Noemi Seči / KOMUNISTA MONTE KRISTO by Zavet

Komunista Monte Kristo

Szécsi Noémi KOMMUNISTA MONTE CRISTO © Szécsi Noémi, 2006

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Noemi Seči

Komunista Monte Kristo Prevela sa mađarskog Angela Pataki

MMXI

Zahvaljujem se Laslu Martonu i Šandoru Mesarošu što su delimično ili u celini pročitali rukopis i uputili mi svoje primedbe, kao i važne savete o tehnici pisanja romana. (Na žalost, nisam ih sve prihvatila...)

Izvinjavam se suprugu što je u poslednje dve godine za večerom morao da sluša o raznim slučajevima vezanim za mađarsku komunističku partiju, a takođe i svojoj trogodišnjoj ćerki, koja je zbog interesovanja svoje majke reč „komunista“ naučila da izgovori ranije nego reč „Pepeljuga“.

I. DEO

Šanji

Prva glava Ipak ću vam otkriti toliko, dragi gospodine biskupe Oskare Prohaska, oče naš u Hristu, da se mi sada nalazimo usred svetske revolucije... „Nepsava“1, 1919.

Moj pradeda je jednog dana krajem jula 1919. godine pošao u Beč. U desnoj ruci nosio je kartonski kofer pun dijadema, tijara i blistavog ženskog nakita, u levoj štap za šetnju. U srcu strepnju. U srcu ljubav. Oznojena košulja lepila mu se za atletski građen gornji deo tela, ali nipošto nije raskopčavao nijedno dugme da se ne bi naziralo neko od slova natpisa tetoviranog na njegovom grudnom košu. Gesamtkunstwerk. Napisano samim tankovijastim, gipkim slovima. I sâm majstor tetovaže – jedan načitaniji proleter koji je deset godina služio na engleskom teretnom parobrodu Queen of Russia – rekao je da je to beskrajni idiotizam. Gezamtkunstverk2 je izbledeo, Klimt je umro, vest o tome doneo je i ilustovani nedeljnik „Tolnai vilaglapja”. Ali šta 1 Mađarski levičarski dnevni list osnovan 1877. godine. Prvobitno je bio list Socijaldemokratske partije, a od 1948. do 1989. pripadao je sindikatima. Danas je blizak Mađarskoj socijalističkoj partiji. (Prim. prev.) 2 Nemački naziv za univerzalno delo umetnosti, sinteza više oblika umetnosti. (Prim. prev.)

se tu moglo učiniti? Pradeda je negde to video i dopalo mu se. U fazi trovanja alkoholom u kojoj se tada nalazio, ta ideja mu se učinila provokativnom i sofisticiranom. Nepotrebno je reći da se to dešavalo još pre drugog slavnog marta, pre nego što je točenje akoholnih pića bilo zabranjeno nakon dolaska na vlast političke partije koja je postavila sebi zadatak da po svaku cenu spreči vrenje mađarske šire. Dugotrajna trezvenost uveliko je izlizala svetle ideje. Uz sve to, moj je pradeda od tada hodao naokolo kao da na svojoj koži nosi vatrom utisnuto ime svoje mrtve drage. – Na čelo je trebalo to da istetovira – sažaljevao ga je mnogo puta moj otac. – Tako bi barem ostalo sačuvano na fotografiji. Na žalost, niko iz porodice to nikada nije video. Nakon 1919. pradeda se više ni pred Gospodom nije pokazivao bez atletske majice. Tog julskog dana je popravio svoju kravatu, učinio je to samo jednom rukom, jer kartonski kofer nije smeo da spusti. Mislio je, tako naslućujem, mislio je da u svojim rukama drži stvar revolucije proletarijata. Izgubljenu stvar revolucije proletarijata, što međutim niko nije smeo da izgovori kada su u Domu Sovjeta izmerili i u kartonski kofer stavili dvadeset kilograma dragulja. Bela Kun je oblozima lečio svoju migrenu, Tibor Samueli – koga je moj pradeda smatrao za ličnog neprijatelja – udarao je pesnicom o sto i govorio o krvi. (Da je ima u izobilju, te da će ako se mnogo krvi prolije to samo prethoditi još većem prolivanju. Takve stvari.) Samo je siroti Oto Korvin umeo da ostane miran. Upravo je sastavljao listu. Pre njega takve liste sačinjavale su turske paše, a kasnije nacisti i pisari Partije strelastih krstova i tajne policije: • 45 kom. sudeći po spoljašnosti zlatnog prstenja, sa kamenjem od safira, opala i rubina (mešovito), 10

• otprilike 100 kom. naizgled vrlo starih ukrasnih dugmadi, sa nabranim tirkiznim ukrasima, • 1 tijara (sa 32 kom. brilijanata), • 1 đerdan od bisera, • raznovrsni ukrasi za konje (4 kom), • 1 minijatura od slonovače sa fotografijom grofice Džeraldine Palfi. Ali Oto nije imao na umu ni svoje prethodnike, ni naslednike. Jednostavno je voleo da se sve slaže, naime još pre samo par meseci radio je u jednoj banci. Pradeda je potpisao priznanicu, zaključao kofer i preuzeo vizu, kao i svežanj novčanica manjih denominacija za eventualne troškove. Bez odlaganja je krenuo kako bi stigao na prvi brzi voz za Beč. Čuo je kako Bela Kun plačnim glasom preklinje na ruskom razgovarajući telefonom, verovatno sa Lenjinom, i moljaka da mu se pošalju crvenoarmejci. Samueli je pored njega mrštio obrve. Ako je iko znao, onda je to zasigurno bio on, da će Lenjin sa zadovoljstvom dati i zlatne ručne satove, i manžete i značke sa srpom i čekićem, ali vojnike – to ne. Jedino je siroti Oto Korvin pradedi poželeo sreću. Pradeda je primetio, dok je Oto još brojao brilijante u tijari, kako mu je linija života upadljivo kratka. Pri rastanku ga je zato toplo zagrlio i pogladio mu je grbu. Naježio se od pomisli da se ovaj čudovišni lik, ovaj politički detektiv sa iskrivljenom kičmom koji oponaša Adija, uzda u njega, u jednog lepuškastog pomoćnog radnika revolucije očeličenog sportom, čiji je intelektualni život na minimumu, i kojeg je, uzgred, upoznao tek pre nekoliko sedmica. „Možda su razlog moje plave oči” – razmišljao je. U našoj porodici pradeda je poslednji imao plave oči. Ali nije mislio dalje o osobenostima svoje privlačnosti. Više ga je brinulo da li će živ stići na voz. Ako bi ga na ulici 11

zaustavila crvena straža i pretresla mu prtljag, ne bi ga vratili ovde u Dom Sovjeta radi legitimisanja ni kad bi to izričito zahtevao, nego bi ga streljali i podelili među sobom blago. Zakon jačeg je na ulici uzeo maha, a pradeda je to pripisivao srozavanju morala nacije, što je obično direktna posledica ratova i revolucija. Groza ga je hvatala pri samoj pomisli da ulicama do kasno u noć tumaraju naoružani, bestijalni proleteri koji jedu buržuje i pucaju na svakoga ko nosi dobro skrojen sako. Pored toga, zastrašujuće je za njega bilo i to što nije verovao u sebe kao jedinstvenu kariku u lancu proletarijata. Zamišljao je sebe kao zrnce prašine, ili možda pre kao zrno peska, ili čak šljunka. Pomislio je kako su mu Kun i ostali dali u ruke grofovski plen samo zato što nijedan od njih ne sme subotom da dotakne novac. Mada, ona četiri meseca provedena u pokretu uverila su ga da za profesionalnog revolucionara ne postoji subota, pa čak ni nedelja, već samo siva svakodnevica klasne borbe. I sâm Bela Kun katkad je govorio: otac mi je bio Jevrejin, ali ja sam komunista. A moj pradeda imao je običaj da kaže: otac mi je bio katolički sveštenik, ja sam, međutim, kopile. Nije dalje razbijao glavu jer je nameravao da stigne do železničke stanice „Keleti“ pre policijskog časa. Ostavivši za sobom Dom Sovjeta na dunavskoj obali – gde su živeli, plakali i smejali se narodni komesari – zapalio je cigaretu i pošao zviždućući. Odšetao je do Klotildinog trga, a zatim produžio ulicama Lajoša Košuta i Rakocijevom. Pradeda je smatrao da je lepši i pametniji od svojih poznanika Izraelaca, a ta njegova pretpostavka se donekle i mogla potvrditi jer je zaista bio lepši od većine njih, premda pametniji nije bio ni od jednog. Osećao je blago gušenje čim bi ugledao jevrejske ratne profitere kako se kočopere na bulevaru u društvu raskošno lepih glumica iz reda gospođica, ali čim bi se pogledao u ogledalo, taj prizor bi ga toliko umirio, rasteretio, da se samozaboravno predavao svojoj neobuzda12

noj naklonosti prema jevrejskim ili polujevrejskim ženama. Tako im se, mislio je, dostojno svetio. „Otkini cvet u kojem vri med“ – prevrtao je sada u sebi jedva čujni glas Alis, i zarcveneo se zbog uspomene da ga je on zaista otkinuo, i mirabile dictu: med u cvetu je vrio. Izduvao je dim cigarete i pomislio kako u Beču možda i nije tolika nestašica životnih namirnica kao u Pešti, gde Društvo prijatelja dece pleni sve poslatičarske proizvode i dostavlja ih samo gladnoj proleterskoj deci. Hrišćanski socijalizam je za njega sve više značio obilovanje u užicima – ko je mogao do vraga na ovako nešto i pomisliti na svečanosti krunisanja Karla IV od Ugarske3! Sigurno ima i torte! – zatreperile su mu oči. „Zaher torta!“, vrištao je samozaboravni glas u njemu, zatim i: „Otkini, otkini!“ Ali otkud sad sve ovo ovde? Tamo gde sudbina mađarskih, a takođe i ostalih nacija, visi o koncu, nema mesta nikakvim frivolnim mislima. Ratna situacija je zabrinjavajuća, mrmljao je pradeda, mada to nije pročitao u dnevnoj štampi, nego je telegrafista tako odgovorio Otu kada ga je ovaj pitao zašto je Belu Kuna zabolela glava. – Ratna situacija je zabrinjavajuća – tako je rekao, ili možda više šaputao telegrafista. Rumuni ante portas, crvenoarmejce sve manje interesuje misija proletarijata u oslobađanju sveta, a sovjetske oslobodilačke trupe po svoj prilici nikad neće stići. (Tačnije: stići će, ali sa priličnim zakašnjenjem, nakon dvadeset i pet godina. Na njih sada ne vredi računati.) Drug Lenjin je opet blefirao! Mada, na oglasnom stubu pred njim Sloboda vodi ka pobedi narod koji se bori na barikadama. Elegantno maše kažiprstom: napred. Pođite ispred mene, molim. U isto vreme na Karlo IV od Ugarske (1887-1922), poslednji car Austrougarske. Nakon što je Austrija postala republika nije abdicirao nego je ceo život nastojao da obnovi monarhiju. (Prim. prev.) 3

levoj ruci drži glavato proletersko dete koje hrani iz svojih grudi. Stalo je već na svoje noge i svakog trenutka može da se popne na glavu crvenoarmejcima koji se ogorčeno bore. Težina mu je doduše zanemarljiva, jer iako je prilično ugojeno, ipak je ono samo duh-zaštitinik. Pradeda je pešačio, već je stigao do Astorije. Na ulici nije bilo gotovo nikog izuzev nekoliko hrabrih muškaraca. Žene, deca, stari i bolesni srkali su kod svojih kuća prazan surogat za čaj ne dižući galamu na ulici. Tako je pradeda još izdaleka mogao da čuje zvuk automobila. Ko se u ovo doba vozika? Niko dobronameran, to je i pradeda znao. Kad se okrenuo unatrag pored njega je zakočilo terensko vozilo. Pradeda je iz prve ocenio da je to automobil Karla IV, ali se ipak nije ponadao tome da je pretendent na presto odabrao baš njega za učesnika u nekakvom rojalističkom puču. Računao je na veliko iznenađenje. A ono nije izostalo. Iz automobila je iskočio Tibor Samueli, koji je do nedavno još sedeo zabrinut u Domu Sovjeta, i uputio se pravo ka pradedi. I sada se, kao i obično, posvetio svojoj militarističkoj maniji u vidu sive, gusto tkane, pamučne uniforme, a u njegovoj crnoj kosi premazanoj brilijantinom i očešljanoj unazad blistalo je ulično osvetljenje. – Druže moj! – uzviknuo je pomalo patetičnim glasom pradeda, želeći da proceni u kakvom je raspoloženju Tibor. – Nisam ja tebi nikakav drug, možeš me slobodno zvati „gospodin Samueli“. – Tibor nije bio u dobrom raspoloženju. – Kako god želiš. Šta hoćeš od mene, gospodine Samueli? – pokoravao se pradeda, dok je jednim okom motrio na Mlade lenjiniste4 kako se polako promaljaju iz unutrašnjosti 4 Pripadnici terorističkog jurišnog odreda Mađarske Sovjetske Republike. Zloglasni odred smrti sastojao se od nekih dvestotinak momaka poznatih po surovosti, odevenih u kožne pantalone, kožne kapute, kožne kamašne i kožne kape, naoružanih karabinima, pištoljima, bajonetima i ručnim granatama. (Prim. prev.)

automobila. Svrstali su se iza Samuelija koji je ne trepnuvši izvadio svoj veliki pištolj i otkočio zatvarač. Pogledao je sugestivno u pradedu, a zatim pokazao prema mladiću u laganom kaputu ukrašenom sitnim šarama koji je šetao drugom stranom ulice. – Slušaj ovamo, Šanji! Vidiš li onog buržuja tamo? – Nikad ne možeš biti siguran da je buržuj. – Pitam: da li vidiš? – Vidim. Paf. Drug Samueli nije nišanio, već samo opalio nasumice, a u sledećem trenutku mladić se stropoštao i isprućio na kaldrmi. Samueli je vratio ogromno oružje u futrolu. Popravio je svoj opasač i podigao kažiprst desne ruke: – Vidiš, Šanji, ovako prolazi onaj ko nanese štetu crvenom proletarijatu. – Ali, nije ništa učinio! – Ali, ovako prolazi – napomenuo je drug Samueli lakonski i ponovo zauzeo svoje mesto u kraljevskom automobilu. Mladim lenjinistima odmah je bilo jasno da je vreme za polazak. Vratili su se u automobil, verni šofer je dao gas i načinivši oštar zaokret pojurili su natrag ka Domu Sovjeta. Pradedu je prošla jeza. Pitao se zašto ga Tibor mrzi, iako se i on njega iz sveg srca gnušao. Zastao je kod jednog plakata i pretvarao se da ga razgleda, samo da u napadu panike ne bi počeo da beži glavom bez obzira kao kakav poljski zec pogođen u gležnjeve. Crvena proleterska ručerda na plakatu ga je ionako već više puta bacila u razmišljanje. Delom, zato što je ispuštala iz sebe neku žutu svetlost, a delom i zato što je elektrostatički privlačila sitan metalni novac, knjige sa tamno zelenim koricama i tamno crvene cvetove mesnatih latica. Plakat je krasio sledeći naslov: Proleterska ruka ili bič Antante? Dobro pitanje. Mnogi se bore sa sličnom dilemom. Lepra ili kolera? Sona kiselina ili kaustična lužina? Tiski vrtlog ili 15

dunavski vir? Metak ili konopac? Ali pradeda zasad nije želeo da donese odluku ovako velikog značaja. Udaljio se sa mesta incidenta ne preterano brzim koracima, ali svesnim svoga cilja. Neko od prolaznika koji su se usudili da izađu na ulicu, pozvao je hitnu pomoć. Bilo je ugodno videti da u ljudima još ima dobre namere, što će se kasnije korenito promeniti. U to vreme čovek je, ukoliko ga crveni ne bi izbliza upucali u glavu i opljačkali, imao sve izglede da zahvaljujući dobroj volji svojih sunarodnika dospe u ruke belim teroristima Pala Pronaija, da ga oni vodaju u krug u Nacionalnoj dvorani za jahanje tako što bi mu za penis vezali debeli kanap. Pradeda je već nosio stvar Doma Sovjeta Rakocijevom ulicom. Smatrao je za odveć zabrinjavajuće to što je Tiboru ideologija značila više od ljudskog života. Buržoaziju bi sasvim iskorenio, a seljaštvo za njega ne predstavlja više od muve što mu zuji na nosu. A zuji mu: „Podela zemlje! Podela zemlje!” Tibor se maši za njom, ščepa je šakom, zatim je stisne, i gle: prosuta joj žuta creva. Bela Kun bi nerado odgovarao kad bi ga pitali zašto je dozvolio Tiboru da likvidira puk. – Šta kažete da je uradio!? Eh, Tibore, čim okrenem glavu na drugu stranu, tek toliko da pošaljem depešu drugu Lenjinu, a ti već iskasapiš građanstvo, desetkuješ seljaštvo! – Ama, ja tako nešto nisam uradio – rekao bi Tibor negodujući. – Ali ću vrlo rado dokusuriti svakoga ko širi takve priče o meni! – A u ruci, iza leđa, drži vešala na sklapanje! Drug Kun ni pogledao ne bi u tom pravcu dok bi tapšao Tibora po ramenu. – Ja imam u tebe poverenja, moj Tibore. Samo ti radi svoj posao. – I ne bi ni zavirio, ne bi mu palo na pamet da baci pogled tamo, iako je Tibor tako užurbano sklopio vešala, da se na njima još uvek klati masni seljak sa vranolikim crnim brcima! Pradeda je obrisao svoje oznojeno čelo i pogledao u svoj 16

džepni sat. Ostalo je još deset minuta do policijskog časa. Požurio je. Neprestano je, međutim, motrio i osluškivao da li Tibor opet dolazi svojim terenskim vozilom, okružen Mladim lenjinistima u kožnim kaputima, sa oružjem na gotovs. „Zapamti još i ovo, Šanji...”, rekao bi i zapucao tako da bi se i točkovi tramvaja olabavili, a gomila proletera u njemu počela da vrišti. Zatim bi brzo povratili prisustvo duha i sponatno zapevali Marseljezu. Budimpeštancima s jedne strane nije blisko osećanje ponosa, a s druge strane su izvanredno prilagodljivi. Užasavali su se što je ukradena statua Franca Jozefa, jer su toliku količinu metala želeli da prigrabe samo za sebe. Laknulo im je, međutim, kad se saznalo da su statuu sklonili zato što nije dopustivo da spomenici krvnika naroda ruže ulice. Do 21. marta malo je ko od njih znao Marseljezu napamet, ali sad čim ih neko mune u rebra, već pevaju. Inače, nema ručka! Moj pradeda je više voleo Internacionalu zbog njenog modernijeg, savremenijeg zvuka i nadahnuto patetičnog teksta. I evo, opet je pevušio, jer je tako i pešačenje išlo brže. – Zar će ovo zaista biti poslednji i odlučni teški boj? – razmišljao je pradeda i popravio dršku kofera. – Zar je to sve? Borimo se u mučnom ratu, izgubimo milion ljudi, tučemo se u krvavim štrajkovima, podignemo Aster revoluciju5, a nakon toga nikakvog posla više nemamo i skrštenih ruku gledamo kako Mihalj Karolji – u očima svoje klase samo „izopačeni hazarder” – predaje vlast socijaldemokratama, a socijaldemokrate komunistima. Oni se, pak, nisu odmah snašli u toj ulozi. Prvo je družina Jenea Landlera pokorno pokucala na vrata zatvorske ćelije Bele Kuna, koji je zbog okolnosti Pobedom Aster revolucije Mađarska istupa iz Austrougarske monarhije poražene u Prvom svetskom ratu, a njeno državno uređenje po prvi put postaje republikom. Službeno proglašenje republike novembra 1918. označilo je osamostaljenje Mađarske od Austrougarske. (Prim. prev.) 5

na koje nije mogao da utiče nosio kratko šišanu, bodljikavu frizuru. – Može li da se uđe? Došli smo da pregovaramo o pitanju koalicije. Nema odgovora. – Halo! Voleli bismo da formiramo vladu sa vama. Možemo li da uđemo? – Samo ako dovedete sa sobom i Jožefa Haubriha – javlja se, prenemažući se, iz ćelije Bela Kun. – Dođavola i ti i tvoj ukus – kažu socijaldemokrate, ali se vraćaju po Jožefa Haubriha. Toliko su žurili da se vrate u ulicu Konti, da su za pet minuta stigli do livnice gvožđa u Čepelu. – Druže Kun, pusti nas unutra, budi nam tako zlatan! Tu je sa nama i drug Jožef Haubrih. Druže Haubrih, kaži nešto drugu Kunu! – gurka Landler vođu metalskih radnika. – Zdravo, Bela! – progovara ovaj. – Zdravo, Joži! Pa, dobro – kaže Bela Kun popustljivo. – Ali govorite brzo, zauzet sam. Upravo organizujem ilegalni pokret. Povrh toga, Oto i društvo su popili sav čaj. Imam dovoljno svojih muka. – Ali, Bela moj dragi, upravo se o tome i radi! Nema više ilegale! Vi i mi: formiraćemo vladu! Zajedno! Pa, šta kažeš na to? Dobro, ha? A ti si još posumnjao u nas... – Pa... – koleba se Bela Kun. – Hajde, šta čekaš? Pruži ruku! – Hoću, ali samo ako svaki socijaldemokratski narodni komesar bude imao dva komunistička narodna komesara zamenika. – Neka bude! Važi pogodba? – To još, svakako, nije sve. – Naravno da nije. Sve će biti kako ti kažeš. Hajde, Bela, formirajmo vladu! – Dobro, formirajmo je – Bela Kun pruža ruku pomalo mrzovoljno. 18

– Dobra odluka, druže Kun! Živela Socijalistička partija Mađarske! – Čekaj, čekaj! O imenu ćemo još razgovarati. Ali kakvu to hartiju stiskaš u ruci? – To je samo neka mala... mala i glupa... otrcana... Vik li6 sta ... – Daj mi to! Ne kupujem mačku u džaku! – Ali to je samo skica... nacrt... Karolji je toliko uzeo stvar srcu, da je u strahu dao ostavku, ali on je samo jedan grof slabog srca... Ne obraćaj pažnju na to, druže Kun. Ne treba uzimati to ozbiljno... znaš, Francuzi uvek preteruju... – Šta!? Orošhaza pogranični grad? Onesvestiću se! Bila je to tek početna prestravljenost, pa se Bela Kun ipak nije onesvestio. Dobiće, međutim, takvu migrenu koja ga neće napustiti sto trideset dana. Ali, od tad pa nadalje, sve postaje vrlo jednostavno. Vlast je u ruci, potrebno je samo još nahraniti masu proletera, držati Antantu u šahu i poslati kući par Rumuna krvopija. Ovo će biti poslednji boj. Revolucija dolazi i juri dalje. Mi smo samo jedna u velikom nizu domina koje se ruše: sovjetska domina se stropoštala na nas, a mi padamo na austrijsku – zaključio je pradeda, sad već dahćući na pragu gvozdene kapije železničke stanice „Keleti“. Pa – osvrnuo se zadovoljan unazad – nek samo ščepaju za gušu svakoga ko još u ovo doba skita ulicama. Kupio je bočicu vode jer se druga kakva potrepština za put nije ni mogla kupiti, a zatim se laganim koracima približio bečkom brzom vozu. Došavši do kupea koji je bio naznačen na putnoj karti kao Diktat poznat kao Vik lista najtragičniji je dokument celokupne mađarske istorije. Naziv je dobio po potpukovniku Viku, francuskom rukovodiocu savezničke vojne misije. Na osnovu ovog dokumenta je nastala republika, a utvrđene demarkacione linije naznačene u ovom dokumentu trebalo je da se smatraju budućim i konačnim političkim granicama Mađarske. (Prim. prev.) 6

njegov, video je kako tamo već sedi mladić neupadljivog izgleda, pretvarajući se da čita „Vereš ujšag”7 štampan na domaćem pakpapiru. Pradeda je stavio svoj kofer na policu za prtljag, raskopčao sako, seo na sedište, okrenuo se ka strancu i ljubazno ga upitao: – Kako Ota služi zdravlje u poslednje vreme? Uostalom, dobro je putovao. Stigao je u Beč tačno po redu vožnje i iznajmio sobu u Zaheru.

List mađarskih komunista. (Prim. prev.)