Panos Karnezis / MANASTIR by Zavet

Manastir

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Panos Karnezis

Manastir Preveo sa engleskog Aleksa Golijanin

MMXIII

ada bog hoće da nekog uništi, prvo ga učini ludim. Sestra Lusija, mlada iskušenica, kasnila je u grad, tako da u žurbi da stigne do kola nije primetila stari kofer, sve dok se nije spustila do dna stepeništa. Bio je to kožni kofer s mesinganim okovima, drvenom ručkom i zarđalim bravama, na čijem je poklopcu, izbrazdanom tragovima nesrećnog života provedenog u lutanju svetom, bilo izrezano nekoliko velikih, okruglih rupa. U prvi mah je pomislila da je napunjen starom odećom za siromašne, koju su ljudi često poklanjali manastiru; ali, kada je pogledala kroz jednu od rupa, toliko ju je užasnulo ono što je videla da je kriknula i trkom pobegla nazad. U tom trenutku, sestra Marija Ines, časna majka manastira Naše Milosrdne Gospe, završavala je svoju prepisku, i sedela je za radnim stolom sklopljenih očiju da bi pročistila duh od svetovnih misli. Čak i kad je vedar dan, prozori su jedva propuštali svetlost u prostoriju, koja je u isto vreme bila njena kancelarija i soba. U jednom uglu nalazili su se uska postelja s vrlo tankim madracem i stočić sa upaljenim kandilom. Na zidu je, među komadima oljuštenog maltera, visilo nekoliko ikona, dok se u niši nalazila statua Device u molitvi. Ostatak sobe bio je ispunjen stolicama, ormanima i drugim komadima nameštaja bez ikakve praktične svrhe: sestra Marija Ines imala je malo ličnih stvari i još manje posetilaca. Kada je mlada

iskušenica ušla u njenu sobu, časna majka je otvorila oči i razočarano pogledala u nju. Ponekad je žalila što se nije pridružila kartezijankama kako ne bi morala da govori. Pokušavala je da svoje kaluđerice navede da se posvete samovanju i ćutanju, ali u tome nije imala dovoljno uspeha. Zavetovala se početkom veka, pre pojave telefona i radija, kada je bilo lakše voditi život posvećen bogu. Od tada je mogla da se uveri kako život postaje manje smiren i kontemplativan, čak i u manastiru, uprkos činjenici da je njihova komunikacija sa spoljnim svetom bila svedena na nedeljni odlazak automobilom u grad, udaljen mnogo kilometara. Sestra Marija Ines je priznavala koristi progresa, ali je i dalje verovala kako je ljudskom rodu dato više inteligencije nego što možda zaslužuje. S jedva primetnim negodovanjem, okrenula se ka iskušenici i upitala je: „Nije valjda opet Lutajući Jevrejin, Lusija? U proteklih pet godina, devojka je pet puta tvrdila da ga je videla, i svaki put je žurila u kapelu da zazvoni na uzbunu. Svaki put bi pogrešila. Pokazalo bi se da su to bili usamljeni lovci koji su se izgubili u planini ili Cigani koji su dolazili da kaluđericama prodaju ono što u gradu niko nije hteo da kupi. Devojka je odmahnula glavom: ne, nije to bio Lutajući Jevrejin. Sestra Marija Ines je prišla prozoru i pogledala ka dnu stepeništa. Već u sledećem trenutku bila je tamo. Otvorila je zarđale brave starog kofera, drhtavom rukom podigla poklopac i ugledala bebu koja je ležala na debelom sloju vate, još uvek mokra od telesnih tečnosti, pošto su rupe na koferu dopuštale bebi da diše, ali je nisu izlagale vrelini kasnog leta. Bio je to dečak. Pupčana vrpca mu je bila nemarno odsečena i visila 6

mu je iz stomaka kao ispumpani balon. Uprkos vrućini i užarenom suncu, spavao je, i nije se probudio čak ni kada ga je sestra Marija Ines podigla iz kofera i odnela u svoju sobu, u pratnji mlade iskušenice. Umotala je dete u čist peškir i položila ga na krevet. Onda je rekla: „Ispričaj mi šta se dogodilo.“ „Pošla sam do kola“, rekla je kaluđerica. „Kofer je bio u dnu stepeništa, prečasna majko. Nisam ga pipnula.“ Sestra Marija Ines je naučila iskušenicu da vozi, pošto je sestra Beatriz, kaluđerica zadužena za vožnju do grada jednom nedeljno, zatražila da bude oslobođena te dužnosti. Prethodnog meseca je sestra Lusija bila ta koja je putovala u grad udaljen više od pedeset kilometara da bi kupila zalihe, preuzela poštu i prenela kaluđericama najnovije glasine. Njihov automobil, stari Ford T sa pomičnim krovom i acetilenskim farovima, nekada je pripadao biskupu, koji ga je poklonio manastiru kada je kupio nova kola. Časna majka ju je upitala: „Da li si videla nekog kako ostavlja dete tamo?“ „Ne, prečasna majko.“ „Ko još zna za to?“ „Niko. Otišla sam pravo do vas.“ Časna majka je na trenutak pogledala u dete, i dalje ne verujući šta vidi, a onda je strogim glasom otpustila iskušenicu: „Idi sada. Ja ću odlučiti kada ću reći sestrama.“ Kada je opet ostala sama, sela je na ivicu postelje i u tišini gledala usnulu bebu. Bila je to retka prilika u njenom životu kada nije znala šta da radi. Stupila je u manastir Naše Milosrdne Gospe godinu dana pošto je čovek za koga je htela da se uda umro negde na drugom kraju sveta, 7

i nikada nije posumnjala da je donela pravu odluku. Njegov portret, u beloj uniformi, visio je na zidu među sumornim licima svetaca, koji kao da su je posmatrali s negodovanjem. Znala je da se to graniči sa svetogrđem, ali nije htela da ga skine, čak ni kada je biskup posećivao manastir da bi jednom mesečno učestvovao u nedeljnoj misi s kaluđericama. On nije zamerao: osim tog malog posrtaja, sestra Marija Ines je izvanredno služila Bogu. Nosila je istu odoru kao i onog dana kada se zavetovala, i ona je još uvek bila u dobrom stanju, izlizana u visini kolena, posle mnogo godina provedenih u svakodnevnim molitvama. Ispod je nosila prostu, široku haljinu, koja nije grejala zimi, niti rashlađivala leti, ali joj je štitila dušu od iskušenja taštine. Meki kožni đonovi njenih cipela omogućavali su joj da se pojavljuje kao niotkuda, što je bila veština kojom bi uvek iznenadila svoje kaluđerice i zbog koje ju je sestra Lusija smatrala najbližom nekoj svetici obdarenoj natprirodnim moćima. Pošto je dugo zurila u dete, sestra Marija Ines se trgla iz misli i ponovo došla sebi. Prvo za šta je trebalo da se pobrine bila je hrana za dečaka. Otišla je u kuhinju, gde su kaluđerice pripremale ručak, i zatražila prokuvano mleko, pavlaku i šećer. Žene su bile začuđene: sestra Marija Ines ih je uvek upozoravala da su zalogaji između obroka prvi korak ka proždrljivosti. Ali, kada su se usudile da je upitaju za tu hranu, ona ih je ućutkala sa svega par reči. „Nije to ništa što bi u ovom trenutku trebalo da vas brine. Obratiću vam se posle večernje službe.“ Kad se vratila u svoju sobu, pomešala je u činiji malo mleka s pavlakom i šećerom, razredila smesu vodom i mudro dodala par kapi ribljeg ulja, da bi ojačala krhko 8

zdravlje novorođenčeta. Zatim ga je uzela naručje i počela da ga hrani. Nikada nije rađala, ali je znala da se stara o deci i bolesnima. Odmah posle zavetovanja tražila je službu u Africi, gde je provela tri godine u jednoj misionarskoj bolnici. Počela je kao neobučena bolničarka, ali je u slobodno vreme proučavala načela medicine, i uskoro je njena pomoć postala neophodna lekarima. Bio je to zahvalan posao, i možda bi ostala tamo, da je neočekivane posledice napada malarije nisu primorale da se vrati u Evropu, baš u času kada je Afriku počela da doživljava kao svoj dom. Kada je nahranila dete, stavila ga je na grudi i tapšala po leđima, sve dok nije podrignulo. Onda ga je položila u postelju da spava, i usmerila pažnju na kofer. Pregledala je njegove stare brave, postavu od vate, koja se mogla kupiti u svakoj apoteci, rupe na poklopcu, izrezane kao da je život deteta zavisio od njih, ali nije pronašla rešenje misterije. Ko god da je ostavio kofer na stepenicama manastira to je dobro isplanirao, a sestra Marija Ines je s blagošću pomislila kako ta osoba, on ili ona, možda nije dovoljno volela dete da bi ga zadržala, ali se makar potrudila da preživi. Začulo se zvono i ona je počela brzo da smišlja šta da radi. Za sve te godine u manastiru nijednom nije propustila molitve. Pogledala je u dete na trenutak, i zadovoljna što vidi da će ono još neko vreme spavati, rešila da pođe. Postarala se da sunčeva svetlost koja je dopirala kroz prozor ne dođe do njega i tiho se udaljila, pazeći da ga ne probudi. Kada je otvorila vrata, našla se licem u lice sa sestrom Beatriz. Kaluđerica pocrvene. „Šta radiš ovde?“ upitala ju je sestra Marija Ines. 9

„Pošla sam u kapelu. Zastala sam da vas podsetim da je vreme za molitvu. Da li ste čuli zvono?“ Sestra Marija Ines je prekorno pogleda. Rekla je: „Imam dovoljno velike uši. Ne treba me podsećati. Nemam nameru da zanemarim svoje obaveze, dokle god mogu da hodam.“ Zatvorila je pažljivo vrata za sobom i pošla prema stepenicama. Rekla je: „Drago mi je što ćeš nam se pridružiti u molitvi.“ „Izvinite.“ „Kaluđerica nije kaluđerica ako se ne moli redovno.“ „Molila sam se u svojoj sobi, časna majko.“ „U svojoj sobi“, ponovila je sestra Marija Ines. „Drago mi je što to čujem.“ Kada je sestra Beatriz došla u manastir, pre nekoliko godina, to nije bilo iz želje da pristupi redu, već da bi umakla strašnim posledicama epidemije gripa koja se širila svetom, ubivši više ljudi za godinu dana nego Crna smrt u srednjem veku, i čak više nego Veliki rat. Časna majka je bila zadivljena poniznošću i marljivošću mlade žene. A kada su njeni roditelji nešto kasnije umrli od zaraze, sestra Marija Ines joj je predložila da se zamonaši. Devojka je pristala. Kada je sveštenik sledeći put posetio manastir, časna majka je razgovarala s njim. Posle mise, pozvala je devojku do oltara i pitala je da li je spremna da umre za svet, da se odrekne sve pompe i taštine i ponese odoru sestara. Na sva ta pitanja devojka je odgovorila potvrdno, a onda je ustala sa stepenica oltara i izašla iz kapele da bi primila odoru. Vratila se u beloj odori i s velom iskušenice i posle ponavljanja zaveta dobila ime po kojem će od tada biti poznata: Beatriz. Dve godine kasnije ponovo je klekla pred sveštenika i 10

dala večiti zavet. Sestra Marija Ines je bila sigurna da će mlada žena postati uzorna kaluđerica. Sestra Beatriz je obavljala svoje dužnosti s velikim entuzijazmom, a čak i kada bi propustila molitvu časna majka je to pripisivala verskom žaru s kojim su se sve njene kaluđerice posvetile svojim obavezama i upražnjavaju posta. Često ih je korila da ne paze dovoljno na sebe i da se prepuštaju besmislenom umrtvljivanju tela, zbog čega su gubile svest tokom molitvi i padale na pod kapele. Tada bi sestra Marija Ines morala da prekida službu i stavlja im pod nos mirišljavu so da bi se povratile. Dve žene su sišle niz stepenice i uputile se preko ozidanog dvorišta prema kapeli. Sat na zvoniku je pokazivao pet minuta posle podneva. Časna majka je ubrzala korak, a sestra Beatriz je išla za njom. Ostale kaluđerice su sedele na klupama u kapeli i čekale. Kada je mala kongregacija začula korake dve žene, sve su se okrenule i usmerile poglede ka vratima. Sestra Marija Ines je zadigla odoru i pela se uz stepenice kapele sa ozbiljnim izrazom na licu. Na vratima je zastala da bi umočila prst u škropionicu i prekrstila se. „Izvinjavam se“, rekla je dok je ulazila u kapelu, gledajući pravo ispred sebe. „Zadržala sam se sa sestrom Beatriz.“ Nimalo ne usporavajući, došla je do svog mesta za oltarom i počela propoved: „Deus in adjutorium meum intende.“ Kaluđerice su ustale i odgovorile, krsteći se: „Domine ad adjuvandum me festina.“ Sestra Marija Ines je inače volela da boravi u hladnoj, mračnoj kapeli, u kojoj su se kaluđerice osam puta dnevno okupljale na molitvi, ali tog dana se postidela kada je uvidela da nije u stanju 11

da se koncentriše. Ipak, za oltarom je provela dovoljno vremena da bi svoju dužnost obavila tako da niko ne primeti da su joj misli drugde. U nadi da će joj Bog oprostiti taj retki trenutak slabosti, stavila je naočare, duboko udahnula, kao iz najveće dubine duše, i otvorila srednjovekovni lekcionar. Tog dana na redu je bila lekcija iz Knjige postanja. Čitala je dugačke rečenice razgovetnim i sigurnim glasom, ne uzimajući vazduh, što je bila još jedna od njenih zastrašujućih natprirodnih veština, i tek kada je završila i ponovo udahnula, smirena, obodrena i zadovoljna svojim izvođenjem, shvatila je da je pročitala pogrešan odlomak. Zaklopila je tešku knjigu i zagledala se u svoju kongregaciju. Iako niko nije progovarao, osetila se jadno zbog svoje greške. Ali, nije mogla da skrene misli s jutrošnjeg izuzetnog događaja. Miris istopljenog voska joj je pomogao da se polako pribere. I baš kada je htela da započne s drugom himnom, neki udaljeni zvuk se proneo kapelom i odagnao svaku šansu da se molitva okonča u miru. Bio je to zvuk koji se nikada ranije nije začuo među zidinama starog manastira, ali u toj ozbiljnoj tišini bilo ga je nemoguće uzeti za nešto manje zastrašujuće od onoga što je bio: nežan zvuk bebinog plača.

reme je podarilo manastiru Naše Milosrdne Gospe mističan izgled. Podignut u XVI veku, kao mesto za povlačenje i kontemplaciju, stajao je na vrhu brda u inače nenaseljenom delu planinskog masiva, usred guste borove šume. Na sredini manastira nalazilo se veliko dvorište s veličanstvenim tremom zašiljenih lukova i izuvijanih stubova. Na jednom kraju dvorišta nalazila se kapela s njenim visokim zvonikom, gde je u XIX veku ugrađen sat s dva kamena anđela, uz novčanu podršku jednog trgovca, udovca, koji je tako odao počast svojoj ženi. Unutrašnjost kapele bila je ukrašena lepim, ali sada već izbledelim freskama, koje su prikazivale Stradanje Isusovo. Na drugom kraju dvorišta, povezanom zasvođenim tremom, koji je pružao zaštitu od vremenskih nepogoda, nalazile su se kuća časne majke, spavaonice za kaluđerice i trpezarija, u kojoj su se kaluđerice okupljale posle večernje službe da se malo razonode dok se ne začuje zvono za noćnu molitvu. Okrenuta dvorištu bila je i škola za iskušenice, koja se već godinama nije koristila, tako da je zvrjala prazna. Tih dana jedina iskušenica u manastiru bila je sestra Lusija, koju je časna majka podučavala u svojoj kancelariji. Lusija je u potpunosti učestvovala u svim kanonskim dužnostima i jutra je provodila čitajući svete spise, dok su ostale kaluđerice bile zaokupljene održavanjem manastira. Časna majka ju je podučavala latinskom, zadavala joj duhovne vežbe i ispite iz poniznosti, ispovedala je i davala

joj Sveto pričešće, suprotno pravilima crkve: saglasno njima to je mogao da obavi samo sveštenik. Kada nije primala instrukcije, mlada iskušenica se bavila veoma prefinjenim vezom sa verskim motivima, što je doprinosilo skromnim prihodima manastira. Časna majka ju je vodila u duge šetnje voćnjakom, tokom kojih su raspravljale o stvaranju sveta, o tome koliko je klinova korišćeno da bi se razapeo Hrist i o drugim važnim pitanjima doktrine, uz kratke trenutke predaha, koje su provodile u senci diveći se lepoti prirode. Sestra Lusija je poklanjala punu pažnju starijoj ženi, postavljala pitanja da bi dalje razrađivala njihove rasprave, a ne iz neverice, i pamtila svaku reč. Iako nije bila mnogo bistra, bila je pobožna, a časna majka, koja je mnoge devojke provela kroz period iskušenja, nije sumnjala da će Lusija jednog dana stupiti u Carstvo nebesko. Gostinska kuća iza stare škole za iskušenice retko se koristila, ali su je kaluđerice redovno održavale, ponosne na svoju gostoljubivost. Biskup je tu nekoliko puta prespavao, kada bi ostao da prenoći za vreme neke od svojih mesečnih poseta. Privučen veličanstvenim pogledom na planine, koji se pružao sa balkona, sedeo bi tamo sa čašom hladne limunade, posmatrao sunce koje zalazi iza krošnji borova i ćaskao sa časnom majkom, a njihov razgovor prekidao je huk mudre sove koja je živela pod manstirskim krovom. Iz trpezarije se hodnikom dolazilo u kuhinju, pekaru i ostavu, u kojoj su čuvane zalihe dopremljene kolima iz grada: vreće s brašnom, mahunarkama i žitom, kace sa usoljenom ribom, a bila je tu i ledara napravljena od drveta i 14

izolovana plutom, za one retke prilike kada bi kupovale svežu ribu. Svakog jutra u pet sati zvuk zvona je budio kaluđerice, i prvo što bi učinile bilo je da kleknu pored svojih postelja i pomole se za napaćeno čovečanstvo. Zatim bi se umile, obukle i požurile u kapelu, gde je časna majka bila spremna za jutrenje. Imale su vremena za čaj s komadom hleba i malo voća u trpezariji, pre nego što se vrate u kapelu Prvi čas. Posle molitve bi se okupljale u dvorištu, gde im je časna majka dodeljivala dnevne zadatke. Žene su uz naklon primale instrukcije i u tišini odlazile na dužnost. Svaka tri sata su prekidale posao da bi se vratile u kapelu na molitvu. Pre ručka, sestra Marija Ines bi krenula u obilazak da proveri njihov rad. Ruku sklopljenih pod rukavima odore, postavljala im je pitanja, pomagala im da reše teškoće i bila velikodušna u pohvalama, ali ne bi se udaljila a da ne podseti žene kako trajanje manastira, kao i spasenje njihovih duša, zavise od kvaliteta njihovog rada. U jedan sat bi ručale, ne obraćajući se jedna drugoj, dok bi jedna sestra naglas čitala knjigu molitvi. Posle toga su imale malo vremena za pisanje pisama rodbini ili da obave neki posao za sebe. Posle podnevne molitve vraćale su se na posao i radile sve do večere, koja je počinjala tako što je svaka kaluđerica nevoljno uzimala kašiku ribljeg ulja. Bila je to praksa koju je uvela časna majka, koja je još iz svojih misionarskih dana znala koliko je to dobro za zdravlje. Nakon večere imale su sat vremena za odmor, koji su provodile baveći se vezom, čitanjem ili, jednom mesečno, gledanjem „čarobne lampe“, koju bi časna majka postavila u trpezariji, i onda puštala slajdove koje je naručivala 15

poštom. Sledilo je večernje, posle kojeg su kaluđerice bile slobodne sve do noćne molitve i Velike tišine. Usred noći su ustajale iz postelja da bi prisustvovale nokturnima. U istočnom krilu kapele nalazila se biblioteka s verskim rukopisima i štampanim knjigama koje Inkvizicija nije zabranila. Manastir je imao dve bašte; kaluđerice su u jednoj uzgajale povrće i biljke koje su koristile u kuhinji, a u drugoj cveće koje su leti prodavale gradskim cvećarama da bi dopunile svoje prihode. Iza kapele se nalazila dobro opremljena stolarska radionica, godinama nekorišćena, kao i groblje s krstovima i nadgrobnim pločama prekrivenim žutom mahovinom, gde su sahranjivane kaluđerice. U krugu manastira bilo je još nekoliko zdanja i prostorija, ali praznih, kao i škola za iskušenice, i prepuštenih nemaru. Muzički kabinet, u kojem je nekada vežbao hor poznat i van granica biskupije, sada je služio kao skladište za nameštaj i alate, za koje niko nije hteo da prizna da više ne služe ničemu. Nekoliko belih roda napravilo je gnezda na visokim dimnjacima manastira, na kojima su boravile sve do kraja oktobra, a onda odlazile na afričku obalu, gde su ostajale do proleća. Vremenom je broj kaluđerica u manastiru opadao, a tih dana bilo ih je svega pet, pored časne majke. Sestra Marija Ines je bila uverena da su one poslednji svedoci jednog doba koje se bliži svome kraju. Kada su kaluđerice u kapeli začule bebin plač, prekrstile su se i razmenile prestrašene poglede. Časna majka im se obratila mirnim, sigurnim glasom. „Sestro Karlota“, rekla je. „Idi u moju sobu i nahrani dete. Mleko je na stočiću 16

pored kreveta.“ Dala je znak ostalim kaluđericama da ustanu i dodala: „Doći ću odmah posle molitve.“ Sestra Karlota ju je poslušala i naklonila se. Bila je najstarija kaluđerica u manastiru, i u vreme dolaska sestre Marije Ines već je bila u godinama, ali je i dalje obavljala svoje dnevne obaveze s poletom koji se mogao protumačiti samo kao pošteni sporazum sa smrću da je ne poziva dokle god može biti od koristi. Časna majka je zavisila od nje. Odgojena u neko drugo vreme, sestra Karlota je uvek izvršavala svako naređenje, čak i kada se s njim ne bi slagala. Ona je bila ta koja je sestri Mariji Ines poželela dobrodošlicu kada se ova vratila iz Afrike i zatim je uzela pod svoje, s majčinskom naklonošću. Ostale su bliske sve dok se sestra Marija Ines, posle izbora za časnu majku, nije nevoljno udaljila od stare žene, uverena da bi njihova bliskost mogla narušiti njen autoritet. Kaluđerice su pogledom pratile sestru Karlotu dok je napuštala kapelu, a onda se okrenule ka časnoj majci. Nisu se usuđivale da je pitaju za bebu. Sestra Marija Ines je pročistila grlo i nastavila službu. Himne nisu odagnale atmosferu misterije. Naredila je da se zatvore vrata, ali je i dalje imala utisak da su kaluđerice odsutne. Posle poslednje molitve žene su ostale u klupama u nadi da će saznati kako je beba dospela u manastir. Ali, časna majka nije bila raspoložena da bilo šta objašnjava. Rekla je: „To je sve. Pođite s Hristovim mirom.“ Izašla je iz kapele ispred njih i požurila u svoju sobu. Sestra Karlota je sedela na krevetu s detetom u naručju. Nije više plakalo. Časna majka ga je pažljivo prihvatila i primetila malu srebrnu medalju prikačenu za čaršav u koji je beba bila umotana. 17

„To je Sveta Brigida“, rekla je sestra Karlota. „Ona će ga čuvati.“ Sunce je prošlo zenit i iskosa sijalo kroz uske prozore. U sobi je postalo toplije. Za tako vrelih dana, sestra Marija Ines je često tražila spas u biblioteci, pod čijom je visokom tavanicom tokom celog popodneva bilo sveže, tako da je tamo mogla da radi po ceo dan, izlazeći samo zbog molitvi i obeda. Ali, prostorija puna teškog zadaha starih pergamenata ne bi bila dobra za novorođenu bebu. Ne skidajući pogled s deteta, zamolila je sestru Karlotu da otvori prozor. „Samo jedan“, rekla je. Stara kaluđerica je uradila šta joj je rečeno. Gajila je prirodnu ljubav prema mladima i bespomoćnima. Misija najbliža njenom srcu bila je spasavanje pasa lutalica i njihovo dovođenje u manastir, gde se o njima starala kao da je bila sveti Franjo Asiški. Vreme nije imalo milosti prema njenom vidu, ali to je nije sprečavalo da u bilo koje doba dana obiđe manastir, pošto je napamet znala gde se nalaze svaka prostorija, stepenice i hodnik. Časna majka je rekla: „Bebu uskoro treba presvući, Karlota. Napravi mu pelene od najmekše tkanine koju možeš pronaći.“ Kaluđerica je obećala da će to uraditi i upitala: „Da li ste odlučili šta ćete uraditi s njim, prečasna majko?“ Sestra Marija Ines je odmahnula glavom. „Možda neko zna za neki par bez dece“, predložila je stara kaluđerica. „To bi bilo protivzakonito“, rekla je časna majka. „Onda možemo pokušati sa sirotištem.“ Časna majka je odbacila taj predlog sa izrazom gađenja. „To bi bilo kao da bebu damo skitnicama“, rekla je i otpustila kaluđericu. „Žao mi je što sam te primorala da 18

propustiš molitvu, Karlota. Samo pelene i ništa drugo. Oslobodiću te ostalih obaveza do kraja dana. Moli se u svojoj sobi.“ Starica joj se zahvalila uz naklon i udaljila se, pošto je još jednom čežnjivo pogledala bebu. Časna majka je ljuljala bebu da je uspava. Niko nije smeo da ulazi u njenu sobu bez dopuštenja. Održavala ju je s velikom brigom i posvećenošću, koje bi neko ko je ne poznaje mogao da protumači kao poniznost, ali je to u stvari bila želja za privatnošću, koja je i pored toliko godina provedenih u manastiru ostala jaka. Svakog jutra je ustajala mnogo pre nego što bi zvono okupilo sestre u kapeli zbog jutarnje molitve, umivala se, oblačila svoju staru odoru, i po mraku odlazila u šetnju oko manastira, tiho kao duh, udišući noćnu vlagu i miris borovine koji je lebdeo u vazduhu. Onda bi otključala kapelu, upalila uljane lampe istrošene tokom noći, proveravala mišolovke s čokoladom i uklanjala mrtve pacove, pre nego što ih ugleda sestra Karlota, koja bi zbog toga sigurno briznula u plač. Do svitanja bi već bila ponovo u svojoj sobi, za radnim stolom. Na administrativne obaveze obično joj je odlazilo celo jutro. Pripremala je i potpisivala račune i beležila sve transakcije u knjigu ispisanu predivnim rukopisom, koji je naučila iz srednjovekovnih kaligrafskih priručnika iz biblioteke. Manastir nije imao bankovni račun. Novac, priznanice raznih dužnika i drevne tapije na zemlju, koja je bila u vlasništvu manastira još od vremena kralja Filipa II, držala je u velikom kovčegu s tri katanca, čiji su teški ključevi bili uvezani krunicom. Pošto bi dopunila računicu, odgovarala je na brojna pisma žena koje su se raspitivale oko stupanja u Red, nastojeći da nijednu ne 19

obeshrabri kad je u pitanju ulazak u manastir, ali uvek naglašavajući žrtve koje će zbog toga morati da podnesu. Iznad svega, pokušavala je da proceni snagu njihove vere, pošto je znala da se takva odluka, bez izuzetka, donosi impulsivno, tako da im je savetovala da bez žurbe i veoma pažljivo razmisle o onom što su nameravale da urade. Možda je u tome bila suviše ubedljiva, pošto joj je svega nekoliko žena pisalo ponovo. Popodneva su bila posvećena njenom omiljenom hobiju: održavanju kola. Kao i negovanje bolesnih, bilo je to još jedno umeće koje je stekla za vreme svog rada u Africi. Stari „ford“ je bio parkiran u šupi iza kapele, gde je Mida, njihov penzionisani magarac, takođe provodio u miru svoje poslednje dane. Posle ručka, sestra Marija Ines bi navlačila široku belu kecelju preko svoje odore i odlazila u šupu gde je pumpala gume, dolivala vodu u hladnjak, sipala ulje i vodila unapred izgubljenu bitku protiv rđe koja se širila preko karoserije. Jednom mesečno bi polirala cela kola pomoću voska koji su kaluđerice koristile za laštenje manstirskih podova. Sama je obavljala sve popravke, ponosna što tako štedi novac za manastir, koji bi inače morale da daju gradskom mehaničaru. Počela je da sestru Beatriz upućuje u tajne motora, u nadi da će ova jednog dana moći da preuzme odgovornost za održavanje „forda“ u životu. Dugo je ostajala u šupi, prekidajući posao samo radi kratke meditacije i krunice. Zatim bi se vraćala u svoju sobu, skidala kecelju i žurila u kapelu, da tamo stigne pre sestara i obavi sve pripreme za podnevnu molitvu. Hodala bi uzduž i popreko brodom kapele, obavljajući sve poslove u tihoj meditaciji, dok bi od promaje koja je duvala 20

kroz vrata sveće počinjale da trepere i bacaju njenu lelujavu senku preko zidova. Bio je to važan ritual. Do trenutka kada bi se kaluđerice okupile za molitvu, ona je već bila u prisustvu Svetog Duha. Ali, tog popodneva nije otišla u šupu. Dok je uspavljivala bebu, stajala je kraj prozora i gledala u stepenište na kojem je ranije tog dana pronađen kofer. Sestra Lusija se odvezla u grad i vratiće se tek posle večernja. Sestra Marija Ines je počela da navlači zavese na prozore. Počela je da se znoji u zagušljivoj sobi, i tek kada je uzela bebu u naručje shvatila je značaj onoga što se dogodilo tog jutra. Poljubila je dete u čelo i pogledala ga kao da joj je njegovo lice poznato. Onda je rekla: „Prošlo je mnogo vremena. Ali, naš Gospod postupa na način koji može da iznenadi i njegove najposvećenije sluge.“ Dok je bila mlada, molila se Bogu za bilo kakav znak milosti, i nastavila je da moli za milost i kada je postala kaluđerica, ali On kao da je nije čuo. Vremenom je prestala da moli za milost, ne priznajući sebi razočaranje u Boga. Prošlo je mnogo godina pre nego što je od Boga zatražila oprost zbog sumnje u Njegovu mudrost, a i sada je zbog toga ponekad jecala u postelji, što se moglo čuti sve do spavaonice za kaluđerice. Beba je zaspala i ona ju je položila na postelju. Onda je uzela stari kofer, stavila ga u svoj orman i klekla ispred statue Device da se pomoli u slavu Boga.

Panos Karnezis MANASTIR izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-093-0 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111-31 КАРНЕЗИС, Панос, 1967Manastir / Panos Karnezis ; preveo sa engleskog Aleksa Golijanin. - Beograd : Zavet, 2013 (Beograd : C-print). - 229 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Z) Prevod dela: The Convent / Panos Karnezis. ISBN 978-86-7034-093-0 COBISS.SR-ID 201189388