Aleksis Ženi / FRANCUSKO UMEĆE RATOVANJA by Zavet

Francusko umeÄ&#x2021;e ratovanja

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Aleksis Ženi

Francusko umeće ratovanja Prevela sa francuskog slavica Miletić

MMXV

Šta je heroj? Ni živ ni mrtav čovek [...] koji prodre u drugi svet i iz njega se vrati. Paskal Kinjar To je bilo veoma glupo. Protraćili smo ljude. Biržit Frejan Po mom mišljenju najbolji poredak stvari je onaj u kom sam morao da budem; šta će mi najsavršeniji svet ako ja nisam u njemu. deni didro

K O M E n tA r i i

Spahije iz Valansa polaze u Zaliv 1

Početak 1991. godine obeležile su pripreme za Zalivski rat i napredovanje moje sveopšte neodgovornosti. sneg je sve prekrivao, zaustavljao vozove i prigušivao zvuke. u Zalivu je, na sreću, temperatura opala i vojnici su se manje kuvali nego tokom leta, kada su se, goli do pojasa, polivali vodom ne skidajući naočare za sunce. Eh, ti lepi letnji vojnici od kojih gotovo nijedan nije poginuo! sručivali su na glavu pune flaše vode koja bi isparila pre nego što stigne do tla, pocurila po njihovoj koži, odmah se pretvorila u paru i oko njihovih atletskih tela obrazovala oreol koji je presecala duga. Šesnaest litara, toliko su morali da popiju svakog dana letnji vojnici; šesnaest litara, toliko su se znojili pod svojom opremom u tom kutku sveta u kom nema hlada. Šesnaest litara! televizija je navodila brojeve, i brojevi su se urezivali onako kako to uvek čine: precizno. glasine su prenosile brojeve koje smo u sebi ponavljali pre napada. Jer on nam ne gine, napad na četvrtu vojsku na svetu; nepobediva zapadna vojska uskoro će biti uzdrmana, a iračani će se naspram nje ukopati iza zbijenih koturova bodljikave žice, iza nagaznih mina i zarđalih eksera, iza rovova punih benzina koji će zapaliti u poslednjem času jer imaju benzina da ne 1

Vojnici francuskih afričkih jedinica (konjica i oklopne jedinice), čije je sedište u Valansu. (Prim. prev.)

znaju šta će s njim. televizija je navodila pojedinosti, uvek precizne, nasumično se kopalo po arhivima. televizija je prikazivala stare slike, neutralne slike koje ništa ne kazuju; nismo ništa znali o iračkoj vojsci, ništa o njenoj snazi i položajima; znali smo samo da je to četvrta vojska na svetu jer se to stalno ponavljalo. Brojevi se urezuju zato što su jasni; pamtimo ih pa im i verujemo. to je trajalo i trajalo. nije se video kraj pripremama. Početkom 1991. godine jedva da sam išta radio. Odlazio sam na posao zato što mi je ponestalo ideja za pravdanje odsustva. išao sam kod lekara koji su mi prepisivali neverovatna bolovanja ne saslušavši me, a onda sam ta bolovanja produžavao pipavim krivotvorenjem. uveče, pri svetlosti lampe ispravljao sam cifre slušajući ploče sa slušalicama na ušima, a moj svet je bio sveden na krug lampe, na prostor između mojih ušiju, na vrh plave hemijske olovke koji je sporo klizio i dodeljivao mi slobodno vreme. najpre sam uvežbavao, a onda sigurnim potezom menjao cifre koje je ispisao lekar. tako sam udvostručavao, utrostručavao broj dana kada mogu ostati u toplom, daleko od posla. nikad nisam znao da li je dovoljno promeniti znake da bi se promenila stvarnost, prepraviti hemijskom olovkom cifre da bi se pobeglo od svega, nikad se nisam pitao da li bi se to moglo primeniti na još nešto osim na bolovanje, ali nije ni važno; posao na koji sam odlazio bio je tako loše organizovan da ponekad ne bi ni primetili da me nema. Kada bih se vratio, nisu me nimalo više primećivali nego kad nisam bio tamo; kao da odsustvo nije ništa. izostajao sam, a moji izostanci su prolazili nezapaženo. Pa sam onda ostajao u krevetu. Jednog ponedeljka početkom 1991. čuo sam na radiju da je Lion blokiran snegom. noćne padavine prekinule su kablove, vozovi su stajali u stanicama, a oni koji su se zatekli na otvorenom bili su pokriveni belim nanosima i trudili su se da suzbiju paniku. Ovde na Eskou palo je jedva nekoliko pahuljica, ali tamo se nije kretalo ništa osim velikih čistača snega, koje je u stopu pratila kolona automobila; helikopteri su nosili pomoć zabačenim selima. Bilo mi je drago što sneg pada u ponedeljak jer ovde nemaju pojma šta je sneg, pa su u

svojoj glavi stvorili celu planinu, misterioznu katastrofu na osnovu slika koje je prikazala televizija. telefonirao sam na posao sa udaljenosti od jedva trista metara i pravio se da sam osamsto kilometara odatle, u belim brdima koja su pokazali u vestima. Otud sam poreklom, s rone, iz Alpa, to im je poznato, ponekad tamo odem vikendom, i to im je poznato, ali ne znaju šta su planine ni šta je sneg i, sve u svemu, nema razloga da ne budem zavejan kao sav svet. Onda sam otišao kod prijateljice koja stanuje preko puta železničke stanice. nije se iznenadila, očekivala me je. i ona je videla sneg, pahuljice kroz prozor, a na televiziji snežnu oluju u drugim delovima Francuske. telefonirala je na posao slabašnim glasom koji je odlično zvučao preko telefona: rekla je da boluje od onog prilično ozbiljnog gripa koji hara Francuskom i o kom su govorili na televiziji. ne može danas da dođe. Kada mi je otvorila vrata, bila je još u pižami; skinuo sam se i zavukli smo se u njen krevet, u zaklon od oluje i bolesti koje su pustošile Francusku, te nije bilo nikakvog, baš nikakvog razloga da mi budemo pošteđeni. Bili smo žrtve kao i svi drugi. sporo smo vodili ljubav dok su napolju pahulje snega i dalje promicale, lebdele i spuštale se nimalo ne žureći da ateriraju. Moja prijateljica živela je u stančiću koji je imao samo jednu sobu i jedan alkov, a krevet je zauzimao sav prostor u alkovu. Ležao sam pored nje pokriven jorganom. Primirenih želja, uživali smo u spokojnoj toploti jednog dana bez sati, dana kada niko nije znao gde smo. Bilo mi je prijatno u tom ukradenom zaklonu, s njom koja je imala šarene oči; te oči bih rado bio nacrtao zelenim i plavim olovkama na smeđem papiru. Želeo sam to da uradim, ali sam vrlo loše crtao, a samo bi crtež mogao verno da prikaže njene oči iz kojih zrači čudesna svetlost. nije dovoljno reći; mora se pokazati. Plemenita boja tih očiju bez traga je izmicala govoru. Moralo se pokazati. Ali pokazivanje se ne može improvizovati; glupe televizije su to dokazivale svakog bogovetnog dana tokom zime 1991. godine. televizor je stajao naspram kreveta pa smo mogli da vidimo ekran

kad se podupremo jastucima. sperma se sušila i zatezala mi dlake na jajima, ali nisam imao želju da se istuširam, bilo je hladno u kutku gde se nalazilo kupatilo, a meni je bilo dobro pored nje, pa smo gledali televiziju čekajući da se želja vrati. Velika tema na televiziji bila je Desert Storm, Pustinjska oluja, ime uzeto iz Ratova zvezda, po zamisli scenarista specijalnog kabineta. Po strani je cupkao Šiljkaš2, francuska operacija sa skromnim sredstvima. Šiljkaš je mali srndać koji je na putu da postane veliki, Bambi koji je tek zašao u pubertet, kome rastu prvi rogovi i koji još trčkara u blizini svojih roditelja. gde li vojnici nalaze ta imena? Šiljkaš – ko li je iskopao tu reč? Kum je sigurno bio neki viši oficir koji na svom porodičnom imanju upražnjava lov. Desert Storm razumeju svi, s kraja na kraj zemaljske kugle; to puca u ustima, eksplodira u srcu, tako se zove jedna video igra. Šiljkaš je prefinjeno ime, izaziva suptilan osmeh na usnama onih koji se razumeju. Vojska ima svoj jezik, koji nije običan jezik, što je zabrinjavajuće. Vojna lica u Francuskoj ne govore ili govore samo između sebe. tome se ljudi čak i smeju, pripisuju vojnicima tešku glupost koja može da se liši reči. Šta su nam uradili da ih tako preziremo? Šta smo mi njima uradili da se tako okreću jedni drugima i žive u svom zabranu? u Francuskoj je vojska tema koja izaziva ljutnju. ne znamo šta da mislimo o tim tipovima, a pogotovo ne znamo šta da radimo s njima. Zatrpavaju nas svojim beretkama, svojim pukovskim tradicijama o kojima ne želimo ništa da znamo i svojim skupim mašinama koje odlamaju veliki komad budžetskog kolača. u Francuskoj je vojska nema, ona javno postupa po naređenjima zapovednika vojnih snaga, izabranog civila koji se u njena posla nimalo ne razume, koji se bavi svim i svačim i pušta vojsku da radi šta hoće. u Francuskoj ne znamo šta da mislimo o vojnicima, ne usuđujemo se čak ni da upotrebimo prisvojnu zamenicu koja bi mogla navesti na pomisao da su oni naši; ignorišemo ih, plašimo ih se, rugamo im se. Pitamo se zašto to rade, zašto se bave tim nečistim zanatom koji je 2

Fr. daguet. (Prim. prev.)

tako blizu krvi i smrti; podozrevamo zavere, nezdrava osećanja, teška intelektualna ograničenja. Više volimo da se ti vojnici drže podalje od nas, da ostanu među sobom, u zatvorenim bazama južne Francuske, ili pak da špartaju svetom nadgledajući mrvice imperije, da plove preko mora kao što su to ranije činili, u belim uniformama sa zlatnim tračicama, na velikim, veoma čistim brodovima koji blistaju na suncu. Više volimo da nasilnost iskažu negde drugde, na vrlo udaljenim teritorijama nastanjenim ljudima koji tako malo liče na nas da su jedva ljudi. to je otprilike sve što sam mislio o vojsci, to jest ništa nisam mislio; ali mislio sam kao oni, kao svi oni koje sam poznavao; tako je bilo sve do tog jutra 1991. kada su mi iz jorgana virili samo nos i oči da bih mogao da gledam. Moja prijateljica, pripijena uz mene, blago mi je milovala stomak dok smo na ekranu podno kreveta gledali početke trećeg svetskog rata. gledali smo poznatu ulicu punu ljudi, mlitavo nalakćeni na prozor u svet, uronjeni u blaženi spokoj koji prati orgazam i omogućuje čoveku da sve vidi a da ne misli na zlo, zapravo da ne misli ni na šta i da gleda televiziju s neodređenim osmehom sve dok teče reka emisija. Šta raditi posle orgije? gledati televiziju. gledati vesti, gledati opčinjavajuću mašinu koja fabrikuje lako vreme od stiropora, bez težine i kvaliteta, vreme sinteze koje će na najbolji način ispuniti ono što je preostalo od vremena. tokom priprema za Zalivski rat i kasnije, dok se on odigravao, video sam čudne stvari; ceo svet je video čudne stvari. Video sam mnogo šta jer uopšte nisam napuštao naše gnezdašce od holofila, tog divnog tekstila poreklom iz Pon de nemura3, poliesterske tkanine kojom su napunjeni jorgani i koja se ne grudva i održava toplotu baš kao što treba, mnogo bolje nego perje i mnogo bolje nego ćebe. nova materija koja najzad omogućuje – istinski tehnološki napredak – da se dugo ostane u krevetu i da se iz njega ne izađe; jer je bila zima, jer me je potpuno obuzela profesionalna neodgovornost i jer ništa nisam radio, samo sam ležao pored svoje 3

Velika američka hemijska kompanija, osnovana 1802. godine. (Prim. prev.)

prijateljice gledajući televiziju i čekajući da se naša želja ponovo uobliči. Menjali smo jorganski čaršav kad bi se ulepio od našeg znoja, kad bi od sasušene sperme koju sam izbacivao u velikim količinama – treba reći: „uzduž i popreko“ – tkanina postala hrapava. Kroz prozor u svet video sam izraelce na koncertu s gasnom maskom na licu, samo je violinista nije nosio, a nije prestajao da svira; video sam balet bombi nad Bagdadom, vilinski vatromet zelene boje, i tako sam saznao da se moderni rat odvija u svetlosti ekrana; video sam kako se siva, maglovita silueta zgrade približava podrhtavajući i onda eksplodira, potpuno uništena, zajedno sa svima koji su bili unutra; video sam velike B52 s krilima albatrosa kako izlaze iz svog hangara u pustinji Arizone i ponovo poleću, s tovarom vrlo teških bombi, od kojih svaka ima posebnu namenu; video sam rakete kako lete uz pustinjsko tlo Mesopotamije i same traže metu uz dugo lajanje motora deformisano doplerovim efektom. sve sam to video a da nisam osetio ni dašak, video sam to na televiziji, kao igrani film koji nije sjajno napravljen. Ali slika koja me je najviše zapanjila početkom 1991. bila je vrlo jednostavna; sigurno je se niko više ne seća, a ona je tu godinu, 1991, pretvorila u poslednju godinu XX veka. tokom televizijskih vesti prisustvovao sam polasku spahija iz Valansa u Zaliv. ti mladi momci imali su manje od trideset godina a pratile su ih njihove mlade žene. One su ih grlile pred kamerama noseći malu decu koja uglavnom još nisu progovorila. nežno su se grlili ti mišićavi mladi ljudi i te lepe mlade žene, a onda su se spahije iz Valansa popele u kamione boje peska, u oklopna vozila, u panare4 s terenskim gumama. tada još nismo znali koliko će ih se vratiti, još nismo znali da tamo, u tom ratu, neće biti mrtvih na strani Zapada, gotovo nijednog, još nismo znali da će teret smrti pasti na leđa bezbrojnih drugih, bezimenih drugih koji nastanjuju tople zemlje, da će ih ubijati materije koje zagađuju, širenje pustinje i otplaćivanje dugova; onda se glas nevidljivog komentatora uneo u jedan 4

Panhard, francuski proizvođač vojnih vozila; ovde vozilo tog proizvođača. (Prim. prev.)

melanholičan komentar i zajedno smo se rastužili zbog polaska naših mladića u daleki rat. Bio sam zapanjen. te slike su banalne, uvek ih gledamo na američkoj i engleskoj televiziji, ali 1991. smo prvi put u Francuskoj videli vojnike koji se spremaju za polazak privijajući uz grudi ženu i dečicu; prvi put posle 1914. prikazali su francuske vojnike kao ljude čiji bol možemo deliti i koji bi nam mogli nedostajati. svet se naglo okrenuo za jedan stepen; trgao sam se. ustao sam i izvukao iz jorgana nešto više od nosa. izvukao sam usta, ramena i torzo. Morao sam da sednem, morao sam dobro da vidim jer sam na hercovskom kanalu prisustvovao – mimo svakog razuma, ali naočigled svih – jednom javnom pomirenju. Podigao sam noge, obgrlio ih rukama, položio bradu na kolena i nastavio da gledam osnivačku scenu: polazak spahija iz Valansa u Zaliv; neki su obrisali suzu pre nego što su se popeli u kamion boje peska. Početkom 1991. ništa se nije događalo: pripremao se Zalivski rat. Osuđeni na govor u potpunom neznanju, televizijski kanali su se prepuštali blebetanju. Proizvodili su reku slika u kojoj ničeg nije bilo. Postavljali su pitanja ekspertima, a ovi su improvizovali proračune. razvlačili su arhive, one koji su preostali, koje nijedna služba nije cenzurisala, a sve se završavalo nepomičnim planom pustinje dok je komentator navodio brojeve. izmišljalo se. romansiralo se. Ponavljali su se isti detalji, tražili su se novi uglovi da bi se po ko zna koji put rekle iste stvari, a da to ne izazove zamor i zasićenost. Bulaznilo se. sve sam to pratio. Prisustvovao sam poplavi slika, pustio sam da me ona prožme, pratio sam njene obrise; tekla je nasumice, ali prateći nagib; početkom 1991. bio sam na raspolaganju za sve, odsustvovao sam iz života, nisam imao ništa drugo da radim do da gledam i osećam. Vreme sam provodio ležeći u krevetu, u ritmu nicanja moje želje i njene redovne setve. Možda se više niko ne seća polaska spahija iz Valansa u Zaliv osim onih koji su učestvovali i mene koji sam gledao jer se tokom zime 1991. ništa nije događalo. Komentarisali su prazninu, ispunjavali prazninu pro-

majom, čekali; nije se događalo ništa osim jedne stvari: vojska se vraćala u telo društva. Mogli bismo se zapitati gde je bila ranije, sve ono vreme. Moja prijateljica se veoma čudila tom iznenadnom interesovanju za jedan rat koji nije dolazio. najčešće sam glumio laku dosadu, ironičnu distancu, sklonost prema blagom podrhtavanju duha, koja mi se činila sigurnijom, manje napornom i mnogo zanimljivijom od zamorne težine stvarnosti. upitala me je šta tako gledam. – Voleo bih da vozim te velike mašine – rekao sam. – tu boju peska sa ižljebljenim točkovima. – Ali to je za male dečake, a ti više nisi mali dečak. ni slučajno – rekla je položivši ruku na mene, baš na onaj lepi organ koji živi svoj život, koji je opremljen sopstvenim srcem, pa dakle i sebi svojstvenim osećanjima, mislima i pokretima. ništa nisam odgovorio, nisam bio načisto, samo sam se ponovo opružio pored nje. Bili smo legalno bolesni i zavejani, i zato smo u svom skloništu imali za sebe ceo dan i sledeću noć i sutrašnji dan; sve dok ne ostanemo bez daha i ne pohabamo tela. te godine sam upražnjavao manijački apsentizam. dan i noć sam mislio samo o tome kako da tucam, da se izgubim, da se izvučem, da se parkiram u neko senovito ćoše dok drugi marširaju u koloni. Za nekoliko meseci uništio sam sve svoje eventualne zalihe društvene ambicije, profesionalne savesti i brige o sopstvenom položaju. Kad je počela jesen, profitirao sam od hladnoće i vlage, koje su prirodne, dakle nesporne pojave: golicanje u grlu bilo je dovoljno opravdanje za odmor. izostajao sam, zanemarivao svoje poslove i nisam uvek odlazio kod prijateljice. Šta sam radio? Hodao sam ulicama, zadržavao se u kafanama, u javnoj biblioteci čitao naučna i istorijska dela, radio sve ono što u gradu može raditi samac kome nije stalo da se vrati kući. A najčešće ništa nisam radio. ne sećam se ničeg iz te zime, ničeg uređenog, ničeg što bi se moglo ispričati, ali kada na Frans info čujem džingl za vesti, upadnem u takvo stanje melanholije da shvatim da sam sigurno samo to radio: slušao na

radiju vesti iz sveta, koje su nailazile na svakih četvrt sata kao udari velikog zidnog sata, sata mog srca koji je tada vrlo sporo otkucavao, sata sveta koji je bez oklevanja išao ka najgorem. u direkciji moje firme dogodila se promena. Moj nekadašnji rukovodilac mislio je samo na jednu stvar: odlazak. i uspeo je. našao je nešto drugo, prepustio svoje mesto drugom, koji je nameravao da ostane i da zavede red. sumnjiva sposobnost i želja za bekstvom prethodnog šefa su me štitile; ambicija i želja za primenom informatike novog šefa došle su me glave. Podlac koji je otišao nikad mi ništa nije rekao, ali je uredno beležio sve o mojim odsustvima. na kartončiće je beležio prisustva, odsustva i učinke; čuvao je sve što se moglo meriti. time se zanimao dok je razmišljao o bekstvu, ali mi o tome ništa nije govorio. taj opsesivni manijak ostavio je za sobom kartoteku; a štreber koji je došao posle njega bio je školovani ubica troškova. svaka informacija mogla je da posluži; dokopao se arhiva i šutnuo me. Program Evaluax prikazao je moj radni doprinos pomoću krivulja. Većina ih je stagnirala na nivou apscise. Jedna – crvena – uzdizala se, pela se, nazubljena kao testera, od priprema za Zalivski rat i dobro se održavala u vazduhu. nešto niže tačkasta horizontala iste boje označavala je normu. Kuckao je po ekranu brižljivo naoštrenom grafitnom olovkom s gumicom na kraju, koju nikad nije koristio za pisanje već samo za pokazivanje na ekranu; uporno je kuckao po nekim tačkama. naspram takvog alata, naspram tako ubojite kartoteke, naspram tako nepogrešivog generatora krivulja moja hemijska olovka za šminkanje doktorovih reči nije imala nikakvu težinu. sve je ukazivalo na skromnost mog doprinosa. – Pogledajte ekran. trebalo bi da vas otpustim kao neradnika. nastavio je da kucka gumicom po krivuljama dok je naizgled razmišljao; proizvodio je zvuk kakav pravi loptica od gume zarobljena u tegli. – Ali možda postoji bolje rešenje. Zadržao sam dah. Prešao sam iz utučenosti u nadu; ne volimo da budemo najureni čak ni onda kad nam nije stalo.

– Konjunktura je opala zbog rata. Moramo da se rastanemo s jednim delom osoblja, i učinićemo to po propisima. Bićete tehnološki višak. Prihvatio sam. Šta sam mogao da odgovorim? gledao sam cifre na ekranu. Cifre prevedene u oblik lepo su pokazivale to što je on hteo da pokaže. Video sam svoj ekonomski učinak i video sam da tu nema prostora za raspravu. Cifre su prolazile kroz jezik i ne primećujući njegovo prisustvo; od cifara zanemiš, otvorenih usta i stegnutog grla boriš se za kiseonik u razređenom vazduhu matematičkih sfera. složio sam se jednim slogom, bio sam srećan što me otpušta po propisu a ne kao zabušanta. Osmehnuo se i raširio dlanove kao da kaže „O, nije to ništa... ne znam zašto ovo radim. A sad brzo idite dok se nisam predomislio.“ izašao sam unatraške, otišao sam. Kasnije sam saznao da je tu tačku izveo pred svakim koga je otpustio. svakom je ponudio oprost grehova u zamenu za sporazumni prekid radnog odnosa. umesto da se bune, svi su se zahvaljivali. nikad socijalni plan nije sproveden tako glatko; trećina osoblja je ustala, zahvalila i otišla; to je bilo sve. reorganizaciju su pripisivali ratu jer rat povlači žalosne posledice. ništa se ne može, rat je. ne može se protiv stvarnosti. iste večeri sam potrpao svoja dobra u kutije nabavljene u samousluzi i odlučio da se vratim tamo odakle sam došao. Život mi je bio dozlaboga dosadan pa sam ga mogao voditi bilo gde. Mnogo bih voleo drukčiji život, ali ja sam narator. narator ne može sve da radi: dovoljno je što pripoveda. Ako bih uz pripovedanje morao i da živim, podbacio bih. Zašto mnogi pisci govore o svom detinjstvu? Zato što je to sve što imaju od života: ostatak provode u pisanju. detinjstvo je jedino vreme kada su živeli ne misleći ni na šta drugo. Otad pišu i to im oduzima sve vreme jer pisanje troši vreme kao što vez troši konac. A imamo samo jedan konac. Život mi je dozlaboga dosadan i ja pripovedam; zapravo sam želeo da pokazujem; i zato sam hteo da crtam. Evo šta sam želeo: da mi se ruka pokreće i da to bude dovoljno da se nešto vidi. Ali crtanje zahteva veštinu, učenje, tehniku, dok je pripovedanje jedna ljudska funkcija: dovoljno je otvoriti usta i pustiti dah da izlazi. Moram da dišem, a pričanje izlazi na

isto. i onda pričam, mada mi stvarnost uvek izmiče. Zatvor od daha, ne naročito čvrst. tamo sam se divio lepoti očiju moje prijateljice, one s kojom sam bio vrlo blizak, i pokušao sam da naslikam njene oči. „naslikati“ je reč prilagođena naraciji kao i mojoj crtačkoj nesposobnosti: naslikao sam ih i ispala je obična brljotina. Zatražio sam od nje da mi pozira otvorenih očiju i da me gleda dok se moje drvene bojice kreću tamo-amo po papiru, ali ona je odvratila pogled. njene lepe oči su se zamaglile; zaplakala je. ne zaslužuje da je gledam, rekla je, a još manje da je slikam ili crtam ili prikazujem; govorila mi je o svojoj sestri, koja je mnogo lepša od nje, s čudesnim očima, s poprsjem iz snova, onakvim kakvo su postavljali na pramac starih brodova, dok ona... Morao sam da odložim olovke, da je zagrlim i da joj blago milujem grudi tešeći je, brišući joj suze, ponavljajući joj šta sve osećam kad je dodirnem, kad sam pored nje, kad je gledam. Moje olovke ležale su na nedovršenom crtežu i nisu se više kretale, a ja sam pričao i pričao mada sam želeo da pokazujem, probijao sam se kroz lavirint naracije; iako sam zapravo želeo da pokazujem stvari onakve kakve jesu, stalno sam bio osuđivan na pripovedanje da bih utešio sve redom. nikad nisam uspeo da naslikam njene oči. Ali sećam se želje da to učinim, želje za papirom. Moj dozlaboga dosadni život lako je mogao da promeni mesto. slobodan od veza, pokoravao sam se silama navike koje su delovale kao gravitacija. Konačno mi je rona, koju sam poznavao, više odgovarala nego Esko, koji nisam poznavao; konačno, to znači na kraju, to znači za kraj. došao sam u Lion da svršim s tim. Pustinjska oluja mi je zakucala na vrata. Bio sam kolateralna žrtva eksplozije koja se nije videla, ali čiji smo odjek slušali zahvaljujući praznim slikama i televiziji. Bio sam tako slabo vezan za život da bi me jedan daleki uzdah od njega otkačio. Leptiri vazdušnih snaga sAd-a udarali su gvozdenim krilima, a na drugom kraju Zemlje to je pokrenulo tornado u mojoj duši; kvrcnulo je i vratio sam se tamo odakle sam došao. taj rat je

bio poslednji događaj mog prethodnog života; taj rat je bio kraj XX veka, u kom sam odrastao. Zalivski rat izmenio je stvarnost i stvarnost je naglo ustuknula. Bio je rat. Ali kakve to ima veze? Za nas je mogao biti izmišljen, pratili smo ga na ekranu. Ali on je promenio stvarnost u nekim malo poznatim regionima; promenio je ekonomiju, izazvao je moj sporazumni prekid radnog odnosa i prouzrokovao moj povratak tamo odakle sam pobegao; a kažu da vojnici koji su se vratili iz tih žarkih krajeva nikad nisu sasvim povratili svoju dušu; patili su od tajanstvenih bolesti, nesanice, strahova, i umirali od propadanja jetre, pluća i kože. Vredelo je truda zainteresovati se za taj rat. rat je trajao, a o njemu se nije bogzna šta znalo. Bolje je tako. Pojedinosti koje smo znali, koliko god malobrojne, dopuštale su da naslutimo jednu stvarnost koju je bolje kriti. Pustinjska oluja se dogodila i lakonogi Šiljkaš je skakutao u pozadini. iračani su bili satrti količinom bombi koju je teško zamisliti, koja je veća od zbira svih ikad bačenih; svaki iračanin mogao je imati svoju. neke od tih bombi probijale su zidove i tek onda eksplodirale; druge bi raznele spratove zgrade pre nego što eksplodiraju u podrumu, među onima koji su se tu sklonili; neke su izbacivale grafitne čestice da bi izazvale kratak spoj i uništile električne instalacije, neke su trošile sav kiseonik u velikom krugu, a neke su same tražile metu kao psi krvoslednici što trče s nosom uz tlo, otkrivale plen i eksplodirale čim bi ga dotakle. Zatim su mitraljezima dočekivane mase iračana koji su izlazili iz skloništa; možda su hteli da pucaju, možda da se predaju, ne znamo jer su umrli, niko nije ostao. Municiju su dobili tek dan ranije jer nepoverljiva partija Baas, koja je likvidirala svakog sposobnog oficira, nije davala municiju vojnicima iz straha da se ne pobune. ti odrpani vojnici mogli su jednako biti opremljeni i drvenim puškama. One koji nisu izašli na vreme pokopali su buldožeri koji su se kretali bok uz bok, čistili sve ispred sebe i zatrpavali bunkere njihovim sadržajem. taj čudni rat koji je ličio na civilno rušenje dotrajale zgrade trajao je nekoliko dana. sovjetski tenkovi

iračana pokušali su da vode veliku bitku na terenu ravnom kao Kursk, ali su razbijeni jednim jedinim preletom aviona s propelerima. spori bombarderi izbušili su ih kuglicama osiromašenog uranijuma, novog metala koji ima zelenu boju rata i teži je od olova, pa još ravnodušnije prolazi kroz čelik. Šasije su ostavljene i niko nije zavirio u unutrašnjost tenkova iz kojih je kuljao dim posle prolaska crnih ptica ubica; na šta li je to moglo ličiti? na otvorene konzerve raviola bačene u vatru? nema njihovih slika; šasije su ostale u pustinji, više stotina kilometara daleko od svega. iračka vojska se raspala, četvrta vojska na svetu preplavila je autoput na severu od Kuvajt sitija i kretala se brzinom ljudskog hoda u haotičnoj koloni od više hiljada vozila, kamiona, automobila, autobusa pretovarenih plenom, s branikom uz branik. ta kolona u bekstvu je zapaljena, mislim da su to uradili helikopteri ili avioni koji su došli s juga u brišućem letu i izbacili tepihe pametnih bombi, a ove su obavile zadatak u skladu sa svojom pameću – smišljeno su udarile po svemu, bez razlike. sve je gorelo, ratne mašine, civilne mašine, ljudi i plen pokraden u gradu nafte. sve se zgusnulo u reku od gume, metala, mesa i plastike. Zatim se rat zaustavio. saveznički tenkovi boje peska stali su usred pustinje, ugasili motore i zavladala je tišina. nebo je bilo crno, prekriveno masnom gareži zapaljenih naftnih bušotina i svuda je lebdeo odvratni miris gume spaljene zajedno s ljudskim mesom. Zalivski rat nije se dogodio, pisalo se da bi se izrazilo odsustvo tog rata u našem duhu. Bilo bi bolje da se nije dogodio, bolje za sve one koji su umrli i čiji broj i imena nikad nećemo saznati. Od tog rata tamanili smo iračane udarcima papuče kao mrave koji nas peckaju po leđima dok dremamo. Ljudski gubici na zapadnoj strani bili su vrlo mali i sve ih znamo; poznate su nam okolnosti njihove pogibije: uglavnom nesrećni slučajevi ili greške pri rukovanju oružjem. nikad nećemo saznati broj poginulih iračana niti kako je koji od njih umro. Kako bismo i mogli saznati? siromašna je to zemlja, nema se za jednu smrt po osobi, ubija se na gomili. Oni su umirali zajedno, spaljeni, stopljeni u jednu celinu kao kad mafija namiruje račune,

izmešani s peskom rovova i s betonskim prahom bunkera, ugljenisani u istopljenom gvožđu mašina koje su prošle kroz vatru. Oni su mrtvi naveliko, ništa od njih nećemo naći. ime im nije sačuvano. u ovom ratu umiralo se kao što pada kiša, gde „pada“ označava stanje stvari, prirodni proces kojem nema leka; tako se i ubijalo jer niko od aktera tog masovnog ubijanja nije video koga je ubio ni kako ga je ubio. Leševi su bili daleko, na kraju putanje projektila, duboko dole, pod krilima aviona koji su već otperjali. Bio je to čist rat, nije ostavio mrlje na rukama ubica. tu nije bilo zlodela, postojala je samo velika ratna nesreća koju su usavršili istraživački napori i industrija. ništa se nije moglo videti i ništa razumeti: ratuje se kao što pada kiša, to je usud. naracija je nemoćna, o tom ratu ne znamo ništa da ispričamo, književna dela, koja obično opisuju, ovde su ostala aluzivna, nemušta, rđavo sačinjena. Ono što se desilo 1991. i što je mesecima zauzimalo televizijske ekrane nije suvislo. Ali nešto se desilo. O tome ne možemo pričati klasičnim pripovedačkim sredstvima već brojem i imenom. to sam kasnije shvatio u bioskopu. Jer volim bioskop. uvek sam gledao ratne filmove. Volim da sedim u mraku i gledam filmove o helikopterima, uz zvuk topova i mitraljeske paljbe. to je nekako futuristički, lepo kao Marineti, to uzbuđuje dečačića, a ja sam ostao dečak i to mali: bum! i bum! i bum! to je lepo kao sirova umetnost, kao dinamokinetička dela iz 1920, ali sa dodatkom gromkog zvuka koji udara, koji pojačava slike, šokira gledaoca i zakucava ga za sedište. Voleo sam ratne filmove, ali imena i brojevi u tom filmu koji sam video godinama kasnije zaledili su mi srž u kostima. Eh, kako dobro film pokazuje stvari! gledajte! gledajte kako dva sata pokazuju više nego dani i dani televizije! slika protiv slike: bujica kadriranih slika. nepokretni kadrovi projektovani na zid, otvoreni, bez treptaja, poput oka nesaničara u mraku njegove sobe, omogućuju da se stvarnost konačno pojavi iz sporosti, pomnog posmatranja, nemilosrdne nepomičnosti. gledajte! Okrećem se ka zidu i vidim ih, moje slabine, govorio je

onaj koji je prestao da piše i koji je još upražnjavao seks kao adolescent. taj je morao voleti film. sedimo u tapaciranim foteljama s naslonom u obliku ljuske; svetlost se lagano gasi, naslon sedišta štrči iznad potiljka i sakriva ono što radimo, sakriva značenje naših pokreta. Kroz prozor koji se otvara ispred nas – a ponekad se pre projekcije još diže zavesa – kroz taj prozor vidimo svet. u mraku moja ruka lagano sklizne u vijugavu mekotu moje prijateljice, a na ekranu vidim; i konačno razumem. ne znam više ime one koja je tada bila sa mnom. neobično je kako malo znamo o onom s kim spavamo. Ali ja ne pamtim imena, a ljubav najčešće vodimo zatvorenih očiju. Bar ja; i više se ne sećam njenog imena. Žao mi je zbog toga. Mogao bih da napregnem pamćenje, pa i da ga izmislim. niko ne bi saznao. uzeo bih neko banalno ime ako bih hteo da zvuči istinito, ili neko retko ako bih hteo da zvuči dragoceno. Oklevam. Ali izmišljanjem imena ništa se ne bi promenilo; ne bi se promenio temeljni užas odsustva i odsustva odsustva. Jer je najstrašnija, najrazornija kataklizma ovo: odsustvo koje ne primećujemo. u jednom filmu koji sam video i koji me je uplašio, u tom filmu poznatog autora koji se davao u bioskopu i koji je izdat na dVd-ju, filmu koji su svi gledali, radnja se zbiva u somaliji, to jest nigde. Američke specijalne jedinice morale su da pređu Mogadiš, da pokupe nekog tipa i da se vrate. Ali somalijci su pružili otpor. Pucali su na Amerikance, a ovi su uzvraćali paljbu. Bilo je mrtvih, među njima mnogo Amerikanaca. svaka američka smrt viđena je pre, u toku i posle događaja; Ameri su umirali polako. umirali su jedan po jedan i imali su bar malo vremena za sebe pre nego što će umreti. s druge strane, somalijci su umirali kao glineni golubovi, masovno, niko ih nije brojao. Kada su se Amerikanci povukli, nedostajao je jedan, zarobljenik, i nad Mogadišom je leteo helikopter s razglasom koji je izvikivao njegovo ime, koji mu je govorio da ga nisu zaboravili. na kraju su na špici navedeni broj – devetnaest – i imena svih mrtvih Amerikanaca i rečeno je da je ubijeno nešto manje od hiljadu somalijaca. taj

film nikog ne šokira. nikog ne šokira ta nesrazmera. nikog ne šokira ta asimetrija. naravno, navikli smo. u asimetričnim ratovima, jedinim u kojima Zapad učestvuje, razmera je uvek ista: najmanje deset na jednoga. taj film je snimljen na osnovu istinite priče – očigledno, uvek se tako događa. Znamo to. u kolonijalnim ratovima ne broje se mrtvi neprijatelji jer oni nisu ni mrtvi ni neprijatelji: oni su uklonjena prepreka na terenu, poput oštrih kamičaka, žilavog korenja ili pak komaraca. ne brojimo ih zato što se ne računaju. Posle uništenja četvrte vojske na svetu – novinarska budalaština koja se stalno ponavljala na televiziji – odahnuli smo kad smo videli da su se gotovo svi vratili i zaboravili smo sve mrtve kao da rata nije ni bilo. Mrtvi zapadnjaci poginuli su nesrećnim slučajem, znamo ko su oni i znamo da će biti zapamćeni; drugi se ne računaju. trebalo je da odem u bioskop da bih to saznao: uništavanje tela mašinama praćeno je brisanjem duša koje ne primećujemo. Pošto ne ostavlja tragove, ubistvo nestaje; i nagomilavaju se aveti koje ne možemo da prepoznamo i priznamo. Ovde, upravo ovde bih želeo da podignem jedan spomenik. Bronzani kip, na primer, zato što je bronza čvrsta i može verno da prenese crte lica. Bio bi postavljen na malo postolje, ne previsoko da bi bio dostupan, i okružen neograđenim travnjakom kako bi svi mogli da sede u njegovoj blizini. Postavili bismo ga u središte nekog prometnog trga, tamo gde ljudi prolaze, susreću se i odlaze u svim pravcima. Bio bi to kip malog čoveka bez telesne lepote; odeća bi mu bila demodirana, a velike naočare za sunce bi mu deformisale lice; u rukama bi držao list papira i spremno pero poput uličnih anketara ili aktivista koji od prolaznika traže da im se potpišu na peticiju. On ne pridobija svojim držanjem, njegovo delo je skromno, ali ipak bih želeo da podignem spomenik Polu tetženu. Fizički je neugledan. Kržljav i kratkovid. Kada je došao da preuzme svoju funkciju u prefekturi grada Alžira, kada je došao s drugima da preuredi departmane severne Afrike, zanemarene i prepuštene samovolji, rasnom i individualnom nasilju, kada je došao, zateturao se od toplote na

vratima aviona. istog časa ga je oblio znoj iako je njegovo odelo bilo prilagođeno tropskoj temperaturi; kupio ga je u butiku za ambasadore na Bulevaru sen Žermen. Posušio je čelo velikom maramicom, skinuo naočare da obriše paru i više ništa nije video; samo bleštanje piste, senke, tamna odela onih koji su došli da ga dočekaju. Oklevao je, poželeo da se okrene, da se vrati, a onda je ponovo stavio naočare na nos i sišao niz stepenice. Odelo mu se lepilo celom širinom leđa i gotovo ništa nije video kada se našao na asfaltu koji se ugibao od toplote. Preuzeo je dužnost i obavio svoje zadatke daleko iznad očekivanja. godine 1957. padobranci su bili sva vlast. Bombe su eksplodirale u gradu Alžiru, više bombi na dan. izdato je naređenje da se zaustave eksplozije bombi. nije rečeno kako. Padobranci su došli iz indokine, dakle znali su kako treba trčati kroz šumu, znali su da se sakriju, da se bore i da ubijaju na sve moguće načine. Od njih je zatraženo da bombe više ne eksplodiraju. Prodefilovali su ulicama Alžira i gomila Evropljana ih je oduševljeno dočekala. Počeli su da hapse ljude, Arape, gotovo sve. uhapšene su pitali da li proizvode bombe; da li poznaju ljude koji proizvode bombe; da li poznaju ljude koji poznaju te druge ljude; i tako dalje. Ako se pitanje postavi dovoljno snažno velikom broju ljudi, na kraju se sazna odgovor. na kraju uhvate onog koji proizvodi bombe ako se svima dovoljno energično postave pitanja. da bi izvršili naređenje, konstruisali su mašinu smrti, mašinu za mlevenje kroz koju su propuštali Arape iz Alžira. ispisali su brojeve na kućama, otvorili su karton za svakog čoveka i priboli ga na zid; rekonstruisali su skriveno razgranato drvo u Kazbi. Obrađivali su informacije. Ono što bi posle toga ostalo od čoveka, taj zgužvani karton natopljen krvlju, uklanjali su jer đubre treba skloniti za sobom. Pol tetžen je bio generalni sekretar policije u prefekturi departmana Alžira. Bio je civilni ađutant padobranskog generala. Bio je tiha senka, od njega se tražilo samo da klimne glavom. Čak ni to: od njega se ništa nije tražilo. Ali je on tražio.

Zainatio se – i time zaslužio spomenik – da se za svakog uhapšenog potpiše nalog za pritvor. taj je koristio svoja nalivpera! Potpisivao je sve naloge koje su mu davali padobranci, veliku hrpu svakog dana, sve ih je potpisao i svi su značili bacanje u zatvor, ispitivanje, stavljanje na raspolaganje vojsci u cilju ispitivanja, odgovaranja na uvek ista pitanja koja bi ponekad bila postavljena tako energično da se to prosto nije moglo preživeti. Potpisivao ih je i čuvao; svaki je nosio neko ime. Jedan pukovnik je dolazio da mu podnese izveštaje. Pošto je pažljivo pregledao oslobođene, zatvorene, odbegle, Pol tetžen uočio bi razliku između tih brojeva i liste imena u koju je uporedo gledao. „A ovi?“ pitao je, i bio je u stanju da navede broj i imena; a pukovnik, kom se to nije sviđalo, odgovarao mu je svakog dana sležući ramenima: „ti su nestali, to je to.“ i odlazio je. Pol tetžen je u senci brojao mrtve. na kraju je znao koliko ih je. Od onih koji su brutalno izvučeni iz kuće, uhvaćeni na ulici, bačeni u džip koji je brzo krenuo i zavio iza ugla ili u pokriveni kamion čije je odredište bilo nepoznato, ali se i te kako znalo gde ide, od dvadeset hiljada takvih među sto pedeset hiljada Arapa iz Alžira, među sedamdeset hiljada stanovnika Kazbe, nestalo je 3.024. govorilo se da su se pridružili drugima u brdima. na plaži su nađena neka tela koja je izbacilo more, već naduvena i nagrizena solju, s ranama koje su se mogle pripisati ribama, rakovima, kozicama. Za svakog je Pol tetžen imao svojeručno potpisan karton sa imenom. nije važno, kažete vi, nije važno zainteresovanima koji su nestali, nije njima važna ta papirna krpa s njihovim imenom, jer oni iz toga neće izaći živi, nije im važan taj list papira na kom ispod njihovog imena može da se pročita potpis civilnog ađutanta padobranskog generala, nije im važno zato što to nije promenilo njihovu zemaljsku sudbinu. Baš kao što ni kadiš ne popravlja sudbinu mrtvih: oni se neće vratiti. ipak, ta molitva je tako snažna da se računa u zaslugu onom ko je izgovara i ta zasluga prati mrtvog na njegovom putu nestajanja, a rana koju on ostavlja među živima zarašće i manje će boleti, neće tako dugo boleti.

Pol tetžen je brojao mrtve, potpisivao kratke administrativne molitve da pokolj ne bi bio slep, da bi se kasnije znalo koliko je bilo poginulih i kako su se zvali. neka je blagosloven! nemoćan, užasnut, preživeo je opštu strahotu brojeći i imenujući mrtve. u toj opštoj strahoti gde se moglo nestati u kratkom plamsaju, u toj opštoj strahoti gde je svako nosio svoju sudbinu u crtama sopstvenog lica, u kojoj je čovek mogao da se ne vrati iz kratke vožnje džipom, gde su kamioni prenosili još živa tela jataka da bi ih dokusurili, gde su nožem ubijani oni koji su još ječali u nekom kutku Zeralde, gde su ljudi bacani u more kao otpaci, on je mogao da uradi samo to kad se već nije vratio kući onog prvog dana. uradio je jedinu čovečnu stvar u toj oluji plamena, blesaka sečiva, pesnica, udaraca, davljenja u sobi, izlaganja tela struji: popisivao je mrtve, jednog po jednog, i čuvao njihova imena. Otkrivao je njihova imena i postavljao pitanja pukovniku koji je dolazio da mu podnese izveštaj. A ovaj mu je uzrujan, ljut odgovarao da su nestali. dobro; oni su, dakle, nestali, ponavljao je tetžen i beležio njihov broj i njihova imena. Hvatamo se za slamku, ali u toj mašini smrti kakva je bila bitka za Alžir oni koji su ljude smatrali ljudima, dostojnim broja i imena, spasli su svoju dušu i dušu onih koji su ih razumeli, pa i dušu onih kojima su se bavili. Kada bi bolna, izmrcvarena tela nestala, njihova duša je ostajala i nije se pretvarala u avet. sada znam smisao tog čina, ali u vreme kada sam pratio Pustinjsku oluju nisam znao. sada znam zato što sam to naučio u bioskopu, a i zato što sam sreo Viktorijena salanjona. Od njega, svog učitelja, naučio sam da imenovani i izbrojani mrtvi nisu izgubljeni. Viktorijen salanjon me je prosvetlio, prosvetlio me je taj susret u kotlini mog života. naučio me je da prepoznam jedan znak koji se provlači kroz istoriju, vidljiv, ali malo poznat matematički znak koji je uvek tu, koji je odnos, koji je razlomak, koji se izražava ovako: deset prema jedan. ta razmera je podzemni znak kolonijalnog masakra.

Po povratku sam se nastanio u Lionu, na jednom skromnom mestu. nameštenu sobu napunio sam sadržajem svojih bednih kutija. Bio sam sâm i to mi nije bilo neprijatno. nisam zamišljao da ću nekog sresti, kao što čine ljudi kada su sami: nisam tražio srodnu dušu. Šalim se s tim zato što moja duša nema sestara, a nema ni braće, ona je ćerka jedinica i to će uvek ostati, i iz te osamljenosti neće je izmamiti nikakva veza. uz to, sviđale su mi se neudate žene mojih godina koje su živele same u malim stanovima i koje bi, kad bih im došao, upalile sveće i sklupčale se na sofi obgrlivši kolena rukama. Čekale su da odatle izađu, čekale su da ogolim njihove mišice, da njihove snažne mišice zagrle nešto drugo, ali bi život s njima uništio drhtavu čaroliju plamena koji osvetljava usamljene žene, čaroliju spletenih ruku koje će se na kraju otvoriti za mene; a kada se otvore, više sam voleo da ne ostanem. srećom ništa mi nije nedostajalo. Zamršeno upravljanje ljudskim resursima u mom bivšem preduzeću udruženo sa izvrsnom socijalnom službom u mojoj zemlji – šta god o njoj govorili, šta god da je od nje postalo – obezbedilo mi je jednu spokojnu godinu. imao sam na raspolaganju jednu godinu. s tim se štošta moglo uraditi. nisam uradio ništa posebno. Oklevao sam. Kad su mi se sredstva istanjila, počeo sam da raznosim reklame. s kapom navučenom preko ušiju, ujutru sam ubacivao reklame u poštanske sandučiće. nosio sam pletene rukavice, pomalo sirotinjske ali idealne za zadatak pritiskanja dugmića i hvatanja papira. Vukao sam kolica za pijacu puna reklama koje sam morao da podelim, vrlo teška jer je papir težak, i uzdržavao sam se da ne ubacim više primeraka u sanduče. ipak, posle prvih sto metara iskrslo bi iskušenje: sve reklame baciti đuture umesto jednu po jednu. svrbelo me je da napunim kante za đubre, da začepim zapuštene sandučiće, da se često prevarim i u sanduče stavim dva, pet, deset primeraka umesto samo jedan. Ali bilo bi žalbi, za mnom bi išao kontrolor i izgubio bih posao koji mi je donosio stotinak santima po primerku, četrdeset santima po raznesenom kilogramu, i ispunjavao mi jutro. dok sam krstario gradom, ispred mene je išao oblačić daha a iza

mene teška pijačna kolica. ulazio sam u hodnike i skromno, ne zureći pozdravljao one koje sam sretao, te legitimne, etablirane i čiste stanovnike koji su polazili na posao. Oni su znalačkim okom, izvežbanim u socijalnom ratu, procenjivali moju jaknu s kapuljačom, moju kapu i moje rukavice, kolebali se da li da nešto kažu i onda prolazili i ostavljali me da radim; spuštenih ramena, jedva vidljiv, brzo sam ubacivao reklame u sandučiće i odlazio. Obilazio sam svoj sektor logičnim redom, brižljivo ga zatrpavao reklamnim zagađenjem koje će završiti u korpi, a na kraju puta uvek sam svraćao u kafanu na bulevaru koji razdvaja Lion od Vorasje-leBredena; tu bih oko podne popio čašicu belog vina. u jedan sam odlazio da napunim kolica. sutrašnji zadatak dobijao sam u tačno određen sat; morao sam da dođem na vreme, kašnjenje se nije tolerisalo. radio sam ujutro jer se kasnije sve zatvara. niko ne dolazi da zatvori vrata: ona sama odlučuju kada će se otvoriti i zatvoriti. imaju ugrađene satove koji broje vreme potrebno poštaru, čistačici, dostavljaču; u podne se zatvore i onda mogu da uđu samo oni koji imaju ključ ili šifru. tako sam ujutru upražnjavao parazitizam s kapom na glavi; vukao sam pijačna kolica puna teškog papira i ulazio u ljudska gnezda da u njih položim reklamno jaje pre nego što se vrata zatvore. Kad bolje razmislim, opako je to što predmeti sami odlučuju o jednom tako važnom činu kao što je zatvaranje ili otvaranje; ali to niko ne bi radio ili pak više volimo da neprijatne zadatke prenesemo na mašine, bilo da je neprijatnost fizičke ili moralne prirode. reklamiranje je parazitizam; ulazio sam u gnezda, hitro ubacivao svežnjeve izvanrednih ponuda u rđavom koloru i odlazio dalje da ih razdelim što više. Za to vreme vrata su tiho računala koliko će još ostati otvorena. u podne bi mehanizam škljocnuo; bio sam isključen, ništa više nisam mogao da uradim, pa sam odlazio da proslavim kraj svog radnog dana, kratkog dana, isprekidanog dana, uz nekoliko čaša belog vina za šankom. subotom sam hodao brže. Kada sam u trku delio svoj tovar, koji će posle selektivne trijaže završiti u korpama za smeće, uspevao sam da dobijem ceo sat, i taj sat sam onda provodio u onom istom bistrou na kraju

puta. dolazili su i drugi poput mene, ljudi koji su radili privremene poslove ili živeli od penzije. Ličili smo jedni na druge u bistrou na rubu Liona, tik do Vorasje-le-Bredena, sve sami ljudi na kraju ili pri kraju, a subotom nas je bilo triput više nego drugim danima. Pio sam sa stalnim gostima, a tog dana mogao sam da ostanem malo duže. Brzo sam se uletvio. Bio sam mlađi od njih; moje pijanstvo je bilo mnogo vidljivije i izazivalo je opšti smeh. Prvi put sam video Viktorijena salanjona u tom bistrou, jedne subote, kroz velika žuta, kratkovida sočiva mladog vina koja su zamagljivala i približavala stvarnost, konačno je činila mekšom ali nedostupnom, što mi je u to vreme odgovaralo. sedeo je sam, odmaknut od starog drvenog stola po kom je popala prašina; takvih primeraka gotovo više nema u gradu Lionu. ispijao je pola litre belog, polako, da mu potraje, i čitao lokalne novine koje je raširio na stolu. Lokalne novine štampane su na velikim listovima, pa je on tako zauzimao četiri mesta ali niko nikad nije pokušao da sedne pored njega. Oko podne, kad se kafana punila, ravnodušno je vladao jedinim slobodnim stolom u sali, dok su se drugi tiskali za šankom, ali ga niko nije uznemiravao, takav je bio običaj, pa je mirno nastavljao da čita sićušne vesti s periferije ne dižući glavu. Jednog dana sam čuo nešto čime bi se to možda moglo objasniti. Moj sused za šankom nagnuo se ka meni i pokazavši prstom na njega rekao dovoljno glasno da ga svi čuju: „Vidiš onog s novinama što zauzima ceo sto? On je veteran indokine. tamo je svašta radio.“ na kraju je namignuo i stavio nam do znanja da mu je štošta poznato i da se time štošta može objasniti. Onda se ispravio i sručio u grlo čašu belog. indokina! ta reč se više nije mogla čuti osim kad je neko hteo da uvredi stare vojnike; taj region više nije postojao; njegovo ime stajalo je u muzeju, pod staklom i nije ga valjalo izgovarati. u mom rečniku potomka levičara pojavu te retke reči bojila je nijansa užasa ili prezira, kao što je, uostalom, bojila sve što je bilo kolonijalno. trebalo se zateći u ovom sta-

rom baru pred fajront, među gospodom u kojoj se utrkuju rak i ciroza, trebalo se naći na rubu sveta, u ovom podrumu da bi ta reč ponovo odjeknula u svom izvornom značenju. ta informacija mi je saopštena teatralno i valjalo je odgovoriti istim tonom. „Eh! indokina!“ rekao sam. „Pomalo nalik Vijetnamu, a? Ali na francuski način, bez sredstava, pomoću štapa i kanapa. Pošto nismo imali helikoptere, momci su skakali iz aviona i ako bi se padobran otvorio, nastavljali su pešice.“ Onaj čovek me je čuo. Podigao je glavu i pokušao da se osmehne. Pogledao me je ledenoplavim očima čiji izraz nisam uspeo da odgonetnem, ali možda me je samo razgledao. „Bilo je toga; sredstva su zaista nedostajala“, i nastavio je da čita raširene novine okrećući stranu po stranu, do kraja, ne preskačući nijednu. Pažnja je prešla na nešto drugo jer ambijent za šankom ne pogoduje epskom žanru. Evo šta ide uz belo vino kao aperitiv: brzina, odsustvo ozbiljnosti, nedostatak inercije, zajedničko usvajanje fizičkih svojstava koja ne pripadaju stvarnom svetu što nas pritiska i hvata u zamku. Kroz žute čaše makonskog vina videli smo jedan bliži svet koji je više odgovarao našim slabašnim jedrima. Kad bi nastupio čas, vraćao sam se odatle s praznim kolicima, vraćao sam se u sobu da dremkom izlečim mamurluk od vina koje sam popio tokom prepodneva. Pokazalo se da bi posao koji sam radio mogao biti koban po moju jetru. Pre nego što bih utonuo u san obećavao sam sebi da ću ubrzo raditi nešto drugo, ali bih uvek zaspao ne saznavši šta. Pogled tog čoveka sam zapamtio. njegova ledena boja nije odavala ni emociju ni dubinu. Ali iz njega je zračilo izvesno spokojstvo, izvesna prozirna pažnja koja je ka njemu privlačila sve što ga je okruživalo. dok te taj čovek posmatra, osećaš da si mu blizu. da između vas nema nikakve prepreke koja ometa vid ili ga iskrivljuje. Verovatno sam bio u zabludi pod utiskom boje njegovih dužica, njihove praznine slične ledu što plovi po crnoj vodi, ali sam zapamtio taj pogled koji je trajao nekoliko časaka i naredne nedelje stalno sam sanjao indokinu. taj san, prekinut u zoru,

pratio bi me celog dana. nikad ranije nisam mislio o indokini a sad sam je sanjao, na vrlo određen, ali sasvim imaginaran način. sanjao sam jednu ogromnu kuću. Mi smo bili unutra; nismo znali ni gde se ona završava ni šta je napolju. nisam znao ko smo „mi“. Peli smo se na spratove škripavim drvenim stepeništem koje se uzdizalo u blagoj spirali sve do odmorišta, odakle su polazili hodnici s mnogo vrata. Peli smo se jedan za drugim, tromim korakom jer smo nosili teške rance. ne sećam se oružja, samo starih ranaca od crnog platna s metalnom armaturom, njihovih vatiranih ivica. Obučeni kao vojnici peli smo se tim beskrajnim stepeništem, a onda smo ćutke, u koloni jedan po jedan, prolazili dugačkim hodnicima. ništa nije bilo osvetljeno kako treba, drvenarija je upijala svetlost, prozora nije bilo ili su ih sakrivali unutrašnji kapci. iza nekih odškrinutih vrata videli smo ljude kako sede oko stola i jedu u tišini ili spavaju u dubokim krevetima, između debelih jastuka i na prošivenim jorganima. dugo smo hodali. na jednom odmorištu smo stavili rance na gomilu. Oficir koji nas je vodio pokazao nam je gde da se smestimo. umorni, legli smo iza ranaca a on je jedini ostao na nogama. Mršav, raširenih nogu, držao je pesnice na kukovima, a rukavi su mu još bili podvrnuti; njegova jednostavna ravnoteža obezbeđivala je našu odbranu. Postavili smo barikadu na stepeništu, napravili bedem od ranaca, ali neprijatelj je bio u zidovima. Znao sam to zato što sam nekoliko puta gledao njegovim očima. gledao sam nas odozgo kroz pukotine na plafonu. nisam dao nikakvo ime tom neprijatelju jer ga nikad nisam video. gledao sam njegovim očima. sve vreme znam da je taj ograničeni rat zapravo rat u indokini. Bili smo napadnuti, stalno smo bili napadani, neprijatelj je cepao tapete, nadirao iz pregradnih zidova, padao s plafona. ne sećam se oružja ni eksplozija, samo tog iskrsavanja i nadiranja, nadiranja opasnosti iz zidova i plafona koji su nas okruživali. Bili smo opkoljeni i držali smo se junački, skvrčeni na uskim delovima odmorišta, iza ranaca. naš oficir je i dalje stajao uspravno s pesnicama na kukovima i

pokretima brade nam pokazivao gde treba da budemo u ovoj ili onoj epizodi invazije. Bacakao sam se za vreme tog sna i budio se natopljen znojem koji je mirisao na vinska isparenja. narednih dana nisam mogao da se otmem zagušljivoj slici kuće koja se zatvara i oholog, vitkog, uvek uspravnog oficira koji nas bodri. Kad je živahnost sna isparila, ostalo mi je samo „mi“ iz te priče. neodređeno „mi“ je prolazilo kroz san, prolazilo kroz priču koju sam sklapao opisujući, u nedostatku boljeg, opšte gledište s kog je taj san bio proživljen. Jer snove živimo. gledište s kog je ovaj san bio proživljen bilo je opšte. Bio sam među vojnicima koji su marširali s rancem na leđima, bio sam među vojnicima koji su ležali iza zaklona od ranaca, zbijali se da bi se bolje zaštitili, ali sam bio i u skrivenim pogledima koji su vrebali iz zidova, bio sam u dahu celine, što mi je omogućilo da od toga napravim priču. Jedini koji nisam bio, jedini koji nije ušao u to „mi“, koji je ostao „on“, bio je mršavi oficir, uvek uspravan, nenaoružan, čije je svetlo oko umelo sve da pročita i čije nas je komandovanje spaslo. spaslo. „Mi“ je performativno; čim se izrekne, „mi“ stvara grupu; „mi“ je oznaka za zajedništvo osoba među kojima je i govornik, a on ima prava da govori u ime ostalih jer su veze među njima tako jake da onaj koji govori može da govori za sve. Kako sam u spontanosti svog sna mogao koristiti jedno tako nepromišljeno „mi“? Kako sam mogao da proživljavam priču koju nisam doživeo i koju čak i ne znam? Otkud mi moralno pravo da kažem „mi“ kad sam dobro znao da su počinjena strahovita nedela? Međutim „mi“ je radilo ovo i ono, „mi“ je znalo, i to se nije moglo drukčije ispričati. Kad bih izronio iz alkoholnog dremeža, čitao sam knjige, gledao filmove. u svojoj sobi u potkrovlju bio sam slobodan do večeri. Hteo sam da naučim sve o toj izgubljenoj zemlji od koje je ostalo samo ime, samo jedna reč napisana velikim slovom, zemlji nastanjenoj blagim i nezdravim tre-

perenjem, sačuvanim na dnu jezika. naučio sam sve što se moglo naučiti o tom ratu s malo slika – jer ih je malo napravljeno i jer su mnoge od njih uništene, a one koje su preostale bile su nerazumljive pošto su ih sakrile one mnogobrojne i lako čitljive slike američkog rata. Kako nazvati te ljude koji su išli kroz šumu u koloni jedan po jedan, svaki sa starim platnenim rancem na leđima, onakvim kakav sam i ja nosio u detinjstvu jer sam od oca nasledio onaj koji je on nosio u detinjstvu? treba li ih nazvati Francuzima? Ali šta bih onda bio ja? treba li ih nazvati „mi“? da li je dovoljno da čovek bude Francuz da bi ga se ticalo šta su radili drugi Francuzi? Pitanje miriše na dokolicu, ono je gramatičko, svodi se na pitanje kojom zamenicom treba označiti te što su marširali kroz šumu s rancem čije sam metalne šipke nekad osećao u udubini leđa. Hoću da znam s kim živim. s tim ljudima sam delio jezik, a to je ono što delimo sa onima koje volimo. s njima sam delio mesta, prolazili smo istim ulicama, s njima sam išao u školu, slušali smo iste priče, zajedno smo jeli neka jela koja drugi ne jedu i mislili smo da je to dobro. Zajedno smo govorili jedini jezik koji se računa, onaj koji razumemo pre razmišljanja. Mi smo organi istog velikog tela ujedinjenog skeletom jezika. Ko zna dokle se proteže to veliko telo? Ko zna šta radi leva ruka dok je desna zaokupljena milovanjem? zapitah se dok sam milovao vijugavi oblik one koja je ležala pored mene. Zaboravio sam joj ime; čudno je što tako malo znamo o onom s kim spavamo. Čudno je to, ali dok ležimo pored nekog, oči su nam obično zatvorene, a i kad ih otvorimo, suviše smo blizu da bismo prepoznali to lice. ne znamo ko je „mi“, ne možemo da se odlučimo za gramatički oblik, pa onda ćutimo o onom što se ne može reći. A o tim ljudima što idu kroz šumu neće se govoriti više nego o imenu one koja je ležala pored mene, zaboravljenom imenu. tako malo znamo o osobi koja je pored nas. to je zastrašujuće. Važno je pokušati da saznamo. Više puta sam ponovo video čoveka s raširenim novinama. nisam mu znao ime, ali to nije imalo nikakvog značaja u izgubljenoj kafani. nijedan

redovni gost nije bio ništa drugo do refren, svako je postojao samo kao neka pojedinost koju su ostali ponavljali; ta pojedinost koja je išla od usta do usta, uvek ista, jednom je omogućavala da bude prepoznat, drugima da se smeju, a svima da popiju čašicu. Alkohol je savršeno gorivo za takve mašine. On eksplodira i rezervoar je začas opet prazan. Brutalan start; nema samostalnosti; neophodno je ponovno punjenje gorivom. On je bio veteran indokine, čovek koji je u vreme najveće gužve rasprostirao novine i zauzimao ceo sto, a nikom nije padalo na pamet da ga uznemirava; ja sam bio mladić na gadnoj nizbrdici koji se nije rastajao od pijačnih kolica i koji je svakog dana u jedan odlazio da ih napuni: ni jedno ni drugo nije prolazilo bez dvosmislenih šala. dugo je to moglo trajati. Moglo je trajati do iscrpljenja. Moglo je trajati do njegove duboke starosti i smrti jer je on bio mnogo stariji od mene; moglo je trajati do sledeće faze mog propadanja, kada više ne bih imao ni novca ni snage ni moći govora da dolazim u kafanu i zadržavam svoje mesto, kada više ne bih imao snage da sa ostalima sedim za šankom u očekivanju kraja. Moglo je dugo trajati zato što je takav život uređen da se ne menja. Alkohol konzervira žive u poslednjem položaju koji su zauzeli; znamo da muzeji u staklenim kadama čuvaju tela onih koji su nekad živeli. Ali nedelja nas je spasla. neki se nedeljom dosađuju i od nje beže, ali taj prazni dan je preduslov kretanja; taj dan je prostor sačuvan za događanje promene. u nedelju sam saznao njegovo ime i moj život je krenuo drugim tokom. te nedelje kad sam saznao njegovo ime prošetao sam obalom sone do umetničke pijace. njeno ime mi je bilo smešno jer je dobro odgovaralo onom što se tu zbiva: trgovina umetničkom sitnurijom. Šta sam tamo tražio? Znao sam za bolje dane, jednom ću i o tome nešto reći: književnost mi nije bila nepoznata, imao sam ukusa, voleo sam slikarstvo i pomalo se razumeo. razočarao sam se, ali bez gorčine i najdublje razumem dišanov aforizam: „Čak i umetnikov prdež je umetnost.“

to mi izgleda sasvim jasno; možda zvuči kao dosetka, ali savršeno opisuje ono što pokreće slikare i one koji dolaze da ih vide. na umetničkoj pijaci ništa nije veoma skupo, ali ni veoma lepo. Ljudi besposliče ispod platana, dokono posmatraju izložene stvari, a drugi, oni za tezgom, odmeravaju gomilu danguba koja klizi pored njih sve prezrivijim pogledom kako vreme odmiče a ništa se ne prodaje. Više volim da budem ovde nego u zatvorenom svetu galerija jer ono što se ovde izlaže nesumnjivo je slikarstvo: slika na platnu u nekom od poznatih stilova. Prepoznajemo ono što znamo, možemo da isključimo subjekt, a iza neupitnih slika vreba grozničavi pogled umetnika. izlagači se i sami pokazuju; spasavaju svoju dušu jer su umetnici, a ne dangube; a dangube spasavaju svoju dušu tako što dolaze da vide umetnike. Onaj koji slika spasava dušu pod uslovom da mu nešto kupe, a kupovinom neke slike kupac obezbeđuje indulgencije, otima nekoliko rajskih sati od svakodnevnog prokletstva. Odlazio sam tamo i zabavljao se otkrivajući svaki put iznova koliko umetnici liče na svoje delo. Lenjo prihvatamo pijačni sentbevizam i verujemo u suprotno: umetnik se izražava i daje oblik svom delu, pa ga ono, prirodno, odražava. Koješta! Jedan prolazak ispod razgranatih platana umetničke pijace otkriva sve! umetnik se ne izražava – a šta bi on i rekao? On sebe konstruiše. to što izlaže, to je on. iza svoje tezge izlaže se pogledu danguba kojima zavidi i koje prezire, a oni mu uzvraćaju ta osećanja s druge strane, naopačke, i svi su zadovoljni. umetnik proizvodi delo a ono mu zauzvrat daje život. Pogledajte onog visokog mršavka koji pravi užasne portrete širokim potezima tempere: uvek je to on iz različitih uglova. sklopite ih u celinu i videćete kakav bi on hteo da bude. A ono što bi hteo, to i jeste. Pogledajte onog koji brižljivo slika odveć živahne akvarele, odveć odsečne, s vrištećim bojama i jasno artikulisanim površinama. On je gluv, ne čuje pojedinosti onog što govore radoznalci i slika svet onako kako ga čuje. Pogledajte onu vrlo lepu ženu koja slika samo portrete vrlo lepih žena.

sve liče na nju; s godinama se ona sve bolje oblači, sahne, a naslikane žene su sve drečavije. na predvidljiv način u dnu platna ispisuje „dorijana“. Pogledajte ovog stidljivog Kineza koji nudi slike ekstremnog nasilja, lica u krupnom planu duboko izbrazdana potezima četkice. On nikad ne zna šta bi sa svojim ogromnim rukama i zbog toga se izvinjava ljupkim osmehom. Pogledajte ovog ovde koji slika minijature na uglačanom drvetu. ima frizuru kakva se može videti samo na marginama starih rukopisa, voštani ten a repertoar pokreta polako svodi na držanje srednjovekovne statue. Pogledajte ovu krupnu ženu s kosom ofarbanom u crno, koja je videla bolje dane, koja je sada sparušena, ali i dalje uspravna, sa iskrom u oku. Ona tušem povlači vijugave linije isprepletanih tela; samouvereni erotizam koji nije raskalašan i ne prelazi granicu. Pogledajte ovu Kineskinju među dekorativnim platnima. Kosa joj pada na ramena kao zavesa od crne svile, a u središtu, kao u kakvoj škrinji s nakitom, nalaze se njene jarko crvene usne. njene šljaštave slike nisu naročito zanimljive, ali kad ona sedi među njima, postaju savršena pozadina za duboki purpur njenih usana. Otišao sam tamo i prepoznao sam ga, prepoznao sam njegov ukočeni visoki stas. Mahnuo je svojom lepom glavom mršavog čoveka, kao nasađenom na kraj motke. izdaleka sam prepoznao njegov čisti profil, njegovu sedu kosu ošišanu na četku, prav nos koji je pokazivao napred. njegov nos je pokazivao takav elan da je izgledalo kao da njegove blede oči zaostaju, oklevaju. skelet mu je bio delatan, a oči zamišljene. Pozdravili smo se klimanjem glave; nismo znali dokle treba da idu naši pokreti i reči izvan rutine šanka. Kao da smo se sad sreli u civilu: stojimo s rukama u džepovima, odmeravamo reči, prethodno nismo pili, a ni sad ne možemo da posegnemo za čašom, mimo navike. On me je prodorno posmatrao. u njegovim prozirnim očima čitao sam samo prozirnost koja je, činilo mi se, išla do njegovog srca. nisam znao šta da kažem, pa sam prelistavao akvarele koji su stajali ispred njega. – uopšte ne ličite na slikara – izletelo mi je.

– Fali mi brada. Četkice, međutim, imam. – Vrlo dobro, vrlo lepo – rekao sam učtivo dok sam prelistavao crteže i shvatio sam da je to istina. Konačno sam zaista gledao. u prvi mah sam pomislio da su akvareli, ali sve je bilo naslikano tušem. tehnički, bili su to monohromni lavirani crteži nastali razređivanjem tuša. iz duboke crne boje čistog tuša izvlačio je takvo mnoštvo nijansi, tako različite sive, tako prozirne, tako sjajne da je sve bilo tu, pa i boje, makar i odsutne. Crnilom je pravio svetlost, a iz svetlosti je priticalo ostalo. Podigao sam glavu zadivljen što je moja glava to shvatila. Kad sam prišao njegovom stolu, očekivao sam da ću videti ono što proizvode ljudi koji se kasno posvete slikarstvu, manje-više zato da bi utukli vreme. Očekivao sam pejzaže i portrete dobro odmerene tačnosti, cveće, životinje, sve ono što se smatra slikovitim i što nebrojeni narod amatera uporno umnožava, sve preciznije i sve dosadnije. A onda sam dotakao velike listove koje je naslikao tušem, uzimao ih prstima jedan po jedan, sve osetljivijim i sigurnijim prstima, osetio njihovu težinu, osetio njihovu nit, postavio sam ih pred svoj pogled i to je bilo nalik milovanju. Jedva dišući, listao sam tu eksploziju sivih, te prozirne dimove, velike površine bele boje, te mase apsolutno tamne crne koje su pritiskale celinu težinom senke. nudio je pune kutije, neuredne, rđavo zatvorene, po smešnoj ceni. datumi su se protezali kroz poslednjih pola veka, koristio je različite papire, za akvarel, za crtanje, ali i za pakovanje, smeđe i bele svih nijansi, stare, oštećene i potpuno nove, tek izašle iz radnje s priborom za umetnike. slikao je prema prirodi. teme su bile samo izgovor za korišćenje tuša, ali je bilo jasno da je video to što slika. Mogle su se prepoznati stenovite planine, tropsko drveće, neobično voće; žene pognute u polju pirinča, muškarci u širokoj dželabi, planinska sela; tragovi magle na oštrim brežuljcima, reke oivičene šumom. i muškarci u uniformi, mnogo muškaraca, junačnih i mršavih; neki su ležali na zemlji, očigledno mrtvi. – Već dugo slikate? – Šezdesetak godina.

– sve prodajete? – Zatrpava me. Onda raščišćavam tavan i provodim nedelju na vazduhu. u mojim godinama to su dve važne aktivnosti. uz to, pronalazim zaboravljene crteže, pokušavam da se setim kad sam ih uradio i razgovaram s prolaznicima o slikarstvu. Ali od većine slušam budalaštine; zato nemojte žuriti da nešto kažete. Poslušavši njegov savet, ćutke sam nastavio da listam; žudeo sam da razgovaram s njim, ali nisam znao o čemu. – stvarno ste bili tamo, u indokini? – Vidite, ja ništa ne izmišljam. to je, uostalom, šteta, jer bih mogao više da slikam. – Bili ste tamo? – Ako me pitate da li sam bio s vojskom, da. s Francuskim ekspedicionim korpusom na dalekom istoku. – Bili ste slikar u vojsci? – ne, ne, bio sam padobranski oficir. Po svoj prilici sam bio jedini pripadnik padobranskih jedinica koji crta. Malo su mi se podsmevali zbog te manije. ne mnogo. u kolonijalnoj vojsci nije bilo takve prefinjenosti, ali je bilo svega. Crtao sam portrete tih koji su se rugali. to je bolje od fotografije; sviđalo im se, dolazili su da traže još. uvek sam imao papira i tuša; gde god sam bio, crtao sam. Listao sam grozničavo kao da tražim blago. Prelazio sam s jedne kutije na drugu, otvarao ih, slagao listove i u sebi pratio poteze njegove četkice; pratio sam putanju želje u svojim prstima, u ruci, ramenu i stomaku. svaki list otvarao se preda mnom kao predeo iza okuke puta; ruka mi je lepršala nad njima opisujući spirale i u svim udovima osećao sam umor od prelaženja tolikih linija. Bilo je tu i krokija i velikih složenih kompozicija, a sve se kupalo u direktnoj svetlosti koja je prolazila kroz tela i davala im na papiru onu prisutnost koju su u jednom času zaista imali. u desnom donjem uglu čitko je potpisivao svoje ime: Viktorijen salanjon. Pored potpisa grafitnom olovkom bio je dodat datum, nekad dan pa i sat, a nekad samo godina.

– Pretresam. Pokušavam da se setim. imam mnogo punih kutija, kofera, ormara. – Mnogo ste slikali? – Brzo slikam. Kada sam imao vremena, radio sam više crteža na dan. Mnoge sam izgubio, zaturio, zaboravio, ostavio. Mnogo sam lutao kad sam se povukao iz vojske, a u tim prilikama prtljag je teret, ne nosi se sve; ostavlja se. divio sam se njegovim crtežima. stajao je ispred mene, malo krut, nije se micao; bio je viši od mene, pa me je gledao odozgo, pravo u oči, s tračkom ironije; gledao me je koščatim licem i prozirnim očima u kojima je odsustvo prepreka izgledalo kao nežnost. Zabavna teorija o umetnosti i životu više mi nije bila zanimljiva. spustio sam crtež koji sam držao u ruci i podigao oči ka njemu. – gospodine salanjone, da li biste me naučili da slikam? Predveče je počeo da pada sneg; velike pahuljice su oklevale na svom putu ka tlu. u početku su se jedva videle u sivom vazduhu, a onda je njihova belina počela da se ističe naspram sve tamnijeg neba. na kraju se nije videlo ništa osim njih, sjajnih pahuljica na crnoj pozadini, i beli sloj prekrio je tlo kao mokar čaršav. Prizemna kućica gušila se pod snegom u ljubičastoj svetlosti decembarske noći. Ja sam sedeo, a salanjon je gledao napolje. stajao je ispred prozora ruku ukrštenih na leđima i gledao sneg kako pada na njegovu kuću s baštom u Vorasje-le-Bredenu, na istočnom rubu naselja, gde skončavaju talasići mekih polja što se pružaju uz izeru. – sneg sve pokriva belim plaštom. tako se govorilo, je li? tako se o snegu govorilo u školi. njegov beli pokrov. Kasnije sam ga izgubio iz vida; kao uostalom i pokrove: u najboljem slučaju imali smo ceradu, a inače brzo zakopavanje i pobadanje krsta. ili ostavljanje na zemlji, ali retko. trudili smo se da ne izdamo mrtve, da se vratimo s njima, da ih prebrojimo i da ih pamtimo. Volim sneg. sad tako malo pada, pa onda stojim pored prozora kao

da prisustvujem nekom događaju. najgore trenutke života proživeo sam usred paklene žege i buke. Zato je sneg za mene tišina, spokoj, hladnoća koja okrepljuje, pa zaboravljam znoj. užasavam se znoja, a tokom dvadeset godina bio sam njim natopljen, nikad nisam uspevao da se osušim. sneg je za mene ljudska toplota suvog tela u zaklonu. ne verujem da je sneg mio onima koji su upoznali rusiju u rđavoj odeći i strahu od smrzavanja. stari nemci ga ne podnose i čim osete prvi dah zime, odlaze na jug. Ali meni su palme odvratne; tokom dvadeset godina ratovanja nisam video sneg; a sada će mi ga oduzeti globalno zagrevanje. Zato koristim priliku. nestaću zajedno sa snegom. tokom dvadeset godina bio sam u vrelim zemljama; prekomorskim, kao što se kaže. Za mene je sneg Francuska: sankanje, božićno grudvanje, džemperi s norveškom šarom, skijaške pantalone, sve te nepotrebne i spokojne stvari od kojih sam pobegao i kojima sam se vratio, donekle protiv svoje volje. Posle rata se sve promenilo i sneg je jedino zadovoljstvo koje je ostalo netaknuto. – O kom to ratu govorite? – niste primetili rat koji je trajao dvadeset godina? Beskrajni rat, rđavo počet i rđavo završen; mucavi rat koji možda još traje. rat se stalno nastavljao, prodirao je u sve naše postupke, ali to niko ne zna. Početak je mutan: 1940. ili 1942, ne može se tačno reći. Ali kraj je jasan: 1962, i ni godina više. i odmah smo počeli da se pretvaramo da se ništa nije dogodilo. niste primetili? – rođen sam posle toga. – Ćutanje posle rata i dalje je rat. ne možemo da zaboravimo ono što pokušavamo da zaboravimo; kao kad bi neko od vas tražio da ne mislite na slona. iako ste rođeni kasnije, odrasli ste među znacima. Vidite, siguran sam da ste mrzeli vojsku iako o njoj ništa niste znali. Eto jednog od tih znakova: neobjašnjiva mržnja koja se prenosi dalje iako se ne zna odakle dolazi. – to je pitanje principa. Politički izbor. – izbor? u času kad taj izbor ne povlači nikakve posledice? Kad je potpuno svejedno? izbori bez posledica samo su znaci. i sama ta vojska je

jedan od njih. Zar vam ona ne izgleda nesrazmerno? nikad se niste upitali čemu tako velika vojska, spremna ko zapeta puška, nestrpljiva, vidljivo nervozna – zašto postoji kad ničem ne služi? Kad živi u zatvorenoj posudi, kad joj se niko ne obraća, kad se ona nikom ne obraća? Koji neprijatelj može opravdati takvu mašinu u kojoj svi muškarci, pazite, svi muškarci provode godinu dana života, nekad i više? Koji neprijatelj? – rusi? – Koješta. Zašto bi rusi uništili deo sveta koji bezmalo funkcioniše i koji im daje sve što im nedostaje? ta hajde! nismo imali neprijatelja. Posle 1962. imali smo spremnu vojsku zato što smo čekali da prođe vreme. rat je bio završen, ali su ratnici još bili tu. Čekali smo, dakle, da se sakriju, da ostare i pomru. Vreme sve leči jer problemi umiru. Zatvaramo ih da ne bi pobegli, da ne bi nasumice koristili ono što su naučili. Amerikanci su napravili jedan čudan film o tome; čovek vičan ratovanju luta pustim predelima. ima samo vreću za spavanje, nož i tehničko znanje o svim načinima ubijanja koje mu je utisnuto u dušu i živce. ne sećam se više njegovog imena. – rambo? – tako je, rambo. napravili su prilično glupe nastavke, ali ja govorim samo o prvom filmu: u njemu je prikazan čovek koga mogu da razumem. Čovek je želeo mir i tišinu, ali mu nisu dali mesto koje mu pripada, pa je onda izazvao požar i krvoproliće u jednom gradiću jer ništa drugo nije znao da radi. tako je to kad se čovek nauči ratovanju, ne može da ga zaboravi. Mislimo da je taj čovek daleko, u Americi, ali ja sam u Francuskoj upoznao na stotine sličnih; kad uračunam one koje nisam upoznao, ima ih više hiljada. Vojska se održava zato da bi se tim ljudima omogućilo da čekaju; zato da se ne bi raštrkali. Ljudi o tome ništa ne znaju zato što se ne udara na velika zvona: sve što se događa u Evropi tiče se celog društva i o tome se ćuti; kažu da je zdravlje ćutanje organa. stari gospodin je govorio ne gledajući me; gledao je kroz prozor kako pada sneg i govorio jednako blago okrenuvši mi leđa. nisam razumeo o čemu govori, ali sam slutio da zna neku priču koju ja ne znam; da je on

sam ta priča, a ja sam se slučajno s njim našao na najzabačenijem mestu, nigde, u kućici u istočnom predgrađu, gde se grad rasplinjava u lepljivo blato polja izere; i bio je spreman da mi govori. srce mi je lupalo. u gradu u kom sam živeo, u gradu u koji sam došao da skončam, našao sam zaboravljenu odaju, mračnu sobu koju nisam primetio kad sam u njemu prvi put boravio; gurnuo sam vrata i preda mnom se ukazao tavan, neosvetljen, dugo zatvoren, a na prašini koja je pokrivala pod nije bilo tragova koraka. A na tom tavanu bio je kovčeg; a u kovčegu, nisam znao šta. niko ga nije otvorio otkad je tu stavljen. – Šta ste vi radili u svemu tome? – Ja? sve. slobodna Francuska, indokina, džebel5. Malo sam bio u zatvoru, i onda ništa. – u zatvoru? – ne dugo. Znate, to se loše završilo; pokoljem, poricanjem i dizanjem ruku. s obzirom na vaše godine, roditelji su vas začeli na vulkanu. Vulkan se tresao, malo je nedostajalo da eksplodira i celu zemlju pretvori u prah. Vaši roditelji morali su biti slepi ili optimisti ili možda nevešti. Ljudi su tada više voleli da ništa ne znaju, da ništa ne čuju, više su voleli da žive bezbrižno nego da strahuju od eksplozije vulkana. i onda ništa, vulkan se uspavao. Ćutanje, gorčina i vreme nadvladali su eksplozivne sile. Zato sada osećamo smrad sumpora. to je magma; ona dole ostaje vrela i prolazi kroz pukotine. Polako se diže pod vulkanima koji ne eksplodiraju. – Žalite? – Zbog čega? Zbog mog života? Zbog ćutanja koje ga okružuje? nemam pojma. to je moj život: stalo mi je do njega kakav god da je bio, nemam drugi. Oni koji ubijaju ovaj život umiru, a ja nemam nameru da umrem. – to govori otkad ga znam – rekao je snažan glas iza mene, ženski, melodičan glas koji je ispunio celu prostoriju. – Lepo mu kažem da greši, ali moram priznati da je zasad on u pravu. 5

u severnoj Africi brdo, planina, planinsko područje. (Prim. prev.)

trgnuo sam se i ustao istim pokretom. Pre nego što sam je video, dopao mi se njen način govora, njen prekomorski akcenat, tragika njenog glasa. Ka nama je dolazila jedna žena, vrlo uspravna, vrlo sigurnog koraka; koža joj je bila pokrivena finom mrežom bora poput zgužvane svile. Bila je istih godina kao salanjon; pošla je ka meni i pružila mi ruku. Ostao sam nepomičan i nemušt, očiju uperenih u nju i otvorenih usta. Pružila mi je ruku i rukovali smo se; iznenadio me je veoma blag dodir, neposredan i šarmantan, redak među ženama, koje često ne znaju da se rukuju. Zračila je snagom, to se osećalo na njenom dlanu; zračila je pravom snagom koja nije bila pozajmljena od drugog pola već je imala boju pune ženstvenosti. – Predstavljam vam svoju suprugu Euridiku Kalojanis, Judeo-grkinju iz Bab el-ueda, poslednju iz njenog roda. sada nosi moje prezime, ali ja i dalje koristim ono pod kojim sam je upoznao. napisao sam to ime toliko puta, na toliko koverata, uz toliko uzdaha da ne mogu drukčije da je zamislim. Moja želja za njom nosi to ime. uz to, ne volim kad žene izgube svoje ime, pogotovo što njeno ime nema ko da nasledi, i mnogo sam poštovao njenog oca uprkos našim razilaženjima; a pored toga Euridika salanjon prilično loše zvuči, zar vam se ne čini? Pomislio bi čovek da je neka vrsta povrća; ne odaje dužno poštovanje njenoj lepoti. da, njenoj lepoti. to je bilo to, baš to. Euridika je bila lepa, znao sam to istog časa, pre nego što mi je rečeno, s rukom u njenoj ruci, sa očima u njenim očima, dok sam nepomičan, glup i nemušt, tražio reči. razlika u godinama zamagljuje opažanje. Mislimo da nismo istih godina, mislimo da smo daleko, a zapravo smo tako blizu. Biće je isto. Vreme prolazi, nikad ne ulazimo u istu reku, tela se kreću u vremenu kao čamci na vodi. Voda nije ista, nikad nije ista, ali čamci udaljeni jedni od drugih ne znaju da su istovetni; samo su na drugom mestu. Zbog razlike u godinama ne znamo više da sudimo o lepoti jer se lepota doživljava kao projekat: lepa je ona koju mogu poželeti da zagrlim. Euridika je bila istih godina kao salanjon, i njena koža je imala toliko godina, i njena kosa je imala toliko godina, i oči, i usne i ruke koje nisu govorile ništa drugo. nema ničeg odvratnijeg

od izraza „tragovi lepote“ i od prenemaganja lažne skromnosti koje prati kompliment „niko vam ne bi dao toliko godina“. Euridika je izgledala kao da ima toliko godina i bila je sam život. Ceo njen intenzivni život bio je prisutan u svakom njenom pokretu, ceo njen život u držanju njenog tela, ceo njen život u modulacijama njenog glasa, i taj život je nju ispunjavao, izlagao se divljenju, bio zarazan. – Jaka je moja Euridika; toliko je jaka da nisam morao da se osvrćem kad sam je izvodio iz pakla, nisam morao da proveravam da li me prati. Znao sam da je tu. Ona nije žena koja se zaboravlja i njeno se prisustvo oseća čak i iza leđa. Prebacio je ruku preko njenog ramena, nagnuo se ka njoj i poljubio je. rekao je ono što sam i sâm mislio. Osmehnuo sam se, razbistrilo mi se u glavi; ponovo sam vladao svojom rukom i pogled mi se učvrstio. Viktorijen salanjon me je naučio da slikam. dao mi je četkicu od vučje dlake, kinesku četkicu živog dodira koja je odskakala od papira a da nije gubila ništa od svoje snage. „Ovo nećete naći u radnji, imaju samo četkice od kozje dlake, koje su dobre za kaligrafiju, za popunjavanje, ali ne i za liniju.“ naučio me je da četkicu držim zaobljenom šakom kao što se drži jaje, u položaju tako nestabilnom da ga i dah može poremetiti. „dovoljno je, dakle, da kontrolišete dah.“ naučio me je da procenjujem tuševe, da razlikujem nijanse crne boje, da o njima sudim po sjaju i dubini pre nego što ih upotrebim. naučio me je vrednosti belog papira čija je netaknuta površina dragocena kao stanje jasnoće. naučio me je da je prazno bolje od punog zato što se puno više ne kreće, ali i da je puno postojanje, i da treba prelomiti i prekinuti prazninu. ništa nije radio preda mnom, samo mi je govorio i gledao mene kako radim. dovoljno mu je bilo da me nauči kako da koristim alat. način na koji ću to činiti biće samo moj, kao i ono što želim da slikam. na meni je bilo da slikam, i da mu pokažem šta sam uradio ako to želim. inače, bilo mu je dovoljno da vidi kako držim četkicu u času kad ona dodirne papir

ili kako jednim neprekidnim potezom povlačim liniju. to mu je bilo dovoljno da me povede na put slikarstva. dolazio sam često. učio sam radeći, a on me je podučavao gledajući. nije slikao. rekao mi je da je počeo da koristi dokolicu za pisanje svojih sećanja. dobro smo se našli. ratnici često smatraju da su bogomdani za književnost. u svemu žele da budu uspešni – živeli su i misle da im niko nije ravan u pripovedanju. A s druge strane, književni amateri hvale se poznavanjem strategije, taktike, opsade, svih disciplina koje se u stvarnosti često koriste na katastrofalan način, na način dostojan žaljenja, ali mnogo sažetije nego u knjigama, to im se mora priznati. Više puta mi je govorio o svojim memoarima, uzgred, a jednog dana nije izdržao i doneo mi je svesku. ispunjavao je plave sveske „sejes“ lepim školskim rukopisom. snažno je uzdahnuo i stao da čita. Počinjalo je ovako: „rođen sam u Lionu, 1926. godine, u porodici sitnih trgovaca kao sin jedinac.“ Zastao je, spustio svesku i pogledao me. – Čujete li dosadu? Već prva rečenica mi je dosadna. Čitam, i nestrpljiv sam da stignem do kraja; tu prekidam i više ne počinjem. ima još mnogo strana, ali prekidam. – izbacite prvu rečenicu. Počnite od druge ili neke još dalje. – Ovo je početak. Valja da počnem od početka inače se neću snaći. Ovo su sećanja, a ne roman. – Čega se zaista sećate, u početku? – Magle; vlažne hladnoće i mržnje prema znojenju. – Onda počnite odatle. – Ali najpre moram da se rodim. – sećanje nema početak. – Mislite? – Znam; sećanje dolazi na sve moguće načine, naglo, nema početak kao biografska beleška o mrtvim ljudima. A vi nemate nameru da umrete. – samo želim da budem jasan. rođenje je dobar početak.

– tada niste bili tu, pa ono nije ništa. ima mnogo početaka u sećanju. izaberite onaj koji vam odgovara. Možete se roditi kad god vam odgovara. u knjigama se ljudi rađaju u bilo kom uzrastu. Zbunjen, ponovo je otvorio svesku. u sebi je pročitao prvu stranicu, pa onda i druge. Papir je već dobijao žutu boju. iznosio je pojedinosti, okolnosti i peripetije onog što je proživeo, onog što je smatrao dostojnim pamćenja. Bilo je to dobro poređano. Ali nije govorilo ono što je on želeo da kaže. Zatvorio je svesku i pružio mi je. – ne znam ja ovo da radim. Počnite vi. Zbunilo me je što je tako doslovno shvatio moj savet. Ali ja sam narator: treba da pripovedam. iako to nije ono što želim, nije ono čemu težim jer bih više voleo da pokazujem. Zato sam ovde, kod Viktorijena salanjona, da bi me on naučio da četkicu držim bolje nego olovku i da bih najzad mogao da pokazujem. Ali možda je moja ruka stvorena za olovku. uz to, trebalo bi da mu se odužim na neki način, da se malo potrudim i da mu nadoknadim trud oko mene. novac bi olakšao stvar, ali ga nemam, a ni on ga ne želi. Pa sam uzeo njegovu svesku i počeo da čitam. sve sam pročitao. nije se varao, bilo je dosadno; ratne uspomene kakve se obično štampaju o autorovom trošku. Kada čitamo te knjige, štampane krupnim slovima, pune uvučenih redova, postajemo svesni da se u jednom jedinom životu i ne događa bogzna šta... kada se on tako ispriča. A opet jedan proživljeni trenutak sadrži više nego što može opisati pun kovčeg knjiga. u događaju ima nečeg što njegova priča ne uspeva da rasplete. događaji postavljaju beskrajno pitanje na koje pripovedač ne odgovara. ne znam kakvu mi merodavnost on pripisuje. ne znam šta je mislio dok me je gledao odveć svetlim očima, očima u kojima nisam otkrivao emocije, već samo prozirnost koja me je navodila da verujem u bliskost. Ali ja sam narator; i zato pripovedam.

K O M E N TA R I I

Spahije iz Valansa polaze u Zaliv

ROMAN I

Život pacova

K O M E N TA R I II

Znao sam za bolje dane i ostavio sam ih za sobom

R O M A N II

Odmetnuti se u aprilu

119

K O M E N TA R I III

Recept za analgetike u dežurnoj apoteci

139

R O M A N III

Konvoj motorizovanih Zuava stiže u pravi čas

179

K O M E N TA R I IV

Ovde i tamo

209

R O M A N IV

Prvi put i šta je bilo posle toga

233

K O M E N TA R I V

Krhki poredak snega

277

ROMAN V

Rat u krvavom vrtu

299

KOM ENTA RI VI

Oduvek sam je viđao, ali se nisam usuđivao da joj se obratim

401

R O M A N VI

Trogubi, šestogubi, dvanaestogubi rat – čudovište koje samo sebe proždire

447

KOM ENTA RI VII

Gledali smo povorku mrtvih a da toga nismo bili svesni

521

Aleksis Ženi FRANCUSKO UMEĆE RATOVANJA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-100-5 štampa C-print

marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.133.1-31 ЖЕНИ, Алексис, 1963Francusko umeće ratovanja / Aleksis Ženi ; prevela sa francuskog Slavica Miletić. Beograd : Zavet, 2015 (Beograd : C-print). 568 str. ; 23 cm. - (Biblioteka Z) Prevod dela: L'art français de la guerre / Alexis Jenni. ISBN 978-86-7034-100-5 COBISS.SR-ID 210696460