Sedam crkava
Miloš Urban SEDMIKOSTELI Copyright © 1999 Miloš Urban
Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.
Miloš Urban
Sedam crkava Gotski roman iz Praga Prevela sa češkog Aleksandra Korda-Petrović
MMXIII
Svi likovi u ovoj priči su izmišljeni. Nasuprot tome, sve građevine su stvarne. Bez izuzetka, sve institucije su plod mašte.
Pragu
Iz nove napetosti između razuma i osećanja, iz novog interesovanja za subjektivno i psihologiju, rodio se gotski roman ... Ne samo da se proza u izvesnoj meri vratila svojim romantičarskim i fantastičnim korenima, već je takođe preispitala odnos između razuma i imaginacije, između postojanosti i revolucije. R. Rulan, M. Bredberi
Zastrašujuća priča i oslikavanje istorijskog događaja mogu se uzajamno osvetljavati i čak izazvati proživljavanje istorijskog zbivanja, probuditi osećanje kod onih koje prošlost ostavlja ravnodušnim. M. Prohaska
Romantičarski umetnik okreće pogled od sebe i svoga okruženja i gleda natrag. F. Niče
I
Govorim o novom dobu. Proleće je došlo usred zime. Sneg će sa grana leteti kao behar. T. S. Eliot
Bilo je prekrasno jutro početkom novembra. Tokom oktobra produženo miholjsko leto zadržavalo je dolazak jeseni, sve do trenutka kad je prvi ljuti mraz kao pokretom čarobnog štapića učinio da se grad skameni od straha. Nije prošlo ni pola godine otkako beše Moderno doba; metropola se spremala za zimu koja je dolazila. Dani su se skraćivali i hladnoća se uvlačila ispod noktiju, dimnjaci fabrika ispuštali su svoj vreo smrdljiv dah, a prozorska stakla svetlucala od kondenzacije. Ali to su bila isparenja raspadanja, samrtnički znoj. Uprkos svim otmenim novim fasadama i brzim automobilima – šminci i nakitu grada – ovu neumoljivu istinu najbolje je prikrivalo nepromenljivo drveće na Karlovom trgu, neko staro godinu, neko vek, neko staro kao sam milenijum. Pa ipak, svako je mogao da vidi da to dolazi. Mnogi su povijenog vrata odvraćali pogled u strahu i predavali se zubima te poslednje jeseni: troglavi pas banuo je u Prag, tri izgladnele njuške bacale su se na sve što se u te pozne sate čovečanstva usudilo pomaći. Klali su bez milosti. To je bilo prošle godine, a onda se sve promenilo. Došlo je Doba milosti. 9
Nisko belo sunce uspuzalo se uz bolnički zid i uplelo se u paučinu vrhova javora. Polagano i kao iz inata grejalo je ledeni suvi vazduh koji je mirisao na lišće od koga nije mogao da se vidi trotoar pod nogama. U Kateržinskoj ulici to nije bilo gore nego prethodnih godina, ali Viničnu ulicu je celom dužinom zasula šuštava dina, ispod koje su se izgubili asfalt i kaldrma. Sigurnost čvrste podloge pod nogama nestala je, svaki korak značio je avanturu bez čvrstih obrisa, nejasan, neodređeno zlosutan otisak đonova u crvenom smetu. Probijati se kroz lišćem prekrivenu ulicu može biti opasno: isto opasno kao šetnja po zamrznutoj reci. Polako sam se kretao po Vjetrovom grebenu u pravcu Karlova, razgrtao nogama žuto more i izmicao se pred pljuskovima uskomešanog okera, cinobera, siene i umbre. Ulica se promenila u rečno korito sa vertikalnim obalama: bolnički zid sa leve strane a zgrada Fakulteta prirodnih nauka sa desne. Kada u mislima produžite put, presečete uzvišicu i premostite dolinu, zasigurno stižete do crkve. Predani putnik neće zalutati. Prošla su kola hitne pomoći, odmah zatim i druga, a za koji tren i treća. Nije ih bilo mnogo. Ranije sam ih uvek viđao više. Bio sam u uniformi i nisam tuda prolazio iz zadovoljstva. U mirnoj ulici, koja nikada nije videla drogu niti lažni novac, mogli ste tek tako da skratite vreme a da vas niko ne primeti. Zbog čega sam sada tuda prolazio? Valjda iz navike, iz uživanja u šetnji praskozorjem, koje obećava da ćete od dana dobiti više od pritiska na prekidač, onda kada na posle podne padne sumrak. Kome je stalo da juri u ambulantnim kolima koja zavijaju po Novom Gradu i narušavaju ovu tišinu uzvišenog jutra? Vinična ulica je dugačka trista metara i prava kao strela, lako je sagledate od jednog do drugog kraja. Stigao sam otprilike do polovine kada sam opazio ženu koja ide malo 10
ispred mene. Kako to da je do sada nisam video? Iznenadio sam se jer mi se činilo da na ulici nema ljudi. Žena je bila mala, put pred sobom je teško savladavala. Pogrbljena, ali ne i oronula, kratko ošišane sede kose, u braon kaputu i sa braon tašnom, kao neodvojivim detaljem uz stare dame. U strahu da je ne uznemirim, usporio sam. Nije bilo potrebe. Lišće joj je doduše dosezalo iznad kolena, ali koračala je sa zadivljujućom odlučnošću. Gazila je kroz crveno–zlatnu poplavu i svaki čas gledala na levu stranu, kao da na požuteloj fasadi traži crvenu oznaku sa nazivom ulice ili neku drugu oznaku. Nije bila odavde. Primetio sam da na nosu ima naočare koje joj pokrivaju celu gornju polovinu lica. Okrenula je glavu udesno i na trenutak zastala da bi kroz otvorena vrata pogledala u dvorište jedne od zgrada. U tom trenutku se iznad stuba vrata, tačno iznad njene glave, pojavio kršni toranj crkve svetog Apolinara, sa špicastim krovom. Izgledao je kao kapuljača pokvarenog kaluđera, koji vreba nepoznate putnike na putu do crkve. Već sam hteo da viknem kako bih je upozorio, a onda sam shvatio da se mojim očima poigrao treperavi vazduh. Žena je bila u nedoumici i ponovo krenula a moju prvu halucinaciju smenila je druga. Pričinilo mi se da njene cipele koje šušte u lišću čujem blizu, odmah iza leđa, a ne malo ispred sebe. Znao sam da iza mene niko ne ide, a ipak se nisam smirio i okrenuo sam se. U ulici je bilo pusto i prazno. Po kolovozu prekrivenom lišćem crnili su se tragovi točkova, po prostoru se uzdizala tišina, još dublja otkako je zamukla sirena na kolima hitne pomoći. Zafijukao je vetar i pruge u lišću su potpuno nestale. Nasmešio sam se svojoj nervozi i hteo da krenem dalje, ali mala žena je nestala. Sigurno je skrenula u Apolinarsku: ili desno ka crkvi, ili levo ka glavnom putu. Ili je krenula pravo uz staro stepenište na Albertov? Da li bi se na to odvažila? 11
Vjetrov je neprijatno brdo, zlurada lepotica za nerazumne ljude koji su tu pronašli lepotu. Vetar koji juri kroz Viničnu i Apolinarsku ulicu stvara na raskrsnici vir sličan malom tornadu. Više puta mi je oduvao službenu kapu i poneo je preko ograde ili ispod automobila, a kiša me je tu uvek zaticala u trenutku kada nisam imao gde da se sklonim. Toga jutra su oba mučitelja lunjala negde drugde, možda na drugoj strani doline, tako da je brdo za mene izmislilo nešto drugo: malo pre raskrsnice, na trotoaru prekrivenom lišćem, spotakao sam se, izgrebao poluduboke cipele i bolno udario palac. Razgrnuo sam stopalom lišće i ispod njega se pojavila kaldrma. Bila je je razbijena. Zelenkaste kamene kocke su bile poređane u šaru pravilnog oblika, a na nekim mestima ih uopšte nije bilo. Iz sive zemlje izbijala je bela trava, izbledela uspomena na leto. Na raskrsnici, pored koje je nekada bio Otrovni putir, gostionica na lošem glasu, mitsko sastajalište praških studenata i bandita, skrenuo sam desno i, kao nekoliko puta ranije, bio iznenađen svetlim bojama cveća u bašti apolinarske župe. Valjda cveta za uspomenu na nestalu gostionicu. Kroz tarabu su ga verno zalivale generacije stalnih posetilaca kafane, koji su se noću teturali. U cveće se pomalo razumem, ali nikada nisam umeo sa sigurnošću da razlikujem georginu od astre. Obožavam i jedan i drugi cvet. „Visoke astre, to poslednje sazvežđe leta koje nestaje, tamo su plamtele jasnim sjajem.“ Te rečenice sam se setio toga jutra i shvatio je kao nagoveštaj. Ne znam ko je te reči napisao i kada sam ih pročitao, ali to što sam ih se setio imalo je izvesno značenje. Kada prođete pored Svetog Apolinara, prisetite se da je nakostrešeno cveće iza ograde astra. Nazivi su ovde važni. Po navici sam podigao pogled sa crvenih i ljubičastih cvetova ka monumentalnim zidovima i tamnim prozorima pročelja crkve. Ukoliko prilazite sa te strane, Apolinar će vas za12
prepastiti svojom robusnošću i prinuditi vas da ubrzate korak, jer crkvu iz prevelike blizine vidite kao nepristupačnu tvrđavu koja se nad vama nadvija i preti da vas smrvi bezbrojnim – ali ipak precizno izbrojanim – kamenim blokovima. Bolji je pogled sa juga nego sa istoka – samo tako možete sagledati ceo hram. Sa te strane se čini svetliji i prijatniji, a tek kada ga pogledate sa jugozapadne strane, kako biste bolje sagledali ceo toranj, brod i prezviterijum, videćete svu raskoš crkve i pored toga što je do nedavno propadala. Puzio sam pogledom po potpornim stubovima, skakao pogledom od prozora do prozora, od tablica izlivenih iz olova ka šiljastim svodovima i nazad. Zid ispod prezviterijuma nagrizlo je vreme, žućkasti malter prelivao se u zelenu boju, a pri tlu ga je prekrivala mahovina, koja je na nekim mestima od vlage podnadula i stvarala krte džepove koje su nastanjivali insekti. Na osloncima, tamo gde je kamen ogoleo, sijala je vlaga i vijugali su tragovi. U šupljinama između prizmi preko leta su se nastanili lišaji, trulež i crna čađ. Video sam paukove kako mamljeni toplotom izlaze iz pukotina na sunce. U niši jednog visokog prozora bila je braon bubašvaba. Očigledno se upravo probudila i nešto je neprijatno iznenadilo. Nekada su ovde živeli drugi stanovnici. Lukovi koji podupiru zid služili su kao nosači krovova napravljenih od prepletenih vrljika, a ispod njihovih senki pružali su svoje krastave ruke siromasi proseći od zanatlija, službenika i šićardžija koji su žurili na misu. I oni su imali svoj ceh i branili su svoja trošna staništa od došljaka sa sela koji ništa nisu imali. Od prosjačkih skloništa pored zida danas nije ostalo ni traga, ali samarićanski duh ovog mesta je opstao. Malo dalje od crkve bio je centar za lečenje narkomana, gubavaca dvadesetog veka. Ovoga jutra ovuda niko nije tumarao, svi su se sakrili od svetla koje je bolo oči. Apolinarska ulica bila je prazna i tiha. 13
Nije bilo ni kaluđera, crkva je bila zatvorena zbog rekonstrukcije. Zapravo, nije bilo nikakvih promena, osim na platou ispred betonskog obdaništa prekoputa: uz statuu koja je predstavljala devojčicu koja kleči stajala je još jedna. Bila je to ona žena iza koje sam išao. U ruci je i dalje stezala braon tašnu i upirala pogled u stilizovanu predstavu nevinog detinjstva. Verovatno ju je na nešto podsećala, video sam kako pokreće usta. Prišao sam bliže. Uznemirio me je taj neobičan prizor ljudskog bića koje se obraća statui. Naravno, potpuno sam zaboravio da više ne nosim uniformu. Slobodno sam prišao ženi i tiho upitao kako mogu da joj pomognem. Pokazala je na statuu i rekla: „To nije moguće...“ Šta to? Ovo ružno zdanje koje tu ne spada? Ili institucija, koja je u njemu? Na ovom mestu je prvo bio Otrovni putir, u bliskoj okolini su se dešavala brutalna ubistva, a posle rušenja starih kuća, gle kakvo prosvetljenje – obdanište. Duh jednog mesta se ne uništava tako lako. Ali začuđeni izraz u razrogačenim očima žene sa naočarima i tašnom nije otkrivao ogorčenje, već paniku. Palo mi je na pamet da je luda. Možda je krenula kod lekara, možda na psihijatriju, koja se nalazi u blizini, pa je zaboravila gde je pošla. Pogubljena u svojim uspomenama, izgubila se u nepoznatim ulicama. Ponovo sam joj se obratio, što je moguće uljudnije. „Ovo je samo statua. Ukoliko idete kod lekara i ukoliko ste se izgubili, otpratiću vas.“ „Zar vi to ne vidite?“ okrenula se ka meni sa gnevom u glasu. „Zar ne prepoznajete to cveće?“ Stvarno je luda, sada sam bio u to uveren. Ipak sam bacio pogled na statuu: olupani sivi beton, umesto otpale leve ruke zarđala žica. Glava ukrućene devojčice bila je tamnija od tela, skupljala se na njoj rosa. Na temenu je stajao venčić od cveća, 14
pravog i jarko žutog, koji je tu verovatno zaboravila neka druga devojčica, živa, od krvi i mesa. „Sveže je,“ rekla je mala gospođa sa naočarima. „Neko ga je jutros nabrao i spleo u venac. Napravio venčić za kamenu devicu. Kako je to moguće? Od kada je sveta i veka, ovo cveće raste samo u proleće.“ „Ništa neobično,“ umirivao sam je. „Ispod brda je neki institut, Brožekov, ili kako se već zove. To je genetička bašta koja pripada fakultetu prirodnih nauka. Nalazi se u blizini. Možda im je uspelo da odgaje vrstu koja cveta u jesen.“ Pogledala me je kao da sam ludak ja, a ne ona. „Ovo? Volela bih da vidim onoga kome je to uspelo. Klekla bih pred njim na kolena. Gospodine, ovo cveće je lek, veoma redak. Raste samo u rano proleće.“ Kroz glavu mi prolete uspomena iz detinjstva. Išao sam sa bakom da berem žuto cveće... Med, sirup protiv kašlja. Da, bapski lekovi. Približio sam se i pogledao. Mala gospođa se malo odmakla kako bi mi napravila mesto. Podigao sam ruke i pažljivo skinuo venac sa kamene glave. Nekoliko puta sam ga okrenuo u dlanovima i na kraju pomirisao. Odmah mi je sinulo ime. Podbel. Još sam držao venčić u dlanovima, kad se odnekud začuo udarac, koji je u sledećem trenutku propratio gadan, potmuli metalni zvuk. Dolazio je iz vazduha, sa visine, iz vetra. Kad je ponovo zavladala tišina, spustio sam pogled. Cveće mi je još bilo među prstima. Mala gospođa je nestala, stajao sam usamljen ispred biste. I ponovo taj zvuk: sada je bio povezan i čudnim, neujednačenim tonovima začuo se svuda. Bim bam, bim bam, ali nekako drugačije, neobično. U crkvenom tornju se njihalo zvono i nepravilno zvonilo. Sat na mojoj ruci 15
pokazivao je petnaest do devet. Pretrnuo sam od straha. Crkva je zatvorena a u njoj zvoni za misu. Nisam junačina. Iz portirnice obližnje klinike pozvao sam policiju. Spontano sam okrenuo broj svog bivšeg nadređenog i u sebi odahnuo što se nije on javio, već njegov zamenik. Patrola je stigla za četiri minuta. Dva čoveka koja sam poznavao. Podivljala zvonjava parala je uši i nije prestajala. Vrata sporednog ulaza bila su poluotvorena. Ušli smo. U jedinom brodu bilo je polumračno. Prljavi prozori prezviterijuma propuštali su unutra sivi talog – i dnevna svetlost je ovde čekala na rekonstrukciju. U brodu nikoga nije bilo, po oltaru prašina, iza orgulja tama i paučina. Zakoračili smo u tamu ispod oltarskog podijuma. Pipajući, a više po sluhu, jer je buka zvona ovde bila skoro prigušena, pronašli smo vrata koja vode ka stepenicama do zvonika. Nije bilo zaključano. Iza vrata nas je čekala tama, na prvom odmorištu nam je osvetljavao put jedan policajac svojim upalječem. Peli smo se po tri stepenika i ubrzo je plamen bio suvišan. Beli sunčevi zraci odozgo su ga potpuno zagasili. Konačno smo stajali ispod skele velikog zvona. Buka je bila nepodnošljiva, još koji tren i sva trojica bismo se bacili u ponor sa prozora tornja, samo da pobegnemo od nje. Zbog oblaka uskovitlane prašine nije bilo moguće skoro ništa videti, a još nas je zaslepljavalo i sunce, koje se ovde raspršavalo u hiljade odraza po zidovima. Jasno se ocrtavala samo crna senka ogromnog pauka, koji se njihao na dugačkoj niti tamo–amo. Strašilo...? Lutka za plašenje dece...? Ono što je tamo visilo bilo je ljudsko biće – jadna žrtva nekakvog noćnog čudovišta, sada i sama transformisana u čudovište. Nije izazivao strah, ali je bilo strašno to šta su sa njim uradili. Trzao se kao drvena lutka. U jednom potezu je stajao na rukama i živahno igrao na muziku zvona, u drugom bi puzao po zidovima, a u trećem bi plivao po vazdušnom prostoru i 16
koprcao se kao riba na udici. Gvozdeno srce davalo je takt i bacalo ga tamo–amo. Između zvona i noge žrtve bilo je razapeto uže. Bacili smo se prema njemu, ali sila inercije ga je opet odbacila na suprotnu stranu i ponovo udarila njim o zid tornja. Kada je konopac sa svojim živim klatnom poleteo ponovo ka nama, uhvatili smo nesrećnika za mišice i držali ga, dok se ustreptalo srce zvona nije smirilo. Na kraju ga je zacimalo, desno, levo, a mi smo se polako zaljuljali sa njim kao ribari na talasima. Onda se zvono zaustavilo. Bolele su uši, glava, celo telo. Policajci su ga držali u naručju a ja sam presekao uže. Okrvavljena glava se klimala u ravni naših grudi, oči su bile čvrsto zatvorene, lice bledo. Samo su usta govorila u prilog života, iz njih se čulo slabašno stenjanje. Pažljivo smo ga položili na pod. Bio je u nesvesti. Kada sam se uverio da diše, pažljivo sam opipao telo i letimično pregledao stomak, kako bih utvrdio da li ima zloslutne podlive. Izgledalo je kao da su mu rebra nagnječena, možda i polomljena, a najviše je sve ukazivalo na potres mozga od nemilosrdnog udaranja glavom o kamene zidove. Ali očevidno da nije bio izgubljen slučaj. Jedan od policajaca je preko radio-stanice pozvao centralu kako bi nam poslali hitnu pomoć. Uradili smo sve što smo mogli. Maramicom sam mu obrisao lice i ispravio sam mu leđa. Onda sam primetio sa kakvom okrutnošću su od čoveka napravili zvonara protiv njegove volje. Sve do tada smo mislili da njegov članak visi u čvoru od kanapa. Sada smo videli da kanap prolazi kroz nogu. Iskolačili smo oči pred tim prizorom: sa spoljne strane desnog lista kanap je prodirao u gadnu ranu a otvor između zgloba i Ahilove tetive užasavajuće je podklobučio kožu i tkivo. Sa druge strane konopac je izlazio napolje kao konac provučen kroz uvo igle. Učvršćivao ga je dvostruki čvor. Rana 17
skoro da nije krvarila, ali oko nje je sve do cevanice bilo crvenilo, a tu i tamo pojavljivale su se plave fleke. Napolju se začula sirena, po stepenicama su zatrupali koraci i pojavili su se bolničari u crvenim kombinezonima. Jasno se videlo kako ih je pogled na ranu iznenadio, ali bez reči su položili muškarca na nosila, privezali ga kaiševima i sneli ga niz strmo stepenište. Saopštio sam policajcima svoju sumnju: neko je žrtvu zaljuljivao sve do našeg dolaska, a onda je brzo nestao. Bio sam siguran da je počinilac negde u blizini. Pregledali smo oko zvona u osmougaonim produžecima tornja i popeli se merdevinama do konusnog potkrovlja. Zatim smo otvorili prozorske kapke kako bismo utvrdili da li se neko skriva na simsu ivice tornja. Kula je bila toliko šiljata da bi se i majmun jedva pridržao. Moja pretpostavka nije bila održiva, ali me nije napuštao osećaj da u tornju nismo sami. Policajci su zapisali nekoliko napomena i otišli. Nisu žurili sa protokolom, poznavali su me kao bivšeg kolegu. Ponovo sam sve pregledao, ali nisam pronašao drugi izlaz sa zvonika osim stepeništa kojim smo došli. Bila je to zagonetka, poput svežeg cveta podbela pronađenog u novembru.
18
Miloš Urban SEDAM CRKAVA izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Saša Lalić ISBN 978-86-7034-094-7 štampa C-print marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs