Dušan Čater / DŽEHENEM

DŽEHENEM

Dušan Čater DŽEHENEM Copyright © Beletrina Academic Press, 2010 http://www.zalozba.org

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Dušan Čater

DŽEHENEM Prevela sa slovenačkog Ana Ristović

MMXIII

Pakao je moje prirodno okru탑enje!

(D탑efri Firman u filmu Pod vulkanom)

Gde si, tu si Sve je nemoguće!

Zdravo Čolić; iz pesme Glavo luda, album Ako priđeš bliže

U stara vremena u Bosni su sakupljali maltu. To je izgledalo otprilike ovako: na vrhu, kraj ulaza u šeher, grad, ili na glavni trg, bile su postavljene kapije slične nekakvim tvrđavama, gde su seljaci iz okolnih sela morali da plaćaju maltu, dozvolu koja im je omogućavala da na trgu prodaju svoje proizvode. Maltu su, takođe, morali da plaćaju i na izlazu iz grada, kao porez na prodate proizvode. Čitava stvar je odlično funkcionisala, grad je uterivao porez, širio se i bogatio, a istovremeno se pobrinuo i za to da ga ne nasele seljaci i da ga svojim provincijalizmom kulturno ne obogalje.

Sejo je sedeo u bašti jednog od posećenijih kafića na takozvanoj gradskoj plaži koja se proteže duž desne obale Ljubljanice, i osvrtao se za ljudima, koji su uglavnom nosili naočari za sunce na vrhu glave, kada se iznenada setio malte i kada ga je obuzeo osećaj da bi danas i ovde bila i te kako dobrodošla. Kako god bilo, gradski seljaci su najgori seljaci. Seljaci bez zemlje.

Nema goreg od toga.

Tamo, u uglu bašte, sedeo je Blaž. Visoki funkcioner 7

neke opozicione stranke. Bio je u društvu sebi sličnih, trbušastih likova koji su dobacivali svakoj tinejdžerki koja bi prošla pored njih. U subotnje popodne, promenada je cvetala punim sjajem, buvljak je polako vraćao svoju robu u garaže i ulice su otvarale prostor raspupelim cvećkama u mini suknjama ili barem u prekratkim majicama, tako da su se videle sve one raznorazne alkice u pupkovima. Sakriven iza naočara za sunce, Sejo je voajerski posmatrao mlado meso i srkao kriglu piva. „Vid’, vid’ ti nju! Ovo je već treći put kako prolazi ovuda!“, čuo je Blaža.

A malo kasnije, opet: „Ej, mala, svaka čast, svaka čast!“ Sve to pruža makar mrvicu nade u lepšu skorašnju budućnost: počela je škola, učenice, iako samo u prolazu, radodarno otkrivaju kožu pocrnelu na dalmatinskom suncu. Što bi rekli Italijani, La strada degli corpi bellissimi!

Osećaj sreće je uništio Blaž: „Dobro ližeš, mala!“ A kap u prepunoj čaši bio je gromoglasni, promukli kikot njegovih pajtosa, namenjen devojčici od nekih petnaest godina, koja je priuštila sebi kuglu ljubičastog sladoleda.

Stari, debeli, pokvareni pizduni, pomislio je Sejo.

Maltu bih ja njima uveo!

Naiskap je popio svoju kriglu piva, otišao do šanka da plati i šmugnuo pored Blaža. Seo je u taksi i odvezao se.

Pravac: novi, moderni blokovi, sa puno zelenila.

8

*** Sejo se meškoljio na sofi, kada je iz kuhinje do njega dopro glas: „Hočeš kafu?“ „A-a. Al’ možeš da mi sipaš još jednu kratku“, rekao je Sejo.

Denisa je izašla iz kuhinje i na stočić ispred Seja spustila flašu. Sejo je sipao u čokanjčić i odmah otpio jedan gutalj. „Sigurno ne bi kafu?“ još jednom ga je upitala. „Stvarno ne bih“, odgovorio je Sejo.

Denisa se vratila u kuhinju. Verovatno da bi konačno skuvala onu kafu. A Sejo se sa čokanjčićem u ruci premestio na terasu. Zapalio je cigaretu, i to je bio i jedini razlog da bude tamo, na terasi. U Denisinom stanu važe sledeća pravila: prilikom ulaska u stan se treba izuti i navući papuče, jer bi znojave noge mogle da na uglačanom parketu ostave ružan trag vlage, a ona se nikako ne bi uklapala u besprekornost tog sasvim novog stana. Glasno pričanje je nepoželjno, a vikanje strogo zabranjeno. Verovatno zbog tankih zidova koji dele moderne stanove. Pušenje samo na terasi, jasno! I, to je to. Sedam spratova niže nalazio se pesak, nekoliko klupa i mnogo zelenila. Deca u pesku, roditelji na klupama, ptice i bubice u zelenilu. Iznutra je dopirao Denisin nerazgovetan glas. Malo se udaljio od ograde i načuljio uši ... Ništa. Prišao je do samih vrata i: „Šta?“ 9

„Kažem da sam dobila pismo od Aide?“ „Od koga?“ „Od Aide, a od koga drugog? A, daj. Jesi li skroz zaboravio da imaš još jednu sestru? I, hajde, izađi na terasu ako već moraš da pušiš ... Zar ne vidiš kako sav dim ulazi unutra?“ Sedela je na sofi i nemirno se osvrtala oko sebe. Na stolu ispred nje stajala je kafica, poslužena tako da se Sejo setio nekadašnjeg doma. Mali fildžan u izgraviranom držaču od livenog gvožđa, pa mala džezva od istog materijala, i, naravno, posudica za šećer koju je na vrhu ukrašavao polumesec sa zvezdicom u sredini. Ručni rad, poklon majke za odlazak u svet. Nek joj život bude sladak.

Sejo je pikavac cigarete bacio preko ograde terase i neko vreme gledao za njim, sve dok nije završio u travi. A onda se vratio u sobu. „I, šta kaže Aida?“ upitao je, kada je seo pored nje. „Ko?“ „Denisa?! Aida! Šta kaže Aida?“ „A!“, osmehnula se. „Aida je okej“, rekla je. „Lepo“, rekao je Sejo.

Denisa je ustala i počela da premešta slončiće na regalu, tamo-amo. Uzela je jednog i pomerila ga malo ulevo. A onda drugog, i stavila ga na mesto gde je stajao prethodni. Povukla se korak unazad i zagledala se u novi raspored. A onda je opet vratila slončiće na prvobitna mesta. Sve zajedno je izgledalo kao da slončići igraju neki prokleti šah.

10

„Ako su okrenuti ka severu, to znači da će u kuću da se sliva novac ... Barem tako mislim“, rekao je Sejo.

Denisa mu se osmehnula: „Ovo nije kuća“, rekla je.

A onda je otišla do drugog zida, zagledala se u police, povukla prstom preko jedne od njih i zagledala se u prst. „Prokleta prašina!“ protiv svih pravila povisila je glas i otrčala ka kuhinji.

Sejo se zavalio natrag u sofu i sklopio oči. „Denisa“, rekao je nakon nekog vremena, i dalje sklopljenih očiju.

Ništa. „Denisa“, ponovio je, ovog puta malo glasnije. „Da?“ odazvala se iz kuhinje. „Jesi li dobro?“ „Aida sada živi u Steinćeru*!“ povikala je iz kuhinje.

Sejo je klimnuo glavom. „I kaže da joj nije teško“, opet je povikala Denisa. „Lepo“, rekao je Sejo.

Povukao je dug gutljaj iz čokanjčića i ponovo sipao.

Dvaput prepečena i neverovatno pitka rakijica. Bila mu je poznata ta stvar. Meka. Njegov otac ju je pekao u Faletićima, na omanjoj planini jugoistočno od Sarajeva, gde je imao vikendicu. „U njihovom fjordu žive, kaže, džinovski rakovi od tri metra“, veselo je rekla Denisa kada se vratila u sobu. * Steinćer (nor. Steinkjer), grad u Norveškoj. (Prim. prev.)

11

„Možeš li da zamisliš, a? Odeš da se kupaš i na steni kraj vode ugledaš raka od tri metra, ha, ha.“ „Radije ga zamišljam na tanjiru. Od tri metra“, rekao je Sejo. „Priča se da su takvi postali zbog Černobila“, nastavila je Denisa. „Mutanti. Stvorovi. Brrr!“ stresla se. „Došli su iz Barencovog mora. Nauka, da prostiš, dragi moj Sejo, ima da zajebe prirodu.“ A onda je opet sela i sipala kaficu u šoljicu. Stavila je u nju još dve kašičice šećera. Otpila je jedan gutljaj, progutala ga i sačekala. Ukus je, verovatno, bio pravi, jer se moglo primetiti blago naginjanje glave unapred, a na usnama se pojavio smešak. „Priličan broj ljudi su već progutali. Ronilaca. Aida kaže da se boji za Ljunda ...“ „Ljunda?“ „Joj! Zar ti nisam rekla da je ronilac?“ Sejo je odmahnuo glavom. „Ljund?“ „Ma, da“, rekla je. „A od kad to?“ upitao je. „Kako ja to da znam. Verovatno odavno ...“ „Pa zar nije još odavno raskinula s njim?“ Denisa se zamislila, a onda se lupila dlanom po čelu. „Joj, izvini“, rekla je. „Ne znam šta mi je danas. Rekla sam Ljund, je li?“ Sejo je klimnuo glavom. „Izvini, stvarno...“ uhvatila se za glavu, „stvarno, stvarno sam danas skroz rasejana ... Mislim da sam uzela jedan ksanaks previše.“ 12

Sejo je klimnuo glavom i otpio gutljaj. „Ma, stvarno sam skroz ... A, šta ćeš“, rekla je i raširila ruke. „A ti? Kako si, ’ajde, reci?“ „Ništa novo. Sve po starom“, odgovorio je Sejo. „I?“ „Šta, i?“ „To je dobro il’ nije?“ Sejo je gledao u nju. „Komsi-komsa“, odgovorio je. „Ništa novo je dobra vest“, rekla je Denisa i počela da se igra njegovim upaljačem. Palila ga je i gasila. A onda, odjednom: „Joj, skroz sam zaboravila...“ rekla je i požurila u kuhinju. Ubrzo se vratila sa nekom velikom kutijom uvijenom u celofan. „Poklon za tebe. Ma, sitnica ... Sve najbolje, braco moj, za trideset i prvi rođendan“, rekla je i u naručje mu spustila poklon.

Sejo je gledao u kutiju. „Hvala“, rekao je. „Nije trebalo“. „Otvori“, rekla je Denisa. „Moram sad?“ „A sad, a kad bi?“, rekla je Denisa i raskuštrala mu kosu. „Vid’ ti njega!“ Sejo je krenuo da otvara poklon. Bio je lepo uvijen.

Papir je šuštao sa svih strana i činilo mu se da nema kraja, tom papiru. Konačno se pomolila velika kutija.

Na njoj je bila nacrtana neka riba. „Otvori, otvori“, nestrpljiva je bila Denisa.

13

Sejo se osmehnuo i podigao poklopac kutije. Zagledao se u neku plastičnu, smeđu ribu, pričvršćenu za tanjir. „Riba!“ uzviknuo je. „Izvadi je.“ Opet šuštanje papira. „Vidiš ono dugme tamo?“ rekla je Denisa i prstom pokazala na njega. „Pritisni ga!“ Sejo je pritisnuo dugme i riba se izvila ka njemu, a on ju je, sav preplašen, ispustio iz naručja, tako da je završila na podu. Tamo se i dalje izvijala kao riba na suvom, a iz njenih usta koja su se otvarala i zatvarala dopiralo je: Tejk mi tu de ri-ve-er, drop mi in de vo-te-er ... „Fak“, rekao je Sejo, a Denisa se smejala na sav glas. „Zar nije super, a?“ „Jebo mater“, rekao je Sejo.

Neko vreme su se samo smejali i više puta pritiskali dugme. Tejk mi tu de ri-ve-er, drop mi in de vo-te-er ...

Više puta. Uz obilje smeha. „A ulovio je Ljund?“ nasmejao se Sejo.

Denisa je pucala od smeha. Pljeskala se po kolenima. „Neeee“, rekla je, nekako daveći se, kroz smeh.

Sejo je već dugo nije video tako srećnu. Oči su joj bile pune suza. A onda se polako smirila i nastavila: „Joj, jesam li malopre stvarno rekla Ljund, a?“ „Aha.“ „Oprosti. Ljund je bivši, a sad ima nekog Svena, ronioca...“ 14

Sejo je klimnuo glavom. Denisa je stajala naspram njega i gledala ga sa smeškom na licu. „Čekaj“, rekla je i opet otrčala u kuhinju.

Sejo je uzeo ribu, stavio je u naručje i gledao u nju.

Pipao ju je i gledao kako je napravljena. Zašto se savija, gde joj stoji baterija, i tako to.

Denisa se vratila sa svežnjem fotografija. „Evo“, rekla je i pod nos mu gurnula jednu od njih. „Ovo je Sven. Zar nije sladak?“ „Pa i nije“, rekao je Sejo kada je uzeo fotografiju u ruke.

Denisa mu je raskuštrala kosu. „Ah, vi, momci“, rekla je. „Stalno se takmičite.“ „Jebiga“, rekao je Sejo. „Ne govori tako“, rekla je Denisa. „Mama bi se okrenula u grobu da te sad čuje. Evo! A ovo je njen Samir.

Sećaš li se koliko mali je bio kada je bila još uvek s Ljundom?“ Pružila mu je sledeću fotografiju. „Jap“, rekao je Sejo. „Kako samo rastu, a? Aida kaže da mu dete sada uopšte ne smeta, da razume sve to, i tako. Konačno.“ „Kome?“ „A?“ „Kome dete uopšte ne smeta?“ ponovio je pitanje Sejo. „Pa Svenu, a kome drugom?“ Sejo je klimao glavom.

A onda, nova fotografija, na kojoj je Sven u ronila15

čkom odelu, pa Aida i Sven, negde u prirodi. A onda opet jedna na kojoj je Samir na skijama, u nekom bespuću, itd. „Konačno je našla pravog“, rekla je Denisa. „I šta još kaže? Aida?“ „Da je sada u Steinćeru, osamdeset kilometara od Trondhajma, i da joj nije loše“, rekla je Denisa i počela da jeca.

Sejo se zavalio natrag u sofu i opet sklopio oči. Znao je da će ova porodična proslava njegovog rođendana biti prava muka, a ipak je došao. A najradije bi otišao, ali, šta da radi, kad je Denisi toliko stalo do tih stvari.

Porodičnih stvari, iako je porodica u potpunom rasulu.

Dva deteta u Ljubljani, jedno u nekom Štajn... bogsvetiznagde, majka pod zemljom, a stari zapijen negde, čini mu se, u okolini Novog Travnika. Prokletstvo porodice Šahinpašić. Denisa je najmlađa, i to joj najteže pada. „Hvala ti na poklonu“, rekao je Sejo i poljubio je u suzne obraze.

Denisa se osmehnula, obrisala vlažne oči, a onda opet nastavila radosnim tonom: „Joj, sećaš li se kada si ono bio na televiziji?“ „Kad to?“ „Zbog onog sastava o drugu Titu ...“ „Ooo, kad je tooo bilo“, rekao je Sejo. „Kako si samo bio sladak, sa pionirskom kapicom i onom crvenom maramom oko vrata. I ... i ...“ počela je da se smeje, „non-stop si zevao, da smo se već plašili da će da se okače na tatu, znaš ...? “ 16

Sejo je klimao glavom. „A kako se ti sećaš toga? Tada si još bila dete ...“ „Oooo, i te kako se dobro sećam. Zbog toga sam bila glavna u dvorištu.“ Sejo se osmehnuo. Pljesnuo je Denisu po kolenu. „I za nagradu si otišao na Sutjesku.“ „U stvari, na Tjentište“, rekao je Sejo. „A?“ „Ne na Sutjesku, na Tjentište smo išli. Da gledamo one spomenike“, rekao je Sejo. „Pravi Titov pionir“, rekla je Denisa. „Pravi Titov pionir“, rekao je Sejo.

Denisa je zaćutala i gledala u brata. „Kako si samo voleo da čitaš ...“ rekla je potom. „Šta?“ „Kako si voleo da čitaš ... Knjige!“ „Nisam“, rekao je. „Kako nisi?“ „Nisam voleo da čitam“, rekao je Sejo i zagledao se u regal sa slončićima. Bili su okrenuti ka severu. „Nego šta nego jesi“, rekla je Denisa, kao da je želela da ga ubedi u to. „U celom životu sam pročitao samo Crvenkapu, a i nju sam zajeb’o“, rekao je Sejo.

Denisa je prasnula u glasan kikot. Cepala se od smeha.

Sejo ju je gledao. I sam se smejao. „Šta je, Denisa?“ rekao je, smejući se.

I dalje smeh.

17

„Kada ste ti i Aida otišli po starog, ha, ha ...“ smejala se. „... Kada ste ...“ odjednom se uozbiljila i zaćutala.

I Sejo se uozbiljio i neko vreme samo gledao u nju. „Kada smo, šta, Denisa?“ upitao je zatim.

Denisa se zagledala nekuda preda se i izgledala je sasvim odsutna. „Kada ste ...“ rekla je. „Šta?“ Pauza. Počela je da pucketa zglobovima na rukama.

Sejo je gledao u nju. Bila je četiri godine mlađa od njega, jedva dvadeset i sedam godina, a izgledala je kao da joj je mnogo više. „Ništa, nego, šta sam ono htela? ...“ Potom je Denisa podigla glavu, zagledala se u brata i uputila mu slabašan osmeh. „I, kuda se sad smuca?“, upitala se i pogledala na sat. „Rekao je da će kod kuće biti u pet, a sada je već pet i po ...“ „Ma, ionako nikuda ne žurimo“, rekao je Sejo. „Daj, sipaj mi još jednu.“ Denisa mu je sipala novi čokanj. Nastupila je tišina od nekoliko sekundi. Denisa je gledala nekuda u zid, a Sejo je opet zatvorio oči. Nakon nekog vremena: „Pih! Ovo kašnjenje polako kreće da me živcira“, rekla je Denisa.

Sejo je klimnuo glavom. Denisa je ustala i izašla na terasu. Gledala je da li će ga spaziti negde dole. Sejo joj je prišao i zapalio cigaretu. Ćutke su posmatrali dešavanje sedam spratova niže.

18

„Sad mora da je baš lepo kod kuće, a?“ rekla je nakon nekog vremena.

Sejo je pokušao da se seti domaćeg dvorišta. Ćutali su i gledali naokolo. Pogled sa sedmog sprata nije bio bog zna kakav. S desne strane se kraj novog naselja protezala železnička pruga, lokalni voz za Dolenjsku je prolazio kloparajući tri do četiri puta dnevno ... Sa druge strane naselje je obgrlio Grubarov kanal, a na jugu Golovec. Dole, malo u stranu, nalazio se veliki Mercator centar i austrijski Hofer ... Za one platežno manje sposobne, kao što je bilo najavljeno u reklami. „Jap“, rekao je. „Mora da je lepo ...“ „Već celu večnost nisam bila kod kuće“, rekla je Denisa.

Sejo je klimnuo glavom. „Mogli bismo neki put zajedno dole“, rekao je Sejo. „Mogli bismo“, rekla je Denisa.

Sejo je nagnuo čokanjčić do kraja, povukao poslednji dim iz cigarete i opušak bacio preko ograde. „Ne bacaj pikavce dole“, prekorno je rekla Denisa, „Dole su deca!“ „Prekasno“, rekao je Sejo. „Nikad nije prekasno“, rekla je mala i otrčala u kuhinju.

Sejo se opet premestio na sofu. Mučno čekanje njenog Blaža trajalo je još nekoliko minuta, tokom kojih je Denisa barem triput dojurila iz kuhinje natrag u sobu, i onda opet nekuda dalje, i tako dalje, i tako opet, u kuhinju pa opet u sobu. Negde između, na tom putu, začulo se zvono i iz predsoblja se moglo čuti nešto kao: 19

„Pa gde si se to smucao?“ „Bio sam kod mame, rekao sam ti.“ „Toliko dugo?“ „Valjda znaš kakva je. Kada jednom počne s onim svojim pričama, više ne možeš da je zaustaviš.“ „I, kako je sad?“ „U redu!“ „Još uvek ide na onaj kurs ...?“ „Grnčarije? Naravno. To je sve što još ima.“ „Lepo.“ A onda je u sobu ušao on. Blaž! Visoki funkcioner opozicione stranke. Smrdeo je na pivo. „Gle, gle, vid’ ti matorog!“ pozdravio ga je. „Ti si još živ?“ „Pa ... Onako“, rekao je Sejo.

Blaž ga je pljesnuo po ramenu i seo pored njega. A onda je sipao sebi čašicu i ispio je naiskap. Poleđinom dlana je obrisao usne, potapšao se po grudima i rekao: „Meka, nema šta!“ Sejo je klimnuo glavom. „Moraš jednom da probaš našu domaću. Horjulsku!

E, ta dere. Skoro da ne možeš da je piješ bez vina“, razbokorio se cvet horjulskog humora i na sav glas se smejao svojoj dosetki. „Obavezno“, rekao je Sejo. „Jesi li mi doneo?“ sada je stajala pred njima Denisa. „Naravno da sam ti doneo“, rekao je Blaž i iz džepa izvukao nekoliko kutijica s tabletama. Bacio ih je na sto.

Kutije leksaurina, ksanaksa, tramala i sličnih tableta 20

razletele su se po stolu. Denisa ih je brzo pokupila i otišla s njima u kuhinju.

Blaž je neko vreme gledao za njom i vrteo glavom. „Sve je gore“, rekao je.

Sejo je slegnuo ramenima. „A šta ćeš?“ rekao je. „Šta ćeš“, ponovio je Blaž za njim. A onda je pljesnuo dlanovima o kolena i ustao. Posegao je rukom u zadnji džep i izvukao iz njega paketić. „Sitnica od mene, za tvoj rođendan, momak, da ne pričaš naokolo da smo mi, Slovenci, škrti ... a?“, rekao je i pružio mu ga. „Aj’ do wc-a, pa napravi dve lajne.“ Sejo je ustao da bi krenuo tamo gde mu je naređeno, kada ga je Blaž uhvatio za ruku. „Momak“, rekao je. „Al’ bez preterivanja. Moćna je to roba, znaš?“ „Jasno“, rekao je Sejo. „I, maloj ni reči, okej?“, rekao je i glavom pokazao ka kuhinji. „Okej.“ „Ako preko svih onih tableta proguta još i ovo, biće nama žurke ceo dan, je li tako?“ „Tako je.“ Sejo je otišao u toalet, zaključao vrata za sobom i otvorio paketić. Belu masu stvrdnutu u grumen je na poličici, pored karmina, maskara, raznoraznih pudera i krema, dugo pretvarao u prah a onda je napravio dve crtice. Jednu dužu i jednu kraću. Veću je ušmrkao, dvaput, triput zašmrkao, a onda se vratio u sobu. Denisa i 21

Blaž su sedeli na sofi, pred Blažem se nalazio novi čokanj domaće rakije, a Denisa je sedela kraj njega i sa blagim osmehom na usnama gledala nekuda kroz prozor. „Nadam se da si povukao vodu“, rekao je Blaž, namignuo mu i i sam otišao u toalet.

Sejo je seo na njegovo mesto. „Aida je sada u Steinćeru, nekih osamdeset kilometara od Trondhajma, i kaže da joj nije loše“, rekla je Denisa. „Već si mi to rekla“, dodao je Sejo.

Denisa se najpre začuđeno zagledala u njega, a onda se osmehnula. „Koji si ti lik“, rekla je i raskuštrala mu kosu. „Sejo, daj, ispričaj nam kakvu priču iz taksija“, zaustio je Blaž čim je otvorio vrata toaleta. „Ma, pusti ga. Nemoj danas da ga gnjaviš s tim. Znaš da mu je rođendan.“, rekla je Denisa. „A šta ima veze?“ nije se dao Blaž. Stao je ispred njih i šmrktao. „Ionako nema šta da se priča“, rekao je Sejo. „Daj, daj“, gurkao ga je Blaž. „Nemoj ti meni da nema šta da se priča. U taksiju se uvek desi nešto zanimljivo ... Što može da se ispriča!“ Sejo je ćutao. „I?“ opet Blaž. „Ničeg uzbudljivog, stvarno“, rekao je Sejo. „Nikakve lude babe, a? Nikakvog pijanca, zaljubljenog para koji ne može da se strpi, a? Nikakve pizdarije?“ 22

„Ej, ne govori tako“, rekla je Denisa. „Pa zar nismo ovde svi domaći“, rekao je Blaž i munuo Seja u rame, „Zar ne?“ „Bila je jedna koja je ušla u taksi sa parčetom stakla u prstu“, rekao je Sejo.

Blaž: „I?“ „Ma ništa ... Imala je staklo u prstu, a uopšte nije znala za to ... K’o da se ništa nije desilo, zamolila me da joj pripalim cigaretu ... Sve sa tim staklom u koži ... I nikakve krvi nije bilo, samo to staklo u koži ...“ rekao je Sejo.

Blaž: „I?“ „Ranjena, a krvi nigde, eto ... To je sve“, rekao je Sejo.

Blaž je neko vreme gledao u njega, a onda u Denisu, pa zatim opet u njega. „Ma, nije to ništa“, rekao je onda razočarano.

Sejo je slegnuo ramenima. „To je to“, rekao je.

Blaž je i dalje zurio u njega. Vrteo je glavom. A onda je pogledao u Denisu i ... C...c...c... dopiralo je iz njegovih usta. Zapalio je cigaretu. Načinio je nekoliko koraka po sobi. A onda se zaustavio ispred prozora, zapravo, ispred terase i gledao nekuda na ulicu. Nakon nekog vremena ponovo se okrenuo ka Seju. „Bez krvi, kažeš?“ Sejo je ponovo slegnuo ramenima.

A Blaž: „C...c...c...“ „Izađi na terasu ako već pušiš“, rekla je Denisa.

Blaž se zagledao u nju, a onda je bez reči izašao na 23

terasu. Gledao je dole, u dvorište, i ispuštao zvuke: „C... c... c...“ Na brzinu je povukao nekoliko dimova i bacio cigaretu preko ograde. Kada se vratio u sobu, zagledao se u Seja, bez glasa mu se osmehivao klimajući glavom. „A sada bih mogla da poslužim tortu. Pravila sam je ceo bogovetni dan“, rekla je Denisa i opet otrčala u kuhinju.

Blaž je neko vreme gledao za njom, a onda je prišao Seju i šapnuo mu na uvo: „Daj, ’oćemo li još po crtu, a?“ „Nema problema“, rekao je Sejo i opet krenuo ka kupatilu. Kada je ustao, Blaž ga je ćušnuo u rame i rekao: „Ti ćeš meni da pričaš da nije bilo krvi, he, he he ...“ tiho se smejao. „Jebiga, tako je bilo, Blaž“, rekao je Sejo, pogledao ga pravo u oči i zaobišao ga.

U toaletu je najpre ispljuskao lice vodom, a onda je krenuo da ponovi isto od malopre. Tamo, na poličici, među gomilom kozmetike, pronašao je staru porodičnu fotografiju. Na njoj su bili on, otac Faruk, majka Farah, kao i sestre Aida i Denisa, negde kraj nekog potoka. Gledao je u tu fotografiju ... Nije se sećao ni potoka ni dana kada su se fotografisali ... Bilo mu je nekih četrnaest, petnaest godina i na fotografiji se videlo da iza Aidine glave drži podignuta dva prsta. Isto tako je i stari Faruk držao dva prsta iza glave njegove majke.

Otac i on su se smejali, a majka je bila sva smrknuta ...

Uvek je bila smrknuta, prostrelila ga je pomisao. Uvek ju je nešto brinulo. Aida je izgledala bezbrižno. Kao da 24

je ništa nije zanimalo, tako se barem činilo. A Denisa je plakala i držala se za maminu dugu crnu suknju.

Osmehnuo joj se ... Može biti da je fotografija bila snimljena malo pred rat, pomislio je. Verovatno je bila poslednja pre nego što su deca otišla u svet ... Sama ...

Dobro, to nije sasvim tačno ... Otišli smo zajedno sa komšijama Livnjacima, koji su u Velenju imali neke rođake ... Najpre dole, do Splita, i triput smo jedva pobegli od četnika, sećao se. A odande u Rijeku, a iz Rijeke dalje, u Sloveniju ... Stari Fare je ostao u Travniku sa bolesnom majkom ... Ni jedno ni drugo od tada više nikada nisam video ... ... ... Majka je sahranjena u Novom Travniku, a stari Fare ... Peče rakiju, jebiga, negde tamo dole ... Napravio je dve crte i jednu ušmrkao. Tamo, pored fotografije, ostavio je još jednu za Blaža. Priuštio je sebi još malo piškenja, a onda se vratio u dnevnu sobu.

Tamo je na podu ležala zgnjeckana torta ... Voće, krem i testo su bili rasuti na metar jedno od drugog.

Kajsije, banane, šlag ... Testo i nešto sveća, neupaljenih ... Denisa je čučala naslonjena na zid i bezglasno jecala.

Lice je pokrila rukama i šmrcala. Blaž je sedeo na sofi i klimao sebi u bradu. U rukama je držao onu raspevanu ribu i pritiskao njeno dugme. Riba je pevala tejk mi tu de ri-ve-er, drop mi in de vo-te-er ... „Ovo bi trebalo da radi na senzor“, rekao je Blaž.

25

*** Jebemti, izgleda da smo svi u familiji totalno u kurcu, razmišljao je Sejo. U ovom sranju ... ... Paklu! ... Pakao je globalna svar. Zemaljska. Ovozemaljska! Ah! ... Sedeo je u taksiju i pušio. Pušio i duvao oblake dima kroz prednji prozor. Na kraju haube nalazio se merecedesov znak. Merač, nišan. Motrio je kroz njega na dečije igralište. Od nekih balvana koje su prefarbali tamnosmeđom farbom, verovatno, ili pre svega, zato da bi njom prkosili zubu vremena, predstavnici gradske uprave su se složili da naprave rakete, senike, i nekakve viseće mostove i tome slično. Malo duha prirode u stambenom naselju. Uspeh gradskog urbanizma. Deca su razulareno trčala po igralištu, a mlade mame su se, sedeći na klupama, dosađivale uz dim cigareta.

Da li je moguće da je sve tako sjebano, pitao se Sejo.

Naslonio je glavu na komandnu tablu. Nešto ga je snažno preseklo u zadnjem delu glave. Osećao se loše.

Ponovo se uspravio i zapalio novu cigaretu na opušku prethodne. Kroz mercedesov znak u mislima je nišanio u decu koja su se igrala. Bum, bum, fijuuuu. Ratatatata ... Kada je na nišanu imao nekog mališana koji je upravo osvajao vrh drvene rakete, začulo se kucanje na prozoru. Trgnuo se. Otvorio je prozor i talas dima je pokuljao kroz njega. „Jeste li fraj?“ Malo je protresao glavu.

26

„Naravno“, odgovorio je.

Stariji muškarac je otvorio zadnja vrata i seo na sedište. Auto je preplavio zvuk ribe: Tejk mi tu de ri-veer, drop mi in de vo-te-er ... Čovek se uplašio, poskočio, i pri tom glavom prilično jako udario o ivicu vrata. „Jebo mater svoju“, rekao je šokiran i gledao u ribu na zadnjem sedištu. „Šta je ovo?“ „Poklon“, rekao je Sejo. Čovek se malo smirio. Bacio je ribu na prednje sedište i nastavio da sedi. „Jebeš takav poklon“, rekao je s naglaskom i opipao čelo.

Sejo je u ogledalu video da malo krvari. „Jebeš takav rođendan“, rekao je Sejo. „Kuda ćemo?“ „Glinškova ploščad“, odgovorio je čovek.

Sejo je posegao rukom za pojas i vezao se. Upalio je motor. Unutrašnjost automobila ispunilo je hiljadu svetala. Opet je u ogledalu pogledao stranku. „A vi, niste odavde“, više je konstatovao nego pitao. „E moj mali, di si, tu si“, rekao je stari. „Jap“, rekao je Sejo. „Kjer si, tam si.“ Ubacio je u prvu brzinu i polako krenuo.

27

Dušan Čater DŽEHENEM izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-092-3 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs