Helena Henšen / U SENCI ZLOČINA by Zavet

U senci zloÄ?ina

Prevod ove knjige podržao je

Helena Henšen

U senci zločina Prevela sa švedskog Sofija Vuković

MMX

Predgovor U senci zločina je roman zasnovan na stvarnom događaju u porodici moje mame. Koliko je to bilo moguće, knjiga se zasniva na podacima nađenim u javnim arhivama i bibliotekama, ali osim par izuzetaka nikakav lični materijal, npr. pisma, dnevnici ili nešto slično, nije sačuvan. Kada dokumentovane činjenice nisu bile dovoljne, puštala sam mašti na volju, a priču sam potkrepljivala razgovorima sa osobama koje se sećaju onoga što se desilo. Senka zločina je pala na one koji su ga nadživeli, i uprkos tome što se odigrao tako davno, ovaj događaj je još uvek bolan. Zato sam bila obazriva sa imenima i nazvala neke od likova iz knjige drugačije nego što se zovu u stvarnom životu. Moje sestre Marija Henšen, Dagmar Ulson i Izabela Smit su veoma pažljivo pratile moj rad. Ova knjiga je moje lično tumačenje onoga što se desilo, ali i one su učestvovale u potrazi za odgovorom na pitanja šta se dogodilo i kako je to uticalo na preostale članove porodice. Želela bih da se zahvalim Elsi Aleksanderson, Loti Dolk, Heleni Friman, Janu Haldinu, Kristini Henšen, Akselu Hejmanu, Andersu Isaksonu, Saskiji Lagerbjelke, Inger Liljefoš, Moniki Švarc, Tuliji fon Sidov, Anji Tregor i Birgiti Vadstrem, koji su na različite načine takođe učestvovali u nastanku ove knjige. Udruženje članova porodice Fon Sidov me je podržalo u nameri da razotkrijem ono što je dugi niz godina bilo teško dodirnuti, i pružilo mi pomoć i obezbedilo pristup arhivskim dokumentima udruženja. Na kraju, hvala Lenartu Stremu za svu podršku u dugom procesu rada. Stokholm, maj 2004. Helena Henšen

UPSALA, 7. MART 1932. Student prava Kristijan Fredrik Viktor Albert fon Sidov, 23 godine, rođen 4. juna 1908, oko 178 cm visok, vitak, dugo, pomalo natečeno lice, pepeljasta kosa sa razdeljkom na desnoj strani, sivoplave oči, prilično velike, nos pomalo povijen ka unutra sa kosim ožiljkom po sredini, prosečna usta i ista takva brada, kao i još jedan manji, ali dubok ožiljak na donjoj vilici, sa desne strane, verovatno nosi crni sako, prugaste pantalone, beli okovratnik, crnu kravatu, svetlo sivi kaput i crni cilindar. Gospođa Sofija fon Sidov, 23 godine, rođena 6. marta 1909, oko 175 cm visoka, vitka, pepeljasto plave kose, veoma prijatnog izgleda, nosi tamnu haljinu, dug taman kaput sa astraganom na kragni i rukavima, mali crni šešir i crne plitke cipele. Izdaje se poternica za ovim osobama kao osumnjičenima za ubistvo. Uprava policije Stokhom

Poternica je stigla do policije u Upsali u deset sati uveče u ponedeljak, 7. marta 1932, nekoliko sati pošto su okružni sudija Jalmar fon Sidov i dve služavke nađeni ubijeni u stanu ulici Nor Melarstrand1 u Stokholmu. Neposredno potom, osumnjičen je sin ubijenog, Fredrik fon Sidov. Fredrik i njegova supruga Sofija stigli su taksijem u Upsalu 1 Norr Mälarstrand, ulica u centralnom Stokholmu, na obali jezera Kungsholmen. (Prim. prev.)

iste večeri u osam i dvadeset, automobil je stao ispred hotela Stadshotel. Kada je taksista Erik Oskar Valdemar Nordkvist sledećeg dana čitao o ubistvima u novinama i video objavljenu fotografiju ovog para, bio je siguran da je vozio Fredrika fon Sidova i njegovu suprugu. Primetio je da je gospođa Fon Sidov u stvarnosti izgledala mnogo lepše nego na slici u novinama. Tražili su slobodnu sobu u Stadshotelu, ali sve sobe su već bile rezervisane. Zna se da je par napustio hotel i stigao u restoran Jilet pored Trga Firis1 u Upsali nešto pre osam sati. Garderober Ernst Gustav Norman je prepoznao supružnike Fon Sidov i zabeležio trenutak njihovog dolaska. Bežali su od smrti u narednu smrt. Samo su želeli malo odlaganje, još jedan tren života. Do zatvaranja restorana Jilet oko ponoći, njihovo putovanje je okončano. U ponedeljak, 7. ovog meseca, između 10:25 i 10:30 časova uveče, gospođa Sofija fon Sidov ubijena je pucnjem iz revolvera, koji je njen suprug, Kristijan Fredrik Viktor Albert fon Sidov usmerio ka njenoj glavi, dok su se supružnici Fon Sidov nalazili u foajeu, na sredini stepeništa, u hotelu Upsala Jilet, u Upsali, nakon čega je gospodin Fon Sidov odmah i na istom mestu samom sebi oduzeo život, pucnjem iz istog revolvera u sopstvenu glavu. Uprava policije Upsala Kriminalistička policija

Kroz policijska saslušanja svedoka mapirani su Sofijini i Fredrikovi poslednji sati. Tok događaja je bio uzbudljiv, ne samo činjenica da je Fredrik ispalio smrtonosne hice unutar restorana, već i provokativni rekviziti: šampanjac, ostrige, ruže, i muzička kompozicija koju su navodno naručili od orkestra – odlazak kao sa pozorišne scene. Bilo je nejasno šta je istina, događaj je bio 1 Fyristorget, trg u Upsali, nazvan po reci Fyris koja protiče kroz grad. (Prim. prev.)

obavijen glasinama i lažima, a ubistva su postala glavna tema svih razgovora, ne samo u Upsali, već u celoj zemlji. Niko nije mogao da objasni zašto je Fredrik fon Sidov lišio života svoga oca i dve porodične služavke. Niko to nije znao, u toku istrage zločina nigde nije nađen nikakav motiv. Šta se dešavalo u Fredrikovoj glavi i šta je pokrenulo jedan tako silovit ispad te martovske večeri, nije poznato. Prošlo je sedamdeset godina, a to delo je i dalje jednako zagonetno kao i tada. Među preživelim članovima porodice taj događaj je zabranjeno spominjati. To je tajna koja se ne sme dirati. Taj događaj ne postoji i nikada se nije desio. Možda je njegovo postojanje baš zato toliko upadljivo.

BILI SU TAKO MLADI, samo dvadeset tri godine. Na dan pre

ubistva proslavili su Sofijin rođendan, zajedno sa nekoliko prijatelja, na ostrvu Skarpe blizu Stokholma, i Sofija je rekla da joj je to bio prvi put da pere sudove. Njene ruke su bile netaknute, kao dečje, a Fredrikova brada još uvek prekrivena paperjastim dlačicama. U martu 1932. novine su imale crne rubrike, skoro kao ratne. Ubistvo je bilo na naslovnim stranama svih švedskih dnevnih novina celih nedelju dana, sve do 13. marta, kada je zemlju pogodio novi skandal, naime vest da je poslovni čovek Ivan Krojger nađen upucan u Parizu. Ta dva događaja nisu bila povezana, samo su se desila u istom vremenskom periodu. Listanjem pohabana izdanja novina su odavno zamenjena mikrofilmovima, a i oni su među najispipanijim i najizgrebanijim u novinskoj arhivi Kraljevske biblioteke. Ubistvo Jalmara fon Sidova i dve služavke, kuvarice Karoline Herou i sobarice Ebe Hamn ima sve sastojke koje svaki zaista veliki skandal treba da sadrži: poznate ličnosti, prerana smrt mladih i užasni detalji. Ova ubistva ne prestaju da fasciniraju i pojavljuju se u novinama kao jedan od najzapaženijih događaja u Švedskoj. Prilikom smene milenijuma spomenuta su među najvećim društvenim skandalima 20. veka, 2001. godine uvrstili su ih u nedela koja su pogodila Stokholm još od 14. veka: Keplinška ubistva, Gustav III, Ulof Palme... i Sidovljeva ubistva. Zločin je postao pozorišni komad i televizijski film, i dobio sop10

stvenu vitrinu u policijskom muzeju, uz prezentaciju postavljenu na internet. Fredrikov otac, okružni sudija Jalmar fon Sidov, bio je načelnik Uprave policije u Stokholmu početkom 20. veka, poslanik u gornjem domu parlamenta, ali pre svega predsednik Udruženja poslodavaca Švedske od osnivanja 1907. do svoje smrti. Bio je ključna ličnost u švedskoj politici tržišta rada u prvoj četvrtini 20. veka, a javnosti je najpoznatiji kao nepopustljivi vođa poslodavaca u toku najvećeg konflikta u privrednom životu Švedske, velikog štrajka 1909. godine. Sidovljeva ubistva su počinjena u porodici koja je naizgled imala sve. Živeli su u osmosobnom stanu na Nor Melarstrandu s pogledom na Ridarfjeren1. Supruga je bila bolešljiva i napustila je ovaj svet mnogo godina pre zločina, a kućepaziteljka je vodila brigu o domaćinstvu uz pomoć kuvarice i sobarice. U porodici je bilo četvoro dece, prvo dve devojčice, onda Fredrik, i na kraju dete zanosa, devojčica. Smatralo se da sva deca imaju kliker za učenje, naročito Fredrik koji je na studijama dobijao visoke ocene. Leta su provodili u Velamsundu, nedaleko od grada. Njihova kuća, koju su zvali Somarbu, bila je jedna od najraskošnijih buržoaskih vila na ostrvima. Vrt je bio uređen kao engleski park sa veštačkom pećinom, klupama, belim drvenim skulpturama i kulom osmatračnicom sa durbinom. Baštovan je grabuljao, sređivao i kosio, a naramci cveća su se unosili u kuću i raspoređivali u prekrasne vaze. U garaži su stajale kočije a u štali spavao kočijaš, spreman da doveze goste iz grada ako ne bi dolazili parobrodom. Ovde su se slavile porodične prigode, kada su rođaci i istaknuti gosti pozivani na svetkovine među urnama punim cveća u senovitom zelenilu. Bili su to rođendani, svadbe ili krštenja, kada se najmlađa ćerka slavila kao da nije bila princeza samo za starog okružnog sudiju, već i za sve u poslovnim krugovima 1 Riddarfjärden, bukvalno Viteški rukavac, zaliv jezera Melaren u centru Stokholma. (Prim. prev.)

Švedske. Okružni sudija i njegova supruga kretali su se u najvišim švedskim poslovnim i političkim krugovima. Pored obale, nedaleko od vile Sidova nalazila se još jedna vila, ne podjednako veličanstvena, ali ipak impozantna sa ružičastim šljunčanim stazama, teniskim igralištem i posebnim depandansom za poslugu. Ovde je leta provodila Sofijina porodica, ako nisu bili u Sandhamnu pored mora. Otac i četvoro dece su se takmičili u jedrenju i u sezoni regata cela porodica se selila tamo. Kada bi se sezona jedrenja završila, vraćali su se u Velamsund, ili u dvanaestosobni stan na Strandvejenu u Stokholmu. Deca iz ove dve porodice su se zajedno igrala i družila se. Služavke su ih čuvale, privatni vozači ih odvozili i dovozili, a mornari im nameštali brodove. Porodice su se krile iza svog bogatstva, a tajni sadržaj se nikada nije otkrivao uljezima. Fredrik i Sofija su, dakle, bili susedi i upoznali se još kao mali. Njihovi očevi su bili uspešni ljudi na visokim položajima – Fredrikov otac u Udruženju poslodavaca Švedske, a Sofijin otac Alrik je unapredio svoje preduzeće za pomorsko osiguranje Hansa u ono što je kasnije postalo Trig-Hansa1. Očevi su svojim porodicama upravljali istim jezikom moći koji su primenjivali u salama za sastanke upravnih odbora i funkcionerskim foteljama. U tadašnjoj patrijarhalnoj strukturi porodice, muškarac je bio odgovoran za sve obaveze van porodice, dok je žena trebalo da, uz pomoć posluge, vlada svojom teritorijom: decom i domaćinstvom. Međutim, ni Fredrikova ni Sofijina majka to nisu mogle. Fredrikova majka je provodila mnogo vremena u bolnici, a Sofijina mama je napustila dom kada je Sofija imala dvanaest godina. Tate su retko bile kod kuće i njihovi pokušaji da upravljaju domaćinstvom i decom sa daljine su unapred bili osuđeni na propast. U svakom slučaju, nisu mogli zameniti majke, a kada su deca postala adolescenti to je postalo još jasnije. Fredrik i Sofija su radili sve ono što bi i mnogi drugi mladi radili, da su imali 1

Trygg-Hansa, veliko švedsko osiguravajuće društvo. (Prim. prev.)

mogućnosti. Odlazili su u prazne vile kada bi se letnja sezona završila, kraduckali iz podruma pića i organizovali žurke bez roditelja. Vino i žestoka pića bili su tražena i teško nabavljiva roba u to vreme, ali i Fredrikov i Sofijin tata su dobijali dodatna sledovanja1. Širile su se glasine o divljim žurkama u Velamsundu, ali sigurno nisu dospevale do ušiju očeva. Ko bi se usudio da im tako nešto ispriča? Teško da bi posluga to učinila – tako bi samo ocrnili sami sebe, jer su oni bili odgovorni za decu. Ne bi ni komšije – to su u toku godine bili samo lokalni ribari i zemljoradnici. Za njih je život u velikim buržoaskim vilama bio toliko stran, kao da se odvijao na drugoj planeti. Oceubistvo zauzima posebno mesto u književnosti i mitologiji. Oceubistvo, ubistvo majke, brata... Hamleta i Magbeta, braću Karamazov i Oresta rulja goni od zemlje do zemlje noseći zapaljene baklje. Edip je sebi iskopao oči kada se obelodanilo da je ubio svoga oca i oženio se sopstvenom majkom. Edip je prekršio dva tabua, incest i oceubistvo. To što nije sam za to kriv ne ublažava njegova dela, naprotiv ona mu se svete i uništavaju ga. Osećanje krivice i srama. Bič za nevine koji ispaštaju. Krivac može platiti za svoj zločin i osloboditi se, ali ne i onaj ko uopšte nije kriv, jer on nema sa čim da se pomiri. Fredrik i Sofija su iza sebe ostavili trogodišnju kćer. To detence i Fredrikova mlađa sestra, koja je i otkrila šta se desilo u stanu na Nor Melarstrandu, morale su da prožive ceo život sa krivicom i sramom na plećima. Kome sme da nedostaje takav otac, ko sme da žali za ubicom? Obraćali su im se kao da su zaražene nečim neopisivim, nečim što se niko ne usuđuje da dodirne. Svet se okrenuo od njih, nigde nije bilo utehe i ništa se nije moglo dodati. Mama je otputovala u Pariz, govorili su, izbegavajući istinu, trogodišnjakinji koja je prestala da govori i čekala usamljena u svojoj sobi da joj služavke donesu hranu. Do1 U Švedskoj je u to vreme svako morao imati tzv. knjižicu sledovanja u koju se upisivala svaka kupovina alkohola. (Prim. prev.)

življaji petnaestogodišnje sestre posle tog događaja bili su slični, možda i teži. Jednim udarcem uništeno je sve što je predstavljalo njeno detinjstvo. Odrasli koji su joj bili bliski su ubijeni. Domaćinstvo se raspalo, ono novca što nije izgubljeno zbog Krojgerovog bankrota otišlo je na dugove, a ona je morala da svedoči pred sudom. Jedna komšijska porodica se smilovala na nju i živela je kod njih do studija. Jalmar fon Sidov je bio moj deda, Fredrik moj ujak, a njegova petnaestogodišnja sestrica je moja mama. Zločin više nije potresna tema za razgovor kao nekad, i među preživelim rođacima svega se par njih lično seća šta se dogodilo. Međutim, za mene su pitanja bez odgovora uvek bila aktuelna. Šta se dešavalo u porodici moje mame što je moglo dovesti do takve katastrofe? Tokom celog svog života, kao odrasla osoba, razmišljala sam o tom događaju, ponekad sam se zbog toga budila ujutru ili padala u san s tom nerešivom zagonetkom u mislima, ali bilo je i perioda kada bi ona padala u zaborav ili gubila na značaju. Dok sam odrastala često mi se vraćao isti san. Neko razbija sijalicu i sipa komadiće stakla u moje uho. Kao dete nisam razumela ovaj san, mada je očigledno jedno prosto tumačenje; otkriva se nešto bolno, nešto što uši ne mogu da podnesu da čuju. Taj zločin je bacao senke dugi niz godina. Bilo je isključeno govoriti o zločinu, a ako se to nije moglo izbeći rekli bi Događaj, ali tako tihim glasom da se jedva čulo. Kao kad se za đavola kaže Lukavi ili Nečastivi. Uzeti u usta reč „đavo“ je tabu. Čovek rizikuje da tako sam postane đavo. Ako neki zločin postane predmet sudskog procesa i počinilac bude osuđen, to je možda proces pročišćenja i razjašnjenja, i onda se slučaj moze arhivirati. Međutim, to se nije desilo sa ovim zločinom. On nikada nije razjašnjen i pitanja koja su tištila ožalošćene ostala su bez odgovora. Fredrik i Sofija se u porodici nikada nisu spominjali, a pitanja su se još ređe postavljala. Šta je navelo Fredrika da počini takvo nedelo? Da li je Sofija, lepa, 14

mlada žena i majka malog deteta, zaista izabrala da ga dobrovoljno sledi u smrt? U stvarnosti ima samo par pitanja na koja postoji jednostavan odgovor. Tražimo motiv i tako bismo rado saznali istinu, ali to nikada neće biti moguće. Ja još uvek tragam za objašnjenjem i idem kod mame u Kopenhagen.

OKTOBAR 1991. Mama sedi preko puta mene u plavoj kariranoj

fotelji pored kauča od brezovine. Na stolu do nas leži poslužavnik za čaj. Erl grej se podrazumeva, mleko u crnom Vedžvud1 bokalčiću, engleski keks, marmelada od narandže u sivkastobeloj činijici. Upravo je došla kući iz bolnice. Operacija nije uspela, prognoze su loše i i ja i mama znamo da su joj dani odbrojani. Znamo da ono što se mora reći treba reći sada, tokom moje kratke posete Kopenhagenu. Ali ne govorimo ništa, sedimo i ćutke pijuckamo čaj. Kroz odškrinut prozor dopire ulični žamor sa šetališta. Svetlost u sobi je napadno jaka, iako je napolju sivo i tmurno. Zbog toga njeno bledo lice izgleda još bleđe i pomišljam kako s tom opranom, srebrnastom kosom liči na anđela. I haljina joj je svetla. Nosi svetloružičastu pamučnu haljinu koju joj je moja sestra kupila u Tvilfitu2 u Stokholmu. Mama ju je upravo probala i konstatovala da je malo prevelika. Nema veze, rub može da se podigne, a ona će se potruditi da se malkice ugoji. Obavijena je blagim mirisom parfema, Micuko, isti parfem koji je oduvek imala i koji i ja koristim. Pričamo o njenom detinjstvu. O majci koja je rano umrla, o starijim sestrama koje su joj pružale tako mnogo ljubavi, o tati u čije krilo je imala običaj da se uvuče da bi slušala priče, o najboljoj drugarici iz stana iznad i pećinama koje su zidale u skladištu cigala na Nor Melarstrandu, o dečku koji je držao njeno 1 2

Wedgewood, marka skupog engleskog porcelana. (Prim. prev.) Twilfit, lanac prodavnica ženske odeće u Švedskoj. (Prim. prev.)

pirgavo lice u šakama i rekao da je lice bez pegica kao noćno nebo bez zvezda. Detinjstvo koje mama opisuje bilo je srećno. Odrastanje bez ikakvih tamnih mrlja. Šta se desilo tog dana? Postavljam pitanje koje me je uvek tištilo, ali se nikad nisam usudila da ga izgovorim. Moram da saznam, ovo je možda poslednji put da je posećujem. Svesna sam da je to pitanje tabu, ali moja želja da mi ona sama to ispriča je jača. Odmah sam zažalila. Mamin pogled nestaje u daljini i oči joj se zatvaraju. Prepoznajem taj pogled, odjednom sam dete koje pokušava da obije bravu fioke u brezovom stolu. Mama ulazi u sobu i vidi šta radim, naglo staje i uspeva da izgovori ne. Soba se okreće, gubim dah, šta se dešava, šta nije u redu, šta ima u toj ladici... (mnogo kasnije sam saznala da su tu bila Fredrikova pisma). Te uspomene me zapljuskuju u času kada postavljam zabranjeno pitanje, prizor prestravljene mame koja odjednom prestaje da gleda i govori. To su uspomene koje skrivaju tajnu koja se ne sme odati niti se može razumeti. Malo dete veruje da je ono izazvalo mamin strah i nemuštost. Onda i dete, a to sam ja, prisvaja maminu traumu, i štiti svoju mamu, i nikada ne postavlja teška pitanja. Sada, po prvi put, postavljam bolno pitanje. Mama ne odgovara i ne progovara. Ona više nije prisutna. Sedim preko puta nje i čekam reči koje ne dolaze. Stojeći časovnik pored vrata trpezarije zvoni svakih četvrt sata. Mamine oči su neobično tamnoplave, ali ne vide i prekinule su svaki kontakt sa spoljnim svetom. Ustajem i pokušavam da je zagrlim, ali ona to ne primećuje. A posle, šta se desilo posle, nakon toga, kažem pokušavajući da prekinem njenu oduzetost. Na kraju izgovara jednu rečenicu izvađenu iz konteksta. Večeras možete da pušite do mile volje, rekli su. Vidiš, ponekad smo krišom pušile. Zatim ne govori više ništa. Razmišljam o značenju tih reči i 17

ne verujem da je bez razloga izabrala baš ovu rečenicu. Pomalo trapavo se izražavajući želi da skrene pažnju na saosećanje koje je našla, nešto svakodnevno, nešto što ima normalne proporcije i što bi se moglo shvatiti kao uteha. Pada mi na pamet koliko je to karakteristično za mamu. Ona se čvrsto drži svetle strane stvari, ma koliko majušna ona bila. To je njen način preživljavanja. Mama je umrla ubrzo potom. Nikada nije mogla da priča o ubistvu koje je njen brat počinio, a još manje da mi uputi neki nagoveštaj zašto se to desilo.

TULIJA FON SIDOV i mama su se sretale na nekim od sastana-

ka Udruženja članova porodice Fon Sidov i nalazile se među starijim damama i gospodom; dve mlade devojke kojima je zajedničko bilo to što su obe nedavno izgubile tatu. Inače nisu bile neki naročito blizak rod, pošto su pripadale dvema različitim granama porodice, ali njihovi očevi su izgradili porodično udruženje, i možda su one zato i bile tamo. Stupam u kontakt sa Tulijom, koja sada ima osamdeset tri godine, i nalazimo se u restoranu parlamenta. Tvoja mama je izgledala kao da je na neki neshvatljiv način svesna svih tih teških stvari kroz koje je prošla, priča Tulija. Da se takva porodična tragedija desi danas, mogla bi da se sastaje sa psiholozima i terapeutima za krizne događaje i da dobije svu moguću pomoć kako bi obradila to što joj se desilo, ali tako nešto nije postojalo tridesetih godina. Tulija priča o nevidljivom zidu koji je rastao oko mame. Kad bi ušla u sobu, ljudi su skretali pogled, pravili se kao da je ne vide i nisu joj prilazili. Ljudi jednostavno nisu znali kako da se ponašaju, jer šta god bi rekli zvučalo bi nezgrapno i šuplje, a niko nije hteo da zlo čini još gorim. Zatim je postojala još jedna vrsta reakcije, nastavlja Tulija. To su bile hijene, znatiželjnici, koji su spuštali glas i pitali: Jesi ili neki rod, ili poznaješ li možda...? Postalo je teško prezivati se Fon Sidov, a bilo je mnogo ljudi s tim prezimenom. Dešavalo se da na nečijem dovratku piše Oceubica kad dođe kući, a sve do 19

kraja sedamdesetih ljudi su se sretali sa svakakvim reakcijama. U svim domovima čiji su se ukućani prezivali Fon Sidov, spuštale su se roletne. Časopisi su skrivani od dece, niko nije pričao o onome što se desilo, ali svi su ipak znali. Bila je pogođena cela porodica. Nevidljivi zid koji je rastao oko moje mame. Tulija izražava rečima nešto što ja nisam mogla da identifikujem. Dok sedimo i razgovaramo uz specijalitet dana, postajem svesna značaja mamine patnje i kako je ona uticala i na moj život i život mojih sestara. Njen najjači poriv je sigurno bio da se rehabilituje, da je vide kao sposobnu i poštenu osobu, što je zaista i bila, i da se otarasi pečata sramote kojim je ni kriva ni dužna bila obeležena. Ne znam da li je mama nekad iskusila osećanje unutrašnjeg zadovoljenja. Da sam mogla da je pitam, rekla bi da su deca njeno najveće zadovoljenje. Odgovorila bi s prožimajućim uzbuđenjem koje bi ipak bilo iskreno. Moje sestre i ja smo živi dokaz da je ona, uprkos svemu, uspešna. Njen ponos decom je bio i ponos zbog sebe same. Ali ni jedna od nas pet nije mogla da joj pomogne da preboli svoju traumu. Poslednjih godina svog života mama je živela naizmenično u Kopenhagenu i Stokholmu. Pošto se razbolela i provela neko vreme u Kraljevskoj bolnici u Kopenhagenu, prebacili su je u jednu bolnicu u Stokholmu. Jesi li u srodstvu, ili poznaješ li možda...? prošaputala je njena cimerka kada je otkrila mamino prezime. To je bilo poslednje podsećanje i potvrda; mama nije mogla da živi u Švedskoj, i pokazalo se da ne može ni da umre na miru. Dovele smo je kući iz bolnice, moja sestra koja je lekar ju je negovala i mama je umrla u mom krevetu okružena svojim ćerkama. Mama više nije sa nama, a možda ni njena cimerka iz bolnice. Generacija koja je ćutala u domovima Fon Sidovih je takođe nestala, i ja pitam Tuliju da li bi roletne sada mogle da se podignu. Da li je moguće napisati knjigu o onome što se desilo? Da, odgovara ona. Ništa dobro nikad nije došlo od prećutkivanja i 20

najveća šteta je počinjena zato što niko nije hteo da se pozabavi onim što se desilo. Umesto toga, razvijale su se izmišljotine i mračne predstave o magiji ponavljanja i zlim genima. Trauma nastaje kada se desi nešto što čovek nikad ne bi mogao da zamisli. Kada nas pogodi upečatljiv događaj koji prevazilazi ljudske okvire. Pogođenog proganjaju prizori i mentalni utisci kojih se ne može osloboditi i koji se mogu pojaviti bilo kada. Vreme leči rane i bol, ne i neispričanu traumu koja ostaje za ceo život. Takva katastrofa za sve umešane postaje događaj koji prevazilazi vreme, postaje sudbina, prizori i uspomene, pitanja koja nikad ne prestaju da izranjaju iz dubina podsvesti: zašto, zašto? Katastrofa ostaje u obliku snova i užasa.

U SENCI UBISTVA vidim devojčicu koja drži svoju sestru za ru-

ku. Njeno lice menja izgled, čas je pirgava, sa kratko podšišanom kosom kao moja mama, čas izgleda kao ja. Naša lica se raspliću i prepliću, pogleda uperenog u daljinu. Petnaest mi je godina kada prvi put čujem da se u porodici moje mame govori o ubistvu. Pojedini događaji mi se čine kao izrezane slike. Oni slobodno lete i liče na otvorena okna božićnog kalendara. To su samo prizori, ne filmske sekvence, već zamrznuti trenuci toliko nabijeni pokretom da deluju potpuno nepomično, kao energija koja se zgušnjava u crnu rupu, u crno sunce. To su oslikane staklene ploče. Providne, kao slajdovi za starinski dijaprojektor. Neke su izbledele, ali druge i dalje blistaju sjajnim bojama, a ova je jedna od takvih. Vidim kuhinju, imam petnaest godina i moja porodica ruča. Pod je popločan svetlozelenim i tamnozelenim pločicama od linoleuma sa šahovskom šarom. Iza mojih leđa je veliki, izdvojeni frižider marke Elektroluks, i moram malo da pomerim stolicu svaki put kad treba izvaditi ili vratiti flašu mleka ili pakovanje margarina. Porodica sedi za stolom za ručavanje; mušema sa sivom šarom, dva produžetka stola, oba izvučena, podmetači od like ispod svakog seta za ručavanje. Sijalica na tavanici je za vreme ručka ugašena, a iznad stola visi luster koji se može spustiti, čiji abažur usmerava svetlost. Ostatak kuhinje je u mraku; šporet, sudopera, trokrilni prozor iznad radne površine, vrata od 22

ostave, vrata koja vode na kuhinjsko stepenište iznad kojih je kuhinjski sat, otvor ka trpezariji, čiji je pod takođe sa šahovskom šarom, ali je linoleum crno-crven. To je poslednji put da ručamo zajedno pre nego što će se porodica raspasti. Ne sećam se šta je bilo glavno jelo, ali se sećam deserta. Brusnice i mleko, kojima se obično završavaju jesenji ručkovi. Ponekad imamo supu od šipuraka ili jagoda sa suvim voćem, a kad je nekom rođendan dobijamo puding napravljen od želea u prahu, ali ovo je običan utorak uveče u oktobru, kad jedemo brusnice i mleko. Mama i tata sede jedno preko puta drugog u čelu i začelju stola, mama bliže stepeništu, tata do šporeta, a četiri sestre za dužim stranama stola. Deca ustaju, sklanjaju glavno jelo uz pomoć odraslih i iznose tanjire za desert. Uzimam bokal sa mlekom iz frižidera i dodajem ga mami, pošto ona treba prva da se posluži. Činija sa slatkim od brusnica se šalje u krug, a zatim bokal sa mlekom. Jedna kutlača brusnica, malo mleka, tamnocrveno ostrvo slatkog u belom moru u tanjiru, a kašika je još uvek nedodirnuta dok bacam pogled ka kuhinjskom satu. Odjednom smo u žurbi. Moja sestra i ja treba da idemo u školsko pozorište, predstava počinje u pola osam, a ni jedna od nas se nije setila to da spomene, tako da nećemo stići da pojedemo sve do kraja. Idemo u pozorište. Baš fino. Šta gledate? Moja sestra i ja se zgledamo i prisećamo se imena predstave, biće da je Zločin, pozorišni komad Sigfrida Siverca koji se zove Zločin. Moja sestra ustaje sa stolice, spremna da ode od stola, stigla je da pojede desert i već je na putu da izađe. Zove se Zločin. Okno na božićnom kalendaru je zamka, prozor puca, to je vetrobran automobila koji se sudara, u mom sećanju kao eksplozivni pad neke zvezde, a onda... Sigurno nam tata priča da se u tom pozorišnom komadu radi o ubistvu koje se desilo u mami23

noj porodici, i to je prvi put da neko sa mnom priča o tome, ukratko i bez detalja. Najednom sedim potpuno sama za stolom sa crvenim ostrvom u belom moru u tanjiru. Dižem kašiku i odsecam grudvu zgrušane krvi koja mleko boji u crveno. Mešam kašikom, mešam i mešam. Mama se ubrzo potom odselila u Dansku. Ta dva događaja možda uopšte nisu povezana, ali u mom sećanju čine celinu. Ona putuje u zemlju gde niko ne zna za pozorišni komad koji se zove Zločin i gde ljudi ne zaćute kad ona uđe u sobu. Kada prve snežne pahulje padnu na leje cveća uz južni zid vile, njeni kovčezi za selidbu su već spakovani. Police za knjige su prazne, mamin krevet u velikoj spavaćoj sobi više nije tu a moje sestre bliznakinje prave kniks i opraštaju se od svojih nastavnica. Jednog dana kada dođem kući iz škole, i mama i bliznakinje su nestale. Kuća je na prodaju. Vrtim slajd. To što se dešava je neka vrsta krizmanja, potvrda i objašnjenje neobjašnjive tišine i tame koja je ponekad obuzimala mamu. Vidim svoj obred inicijacije u svet odraslih; saznala sam za ubistvo i to se desilo istovremeno sa iznenadnim krajem mog detinjstva. Crveno ostrvo koje boji mleko u crveno je slika koju povezujem sa maminim odlaskom. Ja postajem nosilac Događaja, neodgovorenih pitanja, nikada dodirnutih porodičnih tajni, i ležim na crnom jajetu koje se ne može izleći. Kada konačno iskljucam ljusku iznutra, činim nešto apsolutno zabranjeno. Ali proći će četrdeset godina dok se ne usudim da posetim arhivu i biblioteku, i naručim sva dokumenta vezana za ubistvo.