Nataša Kramberger / NEBO U KUPINAMA by Zavet

NEBO U KUPINAMA

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Nataša Kramberger

NEBO U KUPINAMA Roman u pričama Prevela sa slovenačkog Ana Ristović

MMXII

Mojim korenima Malni i Lenartu, mami i Primo탑u ed a Daniele s ljubavlju.

Umesto bicikla kupila je jabuke. Tri kila, dvanaest jabuka, i seljanka se smejala zajedno sa svojom pelerinom. – Još su bolje kad pada kiša. U tri sata, u Amsterdamu, kapi su padale na svet i po pelerini. Bare su rasle preko mostova i prelivale pijacu. Duž kanala su lopovi prodavali bicikle. – Bike, bike. Umesto bicikla kupila je jabuke. 7

Njen pradeda je bio seoski muzikant i svirao je u rog na krštenjima i sahranama. Njen deda je bio grobar, a pre toga uterivač dugova za te-ve pretplatu. Onima koji nisu plaćali, i onima koji nisu hteli da gledaju televiziju, zapečatio bi televizor. Selotejpom i voskom. Njena mama je pisala pogrebne govore. I čitala ih, ponekad noseći crnu bluzu, a ponekad crne cipele. Nije znala kuda da gleda kad je autobus stigao i kad su se otvorila vrata. Gurnula je ispred sebe ruksak i torbu i mama je pitala: – Imaš li novca? Umesto da klimne glavom, setila se da će sada, baš sada početi da cveta zova. Onda je naišao Lojz i sve upropastio. Pitao je imaju li kod kuće koju čašicu rakije, i mama je rekla da sačeka, i ona je gledala u zovu i, i u breze, i u breg, i duž dugog puta, a onda se za Lojzom prodrala Fanika: – Šta, opet žicaš, matora prokletinjo, onda ni šofer nije bio dobar prema njima, rekao je, do đavola, krećemo, još se nije bila ni popela gore, još nije ni rekla mami da ima dovoljno novca, još ne. I još. I još. I uvek je bilo tako. ... ... Al važno je, rekla je mama,, da u pravom trenutku u džepu uvek imaš kaleidoskop. 9

Umesto bicikla kupila je jabuke. Tri kila, dvanaest jabuka, i seljanka se smejala. I njena pelerina se smejala, u Amsterdamu je padala kiša, lilo je kao iz kabla, i ona je pitala: – A gde ste nabrali, gospođo, ove delišese? Svi su se već bili razišli, joj, kako se stuštilo, voda je prala Amsterdam i on bi se istopio da nije bio od kamena, gospođa je odmahivala glavom, nije razumela engleski, nije razumela slovenački, ništa nije razumela, samo holandski, ionako je već bila sva mokra, oprostite, gospođice, rekla je, ne razumem. Onda joj je poklonila zvonce za bicikl, nije joj baš bilo jasno zbog čega, ali to nije ni bilo važno, joj, kako se stuštilo, i otišla. Stajala je na kiši sa jabukama i zvoncetom u ruci, gledala je preko mokrog mosta i videla kako čovek na njegovom kraju prodaje jednu jedinu ribu. Živu, živu. Sa brcima i belog trbuha. 11

Ako biste krenuli kroz planine Pakaraima do planine Ajangana, našli biste reku Potaro, koja se uliva u reku Esekvibo. U međuvremenu, ona prelazi preko vodopada Kaietur i kod vodopada Tumatumarum donosi sa sobom dosta zlata i dijamanata. Kraj vodopada Tumatumarum, muškarci, žene i deca ispiraju zlato i dijamante i tek ponekad ih tamo, u reci Potaro, dole, među muljem i zlatom okruže svete ribe, sa brcima i belih trbuha. – Senjor, jesi li dobro, senjor? Ako biste krenuli do planine Gusongmuča u kantonu Zadoi, u autonomnoj prefekturi Jušu, u provinciji Ćinghaj, našli biste reku Zajaku, koja postaje reka Lancang Jang, koju zovu i Dža Ču, reka sa stenja, koja preseca provinciju Junan, što znači južno od oblaka, i tamo menja ime u Mekong, u kojoj su ribari jednom ulovili ogromno rečno čudovište, sa brcima i belog trbuha, i koje su potom pojeli, jer je čudovište bilo sveto i produžilo im je život i učinilo ga srećnim. Niko od ribara nije znao odakle dolazi reka Mekong, koju su zvali sveta reka, jer reka Mekong, koja preseca provinciju južno od oblaka, a prethodno još i Tibet, a pre njega i provinciju Kinghai, izvire u planinama koje su daleko i visoko i koje su pod snegom. Zato dugo niko nije znao gde izvire sveta reka i kako se zove na početku. Tek nedavno, tek nedavno, neki su putnici pratili orlove i sklanjali se od lavina, išli su pravo do izvora i rekli su, nema sumnje, reka Mekong se najpre zove Zajaku, i dolazi sa planine Gusongmuča, koja je u oblacima. – Senjor, jesi li dobro, senjor? U svetoj reci Urubamba, pod svetom gorom Maču 13

Pikču, za vreme pljuskova niko ne lovi, jer je reka džinovska i vode su divlje, a inkanski duhovi uzimaju ribu za sebe i za svoje inkanske sinove, hvataju ribe u divljim virovima i odnose ih pod zemlju i u nebo. Ako bi neko tada bacio svoj plovak, pokupilo bi ga, i plovak i njega, odnela bi ga sveta reka Urubamba pod svetu planinu Maču Pikču, inkanski duhovi bi ga poneli u zemlju ili u nebo. Nije video vir pod nogama, nije čuo kišu koja je dolazila, i nije znao kuda da gleda, kad ga je starica prodrmala celom dužinom, tako da mu se slošilo u želucu: – Senjor, jesi li dobro, senjor? Umesto da klimne glavom, setio se da će kod kuće sad, baš sad, početi da zri grožđe. Onda je na njega usula kiša, još više kiše, i starica je rekla da sačeka. Onda je ustala i bila je poput golubice, otresla je glavu poput golubice i dve duge crne pletenice, poput golubice, savila između prstiju i gurnula ih pod šešir. Onda je otišla. – Jedi, senjor, jedi, starica je bila dobra prema njemu, ljuštila je kuvani krompir i spuštala mu ga na tanjir, bila je tu i druga starica i zavijala mu nogu, a treća starica je čuvala njegov plovak, kao da je nekakvo čudo, kao da. Kao da. Kao da. I tako je bilo do odlaska. ... ... Starice na obalama reka su važne, mislio je u tom trenutku, jer imaju veze kod drugih starica.

U Amsterdamu, u tri popodne, stajala je sa jabukama i zvoncetom u ruci, gledala preko mokrog mosta na čijem je kraju čovek prodavao ribu, živu, sa brcima i belog trbuha. – Oh, gospodine. Koliko je, ova riba? – Oh, gospođice. A koliko su bile te jabuke? – Oh, ..., čitavo bogatstvo, za kilo. – Oh, .... za četiri jabuke? – Oh, rekla je, možemo da se igramo matematike, gospodine, možemo da se igramo računanja i brojanja na prste, možemo da stojimo ovde bez reči dok kiša ne prestane da pada, i, ako ispustimo vašu ribu sad, kad je ceo svet tako voden, sigurno će nam otplivati u nebo. Oh, rekao je čovek, oprostite, gospođice, razumem, pardon. A, jesu li dobre? – Kad pada kiša, još su bolje. A zašto je živa? – Mislite, riba? Bela, sa brcima i cik-cak repom, i kad bi je pogledala u pravom trenutku kroz kaleidoskop, rekla bi: – I šta sad? 15

Prvi deo

Popodne je sunce uvek bacalo kose zrake preko crkve i sat bi uvek pokazivao dva i deset. Kasnio je deset minuta, taj sat na zvoniku, i njih dve su se igrale kraj seoskog potoka, sličnog septičkoj jami, tamo, pod mostom, kojeg je jednom skoro odneo potop i dva dana je bio neprohodan. Nani se i dan-danas vrti u glavi kad mora da prelazi mostove, tada ju je voda nosila od crkve do kapele i odnela joj je levu cipelu. Popodne je sunce uvek bacalo zrake preko kamenja na obali potoka i alge bi se ispekle, ako bi ih bacio gore. Njih dve su stajale kraj vode, prva je rekla, i šta sad, a druga: ne sekiraj se, ja znam kako to ide. Svakako su bile čudna kombinacija, obe iz prvog a, i ponekad su odlazile do potoka. Prva je bila pomalo kratkovida, nosila je blesave crvene naočari sa blesavom vrpcom, za koju je optičar uporno tvrdio da je izuzetno praktična za malu decu i da im ne pravi nikakve smetnje prilikom igre. Druga je bila mali miš iz sakristije, htela je da postane ministrant, ali je nisu uzeli jer je bila devojčica. Popodne su odlazile do potoka, i, dok su pekle alge, onâ iz sakristije je upitala, slušaj, a zašto ti nisi krštena? Isuse, odakle ti sad pa to, rekla je cvikerašica, pa eto, nisam (nije znala kako da joj objasni da je njena mama nosila Titovu štafetu i da je zajedno sa brigadom u ceo Benedikt uvela vodovod, dok je njen tata – i on crven – zastupao teoriju „verskog silovanja”, kako je nazivao krštenje deteta kojem je tek dva meseca). Onda ti nemaš ni tatu, ni mamu, gnjavila je hrišćanka, krštenjem svi dobijamo 19

svetu majku Mariju i oca Boga. Moja mama je i Marija, rekla je cvikerašica i crkveni miš ju je tresnula po nosu. Ti stvarno ništa ne znaš, ni imena još nemaš, budalo, svim ljudima na Zemlji Bog daje ime na svetom krštenju. I, prva je rekla, i šta sad, a druga: ne sekiraj se, ja znam kako to ide. U dva i deset po crkvenom vremenu, miš iz sakristije je povikala U ime Oca i Sina i Svetoga duha krstim te božjim imenom Sveta Jana. Preko glave joj je prosula pola potoka, da je Svetoj Jani kosa još tri dana smrdela na kanalizaciju. Zemlja je dobila novo božje dete i sunce je i dalje bacalo kose zrake na nju. Ali ja ne želim da budem Sveta Jana, reklo je dete. Kad si star dva meseca, niko te ne pita šta bi želeo da budeš, rekla je ona, koja je znala kako to ide. To ionako nije važno, ime je, na kraju krajeva, obična sitnica. Uveče, kad više nije bilo sunca, sat na zvoniku je i dalje pokazivao dva i deset. Sveta Jana je rešavala zadatke iz Računanje je igra i pomišljala, prokletstvo, onu jadnicu je stvarno strefilo to sveto silovanje. Nakon dva dana, u dva i deset, tek radi reda, upisala se na veronauku. Mamu Mariju je od šoka skoro uzeo bog.

Popodne bi sa posla uvek donosila šerpe sa ručkom i mala je uvek već bila kod kuće. Bilo ih je tri, tih šerpi sa ručkom, i danas je na meniju bio pire sa pilećim paprikašem. Svim učiteljima je školski ručak sledovao uz platu i dobijali su ga za sve članove porodice, mogli su da ga pojedu u školskoj trpezariji, ili da ga odnesu kući. Školska 20

trpezarija je uvek smrdela na raskuvane makarone i svinjske papke i stara kuvarica bi joj uvek natrpala previše: na, na, za malog, da veliki poraste. Stajala je nasred kuhinje u svom stanu i iz šerpi sa ručkom se pušilo. Pušilo se i iz stojadina pod prozorom, iz otvorenog prtljažnika je još uvek virila nova veš-mašina i četiri muškarca su se prepirala oko njega. Svećice, rekao je školski domar, motor, rekao je nastavnik fizičkog, voda, rekao je Roškarič. Šerpe sa ručkom je stavila na šporet i proklinjala svećice koje su pregorele, i motor koji više nije mogao da se pokrene, bog zna zašto. Izašla je na terasu po radensku, izvadila iz frižidera vino i muškarcima odnela špricer. – Hinko! Sa vrata škole se drala stara kuvarica, Hinko!, pijanduro lenja, dođi već jednom i zameni mi plinsku bocu. Školski domar je uzeo čašu sa špricerom i nagnuo je, uf, nekako previše razvodnjeno, nagnuo se nad motor i povukao dim iz cigarete, da, da, svećice/motor/voda, u redu, onda se ispravio, zamahnuo čašom ka travnjaku tako da su napolje izletele i poslednje kapi vode i vina, dunuo dim i podigao ruku ka kuvarici, o, višeee, šta se dereš!, evo me, evo. Onda je podigao čašu ka njoj, da mu sipa još jedan špricer, više vina – manje radenske, a ostala trojica su iz prtljažnika izvukla veš-mašinu. Na carini nije bilo nikakve kontrole, kao što su se i dogovorili sa Drejčom, i da iza same granice nije počelo da im se puši iz haube, sve bi prošlo pre nego što bi rekao keks. Još je i dobro što je od austrijske granice sve bilo nizbrdo, 21

malo su vozili u leru, malo su se šlepali i bilo je potrebno gurati samo uz poslednji breg. Veš-mašina je sijala na travnjaku pred zgradom i komšija je bio ushićen. Žena je rodila blizance i sada imaju novu veš-mašinu, iz Austrije, prošvercovali su je stojadinom i sa pravim kolegom na granici. I prašak za pranje su prošvercovali, vreću od dvadeset kila i litar omekšivača. Na zdravlje, zavijao je, za kolege. Sipala im je još jednu turu – rezervne svećice su pod sedištem, Hinko – i stara kuvarica se opet prodrala sa školskih vrata: – Prokletinjo matora, ako smesta ne dođeš vamo, ima da ti plinskom bocom zapušim usta! Domar je više nije fermao, zamenio je svećice, dolio vodu i ulje i motor se pokrenuo. Zamahnuo je praznom čašom preko travnjaka, o, lepo sam vam rekao, svećice, izvalio se na travu i zapalio cigaretu. Motor je ostavio upaljen, tako da je stojadin još lepo vreme trčao u mestu. Ispred zgrade se sada već bio okupio čitav kućni savet, veš-mašina je sijala belo poput veša i nikome nije bilo jasno kako su uspeli da je spakuju u stojadinov gepek. – I to privezanu samo jednim štrikom! Majke mi... Pokupila je prazne flaše i vratila se unutra. Šerpe sa pireom su već bile hladne i stan je bio pun pilećeg paprikaša. Pogledala je na sat: moram do mame po malog, dobro-je-da-je-auto-upalio. Uključila je plin na šporetu, na minimum, da pire ne bi zagoreo. Popravila je frizuru, usput, dvema šnalicama plave boje. Pripremila je tanjire, tri, mala nije jela. Mala je već ručala u školi, sa ostalom 22

decom, nakon časova, trebalo je da je već kod kuće: otišla sam u prodavnicu da kupim malu svesku na linije i onda sam otišla sa Natalijom i Simonom na veronauku. ... Otišla sam u prodavnicu da kupim malu svesku na linije. I, onda sam otišla sa Natalijom i Simonom na veronauku. Na veronauku. Ve-ro-na-u-ku. ... Sat na zvoniku je pokazivao dva i deset, ispred zgrade je bila u toku prava žurka kućnog saveta i mala je na stolu ostavila papirić na kojem je pisalo da je sa Natalijom i Simonom otišla na veronauku.

Gospodin župnik je bio sasvim mlad, jer je stari otišao na onaj svet, tada ju je nana odvela u crkvu i mrtvaca su svi prskali mokrim grančicama, koje su stajale u činiji sa vodom. Nana je rekla da je ta voda sveta, jer je blagoslovena, a grančice su od masline koja raste na moru. Oko mrtvaca su se svi molili i nekoliko baba je plakalo. Onda su ministranti doneli posudu iz koje se dimilo, i u crkvi je počelo da smrdi. Nana se prekrstila i jedna baba se prostrla po podu koliko je duga i široka. Mladi župnik je imao na sebi crnu tuniku i preko nje drveni krst na lančiću, stajao je na vratima župnog doma i kontrolisao da li su se u garderobi svi preobuli u 23

papuče. Ona ih nije imala sa sobom, začudo Natalija i Simona joj ništa nisu rekle. – Što si ostavila torbu kod kuće, trebalo je da je poneseš sa sobom. – Gospon župnik, ona nema papuče. – Gospon župnik, recite joj da sada mora bosa u učionicu. – Gospon župnik, vidite, ja imam nove minđuše. Crkveni miš je stala ispod župnika i propela se na prste. U subotu su joj u Mariboru probušili uši, tako da joj je sada sve bilo zagnojeno, ali, proći će to za dve nedelje. Minđuše su bile majušne i okrugle i unutra je bio dijamant. Ne pravi, kopija, onako kao u filmovima. – Gospon župnik, ona nije krštena. Izula je cipele i krenula bosa napred, malo je falilo da kaže dobar dan, ali je u poslednjem trenutku čula šta je rekla Simona, na podu je bilo puno blata jer je juče padala kiša, i na soknici je imala rupu. U rukama je držala malu svesku na linije, stala je pored crkvenog miša i gledala u župnika koji je bio sasvim mlad i oko vrata imao lančić sa krstom. Klimnuo je glavom i nasmejao se. Nije znala zašto, ali je sasvim blago čučnula, samo malo savila kolena i izgovorila kao i svi: – Hvaljen Isus.

– Gospođo, rekla mi je, pazite da vam se ne dogodi isto što i mojoj sestri, kad joj je umro muž, zaboravila je da podigne njegov novac iz banke, pa su joj nakon pola godine sve otpisali, dvadeset godina penzije je imao na tom računu 24

i sve je otišlo u ništa, pazite, gospođo, a, samo vaš je pio, a takvi sve proćerdaju, rekla mi je, ni ruku mi nije pružila, u naručju sam, doduše, imala ikebanu, četrnaest žutih gerbera i kraj groba sam se rasplakala ko pijana... Stajala je u čudu nasred kuhinje i samo donosila maramice i maramice i rolnu toalet-papira. Ćutala je, naslanjala se na šporet i udovica u crnom je plakala, jecala, plakala, vrištala, govorila, govorila, naginjala se nad njenim stolom, nad sastavima, koje su danas pisali u petom razredu, nad kontrolnim vežbama i nad časopisom učiteljskog sindikata, gospođo Marija, gospođo Marija, nemojte mi zameriti, ali dođe mi da se obesim. Zvono se nije čulo i kucanje je bilo isuviše tiho, kad su se otvorila vrata, stajala je pred njom u brushalteru, menjala je kesu u usisivaču i kecelja sa logotipom omladinske radne akcije joj se zakačila za radijator. Oprostite, rekla je, čistim stan. Žena na vratima ju je najpre samo gledala, crnom maramicom je pokrivala usta i iz očiju su joj tekle suze. Gospođo Marija, rekla je, meni dođe da se obesim. Bila je razredna njenom sinu, osmi razred, njena prva generacija, mali je imao keca iz matematike, veoma uspešan iz fizičkog, i želeo je da postane policajac, gospođo Marija, gospođo Marija, ostali smo sasvim sami, ostavio nam je čitavo dobro, trideset volova i pedeset prasića, meni dođe da se ... Gospođo Marija, ne zamerite mi. Rekla joj je, ne budite smešni, dobro, skuvala joj je tursku kafu i sela pored nje. Žena je sigurno bila još uvek mlada, oči su joj bile neverovatno plave i strašno strašno 25

duboke, pospremila je sastave, da se mastilo ne bi još više razmazalo, dve gomile maramica je bacila u đubre i rekla: – Moje saučešće. Turska kafa u šoljici se polako taložila, tišina se dobro slagala sa njima, udovica je zurila nekuda u prazno i jecala u kratkim pauzama, u međuvremenu je rekla hvala za kafu, zaista mi je bila potrebna, a onda se opet setila da u prodavnici mora da kupi sijalicu od sto vati. Svi na brdu se smeju, umesto da pomognu. Pa šta ako sam ga puštala da svake večeri ide u kafanu, i uopšte nije tačno, nije bio pijanac, gospođo Marija, svojim rukama je celo imanje postavio na noge i malog je toliko voleo, novi traktor je prepisao na njega da bi imao više sreće sa zemljom, a on sada ima keca iz matematike, a već je druga godina ... Sigurno je imala trideset i kusur, ne, ne, sigurno je bila njenih godina, ako ne i mlađa (o bože, a sin u osmom razredu), oči su joj bile tako plave, strašno strašno duboke, i, da nije plakala lice bi joj bilo čudesno lepo. Rekla joj je, svratite ponekad da popričamo, i ne brinite se za matematiku, mali je baš bistar. Žena je ustala i okrenula se ka dnevnoj sobi, gledala je u police sa knjigama i skoro nečujno rekla: – Gospa Marija, ne zamerite mi, ali možda bih ... pozajmila od vas kakav roman. Nekada sam imala naviku da ih čitam ... a sada sam noću ionako ... sama. U hodniku je i dalje stajao razmontiran usisivač i pored njega su ležale kese, jedna prazna, a druga puna prašine. Na radijatoru je visila kecelja sa logotipom omla26

dinske radne akcije i sat na zvoniku je pokazivao dva i deset. Ni jedna ni druga nisu znale šta da kažu, ali, nije im bilo neprijatno, pogledale su se ne bi li izgovorile do viđenja, sve je bilo tako tiho nasred hodnika... kad je napolju, na stepeništu, puklo i kad su se vrata munjevito otvorila: – Mama, mama, župniku su ukrali anđela sa oltara.

Prepodne jednom u dve nedelje, odlazila je dole u samoposlugu i u poštu. Obula bi kožne cipele i obukla plavi kostim, vezala maramu oko glave. U kožnu tašnicu bi složila kožni novčanik i račune, za struju, za vodu, za televiziju, i jednu platnenu maramicu. Poslednja tri meseca bi pored svega stavljala i naočari za blizinu. Za svaki slučaj. – Pep, odoh ja, Pep! Otišla je u ostavu po ceger i na dno razgrnula pamučni stolnjak, a gore stavila tašnicu. Pogledala se u ogledalo, jedna kovrdža joj je pobegla na čelo, još uvek crna kao gavran. Popravila ju je, usput, dvema šnalicama plave boje. Maramicom je obrisala lice, bože-pomozi-kolko-se-znojim. Uzela je ceger i tašnicu i izašla. – Pep, čuješ li, odoh ja! Zaključala je vrata i ključ stavila pod asparagus. Silazila je niz stepenice polako, držala se za ogradu i za njom je išlo svih devet mačaka, jedna je baš juče dobila mlade, bog-zna-gde-su, sigurno ih je stara sakrila negde iznad štale. – O. 27

Prodrao se Pep, sa kruške, sa šljive, sa traktora ili lipe, bog-zna-odakle. – Šta, već ideš? Donji deo puta nije bio asfaltiran i pesak je odnela oluja. Silazila je strmim klancem, prošla pored štale, pored lipe, pored oraha i ispred jame za đubrivo je stajao Pep. – Šta se dernjaš, prokletinjo vražja, uopšte ne vidim gde si. Onda mu se osmehnula i on se osmehnuo njoj. Oko lipe su letele bube i po đubivu su rovarile kokoške. Jedna mačka je išla za njom i sada se zaustavila na suncu. Pep je kažiprstom i srednjim prstom dodirnuo desnu obrvu, na kratko, u znak pozdrava. Na glavi je imao platnenu radničku kapicu i u borama oko očiju su mu se rosile kapljice znoja. Ona je prošla, izlizanim makadamom, polako, u ruci je držala ceger. Sunce je bacalo zrake na štalu i makadam, na okuci je počinjao asfalt. Mačka se okrenula i vratila se natrag, u krošnji lipe su zujale bube. U rukama je i dalje držao vilu i sada se naslonio na njenu dršku. Video ju je u plavom kostimu, kako korača od okuke do vrbe, prolazi pored kapele i odlazi do transformatora. Onda je došla još jedna okuka i nestala je iza njive kukuruza.

Bože pomozi, rekla je, u maloj kancelariji mirisalo je na vlagu i papir, tako da je uvek, nakon što bi ušla unutra, počinjala da kija, apćiha, bože pomozi, apćiha, na zdravlje, debela poštarka iza stakla je polako pečatirala, u redu 28

su stajali Kranerova Mima i dva Štefaničeva, na stalku su bile izložene uskršnje čestitke, nove. Svake godine su bile iste, zečevi, jaja i zlatni natpis Srećni uskršnji praznici, prošle godine su prvi put dobili i one muzičke, kad bi ih otvorio, počela bi da svira muzika, kad bi ih zatvorio, utihnula bi. Zatvorila je vrata i red se radoznalo raširio, Kranerova Mima je odmah krenula ka njoj, sa kožnom tašnom u ruci, pomoz Bog, rekla je, došli ste po penziju? Mladi poštar za pultom se prodrao na staru poštarku, gde ste stavili paket za Žerjavce, do đavola, malopre sam ga stavio na policu, a već ga nema. Poštarka je zastala, momak, pazi na jezik, promeškoljila se na stolici i nastavila da pečatira. I rekla, bože pomozi, apćiha, bože pomozi, apćiha, na zdravlje, Kranerova Mima je sa stalka uzela tri čestitke i prišla joj, pomoz bog, došli ste po penziju: Još im niste dali, je l’? Ja ću im odneti danas, došla sam u poštu da vidim kolko će biti penzije, pa ću im odneti, neće biti mnogo, kad nas je dvoje, a penzija samo jedna. – Za šta nosite? – Župniku, prilog za anđela. Prokleti Cigani, Mara mi je rekla da ih je videla kako se motaju oko sakristije, rekla sam joj što ih ne otera, babo luda, nemaju oni šta da se muvaju tuda, bože-nam-pomozi, za mesec dana će biti prva pričest, a mi bez anđela na oltaru. Još dobro da smo dobili tako mladog župnika, on će to brzo srediti, mada sam čula, znate, da su ga iz prethodne županije oterali jer je pio, ali meni ne izgleda ko pijanac, lepo 29

razgovara i kažu da zna s decom, predobar je, zato su i došli da kradu. Šta sam ono htela... vi im još niste dali, je l’? Mladi poštar je našao paket pod pultom, kraj samih poštarkinih nogu, i napolju mu je crko moped jer ga je predugo ostavio uključenog. Do đavola, kako da ga sad zakurblam, momak, pazi na jezik, šta sam ono htela ... vi im još niste dali, a? Izvadila je tašnu iz cegera i iz tašne novčanik, kolko su čestitke, upitala je Mimu, moramda pišem sestrama u Nemačku. Štefaničeva dva su upravo završila i poštarka je rekla: dalje. Oh, sad sam ja!, skočila je Mima, okrenula se ka pultu i više ništa nije rekla. – Pomoz Bog, koliko su vam čestitke? Kad joj je poštarka isplatila penziju i u beli papir joj uvila dve čestitke sa belom kovertom i markom za inostranstvo – za sestre u Nemačkoj, je l’? – Mima je već bila otišla. Poštarka se nagnula napred, blago se podigla sa stolice, duboko uzdahnula, o-bože-kad-čovek-ne-bibio-tako-star, i laktovima se naslonila na pult: – Baba blesava, misli da će nebo penzijom kupiti. Tek što su danas ujutru gospon župnik najavili prikupljanje priloga za anđela, a ona im već nosi. Pa ionako nema dovoljno, gospon župnik su rekli da bi svako domaćinstvo moralo da zarađuje bar petnaest maraka po članu porodice, ne možemo očekivati baš sve od biskupije, treba nam i nova kapela. Nije loš, taj novi župnik, mada sam čula, znate, da su ga iz prethodne županije oterali jer se spetljao s jednom mladom, ali meni se ne čini ko ženskaroš, lepo razgovara i kažu da zna sa decom, predobar je, zato se i lepe za njega. Nego, šta sam ono htela ... a kad ćete vi da date prilog? 30

Nataša Kramberger NEBO U KUPINAMA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-086-2 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs