Panos Karnezis / ROĐENDANSKA ZABAVA

Rođendanska zabava

Panos Karnezis THE BIRTHDAY PARTY Copyright © 2007, Panos Karnezis All rights reserved.

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Panos Karnezis

Rođendanska zabava Preveo sa engleskog Aleksa Golijanin

MMXIII

Prethodne noći otišao je na spavanje ostavivši prozore širom otvorene, iako mu je doktor za večerom rekao da bi ga u njegovim godinama čak i najmanja infekcija mogla ubiti. Ujutru su ga probudili šuštanje zavesa i sveži povetarac koji je duvao kroz francuske prozore okrenute moru, a on je otkrio da je još uvek živ. Zbacio je sa sebe pokrivač i onako nag se naslonio na uzglavlje; zagledan u oblake, s rukama iza glave, razmišljao je o svom snu.

Uspeo je da sastavi četiri sata sna, što je bio redak uspeh za čoveka mučenog nesanicom, čije su noći bile neprekidno mučenje, ali ni taj san mu nije doneo olakšanje. Sanjao je da je dečak, u Izmiru, i da je po prvi put video mrtvaca, nekog poslužitelja s parobroda, koji je u svađi dobio udarac nožem u srce, kako pluta licem okrenutim nagore, u prljavim lučkim vodama. U svom snu, Marko Timoleon je stajao na promenadi, obučen u prugastu pidžamu, i gledao kako struja odnosi mornara ka pučini, 5

gde su ribe čekale da mu pokljucaju oči. Čudno je bilo to što mu je mrtvac mahao.

Duboko je verovao u snove i druga predskazanja, i mada je bio vernik, bogu se pokoravao s manje oduševljenja. Redovno se savetovao sa astrolozima, hiromantima i vidovnjacima, što je bila tajna koju je čuvao pred suparnicima i većinom prijatelja, gledajući na svoja predosećanja kao na poslednju nepriznatu nauku – kao na neku vrstu vremenske prognoze. Nije potpisivao nikakve ugovore trinaestog u mesecu, zabranio je da se u kući drže mačke, pod izgovorom da je alergičan na njih, i bacao so preko ramena da bi odagnao đavola. Plašio se da ne bude živ sahranjen; čitao je o tome kod Plutarha, koji je opisao pogubljenje vestalskih devica, koje su prekršile svoj zavet na čednost u doba Rimljana, i ponovo naišao na to u jednom članku o Svetom Tomi Kempijskom.

Zanimljivo je bilo to što Marko Timoleon nikada pre nije sanjao smrt ili vodu: sve do tada, njegovi snovi su bili prosta sećanja na događaje iz njegovog života. Imao je dobro pamćenje, naročito za sitnice. Kada bi sanjao žene, mogao je da prizove miris njihovih kosa, njihove mladeže, mirise njihovih parfema. Kada bi sanjao automobile, mogao je da se seti njihovih registarskih tablica. Kada bi sanjao neko mesto koje je posetio pre više od pedeset godina, mogao je da ga opiše do poslednjeg detalja. To nije bilo sve: ma koliko da mu je san bio dubok, mogao je da se probudi po volji – mali trik koji je uvežbao kada bi trebalo da izbegne neki suviše tužan ili strašan san. Ipak, prošle noći je sanjao do kraja, zato što ga prizor mrtvaca koji mu maše nije ni uplašio, niti ražalostio. To ga je začudilo. Marko Timoleon je uzalud pokušavao da rastumači 6

svoj čudnovati san. Na kraju je odagnao još veće užase koje mu je sugerisala mašta i zaključio da je doktor bio u pravu: nije trebalo da spava sa otvorenim prozorima.

Bio je mnogo niži nego što bi se to moglo reći po fotografijama. Koža mu nije bila samo opaljena suncem već doslovno izgrebana i posuta malim staračkim pegama, koje su podsećale na lišajeve. Bio je dobar plivač i uprkos tome što je već bio star i imao koji kilogram više, koža mu je bila zategnuta, kao korset. Kada je napunio sedamdesetu, prestao je da farba kosu, što je bila navika koju je oduvek smatrao za nešto nedostojno, ali u isti mah neophodno. U to vreme, njegova najizrazitija crta bili su opušteni mišići ispod očiju, zbog kojih se činilo da bi svakog časa mogao da brizne u plač.

Rođen je u znaku Lava, pre sedamdeset dve godine, ali još uvek je bio pri snazi i dobrog zdravlja, osim stalnog kašlja, izazvanog pušenjem i, od skora, seksualne nemoći. Zbog ovog drugog, pokušao je sa homeopatskom medicinom, akupunkturom i hipnozom, ali nijedna ljudska ili biljna magija nije bila od pomoći. Polako je počeo da se miri s krajem jedne životne navike, s kojom je počeo kada je imao četrnaest godina, u izmirskim bordelima, i nastavio sve dok s ponosom nije mogao da kaže kako je sakupio zbirku svega što bi život i mašta mogli da ponude – između ostalog, i spavanje sa jednim muškarcem, što nije mogao da pripiše samo mladalačkoj radoznalosti, budući da s njim nije spavao samo jednom.

Bio je kraj avgusta. Došao je na svoje privatno ostrvo, jedanaest morskih milja od mediteranske obale, posle kratkog putovanja iz Monte Karla, na svojoj luksuznoj jahti. Obično je dobro podnosio nemirno more, ali ovog 7

puta ga ja uhvatila morska bolest. Ponos mu nije dopuštao da uzme bilo kakve tablete pa je pokušao da se oporavi tako što je šetao palubom, sve dok mu kapetan nije zabranio da tamo izlazi, iz straha da ga ne odnesu talasi.

Protestovao je, ali je onda odustao i ostatak plovidbe proveo između svoje kabine i bara, gde je pokušao alkoholom da odagna mračnu senku koja mu je pokvarila raspoloženje.

Marko Timoleon je razmišljao već sat vremena, bez entuzijazma. Pripremio je svaki detalj zabave, kao da je rođendan njegove kćerke zaista bio pravi razlog za slavlje. Sofija je sutra punila dvadeset pet godina. Odavno je prestao da slavi svoj rođendan ili da odlazi na rođendane svoje dece i žene, da ne bi morao i javno da pokazuje koliko je ostario, ali te večeri je napravio izuzetak i zakazao veliku zabavu na svom privatnom ostrvu.

Njegova vila, trospratno zdanje s krovom od crepa, zidovima boje breskve i prostranim balkonima, uzdizala se na padini iznad plitke uvale sa zelenkastom vodom. Na gornja dva sprata nalazilo se jedanaest spavaćih soba, nekoliko dnevnih boravaka i jedna trpezarija, a u prizemlju je bila velika sala za ples, s velikim, crno lakiranim klavirom i tri venecijanska lustera. Glavna spavaća soba nalazila se na poslednjem spratu i bila je ukrašena bez ikakve brige za troškove ili ukus. Njen središnji element bio je mermerni kamin, uz nekoliko fotelja, klupskih stočića i kineskih vaza napunjenih sveže posečenim ružama. Zidovi su bili prekriveni ogledalima, grimiznim draperijama i originalnim slikama sa pozlaćenim ramovima. Ono što je sobu činilo podnošljivom bila su četvorokrilna staklena vrata, kroz koja je Marko Timoleon mogao da po8

smatra svitanje nad Mediteranom iz svoje postelje, čim bi otvorio oči. Sa balkona se pružao neprekinut pogled na more. Želja mu je bila da na ostrvu ima svako drvo koje se spominje u Bibliji i baštovani su doslovno sledili njegove instrukcije: tu su bila stabla badema i maslina, kedrovi, borovi, kestenovi, smokve i lovori, čempresi, hrastovi, palme, jablanovi, bagremovi, tamarisi i vrbe, kao i Drvo poznavanja dobra i zla. Iznad voćnjaka, na vrhu brda, stajala je mala, kamena crkva, s plavom kupolom. Crkva je bila posvećena Svetom Marku Kipraninu, a na maloj parceli iza nje nalazila su se tri groba, s prostim, mermernim krstovima. Na jednom je pisalo: Danijel Timoleon, 1954–1974. U svom testamentu, stari tajkun je naznačio da želi da bude sahranjen pored tog groba, prepuštajući izvršiocu testamenta brigu oko svih ostalih detalja pogreba.

Ustao je iz kreveta i naslonio se golim telom na mermernu ogradu. Hladan povetarac je počeo da mu oživljava telo. Dok je gledao blede obrise udaljene obale, osetio je tračak sumnje u svoj plan. Neko je pokucao na vrata i u sobu je ušao mladić u beloj uniformi, s naramkom čaršava i peškira koji su mirisali na lavandu. Pošto je brzo osmotrio sobu i kupatilo, sobar ga je pronašao na balkonu. Nije se iznenadio što ga vidi na nagog; njegov poslodavac je tu naviku razvio poslednjih godina. Miris lavande bio je dovoljan da Marka Timoleona trgne iz misli; oštrim glasom, promuklim od duvana, rekao je sobaru da neće trpeti nikakvo odlaganje i da mu odmah pripremi kupatilo. Mladić je ušao unutra da ispuni njegovu želju, pre nameštanja postelje i pospremanja sobe. Kada više nije mogao da izdrži jutarnji vetar, Marko Timoleon je 9

otišao u kupatilo i pozvao sobara da mu istrlja leđa četkom.

Pripreme za zabavu počele su mnoge pre njegovog dolaska na ostrvo, s naročitom brigom za detalje, koji su trebalo da odagnaju svaku sumnju. Pozivnice su odštampane i poslate iz njegove pariske kancelarije uzvanicima širom sveta, trospratna rođendanska torta naručena je kod Demela iz Beča, a orkestar iz pariskog Maksima, od dvadeset i jednog člana, bio je angažovan po astronomskoj ceni.

Kada mu je sluga istrljao leđa, Marko Timoleon je ustao i počeo da se tušira vrelom vodom, trpeći visoku temperaturu sa osećanjem samokažnjavanja. Nekada je bio u stanju da se opere i obuče za deset minuta, što je bila navika nastala iz stare spremnosti da prihvati svaki poziv, ali uspeh i godine su ga odavno podučili kako da kaže ne. Zavrnuo je vodu, obrisao se peškirom izvezenim njegovim inicijalima i seo na klozetsku šolju da povrati dah. Onda je zasuo sobara nizom pitanja, ispaljenih u kratkim rafalima, o pripremama za rođendansku zabavu.

Sumnjičavo je slušao odgovore, proveravajući svaki s još više pitanja, sa strogim izrazom na licu, pronalazeći greške tamo gde ih nije bilo, predomišljajući se oko naređenja koja je izdao prethodnog dana. Isleđivanje je završio oštrim upozorenjem: „Nemoj me lagati.“ Sobar je klimnuo glavom i još jednom ga uverio kako je sve spremno za to veče. Marko Timoleon nije bio zadovoljan. Hteo je da zna da li je orkestar na putu i da li je autobus koji je trebalo da doveze muzičare otišao na aerodrom. Rekao mu je: „Pobrini se da dođu pravo na ostrvo. Ne moraju da se uvežbavaju.“ 10

„Ne moraju da prolaze kroz carinu“, rekao je Marko Timoleon. „Javite nadležnom da su to moji lični gosti.“ Imao je vojsku poslužitelja, sobarica i kuvara, koja je svaku njegovu želju ispunjavala s mešavinom posvećenosti i straha. Pratio ga je glas da je veoma velikodušan, da lako daje novac kada bi čuo da je neko u nevolji i obavezno za Božić i Uskrs, ali i da je znao da bude neljubazan i nasilan, kao neki drevni bog. Poslednji put kada je imao goste na ostrvu, insistirao je da Olivija sedi pored njega, ne samo zato da bi razvejali glasine da im se brak raspada već i zato da bi mu pomogla da šarmira goste. Imala je instinkt za želje svojih gostiju, smejala se njihovim šalama, laskala im na izgledu i poklanjala im punu pažnju, fiksirajući ih očima, koje su jednom omađijale i Marka Timoleona, prilikom njihovog prvog susreta.

Obično je ustajao oko podneva i odmah stavljao naočare, bez kojih je ostajao izgubljen u svetu duhova i senki. Prva od mnogih šoljica kafi koje je pio tokom dana čekala ga je na noćnom stočiću i on ju je ispijao dok bi čitao novine. Uvek je počinjao s društvenom rubrikom, koja ga je najviše zanimala, a onda čitao sve, uključujući i oglase, čitulje i, naravno, svoj horoskop. Tek onda bi bio spreman da izađe iz postelje i kupatila. Doterivao se besprekorno.

Njegov ukus je sazreo do stroge kombinacije crnog i belog, koja je bila njegov zaštitni znak. S godinama je batalio svako poboljšavanje ukusa, navodeći u šali drugi razlog za svoj izbor odeće: „Slep sam za boje.“ U kancelariju ne bi dolazio pre tri popodne. Imao je kancelarije u Parizu, Londonu i Njujorku i mogao da bude u sve tri u isto vreme, ako je potrebno, što je bio trik kojem ga nije podučio Bog već je njime sam vladao, uz 11

pomoć telefona i teleksa. Po njegovoj želji, kancelarije su bile opremljene na potpuno isti način, s furnirom od hrastovine preko zidova i s teškim, stalno navučenim zavesama: otkrio je da mu tama pruža prednost nad posetiocima. Na sredini svakog studija nalazio se sto Luj XIV, s radnom površinom presvučenom kožom i sa izvijenim nogama. Iako su kompjuteri bili već uveliko popularni, on sam ih nije koristio i podsticao je svoje podređene da postupe isto: u donošenju poslovnih odluka, gajio je duboko nepoverenje prema elektronici.

Sve do svoje sedamdesete godine radio je dvanaest sati dnevno, što nije bilo dovoljno da završi sve poslove. Ako bi došlo do neke krize, lako je mogao da radi četrdeset osam sati bez prekida, nošen strašću prema poslu i verom u alkohol. Pio je mnogo viskija, ali, iako je to bio spreman da prizna, insistirao je da nije alkoholičar, zato što je pio samo onoliko koliko mu je njegov metabolizam dopuštao. U svakom slučaju, popio bi pola flaše na poslu, a ostalo kasnije, u nekom od noćnih klubova u kojima je obično završavao dan.

Nije napuštao kancelariju sve dok sat ne bi otkucao ponoć. Imao je sedam kadilaka „flitvuds“, od kojih je svaki bio parkiran negde na svetu, sa spremnim šoferom i upaljenim motorom. Više nigde nije išao peške, čak ni negde blizu. Govorio je da to radi zbog bezbednosti, ali pravi razlog bila je istrošena hrskavica u kolenima. Brijao se dva puta dnevno, jednom izjutra i opet uveče, sa starinskim brijačem koji mu je otac davno poklonio, mnogo pre nego što mu je zaista bio potreban. Tog jutra se dugo bavio oštricom, isprao je ispod slavine i umočio u posudu sa hirurškim alkoholom. Dok je izlazio iz kupatila, 12

tapkajući obraze kolonjskom vodom, njegov sobar mu je birao odeću. Momak mu je pomogao da se obuče. „Da li je torta stigla?“, upitao je Marko Timoleon.

Sluga mu je dodao pantalone koje je izabrao i obavestio ga da je rođendanska torta već u frižideru. Marko Timoleon je odbacio džemper, zato što je bio suviše toplo i u ormanu izabrao košulju s kratkim rukavima. Obučen u bele lanene pantalone i crnu košulju, stao je ispred ogledala i raspitivao se o hrani. „Stići će do ručka“, rekao je sobar.

Doneo mu je cipele, a Marko Timoleon ih je nazuo bez čarapa, da bi onda zatražio burmu, koja je nekoliko meseci sakupljala prašinu na njegovom noćnom stočiću.

Stavio ju je na prst sporim pokretom, otežalim od simbolike. Kada je završio sa oblačenjem, rekao je sobaru da obriše krpom pod u kupatilu. „Treba sve da ubacimo unutra“, ponovio je. „Ili makar kavijar.“ Ranije tog dana, njegov hidroavion je odleteo do prestonice da bi sačekao njegovu ženu na međunarodnom aerodromu. Avion je bio preostali deo para dvomotorca „pjađo“ P–166, koje je Marko Timoleon redovno koristio za putovanja do prestonice, kada bi se odmarao na ostrvu, ali nije leteo od udesa u kojem je, pre godinu dana, poginuo Danijel, njegov jedini sin i izabrani naslednik.

Nesreća je uništila prijatan vikend koji je Marko Timoleon provodio na ostrvu, sa jednom usputnom ljubavnicom, ženom duplo mlađom od njega, što je izgleda bilo doba svih žena koje je u to vreme sretao. Primetio ju je u aerodromskom kafeu, za vreme kratke pauze na jednom dugačkom poslovnom putovanju. Nosila je zelenu 13

bluzu i čitala neki časopis, ali je izgledala kao da primećuje sve što se dešava oko nje. Marko Timoleon je kasnije insistirao da je ona zavela njega.

To je bilo tipično. Celog života se trudio ne da izbegne reputaciju ženskaroša, što je prihvatao s ponosom, već osećanje krivice zbog toga što svojim ponašanjem povređuje one koji su mu najbliži. Insistirao je da ne pati od satirijaze, da nije sebičan, da nije okrutan, već nešto mnogo gore: da je usamljen. A pošto je mislio da je usamljenost nešto što nije sam sebi natovario na vrat, zbog toga ga nije trebalo kriviti.

Odlagao je odlazak sve dok je nije nagovorio da prihvati poziv u njegovu vilu i onda je, nekoliko dana kasnije, otišao tamo pre nje, okupio poslugu i zakleo je na tajnost, nad prašnjavom Biblijom koju je pronašao u crkvi Svetog Marka Kipranina. Rekao im je da moraju biti dvostruko obazrivi, zato što je njegova gošća srećno udata žena, da treba da se staraju o njenim željama kao da su njegove i onda im naredio da zamene uštirkane livreje onim sa zlatnim epoletama, koje su poslednji put nosili pre mnogo godina, za vreme posete jednog od njegovih najslavnijih gostiju: ostarelog, ali ne i senilnog ser Vinstona Čerčila.

Došla je u subotu, a on ju je sačekao na molu, da bi joj pomogao dok je silazila s broda, posle kratke plovidbe s kopna. Nosio je belu košulju sa zavrnutim rukavima i labavo uvezanu crnu kravatu. Kosa, seda, ali gusta kao u nekog momka, bila mu je začešljana želatinom. Jedino što je tražio od nje bilo da se odmah presvuče u odeću njegove žene, da bi se zavarali fotografi koji su ih mogli špijunirati s mora i iz vazduha. Nije se šalio. Pre nekog 14

vremena, jedan balon, obojen kao oblak, preletao je ostrvo, iz dana u dan, sve dok ga obezbeđenje Marka Timoleona nije oborilo. Pao je u more, a trojicu japanskih reportera je trebalo spasavati iz snažne struje, inače bi se podavili.

Kada se žena vratila, obučena u dugačke pantalone, sa svilenom maramom i velikim naočarima za sunce, Marko ju je poveo u obilazak ostrva, zadivljujući je lepotom vrtova i raznovrsnošću drveća, u čijim su krošnjama ptice pevačice svijale gnezda. Još više ju je iznenadilo kada joj pokazao farmu na kojoj je stoci puštana orkestarska muzika, da bi bila mirna i produktivna.

Bio je predivan dan, more se caklilo kao ogledalo, ali Marko Timoleon je brzo primetio koliko je sve to varljivo, po potmulom zujanju zrikavaca: spremala se oluja.

Primetio je sporu promenu boje neba duž horizonta, oblake iznad kopna, osetio prvi nalet vetra, ali ništa od toga mu nije izgledalo kao loš znak. „Sutra će biti oluja“, prognozirao je zadovoljno. „Uživaćeš.“ Onda ju je uzeo za ruku i poveo uskom stazom u maslinjak, gde su legli na tepih od lišća i počeli da svlače jedno drugo, bez žurbe, bez usplahirenosti, opušteno, kao ljudi koji su se mnogo puta svlačili pred nekim strancem. Marko Timoleon nije ni pomišljao da će tada voditi ljubav poslednji put u životu.

Posle su sedeli na verandi vile, gde su pili kafu i jeli slatkiše. Kada je došlo vreme ručku, pokazao je svojoj gošći trpezu postavljenu među grmovima ruža, gde su mogli da jedu zaklonjeni od pogleda njegove posluge. Sam ju je posluživao, sipao joj vino i insistirao da proba sve što je kuvar pripremio: pirinač sa šafranom, morske plodove, 15

razne salate i sedam prepelica selica, koje nikada nisu stigle do Afrike. Dok su jeli, Marko Timoleon je šarmirao svoju gošću izmišljenim pričama iz svog života, ispričanim već toliko puta, da je i on sam počeo da veruje u njih.

Ručak se završio čašom desertnog vina i njegovim omiljenim zavodničkim trikom: poklanjanjem zlatne narukvice, na kojoj je bilo ugravirano njeno ime. Uveče su plesali u praznoj sali za ples, zato što je napolju bilo hladno, na muziku s prenosnog gramofona, koji je pozajmio od posluge.

U nedelju, sunce se nije pojavilo, a temperatura je naglo pala. Oko podneva su sevnule munje i počela je da pada kiša. Marko Timoleon je bio u hodniku, gde je pokušavao da otvori neki stari kišobran, kada je zazvonio telefon. Njegov lični pilot ga je obavestio da je njegov sin uzeo jedan „pjađo“ i poleteo ka ostrvu. Marko Timoleon je pokušao da pozove sina preko radija. Posle mnogo pokušaja, uspostavio je kontakt sa avionom i naredio, pretio i na kraju preklinjao Danijela da se vrati nazad, zato što je oluja već kiptela. Svaki put bi kao odgovor dobio kratko i odlučno „Ne“.

Danijel Timoleon je zavoleo avione još kao dečak, a njegov san bio je da postane profesionalni pilot; ali, kratkovidost ga je osudila na status amatera. Čim je dovoljno odrastao, upisao je letačku školu, gde je lako položio sve ispite iz navigacije, pravila letenja, meteorologije i opšteg znanja, kao i letački ispit, i onda tražio od oca da podmiti lekare, da bi prošao i na medicinskom pregledu. Dobio je učeničku dozvolu, što je značilo da može da leti samo sa kvalifikovanim instruktorom, ali to nije umanjilo njegovu strast. Marko Timoleon je popustio i dopustio svom 16

sinu da leti, ali samo ako se bude držao jednog pravila: da nikada ne leti noću i po lošem vremenu. Na dan udesa, Danijel Timoleon je prekršio to obećanje.

Marko Timoleon je otišao da čeka kontakt sa avionom na vrhu brda na kojem se nalazila crkva Svetog Marka Kipranina. Stajao je tamo sam, pod kišobranom, dok su oko njega pucali gromovi, a kiša padala sve jače. Svoju gošću je poslao nazad, a da joj nije saopštio pravi razlog, već je rekao kako treba odmah da krene zato što će more uskoro biti suviše uzburkano za prelazak tesnaca koji je delio ostrvo od kopna. S vrha brda je posmatrao mali brod koji je presecao talase i polako odmicao dalje. Iznenadni nalet vetra onda zahvati njegov kišobran, izlažući ga silovitom pljusku i sigurno bi zaradio upalu pluća, da mu sluga nije doneo ćebe. Ali, Marko Timoleon i dalje nije hteo da ode u zaklon i nije se pomerao s mesta, čekajući da avion izroni iz oblaka.

Najzad se pojavio. Prizor belog „pjađa“ koji je leteo pravom putanjom, uprkos snazi vetra, malo je umirio Marka Timoleona. Zamišljao je mali hidroavion koji oluja baca tamo-amo, ali, evo, u jednom trenutku bi nestao u oblaku, u sledećem izranjao iz njega, polako se spuštajući ka površini mora. „Bože, neka ostane živ“, našalio se, „pa da se onda na miru ubijem.“ Zbacio je mokro ćebe i krenuo ka plaži, ali još dok je bio prilično daleko od mola, njegovu radost zamenio je užas. Čim je avion dodirnuo vodu, naišao je poprečni nalet vetra. „Pjađo“ se nagnuo na jednu stranu i vrhom krila udario u vodu, ne toliko brzo, ali opet dovoljno brzo da se hidroavion prevrne.

Danijel Timoleon je poginuo na licu mesta. Melanho17

lični dečak, bledog tena, stalno iscrpljen, zato što nije imao dovoljno crvenih krvnih zrnaca u krvi, odrastao je u odsutnog čoveka, enigmatičnog lica i šaptavog glasa, kao u nekog bibliotekara. Malo je govorio u očevom prisustvu, stalno pušio neke skupe, strane cigarete sa zlatnim filterom i najveći deo vremena provodio sređujući avion, koji će ga kasnije ubiti, ili vozeći svoja sportska kola. Od kada je napunio osamnaest godina, sve do smrti, dve godine kasnije, nalazio se na listi najpoželjnijih neženja u svakom časopisu, što je bila nepoželjna čast, koja je samo povećala njegovu ravnodušnost prema slavi. Bio je tajanstven i nepristupačan, čak i svome ocu, koji je često mislio da mu je sin u inostranstvu, iako je ovaj bio u svojoj sobi, čitajući automobilske i avijatičarske časopise, izgubljen u magli duvanskog dima, koji se nije mogao izvući kroz zamandaljene prozore, i slušao Roling Stounse.

Danijel Timoleon bi zažalio zbog sopstvene smrti, makar samo zbog pažnje koju je skrenula na njegovu ličnost.

A opet će njegov život zauvek ostati zamračen senkom smrti, tim neopipljivim, ali opet stalnim osećanjem da je taj udes na neki način bio ostvarenje proročanstva. To nije umanjilo očajanje ili osećanje krivice kod Marka Timoleona, zato što je, kao i Euripid, verovao da bogovi svaljuju na decu grehe njihovih očeva.

Marko Timoleon je stao ispred pozlaćenog ogledala da se počešlja. Još je bilo rano. Većina gostiju je trebalo da dođe svojim privatnim jahtama, koje su nekoliko dana ranije isplovile iz raznih mediteranskih luka, da bi s tom rođendanskom proslavom na savršen način zaokružile svoje letnje krstarenje. Mala marina u kojoj će se usidriti bila je prazna, osim gumenog čamca sa jahte Marka Ti18

moleona. Suviše velika da bi se tu smestila, jahta je bila usidrena na ulazu u uvalu. Dok je s prozora gledao njen besprekorni beli trup, njenu liberijsku zastavu koja je lepršala na vetru i njen žuti dimnjak, Marko Timoleon je pokušavao da se odupre iskušenju da isplovi, umesto da se suoči s gostima i svojom kćerkom.

Njegova poslednja glavobolja je počela pre nekoliko dana i bilo je važno odmah preduzeti nešto, dok ne bude kasno. Mnogo pre sinovljeve pogibije, unajmio je privatnog detektiva da prati Sofiju, dan i noć, gde god putovala po svetu, i da ga o tome obaveštava. Jednom nedeljno Marko Timoleon bi poslao sekretaricu ranije kući, zaključao kancelariju, isključio telefon iz utičnice i prelistavao najnovije izveštaje o praćenju. Sve što su mu govorili, bilo je da je njegova kćerka za njega ostala tajna. Bila je prvorođenče, koju je na svet donela njegova prva žena, dok je još bio zaljubljen u nju, i od tada je imao četvrt veka da upozna Sofiju, ali je propustio svaku priliku za to.

Tri meseca ranije, Marka Timoleona je posetio njegov detektiv. Vest je bila toliko važna da nije mogla sačekati: Sofija je bila trudna. Privatni detektiv ju je video kada je išla kod svog lekara i iste večeri prisluškivao njen telefonski razgovor sa ocem deteta. Magnetofon je ležao ispred Marka Timoleona. Slušao je snimak i dobovao prstima po stolu. „To je neprihvatljivo“, rekao je.

Sofija nije ni slutila da njen otac planira da rođendansku proslavu iskoristi da bi je ubedio da okonča trudnoću. Još više bi je užasnulo saznanje da je na ostrvo pozvao i dr Patrikiosa, svog privatnog lekara, i organizovao da se brodom prenese sva potrebna medicinska oprema. Onda 19

je potajno preuredio jednu od gostinskih soba u operacionu salu, čiji je ključ nosio u džepu. Privatni lekar Marka Timoleona je pristao da obavi abortus, ali samo ako njegova kćerka na to pristane slobodnom voljom.

Kada je sobar završio s brisanjem kupatila, Marko Timoleon mu je rekao da mu donese viski sa sodom. Zapalio je cigaru i počeo da korača po sobi. Na podu je ležao naramak starih knjiga, iz njegove zbirke klasika, knjige koje su mu pružale isto zadovoljstvo ma koliko puta da ih je pročitao. U stvari, bile su to jedine knjige koje je ikada pročitao. Njihove označene stranice i korice, koje su mirisale na čađ, preživele su Veliku paljevinu Izmira 1922, na policama očeve biblioteke; njegov otac, železnički inženjer, trgovac duvanom i amaterski naučnik, nestao je pre izbijanja rata. Marko Timoleon je nasuo piće i povukao dim cigare. „Reci doktoru da dođe“, rekao je.

Kada je ostao sam, uzeo je nasumično jednu knjigu i to baš Platonovu Republiku. Pročitao je nekoliko stranica sa odlomcima podvučenim crvenim mastilom, ali nije mogao da se skoncentriše. Mrtvac iz njegovog sna još uvek mu je bio u mislima, u svojoj poslužiteljskoj uniformi, sa sjajnim dugmadima, podignutom kragnom i velikom krvavom mrljom na grudima. Marko Timoleon možda nije nikada ranije video nasilnu smrt u snu, ali video je jednu u stvarnosti, koja nije bila zlokobna već strašna: udes „pjađa“. S druge strane vrata začulo se grebuckanje i on ustade da otvori vrata Soraji. Mašući repom, avganistanski hrt uđe u sobu i otprati ga nazad do fotelje. Marko Timoleon je seo i opet se prihvatio knjige.

Ranije je imao nekoliko pasa. Činjenica da Miranda, 20

njegova prva žena, nije delila njegovu ljubav prema psima, bio je jedan od manjih problema u njihovom braku.

Psi su uvek ispunjavali njegovu usamljenost, ako ne ljubavlju, onda makar kretanjem. Njegov najdraži saputnik bio je Cezar, veliki rotvajler, koji mu je njegovo osoblje poklonilo kao svadbeni dar, dobroćudni pacifista koji je platio danak reputaciji svoje pasmine. Njegova žena je tražila da ga se otarasi čim je rodila Sofiju, strahujući da bi pas mogao napasti bebu ili je zaraziti nekom retkom boleštinom. Marko Timoleon je pokušao da je razuveri, ali na kraju je morao da se povinuje njenoj želji i protera psa sa ostrva na jednu farmu na kopnu. Ali, nije ga zaboravio. Sve do kraja Cezarovog života, Marko je uskakao u svoj čamac i odlazio do farme na koju je pas bio proteran, i tamo ga hranio i igrao se s njim.

Soraju je kupio godinu dana pre smrti svoje prve žene.

Visoka kuja avganistanskog hrta, uske, crne glave, izduženog vrata i kože pokrivene gustom dlakom, tumarala je po ostrvu zaštićena imunitetom, slobodna da napada domaće životinje, gazi cvećnjake i grize nameštaj, na veliko očajanje posluge, dok ju je njen vlasnik gledao s ponosom. Nije znala nijedan trik, koliko god posluga pokušavala da je nauči, i zato su svi mislili da je gluva. Izbegavala je ljude, naročito goste, i sve do skora nije smela da ulazi u Markovu spavaću sobu. Svetila mu se tako što nikada nije mogao da je pronađe kada bi hteo da mu se pridruži u šetnji. Sretali su se u njegovom kabinetu, gde je odlazio da čita. Čim bi videla upaljeno svetlo, popela bi se uz stepenice i tiho legla na ćilim ispred kamina, gde bi Marko Timoleon sedeo s nekom knjigom i cigarom, koja je ispunjavala vazduh mirisom dima. Posle sinovljeve 21

smrti, kada je počeo da provodi više vremena na ostrvu, konačno joj je dopustio da ulazi u spavaću sobu i od tada je ova počela da ga prati na svakoj šetnji posle ručka. Zastali bi kod crkve Svetog Marka Kipranina, da polože sveže cveće na Danijelov grob i onda nastavljali uskom stazom usečenom kroz bujnu vegetaciju, da bi se mnogo kasnije vratili u vilu, pošto bi obišli celo ostrvo.

Marko Timoleon je odustao od pokušaja da čita i otišao do balkona. Soraja se protegnula, zevnula i krenula za njim. Dok je gledao kako sluga zaliva cveće, pomislio je da ode na plivanje, pre dolaska „pjađa“, ali onda je odustao: možda posle ručka, kada voda ne bude tako hladna.

Gledao je zamišljeno u more, sa ukočenim izrazom na licu, a onda začuo nečiji glas. „Vidim da ste još živi“.

Okrenuo se. „Jedan nula za mene, doktore.“ Doktor je izašao na balkon. „Dokazali ste svoje. Ali, nemojte da vam to pređe u naviku. Pićence svake godine ubija više ljudi nego duvan“, našalio se. „A vi, naravno, volite oboje.“ Bio je visok, stariji od Marka Timoleona, ali još boljeg zdravlja. U tim godinama, kada hrana i piće počinju da bivaju porok, nije više jeo crveno meso, već samo ribu i mahunasto povrće i nije pio nikakav alkohol. Nije mu smetalo. Za razliku od svog prijatelja, prilagodio se promeni doba, bez negodovanja, sa olakšanjem; fizički deo njega uvek mu je bio teret. Izmiren sa samim sobom, pričao je kako se unapred raduje demenciji, koju je zvao svojim „drugim detinjstvom“.

Maternji jezik bio je jedna od nekoliko stvari koja je 22

Marku Timoleonu i doktoru bila zajednička. Aristid Patrikios bio je čovek od nauke. Studirao je medicinu s namerom da se posveti akademskoj karijeri, ali idealizam ga je napustio i onda je godinama radio u Južnoj Americi, pre nego što se, u potrazi za lagodnijim životom, preselio u Njujork. Uprkos poodmaklim godinama, i dalje je primao pacijente dva puta nedeljno. Govorio je: „Mojim pacijentima delujem veoma utešno, ne zbog svojih sposobnosti već zbog činjenice da ću umreti pre njih.“ Specijalizovao se za hirurgiju, a godine koje je proveo u najudaljenijim delovima sveta opremile su ga širokim rasponom umeća, od zahvata na mozgu do popravke džipa.

Nije dopustio da njegova posvećenost nauci utiče na njegovu ljubav prema kulturi. Bio je član upravnog odbora nekoliko muzeja i galerija širom sveta i redovan gost na otvaranjima izložbi, kraljevskim zabavama i koncertima klasične muzike. Pre mnogo godina, upoznao je Marka Timoleona sa operom i smatrao za svoj najveći neuspeh to što nije uspeo da ga zarazi svojom strašću za nju.

Bio je najsrećniji kada bi obilazio neki muzej, proučavao ostatke davno minule prošlosti, osluškivao odjek svojih koraka preko uglačanog poda i glasove mrtvih koji su mu pričali o nekadašnjoj slavi, o nekom drugom svetu koji ga je čekao tamo iza paučine.

Njih dvojica su se prvi put sreli pre pedeset godina, u Klubu stranaca u Buenos Airesu, u kojem je Marko Timoleon stekao članstvo na osnovu lažnih podataka.

Usamljena figura, obučena u svoje večito krem odelo, doktor se obično mogao naći za bilijarskim stolom ili u vrtu, gde je šetao sam, izbegavajući ostale članove kluba, što mu je donelo reputaciju snoba. Istina je bila manje 23

strašna: u to vreme bio je u pretuberkuloznom stanju i nije hteo da nekog zarazi. „Da li ste možda videli sobu?“ Marko Timoleon je pokazao doktoru da pođe s njim u gostinsko krilo na kraju hodnika. Kod jednih vrata, izvadio je ključ iz džepa i otključao ih, pustivši doktora da uđe prvi i onda ih opet zaključao za sobom. Na sredini sobe nalazio se operacioni sto sa uzengijama, pored velikog komada elektronske opreme, sa monitorom i plastičnim cevčicama. Sa tavanice se spuštao veliki komplet snažnih operacionih lampi. Tu su bili i jedan osvetljeni autoklav, metalni sto na točkiće, par stolica i staklena vitrina sa medicinskim i hirurškim instrumentima. „I?“ Doktor Patrikios je obišao sobu s rukama u džepovima. „Sve je tu“, rekao je.

Marko Timoleon je zadovoljno klimnuo glavom. „Anesteziolog i bolničarka?“, upitao je doktor. „Dolaze danas. Samo još jedan par koji je pozvan na zabavu.“ Izašli su iz gostinske sobe, zaključavši vrata za sobom, i vratili se u veliku spavaću sobu, gde doktor odbi da uzme viski sa sodom. Gledao je kako njegov domaćin priprema sebi piće i sipa ga u ono što je ostalo od prethodnog. „Uvek možete da se predomislite“, rekao je.

Marko Timoleon nije bio spreman da razmisli o tome.

Prethodne večeri njih dvojica su se sukobili oko etičke strane cele stvari. Doktor Patrikios je bio žestoki zagovornik moralne nužnosti abortusa, koji je video kao neprijatnu, ali ključnu demonstraciju slobodne volje, ali je 24

sumnjao da se u ovom slučaju moglo govoriti o slobodnoj volji. „Uvek mogu da nađem nekog drugog“, rekao je Marko Timoleon.

Doktor se osetio uvređenim. „Ne. Uradiću to. Ali, samo zato što volim Sofiju i zato što ne želim da je prepustim nožu nekog šarlatana.“ Bio je jedan od nekolicine ljudi koji su znali koliko je Marko Timoleon sujeveran, što ga je često navodilo da traži savete od iscelitelja verom i čudotvoraca, tako da je on bio taj koji je onda morao da koristi svo svoje umeće da bi uklonio štetu koji su ovi nanosili njegovom pacijentu. Ćutali su neko vreme i stajali zureći u more iza francuskih prozora. „Oženio sam se Lukrecijom Bordžijom“, rekao je Marko Timoleon, otpivši gutljaj pića.

Doktor Patrikios je znao da su Marko i Olivija Timoleon već neko vreme živeli odvojeno. On sam se nikada nije ženio. „Nisu svi brakovi neophodni.“ „Rešio sam da ga okončam“, rekao je Marko Timoleon. „Želim da je izbacim iz svog života i iz svog imetka.“ Poverio je doktoru da su njegovi advokati već počeli da rade na razvodu. Cela stvar je sada stajala, dok ne sazna koliko će ceo proces trajati, koliko će ga koštati i da li bi mogao da razbaštini Oliviju pre samog razvoda. „Vaša kćerka će se obradovati vestima“, rekao je dr Patrikios.

Marko Timoleon je klimnuo glavom. Istina je bila da je Sofija na svoju maćehu uvek gledala kao na lovca na zlato. Ispio je piće i tapkao prstima po debeloj čaši.

25

„Možda bih mogao da je optužim za preljubu“, rekao je. „To bi me poštedelo plaćanja alimentacije.“ Mora da se šalio, zato što je on bio taj koji je celog života bio poznat kao zavodnik. Koliko god se trudio da to sakrije, njegova žena je sigurno bila svesna toga. Doktor Patrikios je podigao glavu ka nebu i rekao nešto mnogo realnije: „Imamo sreće. Izgleda da ćemo večeras imati lepo vreme.“

26

Panos Karnezis ROĐENDANSKA ZABAVA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-096-1 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs