INTERVJU: ALEKS ZEČEVIĆ

PIŠE: IGOR LUKOVIĆ

Rođeni Beograđanin, dugogodišnji saradnik i ocenjivač najuticajnijeg američkog vinskog magazina Wine Spectator, zatim neko ko je za aukcijsku kuću Sotheby's organizovao i vodio aukcije finih vina, Aleksandar Aleks Zečević danas sarađuje sa magazinom Wine Enthusiast i razvija sopstvenu internet trgovinu vinima. Još kao mlad, sa porodicom se iz Beograda preselio u Njujork, a vrlo rano je ušao u vinski biznis, radeći u lokalnoj vinoteci. Zahvaljujući strasti i talentu, postao je saradnik Wine Spectator-a i razvio se u ozbiljnog vinskog kritičara i publicistu, specijalizovanog za rizlinge i uopšte vina Nemačke i Austrije.

Karijeru je izgradio gotovo bez ikakvog dodira sa srpskom vinskom scenom i danas malo ko u

Srbiji uopšte zna za njegovo ime. Vrlo direktan i neopterećen mistifikacijama svog posla ili viškom sujete, Aleks Zečević u razgovoru za Vino & Fino otvoreno priča o svom poslu, karijeri i aktuelnostima sa globalne vinske scene

Pisanje za Wine Spectator ipak je velika stvar. Kako si uopšte posto njihov saradnik? Da li si pre toga morao da imaš nekakav pedigre kao degustator?

- Ne, potpuno suprotno. Wine Spectator voli da neko iz njihovog tima postane kritičar, da ga oni stvore. Tako sam i ja počeo. Jednostavno, otvorila su mi se vrata. Radio sam neke druge stvari za njih u redakciji, na samoj pripremi i logistici degustacija, kada je Kim Markus, jedan od glavnih kritičara za Austriju i Nemačku, odlučio da se odseli i predložio je da ja preuzmem ove regije. Razmišljali su da li da se dovede neko sa strane, ali vlasnik je prelomio i rekao „imamo dečka kome se to sviđa, neka on to radi, pomoći ćemo mu“. To mi je super kod Wine Spectatora - neverovatna podrška kolega. Beskrajno sam zahvalan na tim stvarima, na treningu za kritičara koji traje dve godine... Degustirao sam dvesta do trista vina nedeljno, i to od A do Š, od najgoreg do najboljeg, i najkomercijalnija vina i potpuno nekomercijalna, retka i skupa.

- Počeo sam da pišem za Wine Spectator 2013. godine, a u vinsku priču ušao sam 2008. Početkom ove godine potpisao sam ugovor sa Wine Enthusiast magazinom da „pokrivam“ Austriju kao saradnik – ističe Zečević na početku razgovora.

Na konstataciju da je vrlo opušten, direktan i ležeran u razgovoru konstatuje:

- Čini mi se da publika u Srbiji i u ovom delu Evrope ponekad previše ozbiljno shvata posao vinskog kritičara i novinara. Tom poslu treba pristupati opuštenije. Razumem da moji tekstovi i recenzije imaju određenu težinu i da utiču na nekoga, ali - mi pišemo o vinu! Moj posao je da uzmem par gutljaja vina, ispljunem ga i napišem o tome nešto, da odem u neku vinariju... Kao ličnost ja sam potpuno nebitan. Možda ću nekome pomoći da proda svoje vino ili ću mu otežati prodaju svojim mišljenjem, tek toliko. Treba da budemo svesni čime se bavimo. Ovo je posao koji se radi iz ljubavi, nema mnogo stresa i nudi lep život: probaš vina i hranu, putuješ okolo... I sad treba da dođem ovde i da pričam i predstavljam se da sam Bog zna šta?!

Koliko su na tržištu kakvo je američko važni vinski magazini, kritike i kritičari? Na primer, Wine Spectator, ali i Robert Parker i slični?

- U Americi se scena menja u velikim gradovima. Vlada mišljenje da su kritičari zli ljudi kojima rogovi rastu iz glave, da za par minuta donose odluke o oceni vina... Međutim, kad sam radio u Sotbiju, video sam da je ljubiteljima jako bitno koju je ocenu dobilo neko vino u pojedinoj berbi, a uglavnom su se gledale Parkerove ocene. Što se Wine Spectatora tiče, on ima veliki uticaj na određeni deo publike. To su pre svega konzumenti koji se razumeju u vino i imaju profilisan ukus. Taj magazin, kao i neke druge publikacije imaju veliki uticaj, ali mlađi ljudi sve manje gledaju poene i više ih zanima priča o tome ko je napravio vino, odakle ono dolazi, gde je određena vinarija...

Budući da izlazi u Velikoj Britaniji, koliko je magazin Decanter važan u Americi?

U Wine Spectator-u smo smatrali da je Decanter naš najveći rival na globalnoj sceni, jer taj magazin ima dosta uticaja u vinskom svetu. Ipak, Decanter ne čita običan svet. Kad u Americi odeš kod zubara, Wine Spectator stoji u čekaonici. Decanter ne. Veoma poštujem Decanter i dosta sam čitao kod njih o regijama koje sam pokrivao. Sviđa mi se balans koji imaju, istovremeno pišu o stvarima koje zanimaju širi krug publike, ali se ne boje da objave i nešto novo, da dublje uđu u temu i ne misle da će time nekoga oterati. Imaju dosta dobru reputaciju, sa razlogom.

Zašto si se specijalizovao baš za Austriju, Nemačku i rizlinge?

Naprosto, ja sam se navukao na vino tako što sam pio Kabinett iz Mozela od J. J. Pruma. Po meni, to je jedna od najlegendarnijih vinarija na svetu. Obožavam tu porodicu i sve što sam iz godine u godinu pio od njih dopalo mi se, nikada nisam imao loše iskustvo. Taj nivo fokusa je nešto što moramo da cenimo. I to prvo vino je bilo sjajno: devet odsto alkohola, slatkasto... Meni je to bilo „vau“! Nikada pre nisam probao tako nešto. Navukao sam se na taj stil, a pomoglo je i to što sam tada radio u prodavnici kod jedne žene koja je bila opsednuta nemačkim i austrijskim vinima. Objasnila mi je da je na početku rada poručila puno tih boca i da sada ne može da ih proda, a ja sam bio siguran da ću ih prodati. Pošto mi je obećela da će me nagraditi u tom slučaju, samo sam austrijska i nemačka vina i prodavao. Tako sam se zaludeo time. Čitao sam o tim vinarijama da bih umeo da pričam priču i kada sam otišao u Wine Spectator, najviše znanja sam imao o vinima iz Nemačke. Jedan od uslova da radiš za njih je da prvo položiš prijemni ispit sa pitanjima iz sveta vina, od onih stvarno laganih, pa do nabrajanja predikatnih nivoa u nemačkoj klasifikaciji. Naravno, znao sam to odlično, a šefica mi je rekla da te odgovore zna tek jedan od dvadeset kandidata. Čim su me zaposlili znali su da mi je to jača strana. Austrija je došla u priču jer su u magazinu forsirali rizling i gruner veltliner. Austriju baš volim. Austrija me podseća na Srbiju kakvu bih voleo da vidim. Takva arhitektura, ali sa tim uređenjem, da bude sve čisto i bez crnih fasada. A mislim i da Austrijanci imaju dosta srpskog u sebi. Iako cenim i jedna i druga vina, velika je razlika između Nemaca i Austrijanaca. U mentalitetu, u opuštenosti, stilu vina... Austrijanci su drugačiji od nas, ali imaju elemente slovenskog - vole da te lepo dočekaju, da to bude gozba. Nemci su više okrenuti biznisu. Znaju, doduše, i oni da se opuste, a vinari su ipak drugačiji od ljudi koji prave i prodaju automobile. Zato mi je Austrija baš draga, a u poslednjih petnaestak godina njihova vinska scena je eksplodirala u svim kategorijama. Volim da pratim njen razvoj i kada su mi ponudili u Wine Spectatoru da se bavim Austrijom, bio sam oduševljen prilikom da radim nešto što jako volim i da još budem plaćen za to.

Iz ovoga što si rekao čini mi se da ni u SAD, kao ni u Srbiji, rizlinzi nisu vina koja publika lako prihvata, već su rezervisana za poznavaoce…

Tako je, ljudi uglavnom ne kapiraju nemačka i austrijska vina i mora da im se objasni kako se uživa u njima. Na primer, moja bivša devojka je rekla da mrzi vina u kojima ima slasti. Jednom smo otišli na indijsku hranu koja je dosta ljuta i ja sam namerno izbacio bocu kabinet rizlinga. Sljuštili smo je za petnaest minuta i rekla je: „vau, ovo je mnogo dobro“. Takođe, ta vina se često piju jako mlada, što je greška. Treba ih piti posle petnaestak godina, tada dobijaju na balansu.

U karijeri nisi imao previše iskustva sa vinima iz našeg dela sveta. Kako ti danas, iz tvoje perspektive, izgleda vinska scena Srbije i Balkana?

Ne znam kako Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina funkcionišu, ali bih rekao da je Slovenija ispred svih zemalja bivše Jugoslavije. Hrvati se trude i žele da budu tu negde ali njihovi zapadni susedi su i dalje bolji i poznatiji. Hrvatska je uživala jaku reputaciju za vreme Jugoslavije - moji roditelji i dalje pričaju o nekim dingačima i postupima iz sedamdesetih i osamdesetih godina - ali mislim da Hrvatska i dalje nije gde bi

želela da bude. U Beogradu se govori kako je hrvatsko vinarstvo dosta ispred našeg, ali moj utisak je da to – u smislu kvaliteta – baš i nije istina. Iz svega što sam do sada video i probao, mislim da u Srbiji definitivno imamo potencijal da jednog dana budemo možda i bolji od Slovenije. Čini mi se da se naša scena jako brzo razvija. Baviti se vinom je jedna od najdinamičnijih stvari koje možeš da radiš danas u Srbiji.

Po tvom mišljenju, u kom pravcu bi trebalo usmeriti srpsko vinarstvo i šta bi trebalo uraditi da se njegov razvoj ubrza?

Pre svega, država bi trebalo da pomogne vinarima, kao i poljoprivredi uopšte. Evropskoj uniji i svetu mi možemo da ponudimo pre svega kvalitetnu hranu i voće. Na Fruškoj gori, u Župi i drugim regijama imamo vrhunske uslove za vinogradarstvo, to je neviđen potencijal. Vinari bi trebalo da se okrenu domaćim sortama. Nećemo se lako pozicionirati ako se takmičimo sa već izvikanim sortama na svetskom tržištu, koje pritom neko drugi proizvodi šest puta bolje. Siguran sam da u Srbiji može da se nabavi dobro francusko bure, ali kome će Francuz prodati bolje, vinaru u Burgundiji ili u Srbiji? Jedna od stvari koje bih voleo da vidim u Srbiji jeste fokus na kvalitet, lokalni teroar, ručnu obradu i tradiciju, da vinsku industriju ne određuju superkomercijalna vina. Mislim da bismo mogli sigurno da dostignemo nivo Slovenije. To je mnogo manja zemlja od naše, a kada se stvarno zamisliš, u inostranstvu su se Goriška brda „prikačila“ italijanskim regijama kao što je Friuli, a druge regije su malo zapostavljene iako tamo ima puno dobrih vina. Dosta ljudi koje znam kažu da su slovenačka vina jako dobra i pod time uvek misle na Goriška brda. Ta generacija njihovih vinara počela je da radi čim je Slovenija proglasila nezavisnost i zato su postigli takve rezultate. Oni su ispred ostalih regiona najviše po načinu na koji su izabrali da rade. Slovenija je imala veliku startnu prednost jer je njihov rat trajao mesec dana. Na ostalim mestima bilo je teže, u Hrvatskoj i Bosni su ljude terali iz kuća, mi smo imali sankcije, ko se tada ložio da pije neko lepo vino? Sve u svemu, mislim da imamo lepu budućnost, a da ljudi treba da prave originalne stvari. Ja bih se fokusirao na domaće sorte jer mislim da je to ispravna stvar. Nemam ništa protiv da se rade internacionalne, ali da se rade u posebnom izrazu i da se pokaže kakav je teroar u Srbiji.

U okviru obuke za kritičara Aleks Zečević degustirao je 200-300 vina nedeljno

Američka vinska scena je takođe veoma dinamična, čini se da se u poslednjoj deceniji dosta promenila u smislu preovlađujućih stilova vina. Šta su najaktuelniji trendovi i šta je to što je danas prevaziđeno? Šta se dešava u Kaliforniji, a šta u Oregonu i Vašingtonu?

Dobar primer da ilustruje razvoj situacije su vina vinarije Jordan. Dosta su poznati, ali ja danas nikako ne bih pio njihova vina. Međutim, Jordan kaberne sovinjon iz 1978. istovremeno je jedno od najboljih vina koja sam ikada pio! Radi se o tome da su kalifornijska vina do početka devedesetih bila mnogo elagantnija, sa nižim alkoholom, a sada jedan klasičan kaberne ima 15% alkohola i po četiri grama zaostalog šećera. Mislim da je sve počelo od imitiranja evropskog stila Bordoa, da bi kasnije krenula „parkerizacija“, zajedno sa sve toplijom klimom u Kaliforniji u kojoj su požari svakog leta. Stvari se ipak menjaju i poslednjih godina vinari su počeli da vraćaju svoja vina u

balans, jer su shvatili da ta nabildovana vina ne sazrevaju tako dobro kao ona koja su u balansu. To je kao sa kuvanjem - ispečeš parče mesa i isušiš sve sokove i posle ga popravljaš sosovima. U Kaliforniji se dešava mnogo toga novog, a vinari koji su videli scenu u Evropi sada prave sjajna vina. Dosta ljudi ima loše mišljenje o vinima iz toplih regija, a ja mislim da je to glupo, jer je mnogo lakše da napraviš crveno vino u toploj regiji nego u hladnoj. Radije ću piti vino od zrelog nego od kiselog grožđa. Mislim da je danas mnogo lakše da zaštitiš svoj vinograd nego nekada. Južnoafrički vinari, na primer, imaju zadatak da ograniče svetlo i vlagu koje ima i previše, za razliku od područja kojima svetlo i vlaga nedostaju, a da sve ostalo zaštite. Slično je i u Kaliforniji. Mislim da je američka scena dosta dinamična, brzo se menja, a vina sada idu ka stilovima koje ja volim. Što se Oregona i Vašingtona tiče, oni prave odlična vina, ali mislim da nikada neće dostići Kaliforniju, osim ako ona potpuno ne izgori. Postoje i regije poput Finger Lejksa gde se pravi rizling, ali čini mi se da im treba još oko 10 do 15 godina da razviju svoj puni potencijal. Za sada se uglavnom trude da imitiraju Nemačku i južni Tirol, a to nije najbolji pravac. Nećeš nikada uraditi ništa ako budeš samo imitirao druge.

Vinarija Izba Jovanović poznata je po vinu od sorte merlo, a sada je to vino iz berbe 2019, krunisano i platinastom medaljom na ocenjivanju Open Balkan Wine Trophy

Dok sa polica polako nestaju boce etikete Merlot 2018 Izba Jovanović (koja je nagrađena srebrom na BIWC 2021), ljubitelji nestrpljivo iščekuju novu berbu male porodične vinarije iz sela Vele Polje, praktično predgrađa Niša. To je vino očiglednog potencijala koje je jak međunarodni žiri od 25 vinskih sudija predvođen MW Caroline Gilby, uz još četiri ocenjivača sa titulom Master of Wine, svrstao u sam vrh nadmetanja među ukupno sedam platinastih medalja za crvena vina. Da budemo precizniji, kao ubedljivo najbolje ocenjeni merlo takmičenja ispred brojnih crvenih vinskih vedeta Balkana.

Adriana i Ivan Jovanović, muzičari po zvanju, a vinari po ljubavi prema svome grožđu i vinu, iz godine u godinu privlače pažnju. Ne samo odlukom da u vinogradu uzgajaju isključivo merlo kog veliki deo vinske javnosti po popularnosti stavlja iza kabernea, a poslednjih godina i iza autohtonih sorti, već i hrabrošću da ponude jedan potpuno novi stil ovog vina, daleko bliži savremenim svetskim standardima. To je prepoznato još na međunarodnom takmičenju u Bergamu odakle je Merlot 2015 doneo 2017. godine zlato, ali i na Velikom ocenjivanju Saveza vinara i vinogradara Srbije 2020 gde je Izba 2017 zauzela drugo mesto u kategoriji crvenih vina od internacionalnih sorti iza nekoliko puta skuplje etikete.

- Izba 2019 je već neko vreme u boci i generalno spremna da se do kraja godine pojavi na tržištu – kaže Ivan Jovanović u čijoj se porodičnoj kući nalazi i podrum gde iz srpskog hrasta godišnje dolazi oko sedam hiljada boca ovog sortnog merloa uključujući probirnu etiketu Žetva koja se radi samo iz najboljih berbi. – Platina koju smo osvojili bila je samo delimično iznenađenje, znali smo kakva je bila godina 2019, kakvo smo grožđe imali u vinogradu, kako se vino razvijalo u buradima i da je visoka ocena samo odraz dobitne kombinacije našeg teroara i besprekornog rada kako u vinogradu tako i u podrumu.

U toj „dobitnoj kombinaciji“ Adriana i Ivan odrađuju gotovo sav posao sami.

- Vinogradi nam polako ulaze u drugu deceniju, ozbiljno odrastaju. Kad smo kretali 2010. godine mnogi su govorili kakav merlo, sadi kaberne ili šta god drugo. No posle gotovo godinu dana razmišljanja i mnogo pređene literature odlučili smo se ipak za ovu sortu. A danas sam, prema rezultatima koje postižemo, apsolutno siguran da nisam pogrešio te da je Vele Polje najbolji teroar za merlo u Srbiji. Potencijal našeg teroara jeste ogroman, ali sam potencijal ništa ne znači ako vinovoj lozi ne omogućite adekvatne uslove da ona na najbolji način iznese taj teroar. Upravo iz tih razloga, kroz prethodnih desetak godina, puno smo vremena provodili između redova u vinogradu, upoznali smo svaki njegov deo, svaki čokot.

Osim jednog malog izvoza u Australiju, Jovanovići vino prodaju isključivo u Srbiji. Srpska zemlja, srpsko grožđe, srpski hrast su odrednice kojih se drže. Ivan nakon poslednjih priznanja i izvanredne berbe 2021 razmišlja o manjim proširenjima podruma, ništa drastično, tek toliko da se olakša rad u podrumu, a pre svega da se stvari drže još bolje pod kontrolom.

Španija je jedan od vodećih proizvođača organskog vina u Evropi, a od 2011. godine ta vina nose sertifikat Španske vinske federacije, jedini takav specifičan pečat u vinskom svetu u oblasti ekološke održivosti. Stručna javnost imala je priliku da se upozna sa odabranim španskim organskim vinima tokom nedavno održanog masterklasa

RAST ORGANSKE PROIZVODNJE

Iako organsko vinarstvo i dalje predstavlja mnogo manji procenat ukupne proizvodnje u odnosu na tradicionalno vinarstvo, njegov značaj beleži veliki rast. Tako, na primer, u 2019. godini organska proizvodnja vina porasla je 13 odsto na svetskom nivou, u poređenju sa tradicionalnom proizvodnjom koja je zabeležila pad od 0,4 odsto. Visoke stope rasta svakako su rezultat i niske polazne osnove ali neminovno pokazuju i sve veće interesovanje konzumenata za ovaj segment. EU je najveći proizvođač organskih vina, sa Francuskom, Španijom i Italijom kao vodećim pojedinačnim proizvođačima. Španija se izdvaja fascinantnim rastom od 522 odsto tokom poslednjih 10 godina.

U Španiji je 2011. godine osnovana ekološka akreditacija Vinarije za zaštitu klime. Ovaj sertifikat, kojim upravlja Španska vinska federacija, a dodeljuje ga AENOR (Španska agencija za standardizaciju), jedini je specifičan pečat u vinskom sektoru u oblasti ekološke održivosti. Sa željom da profesionalcima iz sveta vina približi ovaj segment španske vinske proizvodnje, Ekonomsko odeljenje Ambasade Španije, u saradnji sa Španskom agencijom za izvoz i investicije, u okviru Beogradske nedelje vina, organizovalo je masterklas inspirisan odabranim organskim vinima. Predavanje je vodio Marko Marjanović, nosilac ICEX diplome Spanish Wine Specialist.

Trend proizvodnje ekoloških ili organskih vina uveliko se ustoličio i intenzivno se razvija svuda, pa tako i u Španiji kao jednom od najvećih proizvođača vina na svetu. Iako verovatno već predstavlja opštepoznatu činjenicu, možda nije zgoreg podsetiti se da se organskim vinom, grubo govoreći, smatra samo ono vino koje je napravljeno od organskog grožđa, uz upotrebu organskih kvasaca. U njegovoj proizvodnji zabranjene su sorbinska kiselina i desulfurizacija, dok nivo sulfita mora biti niži nego kod konvencionalnih vina.

VINARIJA ALTA ALELLA

Degustaciju je otvorila Alta Alella, porodična vinarija, smeštena na svega petnaestak minuta vožnje severno od Barselone u oblasti geografskog porekla Alella, sa svega osam proizvođača i 240 ha. Vino Alta Alella PB je dobijeno od 100 % sorte pansa blanka, kod nas i u ostatku Španije poznatije kao šarelo (šp. xarel-lo). U ovoj regiji, prošla godina je bila obeležena velikom sušom, kako tokom vegetacije, tako i tokom berbe, i karakteriše se kao berba sa ograničenom proizvodnjom izuzetno kvalitetnih belih i dobro izbalansiranih crvenih vina, što je potvrdilo i ovo odabrano vino baš iz berbe 2021.

VINARIJA LUZON

Put kroz organska vina ove iberijske zemlje nastavio se na jugu, sa vinarijom Luzon, smeštenoj u oblasti Humilja, u regiji Mursija. Domaćoj publici predstavila se svojim vinom Luzon Colección Monastrell, od 100% sorte monastrell, karakterističnoj po aromi koju joj daje nadmorska visina i zemljište.

VINARIJA TEMPORE

Vinariju Tempore osnovao je Jago Asnar 2000. godine u mestu Burgos, iz regije Aragon, poznate posebno po sorti grožđa garnaća, koja je uz tempraniljo, sorta koja vinu vinarije Tempore daje specifičan pečat. Vinarija Tempore predstavila je dve etikete:

Generación 73, 100% organska garnaća (2020) je emblematično vino vinarije Tempore koje je prethodnih godina osvajalo mnogobrojna zlata na međunarodnim takmičenjima. Finca La Dehesa, IGP Bajo Aragón, je drugo vino vinarije Tempore koje se predstavilo na ovoj degustaciji. Reč je o elegantnom belom vinu, takođe 100% bela garnaća.

VINARIJA PRADOREY

Vinarija Pradorey vodi nas u dobro poznatu Riberu del Duero. Vinarija Pradorey predstavila je crveno vino od 100% organskog tempranilja, imena Adaro, odležalo je 14 meseci u buradima od francuskog i slovenskog hrasta. Vino Adaro proizvedeno je u limitiranoj seriji od 27.648 boca.

VINARIJA ONDARE

Vinarija Ondare je porodična vinarija osnovana 1985. godine, na severnim, brdovitom obroncima čuvene vinske regije Riohe. Ondare se može pohvaliti sa nekoliko berbi koje sa 97+ bodova na Dekanterovim ocenjivanjma, a domaćim uvoznicima predstavili su svoje vino Primeur, kupažu tempranilja, garnaće i masuela.

Navedene vinarije su u potrazi za zainteresovanim domaćim uvoznicima u cilju uspostavljanja poslovne saradnje, te Vas pozivamo da kontaktirate Ekonomsko odeljenje Ambasade Španije ukoliko ste zainteresovani da proširite svoju ponudu kvalitetnih organskih vina: Belgrado@comercio.mineco.es

Sovinjon blan, ali oplemenjen odležavanjem u barik buradima - to je, ukratko, ono osnovno što treba znati o Fumé blanc stilu vina. I za tu svetsku ligu srpsko vinarstvo ima vrhunskog igrača!

Pojam Fumé Blanc skovao je 1968. godine legendarni američki vinar Robert Mondavi, kombinujući reč Fumé koja istovremeno znači i dim, ali je i deo imena Puji Fumea (Pouilly-Fumé), jedne od najpoznatijih apelacija za sovinjon blan u Francuskoj, sa rečju Blanc, odnosno, „belo“ na francuskom. Mondavi se opredelio za ovaj izraz u znak poštovanja prema francuskim kolegama i kako bi razvio autentično američki izraz za sovinjon koji je odležavao u drvenim burićima. U ovome je u potpunosti uspeo, i danas je Fumé Blanc sinonim za karakterni beli sovinjon, stilski samosvojan i odvojen od klasičnih, svežih vina od te sorte.

U korenu ove odluke Roberta Mondavija ležala je želja da se odvoji od, za to vreme u Kaliforniji vrlo karakteristične, percepcije sovinjon blana kao sorte od koje se prave „dosadna” vina, ali i da istakne velike razlike fumé stila u odnosu na klasičnu aromatiku sorte. Danas sovinjon blan svakako više ne uživa takvu reputaciju, a Fumé Blanc je i dalje veoma uspešna stilska niša koja je deo bogate slagalice globalnog izraza ove sorte i odavno više nije rezervisana samo za Ameriku.

Šumadija se u Srbiji poslednjih godina profilisala kao jedan od najvažnijih regiona za beli sovinjon. I zasta, utemeljenje za takvu reputaciju nalazi se u brojnim izvanrednim vinima, ali i potvrdama kvaliteta pristiglih sa međunarodnih svetskih takmičenja. Tako je i orašačka vinarija Matijašević uspela da dve godina za redom dominira na Decanter WWA ocenjivanju, osvojivši uzastopno dva zlata za svoje sovinjone, prvo za sveži, a zatim i za Sovinoa Fume Blanc 2020.

U poređenju sa sovinjon blanom koji nije odležavao u drvenim sudovima, Fumé Blanc ima snažnije telo i teksturu i to traži i nešto drugačiji pristup uparivanju sa hranom. Oba stila vina odlično se slažu sa salatama, ribom, pa i snažnije začinjenom azijskom hranom, ali Fumé Blanc će posebno zablistati u susretu sa hranom koja će naglasiti osnovnu izražajnu notu ovog vina. Na primeru vina Sovinoa Fume Blanc 2020 odličan izbor mogu biti dimljena pastrmka i pileća saltimboka. Plemenito italijansko jelo, čuvena saltimboka a la romana, objedinjuje najbolje iz dva sveta - svežeg i dimljenog mesa. Za uparivanje sa vinom Sovinoa Fumé Blanc, saltimboka je bolja ako se priprema u verziji sa piletinom nego sa teletinom: lake arome piletine i dimne note pršute u koje se umotava pileće meso, uz klasične začinske dodatke kao što je žalfija, učiniće da ovo jelo, kao što mu i ime govori, prosto „uleti u usta”, posebno u sprezi sa sovinjonom jakog karaktera. Vodeno blago naše zemlje nudi jedan očigledan par za Fumé Blanc – kvalitetnu dimljenu pastrmku. Ova plemenita slatkovodna riba može se pripremiti na jednostavan, tradicionalan način, sa krompirom u pratnji dobrog crvenog luka i posuta limunom, peršunom i, po želji, drugim zelenim začinskim biljem koje izvanredno prati svaki vrhunski sovinjon blan.

U vinskoj paleti vinarije Matijašević, Sovinoa Fumé Blanc 2020 ima posebno mesto, što je potvrđeno i nagradama na takmičenjima Decanter 2022 (zlato, 96 poena i osmo mesto u ukupnom poretku svih 653 ocenjenih vina od sovinjon blana, i ujedno najbolje ocenjeno vino iz Srbije), Mundus Vini 2022 (zlato) i Balkans International Wine Competition (dvostruko zlato). Veliki kompliment vinu uputio je i čuveni kritičar Džejms Sakling, rekavši da je Fumé Blanc – srpski Silex i podarivši mu 93 poena. Ekskluzivni karakter vina potcrtan je ograničenom serijom od 2.128 boca. Vino SoviNoa Fumé Blanc 2020 odležavalo je u custom made bačvama kupljenim od malih nekomercijalnih francuskih pintera, sa željom da, kako je svojevremeno objasnio Mladen Dragojlović, glavni enolog Matijaševića, u ovom vinu bude potpuno sačuvana sorta, njena svežina i teroarska mineralnost, a da mu se pritom podare dodatna punoća i kompleksnost, bez banalnih slatkastih nota. Vino je nastalo od birane berbe najboljeg poteza sovinjona sa mikrolokaliteta Orašačko brdo.

U ovom kompleksnom i izdašnom vinu nalazimo prepoznatljivi miris zrele nektarine koji suvereno predvodi čitav aromatski niz. Posle zrelog voća i tropike, nailaze fine citrusne arome koje prizivaju zreli grejpfrut, pa zatim začinska herbalnost i nežno, zaista nežno drvo. SoviNoa Fumé Blanc je vino izuzetne strukture koje je, uprkos odležavanju u hrastu i punom telu, očuvalo svu sortnu svežinu i hrskavost. Veoma je dugo, postojano i kompleksno, a sa nogu obara pre svega skladni ples tako karakterne sorte sa plemenitim drvetom. Ničega nema previše, ništa ne dominira, tu su i punoća i svežina, i mineralnost i sočnost, i zavodljivost slatkastih nota i raskoš i čvrstina citrusa i začinskog bilja.

Još jedan značajan adut vina je i atraktivan i savremen dizajn etikete, koji korespondira sa očekivanjima današnjih kupaca spremnih na stilske eksperimente i na degustaciju vina koja nude nove poglede na potencijale klasičnih internacionalnih sorti - rukopisni, „razbarušeni dizajn” upućuje i na izrazito autorski stil vina i na činjenicu da su ovakva vina „retka ptica” u domaćoj ponudi i stoga i zaslužuju inventivan tržišni tretman.

Zlato na takmičenju Decanter World Wine Awards 2022 i izvanrednih 96 poena za SoviNoa Fumé Blanc 2020 do sada su najsnažnija potvrda strategije mlade vinarije da se u ovako ranoj fazi svog rada opredeli za stvaranje vina sa puno karaktera i bez ikakvih kompromisa sa kvalitetom. U obrazloženju odluke da podare vrtoglavih 96 poena vinu iz oplenačke vinarije, žiri Dekantera napisao je sledeće:

Otmeni sovinjon blan koji je fermentisao u sudovima od hrastovine. Slojevito vino sadrži arome zrelog tropskog voća i kajsija, u balansu sa svežim i lakšim aromama bele breskve, zove i zelenog bilja. Impresivno dugo i kompleksno na nepcu, vino ima mineralnu „kičmu” od kremena, začinski dodir belog bibera, i bogatstvo slatke vanile.

VINARIJA ŠTAMPAR

PIŠE: ANA RUSANOV

Preuzevši porodični biznis, David Štampar danas proizvodi vina koja osvajaju najbolje ocene na svetskim takmičenjima, a tradicija, podneblje, osećaj za poslovanje i pre svega ljubav prema vinima glavne su asocijacije na vina iz njegove vinarije

Na krajnjem severozapadu Hrvatske, u Međimurju, nalazi se Mađerkin breg sa kog pogled dopire do četiri države – Austrije, Slovenije, Mađarske i Slovačke. Na tom bregu nalaze se vinogradi vinarije Štampar čija tradicija datira od 1913. godine i koja danas proizvodi svetski poznata i nagrađivana vina. Dok smo se vozili vijugavim i uskim putevima na ovu gotovo najvišu međimursku tačku, slušamo priču o mađarskoj balerini Emiliji Krauthaker koja je ovde iz Budimpešte došla 1940. godine kao supruga Alberta Krauthakera. Ostavši ubrzo udovica, bez potomaka, ostala je da živi sama, kao dama među seljacima, i ostavila tako upečatljiv trag da je celo brdo nazvano po njoj – Mađerkin breg. Zamišljajući ženu koja domaću decu uči da plešu i nosi pantalone, stižemo u bajkoviti „salon vina na otvorenom“, prostor u bagremaru, svojevrsni vinski bar na otvorenom, smešten iznad vinograda posađenih u savršenim i gotovo hipnotišućim vijugavim redovima na obroncima ovog čudnovatog brega.

Kako dobar običaj nalaže, za dobrodošlicu smo posluženi penušavcem i osmehom Davida Štampara, koji se od 2014. godine nalazi na čelu porodičnog vinskog biznisa. Zatim je usledila degustacija vina uz gastronomsku pratnju i nadahnutu priču vinskog kritičara Saše Špiraneca. Ulaznica za bogati svet Štampar vina bila je lekcija za izgovor njihove najpoznatije sorte pušipel – dakle pravilno akcentovanje naglas dok svi nismo bili sigurni i dobili potvrdu domaćina da smo taj korak savladali. Inicijacija je prošla, a priča postajala sve zanimljivija. Pušipel je naime stara sorta, ranije u Međimurju poznata kao šipon – kako se i danas zove u Sloveniji, dok ga ceo svet zna pod daleko najpoznatijim mađarskim imenom furmint. Birokratskim odlukama (o kako to zvuči poznato!), ova sorta u Hrvatskoj preimenovana je devedesetih u moslavac, kako bi se valjda dobilo na autentičnosti. Ali, na etiketama moslavac niko nije prepoznavao i odjednom prodaja vina je gotovo zaustavljena. Kako je izmišljeno, tako je i zaboravljeno, pa je sorti vraćeno drevno ime pušipel, a ovo vino dobilo je nedavno i svoju jedinstvenu, specijalno dizajniranu bocu, elegantnog izduženog vrata i tretman koji i te kako zaslužuje.

Sa drvenog vidikovca impresivne arhitekture puca pogled na vinograde zasađene u savršenom redu koji prati serpentine uskog asfaltnog puta do vrha Mađerkinog brega. Na ovom, za vinograd visokom podneblju sazrevaju vina visokog kvaliteta uglavnom belih sorti grožđa. Nigde tako dobro ne važi pravilo „družba je družba, a služba je služba“, kao na degustacijama vina. Onima kojima je to posao ne treba zavideti ni malo, jer se nalaze u situaciji da kušaju najbolja vina, koja ne smeju da piju. Srećom, mi se ovim pravilom nismo rukovodili, pa smo gutljaj po gutljaj ulazili u čaroban vinski svet vinarije Štampar.

David Štampar posvećen je demistifikovanju elitizma u vinskom svetu

Kao vodeća autohotna sorta, pušipel je postao prava zvezda Međimurja, koja popularnost duguje decentnom aromatskom profilu koji priziva note breskve, citrusa, malo suve trave i nežnih zrelih cvetnih nota. Vina su gipka i elegantna, sa mineralnim karakterom i dugim, ozbiljnim ukusom, što nam je Štamparov pušipel 2021 odmah i dokazao. Sličan sortni karakter, uz kompleksnost koju donosi odležavanje na kvascu, lako se prepoznaje i u penušavcu Urban White 2020, vinu ovenčanim Dekanterovim zlatom i 95 poena.

U geografskom smislu, Međimurje je prirodni deo celine koju čini još i Štajerska sa slovenačke, odnosno, Štajermark sa austrijske strane granice, takoreći, jedinstven teroar vrlo sličnog reljefa i klime. Logično je onda i Međimurje izuzetno podneblje za sovinjon blan, koji ovde daje aromatična i sveža, ali izuzetno kompleksna i karakterna vina. Beli sovinjon 2021 vinarije Štampar donosi limun, limetu, fine zelene note, kredu i grejpfrut, pa nije čudo što je i ovo vino osvojilo 95 poena na Dekanteru, kao jedan od najbolje ocenjenih sovinjona sa ovih prostora.

Na Mađerkinom bregu uzgajaju se crne sorte, iz čega je nastala kupaža gamea i kabernea Urban red 2018, koja po sastavu, ali i karakteru, podseća na fina vina, lepršava, voćna i začinska vina centralnog dela francuske Loare. Opšti konsenzus među publikom bio je da se u čašama nalazi savršeno vino da isprati jela sa roštilja, pačetinu, jela poput sarme i sve mesnate zimske radosti kojima upravo počinje sezona. Pola priče o vinima, je zapravo priča o ljudima koji ga prave, a ovde je to još više izraženo jer je reč o porodičnoj tradiciji i nastojanju Davida Štampara da ljubav i osećaj za biznis spoji u ono što je Vinarija Štampar danas. Radne dane provodi u vinogradu, na traktoru, demistifikujući elitizam koji prati vinski svet. Uz ponekad umorni osmeh pregaoca, vidi se rešenost da preuzme odgovornost za upravljanje vinarijom i posvećenost da u večitoj borbi sa klimom i prirodom proizvede vina svetskog renomea koja dobijaju najviše ocene. A tamo gde se magija dešava, svega ima, osim glamura. Podrum je podignut 2000. godine, proizvodnja je bila u punom jeku, a u bačvama različite veličine i starosti sazrevalo je vino, dok je David Štampar pričao o planovima za budućnost i postepenom okretanju ekološkom uzgoju vinove loze.

Međimurje nema samo vina kojima može da se pohvali već i gastronomiju vrednu svake posete. I kako i dolikuje, vina svoj najlepši potencijal pokazuju kada su znalački uparena sa ukusnim zalogajima. A gde ćete lepše od spoja međimurskih vina i specijaliteta domaće kuhinje, spremljene znalačkom rukom šefa restorana Mala Hiža. Vina porodične vinarije uz jela iz porodičnog restorana, spoj tradicije i modernih tendencija, pružili su ugođaj zbog kog Međimurje može biti destinacija za lep predah od svakodnevice i izuzetno proveden vikend. Ovde smo, uz već poznate favorite, uživali i u šardoneu Pro Et Contra 2018, kremastom i elegantnom vinu oplemenjenom odležavanjem na talogu kvasca i u plemenitim hrastovim buradima. A pušipel, možda zbog toga što ga izgovaram bez greške, možda zbog osećaja sa kojim smo ga probali, od sad obavezno stoji na polici i čeka da bude otvoren u dobrom društvu. A kad ta boca bude popijena, po zalihe idemo u neku od boljih beogradskih vinoteka u kojima je dostupan odabrani deo Štamparovog portfolija.

Porodični tim vinarije Štampar na okupu

Malvazija Selekcija 2020

Malvazija Selekcija pojavila se prvi put s berbom 2016. Odmah je stekla veliku naklonost ljubitelja vina i vinskih profesionalaca. Odnegovana je u inoxu, a na tržište izlazi godinu dana kasnije od bestselera vinarije Kozlović, sveže Malvazije. Berba 2017 na Decanteru je dobila platinasto odličje i 97 bodova. U septembru je izašla Selekcija 2020, pa tim povodom i ova priča…

Selekcija pripada, zapravo, svežim malvazijama, a ideja kojom se vinar i enolog, Franco Kozlović vodio jeste da stvori, kako sam kaže: „Sveže vino, puno sortnosti i voća, a istovremeno sočno i obilno u svom intenzitetu, s trajanjem koje se pamti. Grožđe dolazi iz vinograda posađenog 2007. godine na poziciji Santa Lucia, našem najcenjenijem nasadu odakle je, kako i ime vina kaže, ručnim izborom posebnih grozdova dobijena ta sočnost, dok je vinifikacija nalik onoj kod sasvim sveže malvazije, dakle isključivo inox, plus odležavanje u boci.”

U paleti Kozlovićevih malvazija, Selekcija se nalazi između sveže i odležane Santa Lucije, a upravo taj pitki, prepoznatljiv, sortni karakter koji ne opterećuje ali je pamtljiv, u glavi i na nepcu, je ono što vinari najviše vole kad biraju vina koja žele da piju u privatno vreme.

Vinograd Santa Lucija iz kojeg dolazi grožđe za Selekciju uvek ima mali prinos, što je posledica zelene berbe na malvaziji. Ipak, nije reč samo o zelenoj berbi već i o višegodišnjim istraživanjima balansa između vegetacije i roda, a veliki deo nasada je u ekološkom režimu čiji se parametri egzaktno prate. Zahvaljujući tome, vinogradarski deo Selekcije je odličan. U podrumarskom delu, Selekcija 2020, prema rečima Roberta Gorjaka izgleda ovako: „Berba 2020 ima lepu umereno intenzivnu zlatnu boju i divan sjaj. Na prvi udah suzdržana, gotovo zatvorena, u dodiru sa vazduhom rascvetava se u pravi buket čistih aroma, kojima dominira zrelost voća breskvastih nota. Nazire se i naznaka ananasa, dašak orijentalnih začina i komponenta vanilije, iako je vino odnegovano isključivo u inoxu. Na nepcu suvo, pitko, osvežavajuće, izvrsno balansiranih alkohola. Umerenom kiselinom i skladnim telom, voćnošću, Selekcija odlučno vlada čulom ukusa. Kao i u prethodnim berbama, Selekcija 2020 poseduje finu slanost i raskošnu svežinu.”

Gastronomski, radi se o vinu koje je prilagodljivo. Plodovi mora, bela riba, rižoto – svemu tome će Selekcija biti dobar partner. Ljubitelji mesa je mogu upariti sa belim živinskim mesom, a hrabrijima se preporučuje da je probaju s blago začinjenom azijskom hranom.

Na kraju, ako vas zanima potencijal odležavanja, Selekcija će u izvrsnoj formi biti barem do 2028! Vino će od oktobra moći da se kupi u svim bolje opremljenim vinotekama u Srbiji.