U STOLICI KOD DŽEJMSA SAKLINGA

Džejms Sakling, Mladen Dragojlović i selekcija vina iz Srbije

Vina koja čekaju na degustaciju na toskanskom imanju Džejmsa Saklinga

Enolog Mladen Dragojlović koji vina potpisuje u mnogim domaćim vinarijama, boravio je u privatnoj poseti na imanju Džejmsa Saklinga, nesumnjivo najuticajnijeg vinskog kritičara današnjice, i odneo mu vina iz kuća Đoković, Matijašević i Matalj. To je prvi put da je čuveni Sakling probao srpska vina i – sad već znamo – poprilično su mu se dopala. O tome kako je bilo družiti se sa kritičarem na njegovom imanju, diskutovati i degustirati vina, Dragojlović za Vino & Fino, sasvim iskreno piše u prvom licu!

Priznajem, bio sam nervozan. Šta ako ne prođe dobro? Kako će da reaguje na vina? A ako mu se ne dopadnu? Sve ovo motalo mi se po glavi celim putem do Toskane. Čim sam stigao, seo sam u lokalni kafić da se okrepim, kad – sasvim slučajno - eto Džejmsa u prolazu preko puta ulice. Iz nekog razloga zagledao se ka meni, viknem „Hello!“ i mahnem, ali on nastavi dalje bez reči i bilo kakvog izraza na licu. Auh, pomislih, i nije neki početak…

U njegovoj veoma prostranoj kancelariji od jedno dvestotinak kvadrata, nema ničega osim ogromnog stola, nekoliko stolica, jeftinog kuhinjskog frižidera koji veoma dobro hladi i ogromne količine boca vina prispelih na ocenjivanje iz svih krajeva Italije.

Ušao sam, a posle kurtoaznog pozdrava i upoznavanja sa njim i dvoje asistenata, Sakling je pokazao – tako mi se učinilo – veće interesovanje za poklone vezane za tenis i Novaka Đokovića, nego za vina koja sam doneo. Opet hladan tuš… Seo je nazad za svoj računar i kucao uz čašu vina. Tišina, svi ćute i sede za računarima. Šta ću, sednem i ja, i čekam… I opet počnem da preispitujem šta ja uopšte radim ovde? Ipak, ubrzo smo seli za sto i počeli najpre sa crvenim vinima koja sam doneo, kako bi se bela bolje ohladila. Uz degustaciju, pričali smo o Đokoviću, Jokiću, tenisu i košarci, ali i uopšteno o srpskom vinarstvu. Nije više bio onoliko hladan i zvaničan i ja sam počeo bolje da se osećam. Prvo prokupac Čukundeda. Probao ga je i kuckao na laptopu. Inače, tokom cele degustacije strogo je vodio računa da mu niko ne gleda u ekran. Nije pokazao emocije, samo je rekao: „aha, nešto poput frankovke...“ Brzo smo prešli na Đoković Syrah. Boja mu se svidela, arome takođe, počeo je da opisuje vino, nalazi karakteristike sorte sira i kaže da je vrlo sortan i kompleksan. Kada je čuo da je to prva berba iz vinograda, konstatovao je da će vino biti sigurno još bolje vremenom, ali da je i sada jako dobro. Fino, kaže, Novak je najbolji teniser na svetu, ali ovo nije vino za 100 poena. Rekoh naravno, tek smo krenuli… Ok, sad sam već odahnuo. Možda ovo i neće loše ispasti.

Prešli smo na Kremen Kamen i posle 2011 i 2012, posebnu pažnju posvetio je berbi 2017. Sad vidim šta ste hteli da mi pokažete ovom vertikalom, vidi se evolucija u vinogradu! Kompaktno, gusto, crno voće, vrlo dobro. Brk mi se podigao! Probali smo i 2019, za koju Sakling misli da je na tragu 2017.

Sad već iskreno i opušteno, nastavili smo razgovor o srpskoj i regionalnoj vinskoj industriji. Malo duže smo diskutovali o činjenici da srpski vinari često sebe porede sa Francuzima i Italijanima, što je greška. Rekoh da mislim da bi bilo pametnije da za početak lagano sustignemo zemlje poput Mađarske, Austrije i Slovenije. Na pitanje gde je Srbija u vinskom smislu, odgovorio sam da smo u kvalitetu vrlo dobri i odlični, ali da ne poizvodimo dovoljno, te da je region više odmakao sa autohtonim sortama, a da smo mi odlični u internacionalnim. Činilo se da se slaže sa mnom.

Prešli smo na bela. Prvo, Matijašević Belina. Tu je rađena veoma specifična tehnologija koja daje koncentrovanije vino sa više karaktera nego što smederevka uobičajeno pruža. Diskutovali smo na šta vino najviše podseća. Džejms je prizvao sveži pino griđo, dok sam ja navijao za mediteranska bela, posebno grčku malaguziju. Ipak, dopala mu se struktura i svežina.

Vreme je odmicalo, sad smo već počeli i da se smejemo i otvaramo razne teme. Moja trema počela je da nestaje...

I onda: Sovinoa 2019.

Vau, šta je ovo? Srbija? Kako? – pitao je Sakling. Kaže, kao neka dobra Loara. Jako fino, iznenađen sam! Ja više nisam mogao da sakrijem osmeh. Mislim da sam čuo kamen koji mi je sad definitivno pao sa srca i tresnuo o pod. Usledila su pitanja na temu cene i količina. Jasno je da se oduševio vinom. Zatim smo probali i naredne dve berbe istog sovinjona, a utisci su bili jednako dobri, iako su vina različita. Zapravo, Džejms Sakling misli da je neverovatno koliko su ti sovinjoni drugačiji, a sve je isto rađeno. Rekao je da bi svima dao 90 poena, a toliko su različiti. Iskreno, pomislio sam da bi ocena verovatno bila i viša da probamo, recimo, Loaru, ali hajde de, prećutao sam. Naprosto, mora da prođe neko vreme dok Srbija učvrsti status. Tako je bilo i sa Dekanterom, prvo nekoliko godina borbi sa predrasudama, a onda zlata i platine.

Na red je došao Sovinoa Fume Blanc. Sipao sam vino i opet hladan znoj. Mirišem, ali baš mi je nešto zatvoreno. Da sačekamo malo? - pitao sam. Kuca on na računaru, ćuti. Opet minut ili dva koji izgledaju kao sati. Uzima čašu, miriše, i… I čista emocija! Pa ovo je sjajno, ovo je „classy“! – kaže Sakling. Naravno, ja se topim. Zove asistente da probaju. Da li je moguće da je ovo iz Srbije? – pita. Svi se oduševljavaju uz njega. Uzeo je bocu i rekao: „Ovo pijemo za ručak!“

Usledio je Đoković Chardonnay, još jedno vino koje mu se svidelo, posebno stil, odnosno svežina i balans. 90 poena. Opet, za početak i prvo vino iz vinograda, više nego sjajno!

Požurili smo na ručak. Sad već razgovaramo kao stari znanci i umesto sa Mr Sakling počinjem da ga oslovljam sa Džejms. Na ručku smo razgovarali o istoriji srpskog vinarstva i regijama. Ludeo je zbog imena regiona i sela, teško se izgovaraju. Razumljivo. Pokazao je interesovanje za Srbiju i region. Voleo bi da dođe i proba vina na licu mesta. Ručali smo u restoranu u Il Boro, baš u blizini njegove kuće. Tradicionalna toskanska hrana na moderan način, vrlo fino mesto. Ponovo smo počeli priču o tenisu, a zatim čak i o muzici, pločama i džezu. Mislim da je bio iznenađen tim temama. Ne znam, možda grešim, ali pomislio sam da bi čovek poput Džejmsa očekivao nekog klišeiziranog Balkanca. Na kraju, i moje i njegove predrasude topile su se poput snega.

Vratilili smo se na razgovor o vinima i ocenjivanju i jedna njegova rečenica naterala me je da se duboko zamislim. Naglasio je da, kada ocenjuje vina, voli da zna kontekst, a ne da ocenjuje „na slepo“. Kaže i to što je iza i oko boce ulazi u ocenu, i priča je ta koja utiče na percepciju. Naravno, i vino i priča moraju da budu vrhunski, odnosno no bullshit stories. Iako je to možda kontroverzno i drugačije od onoga kako inače posmatramo stvari, ipak razumem i taj ugao. Onaj koji kupi bocu zbog Saklingove ocene, konzumiraće je polako, i trudiće se da o tom vinu sazna što više i njemu uživa kroz kontekst takođe. Kao što slušanje dobre muzike često prati i detaljno studiranje omota ploče ili guglanje istorije benda. Dakle, kako priča utiče na Džejmsa, tako će uticati i na konzumenta i meni je taj koncept sasvim u redu. I to je nova stvar koju sam od njega naučio. Naravno, s tim u vezi verovatno dolaze i neke predrasude, odnosno moje pitanje da li vino iz Srbije ili Hrvatske može da bude ocenjeno jednakom ocenom kao neki Toskanac? Svakako tema za razmišljanje i diskusiju. Nama je ovde svakako potrebno vreme i strpljenje. Takođe, i živci, barem u mom slučaju. Naravoučenije je i da moramo da gradimo priče iza i oko boca naših vrhunskih vina, ali prave priče. Napokon, ono što sam i očekivao, Sakling i njegovi saradnici potpuno su netolerantni prema vinima sa manama i kvarovima. Prosto, vino mora da bude senzorno dobro, to je imperativ, pa tek onda dolazimo na priču, i to mi se jako svidelo.

Na kraju, osetio sam koliko je zapravo uticajan, najpre na Zapadu, ali sve više i na tržištima Azije. Voleli ga ili ne, Džejmsove ocene i kritike utiču globalno na prodaju vina. Njegova pohvala ili dobra ocena znači da vas bukvalno sutradan zovu trgovci da zastupaju ili uvoze vaša vina. Teško je doći do njega i ni ja sam nekako nisam ni shvatio šta mi se dogodilo dok moje italijanske i druge kolege nisu počele da me zovu.

Na rastanku, pozdravili smo se sportski i konstatovali smo da ćemo se uskoro videti. Poklonio mi je nekoliko vina, skupocenih osam boca, mogao sam da biram šta ću. Zaista lep gest.

Seo sam u kola, i pogledao unazad. Tamo negde, daleko u prašini, ostale su litre hladnog znoja, zvuk tastature koji čuka po mozgu i odzvanja u praznoj prostoriji, nesigurnost prvog susreta, kao gomila predrasuda koje su odlična srpska vina oborila kod Džejmsa. Vredelo je, urađen je dobar posao, za Srbiju pre svega.