Rodan Al Galidi / AUTISTA I GOLUB PISMONOŠA by Zavet

Autista i golub pismonoša

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Rodan Al Galidi

Autista i golub pismonoša Prevela sa holandskog Jelica Novaković-Lopušina

MMXIII

Posvećeno Tarifi, gde sam ovo napisao između okeana i mora.

Radnja s rabljenom robom

Što su odstojanja manja, to tajne postaju veće. Zbog toga su male zemlje prepune tajni. Prvu tajnu Holandije verovatno predstavlja njeno ime. Na holandskom ima tri sloga: Ne, der, land. Niska, ravna je to zemlja u kojoj se, kad joj se ime čita s leva na desno, ne nailazi ni na kakav uspon. Ali kada se čita s desna na levo, Holandija se najednom od te ravne, pitome zemlje pretvara u suštu odrečnost. Land der Ne. Druga od mnogih tajni je ta da stanovnici kupuju velike, bešumne krevete, ali ljubav vode na kauču. To je slađe. Svaki Holanđanin ima bogat istorijat uživanja na kauču i sigurno je makar jednom imao usputnu ljubavnu aferu na kauču. Nemaju vremena za zavođenje. Zbog toga usputne ljubavi završavaju na kauču dole a ne gore gde je krevet. Na krevetu se namešta budilnik, gasi svetlo, hrče i premišlja sve u šesnaest.

Na kauču se ne mogu izvesti sve poze iz Kamasutre pa se telesna sloboda u Holandiji ne koristi optimalno. Usled rastuće prezaposlenosti, seksualna slava kauča počinje da bledi jer se na njemu miluje daljinski upravljač a pipkaju se kesice čipsa. U Holandiji ima mnogo tajni, ali za ovu priču je najznačajnija ta da njeni stanovnici svoje najveće odluke donose na biciklu. Tako je bilo i sa Žanin, Hertovom majkom, kada je sa sedamnaest godina otkrila da je trudna. Kada je Žanin bilo pedeset četiri a Hertu trideset sedam, došla je do zaključka da je zaista vreme da joj se sin osamostali. Malo se bila nacvrckala i štucala je. „Vreme je, nađi sebi neki smeštaj“, rekla mu je. Tog dana Hert je pogledao saldo svog bankovnog računa i video da mu je prodavnica muzikalija iz Štutgarta za violine koje je pravio uplatila dovoljno novca da kupi kuću. Obukao je mantil i odvezao se biciklom do agenta za nekretnine. „Hoću da kupim kuću“, reče. Agent za nekretnine sumnjičavo zagleda visokog, mršavog čoveka upalih očiju, u izbledelom kišnom mantilu i belim soknama u sjajnim kožnim cipelama. Kad ga agent upita za iznos koji je bio voljan da plati, Hert mu predade pokisli izvod iz banke.

„Je l’ ovo?“ reče kao da nikad ranije nije video izvod iz banke. Agent prihvati zgužvani komad papira. Mislio je da je Hert, koji je zurio u pod, pometen pa je pošao od toga da čak ne mora da mu ponudi stolicu niti nešto za piće, što je obično radio čim bi se pojavili novi klijenti. On reda radi baci pogled na izvod, odmah ustade i Hertu toplo stisnu ruku. „Što ne skinete mantil?“ upita ljubazno. „Jeste li za čaj ili kafu?“ Hert je pio crnu kafu dok je listao fascikle sa kućama na prodaju, a kad je popio kafu, on pokaza na otvorenu stranu. „Hoću ovu“, reče, kao da kupuje cipele ili sokne. „Na koju mislite?“ upita agent. „Nije bitno“, reče Hert. „Jednu od ove dve.“ On se počeša po potiljku i prođe prstima kroz kosu. Agent za nekretnine je bio zapanjen kako neko poput Herta može da ima toliko novca na računu. „U redu, onda ovu“, reče. Bi mu žao što je cena bila vidno naznačena na vrhu stranice. Mogao je bez po muke da traži 35.000 evra više. „Kada želite da vidite kuću?“ „Nije bitno. Video sam je ovde. Možda možemo da potpišemo ugovor.“ Sat i četvrt kasnije, Hert se vratio kući mokar.

„Ala si se brzo vratio“, reče njegova majka, još uvek štucajući. „Je li gotovo?“ „Jeste“, reče Hert i predade joj mokru fasciklu na čijoj je prednjoj strani bila fotografija starog dvorišnog zabata, velikog prozora ka bašti i male kamene šupe sa krovom od talasastog lima.

Pre nego što je kupio kuću, Hert je živeo sa majkom Žanin u kućici iza radnje s rabljenom robom. Ona je tamo radila za kasom. Ulazila je u radnju kroz prednja vrata, pre nego što bi u pola osam pristigli saradnici. Hert je uvek ulazio kroz vrata skrivena iza ormana s knjigama, kad bi saradnici otišli. „I ja sam imala maler“, govorila je Žanin kada bi drugi pominjali nesreće. Onda bi pokazala na Herta, sa kojim je ostala trudna kad joj je bilo sedamnaest godina. Bilo je to 9. februara 1971. Žanin je mislila da je sasvim običan dan. Nije znala da će joj se život od tog dana promeniti za sva vremena i da joj se nijedan od planova koje je pravila neće ostvariti. Za trideset osam dana napuniće osamnaest godina. Za nju je to bio značajan uzrast, ne zato što će tada da se odvoji od rodite-

lja i iznajmi sobu, već zato što se s njima dogovorila da će polagati vozački ako prestane da puši. Tog dana je sa trojicom drugara homoseksualaca pušila travu u napuštenoj šupi na obodu grada. Odvaljivali su daske sa šupe kako bi naložili vatru i osušili se i ogrejali tog hladnog meseca februara. Sa svakim udisajem, Žanini je mozak sve više levitirao. Ona odjednom oseti kako se u njoj nešto zbilo. „Oslobađa mi se jajašce. Osećam to“, reče. Ona nežno dodirnu mesto pod pupkom, kao što to trudnice rade prvi put, dok još niko ne zna da su trudne. „Daj oladi, pa nisi kvočka“, reče jedan od drugara. „Možda je ovo jaje za devojčicu.“ Žanin se prepusti maštanjima dok je zurila u dim koji je duvala. „Valjda muškarac određuje da li će biti dečak ili devojčica“, jedan od drugara će na to ozbiljno. „Ovo je jaje sina po imenu Hert“, reče ona, zakikota se i duboko uvuče dim iz džointa. Dečak joj se privide na požutelom posteru prekrivenom paučinom i mrtvim muvama. Molećivo je gledajući, on progovori: „Dozvoli da se rodim, molim te.“ Tlo se zavrte pod Žanin. Ona ustade, ali opet pade, nasmejana opet ustade i stade da se gega kroz šupu. Tražeći po starudiji, ona pronađe naprslu činijicu. Donese je kao žrtvenik do vatre i zamoli svoje drugare da iza kutija u šupi u nju svrše. „Najpre operi činijicu.“

„Pa ovde nema vode.“ „Napolju pada kiša.“ „Ovo nije prašina“, reče Žanin. „To je šupina sperma.“ Nasmejaše se naglas i odlučiše da otac bude onaj koji prvi svrši tamo iza kutija. Kad su njih trojica svršila, Žanin izvadi slamčicu iz svoje konzerve koka-kole i zamoli jednog od njih da je sledi do iza kutija. Iz radoznalosti sva trojica krenuše za njom, ali je Žanin htela da je samo jedan prati. Bacanjem novčića izabra pratioca. Žanin napuni slamčicu spermom i zamoli izabranog da je svojim dahom uduva u nju. On se, međutim, fasciniran zablenu. „Ej, čoveče, hladno je, spermići će umreti ako ne požurimo“, reče Žanin. Dok mu se smešila, pokušavajući da inhaliranjem raspiri žar u džointu koji se skoro bio ugasio, momak pažljivo obavi svoj zadatak. Iznenada šupa zadrhta od groma koji udari veoma blizu. Kroz polupani prozor munja osvetli prostor, ali Žanin i njeni drugari bili su u nekom drugom svetu, iznad napuštene šupe, iznad kiše i iznad oblaka. Dve nedelje potom Žanin je otkrila da je trudna. Vratila se u šupu i tamo je dva sata po hladnoći zurila u požuteli poster i u pepeo ognjišta, ne osećajući kako vreme teče. Iza kutija je našla činijicu i slamku. Sagnu se i podiže slamku. Iza sebe ugleda staro ogledalo.

Dovuče ga do prozora šupe, okrenu ka svetlosti, obrisa s njega rđu i pogleda se. Kao da je sebe videla po prvi put. Opipavala je svoju kosu i lice poput slepca koji opipava nešto nepoznato. Onda zadiže džemper i drhteći od zime zagleda se u svoj stomak u ogledalu. Maštala je o dečaku sa postera, koji je rastao u njoj. Misli joj najednom poskočiše drugde. Ona se udari po čelu. „Baš sam odlepila“ prošapta. Spustivši džemper, stavi slamčicu u džep od pantalona i izađe napolje. Putem koji su natkriljivale krošnje brzo se biciklom odvezla kući. Ubrzo zatim poče kiša, tačno u trenutku kad je pomislila na odluku koju će morati da donese. Da li da zadrži dete? Za dvadeset dva dana napuniće osamnaest godina. Onda će iznajmiti sobu u Amsterdamu ili Lejdenu i otpočeti nov, slobodan život. Ali, ako zadrži dete, neće napustiti roditeljski dom da bi živela u slobodi, već da bi postala mama. Ćutke je razmišljala, ali onda naglas izgovori reč „mama“ kako bi mogla da je čuje sopstvenim ušima. Zvučalo je zabavno. Videla je pačiće kako na kiši plivaju u vodi. „A onda ću istovremenu morati da postanem i tata“, reče glasno. Ona pomisli na svoje stroge protestantske roditelje. „I baka i deda...“ uzdahnu. Kiša je sve jače padala. Žanin je gledala u zemlju a put je pratila u mislima. Vetar joj je nanosio kišu u oči. Ako ga zadržim,

moraću da budem porodica, pomisli. Ona prestade da okreće pedale i zaustavi se nasred biciklističke staze. Reč „porodica“ nije zvučala zabavno ali ni ozbiljno. Bila je to reč puna odgovornosti. „To stvarno ne može“, reče samoj sebi i nastavi da vozi. „To, zapravo, i nije tako strašno. Strašnije je što neću dobiti vozačku.“ Žanin je vozačku dozvolu videla kao oslobođenje od autobuskih i železničkih stanica i od biciklanja po kiši pa zato nikada nije pušila cigarete. Džointi se ne računaju, smatrala je, jer to nije pušenje već samo malo razonode. Mislim da se i trudnoća kosi s vozačkom, reče. Žanin se zaustavi kod jedne benzinske pumpe i uđe mokra do kože. „Paklicu cigareta, molim vas.“ „Koje?“ upita prodavac. „Ovaj...“ Pogledom prelete šarene paklice iza prodavčevih leđa. „Dajte mi one.“ „Kamel?“ „Ne, one pored.“ „Ove?“ On uze belu paklicu koja je delovala dosadno. „Ne, ipak mi dajte Kamel, molim vas.“ Uveče u krevetu pomisli kako je pomisao da se ipak reši deteta bila glupa. „Šteta za vozačku“, prošapta i ugasi svetlo.

Beleška o piscu

Rodan Al Galidi (Rodaan Al Galidi) pripada plejadi takozvanih alohtonih autora, imigranata od prve do treće generacije, kojima nizozemski jezik nije maternji. Ovi su pisci trajno obogatili holandsku i flamansku književnost svojom originalnom mešavinom kulturnih nasleđa i jezičkih senzibiliteta. Rodan Al Galidi, čije je pravo ime Rodan Al Kalidi (Rodhan Al Khalidi), rođen je 1971. u Iraku odakle je kao svršeni student građevine pobegao od služenja vojnog roka. Nakon šestogodišnjeg lutanja obreo se 1998. u Holandiji gde je zatražio azil. Odbijen je pa mu je zbog skore deportacije bilo onemogućeno da prati nastavu jezika. Nizozemski je, dakle, naučio sam. Imigracione papire još uvek nije uspeo da sredi, čak je nedavno pao na obaveznom imigracionom ispitu, između ostalog zato što nije znao odgovor na pitanje

187

kada žena posle pobačaja može ponovo da počne s radom. Formalno gledano, izgubio je time pravo na naturalizaciju, pa Imigrantska služba može svakog časa da mu odredi deportaciju. Tokom svog petnaestogodišnjeg čekanja Al Galidi je objavio više zbirki pesama i romana na jeziku zemlje koju još uvek ne može nazvati svojom novom domovinom. Godine 2011. je nagrađen nagradom za književnost koju godišnje dodeljuje Evropska Unija. Svoj opstanak kao pisca Al Galidi može dobrim delom da zahvali činjenici što je čitan i u Flandriji i što mu je flamanski P.E.N. pritekao u pomoć kad mu je bilo najteže, nudeći mu stipendiju i smeštaj. „Golub i pismonoša“ je bajkovita priča o vrlinama i manama holandskog društva, ispričana naoko bezazleno, kroz vizuru autističnog dečaka i njegovog prijatelja, goluba pismonoše. U svojoj slojevitosti, ovaj roman se poigrava ne samo holandskim već i hrišćanskim pa i opšteljudskim mitovima i stereotipima, ali nikad cinično već s dobronamernim humorom i nežnošću. Al Galidi je poznat i po svojim angažovanim kolumnama. U jednoj od njih se obratio novom holandskom kralju Vilemu Aleksandru:

188

„Visočanstvo, Nek Vam dugo živi Vaše kraljevstvo. Za petnaest godina koliko u njemu živim, struje u mojoj lampi još nijednom nije nestalo. Voda još nikad nije ostavila česmu na cedilu. Kanalizacija Vašeg kraljevstva jača je od neba, jer ma koliko vode ono sipalo odozgo, ona nestaje. U pekarama ima više vrsti hleba nego u Iraku oružja. Kuče ovde ima više papira i prava nego što sam ih ja imao u mojoj otadžbini. Čak i morsko prase u Vašem kraljevstvu uživa više nego moja majka koja je izrodila dvanaestoro dece i koja ih od 27. oktobra 1987. više nikada nije videla sve na okupu. Šteta što sam usled svoje teške sudbine dobio šansu da Vaše kraljevstvo upoznam sa strane koju Vi sami ne poznajete. Strane za koju možda nećete ni poverovati da postoji. Strane koja se nalazi iza debelog sloja šminke na licu Vašeg kraljevstva. Tamo, dole, u tom nepoznatom svetu, gde zakon Vašeg kraljevstva čak i ne važi, ljudi nisu ljudi jer nemaju broj. Iskusio sam koliko je blaga, koliko nežna i topla ruka Vašeg kraljevstva za sopstvenu decu, a koliko nemilosrdna i hladna za druge. I koliko teška, avaj Visočanstvo, kad udari. U Iraku sam rođen kao ratno dete, odrastao sam u sledećem ratu, završio studije u onom koji je potom usledio a pobegao od rata koji se spremao. Ali, ni posle četiri rata ništa za moj duh nije bilo toliko teško i mučno

189

kao ta druga strana Vašeg kraljevstva. U azilu se kučići i mačke nakon tri godine uspavljuju jer je zločin čekati u kavezu. Ja sam u ljudskom azilu čekao devet godina, a to zajedno čini tri kučeta, pa i više. U Vašem kraljevstvu postoje činovnici koji spadaju u najokrutnije ljude koje poznajem, jer oni telo ostavljaju na miru, ali ubijaju nadu u najdubljem kutku srca. Toliko su nemilosrdni da se do granica njihovog srca ne može dopreti ni rečju ni suzom. Daleko od ruku sistema video sam koliko je lepo Vaše kraljevstvo i koliko bajno, jer tu na ulicama nema bezubih i krezavih, niti onih što nemaju hleba da jedu. San koji je čovečanstvo sanjalo hiljadama godina u Vašem kraljevstvu je dostignut. Kada bih ja imao vlast u Iraku, voleo bih da odsanjam zemlju kao što je Vaša. U Vašem kraljevstvu je sve podložno promeni, osim bicikla i vremena. Jer narod koji od jedne vrste mleka ume da pravi stopedeset vrsti sireva, ume i da skrati azilantsko čekanje sa šesnaest godina na četrdesetosam sati. Azilanti sada umesto posle šesnaest godina dobijaju odgovor od Imigracione službe u roku od dva dana. Time je možda rešen problem čekanja, ali su zato azilantski centri time pretvoreni u šatorske kampove. Da u Holandiji nije tako hladno, to možda i ne bi bilo strašno, ali mogu li deca ili stare žene preživeti ovu holandsku klimu u šatoru? I sam šator bi, da ima usta, rekao da ne mogu. Vreme u Vašem kraljevstvu je tako

190

hladno da sada više verujem u svoju grejalicu nego u svoju poeziju. Zahvaljujući grejalici mogu da Vam pišem ovo pismo. Izvinjavam se, žao mi je ako moje pismo zvuči tužno. Da budem iskren, posle petnaest godina potpadanja pod zakon o strancima, ostao sam bez snage i elana. Mogao bih da Vas zamolim da me oslobodite obaveze polaganja ispita za sticanje državljanstva, jer pao sam na tom ispitu zbog blesavih pitanja na testu tako da sada više ne mogu biti Vaš državljanin, uprkos tome što sam napisao trinaest knjiga na Vašem jeziku i što sam 2011. za Vaše kraljevstvo osvojio Nagradu za književnost koju dodeljuje Evropska Unija. U Vašoj zemlji sam naučio da čovek mora najpre sam o sebi da se brine, najpre sebi masku s kiseonikom, onda drugima. Pa ipak Vas to neću zamoliti. Zamoliću Vas, Vaše Visočanstvo, da pomilujete kampere u šatorima i da svaki šator u Holandiji pretvorite u krov nad glavom. A da onda sve šatore pošaljete na granicu između Sirije i Jordana, jer tamo im je mesto. Nije njima mesto u Evropi Voltera i Žan-Žaka Rusoa. Zahvaljujem Vam. Pozdrav, Rodan Al Galidi

191

PS. E, da, ako razmišljate o tome da uzmete kuče, uzmite onda, molim Vas, neko iz azila. Ima i tamo slatkih kucova, da znate. Jelica Novaković-Lopušina

192

Rodan Al Galidi AUTISTA I GOLUB PISMONOŠA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-095-4 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs