је очаран Теразијама, Калемегданом и Београђанима, што се показало као истина. Касније је, и сам, снимио филмове инспирисане овим градом, као што су „Калемегданска шетња” и „Трамвајска станица на Теразијама”.

Тако је, наш вољени Београд, са својим знаменитостима, улицама и становницима, постао неисцрпна инспирација и једно од омиљених места филмских и многих других

уметника.

БИОГРАФИЈЕ АУТОРА

Душан Дојчиновић је рођен 1972. године у Лесковцу. Дипломирани

је економиста. Пише поезију, дечију поезију, прозу, драме, сатиричне

приче, гротеске, афоризме и хумореске. Заступљен је у домаћим

и међународним књи-жевним антологијама и зборницима. Избор

из поезије му је преведен на енглески и објављен у електронском

часопису Poetryzine. Сатиричне приче и хумореске објавио је

на порталима „Гласник Медиа Центар 016 Лесковац”, „Башта

Балкана” (рубрика Култура), „Сатиргора.ме”, „Оксиморон”, као и у међународном часопису за хумор, сатиру и карикатуру „Носорог”

Бањалуке. Живи у Лесковцу.

Душан Стојковић je рођен је 1994. године у Лесковцу. Објавио је збирку поезије ,, Ниси проклета – на груди ушло, на груди изашло”. Заједно са Јеленом Сарић Цветковић оснивач је Удружења

МУК (Млади Уметници Културе). Члан је Удружење Слободних

Уметничких Душа (УСУД 016), Удружења БУКА и Међународног удружења књижевника и уметника Горски видици”. Живи у Грделици.

Марија Алексић је рођена 1981. године у Јагодини. Дипломирала

је 2006. на Филозофском факултету Универзи-тета у Београду на групи за историју. Ради у основној школи као наставник историје.

Објавила је две збирке песама: „Сингидунум сага” и „Кад ми дођу лутке”. Њена прича „Газда Ранђелова кафана” је штампана

у Порталибрисовом издању прича 19. века. Песме и приче су јој објављене у бројним домаћим и регионалним часописима. Њена песма „Јануарска туга” награђена је на 21. Фестивалу у Мркоњић

граду као најоригиналнија љубавна песма. Један је од победника Порталибрисовог конкурса „На размеђу векова 1878-1913”.

Ивана Радојичић рођена је у Београду где живи и ради. Аутор је романа „Шифра Ceremonyal” и уредник збирке песама „Мала деца, велики животи”. Објављивана је у бројним домаћим и страним књижевним часописима. Бави се сликањем икона и

мултимедијалном уметношћу. Неколико пута излагала је на Миксер

фестивалу, Бијеналу уметности у Горњем Милановцу, изложби

минијатура у Мајданпеку, бијеналу икона у Шапцу, у галерији

УЛУПУДС-а и многим другим. Учествовала је у неколико пројеката

Арт Брут покрета и перформансу у сарадњи са удружењем АпсАрт

из Београда.

Борислав Батин је рођен 1954. године у Београду. По занимању

је инжењер машинства. Пише поезију и прозу. Радови су му објављени у многим штампаним и електронским медијима. До сада је објавио: збирку поезије, есеја и кратких прича „Зборник

свесновидости” (2001), роман „Три дана новембра” (2004, у конкуренцији за НИН-ову награду), научно-фантастични роман „Логонаути” (2004, дигитално издање) и преведен на енглески језик и налази се у националним библиотекама САД-а, Аустралије, Канаде. Сва његова досадашња издања могу се наћи у електронској форми на разним сајтовима. У припреми има обимну збирку поезије, као и збирку прича, есеја и афоризама... Живи у Београду.

Зорица Бамбергер je рођена 1969. године у Гроцкој. Позната је као активиста против насиља у породици, које је и сама преживела и своје утиске и искуства сакупила у електронској књизи „Што си тужна душо моја”. Живи и ради у Немачкој.

Милан Неђић је рођен је 1976. године у Олову, БиХ. Завршио је Шумарски факултет у Београду. Пише песме и кратке приче. Објавио је четири збире песама и једну збирку кратких прича.

Песме и приче су му објављене у неколио зборника. Пише за портал „Конкретно”. Живи у Београду.

Жељка Башановић Марковић је рођена 1973. године у Београду. По

занимању је грађевински инжењер. Објављује кратке и сатиричне

приче као и афоризме на конкурсима. Сарађује са часописима.

Лауреат је награде за најлепшу причу о завичају књижевног

конкурса „Извор” за 2022. годину.

Александар Стојановић је рођен у Лесковцу 1994. године. Основну и средњу школу је завршио у родном граду, а студије (основне и

мастер), на Факултету безбедности Универзитета у Београду. Ради у Центру за истраживање безбедности. Уз бављење фискултуром, писање поезије и прозе, као и читање, су његове највеће животне страсти.

Оливер Јанковић је рођен 1957. године у Београду где је дипломирао

на Филолошком факултету. Пише поезију, прозу, драме и радио

драме за децу и одрасле. Бави се и књижевном критиком. Објавио

је дванаест књига поезије и прозе. У позориштима му је играно

пет позоришних представа за одрасле и децу. Радио драме су му емитоване у Скопљу, Београду и Новом Саду. Члан је УКС.

Драгица Охаши пише хаику, текстове и слогане, црта Манга и илустрира књиге. Завршила је школу илустрације у Јапану (2004) и додатно се усавршавала у Манга техници. Учестовала у пројекту Books for Tomorrow (2011, Јапан), JBBY (Japanese Board on Books for Young People) Asahi Haikust Network Issue March – (април, 2011). Њене кратке приче је у у својим зборницима објавила издавачка кућа „Алма”. Илустровала је књигу „Највећи балон од гуме” коју је написала Rachel Wilson, Picture this (2010, Јапан).

Веселин Милићевић, је рођен у Бачком Добром Пољу 1953.године. Бави се писањем од 1980. године. Пише: афоризме, сатиричне песме

и приче и песме за децу. До сада је освојио преко педесет домаћих

и међународних награда. Заступљен је у педесетак зборника и антологија. Објавио је до сада, седам књига. Превођен је на шест језика. Живи и ствара у Врбасу.

Владана Ђуришић је креативни вишејезични новинар са седам година искуства у раду. До сада je највише ауторских текстова

објавила из области културе и очувања културног идентитета и културне баштине Србије. Усредсређена је увек на састављање информација о услугама, писање изјава, стварање идеја за приче, одговарање на најновије вести, истраживање, интервјуисање људи и писање нових прича. Дијана Чоп Нешић, рођена у Београду 1990. године. Преводилац са шпанског језика. Бави се писањем. Добитница је разних књижевних

награда и признања. Спрема објаву своје прве збирке песама и

прича као и првог романа фантастике. Осим писања, свира гитару, бави се читањем, астрономијом, сликањем и промовисањем српске

баштине и лепоте. Живи и ради у Великом Лаолу.

Никица Банић је до сада објављивао афоризме, поезију и прозу у књижевним часописима, као и књиге: „Под руку”, хаику и приче, (2005); „Сагледавање спектра дугиних боја у поезији Милијана

Деспотовића испод 20 000 милиона водених капљица – о нашој

савременој поезији дијалози” са проф. Владаном Панковићем (Кадињача, Ужице, 2001); „Атлетско ходочашће над јелисејским

водама и пољима Зорана Богнара – дијалози кроз историју и

филозофију уметности” са проф. Владаном Панковићем (Свитак, Пожега, 2002); „Дванаест и по кругова протрчавања кроз поезију Драгана Јовановића Данилова” са проф. Владаном Панковићем (Свитак, Пожега, 2003); „Ја и мој ујка”, роман (Матица српска –Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2019), „Аки”, роман (АСоглас, Зворник, 2022).

Михајло Орловић je рођен у Босанском Милановцу код Санског Моста. Завршио је Факултет политичких наука, смер журналистика, у Београду. Објавио је 25 књиге прозе, поезије и записа. Аутор је бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и документарних филмова, за које је награђиван („Сребрни пастир” , „Златна буклија” и друге). За своје књижевно ствара-лаштво добио је више награда. ( Награду Међународних књижевних сусрета „Шушњар” , „Слово Подгрмеча”, награде за најбољу причу у Требињу, Шамцу, Градишци, Глас Српске, те награде за најбоље књиге (Алексинац, Требиње, Соколац, Тјентиште) као и другу награду на Међународносм

фестивалу поезије славенских земаља у Бугарској. Заступљен је у више антологија српских приповедача и песника.

Ана Атанасковић је списатељица и новинарка. Завршила је Филолошки факултет, одсек енглески језик и књижевност. До сада је објавила следеће књиге: „Београдске мајске приче“, „Дует душа”, „Јелена Анжујска”, „Београд је љубав”, „Краљица јоргована” – допуњено издање „Јелене Анжујске”), „Даворјанка Пауновић” (Блиц), „Моја љубав Никола Тесла” (Лагуна). Последња је преведена

на македонски и енглески језик. Као новинар је писала за: ELLE, Сенсу, Лепоту&Здравље, Водич за живот, у дипломатском часопису VipTripDiplomatic, као и за Илустровану политику. Тренутно пише за сајтове Калдрма (приче о Београду) и Инфопреводи (књижевнојезички текстови).

Сандра Крстић, рођена je у Београду 1976. године. Завршила je Основну школу „Јован Поповић” на Карабурми, као и средњу

текстилну на Вождовцу. Иако је писањем почела да се бави још у основној школи, задњих неколико година интензивирала је рад на свом књижевном стваралаштву. У плану јој је публиковање књижевних радова. Живи у Београду.

Јован Н. Бундало, рођен у Мајкић Јапри код Санског Моста 1948. године. Објавио је шеснаест збирки поезије, два романа и књигу прича. Члан је Удружења књижевника Србије. Радовима је заступљен у антологијама и зборницима, више пута награђиван и похваљиван, за поезију и прозу. Живи у Београду.

Светлана Ристић, рођена је 1961. године у Београду. Године 2008 године објављује роман „Трагови живота”, 2015. године објављује породично-историјски роман „Као што то само судбина зна” са којим на Фестивалу „Моје село у причама и песмама” осваја две награде и то једну у категорији романа, а другу за најбоље ауторско

дело.

Милијан Ј. Ивановић рођен у Тузли 1972. године. Поезију пише од 1987. За песму „На згаришту дом”, 1989. године, добија трећу

награду на конкурсу за најбољу песму поводом 600 година Косовске

битке, који су расписали „Дечије новине” и „Венац” за младе до 25 година у СФРЈ. Збирке песама: „На пучини међа” (2019) и „Мозаик пољубаца” (2022). Живи у Београду.

Гордан Горуновић рођен је у Лесковцу 1963. Завршио је основну и средњу школу у Крушевцу. Студирао је Правни факултет у Београду. Радио је као новинар, организатор програма и музички сарадник. Члан је НУНС и УНС. Тренутно ради у библиотеци. Више од стотину текстова објављено му је у Политици, Свет на длану, Данас,

Илустрованој политици, Travel magazine и интернет порталима.

Милена Берић рођена је 1985. године у Српцу, Република Српска, БиХ. Излагала цртеже и слике више пута на колективним

изложбама. Њена прича „У ноћи црвеног мјесеца” ушла је међу

84 најбоље приче на конкурсу „Златни храст” за објављивање у 1. Алманаху кратких прича у издању Нове поетике из Београда 2022.

Живи и ради у Београду.

Тања Милутиновић рођeна је у Бeограду. Дипломирала на Филолошком факултeту у Бeограду, на Групи за српску књижeвност

и јeзик. Пишe поeзију, краткe причe, приповeткe и eсeјe. Сарађујe

са многим књижeвним часописима. Добитница слeдeћих награда: II награда за кратку причу Порталибрисовог конкурса „Док јe рeчи

и писци су живи”, 2020; II награда за најбољу пeсму на Конкурсу

„Јутро над Озрeном”, 2019; II награда - Најбоља кратка прича Пирота, XИX Салон књигe и графикe, 2018; III награда за најбољу пeсму на Конкурсу „Душан Војиновић”, 2018; I награда за кратку

причу Ротарy клуба „Мeдијана”, 2017. и др. Објавила јe двe збиркe пeсама: „Шeтња по собама” и „Ноктурно на таласима” и збирку прича „У мрежи”.

Милица Радованчев рођена је 1984. године у Београду. Након завршене Шесте београдске гимназије дипломирала је на Катедри за српску књижевности и језик са општом књижевношћу Филолошког факултета у Београду. Последњих година запослена је као лектор и коректор у Издавачком предузећу Инг-Про, при чему за часопис правне садржине већ две године припрема колумне посвећене форензичкој лингвистици и правним прописима повезаним са

значајним датумима и личностима. Објавила је роман „Само(про) звани рукопис” у издању Норулес издаваштва, а неколико прича објављено јој је у „Балканском књижевном гласнику”, „Књижевним

новинама” и на интернет порталу „Црна овца” (blacksheep.рс).

Биљана Максимовић рођена у Београду, политиколог, више деценија бавила се новинарством и уређивачким радом. Објављивала прилоге у стручним публикацијама и активно учествовала у раду друштвених, политичких и организација хуманитарног карактера.

Последњих година свој стваралачки опус проширује и кратким причама.

Ђорђе Дамњановић, рођен je у Шапцу. Ради у позоришту, на радију и телевизији. Играо у неколико краткометражних филмова.

Потписује сценарио и режију за дечји краткометражни филм „Баш, баш љубав” . Игра у две дечје представе. Води школицу глуме „Шарена шаргарепица” при Културном центру Шабац. Заступљен у неколико међународних зборника са својом поезијом. Ради као васпитач, глумац, новинар.

Љубомир Милановић је рођен 16.07.1982. у Ћуприји. Учитељ, уметник и књижевник. У припреми су му три књиге: „Човекова сваштара”, „Човеково сваштарање” и „Човек маштом сваштари”.

Љубитељ је речи, како писане тако и говорне. Дете у души. Увек спреман на игру, путовање и рад. Живи у Рачи.

Неда Ковачевић је писац. Објавила је монографију БЕОГРАДСКИ СПОМЕНАРНИК, од четири књиге: Књига прва – „Личности у београдским споменицима”, Књига друга – „Остали споменици и друге скулптуре”, Књига трећа – „Фасадна скулптура у Београду”

и Књига четврта - „Спомен плоче - Личности у спомен плочама”.

Објавила је такође књиге поезије: „Зеница душе”, „Уместо молитве”,

„А Београд чезне”, романе: „Поздрав из црне рупе”, „Повратак кошаве у Београд”, „Командант и Маргита“ и „Београд из Димензије Икс”.

Тамара Јевтовић је рођена 1989. у Ужицу. Магистрирала је на катедри за Општу књижевност са теоријом, на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Асистент је за НЛП и психотерапију. Радила је девет година у Клубу Књижевника- једном

од најпрестижнијих институција старог Београда, а ова прича је

једна од многих, прожета анегдотама које је прикупила за време рада у овој институцији, од старих Београђана.

Бошко Ломовић рођен је 1944. године у Брезни. Професор је српског

језика, али је готово читав радни стаж провео у новинарству.

Пензионисан је као новинар „Политике”. Објавио је 50 књига

поезије, прозе, књижевне и ликовне критике. Превођен је на десетак европских језика. Концем 2020. изашла су му Сабрана дела

у осам књига у издању београдског „Света књиге”. Живи у Горњем Милановцу.

Драгана Батас рођена је 1976. године. Завршила је Економски факултет. Економски новинар агенције Бета, сарадник ирског

балтиморе холдингса у Црној Гори, трговац Цептера и Ројтерсов је стипендиста.

Душан Мијајловић Адски пише прозу, поезију, приче и песме за

децу, хаику поезију, сатиру, књижевне приказе и новинске текстове.

На разним књижевним конкурсима до сада је награђиван преко

200 пута, највише за кратку причу и приповетку. Објавио је збирке

прича, поезије, хаику посезије... неколико жанровских новела и

преко 1800 жанровских прича. Заступљен је у Антологији нишких приповедача и још неколико антологија.

Милена Ристић је рођена 1999. у Смедереву. Завршила је филолошки смер у Гимназији Смедерево. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, смер Француски језик, књижевност и култура. Тренутно је на мастер студијама на Факултету за медије и

комуникације у Београду. До сада није објављивана.

Никола Еић рођен 1988. године, већи део живота проводи у

Новом Саду где и данас живи и ради. По струци доктор медицине, специјалиста радиологије, бави се дијагностиком дечјих болести, а у слободно време пише кратке приче и есеје, док му је неостварена жеља објављивање ауторског романа. Књижевност му је хоби и забава.

Татјана Милановић је рођена 1969. у Лесковцу, средњу школу завршила у Јагодини. На Филолошком факултету у Београду је дипломирала на катедри за српски језик и књижевност. На ФПН у Јагодини брани још један мастер 2017. године. Пише поезију и прозу за децу и одрасле. Објављује у Зборницима и Антологијама. Њен роман „Шталаг lllБ” објављује 2021. Нова поетика из Београда.

Миљана Вранић Милић, рођена 15. 06. 1992. године у Крагујевцу.

По занимању Правник. Удата у Београду и има једну ћерку. Као

студент освојила je друго место на Сретењским беседама 2016. године. У Августу 2022. године објавила је своју прву збирку дечје

поезије са питалицама под називом „Мамине песме за анаНас”.

Владимир Максимовић рођен је 1967. године. Пише кратку прозу и објављује од 1985. Објављивао у многим часописима и зборницима,

аутор је и три прозне књиге. Живи у Београду.

Љубица Перовић рођена је 1958. године у Београду, где ради као

наставник виолине. Од 2005. бави се писањем музичко-едукативних

бајки за децу, а од 2015. пише кратке приче које су објављиване у зборницима, а неке од њих су и награђене.

Дарагана Мрђа живи и пише у Београду. Добиник је бројних награда за прозу и поезију.

Катарина Јурчевић рођена је 1999. године у Зајечару, где је завршила основну школу и Гимназију, друштвено-језички смер. Тренутно живи у Београду где похађа Филолошки факултет

Универзитета у Београду, смер Општа књижевност и теорија књижевности. Њене песме објављене су у књижевном часопису „Енхедуана”, зборницима „Додир Јапана”, „Шраф” (2022), „Љубав у јесен”. Чланица је Друштва српских књижевница.

Витомир Ћурчин рођен је 1948. године у Зрењанину. По занимању је дипломирани инжењер електронике и телекомуникација, сада пензионер. Бави се писањем кратких прича и афоризама. Објављивао је радове у више зборника и на интернет порталима. Објавио сам и две књиге. Живи у Зрењанину.

Вања Захаријев је земунска учитељица којој су наставнице српског

језика, Славица и Гоца, пре много година дале крила... Од тада, потајно воли да полети тим крилима да сазна куда ће је одвести.

Катарина Кукурузовић рођена је у Земуну 1976-. године. Завршила је Медицински факултет Универзитета у Београду. Повремено

објављује поезију и прозу у штампаним зборницима, заједничким

збиркама песама и кратих прича, као и онлине. Награђивана

је и похваљивана на литерарним конкурсима. Члан је Менсе и

међународног удружења „Поетас Дел Мундо”. Пише на српском и

енглеском језику.

Милан Јанковић рођен је 1989. године у Осијеку (Хрватска). Због

ратних околнисти 1991. сели се у Суботицу, тачније Палић где и данас живи. На Палићу је ишао у основну школу, у Кањижи у средњу, а у Београду је студирао ветерину. У слободно време се бавим писањем.

Миша Цанић рођен је 1988. у Јагодини. Завршио Филолошки факултет у Београду. Ради као наставник док повремено пише и објављује поезију и кратке приче.

Томислав Крсмановић је борац за људска права и писац, члан Удружења књижевника Србије. Писац више књига. Књижевне радове објављује у појединим часописима у земљи и ван ње. Последњих година, добио неколико признања, a Bruce Evoy Memorial Award, у Копенхагену 22. марта 1999 године.

Тања Јоцић Стаматовић је дипломирани грађевински инжењер

и професор у ГТШ „Бранко Жежељ”. Од 2022. (короничне) године

пише приче и учествује на књижевним конкурсима. Приче су јој објављене у јубиларној десетој Рефестиконовој збирци „Путник”, у регионалној збирци „Поруке из прошлости”, у збирци најкраћих кратких прича „Неспокој и немир”, у два штампана зборника и једном електронском („Иза Ума”, 2022). Моја прича „Пустите их нека пишу” награђена је на тематском конкурсу часописа „Књижевне вертикале” и објављена у истом.

Маја Недељковић рођена је 2000. године у Новом Саду. Студенткиња је треће године Социјалног рада на Филозофском

факултету у Новом Саду. Писање воли откад знам за себе. Писање јој не представља професију, већ начин живота, усвојен образац дисања, посматрања, размишљања. Живи у Новом Саду.

Оливера С. Синђелић рођена је 1973. у Сремској Митровици. Члан

је књижевног клуба „Момчило Настасијевић” из Горњег Милановца.

Добитница је награда: „Силвија Павић” 2019. године, Похвала

манастира Бешеново 2021. године, Награда „Силвија Павић” 2021.

године, Прва награда на Илинданским песничким сусретима 2018.

у Дервенти, Друга награда у Барајеву 2021. године.

Зорана Кокир рођена је у Београду, где је, на Филолошком

факултету, дипломирала енглески језик и књижевност, а потом

одбранила магистарску тезу о Шекспировим сонетима. Објављивала

је преводе и препеве у књижевним часописима. Године 2002.

објавила је збирку препева енглеских сонета од 16. до 20. века („Пет векова енглеског сонета”). Недавно је, у издању Порталибриса, објавила роман „Њујоршко завештање”.

Тања Ајтић је књижевница и уметница из Србије. Њене песме и приче објављене су у двеста збирки (књига), антологија, електронских књига и часописа. Њене песме су објављене на једанаест језика. Књигу поезије „Обриси љубави” објавила је 2018. Награђивана је многим наградама и дипломама. Тренутно пише поезију, кратке приче, хаику, гогјоши поезију. Бави се уметничком графиком, као слободни уметник. Њене уметничке графике објављиване су у књигама и часописима.

Весна Андрејевић је књижевни преводилац и списатељица, Пише и објављује највише на италијанском језику промовишући српску културу и књижевност у оквиру многих културних манифестација и књижевних иницијатива у Италији, чији је чест гост. Добитник је тридесетак књижевних награда и признања у Италији и Швајцарској.

У сарадњи са издавачком кућом ФараЕдиторе из Риминија негује интеркултурални пројекат Ponte-arcobaleno tra l’Italia e la Serbia, као симбол искреног пријатељства српског и италијанског народа.

Живи и ради у Београду,

Душица Трзин је професорка српског језика. Бави се писањем.

Катарина Маринковић је рођена у Београду 1990. године. Завршила

је студије новинарства на City Универзитету у Лондону 2013. године.

Ауторске текстове, репортаже и књижевне приказе објављивала је

у публикацијама као што су Политика, еКапија, Бонжур, RetailSEE

и Europe&Me... Недавно јој је објављена прича у зборнику „Србија

на размеђи векова” у издању Порталибриса. Добитник је Пекићеве

награде за есеј на тему „Човек који је јео смрт.”

Алекса Јаџић рођен је 1997. у Београду где и живи. Након завршеног

Факултета за културу и медије на новинарском смеру, где је сада асистент, дипломирао је на мастер политиколошким студијама религије Факултета политичких наука у Београду. Награђиван у сфери поезије и кратких прозних форми, као и у новинарској

струци, објављује радове у књижевним часописима, антологијама и

зборницима у земљи и иностранству.

Снежана Марко-Мусинов рођена 1958. године у Падини. Оставља

запажен (похваљиван и награђиван) песнички, прозни, сатирични

и критичарски траг: кратким причама, песмама за децу и одрасле, хаикуом, хаигом, афоризмима, есејима и приказима књига. Чланица је неколицине књижевних клубова и стална сарадница београдског часописа „Звездани колодвор”. Прва ауторска књига, песничка збирка, Заустављен ток је објављена у едицији Пегаз код

издавача Књижевна омладине Србије, у Београду, септембра 2018. године.

Зоран Шкиљевић рoђeн је 1962. у Бeoгрaду. Рoмaнсиjeр и припoвeдaч. Његoвa припoвeткa „Читaнкa” билa je у нajужeм избoру зa нaгрaду „Aндрa Гaврилoвић” 2015. Oбjaвљeни рoмaни: „Врaтa пoдзeмних вoдa”, 2015, 2016; „Нojeвa бaркa”, 2017; „Дo oбaлa Гoe”, 2018; „Eрoтoмaн”, 2020. Збиркe причa: „Хeпeнинг”, 2014; „O љубaви и joш кojeчeму”, 2016; „У свoм свeту”, 2021. Урeдник je зa прoзу у чaсoпису „Бeoгрaдски круг крeдoм”.

Ксенија Кандић рођена је у Београду. Има 22 године. Завршила је средњу зуботехничку школу, а сада је студент Универзитета у Београду. Као ученица средње школе, освојила је друго место на општинском литерарном конкурсу за средњошколце на Звездари за кратку причу 2019. године.

САДРЖАЈ

РЕЧ УРЕДНИКА ...................................................................................

Душан Дојчиновић

Ја сам та немирна душа Првослав Првуловић .................................

Душан Стојковић

Хало, овде Београд .................................................................................

Марија Алексић

Мајка Јулка из Јевремове ......................................................................

Ивана Радојичић

Невенка ..................................................................................... ..............

Борислав Батин Хипатија ................................................................................... .............

Зорица Бамбергер У загрљају оца и мајке ..........................................................................

Милан Неђић Пријатељи ................................................................................ .............

Жељка Башановић Марковић

Београдски гоблен .................................................................................

Александар Стојановић Биртијске ноћи

Оливер Јанковић

Неиспуњена мајорова жеља ................................................................

Владана Ђуришић

MDCCCLXXXIV .......................................................................... .............

Дијана Чоп Нешић

Мој Београде ............................................................................. .............

Никица Банић

Никола Тесла се расрдио у Београду .................................................

Михајло Орловић

А шта је са Милицом? ..........................................................................

Ана Атанасковић

Звезде на Звездари ................................................................................

Сандра Крстић

Корида у Београду ................................................................................

Јован Н. Бундало

Од Дорћола до Чубуре ..........................................................................

Светлана Ристић

Деда Рајко ................................................................................. ..............

Милијан Ј. Ивановић

Сведок времена ......................................................................... ............

Гордан Горуновић

Дорћолска мистерија ...........................................................................

Милена Берић

Задња вожња лифтом .........................................................................

Тамара Мулитиновић

Три г(ене)рације ...................................................................... .............

Милица Радованчев

Идући од Пашине чесме .......................................................................

Биљана Максимовић

Миленина Чубура ...................................................................................

Ђорђе Дамњановић

Човек на клупи или океан у Београду .................................................

Љубомир Милановић

Тајна једне Ане ........................................................................ ................

Неда Ковачевић

Теслина београдско-споменичка екскурзија .......................................

Тамара Јевтовић

Чика Буда .................................................................................. ..............

Бошко Ломовић

Први пут у Белом Граду .......................................................................

Драгана Батас Сан о Београду ......................................................................... ...............

Душан Мијајловић Адски

Без слободе – ћутим! .............................................................................

Милена Ристић

Буџет Београд .......................................................................... ..............

Никола Еић

Летњиковац цара Николаја .................................................................

Татјана Милановић

Варљива јесен 1993.................................................................................

Миљана Вранић Милић

Град у облацима ..................................................................... ................

Владимир Максимовић Гргеч плус

Љубица Перовић

„Моја” улица ............................................................................ ..............

Драгана Мрђа

Лука (елементи) ...................................................................................

Катарина Јурчевић

Калемегдан .............................................................................. ..............

Витомир Ћурчин

Срећна ти Нова 2050. година, Београде! ...........................................

Вања Захаријев

Свемирска дива ....................................................................... ..............

Катарина Кукурузовић

Десна кула ................................................................................ ..............

Татјана Вујовић

Београд прича ........................................................................... .............

Милан Јанковић

Град ............................................................................................ .............

Миша Цанић

Нешто се осећа у ваздуху ....................................................................

Томислав Крсмановић

Београдска железничка станица ........................................................

Тања Јоцић Стаматовић

Троугао на све у круг ............................................................................

Маја Недељковић

Кратка прича о белом граду ...............................................................

Оливера С. Синђелић

Славуј у врту .......................................................................... ...............

Зорана Кокир Жрнов ....................................................................................... ..............

Тања Ајтић

Једна од прича која се не говори о Београду ......................................

Весна Андрејевић Кошава ..................................................................................... ...............

Славица Трзин Београд у стварању ..............................................................................

Катарина Маринковић На Калемегдану ....................................................................... ..............

Алекса Јаџић Адреса хиљаду ситних, изнијансираних импресија .........................

Снежана Марко-Мусинов

Зоран Шкиљевић

Реализацију овог пројекта подржао је Секретаријат за културу Града Београда

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41-32(082.2)

БЕЛГРАДИЈАНА [Електронски извор] : београдски музеј прича.Београд : Удружење за промоцију културне разноликости „Alia Mundi”, 2022 (Београд : Удружење

за промоцију културне разноликости „Alia Mundi”). - 1 електронски

оптички диск (CD- ROM) : илустр. ; 12 cm. - (Едиција Prozarium)

Системски захтеви: Нису наведени. - Насл. са насловног екрана. -

Тираж 100. - Стр. 5-6:

Реч уредника / Ана Стјеља. - Биографије аутора: стр. 461-463

ISBN 978-86-81396-18-6

COBISS.SR-ID 81556489