Jakob Izrael de Han / PRIČE IZ PREDGRAĐA PEJP

Priče iz predgrađa Pejp

Jacob IsraĂŤl de Haan Pijpelijntjes 1904.

Deze uitgave is mede tot stand gekomen dankzij een subsidie van het Nederlands Letterenfonds.

Objavljivanje ove knjige pomogao je Holandski fond za knjiĹževnost.

Jakob Izrael de Han

Priče iz predgrađa Pejp Prevela sa holandskog Jelica Novaković-Lopušina

MMXI

Posvećeno dragom A. Aletrinu Rana zima, 1904.

VI Smrt belog lopova

Dani su se jednoliko razvlačili u napetosti svakodnevnih obaveza, bez prisnosti. Dođe zima, kiša više nije padala i bistrija svetlost jasnije je isticala obrise stvari.

Sam se mirno spremao za diplomski iz medicine, a ja sam se bavio latinskim. Radili smo tako kod kuće po ceo dan i tek bismo predveče, pred sumrak, malo prošetali duž Amstela.

Kad bi se potpuno smrklo, vraćali smo se kući i nastavljali dalje s radom do kraja večeri. Sve je bilo uobičajeno, voleli smo se bez svađa i bez nemira čežnje. Sam je bio smiren i dobar, i nije se prepuštao svojim okrutnim nagonima surovog štipanja i udaranja.

A onda Hektor, beli pas, ponovo unese nemir. Bilo je to mršavo i olinjalo pseto neutoljive gladi u mlitavom telu i tople i crvene čeljusti koju bi razjapio kad mu se neko približi. Baksuz od psa. Međutim, Meksićka ga je volela jer ga je tek rođenog izvukla iz vode i sad ga je čuvala kao simbol svoje posvećene ljubavi prema životinjama. Bila je jako ponosna na to što je samo nju hteo da prati, gurajući joj svoju bledu njušku u šaku. A Sam ga je mrzeo. U početku beše ravnodušan, ali polako je to prerastalo u snažnu, silovitu 52

mržnju izraženu mnoštvom smešnih sitnica koje je Sam izvodio sa prefinjenom posvećenošću ozbiljnog čoveka.

Uzeo bi krvavicu i njome lagano i promišljeno hranio Zusa i Mimi, lica tamnog, bezosećajnog, nepomičnog. A gladna bela lopuža glasno je lajala otvorenih vrelih i pobelelih čeljusti, bezuspešno kidišući uz kratke trzaje lanca.

Mi smo se smejali tome što je Sam toliko mrzeo psa i pokušavao da ga isprovocira. Ali, jednog dana mi suvo reče: „Joupe, ne smej se tome.“ Tada osetih da je opet u pitanju bolesna ozbiljnost: „Gospođo Meks, vi kako hoćete, ali ja bih voleo da se jednostavno rešite belog lopova.“ „Pa oću, ako mu nađem dobar dom, ali to već nije lako kad je takva izelica.“ „Možete ga se rešiti sve i da ga ne udomite.“ „Kako to mislite? Da ga izbacim na ulicu? Videli bi da bi se vratio za tili čas…ne, ako budem mogla da mu nađem dobar dom, onda ide, u suprotnom ne…ali zar vam baš toliko smeta?“ „Meni uopšte ne, ali ga gosn Sam ne podnosi i ne možete ni da zamislite koliko ga on jedi. Mogao bi se razboleti od toga.“ „Ma dajte.“ „Zaista se to može dogoditi, jer kad ga nešto nervira u stanju je da se mesecima opterećuje time.“ „Zbog pseta koje je uvek u suturenu?... al ajde, da ne pričamo o tome… ako gosn Sam opet počne s tim, smislićemo već nešto.“ Nedelje nakon toga behu mirne, Sam je odlazio, dolazio i ponovo odlazio, ne obazirući se na belog kradljivca.

Sve do jednog dana. Meksićka je bila na spratu, a Sam je odozdo ušao u vrt. Bilo je predveče i sve je u kući bilo mirno.

53

A onda se odjednom začu oštar grčevit lavež koji zatim pređe u ispresecano očajničko cviljenje, da bi odjednom naglo bilo ugušeno.

Strčah niz mračne stepenice i uleteh u polumrak suterena.

Na zemlji je ležala bela zver snažno se trzajući, svetlosiva mrlja u mrkom mraku, a Sam iznad nje, stiskajući joj omlitaveli trup butinama i gnječeći joj rebra svojim snažnim kolenima. Belo stvorenje više nije lajalo… samo je dahtalo isprekidano dok ga je Sam kolenima snažno stiskao. „Bože… Same, šta to radiš?... Jesi li načisto poludeo?“ „Krepo dabogda.“ „Pusti ga, šta to radiš….“ Meksićka je silazila s lampom koja je bacala crvenu svetlost na Sama i belog psa… „Ali gosn Same… o, gosn Drise, načisto mi ubi psa… prestani…“ Sam je i dalje držao psa u stisku, jednom rukom držao mu je njušku, drugom je besomučno štipao životinju… posvuda… „Gospođo Meks, pazite da Hek ne počne da ujeda kad se oslobodi, ja ću se pobrinuti za gospodina Sama.“ Snažnim trzajem povukoh Sama i odvojih ga od psa koji se odvuče do svoje korpe iscrpljeno dahćući. Samu gadno pozli. „Je l vidite, gospođo Meks, lepo sam vam rekao, molim vas, dajte ga nekom.“ „Bože blagi, kad bi samo znala gde da ga dam, ali stvarno nemam pojma.“ „Dajte ga onda šinterima, ja ću platiti.“ „Ne, to neću, nije na nama da životinji podarimo život, a ni da joj ga oduzmemo, čisto da se zna.“

54

Bilo je mirno nekoliko nedelja, Sam se osećao bolje i radio je, a belu lopužu više nismo spominjali. Po ceo da je bio na lancu. Sve do jedne večeri.

Trebalo je da izađemo s jednim Samovim starim drugarom koji se ponovo zatekao u Amsterdamu, da napravimo krug po Ejpolderu23, pa smo ga čekali da dođe.

Neko zazvoni, kratko. „Čekaj, da oslušnemo da li je to Heri.“ Meksićka otvori, beli zalaja. „Gospođo, želite li sveža jaja?“ Mi se nasmejasmo i zgledasmo… „Same, hej…“ „Hej, Joupi…“ „Voliš li me još?... Sad ću da prilegnem kod tebe.“ Ležao sam na leđima, sa glavom u Samovom krilu. „Taj Heri, nikad da dođe na vreme, zar ne?“ „Ne… ma ne mora ni da se pojavi, zabole nas.“ „Ma da, šta nam pa fali ovako. Evo je Meksićka, šta li se dešava?“ „’bardan, gospodo“ „’bardan, gospođo Meks… je l se nešto desilo?“ „Da, evo vesti za gosn Sama, prodala sam Heka…“ „Dakle, ratosiljasmo ga se… eto, Same, baš lepo“ „Baš me briga šta će biti s tom džukelom… šta se to mene tiče.“ „E ova vam je dobra, kao ne tiče ga se, a ko je najviše navaljivao… no dobro, i sama sam srećna što sam ga se rešila, što jes, jes.“ „Je l ste ga lepo udomili?“ IJpolder, polder nastao isušivanjem morkog rukavca Ej (IJ) na severnom obodu Amsterdama.

23

55

„Verujem da jesam… prodala sam ga nekom seljaku za dva i po guldena.“ „Baš vam se posrećilo.“ „Pa jes, veća je vajda od dva i po guldena nego od tog proždrljivca, a ako dodam jos šezdeset dva centa, taman ću imati da otkupim svoj založeni sat. Zamislite, taj momak je došo sa jajima i čuo Heka kako laje.“ „Auu“, reče on, „ovaj ker baš i nije mali.“ „Nije“, na to ću ja, „veliki je.“ „Elem, seljak reče da ga oće ako je pas za vuču i uze ga za dva i po guldena. Srećna sam što sam ga se rešila… A i vi sigurno, a gosn Same?“ „Šta mene briga za to pseto... što se mene tiče, može i da ostane.“ „To sad kažete, kad večeras dolazi seljak po njega.“ Sa Herijem Deucom smo bili u prijatnoj šetnji sve do kraja poldera, a onda ga zajedno ispratismo na voz. Kad smo stigli kući već odavno je bio mrak. Sam ćutke ode da legne na sofu. Ja sam malo radio, veče beše sasvim obično, bez nekog naročitog raspoloženja. „Same…“ Ležao je na leđima zureći u prazno, svetlost lampe se rasprskavala po njegovom okruglom, mrkom licu bez izraza i emocija. „Odoh ja, ti ostaješ?“ „Da pođem s tobom?“ „Ne, idem samo malo da prošetam“ Kad je otišao nisam mogao da radim i neprestano sam mislio na njega. Šta li će sad opet da se desi? U poslednje vreme se stalno nešto dešavalo, ali nikad nešto dobro. Ma, da se ja latim posla… zvono, ko li je sad pa to? „Tous, pogledaj der prvo kroz prozorče“ 56

„Da, tetka… tetka, to je gosn Sam“ „Gosn Sam?“ „Da, hteo bi da popriča sa vama.“ „Dolazim.“ „Gospode, šta je pa sad, kakvo je to opet sumanuto ponašanje, da mi tako naglo zvoni na vrata, aj da vidim šta oće.“ „Bože, Same, šta je sad?“ „Ti se ne mešaj... gospođo Meks, došao sam da pokupim Heka.“ „Da pokupite Heka? Je l vi to od mene pravite budalu, ili šta?“ „Jeste, vi ste ga prodali seljaku, ali ga je taj seljak preprodao meni i sad sam došao po njega.“ „To vi tako kažete, al ja ne mogu da vam ga dam ako sam ga već dala nekom drugom.“ „De Hojeru“…

Iz mraka, iza ćoska jedne od kuća, pojavi se stariji čovek. „’broveče, gospođo, ’broveče, gospodine.“ „De Hojeru, gospođa Meks ne veruje da si mi prodao Hekija…“ „Tako je, gospođo, jesam.“ „Ali, šta vi to smerate s njim, gosn Same?“ Tada shvatih da je to sa seljakom bila nameštaljka i da je Sam hteo da se otarasi psa, i shvatih šta smera s njim. „Same, molim te, ne budi lud, misli malo glavom“ „Ne mešaj se… gospođo Meks, Hek će biti bačen u vodu.“ „Udavićete ga?“ „Tako je.“ Nas četvoro stajasmo na vratima, Meksićka je plakala, a mene prebledelog obli znoj od mučnine: „Same, ti si lud… potpuno lud.“ „Znam to i sam… mesecima sam se uzdržavao, sad ima 57

da krepa… kod Telenceta24 ćemo ga strpati u džak s kamenjem… De Hojer je poneo sve što treba… hoćete li već jednom da ga dovedete, gospođo Meks?“ „Prodala sam ga i neću sad da pravim dramu oko toga… al to je stvarno podlo… idem da ga dovedem“…

U suterenu se začu oštar lavež. Beli srećno zalaja što će da izađe napolje i živahno poskakujući ustrča uz stepenište. „Izvolte… neka vam bude.“ „De Hojeru, stav’der mu korpu.“ Kratak lavež, pa prigušen pisak, potom tišina. „Eto ga, a sad povodac.“ „Baš da vidim kako ćete da ga povedete... on neće ni s kim da pođe“… „O, al s nama će bogami hteti, sad ćete da vidite.“ Na ulici se beli načisto ukipi, raskrečenih tankih nožica … ulubljenih mršavih leđa. „Vidite, neće na uzicu.“ Omča međutim fino pridavi mršavi, beli vrat, i životinja se uplašeno ukopa u mestu. Po člancima mu zafijuka bič... nemoćno se skljoka.

Iza prozorčeta na vratima stajali smo Meksićka i ja i posmatrali.

Odjednom stisak popusti, i beli ustade i pomireno krenu. „On stvarno ide za gosn Samom... možda ipak neće stvarno“... „Hoće.“ Tad odoše u mrak kroz žućkasti obruč svetiljki... stari seljak pognut, Sam uspravan, beli za njima na uzici. Zađoše za ugao ulice, ka Amstelskom nasipu.

A mi uđosmo unutra. ’t Kalfje – kafana na obodu Amsterdama, uz reku Amstel, koja je postojala od 1670. do 1967.

24

58

Pogovor

U srpskom javnom mnjenju Holandija ima reputaciju liberalne zemlje sa fleksibilnim stavovima spram mnogih društvenih pojava. Taj imidž se u Srbiji jednim delom vrednuje kao napredan i uzoran, ali s druge strane nailazi i na osudu ili makar skepsu, pogotovu kada su u pitanju kontroverzna pitanja kao što su legalizacija prostitucije, lakih droga i eutanazije. Holandsko zakonodavstvo, ali i javno mnjenje, spram homoseksualnosti takođe se smatraju među najliberalnijim u svetu. O tome svedoči i činjenica da je Holandija bila prva zemlja koja je 2001. zakonom priznala istopolne brakove.

Takav odnos holandskog društva prema pojavama koje odstupaju od norme imao je dugu genezu. Iako mnogi misle da je on posledica društvene revolucije šezdesetih godina dvadesetog veka, kada je bunt mlade generacije pokrenuo rušenje mnogih tabua, holandska otvorenost za društvenu integraciju manjina starijeg je datuma. Geopolitički položaj Holandije iznedrio je kroz vekove svojevrstan modus vivendi koji je dobio i zvaničan, teško prevodiv naziv: gedoogbeleid. Slobodno prevedeno glasio bi: živi i pusti druge da žive.

Pod uslovom, naravno, da ti drugi nikog ne ugrožavaju.

221

Ta otvorenost i tolerantnost društva ujedno je i njegova neuralgična tačka, koju uvek iznova ugrožava netolernantost i zatvorenost drugih. Nakon mnogobrojnih primera uspešne društvene integracije manjinskih grupacija, ostaje da se vidi hoće li se holandsko društvo izboriti sa najnovijim izazovima svoje multikulturalnosti.

O ISTORIJATU PROJEKTA Grupa za nizozemske studije Filološkog fakulteta u Beogradu od svog je osnivanja - najpre kao Lektorat 1988. a zatim kao Grupa 2002. godine - postavila sebi za cilj da osim nizozemskog (tj. holandskog i flamanskog) jezika i književnosti promoviše i holandsku i flamansku kulturu u najširem smislu te reči. U tu svrhu je pokrenut niz projekata, poput godišnjaka Erazmo, ali i više edicija kod izdavača kao što su Prometej iz Novog Sada, Luterazmo iz Zemuna i Arius iz Beograda. Jedan vid promovisanja književnosti i kulture Nizozemlja su prevodilačke radionice za studente završne godine nederlandistike. Izbor generacije 2005. pao je upravo na roman Jakoba Izraela de Hana, inače obaveznu lektiru iz književnosti na trećoj godini studija. Njihov glavni motiv pri odabiru je bila fascinacija autorovim pristupom temi homoseksualne ljubavi. Zanemarujući zahtevne stilske osobenosti dela, upustili su se u preveliku avanturu prevodilaštva iz koje su štošta naučili o stilskim mogućnostima holandskog jezika, o holandskom društvu s početka dvadesetog veka, ali možda i ponajviše o značaju poznavanja vlastitog, maternjeg jezika.

Projekat je priveden kraju tokom četvrte godine studija sledeće generacije 2006. Ovim bih želela da pohvalim neke od studenata koji su se posebno istakli svojim angažmanom i 222

talentom, pre svega Ivanu Arsić i Nikolinu Vučenović, zatim Irenu Pavić i Nevenu Kukoljac, kao i Milicu Panić i Jelenu Svrkotu. Nadam se da će barem neki od njih izrasti u vrsne književne prevodioce i tako nastaviti rad na predstavljanju književnosti i kulture Nizozemlja srpskom čitalaštvu.

O AUTORU Jakob Izrael de Han (Jacob Israël de Haan) rođen je poslednjeg dana 1881. godine u mnogobrojnoj porodici ortodoksnih holandskih jevreja. Kao i njegova godinu dana starija sestra Kari van Bruhen (Carry van Bruggen) - takođe poznata spisateljica – iz simpatije prema komunističkim idejama rano se odmetnuo od vere svojih otaca. Kao ubeđeni marksista postao je član holandske Socijaldemokratske radničke partije (SDAP) i saradnik literarne rubrike socijalističkih dnevnih novina Narod (Het volk). Studije prava završio je 1909. godine, a 1916. je doktorirao na lingvističko-filozofskoj temi vezanoj za razvoj pravne terminologije.

De Han je u više nego jednom smislu krčio put drugima.

Na naučnom planu se istakao kao jedan od prvih holandskih proučavalaca signifike (grane semiotike).

Zahvaljujući zalaganju za političke zatvorenike u carističkoj Rusiji - kuda je u više navrata putovao 1912. godine, i čemu je posvetio dirljivo svedočanstvo „U ruskim zatvorima“ (In Russische gevangenissen, 1913) - nazvan je pretečom Amnesty International-a.

Ubrzo nakon revolucije se, međutim, ispostavilo da Sovjetski Savez nije uspostavio obećanu vladavinu pravde: mnogi razočarani holandski intelektualci okrenuli su leđa svojim mladalačkim idealima, pa tako i De Han, koji se naj223

pre pridružio cionistima da bi nakon iseljenja u Palestinu 1919. godine prešao u tabor tamošnjih ortodoksnih Jevreja okupljenih u organizaciji Edah HaChareidis. Kao njihov pristalica zalagao se za jevrejsko-arapsko pomirenje i suživot.

Tim svojim umerenim stavom izazvao je bes cionističke organizacije Hagana, koja je naredila njegovu likvidaciju: 30. juna 1924. ubijen je u Jerusalimu hicima iz pištolja. De Han je tako ušao i u političku i u književnu istoriju. U političku, zato što je njegovu likvidaciju odobrio kasniji predsednik izraelske države Jicak Ben-Zvi. U književnu, zahvaljujući svojim delima a i činjenici da je poslužio kao inspiracija Arnoldu Cvajgu za roman De Vrind se vraća kući (De Vriendt kehrt heim, 1932).

O DELU Objavljivanje De Hanovog prvenca 1904. odjeknulo je kao bomba: ne samo da je roman (nazvan po narodskoj četvrti Pejp) obilovao eksplicitnim homoerotičnim scenama već je bio pisan u prvom licu jednine, što je sugerisalo autobiografski karakter isposvesti. Tako je čak i površnim poznavaocima amsterdamske intelektualne scene bilo lako da na osnovu imena i opisa dokuče stvarni identitet ostalih likova romana.

Na taj trag ih je uostalom svesno naveo i sam autor koji je roman posvetio svom 23 godine starijem prijatelju, amsterdamskom lekaru i piscu Arnoldu Aletrinu, poreklom sefardskom Jevrejinu, i velikom poborniku homoseksualne emancipacije. Taj De Hanov krik protiv prikrivenosti i hipokrizije skupo ga je koštao: izgubio je prijatelja, ili makar njegovu javnu podršku, a izgubio je i posao. Glavni urednik socijalističkog lista Het volk, P. L. Tak, bio je po pitanju javnog 224

morala očigledno mnogo bliži konzervativnim krugovima koji su homoseksualnost smatrali degenerativnom bolešću.

Nakon izbacivanja iz redakcije sledio je i otkaz u školi u kojoj je De Han radio. Što se sudbine same knjige tiče, ono što je uopšte dospelo do očiju javnosti – Aletrino i De Hanova verenica otkupili su i uništili skoro celokupan tiraž – nije naišlo na dobar prijem, pa čak ni drugo, prerađeno izdanje iz kojeg je De Han izbacio posvetu Aletrinu. Iako su znameniti autori poput Lodevejka van Dejsela (Lodewijk van Deyssel) i Frederika van Edena (Frederik van Eeden) cenili De Hanove literarne sposobnosti, u javnosti su osudili njegov prvenac. To utoliko više čudi što se obojica smatraju začetnicima seksualne emancipacije u holandskoj književnosti. Moguće da je kod njih u pitanju bilo literarno poigravanje tadašnjim naučnim saznanjima iz oblasti psihopatologije, pa im je kod De Hana zasmetao prizvuk lične ispovesti. Bilo kako bilo, De Hanu je trebalo dugo da se rehabilituje u literarnim krugovima u kojima je na kraju pre svega ostao poznat po svojoj poeziji.

Roman Priče iz predgrađa Pejp, kao i sledeće delo sa sličnom tematikom, roman Patologije (Pathologieën, 1908), pali su u zaborav još za autorovog života. Tako je i moglo da se desi da se kao začetnik eksplicitne holandske homoerotske književnosti slavi Herard Reve (Gerard Reve), koji je stvarao više od pola veka nakon De Hana.

Osim tematike, roman odlikuje i stilska avangardnost. De Han je na virtuozan način ukomponovao više stilskih odlika svog vremena – naturalizam, senzitivizam i impresionizam.

Niži građanski sloj s početka dvadesetog veka verno je prikazan u svoj svojoj bedi i prostoti, ne samo slikovitim opisima već i sjajnim dijalozima u iskvarenom, priprostom slen225

gu predgrađa. Glavni akteri, Joup i Sam, kao intelektualni predstavnici srednje klase koriste govorni jezik koji ima bogatiju i korektniju leksiku i sintaksu, ali kolokvijalni izgovor, koji je dočaran zahvaljujući mogućnostima holandske ortografije. I naposletku, de Han u opisima i unutarnjim monolozima ispoljava svoj spisateljski talenat obilatim korišćenjem neologizama, pre svega neobičnih kombinacija boja, koje daju koloritnu i iskričavu sliku emotivnih stanja glavnog junaka.

Možda nakon navedenog i ne treba da čudi da za sada osim prevoda na srpski postoji samo još prevod na češki jezik. Pred prevodioca se naime stavlja veoma težak zadatak da dočara bogatstvo De Hanovog pripovedačkog i jezičkog umeća. Ali i da nađe dovoljno hrabrog izdavača za jedan nepravedno zaboravljen roman o mogućnostima i nemogućnostima ljubavi. One univerzalne, koja nadilazi rodni predznak.

Jelica Novaković-Lopušina

226

Sadržaj

I Potraga za stanom 7 II Selidba 16 III Potucanje 25 IV Kanalizacija 35 V Dani bez Sama 44 VI Smrt belog lopova 52 VII Čajanka za gospodu 59 VIII Švabica 68 IX Služavka i Sam 77 X Pileći pir 86 XI Frajerčić 94 XII Dan za posetu 103 XIII Neprikladna sahrana 112 XIV Dragi student 121 XV (Još jedno veče) 130 XVI Besprizornik 139 XVII Zatvorska ptičica 148 XVIII Zatvorska ptičica 157 XIX Večera za zatvorske ptičice 167 XX Diletantska komedija 175 XXI Gosn Fric 183 XXII Samova devojka 192 XXIII Diplomski 201 XXIV Epilog 211 POGOVOR 219

Jakob Izrael de Han PRIČE IZ PREDGRAĐA PEJP izdavači Arius – Centar za naučnu i kulturnu saradnju Srbije i zemalja nizozemskog govornog područja Beograd, Džona Kenedija 6 Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavače Bojana Budimir Milivoje Lalić urednik Jelica Novaković-Lopušina korice Mirko Cvetković ISBN 978-86-911221-3-3 ISBN 978-86-7034-083-1 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs