Adam Folds / UBRZAVAJUĆI LAVIRINT by Zavet

UbrzavajuÄ&#x2021;i lavirint

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije. Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne može smatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Adam Folds

Ubrzavajući lavirint Preveo sa engleskog Saša Lalić

MMXIII

mojim roditeljima

Prolog: Kraj sveta

oslali su ga u šumu da sakupi drva za vatru, grančice i grane koje su ostale na zemlji posle oluje. Kad je izašao napolje dočekala ga je svetlost, dočekao ga je živi dan sa svim svojim detaljima – u gnezdu u njihovom jabukovom drvetu meškoljio se kos. Hodao je pustarom u pravcu šume, daljina ga je dozivala. Žuti grmovi štipavca talasali su se na vetru tiho škripeći. To se protezalo u nepoznate samoće. On je bio momak sa sela i znao je ponešto. Mislio je da se ivica sveta nalazi jedan dan hoda daleko, tamo gde nebo koje hrani oblake dodiruje zemlju na horizontu. Mislio je da će kad dođe tamo naći duboku jamu, i da će moći da pogleda u nju i vidi tajne sveta. Isto kao što je znao da može da vidi nebo u vodi, dečaka na kolenima koji zuri u udubljenu, zakrivljenu površinu jezerceta u šljunkovitoj jami ili u plitak potok koji svetluca preko kamenja. 9

Pošao je u široko žuto mirisno prostranstvo. Drva može da sakupi i kad se bude vraćao. Uskoro je bio dalje od sela nego ikada pre, daleko od žilavog, poznatog gnezda svoje kuće. Hodao je izvan domašaja svoje spoznaje, u svet gde ga ptice i cveće nisu poznavali, gde njegova senka nikada nije bila. To ga je zbunilo. Počeo je da misli da sunce sija na nekom novom kraju neba. Ali nije osećao strah: sunce je obasjavalo čuda u novoj zoni, zbog kojih je neprekidno bio ushićen i zapanjen. Čudio se, ipak, zašto se starom svetu ne nazire kraj, zašto se ne približava horizont. Hodao je i hodao, i još nije ni pomislio da je jutro prošlo, kad se svetlost zgusnula. Moljci su se razleteli pod grmljem. Duž zečijih tragova vrzmale su se žabe, tu i tamo čuo se slabašan mišji pisak. Iznad njega su podrhtavale prve prigušene zvezde. Bio je to čas kada se bude duhovi. On se sada već bojao. Vrteo se u krug u panici i našao iza sebe račvu puteva. Slučajno je pošao onim desnim. Dok je tama rasla, najpre se sakupljajući u grmlju i drveću a zatim se izlivajući iz njih, on se približavao svom selu. Barem je to ličilo na njegovo selo, ali kao da ga je daljina u kojoj je boravio učinila nesigurnim. Izgledalo je isto. Svakako je bilo isto, ali nekako nije izgledalo pravo, kao da nije bilo na pravom mestu. Čak je i crkva, koja se uzdizala iznad šume, crkva koju je viđao svakog dana otkad je uopšte mogao da vidi, izgledala drugačije, nekako kao imitacija. Uplašen, jurio je poput izgubljene ptice, gonio je svoje lako telo tamo gde se nadao da je njegov dom. Njegovo ime. Čuo je da ga neko zove po imenu. Džone! 10

Džone! Džo-one! Seoski glasovi. Svaki od njih je mogao da imenuje. Trčao je, ne odgovarajući, ka svojoj kući, osećajući najezdu olakšanja dok se približavao. Zakoračio je kroz otvorena vrata, njegova majka je zacvilela kad ga je videla i poletela prema njemu. Njene jake ruke su ga zagrlile, njena nedra su stisnula njegovo lice. „Mi smo mislili da si mrtav. U šumi. Tražili su te. Mislili smo da si pao ... Oh, ali ti si kod kuće.

Jesen

bigal je uredna pošla u šetnju, pošto ju je majka doterala, nameštajući joj haljinu, čupkajući je i gladeći. Majka je povukla kažiprstom duž njenog nosa kad se sagnula uz šuštanje svoje haljine, i ponovila joj poruku koju treba da prenese. Ali čim je prešla prag, zbog sunca koje je grejalo kroz drveće i tvrdog puta pod njenim čvrsto zašniranim cipelama, Abigal nije mogla da odoli – posle nekoliko koraka počela je da trči. Trčala je kroz vrt do dvorišta kuće Fermid, zatim duž njenog boka, pa pored ribnjaka, gde je idiot Sajmon bacao kamenje; čak i ona je znala da mu je rečeno da to ne radi. On je prepredeno pogledao okolo kad je, tek što je zafrljačio jedan kamen, začuo njene korake. Nije mogao da se zaustavi – njihove oči srele su se u trenutku kad je kamen bućnuo a krugovi se sporo širili kroz zelenu vodu. On je, ipak, bio samo dete. Osmehnuo joj se nevaljalo, znajući da ona neće nikom reći. Otrčala je iza ugla, prošla 15

pored gospodina Stokdejla, čuvara koji joj se nije dopadao. Bio je veliki i strog, i kad je pokušavao da se igra sa njom to mu nije pristajalo, zaista nije, njegove šake su bile teške. Margaret je sedela na stolici i vezla. Abigal je volela Margaret, njeno mršavo lice sa oštrom bradom, poput drvene igračke, i široke, bistre, ljubazne oči. Ona je bila tiha gospođa, uglavnom, i Abigal joj je prišla i oslonila se na njena kolena kako bi na trenutak boravila unutar tog spokojstva. Margaret nije ništa rekla, pomilovala je Abigal po potiljku dok je dete pognute glave gledalo u njen rad. Konci su bili u tri boje: zeleni za brda, braon za krst i crni za linije koje vode od krsta. Abigal je ispružila prst i opipala neravne crne šavove. „Božija ljubav“, prošaputala je Margaret. „Zraci.“ Brzo je obmotala konac kojim je radila par puta oko Abigalinog prsta. „Umotaj se u nju.“ Abigal se osmehnula. „Prijatan dan“, rekla je i ponovo počela da trči, mimoilazeći još neke ljude koji su šetali, a onda je potrčala još brže prema svom ocu, kad ga je ugledala. Metju Alen je zamahnuo sekirom na uzdignuti trupac. Oštrica se zarila u njega, ali ga nije rascepala, pa je on podigao sekiru i trupac zajedno i snažno udario njima dole. Trupac se raspao na dve jednake cepanice, koje su se zaljuljale u travi. „Nikakav problem“, primetio je. Sagnuo se i dodao dve nove cepanice čiste bele srži na kolica, i postavio novi trupac na panj. Kad je video Abigal kako poskakuje prema njemu, dao je ludaku sekiru i uzeo ju je u naručje. „Samo nastavi tako dok ne napuniš kolica.“ Abigal je mogla da oseti toplinu njegovog tela kroz 16

svoju pripijenu odeću. Migoljila se osetivši njegov vlažan zuluf kad ju je poljubio u obraz. „Majka je rekla da odmah dođeš zato što oni samo što nisu otišli.“ Alen se osmehnuo. „Da li je rekla ‘otišli’ ili ‘došli’?“ Abigal se namrštila. „Došli“, rekla je. „Onda je bolje da pođemo.“ Abigal je sagnula glavu u njegov vrat, u njegov miris u njegovoj kravati, i osećala kako se njena stopala ljuljaju u vazduhu sa svakim njegovim korakom, kao da jaše ponija. Pacijenti su pozdravljali njenog oca dok je prolazio klimajući glavom ili zauzimajući neki drugačiji položaj. Idiot Sajmon, koji više nije bacao kamenje, mahao je celom rukom. Ispred kuće je stajala Hana iščekujući, pridržavajući svoje oštre laktove, i zamišljeno povlačeći liniju na stazi ispred sebe vrhom svoje cipele. Podigla je pogled kad su stigli i progovorila kao da se pravda. „Pomislila sam da treba ja da ih sačekam i pozdravim, pošto nije bilo nikog drugog.“ Alen se nasmejao. „Ja sam siguran da je čak i pesnik sposoban da povuče zvono na vratima.“ Posmatrao je svoju ćerku, koja je ignorisala komentar gledajući u zemlju. Abigal se ljuljala u njegovom naručju, jahanju je bio kraj, i on ju je spustio. Potrčala je nekoliko jardi da bi podigla neko zanimljivo drvce. Ulazna vrata su se otvorila i gospođa Alen je izašla da im se pridruži. „Lepo vreme“, prokomentarisala je. „Zar nas sada nije previše?“ zapitala je Hana. „Brat bi mogao da se malo uznemiri.“ 17

„Obojica bi mogli“, uključio se njen otac. „Ali topla porodična dobrodošlica neće škoditi ni jednom ni drugom.“ „Ja neću ostati sa vama dugo“, rekla je Eliza Alen. „Imam nešto da radim. Videla sam da stojite svi ovde, na suncu. Oh, gledajte, Dora nas posmatra.“ Hana se okrenula i videla lice svoje sestre u prozoru. Ona neće izaći, Hana je to znala. Ona ne voli neobične ljude. Ona voli obične ljude i sprema se za svoje venčanje, posle koga će moći da živi među njima, gotovo bez izuzetka. Povukla se i izgubila iz vida kao riba sa površine jezera, ostavljajući za sobom tamno staklo. „Abi, baci to“, zapovedila je majka. „I nemoj da brišeš ruke o haljinu. Dođi ovamo.“ Abigal im se polako pridružila, pomalo posramljena, i dopustila majci da joj očisti dlanove maramicom. „Gde je Fulton?“ zapitala je Eliza muža. „Zauzet je, siguran sam. Ne moramo da stojimo svi ovde. Poređali smo se kao za slikanje.“ Hana nije ovako zamišljala taj susret. Ona, najpre, nije trebalo da bude okružena svojom porodicom, već da se pojavi u pogodnom trenutku, ili tako da barem može lako da prikrije svoju prethodnu budnost. Ona bi mogla da bude usamljena, privlačna devojka od sedamnaest godina, čak šumska nimfa, zatečena kako luta. Zurila je niz put, daleko koliko je to bilo moguće; malo ispred njih put je oštro zavijao udesno i šuma je presecala pogled niz brdo. Kroz drveće, ona je osećala kako se približavaju, kako se približava nekakav događaj. Ko zna koliko bi taj događaj mogao da bude značajan? Ona se trudila da ne očekuje mnogo; malo je bilo izgleda da će se to poduda18

riti sa njenim nadama. Ali moglo je. Izvesno je da će se nešto dogoditi. Trebalo je da stignu svakog časa. A onda se to desilo. Kola iz Vudforda su se približavala, kovčezi su bili privezani kaiševima za krov, konji su se povijali penjući se uz brdo, kočijaš je lupkao njihove široke sapi bičem. Na brzinu, nadajući se se da niko neće primetiti, Hana se uštinula za obraze da bi dobili boju. Gospođa Alen je podigla Abigal i držala ju je na svom kuku. Metju Alen je zagladio svoje zulufe sa obe šake, povukao prsluk naniže i popravio kravatu. Kad su kola usporila pored njih i kočijaš dotakao obod svog šešira, Metju Alen je iskoračio napred i otvorio vrata. „Gospodo Tenison“, rekao je svojim dubljim, profesionalnim glasom. „Dobro došli u Haj Bič.“ Iz senovite unutrašnjosti, gde su se pomerali dugački udovi, začuli su se kašalj i zahvaljivanje. Hana se primakla malo bliže majci kad su se pojavila dva brata. Dva Tenisona bili su visoki, glatko obrijani i obojica crnomanjasti. Pozdravili su tri žene uz kurtoazni naklon. Hana samo što nije rekla nešto, ali nije. Čula je kako njena majka kaže: „Dobro došli, džentlmeni.“ Jedan od Tenisona je promrmljao nekakav odgovor dok su obojica stajali trepćući i pomerajući stopala posle dugog sedenja u kočiji. Obojica su počeli da pale lule. Doktor Alen i jedan od Tenisona su odvezali i spustili kovčege. Obojica Tenisona su bili zgodni, jedan možda malo osetljivije spoljašnjosti nego drugi – da li će to biti pesnik ili melanholik? Hana je čekala da kažu nešto više. Očajnički je želela da sazna na koga će se od ova dva muškarca okomiti njeno zanimanje. 19

Džon se probudio bez ikakvog osećaja u jednoj strani tela. Posegao je šakom ka licu da bi napipao hrapavu pokoricu od inja i svukao je, ali nije bilo ničega. Ili nije bio napolju, ili je vreme bilo lepo. Osećao je da se vazduh ne pomera iznad njega, da nije živ. Bio je unutra, u zatvorenoj sobi. Držao je oči zatvorene, plutajući u sopstvenoj unutrašnjoj tami, želeći da odloži saznanje o tome u kojoj prostoriji se nalazi, mada je zapravo to znao. Ali možda nije bio tamo, možda je bio u pravoj sobi, uz Peti koja je prva ustala iz kreveta i bavi se decom. Otvorio je delimično oči i video tamno sivu sobu. Zamišljeno oštro inje na njegovoj gornjoj strani je bila stara utrnulost od spavanja napolju pre mnogo godina, a ne stvaran dodir sveta, i on nije bio kod kuće. Tu je bio prozor, koji je mutno svetlucao vlažnom jesenjom svetlošću. Izlagao je pogledu dva drveta pognuta kraj treperavog stakla. Dole je mogao da čuje kretanje drugih štićenika i oštar glas gospođe Alen. Ona će uskoro doći po njega da bi je on, koji je dobar momak, pratio kroz vrt do doktorove kuće gde će doručkovati. Podigao je ćebe, spustio nežna bela stopala na čist drveni pod, i ustao, i odmah poželeo da se vrati u krevet i da se ne vrati u krevet i da ode i da ne ide nikud i da ne bude tu i da bude kod kuće. Džon je namazao debeli sloj putera na hleb i zagrizao. Oni koji su smatrani organski sposobnim imali su odreske za jelo i rezali su svoje meso, uključujući i Čarlsa Sejmora, aristokratu koji uopšte nije bio lud. Džona su 20

ovog jutra udostojili da se pridruži njima. Doktor je pobrojao njegov pedigre pridošlici kao da predstavlja nagrađenog mastifa. Vodili su pristojan razgovor, uglavnom o Kembridžu, tom srećnom, nepoznatom svetu, a Džon nije rekao ništa. Onda je za stolom zavladala tišina. Džordž Lejdlo je pričao sam sa sobom, gotovo nečujno, njegove usne su podrhtavale od uobičajenih fantastičnih kalkulacija nacionalnog duga. Fulton Alen je jeo s apetitom momčine, čisteći sokove parčetom hleba nabodenim na viljušku. Margaret je jela komadiće ćuteći. Hana Alen je neprestano bacala pogled na pridošlicu, Septimusa Tenisona, čija je glava podrhtavala, i čiji je pogled izgledao previše osetljiv da bi se zadržao dugo na bilo čemu, već bi se suzio i uzmakao od svega u šta udari, kao puževe smežurane oči. Bio je visok i bled. Zašto Hana nije gledala u Džona umesto u njega? Polizao je mekani puter sa zuba, a radije bi jeo nju, lepuškastu, bledu stvar. Pitao se kakvog je ona ukusa u gnezdu između nogu. Voleo bi da vidi kako joj se obrazi žare i da čuje njen uzbuđeni dah. Doktor se osmehivao svima dok je žvakao. „Da li svi imamo mnogo toga da radimo danas? Džordž, ti ćeš raditi u povrtnjaku, zar ne?“ Džon je ležao u toploj kadi, gladeći svoj beli stomak. Pritisnuo ga je prstima, oblikujući grebene mekog testa. Nešto niže, njegov penis je izronio iz vode i bio zbunjen škakljivim hladnim vazduhom. Zavalio se unatrag, voda je pljusnula pored njegovih ušiju, i pustio je da mu ruke plutaju. Dok je tako ležao ipak je mogao da oseti kako otkucaji njegovog srca guraju sićušnom snagom vodu oko njegovog tela. 21

Šaka je zakucala na vrata. „Pet minuta, gospodine Kler.“ Piter Vilkins je bio stari čuvar. Njegovo masivno lice imalo je kesice i bilo je klonulo. Donji kapci njegovih vodenih očiju visili su tako nisko da su otkrivali četvrt inča svoje crvene postave, kao iznošeni kaput sa rašivenim porubima. Njemu je bilo dosta obuzdavanja, kupanja, svađanja, i sada je preuzeo na sebe dužnost čuvanja kapije. Nikada nije pominjao da sada razume šta je njegov posao kako ne bi sebi protivrečio ako mu budu nametnute njegove nekadašnje dužnosti. Svakog jutra je hodao odlučno, ali ne previše brzo ili očigledno, do kapije pod drvećem, i stajao je tamo. Njegovo lice je bilo tako detaljno, tako ispunjeno crtama, da je Džon uvek nalazio da je susret sa njim mali događaj, poput jedenja nečega. Džon je zahvalio Vilkinsu podizanjem šešira kad ga je ovaj propustio da izađe napolje i uputi se na svoj posao. Hodao je brzim lakim koracima trudbenika uz brdo ka admiralovom vrtu, i tako se malo zagrejao i razmrdao. Počeo je da zviždi neku melodiju. „Sveži žutu maramu“, jednu od onih koje je davno zabeležio od cigana i starih momaka, za knjigu koju niko neće da objavi, koja se ugasila na stolu u nekom stešnjenom londonskom ofisu. Tako se pravi život naroda vređa i zanemaruje. Zapevao je glasno „Gizdavo društvo me je uništilo, sasvim upropastilo“, a onda je prestao: previše je to jako osećao, a on ima dovoljno sopstvenih reči da bi se izlagao dodatnom zatočeništvu uprošćavajući sebe u rečima drugih ljudi. Takođe, video je pred sobom na putu dva ugljara, pognuta 22

i prljava, pocrnelih i bezizražajnih lica. Nagnuo je šešir iznad očiju i krio se pod njim dok su oni prolazili, pitajući se da li je tako više ili manje verovatno da će ga smatrati za jednog od umobolnih. Kad su oni prošli, ponovo je podigao pogled prema šumi. Vlaga. Ne mnogo uzburkano. Treperenje krila. Izmaglica među nakrivljenim drvećem. Dok je radio u admiralovom vrtu pridružio mu se crvendać. Poleteo je pravo kao strela da bi se zabio u zemlju koju je on prevrtao, i posmatrajući ga, iščekujući, kolebao se na svojim tankim nogicama. Džon je opazio ustreptalog crva kraj svog ašova, iščupao ga i bacio ga ptici. Crvendać je odleteo, doleteo natrag, i bocnuo jelo. Dok je posmatrao ovo, nalazeći se tamo, u to vreme, svet se ponovo otkrio u tišini, dolazeći njemu. Nežno je odisao oko njega svojom atmosferom: ranjiv, bezazlen, ispunjen tajnama, njegov. Izgubljena stvar koja se vraća. Svet je čekao na njega u večnosti i gotovo ga poznavao. On je poznavao svet i pevao ga čitavog svog života. Opažanje sveta tu, usred njegovog neopravdanog izostajanja i patnje, nateralo mu je u oči tople suze. Isuviše lako tronut – znao je to. Nervozan i razdražljiv. Obrisao je oči rukavom i vratio se poslu, lakom ritmu i teretu za njegove ruke. Bezbolni lek. Ovo je lak posao, ne može se uporediti sa gašenjem kreča ili vršenjem žita. Zasekao je busen te guste ilovače Eseksa i setio se lakog mlatila koje mu je napravio otac kad je bio dečak. Dok je stajao pored starca koji je bez naprezanja u brzom ritmu mlatio u krug, pokušavao je da drži korak, ruke su mu gorele, košulja bila natopljena znojem, vlažna koža, 23

prekrivena zrncima prašine, ga je svrbela. Slab ali voljan, rekao je njegov otac. „Dobar dan, Džone, ili dobro jutro.“ Bio je to admiral, stajao je vrlo gordo i uspravno. Džon je uvek podozrevao da on stoji uspravnije i sa većom gordošću sada, kada je u penziji, nego kada je plovio morima. Bio je besprekorno uredan, vrlo podrobno istimaren, ostaci njegove sede kose sa temena izbijali su napred, dugačak plavi kaput bez ijedne mrlje – kao konj pred nastup. Čuveni Nelson. „I kako smo danas?“ Džon se ispravio, njegovih zemaljskih pet stopa i dva inča izgledalo je prilično otrcano i nedovoljno naspram admirala. „Vrlo dobro, gospodine. Lep dan.“ „Zaista.“ Admiral je izvukao jednu ruku iza leđa i pokazao na šumu. Kao pas, Džon je gledao u šaku, ne u pravcu na koji je pokazivala. On je zaboravio kako su kvrgave i natečene admiralove šake, sa prstima poput grana korena đumbira. Džon se čudio što on ne nosi rukavice, ali možda nije mogao da ih navuče. „Da“, rekao je admiral, „ovo je lepa jesen. Imam poziv u grad“, najavio je. Džon se naklonio pred tom činjenicom. „Zato odlazim u Vudford da poverim ovu sirotu osobu vozu.“ Admiral se osmehnuo. Džon se takođe osmehnuo. „Želim vam srećan put“, rekao je. „Da“, rekao je admiral otegnuto. Činilo se da mu se ne dopada iskrena briga u ovom odgovoru. Pomisao na razaranje njegovog tela pri neprirodnoj brzini zaista nije bila zabavna. „Da, tako je. Dakle, ja vam želim ugodan dan. Molim vas prenesite moje pozdrave doktoru i gospođi Alen. Oh, da, neko je preuzeo kuću Bič Hil, neki 24

doktorov prijatelj, pretpostavljam. Da li slučajno znate ko je to?“ „Bojim se da ne, gospodine.“ „Ah, dobro. Do skorog viđenja, onda.“ Admiral je pustio da se kapija zalupi za njim i zaputio se niz brdo. Njegove debele šake bile su skupljene na gomilu na njegovim malim leđima. Džon je zavidljivo zviždao za njim „Gizdavo društvo me je uništilo, potpuno me upropastilo“. Jedno veče u Londonu sa starim, divljim momcima – to je bilo ono što mu je potrebno. Osetio je kako se njegovo telo napinje ka pomisli na pivo, želeći pijanstvo, svet koji je razmekšan i teče oko njega. Ponovo u zelenom žaketu, seoski klovn za njegove prijatelje iz Londonskog magazina, sa njihovim nakostrešenim razgovorima o književnosti, njihovim oštrim, glasnim epigramima koji su poput oštrog kamenja razbacani kroz tupost razgovora. A kasnije, kočoperenje, prizori koji se oko njih smenjuju kao zavese koje se u pozadini dižu i spuštaju u ofucanom pozorištu, sve dok ne završi sa nekim mladim bujnim telom – njeno gnezdo mu golica nos a on napinje jezik da uđe i okusi, i zatim gasi žeđ unutar nje, i dolazi do čudesnog oslobađanja, privija je uz sebe dok to traje i trlja svoj obraz o njen skidajući s njega znojem raskvašenu boju. Mogao bi da poseti jednu ili dve adrese i pronađe staru bandu, ćelavije, punije i još manje sporadično zaposlene sada, kada je časopis propao. Ali to nema smisla: to je prošlost, i on nikako ne bi mogao da ode, podsetio je sebe. On je štićenik, zatočenik. On mora da se vrati kod Alenovih. U sadašnjosti je dovoljno preživeti dan. Ali razmišljanje o svemu tome učinilo je da poželi da se po25

buni. A Priroda se držala daleko od njegovog prljavog malog gneva i ostavila ga je tu gde je. Radio je do sumraka i vratio se natrag. Piter Vilkins mu je otvorio kapiju. „Bolje požurite“, rekao mu je, „ili ćete zakasniti na večernju molitvu.“ Čarls Sejmor je sedeo za svojim stolom i pisao. Njegov lični sluga, nemajući kud da se skloni na tom bednom mestu, dosađivao se iza njega, stojeći kao stražar pored zida. ... Savetuješ mi da se tešim mišlju o svojoj slobodi. Ja vidim kako se ti trudiš, draga moja, da mi se ohrabrujuće osmehuješ kroz suze, ali nemoj da misliš da ja verujem da si iskrena u tome. Ipak, dozvoli mi da ti odgovorim. Pre svega, biti zaglavljen u ustanovi kao što je ova ... Umočio je svoje pero, zurio je u zid. ... čini se da je vrlo neobična definicija slobode. Ja sam zatočen u ludnici i u svojoj zdravoj pameti i zatočen u svojoj žudnji. Zaustavio se i gledao u ovu ekstravagantnost ali je nije precrtao. U ovaj pakao doveo me je otac da bi nas sprečio da se venčamo, i ja sam još uvek ovde. Ja znam da ti upućuješ na moju slobodu od obaveze, to će reći moju slobodu od tebe. Treba li da ti kažem da to za 26

mene nije nikakva sloboda? Šta će meni sloboda, ako ja ne mogu da zadovoljim svoju žudnju? To je besmisleno breme, ako se uopšte može reći da to postoji ...

Da li je to On iza drveća? Naravno da On mora biti u njemu, prožimati ga, pošto je ono Njegova tvorevina, ali Margaret nije mislila tako. Poznajući Njega u stvarnom živom Duhu, ona nije bila pristalica ortodoksije i znala je ono što je znala. Ona je osećala Njega neodređeno iza drveća, iza stvari, a drveće je stajalo kao čuvar, kočnica. Njegove grane koje sežu jedna u drugu sprečavaju nju, proizvodeći tamu u srcu šume. Ne, ne tamu – ona mora da vodi računa o srazmeri i da bude jasnog uma da bi primila Njega – već sumrak. Njegovo trivijalno opadajuće lišće boji vazduh. Ona je siroto stvorenje sa smradom greha na sebi i mora da sedi i čeka na dalekoj strani nepodnošljive udaljenosti. Ta udaljenost je veća nego bilo koja u običnom svetu. Ona je apsolutna. Ali postoji uteha: udaljenost je znak Njegove vladavine i moći. Zid koji ih razdvaja takođe ih spaja, udružuje ih razdvajanjem. U njenoj najprisnijoj blizini ta udaljenost nju dira i povređuje je i predstavlja i sama otkrivanje Njegovo. Ona je nešto čega ona može čvrsto da se drži. Margaret je razvukla novi komad muslina preko rama i pričvrstila ga. Nekoliko uzoraka je već bilo složeno na malom stolu u njenoj sobi. Uskoro će ih ona razdeliti. Oni su bili slabi znakovi Istine, ali ona se tešila izrađujući ih, umirivala ju je slika krsta koja se neumoljivo 27

oblikuje pred njom i tiho predenje konca koji se provlači kroz tkaninu. To je bio zadatak koji će zatvoriti njen duh u kontemplaciju sve dok ona ne bude mogla da čuje povike bezumnih ili vremena, grane koje škripe i krckaju na vetru. Ali koliko dugo će ona morati da čeka? Mogla bi da umre. Mogla bi da umre i da nikada ne sazna to ponovo i da bude zaboravljena u tami. Margaret se pitala da li bi trebalo još jednom da počne da posti .