Panos Karnezis / LAVIRINT by Zavet

LAVIrINT

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

panos karnezis

LAVIrINT Preveo sa engleskog Aleksa Golijanin

MMXII

U senci čoveka koji hoda na suncu, krije se više tajni nego u svim religijama, prošlim, sadašnjim i budućim. Đorđo de Kiriko

Istorijska napomena

Godine 1919, odmah posle Prvog svetskog rata, grčke ekspedicione snage su se iskrcale u Maloj Aziji, da bi, u skladu sa zvanično proklamovanom misijom, zaštitile grčko stanovništvo od neprijateljske turske većine. Ipak, pravi cilj ekspedicije bilo je trajno pripajanje Grčkoj mediteranskih oblasti Otomanskog carstva, u kojima je živela značajna grčka manjina. Grčka okupacija je trajala do leta 1922, kada se ratna sreća okrenula u korist Turaka. Posle velike turske ofanzive, koja je brzo dovela do potpunog poraza, grčka vojska je bila primorana na haotično povlačenje ka obali i evakuaciju iz Male Azije.

Jeka zvona je čudno odudarala od jutarnjeg mira. Zvuk se pronosio preko krovova od crvenog crepa, iznad napuštenog grada, u kojem su demontirana artiljerijska oruđa ležala razbacana među gvozdenim ramovima od kreveta, stolovima od hrastovine i razbijenim ormanima. Jedan stari poštanski motocikl stajao je naslonjen na zid. Ostaci somotskih zavesa vijorili su se kroz prozore velike kuće. Oblak crvene prašine ušao je u dnevnu sobu, noseći sa sobom zemlju s ravnice, sparušene ružine pupoljke i komadiće suve hartije. U nekada veličanstvenoj prostoriji ostali su samo poderana grimizna sofa, parče ćilima s resama i sto u obliku šahovske table, čija je površina bila izgrebana nožem. Na drvenom parketu, odmah pored gomile smeća i sasušenog cveća, ležala je koža leoparda, bez glave, repa i šapa. Na drugom kraju sobe, ono što je u prvi mah izgledalo kao pramac neke barke, zapravo je bio prednji deo velike kade, u či7

jem je trupu neko dao oduška svom preziru bezočnim činom defekacije. Iznenadni šum u visini poda razbio je tišinu: pacov koji se migoljio kroz krš i lom, zaustavio se da onjuši vazduh. Protrčao je kroz snop svetlosti, provukao se kroz pukotinu na francuskim prozorima i izašao na verandu. Tamo u dvorištu, leje s cvećem i biljkama bile su temeljno izgažene. Stablo trešnje bilo je unakaženo udarcima sekire, a njegovo lišće se osušilo i otpalo. Kada je izašlo sunce, jato vrana je uzletelo s njegove krošnje. Iščupano žbunje se kotrljalo prljavim ulicama. Duž otvorenog kanala punog sasušenog izmeta, pružao se lavirint uskih uličica – ni u tim siromašnijim kućama nije bilo nikog. Gradska većnica na trgu je bila spaljena, a njen krov urušen. Vrane su letele prema obodima grada. Nadomak poslednjih kuća, nasred seoskog puta, ležali su leševi vodenih bivola, još uvek upregnuti u zaprege natovarene blagom prekrivenim prašinom: komadima nameštaja, utihnulim starinskim satom, teškim Viktrolinim gramofonom. Vrane su sletele na mrtve životinje, koje su već bile u poodmakloj fazi raspadanja: egzodus se verovatno dogodio nekoliko nedelja ranije. Sunce se podiglo još više. Vetar je okretao točkove napuštenih zaprega. Dve vrane su se otimale oko komada trulog mesa. Jeka crkvenih zvona je utihnula. Počinjao je prolećni dan. Lagano, ravnica je izbrisala grad iz večnog anadolijskog pejzaža.

Prvi deo

PovlaÄ?enje

Brigadir Nestor se uspravio u svom ležaju i protrljao oči, blede i bezbojne, kao da je uporna navika da ih trlja člancima prstiju izlizala sav njihov sjaj. Zevnuo je i otvorio sanduk ključem iz svežnja koji mu je visio oko vrata. Sanduk je bio pun ispeglane i uredno složene odeće, od koje dobar deo još nije obukao od kada je bio na ovom zadatku: paradnu uniformu sa odlikovanjima i trakama, crnu večernju uniformu sa satenskim reverima i zlatnim epoletama, kratku bluzu za jahanje sa šarenim vrpcama. Preturao je po sanduku. Ispod para kožnih čizama s rajsferšlusom i srebrnim mamuzama, pronašao je svežanj pisama, sve što mu je njegova žena poslala od početka rata: božićne i uskršnje čestitke, isečke iz novina, razglednicu iz neke morske banje, dečiji crtež voštanim bojicama. Povukao je gumicu koja je držala pisma i pustio ih da se raspu po podu. U zadnjem delu kamiona bilo je vruće i mračno. Šatorsko krilo razvučeno preko krova i stranica nije pro11

puštalo svetlost unutra, niti toplotu napolje. Brigadir Nestor se osećao malaksalo. Grlo mu je bilo suvo, ali ono za čim je žudeo nije bilo ni piće, niti svež vazduh. Ustao je i s mukom održavao ravnotežu, dok se kamion klatio s jedne na drugu stranu. Zakoračio je preko svoje prepiske, oslonio se na šporet, podigao poklopac lonca pomoću pincete i izvukao stakleni, hipodermički špric. Izvukao je njim sadržaj jedne bočice, zavrnuo rukav, zategao gumenu traku visoko iznad lakta i ubrizgao morfijum. Kamion je nastavio svoje putovanje, tako što je upadao i ispadao iz svake rupe na putu. Nalet vrele prašine udario je u šatorsko krilo kao nasumična paljba. Auspuh je uzvratio na vatru, a miris benzina okružio je brigadira Nestora neprijatnim daškom mirišljave soli. Sunce je bacalo senku kamiona preko tla od šalitre: izgledao je kao veliki balegar koji se sporo gega po vrućini. Svuda okolo bila su gola brda. Duž puta su se nizali izbeljeni kosturi ptica i kamila. Osetivši morfijum u krvi, brigadir je zakolutao očima i osmehnuo se. Droga je uskoro odagnala umor i žeđ. Prikolica je zaškripala, a jedna mala, limena šolja se zakotrljala po podu. Vetar je nosio glas sveštenika. „…Siromahe i uboge, koji traže vode, a nje nema, kojima se jezik osušio od žeđi, njih ću uslišiti, ja Gospod, ja Bog Izrailjev, neću ih ostaviti.“ Brigadir je na trenutak zaboravio sve užase i pomislio kako plovi mirnim morem. More je bilo njihov cilj – iako ne onaj konačni; to je bila domovina. Ali, ako se domognu obale, imali su dobre izglede za spasenje. Oči su 12

mu zasuzile od isparenja benzina. Tek sada je primetio eksplozije izmučenog auspuha, ali njegov opijeni um ih je pogrešno protumačio. Odakle dolazi paljba? Ali, nije se mnogo uznemirio, kao da zaseda nije bila pretnja već samo neprijatnost. Dok je kamion bio na krivini, kroz prorez na šatorskom krilu je prodrlo malo svetlosti, a prašina u prikolici je zasvetlucala. Tamo napolju, lešinari su kružili iznad kolone vojnika i nestrpljivo kreštali. „Otvoriću reke na visovima i izvore usred dolina, pustinju ću obratiti u jezero vodeno i suvu zemlju u izvore vodene.“ Brigada je bila u pokretu još od zore. Koliko je bilo sati? Brigadir Nestor je znao samo da je bio dan, da je bilo vruće i da su još uvek bili u divljini. Koliko dugo su već u ovom lavirintu? Da je bio priseban, znao bi odgovor, ali morfijum mu je progutao pamćenje. Na horizontu su se uzdizali stubovi prašine. Stari oficir se nakašljao. Kapci su mu otežali i on se opet zavalio u svoj ležaj. „Posadiću u pustinji kedar, sitim, mirtu i maslinu; posadiću u pustoj zemlji jelu, brest i šimšir.“ Glas koji je recitovao se udaljavao, a brigadir je utonuo u san bez snova. U avgustu, čekanju je došao kraj. Tog jutra, sunce koje je svanulo bilo je crveno i zlokobno. Linija horizonta je pod sunčevom svetlošću izgledala kao crta povučena finim mastilom, a uskoro se ukazao i ostatak anadolijske stepe, beskrajna visoravan, s tek po nekim brdom, žbunovima mirte i drevnim ruševinama. Onda je počelo. 13

Artiljerijski baraž je označio početak neprijateljske ofanzive. Topovi su preorali rovove, a onda, čim su baterije prestale s paljbom, iz dimne zavese je izronila pešadija. Duž fronta je bilo raspoređeno deset divizija, a neprijatelj je nastupao u talasima, s bajonetima, zadihan. Trčali su preko gole ravnice, uz utvrđena brda i ništa ih nije moglo zaustaviti, ni bodljikava žica, niti mitraljeska paljba. Mrtvi su se gomilali u rovovima, ali dolazili su novi, sve dok sva utvrđenja, jedno za drugim, nisu pala u njihove ruke. Brigadir Nestor je bio u krevetu kad je počela ofanziva. Prethodne večeri je išao na ples u obližnji grad, koji je trajao do duboko u noć. Obradovao se pozivu, koji mu je uputio predsednik lokalnog društvenog kluba, pošto mu je dugo zatišje na frontu otupelo čula. Imao je čvrst stav o situaciji i preneo ga nadređenima: sadašnja neaktivnost nije značila produžavanje mira već sve veću izvesnost katastrofe. Ali, vremenom, kao i kod mnogih drugih oficira i vojnika, njegova frustracija je ustupila mesto apatiji. Na plesu, gde ga je saletela grupa veselih dama i trgovaca, izbegavao je rasprave o status quo, osim što je primetio kako je, po njegovom mišljenju, linija fronta oštrica noža zarivena duboko u bok neprijatelja i da se oni koji misle kako može biti mira, a da se ona pažljivo ne izvuče, samo zavaravaju. Te večeri je najveći deo vremena proveo u bifeu, gde je probao razna jela i tek posle ponoći, kad je limeni orkestar zasvirao Rosen aus dem Süden1, dopustio je sebi da udovolji želji jedne 1

„Ruže s juga“, valcer Johana Štrausa mlađeg (Johann Strauss II, 1825–1899). (Prim. prev.) 14

raskošne lepotice i doneo hrabru odluku, za čoveka njegovih godina, da zapleše u bečkom stilu. Melodija valcera mu je još odzvanjala u ušima, kad je u zoru počelo neprijateljsko bombardovanje. Sve je bilo gotovo za dva dana. Pejzaž se uskoro sastojao od raskomadanih tela, napuštenih utvrđenja i telegrafskih stubova s pokidanim žicama. Ono što je ostalo od vojske, razbilo se na jedinice bez komande, koje su ignorisale naređenja i samo gledale da izvuku žive glave: rat u Maloj Aziji bio je izgubljen. U vrtlogu poraza, desetkovana jedinica brigadira Nestora, s manje od hiljadu ljudi, sačuvala je disciplinu i pokušavala da nađe put iz lavirinta, ne bi li stigla do mora. Morali su da izbegavaju kontakt s neprijateljem. Putovali su već danima, menjali pravac svaki put kada bi posumnjali da ih negde čeka zaseda, ali obala još nije bila na vidiku. Pored toga, komunikacija s glavnim štabom bila je prekinuta i mnogi su pretpostavljali da je ostatak Ekspedicionog korpusa već evakuisan s poluostrva. U svakom slučaju, brigadir Nestor je odlučio da ne istakne belu zastavu. Prvo što je uradio kada se probudio, bilo je da sakrije špric ispod svog poljskog kreveta. Bilo je kasno popodne i kolona se zaustavila. Napolju se čulo frktanje konja i poneki udarac potkovica po kamenju. Brigadir Nestor se zavalio u stolicu i prekrstio ruke preko stomaka. Osećao se zadovoljno, iako je bio svestan da to raspoloženje duguje samo morfijumu; vremenom je naučio da njegovo 15

dejstvo prihvati bez stida. Posle nekog vremena je ustao i pokušavao da otvori kutiju s cigarama bajonetom. Još uvek se mučio, kada se jedan mladi oficir popeo u prikolicu i salutirao mu na uobičajen način. Uniforma mu je bila prekrivena prašinom, na šapki nije imao kokardu, a pozadi je zavukao peškir, da bi zaštitio vrat. Brigadir je ovlaš pogledao svog potčinjenog. Nezadovoljno je suzio pogled. „Vi ste, Porfirije“, rekao je. „Učinilo mi se da je Don Kihot.“ Njegov načelnik štaba je obrisao lice manžetom. Nije odgovorio; već je navikao na takve komentare. Kroz podignuto šatorsko krilo u prikolicu je uletela prašina s visoravni i pala na ćebad, mape i lonac s kafom koji se pušio na šporetu. Izbrijanog lica, major je izgledao mnogo mlađi. „Vreme je?“, upitao je brigadir. Radio-telegrafista je sedeo u uglu, odmah pored starog bicikla koji je pokretao dinamo. Ne odgovorivši ništa, major Porfirije je seo na bicikl. Postavljen na pedalj iznad poda, zadnji točak se zavrteo i zašištao. Major je predano okretao pedale. Bilo je nečeg očajničkog u tom zadatku, koji je izgledao kao igra, pored svog tog prašnjavog pribora, malog šporeta i stola s požutelim mapama. Narednih sat vremena brigadir Nestor je slao poruke i čekao nekakav odgovor, ali čuo je samo elektromagnetski šum. Najzad je odustao i slegnuo ramenima. Njegov načelnik štaba je obrisao čelo i prestao da okreće 16

pedale. Opet im nije uspelo. Cele protekle nedelje su pokušavali da stupe u kontakt s glavnim štabom, ali jedini odgovori koje su dobili bili su poruka neprijatelja, koji ih je pozivao na predaju, i molitva koju im je otpevušio operater na bežičnom telegrafu s nekog grčkog trgovačkog broda nadomak Sueckog kanala. Brigadir je uzdahnuo i nasuo dve kafe. Čim je srknuo, napravio je grimasu. „Trebalo je da kafa bez šećera bude Sizifova kazna“, rekao je. Kada se tog jutra probudio otkrio je da je njegova limenka sa šećerom nestala. Prvo je posumnjao na svog posilnog, ali nekoliko svedoka je potvrdilo da je momak proveo noć u ambulanti, da bi se oporavio od ujeda zmije. Drugih osumnjičenih nije bilo. Brigadir je podigao ruke ka nebu. „Krah discipline. Da mi je samo znati ko ga je ukrao.“ Spustio je šolju na pod i ponovo uzeo kutiju s cigarama. Na poklopcu je bio naslikan Afrikanac kome je dim izlazio na uši. Brigadir je opet pokušao da bajonetom provali bravu. Oštrica je skliznula i posekla mu prst. Kutija je pala na pod. Stari oficir je počeo da sisa prst. Kraj njegovih nogu, karikatura Afrikanca mu se rugala. Major je podigao kutiju, izvadio perorez iz džepa i zavukao vrh u žljeb brave. Kad se najzad začulo pucanje metala, brigadir je ispustio uzdah olakšanja i obradovao se mirisu duvana. Neko vreme dvojica muškarca su pušila. „Nedostaje mi čitanje novina“, rekao je brigadir. „Nema tu šta da se čita. Kad su stvari krenule loše, 17

počeli su da štampaju stare priče, s drugim imenima i datumima.“ Brigadir Nestor se složio da je cenzura uticala na kvalitet izveštavanja, ali bilo kakve novine su bolje od nikakvih. Zavukao je ruku pod ležaj i izvukao veliku knjigu. Na hrbatu je pisalo, Leksikon grčkih i rimskih mitova. Sa strane se videlo nekoliko krivudavih linija povučenih olovkom. Lupnuo je prstom po koricama. „Najprijatnije štivo. Otac kaže da mi je to bliže srcu nego Biblija.“ Major je bacio pogled na knjigu. Zarđali bicikl iza stola je izgledao kao relikvija iz starih, bezbrižnih vremena. Oficiru je to više ličilo na prizor iz neke stare bajke, nego iz sećanja. Izvadio je cigaru iz usta, stavio je u džep i raširio mapu preko kolena. „Dobro“, rekao je, „izgubili smo se.“ „Ali, uvek postoji mogućnost božanske intervencije“, rekao je njegov komandant ironično. Major se nagnuo nad mapu. „Naša poslednja potvrđena pozicija stara je tri dana“, rekao je. „Ali, staza kojom sada idemo nije ucrtana na mapu.“ „Možda je to put u propast“, rekao je brigadir. U daljini se začuo krik neke ptice, sličan kletvi. Osetivši nelagodnost oko srca, major Porfirije je otpio malo kafe, ali ni to nije pomoglo. Spustio je svoju šolju. „Ova kampanja mi se nije sviđala od prvog dana“, rekao je. „Pre svega, nismo znali ništa o terenu.“ 18

„Šta tu ima da se zna? Istok, zapad, sever, jug. To nije obilazak istorijskih znamenitosti.“ „Da je to tako prosto, do sad bismo već bili kod kuće.“ Brigadir Nestor se uozbiljio. „Disciplina nam je sada potrebnija nego ikada, majore.“ Major Porfirije je pustio da mu pogled odluta od šolje, preko šporeta i koverti razbacanih po podu, do opasača s revolverom koji je visio s krova prikolice: svet sažet u nekoliko nepovezanih predmeta. Kao život u zatvorskoj ćeliji: ništa nije bilo važno. Brigadir Nestor je kinuo. „Prokleta prašina. Od nje ću dobiti alergiju.“ Šmrknuo je. „Naravno, razumem vaše razočaranje u ovim okolnostima. Ali, budite sigurni, ova priča još nije završena. Sada smo dole – ali…“ Major se ponovo bacio na proučavanje mape. „Da ne spominjem našu hrišćansku braću, ovde u Anadoliji“, nastavio je nadređeni. „Opet će im biti potrebna naša pomoć.“ Morfijum ga je činio rečitim. Onda se zagledao u prošlost, kao da lebdi nekoliko pedalja iznad majorove glave. „Nekada je ovde bilo carstvo, majore.“ Mlađi oficir je iskosio obrve. „Carstvo?“ „Vizantijsko carstvo.“ 19

„To je bilo davno, brigadiru.“ „Istorija je nešto što se odvija tokom vekova, a ne nešto od juče“, rekao je brigadir Nestor. Otpio je malo kafe i povukao cigaru, uživajući u mirisu mentola. Sunce je zalazilo i on je potražio svoj šinjel. Kroz prorez je ugledao jedan brzi oblak i pratio njegovo kretanje sa izrazom usamljenog izgnanika na licu. Oblak je išao preko polja, preko brda i mora, ne bacajući senku. Odložio je šolju i pucnuo člancima prstiju. Droga mu je pružila kratak odušak i sada se povlačila. Da je mogao da zadrži to osećanje samo malo duže… Brigadir Nestor je pokušao da se seti vremena kad mu nije bila potrebna hemija. Njegov podređeni je presuo ostatak iz obe šolje u lonac i upitao: „Neka naređenja?“ Dejstvo morfijuma je isparilo. Brigadir Nestor se umotao u šinjel i odmahnuo majoru. „Ne. Voljno.“ Kad se major Porfirije okrenuo i pošao ka izlazu, stari čovek je opet progovorio: „Samo…“ Blago je pogledao svog podređenog. U onome što mu je rekao bilo je traga iskrene brige: „… ne zaboravite šta sam rekao o disciplini, Porfirije. Znam da vama mogu verovati. Ali, brigada se ne sastoji od ljudi kao što smo vi i ja. Postarajte se da svakome bude jasno da streljački vod radi prekovremeno.“ Major je klimnuo glavom. „Još nešto?“ „Idite.“ Stari oficir je čekao dok njegovi koraci nisu utihnuli. Spustio je stranice šatorskog krila i pronašao špric koji je 20

sakrio ispod ležaja. Napolju se začuo zvuk pištaljke i naređenje za pokret se pronelo kolonom. Brigadir Nestor je na kratko podigao špric ka svetlu i sumorno se osmehnuo. „Još malo?“, pitao je otac Simeon, pruživši svoju prljavu zdelu obema rukama. Levo oko mu je gledalo pravo u kuvara, dok je desno piljilo negde udesno i iznad čovekove glave. To oko mu je bilo stakleno: otac Simeon je bio ranjen za vreme artiljerijskog baraža u prvoj godini ekspedicije. Uprkos upozorenjima vojnika, potrčao da pruži poslednju pričest konjaniku koji je ležao na bojnom polju. Komad šrapnela je udario u zemlju blizu njega, prošao kroz trbuh mrtvog konja i pogodio oca u lice. Nekoliko dana posle toga, otac Simeon je nosio povez preko oka, sve dok brigada nije zauzela sledeći grad. Tamo je otac kupio stakleno oko od lokalnog preparatora životinja. Otac Simeon je pružio zdelu. „Dan svetog Eufronija se bliži, prijatelju. Jedanaesti septembar.“ Kuvar ga je pogledao. „Svetac zaštitnik svih kuvara“, rekao je otac. „Preneću mu neku dobru reč o tebi.“ Bio je to čovek pedesetih godina. Uprkos izgubljenom oku i svešteničkoj bradi, lice mu je i dalje bilo privlačno i živahno. Tokom mnogo godina služio je kao sveštenik u maloj pastvi u jednom selu koje nije pružalo mnogo prilika za greh. Dosada je bila jedan od dva razloga zašto 21

se dobrovoljno prijavio za kampanju; drugi je bio osećaj da još nije ispunio zahteve svog poziva. Kao mladi sveštenik, zanosio se idejom da se pridruži pravoslavnoj misiji u Africi, ali je onda na stranicama nekog ilustrovanog romana video nekog istraživača kako se krčka u vrelom kazanu dok urođenici plešu svuda oko njega. Taj crtež mu se urezao u svest, tako da je brzo zaboravio svoj božanski poziv. Ta odluka mu je usadila večito osećanje krivice. Kuvar je mrzovoljno frknuo. „Nema više.“ Kutlačom je rasterivao muve. „To je za mehaničare, treba im za kamione.“ Otac je odbio da se udalji. „Ne izdaj duše drugova svojih zbog par klipova.“ Jedan jastreb je sleteo na gomilu otpadaka i hodao oko nje, držeći na oku dvojicu ljudi. Još ptica se stuštilo s neba na trulu tvar. Zemlja je izgledala tvrda i suva. Otac Simeon je brojao koliko je meseci prošlo od poslednje kiše. Pokušao je da zamisli živote starih hrišćanskih isposnika i odmah ga je obuzelo osećanje uzaludnosti. Kuvar je počeo da čisti šporet. „Šta je s tim uljem, prijatelju?“, upitao je otac. „To je protiv naređenja.“ „Ne brini ti za svetovnu vlast. Treba se povinovati samo željama Boga. Kad stignemo kući, lično ću zamoliti episkopa da te nagradi zbog pokazane pobožnosti.“ Kuvar je otvorio vrata rerne i zavukao glavu unutra. „Čak nas ni vaši sveci zaštitnici ne mogu spasiti.“ 22

Pogled oca Simeona se spustio na kuvarevu zadnjicu: pantalone su mu popucale duž šava. Otac je prešao na drugu stranu da bi se poštedeo prizora. „Dobro“, rekao je. „Pet.“ Kuvar je izvukao glavu iz rerne i iskezio se. „Deset.“ „Imam samo sedam, grešniče.“ Kuvar je pristao. Obrisao je ruke o kecelju, uzeo zagoreli tiganj i napunio očevu zdelu do vrha. Otac Simeon se osvrnuo okolo. Na gomili otpadaka, ptice su mlatarale krilima i rile kljunovima po smeću. Nije bilo vojnika na vidiku. Otkopčao je svoju mantiju, izvadio paketić i predao ga kuvaru, u zamenu za ulje. Ovaj ga je poturio sebi pod nos i omirisao. „Nije loše“, rekao je. Otac je tužno meditirao nad paketićem. „Zbog ovoga mogu goreti u paklu“, rekao je. „Ali, život ima prednost.“ Onda je otišao, s prljavom činijom u rukama. Vazduh je bio svež, ali zemlja je i dalje bila vrela. Na drugoj strani logora nalazio se klimavi šator, povezan starim uniformama i stoljnjacima. Iznad ulaza je pisalo: SVETA PRAVOSLAVNA CRKVA KAPADOKIJSKIH OTACA. Kad je ušao unutra, otac je sipao sadržaj zdele kroz cediljku za čaj, napunio čistim uljem zemljanu posudu i poklopio njom lampu ispred oltara. Onda je seo na pod, pripremio sebi šolju čaja i polako pio. Siromaštvo improvizovanog hrama je na neki način 23

doprinosilo njegovoj svetosti. Skoro sve u njemu napravio je i uredio otac lično: polomljeni podijum pričvršćen za mitraljesko postolje, čaure topovskih granata napunjene zemljom umesto svećnjaka, dvoja vrata povezanih tako da formiraju oltar. Na sredini šatora stajao je kazan napunjen ćumurom. Potpalio ga je svežnjem letaka natopljenih špiritusom. Dok je čekao da se vatra razgori, bacio je pogled na mali komad papira koji je tog jutra zatekao prikačen iznad ulaza u šator. Leci koji su pozivali na pobunu pojavljivali su se tokom cele kampanje, ispod sanduka, ruksaka i sedala. Prvi su bili razbacani odmah po iskrcavanju. Čim je brod s prvim delom brigade bacio sidro, palubu je prekrio roj papirnih kvadratića, na koje su se vojnici ubrzo navikli. Nošeni vetrom, stigli su do promenade, gde se gomila sakupila da pozdravi oslobodioce. Bio je to veoma neprijatan incident, koji je brigadira Nestora skoro koštao komande. Od tada je bilo pokrenuto mnogo istraga, ali nijedna nije otkrila sabotera. Otac Simeon je u nekoliko navrata propovedao protiv letaka, ali oni su nastavili da se pojavljuju. Bilo je vreme. Izvadio je krst iz džepa i stavio ga preko uniforme, a onda navukao epistrahilj preko ramena. Oblačio se usporenim pokretima, zviždukao i lagano čupkao rasparane niti na svojoj mantiji. Pošto je celog života živeo sam, svoje kućne i verske rutine ispunio je nekim transcendentnim kvalitetom. Nešto garderobe, posteljina, parni lonac: u svemu je bilo neke čestice života. Kada je bio spreman, izašao je iz šatora i zatresao svoje ručno zvono. Niko se nije pojavio. Zazvonio je još 24

jače. Čim je prestao, tišina se vratila u logor. Pokušao je i treći put. Jedan pas je provirio ispod teretnog kamiona i prišao mu, dok su mu se mršave grudi klatile levo-desno. Dahtao je od žeđi, podigao glavu i pogledao oca Simeona svojim sumornim očima. Kada se otac uverio da niko neće doći na službu, skinuo je i složio svoj epistrahilj, vratio krst u džep i stavio kapu na glavu. „Predali su se đavolu, Kalebe.“ Do pre mesec dana, više od četrdeset vojnika je dolazilo na večernje službe, ali tokom prethodne nedelje taj broj je spao na deset. Prethodne večeri održao je službu pred jednim gluvim artiljerijskim kaplarom. Otac Simeon je istegao prste na rukama, a pas je skočio na noge. Zajedno su prošetali logorom. Hrome kamile su tupo posmatrale čoveka i životinju. „Velika nesreća, Kalebe“, rekao je otac, tražeći u psećim očima neki znak razumevanja. Major Porfirije je rasklopio stolicu i seo ispred šatora. Potražio je u džepu napola popušenu cigaru. Dan se gasio. Iznad brda zalazilo je džinovsko sunce. Posmatrao ga je bez misli, sve dok ga neki glas nije trgnuo iz kontemplacije. Njegov posilni je nosio prevelike bermude i košulju zakopčanu do grla, koja ga je skoro gušila. Preko ruke mu je visio peškir – jednom je negde video kelnera koji ga je tako nosio. „Vaša večera je spremna, majore.“ Major Porfirije ga je blago pogledao. „Popio bih čašu vina“, rekao je. 25

„Plašim se da ga više nema.“ Major je zagunđao. Sećao se da je pri poslednjoj proveri bilo još nekoliko boca. „To je tačno. Ali, nestale su.“ Momak je bio njegov dalji rođak. Kada je bio regrutovan, njegova porodica je preklinjala majora da mu nekako sačuva glavu. Major se zauzeo kod brigadira i momak je određen za njegovog posilnog. „Držao sam boce ispod svog ležaja“. Rekao je posilni. „To mora da je bilo one noći koju sam proveo u ambulanti.“ „Brigadiru se ta vest neće nimalo svideti“, rekao je major Porfirije. Završio je s cigarom i prihvatio se poslužavnika s jelom. Podigao je limeni poklopac i osmotrio svaku posudu: nekoliko kriški kukuruznog hleba i šolja guste čorbe. Skinuo je sloj prašine sa šolje i počeo da polako ispija supu, uzimajući uz svaki gutljaj komad kukuruznog hleba. Kada je prekinuo obed da bi rasterao muve, opet je pomislio na krađu vina i šećera. Bio je začuđen činjenicom da u tako očajnoj situaciji neki ljudi samo gledaju kako da nešto ušićare. Ugledao je oca Simeona kako s psom tumara kroz logor i mahnuo mu. Dve siluete su odmah promenile pravac. „Izgubili ste se, oče?“ Otac je klimnuo glavom. „U lavirintu grehova. Vodim crkvu bez pastve.“ 26

„Nemojte ih kriviti. Ne znaju da li će sutra biti živi.“ „Utoliko pre. Gospod može odagnati strah.“ Major je doviknuo posilnom da donese stolicu za oca. Otac Simeon je prihvatio poziv i zahvalio se. Čim je seo na stolicu, pas se zavukao ispod nje. „Kada bi psi mogli da govore“, rekao je otac, „mogli bi ovaj svet naučiti poniznosti.“ Pas je lupkao repom po prašini. Major Porfirije je okrenuo glavu i pogledao životinju. Nije u njoj mogao da vidi stvorenje obdareno moralnom superiornošću. Čudio se njenom nagonu da zlo tretira samo kao prirodnu pojavu: nešto što ne može sprečiti, ali od čega može uteći. Zabacio je šapku i namestio se da posmatra zalazak sunca. Vazduh je bio topao i miran; klizio je preko kože kao somot. Naspram prizora njegovih poraženih trupa, lepota predela izgledala je nekako neljudska, isto koliko i apsolutna. Utonuo je u setne misli, dok je sunce sahranjivalo samo sebe u zemlju. „Činjenica je, oče, da će ovaj svet i dalje biti isti, bez obzira da li smo vi i ja iznad zemlje ili dva metra ispod.“ Spuštala se noć. Ptice iznad njihovih glava su žurno odletale nekud. „Ponudio bih vas čašom vina, samo kad bih znao kod koga je flaša.“ „Oh.“ Otac je uvio pramen brade. „Ukradena?“ „Ako brigadir pronađe lopova, odmeriće mu dvanaest koraka.“ Otac je skrenuo pogled. „Ne smemo dopustiti da se naša lična zlovolja ispreči na putu našoj samilosti. Najzad, šta je nekoliko flaša vina…“ 27

„Ne razumete vojna pravila, oče.“ Otac je napravio grimasu. „Ah, vojska. Vojsku bi bolje vodio ekumenski patrijarh.“ „Znate, tu ste u pravu“. Iznad glava su im zujale muve, nevidljive u sumraku. Major je razmišljao o krstaškim ratovima. Iznenada je pljesnuo rukama i pogledao dlanove: na prstima mu je ostala mala, crvena fleka. Obrisao je ruke o pantalone. „Ako čujete nešto u ispovedi“, rekao je, „svakako ćete obavestiti brigadira?“ Otac Simeon je odrečno odmahnuo glavom. „Sadržaj ispovedi se ne sme otkrivati. Ali, obećavam da ću pokušati da odvratim grešnika, svim svojim silama.“ Pas je zacvileo. Otac Simeon je ispružio ruku i pomilovao ga. U logoru su gorele vatre, a mazge su njakale u koralu. Iznad brda se uspinjao mesec. Još malo i truba će oglasiti povečerje.

Panos Karnezis LAVIRINT izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-084-8 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs