Rana Dasgupta / SOLO

Solo

Rana Dasgupta SOLO Copyright © 2009, Rana Dasgupta All rights reserved

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Rana Dasgupta

Solo Preveo sa engleskog Saša Lalić

MMXII

za moju dragu Moniku

DRUGI STAV

„Snovi“

Jednorog

1

U

industrijskom gradiću, oko dvesta kilometara od bugarskog grada Ruse, živeo je mladić po imenu Petar, koji je tražio način da dokaže svoju muškost.

Petar je bio mali rastom i vretenast, i nije bio privlačan devojkama, dok je njegov otac bio bik od muškarca o čijim se podvizima i snazi pričalo čak i u susednom gradu.

Stariji Petar nije nikad prestajao da to pominje: „Nije mi jasno kakve li je igre igrala tvoja stara majka da bi donela na svet takvo nedonošče kao što si ti.“ Petar je smatrao da je došlo vreme da pokaže svima šta može. Imao je dvadeset jednu godinu: naporno je radio u fabrici, kao i svi drugi i, kad bi se zanemarila njegova visina, bio je sasvim zgodan.

Prilika mu se ukazala kad je gradonačelnik najavio proslavu godišnjice svog venčanja. Stariji Petar je bio gradonačelnikov brat i njemu je očekivano pripadalo da zakolje svinju. On je bio čuven po tome: mogao je da prereže vrat za tren oka, a svojom masom bi pritegao i najveće životinje i čvrsto ih držao dok su umirale. „Svinje su osetljive zveri“, govorio je kad završi svoj težak posao, dok mu se gomila divila. „Ne možemo ih pustiti da pate.“ Ujutru na dan gradonačelnikove proslave Petar je prišao ocu i rekao: „Danas ću ja da zakoljem svinju.“ Stariji Petar je prsnuo u smeh. „Ti? Ti ne znaš ništa o tome. Potrebna je veština da bi ubio svinju. Da li ti možeš da zamisliš kakvu zver moj brat čuva za dan kao što je ovaj? – biće dva puta teža nego što sam ja! Kako ćeš ti da je savladaš?“ 199

„Posmatrao sam tebe čitavog života i znam kako se to radi. Što se tiče moje veličine – nadoknadiću to dovitljivošću.“ Rasprava je nastavljena dok njegov otac nije popustio. „Ali sve zavisi samo od tebe. Ja neću da imam ništa s tim.“ Oko podneva, ljudi su počeli da se okupljaju u sali u kojoj je gradonačelnik priređivao proslavu. U čeličnoj kadi već se grejala voda u koju će kasnije potopiti svinju da je očiste od dlaka.

Došao je i stariji Petar, a sin ga je pratio u stopu. Svi su znali šta predskazuje njegov dolazak; uzbuđeno su ga pozdravili i ushićena gomila je pošla za njim ka mestu gde je bila zatvorena svinja. Stariji Petar je otvorio kapiju obora, dok su se ostali popeli na odgradu i seli da gledaju. Svinja je spavala u drvenoj kućici, a glava joj je počivala napolju u blatu. Iznenadna vreva ju je probudila i ona je pospano žmirkala.

Stariji Petar je stao nasred obora i isukao nož koji mu je bio zadenut za pojasom. Podigao ga je iznad glave i začulo se klicanje. Obratio im se: „Ja danas neću klati svinju. Moj sin misli da on to može bolje. Hajde da vidimo.“ Svi su bili zatečeni. Stariji Petar je izašao iz obora i predao nož svom sinu. Zatim je okrenuo leđa gomili i uputio se niz ulicu u pravcu svoje kuće.

Petar je skočio sa ograde u obor. Svi su ga posmatrali. Gradonačelnik i svi njegovi prijatelji. Mladić koji se podsmevao Petru kad su išli u školu. Sve najlepše devojke u gradu su bile tu. Svi su sedeli na ogradi očekujući da vide kako će Petar da prođe sa svinjom.

Gradonačelnik je bio pomalo nervozan. „Da li si siguran u ovo, mladi Petre? Ja imam mnogo gostiju koje treba da nahranim danas i ne bih želeo da nešto pođe loše. Ova svinja je dugo čekala da dođe današnji dan. Ona zaslužuje nekog sa malo više iskustva.“ 200

Petar je doneo tri duga parčeta kanapa. Vezao ih je za čvrste stubove na različitim stranama obora i položio sva tri labava kraja u sredinu. Svi su radoznalo posmatrali.

Gradonačelnik je rekao: „Da li želiš da je nekoliko muškaraca drži? Nema vajde od tebe samog.“ Petar je prišao svinji, koja ga je lenjo pogledala. Uzeo ju je za uvo i pokušao da je povuče do svojih stopala. Svinja se nije pomerila. Uhvatio ju je za oba uva i povio unazad koliko je imao snage. Svinja je bila ravnodušna i devojke su počele da se kikoću. Petar je uzeo oštar štap i počeo da bocka svinju u vrat. Ona još nije reagovala: njena koža je bila tvrda kao kora. Uvukao se u potpuni mrak svinjca, šunjao se duž tople slabine svinje i najzad je žestoko je munuo u zadnjicu. Svinja je frknula i ošinula ga repom po licu i, dok je Petar ležao ispružen koliko je dug, ona je razdraženo zanjištala i tromo se podigla na noge. Najzad je posrćući izašla iz svinjca. Petar je puzio za njom, prekriven đubretom.

Svinja se uspravila na vrelom suncu, troma i zbunjena. Bio je to gradonačelnikov najbolji nerast, i najveći koga je Petar ikada video. Njegova glava je bila veća od Petrovog torza. Njegovo telo je bilo dugačka ružičasta planina od mišića i slanine, a noge su mu bile debele kao stubovi. Oči su mu bile vlažne i ljudske, sa slamom krutih zlatnih trepavica.

Petar je usmerio svinju u sredinu obora. Gladio ju je da bi ostala mirna i nežno je gurao ispred sebe. Svinja nije bila raspoložena za svađu. Kad je Petar doveo gde je želeo, počeo je da joj gladi njušku i blago govori u uvo, dok svinja nije savila prednje noge i ispružila se na tlo. Petar je zategao konopce i čvrsto ih svezao oko članaka svinje.

Svi su bili mirni. Gradonačelnik je tiho upitao: „Jesi li siguran da je sve u redu, dečko?“ Petar je klimnuo.

201

Uzeo je nož koji mu je dao otac i držao ga spremnog. Pažljivo je legao na široku površinu njenih leđa i šapućući u uvo svinje obavio je ruke sa obe strane njene glave. Nenadano, i tako žestoko da je to čak i napeta publika primila sa iznenađenjem, Petar je zabio nož u vrat svinje.

Svinja je ispustila krik koji im je zaparao uši kao cika električne bušilice; posrtala je podižući se na noge, širom iskolačenih očiju. Petar ju je ščepao za glavu i pokušavao da dublje zarije nož, ali svinja je počela da trči. Dva stuba na daljem kraju ograde su popustila i bila sasvim izvučena iz zemlje, a posmatrači su pali u blato kad se ograda srušila. Svinja je spustila glavu i probila prepreku na drugom kraju; gomila se razbežala u svim pravcima, dok se Petar kolenima držao za leđa svinje najbolje što je mogao i testerisao njen dušnik, otvarajući rupu iz koje je krv šikljala u vetar. Treći konopac se zategao, i ponovo je stub iščupan – i sad su tri stuba ograde poskakivala na krajevima konopaca dok je svinja urlajući trčala niz brdo, oči su joj se kotrljale u dupljama, a Petar se očajnički držao za nju.

Za njima su trčali gosti proslave, dozivajući i vrišteći i pokušavajući da se dočepaju letećih konopaca, ali niko od njih nije mogao da zaustavi pobesnelu svinju.

Petar je video kako se pred njima približava glavni put, kojim su jurili automobili na putu za Ruse ili Crno more, i svinja je letela nezadrživo, papci su kloparali po asfaltu, a noge mehanički ubrzavale na padini; i baš kad se put širio u raskrsnicu, još uvek poskakujući i trzajući se, Petar je uspeo da prereže svinji dušnik. Njen krik je zapeo u grlu i on je osetio kako ona gubi snagu. Njena ogromna pluća su se trzala, nemoćna da usisaju vazduh.

Svinja se zaustavila. Gomila koja je trčala je stigla i posmatrali su kako velike oči postaju bele, pljuvačka lije sa svinjskih usana, noge se krive – i ogromna životinja se prevrnula, dok 202

su njene nozdrve još zviždale. Petar nije olabavio stisak već se pripio kao da je u sopstvenom samrtnom ropcu. Ljudi su napravili krug oko umiruće svinje. Bila je oznojena i krv je još uvek zapljuskivala ulicu. Oči su joj bile širom otvorene i njene zadnje noge su se trzale šutirajući u vazduhu, jednom, dvaput, tri puta. Trebalo joj je dugo vremena da umre. Niko nije progovorio.

Gradonačelnik je marširao za njima. Bio je crven od besa. „Lepa zbrka, mladi Petre. Kakav način da se ubije svinja. Čitav ručak će imati ukus ovoga. A sad moramo da nosimo zver tešku četvrtinu tone nazad na brdo. Velika jebena zbrka.

Trebalo je da joj prosto opalim metak u čelo.“ Petar se odvojio od svinje. Bio je krvav od glave do pete.

Neko je dovezao traktor i svi su pomogli da se mrtva svinja utovari na prikolicu. Hodali su iza nje uz brdo.

Petar je otišao kući. Njegov otac je sekao drva. „Jesi li je ubio?“ „Da.“ Otac se podsmevao. „Izgleda kao da je vodila pravu bitku. Bolje idi i okupaj se.“ Petar se istuširao. Kosa mu je bila zamršena i ulepljena od krvi i svinjskih govana. Bio je potišten. Gledao je kako smeđa voda otiče i iznenada povratio suzdržavajući buku.

Uveče je obukao novu košulju i pošao sa ocem na proslavu.

Ljudi su se okupili oko njih kad su stigli. „Nikad nisam video da je neko tako ubio svinju, stariji Petre! Tvoj sin je to uradio bez sedla! Da je uspeo da zadrži pažnju, uspeo je.“ Stariji Petar se kiselo osmehnuo. Jedan muškarac im je utrpao rakiju u ruke. „Trebaće ti piće posle svega, dečko.“ 203

Svinja se satima pekla na ražnju i njen miris je istisnuo sve drugo. Žene su još uvek ljuštile povrće i čistile luk i salatu. Bila je lepa jesenja noć i ljudi su lenjo stajali u grupicama, pušili i pili.

Gradonačelnik im je prišao sa još rakije. „Da li ti je sin pričao kako je upropastio moju svinju. Velika zbrka. Velika jebena zbrka. Dugo sam čuvao tog nerasta.“ Stariji Petar kao da ga nije čuo. Iz unutrašnjosti sale je dopirala muzika, koja je bila suviše glasna za njega da bi mogao jasno da misli, i rekao je: „Moj brat je iznajmio japanski stereo od Cigana, sa zvučnicima visokim koliko i ja. On misli da će to ljude poput njega učiniti mlađim. A mi ne možemo čak ni da čujemo šta pričamo.“ Zvezde su postale sjajne i gradonačelnik je najavio večeru.

Ušli su da zauzmu svoja mesta. Fotografija gradonačelnika i njegove supruge na dan njihovog venčanja, u prirodnoj veličini, bila je nalepljena na jedan zid. Sa stereo uređaja je treštala pop muzika i iskusnije devojke su pevale. Na stolovima su bile gomile hrane i ljudi su gladno počeli da jedu. Gradonačelnik je sedeo u čelu stola sa svojom porodicom, sve vreme ljutito gledajući u svog brata. Povikao je kroz muziku: „Osećaš li taj ukus, Petko? Da li možeš da okusiš nevolju koju je napravio tvoj sin? Meso je upropašćeno.“ Stariji Petar je položio ruku preko ramenâ svog sina i rekao: „Meni ovaj ukus ne smeta. Bar je imao hrabrosti da pokuša. Trebalo je da sâm dohvatiš svinju. Tako bi mogli da se pošteno nasmejemo.“ Devojke su ustajale da igraju između stolova. To je bila gruba muzika, koja Petru nije bila poznata. Nekoliko devojčica je počelo da vrišti u isto vreme. Gradonačelnik je nastavio da jadikuje zbog svinje.

204

Neko je došao i lebdeo iznad Petra.

Petar je uvek voleo Irinu, ali samo izdaleka. U njegovim intimnim mislima, ona je bila bezbrižan uvojak smeha, gipka i vitka devojka, blaženstvo damaskne ruže. Posmatrao ju je kako raste, a da ona nikad nije bacila pogled u njegovom pravcu. Ponekad je odlazio u pekaru u kojoj je radila i ona ga je usluživala žustro i ćuteći. Viđao ju je na svadbama kako peva pesme dok starci ne počnu da plaču, i bila je savršena i neustrašiva, i predodređena za izvanredne stvari. „Zašto nikad ne igraš?“ pitala je. „Nisam baš dobar u tome. Više volim da gledam.“ „Zašto ne pokušaš?“ Prihvatio je ruku koju mu je pružila. Kad je stao pored nje, videlo se da je niži za polovinu glave. Povela ga je na sredinu prostorije i predala se energičnoj igri koja je bila savršeno prevođenje divljih zvukova u telo. Nespretno je pokušao da je prati. Ona mu se nasmešila. „To je bilo najgore klanje koje sam ikad videla!“ Smejala se glasno. „To je bila velika svinja“, rekao je, nesiguran šta je htela da kaže.

Nisu uspevali da zaigraju. Rekla je: „Hajdemo.“ Izašli su napolje i besciljno šetali. „Ne voliš muziku?“ „Ne znam mnogo o muzici.“ „Ne znaš šta propuštaš. Muzika je razlog da budeš mlad!“ A zatim je rekla: „Cigani su doneli muziku iz Engleske i Nemačke. Ja mogu da te naučim sve. U Engleskoj postoji stil koji se naziva pank, i postoji još jedna vrsta koja se naziva hevi metal. Motörhead, Iron Maiden – da li si čuo za njih? Ja imam slušalice kod kuće: 205

staviš te jastučiće na uši i čuješ gitare kako cvile iza tvojih očnih kapaka, tvoj mozak se topi, i to je ludo i fantastično.

Petar je gledao u zemlju dok su šetali, misleći Ona je čudesna. „Suočimo se sa istinom“, rekla je, „svet je sranje, i pun je laži. Potrebna ti je muzika. Tada ćeš razumeti da ništa od ovoga nije važno – ova kazna, ova glupa Bugarska.“ Fabrika je tog dana bila zatvorena i vazduh je bio čist. „Jednog dana ću se pridružiti nekom bendu. Otići iz ovog grada.“ „Ti ćeš biti velika pevačica“, sigurno je rekao Petar. „Šta ti znaš? Šta si ti slušao, izuzev stvari koje puštaju na Radio Sofiji? Pesme koje ja pišem bi tebe uplašile.“ Petar se osmehnuo. „Ja tebe poznajem dovoljno dobro. Ja znam da ćemo jednog dana uključiti televizor i videti tebe na jednom od onih velikih koncerata u Moskvi. A mi ćemo i dalje biti ovde i živećemo isto ovako. Reći ćemo Nekada smo je poznavali: ona je odrasla ovde!“ Bio je setan. Rekao je: „To će me učiniti srećnim. Da znam da si postigla ono o čemu si sanjala.“ Razmišljala je o tome. „Na tim dosadnim koncertima nikada neće svirati moju muziku.“ Došli su do njene kuće. „Uđi. Svi su na proslavi. Mi možemo da pijemo sami.“ Ušli su u kuću. Seo je za kuhinjski sto. Ona je uzela bocu votke sa police i sipala je u dve čaše.

Devet meseci kasnije Irina je rodila dečaka. Ona i njen suprug Petar dali su mu ime Boris.

Prešli su u mali stan u jednom starom soliteru, ali Petar je 206

pravio planove da se presele u Sofiju kako bi Irina mogla da ostvari svoje muzičke snove.

Novorođena beba je bila sitna i slabačka. Boris je teško disao i izgledalo je da je neprestano u nevolji. Doktor je upozorio da možda neće preživeti. Savetovao je da beba spava s maskom za kiseonik zato što su njena pluća još nerazvijena.

Zabrinuti roditelji su stavljali bebu između sebe svake noći i ostajali budni satima posmatrajući svaki dah koji bi ulazio u njena pluća i svaki izdah koji bi zamaglio masku. Najzad bi, iscrpljeni zebnjom, zaspali. Dugo nakon što bi oni utonuli u san, boca kiseonika je stajala kao stražar pored kreveta, njeno gumeno crevo se uvijalo preko jednog roditelja i nežno duvalo u usta i nos bebe Borisa.

I tako se desilo da je, jedne hladne novembarske noći, kad je jedan zloban nalet vetra doveo do gašenja plamena na gasnom šporetu mlade porodice, kad je gas počeo da ispunjava spavaću sobu (čiji su prozori bili zatvoreni zbog promaje), kad je sav kiseonik istisnut iz vazduha i samrtna težina počela da se spušta – samo mali Boris, od sve svoje porodice, preživeo.

2

P

osle smrti Petra i Irine, stariji Petar je zanemoćao i povukao se iz života grada. Siroče Borisa je prihvatila Irinina majka Stojana, koja je bila računovođa u lokalnoj pošti.

Stojana je smatrala da je preživljavanje njenog unuka ništa manje do čudo. Volela ga je do ludila i njegovo dečije prenemaganje je bilo njena najveća radost.

Kad je Boris imao dve godine čula ga je kako sam za sebe 207

peva neku melodiju. Prepoznala je melodiju, ali nije mogla da se seti gde je to čula. Boris je nastavio da peva istu melodiju svake večeri, dok se Stojana nije setila da je to uspavanka koju je Irina ispevala za svog nerođenog sina i pevala mu je dok je bio u materici.

Grad je pamtio bolja vremena. Novac više nije predstavljao ono što je nekada bio i ljudi su počeli da pate. Stare stambene zgrade su bile vlažne i trošne, a sijalice su postale takva retkost da su ih kraduckali iz svakog hodnika i lifta. Polovina fabričkih autobusa je prestala da radi. Polomljeni prozori i balkonska vrata su krpljeni talasastim metalnim pločama, a u prodavnicama nije bilo ničega. U blizini fabrike u reku se srušila planina mulja i ljudi su taj slučaj krivili za svoje kancere.

Svakog jutra je oko nadstrešnice na autobuskoj stanici bilo razbacanih špriceva.

Cigani su zarađivali novac, što je samo uvećavalo nepriliku. Niko nikad nije voleo Cigane, ali je sve bilo lako dok su oni bili siromašni, a njihova deca sigurno sklonjena u školu za maloumne. Sada su oni zagospodarili okolo sa polovnim ZIL sedanima, ilegalnim satelitskim antenama i drečavim fasadama svojih bednih kuća – i činilo se kao da njihove godine progona donose naknade. Socijalistička ekonomija koja je upošljavala sve Bugare je zaribala i jedini preostali novac je bio u švercu.

Još jedna osoba za koju se činilo da joj ide dobro bio je gradonačelnik. On je bio nadahnuta ličnost, bio je poštovan koliko zbog svog igranja i svojih erotskih romana, toliko i zbog svojih političkih uverenja, i bio je voljena postojanost tokom mnogih godina. Ali iza svoje vesele fasade on je očigledno imao poslove o kojima niko nije nagađao, jer je čak i u to mračno doba uspeo da kupi sebi novu vilu pored Crnog mora. Tako su se, kad je njegovoj ćerci došlo vreme za udaju, 208

svi radovali ekstravagantnoj svetkovini na kojoj će da piju daleko od svoje nemaštine.

Boris je imao sedam godina. Ujutru na dan venčanja Stojana ga je odvela u gradonačelnikovu kuću da čekaju sa nevestinim svatovima, gde je neudobno sedeo u svom novom odelu i posmatrao šta se dešava. Dve devojčice, jedva starije od njega, trčale su okolo s nekom neopisivom radošću. Gradonačelnik je, doteran kao bojni brod koji ulazi u luku, lupao svaki čas na vrata svoje ćerke, Petnaest minuta! Deset minuta!, dok je njegova žena pakovala boce rakije u kutiju za predstojeću proslavu, sve vreme plačući i brišući nos.

Nevestina vrata su se odškrinula i provirila je deverušina glava, šapućući neku tajnu potrebu drugoj ženi napolju; iza njih je nakratko uočio mladu u ogledalu, ne potpuno obučenu.

Petao je čeprkao u gajbi u uglu. Boris je kleknuo kraj petla, jedinog njegovog saveznika. Krila su mu bila svezana i izgledao je besan. Boris je primakao glavu bliže. Oči petla su bile tupe, s jednom jedinom tačkom prisustva. Uzeo je kljun ptice između zuba i čvrsto ga stegao, oko u nemirno narandžasto oko, dok ga petao boreći se za vazduh nije izvukao napolje.

Jedna stara dama je rekla: „Ja ću doneti ruže za sve goste!“ Iscerila se u pravcu tavanice. „Cveće je spremno, majko. Već smo razgovarali o tome.“ Boris se pitao kako li će doneti tolike ruže. U kolicima? A možda će im biti potreban čitav kamion? Ali ako ih bude toliko mnogo, one na dnu–– „Dolaze! Ovde su!“ Devojčice su potrčale da otvore prozor i ušla je muzika koja je dolazila niz drum. Boris je to čuo i takođe je potrčao.

Kakvi zvuci! Neko je svirao klarinet poput obojene čigre koja 209

se vrti i poskakuje na neravnom tlu udarajućeg tapana, sa kavalom i violinom koji jure iznad njih. Doveli su Petka Spasova da svira na svadbi! Počeo je da igra kraj prozora kad su se muzičari pojavili iza ugla i zvuci postali glasniji: mogao je da vidi svatove kako se približavaju, mladoženja je izgledao čak natmureniji nego obično zato što mu je glava bila obrijana, a sam Petko Spasov je sa crnom dugom kosom visoko držao svoj klarinet dok je hodao.

Gradonačelnik je ponovo zalupao na vrata. „Već su ovde! Šta se događa?“ Vrata su se polako otvorila. Izašla je njegova ćerka, pognuta, lica pokrivenog velom. Napetost je nestala. „Oh, moja draga devojčica!“ Gradonačelnik ju je posmatrao u suzama, užurbanost je bila zaboravljena. Poljubio ju je u glavu kroz gazu. „Kakav dan, kakav dan!“ rekao je.

Njegova žena je izletela iz kuhinje otresajući mokre šake i suze su joj ponovo potekle pred prizorom njene ćerke u belom. Dve devojčice su razbile neku staklenu stvar trčeći u krug po kući.

Mladoženjini svatovi su pristigli u podnožje zgrade. Napolju se već bila okupila gomila koja je slušala i smejala se, i muzika je nastavljala, glasna i prigušena, uz stepenice, tapan je još uvek tukao, mada za njega nije bilo mnogo prostora u zavojima. Gradonačelnik i njegova porodica su mogli da čuju kako ljudi otvaraju vrata i tapšu na nižim spratovima, dok su oni zaćutali i stajali paralisani kraj svojih ulaznih vrata, čvrsto zatvorenih u svom okviru. Muzika je sporo napredovala: uspon uz stepenice je bio dug i oni koji su svirali duvačke instrumente su duvali slabije. Zatim su mogli da čuju gomilu okupljenu na stepeništu, a muzika je prestala i neko je triput jako zakucao na vrata. Gradonačelnik je započeo raspravu sa svatovima koji su stajali ispred vrata, namigujući svojoj poro210

dici kod svake dosetke: Čisti se! Ako nisi milioner! Ona neće otići za manje!, uz mnogo smeha, i Boris je poželeo da nije zatvoren u toj gužvi. „On nije samo bogat, on je i lep. Otvori vrata i videćeš i sam!“ Gradonačelnik je odškrinuo vrata i Boris se probijao svojim licem i ramenima, kroz noge, kroz vrata i napolje na pretrpano stepenište.

Muzičari su čekali nekoliko stepenika niže, veliki Petko Spasov se znojio i dahtao od penjanja, a čovek sa tapanom je pušio cigaretu.

Violina je bila od tamnog drveta i muzičar ju je držao lako kao što bi džin držao ženu, već svojim izgledom je podsećala na muziku. Boris je zurio u nju sa čežnjom. „Mogu li da je držim?“ upitao je.

Muzičar se namrštio. „Ne bih rekao sinko. Ako iko treba da je polomi, to ću biti ja.“ Boris je prekrstio šake na leđima i željno zurio. Žice su bile poput srebrnih električnih vodova koji se protežu između stubova s nebom u pozadini. „Izgleda stara.“ „Stotinu godina. Pogledaj. Mihály Reményi, Budapest, 1909. Tamo su pravili najbolje violine.“ „Kako se zoveš?“ „Ja sam Slavo.“ Nasmejao se. „Ovo je Petko Spasov, slavni klarinetista.“ „Znam! Znao sam ko si čim sam te čuo sa prozora!“ Boris je počeo da peva brzu deonicu klarineta sa kasete koju je neko snimio na koncertu Petka Spasova. Njegova baba je volela muziku i kod kuće je sve vreme puštala takve stvari. Muzičari su se smejali, a Slavo se lako pridružio, njegovo gudalo je skakutalo po žicama, Petko je tašpao i igrao 211

kao mečka u mestu – ali tiho, da ne bi remetili veselost svatova: njihovo ruganje, njihove povike, njihovo prepiranje. Petao je kukurikao usred svega. Boris je završio, Slavo je rekao: „Lepo pevaš. Kako ti je ime, sinko?“ „Boris.“ Svirač tapana je bacio opušak cigarete na beton. „Hajde. Idemo dole.“ Pošli su niz stepenice, a Boris ih je pratio, dobacivši: „Mogu da otpevam čitav koncert ako hoćete!“ Bilo je sunčano prepodne. Gradonačelnikova lada je bila uglancana i ukrašena ružama. Nekoliko ljudi je čekalo da siđu svatovi. Boris je otpevao još nekoliko melodija da bi ostavio utisak na velike muzičare. „Zar ti ne bi trebalo da budeš gore sa svatovima?“ „Ja želim da budem sa vama.“ „On je jedan od nas“, rekao je violinista Slavo.

Kola su se pela uz brdo, visoko natovarena senom, i Boris je pročitao Yamaha na cevi Petkovog klarineta. Ptice su uzletele visoko. Žuti oblak se uzdizao iz hemijske fabrike kao nezgrapan zao duh.

Svatovi su počeli da izlaze iz zgrade. Svirač tapana je udario ritam koji je ispalio Petkov instrument u vazduh, a sledio ga je kaval koji je uzletao. Slavo se pridružio.

Gosti su se okupljali u prizemlju uz zvižduke i veselje. Boris se krio dok su svi ulazili u automobile. Gradonačelnik je upravljao, šest ili osam ka jednom vozilu; vrata su se s treskom zatvarala, susedi su bacali cveće, prolomio se veliki aplauz kad se pokrenula nevestina lada, i jedan po jedan automobili su se uputili ka gradskoj sali. Preostali susedi su se vratili u svoje stanove.

Petko je prestao da svira usred fraze i obrisao usta, i opet se čuo samo zvuk ulice i ptica. Slavo je stavio svoj instrument u kutiju. Uzeli su sendviče i pivo. Boris je krotko seo sa njima.

212

„Još si ovde, koliko vidim“, rekao mu je Slavo. „Hoćeš li sendvič?“ Boris je zatresao glavom. Posmatrao ih je kako jedu. Proučavao je njihove brade i način na koji razgovaraju. „Da li neko zna da si sa nama?“ pitao je Petko. „Ne.“ Boris je pevušio sopstvenu improvizaciju neke stare pesme, kao da nije svestan toga.

Završili su jelo i spakovali sve u kombi. „Hajde.“ Boris se popeo i odvezli su se do sale, u kojoj se spremala večernja proslava. U zadnjem delu kombija su bili zvučnici, koje su unosili u salu, i Boris ih je sledio sa Slavovom violinom koju je držao kao da je ptičije mladunče palo iz gnezda.

Neki muškarci su postavljali hranu na stolove, a tavanica je bila ukrašena. Muzičari su postavili pojačala i stalke i utakli kablove, što je izazvalo elektronsko škripanje. Petko se zagrevao na svom klarinetu. Boris je sedeo na bini klateći stopala.

Ponudili su mu sendvič. Vozili su ga u svojim kolima.

Svirač kavala je stajao na suprotnom kraju signalizirajući dok su podešavali jačinu. Mnogo je vremena bilo pred svima koji su došli iz svatova.

Jedna žena je stavljala cveće na stolove. Petko je kotrljao svoju pesmu medenim tonom i fluorescentna svetla su se upalila. Tapan kao da je tresao zemlju kroz zvučnike, to je bilo udaranje i život! a duž čitavog jednog zida su bili postavljeni stolovi ispod kojih se protezao veliki hodnik, gde je dečak mogao da se sakrije od svega, ispod stoljnjaka, ispod sudova i kolača koje će gosti da jedu; zatim je svirač kavala uzeo svoju sviralu i počeo da svira i svi su se pridružili melodiji, čitav bend je svirao u toj praznoj sali, arabeskno putovanje, razmetljivost došljaka – a on, Boris, u nepravilnom ritmu, u ritmu srca. Klarinet je pevao nar-vol nar-vol sa svojim uglastim vo213

kalima poput dragocenih mirisa, a iznad toga srebrna rešetka violine. I Boris je pomislio: On je jedan od nas.

Borisova baba je u početku bila popustljiva prema njegovoj iznenadnoj fascinaciji ciganskim muzičarima. Mlad je i to će proći, mislila je; i nije ga sprečavala da svakog dana odlazi u taj deo grada. Nije se protivila staroj violini koju je Ciganin dao njenom unuku i strpljivo je slušala njegove priče o muzici i učenju. Čak je govorila drugima o upadljivoj sklonosti koju je pokazivao za svoj instrument.

Ali Borisovo oduševljenje Ciganima je počelo da se širi suviše daleko. On je počeo da koristi sleng i manire koji su nju plašili. Nije svirao ništa osim ciganske muzike. Rekla mu je: „Ne bi trebalo da provodiš toliko vremena sa Slavom. Muzika koju sviraš je potpuno ilegalna – gde će te to odvesti?“ Ali Boris je voleo svog novog učitelja i ništa nije moglo da ga drži podalje.

Slavo je rekao: „Sad ćemo da sviramo jedan sat našeg života.“ Podigao je svoju violinu i svirao stvari koje traju šezdeset minuta. Boje, misao. Nepodrezani nokti, ovalna lokva vizije.

Vreme, potreba, i zvuci koji prodiru spolja. Knjiga na stubu ograde. Druga osoba koja se približava. Obične emocije, stvari koje su pri ruci, usisavanje i pumpanje tela.

Učinio je to u par trenutaka, što je bio dodatni deo podviga.

Pokušao je i Boris. Da svira jedan sat svog života na sopstvenoj violini. Ali nije znao kako i njegov zvuk nije govorio baš ništa.

Borisa je plašio Slavo, koji je bio muškarac, dok je Boris bio samo dečak. U rascepu Slavove otvorene košulje su bila dlakava prsa na kojima su visili lanci i mučile su ga muške 214

brige zbog kojih je ponekad bio ćutljiv i zamišljen minutima bez prestanka. Pored njega, Boris je osećao da sâm ne zauzima prostor adekvatno ili dovoljno. Dok je Slavo radio nešto drugo – dok je razgovarao telefonom, pričao o poslu sa svojim bratom, ili jednostavno zamišljeno gledao van na ulicu – Boris nije bio siguran kakav je njegov položaj. Bio je siguran u sebe jedino kad je svirao.

Slavo je rekao: „Hajde da sviramo osobu koja posmatra ljutitu gomilu. Ja ću da sviram gomilu. Ti ćeš da sviraš osobu koja gleda u sve te oči ispunjene gnevom.“ U takvim trenucima, obojica su bili potpuno uključeni, i srećni.

Jednog dana hemijska fabrika je zatvorena. Gotovo svi su radili u njoj. Borisov otac je bio tamo fizički radnik, kao i većina ljudi koje je poznavao. Fabrika je određivala ritam: autobusi su dolazili ujutru da pokupe ljude i iskrcaju one koji su radili tokom noći. I iznenada je zatvorena: na kapije je stavljen katanac, žuti oblak je iščezao, a sa njim i onaj sveprisutan, rezak miris.

Gradić se primetno brzo praznio. Nestalo je nemara u načinu života, jer plate nisu stizale mesecima. Zbog nestanka fabrike, ekonomija je odmah zaribala: u radnjama nisu mogli da kupe zalihe, nije bilo benzina, nije bilo piva, nije bilo hleba. Zato su ljudi zaključavali svoje kuće, trpali se zajedno u rasklimatane automobile i odlazili u gradove. Svake večeri u krčmi se u pola glasa razgovaralo o onima koji su otišli i onima koji će tek da odu.

U svojoj frustraciji, oni su oborili kip Lenjina koji je oduvek stajao na gradskom trgu. Boris je bio zapanjen, jer je starac uvek pokazivao u budućnost, a svojom drugom šakom se neprekidno držao za rever. Sada je njegova ispružena ruka bila 215

odlomljena, i bila je šuplja iznutra, a on je zaboravljen ležao na tlu. Boris se pitao čiji je posao da ukloni pale kipove.

Gradonačelnik je otišao među poslednjima. Svi preostali stanovnici su došli da pomognu da se utovare kamioni, i slike i ptice koje su kreštale u automobil. Prva je izašla gradonačelnikova žena vodeći njegovog povučenog brata, starijeg Petra. Svi su bili užasnuti kad su ga videli, čoveka koga su svi pamtili po izuzetnoj fizičkoj snazi, koji je odsutan poput idiota jedva hodao oslanjajući se na ženu svog brata.

Smestila ga je na zadnje sedište automobila među kapute i fotografije. Gradonačelnik je nosio svoje najbolje odelo i žalosno mahao. „Zbogom svima!“ zavapio je. „Zbogom našem voljenom gradu! Zbogom ovim ulicama!“ Osvrtao se oko sebe s naporom. „Sudbina je kazala i nije nam bilo druge nego da se pokorimo. Voleo sam vas sve! Nadam se da ćete pronaći mesto u ovoj prokletoj budućnosti! Praštajte mi! Zbogom svima!“ Ušao je u automobil brišući oči maramicom. Motor je naglo oživeo i njegovo pretrpano vozilo se polako pokrenulo.

Svi su mahali. Još uvek vozeći, gradonačelnik se uspravio kroz otvoren prozor, i grabeći vazduh povikao: „Doviđenja!

Možda ćemo se ponovo videti!“ U Borisovoj školi su okupili osam preostalih đaka na dan zvaničnog zatvaranja, uz molitve za budućnost. Benzinska pumpa je zatvorena, apoteka, svi restorani. Poslednji njegovi prijatelji su otišli, i sva lica koja su predstavljala njegovo detinjstvo.

Boris je otišao do Slavove kuće i zatekao je praznu. Čitav ciganski kvart je bio ispražnjen, zapravo, a da ih niko nije video da odlaze. Boris je polomio prozor na kući i popeo se unutra; sedeo je u Slavovoj sobi i jecao. Čovek je otišao bez pozdrava ili nagoveštaja. Kuća je pružala prizor užurbanog 216

odlaska: neoprani tanjiri koji su još uvek ležali na stolu, nepotrebna odeća ostavljena na podu spavaće sobe, prevrnuta stolica, i posteri strgnuti sa ostataka njihovih prikačenih uglova.

Slavo je ostavio nekoliko gramofonskih ploča na koje je Boris polagao pravo i odneo ih je.

Hodao je natrag kući praznim ulicama, i otrčao uz stepenice. Izašao je kroz prozor svoje spavaće sobe i popeo se uz oluk na kosi krov od crvenog crepa. Oslanjajući se na dimnjak, vadio je gramofonske ploče iz omota i besno ih bacao daleko. Letele su jedna po jedna, svetlucajući crni krugovi spram neba, vrtele su se prebrzo za muziku, i udarale, najzad, u svinjska korita, stubove svetiljki, nadstrešnice na autobuskim stanicama i ulazna vrata, a sve je to bilo izgubilo sopstvene glasove, i nije bilo nikakvog protesta.

Borisova baba je odlučila da ne odlazi. „Šta ja da radim u tuđem gradu?“ pitala je ona dok je koračala po kući. „To je u redu za one koji imaju sinove i ćerke koje treba da izvedu na put. Ali moja ćerka je mrtva. Ovde barem znam kako da preživim. Odrasla sam na onome što sam sama sadila i gajila i mogu i da umrem tako.“ Nekoliko meseci je bilo dovoljno da mesto konačno napuste svi drugi, i Boris je rastao sa svojom babom u praznom gradiću. Zajedno su uzgajali tikve i belu repu, i pasulj i začinske trave.

Boris je sam brinuo o svinjama, jer je uživao u njihovom društvu. Krmače su bile nežne i lukave, i bila je nepomućena radost deliti sa njima njihovu trudnoću svake sezone. Klao je mlade neraste kad dostignu godinu dana; sušio je meso i pravio cipele od njihove kože. Od slanine je pravio sveće i sapun.

Stojana je postala ćutljiva. Razmišljala je o smrti: po običaju, čitulje su postavljane u nadstrešnici na autobuskoj stanici na godišnjicu svake smrti; i, u praznom gradiću, ona je pre217

uzela na sebe ovu odgovornost za sve njegove umrle. Ujutru bi ispisivala mali sažetak jednog prošlog života ili drugog, i okačila bi ga – iako više nije bilo nikakvih autobusa, niti ljudi koji čekaju na njih, i njene su posvete odlazile a da ih ljudske oči ne vide.

Volela je Borisa kao i ranije, ali je njen govor postao unutrašnji, i kad potkraj dana završe sa radom, sedeli su zajedno na zemlji ne govoreći ništa i gledajući gore u brda.

Boris je švrljao čudnim muzejom u koji se njegov gradić bio pretvorio. Ulazio je u svaku kuću i pretraživao ono što je u njima ostalo bez osećanja da se ogrešio, jer se život koji je nekada davao tim stvarima njihovu tajnu zlovolju povukao, i sad su one ležale bezočne i prozaične. Preturao je po ladicama sa starim kovanicama i uverenjima. Čitao je dnevnike i pisma sa bezazlenom radoznalošću, privučen jedino raznolikošću života. Ležao je na dvostrukim krevetima odsutnih parova da bi video šta su oni videli kad su se ujutru budili.

Stara knjižara je postala njegova biblioteka, i mada su godine izuvijale stranice tomova i osudile činjenice i mišljenja u njima na zastarelost, nastavio je da se vraća tamo, tražeći pun nade zadovoljstva u knjigama koje je ranije smatrao beskorisnim.

Zdanja su propadala i našla se na vetrometini. Drveće i životinje su ih prilagođavali sebi. Dva voza su stajala na železničkoj stanici: bili su natovareni metalnim bačvama išaranim lobanjom i ukrštenim kostima, koje su godinama propadale i bile obrasle mahovinom.

Boris je postao mlad muškarac. Masturbirao je u zaraslim vrtovima ili zarđalim kadama gledajući u stranice istrgnute iz istorija umetnosti i medicinskih priručnika.

Nije napustio svoju muziku.

Hemijska fabrika je postala njegov studio. Goli zidovi i metalno odbijanje davali su njegovom instrumentu prostrani 218

zvuk, i svakog dana on je tamo nosio svoju violinu da pokuša nove improvizacije. Prvih dana je tamo takođe puštao kasete, slušajući zbog inspiracije dok je ležao na betonskom podu, gledajući naviše u nizove cevi – ali nakon nekog vremena u gradiću nije više bilo baterija i odrekao se sve muzike osim sopstvene. Tako je Boris smišljao sopstvene melodije i stilove, nakrivljujući svoj um ka svetu kako ga je poučavao njegov učitelj Ciganin.

Godinu za godinom, sedeo je u fabrici svirajući. Na ogromnom betonskom podu su bile mrlje tamo gde je Boris ostavio svoj obris u prašini – i u tami je gudalo njegove violine sevalo kao šivaća mašina, postepeno prošivajući njegovu mladost.

219

Rana Dasgupta SOLO izdavač Zavet Beograd, Braće Baruh 16 za izdavača Milivoje Lalić urednik Milivoje Lalić ISBN 978-86-7034-088-6 štampa Karganović marketing Zavet ( (011) 292 06 13 E-mail: office@zavet.co.rs www.zavet.co.rs

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.111-31 ДАСГУПТА, Рана, 1971Solo / Rana Dasgupta ; preveo sa engleskog Saša Lalić. - Beograd : Завет, 2012 (Beograd : Karganović). - 404 str. ; 20 cm. - (#Biblioteka #Z) ISBN 978-86-7034-088-6 COBISS.SR-ID 191761932